Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

1 Ivo Andrić - Omer-paša Latas taj Čet Okt 18, 2012 5:22 pm

LostSoul

avatar
Elite member
Elite member
First topic message reminder :



http://lifeisfullofmemories.wordpress.com/

26 Re: Ivo Andrić - Omer-paša Latas taj Čet Okt 18, 2012 5:46 pm

LostSoul

avatar
Elite member
Elite member
VETAR
Novembarska noć 1851. godine nad usnulim gra­dom Sarajevom. Retke svetlosti pokazuju kolika je tama osvojila zemlju i nebo. Izgleda da sve živo po­čiva i spava. Ali samo izgleda, jer kad se ljudi u ovakvim vremenima zatvore u kuće i pogase svet­losti, to još ne znači da svi spavaju.
Gospodin Atanacković svakako ne spava. Kod njega se još vidi svetlost. I to nikom nije čudno. Njegove brige i poslovi toliki su i takvi da im jese­nji dan od jutra do mraka ne može biti dovoljan. Pa ipak, prevario bi se onaj ko bi pretpostavio da on sada razmišlja o tim brigama i poslovima. U stvari, vetar donosi, mrsi i odnosi njegove misli, dok sedi nad otvorenom sveskom Volterovih dela. Večeras, on misli samo o vetru i vetrovima.
Sarajevo nije grad mnogih ni čestih vetrova. Uglavnom, tu se javljaju dva vetra. Teški i bljutavi južnjak koji se dovalja Sarajevskim poljem, upadne u grad kao u klopku i tu, ne nalazeći izlaz, reži, lupa, bije oko sebe, dok se ne istroši i ne legne. Drugi je severoistočni, studeni vetar koji pada sa visina i usred bela dana nosi senku i ledenu jezu planinskih gudura i padina. A studen ili zapara, koje ti vetrovi donose, leže u ovom gradu dugo i uporno, kao zli gosti, sve dok sami ne iščile ili dok ih ne istera smiga protivnog vetra.
Sarajevo nije grad mnogih vetrova. Ali kad čoveka mrak i samoća upućuju na posmatranje i ispitivanje sebe i svoje najbliže okoline, pa i vetro­va, i kad sedi ovako u novembarskoj noći koja je sva jednaka, onda on i u proizvoljnim, nemuštim zama­sima vetra traži i nalazi neki smisao i značenje.
I tada mu se lako učini ponekad da stvarnost nije samo ono što danju izgleda da jeste, nego da ima i drugo lice; uopšte, da je bez jasno povučenih gra­nica, da krije u sebi i druge neke mogućnosti i verovatnoće van reda iskustvom utvrđenih i imenom određenih pojava, i da može njima trenutno i pro­lazno ali stvarno da nas iznenadi i zbuni.
Plamte dve sveće zapaljene kao na zakletvu. Napolju duva i u sobi se oseća neki jak, bezimen i za došljaka nov vetar, kao da se te noći prvi put javlja. On po svemu izgleda neobičan. Njegovi talasi nailaze u nepravilnim razmacima, čas su mlaki, čas hladni, čas se sa hukom ruše niza strme strane, čas dolaze gotovo nečujno, uvlače se kroz sve vidljive i nevidljive rupe i otvore na kući, tako da ih osetite tek kad prodru u sobu. I po tome se vidi kako je gra­đena i koliko je zapuštena i rabatna ova begovska kuća i kakvih sve pukotina ima u njoj. Ona pisti, huji, ćurliče i tremolira kao drven instrument sa bezbroj nejednakih piskova.
Ove istočnjačke kuće, i kad su bogataške, liče pomalo na čardake i stražamice. Građa i raspored prostorija, prostirka i nameštaj, sve to izgleda kao da ljudi ovde žive privremeno i prolazno. Kao da su juče došli i smestili se, ili kao da će sutra krenuti dalje u svom pohodu kome se ne vidi kraja. A i grad u kojem je ova kuća spada u vrstu gradova koji su nastali po nuždi i zbog odbrane, i celim svojim raz­vitkom služili pre svega opštim, višim ciljevima za­jednice, a tek u drugom redu zdravlju i prijatnosti svojih stanovnika.
Ta mu se misao često vraćala u raznim turskim gradovima, pa se javlja i u ovoj sarajevskoj noći u kojoj čovek nije ni za trenutak sam, jer vetar napada sva čula, a njegovi podmuklo promenljivi zamasi osećaju se kao stalno prisustvo nekih neodređenih ali zlovarnih sila koje se neprestano menjaju i smenjuju,
Vetar se oseća kao nečiji studen, uvredljiv i neprijatan dah na licu. Uvlači se u malo zadignutu nogavicu pantalona na desnoj nozi i mili tu naježenom kožom kao ljigav dodir vlažne alge. Sa poje­dinim talasima dolazi mučan zadah kuće koja trune duboko u sebi, i naviru neodređeni mirisi kao nela­godna sećanja.
