Prolog
Pošto je stvorio nebo i zemlju, Bog je, prema svom liku, stvorio prvog
čoveka, i nazvao ga Adam. Zatim je naredio svim nebeskim legijama,
anñelima i arhanñelima, da se poklone pred Adamom i da mu odaju
poštovanje, jer Bog je Adamu dao kontrolu nad čitavom zemljom i njenim
stvorenjima. Ali Lucifer, najlepši od svih andela, postade Ijubomoran i odbi
da se pokloni pred Adamom. Oko sebe okupi ostale koji su se osećali kao i
on, i stvońše veliku vojsku koja se pobuni protiv Tvorca. lzmedu božjih
andela i onih koji mu okrenuše leda nastade žestoka bitka. Proliveno je
toliko krvi da nastadoše dve veiike reke koje su tekle spnenom pustinjom.
Veliki ratnik, arhandel Mihajlo, na kruju je sa nebeskom vojskom pobedio
Lucifera i njega i njegove odmetnike isterao iz raja.
Palim anñelima, Nefilima, kako se nazivaju u Bibliji, zabranjeno je da ikad
više uñu u raj. Stoga su sišli na zemlju i u potaji se kreću meñu Ijudima.
Tamo dole je tokom vekova njihova mržnja narastala, a Lucifer se zavetovao
da će se jednoga dana osvetiti.
Ali, medu njima je bio jedan koji se pokajao i tajno tražio oproštaj svog
Tvorca. Zvao se Furmijel, andeo jedanaestog sata. Zbog njegovog kajanja,
Bog je pristao da mu dd smrtnost i dopusti mu da ostatak života provede kao
čovek. Pošto Furmijelov duh nije mogao nikad više da se vrati na nebo, Bog
mu je dozvolio da ima ćerku koja će biti uzeta na rodenju da bi zauzela
mesto svog oca medu andelima. Ali, osetmi da se bliži vreme Luciferove
osvete, Bog dozvoli Furmijelovoj ženi da rodi bliznakinje, a da druga ćerka
živi na zemlji. Ona je do odmslog dobu živelu nesvesna činjenice da krv
Nefila teče njenim venama.
A zbog tog krvnog srodstva bila je sudbinski predodredena da bude pozvana.

Napuštena
Niniva, Severni Irak
Izlazi napolje! Tanki, piskavi glas iračkog vozača ispunio je kola. Pesak i
prašina su se uskovitlali dok se vozilo zaustavljalo.
Razbudena drraanjem, Koten Stoun se uspravi na sedištu. Šta se desilo?
Pokušala je da gleda kroz rarak koji se spuštao.
,.Napolje! Ne vozim Amerikance.
Sa radija je treštao izbezumljeni glas nekog iračkog voditelja.
„O čemu se radi?, upilala je. Sta nije u redu?
Vozač je naglo otvorio svoja vrata i potrčao ka zadnjem delu kola.
Koten je vukla zarñalu kvaku dok se vrata konačno nisu otvorila uz škripu.
Hej, šta to radite?, povika iskačući.
Vozač je otvorio prtljažnik i izbacio obe njene torbe na bankinu.
Ne raožete rae ostaviti ovde, rekla je obilazeći oko kola. Nalazimo se usred
proklete pustinje.
Vozač nakrivi glavu ka onom glasu sa radija.
Koten je podigla torbu sa video trakama i ponovo ju je ubacila u prtljažnik.
Čujte, dala sam vam svu gotovinu koju imam. Neraam više. Izvrnula je
džep. Bila je to tek sitna laž. Sklonila je u stranu gotovo dvesta dolara i
ugurala ih u praznu kasetu za film. Bio je to njen crni fond. Razumete li?
Vidite, nenia više novca. Platila sam vam da me odvezete do granice.
Vozač je gurnu u stranu ukrućenim kažiprstom. Kraj vožilje za Amerikanku.
Ponovo je izvukao torbu i bacio joj je u grudi, od čega se zateturala unazad.
Zatim je obišao kola i u sledećem trenutku bio je u sedištu vozača, priliskao
pedale i okretao stari fijat.
Ne verujem da se ovo dešava, reče Koten, i baci torbu na zemlju kraj one
druge i zadenu za uvo pramen rasute kose boje čaja, gledajuci kako
poziciona svetla nestaju u daljini.
Blagi šapat pustinjskog vetra donosio je prvu večernju svežinu dok se
januarsko nebo pretapalo iz ružičaste u indigo. Koten izvuče iz torbe
nepromočivu krznenu jaknu sa kapuljačom i navuče je, osećajući kako se
hladnoća već počela uvlačiti u nju,
Trčkarala je u mestu sa rukama duboko u džepovima. Tama, gusta kao irački
mazut, razlivala se pustinjom. Neko će svakako naići mora da naide,
pomislila je.
Prošlo je deset minuta, a nije bilo ni traga nekom drugom vozilu. Konačno je
zgrabila ručke svojih dveju torbi i počela da korača, Šljunak i pesak su joj
krckali pod terenskim čizmama kao staklo. Osvrnula se, nadajući se da će
ugledati svetlost farova, ali iza nje je bila samo mračna, jalova pustinja,
Trebalo je da znam da ne treba da verujem onom čoveku. Glas joj je
zaškripao iz suvog grla. Šta god da je čuo na radiju, mora da ga je preplašilo.
Koten je znala da su se američke trupe spremale za invaziju. U stranim
novinarskim štabovima već su se nedeljama unazad čule takve glasine dok
su ratni bubnjevi u Vašingtonu i Londonu bivali sve glasniji. Nije bila tajna
da su mali tłmovi američkih i britanskih snaga već bili ubačeni u zemlju. Do
invazije je možda trebalo da prode još nekoliko meseci, ali je bilo teško
sakriti nagomilavanje trupa u arapskim zemljama koje su se graničile sa
Irakom na jugu. Lokalne arapske vesti brujale su od prizora specijalnih
jedinica i vojnih rendžera koji se pojavljuju i nestaju usred noći. Bilo je čak i
strateških nadletanja lovačkih aviona, bespilolnih grabljivica, i testiranja
ranjivosti i vidljivosti aviona od strane iračkih raketnih i radarskih stanica.
Koten namesti kaiš na ramenu. Sve ovo je tvojom krivicom, reče. Tako si
prokleto tvrdoglava.
Nekoliko nedelja ranije stajala je u kanceiariji direktora redakcije vesti
EsEnEna, Teda Kaselmana, i molila ga da joj poveri izveštavanje o
posledicama ekonomskih sankcija na žene i decu u Iraku. Mislila je da je to
važna priča, i nije marila za to koliko je region nestabilan. Bilo je potrebno
da Amerikanci vide posledice sankcija po nedužne. A Kaselraanu je rekla
da, ako Sjedinjene Države planiraju da napadnu Irak, želi da bude tamo, u
centru zbivanja.
Nije spomenula da joj je potrebno i malo distance izraedu nje i Torntona
Grejema. Nije to rekla Kaselmanu jer je znala da će se raspasti na komadiće
ako bude morala da objašnjava. Ta emocionalna rana još je bila i suviše
sveža. Njen zahtev da ona izveštava ionako je bio savršeno razuman
novinarka željna slave a i želela je zadatak koji će biti u udarnim vestima
širora sveta.
Satelitski Njuz Netvork ne šalje novajlije na zadatke na tako nestabilne
lokacije, neprekidno joj je ponavljao Kaselman. Da, priznao joj je da ima
talenta i da obećava. Da, oseća on da ona može da podnese pritisak. I da,
slaže se da je zadatak na Bliskom istoku sada savršena prilika da se započne
jedna uspešna karijera. Medutim, ne samo da je početnik, već je i žena, a ne
dolazi u obzir da se žena pod sadašnjim okolnostima šalje u Irak. Kad rat
jednom počne, jedini novinari biće oni koje unapred odabere vojska, i biće
ubačeni u trupe. I biće to samo muškarci. Pravila su postavljena, i odgovor je
ne.
Pobesnela je i otpočela tiradu o nepravdi čitave stvari.
Kaselman je preseče još jednim odlučnira ne.
Pošto se smirila, Koten ga natera da pristane da je pusti da sa grupom
izveštača ide do turske granice. Odatle bi mogla da izveštava o neprilikama
izbeglica koje će možda bežati na sever pošto počne sukob.
On je pomahnitao kad je čuo da je produžila za Bagdad.
A onda ju je jutros pozvao i naredio da napusti Bagdad. Biće čupavo. Vuci
svoju slatku guzicu otuda kako znaš i umeš. I hoću da te vidim čim stigneš.
Jasno?
Pokušala je da razložno popriča s njim i da kupi malo vremena, ali on je
spustio slušalicu pre nego što je uspela da mu izloži svoju priču.
Kad se vrati ubiće je onom svojom pričom Šta sam ti rekao? Trebalo bi da te
otpustim. To jest, ako se vrati. Sva se stresla. Bila je ostavljena na cedilu i
smrzavala se usred iračke pustinje.
* *
Čarls Sinkler je zurio kroz prozor svoje kancelarije u studentski grad koji je
okruživao Biodžentekovu laboratoriju u blizini Univerziteta Nju Orleansa. U
pozadini je bilo plavetnilo jezera Pončatrejn. Posmatrao je malu vojsku
radnika zelenila sa njihovim džon dir kosilicama i vozilima za golf kako se
kreću travnjakora i medu vrtovima namanikiranim i u savršenorn redu.
Voleo je savršeni red.
Telefon na njegovom stolu je zacvrkulao, i on skoči prosuvši nekoliko kapi
kafe od cikorije na persijski tepih.
Doktore Sinkler, imate medunarodni poziv na liniji osam, reče njegova
sekretarica.
Sinkler stisnu dugme koje je treptalo. Ovaj poziv nije želeo da obavi
interfonom. ovde Sinkler. Nerviraio ga je šištanje na vezi dok je slušalicu
čvrsto stiskao uz uvo.
Pre dva dana smo otkrili ulaz u grobnicu, reče čovek sa druge strane.
Otvorena je danas kasno popodne.
Sinklerovi zglobovi pobeleše od stezanja slušalice. Ahmede, nadam se da
imaš dobre vesti. Nervozno je šetao.
Imam. Sve je baš onako kako je Arčer predvideo.
Šta ste našli?
Mnogo rukotVorina sa kostima, nastavi Ahmed. Oklop, religijske dinduve,
neke svitke, i kutiju.
Adrenalin prostruji Sinklerovim telom od čega mu vrhovima prstiju prodoše
trnci. Kako izgleda ta kutija?
Crna, bez oznaka, kocka stranice od oko petnaest cenlimetara.
Znoj omekša kragnu Sinklerove bele, uštirkane, armani košulje. Smetnje
ispuniše pauzu prc nego što je ponovo progoVorio. A njen sadržaj?'
Ne znam.
Kako to misliš? Bio si tamo, zar ne?
Arčer je nije otvorio. On i ostali se sada, dok mi razgovaramo, pakuju za
polazak. Moramo da napustimo nalazište ta oblast postaje previše opasna.
Svi su nervozni. Nema vremena da se ispita...
Ne! Sinkler se uštinu za nos. Smesta se vrati i uzmi kutiju. Nateraj Arčera da
ti pokaže kako da je otvoriš. Pozovi me čim utvrdiš šta je unutra i čim to
bude bilo u tvojim rukama. Jesi li razumeo?
Da. Ahmedov glas utonu u smetnje.
Ahmede, reče Sinkler tiho i kontrolisući glas, Izuzetno je važno da izvršiš
svoj zadatak. Nemam reči da li objasnim koliko.
Razumem.
Sinkler spusti slušalicu i nastavi da zuri u telefon. Arapin, reklo bi se, nije ni
počeo da razumeva.

Grobnica
Iznenada, Koteninu pažnju privuče zvuk vozila koje se približavalo. Svetlost
farova treperila je u daljini neravnim autoputem. Konačno, pomisli. Ali šta
ako su to irački vojnici? Povukla se na peščanu bankinu, a srce joj je kucalo
u grlu. Najzad, kad je bio dovoljno blizu, po svetlima na kabini i prikolici
zaključila je da je u pitanju cisteraa za gorivo. Krenu nekoliko koraka
napred, mašući rukama, ali kamion nije usporio. Zaklanjajući oči od peska i
kamenčića, koji su se podigli kad je kamion projurio, Koten ga je gledala
kako nestaje isto onako brzo kako se i pojavio.
Verovatno nije ni bilo pametno da stopira. A da i ne spominje šta bi jedan
Iračanin u tom trenutku mogao da pomisli. Biće bezbednija ako se krije i
potrudi se da prede što više može pre svitanja.
Posle jednog sata hodanja, Koten baci torbe na zemlju i sede na jednu od
njih. Ruke su je bolele od njihove težine, i sva se stresla dok joj se hladnoća
uvlačila pod tešku bluzu. Kad se vrati u Sjedinjene Države otići će u Floridu
na dugo zakasnelo raskravljivanje. Obećava.
Koten isprazni jednu od torbi, vadeći sve što je mogla da ostavi. Dok je
prebirala po svojim stvarima, pitala se da li je uopšte bilo pametno doći u
Irak. Možda je donela glupu odluku. Nije napravila pauzu da sve izanalizira,
a onda je, i kadje Kaselman protestovao, zauzela jedan od onih pas sa
koskom stavova. Bilo je drugih zadataka koje je mogla da dobije i to
zadataka iste važnosti, onih koji bi je odvojili od Toratona.
Do davola, do davola, do davola, reče dok je izvlačila samo neophodne
stvari: novčanik, pasoš, i novinarsku akreditaciju sa fotoaparatom,
objektivima, filmom, i plastičnom kutijom za film u kojoj je bio sakriven
njen crni fond. Ugurala ih je u onu drugu torbu sa video kasetama. Pošto je
poslednji put preko ramena bacila pogled na malu gomilu ostavljenih stvari,
nastavila je mukotrpno pešačenje.
Mesec je izašao i obojio pustinju tek toliko da ne izgubi put iz vida. Poželela
je svoj krevet i ćebe, šolju vrućeg starbaksa ili još bolje, pitki apsolut sa
ledom.
Iznenada, stade i trcpnu, uveravajući sebe da ono što vidi nije opsena. U
daljini su se nazirala svetla. Ne vozila, već neka vrsta logora sa električnom
energijom. Spusti torbu i protrlja rame i ruku da povrati cirkulaciju. Izvadila
je fotoaparat iz torbe, stavila teleobjekliv i izoštrila ona svetla. Ako je to
logor Republikanske garde, ili čak iračke redovne vojske, Amerikanka koja
putuje sama ne bi imala baš mnogo šansi. Neki od njenih kolega pričali su
joj u Bagdadu o brutałnostima, silovanjima ... o Ijudima koji se ponašaju kao
životinje, kao divlji psi.
Polako je aparatom pregledala čitavo mesto. Nije bilo vidljivog oružja,
vojnih vozila, niti bilo čega śto bi ukazivalo na vojnu stanicu. Pre je ličilo na
iskopinu. Kofe, privremeni šatori, stolovi, rasturene gomilice. Arheološko
nalazište? Koten je pretpostavila da se nalazi negde u blizini jedne od
drevnih asirskih ruševina kojih ima širom ovog regiona. Nekoliko starih
kamiona bilo je parkirano oko srarvljene kamene strukture. Šačica Ijudi je
nešto užurbano radila.
Ovo je mogla biti prilika da se uhvati bezbedna vožnja do granice, pomisli.
Oklevala je, pitajući se da li bi trebalo da rizikuje. Najzad je fotoaparat
ugurala u torbu i krenula ka onim svetlima.
U biizini iskopine, ugledala je Ijude koji su se užurbano kretali, utovarivali
opremu i sanduke u kamione. Sporadični sukobi izmedu iračke vojske i sve
drskijih kurdskih pobunjenika koji su imali američku podršku verovatno su
ovu oblast učinili i suviše opasnom za arheološka iskopavanja.
Napregla se da im čuje glasove. Turski! Nije irački. Sa olakšanjem, Koten
ude u logor i pride jednom od Ijudi. Izvinile, reče.
Na sebi je imao tamnu majicu sa kolutovima od znoja ispod pazuha. Zadah
njegovog tela bio jc oštar na hladnom vazduhu. Na trenutak je zurio u nju
kao da se pitao odakle je došJa. Ne engleski, rekao je uzimajući sanduk sa
kolica i bacajući ga u kamion. Da se nije nagla unazad, udario bi je njime.
Koten pokuša da zaustavi drugog čoveka koji prode pored nje i pogieda je
uznemireno.
Neko je potapša po ramenu i ona se okrenu. Nizak, zdepasti čovek stajao je
tik iza nje.
Amerikanka?, upita.
Turčin, reče on i nasmeši se, otkrivajući usta puna pokvarenih, srnedih zuba
ispod brkova koji su rau visili nad usnom kao nadstrešnica.
Potreban mi je prevoz, reče, pokazujući na sever.
Odmahnuo je glavom ka ruševinama. Idi porazgovaraj sa doktorom
Arčerom, Gabrijelom Arčerom.
Neko povika i, uz ljubazan naklon, Turčin žurno ode.
Mala grupa se ukrca u jedan od kamiona. Mašina se pokrenu uz
nakašljavanje, i kamion izade na put. Tu su bila još dva kamiona, ali i njih
ubrzo napuniše. Nije bilo mnogo vremena da pronade tog doktora Arčera i
zamoli za vožnju.
Pri mesečevoj svetlosti odredila je ulaz u onu kamenu strukturu. Drvene
skele podupirale su zidove i, kad je ušla, morala je da se sagne ispod
zasvoñenog ulaza. Tek nešto malo napred, niz golih sijalica njihao se nad
ulazom i duž prolaza koji je vodio negde dole. Pratila je prolaz dok se nije
završio kao niz stepenika. Kofe sa zemljom unaokolo čekale su da budu
iznesene i prosute u sita. Generator na gas je zveketao opskrbljujući strujom
niz sijalica što je vodio u rupu. Na vrhu stepenica se na
gla i povikala: Zdravo ... Arčer? Nije bilo odgovora. Doklore Arčer?,
viknula je glasnije.
Čula je kako u daljini, uz promukli zvuk dizelmotora, pali i kreće još jedan
kamion. Samo je jedan ostao.
Koten krenu niz stepenike. Ledeni vazduh imao je nekakav starinski miris
mauzoleja. Bila je samo u jednom, ali tu posebnu vrstu ustajalosti, taj
memljivi miris zemlje i stena, nije mogla da zaboravi. lako je tada bila dete,
seća se sahrane svog oca: mučno slatkast miris cveća, čudan kiselkasti miris
heraikalija, i hladni, gotovo neprimetni miris grobnice.
Stepenici su se završili u nekakvoj maloj prostoriji. Prošla je kroz nju i
provirila u kratki tunel koji je vodio u jednu prostranu odaju. Tamo je
ugledala dvojicu Ijudi. Jedan je bio blago pogrbljen i sede kose, odeven u
prašnjavu košulju kaki boje i izbledele farmerke. On raora da je Arčer,
pomisli, jer je onaj drugi bio crnomanjast i iraao arapsku odeću.
Provukla se kroz uzano okno.
Arčer je stajao odmah do nečega za šta je Koten poraislila da je kripta u
naspramnom zidu sobe. Pogled joj prelete preko smedih kosiiju i svetlucanja
metala. Držao je otvorenu malu kutiju u koju su obojica netremice zurili.
Kolen otvori usta da vikne.
Iznenada. Arapiti izvuče pištolj ispod odeće. Na prizor čoveka sa pištoljem
uperenim u Arčera, Koten se skameni. Daj mi to!, naredio je.
Arčer zatvori poklopac i zakorači unazad, čvrsto držeći kutiju. On razrogači
oči a lice mu poslade bledo kao smrt. Ti si jedan od njih'?
Koten se nasloni o klimavu potpornu gredu. Konstrukcija se pomeri i mala
lavina kamenčića i peska obruši se na zemlju.
Obojica sc okrenuše u pravcu odakle je dopirao zvuk i na trenutak su gledali
u nju.
Arčer spusti kutiju i zgrabi pištolj. Udari onog čoveka i skotrljaše se na
prašnjavi pod.
Arapin ponovo prisloni pištolj uz arheologovu glavu. Arčer podiže lakat,
skrećući pištolj baš u trenutku kad je opalio. Pucanj je zaglušujuće odjeknuo
u prostoriji tvrdih zidova.
U tom Arapin opkorači Arčera, pritiskajući mu pištolj na jagodičnu kost. Uz
glasni roptaj, Arčer poteže koleno uvis, odbacujući Arapina napred gde je
kao ovan udario glavom o zid. Ošamućen, čovek na trenutak popusti, i Arčer
se izvuče ispod njega. Arapin podiže pištolj, nanišani, a Arčer skoči ka
njemu, žestoko se obrušivši na svog protivnika.
Pištolj se zabio izrmñu njih.
Prolomio se drugi pucanj, ali su ga ovog puta prigušila njihova tela.
Koten je zadržavala dah dok su oba čoveka ležala nepokretna. Prostorija
utonu u potpunu tišinu, sem zvuka njene krvi koja joj je pulsirala u ušima i
udaranja srca o rebra.
Arčer se, konačno, pomerio, polako otkotrljavši Arapina. Spreda je na
košulji imao crvenu mrlju. Iz Arapinovih grudi isticalo je sve više krvi.
Arčer se s mukom podigao na noge i stao nad mrtvim čovekom. Grudi su mu
se nadimale dok je brisao lice o rukav. Podigao je kutiju, a njegovi
čvoraovati prsti su podrhtavali dok ju je stezao.
Nakašljao se i ispravio, pogleda prikovanog za Koten. Zaškiljio je i zateturao
nekoliko koraka pre nego što se srušio na zemlju. Moje srce, reče, hvatajući
se za grudi.
Koten je spustila torbu i pažljivo zakoračila, proveravajući iza sebe. Nije
skidala pogled sa Arapinovog tela dok je prolazila pored njega.
Kako mogu da pomognem?, upita, kleknuvši kraj Arčera. Otići ću po
pomoć.
Ne. Arčer je uhvati za ruku. Kašalj ga je davio, i Koten mu podiže glavu u
svoje krilo.
Kutija, reče. Uzmite je. Pogleda u onog mrtvaca. Sada ih ništa neće
zaustaviti.
Koga? Na šta mislite?
Lice mu se izobliči od naleta bola. Drhtavim rukama gumu kutiju ka njoj.
Koža mu pobele, usne potamneše. Ne smete da im dozvolite da dodu do nje.
Šta je ovo?, upita Koten.
Glas mu je bio slab, tek nešto jači od šapata. Dvadeset šest, dvadeset sedam,
dvadeset osam, Matej.
Ne razumem?
Nije odgovorio. Izgledalo je kao da gleda pravo kroz nju. Onda joj je
pokazao da se primakne, i ona se nagla da ga čuje dok šapuće.
Odmahivala je glavom sva zbunjena. Molim vas, to što pričate nema
nikakvog smisla. Želite da zaustavim sunce ... zoru?
Izgledalo je kao da prikuplja snagu. Podigao je glavu, a glas mu je, dok je
govorio, odjednom bio jak. Geh el crip.
Koten se strese. Nije moguće da je izgovorio ono što joj se učinilo da je čula.
Nemoguće. Arčer je govorio jezikom koji nije čula otkad je bila dete. Samo
joj se još jedna osoba obraćala na tom jeziku njena sestra bliznakinja.
Njena mrtva sestra bliznakinja.

Povratak kući
Kako ste mogli da znate ove reči?, upita Koten drhtavim glasom.
Ali, Arčcrove oči su već bile sklopljene, njegov slisak opušten, a glava mu
se polagano spuštala unazad, grudi su bile mirne.
Arčer je bio mrtav.
Niz sijalica je zatreperio, a onda se ugasio. Pomislila je da generator mora da
je oslao bez goriva. Pažljivo je pomcrila Arčerovu glavu sa svog krila. Sada
više nije mogla da mu pomognc, i morala je brzo da ode onim jedinim
preostalim kamionom. Nije bilo vremena za gubljenje.
Plašeći se da može da padne preko dubreta, stegla je kutiju pod rukom i
puzala kroz tamu u pravcu u kojem se nadala da je tunel. Iznenada se zemlja
zatresla i zidovi zadrhtali. Koten se sklupčala nad kolenima i zaštitila glavu,
čekajući da sc svod obruši. Padali su pesak i prašina, skupljajući se u njenoj
kosi i po zgrčenim rukama. Kamenčići su je udarali po ledima. Jesu li bombe
pale negde u blizini?
Tutnjava se stišala, i ona je nastavila da puzi. Torba joj nije bila toliko
daleko, ali je kretanje potpuno mračnom prostorijora bilo sporo. Trgla se kad
je rukom dodirnula pod.
Arapinova krv.
Savila se i obrisala krv sa ruke o nogavicu mrtvaca. Kad je stigla do zida,
napipala je put do otvora tunela, gde je ostavila svoju torbu. Pipala je po
najlonskoj torbi sve dok nije pronašla svoju baterijsku lampu.
Sijalica je zatreperila kad je pritisla prekidač, a onda je zgasnula. Hajde!,
reče, tresući je. Zasvetlela je ponovo, ali uz tu svetlost bilo je tek nešto bolje
nego bez nje.
Držeći baterijsku lampu u ustima, Koten izbaci nešto kaseta i neke druge
predmete na prašnjavi pod i Arčerovu kutiju stavi u lorbu. Kad ju je
prepakovala, svetlost je ponovo utrnula. Prešla je rukom po podu za slučaj
da je nešto zaboravila.
Glasna tutnjava uzdrma prostoriju, a pratila ju je druga i treća. Bila je 1O
prepoznatljiva eksplozija. Setiła se da ju je čula dok je radila na tekstu o
visokotehnološkim vojnim pravilima eksplozijc koje proizvode lovci koji
probijaju zvučni zid.
Arčere. Pozvao je neki čovek iz pravca prolaza. Ne raožemo više da čekamo.
Nastupila je pauza. Čuješ li me, Arčere? Mi krećemo!
Čekajte, povika Koten, zakopčavajući torbu i podižući se na noge.
Teturala je kroz mrak dok konačno nije došla do prolaza. Motor zareža i
kamion krenu ka autoputu dok je ona izlazila iz ruševina.
Stanite, povikala je trčeći ka njemu.
Onaj Turčin ustade i mahnu joj da se popne. Kad je bila dovoljno blizu,
zamahnu torbom uvis. Turčin je zgrabi, pruži ruku i uvuče je u kamion.
Brzo trčiš, reče.
Teško dišući, nervozno se nasmeja dok je sedala.
Gde jc Arčer?, upita čovek, a glas mu je podrhtavao od neravnog puta.
Cerada, koja je delimično pokrivala arnjeve, lepršala je, udarajući o diveni
skelet. a i motor je brundao otežavajući razgovor.
.,Mrtav je. Srčani napad. Koten pokaza na svoje grudi. Turčin odmahnu
glavom i prevede novost nekolicini Ijudi koji su se vozili sa njima,
U mraku nad njihovim glavama urlali su mlaznjaci i dve tačkice narandžaste
svetlosti proleteše horizontom. Gledala je prestravljena, čekajući da rakete
pronadu ono za šta je pretpostavljala da su američki lovci. Ali nisu pogodile.
Rakete su preletele pustinjom i sagorele kao zvezde padalice.
Dok je kamion kloparao na sever ka turskoj granici, Koten je čučala u uglu,
ruku obujmljenih oko nogu. Pokušavala je da razume ono što se dogodilo
tamo u grobnici čovek koji je bio spreraan da ubije drugog zbog sadržaja
kutije koji joj je bio nepoznat. A onda ona čudna priča starca na samrti za
koga bi smatrala da je bio u delirijumu da nije bilo jedne stvari. Obratio joj
se na jeziku koji su znale samo ona i njena sestra bliznakinja sestra koja je
umrla na roñenju.
* * *
Probudiše je haotični uzvici. Arapsko sunce, koje je već bilo visoko na
jutarnjem nebu, zaslepelo ju je kad je ustala sa poda transportnog vozila.
Poput rarava koji se roje, ekipa turskih kopača iskakala je iz kamion. Koten
se istegla da pogleda unaokolo.
Gomile Ijudi oivičavale su autoput, hodajući po brežuljcima koji su se
nastavljali na okolne planine. Pomislila je da su to izbeglice koje beže pre
nego što počne rat. Žene koje stiskaju decu uz grudi, ili ih nose kao
indijansku decu, držeći ostalu za ruke, prolazile su pored kamiona kao
nadolazeća plima. Koten pogleda u njihova zbunjena lica. To je ono što je
trebalo da vide Amerikanci.
Zgrabila je torbu i sišla na asfalt. Kad je zaobišla kamion, videla je još
poredanih vozila isključenih motora, praznih kabina i tovarnog prostora.
Shvatila je da su konačno stigli do turske granice, verovatno u blizini Zakua.
Velika žičana spirala bila je razvučena po tom terenu, a autoput je prolazio
kroz uzani kontrolni punkt od tenkova i oklopnih transportera. Na stotine
turskih vojnika, koji su svi držali automatske puške, naterivali su izbeglice u
ono tesno grlo radi brzog pregleda i provere dokuraenata pre nego što bi ih
pustili da proñu.
Koten prigrli torbu na grudi kad ju je matica Ijudi nanela u blizinu
kontrolnog punkta. Nedugo potom, kad je tek nekolicina ostala ispred nje,
zavuče ruku u torbu i izvadi pasoš i novinarsku akreditaciju.
Američki novinar, povika držeći dokumenta podignuta uvis. Američki
novinar. Čim se probila kroz kontrolni punkt, zastala je i napravila nekoliko
snimaka. Crnobele, moćne krupne plano.V lica, dece širom otvorenih tamnih
očiju, ili ruke majki kako drže ručice. Već je mogla da ih zamisli ubačene u
svoje video izdanje. Bez muzike, bez glasa. Samo zamrznuta lica sa izrazom
očaja i slraha. Biće to sjajan, dirljivi završetak. Niko neće moći da gleda, a
da se ne naježi.
Jedan mladi turski vojnik je ugleda i mahnu joj rukom. Amerikanko, dodi.
Ovuda. Zgrabio ju je za rame i ugurao je preko granice u Tursku.
Hvala vam, rekla je, ali je on već ispitivao dokumenta sledećeg u redu.
Iznenada je jedan drugi vojnik uhvati za ruku i povuče u stranu.
Dokumenta!, reče turski carinik.
Ja sam Amerikanka, reče Kolen, podigavši pogled ka njegovim hladnim
očima i namrgodenom licu. Samo što sam ih pokazala vojniku na
kontrolnom punktu.
A sada ćete ih pokazati meni.
Koten mu dade svoj pasoš i novinarsku legitimaciju. Radim za američku
mrežu EsEnEn.
Rasklopio je pasoš i uporedio fotografiju sa onom na novinarskoj
legitimaciji. Ovuda, reče vodeći je prema kamionu koji je bio udaljen
nekoliko metara.
Ima li problema? Upravo sam završila zadatak u Bagdadu i vraćam se u
Njujork. Nemate...
Zadnja stranica velikog kamiona bila su spuštena, i onaj vojnik pokaza na
njih. Stavite svoju torbu tamo.
Morala je da ostane pribrana. Ovo je bio samo rutinski pregled. Nisu imali
razloga da sumnjaju da išta ilegalno unosi u zemlju.
Otvorite je, naredi vojnik, pokazujući torbu.
Koten otkopča rajsferšlus na vrhu i podiže najlonski poklopac. Cak i kroz
gomilu video kaseta na vrhu mogla je da vidi ćošak Arčerove kutije.
Sta je na ovim trakama?
Moj zadatak. To je reportaža o deci i starima.
„O deci, reče, ispitivački razgledajući kasetu i etiketu na njoj. Kako da znara
da ne lažete?
Koten rukavom obrisa čelo. Moraćete da mi verujete na reč.
Sklonio je trake u stranu. Gde vara je video kamera?
Ja sam izveštač, reče Koten. ,.Kamerman mi je još u Iraku.
Nastavio je da pretura po torbi. A ovo?, upita podižući Arčerovu kutiju iz
torbe.
Jeg.
Za šta?
Da mi pomogne da smirim i izbalansiram stalak za fotoaparat.
A gde vam je stalak?
Morala sam da ga ostavim.
Ali ste poneli ovu drvenu ciglu?
Ona je već, bila u torbi kad sam je dograbila na polasku. Krenula sam u
žurbi.
Prevrnuo je kutiju, prodrmao je, vratio u torbu a zatim je izvukao njen SLR
fotoaparat.
Laknulo joj je.
Nikon, reče, ispitujući je. Veoma je lep.
,Jeste, rekla je postajući nestrpljiva. Mogu li sada da idera?
Zavisi.
Od čega?
Zavera Cral
Od toga šta će se desiti sa ovim fotoaparatom.
On košta sedamsto...
Veoma, veoma je lep, reče milujući ga.
Kotcn pruži ruku da ga uzme, ali ga on izmače.
Nestrpljivi ste da se vratite u Ameriku, zar ne?, reče carinik skidajući
poklopac objektiva. Pogledao je kroz tražilo. Već smo zadržali nekoliko
Amerikanaca radi ispitivanja. To je naša politika. Okrenuo se ulevo
gledajući kroz tražilo foloaparata, a onda je stao. Moram li i vas da zadržim?
Koten nerado uzdahnu. Ne.
Okrelao je nikon u rukama diveći mu se, a onda je kaiš fotoaparata prebacio
preko glave.
Koten je gledala svoj fotoaparat i želela je da mu ga otkine sa vrata. ali je
odlučila da pod datim okolnostiraa nema izbora i da mora da ga žrtvuje.
Iz pravca kontrolnog punkta začuše se povici. Jebene budale, reče. Vratio joj
je pasoš i novinarsku legitiraaciju. Idi kući, Amerikanko. Okrenuo se i pošao
ka mestu odakle se čula vika, a nikon mu se Ijuljao o vratu.
Koten je zatvorila torbu, ubacila dokumenta u jaknu i produžila.
Iza vojnih vozila bilo je bezbroj kola, karaiona, kombija i autobusa uz
bankinc auloputa. Ljudi su stajali na krovovima i haubama, očajnički tražeći
svoje rodake medu imigrantima koji su prolazili. Koten je nastavila
autoputem tražeći taksi ili autobus.
Iznenada je čula glasan, prodorni zvižduk. Sa njene desne strane, neki čovek
joj je mahao kroz prozor autobusa. Bio je to onaj Turčin iz tima sa iskopine.
Gospodo, iderao za Ankaru, povika. Požurite.
Mislim da volim ovog čoveka, pomisli Koten, trčeći ka autobusu. Kopajući
po torbi, izvuče onaj svoj crni fond i kupi kartu od vozača. Kad se jednom
ukrcala, manevrisala je pretrpanim prolazom izmedu sedišta i spustila ruku
na rame svog novog prijatelja, zahvaljujući mu se dok je prolazila pored
njegovog sedišta. Skupila se u majušnu tačkicu na zadnjem redu sedišta.
Torbu je držala uza se, pitajući se šta li je ono što je upravo prokrijumčarila
iz Iraka. Jedva je čekala da ostane nasamo sa ArčeroVom kutijom da može
da je ispita.
U słedećem trenutku, stari autobus zadrhta i zatrese se, a onda krenu
autoputem. Koten baci pogled kroz zadnji prozor'. Plima izbeglica prerasla
je u poplavu.
Dugo putovanje kroz Tursku bilo je neudobno. Uz toliko Ijudi natrpanih u
autobus, Koten je zaradila dobru dozu svih onih mirisa koje Ijudsko telo
može da proizvede. Jednom je čula da od svih životinja, Ijudi najgore mirišu.
To bi trebalo da bude prednost, da odbijaju zveri. Sada je bila sigurna da je
ta priča istinita. Ne samo da je bilo napadnih mirisa već ju je i stalno
drmusanje tokom vožnje sprečavalo da zaspi. Kad su najzad stigli u Ankaru,
umirala je od gladi i bila je utučenija nego ikad u životu.
Pošto je upotrebila svoju kreditnu karticu da onora Turčinu i njegovim
prijateljima plati ručak u malom kafeu u blizini autobuske stanice, čvrsto mu
je stegla ruku dok su se pozdravljali pre nego što je sela u taksi do
aerodroma Esenbog. Tamo je rezervisala kartu do Londona, sa vezom za
njujorški aerodrom.
Koliko god da je volela da torba bude uz nju, odlučila je da je preda da ne bi
raorala da objašnjava onu drvenu kutiju turskoj aerodromskoj kontroli.
Torba je iraala veće šanse da prode bez incidenta kroz obezbedenje ako je ne
bude nosila sa sobom. Sve što je mogla da uradi bilo je da se pomoli da u
njoj nema eksploziva ili nekih drugih materijala koji će aktivirati alarm.
Koten se oprala sunderom u ženskom toaletu, ali se i dalje osećala
nelagodno kad je u čistoj plavoj košulji od oksfordskog štofa i u izgužvanim
pantalonama sela do neke ralade žene, koja se teatralno okrenula u stranu od
Koten.
Hladan, Ijubičasti sumrak širio se horizontom dok se umotavala u ćebe
aviokompanije. Razmišljajući o tome kakva je to tajna ležala dole u njenoj
torbi, duboko u tovaru aviona, spustila je štitnik od svetla na avionskom
prozoru, zatvorila oči i utonula u nemiran san.
Pošto je sletela u Ujedinjenom Kraljevstvu, Koten uze torbu sa trake i brzo
proveri da li je kutija još uvek unutra. Povorka putnika koji su stizali kretala
se ka pasoškoj kontroli britanske carine. Koten zari nokte u dlan dok je
stezala torbu. Srećom, službenik izgleda nije primetio njenu nervozu dok joj
je overavao pasoš. Prešla je u carinu.
Imate li nešto da prijavite?, upitao je carinik kad je stavila torbu na sto.
Ne. Dok joj je carinik proučavao lice, stomak joj se vezao u čvor.
Posle pauze reče, Dobrodošli u Ujedinjeno Kraljevstvo, gospodice Stoun, i
pogurao je dalje.
Koten je pokušala da proguta, ali su joj usta bila suva. Nasmešila mu se,
uzela torbu i produžila. Možda bi mogla da je ponese sa sobom u avion za
Njujork, umesto da je preda u pr:,tljag. Nije volela da joj ne bude pred
očima. A već je bila prošla prvu prepreku na putu ka kući, a da nije izazvala
nikakvu zabrinutost kad je reč o bezbednosti.
Kuća. Bože, biće tako dobro opet biti kod kuće, pomisli prolazeći kroz
prolaz i ulazeći u boing 747.
Bilo je oblačno i kiša je zamaglila prozor kad se avion podigao u nebo. Cula
je kako su točkovi lupili kad su se uvukli u svoj bunker. Još sedam sati. Čim
se isključio natpis VEŽITE POJASEVE, Koten izvadi svoju torbu iz
prtljažnika nad glavom, ponese je u jedan od toaleta u zadnjem delu aviona i
zaključa vrata za sobora. Sede na spuštenu dasku vece šolje i otvori torbu.
Pomerivši video trake u stranu, izvadi kutiju.
Mogla je da konstatuje da je kutija drvena, izbledele crne boje, pohabana i
stara, sa nekoliko svežih ogrebotina. Pokušala
je da je otvori, ali nije pronašla poklopac. Čudno, pomisli. Kao da nije bilo
gornje i donje strane, niti šarki i sastava. Ali Arčer ju jc bio olVorio i gledao
je unutra. Setila se žestine njegovog pogleda. Prodrmala je kutiju, ali se nije
čuo nikakav zvuk. Kako li je olVorio nešto što je bilo toliko netipično i ličilo
na komad punog drveta? Šta jc u vezi sa lom kulijom bilo toliko važno da jc
zahtevao od nje da je uzme? Zašto li je onaj Arapin pokušao da zbog toga
ubije? Ali ono što ju je najviše proganjalo bile su reči: Geh el crip.
Na kraju je ponovo sklonila kutiju u torbu i vratila se na SVOJC sedišle.
Torbu je ubacila u prtljžaznik nad glavom.
* * *
Na aerodromu Kenedi žurno je prošla kroz pasošku i carinsku kontrolu. Kad
je krenula ka čekaonici prepunoj Ijudi, zastala je da podigne nešto golovine
na bankomatu, a zatim je kroz automatska vrata izašla na trotoar. Žestoka
njujorška zima je raspali po licu. U ovo doba godine severoistok nema svojih
prednosti, pomisli. Bilo joj je drago što je bila odsutna za praznike, daleko
od snega i bolnog završetka svoje veze sa Tornlonom Grejemom. Koten
viknu jednom taksisti i ude u zadnji dco njegovih kola, čvrsto držeći torbu
na krilu. Pre nego što je glavu spustila na naslon sedišta rekla je taksisti
adresu svog stana u centru.
Nastavila je da se priseća uznemirujućih snova koje je imala u avionu.
Izgleda da nije bila u stanju da ih se otrese snova ispunjenih mirisom
drevne, vlažne prostorije, zaglušujućim praskom pucnja iz pištolja, još uvek
toplom Arapinovom krvlju, ArčeroVom bledom kožom i usnama koje plave,
njegovim poslednjim naporom da pridigne glavu, njegovim dahom na
njenom uhu dok šapuće Geh el crip ti si jedina. Nemoguće da joj se obratio
tim rečima. Nemoguće. A ipak jeste.
Kroz musave prozore automobila posmatrala je kako se izobličena panorama
uvlači u vidik.
Čim jc ušla u stan, osiavi poruku na telefonskoj sekretarici Teda Kaselmana,
obaveštavajući ga da je uspela da sc bezbedno vrati. Javljala mu se iz
Ankarc, i iz Ujedinjenog Kraljevstva, ali je i dalje insistirao da rau se javi
čim stignc kući. Očinski lik, mcntor, prijatelj naljutio se na nju što je toliko
rizikovala i brinuće sve dok ona ne kroči na američko tlo.
Osvežena luširanjem, Koten pritisnu ručice na otvaraču za boce, i čep iskoči
iz boce Jardonea. Nałila je čašu do vrha. Večcras ništa od ..apsoluta. Vino je
uvek uspava, a san je ono šlo joj jc trcnutno najpotrebnije.
Arčerova kutija ležala je posred kuhinjskog stola. Razgleda!a ju je dok jc
sedeći u trpezarijskoj stolici držala čašu s vinom izmolu dlanova. Nema
oznaka, sastava, niti šarki. Ako i ima spojeva, nekako su sakriveni u teksturu
drveta.
Protrljala jc vrat. Mišići su jc bolcli, ali joj je tuširanje umanjilo napelost.
Topla voda je bila divna dok joj je pulsirala po vratu i ledima. Hvała bogu,
miris kokosa u šamponu otklonio je one mirise nakupljene negde u njenom
nosu i sinusima. Srknula je šardone, a zatim otkopčala šnalu i pustila da joj
se vlažna kosa skolrlja niz čupavi bademantil.
Posle nekoliko minuta, ustade i odluta u dnevnu sobu. Hrpa nagomilane
pošte ležala je na pisaćem stolu, gde ju je ostavio njen stanodavac. Računi i
reklarana pošta, promrmlja, spremajuci se da sve strpa u fioku. U njoj je,
delimično skrivena pod nekom još starijom poštom, bila folografija
Torntona Grejema u srebrnom ramu. Ubacila ju je u fioku onog dana kad je
otišla u Irak. Veza s njim bila je greška. Sklonivši pisma u stranu, ona se
zagleda u njegovo lice.
Tomlon Grejem je bio glavni spiker EsEnEnovih vesti koga su za vreme
večere głedali širom zemlje. Zgodan, samouveren, iskusan i oženjen. Kad je
dobiła svoj prvi zadalak za mrežu, on je bio taj koji ju je primelio. Bila je
potpuno razoružana njegovom harizmom, privlačnim izgledora, i njegovim
divljenjem.
Setila se njihovog prvog susreta bilo je to za vreme božićnih praznika prošle
godine. Obično je na posao išla pešice, ali je tog dana krenula taksijem jer je
nosila ukrase za kancelariju. Da ne bi morala da se nekoliko puta vraća do
taksija, ponela je dve kutije, tašnu je okačila o rame a u ruci je čvrsto stiskala
Ziplok kesu sa holandskim čokoladicama koje je nameravala da stavi u
činiju na svom stolu. Provukla se kroz ulazna vrata uz vratarevu pomoć i
pošla prema iiftovima. Ali dok je ulazila u lift, očešała se o vrata i kaiš tašne
joj skliznu niz ruku. Neko iza nje je podigao kaiš i vratio ga na njeno rarae.
Okrcnula se da se załwali, primećujući da se ruka zadržala na ramenu, i
ugledala lice EsEnEnovog slarijeg dopisnika, Tornlona Grejema. Sa
zamuckivanjem, nekako je uspela da izgovori Hvala vam. Tornton kao da je
bio polaskan njenom zbunjenošću, i nabacio je svoj čuveni osmeh. Okrenula
se, pokušavajući da deluje ležerno, i ne tako očigledno očarana nije mogla a
da ne pogleda u njegov lik na mesinganim vralima lifla. A kad je pogledala,
iznenadila se što i on nju gleda. Vožnja kao da je trajala večno. Kad je izašla
iz lifta, izašao je i on. Tornton je uzeo njene kutije i otpratio ju je do
kancelarije. Pre nego što je otišao, pitao je da li bi nešto kasnije ručala s
njim. Bio je to početak onoga što se pretvorilo u gotovo jednogodišnji
vatreni fizički odnos. Sada je bio okončan okončan i zaboravljen.
Vino je ugrejalo Koten. Vratni mišići joj se opustiše, i ona oseti blago
zujanje u ušima od alkohola. Gurnu hrpu pisama u fioku prekrivajući
Torntonovo lice i odšeta u kuhinju. Bacivši pogled na Arčerovu kutiju,
shvati da bi trebalo da je smesti na neko sigurno mesto dok ne smisli šta će
sa njom.
Oprala je čašu. Dok ju je brisala, nakrivi glavu i pogleda u čajnik koji je
stajao na ploči šporeta. Pade joj na pamet da skloni čajnik na radnu površinu,
a zatim hitro podiže ploču šporeta.
Baci pogled na kutiju, a zatim u prostor pod pločom. Pažljivo je stavila
kutiju izmedu grejača a zatim spustila ploču i čula kako se uz škljocanje
vraća na mesto. To mesto je dobro kao i bilo koje drugo, pomislila je. Zatim
jc vratila čajnik, isključila svetlo i otišla u krevet.
Po prvi put u poslednjih nekoliko godina, sanjala je kako je ponovo dete i
igra se na porodičnoj farmi. Ali, uglavnom je sanjala svoju sestru
bliznakinju.

Traka
Ujutru je kopala po fioci za kozmetiku. Nema maskare. Bilo je tu nekoliko
bočica podloge i jedno neupotrebljeno rumenilo. Scnki za oči, olovaka,
ruževa, ali ne i maskarc. Jedinu je bila ponela sa sobom u Irak i ostavila je u
pustinji. Ispitivala je svoje lice u ogledalu. Oči boje žita izgledale su
zapušteno. Zabacila je onaj buntovni uvojak koji joj se uvek izdvajao i
poslednji put se pogledala u ogledalu. Na trenutak je umesto svog lica videla
majčino. Prsti joj dodirnuše kožu ispod očiju i oko usta. Uzncmiriše jc
uspomcne iz života koji je ostavila za sobom u Keniakiju. Vidala je duboke
bore i tamne krugove oko očiju na licima žena žena koje nisu bile mnogo
starije nego šlo je ona sada. Dvadeset sedam je blizu trideset, a trideset nije
daleko od...
Majka ju je zvala sanjalica, govorila je da jc sanjar. To je i bilo tačno. A na
krilima tih snova je i odlepršala iz života u kojem su žene prebrzo starile,
prerano gubile nadu ... i prerano urairale.
Izvini, mama, prošaptala je.
Kotcn štrcnu parfem iza ušiju i zatvori fioku sa kozmetikom. U kuhinji je
pojela štanglu granole' i iskapiia šolju insiant kaie. Dok je jeia, zuriia je u
šporet, kgledao je sasvim normalno. Iz predostrožnosti je izvukla tiganj iz
ormarića i stavila ga pored čajnika.
žitarice sa smedim šećerom, medom, suvim grožctem. bademima, lešnicima
ili orasima i kokosom koje se, uglavnom, jedu za doručak (prim. prev.)
Savršeno.
Išla je duž onih deset blokova od svog stana do glavnog štaba EsEnEna. Bilo
je hladno, ałi nije obraćala pažnju na to. Sa zebnjom je čekala da dobije
odgovore na neka pitanja koja su je tišiala. Iznenada joj je zadrhiao mobilni
telefon.
Halo, reče, pokušavajući da nadjača uličnu vrevu.
Hej, mala, vratila si se!
Nesi! Koten se nasraeši, zadovoljna što čuje glas svoje prijateljice.
Kako je bilo? Izglcda da se tamo dole stvari zaista zakuvavaju.
Nećeš verovati kroz kakva sam sve sranja prošla u poslednjih nekoliko dana.
Počela je da izveštava svoju prijateljicu, ali namerno je izostavila onaj deo
kad ju je Arčer preklinjao da uzme kutiju, kad je onako čudno gledao u nju
kao da je poznaje, obratio joj se na jeziku koji nije postojao ni za koga na
planeti osim nje. Niko ne bi razumeo. A onda sam usput morala da
podmićujem da bih prešla tursku granicu. Čitav dan sam se gužvala u
autobusu sa Ijudima koji su smrdeli na koze. A mislim i da sam
prokrijumčarila neku vrstu drevnog artefakta sa Bliskog istoka u Sjedinjene
Države. Dok je prolazila pored trafike, pogled joj pade na naslov Njujork
tajmsa: NAGOMILAVANJE TRUPA SE UBRZAVA.
Ostalo je bilo dosadno. Jesam li ti nedostajala?
Stalno, reče Vanesa Perez. Brinula sam za tebe. Je li tvoj šef besan?
Mislim da je morao da udvostruči dozu leka za prilisak. Upravo idem na
posao. Imam zakazano s njim u pola deset, a sastanak u mojoj redakciji je u
deset.
A šta je sa onim Trnom u lebi?
Nesi, ne davi.
Hoće li i on biti tamo?
Pretpostavljam. Možda ću imali sreću da bude na nekakvom zadatku.
Bolje počni da razmišljaš o tome šta ćeš reći kad ga srelneš.
Prebolela sam ga.
Da. To sam već čula.
Koten oseti štrecanje u stomaku. Nesi je to već čula i to više nego jednom.
Ona je uvek tako i mislila, želela je da veruje da je s njim gotovo. Ali ovog
puta je moralo da bude drugačije. On je bio loš put za putovanje bolan, uz to
i ćorsokak. Morala je sebe da ubedi da je Torntona ostavila iza sebe da je taj
prtljag spakovala i poslala ga u svoju prošlost.
Imaš snimanje danas?, upita Koten.
U Saut Biču za Havajski tropik uskoro ćeš me videti na bilbordima u
malenom bikiniju.
Koten se nasmeja. Razbij ih.
To uvek i činim. Nastupila je nelagodna pauza. Onda Vanesa reče, Neraoj da
mu se predaš.
Imaj malo poverenja u mene. Koten oseti udar toplog vazduha dok je kroz
rotirajuća vrata ulazila u zgradu EsEnEna.
Hej, zato i imamo prijatelje. Vanesa je gotovo otpevušila pesmu Berta
Bakaraka. To je bila njihova lična mantra.
Dobro je što si lepa, jer provereno ne znaš da pevaš, reče Koten kikoćući se.
„I ja tebe volim, reče Vanesa i spusti slušalicu.
Koten ubaci mobilni natrag u džep svog mantila i zastade da pogleda
monitor programa iznad stola obezbedenja u holu tonski delovi
predsednikovog govora o sindikatu.
Upisala se kod obezbedenja i zakačila svoju značku za identifikaciju.
Studiji, produkcija, audio odsek, kopiranje, satelitske veze i prenos, i
inženjerski odsek zauzimali su prvih sedam spratova. Koten izade na
osmom, gde je EsEnEn imao svoje prostorije za video uredništvo i arhivu.
Koten.
Bio je to Tornton Grejem.
Usiljeno se nasmešila i klimnula glavom. Do davola, zašto je morala da
naleti na njega?
Tako je dobro da ... je li ti dobro?, upita. Ne izgledaš...
Dobro mi je. Nisam imala maskaru, to je sve.
On joj poljubi obraz, i ona oseti kako joj miris njegove kolonjske vode plavi
glavu živim sećanjima.
Imaš li jedan trenutak? On pokaza prcma svojoj kancelariji.
Zaista žurira.
Tvoj prilog je tek za sat vremena proverio sam.
Ali prethodno moram nešto da ispitam.
Nedostajala si mi, rečc gotovo šapćući, dodirujući joj ruku, primičući se.
Zavladala je teška tišina.
Torntone... Ona odmahnu glavom, ne želeći da ga pogleda u oči. Molim te,
gotovo je.
Ne, nije, reče. Volim te.
To nije bila ljubav, prošaputala je. To dobro znaš.
Koten, ja te zaista volim.
Moram da idem. Ona krenu hodnikom.
Koten, povikao je za njom, ali se ona nije okrenula.
Ovog puta nije plakala to je bio dobar znak. Smatrala jc da je donela pravu
odluku, i izboriće se s tim. Samo da ne mora da se vida s njim, da ga
dodiruje.
U odeljenju video arhive, Koten sede za kompjuter, ukuca svoju lozinku i
pokrenu pretraživanje. Zatim otkuca Arčer, Gabrijel. Za nekoliko sekundi na
ekranu se pojaviše dve informacije. Selektovala je obe, stisnula komandu
povratiti, i okrenula se da gleda kroz stakleni zid. Jedan od ogromnih stalaka
punih video kaseta se zavrteo. Robotizovana ruka se brzo kretala oko nje,
skenirajući bar kodove, zatim je zgrabila jednu kasetu, bočno se pomerila do
jednog od plejera i ubacila traku. Na Koteninom monitoru pojavio se video
prozor, a zvuk je dolazio iz kompleta zvučnika postavljenih sa obe strane
monitora. Slike su se razlile i brzo smenjivale kao da je mašina koristila
vremensku šifru na traci da bi locirala odgovarajući deo. Nastala je kratka
pauza, a onda se pojaviše i slika i ton.
Prva slika bila je nekakva elektronska kamena ploča: Potra#fl ia kwčegom,
Intervju sa Arčerom. Usledio je kratak prilog iz TV magazina u kojem se
spominjao Gabrijel Arčer, za koga je Koten saznala da je bio arheolog koji
istražuje Bibliju i da je pripadao timu koji je tragao za ostadma Nojevog
kovčega. Ništa drugo od bilo kakve važnosti. I ništa što bi joj makar
nagovestilo kako je znao da joj se obrati na onom jeziku. Na kraju krajeva,
nije li to bio izmišljeni jezik koji je njena majka nazivala jezikom
bliznakinja?
Zaustavila je traku i zahtevala onu drugu. Ta je bila duža i bila je o Arčeru.
Težište je bilo na intcrvjuu sa njim u njegovom domu u Oksfordu u
Engleskoj. lako je traka bila stara samo nekoliko godina, činilo joj se da je
Arčer izgledao mnogo mladi teži, zdraviji, i ushićcniji. Držao je malu,
okruglu, metalnu ploču koju je ncdavno pronašao na iskopini u Jerusalimu.
Bila je prekrivena simbolima, a on je tvrdio da je iz vremena krstaških
ratova. Kraljevstvo nebesko je nalik blagu sakrivenom u polju, rekao je
Arčer. Citirao je Bibliju mnogo puta tokora intervjua, Milujući onu ploču
kao da jc dete, rekao je: Ovo će me odvesti do najvećeg blaga neba.
Sledeći je bio intervju sa arheologom iz Prirodnjačkog muzeja u Njujorku.
Čovek se snishodljivo nasmcjao, nazvavši Arčera posvećenikom sopstvenih
teorija. Ponekad, rekao je, entuzijazam izvlači ono najbolje iz doktora. Imao
je mnoge ekstravagantne predstave. Onaj arheolog je nastavio da odaje
počast Arčeru sa još nekoliko otkrića vrednih pomena, uključujući i njegov
rad na potrazi za Nojevim kovčegom, ali je rekao da su mu njegove
ekscentričnosti umanjile kredibilitet.
Bilo je još nekoliko intervjua o Arčeru. Jedan joj je posebno privukao
pažnju: dr Džon Tajler, katolički sveštenik, istoričar koji proučava Bibliju i
arheolog, Ijubazno je govorio o Arčeru. Tajleru je Gabrijel Arčer bio mentor
na studijama i rekao je da je stariji arheolog posvećen svome poslu,
spomenuvši da
su mnoga od njegovih otkrića bacila toliko potrebnu svetlost na biblijsku
istoriju.
Reklo bi se da je Tajler bio u svojim tridesetim, visok, tamne kose, i lica
smežuranog kao u nekoga ko je mnogo vremena proveo napolju. A imao je i
izuzetne oči, pomisli Koten.
Premolala jc traku i ponovo pustila onaj deo sa Tajlerom. Govorio je tiho, ali
mu je govor bio siguran, autoritativan.
Imam mnogo želja, rekao je Tajler za Arčera. Želim mu sve najbolje.
Koten zapisa ime koledža na kojem Tajler predaje. Nalazio se u Njujorku i
mogao jc da bude dobar izvor informacija. Pomisli na ono što joj je Arčer
šapnuo u grobnici i njegovu učenost da citira Bibliju. Dvadeset šest,
dvadeset sedam, dvadeset osam, Matej. Mora da je mislio na delove iz
Biblije. Pogledala je na sat otprilike još petnaest rainuta do sastanka sa
Tedora Kaselmanom.
Završivši pretraživanje arhive, Koten se vrati hodnikom, promolivši glavu u
jednu od uredničkih soba. Ima li neko Bibliju?
Jesi li ii to postala religiozna na Bliskom istoku, Koten?, reče video urednik,
pogledavši je preko ramena.
Pogledaj noćni stočić u hotelskoj sobi, dodade jcdan pomoćnik.
Ona se iskezi. Baš smešno. Dajte, momci. Zaista, imate li ideju gde bih
raogla da nadem BiblijuT
Kod izveštača za religijska pitanja, reče urednik, i okrete se svojim
monitorima.
Važi, reče Koten, pitajući se zašto se i sama nijc toga setila. Ali, na
razmišljanja o religiji baš i nije potrošila mnogo vreraena. Ponovo je
pogledala na sat i krenula ka njegovoj kancelariji.
Koju verziju?, upita njegova sekretarica.
Ne znam, zar ne postoji standardna verzija?
Sekretarica pokaza na vrata iza nje i ustade. Koten je krenula za njom.
Na jednom zidu bila je vitrina sa knjigama od poda do plafona. Sekretarica
izvuče iz nje verziju kralja Džejmsa. Samo je Vratite na mesto kad završite,
reče pre nego što je izašla.
Hvala, reče Koten, ne podižući pogled. Sta je ono Arčer rekao? Jevanćfelje
po Mateju? Jevandelje po Mateju je u Novom zavetu, toliko je znala. Matej,
Marko, Luka i Jovan. Dotle je stigla u nedeljnoj školi.
Dvadeset šest, dvadeset sedam, dvadeset osam, reČe, listajući stranice.
Prelazeći prstom po svakoj stranici, zastade kod JeVandclja po Mateju,
poglavlje dvadeset šest, i naglas pročita stihove dvadeset sedam i dVadeset
osam. „1 On uze pehar, i zahvali se, i dade ga njima, rekavši, Ispijte sve to.
Jer to je moja krv novog zaveta, koja se proliVa za mnoge za oprost
grehova.
Isus, prošapta ona, a onda shvati onu igru reči. Da li sve ovo može da ima
neke veze sa peharom sa Poslednje večere? Da li je to ono što je u kutiji pod
pločom njenog šporeta? Arčer je rekao da traži najVeće nebesko blago.
Uzdahnula je na pomisao da je na tragu ogromne priče.
Izvukavši parče papira iz džepa, izvadi telefon na sto i pozva informacije.
Pošto je dobila broj koledža na kojem je radio dr Tajler, pozvala ga je.
Da, pokušaVara da nadem prečasnog dr Džona Tajlera. Koliko znam, kod
vas predaje. Na trenutak je slušala, a onda joj se lice snuždi. Pa, znate li
možda gde sada radi? Još jedna pauza, a onda reče, Da vam dam moj broj
telefona.
Koten spusti slušalicu, zgrabi svoje stvari i otrča prema kancelariji Teda
Kaselmana, direktora redakcije vesti EsEnEna. Pokuca.
Uñi.
Kaselman je sedeo'u čelu konferencijskog stola, sa nekoliko otvorenih
fascikli pred sobom. Dve stolice dalje od direktora redakcije vesti sedeo je
Tornton Grejem. Dok je Koten prilazila, Tornton se toplo nasmešio.
Ted Kaselman podiže pogled. Bio je četrdesetdvogodišnji crnac, srednje
grade, manikiranih noktiju, neznatno posedele kose koja je ublažavala tamni
ten njegove kože.
Pa, ti si jedna srećna cura, reče Kaselman, ustajući da je poljubi u obraz.
Probaj još jednom da izvučeš takvog džokera i pobrinuću se da jedini posao
koji možeš da dobiješ bude izveštavanje o vremenu na lokalnoj kablovskoj
televiziji u Biver Folsu. Pogledao je u zidni sat. A i kasniš.
Oprosti, Tede, reče Koten, nabacivši svoj najbolji osmeh devojčice. Morala
sam na brzinu da odem do arhive.
„O? Mislio sam da si završila svoja istraživanja.
Tek nešto malo nerazjašnjenih stvari.
Sedi i opusti se. Skoro smo gotovi. Kaselman se vrati u svoju stolicu i otvori
jednu od fascikli. Podrobno je pogledao gornji list i upitao Torntona, Šta
znaš o Robertu Vingejtu?
Osnovne stvari, reče Tornton. Uglavnom iz medija. Pustio je da mu olovka
poskakuje na svqjqj gumici. On je bogali industrijalac, nov na političkoj
sceni, i ostvario je popriličnu podršku. Svoju platformu zasnovao je na
porodičnim vrednostima i visokomoralnom karakteru. Za sada, reklo bi se da
nema brljotina savršeni kandidat. Tornton je okrenuo sledeću stranicu svoje
uvek prisutne beležnice. Posvećeni porodični čovek, a i velikodušan sa
svojim bogatstvom. Jedan od omiljenih projekata mu je nacionalna
organizacija koja sponzoriše kampove za mlade za urbanu delinkventnu
decu. A ne radi samo sa problematičnom decom. Vingejt je bio samo
instrument u nekoliko faza Demolejevog ulaska u različite oblasti u zemlji,
pogotovo u Floridi, državi u kojoj se rodio. Bori se protiv zlostavljanja dece
i...
Čekaj, reče Kaselman. Šta je Demolej?
Tornton podiže pogled. Dečja verzija slobodnih zidara. To je organizacija za
dečake izmedu dvanaeste i dvadeset prve.
Još nešto?, upita Kaselman.
Ne mogu da pronadem baš puno o njemu. Vingejt se pojavio na političkoj
sceni niotkuda. Očigledno je da ima sasvim dovoljnu mašinu za stvaranje
novca i za sebe.
Ted Kaselman se počeša po bradi. Hajde da saznamo šta to Vingejta čini
tako savršenim. Sklopi prilog o njemu za nedeIju uveče.
Smesta ću prebaciti svoje Ijude na tu priču, reče Tornton. On pokupi svoje
beleške, ustade i, obišavši konferencijski sto, pride Koten. Svrati posle
sastanka tvoje redakcije ako budeš mogla.
Videću, reče Koten, podigavši pogled.
Kako ti izgleda izveštaj?, upita je Kaselman kad je Tornton izašao iz sobe.
Bolji je nego što sam očekivala. Veruj mi, Tcde, medunarodne sankcije i
erabargo ostavili su teške posledice na iračku decu i starije stanovništvo.
Biće to priča koja će izazivati mučninu u stomaku. Ali neće postići baš
mnogo u Stejt departmentu sada kad se spreraaju da započnu još jedan rat.
Dobro, to gotovo da garantuje veću gledanost. Kaselman ustade. Hajde,
otpratiću te do tvoje redakcije. Prebacio je ruku preko njenog ramena, vodeći
je ka vratima. Zbog tebe sam imao mnogo besanih noći, mlada damo. Ali, ti
si pokazala i hrabrost. Snalažljiva si. To mi se svida. A sada hoću da vidim
šta sam dobio za ove prekoredne sede.
NećeŠ se razočarati, Tede. Koten je volela i poštovala Kaselmana. Bilo joj je
krivo što ga je toliko nasekirala. A on je bio taj koji može da je odjednom
pogura za dva stepenika naviše na lestvici napredovanja.
Ušli su u B uredništvo. Soba je bila u mraku osim onog raekanog svetla od
niza monitora i gomile elektronskih kontrola.
Iskopirala sam scenario i svoje beleškc, reče Koten pružajući Kaselmanu i
uredniku po fasciklu. Sada možemo da presnimimo traku za uredivanje, a da
spikera nasnimimo kasnije. Nasmešila se pomoćniku urednika. Biće nam
potrebni neki snimci iz arhive muzičke biblioteke puno drame, mračnih,
moćnih stvari. O, i nešlo etno snimaka, bliskoistočnih. Koten je zatim
ispraznila torbu. Sve video kasete bile su numerisane i ona ih složi po
redosledu na policu.
„O, do davola, reče. Vadila je trake iščitavajući ponovo natpis na svakoj
etiketi.
Šta nije u redu? Kaselman podiže pogled sa scenarija.
Ja sam...
Spustio je papire. Koten?
Moraćete da počnete bez mene, rečc ona.

Tajler
Koten brzo otvori vrata svog stana i otrča u spavaću sobu. Sećala se da je
sinoć sedela na krevetu, raspakovala torbu i izvadila kutiju. To je bio jedini
trenutak kad je video kaseta koja nedostaje mogla da ispadne. Stojeći na
šakama i kolenima podigla je čipkasti prekrivač i pogledala ispod kreveta.
Nije tamo.
Sela je i prstima začešljala kosu, ispitivački gledajući ostatak pohabanog
tepiha koji je prekrivao veći deo poda njene spavaće sobe. Nije otvarala
torbu tokom vožnje autobusom kroz Tursku, a bila je u prtljažniku od
Ankare do Londona. A da je ispala dok je letela ka kući, uočila bi je da joj je
ispala na pod onog skučenog toaleta u avionu. Tako da je jedina preostala
mogućnost bila...
Grobnica.
Ali, bila je sigurna da je pokupila sve svoje stvari, sve trake, pa ipak, žurila
je da joj ne pobegne kamion ... a bilo je mračno kao u rudniku.
E, sjajno, reče Koten. Ne samo da su trake bile obeležene već je na svakqj
bilo i njeno ime kao glavnog izveštača. I koliko li je samo puta navela svoje
ime i spomenula EsEnEn? Neće biti potreban genijalac da traku poveže sa
njom, a nju sa kutijom.
Možda je Arapin radio sam, možda je bio tek običan kradljivac antikviteta.
Možda u onom metežu vojnih aktivnosti u regionu niko nije otišao da traži
ni njega ni Arčera. Možda niko nije ni pronašao traku jer je iskopina
napuštena.
Možda.
Koten sede na ivicu kreveta sa glavom izmedu dlanova. Ako je još neko
želeo tu kutiju, potražio bi Arčerove iskopine, shvatio da nije tamo i znao bi
da ju je neko uzeo. Pogodite ko? Devojka sa video trake. Mogla je i da po
zidovima prostorije sprejom ispiše svoje ime i adresu velikim, masnim
slovima.
Telefon je pozvonio i Koten poskoči. Halo, reče. Da, tako je. Ja sara
pokušavala da stupim u kontakt sa doktorom Džonom Tajlerom.
Na trenutak je slušala, a onda se pružila ka toaletnom stočiću i uzela olovku i
papir. Mnogo vam hvala što ste mi se javili. Zapisala je Koledž Sent Tomas,
Vajt Plejns, Njujork. Hvala, reče i spusti slušalicu.
Vajt Plejns se nalazio na samo sat vremena severno od grada. Naći će
Tajlera i saznaće šta on zna o Arčeru i njegovom poslednjem iskopavanju.
Koten ode u kuhinju i skloni čajnik i tiganj sa šporeta, podiže ploču i zagleda
se u kutiju. Da li je u njoj pehar sa Poslednje večere Sveti gral? I zašto joj je
Arčer rekao da je jedina koja može da zaustavi sunce, zoru?
Geh el crip. Geh el crip. Ti si jedina.
Ove reči su joj odzvanjale u glavi glasno kao zvona sa tornja. Mora da
otkrije sve o tom Gabrijelu Arčeru.
Klasična grčka arhitektura koledža Sent Tomas udobno se smestila medu
hrastovima i platanima. Dan je bio hladan, sunce je bleštalo po gomilama
snega na smedoj zemlji. Nekolicina studenata šetala je po ogolelom
školskom dvorištu.
Koten se popela izlizanim mermernim stepeništem do velikih dvostrukih
drvenih vrata. Na bronzanoj ploči je pisalo Osnovan januara 1922. Unutra,
prostorija je imala prozore sa uskim oknima koji su se uzdizali sve do visoke
tavanice. Tamne hrastove daske škripale su dok se približavala portirki.
Mogu li da vam pomognem?, upita žena.
Tražim doktora Džona Tajlera.
Ne znam da li je danas ovde. Danas je Dan osnivanja i nema časova,
Da li biste mogli da proverite?
Svakako. Žena prede prstom po lameliranom spisku prc nego što je podigla
slušalicu. Pozvaću njegovu kancelariju.
Koten pogleda uokolo. U uglovima su se šćućurile senke. Prostorija je
mirisala na staro i na memlu. Učinilo joj se da će kihnuti, pa je protrljala
nos. Tapecirani delovi na siolicama iz vremena kraljice Ane ulcgli su se od
generacija studentskih tela. Papina slika visila je nad izbledelim kaučom.
Nasred sobe, iza portirskog stola, stajao je kip Device Marije, a zimsko
sunce koje se zrakasto probijalo kroz istočni prozor obasjavalo joj je glavu.
Čcstice prašine rojile su se u vazduhu kao da su žive. Koten se zapitala da li
je kip bio postavljen tu zbog svetla, ili je to bila slučajnost. Kako god bilo,
onaj bledi sjaj činio je da skulptura izgleda eterično.
Niko se ne javlja, reče žena. Žao mi je.
Koten izvadi podsetnicu iz tašne. Da li biste...
Oh, rcče portirka ustajući. Potpuno sam zaboravila na fudbalsku utakmicu
izraedu nastavnika i studenata. Proverila je vreme na svom satu. Mislim da
doktor Tajler igra. Ako požurite, možda ga i uhvalite.
Ona izvede Kolen napolje i pokaza joj u pravcu terena za atletiku.
Prateći portirkina uputstva Koten je prošla pored menze, kapele, i najzad
skrenula stazom izmedu spavaonica i gimnastičke sale, Začula je povike
nekolicine dok se približavala fudbalskom terenu.
Nepokrivena tribina prošarana sa oko pedesetak Ijudi, oivičavala je južni deo
lerena. Drveni potporni stubovi bili su stari, i u obliku slova H umesto
uglastog V.
Koten sc pope na tribinu i sede do čoveka uredno podšišane kozje brade i
brkova. Obgrli se rukaraa da bi se ugrejala i upita ga, Znate li koji je doktor
Tajler?
Umotan u ćebe, čovek podiže ruku pod njim, pokazujući glavom ka terenu.
Džon je onaj što dodaje loptu. Došli ste na vreme da vidite poslednji napad.
Podiže se na noge i povika, ,.Napred! Napred!
Onaj igrač je primio loptu, ali mu je brzo oduzeta. a on je nestao u gomili
ostalih igrača. Sludentski tim i njihovi navijači vikali su i klicali slavcći.
Čovck pored Koten jc uzdahnuo. Ovo je najbolji tim koji je fakullet sastavio
u poslednjih nekoliko godina, iako smo izgubili. Sa kariranim ćebetom na
ramenima on ustade i spusti se sa tribine, pažljivo prelazeći preko svakog
reda sedišta.
Tajler je bio prvi od fakultetskog osoblja koji je čestitao studcntima. Kolen
nije rtwgla da čuje šla su pričali, ali je bilo puno smcha drugarstva koje
muškarci, izgleda, uvek dele u svojim igrama. Takmičenje isliče ono
najbolje u muškarcima, pomislila je ... i najgore u ženama.
Sišla je sa' tribine i prišla Tajleru. Bio je visok možda i dva metra sa
gustom crnom kosom. Usla su mu bila čudno izvijena kao da zna tajnu koju
neće da otkrije. Pretpostavljala je da mu jc koža tamna załwaljujući mnogira
arheološkim iskopavanjima. Čak i kroz znoj, primetila je zategnutost
njegovog lela onaj stanieni izgled kad ste u dobroj formi.
Doktor Tajler?, reče Koten.
On podiže pogled i spusti ruku sa ramena jednog igrača.
Tamnije plave oči od njegovih nikad nije videla, gotovo ultramarin, osim
kad bi ih obasjalo sunce; bile su čak upečatljivije ovako uživo nego na onoj
video traci u arhivi.
Zovem se Koten Stoun i radim za EsEnEn. Ako imatc malo slobodnog
vremena, volela bih da porazgovaram sa vama.
Pružila je ruku i on se rukovao učtivo ali čvrsto.
Džon se okrenuo ka jednom od svojih klupskih drugova. Momci, vi krenite.
Naručite mi jedan 'sem adams'.
Ne želim da vam kvarim planove, doktore Tajler, reče Koten.
U redu je. Slaviće kod O'Grejdija čitavo popodne. To je i više vremena nego
šlo je potrebno da ih stignem.
Nalet vetra baci Koten kosu u lice. Nos ju je peckao od hladnoće i znala je
da mora da je crven.
Izgledate kao da bi vam prijala šolja nečeg vrućeg možda kafa?
To bi bilo divno, reče ona.
* * *
U svojoj kancelariji, Džon joj prihvati kaput i okači ga na kuku sa unutrašnje
strane vrata.
Koten sede u jednu ne baš previše tapaciranu stolicu sa drvenira ramom. Pa,
jeste li vi uvek inicijator igre?
Zapravo, pošto mi je ovo prva godina ovde, ubacili su me na to mesto. Tako
mogu da krive novajliju, ako fakultet izgubi. Siguran sam da neću čuti kraj
priče. Sve sam unapred upozorio da ocene mogu da im zavise od rezultata,
ali izgleda da to nije pomoglo. A sada da vam spremim tu šolju kafe. Mada,
imam samo instant.
Sasvim odgovara, reče ona.
On se brzo osmehnu i ode do improvizovane kuhinje koja je od ostatka
prostorije bila odvojena ormanom za knjige.
Džon napuni šolje vodom iz česme, zatim ih stavi u mikrotalasnu i podesi
tajmer. Dok je mikrotalasna brujala, razmišljao je o lepoj mladoj ženi koja je
sedela u njegovoj kancelariji. Šta li ju je nateralo da ga potraži? Zašto nije
telefonirala umesto što je prevalila toliki put da dode ovamo?
Pošto je zakuvao kafu, pred Koten je stavio vrelu šolju foldžersa, a zatim joj
dodao posudu sa šećerom.
Gledao ju je dok sipa dve prepune kašičice, meša, zatim dodaje još pola
kašičice. Delovala je nervozno, kao da nešto krije kao da će svakog trenutka
eksplodirati. Možda bi dobar izraz bio da je u odbrambenom stavu.
Podigla je pogled i rekla, Znam, to je previše šećera. Šećer i holandska
čokolada su mi slabosti.
Samo dva poroka?, reče Džon. Da sam ja te sreće. Sede i poče da pijucka
svoju kafu, dajući joj vremena da se opusti.
Koten pogleda unaokolo po policama koje su bile dupke pune knjiga. Baš
pozamašna zbirka.
Većina ih je pripadala mom profesoru. Ali se iz njih može pročitati štošta
zanimljivo. Spusti šolju i reče, Pa, gospodice Stoun...
Molim vas, samo Koten. Podigla je jednu od njegovih podsetnica. Naveli ste
čak i broj svog mobilnog? To je baš velikodušno, a imate i puno poverenja.
Slavila je podsetnicu u svoj novčanik. A treba li ja vas da oslovljavam sa
doktore, prečasni, ili sa oče?
Šta kažete na Džon? Izgledalo je kao da se žestoko trudila da bude učtiva.
Možda je razgovor sa sveštenikom činio da se oseća nelagodno, pomislio je.
Imam dovoljno studenata koji me zovu doktore, a trenutno sam na odsustvu
od svešteništva. Tako da je i oče po izboru.
Nisara znala da možete uzeti odsustvo od svojih zaveta.
Od zaveta ne, samo od dužnosti. I, da, pod posebnim okolnostima možete.
U redu ... Džone. Ona zbaci kosu sa vrata i prevrnu očima. Bože, nekako je
ponižavajuće da vas zovem po imenu. Oh, nije to trebalo tako da kažem ono
sa Bogom. Ali kad vas oslovljavam sa Džon, to je kao kad svog nastavnika
iz šestog razreda zovera po imenu.
Zamuckivala je sve vreme, i priželjkivala da joj pomogne da se opusti. Ali
za njega su crvenilo na njenim obrazima i rumenilo koje joj se dizalo uz vrat
bili deo njenog šarma. Imala je nekakvu posebnost u ophoñenju, iskrenost,
ako je to odgovarajuća reč, koja je njemu bila prijatna.
.,Pa, ja nisam vaš nastavnik iz šestog razreda, reče. .,A. osim toga, učinićete
da se osećam kao starac ako me ne budele zvali Džon.
Koten duboko udahnu. U redu, dajte da počnem od početka, Džone. Radim
propratni program za vesli. Tcma su religijskc legende, stvari kao što su
Nojev kovčeg, Sveti gral. takve stvari.u
Glas joj je zvučao manje usplahireno profesionalnije.
To je moj delokrug, reče. Biblijska istorija.
Znam. U našoj arhivi naletela sam na intervjue o dr Gabrijelu Arčeru i
njegovoj eksperlizi u tim oblastima. I vi ste na jednom od snimaka. Pošto ste
tako blizu, želela sam da lično porazgovaram sa vama. I tako... Koten okrenu
dlanove nagore. Evo me.
Drago mi je što sie došli. Jedno vremc sam zaista dobro poznavao Arčera.
On je baš upečatljiv lik.
Znate li da li je studirao jezike?
To pitanje mu je zazvučalo prilično čudno. Svakako. Grčki, hebrejski,
aramejski ranoge drevne jezike, i naravno, latinski. Naučnici iz njegove
oblasti moraju da imaju izuzetno znanje ovih jezika.
„O, svakako, reče Koten. Naravno.
On voli da se bavi religijskim mitovima i legendima. Onda može da citira
tekst iz najboljih od njih
Videla sam nešto od toga na trakama koje sam pregledala. Nakašljala se i
zabacila kosu. Znatc li da li ima braću ili sestre? Možda blizanca?
Razgovor postaje sve čudniji, pomisli Džon.
Mislim da je Arčer bio jedinac. Nikad ga nisam čuo da spominje braću ili
sestre u stvari, ne sećam se da je ikad rekao nešto o svojoj porodici ili o
svom detinjstvu.
Obrve joj se spustiše.
Mada, u vezi sa svojim poslora je veoma strastven. Njegov entuzijazam je ...
vredan hvale, reče Džon.
Zvučite kao da hoćete da budete Ijubazni kad upotrebljavate reč
entuzijazam.
Mislłm da mu je revnost naškodila kredibilitetu.
Kako to? To bi trebalo da je kvalitet.
Džon još jednom srknu kafu. Da li je to što radite isključivo o Arčeru?
Ne, ali sam smatrala da je zanimljiv i da možda mogu da počnem sa nekim
od njegovih istraživanja i rezultate.
Shvatam. I u pravu ste. Trebalo bi da je njegova revnost kvalitet za pohvalu.
Tužno je, zaista, jer on je izuzetan čovek. On mi je bio mentor na fakultetu, a
nekoliko puta sam i radio s njim na terenu.
Izuzetan ałi ekscentrik?
U izvesnom smislu neko ga može nazvati opsednutirn fanatikom. Kad je
otkrio jednu drevnu ploču u Jerusalimu, dok je iskopavao grob nekog
krstaša, Arčer je postao ubeden da će ga to dovesti do svetog grala. Ali
nikom drugom nije dozvolio da to vidi, nije čak dozvolio ni da se proveri
autentičnost. Pretpostavljam da je posle toliko poruga postao paranoičan da
bi neko mogao da rau ukrade otkriće i da ga prikaže kao svqje, ostavljajući
ga tako sa čitavira životnim vekom o kojem mogu samo da se zbijaju šale.
Svakome je teško da ga ozbiljno shvati. Tvrdio je da je dešifrovao natpis na
ploči koji je otkrivao lokaciju grala, ali ko zna? Većina je smatrala da je
prešao granicu, i da ta ploča verovatno nije imala nikakvu vrednost osim što
je zanimljiv artefakt.
Vi ne mislite da je možda otišao da nade gral?
Još uvek nije bio u naslovima, reče Džon. Po mom mišljenju, Sveti gral je
više religijski folklor nego činjenica. Volim da mislim o njemu pre kao o
stanju uma, nego kao o pravom predmetu kao o nečemu čemu u našim
životima težimo, ali to možda nikad nećemo naći.
Koten nabora čelo. A koja je Arčerova teorija?
Ima mnogo scenarija Arčer je samo jedan od mnogih. Prema tradiciji, pehar
sa Poslednje večere upotrebljen je i sutradan da se sakupi Hristova krv na
raspeću. Prema brojnim pričama, Josif iz Arimateje, koji je prisustvovao
raspeću i koji je opremio Hristov grob, bio je prvi vlasnik. Mnogi istoričari
veruju da je on verovatno pehar odneo na ostrvo Avalon u Britaniji to je
osnova za legendu o kralju Arturu koja je većini nas poznata. Ali Arčer
predlaže drugačiju teoriju. On kaže da je Josif putovao sa svetim Pavlom u
Antiohiju na prvu misiju ovog apostola. Poneo je pehar sa sobom kao simbol
koji će novokršteni hrišćani poštovati. Pošto je Pavle nastavio put, Josif je
ostao u Antiohiji. Kad je umro, pehar je nestao verovatno je sahranjen
zajedno s njim.
Po onome što sam ja pročitao, Arčer dalje kaže da se pehar ponovo pojavio
negde oko trećine trećeg veka i da ga je biskup Antiohije javno izložio.
Zatim je ponovo izgubljen u zemljolresu, čini mi se oko petsto dvadesel
šeste. Onda je ponovo pronaden posle oko pedeset godina. Sve priče o gralu
imaju isti zajednički element pronaden je, izgubljen je, onda ponovo
pronaden. Pretpostavljam da to dodaje malo tajnovitosti.
Džon je posmatrao izraze na njenom licu, žive i izdajničke. Nastavio je.
Arčer je tvrdio da ga je njegovo istraživanje dovelo dotle da poveruje da je
tokom poslednjeg krstaškog rata momak po imenu Džefri Bisol uzeo pehar i
pobegao na jug. On i mala grupa krstaša zarobljeni su u blizini Ninive u
Severnom Iraku. Bisol kaže da je svoje drugove sahranio u nekoj od
obližnjih drevnih ruševina pre nego što je nastavio ka Jerusalimu. Nije imao
pehar kod sbe kad je stigao u svetu zemlju, ali se zakleo da zna gde je
sakriven. Tokom godina, mnoge grupe su vršile opsežna iskopavanja
ruševina oko Ninive. Niko nikad nije potvrdio da je pronašao nešto što bi
moglo da podupre teoriju Gabrijela Arčera.
Koten zatvori oči. Drhtala je.
Je li vam dobro?, upita Džon.
Samo mi je hladno.