Trepte sveće na stolu. Njihovi vatreni vršci iz­gledaju kao dve nemirne leptirice koje mogu sva­kog trenutka odleteti i izgubiti se u tami. S vremena na vreme, ta dva plamena se povij u potpuno, a u sobi nastaje polumrak, i kad već izgleda će se obe ugasiti, odjednom zasvetle jače i hrabrije nego do tada. Ta igra svetlosti zamara oči i smeta pri čitanju. (Zaista, nijedno čulo ne ostaje pošteđeno!) Razdražen i umoran, Atanacković obara pogled sa knjige na pod koji je zastrt velikim finim ćilimom iz Korasana. Kupljen nekad u Solunu, to je čilim izuzetne vred­nosti. Prodavač je za njega s ponosom govorio da je »tanak kao ružin list, trajan kao bivolja koža, cvetan kao carska bašta, a mekan kao duša«. I eto, taj ćilim kao da hoće da oživi, miče se neprestano, treperi, diže i spušta; čas se zadigne na kraju, čas potklobuči na sredini. Atanacković se pita ima li u ovoj vetrovitoj noći ičeg stalnog i utvrđenog, i sa nevericom gleda kako se ćilim nadima i talasa kao da će poleteti. Javi se odnekud pomisao na leteće ćilime i fakirska čuda i čarolije iz priča, na prisu­stvo nepoznatih sila, na mogućnost da je ovaj vetar izvan reda u prirodi i da bi se moglo desiti nešto na­ročito što bi promenilo sve u čoveku i oko njega. I uporedo sa tom mišlju, odjednom studeni mravci uz leđa; ali nju odagna odmah druga, prava i razumna misao o nemogućnosti takvih pojava. Sve se to deša­va kao u snu i brzinom sna. I te dve misli, pogrešna i tačna, smeniše jedna drugu munjevito, u istom trenu, tako da između njih nije ni bilo merljivog vre­mena. Stvarnost potisnu praznu maštariju. Ali trag one hladne jeze uz kičmu ostade i posle toga.
Čovek kraj sveća strpljivo čeka da sve to prođe, kao što prolaze tolike sitne i krupne muke i nela­godnosti. On zna dobro da se to noć samo poigrava čulima pedesetogodišnjaka koga je dan zamorio i ozlovoljio; zna da, na žalost, nema čilima koji lete ni vetrova koji nešto znače, ni izuzetnih snaga koje bi mogle odjednom da izmene prirodu jednog grada ili sadržinu čovečjeg života. Zna dobro, a ipak sedi bu­dan i dokon, napregnutih čula, kao da upravo to odnekud očekuje. A to nikad ne dolazi. Dolaze ne­očekivana sećanja, kao nezvane slike u snovima.
U Beču. Njemu su bile dvadeset i četiri godine; njoj nepunih devetnaest. Vraćali su se sa šetnje Sta­rim šančevima. Njihovo društvo bilo je dobro od­maklo. On je usporavao hod, a ona je opominjala da požure, ali samo rečima. On je svaki čas uzimao njenu ruku pa je, ne nalazeći odziva, opet puštao. Ćutanje. Čim bi progovorili, reč im je kidao vetar. Teški martovski vetar, koji razvija prave pupove i od kojeg nadolazi i buja sve, hujao je i gudio kao da neke velike vode nailaze i slivaju se u potocima, rekama i slapovima, dolinama i obroncima bregova. On im je oduzimao dah, zaustavljao ih u hodu i pribijao jedno uz drugo. Mladić je pokušavao da go­vori o ljubavi, a devojka je okretala glavu i ćutke išla dalje, krećući se sporo, sva predana nekoj svo­joj nepoznatoj misli.
Što su se bliže primicali kraju Sanca, vetar je bivao sve jači. Mrak je padao brzo. Tu su naišao na usamljenu, mladu, tek odskora presađenu lipu. Odu­pirući se vetru, uhvatili su se za njeno glatko i golo stablo kao za katarku brodića. I ostali su tu. De­vojka se naslonila leđima na stablo. Bez reči, bez misli i predumišljaja, on je obgrlio i nju i tanko drvo. Otpora nije bilo.
Mrak se sklopio nad njima i vetar je besneo sve jače. Ljubili su se bez mere, bez svesti o sebi i o svemu što je oko njih, što je bilo i što će biti; ljubili su se ne kao dvoje mladih ljudi sa određenim ime­nom i društvenim položajem, nego kao da se sve živo na zemlji što može da ljubi i da bude ljubljeno sleglo večeras tu i savilo oko stabla koje se, zajedno s njima, povija od vetra. Vetar im više nije smetao, nisu ga ni primećivali, jer su plovili uporedo sa njim. Vezani za mlado drvo, dizali su se i padali, leteli zemljom i nebom, brodili s talasima i tonuli, na bez­brižnom moru srećni brodolomnici. On nije ništa video ni osećao osim njenog lica. To lice sa sklop­ljenim očima i napola otvorenim ustima koja su pri­mala poljupce ne vraćajući ih, svetio, kao srebrno, hladno od večernje vlage, zaklanjalo mu je svet. Okrenuto prema sivom nebu, zaneseno i nepomično, ono je dočekivalo poljupce kao zemlja rosu i sunče­vu svetlost.
Tih nekoliko minuta izgledali su tada dugi kao neko novo i raskošno godišnje doba.
A posle... Ali kod same pomisli na to šta u sebi nosi i šta sve znači to «posle«, kao čudom je nestalo nekadašnjeg večernjeg čuda na Starom šancu, i devojke, i vitkog drveta, i poljubaca. Veličan­stvena, oživela slika od pre toliko godina planula je i sva sagorela u jednoj jedinoj munjevitoj iskri, zasenila ga, i ostavila kao šlepa u tami.
Iz te tame, koja se polako razilazila i tanjila, ukazala su se dva slaba plamena, pa otvorena knji­ga na stolu pod ubogom svetlošću dveju sveća, i na knjizi — dve njegove ruke.
Skočio je. Oko njega prostrana, napola nameštena turska soba; uglovi joj se gube u mraku. Ni­gde traga od njegovog sna-sećanja. Jedino je vetar još tu, ali neki posve drugi, sarajevski vetar koji pišti negde u tavanskim gredama i avetinjski se po­igrava krajevima tankog čilima iz Korasana.



http://lifeisfullofmemories.wordpress.com/

27 Re: Ivo Andrić - Omer-paša Latas taj Čet Okt 18, 2012 5:46 pm

LostSoul

avatar
Elite member
Elite member
LAŽ
Pre svakog sastanka sa seraskerom. Atanackoviće je dugo razmišljao šta će sve da mu kaže i šta bi mogao odgovoriti na njegova isto toliko neoče­kivana koliko drska i podmukla pitanja. Trudio se da što bolje uvežba svoj razgovor sa seraskerom i puštao da pred njim prolaze pitanja i odgovori, do­kazi i protivdokazi, kao što oficir vežba paradni marš uoči svečanog defilea. A posle sastanka bilo je još gore. Serasker bi se prosto uselio u njega, ispunio ga celog. Po dva dana nije mogao ništa drugo da misli. Samo je u sebi preturao i razglabao svoj raz­govor sa njim. Ljutio se na njegove primedbe i pi­tanja i naknadno otkrivao u njima uvredljiv ton i skrivene zamke, procenjivao svoje odgovore koji su mu sada izgledali nedovoljni ili nejaki ili opet su­više jetki i lični, nalazio slabosti i neveštine u svom držanju, i sa gorčinom i zavišću mislio na svog pro­tivnika koji je uvek nekako uspevao da nametne ne samo svoj predmet razgovora nego i svoj ton. U čudu se pitao zašto je čitav sat bez pogovora slušao seraskera kako raspreda i razastire svoje banalne poluistine i svoje presne laži, i kako mu je mogao dopustiti da svoju laž stavi iznad njegove istine. Ka­ko? Zašto?
Ta seraskerova laž i, naročito, njegov način la­ganja, dovodili su Atanackovića do nekog unutar­njeg hladnog besa koji mu nije dopuštao da mirno misli ni pravilno zaključuje. Ta bi ga misao odvodila kud nije želeo, u opšta razmišljanja o laži i istini među ljudima, mutila mu pogled, i on nije više video pred sobom ovog stvarnog pašu sa kojim mora da radi i živi i vodi borbu iz dana u dan, od slučaja do slučaja, nego pravo čudovište. To što je sada nastu­palo, bilo je kao neko pijanstvo i prolazno trovanje, on se ceo gubio i potpuno menjao u sebi. Nestajalo je mudrog, smirenog i pedantnog generalnog konzula Atanackovića, a na njegovom mestu ostajao je čovek uzbuđene mašte, rasplamtele savesti, pobunjen pro­tiv sebe i ljudi i celog sveta, rešen da raščisti sa svim u sebi i oko sebe, ili da propadne odmah i bez traga. U takvim raspoloženjima konzul se laćao pera i pisao pismo prijatelju kome se sve može reći i koji
- ne postoji. U tom pismu generalni konzul je ka­zivao sve što nije moglo ući u zvanični izveštaj ni biti saopšteno živom čoveku. A kad bi, posle dan-dva-tri, taj »nastup« prošao, on bi sa čuđenjem pro­čitao dugačko pismo, presavio ga nekoliko puta, spa­lio na kancelarijskoj sveći, i vraćao se na svoje re­dovne poslove, pribran i miran — do prve prilike. Ponekad bi svoje pismo palio odmah, dok se još ni mastilo na poslednjim redovima nije osušilo. I po­smatrajući ga kako gori, mislio je, kao uvek kad bi gledao vatru: "Plamen — to su orgije nežive prirode".
I večeras je pisao.
»Ah, šta su svi lazovi sveta prema njemu? Ni­šta. Diletanti, nevešti početnici, nedoučeni đaci i še­grti. On laže s neminovnošću prirodnih pojava, laže kao što vetar duva, kao što pseto laje, petao peva; laže, jer ne može drukčije. On od prirode ima dar laganja, kao što drugi imaju savršen sluh i lep glas.
Tako sam i juče mislio u sebi, dok je on tiho, toplo i ubedljivo obrazlagao svoj predlog o izvozu drveta iz Bosne, od kojeg ćemo mi imati sve koristi, a on ni jednu. Tako reći, poklanja nam i bosanske šume i troškove prevoza. Mislio sam dugo i slobod­no, slušajući ga površno, znajući odavno da je sve­jedno šta govori, jer to nema veze sa onim što misli, a njegovu misao treba naslutiti, pogoditi ili iz či­njenica zaključiti, tražiti je svuda, samo ne u nje­govim rečima. Jer dok govori, on svoju pravu misao i od samog sebe krije.
Tako je kad on nešto predlaže ili traži nešto od vas. A kad vi predlažete ili tražite štogod, on vas sluša pažljivo, ali ne gleda u vas nego mimo vašeg uha, negde u daljinu, kao da tamo napregnuto čita šta treba da vam odgovori. I dok govorite, stalno vas vređa i muči osećanje da vas on ne sluša, da i ne primećuje vaše prisustvo, nego da se preslišava za svoju laž. A kad završite, pošto ste izneli svoj predlog i svoje traženje, on vas pogleda pravo svo­jim tamnim, od naprezanja zanesenim i malko vlaž­nim očima, i kaže vam nešto što može biti odobra­vanje, pristanak, odbijanje, ma šta, ali što je u sva­kom slučaju — laž. I kaže vam to drsko i nemarno, ne trudeći se nimalo da logično poveže reč sa rečju i rečenicu sa rečenicom, da prikrije bar najgrublje protivrečnosti.
Svuda svet laže, po nevolji ili potrebi, iz pako­sti ili navike, ali ova levantinska laž ima još i nečeg naročito uvredljivog. Ovi osmanlijski dostojanstve­nici navikli su da govore ponajviše sa nižima od sebe, prema kojima ne moraju imati stida ni obzira, ni toliko da bi se bar iz pristojnosti potrudili da svojoj laži daju neki izgled istine. A ovaj lički po­turčenjak dodaje tome još i neku indiskretnu i silo­vitu zluradost koje kod pravih Turaka nema.
A sve ako se i desi pa odmah uvidi da vaš pred­log odgovara potpuno njegovim interesima, da ga mora prihvatiti, on to ipak neće tada učiniti. Prvo će vas odbiti. Samo zato da vas odbije, da vas unizi, da vas slaže, pa ma u Čemu bilo. To mu je navika, i mora tako: a to mu je i korisno, jer laž je za njega isto što i vazduh, neophodna atmosfera u kojoj se kreće i nalazi nove mogućnosti. Posle će, naravno, primiti ono što ste predložili, kao zaista najkorisnije po njega, ali držeći iza leđa već pripremljenu no­vu laž.
On se drži nepisanog stambolskog načela, koje je umeo da dovede do savršenstva: da bi laž mogla biti potpuna i korisna kao sredstvo u borbi, treba kriti istinu, ni o čemu nikad ne kazati ništa konačno ni pouzdano. Tako sve ostaje u neizvesnosti, sve može uvek biti opozvano ili promenjeno, i ono što je re­čeno, svečano obećano ili potpisano, pa čak i uči­njeno. Sve treba što duže i što više da ostane pod znakom pitanja kako bi protivnik (a protivnik mu je svaki onaj koji sa njim ima posla) bio uvek u nedoumici i time stalno kočen u svojim odlukama, i tako i s te strane oslabljen i doveden u podređen položaj.
Veran tome načelu, serasker krije svaku istinu, otprilike onako kao što ljudi u drugom svetu kriju laž. I to sprovodi dosledno, majstorski, tako da samo on može da se snađe u svom spletu laži i istina, i da ne zaluta u labirintu koji je sam stvorio. Spro­vodi to u najvećim kao i u najmanjim stvarima, slu­žbenim kao i privatnim.
Kad naredi da se spreme konj i za neku slu­žbenu posetu u Sarajevu ili izlet izvan grada, on uvek naredi lažan broj konja i kaže lažan sat po­laska, i ađutantu kaže lažan cilj puta, pa zatim u poslednjem času sve promeni. O danu i satu odlaska iz Sarajeva ili povratka uvek lažno izveštava i ci­vilnog guvernera, i svoju ženu, i sve koji treba da ga dočekaju, pa zatim menja po nekoliko puta, dok najposle ne dođe u neki sat koji nije uopšte javio i sa strane sa koje ga ne očekuju.