Sinkler
Odričete li se Satane?
Odričemo se.
„I svih njegovih dela?
Odričemo se.
Sveštenik je izrecitovao zavete, a onda pružio ruku ka krstionici, zahvativši
dovoljno vode da je pospe po kruni na bebinoj glavi. Krštavam te u irae
Oca...
Kad je voda dodirnula kožu usnule bebe, ona se probudila plačući.
...i Sina...
Plač postade jači.
...i Svetoga duha.
Suze su navirale iz majčinih očiju dok je gledala u dete.
Čarls Sinkler je stajao u blizini i posmatrao krštenje svoje jedine unuke.
Žena ga je držala pod ruku. U svqjim ranim pedesetim, Sinkler je bio visok i
vitak u šivenom odelu sa dva reda dugmića. Guste obrve i pozamašna
količina crne kose prošarane srebrnkastim ublažavali su njegove oštrc crte.
Njegove crne oči gvirile su sa lica maslinastog tena i odslikavale um koji je,
izgleda, radio velikom brzinom.
Svetlost se ulivala kroz mutna stakla na prozorima istorijske katedrale sv.
Luisa u francuskom kvartu. Plač Sinklerove unuke ispum crkvu.
Dok je sveštenik nastavljao, Sinklerov um odluta, a pogled mu pade na
veličanstvene freske koje su ukrašavale lučni svod.
Do sada je već trebalo da dobije neku poruku, pomislio je. Briga mu oznoji
čelo. Blagi trzaj njegove žene vrati ga natrag.
Sveštenik je stajao pred njim. Čestitam, doktore Sinkler. Čast je uvesti
unuku u carstvo Gospodnje.
Hvala vam, Oče. Sinkler gurnu ruku u džep svog odela i izvuče koverat sa
čekom za sveštenikove usluge. Zatim zagrli ćerku i rukova se sa zetom. Kad
su se ostali okupili radi fotografisanja, Sinkler baci pogled ka zadnjem delu
crkve i ugleda svog advokata, Bena Girharta, kako čeka u senci u priprati.
Odmah se vraćam, reče Sinkler svojoj ženi.
Pridruživši se Girhartu, krupnim koracima je izašao iz crkve i. prešao ulicu
ka Trgu Džekson. Stali su kod postolja kipa Endrua Džeksona. Sinkler upita,
Sta si saznao?
Nisam mogao da stupim u kontakt sa Ahmedom, pa sam poslao nekoga da
vidi šta se dešava. Pre izvesnog vremena sam dobio potvrdu da su i on i
Arčer mrtvi. Počistili smo tragove.
Za razliku od Sinklerove kože, Girhartov bledi ten reagovao je na hladan,
suvi vetar koji je duvao trgom. Na obraziraa mu je sijala koža išibana
vetrom, a oči su mu se napunile suzama. Dok je govorio, trljao je nos
papirnom maramicom.
U početku sam krivio vojne aktivnosti za odsustvo komunikacije, ali sam
zatim postao sumnjičav, reče Girhart. Pokušao sam da stupim u vezu s njim
nekoliko puta, ali bezuspešno. Podigao je glavu da vidi izraz lica svog višeg
sagovornika.
Sinkler provuče prste kroz kosu. Kako su umrli?
Ahmed je upucan iz sopsWenog pištolja.
A Arčer?
Ima dokaza da je došlo do borbe, ali izgleda da je uraro prirodnom smrću.
Srčani napad. Izgleda kao da se borio sa Ahmedora, ubio ga, a zatim se
srušio od napora.
A artefakt? Sinklerovo lice se zateže.
Girhart obrisa nos i odmahnu glavom.
Sinkler nastavi. Po tvom ćutanju rekao bih da pojma nemamo gde je kutija, a
da i ne spominjem potvrdu njenog sadržaja. Otišao je nekoliko koraka
napred, stavio ruke u džepove,
a onda sc okrenuo da se suoči sa advokatom. Pa, gde je? Glas mu je bio tih,
izuzetno kontrolisan i priseban.
Moja veza veruje da je još neko bio u toj prostoriji. U blizini tela je
pronadena video kaseta. Na njoj su snimci za vesti neke aovinarke EsEnEna.
Zove sc Koien Stoun.
Čarls Sinkler ugleda svoju porodicu kako izlazi na velika drvena vrata
katedrale. Žena mu rnahnu. Je li Stounova još u Iraku?
Pratih smo njen trag do Njujorka.
Mogla bi sve da ugrozi.
To rai je jasno. Ali, ništa se nije pojavilo u vestima. Ona možda ne zna o
čemu se radi.
Ako je uopšte i ima. Sinkler podiže pogled na kip sedmog predsednika.
Trenutno imam nekoga u Njujorku, reče Girhart.
Iskoračivši napred, Sinkler se naže uz Girharta. Ubuduće bez grešaka,
drugar. On pognu glavu zbog vetra i vrati se ka crkvi.
Nešto nije u redu, Čarlse?, upita ga žena kad se vratio.
On joj blago štipnu obraz. Ti idi sa decom u Brusar. Ja ću odmah za vama.
Loše vesti?, upita ona.
Ništa zbog čega bi trebalo da brineš.
Sinkler uminijuće mahnu porodici dok su išli ka prvoj od dve limuzine.
Onda se vrati u katedralu. Osećao se težak miris sveća, a njihov dim se
skupljao u stubovima svetlosti koji su ulazili kroz prozore.
Onaj starac je bio tamo i čekao.
Sinkler ode do prolaza izmedu sedišta, uvuče se u red i sede do njega.
Kako ti je unuka?
Nije joj se dopala ona hladna voda, reče Sinkler.
Razumljivo. Starac sede kose boje pepela nije gledao u Sinklera, već je zurio
u oltar. Kako stoje stvari? Ove reči je gotovo prošaputao.
Došlo je do kraćeg zastoja, ali će Girhart to srediti.
Pogledao je u Sinklera. Treba li da brinem?
Ne. Ni najmanje.
Ispričaj mi sve. Ne bi trebalo da imamo tajni, koliko god bile male.
Starac je čekao dok je crkvu preplavljivala lišina.
Sinkler je konačno progovorio. Neka reporterka možda je videla nešto u
grobnici. Kao što rekoh, Girhart radi na tome.
Znaš li ko je ona?, upita starac.
Zove se Koten Stoun.
Starac sc zavali u stolici. Stoun, ponovi, a zatim klimnu glavom kao da je
shvatio. Znaš, Čarlse, možda je vreme da dobiješ dodatnu pomoć. Okrenuo
se ka Sinkleru. Imam jednog starog prijatelja koji može da pomogne.
Sinkler se trudio da ublaži uzdah. Sve će biti uradeno onako kako si
zahtevao. Nema potrebe uključivati još nekoga.
Starac potapša Sinklera po nozi. Tek da budemo sigurni. Na kraju krajeva,
nikad se ne zna... U tišini se okrenuo ka pročelju crkve, čime kao da je
signalizirao da je razgovor završen.
Sinkler ustade i stade na prolaz. Iz navike je poklekao i mahnuo u znaku
krsta pre nego što se povukao u zadnji deo crkve. Gurnuvši vrata da bi
izašao, okrenuo se i pogledao u raspeće nad mermernim oltarom. Pramičci
svetlosti obasjavali su ga na gotovo nestvaran način. Jasno je mogao da vidi
Hristovu glavu kako je klonula u stranu umorna, iznurena, sa krunom
ispletenom od trnja.
Vetar u naletu ude kroz vrata, kovitlajući lišće i uvlačeći ga unutra, a
Sinklera natera da svoj cilindar povuče bliže vratu dok je išao ka limuzini
koja ga je čekala.

Provalnik
Koten Stoun je ušla u svoj stan, zahvalna što se sklonila sa hladne njujorške
zime. Bila je iscrpljena, ne samo usled zabrinutosti zbog sastanka sa
Džonom Tajlerom i tajne one kutije, već i zbog saznanja da vreme
provedeno daleko od Torntona nije zacelilo njeno srce. Kad ga je ponovo
videla, povratila su se osećanja za koja je verovala da su hladna i mrtva.
Koten skide svoj teški kaput i šal i isprazni torbu sa namirnicaraa. U stanu je
bilo prohladno, pa je podesila termostat i začula poznato bubnjanje dok se
grejalica na gas zagrevala.
Protrłjala je ruke dok je razmišljala o Tajleru. Tamo u njegovoj kancelariji
postajala je sve rastrojenija shvatajući, dok je on opisivao Arčerovu teoriju,
da je bila u grobnici, videla telo onog krstaša ... držala kutiju. Tajler mora da
misli da je potpuno luda i nezahvalna. Praktično je izjurila iz njegove
kancelarije pošto je rekla da ima sve informacije koje su joj potrebne. Kako
neprijatna situacija. A Džon je bio tako Ijubazan. Čak je ponudio da
odgovori na još neka pitanja.
Tornton joj je opsedao misli.
Tornton.
To što je sebi dozvolila da s njim ude u tako duboku vezu bila je samo još
jedna u dugom nizu glupih grešaka. Ne samo da je oženjen već je i njcgovo
lice inventar u milionima domova širom zemlje. Bilo bi teško odabrati nekog
sa poznatijom biografijom da s njim uskoči u krevet.
Naravno, tu je i kulija. Još jedna greška. Trebalo je da je ostavi u grobnici.
Ali nije li to i inače činila bežala od problema, odluka, veza nadajući se da
će nestati?
Nikad nisu.
Pre nego što je hladnu zakusku vratila u frižider, napravila je sendvič, zatim
je odšeiala natrag do dnevne sobe da gleda vesti. Tada je primetila trepćuće
svetlo na sekretarici. Bile su ostavljene tri poruke. Sela je na sofu, pritisnula
dugme, i zagrizla sendvič sa šunkom.
Biip.
Koten? Ovde Ted. Jesi li dobro? Zašto si otišla iz redakcije? Sta se dešava?
Javi mi se.
Biip.
Koten, opet Ted. Upravo su završili tvoj prilog, ali jedna traka nedostaje. Šta
da rade? Puštaju ga sutra uveče. Ako se ne čujemo, reći ću uredniku da
upotrebi neke arhivske snimke. Javi rai se čim budeš mogla.
Biip.
Ćao.
Torntonov glas.
Pauza.
Zaista moram da razgovaram s tobom. Znam da misliš da je gotovo, ali nije.
Mi nismo samo tek tako bili u vezi. Volim te. A znam da i ti mene voliš.
Molim te, Koten, raoramo da razgovaramo.
Pauza.
Možemo li da izademo na večeru? Samo to želim. Samo da popričamo. Javi
mi se. Volim te.
Od zvuka njegoVog glasa steže joj se stomak isti onaj osećaj koji je imala
toliko puta kad bi telefon zazvonio i ona znala da je Tornton ... molila se da
je Tornton.
Prvi put kad su vodili ljubav bila je to čista požuda. Povremeno su ručali
zajedno, flertovali po hodnicima, liftovima, i stepeništima na poslu. A onda
ju je jedne večeri pozvao da izadu na piće. Sastali su se u baru hotela u
blizini EsEnEna i posle
dvadeset minuta su jedno drugom kidali odeću u hotelskoj sobi osamnaest
spratova nad Brodvejom. Posle tri tajna sastanka, prva naznaka naklonosti
konačno je prešla u njihovo vodenje Ijubavi. Ali je to s Torntonove strane
brzo nestalo, dok je ona još čeznula za nežnošću, za onim slatkim, za
ljubavlju u seksu. Postalo je očigledno da je on želeo samo seks. Ništa više.
Poricao je njene optužbe, govoreći da je to stoga što imaju samo tih nekoliko
ukradenih trenutaka, i da ga ona previše uzbuduje... Želela je da mu veruje,
ali gotovo svaki put, čim bi svršili čim bi on svršio otišao bi, odvezao bi se
svojom limuzinom kući svojoj ženi Čeril, dok bi Koten ostala da leži u
izgužvanim čarśavima, u mraku, i plakala. Bila bi glupa da pomisli da će se
ikad išta promeniti. Posao u Iraku trebalo je da je natera da zaboravi.
Sada je sve počelo od početka njegov ozbiljan glas pun iskrenosti. Reči
pune obećanja. Kako da prezre ono za čim žudi? To nije imalo smisla. Ispila
je otrov jer joj se dopada njegov ukus.
Bacila je pogled ka kuhinji. Videla je šporet. Ona kutija je bila samo još
jedan kamenčić u njenoj cipeli.
Podigavši slušalicu, otkucala je broj Toratonovog mobilnog. Gotovo se
nadala da će možda biti kod kuće sa ženom i da se neće javiti.
Halo, odgoVorio je.
Ćao, reče, gotovo šapućući.
„O, hvala bogu. Govorio je brzo. Već sam počeo da ludim. Moram da te
vidim.
Ne mislim da je to dobra ideja.
Molim te, Koten. Treba da razgovararao. Odlučio sam
Nastupila je duga pauza.
Da pogadam. Ostavićeš je.
Da.
Koten nije odgovorila. To nije bilo ništa novo.
Znam da sam to i pre govorio. Ali sada to i nameravam.
Torntone, nemoj. Emocionalno sam smoždena.
Znam da nisam bio fer. Samo rai dozvoli da te vidim. Molim te. Nećeš
zažaliti.
Već jesam, pomislila je.
Cvrsto stežući oči, Koten reče, U redu, trganuvši se na izgovorene reči. Biće
to ista stara priča. Sastaće se. Razgovaraće. Biće seksa. Nema veze šta je
obećao.
Možemo li da se nademo?
Koten se baci medu jastuke na kauču. Kad?
Radim do kasno, ali završiću i izaći odavde za sat vremena.
Spustila je slušalicu ne odgovorivši mu.
* * *
Nekad su se često sastajali kod Dovanija mali zabačeni restoran udaljen
nekih deset blokova od njenog stana. Podsećao ju je na onaj u Kumu u
kojcm je Majkl Korleone po prvi put ubio. Nije mogla da odluči koji od
njenih grehova je teži, preIjuba ili glupost.
Kad je ušla u Dovani, dočeka je pozdrav šefa sale, Dobro veče, gospodice
Stoun. Gospodin Grejem čeka. Otpratio ju je do stola u pozadini.
Zidove su ukrašavale slike starih pejzaža, prazne boce kjantija i plastično
cveće.
Koten, reče Tornton, ustajući i grleći je. Bože, tako mi je drago što si došla.
Pokušao je da je poljubi, ali se ona okrenula.
Zdravo, Torntone. Uklizala je u stolicu naspram njegove.
Uzeo joj je ruke u svoje i držao ih je na stolu. Poludeo sam od brige. Ted mi
je ispričao sve o tvora bekstvu iz Iraka. Ti si srećković.
Kad su neke stvari u pitanju.
Pa, kako je bilo?, upita Tornton. Jesi li dobila priču koju si želela?
Uglavnom. Emitovaće je sutra uveče.
Znam, reče Tomton, stežući joj ruke. Odgledao sam je pre nego što sam
otišao s posla. Obavila si izuzetan posao. Zastao je. Ted mi reče da si se juče
uznemirila i odjurila iz redakcije. Reče da je danas čitavog dana pokušavao
da te dobije, ali da nisi bila kod kuće. Morali su da srede prilog bez tebe. Šta
se desilo, mila?
Zpravo, ništa, reče Koten. Zaturila mi se jedna traka i još uvek nisam uspela
da je nadera.
Nešto važno?
Sve je važno, reče, sklanjajući ruke dok se konobar približavao.
Hoćete li da popijete nešto?
Donesite mi jedan veliki džin i tonik, reče Tornton. Koten?
Za mene 'apsolut' sa ledom, umućen..
Konobar je otišao, a Tornton se zavali u stolici. Sutra moram da odem do
lckara i proverim vreme koagulacije. Pravi davež. Ne mogu da mi održe
stabilnim prokleti nivo kumadina.
Znala je da odugovlači. Da, to si mi već pričao. Koten odmota salvetu sa
escajga i stavi je na krilo.
Pa, ko bi pomislio da možeš dobiti trombozu u nogama samo od sedenja u
prokletom avionu? A sada, pošto rai je krv reda, daleko bilo, ako se posečem
dok se brijem iskrvariću.
Predi na stvar, Torntone. Obigravaš, Pokušavaš li da prvo stekneš malo
sažaljenja?
Ponovo se pružio da je ułwati za ruke, ali ih je držala van njegovog dometa.
Znam šta ćeš reći, da smo ovo već prošli mali milion puta, reče. Ali, ovog
puta je drugačije, kunem se.
Samo mi reci šta si rešio.
Tražiću od Ceril da mi da razvod.
Zašto?
Kako to misliš, zašto? Zato što te volim. Želim da budem sa tobom.
Kad ćeš joj reći? Koten se spremila da ga uhvati u laži.
Odmah.
Prostrelila ga je pogledom.
Uskoro. Cim joj taj dekoraterski posao stane na noge. Tako će imati nešto
što će joj odvlačiti pažnju dok bude prolazila kro/....
Toratone, ona pokušava da započne taj posao već dve jebene godine. Do
kraja rečenice, Koten je toliko povisila glas da su se neke glave okrenule ka
njima.
Podigao je ruke, kao da se predaje. Koten, molim te.
Ovo je isto sranje koje si mi toliko puta ispričao. Nišla se nije promenilo, zar
ne? Znaš, kao i ja, da ne možeš da je ostaviš. Koten pogleda u jeftino
veštačko cveće. Kako samo odgovara trenutku, poraisli. Tako sam prokleto
glupa. Znam šta radiš, a ipak sam došla. Pustiću te da me tom sladunjavom
pričom odvedeš u krevet. A dok me budeš tucao i šaputao kako ne raožeš da
živiš bez mene, gledaćeš na sat, da ne bi prekasno stigao kući i morao da
smišljaš izgovor. Koten protrlja slepoočnice. Glas joj je klonuo. Ne mogu
više da podnesem ovo. Nije trebalo da dodem. Idi kući kod Čeril i ostavi me
na miru,
Zgrabila je tašnu, izjurila kao furija i preplakala čitav put trotoarima
Menhelna.
Pešačila je gotovo čitav sat po ledenoj kiši pre nego što jc zaustavila taksi.
Plakala je sve dok joj oči nisu presušile. Možda je preterala i bila previše
gruba. Šta ako zaista pokušava da ostavi Čeril? Bila je tako zbunjena. Možda
treba da se odseli iz Njujorka, možda čak i da se vrati kući u Kentaki. Ta
ideja se brzo izgubila. Ovo mora potpuno da prekine i da ga preboli.
Neprekidno je sebi ponavljala da može da živi bez njega. Postoji život i
posle Torntona Grejema.
Koten je sedela u dnevnoj sobi i zurila u telcfon na stolu pored sebe. Znala je
da će Torntona videti na poslu nije bilo
Zavera Gral
načina da to izbegne. Najbolje bi bilo da unapred postavi pravila. Neće
razgovarati s njim, osim ako nije posao u pitanju. Neće odgovarati na
njegove pozive. I neće se vidati nasamo s njirn pod bilo kakvim
okolnostima. To su pravila i to će mu i reći. Gotovo je. Kraj.
Telefon je zazvonio, i Koten se javi, ali ne pre nego što je pogledala u
identifikator poziva.
Čika Gase, rečc kad je podigla slušalicu. Kako si?
Odlično, malena. Samo sam hteo da vidira kako je moja omiljena nećaka.
To je bila njihova uobičajena šala. Ona mu je bila jedina sestričina. Čula je
kako se smeje i zamislila svog strica koji je nalikovo Deda Mrazu. Čak mu
je i kosa bila bela kao sneg, kao i gospodinu Kringlu. Voli Gasa i želela bi
da on smrša i da ne pali cigaretu za cigaretom. Čula je škljocanje njegovog
upaljača.
Nismo se čuli neko vreme, reče Gas.
Nisam se baš mnogo čula ni sa kim u porodici otkako je mama umrla,
odgovori Koten. Ali ovo je izuzetno pnjatno iznenadenje.
Sramota kako se mladi članovi porodice otude čim stariji umru. Ne samo u
našoj porodici.
Znam. Zaista bi trebalo da ostanemo u kontaktu.
„1 hoćemo. Nešto uzbudljivo u lvom životu?
Koten pomisli da mu ispriča za kutiju i Torntona, ali je bila toliko mentalno
iscrpljena da bi to uradila večeras. Ne baš, reče. A u tvom?
Posao cvcla. Mislim da Njujorčani postaju svc paranoičniji. Privatni
detcktivi su zatrpani. Imam više slučajeva nego što mogu da odradim.
Srećna sam zbog tebe, reče Koten. Dok je slušala, pogled poče da joj luta od
stola do stolice, od televizora do vitrina sa knjigama i ormarića sa
porcelanom, shvatajući da su stvari neznatno van njihovog uobičajenog
mesta. Odjednom je obuze strah, hladniji od Hadsona.
Čika Gase, imam drugi poziv, slagala je. Javiću ti se uskoro.
Nije čekala da joj kaže do videnja dok je lagano spuštala slušalicu na njeno
mesto. Pošto je mnogo sporije, detaljnije ispitala sobu, primetila j'e da zlatni
konjić, kojeg joj je poklonila majka, gleda u pogrešnu slranu sa police za
televizor, fioka na stolu s kraja nije ugurana do kraja, poklopac na komodi
od kedra nije do kraja spušten, knjige na policama stoje pod čudnim
uglovima.
Brzo je proverila i ostale sobe. Nije iraala nekih vrednosti nekoliko komada
nakita, laptop, jeftini muzički stub. Ništa nije nedostajalo.
Isuse, reče, trčeći natrag u kuhinju. Kutija. Onaj tiganj i čajnik stajali su baš
onako kako ih je ostavila. Skloni ih sa grejne ploče i podiže poklopac.
Podižući ga čula je škljocanje hvataljki.
Još je bila tamo jednobojna, crna, obična kutija. Vratila je poklopac u
prvobitni položaj uz kliktaj hVataljki.
Neko je bio ovde, pretražio joj je stan. Ako su tražili kutiju, nisu je pronašli,
što znači da će se vratiti.
Dok joj je srce bubnjalo, Koten pojuri ka ulaznim vratima, proveri bravu i
stavi lanac, osloni se na vrata i prede pogledom dnevnu sobu.
Za samo nekoliko dana oni su je pronašli.
Podigavši ponovo slušalicu, Koten poče da ukucava broj policije. Ali je
oklevala, premišljala se. Hajde da razmotrimo ovo na trenutak, pomisli. Sla
bi, zapravo, rekla policiji? Oni bi postavljali pitanja, a ona bi odgovarala.
Obili su vam stan?
Da.
Da li je provalnik još bio u stanu kad ste se vratili?
Ne.
Jc li nešto ukradeno nešto nedostaje?
Ne.
Kako znate da je neko obio stan? Pa, neke od stvari su mi pomerene nisu na
svom mestu. I to je to? Da.
Ima li znakova nasilnog ulaska? Jesu li vrata obijena, prozor razbijen? Ne.
Znači, ako nisu ušli na silu, mora da su upotrebili ključ. Ko
još ima ključ?
Moj stanodavac.
Ima li on odobrenje da vam učte u stan kad vi niste kod kuće?
Da, on mi uzima poštu kad nisam tu.
Verujete li mu?
Da.
Jeste li imali neke čudne pozive? Pretnje?
Ne.
Možete li da se setite nečega što posedujete zbog čega bi neko bio spreman
da vam obije stan da bi to ukrao?
Pa, imam jednu kutiju.
Kakvu kutiju?
Kutiju koju sam prošvercovala u zemlju iz Iraka. Znate, oni su jedna od
zemalja osovine zla koju se spremamo da bombardujemo.
Šta je u kutiji?
Ne znam. Ne mogu da je otvorim.
Zašto?
Nema poklopac, šarke, ni bravu. Liči na kocku od punog drveta.
Ali vi mislite da je u toj neatraktivnoj kutiji nešto vredno, iako ne možete da
je otvorite?
Da, mislim da je u njoj najvrednija relikvija čitavog hrišćanskog sveta i
najtraženija u proteklih dve hiljade godina ništa manje do čuveni Sveti
prokleti gral.
Uhu, to je baš impresivno. Gospodice Stoun, jeste li vi pod nadzorom lekara,
ili možda uzimate nekakve lekove? Možda ste u depresiji? Usamljeni? Imatc
problema sa momkom?
Zapravo, baš sam večeras imala problera sa raomkom...
Sranje! Jcbi ga! Koten lupi slušalicom o telefon. Kako je svc ovo smcšno!
Policajci ne bi prestali da se smeju nedelju dana. Osetila je kako joj naviru
suze dok je spuštala lice u sklopljene dlanove. Frustracija je prerasla u strah.
Mora da otkrije šta se do davola dogaćta. Mora nešto da preduzme.
Nagnuvši se, izvukla je tašnu ispod kaputa i izvukla podsetnicu iz
novčanika.
Koten podiže slušalicu i otkuca broj.

Zagonetna kocka
U deset sati, Džon Tajler je stajao i gledao kroz prozor svoje kuhinje dok je
čekao Koten Stoun. Pun mesec pretvorio je zaledeno jezero iza zgrade u
bezličnu sivu ploču prošaranu bisernim ostrvcima snega. Goli javori bacali
su skelctne senke na tvrdu zemlju. Sve je ličilo na sliku Kurijera i Iva. Ovaj
prizor ga natera da se seti koliko je puta o sebi mislio kao o praznom
slikarskom platnu. Slika koja tek treba da se naslika bila je metafora za
njegov život. Moralo je biti više toga, nešto što će ispuniti ovaj ambis u
njemu. Na toliko je već načina iskušao sebe u službi Bogu, ali mu nijedan
nije doneo pomirenje sa samim sobom. Šta je to što je Bog namenio njerau?
Godine samoispitivanja i potrage nisu dale odgovor na to pitanje. Ako je
Bog planirao da on svoj život provede ovako kako ga sada živi, osećao bi
zadovoljstvo, mir, ispunjenost.
Ali nije.
Džon je zurio u put očekujući da ugleda svetlost farova. Koten Stoun bi
trebalo da naide svakog trenutka ako je izašla iz stana odmah pošto su
završili telefonski razgovor. A kako je to bio čudan razgovor dok ga je
molila da se odmah sastanu govorila je brzo, rekavši da ne može da čeka do
jutra. Stan joj je obijen, ali nije zvala policiju. Objasniće mu kad stigne.
Posmatrao je krhki pejzaž, pitajući se šta bi moglo da bude tako važno da
mora da se vidi s njim u ovo doba noći. Pobudila je njegovo interesovanje. A
nešto u njenom ponašanju ju je zadržalo u njegovim mislima i pošto je otišla
iz njegove kancelarije. Izgledala je uplašeno kao da je nešto krila. Vrpoljila
se, prekrštala i raskrštala noge dok je govorila, zaplitala jezikom. Čudno
ponašanje za profesionalnog izveštača. Na zvuk kucanja okrenuo se od
prozora.
Po stoti put otkako je ušla u voz, Koten se pitala da li je trebalo da sačeka do
jutra. Trebalo je samo da ode iz stana, da ode u hotel, a onda da ga pozove
ujutru. Ali sada je bilo prekasno za to. Stajala je pred njegovim vratima
grleći veliku kožnu torbu.
Udite, reče Džon, odgovarajući na kucanje.
Koten prode pored njega u dnevnu sobu.
Mogu li da vam uzmem kaput?
Razmotala je šal sa vrata. Znam da verovatno mislite da sam luda što ovako
upadam usred noći, reče dok joj je Džon pomagao da svuče kaput.
Zaštitnički je držala torbu dok je šetala po sobi, polako se zagrevajući.
Impresivna zbirka, reče Koten gledajući oko sebe.
Police su mu bile oivičene artefaktima: krhotinama grnčarije, crtežima,
mapama, drevnim alatima, nekolicinom potamnelih kostiju. Još polica
ispunjenih knjigama nekim starim i pohabanim. nekim novim prekrivalo je
jedan zid. Bilo je tu i bezbroj njegovih fotografija na arheološkim
iskopinama, nekoliko u pustinji, a ostale su bile snimljene u šumama u
planini. A u srebrnom ramu na pisaćem stolu bila je Džonova slika kraj
nekih drugih Ijudi u mantijama u društvu pape.
Koten je podiže. Upoznali ste papu?
Bio sam u Rimu i pomagao timu forenzičara tokom utvrdivanja autentičnosti
relikvije. Kardinal Antonio Januči on je upravnik Vatikana i direktor
Odeljenja za umetnost i antikvitete zastao je da popriča i raspita se kako
napredujemo. Za vreme pauze, proveo nas je kroz tri vatikanska odeljenja za
restauraciju tapiserija, slika, skulptura. Kad smo ušli u jedan od hodnika,
Januči je rekao da ima iznenadenje za nas. Pet, šest sveštenika izlazilo je na
vrata udno hodnika. U toj grupi bio je i sveti otac. Bili smo zapanjeni. Kad
su prišli, stali su. Blagoslovio nas je, blic na aparatu je sevnuo, a onda nas je
Januči otpratio do raesta gde smo radili. Ako to smatrate upoznavanjem,
onda ga jesam upoznao.
Pa ipak, mora da je bilo uzbudljivo.
Jeste.
Koten ode do kauča i sede u tišini, okrećući srebrnu narukvicu na ruci.
Pretpostavljam da strpljivo čekate da predem na stvar da biste znali zašto
sam dojurila ovamo ovako kasno.
Džon privuče stolicu i sede naspram nje. Preko telefona ste zvučali
zbunjeno. Spomenuli ste provalu.
Pa, neku vrstu. Ušli su, samo ne znam kako. Medutim, sigurna sam da je
neko bio tamo. Izašla sam, a kad sam se vratila i pogledala po stanu,
priraetila sam da su mnoge stvari okrenute, pomerene, ispitivane.
Jeste li zvali policiju?
Koten se nakašlja i zabaci kosu. Ne, nisam ništa prijavila. lako pouzdano
znara šta sc dogodilo, nema načina da to i dokažem policija mi nikad ne bi
poverovala. Ništa nije ukradeno.
Džon se nagnuo napred i upleo prste izmedu kolena.
Pre nego šlo je mogao išta da kaže, Koten reče, Ko god da je provalio u stan,
mislim da je tražio ovo. Ona otvori torbu i izvadi kutiju. Na trenutak ju je
držala, kao da ne želi da je pusti.
Mogu li?, upitao je pružajući ruku.
Izvinite, reče, shvativši da mu je nije pružila.
Pošto ju je izokretao i proučio sa svake strane, Džon upita, Gde ste je našli?
Bilo joj je potrebno nekoliko minuta da mu objasni kako je kutija dospela
kod nje, kako ju je prokrijumčarila kroz carinu, kako nije umela da je otvori,
i kako ju je sakrila u šporet u svojoj kuhinji.
To je baš uzbudljiva priča, reče Džon. Protrlja čelo kao da se duboko
zamislio. „i žao mi je što čujem da je Arčer mrtav. Uprkos svojoj iwnutosti,
bio je izuzetan čovek. Voleo sam ga.
Imale li ikakvu ideju šta je ovo? Koten pogleda u kutiju u Džonovom krilu.
Mislim da znam, reče, ispitujući je ponovo. Mislim da je u pitanju
srednjovekovna zagonetna kocka. Bile su veoma popularne medu hogatim
Evropljanima u srednjem veku. Do sada sam ih video tek nekoliko čini mi
se da ovde negde imara knjigu u kojoj postoji poglavlje koje objašnjava
kako se otvaraju.
A šta mislite da može da bude unutra?
Blago je prodrmao kutiju. Obično je u njima bila neka nagrada, ili igračka,
raožda nakit ili delovi ncke igre kocka u kocki. Uglavnom su služile za
zabavu arislokratije. Postojalo je nekoliko različitih modela, i svaki tip se
otvarao na potpuno različit način.
Oči su joj se razrogačile. Doktor Arčer ju je smatrao nečim posebnim. Rekao
mi je dve stvari pre nego što je umro. Prva je niz brojeva i ime dvadeset
šest, dvadeset sedam, dvadcset osam, Matej. Zatim je rekao da sam ja jedina
koja može da zaustavi sunce, zoru.
To bi baš bio dobar trik, zar ne?, nasmeši se Džon. Po onome što kažete,
pretposlavljam da Arčer nije bio baš bistrog uma. Pomućene misli,
halucinacije.
Koten se usprotivila. Ne, Arčer nije halucinirao. Tačno je znao reči kojima
će joj privući pažnju. Geh el cńp. Ti si jedina. Nije želela da ulazi u to jer je
Džon zaista mogao da pomisli da je skrenula s uma.
Ali brojevi, reče Koten. Proverila sam ih u Bibliji. Iz Jevandelja po Mateju
su.
„I On uze pehar... Džon okrenu kutiju u rukama. Te reči se širom sveta
ponavljaju na misama svakoga dana. To su reči koje je Hristos izgovorio na
Poslednjoj večeri kad je ustanovio svetu tajnu pričešća.
Po onome što ste mi rekli, Arčer je bio ubeden da zna lokaciju pehara sa
Poslednje večere. Mislite li da bi pehar mogao biti u toj kutiji? Mislim,
unutra mora da je nešto vredno. Ne verujem da bi neko bio spreman da ubije
zbog prazne kutije. I da me onda prati do...
Jesle li sigurni da su ta dva dogadaja povezana?
Mislite da i ja umišljam?
Naprotiv. Glas mu je zvučao iskreno, bez snishodljivosti. Nisam imao
nameru da zvučim kao da vam ne verujem. Dogodile su vam se mnoge
traumatične stvari. Vaše reakcije su saVršeno raVV'nljiVe. Povezujući te
dogadaje, vi pokušavate da im date smisao.
Nastupilo je nekoliko trenutaka tišine. Džon je veoma Ijubazan, pomislila je
Kolen, ali on izgleda tome nije pridavao isti značaj kao ona. On svakako nije
sumnjao da je u kutiji nešto tako vredno kao što je Sveti gral. Možda provala
i kutija i nisu bile ni u kakvoj vezi. Ali, bila je tu i traka...
Jma još nešto. Mislim da sam slučajno ostavila video traku u grobnici. Moje
lice se vidi za vreme čitavog priloga, a tu je i činjenica da radim za EsEnEn.
Ili ste je možda izgubili negde drugde. Rekli ste da ste jednu od svojih torbi
ispraznili nešto ranije dok ste bili sami u pustinji.
Nadam se da ste u pravu, ali iraam neki užasan osećaj da sara je zaboravila u
onoj prosloriji.
Znači, neko je mogao da uzme traku, da shvati da ste bili tamo, i da
saznagde živite,
Da. Osetila se malo bolje. Razumeo je da ima veoma moguć razlog za
zabrinutost. Ako bi Džon mogao da otvori kutiju... Spomenuli ste neku
knjigu sa uputstvima?
Tu je negde. Ustao je i otišao do polica sa knjigama. Pogledom je prelazio
po policama. dok se konačno nije zaustavio pred jednom pohabanom
knjigora u platnenom povezu. U ovoj W trebalo da bude nešto o torae.
Izvukao je knjigu, stavio je na stočić za kafu i seo pored Koten.
Ona sa korice pročita Mitovi i magiju srednjeg veka.
Stranice su šuštale dok ih je Džon listao.
Zagonetne kutije i kutije sa nagradom, reče Koten, pročitavši naslov
poglavlja. Ispod njega bila je puna stranica teksta, i dok je Džon listao
narednih nekoliko stranica, videla je crtežc i dijagrame koji su prikazivali
različite modele kutija.
Proučio je dijagrame, neprekidno se vraćajući na njih. Na kraju je rekao,
Ovaj izgleda da odgovara. Uzeo je kutiju i zarotirao je. Stegavši vrh i dno,
vukao je u suprotnim smerovima. Ništa.
Šta mislite?, upita Koten.
Džon ponovo pogleda u dijagram. Moram da zaključim koja je površina
zapravo gornja. Kad to budem znao, ovde piše da bi trebalo lako da se
otvori.
Obrnuo je kocku za četvrtinu kruga i ponovo povukao. Još uvek ništa. Dok
se nije začuo tihi škljocaj, bilo mu je potrebno još šest okreta i ponovno
iščitavanje teksta. Gornji deo se odvojio izlažući pogledu fini, tanani sastav.
Mislim da sam uspeo, reče Džon.
Na kraju Prvog krstaškog rata Jerusalim su ponovo iauzeli hrišćani. Prieure
de Sion, grupa monaha čiji je cilj bio da na tronove Evrope vrate Merovinge,
lozu za koju su verovali da je uspostavljena brakom husa i Marije
Magdalene, stvorila je wjničko krilo monaha ratnika da zaštite Jerusalim i
one koji tamo putuju. Iz jednostavnog traganja izrasla je nova organizacija,
sastavljena od elite i evropskih moćnika koji su imali uticajne položaje u
polittci, religiji i ekonomiji. Oslobodena poreza i odgovorna jedino papi,
tokom vekova, postala je jedna od najbogatijih i najuticajnijih organizacija
na svetu. Nazvana je Vitezovi Jerusalimskog hram ili vitezovi templari.