Razume se da to isto čini i u odnosu prema meni. Evo, na primer, sada. On zna, pouzdano zna, da vezirovo sedište neće ostati u Travniku nego da će biti premešteno u Sarajevo. To je svakom jasno i on to mora najbolje da zna, ali na sva moja usme­na i pismena pitanja odgovara neodređeno. A čini to, jer neće da mi pruži ni najmanji pouzdan po­datak po kom bih se mogao ravnati, podneti svojoj vladi određene predloge i poduzeti mere da se se­dište konzulata ustali i uredi; neće da ja i moji ljudi otpočnemo redovan posao u ljudskim uslovima rada.
- On zna koliko me time zbunjuje i ometa u poslu i koliko mi neprijatnosti nanosi u mom ličnom ži­votu, i upravo zato i postupa tako.
Pa i taj njegov način zavaravanja svega i sva­koga u svemu i svačemu ima dva lica. S jedne strane, on krije kao guja noge svaku i najmanju sitnicu o sebi i svojim namerama i poslovima, a s druge stra­ne, iznenadi ponekad sabesednika neočekivanim pri­znanjima i iskrenošću bez granica. To je donekle pokušao i sa mnom, prilikom našeg prvog razgovora, a i njegov lekar mi je pričao o tome ponešto. Bilo je slučajeva da je paša, ne samo pred doktorom nego i pred ljudima koje prvi put vidi i za koje zna da su mu neprijatelji, govorio sa surovom i krvavom iskrenošću o sebi i o drugim stvarima koje ni pijan čovek ne bi pred svedokom rekao. (Izgleda da seras­ker toliko prezire sve ljude da mu je sasvim svejed­no pred kim se razotkriva i opušta bez stida i ob­zira, kad mu je to potrebno zbog nečega što samo on zna ili što, možda, ni sam ne zna. I sve to dođe mno­go više kao nipodaštavanje i uvreda nego kao znak poverenja i bliskosti. Onako otprilike kao što se čo­vek pred poslugom svlači bez snebivanja.)
Ali i ta iskrenost je lažna, o tome ne može biti sumnje, i ona mu služi, to samo on zna kako, ali ne manje od onog skrivanja istine. Ti nastupi iskre­nosti potpuno su sračunati i trenutni. Niko se ne može njima poslužiti protiv njega, jer on ih, u tom slučaju, ne priznaje i suvereno poriče. Uostalom, on je ta svoja priznanja još u trenutku kad su izrečena zaboravio, brisao iz svoje svesti, i posle mu je lako da ih iskreno i sa punim ubeđenjem poreče, čak izvrgne podsmehu kao stvari besmislene i potpuno neverovatne.
Tako, naravno, raste broj ljudi koji ga smatraju opasnim lažovom i bezdušnim cinikom koji ne po­štuje ni sebe ni druge. Ali to njega ne uzbuđuje. On o tome i ne misli. Ja nisam video čoveka kome je do te mere svejedno šta drugi ljudi misle i govore o njemu. Za njega je glavno i jedino važno da u svakom trenutku, kod svakog pojedinog čoveka, lažima, istinom, pretnjom, ili neposrednim moralnim ili fizičkim pritiskom — postigne ono što njemu tre­ba. Sve ostalo: ugled, poštenje, moral — nemoral, čast i logika, sve on to smatra rečima, koje imaju neku svoju vrednost, kao reči, i koje i sam upotreb­ljava, ali koje nemaju nikakve veze sa njegovim živo­tom i radom.
I, treba reći istinu, on sam ne očekuje od dru­gih ništa drugo do takvo isto držanje prema sebi. Jer on ne zna i nikad nije znao za nesebične i ple­menite postupke, ne veruje i nikad nije verovao da oni mogu da postoje, bez zadnje misli i skrivenog računa.
Takav je serasker i takvi su, manje ili više, i ostali ljudi oko njega. Ko nije takav, taj se ili izgubi Iz njegovog kruga ili propadne tu na mestu.
Sve ja to znam i uviđam, a već sutra ili preko­sutra, ja ću gledati njegovo pravilno lice i slušati njegov ozbiljni govor, jedno i drugo živo i ubedljivo kao istina sama. A u sebi ću, braneći se od hipnoze njegovih reči i njegova izgleda, ponavljati: "Laže! Znaj da laže!"
Teško je i zamisliti, a kamoli kazati, koliko to truje odnose, koči svaki rad i izopačuje sav život. Ali njima nije ni do rada ni do života, nego do sile 1 samovolje pomoću kojih se drže i odrzaće se do poslednjeg drama moći i poslednje laži.
Iz početka je ta atmosfera bezočne laži nepod­nošljiva. Čoveku izgleda da će se ugušiti. Ali, s vre­menom, navikne se da diše u njoj i da se drži u stavu stalne pažnje i odbrane. živeći dugo sa ovak­vim svetom, na svojim položajima u Turskoj, i ja sam se odavno navikao. Pa ipak, ovaj paša mi je težak kao niko dosad. I u snu valja biti na oprezu. Jedino tako uspevam da se odbranim od njegovih laži. Jedanput mu je samo pošlo za rukom da me potpuno prevari. Rekao mi je istinu. Navikao da me uvek laže, ja sam nagađao šta bi se moglo kriti iza onog što govori i uzimao u obzir sve mogućnosti, osim one koju mi je on kazao. I prevario sam se. Bilo je onako kao što je rekao. Sad vidim da je spo­soban za sve, i da moram računati čak i sa tom mo­gućnosti da, pored hiljadu svojih laži, polulaži i po­luistina, kaže jednom zaista i celu istinu. I to me sada zbunjuje i čini mi poslovanje sa njim još težim.
Zbunjuje me i ljuti. Na javi i u snu me ljuti ceo taj čovek sa njegovom neviđenom, strahovitom sebičnošću i odsustvom svakog obzira prema dru­gima. Čini mi se da niko ne zna obim, dubinu i sna­gu te sebičnosti, da je ona izvan reda ljudskih pozna­tih pojava, i da bi je trebalo objaviti svetu kao geo­grafsko ili zoološko otkriće. Da svi vide i znaju.
Koristeći se izuzetnim prilikama u kojima se kreće (a on se kreće samo u izuzetnim), taj čovek se svojim podvigom izdigao toliko iznad svih i iznad svega, da ima svoj svet, svoju stvarnost i svoju isti­nu, za sebe, i da ne mora i da ne može više da vodi računa ni o čijoj drugoj istini i stvarnosti, nego radi ono što hoće i govori ono što mu treba. A sve oko njega samo je sredstvo ili smetnja. Smetnju uklanja, a sredstvom se služi.
U neprestanom rvanju sa njim, nerazdvojno ve­zan za njega, i stalno zavisan od njegove reči i nje­govih postupaka, ja sa strahom vidim da sve više gubim osećanje druge, prave stvarnosti i da, kao ubunilu, počinjem da izmišljam i stvaram nekog se­raskera, da mu pripisujem svojstva i namere i po­roke i sposobnosti kojih nema, i da tako činim svoj položaj težim nego što je. Tako je zarazna i toliko razorna moć laži. Kao da nisam dosta varan i obma­njivan, počinjem da varam i obmanjujem sam sebe. I to me još više ljuti i zbunjuje. I zato treba stati, da bih se pribrao i sredio i ne misliti i — ne pisati. Osloboditi se svoje smešne potrebe da, kao nesrećna devojčica, vodim ovu nestvarnu prepisku.«
Tu je Atanacković bacio pero i ustao od stola. Prohodao je gore-dole po sobi, što je za njega bila najgora vrsta putovanja i uvek rđav znak za nje­govo raspoloženje, a zatim je dohvatio ispisane stra­nice i presavio ih po dužini nekoliko puta. Taj du­guljasti savijutak hartije uzeo je po sredini makazama, kao kleštima, i nadneo nad dve sveće koje su gorele na malom odstojanju jedna pored druge. Hartija je sporo gorela sa oba kraja, ali plamen je bivao sve jači što je više išao prema sredini. Gledajući ga, on je i ovog puta mislio kao uvek: plamen, to je pi­janstvo nežive prirode. A glasno je rekao, tako gla­sno da se i sam uplašeno trgnuo:
- Uostalom, svi mi lažemo, i nismo mnogo bolji od njega. I odmah je krenuo u susednu hladnu sobu, rešen da legne i, ako mogne, da spava.



http://lifeisfullofmemories.wordpress.com/

28 Re: Ivo Andrić - Omer-paša Latas taj Čet Okt 18, 2012 5:47 pm

LostSoul

avatar
Elite member
Elite member
FEBRUAR MESEC U SARAJEVU
Kakav je mesec februar te godine u Sarajevu, to je teško zamisliti i nemoguće opisati. Čim je pro­šao, ono što je najgore bilo u njemu zaboravljeno je. I sad, kad ne živi ni u sećanju, izgleda kao da ga nikad nije ni bilo. Tako je ljudima i lakše. Ali nekad, dok je postojao i trajao, taj mesec je bio stra­šan i svakom živom stvoru izgledao beskrajan i neiz­držljiv. .
Neka ljigava i nezdrava zima, kao da je po meri poručena i odgovara potpuno svemu onom Što se dešava sa ovim gradom i sa ljudima koji su u ove dane silom ili slobodnom voljom vezani za njega. Nema teškog snežnog pokrova, kao obično u ovo doba godine, ali sve je prekriveno ledenom korom koja stalno suzi i taje preko dana, a preko noći se opet mrzne i utvrđuje. Kao da gore, iznad niskog 1 sivog neba, leži ogromna crna santa leda i od nje se širi neka podmukla studen, prodire u svaku rupicu, ujeda za golo mesto, savija ljude, i zaražava ih ča­motinjom. Sunce, nevidljivo, nit izlazi nit zalazi, i teško bi bilo reći od čega se dan zabeli, a zašto gasne i prelazi u noć. Na raskršćima i praznim mestima iz­među kuća gomilaju se ostaci svega što ovom zi­mom opsednuto naselje izbacuje iz sebe. Tragovi pe­pela i ugljevlja, ljudskog i životinjskog izmeta i mokraće, dronjci i slama, otpaci svake vrste. Prljava strana života ovog grada, o kom niko ne vodi brigu, kao da će ostati njegov redovni izgled, zauvek, jer nema velikog snegu da je pokrije ni dobre jugovine da je otplavi i sapere.
Ovo je vreme kad se ne putuje i ne radi, kad je sve, od ljudske misli do životinjskog pokreta, kao uzeto i umrtvljeno. Kuće zatvorene, sa onoliko straha, mržnje i mrtve žalosti koliko su za vreme letnjih ili jesenjih događaja mogle da prime u sebe. Ograniče­nja i oskudica vladaju gotovo u svima, a glad i bolest u mnogima od njih. Studeno i posno. Ogreva nema, ni volje ni moći da se kupi ili donese. Ljudi razva­ljuju ograde ili seku jedini dud u avliji, noću se čuje kako prigušeno puca daska koju neko krade u susedstvu. Seljak ne silazi u grad, a iz grada se ne može nikud. Nesigurnost, skupoća i nestašica do­vele su dotle da ljudi više i poklanjaju i uzimaju, i kradu i otimaju, nego što kupuju i prodaju. Zbog zime i, još više, zbog straha od askera, saobraćaj je nemoguć, a trgovina izgubila smisao. Neki pe­ćinski život zavladao u ovom inače ljupkom i ured­nom gradu u kome su ljudi uvek, i onda kad je bi­valo najteže i najgore, nastojali da bar sačuvaju izgled i dostojanstvo. Pod gorkom i traljavom stu­deni ovog ratnog februara kao da je zgasnula i po­slednja iskra životnog žara, i sad sve živo samo traje i baulja, i ne pitajući se kako izgleda ni kuda ide. Sve je teško i, još gore, sve je ružno, klizavo, hlad­no, sivo i nemilo. Osramoćeno i postiđeno. Seraske­rova zima. Vreme podesno za crne misli, ružne i bez­umne postupke.
Još nije prošla puna godina, a serasker je, oči­gledno, okončao svoje poslove u Posavini i na Kra­jini i okončava ih sa nesumnjivim uspehom i u Her­cegovini. Koliko se turske i bosanske stvari mogu resiti raspisima, prividnim reformama, puškom, to­pom, paljevinom i konopcem, moglo bi se reći da ih je on rešio i da je ostvario svoj zadatak i na ovom svom krvavom pohodu. On je pobednik. A lice ovog grada to je naličje njegove pobede i uspeha. On ga ne gleda i ne vidi, ali ga zna. I sve ostalo što prati ovakve seraskerske pobede već je tu. Trijumf i las­kanje, mržnja i zavist i kleveta, osionost i nepravda i opšta potištenost.
Iz svojih raniji "smirivanja« i »istišavanja« drugih pobunjenih pokrajina Omer poznaje taj tre­nutak. Kad se negde osili buna i kad moraju njega da pošalju na laj opasni i teški posao koji niko dru­gi ne bi mogao ni umeo da svrši, on je svemoćan i neprikosnoven, jer je neophodan. Laskaju mu, mite ga, pokloni padaju sa svih strana i pune mu kuću i blagajnu, niko ništa ne sme da mu odbije. Sultan mu je najbolji prijatelj, a veziri i carski ljudi u sve­mu na usluzi. Dok pohod traje, svi pritajena daha prate njegov krvavi rad. A čim se vidi da će Omer, kao uvek dosad, ugušiti bunu i zavesti red, sve stane da se okreće protiv njega. (Veliki uspesi se u Stam­bolu ne praštaju.) Nastaje prava utakmica u potkopavanju i rušenju pobednika. Sultan ohladni, a ljudi iz njegove okoline postaju opet ono što su: zavidljivci 1 ucenjivači. (Postoji od davnina čitav sistem kako se ruši čovek koji je uspešno završio neki vojni i administrativni posao.) Svim sredstvima se uma­njuju njegove zasluge, javlja se odjednom nerazum­ljivo sažaljenje prema pobeđenima, izmišljaju se kle­vete, prave spletke, podižu optužbe zbog izlišnih svireposti i slavoljubivih, mračnih planova. I na kraju, pobednik treba da se smatra srećnim ako, čitavim nizom lukavih i odlučnih protivpoteza, uspe da iz­nese živu glavu i ono nešto stečenog ili nagrabljenog imetka, i postigne da mu se otpišu sve "greške" koje je počinio pri izvršenju zadatka. To mu bude često i sva nagrada za njegovo delo. A kad se, ogor­čen, povuče na svoje imanje u okolini Stambola, odmah prestanu da se šire sve optužbe i klevete. Pobeda je zaboravljena, pobedniku je »oprošteno«, i on može sad mirno da živi u svom i na svom.
Tako, do prve prilike, dok opet sultanu ne zatrebaju njegove usluge, i dok ga ne pozovu na novi pohod protiv neke pobunjene pokrajine. A tada se, na jedan ili na drugi način, ponavlja stara igra.
Tako je bilo i ovog puta. Kruti i gordi Hajrudinpaša je, u sukobu sa seraskerom, izgubio bitku i morao da napusti svoj položaj u Bosni, ali čim je stigao u Stambol, počeo je da ruši svog protivnika, ogorčen sa retkom revnošću i na svakom mestu. Vatreni Čerkez bio je neumoran u tom poslu. S druge strane, porodice pobijenih ili prognanih bosan­skih i hercegovačkih begova i prvaka upućivale su svoje žalbe i tužbe, preko rođaka i prijatelja u Cari­gradu, svim uticajnim ljudima, sve do velikog ve­zira samog. U tim usmenim i pismenim porukama Omerpaša je prikazivan kao oličenje svih zala i poroka. On i njegovi ljudi i Članovi njegove poro­dice žive razvratnim životom, nedostojnim carskog vojskovođe i pravog muslimana. Prigrabio je za sebe i svoje veći deo novca i dragocenosti koje je zaplenio od osuđenih. Preko bana Jelačića u Zagrebu stu­pio je, od samog početka, u vezu sa bečkim dvorom, u nameri da otcepi Bosnu i Hercegovinu od Turske i da se sam proglasi kraljem tih zemalja. Naravno, hrišćanskim kraljem, a pod zaštitom Austrije. Zbog toga je i uništio begovat i razoružao muslimane, dok raju štiti i ostavlja joj oružje, jer od nje namerava da stvori vojsku svoje kraljevine, a jezgro te voj­ske treba da sačinjava murtad-tabor, koji je zato i doveo u Bosnu,