Croix Patee
Pre nego što je pažljivo svukao poklopac u stranu, Džon postavi kutiju na
sto. Otvorio se i skliznuo otkrivajući majušne spojke koje su sa unutrašnje
strane pričvršćivale poklopac.
Koten vide da je unutrašnjost ispunjena nekakvora belom tkaninom nalik
pamuku obmotanom oko nekog predmeta. Vidite ono, reče, pokazujući u
ugao gornjeg prevoja na tkanini. U jednom uglu bio je utkan krst i ruža sa
pet latica, a u suprotnom su bila izvezena dva viteza kako jašu na istom
konju reči Sigillvm Miiitvm Kpisti izvezene ukrug oko njih. Mada neznatno
izbledeli od starosti, krst je još bio crven, ruža ružičasta, a reči zlatne.
Samo trenutak, reče Džon. Iz fioke pisaćeg stola zatvorenog roletnora
izvadio je par belih pamučnih rukavica. Navukavši ih, pažljivo je izvadio
sadržaj kutije i razmotao tkaninu.
Koten se ujela za donju usnu kad je tkanina spala otkrivajući pehar. Bio je
visok oko petnaest centimetara sa deset u prečniku po obodu. Bio je od
nekakvog sivkastog metala. Jednostavna linija od sićušnih tačkica boje
kalaja pružala se oko osnove, dok se niska mimjatumih grozdova uvujala
oko stubića.
Izuzetno je dobro očuvan, reče, ako je zaista star dve hiIjade godina. Prstom
u rukavici protrlja malu neravnmu sa zadnje strane pehara. Osim ovog
malog oštećenja. Pretpostavljam da je dobro bio čuvan. Džon okrenu pehar
ukrug. IHS, reče dok je dodirivao ugravirana slova sa strane.
Je li to Sveti gral?, upita Koten.
Ne znam. Nežno je pritisnuo gustu tamnu materiju kojom je bila obložena
unutrašnjost. Verovatno vosak.
Tako je ... običan, reče. Pretpostavljam da sam očekivala nešto malo
prefinjenije.
Gledali ste previše filmova sa Indijana Džonsora.
Previše ste mirni za nekoga ko drži nešto što bi mogao da
bude Sveti gral.
U prošlosti sam nekoliko puta bio ispaljen za nekoliko do
brih falsifikata artefakata.
Pa, ovo je moj prvi, razumite moje uzbudenje. Nasmešila se, a on joj je
uzvratio smešak. Koten pokaza u onu gravu
ru. Šta je IHS?
To je amblem kao monogram za łsus Hrist. Ranohrišćani su tokom riraskog
doba koristili ova tri slova da bi identifikovali jedni druge. To su takode i tri
prva slova njegovog iraena na grčkom. A neki kažu da je to na latinskom
skraćenica za In Hoc Signo Vinces, ili Sa ovim znakom ćeš pobediti.
Pretpostavljam da je to ugravirano mnogo kasnije, možda dok je bio u
Antiohiji.
Znači, ipak verujete da je Arčer bio u pravu?
Džon podiže relikviju uvis tako da ju je svetlost obasjala iz različitih uglova.
Voleo bih kad bih to mogao da kažem sa sigurnošću. Priznaću da Arčerova
teorija zvuči istinito. Prstima je prešao preko onog veza na tkanini.
Imaju li te reči nekakav značaj? Krst, ruža vitezovi? Šta
oni znače?
Crveni krst je imao četiri jednaka kraka koji su se širili na krajevima. Croix
Palće, reče. Zatim dodirnu zlatni konac koji je ispisivao reči Sigillvm
Militvm Xpisti. Pečat Hristove armije. NjihoV simbol je bila divlja ruža
rosa carina. Predstavljala je devicu i bezgrešno začeće, i izabrana je zato što
divljoj ruži nije potrebno unakrsno oprašivanje da bi proizvela plod, šipak.
Pričajte mi, reče Koten, Šta to znači?
i,Nešto pre kraja sedmog krstaškog pohoda, oformljena je jedna grupa
religioznih fanatika, poznata kao vitezovi templari.
Oni su nosili Cross Patee krst templara kao ukras na svojoj odeći, a na
pečatu su im bila dva viteza koja jašu na istom konju, simbol njihovog
zaveta na siromaštvo. Njihova misija bila je da čuvaju blago velikog
Jerusalimskog hrama. Sumnja se da su u stvamom životu oni bili ti koji su
opljačkali blago hrama i sakrili ga. Umesto da osiromaše, postali su izuzetno
bogati i moćni, i odgovarali su samo crkvi. Neki od templara tvrdili su da su
pripadali božanskoj lozi, potomci spomenutog braka izmedu Isusa i Marije
Magdalene. Takode su sebe proglasili za Čuvare Svetog grala.
Džon podiže pehar. Ako je ovo zaista pehar sa Poslednje večere, biće to
najvrednija relikvija u čitavoj Crkvi u čitavom
hrišćanskom svetu. A čemu vosak? Pretpostavljam da bi unutrašnjost zaštitio
od dodira i zaga
divanja. Ako je u njemu bila Hristova krv, smatraće se svetim. Dok je
netreraice gledala u pehar, Arčerove samrtne reči su
je i dalje prestravljivale. A šta je sa onom porukom da sam ja
jedina koja može da zaustavi sunce, zoru? Kako se to uklapa u
priču?
Odmahnuo je glavom. Nemam pojma.
Stresla se. To me zaista plaši, Džone. Ako sam ja jedina koja može da uradi
šta god bilo to o čemu je Arčer pričao, onda sam ja ta jedina koju traže.
Onaj koji je provalio u moj stan, ko god on bio. Imam loš predosećaj u vezi
sa čitavom ovom stvari. Vi niste bili tamo kad je onaj Arapin potegao pištolj
i pokušao da ubije Arčera. On nije tek pokušavao da ukrade neku tričavu
kutiju. Bio je opsednut videla sam mu to u očima. Bilo je jezivo. Arčer je
verovao da ima Sveti gral, i ko god je pokušao da ga ubije, takode je bio
ubeden u to. Čak ste i w rekli da bi, ako je pravi, to bila najvrednija relikvija
na svetu. Logičan zaključak jeste da je, ko god da mi je preturao po stanu,
tražio ovo.
Možda ste u pravu.
Koten stavi obe ruke preko usta i pričala je u njih kao da pokušava da zadrži
reči da joj ne odu prebrzo sa usana. Možda sam najveću religijsku priču veka
krila pod poklopcem svog šporeta.
Jeste li vi katolikinja?, upita Džon.
Ne. Zaista ne znam kako da odgovorim. Išla sara u crkvu, verovala u
religiju, u Boga, sve to.
Džon je pogleda kao da pokušava da joj pročita misli.
Rodena sam u Kentakiju, kao jedinica moja sestra bliznakinja umrla je na
rodenju. Otac mi je bio farmer, bili smo siromašni. Kad sam imala šest
godina bila je užasna suša i izgubili smo sve. Banka je poništila pravo na
oslobadanje od hipoteke i moj otac se ubio. Mama je uvek govorila da misli
da je tu bilo još nečega, još nečega što je brinulo mog oca. Bioje utučen već
neko vreme, čak i pre suše, ali niko nije znao zbog čega. Napisao je
oproštajnu poruku u kojoj je optužio Boga da nam je uništio živote. U to
vreme, ja sam se slagala s njim. Pre te suše, mi smo bili porodica koja je išla
u crkvu.
Pošto je otac umro, majka i ja smo se preselile u jednu malu kuću, i ona se
zaposlila u fabrici tekstila godinama smo jedva preživljavale.
Znači, vcrujete. Da biste krivili Boga, morate da verujete
da on postoji.
Tako sam osećala tada. Kad sam odrasla, shvatila sam da je ona izreka sa
nalepnice za branik tačna sranja se dešavaju. Jednostavno se radilo o
prokletoj suši. Mahala je prstima po vazduhu. Ne o nečem natprirodnom,
nekakvoj božanskoj ruci koja silazi sa neba da uništi porodicu Stoun. Mom
ocu je bilo potrebno da optuži nešto, nekoga. On je to pripisao Bogu.
Odavno sam digla ruke od toga nikad se nisam vratila u crkvu.
Žao mi je zbog vašeg oca i onoga što se dogodilo vašoj porodici.
Zašto ste me pitali za religiju?
Samo sam se pitao šta ovo, pokaza u pehar, vama znači.
Zapravo, mnogo ali verovalno ne ono što vi mislite. Ako je to prava stvar,
to znači da je to najveća priča moje karijere. To bi rni mogla biti karta za
mesto slarijeg dopisnika u mreži.
Gledao ju je u tišini.
Džone, svi mi različito gledarao na stvari. Kao moj otac i ja ... on je krivio
Boga, a ja to šlo ga nema. Ova relikvija bi mogla biti vaš spas. Moj takode.
Ali na drugačiji način. Koten zatvorenih očiju zavali glavu unazad, a onda
ga ponovo pogleda. Žao mi je, ali vi i ja jednostavno ne verujemo u iste
stvari.
On podiže ruku. Nijc u lome problem. Hej, moj najbliskiji prijatelj je
jevrejski rabin. Odrasli smo zajedno. On je jedan od onih prijatelja koje ne
vidate često, ali znate da možete računati na njih. Kad smo već kod priče o
različitim pogledima na stvari. Mi smo zaista čudan par. Možete zaraisliti
neke od rasprava koje smo vodili tokom godina.
Cujte, reče Koten, osira napredovanja u karijeri, što pre napišem ovu priču,
to ću pre moći da prestanem da se osvrćem preko ramena. Kad jednom
ispričam svetu za Sveti gral, pažnja će biti usredsredena na njega, ne na
mene. Ja ću biti samo još jedan od onih redova sa imenom autora. Pomerila
se do ivice kauča svesna da je on posmatra. Nego, kako da dokažemo da je
pravi?
Pa, predmete od metala je prilično lako uporediti sa poznatim stilom i
Vremenskim periodora. Drvo i šarke na kutiji takode mogu da se datiraju i
uporede sa sličnim a može i tkanina. A starost voska može da se odredi
postupkora sa radioaktivnim ugljenikom.
Šta je sledeće?
Voleo bih da ga odnesem u Rim. Postupak odredivanja starosti koji se
primenjuje u Vatikanu jedan je od najboljih na svetu.
Zašto Vatikan? Mislim, shvatam da je to vaša stvar, ali šta je sa ovim ovde
kod nas? Zar Braun, iii Njujorški univerzitet, ili Kolumbija nemaju odsek za
arheologiju?
Svakako. Ali Vatikan se već vekovima bavi autorizacijom. Koga bisle radije
intervjuisali za vaš izveštaj nekog bezimenog profesora lokalnog
univerziteta ili kardinala Janučija, upravnika najveće zbirke religijskih
relikvija i artefakata na svetu?
U redu, razjasnili ste mi svoje stanovište. Koten se stidljivo nasmešila. Da li
me raojc nastojanjc da se dokopam velike priče čini pohlepnom?
Izveštači to rade, reče Džon. Ali biće impresivno da izvestite o svojoj priči
sa katedralom svetog Petra u pozadini.
A na mojoj demo traci će dobro izgledati i da stojim pored Mikclandela dok
intervjuišera tog kardinala koga ste spomenuli. Odmahnula je glavom. Mora
da raislite da ne znam za
stid.
Ne, mislim da ozbiljno slwatate svoj posao i da marljivo radite da biste bili
najbolji. U tome nema ničeg lošeg. Zavidim vam.
Koten je ova opaska zazvučala čudno. Zaista?
Mislim da za većinu Ijudi nije uobičajeno da žive svoje strasti. Neki imaju
sreće, kao vi. V'idira vatm u vašim očima. Ne možete da dočekate da skočite
u ovu priču. To vas ispunjava. Moj deda je imao srcće u tom smislu. I on je
bio arheolog, i kad sam bio raali napunio mi je glavu pričama o drevnim
civilizacijama. Govorim o vatri u očima. Niste mogli a da ga ne slušate i ne
uzbudite se. Nisara zaboravio te čudesne priče. To me je nateralo da upišem
odsek za srednji vek i Vizantiju, a kasnije i rano hrišćanstvo.
Mrzim što lo moram da kažem, ali nisam znala da se sveštenici bave i
drugim stvarima. Znate već, nečim drugim sem svešteničkog posla.
Džon se nasmeja. Radio sam i to. Neko vreme sam bio dakon u jednoj maloj
parohiji.
Nije vam se dopalo?
Barbara Volters nije ništa u poredenju sa vama, reče on. Izvući ćete celu
priču.
Nadam se. Meni je zanimljiva. Pa, da li vara se dopadalo da budete pastir
svog malog stada? U stvari, i jeste.
Ali, gospodice Volters, nije me ispunjavalo najboljc, kako to mogu da
sročim. Oduvck sam želeo da služim Bogu. To nikad nije dovcxleno u
pitanje. A koji je način najbolji to je već neka druga priča. Možda su u
pitanju bile sve one priče moga dede o afričkim ravnicama kojima briše
vetar ili o drevnim grobovima ispod ulica gradova na Bliskom istoku. Ko
zna? Uzco sam odsustvo da iživim neke od tih priča, da vidim da li mi
raspaljuju vatru u očima. Džon skrsti ruke. Sada znate moju životnu priču.
Zagledala se u njegove ultramarin plave oči. Bile su prelepe, sa vatrom ili
bez nje. Osećala se kao uljez, kao da je previše bila izveštač, pogotovo što je
ona njemu došla po pomoć usred noći. Osećam da bi trebalo da se izvinim,
prvo što vam ne dam da spavate, a drugo što čeprkam po vašoj prošlosti.
Nije mi to bila namera.
Znam da nije. Da sam uvreden, ne bih govorio tako slobodno. To je bio moj
izbor.
Na trenutak su samo sedeli u tišini, a onda Džon reče, A šta kažete da nešto
prezalogajimo? Imam malo pite od ravena.
Zvuči sjajno. Ja ću vam pomoći. Pratila ga je do kuhinje.
Kada bismo mogli da krenemo?, upitala je.
Molim? Otvorio je vitrinu. Tanjiri su unutra.
U Rim. Kada bismo mogli da krenemo?
Pa, pretpostavljam danas, ako budem uspeo da ugovorim.
Koten pronade dva mala tanjira i stavi ih na šank. Da, danas. Možete li da
zakažcte sastanak?
Džon izvadi pitu iz frižidera i pogleda na sat. Još je rano. Imam jednog
prijatelja na položaju. Felipe Montijagro, on je vatikanski apostolski nuncije.
Nisam upoznata...
Apostolski nuncije. Grad država Vatikan je siwerena zemlja. Nuncije je
ekvivalent ambasadora. Nadbiskup Montijagro je ambasador Vatikana u
Sjedinjenim Državama, i radi u ambasadi Vatikana u Vašingtonu. Da se
vratimo malo. Hajde da mu dam malo vremena da stigne u svoju kancelariju,
a onda ću početi od poziva njemu.
Isekao je dva parčeta pite i spustio tanjire na sto. Zgrabivši dve viljuške iz
fioke, reče, Supa je sipana.
Seli su jedno naspram drugog i Koten ga je gledala kako zalogaj pite stavlja
u usta i žvaće. Kad je svqjim pogledom presreo njen, pogledala je na svoje
parče pite i odsekla komad viIjuškom.
Treba i da pozovem taksi, reče pošto je probala. Moram da odem kući i
spakujem se.
Sada je dva ujutru. Više ste nego dobrodošli u gostinskoj sobi. Osim toga,
ako ima ikakve veze izmedu kutije i provale, vaš stan možda i nije najbolje
raesto sa se vratite u njega.
Džon je bio u pravu. Možda uopšte ne bi trebalo da se vraća u stan. Na
aerodromu može da kupi najlonsku vreću i najneophodnije stvari pasoš joj
je bio u tašni. A kad relikvija jednom bude bezbedna u rukama Vatikana,
počastiće sebe kupovinom u Rimu. Da neće korašije da vas ogovaraju ako
ovde provedem noć?
Većina njih su studenti, i čak nisu ni došli da prenoće ovde. Nasmejavši se
od srca, Džon dodade, Uostalom, većina ih je na mojim predavanjima, pa
neće dobiti prelaznu ocenu.
Oboje se nasmejaše i dovršiše sa jelom. Džon ubaci tanjire u mašinu i vratiše
se u dnevnu sobu.
Jeste li vi ispekli onu pitu?, upita Koten.
Ne, to je poklon.
Prijateljica?, upita ona, a već sledećeg trenutka je poželela da to nije rekla.
Džon se nasmešio. Tako nekako.
Zaista? Mislim, možete li... Nisam znala da sveštenik čak i na odsustvu...
Džon se glasno nasmejao. Moja prijateljica ima sedamdeset osam godina,
akutni artritis, pati od katarakte, i još nalazi vremena da mi ispeče pitu
svakog četvrtka. Ove nedelje je to bila pita od ravena.
ProkletsWo, pomislila je. Zašto je to pitala? Sveštenik, Koten. Zar ne
shvataš?
Hajdc da ovo sklonimo negde do ujutru, reče Džon dok je zamotavao
relikviju u templarsku tkaninu i vraćao je u kutiju. Stavio ju je u njenu torbu.
Hajde da vas smestimo.
Poveo ju je hodnikom do gostinske sobe. Bila je jednoslavna i sa veoma
malo nameštaja krevet za jednu osobu prekriven debelim prekrivačcm,
noćni stočić sa lampom u tifani stilu i mali toaletni sto sa ogledalom.
Jednostavno raspeće visilo je na zidu nad uzglavljem kreveta. Izgledalo je
kao da nije ulagao u ovaj stan jer mu je i on dodeljen kao dom, pomislila je.
Mora da nije odlučio da to nije mesto gde želi da ostane ili što želi da radi.
Još nije pronašao svoju strast.
Bojira se da nije ništa luksuzno, reče Džon.
Biće mi sasvim dobro.
Kupatilo je sa desne strane, sledeća vrata. Treba li vam još nešto?
Raven odmahnu glavom. Ništa mi ne pada na pamet.
Pre nego što joj je poželeo laku noć, spustio je torbu na krevet.
Džon je zatvorio vrata, i čula je kako drveni pod škripi dok se udaljavao.
Koten se zagleda u ogledalo. Kosa joj je štrčala na sve strane, šminka davno
iščezla, oči otečene od umora. Sta li on misli o meni?
Svukla se skidajući sve slojeve, a onda je izvukla bluzu, ali se predomislila.
Biće previše izgužvana da bi je ujutru obukla, ako bude spavala u njoj.
Znači, samo gaćice. Soba je bila dovoljno topla a prekrivač je delovao
udobno.
Baš kad ga je navukla na sebe, preplaši je kucanje na vratiraa. Samo
trenutak. Brzo je navukla bluzu i držala je pre
klopljenom. Pošto je slobodnom rukom odškrinula vrata, virila je kroz uzani
prorez.
Imam neku pidžamu za vas, reče Džon. Možda vam je prevelika, ali možete
da podvrnete rukave.
On ispruži ruku kroz vrata. „O, Iwala vam, reče Koten. Dok je provlačila
pidžamu kroz odškrinuta vrata, zakačila se za kvaku, izvukla joj se iz ruke i
pala na pod. Koten se brzo saže da je dohvati.
Džon je čučnuo da joj pomogne. Kad je podigao pogled, čuła ga je kako
usisava dah. Shvatila je da joj se bluza otvorila. Izbezumljeno je nespretno
pokušavala da je preklopi dok joj je on dodavao pidžamu.
Izvinite, rekao je.
Koten se hitro povukla iza vrata i prebacila pidžamu preko grudi. Samo joj
je lice još izvirivalo. Bože, upravo mu se pokazala ... pokazala se svešteniku,
za ime boga.
Videćerao se ujutru, reče joj dok se udaljavao.
Tede, ovo moraš da mi veruješ. Koten je govorila u telefon u avionu. Sedim
pored doktora Džona Tajlera. On je stručnjak u ovoj oblasti, i on je ispitao
relikviju. Devedeset devet posto je siguran da je autentična.
Okrenula se ka Džonu koji je nesigurno slegao ramenima.
Bili su nad Atlantikora na direktnom letu Delta erlajnsa do medunarodnog
aerodroma Leonardo da Vinči u Rimu.
Neka odeljenje raarketinga bude spremno da promoviše naJVeću religijsku
priču još od pokrova iz Torina, reče Koten. Ali nemojte da procuri o čemu je
zapravo reč. Još ne. Ne dok ga bezbedno ne predamo Vatikanu.
Pozvaću šefa našeg biroa u Rimu, reče Ted Kaselman. Hoću da budeš u
neprekidnom kontaktu s njira izveštavaj ga o svemu. On će ti obezbediti
čitavu ekipu, uredništvo, i sve što ti bude bilo potrebno. Onog trenutka kad ti
bude gotov prilog, puštaj ga odmah.
Ja sam glavna, je li tako?
Da.
Rimski biro je tu samo da bi mene podržao, je li tako?
Da.
Koten se zavali u sedištu. Volim te, Tede.
Da, znam. Ali bih makar jednom želeo da pomislim da sam ja taj koji
dodeljuje zadatke.
Nećeš zažaliti zbog ovoga.
Da, da. Nastupila je pauza. Zar mi nisi isto to rekla i iz Bagdada?
Ovo je ona prelomna stvar koju tražim za priču koja ti je potrebna da
podigne onaj jadan procenat gledanosti.
Čuvaj se, Koten. Ted Kaselman spusti slušalicu.
Gurnula je telefon u držač na zadnjoj strani sedišta pred sobom i okrenula se
ka Džonu. Sta je bilo?
Devedeset devet posto siguran?
Gde vam je vera?
Imam mnogo vere. Naučni dokaz je nešto drugo.
Ona se isružila i potapšala ga po ruci. Previše brinete.
Ima nekoliko kraljevskih i plemićkih porodica la koje se
veruje da su merovinškog roda, božanskog roda. To su:
HabzburgLorena, Plantar, Montpeza, Luksemburg,
Montesojo, neki ogranci Stjuarta i Sinkleri.
A ko je to?, upita dopisnik naučne redakcije Tajma, pokazujući u uramljenu
fotografiju na stolu.
Moja nova unuka, reče Čarls Sinkler. Krštena je prošle nedelje u katedrali
Sent Luis.
Lepa je. Mora da ste veoma ponosni, doktore Sinkler. Jesam.
A vidim i da volite trkačke čamce/' Dopisnik pokaza na kolekciju fotografija
na bočnom zidu. Ovo su izuzetni čaraci. Vozite li ih?
Ne, ne. 'Biodžentek' sponzoriše odredeni broj izuzetno brzih trkačkih
čamaca. Moj hobi su one manje verzije. Imam nekoliko brzih čamaca koje
držim u marini na reci. Izvezem ih sa svojim saradnicima vikendom i
odigramo trkački poker sa pet karata.
Kako se to igra?
To je poker jurnjava. Trkamo se do pel restorana na reci odavde do Nju
Orleansa tokom nedeljnog popodneva. Pošto popijemo jedno do dva pića,
svako izvuče po jednu kartu iz špila, a zatim se trkamo do sledećeg
restorana. Na kraju dana, najboljih pet karata dobija čitav ulog.
Da li uvek pobedujete, doktore Sinkler?
Uvek.
Obojica se nasmejaše.
A ostali hobiji?, upita dopisnik.
Iraam nekoliko čistokrvnih grla.
„1 oni su pobednici?
Pa naravno. Još nemamo trostruku krunu, ali smo dobro prošli u Evandelini,
Saratogi, Akvaduktu, Belu...
Svida vam se trkanje i takmičenje.
Rekao bih da imam sklonost ka brzini, ne obavezno i prema takmičenju. Ali
ima tu još toga. Divim se brodograditeljima i savršenstvu u projektovanju
trkačkog broda, i uvažavam ih. Njegove karakteristike odslikavaju pažnju
koja mu je posvećena do najsitniic? detalja.
A konji?
Sinkler se zavali i osloni bradu o prste. Na licu mu se u tragovima pojavi
arogantni osraeh. Uzgajanje.
Kad smo kod toga, reče dopisnik dok je nešto zapisivao. Podiže pogled i
pogleda u Sinklera. Da se vratimo onom vašem komentaru da kloniranje nije
ništa novo?
Ljudski klonovi svakoga dana hodaju mectu nama. Ja ih znam na stotine, a i
vi sami ste, verovatno, upoznali priličan broj. Zovu se identični blizanci
bebe rodene iz jednog jajeta koje se u majčinoj materici podelilo na dva.
Kako odgovarate vašim kritičarima koji kažu da se trudite da izigravate
Boga pokušavajući da klonirate čoveka? Dopisnik još nešto zapisa u svoju
beležnicu. Čak i nobelovac kao vi mora da razmišlja o pitanjima morala.
Ja sam samo običan naučnik koji pokušava da spasi živote. Otkrivam
istraživanjem, sprovodeći eksperimente. Tu ništa više ne bi trebalo reći.
Sinkler baci pogled na stari sat iznad kamina u svqjoj biblioteci, Nije želeo
da dublje ulazi u to etičko minsko polje. Kroz francuske prozore koji gledaju
na ciglama popločano dvorište njegove plantaže, video je Misisipi iza
prastarih magno%. Tamni oblaci skupljali su se sa druge strane reke.
Neki iz pravobranilaštva protive se kloniranju, reče dopisnik. Plaše se jaza
koji se sve više širi izmedu bogatih i siroMasnih ako imućni roditelji odluče
da genetski poboljšaju svoju decu.
To bi jednoga dana mogao biti sporedni proizvod našeg is«ivanja. Kao i kod
svega ostalog, morate odvagati prednosti.
Mi smo pioniri koji odlaze u nova područja, reče Sinkler. Terapeutsko
kloniranje nam daje mogućnost da dobijemo savršeno odgovarajuće tkivo za
pacijenta, bez obzira da li ima Parkinsonovu bolest, dijabetes, povredu
kičmenog stuba tako da pacijent neć'e odbaciti te ćelije. Eto šta radimo mi u
'Biodženteku'. Ne raspravljamo o etici, ne izigravamo Boga mi prosto
radimo da bismo spasili živote.
Ali morate shvatiti...
Telefon na Sinklerovom stolu je zazvonio. Podigao je ruku. Izvinite me za
trenutak. Podižući slušalicu reče, Da?
Oni su u avionu za Rim, reče Ben Girhart sa druge śtrane. Onaj sveštenik joj
pomaže da ga odnese u Vatikan.
Sinkler se nasmešio. To su veoma dobre vesti. Spustio je slušalicu i
pogledao izveštača. Šta ste ono rekli?

Kardinal
Vaša eminencijo, otac Tajler i EsEnEnova novinarka se penju, najavi
pomoćnik kardinala Antonija Janučija. Upravo su prošli kroz obezbedenje.
Hvala vam. Kardinal je gledao kroz prozor svoje kancelarije na drugom
spratu. Pošto je bila pored vatikanskih muzeja, kancelarija mu je imala
pogled na čitavo unutrašnje dvorište palate Belvedere. Setio se kako mu je
neki diplomata jednom rekao da bi tako veliku kancelariju u Americi nazvali
zvanična balska dvorana. Tavanica oslikana freskaraa spajala se sa zidovima
prekrivenim srednjovekovnim tapiserijama persijski tepih veličine bazena
za plivanje naglašavao je deo drvenog poda iz petnaestog veka. Dvesta
godina stari kauči i stolice tapacirani brokatom i damastom, i sa ručno
izrezbarenim nogama na kojima je bilo obilje zlatnih listića bili su strateški
rasporedeni po prostoriji.
Kardinal se vratio za svoj sto da bi proučio monitor sa ravnim ekranom. U
šezdeset osmoj se kretao s lakoćom, posvećujući više od jednog sata svakog
jutra strogom režimu vežbi, Roden u Italiji od majke Britanke i oca Italijana,
tečno je govorio oba jezika. I kao mladić bio je očaran opremom i
tradicijama Katoličke crkve i sveštenstva. Svoj cilj je postavio veoma rano, i
išao je ka njemu kao da je putovao kroz tunel bez skretanja na sporedne
staze ili prekida. Znao je da je pozvan, i želeo Je da služi Bogu na najbolji
mogući način.
Sa diplomama teologije i kanonskog prava, Januči je predaVao na
Gradanskom univerzitetu u Rimu pre nego što je pohadao vatikanski
diplomatski koledž. Proveo je više od decenije služeći u državnom
sekretarijatu pošto je proizveden u biskupa 198O. godine. U kardinala je
unapreden 1997, a 2OOO. godine papa ga je postavio na mesto upravnika. U
najužem jezgru elite Vatikana smatran je vodećim kandidatora za naslednika
pape cilj na kraju tunela vrhovni božji sluga.
Januči je poznavao Džona Tajlera. Sastajao se s njim nekoliko puta, ali je
pročitao njegovu biografiju da bi osvežio pamćenje. Pisalo je da je Tajler
trenutno na odsustvu. Kardinal se zapitao zašto li je ovaj zatražio nešto što
se tako retko tražilo i davalo.
Kad ga je nadbiskup Montijagro pozvao u vezi sa Tajlerom i olkrićem
relikvije koja bi mogla biti od važnosti bez presedana, Januči je preinačio
svoj dnevni raspored da bi mogao da upriliči sastanak. Bio je uzbuden, kao i
povodom svakog drugog otkrića. Od važnosti bez presedana, šaputao je. To
bi mi dobro došlo.
Montijagro je jasno stavio do znanja da je Tajler insistirao na tome da sa
sobom povede i predstaVnika štampe. To je zbunilo kardinala. Januči nije
stekao utisak da je ovaj sveštenik bio željan slave. Kad je reč o šlampi,
možda bi morao Tajlera da podseti na vatikanski protokol protokol koji
američke novinare ne stavlja na vrh liste. Uostalom, Januči je imao
sopstvenu listu probrane svetske novinare koje je poznavao i kojima je
verovao da će ga doslovno citirati. Vatikan je suverena nacija u kojoj je
služenje Bogu žiža svakog pokreta, svake misli i svakog postupka. Tu nije
mesto jednom američkom novinaru čiji su ciljevi obično ili sanzacionalizam
ili eksploatacija. Kardinal zatvori fajl i isključi kompjuter. Eminencijo, vaši
gosti su stigli, najavi pomoćnik pośto je pokucao i otvorio masivna vrata.
Uvedite ih. Kardinal ustade i obide svoj pisaći sto. Ah, Džone, reče dok su
se dvoje posetilaca približavali. Pružajući svoju desnu ruku sa dlanom
okrenutim nadole, reče. Dobro je videti te opet.
Vaša cminencijo. Džon prihvati kardinalovu ruku, pokleknu i blago poljubi
prsten sa safirom. znak njegove kancelarije. Hvala vam što ste našli vremena
da nas primite. Hteo bih da vam predstavim Koten Stoun, novinarku
EsEnEna. Gospodica Stoun je došla do ovog artefakta dok je bila na zadatku
na Bliskora istoku. Ona će za svoju mrežu izveštavati o njegovoj
autorizaciji.
Drago mi je što smo se upoznali, gospodice Stoun. Nadam se da ćete se
sažaliti na jednog starca i o meni govoriti u superlativiraa kad budete
izveštavali.
Sigurna sam da ništa drugo neće ni biti moguće, eminencijo, reče Koten,
rukujući se sa kardinalom.
Januči je odmeri staložena, samouverena, pomisli. Pa ipak, biće oprezan u
prcdlozima kako bi voleo da se razvija situacija. Molim vas, sedite oboje i
recite mi to što imate. Vraćajući se ka svojoj stolici, kliranu glavora Džonu.
Poznajete li doktora Gabrijela Arčera?, upita Džon.
„O, da, reče Januči, lupkajući prstom po ploči stola. Baš sam jutros pročitao
da je njegov turski tim izvestio o njegovoj smrti srčani napad, ako se ne
varam. Kardinal mahnu rukom u znaku krsta. Neka počiva u božjem miru.
Džon nastavi. Onda znate za njegova iskopavanja u Iraku?
Znam. Nagomilao je zapanjujuću količinu posla tokom svoje karijere kraj
mora da mu je bio frustrirajući, łmajući u vidu njegovu opsesiju da pronade
Sveti gral.
Njegova frustracija se možda isplatila, reče Džon. Gospodica Stoun je bila s
njim kad je umro. Pustiću nju da vam ispriča.
Jedna od kardinalovih obrva se izvi, a u grudima mu nešto brzo zaigra, kao
ptičje krilo. Molim vas.
Ispričala je svoju priču, završivši s tim kako je potražila Džonovu pomoć da
bi otvorila zagonetnu kocku i u njoj pronašla pehar.
Kardinal je vrteo palčevima. Kažete da je još jedan čovek ubijen u borbi sa
Arčerom Arapin?
Pa, pretpostavljara da je bio Arapin. Po odeći, izgledu, j njegovom akcentu,
reče Koten.
Čudno, u onom članku nije spomenuto ništa više osim da je Arčer doživeo
srčani napad. Hm.
Koten pogleda u Džona, ali ne reče ništa.
Januči se pitao na šta li misli novinarka. Pre nego što j'e ponovo progovorio,
zastao je, pružajući joj priliku da kaže nešto. Kad ona to nije uradila, on
reče, Hajde da pretpostavimo da je čovek koji je hteo da od Arčera otme
relikviju bio običan kradljivac antikviteta.
Da nije bilo provale u moj stan, eminencijo, ja bih se i složila s tim, reče
Koten. Ali ima previše slučajnosti. Zato želim da ga predara u ruke
organizacij'e kakva je vaša, koja mu raože obezbediti sigurnost.
Poneli ste ga sa sobom?
Da. Koten otvori torbu i izvuče kutiju.
Janučijev puls se ubrza.
Predala ju j'e Džonu. Preciznim pokretima, on skide poklopac, puštajući ga
da padne unazad na svojim šarkama. Pažljivo j'e stavio kutiju na sto.
Naši stari prijatelji, templari, reče Januči gledajući u krst, ružu, i grb izvežen
na tkanini. Sićušne graške znoja ovlažiše mu glavu ispod crvene kape.
Ja sam isto tako reagovao, eminencijo, reče Džon. On izvuče par belih
rukavica iz džepa. Pažljivo je izvadio i odmotao pehar, stavljajući ga pored
kutije.
Dlake na Janučijevom vratu se nakostrešiše, a po rukama mu prodoše traci.
Gabrijel Arčer nije bio budala. Ako je on verovao da je to Sveti gral, onda je
postojala velika verovatnoća da je pehar sa Poslednje večere nalazi tek
desetak centimetara od njega.
Januči otvori fioku pisaćeg stola i izvadi svoj par rukavica. Navukavši ih,
podiže pehar i pregleda ga razgledao je ugravirani monogram, nekolicinu
oštećenja i vinovu lozu koja se
Zavera Gral
uvijala oko stubića. Bilo j'e teško prikriti ushićenje. Pokaza na tamnu
materiju koja j'e prekrivala unutraśnjost. Vosak?
Mislim da jeste, reče Džon.
Odgovarajući metod zaštite za to doba. Kardinal ispita pehar iz svih uglova,
i na kraju ga ponovo spusti na sto. Naslonio se i nakrivio glavu, prvo u
jednu, a zatim u drugu stranu dok je nastavljao da proučava relikviju. Stil i
kujundžijska veština reklo bi se da odgovaraju ostalima koje sam video iz
tog perioda. Gravura je verovatno mnogo kasnijeg datuma. Slažem se, reče
Džon.
Ispitivanje starosti voska pomoću radioaktivnog ugljenika trebalo bi da pruži
precizne rezultate, Od treperenja u grudima se nakašljao. Stavio je prste na
puls, proverio nepravilni srčani ritam, nemoćan da skine pogled sa pehara.
Srce mu povrati ritam. Jmamo izvestan broj posuda sa kojima možemo da
izvršimo poredenje. Januči podiže pogled. U redu. Hajde da ga predamo
našim stručnjacima i vidimo šta će da otkriju. Ustao je. Gde ste odseli?
Hotel 'Nova Domus', reče Džon, ustajući. Koten takode ustade i okrenu se ka
Džonu. Je li to sve? Za danas, gospodice Stoun, odgovori Januči. Ali
EsEnEn je spreman da... Kardinal se nasmešio, podižući ruku. Morate biti
strpljivi. Mislite li da je autentičan? Šta biste rekli?, upita Koten. Džon je
nežno uze za ruku. Mora da prode kroz poduži postupak neće biti
nagadanja.
Koten istrže ruku. Shvatam da će to potrajati. Okrenula se ka Janučiju. Vaša
eminencijo, poslušala sam Džonov savet 1 složila se da relikviju donesemo
ovamo. Ali postoje i mnoge druge organizacije kvalifikovane da odrede
starost u zamenu za to što će mi garantovati ekskluzivni intervju. Napravila
je mali korak ka stolu. Ako bih mogla da imam vašu reč, pehar je vaš.
Značaj relikvije daleko je prevazilazio to ko će prvi da izvesti o toj priči,
razmišljao je kardinal. Obećaće joj taj trenutak slave. A onda će ona biti u
avionu i nestajaće u raraku, dok će on nastaviti svoj pul ka konačnom cilju.
Priča sa gralom će još više skrenuti pažnju javnosti na njega, pomoći će mu
da se istakne medu svojim kolegama. Prvi naredni sastanak koji je važan
jeste sastanak kardinala na tajnoj konklavi u Sikstinskoj kapeli, gde ubacuju
svoje loptice za čoveka koji će postati sledeći biskup Rima, Sveti otac,
naslednik svetog Petra, papa.
Bili ste sasvim jasni, gospodice Stoun. Obavestiću vas čim mi nešto jave. Do
tada, uživajte u razgledanju Rima dok naši Ijudi budu radili. Siguran sam da
će vam otac Tajler rado biti vodič. Kardinal Januči klimnu glavom, jasno im
stavljajući do znanja da je razgovor završen.
Zahvališe mu se i predoše onim drevnim drvenim podom. Kad je za njima
zamro i eho zatvaranja čeliri i po raetra visokih vrata, Januči ode do prozora
odakle se videlo čitavo dvorište palate, i čekao sve dok mu se puls nije
srairio. Tek tada je dozvolio sebi da ponovo pogleda pehar na svom stolu.
U sumrak, Džon i Koten poslušaše kardinalov savet da izadu na neka od
čuvenih mesta u Rimu.
Dok su šetali, Koten nije mogla a da ne prežvaće ono što je Januči rekao.
Neko se otarasio Arapinovog tela, tako da ništa neće biti sumnjivo, rekla je
hodajući uz Džona. Zar ne shvataš da je to zataškavanje? Kardinal je rekao
da u vestima nije bilo ni pomena mrtvog Arapina samo Arčerova smrt
uzrokovana srčanim napadom.
Čudno je da nisu spomenuli Arapina.
Znaš šta, kad se ova priča bude objavljivala, taj deo ću izostaviti. Ne želim
da ponovo dodu da me traže. Koten podiže pogled i stade kao ukopana. „O,
moj bože. Svetla koja su obasjavala i odbijala se od travertina i kamena
Koloseuma davala su mu izuzetan izgled koji je plenio.
Izuzetno, zar ne? Noću je posebno divan, reče Džon dok su se približavali
Koloseumu.
Oči joj se prikcwaše za konstrukciju koja je širom sveta bila simbol večnog
grada znak veličine Rima.
Gledala sara slike i filmove, ali...
Mahala je rukama ka Koloseumu. Evo zašto. Ovo je ono što me je vuklo dok
sam odrastala tamo u Kentakiju. Evo zbog čega radim to što radim, Džone.
Iraa toliko toga da se vidi. Želim sve da vidim. Glas joj postade dublji. A
mislira da nikad neću videti dovoljno. Okrenula se ukrug osećajući kao da
neće moći da primi sve te utiske. Nije bio u pitanju samo sjaj, već sve
zajedno lepota od koje zastaje dah, čudesni izgled gradevine, njena istorija.
Blebećcm, reče Koten. Izvini. Ti pričaj. Pričaj mi o Rimljanima, o
gladijatorima, arhitekturi. Jesu li ovde hrišćani zaista bacani lavovima?
„O tome bismo mogli da raspravljamo, odgovori Džon.
Primače mu se. ..Ispričaj mi sve. Želim da čujem sve detaIje.
U jednom trenutku bio je to najlcpši amfiteatar na svetu. Jedan crkveni pisac
Bid jednom je napisao da dok postoji Koloseum, postojaće i Rim, ali kad se
Koloseum sruši, Rim će pasti, a kad Rim padne, to će biti kraj sveta.
Osetila je njegov pogled na sebi dok je išla ispred njega. Osetila je kako ona
čvrsta spoljašnja Ijuska koju je toliko želela da sakrije puca, tek toliko da je
mogao da proviri i vidi šta je ispod. Iz nekog razloga više nije želela da taj
oklop ostane netaknut. Bila je mnogo nestvarnija i idiličnija nego što je bila
Voljna da prizna, ali sa Džonom nije osećala potrebu da krije taj deo sebe.
Bilo je osvežavajuće biti Koten Stoun, devojka iz Kentakija, ranjiva,
ponekad detinjasta. Neprekidno držanje stva11 pod kontrolom, biti jaka,
pretvarati se da može da izade na ^aj sa svime, je iscrpljujuće. Uživala je u
tome da bude žena, što ne mora da bude žestoki novinar. Poslednji put kad
se osećala tako slobodnora, toliko nalik sebi, bilo je još pre smrti njenog oca.
Onog dana kada se ubio sve se promenilo. Koten, devqjčica sa imenom
mekim kao oblaci, pretvorila se u kamen. Koliko je često razmišljala o toj
ironiji. Koten Stoun.
Odjednom je pogledala Džona u oči i zgrabila ga za ruke. Kako neko može
da vidi ovo i da ne bude dirnut?
Koten pogleda u ruke. Uups ovo baš i nije odgovarajuće. Stalno
zaboravljam.
Kad je opustila stisak, Džon na trenutak zadrža svoje. U redu je. Nema ničeg
nedoličnog u tome da dvoje prijatelja pokažu naklonost.
Napravivši nekoliko koraka unazad, savila se u struku i nasmejala.
Džone, znaš li šta bi bilo strava? Moja sreća da se zaljubim u sveštenika.
Uklapa se u moj model ponašanja. Još jedan način da izbegnem odbijanje.
Mislira, pogledaj raoj poslednji debakl. Tornton Grejem i ja smo bili
ljubavnici. Jesi li to znao?
Ne baš.
On je oženjen i daleko iznad mojih mogućnosti. On nije mogao da me
odbaci ili povredi jer ja, pre svega, nisam ni mogla da ga imam. I, šta hoću
da kažem? Zabacila je glavu unazad i pogledala u nebo. Iraa li to smisla?
Previše si stroga prema sebi lepa, pametna žena koja obećava. Pogledaj
samo kroz šta si prošla. Sve te, najblaže rečeno, neobične situacije, od iračke
pustinje do hodnika Vatikana. Zašto se, za ime boga, plašiš da bi neko
mogao da te odbaci?
Ponovo se nasmejala, ali joj se suze nagorailaše oko donjih trepavica. Ti baš
znaš šta treba da kažeš. Da nisi ... pa, zagrlila bih te.
Džon je zagrli. Sveštenici grle Ijude sve vreme, reče on. Nikad ne dozvoli da
ono što ti se dogodi u životu učini da izgubiš osećaj ko si ti u stvari, i od
čega si sazdana.
Kako je samo opušta, pomislila je dok ju je Džon puštao.
Znaš li da isti savet možeš da primeniš i na sebe?
Zavukao je ruku u okovratnik košulje i izvukao raspeće na lančiću. Ovo je
pripadalo mom dedi. To predstavlja ono što je meni važno da služim Bogu.
Ne da imam sumnje, prosto ne mogu da nadem pravu nišu. Šta je to što je
Bog meni namenio? Tiho se nasmejao. Jesam li pastir ili Indijana Džons.
Znam da će mi On pokazati put. On će me odvesti do mesta na kojem treba
da budem. Ponovo se nasmejao. Ponekad mi se učini da ima smisla za
humor i fetiš za zagonetke. Džon vrati krst natrag u košulju.
Možda jednostavno treba da budeš strpljiv. Kao što si rekao, On će ti
pokazati put. Ali da li zaista moraš da budeš sveštenik da bi služio Bogu?
Mislim, mora da postoji ranogo načina na koje obični Ijudi... Zaustavila se.
Pa, ti to znaš bolje od mene.
Lenji smešak raširio mu se licem.
Pitala se da li on gleda nju onako kako ona gleda njega. Koliko je, upravo
sada, na ovim svetlucavim odsjajima Koloseuma, u nežnom sumraku koji je
tamneo, na ovom blagom povetarcu, u ovom savršenom trenutku, želela da
svoje ruke uplete u njegove da je drži neko ko od nje ne želi ništa.
U šta gledaś?, upita Džon. Piše li mi nešto na licu?
Ne, izvini. Ovo je tako izuzetan trenutak i tako je ovladao mnome.
Stala je pored njega, i Džon joj dodirau donji deo leda da je povede napred.
Počela je da korača kraj njega, i njegova ruka je nestala.
Koliko je Džon bio čvrst u svojoj veri, pomisli Koten. Nije mogla ni da
zamisli da će imati toliko poverenja u samu ideju da će je Bog svqjom
božanskom rukom voditi stazom ka njenoj sudbini. Kao i Džonova ruka sa
njenih leda, i božja ruka je pala sa nje veoma rano. Na kraju krajeva, Bog
ima preča posla. Ona je grebala, rila i kopala svoj put do mesta na kojem je
sada. Sama. Bog sa tim nije imao nikakve veze.

Večernje vesti
A sada, kbliza, naš posebni segment o pričama i dogadajiraa koje značajno
utiču na naše živole. Tornton Grejem je čitao sa monitora stojeći na
EsEnEnovom setu za nedeljne vesti ispred plavog zida. Iza njega je na
pozadinu elektronski bila nameštena stilizovana uklopljena grafika Vatikana
sa licima Koten Stoun i dr Gabrijela Arčera, i različiti religijski siraboli
uključujući i jednostavni pehar.
Kako je u prethodnim vestima javljeno, reče Tomton, Vatikan je danas
objavio otkriće hrišćanske relikvije za kojom se najviše tragalo tajanstvenog
Svetog grala. U EsEnEnovom ekskluzivnom izveštaju, dopisnik Koten
Stoun ne samo da vam je omogućila ovu priču već je bila i u njenom
središlu. Nekoliko nedelja ranije, dok se vraćala sa zadatka u Bagdadu,
Stounova se našla ostavljena u iračkoj pustinji. Tražeći bezbedan prolaz do
turske granice, naišla je na iskopinu jednog drevnog groba koju je vodio ovaj
čovek, poznati arheolog, dr Gabrijel Arčer.
ArčeroVo lice ispuni pozadinu iza Torntona.
Pre nego što je doktor Arčer podlegao fatalnom srčanom napadu, dao je
Stounovoj kutiju koju je pronašao u grobu i zamolio je da je čuva. Pošto se
vratila kući, Stounova je potražila pomoć poznatog istoričara, arheologa i
katoličkog sveštenika, dr Džona Tajlera, koji je uspeo da otvori kutiju.
Slika u pozadini se pretopila u portrete Džona i Koten kako stoje pored
Pijete'.
prikaz Device Marije, bilo kao slika ili skulptura. kako tuguje nad rartvim
Hristovim telom, obično ga držeći na krilu (prim. prev.)

Zavera Gral
Unutra je bilo ovo.
Pretapanje u sliku pehara.
Sada se za ovaj pehar veruje da je onaj koji je Isus Hristos koristio za vreme
Poslednje večere kako kaže tradicija, isti je korišćen i da sc sakupi njegova
krv kada je bio razapet. Vekovima je poznat kao Sveti gral.
Pretapanje u Koten i kardinala Janučija.
Upravnik Vatikana, kardinal Antonio Januči, otkrio nam je tokora
izveštavanja Stounove da prva ispitivanja ove relikvije pokazuju da je
autentična.
Video prede u deo intervjua sa tonom preko celog ekrana. Koten je sedela
naspram kardinala u biblioteci kitnjastog stila u unutrašnjosti papske palate.
Razmotrili smo mnoge faktore, rekao je Januči, uključujući i kujundžijski
rad, patinu, umešnost, istorijske opise radi poredenja, i odredivanje starosti
pomoću radioaktivnog ugljenika onoga što sada znamo da je vosak
zaštitnog omotača kojim je presvučena unutrašnjost pehara.
Uveličani snimak odoigo unutrašnjosti pehara.
Mislite li da biste bili ovoliko sigurni da niste pribavili dodatni artefakt sa
imanja doktora Arčera u Engleskoj?, upitala je Koten.
Oznake na tom artefaktu ploči koju je doktor Arčer pronašao u Jerusalimu
dodale su mnoge nedostajuće delove ovoj zagonetki, reče kardinal. A i ona
je ponovo ispitana i proverena je njena autentičnost. Pošto su oznake na njoj
dešifrovane, mogli smo sa velikom preciznošću da pratimo put grala od
njegovog prvog vlasnika, Josifa iz Arimateje, koji je putovao sa apostolom
Pavlom, celim putem do svog konačnog odraorišta u Wizini asirskih
ruševina u Ninivi u severnom Iraku. Mada ima prekida u nasledivanju, ostali
dokumenti iz naših arhiva popunili su većinu praznina. Dokazi su 'prilično
ubedljivi.
Koten upita, Šta Vatikan planira sa ovom relikvijom?
To je istinski božji dar ključni predmet Hristovog živoi naše religijske vere,
i on pripada narodu. Nameravamo da ga učinimo dostupnim očima i
poštcwanju javnosti. Biće izložen u posebnim prilikama kakva je Veliki
petak, a povremeno će ići na put.
Natrag na Torntona.
Ali možda deo ove priče koji najviše zapanjuje i nije sam gral, već ono što
se možda nalazi u njemu. U iznenadujućem priznanju u poslednjem
trenutku, kardinal Januči je Stounovoj rekao da su, koristeći poslednju 3D
tehnologiju za čvrstu materiju, otkrili mikroskopski sloj nečega ispod
zaštitnog voska, nečega o čemu neki već spekulišu da bi to mogli da budu
pravi tragovi Hristove krvi. Kako se i očekivalo, ova zapanjujuća izjava
ustalasala je hrišćansku zajednicu širom sveta izazivajući polemike i
rasprave.
Tornton se okrenuo ka glavnoj kameri.
„1 tako, uz sve vesti o ratu i nemirima širom sveta, koje nam ispunjavaju
vesti svakoga dana, lepo je što možemo da vam prikažemo priču koja ima
srećan kraj priču koja podupire veru hrišćana širom sveta i svima nama nudi
nešto o čemu možemo svakodnevno da razmišljamo. Zeleo bih da završim
rečima da smo mi u EsEnEnu ponosni na Koten Stoun i njen trud da nam
donese ovu priču. Ona je samo razlog više što uvek možete da verujete
EsEnEnovim vestima koje se razlikuju.
Krupni plan Torntona sa uvećanim delom logoa iz.a njega.
Ako želite još informacija o Svetom gralu, njegovoj istoriji i nedavnom
pronalaženju, posetite naš vebsajt satellitenenjs.org. i svake večeri gledajte
večernje vesti EsEnEna. Ja sam Tornton Grejem. Videćemo se sledeći put.
To!, povika Koten skačući uvis i stežući glavu rukaraa. Kada se završio
pušteni snimak vesti, monitori pocrneše.
Konferencijskora dvoranom prepunom osoblja EsEnEna prolomio se aplauz.
Uzvici čestitki i uzbudenja ispuniše vazduh.
Dobro obavljen posao, reče Ted Kaselman, stojeći uz Koten.
Ona ga obgrli rukama oko vrata. Hvala, Tede. Zatim se okrenu ka Torntonu
koji je takode stajao pored nje dok je emitovan snimak sa trake. Hvala i tebi,
Torntone. Uštinula ga je za obraz pre nego što se povukla.
Obavila si sjajan posao, mala, reče on. Svima nam je drago što si opet kod
kuće živa i zdrava.
U redu, narode, reče Ted Kaselman na kraju. Napolju ima još vesti. Hajde da
i o njima izvestimo.
Dok je osoblje izlazilo, Kaselman izvadi nekoliko papirića sa porukama iz
džepa. Izgleda da bi neki Ijudi želeli da razgoVaraju sa tobom.
Kako to misliš?, reče Koten.
Lino, Loterman, Opra, Najtlajn, Tudej šou, magazin Pipl, Leri King,
DžiEmEj. Prelistao ih je sve. Da ne spominjem gomilu religijskih
organizacija.
Jedino kako ovo možeš da prevazideš jeste da izveštavaš
O drugom dolasku, rečc Tornton. Ti si istinski slavna ličnost.
Šta da radim?, upita Koten, uzimajući one papiriće sa porukama.
To je tvoja stvar, reče Kaselman. Ali ne bi bilo na odmet da se tvoje lice
pojavi na nekoliko kontakt programa to je dobro i za tebe i za mrežu.
Meni je samo drago što se sve završilo, reče Koten. Iskreno, nadam se da taj
pehar viśe nikad neću videti.
Nikad ne reci nikad, reče Tornton. Možda bismo kasnije mogli da
porazgovaramo? Pošto nije odgovorila, okrenuo se
1 izašao iz prostorije za poslednjima.
Posmatrala ga je dok je izlazio kroz vrata, tako poznatim hodom čak nešto
dužim koracima.
Jedva čekam da vidim procene gledanosti, reče Kaselman, vraćajući je
natrag iz misli. Ali pre nego što mi zatražiš povišicu...
Možemo li da porazgovaramo, Tede?, pokazala je ka stolicama.
Svakako.
Kad su seli, Koten reče, Potrebno mi je malo slobodnog vremena. Gledala ga
je u oči. Ovo je skoro prevazišlo moje mogućnosti.
Razumljivo.
Možeš li da me poštediš jedno nedelju dana?
Možda. Izraz lica mu je odavao da se šali.
Zaista, Tede. Potrebno mi je da se opustira.
Petnaest minuta te je iznurilo?
Ne radi se o petnaest minuta. Svida rai se pažnja. U pitanju je sve ono što se
desilo, počev od trenutka kad me je onaj taksista ostavio u pustinji. Jscedcna
sam potrebno mi je malo vremena da se pregrupišem. Samo nedelju dana,
Tede. Hoću da odem u Majami. Moja cimerka sa koledža pričala sam ti o
Vanesi, manekenki. Biću kod nje, upiti malo sunca, i ostaviti sve ovo iza
sebe.
Dogovorićemo se. Zastao je na trenutak. Lupkao je vrhoviraa prstiju. Ono sa
Robertom Vingejlom sećaš se, tip za koga mislimo da će se ubaciti u igni?
Mislila sam da to pokriva Tomton?
Da. Ali Vingejt sledeće subote prireduje zabavu upoznavanja za medije u
Majamiju, svom rodnom gradu. Tornton će u to vreme putovati u Vašington
na specijalni zadatak ne može da bude na dva mesta u isto vreme. Moramo
imati sve o Vingejtu kad bude objavio svoju kandidaturu. Ako budeš
izveštavala sa te večere, platiću ti nedelju dana na plaži.
Treba samo da prisustvujem večeri? Samo jedno veče?
Tako je. A možeš i da povedeš prijateljicu. Samo uradi dve stvari, posmatraj
i vidi da li možeš da porazgovaraš sa Vingejtom, stvori neki utisak o njemu,
ako možeš, zakaži interVju. Zatim dokumentuj svoje misli i utiske i pošalji
ih natrag Torntonu.
Dogovoreno. Pružila je ruku i rukovali su se. Hvala.
Nadi se sa Torntonom i neka ti ispriča ono što je on do sada saznao.
Važi, reče Koten ncrado. Pomislila je da se do sada prilično dobro držala kad
je Tornton u pitanju. Nema više izliva. Nema plakanja.
Koten, znam sve u vezi sa tobom i Torntonom. Samo radi svoj posao i ne
brini. Držaću ga podalje od tebe.
Zadenula je kosu za uši. Biću dobro, reče, pitajući se koga to u stvari
ubeduje. Najbolji si, Tede.
Da, znam. Sada odgovori na nekoliko onih poziva i vidi koliko interVjua
možeš da imaš pre nego što odeš. I nemoj da zaboraviš, sada si slavna.
Iskoristi to.
Dok je izlazila iz konferencijske sale, shvatila je da je tokom sveg onog
uzbudenja i slavlja sve višc mislila na Džona Tajlera. Pogotovo kad je videla
njihovu zajedničku sliku na pozadini u vestima. Zapitala se da li se već
vratio iz Rima. Bilo bi lepo popričati s njira.
Kad se vratila za svoj sto, Koten otkuca Džonov broj telefona, ali je dobila
njegovu telefonsku sekretaricu. Možda i ne treba da zovern, pomislila je.
Spustila je slušalicu pre signala za poruku.
Opet je podigla slušalicu i pozvala Vanesin mobilni.
Halo, odgoVorio je glas sa druge strane.
Nesi?
„O, bože! povika Vanesa Perez u telefon.
.,Smiri se, devojko.
,Je l' se ti to šališ? Ti si osvedočena zvezda. Videla sam te u svim večernjim
vestima. Ne mogu da verujem. Svim prijateljima pričam kako te poznajem.
Hoćeš li, molim te, da se smiriš?
U redu, u redu.
Dotrčala bih dole u posetu. Hoćeš li biti kod kuće sledeće nedelje, ili ideš na
neko egzotično...
Za vikend sam slobodna, ali mi predstoji snimanje u Nasauu u ponedeljak.
Ali traje samo dva dana. Možeš malo da gluvanš, a onda ću se i ja vratiti.
sjajno. Onda dolazim, ako nemaš ništa protiv.
Savršeno. Odličan trenutak. Biće veliki festival neka vrsta Kale Oćo i
festivala mašte. Zovu ga Jubilej utvara Majamija pola miliona Ijudi koji
igraju ulicama dok ne popadaju.
Koten mahnu dvojici zaposlenih koji su svratili da joj čestitaju dok je
izgovarala, To zvuči baš kao nešto što mi je potrebno. Doći ću avionom u
petak uveče. U subotu uveče moram da budem na političkoj večeri. Mogu da
nabavim dve propusnice, ako želiš da ideš sa mnom reč je o veoma elitnom
društvu. Posle večere sam slobodna.
Nadam se da dovoljno dugo mogu da budem dobra da se proVučem na nekoj
večeri za prefinjeni svet.
Iznajmiću kola i doći pravo u tvoj stan. Kako se zove onaj klub o kojem si
mi pričala?
Tantra strava je, Koten. Da łi si spremna?
„1 više nego što misliš. Volim te. Koten spusti slušalicu. Nedostajala joj je
prijateljica, a i očajnički joj je bila potrebna promena scenografije. Dobra
mešavina opuštanja i zabave mogla bi da joj pomogne da prestane da misli
na Torntona ... ili Džona Tajlera.
Pogleda u hrpu papira sa porukama na svom stolu. Polako ih je iščitala pre
nego što se odlučila za tri. Evo me, reče podižući slušalicu.

Tajni vrt
Koten je vozila svoj iznajmljeni auto dugim ulazom sa tri trake u Viskaju,
vilu palatu Džejmsa Diringa na obali zaliva Majami Biskejn. Zdanje u stilu
italijanske renesanse, sagradeno 1916. na imanju od sto šezdeset hektara, i
koje sadrži Diringovu zbirku umetničkih dela i nameštaja što pokriva
četiristo godina evropske istorije. Tokom proteklih decenija, Viskaja je
ugošćavala pape, predsednike i kraljeve. Večeras će to biti veličanstvena
kulisa čoveku koji želi da se kandiduje za predsednika Sjedinjenih Država.
Ovo mesto je neverovatno, reče Vanesa Perez, sedeći na prednjem desnom
sedištu. Prstima je češljala svoju dugu crnu kosu. Imala sam nekoliko
snimanja ovde, ali se i sada naježim.
Nebrojene sićušne lampe osvetljavale su vrtove i vilu tako da je sve to Koten
ličilo na nekakav svet iz bajke ispunjen zvezdama. Svaka grančica i grana
treperile su na blagom vetru iz zaliva.
Ovo je veličanstveno, reče Koten. Svetla, fontane, vetrić, sve ju je to
podsećalo na Rim i na ono veče u Koloseurau.
Sluge u belim košuljama otvorile su vrata kola. Koten i Vaiesa su izašle i
krenule kraljevskim stepeništem sa zapadne stra' fasade ogromni ulaz
izmedu dve kamene kule povezane niskim zidom sa starim italijanskim
roštiljem.
Usle su u sobu za prijem i uzele pločice sa svqjim imeni
ma' Zamor glasova i šuštanje svečane garderobe ispuniavali su vazduh.
U svojoj tesnoj, kratkoj, crnoj haljini i tankim potpeticama, Vanesa je pravi
seksualni magnet, pomisli Koten dok su muškarci gledali u njihovom
pravcu.
Jedan čovek stade pred njih. Izgledate izuzetno elegantno, kao i uvek, reče
Vanesi.
Odelo mu je Koten je naslućivala da košta više nego što ona zaradi za
mesec dana savršeno pristajalo uz visoko, vitko telo.
Hvala, Felipe, Vanesa mu dobaci isti onaj osraeh koji je ukrašavao naslovne
stranice mnogih magazina. Htela bih da te upoznam sa mojora najboljom
drugaricom, Koten Stoun sa EsEnEna. Koten, ovo je Felipe Diboa, urednik
Deko dajninga.
Naravno, gospodica Stoun, reče Diboa, a na licu mu se videlo da ju je tog
trenutka prepoznao. Gledao sam vas kod Opre. Kakvo ste samo iskustvo
imali.
Što sam upoznala Opru, ili što sam pronašla Sveti gral?, reče Koten, rukujući
se s njim.
„1 jedno i drugo, naravno, reče Diboa, smejući se od srca. Verujete li da je
pravi, mislim na gral?
Ja nisam stručnjak za to, ali dokazi deluju prilično ubedljivo. Bar Vatikan
tako kaže.
Vanesa, gde si krila ovo divno stvorenje?, upita Koten. Trebalo bi da je na
naslovnoj strani Voga odmah do tebe. Prsti na ruci su mu se otvarali kao
cvet dok ju je pomerao, a reči je izgovarao otežući ih na kraju, kao da su
karamele, pa mora da ih polako skine sa jezika.
Više puta sam pokušavala da je navedem na moj način razmišljanja, Vanesa
namignu Koten.
Ponašaj se pistojno, reče Koten. Izvinite me, ja ću malo da prošetam. Drago
mi je što smo se upoznali, Felipe. Nesi, videćemo se za stolom. Broj ti je na
karti.
Dok je odlazila, okrenula se i ugledala pola tuceta muškaraca kako okružuju
Vanesu Perez, otimajući se o njenu pažnju. Koten je bilo zanimljivo što
većina njih nikad nije shvatila da nemaju šanse.
Zdanje je bilo izgradeno oko centralnog dvorišta u stilu italijanske vile iz
šesnaestog vcka. Lutala je pretrpanim dvorištem, kroz izvestan broj soba
visokih tavanica, i konačno se obrela na Velikoj kamenoj verandi koja se
protezala čitavom dužinom vile i gledala na zaliv. Uhodan džez trio svirao je
u uglu dok su gosti ćaskali, pijuckali šampanjac i grickali diraljeni losos i ra
kove.
Dok se probijala izmedu konobara, potmula glavobolja podseti je na
prethodnu noć. Ona i Vanesa započele su veče začinjenom večerom i
ogromnim margaritaraa u Tekila blu pre nego što su prešle u Tantru. Od
samog ulaska, Koten je osetila senzualnost ovog mesta sveže pokošena
trava po tlu pod njenim nogaraa, miris jasmina, vodopadi, Ijudi koji iz dugih
staklenenih lula sa vodenim hladnjacima puše duvan sa Bliskog istoka,
dugački bar od raahagonija i mesinga, muziku novog doba. Vanesa je rekla
da je ovaj klub stecište lepih Ijudi sa Saut Biča, i zaista, prošle su pored
Dženet Džekson i njenih telohranitelja koji su upravo izlazili. Posle nekoliko
sati plesa, ispijanja čaša kuerva 18OO i šampanjca, još plesa, još čaša, i
poziva otprilike podjednakog broja muškaraca i žena, Koten je konačno
rekla da ne može više. Uzevši taksi do Vanesinog stana na plaži, ostavila je
prijateljicu sa dve navijačice Delfina koje su pokušavale da postanu gutači
vatre uz kutiju šibica i bocu sto pedeset keca.
Umilni džez poraešan sa svežim povetarcem, koji je dolazio iz zaliva, umiri
njenu glavobolju. Koten je stajala uz ogradu balkona i gledala skupoceno
dvorište u prizemlju prekriveno stolovima za večeru i podijumom za ugledne
goste. Mala grupa okupila se sa strane oko visokog čoveka u prugastora
odelu.
Očigledno je imao talenta da privuče pažnju i izgledalo je da uživa u tome.
Njegovi pokreti i govor tela ukazivali su na ogo samopouzdanja. Bio je ili
jedinstveno harizmatična oso'li je bio dobro podučen, ili i jedno i drugo. Već
je izgledao predsednik, pomislila je. Stajala je pobudenog interesovanja je
posmatrala Roberta Vingejta, savršenog kandidata.
Kada je počeo odlazak za stolove radi večere, Koten se pridružila Vanesi.
Jelovnik je bio izdašan, čak i cela reš pečena morska riba sa pilavom sa
kokosom i kari sosom.
Ovo je božanstveno, reče Vanesa, pijuckajući svoje belo vino. Vingejt mora
da je sazdan od para.
Tako izgleda, reče Koten, pitajući se koliko mu je dubok džep. Govor će mu
uskoro početi, i unapred se radovala što će čuti da li i glas odgovara toj
dominantnoj pojavi.
Caskali su sa ostalima za stolom, a većina pitanja vrtela se oko grala. S
vremena na vreme, Koten bi pogledala u Vingejta. Kad je svakom gostu kao
desert donet sutlijaš preliven karamelom sa svežim mangom i ribizlama na
vrhu, primetila je da mu je prišao neko za koga j'e pretpostavila da je
posluga. Taj čovek je nešto šapnuo predsedničkom kandidatu. Vingejtov
neprekidni osmeh j'e nestao.
Vingejt pogleda preko ramena u pravcu Viskajinih klasičnih vrtova hektari i
hektari staza i fontana koje su vijugale medu mnoštvom retkog, egzotičnog
cveća i biljaka. Ustajući, uradio je nešto što je ličilo na izvinjenje onima za
njegovim stolom i krenuo je ka vrtovima.
Ted Kaselman je zaraolio Koten da posmatra, što je ona i nameravala da
uradi. Odmah se vraćam, prošaputa Vanesi dok je ustajala i kretala kroz
more stolova ka vrtovima. Prateci Vingejta paralelnom putanjom, sve vreme
držeći kandidata na oku u visini svog levog ramena na oko trideset metara,
ušla je u lavirint staza nalik paukovoj mreži koji se uvijao oko fontana,
bazena i kaskada. Mada su vrtovi bili osvetljeni, većina osvetljenja ličila je
na baterijske lampe koje su bacale pramičke svetlosti pred njene noge, a ovi
se kasnije odbijali o skulpture i ukrasne urne duž staze. Kad je prošla kroz
prostrani ulaz, nalik ulazu u pećinu, Koten se našla u Tajnom vrtu visokih
zidova, sasvim privatnom mestu za koje je poznato da su se tu članovi
porodice Diring sklanjali od forraalnosti glavne kuće. To je ista ona bašta u
kojoj se odigrao susret Jovana Pavla II i Ronalda
Regana tokom papine prve posete Americi koju su posmatrali milioni
televizijskih gledalaca širom sveta 1987. godine..
Ugledavši Vingejta s vremena na vreme, Koten je uspevala da drži korak s
njim. Prigušeno osvetljenje skriveno u okolne živice i łoze davalo je čitavom
prizoru atmosferu Van Gogove Noći sa zvezdama.
Dok je Koten posmatrala iz senke, Vingejt je zastao kod klupa od krečnjaka
koje su okruživale firentinsku fontanu sa kamenim ribama koje su u skoku
izbacivale mlazeve vode iz usta. Našao se licem u lice sa čovekom u
svakodnevnom odelu, ni trunke od večerašnjeg svečanog stila. Čovek
predade Vingejtu nešto za šta je Koten mislila da je podsetnica. Predsednički
kandidat je podiže da bi ułwatio malo svetla da je pročita. Razgovarali su
nekoliko trenutaka; po njihovom gestikuliranju i govoru tela Koten je
zaključila da je rasprava bila žučna. Uprkos penušave buke fontanc, učinilo
joj se da je uhvatila deo rasprave. U jednom trenutku, Vingejt je uperio prst
u lice onog čoveka, a onda je podsetnicu bacio ka njemu kao frizbi. Ne
trenutak se vrtela u Vazduhu pre nego što je pala na zemlju.
Vingejt se okrenuo i žurno pošao stazom natrag ka vili. Stranac ga je
posmatrao kako se udaljava, sačekavši nekoliko minuta pre nego što je i sam
otišao.
Kad je utihnulo vruskanje njegovih koraka šljunkovitom stazom, Koten
zgrabi onu podsetnicu. Kradomice je prelete pogledom, a zatim poče da prati
onog neznanca, držeći odstojanje. Zurno je prešao put do centralnog
dvorišta, prošao deo za prijem, izašao na glavni ulaz zdanja i ušao u
limuzinu koja ga je čekala.
Pre nego što se vratila na večeru, Koten je stajala na steperuštu sve dok
poziciona svetla crne limuzine nisu iščezla iz vidokruga.
Da li ti je dobro?, upita Vanesa kad je Koten sela na stocu do njene. Već sam
počela da brinem.
Dobro rai je. Koten ubaci onu podseinicu u svoju tašnicu sa šljokicama.
Samo stvaram neke poslovne vezc. Jesam li nešto propustila?
Samo Krisa Metjusa sa EmEsEnBiSija. Strava tip. Zapravo, samo je stao i
rekao zdravo. Porcd toga, samo je nekoliko dosadnih političara održalo
govore. Vanesa pokaza glavom ka bini i podijurau. Onaj tvoj je nestao na
neko vreme, ali sada je tu i sprema se da izloži svoj slučaj.
Koten je posmatrala Roberta Vingejta kako se zahvaljuje senatoru države
koji ga je predstavio.
Dobro veče, moji prijatelji iz sveta štampe, reče Vingejt pošto je stao za
mikrofon. Ne mogu vam reći koliko sam srećan što sam ove slavne noći
ovde u južnoj Floridi.
* * *
Ovo je dopisnik EsEnEna, Koten Stoun, reče pomoćnik.
Koten i Vanesa su čekale u redu za prijem oko deset minuta kad su pozvane
da se upoznaju sa Robertom Vingejtom.
Zadovoljstvo mi je, gospodice Stoun. Vingcjt pruži ruku. Čestitam vam na
ekskluzivnom intervjuu povodom neverovatne priče o gralu. Ne dešava se
često da novinar stvori vest, a onda o njoj izveštava. Sjajan posao.
Hvala.
Uhvatio sam i neka od vaših pojavljivanja u kontakt emisijama. Baš ste se
proslavili.
Bilo je zabavno podeliti sa brojnom publikom ono što se dogodilo. Koten se
okrenula udesno. Volela bih da vas upoznam sa...
Još jedna slavna ličnost, reče Vingejt, rukujući se sa Vanesom. Danas je
nemoguće stajati makar u redu na kasi u samoposluzi, a ne videti vaše lice
na naslovnira stranaraa magazina, gospodice Perez.
,.Nekako ne mogu da vas zamislim kako stojite u rcdu u samoposluzi, reče
Vanesa.
Možda ćete se iznenaditi kad saznate da sam ja samo jedan običan čovek.'
Vingejt joj na osmeh odgovori podjednako očaravajućira oasmehom. Jeste li
sa Kube?
Roditelji su mi rodeni na Kubi. Ja sam Amerikanka rodena u Džekson
memorijalnoj bolnici u Majamiju. Vanesina brada se neznatno podigla.
Koten se trže. Vingejt je pogodio Vanesinu glavnu brigu da se ponosi svojim
kubanskim nasledem, ali je volela da Ijudi shvate da ona nije ništa drugo do
Amerikanka.
Onda smo oboje rodeni Floridani retke ptice u ovim krajevima, reče
Vingejt.
Pre nego što je odstupila, Koten reče, Da li bih mogla da zakažem interVju
sa varaa, gospodine Vingejt?
Ne mogu da smislim ništa u čerau bih više uživao, odgovorio je. Javite rai
se.
Onda se, kao da menja televizijske kanale, okrenuo sledcćoj osobi u redu i
rekao, A kako ste vi večeras?
Pomoćnik predsedničkog kandidata pokaza Koten i Vancsi da krenu napred.
On je definitivno šarmantan, reče Vanesa.
Samo još jedan političar; reče Kotcn. Ali šta ga je to uznemirilo u Tajnora
vrtu, pomisli. Da li je ona to pronašla pukotinu na njegovom savršeno
ispoliranom izgledu?
Možemo li sada da se malo zabavimo?, upita Vanesa, pretvarajući se da je
vuče za ruku.

Svestenica
Koten oseti gromoviti bas nalik pesnici u grudima. Blicevi su sevali
neprekidno menjajući boj'e kao oluja. Uronila j'e u more uskovitlanih
pokreta, latino muzike sa puno ritma, i tela zbijenih jedno uz drugo. U
poslednja dva sata, ona i Vanesa su išle od kluba do kluba duž Kale Oćo
kvarta Mala Havana u Majamiju. Svaka ulica, podijum, soba i ugao bili su
prepuni posetilaca Jubileja utvara Majamija. Sada joj se vrtelo u glavi od
previše egzotičnih pića, a noge su joj klecale. Znoj joj je natopio haljinu i
tanušna tkanina se pripila kao da je celofan. Osećala je mučninu i bilo joj je
potrebno malo svežeg vazduha i da ode u kupatilo. Zgrabila je Vanesu za
ruku i privukla je sebi. Moram u toalet, šapnula je.
Klimnuvši glavom u znak razumevanja, Vanesa nastavi da igra.
U pozadini sobe, Koten pronade hodnik u koj'em su žene čekale u dugom
redu.
Do davola, reče Koten. Pogleda devojku do sebe, nadajući se da ova govori
engleski. Je li ovo jedino kupatilo?
Devojka ju j'e gledala ispitivački.
Oslanjajući se na svoj srednjoškolski španski, Koten ponovo upita, Otra
banos?
Afuera, reče ona žena.
Koten sleže ramenima.
Širom otvorena usta one žene se sklopiše, i ona stavi ruku preko njih kao da
razmišlja. Konačno pokaza preko glava onih u redu i reče, Napolju.
Koten se probila oko podijuma za igru do izlaza. Onog trenutka kad je izašla
na pločnik, zahvatila ju je masa. Zbog treštave žive muzike sa bine nasred
ulice nikoga nije mogla da pita kuda da ide.
Kretala se kroz ijiasu gotovo čitav blok, a onda skrenula u jednu poprečnu
ulicu. Neki par adolescenata, upleten u vatreni zagrljaj, oslanjao se o zid.
Mrzela je što mora da ih prekida, ali je zaista morala da pronade toalet.
Izvinite, reče. Možete li mi reći gde mogu da pronadem toalet?
Momak se osvrnu oko sebe, vidno zbunjen prekidom.
Kupatilo? upita Koten. Glas joj je bio tiši a u njemu je bilo i tona izvinjenja.
Si, reče devojka. Tamo je jedan mali restoran, reče gledajući niz ulicu.
Hvala. Koten prode pored nekoliko zatvorenih radnji pre nego što je došla
do sendvičare čiji je izlog bio prepun slika kubanskih sendviča i sendviča sa
šunkom i sirom zvanih medija noćes. Unutra je bilo puno Ijudi koji su ili jeli
za malim plastičnim stolovima, ili čekałi u redu da naruče.
Bano?, upita crnkinju sa keceljom na kojoj je bilo ime radnje, Kafe Badija.
Ali žena ju je ili ignorisala, ili je nije razumela.
Za ime boga, gde je to jebeno kupatilo?
Kupatila mora da su negde pozadi, pomisli. Probijajući se ka stražnjem delu
lokala, ugleda dvoja neobeležena vrata. Otvon prva i nade se u ostavi
prepunoj kutija sa namirnicama. Iza polica bila su još jedna vrata. Već su
bila odškrinuta i ona ih pogura.
Zaprepastilo ju je ono što je videla malena prostorija koja je svetlucala pri
svetlosti sveća u gustoj magli od dima. Šacica Ijudi klečala je na golom
betonskom podu i ritmično pevali Na drugom kraju prostorije bio je sto
prekriven drvenim staafričkog stila zajedno sa mnogim figurama Hrista i De
vice Marije. Krugovi, strelice, i čudni siraboli koje Koten nije prepoznavala
prekrivali su zidove.
Bila je kao hipnotisana tom scenom. Ulazeći u prostoriju, u lišini je
posmatrala kako neka žena, sveštenica pretpostavila je Kotcn, stoji pred
čitavom grupom. Starici je izbrazdana koža boje abonosovine bila čvrsto
zategnuta po licu, a na sebi je imala dugu belu haljinu i glava joj je bila
uvijena u belu mararau kraj joj je padao preko ramena. Veliki žuti cvet
stajao joj je nad levim uvom. Oči joj behu sklopljene, glava pognuta u stavu
koji je ličio na duboku molitvu ili meditaciju.
Kao da niko nije primećivao Koten, niti je objavljivao nj'eno prisustvo dok
se pevanje nastavljalo. Iz ugla sobe začulo se zveckanje daira onaj ko ih je
držao uklapao se u ritam molitve.
Je li to vudu, zapitala se Koten. Santerija? Crna magija? U Majamiju ima
takih mešavina kultura ovo bi mogla biti bilo koja od karipskih religija.
Mada joj je sve to bilo očaravajuće, odjednora se setila koliko joj je bilo
potrebno da pronade kupatilo.
Kad je krenula ka izlazu, ono ritmičko pevanje je trenutno prestalo i sfarica
podiže pogled ka njoj.
Nisam htela da prekidam, reče Koten, zakoračivši unazad.
Bogoslužioci ustadoše i razmakoše se, raščistivši tako put ka pročelju.
Sveštenica pride, podižući svoju koščatu ruku sve dok joj prst nije bio
uperen u Koten.
Koten se sledi, ukoči. U dimu stotina sveća koje su ih okruživale, sveštenica
se zaustavi tako blizu da im se tela gotovo dodirnuše.
Zveket daira započe svoju pesmicu. Poput zujanja insekata, skup ponovo
poče ritmički da peva, a svi pogledi behu prikovani na Koten i sveštenicu.
Koten su oči pekle od dima dok se sveštenica naginjala i usnama joj
dodirnula uvo. Napinjala se da čuje staricu pored buke. Molim?, reče,
trudeći se da razume slabašni glas sa teškim ostrvskim akcentom.
Žena prošapta još jednom, ali ovoga puta ne na engleskom. Geh el cńp ds
adgt quasb..
Koten razrogači oči, a glava joj se trze, ruka pokri usta. Gledala je u neverici
dok se žena vraćala na mesto kraj oltara. Šta ste rekli?

Saut Bič
Stara sveštenica joj nije odgovorila. Umesto toga, sklopila je oči i kao da se
vratila svom meditiranju.
„O, Bože, ovo je nemoguće, prošapta Koten, izlazeći.
Gurala se koz mušterije sendvičare sve dok ponovo nije izašla u onu
sporednu ulicu. Zadržavajući vrisak, trčala je ka Kale Oćo i zvuku onog
zaglušujućeg uličnog orkestra.
Probijala se pločnikom kroz masu plešućih tela i posetilaca žurki kao da
pliva uzvodno, sve dok ponovo nije bila pred onim klubom. Čitava sccna
kao da ju je progutala dok je pokušavala da se seti gde su parkirale njen
iznajmljeni auto. Onda je začula poznati glas.
Koten?, Vanesa se pojavi ispod nadstrešnice i potrča ka prijateljici. Šta ti je,
mila? Da li ti je dobro?
Koten je gledala u Vanesu kao da je stranac. Citav svet joj se izokrenuo.
Šta nije u redu?, upita Vanesa.
Vodi me odavde, Nesi, molim te. Vodi me odavde.
Koten je škiljila u sjajni izlazak sunca dok je stajala sa nogama u plićaku iza
Vanesinog stana u Saut Biču. Sunčevi zraci su bleskali na površinu vode kao
niti dragulja duginih boja. Svežina jutarnjeg vazduha je prijala. Nesvesno je
grickala nokat na palcu dok je kroz tamne naočare gledala brod natovaren
kontejnerima na horizontu. Na osnovu letimičnog pogleda u ogledalo nešto
ranije, znala je da su joj oči otečene i crvene od plakanja.
Vidi ovu školjku, reče Vanesa, podižući polovinu andeoskog krila i
neusiljeno je ispitujući. Na plaži se mogu naći samo jednostruke. Znaš li
zašto?
Ne. Ali ti eeš mi reći, zar ne?
Vanesa se nasmeši. Andeoska krila nemaju ligamente koji ih drže zajedno.
Čvrsto se ukopaju u tlo i računaju na pesak i na to da će ih ovi mali mišići
zatvarači držati zatvorenim.
Otkud znaš takve stvari?, upita Koten.
Izlazila sam sa pomorskim biologom.
Sećam je se. Zar nije otišla da radi za Morski svet u Orlandu?
Vanesa klimnu glavom.
Nesi, što se tiče onog od sinoć. Rekla sam ti šta je starica kazala isto to je i
Arčer rekao kad mi je dao onu kutiju to da sam ja jedina koja može da
zaustavi ovo ili ono. Koten prisloni ruku na drhtave usne i odupre se suzama.
Ne radi se o tome šta su oboje rekli, Nesi, već kako.
Kao pretnju?
Ne, reče Koten. Sećaš li se da sam ti pričala kako sam łmala sestru
bliznakinju koja je umrla na rodenju?
Vanesa se za trenutak zamisli. Da, zvala si je Motnis.
Tačno. A sećaś li se da sam ti rckla kako sam, kad sam bila mala, mogla da
je vidim i pričam s njom na našem tajnom, izmišljenom jeziku?
Ali, rekla si da ona nije stvarna samo izmišljena drugarica za igru.
Rekla sam da sam je izmislila jer nisam želela da mi se smejeŠ. Ali ja sam
zaista verovala da je bila stvarna, veoma stvarna.
Ali, Koten, ona je umrla. Tako da si sve to verovatno izmislila. Vanesa
pokupi svu kosu na jednu stranu. A kakve to veze ima sa staricom od sinoć?
Ili onim tipom u Iraku? Koten skine naočare za sunce i zagleda se pravo u
oči svofugarice. Starica i Arčer su govorili istim onim jezikom ko
ji smo koristile ja i Motnis. Taj jezik ne zna niko. Niko! Iznenadena sam što
sam ga se uopšte i setila posle toliko vremena.
Vanesina usta se blago otvoriše kao da je htela nešto da kaže, ali pre nego
što je uspela, Koten reče, Recimo da je Motnis zaista i bila plod moje mašte.
Neka sam i izmislila taj naš jezik bliznakinja i pretvarala se da razgovaram s
njom neka su to dečje stvari, u redu? Kako neko drugi može da ga zna?
Vrativši tamne naočare na oči, Koten se okrenu ka okeanu. Neko vreme nisu
razgovarale dok su stajale u pesku i gledale u vodu.
Konačno, Vanesa reče, Moram da li kažem da je to nešto najjezivije što sam
ikad čula. Baci andeosko krilo u vodu.
Sta to uopšte može da znači? Koten je posmatrala kako nekoliko gregoraca u
neprekidnoj potrazi za hranom kruži oko mesta gde je školjka upala u vodu.
Jesi li sigurna da su to baš iste reči koje ti je onaj čovek izgovorio u
grobnici?
Neraa greške. Geh el crip. To znači, ti si jedina. To je ono što je rekao Arčer.
Prvo je rekao da moram da zaustavim sunce ili zom, ili tako nešto. Zatim je
rekao, 'Geh el crip.' Ti si jedina. Sveštenica je sinoć rekla, 'Geh el cńp ds
adgt quasb.' Ti si jedina koja to može da zaustavi. Ne, jače od zaustaviti.
Više umšliti.
Uništiti?
Najpre je šaputala na engleskom. Bilo ju je teško čuti, ali je to bilo ono što je
i Arčer rekao. Ja sam jedina koja može da zaustavi sunce i još nešto. Kraj
nisara jasno čula. Glas joj se gubio. Ali onda je progovorila onim jezikom
bliznakinja. Rekla je, Ti si jedina koja to može uništiti.
Koten, moraš priznati da je čitava ta priča sa tvojom mrtvom sestrom jeziva.
Koten je pogleda.
Izvini. Vanesa prebaci ruku preko Koteninog ramena kad su se okrenule i
pošle. U redu, hajde da lo razmotrirao. Dvoje različitih Ijudi u dve različite
prilike kaže ti da si jedina koja može da zaustavi nešto sunce da izade ili
zoru. A ispostavlja se i da oboje govore istim izmišljenira jezikom koji si ti
koristila da razgovaraš sa svojom preminulom sestrom bliznakinjom kad si
bila devojčica. Hajde da na trenutak zaboravimo onu čudnu stranu svega
toga. Vanesa pokaza glavom ka horizontu. Eno sunca, a i zora je. Kako
uopšte možeš da sprečiš da se to desi? To nema sraisla ni na jednom jeziku.
Morafo da porazgovaram sa nekim.
Sa tvojim pijateljem sveštenikom?
Ponovo sam pokušala da ga dobijem, ali samo se oglasila njegova
sekretarica. Možda se još nije vratio iz Rima. Ne znam šta drugo da radim.
Vanesa spusti ruku. Koten, nemoj da rai odgrizeš glavu, ali šta ako ti samo
misliš da si to čula? Rekla si da joj je glas bio tih, i da si morala da se
napregneš da bi je razumela.
Kotenin izraz lica smekša, i ona uzdahnu. Pretpostavljam da sam previše
popila. Pa ipak, ni Vanesi, ni bilo kome drugom nije ispričala celu priču o
svojoj bliznakinji zašto joj Motnis više nije dolazila, zašto njih dve više nisu
razgovarale.
Koten je hodala uz ivicu vode, Vanesa odmah iza nje. Nekoliko vivaka
projuri ispred njih tražeći skrivene zalogaje po plaži.
Ujutni letim u Nasau na snimanje, reče Vanesa, tako da je stan tvpj na
nekołiko dana. Samo se odmaraj, opusti se i zaboravi šta se desilo. Kuliraj.
Pročitaj neko lako štivo, upij malo sunca, flertuj sa momciraa na plaži neki
od njih su strejt. Hej, spavaj sa nekim.
Koten se zakikota. Tornton je jedini s kim je imala seks u
poslednjih godinu dana. Nikad nije bila u stanju da upadne u
slučajnu seks scenu. Pogledala je unazad u izlazak sunca. Sve
O je besmisleno. Sunce ... jebena zora. Zatalasala je plićak.
Jebeš ga.
lako je devqjko. Vanesa je uze za ruku. Hajde da doJčkujemo.
* * *
Koten je stajala na balkonu i gledala Vanesu kako ide preko parkinga do
kola. Manekenka se okrenula i raahnula pre nego što se svojim M3
kabrioletom izvezla na put AIA. Koten pogleda prema plaži koja se već
punila obožavaocima sunca. Setila se prvog dana na koledžu kad je upoznala
svoju cimerku, izuzetno lepu latino devojku iz Majamija Koten je glavni
predraet bio žurnalizam, Vanesi drama.
Osećaj lojalnosti prema prijateljima, velikodušno srce, i divna sposobnost da
se smeje kad bi sve izgledalo turobno, bile su tri Vanesine osobine koje je
Koten otkrila prve godine i koje je i svih narednih godina njihovog
poznanstva najviše volela. Koten nije smetalo kad joj je Vanesa otkrila svoje
seksualno opredelenje. Zavetovale su se da to nikad neće stati na put
njihovom prijateljstvu. Sve vreme na koledžu bile su prisnije nego da su
sestre poveravale su se jedna drugoj, savetovale se uzajamno povodom
propalih ljubavi, parališućih završnih ispita i bezbrojnih napada sumnji u
sebe.
Koten se svali na krevct. Blagi bože, kako ta devojka izdržava? Bila je
nedelja ujutru posle one burne subotnje noći. Koten je bila umorna i
izmoždena, a Nesi je otišla na posao blistajući. A i sutra će sjajno izgledati,
kad bude uskočila u avion za Bahame. Radi kao dragstor.
Koten zastenja, privi jastuk na grudi i zevnu. Ležala je tako narednih desetak
minuta slike Iraka, dečje oči, Torntonove oči, Džonove oči, sveće i njihov
odraz u očima one stance kružile su joj u mislima. Preboli to, reče, okrećući
se na stranu. Pokušala je da zaspi, ali nije mogla. Na kraju je ustala.
Vadeći rokovnik iz torbe, prelistala je adrese pre nego što je uzela slušalicu i
počela da bira brojeve. Posle tri zvona, niko se nije javio.
Detektivska agencija 'Rubi'.
Ćao, čika Gase.
Vidi, vidi, reče Gas Rubi. Čudi me da moja omiljena nećaka još uvek
razgovara sa nama nižerazrednim težacima pošto se družila sa papom i tako
to.
Pre svega, čika Gase, nisam se družila sa papom bio je zauzet papskim
poslovima. A drugo, nikad te nisam smatrala nižerazrednim težakom. Ti si
jedan od težaka najvišeg ranga koje znam.
Sada se osećam bolje.
Hej, zašto se sa kućnog telefona javljaš sa onim Detektivska agencija 'Rubi'T
Digao sam ruke od one posrane sekretarice, pa sam pozive vikendom
preusmerio na ovaj broj. Imara puno posla subotom i nedeljom, załwaljujući
petku i suboti uveče. Nego, kako je biti poznat širom zemlje?
Kad budem videla svoju sliku na naslovnoj strani Nešenel inkvajerera
odmah do priče Slepa beba koju su othranili crvi, znaću da sam uspela.
Duboki smeh Gasa Rubija zatrese telefonsku liniju. Imaš sjajan smisao za
humor, malena.
Nastade duga pauza pre nego što je Koten rekla, Znam da si zaista zauzet
ovih dana, ali mi je potrebna usluga, ako možeš da odvojiš raalo vremena.
„O kome je reč?
Robert Vingejt. Jesi li ikad čuo za njega?
Neko trućanje u 6O minuta i nekim drugim magazinima. Novi kandidat, je li
tako?
Sigurna sam da ćeš o njemu uskoro mnogo više čuti. Niko
ne zna mnogo o Vingejtu osim da je bogati biznismen koji je od
lučio da se oproba u politici. Prosto se pojavio jednoga dana. Kao
1 svi ostali, mi ćemo ga predstaviti. Ali potrebna mi je ona sitni
ca koju ti uvek otkriješ. Možeš li da obaviš jednu detaljnu pro
finansije, posao, osiguranje, delatnost? Možda čak i da ga
pratiš izvesno vreme i nadeš mu neke začkoljice? Imaš li nekog
lobodnog? Mreža će pokriti troškove i porez, kao i uvek.
Gde će biti?
Sada je u Majamiju svom rodnora gradu. I ja sam tu.
Majami? Ovde ludački pada sneg. Prokletstvo lično ću doći i obaviti to sve
samo da se izvučem iz ovog zamrzivača. Koliko ćeš biti tamo?
Do kraja nedelje.
Jesi li ponoVo kod one svoje cimerke?
Da, kod Vanese.
Bože, ta žena popaljuje onaj specijal subotom uveče koji je otkazan šest
puta.
Čika Gase, jesara li ti ikad rekla da je Vanesa gej?
U tVojim godinama, malena, ja sam bio seksualni tiranosaurus. Mogao bih
da je preobratim za jednu noć.
Da li treba da te podsetim šta se dogodilo dinosaurusima?
Telefonska linija se opet zatrese od gromoglasnog smeha Gasa Rubija. Pa,
reci joj da krećem i da joj je bolje da bude spremna.
Upozoriću je.
Kad je smeh konačno prestao, Gas reče, U redu, počeću da kopam o tom
Vingejtu. Hajde da isplaniramo sastanak negde kasnije u toku nedelje. Do
tada bi već trebalo da imam neki preliminarni materijal. Javiću se.
To zvuči savršeno. Volim te, a i videćemo se o, sačekaj, ima još nešto.li
Koten se pruži i dohvati svoju tašnicu sa šljokicama, i izvadi podsetnicu.
* * *
Iz njene torbe za plažu začu se cvrkutav zvuk. Koten je ležala na velikom
peškiru, sunce južne Floride grejalo joj je telo u bikiniju. Odložila je džepno
izdanje knjige, a onda izvukla mobilni.
Halo.
Hej, u Vašingtonu sam. Tomtonov glas je bio tih kao da nije bio sam, a nije
želeo da ga neko čuje. Kad se vraćaš?
Nikad.
Koten, treba da porazgovaramo.''
Razgovararao.
Mogao bih da uhvatim avion za Majami i budem tamo večeras.
Ne.
A zašto?
Iz istih razloga koje sam ti navela poslednjih sto puta. Torntone. Ako nemaš
ništa poslovno o čemu treba da razgovaramo, moram da prekinem.
Šta je to toliko hitno da moraš da prekineš?
Pokušavam da sraislim kako da sprečim sunce da izade.
Šta?
Dugačka je to priča. Duboko je uzdahnula. Zaista moram da prekinem.
Pozdravi Čeril u moje ime.
Ne spuštaj slušalicu. Ne još. U redu, od sada službeno.
Koten podiže prst sa dugmeta end na telefonu. Nastavi, konačno reče. Ona je
profesionalac može ona to samo poslovno. A ionako je htela da mu ispriča
ono za Vingejta. On ima šesto čulo za vesti.
Ted mi je rekao da si ti izveštavala sa Vingejtove večere.
Kako je bilo?
Zanimljivo. Tip je snalažljiv i veoma bogat. Iznajmio je jedno od najskupljih
mesta za zabave u Majamiju i prvoklasno ga opremio.
Šta je rekao?
Govor mu je sav bio o porodičnim Vrednostima, o zaštiti dece, onako
visokomoralan uobičajeno bla, bla, bla.
„1 to je to?
Tražila sam intervju, ali još nłsam završila s tira.
Zvuči kao protraćeno putovanje.
Nisam ovde samo zbog Vingejta. Torntone, ja sam na odmoru.
Prebacila je telefon u dmgu ruku. Ima još nešto. Neposredo pre nego što je
održao govor, otišao je na tajni sastanak sa «kim čoVekom koji nije bio gost
na večeri. Mislim da je tip bio samo kurir koji je isporučio poruku.
Porazgovarao je sa Vin gejtom i dao mu podsetnicu. Savršeni predsednički
kandidat je izgubio živce. Zaista je pobesneo, upro mu je prstom u lice i
bacio mu podsetnicu.
Znaš li ko je to bio?
Ne, ali sam uspela da uzmem podsetnicu kad su otišli Na njoj nema ničega
osim imena i zapisane poruke da se odmah ja
A ime je? Ben Girhart.

Krendon park
Jasni rep ritam Eminema udarao je kroz palme i morsku lozu iz kasetofona
dok su dva tinejdžera sedela za betonskim stolom za piknik i ispijala sokove
iz konzend. Glave su im se klanjale u ritmu muzike sa Radio Majamija.
Gas Rubi prebaci pogled na njih i podiže svoj dvogled. Suviše mladi da bi
pili pivo, pomislio je. Nema sumnje da su pobegli iz škole. Posmatrao je
kroz vetrobran svog iznajmljenog grand markiza parkiranog iza niza
kokosovih palmi. Na parkingu u Krendon parku u Ki Biskejnu, pet
kilometara od Rikenbakerovog puta uzdignutog preko močvarnog zemljišta
Majamija, bilo je još desetak drugih automobila. Neprekidni vetrić duvao je
sa okeana udaljenog tek nekoliko stotina metara noseći zvuk lomljenja talasa
o obalu pomešan sa muzikom. Vlaga je napala njegovo ogromno telo, i Rubi
se naveliko preznojavao. Brisao je čelo papirnim ubrusom koji je otcepio sa
rolne na sedištu do svog, i već mu je nedostajala hladnoća Njujorka. Još
jednom je shvatio zašto se nikad nije preselio u južnu Floridu njegova
telesna masa ne bi preživela ovoliku vlagu, čak ni u januaru. Leto bi za njega
bilo nepodnošljivo.
Rubi je uključio sićušni digitalni kamkorder i s vremena na vreme bacao
pogled na mali monitor na donjoj polici ispred suvozačkog mesta. Verovatno
je snimio oko deset minuta Roberto Vingejta nisko spuštena kapa za
bejzbol, tamne naočare, i vetrovka sa kragnom podignutom nagore koji sedi
sam za slorom za piknik nekih dvadeset metara od one dvojice tinejdžera.
Na slolu pored njega bila je craa tašna. Vingejt je zurio u tirkiznu vodu
Atlantika.
Rubi je pratio Vingejta od trenutka kad je predsednički kandidat napustio
svoje imanje Star ajlend i vozio svoj „911 turbo Makarturovim putem
uzdignutim iznad močVarnog tla, južno od Bulevara Biskejn, i na kraju
Rikenbakerom do Ki Biskejna. Sa dvadeset tri godine Interpola iza sebe i još
deset godina vodenja vlastite firme za obezbedenje, Gas Rubi je bio majstor
za takve tajne poslove. Da bi smestio svoje krupno telo, potreban mu je
veliki automobil i uvek iznajmljuje bela kola. ZapraVo ne voli belu boju,
nervira ga, ali je u detektivskom poslu neupadljiva. A grand raarkiz sa
laranim prozoriraa je izabrao jer ih je južna Florida prepuna omiljen je
medu penzionerima.
Baš dok se spremao da zapali jedan kamel, Rubi primeti da jedan od one
dvojice tinejdžera isključuje muziku, skače sa stola i odlazi ka Vingejlu.
Onaj drugi ga je pratio.
Pankeri, pomislio je. Kaiševi su im Vjsili ispod odeće, a bar kilogram
pozlaćenog, zlatnog, ili nakita boje zlata visio im je o vratovima preko tesnih
majica sa natpisom Tučem.ženu. Rubi nije podnosio tako nadmenu
garderobu i likove. Onaj napred nosio je crnu maramu oko čela kao kontrast
svojoj bledoj koži i razbarušenira zulufima. Nije čak dovoljno star da pusti
čestitu bradu, komentarisao je Rubi u sebi. Onaj drugi je imao kikice, kožu
boje kole, i izuzetno guste obrve i punačke usne. Obojica su hodala njišući
se.
RubijeV glok je ležao na sedištu pored njega. Vingejt se još nije
kvalifikovao za zaštitu tajne službe jer još nij'e zvanično objavio svoju
kandidaturu. Covek kakav je Vingejt, koji sam vozi sportski automobil od
sto dvadeset hiljada dolara, otvoren je poziv za nevolju.
Oni dečaci stadoše ispred Vingejta, i Rubi stavi pištolj u krilo, za svaki
slučaj. Dozvolio bi da ga odžepare, čak i da ga napadnu i opljačkaju ništa od
toga nije vredno da bude otkriven. Ali ne može da dozvoli da se Vingejtu
dogodi nešto ozbiljnije.
Rubi je čvrslo držao dvogled na očima i uključio je usmereni mikrofon, malu
bubu priključenu na kabl pojačala koji je łzveo van kola i uz antenu majušni
mikrofon prikačen na vr
hu.
Šta hoćete?, upila Vingejt.
Jmate nešto za nas?, reče Marama.
Na primer?
Na primer donaciju Klubu dečaka, reče Kikica, bockajući vazduh prslima na
gangsterskoreperski način. Oni čvrsto upleteni konopci od kose Ijuljali su
mu se naprednazad.
Vingejt mu pruži tašnu. Hoću li dobiti račun? Naravno, zbog regulisanja
poreza.
Otvori je, reče Kikica, pružajući tašnu Marami.
Rubi je čuo škljocanje bravica.
JŚta je ovo, jebo te?, reče Marama, bacajući tašnu ka Vingejtu dok su beli
papirići veličine dolarskih novčanica izletali u vazduh.
,Jebi se, čoveče, reče Kikica, skočivši u čučanj, tresući tašnu, dok se ostatak
iseckanog papira prosipao po zemlji.
Vingejtovo lice se razvuče u zajedljivi smešak. Recite svom gazdi da neću
dati nikakvu donaciju njegovom klubu. Pogotovo ne nekome ko nema rauda
da sam dode. Šalje decu da mu obave prljavi posao.
Kikica ustade i uperi prst u Vingejtov nos.
Zažalićeš zbog ovoga, kretenu, jebo te. Neće da se zeza s tobom.
U pravu si, reče Vingejt. Nema igranja. I reci rau da sam mu poručio da se
jebe. On ustade od stola, okrenu leda dečacima, i ode ka parkingu.
Rubi pruži ruku ka gloku, čekajući da vidi hoće li neki °d dečaka da potegne
oružje. Jebi se!, povika Kikica. Da, jebi se!' Marama šutnu tašnu. Gas Rubi
izvi obrvu. Ova traka bi zaniraala više osoba.
Gas Rubi zaustavi video snimak i zamrznu sliku na Robertu Vingejtu dok je
hodao ka svom poršeu.
Koten ustade i pride prozoru koji je iz Vanesinog stana gledao na plažu.
Ucenjen je, reče, ledima okrenuta stricu. Ali zašto? Posmatrala je eskadrilu
pelikana koja je, patrolirajući, jedrila nad plažom.
Imamo tipa koji želi da se kandiduje za predsednika, a uzdrmaju ga siledžije
amateri. Ovo je totalni skandal. Gas Rubi se zavalio u kauč. Plamen blesnu
iz njegovog zipa dok je palio kamel.
Koten srknu svoj apsolut led zazvecka. Možda misli da će ih zaplašiti ako
bude igrao grubo. Zatim se okrenula ka Rubiju. A šta su dečaci radili pošto
je Vingejt otišao?
Jedan je telefonirao mobilnim. Premotao je traku unapred. Evo ovde.
Koten se vrati na kauč da odgleda. Marama reče u telefon, Pokušao je da nas
ispali. Nastupila je pauza. Torba je bila puna običnog papira.
Kikica reče Marami, Pitaj ga hoće li ipak da nam plati? Hoćemo li mi biti
plaćeni? Marama je slušao, a zatim je klimnuo Kikici. Šta je sledeće?
Džambo džet koji se približavao Medunarodnom aerodromu Majami
nadjačao je odgovor. Marama završi razgovor. skoči sa stola i zgrabi
kasetofon. Ona dvojica izadoše iz kadra i na ekranu se pojavi sneg.
Gospodin Vingejt ima neku tajnu, reče Koten dovršavajući svoju votku.
* * *
Koten je htela da ispita situaciju telefonskim pozivom pre nego što se lično
suoči sa Vingejtom.
Zdravo, ovde Koten Stoun sa EsEnEna. Mogu li da razgovaram sa
gospodinom Vingejtom?
Gospodin Vingejt ne odgovara na pozive novinara u svojoj rezidenciji.
Ženski glas se nije predstavio.
Izvinjavam se što gospodina Vingejta zovem na kuću, ali imam nekoliko
važnih pitanja za njega. Upoznala sam ga na Viskaji preksinoć, i on mi je
rekao da bi trebalo da se javim.
Nastupila je duga pauza pre nego što je ona žena odgovorila, Samo trenutak,
molim vas.
Koten je čekala čula je prigušene glasove sa druge strane, a zatim izdajnički
zvuk u trenutku dok se neko javljao, a neko drugi spuštao slušalicu.
Gospoñice Stoun. Baš lepo što ste se javiłi. Vingejt je zvučao raspoloženo i
zadovoljno. Nadam se da ste uživali u našem malom slavlju prošle subote.
Rekao bih da je Viskaja apsolutno izuzetna. Slažete li se?
Lepa je. Želim da vam se zahvalim što ste nas pozvali. Sve je bilo savršeno.
I hvala što ste mi odgovorili na poziv.
Šta mogu da uradim za ženu koja je pronašla najvredniju sakralnu relikviju
na svetu?
Volela bih da sednemo i obavimo jedan temeljan intervju. Sigurna sam da bi
gledaoci EsEnEna voleli da čuju vaše mišljenje o svim ključnim pitanjima sa
kojima ćemo se suočiti tokom nastupajuće izborae godine. Pošto nijednoj
mreži ni novinama još niste ukazali tu čast, želela bih da budem prva.
„I ja bih voleo da ga dam varaa. Moj sekretar za štampu bavi se
zakazivanjem ja se u to ne mešam. Ako želite, reći ću mu da ćete se javiti i
da vam svakako zakaže.
Jedna od tema o kojoj bih da popričamo jeste i vaš nedavni odlazak u
Krendon park. Tišina.
Bojim se da ne znam na šta mislite, najzad reče Vingejt. ,Juče, pola tri? Dva
pankera, tašna puna belog papira? Mora da ste pogrešili, gospodice Stoun.
Juče sam čitavo Popodne bio na sastanku stranke.
Na videu izgleda baš kao da ste vi. I zvuči kao da ste vi.
Šta vi to radite, pralite me? Snimate me kamerom? Šta vi, do davola,
zamišljate da ste?
Glas mu je prešao iz onog prijatnog i poverljivog koji je čula na početku
njihovog razgovora u oštar kao žilet.
Ko vas to ucenjuje, gospodine Vingejt?
Šta?
Znači poričete?
Da. O čemu je ovde reč?
Samo tražim istinu. Amerikanci su imali jdovoljno skandala. Žele da
unapred znaju kakvi su njihovi kandidati. Čeznu za nekim čestitim
poliličarem. čak i ako nije savršeno čist. Prosto žele nekoga ko će biti
otvoren od početka, bez prikrivanja, bez lažnih poricanja u stilu 'čitaj mi sa
usana'. Znate li šta čujem da Amerikanci kažu? Kažu, briga me ako si pušio
travu na koledžu, briga me ako imaš vanbračnu vezu, dok god mi to javno
govoriš i ne lažeš rae. Ovo bi mogla biti vaša prednost. Možda biste želeli da
date ekskluzivni intervju i iz svega izadete čisti.
Ne verujem, gospodice Stoun. Pričate o uceni. Ko sad tu koga ucenjuje?
Procenti gledanosti, to je sve što vas zanima. Nije vas briga ako i upropastite
nečiji život da biste dobili priču. Vi ste samo jedna obična pohlepna pirana.
Vas bije glas da ste prijateljski nastrojeni prema štampi. Čujte, ako sam ja
ovo otkrila, otkriće to i neko drugi. Možete to sada da sasečete. Mogu vam
dati medijsku podršku da to uradite. Neka vrsta preventivnog udara.
Neraa razloga da zauzimam odbrambeni stav. Nisam učinio ništa loše da bih
se branio.
Po njegovom glasu je osetila da je kipteo od besa, mada je uložio napor da
zvuči smireno. Verujem da će drugi to drugačije da vide. Videć'e tamnu
rarlju na svojoj zvezdi u usponu. Neću duvati u pištaljku ako pristanete na
ekskluzivni intervju. U suprotnora, moraću da izadem u javnost sa onim što
imam.
Pokušao sam da budera uljudan, ali mislim da ste prešh granicu. Recite
svojima u EsEnEnu da ste uspeli da glasate protiv mreže. Jeste li razumeli?
Imate li pitanja?
Samo jedno.
Koje?
Ko je Ben Girhart?
Klik.
Bez uslova
Šta misliš?, upita Koten Torntona Grejema kad se završio video snimak
Vingejta u Krendon parku. Sedeli su u konferencijskoj sali glavnog štaba
EsEnEna u Njujorku.
Mislim da si imala petlju pogotovu kad si mu nabacila ono o Girhartu.
Vingejtova reakcija je definitivno signal za uzbunu. Budi mu za petama.
Ja? Ovo je tvoja priča.
Ja sam zakopan situacijom u Iraku. Ted reče da ću možda da izveštavam sa
terena do kraja nedelje. Daću ti sve što imam o Vingejtu i predložiću Tedu
da to ti preuzmeš.
Misliš da sam spremna?, upita Koten.
Upravo si završila veliku stvar. Sada se potrudi da to potraje sa tim lepim
licem ispred kamere. U tome je štos.
Prešao joj je palcem preko donje usne, ali je primetila da na to nije reagovala
onako kako bi reagovala do pre samo mesec dana, pa čak i do pre samo neku
sedmicu. Da li ovo pokušavaš da učiniš da bi se bolje osećao?, upita ga.
Bacaš maloj Koten mrvice da je učiniš srećnom?
Smatraš li ti sebe prvorazrednim novinarom?
Da.
Pa, mislim da smo to oboje. Gledano iz mog ugla, mogli bismo da
pomognemo jedno drugom.
Reći ću ti šta ja ne želim. Ako od ovoga ispadne velika priča, i ja
izveštavam, ne želim da te vidim sa krilima i onim izrazom lica u fazonu ja
sam mučenik. Onim koji kazuje koli
ku veličanstvenu žrtvu je čuveni novinar podneo za sirotu malu reporterku
početnicu.
Koten, nije mi to namera. Čuj, kažem ti da sam pretrpan, a ti si ionako već
na ovoj priči. Ali ako ćeš biti tako prokleto tvrdoglava, zamoliću Teda da je
ponudi nekom drugom.
Koten skrsti ruke. Jesi li siguran da je samo to u pitanju? Nema nikakvih
drugih uslova?
Tornton prode prstima kroz kosu. Isuse, zašto uvek moraš toliko da
analiziraš stvari? Ponekad prosto moraš da budeš u stanju da skočiš na konja
i uživaš u jahanju. Za ime boga, možeš li da me pustiš da uradim nešto lepo
za tebe, a da me ne šutneš u jaja? Nagnuo se toliko da joj se gotovo uneo u
lice. Nema nikakvih uslova dajem ti reč. Pa, želiš li taj posao ili ne?
Želim ga, reče, upinjući se da mu veruje.
Koten je sedela u svom stanu zureći u večeraje vesti na televiziji Tornton je
izgledao dobro, kao i uvek, dok je izveštavao o poslednjim zbivanjima u
vezi sa multilateralnom vojnom akcijom na Bliskom istoku. Trebalo bi da
pozove Gasa i kaže mu da je sada ona glavni novinar u istrazi o Vingejtu. U
trenutku kad je pružila ruku da uzme slušalicu, telefon je iznenada zazvonio.
Halo.
Koten, ovde Džon. Upravo sam se vratio iz Rima.
Smestila se u ugao kauča i povukla jastuk u krilo. Lepo je čuti tvqj glas.
Kakav je bio let?
Pokušavam da se prebacim na ovo vreme.
Osećala se nelagodno od tog ispraznog ćaskanja. Želela je da kaže kako joj
nedostaje, ali se predomislila. Prilagodavanje na vremensku razliku obično
traje nekoliko dana, reče.
Koten...
Pomislio sam da bismo možda mogli da se nademo da popričamo o svemu,
,.To bih volela. Imam da !i ispričam neke zanimljive stvan. Zažmurila jc i
iznenada se ponovo našla u Maloj Havani, starica joj je šaputala u uvo.
Zaista? A šta to?
Radije ne bih o tome preko telefona. Poželela je da je Džon sada tu.
Jesi li dobro?
Džone, znam da je pehar hiljadama kilometara daleko, i izvan mog života,
ali se nešto dogodilo pre nekoliko dana još sam malo uzdrmana.
Šta kažcš na to da sutra ručamo zajedno? Mogao bih da dodem u grad i da se
nademo.
Da, čekaj. Razmislila je trenutak. Ne mogu. Imarn zakazan radni ručak sa
urednikom redakcije vesti.
Naslupila je pauza. Pa dobro. Onda prva sledeća prilika koja nam se...
Da, prva prilika.
Pa... Čuvaj se.
I ti.
Krenula je da spusti slušalicu, a onda je čvrslo zatvorila oči nadajući se da
još nije prekinuo vezu. Još si tu?, upita.
Da.
A možeš li večeras? Mislim, znam da je ovako na brzinu, ali...
To mi savršeno odgovara. Uhvatiću voz i biću tamo za nekoliko sati.
Nekoliko trenutaka oboje ne rekoše ništa. Koten je zavalila glavu unazad na
kauč i dugo je gledala u tavanicu.
Kuda bi volela da idemo?, upita Džon.
Nije bitno. Ti odaberi mesto.
Daj mi svoju adresu.
Objasnila mu je kako da dode do nje.
Brzo ću stići, reče pre nego što je spustio slušalicu.
Koten se opruži na sofi koliko je dugačka, a jastuk siavi na lice. Bojala se da
se zaljubljuje u sveštenika.
* * *
Želiš li da najpre udeš i popiješ ncšto?;', upita Kotcn. Sve
štenici piju?
Veoir smešno, reče Džon dok ga je propuštala unutra. Neće previše ličiti na
sastanak, zar ne, ako popijemo po piće pre nego što odemo na večeru?''
Piće bi mi savršeno odgovaralo, reče skidajući mantil. Koten krenu u
kuhinju. ,.Sedi, opusti se, a ja ću li reći koji je izbor. Pružila se ka baru i
izvukla bocu Majkove teške limunade, polupraznu bocu od četvrt litra ruma
Kapetan Morgan, i pravougaonu bocu viskija balentajn i glasno je
imenovala pića dok ih jc spuštala na šank. A imara i malo 'apsoluta', reče
otvarajući zamrzivač. Sta ćeš?
'Balentajn' bi mi prijao sa vodom i ledom.
Moj tata je voleo viski kad je bio na odmoru. Sipala je piće u šejker i dodala
malo flaširane vode. Mada je uglavnom pio pivo, ali je u posebnim
prilikaraa iznosio viski.
Sebi je preko leda sipala apsoput.
Izvoli, reče, pružajući mu piće. Sedeći na stolici naspram kauča, naže se
napred i gurnu podmetač preko stočića ka njemu. Bilo je lepo videti ga u
civilfioj odeći bež košulja na zakopčavanje i svilena kravata; osnova je bila
boje sjajnog šampanjca sa sitnim geometrijskim dezenom boje zemlje.
Smeda sportska jakna slagala se sa njegovim pantalonama. Mogao je da
izade iz generalštaba i ude pravo u njen stan.
Srknuo je piće. ,.Sjajno izgledaš.
Baš sam to pomislila o tebi. Rim mora da ti odgovara:'
Rezervisao sam sto u taverni u gradskom parku, reče.
Savršeno. Delimo troškove.
Ne. Ne ovog puta, Vodim te na večeru.
Onda sledeći put ja častim.
Videćemo. Ponovo je otpio piće. Preko telefona si mi rekla da si još
uplašena zbog grala. Zašto?
Koten podiže čašu sa votkom do usta. Volela ju je tek izvadenu iz
zamrzivača prelazila je iz ledenog u toplinu i plišanu mekoću na putu ka
stomaku. Bila sam u Majamiju na radnom odmoru. Moja drugarica i ja smo
jedne večeri izašle na kubanski ulični festival. To j'e prilično duga priča, ali
sam se nekako našla sama na nekoj religijskoj ceremoniji ili ritualu vudu,
santerija nešto te vrste. Pre nego što sam mogla da odem, ta starica,
sveštenica koja je rukovodila ritualom, ponovila mi je iste one reči koje mi
je Arčer izgovorio tamo u onoj grobnici u Iraku. I sama pomisao na to učini
da joj se kosa na vratu naježi.
On se zavali i zamisli. To je bizarao.
Kako je iko od njih... Šta to znači?
Džon odmahnu glavom. Zaista ne znam. Osim ako nisu neverovatne
slučajnosti, nema baš mnogo smisla. Počeša se po uvetu.
Sve to je počelo kad mi je Arčer dao gral i rekao da sam jedina koja može da
zaustavi zoru, a sada mi je neka uvrnuta vračara izgovorila potpuno iste reči.
Ona poteže veliki gutljaj švedske votke.
Barem gral više nije kod tebe. Na drugoj strani sveta je to bi trebalo da te
malo umiri.
Dok je govorio, Koten je uvrtala kosu u debeli valjak. Trebalo bi ... ali me ne
smiruje. Sve mi se čini da još nije gotovo. A čak ne znam ni o čemu je reč.
Ne krivim te što si uznemirena. Čovek bi pomislio da se tu krije neka
poruka, ali mi ne pada na pamet šta bi to moglo da bude.
Ona prestade da se smeši. Makar me nisi pitao da li sam sigurna u ono što mi
je ta žena rekla. Da, bila sam popila. ali, Džone, čula sam je jasno i glasno.
Da, bilo je puno buke, ali ništa nisam izmislila nisam umislila. Veruješ mi,
zar ne?
Spustio je svoje polupopijeno piće na sto. Znaš šta. Hajde da uhvatimo neki
taksi, a ti ćeš mi detaljno ispnčati^šta se desilo usput do restorana. Možda će
nešto da mi sine.
Koten zagladi suknju preko kolena. Spremala se da otkrije sve u vezi sa
Motnis stvari koje nikad nikome nije rekla, čak ni majci. Džone, konačno
sebe natera da izgovori. Još nešto moram da ti ispričam.
Jezik bliznakinja
Džon je dovršio svoj viski kad je Koten nastavila sa prićom.
Nadam se da si širokih pogleda, počela je, jer čak ako imalo sumnjaš da sam
luda, ovo će biti neoboriv dokaz za to. Iskapila je svoj apsolut. U redu,
krećemo. Uzdahnuvši, reče, Rodena sam kao bliznakinja identična
bliznakinja. Ja sam bila zdrava, ali moja sestra nije bila te sreće. Imala je
bolesno srce i umrla je odraah pošto smo rodene. Kad sam odrasla, jedno od
mojih najranijih sećanja bilo je o zamišljenoj drugarici za igru devojčici.
Bila je nevidljiva za druge, ali meni stvarna kao ti sada. Noću, pogotovu kad
sam bila uplašena, došla bi kroz moj prozor i lebdela u uglu moje sobe blizu
tavanice i osećala bih se bezbedno. Ponekad smo pričale dok konačno ne bih
zaspala. Igrale srao se zajedno gotovo svakog dana. Roditeljima sara
pokušala da objasnim da je stvarna, ali je majka to ignorisala otac se šalio sa
ranom ponekad se pretvarajući da mi zaista veruje. Ali me niko nije shvatao
ozbiljno. Rekla mi je da je moja sestra bliznakinja. Zvala sam je Motnis,
mada to nije bilo kršteno ime moje sestre bliznakinje. To je bio samo deo
istog onog jezika bliznakinja,
Koten je posmatrala Džonovo lice. Videvši nešto što je ličilo na iskrenu
zainteresovanost, nastavila je.
Motnis i ja smo imale sopstveni jezik. Nije to bilo nešto na šta sam provodila
vreme smišljajući ga postojao je od samog početka kao drugi jezik sa kojim
sam rodena. Majka je mislila da je to brbljanje i nazvala ga je jezikora
bliznakinja jer sara ja insistirala na tome da je Motnis moja sestra. Zapravo,
bila je šokirana time da sam uopšte i znala da sam imała sestru bliznakinju.
Zaklela se da mi to nikad nije rekla. Verovala je da sam i suviše mala da bih
to razumela. Čitala sam članke o jeziku bliznakinja naučni termin je
idioglosija. Zaista postoji. To je jezik koji blizanci ponekad izmisle da bi
medusobno komunicirali, čak i pre nego što progovore na jeziku kojim se
govori oko njih. Jesi li čuo za to?
Svakako. To je prilično dobro dokumentovano.
Kad mi je bilo oko četiri godine, razbolela sam se. Sve je počelo bolom u
uhu, i majka mi je davala aspirin. Ali bilo je to više od bola u uhu, u pitanju
je bio grip. Bilo mi je bolje, ali sam se posle dve nedelje žestoko razboiela.
Kad me je lekar pregledao, ustanovio je da su mi jetra i słezina uvećane.
Upitao je mamu da li mi je davala aspirin dok sam imala grip. Kad je rekla
da jeste, posumnjao je na Rejev sindrom. Rekao joj je da me vodi pravo u
bolnicu na odeljenje intenzivne nege na pedijatriji.
Kasnije smo saznali da je, kad je u pitanju Rejev sindrom, važan svaki minut
stanje se pogoršava prilično brzo. Kad smo stigli u bolnicu, izvadili su mi
krv, dali mi infuziju, i stavili me u zasebnu sobu. Kroz nekoliko sati
obavestili su nas da nije u pitanju Rejev sindrom. Dovoljno sam se oporavila
da sam mogla da idem kući, ali je tokom nekoliko narednih meseci bilo
uznemirujućih simptoma. Slezina mi je ostala uvećana, i testovi su
pokazivali da sam i dalje bolesna, samo što lekari nisu znali šta mi je.
Jednog popodneva sam pored mame vozila svoj tricikl do poštanskog
sandučeta. Dok je ona uzimala poštu iz sandučeta, izašła sam na put. Neki
kamionet je naglo skrenuo da bi me mimoišao. Mama je čula škripu guma,
zgrabila me i izlupala po toru Uplašila se i rekla rai je da više nikad ne
izlazim na ulicu. Te večeri, kad me je presvlačila za krevet, videla je crvene,
krvave plikove na mojoj nozi krv je bila odmah ispod kože ~ u obliku njene
ruke.
Sutradan ujutru mama me je opet odvela lekaru, i on ju je upitao koliko rae
je jako udarila. Ona je rekla da je bilo dovoljno jako da zapamtim da više ne
izlazim na ulicu, ali ne toliko da bi ostavilo takve tragove. Lekar me je
pregledao, a majka je bila sigurna da je tražio dokaze da sam zlostavljana,
što, naravno, nisam bila. Nedelju, dve kasnije, mama me je kupala u kadi i
ugledala krvave plikove koji su mi se protezali od ispod pazuha ka ledima.
Pozvala je tatu da ih pogleda. On joj je rekao da smo se to popodne igrali i
da me je podizao držeći me ispod ruku i vrteo ukrug. Plikovi su bili od
njegovih ruku. Tata je na pomisao da me je raožda on povredio bio toliko
pogoden da je plakao.
Koten se nakašlja, gušeći se potisnutim sećanjem.
Sutradan smo opet otišli u grad lekaru. Poslao nas je u 'Bouling grin'
specijalistima koji su rekli da postoji mogućnost da je to limfoma ili
leukemija. Zakazali su mi biopsiju limfnih čvorova i koštane srži. Srećom,
bila sam i suviše mala da bih razumela koliko je to bilo ozbiljno. Sećam se
strašne oluje noć pre operacije. Dok je majka spavala na stolici pored mog
bolničkog kreveta, pojavila se Motnis. Šapnula mi je da će sve biti u redu da
će moja bolest nestati. Takode je rekla da je to poslednji put da je došla da
me vidi.
Sutradan sam imala biopsije i kad su stigli rezultati, nije bilo znakova
nikakve bolesti. Ništa. Bila sam savršeno zdrava devojčica.
To je lepa priča, reče Džon.
Samo je još jednu stvar morala da mu ispriča. Ugrizla se za donju usnu. Svi
moji simptomi su nestali iščezli, isparili, više ih nije bilo. Lekari nisu imali
nikakvo objašnjenje. Ali ja sam znala šta se desilo. Motnis je odnela bolest.
Više je nikad nisam videla.
Koten zastade. Sada je morala da baci bombu. Uspravila se na stolici.
Džone, u ovo će ti možda biti najteže da poveruješ. Jezik kojim smo Motnis
i ja razgovarale je onaj na kojem su mi se obratili Arčer i ona stara
sveštenica kad su mi, svako ponaosob, rekli da sam jedina.
Kad su seli za sto u taverni u gradskom parku, Džon reče, Možda je jezik
koji ste ti i tvoja sestra koristile onaj koji se spominje kao jezik nebesa. Ima
mnogo pomena toga. Zove se enohijski. Neki kažu da je to jezik andela. To
bi imalo smisla ako je Motnis andeo.
Već znaš šta mislira o raju i paklu. Ali, ponekad se duše ili duhovi onih koji
umru vraćaju i borave tu neko vreme. Ili je moja sestra, možda, budući da je
identična, da potiče iz istog jajeta, samo još jedan deo mene. Ili sam ja bila
maštovito dete, kakvo je moja majka rekla da sam bila, i Motnis je zaista
postojala samo u mojoj mašti. Koten udahnu i vrati se istom pitanju. Ali i da
zanemarimo sve to, Džone, kako su Arčer i ona stara sveštenica znali da mi
se obrate na tom posebnom jeziku bliznakinja? Kako sam ga se uopšte
setila?
Ne znam.
Ne misliš da sam luda?
Nasmešio joj se. Ne bih išao tako daleko.
Pa, baš ti hvala, reče Koten sa malo prekora u glasu. Na granici, ali ne baš
sasvim preko ivice?
Koten, mislim da si inteligentna i dobro obrazovana definitivno sve samo ne
luda. Ti si ta koja sumnja. Prepusti se. Veruj u sebe.
Ona obori pogled. To ponekad može da bude veoma teško.
Džon se nasloni u stolici. Oko nas se svakoga dana dešavaju stvari koje ne
možemo da objasnimo. Neki ovakve dogaa neki ih objašnjavaju sudbinom ili srećom sama odluči. Ali mene ne moraš
da ubeduješ da bi tvoja sestra bliznakinja mogla da bude andeo. To je moj
posao. Oni su u mom timu. Džon zastade i nasmeši joj se.
U tvom, ne u mom timu, reče Koten.
A tu grešiš. Nemoj biti tako tvrdoglava, nemoj tako odbacivati stvari. Koten,
ako Bog hoće da ti nešto poruči preko Gabrijcla Arčera ili starice u
Majamiju, ili čak i preko kineskog kolačića za proricanje sudbine, pa pusti.
Neka se desi. Da li zaista veruješ da se stvari dešavaju bez razloga? Misliš li
da ja i ti zajedno sedimo ovde slučajno? Meni bi bilo strašno da poverujem u
to. Postoji svrha, čak i kad sve liči na ludilo postoji veliki plan koji se nekad
čini kao haos. A mi imamo deo koji treba da odigramo u tom plaiiu. Bog će
nam sve otkriti kad bude smatrao da je pravi trenutak, razumeš?
Koten se okrenu ka prozoru. Razumećeš ako nisam ubedena koliko i ti.
U redu. To prihvatam. Bog takode. Samo neraoj biti tako neprijateljski
nastrojena.
Ti si stručnjak. Želela je da veruje u Džonov sud, njegovu veru, ali bio je tu i
sve prisutnijii strah da stvari izmiču njenoj kontroli. Da li to Bog zaista
pokušava da joj nešto poruči, ili jc ffeneralno zabrljala? Pogledala je u
Džona, a crne misli oterala u senke gde im je i mesto. Hajde da pričamo o
nečcm drugom.
Proćaskaše o nekoliko svetskih tema ukłjučujući i politiku na Bliskom istoku
i kako joj je bilo dok je tamo boravila. Džon odluči da olakša razgovor.
Da li bi da čuješ brzu lekciju o istoriji taverne u gradskom parku?, upita.
Svakako, reče Koten.
Osvrni se oko sebe. Sada pokušaj da zamisliš izvornu zgradu 187O. godine.
To je bio tor za ovce. U jednom trenutku ovde je bilo smcšteno dvesta ovaca
sa Južne padine koje su pasle ulicom u Central parku. Posmatrao joj je lice
pri svetlu voterford kristal lustera. Ova lepa žena, koja je sasvim sigurno
imala sopstvenog andela čuvara, bila je tu pred njim, a čak nije ni mislila da
veruje u njih. Ali, on je znao da negde duboko u sebi mora da je verovala
okretanje od Boga bio je samo zid koji je trebalo da spreči da ponovo bude
povredena. Iza tog zida bio je neko ko jc Bogu bio bliži od bilo kog koga je
on ikad upoznao. Pričao jc o ovcama sa nckim ko je, zapravo, razgovurao sa
aadelom, govorio rajskim jezikom. I svejedno da li je razumela značaj toga
ili ne, ona je bila ta koja je svetu donela najveći sakrałni simbol svih
vremcna Hristov pehar. Prema njoj je osećao poipuno strahopoštovanje, ali
nije mogao da izrazi svoja osećanja a da je ne dovede u nezgodnu situaciju.
Sada nikako nc bi mogao da znaš da je ovo nekad bio tor,
reče Koten.
Dode konobar i Džon naruči bocu pino grida.
,.Pričaj mi o Rimu, rečc. Jesu li dokazali da je u piianju
gral?
Džon stavi svoju platnenu salvctu u krilo. To nikad ne može biti dokazano a
da ne postoji bar malo sumnjc. To je naučna pretpostavka. Kujundžijski rad,
detalj na samom peharu. Arčerova ploča i njen prevod, ikanina i pečat, sve
se to dopunjuje ali nikad neće biti sto posto.
Šta jc sa onom matcrijom unutra, sa onim ispod voska? Je li to krv? Hristova
krv?
Džon skrsti ruke na stolu. Bez uklanjanja voska i uzimanja uzorka, nikad
nećemo znati. Mogla bi biti krv, može biti bilo šta. Pritiskao sara ih da je
analiziraju, ali su to odbili. Zašto? Zar ne žele da znaju?
Da bi saznali, deo krvi bi morao biti žrtvovan. Sa slanovišta Vatikana, to bi
bilo ravno svetogrdu,
„O. za ime boga izvini ali da li to Katolička crkva još živi u srednjem
veku?
Ja sara lo isto rekao nc baš istira rečima, naravno da nam Bog pruža znanje,
i da ja verujem da želi da ga upotrebimo. Pomisli kakav bi uticaj na
hrišćanstvo imalo objavljivanje da je to Ijudska krv. krv muškarca, nulta
negativna univerzalni davalac. Šta bi drugo očekivala od Hristove krvi?
Njegove krvi Mora da postoji razlog zbog čega je neko zalio i zaštitio nešto,
šta god da je u peharu. A tek videti DNK! Ima li getetskih markera? Da li
naučno možemo da pratimo Hristovu lozu? Mogucnosti koje se pružaju su
fenomenalne.
„I ipak su odbili, reče Koten.
Ako postoji i najmanja mogućnost da je Hristova krv sačuvana u gralu, onda
je to sve što je ostalo od njegovog zemaljskog tela. Više ničega nema.
Uništavanje čak i nekoliko molekula toga je nezamislivo. Crkva najčešće
zauzima konzervativno stanovište po nekom pitanju dok se ne dokaže
suprotno. Zato su nauka i religija veoma često na suprotnim stranama.
Koten uzdahnu. Kao kod ispitivanja ćelija stabla ili kontrole radanja. Nisu
samo katolici takvi. Fundamentalisti biju bitku oko evolucije svakoga dana.
Zastala je na trenutak. Mislim da postoji neka vrsta svetlosti kojom se može
osvetliti krv da bi se videla, čak i ako je neko pokušao da je očisti, Stalno to
gledam u kriminalističkim serijama. Zar to ne bi moglo da se uradi?
Moglo bi, da predmet ne mora prvo da se poprska ili opere 'luminolom'. To
bi značilo uklanjanje voska i otkrivanje taloga. Oni to neće da urade.
Konobar je doneo vino. Džon ga je probao punog ukusa i malo začinjeno
voćem. Složio se.
Vidi, reče Koten, gledajući napolje u pejzaž kroz stakleni zid. Ovo je
spektakularno.
Znaš li da ti oči bukvalno zasijaju kad pogledaš nešto lepo kao kad smo bili
pred Koloseumom, lice ti je blistalo.
Možda sam takva zbog toga što sam očajnički želela da vidim svet kad sam
bila mala. Svi su me zvali sanjalica, čak i moja majka. Jedino me je otac
podržavao. Govorio mi je da sam rodena za velike stvari. Nisam mogla da
dočekam da odem u svet. Kad sam konačno maturirala i po prvi put se
zaposlila, bila sam uzbudena što konačno mogu da odem na neka mesta i
povedera majku sa sobom. I znaš šta, nju to nije zanimalo. Smatrala je da
ako nešto nije u krugu od osamdeset kilometara, to i nije vredno da se vidi.
Nikad nisam razumela taj mentalitet. Toliko toga je propustila.
Neki Ijudi se zadovoljavaju time da ostanu tamo gde jesu, zauvek.
A šta je sa znatiželjom da se vidi okean ili pustinja? Kako neko može da
proživi čitav život u okviru kruga od osam
deset kilometara?
Džon se nasmeja. Koten, svi mi na mnogo nacma imamo neki krug od
osamdeset kilometara koji nas ograničava. Moj j( malo manji zove se rimski
okovratnik.

Čuvari grala
Templari su postali jedna od najbogatijih i najmoćnijih organiiadja u
zapadnom svetu. Bio je to spektakularan uspon ka moći kakav teško du je
viden pre ili posle njih. Njihovo bogatstvo se uvećavalo, a njihovi naslednici
icidržali su kontrolu nad vednom njihove imovine čak do današnjih dana.
Čarls Sinkler je sedeo za masivnłm stolom od abonosovine u privatnom
telekonferencijskom centru na svojoj plantaži. Gledao je u sedam belih
plazma monitora postavljenih duž zida u mračnoj, drvetom obloženoj sobi.
Ben Girhart, koji je sedeo pored njega, pruži se ka komandnoj tabli
ugradenoj u sto. Spremni smo da počnemo da ih preuzimamo u sistem.
Girhart uključi prvi prekidač i plazma monitor broj jedan blesnu. Lice
kancelara Lihtenšlajna pojavi se iz Kaduza.
Dobar dan, Čarlse.
Zdravo, Hanse, reče Sinkler, pre nego što je pribeležio nekoliko stvari u
blok.
Girhart uključi sledeći prekidač, i još jedan monitor zasvetli otkrivajući
generalnog direktora Medunarodne banke u Cirihu.
Idući naniže duž niza prekidača, Girhart učini da se novo lice pojavi na
svakom od onih raonitora. Bili su tu bivši zamenik komandanta sovjetske
armije i sadašnji predsedavajući Ministarstva odbrane Ruske Federacije,
ministar iz kabineta u vladi Njenog veličanstva, predsednik francuskog
Vrhovnog suda, nemački tninistar fmansija u Berlinu, i predsednik i osnivač
Globalstara u Beču, najveće evropske telekomunikacione mreže.
Da li me svi jasno vidite i čujete?, upita Sinkler.
Onih sedam lica koja su ispunjavala ekrane klimnu i verbalno potvrdi. Onda
da počnemo. Usredsredujući se na kancelara, Sinkler reče, Hanse?
Hvala, Čarlse. Gospodo, imam čast da vas izvestim da od 2.7OO članova
Saveta za medunarodne odnose mi sada kontrolišemo nešto više od
devedeset procenata. Ovi članovi povezuju svoje narode u Stejt departmentu
Sjedinjenih Država dok izgraduju odnose sa našim partnerom, vladinim
grupama jedinstvenog sveta u Kanadi, Britaniji i Japanu. Ovo je, naravno,
ključni sastojak našeg uspeha jer je C. F. R. posvećen eliminaciji
nacionalnih granica.
Odličan napredak, reče Sinkler dok su ostali Čuvari reagovałi.
Britanski ministar reče, „1 one dve grupe obavezale su se na našu stvar
Trilateralna komisija i evropska Bilderberg grupa gotovo su potpuno pod
našim uticajem. Kao što znate, Trilateralna komisija se fokusira na
finansijska i politička pitanja, dok se Bilderberg bavi vojnim i strateškim
stvarima. Pošto su neki od vas, ili vaši saradnici, članovi ovih grupa, ne
moram višc da vam pričam o našim izuzetnim postignućima.
,Gospodo, dozvolite da samo ukratko prokomentarišem razvoj situacije sa
Svetskom bankom i Medunarodnim monetarnim fondom, reče bankar iz
Ciriha. ,.Veliki broj zemalja Trećeg sveta sada je osetljiV na pritisak usled
njihovih ogromnih dugova zapadnim bankama i mogu se naterati da
saraduju sa Svetskom bankom pod njenim uslovima. Ovo stoga što su
trilateralni bankari naši bankari sada u situaciji da diktiraju nove uslove.
Više nema drugog mesta kuda bi mogli da odu i zatraže pozajmicu nemaju
izbora, već moraju da koriste naš novac. Ovo svakoga dana gledamo na delu.
Takode vidimo i napredak u kretanju ka bezgotovinskom društvu sa
upotrebom kreditnih i debitnih kartica koja se značajno uvećava.
U pravu ste, reče Sinkler. Obrada bezgotovinskih transakcija i elektronski
prebačenih sredstava postaju naši glavni izvori prihoda, pogotovo u
Sjedinjenim Državama. Predvidamo šezdeset procenata tržišta akcijama do
kraja godine. Sledeći naš korak jeste da u opticaj pustimo valutu sa bar
kodom.
Tehnologija bar kodova koju smo razvili sa nekim od naših strateških
partnera usavršena je i za biomedicinske svrhe. Novi nano bar kodovi, oni
koji se prave od zlata i srebra, tako su sićušni da nekoliko stotina hrljada njih
staje na kvadratni centimetar. Možete videti implikacije ove nano bar
kodove ćemo koristiti da pratimo naše gradane.
Kakav je odgovor javnosti na predstavljanje vašeg predsedničkog
kandidata?, upita predsednik Globalstara.
Kao što znate, reče Sinkler, već izvesno vreme pripremamo Roberta
Vingejta, i po početnoj reakciji rekli bismo da će proći sasvim dobro.
Ruski general progovori. Moja obaveštajna služba me je izvestila da Vingejt
ima ličnih problema koji bi mogli da ugroze njegove šanse.
Svestan sam toga. Preduzimamo odgovarajuće korake da bismo rešili te
male probleme, reče Sinkler. Ne vidimo razlog za promenu našeg rasporeda
ili bilo kog od naših repera.
Sta je sa ženom koja je pronašla pehar?, upita predsednik francuskog
Vrhovnog suda. Da li ona predstavlja pretnju?
Motrimo i na nju, odgovori Sinkler. Pažljivo ćemo pratiti situaciju.
A kad idete u Vatikan, Čarlse?, upita predsednik Global
stara.
Krećem krajem nedelje.
Šta vas podstiče da verujete da možete ubediti kardinala da uradi ono što mi
tražimo?, upita predsednik Globalstara.
Njegova eminencija u životu želi samo jedno, a ja sam jedini koji mu to
može predati. Bar će on tako verovati. Sinklerovira licem prode smešak.
Slabosti kardinala Janučija su njegova vera u Boga i njegovo rezonovanje da
će biti nagraden za takvu posvećenost.
Nadam se da ste u pravu, reče predsednik Globalstara.
Sinkler ustade. Gospodo, vekovima je cilj Čuvara bio da nacije ujedine u
svetsko carstvo. San o povratku u vreme nalik starom Rimu, gde su gradani
mogli bezbedno da putuju hiljadama kilometara a da govore isti jezik, da
vladaju isti zakoni, da važi ista zajednička valuta, samo što nije postao
stvarnost. To ćemo postići jer smo na pragu drugog dolaska Isusa Hrista.
Kako je prorečeno, On će se vratiti noću, kao lopov i niko neće znati sat ili
dan. Pa, mogu vam reći da mi znamo dan mi ćemo izabrati i sal. On će nas
uvesti u novo doba doba u kojem će svi verovati u ono što On kaže.
Sinkler ispruži ruke. A On će od reči do reči reći ono što mu mi kažemo.
Ogroi: e mogućnosti naučnog i tehnobškog napretka, kao i fenomen
globalizacije, koji se neprekidno širi na nova polja, iahtevaju da uvek
budemo otvoreni za dijalog sa svakom osobotn, svakim društvenim
dogadajem, sa namerom da se svakome da razlog ia nadu koju nosimo u
srcu.
Papa Jovan Pavle II, na prijemu četrdeset četiri nova kardinala za vreme
konzistorije, 21. februara 2OO1.

Bogohuljenje
Vaša eminencijo, hvala vam što ste pristali da me primite u tako kratkom
roku. Čarls Sinkler je ispružene ruke stajao nasred kardinalove kancelarije.
Kako bih mogao da kažem išta drugo čoveku vašeg ugleda? Kardinal Januči
zaobide sto da bi se pozdravio sa laureatom Nobelove nagrade. Čast je i
privilegija biti u prisustvu tako cenjenog naučnika, čak i ako ne vidimo sve
aspekte vašeg istraživanja. Toplo se nasmejao da bi ublažio komentar.
Zapravo, Sinkler je bio predmet mnogih žučnih teorijskih i etičkih rasprava
u holovima Vatikana. Avet Ijudskog kloniranja bilo je jedno od
najkontroverznijih pitanja koje se suočavalo sa papskom dogmom.
Zaista ste Ijubazni. Sinkler se rukovao sa kardinalom; u drugoj ruci je držao
mali srebrnasti kofer od litanijuma.
Molira vas. Januči pokaza na stolicu ukrašenu kompłikovanim vezom; noge
su joj se završavale lavljim kandžama koje kao da su ščepale prostrti
persijski tepih. Kad se kardinal konačno vratio za svoj sto, upita Sinklera,
Kako ste putovali?
Divno. Pačetina sa pomorandžama je bila nezaboravna.
Gurmanski ručkovi u avionima su prava retkost ovih dana. Dobru hranu
dobijam jedino kad letim sa Svetim ocera. Zasmejulji se. Želeći da završi sa
UVodnim delom razgovora upita, Šta svevideći može da učini za vas,
doktore Sinkler?
Možda se radi o tome šta ja mogu da uradim za vas, Vaša eminencijo.
A šta bi to bilo?
Možete li me uveriti da nas neće uznemiravati sledećih sat vremena?
Januči baci pogled na svoj rokovnik pre nego što je podigao slušalicu i rekao
da ga ne uznemiravaju. Imate svu moju pažnju, doktore Sinkler. Ali najviše
što raogu da vam dam je pola sata.
Onda je to sve što mogu da tražim. Sinkler se nasloni, stavi onaj kofer u
krilo i osloni ruke preko njega. Da li vi verujete da je Biblija zaista božja
reč?
Kardinal pokri usta i plitko se nakašlja. Naravno, doktore Sinkler, reče
pomalo ogorčeno.
Onda verujete da sadrži božje otkrovenje o našoj konačnoj sudbini.
Da.
Sinkler se nasmeši. Jedna četvrtina Biblije je proročanstvo, i nc smemo
zanemariti ili odbaciti bilo šta od toga. Setite se šta je apostol Pavle rekao u
delu o Jevrejima, da su, zbog toga što nisu poslušali glasove proroka,
zapravo ispunili proročanstvo osudujući Isusa.
Kardinal se naže napred. Doktore Sinkler, mislite li da sam do ovog položaja
stigao ne znajući sadržaj BiblijeT
Svakako nc. I, molim vas, nemojte se uvrediti. Ali vas moram pripremiti za
ovo što ću reći. Hoću da se setite Knjige Otkrovenja gde se kaže: 'On stoji na
vratima i kuca. Ako ijedan čovek čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k
njemu.' Eminendjo, verujem da Bog danas kuca na naša vrata. Ne smemo se
oglušiti o proročanstva.
Vaše proučavanje Biblije mi je dosadno, doktore Sinkler.
Molim vas, imajte strpljenja da me saslušate, eminencijo. Moje stanovište će
vam uskoro biti jasno.
Kardinal nerado klimnu glavom; današnji dan mu je bio pun i postao je
nestrpljiv zbog Sinklerovih snishodljivih opaski.
Možete li mi opisati kako zamišljate drugi dolazak? upita Sinkler.
Januči lupi prstima po butini. Šta je to Sinkler hteo da postigne ovakvim
pitanjem? Zanimljivo pitanje. Izgleda da je ta tema popularna ovih dana,
Toliko knjiga je objavljeno na tu temu zovu je apokaliptična književnost.
Pa, u klasičnom smislu učili su nas da će se Hristos vratili trijurafalnom
pobedom dobra nad zlom, okupljajući uz sebe one koji su mu bili verni, i da
će ih povesti u večnu radost i mir. Bio je to dobar raodel renesansnim
slikarima, doktore Sinkler, ali verovatno ne i stvarnost.
Upravo tako.
Cinjenica je da niko zasigurno ne zna kad će se i kako Hristos vratiti.
Proročanstvo je u Bibliji, ali postoje desetine interpretacija. Medutira,
slažerao se da su ranogi znaci njegovog povratka prisutni. Vreme je,
naravno, relativno. O tome koliko će se skoro vratiti, govorili su svi koji su
proučavali rukopis. Da li vas zadovoljava ovaj odgovor?
U Sinklerove oči se useli samozadovoljstvo. Januči nakrivi glavu pitajući se
šta li je to prizvalo ovakav izraz, i zašto doktor odugovlači sa odgovorom.
Sinkler konačno progovori. Eminencijo, ja ne samo da znam kad će se Hrist
vratiti već i kako.
Januči se naže napred. Hoćete reći da imate teoriju?
Ne teoriju. Ja to znam.
Doktore Sinkler, mnogi Ijudi su vekovima unazad proveli čitave svoje živote
u proučavanju i istraživanju pisane reči iz tog jednog jedinog razloga.
Opet je onaj blagi osmeh prešao preko Sinklerovog lica, ali ništa nije rekao.
Januči se zbog toga pomeri na stolici. Verujete da možete da predvidite kad
će Spasitelj ponovo doći, i prevalili ste toliki put da to saznanje podelite sa
mnom?, upita kardinal.
Morao sam, Vaša eminencijo, jer bez vas lo se neće desiti.
Januči se nasloni i sklopi prste na stomaku. Pitao se da li se ovaj čuveni
naučnik pridružio nekoj od onih sekti koje slave
Sudnji dan. Linija izmedu genijalnosti i ludila... Još nekoliko trenutaka će se
poigrati sa Sinklerom pre nego što ga Ijubazno isprati. Slušam.
Većina onih koji propovedaju reč Gospodnju proročanstva posmatraju kao
dokaz buduce apokalipse. Ali se pogrešno fiksiraju na vatru i sumpor u
Otkrovenju. O tome moramo misliti kao o božjem obećanju da će svog sina
ponovo poslati na zemlju da bi čovečanstvo konačno imalo mir raj na
zemlji. Ko je taj ko će reći kako će se Hristos vratiti na zeralju? Šta ako je u
pitanju način na koji niko nije ni pomislio način u kojem se ogleda današnje
vreme, tehnologija? Verujem da smo vi i ja odabrani da nas je Bog izabrao
da omogućimo da se to desi.
Nedavno sam iraao viziju, eminencijo. Probudila me je usred noći blistava
bela svetlost. U početku sam bio uplašen, ali ubrzo rae je obuzeo osećaj
mira. Čuo sam glas jasan kao što je moj sada. Glas je citirao rukopis. 'I vuk
će boraviti sa jagnjetom, leopard će leći sa jaretom, tele i mladi lav i
mladunče utovljeno za klanje biće zajedno, a vodiće ih malo dete...' Nisu li
nauka i religija često u opoziciji vuk i jagnje? Pa ipak, prema proročanstvu,
leći ćemo zajedno, ujedinićemo se oko zajedničkog cilja. I kao i naše dve
nauke, čitav svet će praliti tele, lav, i ona životinja uzgojena za klanje. Doći
će mir. A posebno obratite pažnju na ove reči, predvodiće ih malo dete. Te
reči su učinile da mi božji plan bude tako nepogrešiv. To je razjasnilo raoju
svrhu na zemlji a i vašu. Od te noći, čitav raoj život se promenio.
„1 šta je vaša svrha, a šta moja?
Bog mi je dao ogromne talente, eminencijo, isto kako je mnoge dao i vama.
Moje znanje genetike dozvolilo mi je da usavršim metod reprodukovanja
Ijudskog bića koristeći DNK. A Bog je vas blagoslovio tirae što ste veliki
duhovni voda koji će voditi Hristovu crkvu i pripremi je za konačnu
presudu. Vodio nas je, upućivao, doveo do ovog dana. Svaka odluka koju
smo doneli u životu vodena je njegovom svetom neizbežnošću. Imamo i
sredswa i moć da ispunimo svoje sudbine.
Mislim da vas ne razumem. Kakva neizbežnost? Kakve veze genetika i
kloniranje imaju sa božjim planom za sve nas? Bog vam je poslao pehar sa
Poslednje večere pehar u kojem je zahvaćena Hristova krv na Kalvariji.
Vekovima zaštićcna u mračnom, suvom grobu, ona je jedino što je od Isusa
Hrista preostalo na zemlji. Ispod zaštitnog sloja voska u peharu je krv Isusa
Hrista krv koja krije tajnu njegovog DNK. To je dar od Boga sredstvo
kojim možemo doći do kraja. A kraj je Njegom delo Njegov božanski plan.
Jehova je isporučio pehar vama duhovnom vodi koga je On odabrao medu
svima. A isporučio ga je u ovo vreme, kad je tehnologija usavršena. Isus
Hristos, božji sin, Mesija, vraća se. A mi smo izabrani da sprovedemo božji
posao.
Vi predlažete da vam ja nekako predam Hristov pehar da biste mogli da
klonirate...? Januči steže pesnicu i lupi po stolu, a zatim ustade. Ovo jc
bogohuljenje! Napolje! Izlazite napolje!
Nisam iznenaden vašom reakcijom, Vaša eminencijo. Ovo nije nešto o čemu
često razmišljamo. Po prirodi je svakako strano čoveku poput vas. Sve što
tražim jeste da razmislite o ovorae što sam vam rekao. I dok to činite,
razmotrite sve one trenutke tokom islorije kad je neka neobična ili
kontroverzna zamisao odmah proglašena za svetogrde a za samo nekoliko
godina ili vekova pokazalo se da je bila istinita. Sinkler je, pre nego što je
ustao, iz džepa izvukao presavijeni list papira i stavio ga na kardinalov sto.
Samo razmislite o tome. Molite se za to. Bog vas čeka.
Odlazite, reče Januči, a glas mu je bio tih dok je reči izgovarao sa
gnušanjem.
Sinkler je klimnuo glavom dok je ustajao. Sa onim koferom u ruci okrenuo
se i izašao.
Januči je dugo sedeo i zurio u presavijeni papir pre nego što ga je uzeo i
otvorio. Pošto je pročitao poruku, zgužvao ga je u pesnici. Pokušavajući da
iz sećanja obriše ono što se upravo dogodilo, pregledao je kalendar i
telefonirao da proveri kako napreduje restauracija nedavno pronadene
Rafaelove slike.
Ali, malopredašnji dogadaj nije mogao da izbije iz glave, nije mogao da se
usredsredi ni na šta drugo osim na Sinklerove reči. Kad je završio razgovor,
umesto da spusti slušalicu, držao ju je uz uvo i prstom držao pritisnut taster
za prekid veze. Sedeo je nepokretan, kao da je vreme stalo. Posle nekoliko
trenutaka, otpustio je taster i pozvao svog pomoćnika.
Otkažite moje sastanke, reče. Izaći ću.
Januči izade iz kancelarije i zatvori vrata. Bio je toliko zamišljen da, iako je
prošao kroz još nekoliko vrata, nije ih ni primetio.
Bože, a šta ako je Sinkler u pravu? Sta ako će se Hristos watiti baš na način
kako je on to rekao?
U svojim odajama, Januči pade na kolena pokraj kreveta, oslanjajući laktove
na madrac, bacivši onaj zgužvani papir na prekrivač. Molio se Bogu da mu
pokaže put, da mu kaže šta treba da uradi.
Ostatak dana proŠao mu je u molitvama i čitanju Biblije. U surarak je stao
pored prozora i posmatrao kako nebo prelazi iz zlatne u tamnocrvenu i
purpurnu. Da li ga je Bog zaista vodio za ruku tokom njegovih najranijih
godina i doveo do ovog trenutka? Uvek je znao da ga Bog voli oduvek je
znao da mu je sudbina da se uzdigne na sam vrh, da vodi Crkvu. Svaka ćelija
njegovog tela bila je indoktrinirana tim verovanjem. Nikad se nije ni usudio
da poraisli da će možda biti i nešto više od toga. Možda mu sudbina nije da
vodi Crkvu, već čitavo čovečanstvo. Da li je zaista moguće da mu je
Svevišnji poverio drugi dolazak?
Janučijeve suze padoše na njegove skrštene ruke. Plakao je' dok mu se telo
treslo i dok ga umor nije savladao. Mogao je da čuje hor andela dok je
netremice gledao u raspeće na zidu.
Kardinal je sedeo na ivici kreveta i ispravio papir koji mu je dao Sinkler.
Ponovo je pročitao ime hotela i broj sobe.
Zatim je pružio ruku ka telefonu.

Znak
Kardinal pogleda na sat. Sinkleru je rekao da dode u jedanaest. Bilo je prošlo
deset. Lupkao je prstima po ploči stola. Možda nije trebalo da zove
genetičara. Ali, morao je da čuje nešto više bar deo njega je morao. Sa jedne
strane, čvrsto je poricao bilo kakvu verodostojnost Sinklerove logike.
Svakako je bila isto toliko blizu svelogrda koliko ga je bilo u današnjem
savremenom, otvorenom načinu mišljenja. Ali negde duboko u sebi, Januči
je neprekidno ponavljao ista pitanja. Šta ako je to konačni test njegove vere?
Šta ako je kloniranje Ijudi metod kojim će se Hristos vratiti vuk biti sa
jagnjetom, Crkva i nauka biti zajedno? Mladi lav i utovljeno mladunče biti
zajedno. I kako će se suditi kardinalu ako bude ignorisao direktnu božju reč?
Drugim rečima, šta ako je Sinkler u pravu?
Zvono telcfona trže Janučija. Podigao je slušalicu i slušao, a zatim rekao,
Pošaljite ga meni.
Kad su se vrata otvorila, kardinal se uspravi na stolici i zagladi tkaninu svoje
mantije preko povećeg stomaka. Dobro jutro, doktore Sinkler. Januči pokaza
na stolicu ispred sebe.
Eminencijo, reče Sinkler uz naklon glavom. Kao i juče, pošto je seo, stavi
onaj kofer u krilo. Drago mi je što ste odlučili da još jednom razmotrite sve
što imam da vam kažera.
Nemojte pogrešno da słwatite moj poziv. Nisam promenio svqje raišljenje,
ali mislim da želim da čujem osnovu za vašu teoriju. Ako ništa drugo, imaću
priliku da je diskreditujem.
Vaša mudrost i dalje dokazuje zašto je Bog izabrao upravo vas za ovaj
veoma poseban zadatak.
Ne zanima me vaše laskanje, doktore. Ako se dobro sećam, započeli smo
razgovor o tome kako će Mesija ponovo doći
Tačno tako. Njegov drugi dolazak neće biti onakav kako je to tradicionalno
zamišljano. Naravno, Jovan, Matej, Jezekija svi oni koji su pisali o
Hristovom povralku na zemlju nikako nisu raogli da ga jasno opišu. Kako su
mogli da objasne čak i tako jednostavne predmete kakvi su telefon ili avion,
da ne spominjem DNK? Isus se vraća u savremeni svet, naš svet, da
suvereno vlada. Niko nije ni mogao da odredi kako i kada, jer su taj dogadaj
opisali Ijudi koji su živeli pre nekoliko hiljada godina. Ali uz ovu viziju koju
sam imao, sve je postalo tako jasno.
Drugi dolazak nam je nadomak ruke, i ja i vi smo odabrani da omogućimo
da se desi. Matej, 24 kad su Isusa pitali kad će ponovo doći, on je ukazao na
vreme kad će se jedna nacija podići protiv druge, biće gladi, zemljotrcsa i
pomora. On je to nazvao početkom porodajnih bolova. Zar to nije ovo čemu
smo svedoci širom zeraaljske kugle zemljotresi, vulkani, poplave,
neuobičajeni vremenski uslovi sa katastrofalnim posledicama?
Apokalipsa, šesto poglavlje, osmi stih, vizija bledog konja svetog Jovana
zar ne otkrivamo nove bolesti koje se neprekidno pojavljuju širom sveta
bolesti koje su otporne na sve što čovek čini da bi ih zaustavio?
Apokalipsa, šesto poglavlje, peti stih glad. Preko milijardu Ijudi suočava se
sa gladu ove godine. Nije li to začudujuće u svetu koji je video čoveka kako
šeta po Mesecu?
Biblija nas uči da će ona ista generacija koja bude svedočila ponovnom
radanju Izraela, takode svedočiti i obećanom povratku Mesije. A videli smo i
lažne proroke koji prelhode njegovom povratku raznorazne Tim Džonsove i
Dejvide Koreše koji svoje sledbenike vode u masovna samoubistva. Sada
imamo oružje i tehnologiju da potpuno uništimo celokupni život na zemlji.
Zar to ne objašnjava ona proročanstva o napadima iz vazduha, trovanje
trećine planete, smrt milijardi Ijudi? Božji plan koji je zacrtan hiljadama
godina ranije se obislinjuje.
To vreme je sada. Njegova božanska ruka je spojila nas dvojicu vas kao
princa Crkve, i mene, običnog bezvrednog slugu kome je Bog dao dar
znanja da bi Njegova volja mogla biti ostvarena, da Njegov sin ponovo živi.
Moramo imati hrabrosti da uradimo ono što On od nas traži da budemo
orude Oca/'
Sinkler je namerno netremice gledao Janučija. Eminencijo, imate li hrabrosti
da preuzmete ovaj zadatak?
Janučiju su misli letele poput slepih miševa, pokušavajući da shvate smisao
onoga što je Sinkler rekao, prelazeći sve one biblijske tekstove koji su bili
spomenuti, a i druge Isaiju, Danijela, Luku, Zekeraju radi potvrde. Ono što
je Sinkler rekao zvučalo je logično. Ali, kosilo se sa svim onim što je
kardinal ikad verovao i sa onim čemu su ga učili. Možda je ovaj čovek
poremećen. Da, o tome se radi. Sinkler je skrenuo pameću opsednut je
sopstvenom moći, gonjen svojim superegom.
Vi ste ludi, reče Januči, ustajući da prošeta.
Sinkler ostade miran i nastavi tiho da govori. Ne, eminencijo. Ja ne samo da
sam savršeno zdrave pameti već sam i nadahnut. Samo na trenutak
razmislite o tome. Zašto mislite da je pehar isporučen lično vama? Zašto
sada? Cak i Talmud govori o porodajnim mukama Mesije... Neodgovorna
vlada, ratovi. siromaštvo, rasturanje porodica, i veliki naučni napredak o
vremenu čuda. Zar nije vreme čuda kad će iz jedne sićušne kapi one iste krvi
koju je prolio za nas, uz našu pomoć, On ponovo oživeti? Ko je raogao da
zamisli bezgrešno rodenje u vreme blagoslovene Device? Zar ne shvatate?
Ovo je to čudo.
Grešite. Ovo je pogrešno, reče kardinal trljajući se po grudima, osećajući se
kao da su mu se poroci obesili o rebra. Stanite, ne želim više da slušam.
,.Kako znate da grešim? Svet nije ravan, eminencijo. Hristos je rekao,
Blagosloveni da su oni koji ne videše, a ipak veruju. Izabrao je vas. Kako
možete da odbijete?
Januči okrenu leda Sinkleru; gledao je kroz prozor dole u dvorište. Isusov
klon, čak i da je to moguće, prosto bi bio samo kopija, a ne ... Hristos, ne naš
spasitelj. Vi možda možete
da klonirate čoveka, ali kako ćete kopiji udahnuti dušu našeg Spasioca?
Kardinal se suočio sa svojim posetiocem i video kako su genetičareve oči
omskšale.
Ne mogu, reče Sinkler.
Reči ostadoše u vazduhu kao da je želeo da Januči razmisli o tom pitanju.
U pravu ste, najzad reče Sinkler. To će biti kopija samo... dok Sveti duh ne
ude u nju. Isto onako kako je Sveti duh ušao u Devicu Mariju da bi mogla da
začne i porodi se. Ako verujete da je to bilo moguće, ne možete da poričete
ovo. A vi ćete mu biti mentor. Vi ćete biti odgovorni za dete. Razmislite o
tome. Vi ste taj koga je Bog odabrao. Ne možete da odbijete.
Mentor deteta Hrista? Januči nije mogao da udahne dovoljno vazduha u
pluća, i na trenutak mu srce izgubi ritam i poče da lupa nasumično. Nakašlja
se i celom dužinom kažiprsta obrisa znoj sa gornje usne. Ali pehar je bio
pokopan u pustinji vekovima. Ne postoji mogućnost da je DNK očuvan.
Sinkler je zadržao svoj zagonetni smešak dok je nastavljao priču. To nije
istina iz dva razloga. Prvo, sa naučnog stanovišta, mada su se krvne ćelije
raspale milenijumima ranije, jezgrcni materijal, prisutan u belim krvnim
zrncima, ostao je nedirnut u obliku hromozoma. Hromozomi su mogli da se
očuvaju jer je u peharu, pre nego što je załwaćena krv, bilo vina sa Poslednje
večere. Prisustvo alkohola delovalo je kao zaštita koja je sprečila
degradaciju jezgrenog materijala izazvanu bakterijama. Mogu da izdvojim
jedra i da ih ubacim u Ijudsku jajnu ćeliju. Pošto se jedro spermatozoida i
jedro jajne ćelije spoje, proces je pokrenut, a jedro diploid se otklanja i
zamenjuje diploid jedrom izdvojenim iz materijala iz grala. To je slično
postupku kojim je stvorena ovca Doli. Oformljenom zigotu se dozvoli da se
podeli nekoliko puta u laboratorijskoj kulturi pre nego što se ubaci u surogat
majku.
Januči podiže ruku, odmahujući glavom. Meni to ništa ne znači, doktore
Sinkler. Ništa. Mogli biste da govorite i na marsovskom.
Vratio se do svoje stolice i seo.
Onda će vam, možda, ovo nešto značiti. DNK je očuvan, jer je to Hristova
krv božanska krv. To je delo Oca, i sačuvan je NjegoVom rukom. Ovo je
zaista vrerae čuda, eminencijo.
Razložnost Sinklerovog razmišljanja uzdrma kardinala. Duboko u njemu,
prelomilo se nešto što je bilo nalik velikoj staklenoj ploči, razbi se, rasprši.
Možda Sinkler i nije lud, već savršeno zdrav ... i potpuno u pravu. Pomislio
je kako sve to ima smisla. Januči progovori s teškom mukora. Već je
odlučeno da se vosak ne uklanja neće se vršiti istraživanja na onora
takozvanorn talogu ispod njega. To je van moje moći. Ako bi neko dirao
relikviju, to bi odmah bilo otkriveno.
Sinkler uze kofer od titanijuma i stavi ga na kardinalov sto. Jmam rešenje.
Januči se zagleda u kofer. Izgovori brzu, kratku molitvu za snagu. Bilo mu je
potrebno više, nešto što bi ubilo i one poslcdnje deliće sumnje. Doktore
Sinkler, mislim da imate neverovatnu maštu, ali meni je potrebno više od
vaših teorija da bih bio ubeden da smo vi i ja, ili bilo ko na ovoj zemlji, iz
tog razloga odabrani da bi sproveli u delo drugi dolazak.
Uz sve što sam vam izložio, eminencijo, kakav vam jc znak još potreban?
Sinapse u Janučijevom raozgu bleskale su kao vamice iz zapaljene šume.
..Onaj koji ne bi mogao da bude doveden u pitanje, reče. Onaj koji ne bih
mogao da ignorišem.
Telefon na kardinalovom stolu zazvoni. Izvinite, rečc Januči Sinkleru pre
nego što je podigao slušalicu. Rekao sam da me ne uzncmiravate. Nekih
tridesetak sekundi je slušao pre nego što je spustio slušalicu. Hladnoća
glečera prode mu telom, i on uplete ruke da bi umirio drhtavicu. Januči
utonu duboko u SVOJU stolicu. Podigavši pogled, ugleda Sinklera kako ne
skida oči sa njega. Je li vam dobro, eminencijo?
Sveti otac... Janučija izdade glas.
Šta?
Sveti otac je mrtav.

Seme
Dok je crna limuzina jurila na zapad od Nju Orleansa medudržavnim
autoputem broj deset, sa tamnim staklima koja su štitila njene putnike od
radoznalih pogleda, već je bila ponoć. Čarls Sinkler se zavalio u luksuznu
kožu, s olakšanjem što se vratio kući iz Rima. Bio je raspoložen što je
ubedljivo obavio posao.
Jzgledaš zadovoljno, Carlse, reče starac. Pretpostavljam da je sve prošlo
dobro.
Sinkler je toliko brzo uskočio u limuzinu da nije primetio starca kako sedi u
mraku naspram njega. Oči su mu se polako prilagodile na tamu.
Sve je prošlo izuzetno dobro, reče Sinkler. Kardinalova čvrsta vera učinila
ga je idealnim izborom. Zajedno sa njegovim egom.
On i starac nisu razgovarali još od krštenja u katedrali Sent Luis. Sinkler je
još bio zapanjen time kako je, bez oklevanja, čitavu svoju budućnost stavio u
ruke tog starca.
Sve je počelo kad se Sinkler upinjao da nade neuhvatljive odgovore na
uporne prepreke u svom istraživanju. Starac mu je došao i prikazao rešenja
koja su se ubrzo pokazala ispravnim i konačno dovela do medunarodnih
priznanja i slave. Osnivanje fondova, novčani prilozi i visoke nadoknade za
turneje predavanja učinili su Sinklera jednim od najimućnijih naučnika na
svetu. Univerziteti su se utrkivali da njegovo ime bude povezano sa
njihovim institucijama. Korporacije su ga pritiskale da ude u njihove
upravne odbore, otvoreno priznajući da ih zanima prestiž njegove slave.
Brzo se zaodenuo ogrtačem slave; od njega su tražili savet iz svih zabiti na
zemaljskoj kugli.
Jesi li svoje prijatelje Čuvare izvestio o svom napretku?, upita starac.
Zadovoljni su. Blizu smo ostvarenja našeg cilja više nam ništa ne stoji na
putu.
Osim one žene.
Misliš na novinarku? Ja smatram da ona, otkad pehar više nije u njenim
rukama, ne predstavlja pretnju.
Misliš li da je slučajnost to što je Arčer njoj predao relikviju a sada je ona ta
koja podiže vetrove oko Vingejta?
Sinklerovim telom prode vrelina; starčeve reči sekle su kao dleto.
Ona je izabrana. Sve se dešava prema planu, Čarlse.
„O čemu pričaš? Ona je samo izveštač, i to novajlija u tom poslu.
Jednostavno je naletela na priču, napravila reportažu o tome, stekla malo
slave i nastavila daljc. Uostalom, svi novinari njuškaju oko Vingejta.
Sinklerove dlanove obli hladan znoj; ovlažio se i ispod pazuha. Sta hoćeš da
kažeš time da je izabrana?
Kako da to kažem da bi me razumeo? To je komplikovana stvar, a toliko je
velika da je tebi teško da je razumeš. Nekoliko trenutaka je ćutao i gledao
kroz prozor u grad, koji rau je promicao pred očima, kao da je tražio prave
reči. Pre nekoliko godina izdao me je bivši saradnik sklopio je ugovor sa
mojim protivnikom. Bio je slabić, nemoćan da se uhvati u koštac sa ...
životom. Patetično, umro je od sopstvene ruke. Kao deo tog ugovora
ponudio je svoje seme, svoju ćerku. Ona je ta novinarka.
Sinkleru se steže utroba. Protivnik? Ugovor? Ponudio je svoje seme?
Vazduh je postao gust i on se mučio da diše. Nikad nisu razgovarali o tome
ko je starac; Sinkler namerno nije hteo da razgovara o tome. Ako ne pita,
neće ni znati. A ako ne zna, može mirno da spava. Ali uz ova poslednja
saznanja više se ne može pretvarati da to nije važno ne može da se pretva
ra da je starac samo izuzetni savetnik. Sinkler je bio na granici da prede
liniju. Iskusio je nagrade koje mu je starac omogućio slavu, bogatstvo, moć
znajući da one ne mogu ni da se porede sa onira što sledi u novom svetu za
koji mu on pomaže da stvori. Sada mora da se odluči. Setio se pitanja koje
mu je postavio novinar naučne redakcije Tajma: Da li uvek pobedujete?
Više nije mogao da se predomisli.
Znači, Stounovu vodi božja ruka?, upita Sinkler.
Da, odgovori starac. Naša jedina prednost je to što ona još nije otkrila svoju
pravu prirodu. Kad smo poslednji put razgovarali, ponudio sam pomoć
jednog svog starog prijatelja u vezi s tim. Od tada sam nekoliko puta
razgovarao s njim. Kaže da je stupio u kontakt sa tobom, ali si odbio
njegovu ponudu da pomogne.
Rekao sam mu da nam trenutno nije potrebna pomoć.
Ali jeste, Čarlse. A on je taj koji može da ti pomogne. On može da ti pribavi
informacije važne za držanje ovog problema pod kontrolom.
Sinkleru je bila potrebna direktna informacija, a ne ove starčeve zagonetke.
Ali, Stounova izgleda tako slaba, zbunjena. Ranjiva.
Ne potcenjuj je. Ono što u njoj možeš da vidiš kao slabosti predstavlja njenu
snagu. Moraš da je ometeš, usporiš dok se projekat ne dovrši.
Do pre samo nekoliko trenutaka, Koten Stoun je bila krajnje nevažna neko o
kome više nije moralo da se brine. Sinkler se sada suočio sa potpuno novim
izazovima. Ali pre nego što bude mogao da im se posveti, mora da postavi
jedno pitanje koje ga je neprekidno izjedalo od samog početka pitanje o
samom peharu.
Još ne postoji naučna potvrda da je relikvija autentična, niti da je talog u njoj
krv, reče Sinkler. Vatikan je odbio da je testira. Kako trenutno stoje stvari, to
je samo tvoj zaključak.
Ti i dalje sumnjaš? Tako malo vere. Jesam li te ikad pogrešno uputio? Jesam
li ti ikad rekao nešto za šta se kasnije ispostavilo da nije bilo istina?
Ali, sve zasnivamo samo na tvojoj reči. Jesi li siguran da je relikvija
autentična?
Čarlse, znam da ti je teško da shvališ razmere onoga čime se baviš. Veruj
mi, pehar jeste aulentičan, i ono što je u njemu jeste krv Isusa Hrista.
Kako možeš biti tako siguran?
Jer sam bio tamo kad su ga zakucali za krst. Starac se nasmeši Sinkleru. Ja
sam taj koji je zapečatio pehar.

Tajni arhivi
Kardinalovi koraci su se jedva čuli u mračnom hodniku ispod Kule vetrova.
Sa obe strane, sakrivene u senci, nalazile su se vitrine sa knjigama koje bi,
kad bi ih sve poredali od kraja do kraja hodnika, bile dugačke deset
kilometara. Kao kakva noćna utvara, figura u crvenora ogrtaču, koja je
stezala dršku srebraog transportnog kofera, ušla je u dvoranu sa
pergamentima. Oko njega je bilo na hiljade prikupljenih istorijskih
dokumenata za koje je, nažalost, znao da poprimaju Ijubičastu plesan koju
konzervatori nisu u stanju da kontrolišu.
U dva ujutru, prolazi kroz tajne arhive bili su pusti; da bi se uštedela
energija, minimalni broj lampi jedva je osvetljavao put. Od jednog do
drugog malog ostrva svetla, imao je iluziju da je u nekom podzeranom svetu.
Kardinal je prošao pored polica na kojima su bili transkripti konklava za
izbor papa od petnaestog veka. Stomak mu se stezao od iščekivanja. Hoće li
jednoga dana i njegovo ime biti medu njihovim?
I Sinklerova poseta i papina smrt zatekle su ga nespremnog. Danima je imao
probleme sa snom, a nije iraao ni apetit; to uopšte nije ličilo na njega. Molio
se da mu Bog pokaže put. Konačno je, u snu, poverovao je da mu je Bog
došao, prikazao mu viziju njega kako sioji na papskom balkonu sa trorogom
papskom tijarom, drži za ruku dečačića, a Ijudi pod balkonom padaju na
kolena u njegovu slavu. Noćas je preduzeo prve korake na od Boga
izabranom putu. Suze su rau lile niz obraze, onako ophrvanom činjenicom
da je Bog od svih izabrao baš njega.
Pri kraju hodnika, velika izrezbarena vrata od orahovine bila su zatvorena.
Kao upravnik Vatikana, kardinal Januči je, osim prefekta, imao ključ.
Ubacio ga je u bravu. Uz jedva čujni škljocaj, reza je popustila i vrata su se
otvorila.
Januči ude u najstariji deo tajnih arhiva, gde se čuvaju najdrevniji i
najdragoceniji predmeti. Ogromni ormani na kojima su bili grbovi Pavla V,
pape iz porodice Bordžija, koji je i uspostavio arhive u sedamnaestom veku,
ispunjavali su ovu podzemnu zasvodenu odaju. Tu su bile uskladištene
zbirke neprocenjive vrednosti rukom pisanih pisama i dokumenata koji su
poticali iz dvanaestog veka, uključujući i pisma mongolskog kana,
Mikelandelova pisma papi, protest Henrija VIII, koji je tražio poništenje
svog braka sa Katarinom Aragonskom, poslednje pismo Meri Stjuart,
napisano samo nekoliko dana pre nego što je pala pod Elizabetinom
sekirom, pismo imperatorke iz dinastije Ming, napisano 1665. na svili, u
kojem traži da se više misionara jezuita pošalje u Kinu, i originalna dogma
Bezgrešnog začeća umotana u bledoplavi somot, a mastilo na njoj je tokom
vremena poprimilo toplu žutu boju, tako da je izgledalo da je napisana
zlatom.
Digitalizacija ovih dokumenata delovala je Janučiju tako klinički i sterilno.
Koža na rukama mu se naježila. Brižljivo je čuvao ova dokumenta tako
divno oštećena vremenom, a njihov miris drevnog pergamenta bio je parfem
za njegova čula. Ali, razumeo je potrebu za tehnologijom. Gvožde u
Mikelandelovom mastilu počelo je da korodira i nagriza pisma velikog
majstora, ostavljajući na njima mnoge sićušne pukotine. Za purpurnu bud,
koja kao da se za samo jednu noć uvukla u svaki ugao, ispostavilo se da je
nezaustavljiva. Razgradnja tih velikih dela pobeduje konzervatore i
prisiljava Crkvu da oberučke prihvati tehnologiju. Crkva, koja se u prošlosti
tako često valjala u blatu, podigla je svoju ublaćenu glavu i polako krenula
ka novom svetu. Vuk i jagnje...
Sinkler je u pravu, pomisli kardinal. Ovo je drugačiji svet svet čudesne
tehnologije. Naravno, Bog je obezbedio znanje, pa je, naravno, i nameravao
da ono bude upotrebljeno.
Prolazeći podzemnom zasvodenom prostorijom, Januči side širokim
spiralnim stepeništem sprat niže. U dnu, vrata još jedne podzemne prostorije
bila su zatvorena. Pored njih je bila postavljena tastatura elektronskog
alarma. Ukucavši svoj kod, kardinal je čekao dok se velike unutrašnje reze
nisu otključale i teška vrata zanjihala unapred.
Ušao je u prostoriju veličine srednjoškolske gimnastičke sale. Uzani prolazi
činili su lavirint izmedu mreže visokih polica i vitrina. Prolazeći pored nekih
od najdragocenijih relikvija Crkve, uključujući i delove Istinskog krsta i
malene delove kostiju apostola, stade pred velikim crnim sefom na čijem je
pročeIju bio simbol, IHS. Ispod inicijala bila je brava sa točkom sa
kombinacijom. Spustio je titanijumski kofer na pod, zatim je točak sa
kombinacijom najpre okrenuo u smeru kazaljki na satu, a onda u suprotnom
smeru, pa opet u smeru kazaljki, sve dok nije začuo tihi klik. Januči otvori
vrata, dodirnu senzor, i unutrašnjost sefa se osvetli. Različite kutije, koverte i
posude ispunjavale su dve od triju polica. Na polici na vrhu stajala je
srednjovekovna zagonetna kocka.
Kardinalove ruke zadrhtaše dok je navlačio par pamučnih rukavica pre nego
što je dohvatio kocku. Stavljajući je povrh sefa, ponovio je pokrete koje mu
je Džon Tajler pokazao da bi je otvorio i pažljivo izvadio pehar uvijen u
tkaninu. Uši mu se ispuniše damarom krvi koja mu je jurila venama a grudi
su mu podrhtavale sa svakim otkucajem srca. Kardinal Januči se prekrsti i
zatraži od Boga da ga učini dostojnim da dodirne Hristov pehar. Otvorio je
kofer i izvadio kopiju grala, pažljivo je umotavajući u tkaninu templara pre
nego što ju je stavio u kocku. Zatim je originalni pehar stavio u oblikovani
zaštitnik od stiropora u koferu, zatvorio poklopac i spustio ga na pod pored
vrata sefa. Pošto je kocku vratio na njeno mesto, kardinal je proverio
unutrašnjost sefa dok je skidao rukavice i stavljao ih u džep. Sve je bilo na
svom mestu. Laktom je dodirnuo senzor, i unutrašnjost je trenutno ostala u
mraku. Polako je zatvorio sef i okrenuo kombinaciju za zatvaranje brave.
Januči nadlanicom obrisa curak znoja sa čela, a zatim se saže da dohvati
kofer. Eminencijo?
Glas je došao iza njega. Ukočio se. Da, reče, ne okrenuVši se.
Šta to radite?
Cekanje poziva
Koten se ispružila preko nenameštenog kreveta, savivši jednu mku ispod
glave, a drugom je držala slušalicu uz uvo.
Hoćcš li morali da ideš u Rim?, upilala je Džona.
Ne. Ne verujem, pošto sam se upravo vratio. A tamo zaista nema ničega što
bih ja radio.
Kad će izabrati novog papu?
Konklava raora da počne najkasnije petnaest dana nakon papine smrti. To
svim kardinalima, koji su kvalifikovani za glasanje, pruža dovoljno vreraena
da doputuju u Rim. Takode im pruža dovoljno vremena da se organizuju, što
se tiče logistike i politike, i naravno, da obave sahranu. Pretpostavljam da će
početi za nedelju dana.
Hoće li najpre izaći sa listom, nešto nalik nominacijama. Šta je, uopšle,
potrebno da bi se neko kvalifikovao?
Tehnički, svaki muškarac katolik može da bude izabran.
Koten namesti glavu da udobnije leži na prevoju ruke. „1 to je sve? Bilo koji
katolik? Mislila sam da mora da napreduje kroz činove da mora da bude
sveštenik, zatim biskup. onda kardinal ili ncšto slično.
Ne. Može da se kvalifikuje svaki katolik. Naravno, kad ga jednom izaberu,
mora da prihvati. U stvarnosti, to je osuda na smrt. Kad jednom postaneš
papa, ne možeš da odeš u penziju ili da se povučeš ili da uzmeš odsustvo. To
si doživotno.
Daj da ovo raspravimo. Miki Ficdžerald, vlasnik bara u Retskeleru, koji je
katolik, ne baš obavezno i revnostan katolik, mogao bi biti sledeći papa?
Shvatila si, ali za Mikija to baš nije mnogo verovatno. Svoj novac stavi na
nekog od starijih kardinala. Neko poput našeg prijatelja Antonija Janučija
bio bi verovatan izbor, ali ima ih nekoliko čiji su izgledi sasvim dobri.
Telefon je zapištao. Sačekaj trenutak, reče Koten. Imam još jedan poziv.
Pritisnula je dugme koje je svetlelo. Halo. Koten, ja sam, reče Tornton
Grejem. Na drugoj sam liniji.
Možeš li da im se javiš kasnije? Ovo me košta davo i po.
Koten progunda, U redu. Nije želela da prekine Džona, ali
Tornton je zvao iz Rima. Pretpostavljala je da tako treba da po
stupi. Prebacila se na prvu liniju. Džone, Tornton j'e na vezi. Iz
veštava o smrti pape i zove iz Rima. Izvini. Moram da se javim.
Svakako. Čućemo se uskoro.
Vratila se na vezu sa Torntonom. U redu, evo me opet. Nadam se da je
važno.
Nedostaješ mi. I nije reč samo o geografskoj udaljenosti, već o udaljenosti
koju si postavila izmedu nas. Ne želim da... Koten poče da se nervira.
Prekini. Molim te. Kako? Misliš da mogu da samo pritisnem ručicu i sve što
osećam prema tebi nestane u klozetskoj šolji?
Dobar izbor reči, Torntone. Koten zatvori oči. Smešno, ovog puta je bila
zabrinuta zbog toga što ga povreduje, ne zato što on povreduje nju. Ja sam to
uradila. Možeš i ti. Vreme je da se krene dalje. Mislim da je verovatno bolje
da razgovaramo samo o stVarima vezanim za posao. Mislila sam da smo to
već raspravili.
Večeras sam bio u nekoj rupi od bara i sedeo tamo razmišljajući samo o
tebi.JPosle pet, šest 'grand marnijea' skupio sam hrabrost da te pozovem.
Torntone, neću to da slušam.
Bilo mi je potrebno da čujem tvoj glas. Tužno je i duboko uzdahnuo. Znaš li
da otkad sam prošli put bio sa tobom nisam imao seks? Šta ti to govori?
Koten se uspravi. Da si uspaljen i da zoveš zbog seksa preko telefona. Ne
boli tebe srce, Toratone, već ona stvar.
Daj, Koten. To što mi nedostaje osećaj tvoje toplote nije uvreda. Sedim ovde
i svuda oko mene su Ijudi, a sve što čujem jesu tvoji mali uzdasi, tvoji...
Pogledala je na sat. Devet sati. Mora da je oko tri ujutru. Trebalo bi da odeš
u krevet. Previše 'grand marnijea'. Ujutru ćeš biti besan na sebe.
Neću.
Veruj mi. Zatvori usta, vrati se u sobu i uvuci se pod pokrivač. Olakšaću ti.
Od sada ti više neću odgovarati na pozive kod kuće. I nemoj da mi ostavljaš
poruke na sekretarici. Znaću da si ti po identifikatoru poziva, i obrisaću ih
bez preslušavanja. Ako ti je potrebno da porazgovaraš sa mnom u vezi sa
poslom, zovi me na kancelariju. Laku noć, Torntone. Videćemo se kad se
vratiš.
Neću odustati.
Zbogom, Torntone.

Šifra
Poslednji zraci sunca osvetljavali su beličasti trag malog čar•ter mlaznjaka
koji je leteo ka Nju Orleansu. Usamljeni putnik, kardinal Antonio Januči,
odeven u crno odelo sa rimskom kragnom; sedeo je na širokoj kožnoj stolici
koja se okrcće i posmatrao Bogalusu i Pikajun kako promiču ispod. U
daljini, suton se reflektovao o tamnu vodu jezera Pončatrejn.
Posle dugog leta od Rima, mlaznjak se dopunio gorivora u Njujorku, gde su
američki carinski i imigracioni službenici ušli u avion. Kardinal im je
pokazao svoj diploraatski pasoš jedino što je imao od godina službe u
Državnom sekretarijatu Vatikana.
Ništa nije prijavio za carinjenje.
Ubrzo po poletanju uživao je u lignjama sa rošlilja, na sicilijanski način,
garniranira soteora sa junetinora i divljim pečurkama uz pola boce ravelo
baroloa.
,.Vaša eminencijo, želite li još nešto?, upita mlada stjuardesa neposredno pre
nego što je pilot najavio konačno sletanje.
Nc, hvala. Kardinal je bio zadovoljan. Stomak mu je bio pun, a telo ugrejano
vinom.
Januči osloni glavu na naslon sedišta i pomisli na svoj susret sa prefektom u
tajnim arhivirna od pre dve noći. Kardinal je objasnio da sutradan odlazi u
posetu nxlacima u Americi. Poneće im poklone brojanice i religijske
medalje koje su dodirnule Sveli gral. To je bilo dovoljno da ubedi prefekta
da je ona ponoćna poseta arhivima bila bezazlena. Pametno, pomislio je.
Posle toga, kardinal se vratio u svoje odaje u Vatikanu, pao na kolena i
molio se Bogu da mu oprosii što je lagao, iako je laž bila neophodna da bi on
ispunio božansko providenje, bož
ju volju.
Papin fatalni srčani napad izazvao je dovoljno uznemirenja u Vatikanu da bi
se Januči lako izvukao. Pošto je ispričao svoju priču, vratiće se u Rim za
nekoliko dana.
Ałi, promena u Vatikanu błedela je pred uskovitlanošću u njemu. U glavi je
neprekidno ponavljao Sinklerove arguraentc i recitovao smisao Biblije. I
smrt Svelog oca ... to mora da jc bila božja ruka koja mu je dala znak.
Zavukao je prstc izmedu kragne i vrata, osećajuci nedostatak vazduha.
Dlanovi i stopala su mu bili ledeni, ali vlažni od znoja. Čini pravu stvar,
uveravao je sebe. Pehar je predat njemu; božja ruka je na delu. Uz blagoslov
božanskog Oca, prihvatio je zadatak da prcdvodi Crkvu, da stado pripremi
za drugi dolazak, i...
Treptanjem je zaustavio suze. Bog će mu poveriti da bude
mentor detetu.
Januči pogleda dole u svetla grada koja su se prostirala kroz tamu poput
talasa duboke vere što se širila njegovim telom. Ovo mora da jc ispravno.
Svi znaci su tu.
Uz udar, ralaznjak dodirnu pistu i odrula do privatnog terminala. Kad je
urlanje turbina utihnulo, Januči uze titanijuraski kofer iz ormarića za prtljag.
Blagoslovio je posadu pre nego što
se iskrcao.
Čarls Sinkler se pojavi iz limuzine koja je čekala i krenu prema njemu
ispružene mke. Vaša eminencijo, dobrodošli u Nju Orleans. Nadara se da ste
imali prijatan let.
Da, veoma prijatan.
Tek odavde će biti dobar. Pokaza na kofer. Mogu li?
Janučijevi prsti se stegoše oko drške dok mu je poslednji iračak sumnje
zapucketao u glavi.
Vaša eminencijo?
Kardinal pogleda u Sinklera. Ako nemate ništa protiv, ja bih ga još malo
držao.
Potpuno vas razumem, reče Sinkler, i njih dvojica podoše ka limuzini.
U narednih nekoliko minuta, crna produžena limuzina išla je betonskom
pločom ispred aerodromskog hangara, prešla na put kojim se dolazi do
aerodroma i stopila se sa gužvom gradskog saobraćaja.
* *
Ogromne, tamnozelene magnolije oivičavale su prilaz Sinklerovoj plantaži
na obalama Misisipija. Januči je posmatrao kako se svetla ogromnog zdanja
pomaljaju kroz senke drveća, najpre kao treperenje u daljini, a onda se
pretvaraju u poplavu svetlosti.
Mislio sam da ćemo otići pravo u 'Biodžentekove' prostorije, reče kardinal.
Dugo sam se pripremao za ovaj dan, eminencijo. Sve što nam je potrebno
može se i ovde obaviti. Tako naš rad ostaje nepoznat javnosti. Siguran sam
da ćete biti impresionirani našom laboralorijom. Prilikom organizovanja
imali srao na umu naš zadatak.
Limuzina se parkirala uz glavnu zgradu i kardinal je sačekao da vozač otvori
vrata. Izlazeći, podigao je pogled na trospratno zdanje sa stubovima, po čijoj
su se fasadi slivale kaskade svetlosti iz reflektora. Belo, potpuno belo, kako
savršena boja. Cista. Neuprljana. Nevina. Bezgrešna.
Lepo, doktore Sinkler, reče Januči, stojeći na prilaznom putu popločanom
ciglama. Jednom rukom se držao za grudi, a drugom je stezao dršku
titanijumskog kofera. Znači, ovo je to mesto gde će se dete roditi. Pogled mu
prelete po imanju i podiže se ka nebu: ono je bilo vedro i na njemu je sijala
svaka zvezda. Da, stajao je na svetoj zemlji.
Mada nije mogao da je vidi, kardinal je osećao težinu obližnje reke. U daljini
se začula sirena remorkera. Svet je išao daIje, ne znajući šta će se ovde
dogoditi. Kao lopov u noći,
Torbe će vam biti odnete u sobu, reče Sinkler kad su ušli u veliki foaje.
Mermerni pod vodio je do stepeništa pod masivnim kristalnim lusterora. Da
li biste želeli da se osvežite od
puta?
Dobro sam, doktore, i sa zebnjom iščekujem da nastavi
mo.
Ali mora da ste umorni. Moglł bismo da sačekamo do jutra. A i da budem
iskren, Vaša eminencijo, laboratorija je dosadna tu je samo nekakva zbrka
epruveta, žica, sprava za elektronsko nadgledanje...
Ne, ne. Ne verujem da bih mogao da spavam. Osim toga, u neku ruku
verujera da ću ući u novi Vitlejera moderne jasle, takoreći. Moram to da
vidim.
Sinkler mu rukom pokaza pravac. Onda ovim putem. Vodio ga je pored
ulaza u sobe, medu kojima je bila i biblioteka, video konferencijski centar i
njegova lična kancelarija, a zatira praznim hodnikom. Na kraju hodnika bila
su metalna vrata nalik na ulaz u trezor banke. Pored vrata, u zidu, bila je
instalirana lastatura sa kombinacijom, postavljena pored nečega što je ličilo
na metalnu kašiku a bilo je okačeno o izbočinu od nekih desetak
centimetara.
Sinkler stavi svoj kažiprst u onu napravu nalik na kašiku. U istom trenutku,
na digitalnom ekranu iznad pqjavila se poruka: Dr Carls Sinkler. Identitet
potvrden.
Koristite kažiprst kao obezbedenje?, upita Januči.
Sinkler se snishodljivo osmehnu kardinalu. Ovde smo otišli malo dalje od
otisaka prstiju, eminencijo. Ukucao je niz brojeva na tastaturi i na ekranu se
pojavilo: U£itavanje novog ko
risnika.
Molim vas, stavite vaš kažiprst na skener kao što sam ja malopre uradio i
objasniću vam.
Kardinal je uradio kako mu je rečeno. Pogledao je u Sinklera. Oscća se
bockanje:'
,.To i ra.di, eminencijo. Sada imamo uzorak vašeg DNK najpouzdanijeg
sredstva identifikacije Ijudi poznat čoveku. Sićušni sloj vašeg epiderraa
sastrugan je sa prsta tako lanak da ste osetili sarao peckanje. Za nekoliko
sekundi, ćelije kože su analizirane i vaš polpuni DNK profil je sada
uskladišten u našoj bazi podataka. Čak i kad biste promenili vaše otiske
prstiju, śto sam siguran da oe biste učinili, eminencijo, još uvek bismo mogli
da vas identifikujemo. Naš novi 'Biodžentek' DNK sigurnosni sistem radi sa
stopostotnom preciznošću.
Sinkler se joŠ jednom snishodljivo nasmešio kardinalu i kucnuo u ekran,
nateravši tako Janučija da ga pogleda.
Ubacite sifru.
Ono što ćemo rai ovde da radirao zahteva izuzetno obezbedenje, reče
Sinkler. Iako je precizan kao DNK identifikacija, ovaj sistem zahteva i drugu
bezbednosnu proveru ulaznu šifni, Bez njc, sistem zabranjuje ulaz čak i sa
DNK identifikacijom.
Januči blago protrlja palac o kažiprst dok je gledao. Koja je šifra?
Sinkler pruži prst do tastature i ukuca kombinaciju od šest cifara. Ona za
koju mislim da ćete se složiti da najviše odgovara.

Pored rake
U morima južne Australije živi gotovo nevidljivi ubica, meduza irukandi,
Carukia barnesi. I telo i pipci su joj naomžani ubodnim ćelijama koje
ubrizgavaju otrov u plen ili nesrećnog plivača.
Početni ubod obično nije mnogo bolan. Medutim, ia pet do četrdeset pet
minuta, lrtva počinje da oseća stravičan bol.
Januara 2OO2, jednog turistu je ubola, kako se verovalo, meduza irukandi.
Njegovo prethodno stanje učinilo je da je ubod veoma brzo postao fatalan.
Nedavno mu je zamenjen srčani zalistak, i uzimao je vorfarin da bi mu se
razredila krv. Pošto je uboden, krvni pritisak mu se izuzetno povećao
izazvavši izliv krvi u mozak i smrt. Ovaj otrov nije klasifikovan, i ne postoji
test kojim se može detektovati njegovo prisustvo.
Bilo je hladno i padao je sneg dok su Koten Stoun i Ted Kaselman hodali sa
još otprilike trista ožalošćenih od svojih kola do sveže iskopane rake. Nije
dobro spavala otkako je čula vest o TorntonoVoj smrti i znala je da joj se po
očima vidi da je umorna i uznemirena. Da li je mogla da uradi nešto što bi
mu spasilo život? Neprekidno je sebi postavljala to pitanje. Čak i da mu se
javila one noći, ništa se ne bi promenilo. Ali bi joj možda rekao šta je otkrio
šta je bilo to što ga je toliko uznemirilo.
Izveštaj italijanskog forenzičara ukazivao je na krvarenje u mozgu kao uzrok
smrti. Moguće da je nastao kombinacijom visokog krvnog pritiska i
njegovim lekovima, kako je bilo objašnjeno. To jednostavno nije mogla da
proguta. Bio je tako ralad da bi umro prirodnom smrću. A što se tiče lekova,
samo što je bio proverio nivo kumadina. Ono što ju je najviše uznemiravalo
bio je njegov poslednji telefonski poziv i poruka koju je ostavio na njenoj
sekretarici.
Nosači kovčega doneše ga do groba. Sledila ih je Čeril Grejem, Torntonova
žena poslednjih petnaest godina, okružena svojim rodacima i Torntonovim
roditeljima.
Koten je posmatrala dok je udovica zauzimala svoje mesto pored rake. Pitala
se da li je Čeril zadovoljna što nema dece, ili je to bio TorntonoV izbor.
Koten je podrobno odmerila udovicu u crnini sa šeširom širokog oboda i
crnim ogrtačem velike tamne naočari skrivale su joj oči. Čeril je
maramicom brisala nos.
Koten malaksaše noge kad je ugledala kovčeg. Teško je prestati voleti
nekoga, poraisli.
Koten se nakratko srela sa Ceril Grejem u EsEnEnu kad je redakcija vesti
Torntonu organizovala rodendanski ručak iznenadenja. Bilo je to posle
nekoliko nedelja pošto je njihova veza započela, i Koten je namerno
izbegavala Čeril. Samo je rckla zdravo kad su ih upoznali.
Sada je posraatrala ucveljenu udovicu i pitala se koliko zna o avanturama
svoga rauža, Njegove Vanbračne afere nisu bile tajna u mreži, ali da li je
Čeril znala za njih ... da li zna za nju? Gledala je Torntonovu ženu i pozlilo
joj je u stomaku. Nije pošteno ono što im je učinio, obema.
Koten nikome nije rekla za Toratonov poslednji telefbnski poziv, još uvek.
Mada je medicinski izveštaj bio otvoren i razložan, izgledalo je da ima
previše slučajnosti u tome što je rekao da je u opasnosti, a onda je pronaden
mrtav. Znala je da je Tornton fanatik kad je u pilanju vodenje beleški u
svesci, dokumentovao je svaki detalj svoje istrage. Možda je u beležnici
ostalo nešto što bi moglo ili da potvrdi njegove sumnje, ili da dokaže da nije
bio u stvarnoj opasnosti. Onoliko koliko je želela da izbegne kontakt sa
Čeril, zaista joj je bilo potrebno da pita da li su i njegove beleške stigle sa
njegovira stvarima iz Rima. Ako je tako, i ako ona bude u prilici da ih
pogleda, mogla bi ta krene tim tragom sa Tedom, ili da prestane da brine.
Uprkos neprijatnostima koje bi to moglo da izazove, morala je da razgovara
sa Torntonovom ženom.
Pošto se služba završila, neki od direktora i menadžera mreže okupiše se da
Čeril Grejem izraze svoje saučešće. Koten je stajala u pozadini i slrpljivo
čekala na snegu koji je provejavao i hladnom vetru koji je ujedao sve dok
nije videla da su Cerii otpratili do limuzine pogrebnog preduzeća. Brzo se
pribrala i otrčala da im se pridruži.
Žao mi je zbog vašcg gubitka, reče ovlaš dodirujući Čcrilinu ruku.
Hvala, reče Čeril, praznog izraza na licu, povlačeći ruku.
Torntonov otac uhvati Ceril za lakat i ponovo poče da je vodi ka kolima.
Cekajte, reče Koten, iskoračivši pred njih. Mogu li da vara se javim
telefonora? Važno je.
Čeril je probode pogledom pre nego što se okrenula i olišla.
„O čemu je reč?, upita Ted Kaselman prilazeći joj.
Nadam sc da su sa Tomtonom poslali nazad i njegovu bcležnicu. Volela bih
da je pogledam, ako je Ceril ima.
Sta očekuješ da ćeš naći u njoj?
Nisam sigurna.
Daj, Koten. Ja te malo bolje poznajem.
Hladno je, reče. Hajderao u kola.
Otišli su u lišini do linkolna koji je obezbedila mreža i ušli na zadnja vrata.
Vozač ga je izvezao sa groblja i krenuo ka Menhetru.
Pričaj sa ranom, reče Kaselman.
Koten je oklevala, znajući da možda greši.
Tomton me je zvao pre nekoliko dana. Nisam podigla slušalicu. Zvao je i
ranije i pokušao da izgladi stvari medu nama. Nisam želela da ponovo
prolazim kroz to. Ali. ostavio je poruku. Nisam je preslušala do onog dana
kad si nam saopštio da je mrta\.
Šta je rekao?
Razgovarao je mobilnim i nije imao dobar signal, ali ono što sam uspela da
razumem malo je uznemiravajuće.
Kako to misliš?
Tomton je rekao da je naleteo na nešto i to ga je uplašilo.
,.Šališ se. Ništa nije moglo da uplaši Torntona Grejema. Video sam ga kako
se suočava sa teroristima i šefom mafije.
Bilo je nečega u njegovom glasu nečeg drugačijeg. Rekao je da je stupio u
kontakt sa nekim ko je duboko unutra.
Unutar čega?
To je dobro pitanje. Pretpostavljam da ima neke veze sa Vatikanom zato što
je odatle izveštavao.
Ali to nije izričito rekao?
Ne. Izgledalo je kao da ne želi da mnogo priča preko telefona.
Šta još?
Rekao je da se plaši za svoj život, i mislim da je rekao nešto kao 'vrh
ledenog brega' i nešto o medunarodnoj povezanosti.
Šta ti zapravo misliš?
To ili je bila neka vrsta 'smiluj mi se' igre koju je igrao da bi zadobio moju
pažnju, ili je zaista bio u opasnosti. Koten skloni kosu sa lica. A sada o
njegovoj smrti. Mislim da...
Ali to je bio izliv krvi u mozgu. Ništa sumnjivo.
Znam, znam. Ali to baš i ne pije vodu. Mora da postoji neka droga ili otrov
koji to mogu da izazovu.
U pravu si, i on je to uzimao vorfarin... Kumadin. Možda je imao napad
aneurizma; uzbudio se u vezi sa projektom, pritisak mu je skočio, reda krv je
udarila, i eto ti. Da ovo nije zato što se osećaš krivom zbog raskida?
Koten frustrirano uzdahnu. U svakom slučaju, potrebno mi je da pogledam
njegove beleške.
Daj Čeril malo vremena, nemoj da je požuruješ.
Koten se namršti. Ja nisam bezosećajna, Tede.
Znam da nisi, izvinjavao se. Je li Tornton rekao još nešto?
Rekao je da ako se nešto desi, da me još uvek voli.