Sve je to bilo bezumno, ali upravo zato opasno, jer se lude priče u ovakvim vremenima najlakše veruju i najteže pogađaju onog protiv koga su sko­vane. Stambolski konzervativci iz redova vojske i uleme prihvatali su ovakve i slične optužbe bez proveravanja i izbora, kao dobrodošle, i upotrebljavali ih u svojoj borbi protiv sultanove reformatorske politike uopšte.
Razume se da je i Omerpaša brzo izvešten o tom šta se sve iznosi protiv njega u Stanibolu. Da bi suzbio takve vesti i opravdao se, počeo je da preduzima »protivmere«. Prvo je prekinuo sve veze sa Za­grebom, zabranio — pod pretnjom teških kazni — svaki uvoz knjiga i novina «iz kaura«, a zatim je počelo proganjanje hrišćana u Bosni i Hercegovini. Munjevitom brzinom je pokupljeno od raje oružje, "sve do nožića". Pohapšeno je dosta prvaka i popova po selima i gradovima. Fratar Jukić, dotadašnji Omerpašin saradnik i savetnik, uhapšen je i proteran u Malu Aziju. Tako je sada došao red na raju da kuka i da proklinje seraskera koji je sve to činio namerno vidljivo i sa nepotrebnom strogošću i oštri­nom, kako bi se svuda pročulo i jasno videlo da on ne štedi ni raju i da radi samo za dobro sultana i države.
Najposle, neizbežno je bilo da i murtad-tabor oseti posledice seraskerovih »-protivmera-«. Da bi suzbio sve optužbe protiv svojih oficira poturčenjaka on im je najstrože zabranio da javno piju vino i traži od njih savesno vršenje muslimanskih verskih obre­da. U isto vreme naredio je da oni za koje se govori da nisu obrezani prilikom prelaska na islam, moraju u roku od nekoliko dana da ispune i taj propis isla­ma. I to je trebalo da se izvrši javno, kako bi se stvar čula do Stambola.
Sve to što je smišljeno i izvršavano, rađeno je do apsurda plahovito i grubo. Kao uvek, strahovita je bila nesrazmera između sredstava koja je Omer upotrebljavao i ciljeva koje je želee da postigne, ali to je osnovni zakon ovakvih ličnosti i njihove bor­be za uspon i održanje.
Seraskerova zapovest o obaveznom i hitnom sunećenju oficira bila je tako sastavljena da se u njoj upadljivo isticala Omerpašina »svagdašnja briga« o strogom održavanju verskih propisa i obreda. Sera­skeru je, kaže se u tom naređenju, došla do znanja "iznenadujuća i neverovatna činjenica" da neki od njegovih oficira, koji su još pre više godina prigrlili islam, nisu prilikom prelaska u čistu i pravu veru obrezani. Njihov broj je neznatan, kaže se, ali to je uzbudilo seraskera koji u svemu bdi nad strogim vršenjem verskih propisa, i on je naredio da se hitno i na svečan način ispravi taj nerazumljivi propust onih koji su u svoje vreme izvršili prevođenje pomenutih oficira u islam. Ud.
Seraskerova kancelarija se pobrinula da za sa­držinu tog naređenja saznaju duhovne i civilne sta­rešine u Bosni i u Carigradu. Vrlo mali broj ljudi je znao kako je stvarno izvršeno to strogo naređe­nje. Sve je rađeno i tu polovično, traljavo, prividno i neiskreno. Oficirima murtad-tabora saopšten je tekst naredbe, ali im je potajno i zaobilazno rečeno da stvar ne treba shvatiti ozbiljno. Sve to treba da zamaže oči prostoj svetini, i da učutka zatucane bosanske hodže. U stvari, obaviće se samo ceremonija obrezanja, a nikog tu neće seći ni obrezivati. Tako je uglavnom i bilo.
Na one koji su pre prelaska na islam bili u jevrejskoj veri nije se taj raspis odnosio, jer se sma­tralo da su oni, kao Jevreji, već u najranijem detinj­stvu morali biti obrezani. Mnogi su se dosetili da se zaklone za tu odredbu, i ako nisu bili Jevreji. Viši oficiri tvrdili su da su obrezani u svoje vreme u Ca­rigradu, kad su prešli na islam. Moralo im se vero­vati na reč. Samo mlađi oficiri su tri-četiri dana odlazili svečano, u manjim grupama, na konjima, u Isabegov hamam, na levoj obali Miljacke. U te dane banja je bila zatvorena za građanstvo. Svima je go­voreno da se tada kupaju samo oficiri koji treba da budu osunećeni, kako bi se glas o tome proneo što više po gradu i po zemlji. Posle kupanja vraćali su se u oficirske stanove na Gorici. Tu bi ostajali po ne­koliko dana u svojim sobama, oporavljajući se tobo­že od obrezanja.
To što je u Omerpašinoj ličnoj politici predstav­ljalo "mudar potez" izgledalo je u stvarnosti šareno, smešno i odvratno, a na kraju je ispalo i strašno i žalosno.
Poslednja grupa najupornijih i najtvrdoglavijih oficira, većinom Poljaka, prošla je jednog četvrtka u rano jutro, kroz ceo grad, na konjima, put Isabegove banje. Uoči toga dana bila je na Gorici velika terevenka. Oni koji su morali sutradan tobože da budu obrezani bili su domaćini. Na njihov račun su pravljene mnogobrojne i grube šale. Velika pregrejana soba treštala je od smeha, a u suprotnosti sa tim, samoubilački bledi kapetan Kot recitovao je najpre dubokim, grobnim glasom, a zatim šapatom, neke stihove o ljudskom pogledu koji kao zbunjena ptica uzalud kruži naokolo, jer nema na čem lepom ni dostojnom da se zaustavi. Najposle se i taj šapat utišao, i kapetan je pao u mrtvačko ćutanje.
Njega nije lako hvatalo piće. Tako su ga i sada mučile neke trezne misli, iako je od samog početka pio ljutu rakiju, čašu za čašom, i odgovarao na svaku zdravicu "na inženjerski način", ispijajući «-tri, dve, pa jednu-«. A muči ga sve ovo, i to ne od večeras, nego ima već petnaestak dana otkako su počeli ružni razgovori i ljigave šale o tom zlosrećnom sunećenju odraslih ljudi, oficira i podoficira iz murtad-tabora. Jer, i najteže i najbolnije stvari nisu same po sebi tako teške i bolne kao što je ružno i nečovečno sve ono što ljudi mogu o njima i povodom njih da izmi­sle i kažu. Zna da se njemu ne sme ništa desiti, pa ipak to mu izgleda kao vrhunac sramote. (Iako, pravo govoreći, njemu svaka sramota koju doživljava izgle­da kao vrhunac.) Teško je misliti na to jadno ljudsko telo koje se da na toliko načina ukaljati i uniziti. Kad se usred dana, u hodu, seti onog što se u vezi sa prisilnim obrezanjem brblja i prepričava, njemu stane da mrkne svest, zaboli ga tupim bolom negde u preponama, a u ustima se javi mali grč, kao pre povraćanja.
Tako se i na ovoj pijanci, bežeći čas od jednog čas od drugog, povlačio sve dublje, do u dno sobe, gdje je vladao polumrak, ali tu ga je uhvatio govorljivi i kočoperni kapetan Reuf. To je kancelarijski oficir, znalac mnogih jezika i nezamenljiv prevodilac u Omerpašinom štabu. Sitan i ćosav isturak velike italijansko-mađarske porodice Nađ—Marusi (Nagy — Marussi), on ima izvanredno pamćenje, čita i piše savršeno latinski, italijanski, nemački, mađarski, turski, a poznaje i neke od slovenskih jezika i služi se njima manje ili više lako. To je rođeni tumač i posrednik, sa neobičnom sposobnošću da posluži drugima, da u poslovima isključi i zaboravi sebe, da se potpuno poistoveti sa tuđim interesom i da ga brani i objašnjava na najbolji mogući način. Oštro­uman, vešt i koristan čovek, ali u isto vreme nemoćnik koji, po rečima doktora Frica, nije mogao da izađe nakraj sa ženama, a nije imao snage da o njima ne misli ili bar ne govori. Svaki i najobičniji razgovor on je često nastojao da skrene na tu temu, i govoreći o njoj nalazio uvek smelu šalu ili neku sočnu i "mušku" reč. A kad bi malo popio, to su bile skaradne dosetke i erotične anegdote, ili neke nejasne ispovesti koje treba da pruže dokaz njegovog stalnog interesa za ženski pol i njegove muškosti koju mu je, u stvari, priroda potpuno uskratila.
Kot je podrhtavao od gađenja i umirao od do­sade, pribijao se uza zid i neprestano skidao kapeta­novu ruku sa svoga ramena. A kapetan, koji je te večeri izuzetno popio čašu više, nije se dao smesti ni ućutkati, nego je nekim detinjasto plačevnim gla­som, koji je bio u suprotnosti sa onim što je govorio, pričao dalje.
- Takva mi je priroda, takav sam se, valjda, rodio. Ne trčim ja za kojekakvim droljama kao ovi naši drugovi, ne, nikad, to ste mogli i sami videti.
Po nekom urođenom nagonu, udaram samo na opa­sne žene, na guje, otrovnice. To je kao neka čarolija. Kad ugledam ženu, pa mi se učini nekako poznata
- gotov sam. To je znak da počinje drama u cirkusu. Ja se takve žene više okaniti ne mogu, Rvemo se dok ne popusti, a dotle — ja sam izgubljen čovek. A čim kaže »da«, za mene je svršeno. I sve što dalje dolazi nije više važno ni zanimljivo. Kraj čarolije. To je da čovek prosto pozavidi jednostavnim ljudima, kao što je bio onaj naš kolega Halil, na njihovom animalnom i neposrednom odnosu prema ženi. Sećaš li se kako je, onako nasmejan, visok i snažan, radosno govorio 0 ženama? »Ja kad se sudarim sa nekom, onda zna se: ili ova moja harabija na dve pole, ili ona njena muka u paramparčad. Trećeg nema. Takvi samo mi tobdžije!« E, da, da! Siromah Halil, i poginuo je zbog žena. Sećaš li se?
Da li se seća? Pa možda se i seća tako ponečeg, ali glavno na šta mora da misli to je grč koji ga muči u stomaku, grč od pića i grč od gnušanja. Između dva grča podigne se u njemu, sve do očiju i do temena, taman a vreo oblak, i tu se sporo razilazi, a iz njega progovara svojim flegmatičnim basom, preko debele cigare, njihov pukovski lekar doktor Fric: "Reuf ist ein Mann, der mit Frauen nicht fertig wird", ili se svima svojim snažnim i belim zubima smeje njihov nekadašnji dobri drug, veseli i pusti poručnik Halil, koji zbog svoje neumerene strasti za ženama leži već pod zemljom.
Tako je kapetan Kot »slušao« Reufa, dok mu jednog trena bol u grudima nije postao toliko jak da ga je podigao s mesta. Činilo mu se da će se ugušiti ako ne ustane. Sakupio je snagu, ispružio ruke kao slep, odgurnuo čoveka pored sebe u stranu i, povodeći se i pridržavajući za zidove, izišao u hladan i mračan hodnik. Tu je, naslonivši čelo na drvenu
ogradu stepeništa i grčeći se kao crv, povraćao dugo i na mahove, kao da izbacuje iz sebe sve, čak i ono što nikad nije ni popio ni pojeo. Posle toga bilo mu je jasnije pred očima i lakše u grudima. Vratio se U veliku, zadimljenu sobu. Reuf je, srećom, uhvatio nekog drugog da mu priča o Ijubavi i o ženama, a Kot je u uglu sobe našao onisku stolicu, seo i, podr­htavajući još od studeni i naprezanja, zaspao pjanskim snom.
Neko je od tog bučnog društva spavao malo, neko nimalo. A kad je stao da sviće siv i maglovit dan, svi su se digli, kao po komandi. Neko se, na brzinu pljusnuo vodom i poravnao na sebi zgužvanu i pepelom umrljanu uniformu, a neko ni to. Povodeći se i nastavljajući beskrajne razgovore, sišli su niz stepenice. Napolju su ih čekali seizi sa konjima. Oko zbijene gomile ljudi i konja širili su se u hlad­nom vazduhu, od govora i disanja, nemirni prame­novi i oblačići njihovog daha, čitav jedan ornamenat od uzvitlane pare, ljudske i životinjske. Nastojeći da izgledaju trezni, uzjahali su žustro i odmah se propisno svrstali: deset oficira napred, sve po činu i rangu, seizi pozadi, a dva trubača sa strane.
Razdanjivalo se, ali sporo i teško. Magla je zatvarala vidik, sa niskih krovova dućana i pekarnica obarao se na zemlju gust dim. Led je prštao pod kopitima. Naježeni i kruti, jahači su, savlađujući unutarnju drhtavicu i gledajući preda se, odmicali polako.
U takvom trenutku razlegao se odjednom pisak truba. Kot zadrhta i nagonski htede đa zapuši uši obema rukama. Metalni zvuci su mu plavili sluh, a njemu se činilo da ga sram zapljuskuje kao prljava voda. Ah, poznaje on dobro tu melodiju vojničkog marša koju su askeri parodirali podmećući joj neki glup, opsceni tekst. (Ah, opet! I tu!)
A sada su ove trube svojim izvijanjem i pišta­njem poručivale sarajevskim građanima koji su trljali oči iza ovih zatvorenih prozora ili upravo otvarali svoje poluprazne dućane; «-Evo, sad svi vidite, carski serasker serdar Ekrem Omerpaša, koji orlovskim okom bdi nad redom u zemlji, šalje oficire murtad- -tabora da izvrše propisani obred vere i da tako sve što je pod njegovom rukom bude zaista u redu, prema zakonu i kanunu i volji našeg uzvišenog sultana!«



http://lifeisfullofmemories.wordpress.com/

29 Re: Ivo Andrić - Omer-paša Latas taj Čet Okt 18, 2012 5:47 pm

LostSoul

avatar
Elite member
Elite member
ODLAZAK
Odlaze. Niko to ne kaže, niko tu ili sličnu reč ne izgovara glasno. Ne, ali ona je živa i svuda pri­sutna, u mislima, u pokretima i pogledima ljudi, u osmejku i pozdravima pri prolazu, čak i u ćutanju koje za trenutak prekida razgovor, dok se dva po­gleda nemo i značajno ukrštaju. Tako je to oduvek u ovoj zemlji da ćutanje prati ostvarenje i najdub­ljih želja. Samo: odlaze! U toj reći su sadržane sve tajne želje i nade ovdašnjeg sveta, često nejasne, apsurdne, međusobno u suprotnosti; u njoj je i nji­hova jadna pobeda; sve je u toj reči koju niko ne izgovara, koja se nigde ne beleži i ne piše, samo se zna, vidi i oseća, udiše se sa vazduhom, pije sa vo­dom, jede sa hranom, srče sa kafom i puši sa da­vanom.
Odlaze. I ništa se ne misli i ne pita drugo; ni ko odlazi, ni kuda, ni zašto. Isto kao što niko ne po­mišlja da se upita; zašto su dolazili, ni šta ih sada goni da odlaze, da li se neće drugim putem i u dru­gom vidu vratiti, ni da li neće neko grđi i teži doći na njihovo mesto. Odlaze, ali ne stoga što je to bila najživlja i opšta želja ovog grada i svih stvorova u njemu, od prvih ljudi među narodom do šugavog mačeta u oluku, nego stoga što nije trebalo ni da dođu i što su već posvršavali sve zle poslove zbog kojih su došli. A naša je nerazumljiva ali velika i opojna sreća u tome što im možemo pogledati u leđa i pljunuti im na tragove. Odlaze, a to je jedino dobro koje su mogli da nam učine, i koje nam sada čine, jer moraju.
»Odlaze!« — tako kaže svak sebi, u sebi, i ne pomišljajući da ičim objašnjava tu reč i da tako kvari zadovoljstvo koje ona daje sama po sebi. A to vajno zadovoljstvo trajaće koliko traje i njihov od­lazak, svega nekoliko dana. Ali zauhar je i to u ovoj zemlji gde su zadovoljstva retka.
Glavno je da oni odu, da se izgube i nestanu, bar iz naše zemlje, a mi da ostanemo na svome, da trajemo, da i svoj i njihov vek vekujemo, da i njihov hleb jedemo zajedno sa svojim, i da se na ovom suncu, koje je i njihovo bilo, grejemo. To je jedina pobeda za koju smo sposobni. A pravo je da mi pobedimo. Došao je i taj dan i izgledao je kao svi drugi, a teško je bilo poverovati da će ikad nad Sarajevom granuti.To je nešto kao ona ranija povorka, kod dolaska, ali koja je sada išla uzbrdo i odlazila, desetkovana, osiromašena u odeći i nakitu, sa pogašenim sjajem. Ono što je i sada bilo ozbiljno na njoj, to je bilo dobro naoružanje, strog vojnički poredak. Po tome, to je i sada bila prava vojska.Ali ni po čemu drugom. Sveta koji je izišao na Baščaršiju i na Kovače bilo je dosta, ali to nije bio isti svet. Sad su ovde bili ponajviše oni koji su želeli da sujeverno, i naravno neprimetno, pljucnu za vojskom i da prošapću u sebi vradžbinu i kletvu; da, takva kakva je, doveka lula po svetu, a da nikad ne nađe put za povratak u Bosnu. Najposle, mnogi je želeo da se u svojoj nemoći i sirotinji može bar jednim pohvaliti, a to je da je video leđa i tome sera&keru i njegovoj prokletoj vojsci. Naposletku bilo je tu, kao i kod dolaska, dosta besposlenjaka koji povazdan zazijavaju po čaršiji i uzalud traže neke novine i razonode.
Zvanični ispraćaj bio je sveden na najmanju meru, suv i jednostavan, obavljen gotovo neprimetno i šapatom. Pri dočeku veziri uvek je više sveta nego pri ispraćaju, a pogotovu kod ovakvih kakav je ovaj. spraća samo onaj koji mora. Pa ipak je bio i ovog puta jedan kratak ali svečan trenutak kojim je pro­slavljena i ovako nemila svečanost kao što je ova.
Bogato opremljena i dobro uvežbana vojna mu­zika, koja je u svoje vreme došla sa seraskerom i porazila Bosance svojom snagom i veštinom, ostala je dobrim delom u Sarajevu kao garnizonska mu­zika sa artiljerijom i pionirskim trupama. Bataljon koji je išao kao zaštita za seraskera i njegov štab imao je svoju malu grupu trubača koje je uvežbao jedan Bečlija, podoficir, dobar muzikant i nepoprav­ljiv pijanica. Bio je aristokratskog porekla i studirao je, izgleda, ozbiljno muziku u svoje vreme, ali je sve to potonulo u alkoholu i boemiji. Međutim, taj čovek, koji se zvao fon Bilek-Rokhauzen, imao je dana i nedelja nekog svečanog i tužnog pribiranja. Tada bi prestao da pije, uljudio bi se i smirio, re­dovno vežbao sa svojim trubačima i sam nešto komponovao i pričao kako je još u svojoj sedamnaestoj godini doživeo da mu u Beču javno izvode jednu svitu. To obično nije trajalo dugo. Posle desetak dana počinjao bi ponovo da pije, da se prepire i govori koješta i da se zaklinje da će svet još imati šta da čuje o njemu i od njega, i da će polovina Evrope igrati kako on i njegova muzika svira.



http://lifeisfullofmemories.wordpress.com/

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu