Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 Aleksandar Tišma - Upotreba čoveka taj Ned Sep 30, 2012 11:06 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator

Naslov romana upucuje na jedan od cvestranih problema
covecanstva, a to je upotreba coveka , tj stavljanje coveka u funkciju, u
sluzbu nekoga ili neke ideje;manipulisanje coveka zarad nekih ciljeva
ili nekih pobuda.
Razvijajuci roman , Aleksandar Tisma pokazuje kao
rat , uzrokovan raynim interesima ideologijama, zatim niske strasti I
niz drugih nagonskih pobuna u miru mogu biti usmjereni na upotrebu
covjeka .Da bi sto bolje to pokayao na umjetnicki nacin, Tisma je u
sredistu svoga romana stavio tri porodice koje su razlicito
struktuirane. Njih vezuje isto mjesto , isti vremenski i zivotni
kontekst. One su odvojene –svaka od njihzivi u svojo ulici , ali se
medjusobno dodiruju i preko pojedinih clanova i u odredjenim situacijama
zbilizavaju , da bi na kraju doslo do njihovog potpunog rasejanja.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

2 Re: Aleksandar Tišma - Upotreba čoveka taj Ned Sep 30, 2012 11:07 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Gospoñičin dnevnik je omanja duguljasta sveska s tvrdim koricama čija
hrapava crvena presvlaka podražava zmijsku kožu i u gornjem desnom uglu
nosi zlatnim slovima utisnuti natpis "Poesie". Jedan je to od onih spomenara
što se poklanjaju devojčicama da bi u njih skupile prigodne zapise svojih
najbližih; ali u malom gradu, kakav je Novi Sad uoči drugog svetskog rata, ovo
je jedina donekle ukusna i privlačna, jedina intimna vrsta beležnice do koje se
za novac može doći. U ovo se uverava i Ana Drentvenšek, koju učenici zovu
Gospoñica, ušavši jednog proletnjeg dana u papirnicu "Nahauer i sin", na
Glavnoj ulici, gde redovno nabavlja potrebe ove vrste, zato što je najveća,
najbolje snabdevena i uz to pripada Nemcu, čime njoj, Nemici, uliva poverenje
i čini zadovoljstvo. Ona dakle otvara staklena vrata s masivnom, gvozdenom, u
obliku opuštenog lista paprati izrezanom kvakom, izmeñu dvaju izloga u
kojima su skladno i pregledno rasporeñene poslovne knjige, sveske, nalivpera,
olovke, rezači i po jedna pisaća mašina (Adler i Underwood); ulazi u uzanu,
dugu, kao apoteka svečano polutamnu prostoriju, koja miriše na drvo i lepak,
obiñe jednog dežmekastog kupca koji zamišljeno premeće na tezgi krute
fascikle što ih pred njega spušta, stojeći na merdevinama u crnom zaštitnom
ogrtaču, mršav i dugonog kalfa kao šafran žute kose, da bi se zaustavila pred
drugim, znatno starijim kalfom s naočarima u okvirima od srebrne žice, s
lukavim, mirnim osmehom na tankim, kratkim usnama. "Šta izvolite?" kaže
ovaj, jedva rastvarajući usne ali razgovetno, dok mu se vrhovi prstiju spajaju
nad trbuščićem koji zateže isti onakav zaštitni ogrtač od crnog klota kakav ima
kalfa s kosom boje šafrana; odnosno "Sie wunschen?", jer već zna da je ona
Nemica i osvedočio se da voli biti oslovljena tako, na svom jeziku, što nije
slučaj sa svima, ne u Novom Sadu tridesetih godina kada se, pojavom prvih
izbeglica i prvih uniformi Kulturbunda, već oseća dah rata, obračuna. Tada ona
stidljivo, jer joj je želja potajna, podiže glavu osenčenu šeširom sa širokim
obodom, pruža kažiprst u crnoj glase rukavici da pokaže ka gornjim policama
više prodavčeve glave koje je bojažljivo već preletela sivim očima, i odgovara:
"Jednu svesku, ali s lepom hartijom". On se pokloni, s izrazom razumevanja,
kog zapravo nema, koje je široko kao i oznaka traženog predmeta, jer tako
zahteva njegov poziv, njegovo iskustvo, jer se upravo takvim, sveznajućim
izrazom zadobija poverenje gospoña koje ovako neodreñeno, ispomažući se
kolebljivim pokretom traže robu koja im je potrebna, i okrenuvši se, prišavši
rafovima i izvivši se gipko, počne spretnim prstima uvis pružene ruke da vadi i
drugoj dodaje i ovom na tezgu slaže dve, tri, sedam, osam različitih svezaka i
sveščica, s mekim i tvrdim povezom, tankih i debelih, pa pošto se, dobujući
prstom srednjakom po dnu police, preslišao da je izložio ceo izbor, okrene se
da ih rasporedi po tezgi, otvarajući poneku i puštajući kroz prste njene listove,
kao što prodavac cipela savijajući im lub i ñon pokazuje kako su meke i lake.
Gospoñica meñutim brzo klizne pogledom preko sivih i zaštitno-maslinastih
korica, preko u kocke i linije izdeljenih listova, i posegne za sveskom preko
čijeg je gornjeg ugla zlatnim slovima utisnuto "Poesie". Podigne je i rastvori;
njeni kruti, žućkasti listovi od delovodničke hartije zakrckaju padajući jedan
preko drugog. "Šta staje ova?" I pošto prodavac saopšti cenu, spušta svesku
na tezgu. "Uzeću je". Kopa po torbici i plaća, dok on poletno uvija svesku u
belu, tanku svilenu hartiju. Stavlja svesku u torbicu i nosi je kući. Onde
svečano razmota hartiju, okreće svesku, lista njene žućkaste, čvrste stranice,
vraća se prvoj, seda za sto i, umočivši pero u mastilo, ispisuje prisećajući se
datuma: "4. maj I935" i ispod toga "S pomoću Božjom", razume se nemački.
Sveska je postala dnevnik; ona se postepeno puni rečima kojima Gospoñica
pokušava da uobliči i osmisli sve ono što se s njom značajno zbiva. Dok jednog
dana, 1. novembra 1940. ne napiše reči "Nova bolest", kao što je već mnogo
puta činila, ali kako više nikad neće činiti, jer će ovaj nasrtaj na njeno telo
prevazići moći praćenja razumom. Poći će lekarima; legaće na niske otomane
prekrivene belom mušemom i, s očima prikovanim za tavanicu, odolevati
bolnim i stidnim istraživanjima znalačkih prstiju. U laboratoriji doktora
Korkhamera vadiće joj iz vene i prsta krv, uzeti u čašu mokraće; dobiće nalaze
i s njima dospeti u sanatorijum doktora Boranovića, hirurga u to vreme na
vrhuncu umeća, zdepastog, čvrstog pedesetogodišnjaka, koji će je poučiti da
ima upalu žuči s kamenom i odmah joj predložiti dan operacije. "Odgovara?"
podići će na nju, s kalendara koji je sebi primakao na stolu, sitne sivo-zelene,
u salo urasle oči. Ona će se zaprepastiti zbog kratkoće roka, tražiće vremena
za odlučivanje. Ali: "Znate šta", reći će joj on uz nakriv sažaljiv osmeh, "ako
budete razmišljali, ja vas možda uopšte neću primiti u moj sanatorijum, jer mi
je stalo da kod mene svaka operacija uspe." Ucena će, kao grom, delovati;
Gospoñica će poći kući da pakuje stvari, kao pred putovanje. Spavaćice, više
čistih gaćica, prsluče. Nešto toplo u čemu se može ležati s jorganom
povučenim pod pazuha, otkrivenih ruku, kao što je nedavno videla u jednoj
poseti bolesnici. Ali šta? Džemper? Nema prikladan nijedan, svi su tamni,
radni, pa juri u grad, izmeñu časova, na kojima se ujedno oprašta za
neodreñeno vreme od učenika, da kupi to nekakvo toplo a ipak nežno parče
odeće. Svugde joj nude grubo tkanje, drečave boje. Pada s nogu obigravajući
radnje dok konačno ne pronalazi tu liseuse, kako saznaje da se stvar zove, u
prodavnici "Dama" od ljubazne vlasnice gospoñe Ekmedžić, kojoj se poverava
do kraja. To je svetloljubičasti vuneni kaputić, tanak, bez kopčanja, sa širokim
a malo i prekratkim rukavima, koji joj se, kad proba kod kuće, sami povuku do
lakata: ali sad ima, ipak, poslednje što joj je nedostajalo. Uto se već spušta
veče, doñe joj hladno u njenoj sobici, pod iglićavom svetlošću sijalice koja
nemilosrdno razotkriva, upravo razara njene beživotne stvari bačene na
krevet, spremljene za spuštanje u torbu, kao u raku. Spavaćica, ružičasta, pa
malo tamnija liseuse, gaćice ružičaste i bele, belo prsluče na kom je maločas
učvrstila dugme koje je već davno bilo labavo. Sve će to stati u putnu tašnu s
ručkama; kad je ko bude video, na putu za sanatorijum, pomisliće da je
krenula u kupovinu (možda na pijacu, koja je uz put). A dnevnik? Pogled joj
leti prema ormanu, gde ga drži na samom dnu, u senci obešenih haljina i
napuštenog proletnjeg kaputa. Otvori orman i skloni skute haljina, knjižica se
zacrveni, ona se maši da je podigne i priključi kao nepredviñenu dragocenost
onom što je nužno. Meñutim, hoće li želeti i moći išta upisati u dnevnik, pred
očima lekara i časnih sestara? Ako pak svesku bude samo krila, recimo pod
jastukom, možda će je neko otkriti, u času njene nepažnje, ili dok bude na
operacionom stolu, pa će iz nje čitati nepozvani. Ona ustrepti, kao zatečena
gola. A šta ako ...? Dršćući, zamišlja da je umrla, a dnevnik ostaje izložen ma
kome. No, ako ga ostavi na dnu ormana, ko će ga tu naći? Šimokovićka, kojoj
namerava da ostavi ključ od sobe, ili sestra, pošto doñe, obaveštena
telegramom? (A i o sestri je u njemu pisala nepovoljno!) Bilo koje da se desi,
bilo bi užasno. Ali i neizbežno, pošto dnevnik više ne bi mogla braniti, skrivati.
I sad vidi sebe kako leži mrtva, daleko od ove sobe, vrlo daleko, samotno, leži
nepomična i obezbojena, ne znajući ništa, a ovde stoji njen dnevnik, njena
tajna - to je toliko nesnosno da se ona sagne i zgrabi svesku, privije je na
grudi i baci se na nju, na krevet, zaplakavši. Prvi put istinski shvata da će
možda umreti, i šta to znači: potpunu samoću, potpunu prepuštenost, potpuno
neznanje, nemoć da za sebe bilo šta učini. Plače dugo, duboko u veče, sama u
svojoj sobi, gde se gvozdena pećkica davno ohladila. Zna da joj to škodi, ali ne
može drukčije nego da plače i plače, sve dok se, oko ponoći, iznurena, ne
zavuče, u haljini, pod perinu i ne zaspi, da bi je još i u snu potresali iskidani
jecaji-uzdasi. Ujutru mora brzo da založi, da se opere, obuče, da raspodeli
komšinicama dužnosti koje će sama propustiti, da se s njima pozdravi, spakuje
se i poñe. O dnevniku odluka još uvek nije doneta. Da ga brzo spali, na toj
nagloj jutarnjoj vatri, pre no što je bude ugasila sipajući na nju vode, kao što
namerava? Od tog čina sujeverno se usteže, čini joj se da bi njime prizvala
smrt: evo me, doñi, ničeg više nemam. Onda pomišlja da u svesku nešto
upiše, pod današnjim datumom, nešto pribrano, obaveštenje o svom odlasku,
da malo otupi ranije razneženosti koje je suviše otkrivaju, bar kako ih pamti.
Ali, strah ju je da bi se ponovo rasplakala, pa više ne bi smogla snage da krene
(a možda bi to i bilo bolje, pomišlja), i tako, jer više ni vremena nema za
dvoumljenje, odlazi iz stana nerešene brige, osvrćući se, javljajući se još
jednom Šimokovićki, koja, zatečena za koritom punim nakvašenog rublja,
ovlaš briše ruke o rub kecelje da se rukuje, pa se Gospoñici čini da je već
zaboravljena. To, meñutim, nije tako, jer za siromaški kraj u kome stanuje,
čija pažnja ne doseže do opštih zbivanja, njen odlazak predstavlja dogañaj, o
kom se vest širi kao kolut na vodi, pa ubrzo stiže i do učeničke matere Slavice
Božić. Ova nastavlja i sama da se raspituje; saznaje da je operacija nad
Gospoñicom izvršena, da ju je obavio sam doktor Boranović, te da se
Gospoñica u propisano vreme probudila, što znači da je operacija uspela. U
njoj se budi častoljubiva misao da se ovim povodom, kad već inače zaostaje za
uglednijim učeničkim roditeljima, istakne ako ne položajem i bogatstvom a ono
pažnjom; vadi iz ormana sinovljevo praznično odelo da ga očetka, pegla
njegovu belu košulju, bele čarape, i predviña kupovinu velikog-velikog buketa
koji će te krasote upotpuniti, od cveća kog u ovo doba godine ima, videla je
onomad na pijaci, narcisa i jesenjih ruža. Milinko, upitan za saglasnost, daje je
poslušno, kao uvek. U školi on se poverava Sredoju Lazukiću, a uveče, na
sastanku, svojoj devojci Veri Kroner. Ovo dvoje ne prećute stvar kod svojih
kuća, tamo se korak prihvata s odobravanjem, i onaj zamišljeni buket razgrana
se u tri (potpuno jednaka, od samih jesenjih ruža), a Gospoñici u belo obojenu
bolničku sobu na prvom boju dvospratnog sanatorijuma stiže čitava ñačka
delegacija. Ona nju prima, jer nema načina (nema snage) da je odbije, mada
se upravo od tog dana (četvrtka) oseća slabo. Rana ju je sinoć bolela, a danas
kao da se rastače, trunući, po čitavom telu; obrazi joj gore, grudi pritiska
težina, ne jede joj se, samo žedni, ali joj voda ne prija, usne su joj i pošto se
napije suve, trpke, nema moći u sebi, ali je raspinje potreba da skoči iz
kreveta i odjuri nekamo gde je hladovito i bezbolno. Deca ulaze i okružuju
krevet, pa joj se čini da još teže dolazi do vazduha, časna sestra umesto da ih
pouči oduševljava se silnim cvećem i trči da pronañe oveći sud; deca grajaju,
traže da im ona kaže kako se oseća, da li je šta boli, kad će ustati, a Gospoñica
najednom oseća koliko je sve to besmisleno, koliko nestvarno, da će umreti.
Sklopi oči i sliku sobne beline očas zameni blesak crvenila ispod uklonjene
zavese obešenih haljina, kako ga je nedavno videla. Prene se, otvori oči i vidi
kako časna sestra - čiji ulazak nije primetila, što znači da je bila van svesti -
maše deci osvrćući se uplašeno, da izañu. Vidi kako deca gledaju u nju
začuñeno, iz daleka, pa digne ruku da im mahne na rastanku. Ali u istom
trenutku shvata da se rastaje sa poslednjim ljudskim stvorovima iz svog
životnog kruga, da je to poslednja mogućnost da nešto preduzme protiv svoje
more, pa vikne, odnosno misli da je viknula, jer joj se sa usana otisne samo
šapat. "Vera! dušo! Hodi ovamo!" I devojci koja se vratila s praga, privučena
ne tim slabašnim zovom, koji nije razumela, nego njenim napetim, iskolačenim
očima, naloži: "Priñi sasvim blizu", te joj šapne na uho (sad hotimično šapuće):
"Ako umrem, otidi u moj stan i uzmi iz mog ormana, sa dna, jednu knjižicu, pa
je spali." Govor ju je iscrpeo, jedva miče usne, nema pljuvačke da ih ovlaži, i
više dahom nego glasom pita: "Hoćcš li?" I pošto Vera klimne glavom, ona
sklopi oči, pada u duboku vatru, tako da više i ne čuje uzbuñenu strku
bolničarki, ne oseća da je razgolićuju, bodu; umire još te noći. Vera ovo
saznaje sutradan, od Milinka, prekosutra je sprovod, kome i ona prisustvuje
konvencionalno, zajedno sa materom, dakle i nevoljko, motreći sve vreme ko
se majci javlja (da li i muškarci, i kako?), a kako se ona ponaša, da li glumi
ganutost i tugu kao ostale gospoñe (preko puta njih otmeno bleda i ružna
Sredojeva mati), primećuje li se da je drukčija. Napetost je i samu sprečava da
bude tužna, ili bar zgranuta saznanjem da je sa tim bićem što ga uz molitvu
spuštaju u zemlju pre dva dana razgovarala, doticala mu ruku, primila iz
njegovih usta poslednji nalog. Nalog joj je meñutim stalno na umu, i čim
zemlja prekrije kovčeg i ispupči se u humku, napušta mater, rekavši suvo da
ima posla u gradu, pa se upućuje u pravcu ulice Stevana Sremca, više da o
njemu porazmisli na licu mesta nego da ga odmah i izvrši. Ali kad je već stigla
pred kuću sa Gospoñičinim stanom, ne preostaje joj drugo nego da ide do
kraja. Mora doduše sačekati Šimokovićku, koja je takoñe bila na ukopu, a
treba joj dvostruko vremena dok sa kumom, ruku pod ruku, i zastajkujući da
razmenjaju zapažanja (pop je molitvu smandrljao, sestra nije doputovala),
stigne kući. Ona se Veri ubraduje, jer njen dolazak produžuje doživljaj, i rado
joj, radoznalo, otvara Gospoñičinu sobu. Obe ustuknu: hladnije je u njoj nego
na dvorištu. ("A samo nedelju dana nije loženo", iščuñuje se Šimokovićka.)
Pale svetlu; jer je unutra mrak, i Vera odmah prilazi ormanu pa ga otvori,
pretvarajući se da je to već mnogo puta činila i da to što traži već napamet zna
gde je, no zbilja odmah ugleda na dnu ormana jednu crveno ukoričenu svesku.
Uzme je, ovlaš otvori, načini usnama i očima pokret koji treba da ubedi u
bliskost i vlasničko pravo na predmet, nasmeši se i već izlazi, pokraj
Šimokovićke, koja isuviše poštuje pisane stvari a da bi išta posumnjala.
Nijedna više ne progovori ni reč, rastaju se, ali se Vera oseća kao kradljivica.
Taj utisak je prati i kad je svesku već unela u svoju kuću i, uveče u krevetu,
krišom pročitala. Za to nije bila ovlašćena, zna, a ipak nije mogla ni da je spali
nepročitanu. Sad je pak poznavanje njenog sadržaja sprečava da je spali. Ima
osećanje da je u toj svesci sadržan čitav jedan čovek, i to čovek njoj dotad
nepoznat, na sasvim drugi način poznat, i da bi njeno uništenje značilo i
uništenje mogućnosti da se on, docnije, kad iznenañenje otupi, možda jasnije
sagleda. Tek sad se na nju obrušava strah, koji je na sahrani izostao: zar tako,
lako i ovlaš, iščezava, neupoznat, sadržaj čitavog jednog dugog života?
(Njezinom uzrastu on se čini veoma dug: četrdeset i nekoliko godina!)
Saopštava svoju neodlučnost Milinku, no on, pobornik ispravnosti, savetuje joj
da obećanje verno ispuni. Pa ipak to ne može. Pronalazi srednje rešenje: da
svesku više ne čita, već da je skloni s očiju do neke kasnije, zrelije odluke.
Tražeći za nju sklonište, pogled joj najpre krene ormanu, pa odmah ustukne,
gotovo sujeverno, pred tako upadljivim ponavljanjem. Ne, biće čak skrovitije
ako svesku stavi u svoj plakar za knjige, u koji nikad niko ne zaviruje; evo joj i
nalazi pravo mesto, izmeñu dvaju udžbenika, engleskog i matematike iz nižih
razreda, koji tu čame odloženi, nikom više potrebni. Ali pre nego što svesku
ostavi, tako reći pokopa umesto obećanog spaljivanja, pomišlja da svom
rešenju, koje oseća kao vrstu odricanja i izdaje u isti mah, mora ipak dati i
neko spoljno, pametljivo obeležje. Seda za sto, otvara svesku i u nastavku
Gospoñičinih, odlučnim kosim crtama unetih ispovednih pribeležaka, na prvoj
sledećoj praznoj strani ispisuje svojim okruglim rukopisom, sažeto i stvarno,
kao nadgrobni natpis: "Ana Drentvenšek, umrla 19. decembra 1940. posle
operacije žuči". Upravo ovaj zapis podstaći će Sredoja Lazukića da svesku
uzme sebi pošto na nju bude slučajno naišao četiri godine docnije kao vojnik
narodno-oslobodilačke vojske. On će prethodno u koloni promaći ulicama grada
- nekad svoga - ispod slavoluka s pozdravom oslobodiocima, to jest i njemu,
primiće na obraze poljupce nekolikih lepih jedrih devojaka koje će se na
vojnike ustremiti s trotoara zasipajući ih cvećem, da bi odmah zatim zaostale i
iščezle; utopiće se u mnoštvo na Glavnom trgu da sasluša govor nepoznatog
oficira s trorogom kapom španskog borca; uveče će se smestiti u kasarni a
zatim učestvovati na igranci, pokušavajući da osvoji bolničarku Valeriju,
Slavonku, dok je njena prijateljica ne bude odvukla u susednu manju sobu gde
se vesele oficiri na čelu s komandantom brigade, kog će još videti, dok su se
vrata odškrinula, kako igra, vitlajući rukama, na stolu zastrtom belim
čaršavom. Imaće osećanje da po nečem njegovom gaze nepozvani ljudi, meñu
koje doduše i sam spada, i to osećanje neće ga napustiti ni sutradan dok,
čekajući pokret dalje za front, bude obilazio novosadske ulice. Svuda
prljavština i palež, slavljeničko šarenilo i galama. Krenuće svojoj nekadašnjoj
kući, uz unutrašnji otpor, kao na groblje; osmotriće je sa ugla, samotnu kao
kulu, s kupolom na vrhu do koje je njegovom ocu, dok ju je gradio, bilo veoma
stalo. Zazvoniće, i po olakšanju što preda nj izlazi nepoznata mlada žena s
detetom u naručju (ponetim, kako mu se čini, radi zaštite) shvatiće koliko se
plašio da bi u domu, na legalu, mogao zateći nekog od starih komšija, koji zna
kako su mu majku odavde izveli i streljali, pa je možda čak sukrivac. Ovoj
neznanoj ženi lako će odati ko je i prirodno će prihvatiti njen strašljivi poziv da
uñe i osvrne se; obići će sobe kao da vrši smotru, okrznuvši pogledom tuñe
stvari koje sasvim menjaju i prostor što je nekad bio njegov, proći će i kroz
baštu, ogoljenu sve do tri bora koje je otac zasadio u ime sinova, pa će se
okrenuti i otići. Ali ovo zakoračenje u prošlost povući će ga dalje u njene
lepljive gvalje i on će, mesto nazad u kasarnu, ili na trg da se zabavi, obići
druga znana mesta redom kako mu budu padala uz put i na pamet,
poslastičarnicu "Labud", park, Sabornu crkvu, gimnaziju; svratiće do Milinka
Božića i od njegove matere saznati da mu je nekadašnji školski drug takoñe
odskora vojnik, virnuće u prozore bivšeg Gospoñičinog stana, a konačno će
dospeti i do kuće Vere Kroner. Kako pre rata u toj kući nije nijednom bio
(mada je to i te kako želeo), zastaće pred kapijom neodlučno, ali prizor nereda
u dvorištu i razjapljenih ulaznih vrata uveriće ga da je to napuštena kuća u
koju može slobodno ući. Razbacan ogoljen nameštaj, izgaženi nezastrti podovi,
razbijeno posuñe. Proći će kroz taj lom tupo kao što je prolazio ulicama, tražeći
po nagonu sobu gde je nekad Vera boravila, i odmah će je poznati, mada nikad
viñenu, po belom nameštaju i jednom komadiću bele zavese što se vijori
zakačen za kvaku otvorenog prozora, kao zastavica poraženoga. Otvoriće
orman, uveriće se da je prazan, opljačkan. Izvući će dve fiokice, takoñe
prazne. Pogled će mu zapeti za ormančić ugrañen povisoko u zid, s
raskriljenim belim vratašcima iza kojih će nazreti, poreñane u policama, knjige.
Njih naravno niko nije dirao, nasmešiće se podrugljivo. No njega će, kad bude
prišao bliže, uzbuditi uzana štampana slova na hrbatima udžbenika, istih koje
je nekad i sam s mukom pročitavao, uzeće da ih pretura, razgleda, zapaziće
meñu njima jednu neobičnu, crveno ukoričenu knjižicu, otvoriće je, iznenadiće
se kad u njoj nañe rukom pisane nemačke reči, ali njihove crte neće poznati
mada će mu se one učiniti odnekud bliske, sve dok u listanju ne bude stigao do
poslednje stranice i ugledao druga, drukčija slova, za koja će odmah znati da
su Verina. "Ana Drentvenšek, umrla l9. decembra 1940. posle operacije žući."
Cela prošlost će mu se vratiti, stuštiti se u njega kao ponornica; staviće svesku
pod vojničku bluzu i otrčati s njom u kasarnu. Onde će je pročitati, ali će biti
razočaran: Gospoñica, koju je znao samouverenu do oporosti, otkriva se
najednom raznežena, bespomoćna pred životom. Ipak će zadržati svesku, kao
jedinstven predmet izvučen iz požara, a predaće je požaru pet godina docnije,
po nagovoru i u saglasnosti sa jedinim licem kome je ona takoñe nešto značila.
Neće znati da je živ još neko nevidljivo obeležen krugom dnevnikovog
postojanja: Milinko Božić, pacijent bolnice za bezimene vojnike u
Sauerkammermünde. Bez ruku i nogu, bez očiju, razorenih bubnih opni i
glasnih žica, pokriven do vrata ćebetom ispod koga jedna gumena cev vodi do
posude na podu. U razmacima vremena, koje on ne može da meri, neko mu
prilazi, pušta do njega svežeg vazduha koji mu ponekad hladno oprlji lice, pri
čemu se u taj sveži dah umeša i miris tog nekog, miris znoja i sapuna i kože u
kom Milinko prepoznaje žensko, neka ruka ga otkrije, skine mu cev sa uda,
jedan sunñer natopljen mlakom vodom krene mu preko lica, vrata, prsiju i
stegna, pa ga dodirnu šake, nekad meke i tople, nekad tvrde i hladnjikave,
stegnu ga i zakotrljaju na trbuh, sunñer mu preñe preko leña i stražnjice, i on
se već kotrlja nazad, dobija cev na vrh uda i ćebe preko trupa. Sada mu se u
usta zaglavljuje neka druga cev, i uskoro on počinje da prima, sisajući, gutljaj
po gutljaj umereno tople, slane i slatke ujedno, hrane. Ne može da javi kad mu
je hrane dosta, ali ipak ima utisak da neko po nečem to saznaje, jer hrana
obično prestane da curi kroz cev pošto u njemu nastupi sitost, i on dobija kroz
nju vode. Prestaje sve, do sledeće posete. Tada on opet oseti onaj talas mirisa,
koji se lagano razilazi i napušta ga, pa pogaña naknadno kakvoj ženi pripada,
krhkoj i crnoj, ili punačkoj, neodreñenih boja, kakvu sluti u drugom jednom
mirisu. Nekad mu se čini da je žensko koje mu se približilo riñe, i setivši se
Vere, urlikne u sebi, oštro i otegnuto. Dalje od tog nečujnog urlika nema kud,
jer ništa ne zna: ni gde se nalazi ni kako je ovamo gde se nalazi dospeo, ni šta
je to da se on uopšte negde nalazi. Pa tako i povodom dnevnika Ane
Drentvenšek, kada se seti da je jednom - a šta je to jednom? - negde - a šta
je to negde? - bio spomenut, na ulici, kada je kretao noge, jer ih je imao, ako
ih je stvarno imao, kraj jedne devojke, ako je nje stvarno bilo, koja mu je o
dnevniku govorila - mada više ne zna sigurno šta je govor - on onda opet u
sebi urlikne, i to je upravo izraz njegovog poimanja toga predmeta.
[b]Obitališta [b] Kuća Lazukićevih, s kubetom, ukopana betonskim stubovima
u nepokorni, rastresiti, vetrovima valjani i nošeni pridunavski pesak. Fasada s
tri polukružna ispupčenja, u svakom trokrilni prozor prizemlja i, iznad njega,
sprata. Sa ulice pletena gvozdena ograda i u njoj kapija koja se priklapa uz
zvonak klopot; na dvorišnoj strani terasa s dva u račve raširena stepeništa,
koja, levo i desno, vode u baštu s travnjakom i sa tri u trougao razmeštena
bora. U vazduhu miris vode i rñe, iznad krova prelet belog galeba, njegov
ljudski krik i smeh. Čistoća, suviše zračna, sobe i leti promajne, zimi zagrejane
samo oko kaljevih peći, koje se u zoru ishlade. Nov, uglačan, naretko
rasporeñen nameštaj. Dozivanje iz sobe u sobu, odjeci koji varaju.
Nesporazumi, zamori. Kuća Kronerovih, u starom centru Novog Sada, u
kratkoj, maloj, zaptivenoj ulici iza evangelističke crkve, kamo su kanalizacija i
vodovod stigli docnije nego u predgraña. Ozbiljna ravna fasada, nejednako
razdeljena širokom, zasvoñenom, uvek otvorenom kapijom kroz koju se dopire
u asfaltirano kvadratno dvorište s razbacanim buradima, sanducima,
parčadima roščića i, zimi, korama pomorandže. Sobe u oba krila velike, zbog
uskih prozora pomračne, ispunjene mešavinom davno nabavljenih, već
crvotočnih, i novih, skupih stvari, od kojih se ništa ne uklanja, nego sve, jedno
uz drugo, gomila. Prostrane, hladne kuhinje, ostave s mnogo praznih boca i
tegli, kupatilo u kom peškiri, izvešani gde se prolazi, padaju na pod. Iza
dvorišta, izdvojen, s ivičnjakom u visini kolskog trupa kao pregačom oko
pojasa, smrknut, prašnjavih, mnogookih prozora magacin, s drvenim
odeljkom, kancelarijom. Kuća sa stanom Milinka i Slavice Božić, o boku
konjičke kasarne, gde je kolovoz već od tucanika, oivičen jarkovima punim
mulja i smeća koje leti zaguši trava, kao starčeve uši dlaka. Zgrada niska,
kratka, a u dvorište, kao rak kracima, duboko uvučena sve do posebno
nazidanih, daščanih, šupa i zahoda, zajedničkih, ispred povrtnjaka. Rojevi
muva, pčela, po krovovima golubovi. Ulaz u stan kroz kuhinju, sa štednjakom
sjajnim od šmirglanja, šivaćom mašinom, umivaonikom bojenim belo svake
godine. Iza kuhinje soba: rastavljeni bračni kreveti, na sredini sto i stolice
uspravnih naslona, orman na kom se zbijeno nižu tegle kompota i paprike s
vinjetama godišta ispisanih na nalepnicama. Dve ulice dalje, u omanjoj,
prizemnoj kući stan Ane Drentvenšek. Soba i kuhinja. Stari krevet, orman, sto
zastrt zelenom čohom i etažer sa knjigama, mahom udžbenicima i rečnicima
raspadnutim od upotrebe, ali i ponekim romanom i jednom antologijom
nemačkih izreka "Geflügelte Worte". Na zidu pejzaž u ulju, kupljen od slikara,
mladića, koji ga je ponudio jedne zime, uramljenog, idući od vrata do vrata. U
kuhinji gvozden, napola zarñao štednjak, kredenac, sto i hoklice, električni
rešo na kom Gospoñica najčešće kuva, na brzinu, bez strpljenja, jer je
prostorija hladna. U Beogradu, na drugom spratu gospodstvene
četvorospratnice koja izlazi na dve ulice, garsonjera. Nepomično teške stvari,
zidni sat sa zvonom, desetak ikona po zidovima, zapušteno, posuknulo od
cigaretnog dima. Novosadske i beogradske kafane u prizemljušama čija su,
nekad prostrana, dvorišta naknadno načičkana letnjim kuhinjama, šupama,
vešernicama, sobama za sastanke, od čijih otpadaka umire trava, korov,
poslednja nekresana voćka. Bolnica u Sauerkammerm?nde na bregu visine 546
metara, s prilaznim asfaltnim putem koji se pred kapijom završava. Visok zid
od cigala, iza njega četiri dvospratne kvadratne zgrade, jednake, na jednakim
razmacima kao kockarska četvorka; u svakoj po 32 sobe, od kojih jedna
lekarska i jedno malo skladište lekova. Pozadi, iza vratanaca u zidu, okruženi
stablima do njih iskrčene šume, humke s drvenim krstovima bez natpisa. Logor
Osvjencim kod Krakova u Poljskoj. Desetine hektara bodljikavom žicom visoko
ograñene ravne zemlje, prekriljene duguljastim, niskim barakama, upravnim
zgradama na sprat, čañavim radionicama, belo okrečenom prizemnom javnom
kućom, bolnicom, zatvorom s podrumima za mučenje i zidovima za streljanje i
vešanje, sve to nadvišeno štrkljastim osmatračnicama i oblim odžakom furune
za spaljivanje - krematorijumom.
Gospoñičino doseljenje u Novi Sad: stupanje brodolomnika na kopno. Na
kopno neslavno: gde su najvaljaniji uroñenici oni društveno najniži: taljigaši i
zidari nadničari, jer rade previše i za suviše mali novac da bi se mogli predati
porocima. Svake subote se okupaju u kuhinji u koritu u koje im je žena nasula
vrele vode, presvuku se u čisto, pa idu u krčmu, da se napiju i da po povratku
ženu istuku i oplode. Svi ostali nose u sebi otrov nedovoljne pregaženosti:
nečemu teže. Čitaju nedeljne ilustracije i priželjkuju da su milioneri, ili
inspektori policije, ali zato da bi sebi uredili basnoslovnu javnu kuću ili da bi
slično mogli zabraniti drugima. Ovakav pogled na staleže, meñutim, nije delila
Gospoñica, iako je u Novom Sadu živela po jevtinim stanovima, baš u
susedstvu čednog radničkog sveta. Ona je poticala iz drugog, drukčijeg kraja,
iz vinogorja zagorskoga, s poslednjih obronaka snežnobelih Alpa, iz gradića s
brdski čistim ulicama i iz kuće sa zeleno obojenim prozorskim kapcima koja se
neumoljivo provetrava, i gde se nedeljom razgovara sa župnikom o
neuništivosti vere i o uspehu dece u školi. Kao Nemica, uz to, u podsticajnom
okruženju slovenačke i hrvatske većine, kći sajdžije koji je, hrom, bio napušten
od svoje žene kada je Gospoñici i sestri joj bilo pet i sedam godina, pazila je i
posebno na ponašanje i način izražavanja, pa i na isticanje svojine, jer je
valjalo potvrditi se, izdvojenosti i moralnim senkama uprkos. Zbog te
prpošnosti, koju je, možda, protumačio kao izdajnički znak imućnog stanja, na
nju je bacio oko pomoćni beležnik, Slovenac, visok, koščat, suncem opaljene
tamne kože i kukasta nosa nad tršavim pepeljastoplavim brkovima, i čim su se
uzeli, ubedio je (bio je preduzimljiv u krevetu) kako valja da zatraži svoj deo
nasledstva, da bi ovaj bio dodat mirazu, koji se pokazao nedovoljan, radi
preseljenja u Zagreb i otpočinjanja samostalnog posla. Taj samostalni posao
trebalo je da bude neka vrsta advokatske kancelarije, upravo savetovališta,
pošto Janez Drentvenšek pravni fakultet nije imao, no je samo naginjao struci;
a ispilio se kao podrumski lokal u jednoj sporednoj ulici zagrebačkog Starog
grada s natpisom u drečećim bojama preko ulaza u visini trotoara "Pravna
pomoć! Rešenje vaših problema je iza ovih vrata!", što ga je Drentvenšek
prepisao iz jedne reportaže o američkom poslovnom životu. Niko, ipak, nije
sišao sa svojim brigama niz klimave stepenice te bivše, odavno puste
cipelarske radionice sa njenom novom primamljivom firmom, pa se sav
novčani promet svodio na plaćanje zakupnine. Druga zakupnina odlazila je na
nameštenu sobu koju su mladenci iznajmili nedaleko od "kancelarije" i gde je
Ana Drentvenšek, da bi prištedela, na gvozdenoj peći premazanoj srebrnom
bojom kuvala geršlu i pržila griz uz barene viršle, jer je od tetke koja je nju i
sestru, mesto odbegle matere, vaspitavala, znala da je to, premda jevtina,
"jaka hrana", u kojoj muškarci uživaju. Ali Drentvenšek nije bio utilitarist,
voleo je raskoš, pohovane odreske i pivo, svetle tople sobe u kojima svira
muzika, te je izbegavao kuću izgovarajući se poslovima. U stvari, razgledao je
izloge u Ilici i večeravao po restoranima. U jednom je upoznao garderoberku
tridesetih godina, prsatu, s jakim nausnicama, i saživeo se s njom, najviše da
bi stekao pravo i povod da do zatvaranja sedi, čekajući je, u kafanskom dimu i
žagoru, mesto da se dosañuje kod kuće. Onde je Ana čamila uplakana, jer on
joj više ni u krevet nije dolazio, iako je bdela do njegovog dolaska čitave noći,
kraj griza koji se lagano ugljenisao na neugašenoj peći. Po danu, u koji bi
izronila crvenih očiju iz svoje usamljeničke sobe, nalazila je zaborav u društvu
stanodavke, udove Tkalec, takoñe Nemice, donekle takoñe obmanute u svom,
davno prošlom braku, jer joj se muž, darovit svirač i pomalo kompozitor, rano
bio razboleo na plućima i umro, ne načinivši joj poroda a namučivši je
džangrizavošću. Jedinu svetlu grudvu u sećanju na zajednički život starica je
izvlačila sa njegovog početka, kada je, tek venčana s Tkalcem, zastavnikom
trompetistom, doplovila (zaista brodom, u kabini, iz Beča - to im je ujedno bio
svadbeni put) u za nju prvo mesto službovanja, Novi Sad, grad daleko prema
istoku, ali na Dunavu, kao i Beč, i s nemačkim govorom u širokoj upotrebi, s
moćnom vojnom tvrñavom prekoputa, kao kakvim Šenbrunom. Sve je tu, čini
joj se, plivalo u ružičastim odrazima, kao u mirišljavoj vodici. Dunav ružičast u
suton, vazduh ružičast rano izjutra, cvast voćaka s proleća, muževljev glas iz
ružičaste bašte, gde je poučavao sviranju na violini i trubi mališane čiji su se
roditelji takmičili da mu ih, uz naknadu, povere. Njene priče u boji plele su se
nepresušno kroz usamljeničke dane Ane Drentvenšek, a preobrazile se,
neočekivano, u izlaz kada je Janez Drentvenšek sasvim iščezao, odnevši
krišom svoje lične stvari u zajedničkom koferu i unovčivši čak i nameštaj iz
radnje za koju, ispostavilo se, dva poslednja meseca nije platio kiriju. Mlada
žena stajala je bez sredstava, u gradu u kom je doživela jedino uvrede,
nadomak svog gradića, gde se onemogućila - šta je bilo prirodnije, nužnije
nego otići daleko? Što dalje. Onamo gde su ljudi još jednostavni, gde vladaju
blagostanje i izdašnost ravnice. Plačući se pripremila za put, plačući ju je
stanodavka blagoslovila, zavideći joj na mladosti koja će se još rascvetati u
onom lepom, blagom kraju. A stigla je u Novi Sad (vozom) po letnjem pljusku,
koji je nepopločani prostor pred stanicom nakvasio u blatište, te je na petama
odgacala do najbližeg hotela, punog seljaka i nakupaca na proputovanju.
Onde, na spratu, do pred zoru je slušala lelekanje pevačice iz kafane u
prizemlju i smeh kelnerica koje su goste dovodile u susedne sobe. Sutradan je
potražila podstanarsku sobu i iznajmila je, zbog pristupačnije kirije, u jednoj od
onih predgradskih, prizemnih najamnih kuća sa bunarom na pumpu i zahodom
od dasaka, koje će do kraja biti okviri njenog života, uzroci njenih
nezadovoljstava, glavobolja, gubljenja apetita. Šljunkovito tle i rastrčane bistre
vode vinogorja zagorskoga zauvek će ovde, u carstvu peska i lepljive crnice,
ostati predmet zavičajne čežnje, a uzalud će njene oči tražiti i obećanu
ružičastu boju na sivim, leti usijanim a u sva ostala godišnja doba kaljavim
pločnicima, po neobuzdanom buju bašta, po rastrganom, mlečnom nebu.
Hrana koju će moći da dobavi imaće ukus peska što ga vetar pronosi ulicama i
ubacuje pregrštima kroz pukotine ispod vrata i oko prozora, ljudi će biti spori,
lukavi, gledaće u nju žmirkajući u neprilici ili pokušavajući da proniknu kao
tajnu zašto je došla meñu njih. Ali ona će se sećati svog zdravog detinjstva,
svog valjanog oca koji se nije uzdrmao kada je bio neverno ostavljen s
majušnom decom, već je nastavio da vuče hromu nogu još upornije od kuće do
pijace, od pijace do kuće, iz sobe u radionicu, iz radionice u sobu i u crkvu i u
opštinu, štiteći njih dve, stojeći ispred njih uzdignute glave i isturenih prsiju
kao brana čestitosti. Sada je bila sama sebi ta brana, pa se krutila da je ne bi
nešto povilo. S ljudima se ophodila učtivo, ali na odstojanju svog drukčijeg
vaspitanja. Išla je za poslom, koji je nalazila čitajući oglase u mesnim
novinama, najčešće uz decu imućnih, kao čuvarica i negovateljica umesto
njihovih razmaženih majki, ali je već tada maštala o poučavanju, poput onog iz
Tkalčevičinih kazivanja, na trubi i violini u dnu bašte, na mesto čijeg treštavog
i cijukavog glasa je stavljala blagozvučje svog maternjeg jezika. Dala je, sad
ona, uglas u novine, i čim su se javili prvi učenici, napustila je poslove
Kinderfr"ulein, postavši odsad samo Fraulein - Gospoñica. Držanje časova ju je
prisililo da uredi sopstveni stan - doduše jevtin, u istom, siromaškom kraju -
da u njega kupi nameštaja, istina polovnog, i na otplatu; u isti mah otpala je
od obilne domaće hrane koju je dobijala uz decu. Jela je sad počesto sam hleb,
i pila - jer je počela bolovati na stomaku - čaj od kamilice, koju bi krajem leta
predostrožno ubrala na ledinama van grada i osušila na svom delu tavana.
Dešavalo joj se da od gladi povraća, ali bi je uvek, kad je već očajavala, neka
komšinica ili mati nekog učenika pozvala na užinu ili joj poslala kolača da ih
proba. A u meñuvremenu, njena savesnost, napredak njenih ñaka u školi i
skromna cena njenih časova izlazili su na glas u gradu, meñu ljudima koji su
brinuli o budućnosti svoje dece, pri ćemu je ovom ličnom rastućem ugledu
doprinosio i rast ugleda sile koju je, svojim i njenim jezikom, i nehotice,
zastupala. Počela je u poslovnom smislu stajati na noge. Tada se na njenom
pragu pojavio Janez Drentvenšek, omršaveo, progrušanih i obešenih brkova, u
istanjenom odelu i kaputu i u zamašćenom, zelenom, na lovački nalik šeširu,
nedavno otpušten iz zatvora, gde je boravio zbog pronevere. Zamolio je
Gospoñicu za oproštaj, obećao da će se besprekorno vladati, raditi, i ona, ma
koliko u njega bila razočarana, nije mu se mogla odupreti. Dva-tri dana učtiv,
poslušan, odlazeći na duge šetnje za vreme njenih časova, javljajući se
zamašnim skidanjem šešira komšijama, počeo je uskoro da traži novaca za
cigarete i novine, pa i za kafanu, jer se do posla, govorio je, ne može doći bez
dobrih poznanstava. Takvih je navodno s vremenom sticao, i kroz njih
saznavao za mnoge korisne ideje, samo što je u ostvarenje svake trebalo
uložiti nešto gotovine. Obnovile su se stare čarke i strahovanja, s tom razlikom
što je Gospoñica sada bila osloboñena lakovernosti, a imala obavezu da drži
pribrano nastavu po šest i sedam i osam časova dnevno. Gubila je živce,
prestala je da jede, povratila je žuč; u isto vreme vlasnici kuće izjavili su da ne
žele slušati svañe po svu noć. Gospoñica je naložila mužu da ode, a on je tu
uslovio novcem za troškove puta i za počinjanje nove egzistencije u nekom
drugom mestu. Ponovo je morala da uzme novca u zajam, a onda da
otplaćuje. Stalno je nešto otplaćivala, za nešto štedela, i uvek je uspevala da
uštedi, da otplati, da odradi, samo ju je štednja - i novca i zadovoljstva -
razjedala. Sve češće je pobolevala, i bolesti su je sve više udaljavale od
očekivanja koje je nosila u sebi - još uvek - iz ružičastih opisa gospoñe Tkalec,
koja su uključivala i onaj muški glas što iz bašte mrmori i što ga je ona
prenosila sad na ovog sad na onog čoveka, poznanika, udvarača.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

3 Re: Aleksandar Tišma - Upotreba čoveka taj Ned Sep 30, 2012 11:08 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Počela je
uviñati da će, postigavši samostalnost, ostati isuviše samostalna, sama, a da
samoći nije dorasla. Tada, nemajući kome da se poveri u slaninarskom,
pakosno uškiljenom Novom Sadu, počela je pisati dnevnik.
Prisustvo Nemice nastavnice u Novom Sadu ponudilo je Nemanji
Lazukiću ostvarenje davnog nauma o ubacivanju trojanskog konja u tabor
neprijatelja. Neprijatelj njegovog naroda, dakle i njegov, bili su Nemci,
doseljenici u Vojvodini, koji su, oslanjajući se na ojačalo Treće Carstvo, zgrtali
ispred Srba najplodniju zemlju i zidali na njoj prostrane kuće pa ih punili
svojim, na izgled slabokrvnim i mlitavim, ali u radu i napredovanju upornim
nakotom. Lazukić je u ovom, po stanovništvu mešovitom kraju bio takoñe
došljak, iz Srbije; on ne samo što nije razumevao nemački, negu nije mogao ni
zamisliti da se škripava nemačka reč (koju je slušao kao ñak-vojnik iz rova
preko nišana puške) dade bez zazora izgovoriti, pa ga je zapravo od trenutka
dolaska u Novi Sad, nazvan srpskom Atinom, poražavalo što neko civilan i
izgledom običan i čovekolik to ipak čini, i upravo čini njemu na dometu uha.
(Smetao mu je i mañarski, ovde još šire odomaćen govor, ali sa te strane nije
osećao opasnost: "Mañare ćemo", govorio je, "pojesti za doručak."). Pratio je s
usredsreñenom mržnjom sve što su Nemci javno i intimno činili, kako su se
bogatili, kako su se učvršćivali osnivajući rodoljubive organizacije, šireći svoje
osvajačke ideje, svoje slike, ambleme, zastave. Činili su sve ono što su Srbi,
po njegovom mišljenju, trebalo da čine, na ovoj svojoj periferiji osvojenoj
mačem uz njegovo, Lazukićevo, učešće i žrtvu, ali što, avaj, nisu činili niti su
činiti umeli. Što je bilo najbolnije, on ni sam to, pokazalo se, nije umeo. U Novi
Sad je prispeo, po završetku studija koje su se zbog rata odužile, s
unutrašnjom misijom da posrbljuje. Meñutim, primio je i zadugo nije odbacio
pripravničko mesto kod advokata Matkovića, Bunjevca katolika, koji je
otvoreno žalio za civilizovanom Austro-Ugarskom i zastupao u parnicama,
uglavnom, jer su bili najimućniji, Nemce i Jevreje. Lazukić je kod doktora
Matkovića imao, uz platu, i stan, sobu s mekim divanom i debelim zastorima
od zelenog somota koji ujutru nisu propuštali svetlost ni uličnu buku; u
polumraku tog stana, i senovitog dvorišta, na koje se otvarao, principalova kći
Klara, već zašla u tridesete godine, bleda i krhka, učinila mu se priviñenjem
čiste nevinosti, pa je dozvolio da bude uvučen u bračnu mrežu koju su
Matkovići, očajni zbog neudate jedinice, oko njega ispleli. Računao je da će
njena, po starini hercegovačka krv, na vatri njegovog svežeg, mlañeg soja, da
uskipi i razlije brojno potomstvo: tri sina je namerio da s njom ima, a kćeri
koliko bude potrebno dok se želja za naslednicima imena ne ispuni. No, posle
drugog sina, žena se razbolela, i to baš na materici; operacija, izvedena u
Zagrebu, zapečatila je njegove dalje nade. Tada se i javno okrenuo protiv
Nemaca, kao vitez kome su izbili iz ruke štit pa mu preostaje jedino da
napada. Napustio je tasta i obratio se drugoj klijenteli, Srbima preduzimačima i
političarima; sproveo je s uspehom nekoliko krupnih parnica i sazidao na dug
vilu izvan grada blizu Dunava, kamo se selio novi vladajući sloj. Ipak, više od
sopstvenog blagostanja njega je brinula sudbina nacije, pa se oduševljeno
vezao za malu, ali od vlade pomaganu nacionalističku stranku, objavljujući u
njenim novinama zapenušene napade protiv nemačkog podlaštva i
manjevrednosti. Ovi napisi su, meñutim, ostajali bez pravog odjeka, jer mesto
da su bili potkrepljeni podacima, koje su malobrojni čitaoci u njima očekivali,
vrveli su od samih mucavih vapaja i šupljeg busanja. Pitajući se zašto je to
tako, Lazukić je sebi morao priznati da neprijatelja, kog tako silno mrzi, na
žalost premalo poznaje; uviñajući da je za njega samog, pa i za starijeg mu
sina Rastka - koji se uostalom izmetnuo na majku, slab telom i bezvoljno
povučen - kasno da nadoknadi bolni nedostatak, odlučio je da za boj prsa u
prsa osposobi barem Sredoja, kog je i inače, glavatog, tamnokožog, prekog,
smatrao istinskim svojim izdankom, te ga je za početak poslao Gospoñici da
uči nemački jezik. A sa Robertom Kronerom bilo je obratno: on je Gospoñici
poslao kćer Veru - kad već sina nije mogao privoleti - zato što je nemački,
upravo lokalni švapski, bio njegovoj deci maternji jezik, kao uostalom njemu
jidiš, takoñe ogranak nemačkog. Ogranci iskvareni, i jedan i drugi, sa
nedozvoljivim sažimanjima i iskretanjima; odstupanja od pravila, od
pravilnosti, kao i, činilo mu se, ceo njegov život. Evo mu se znamenja vrzmaju
po kući, kao crni glodari. Njegova mati, povezane obrijane glave, ćutljiva, u
mračnom kutu svoga dela kuće predana molitvama, postovima, ritualnom
paljenju sveća u petak uveče, kao da bi preteranom revnošću htela da iskupi
grehe svog sina i unučadi, obeščašćenih blizinom i dodirom i krvlju snahe
nejevrejke, služavke i drolje. I ona, snaha, njegova žena, neuka, nečiste
prošlosti, s bledim telom iznojenim stotinama noćnih znojenja, proparenim
stotinama noćnih parenja, nadimljenim stotinama noćnih pušenja, bezvrednim
za bilo šta sem snošaja, a za snošaj njemu neupotrebljivim. Kroner, koji je
sedeo nasred kuće kao islednik i krivac, čas u kancelariji-pregradi veletrgovine,
čas u njoj susednom stanu, osećao je ova, od uobičajenog odstupajuća
vladanja, kako kotrljanje nekih ludih točkova pod temeljima, koje ga odvlači
kojekuda raštrkano i nekontrolisano, u neku sramnu propast. Sklanjao je oči.
Ali i ne videći, čuo je nepravilne govore, kreštave i drećave, raznorodne, svoje
dece i žene i majke, i činilo mu se da nakaznost tih govora i oličava i podstiče
nered u temelju njihovog ponašanja. On sam proveo je kao mladić, poslat po
završetku trgovačke škole od strane svog dalekovidog i velikodušnog oca, četiri
godine u Beču, kao volonter i docnije kontist, kod poznaničke firme Adelst"dter
und Sohn, pa je odlazeći subotom u Burgtheater, a radnim danima uveče na
predavanja Trgovačke omladine, imao prilike da nauči pravilan, književni oblik
i izgovor reči nemačkog jezika. Trudio se da se služi tim rečnikom i izgovorom
kada bi, u nedeljna popodneva, išao u posetu svom poslodavcu u kuću da
čavrlja s njegovim dvema odraslim kćerima i manjim sinom, za stočićem u
salonu, iza kog je širok orman sadržavao dela pisaca čija su imena bila
odštampana zlatnim slovima na hrbatu: Körner, Goethe, Herder, Schiller. On je
te knjige dobijao i u zajam preko nedelje, i mada nije stizao da iz njih mnogo
pročita, sam disciplinovani sled štampanih zakučastih gotskih slova koja je u
krevetu pred usnivanje poluglasno iščitavao - baš kao molitvu, u vreme
nekadašnjih, od majke naučenih molitava - dovodio ga je u stanje ponositog
mira. Tada se u njemu rañala odluka da ostane zauvek u gospodskom,
urednom Beču, ma i čitavog života činovnik, a ne gazda u podvodnom, lenom
Novom Sadu, koji mu je izgledao dalek, potonuo svojim niskim kućama u
maglu i šiblje, kao zagušljiv san. Ali otac se razboleo, umro, mati ga je posle
sahrane zadržala da se na njegovom ramenu isplače, a u jecaje plača bila su
udenuta i uputstva za voñenje trgovine, preuzete od oca u amanet. Nije se
mogao odupreti, ali je očajavao zbog zabitosti u koju je zapao, zbog lošeg
braka u koji ga je zavelo možda očajanje, zbog zbrkanih govora, u koje ga je
zagnjurio taj brak. Šaljući ćerku došljakinji, on ispruža ruku, naknadno, za
smislenim životom koji je promašio.
Večernja izdvajanja. Jedino Milinko Božić i mati mu Slavica ne znaju za
to bolno nadimanje ličnosti. Oni su i uveče zajedno, tek uveče zapravo. Iako,
otkako je postao velik dečak, sin spava u sobi, a mati na otomanu u kuhinji,
oni, pošto legnu, razvezu, podignutim glasom da bi se čuli na razdaljini, pa
ipak prigušeno da ih ne oseti komšiluk, razgovor za koji obdan nisu imali
vremena. "Imaš li sutra gimnastiku?" "Moram li ujutro po hleb?" "Danas si
manje učio nego juče." Ne samo reči, već, pošto one prestanu, misli, spajaju ih
jedno s drugim kao putevi što se prepliću, kao nokti što se blago zarivaju jedno
drugom u dlan. Željno, nezasito. Kod Lazukićev1h podvojenost. Stariji su
zaneti jedno drugim, kao prikazama. Lazukićka, s ravnim listovima nogu koje u
kasnijim godinama na člancima otiču, s bledim udubljalim kapcima nad
izbuljenim očima, upalih obraza, obešenih grudi, još je ushićena svojim
izvoñenjem iz poznog, beznadežnog devojaštva i svojim spasiocem, ozbiljnim i
junačnim Nemanjom; on, iako je izneverila njegova nadanja u obilan porod,
vidi nad njom, u oblaku, blagoslov bogatstva i raskoši. Leže u istom krevetu
svake noći i miluju se. Sporo, strpljivo, vrlo nežno, kao da je ono drugo
lomljivo. S rečima izvinjavanja prošaputanim na uho drugome. Sa skoro
suznim rastankom pred usnivanje. Ali ta obazrivost je mnogo čujnija nego što
oni misle: pod njihovom nežnošću krevet uzdiše i cvili po sat, parket potmulo
odzvanja dok koračaju, najpre jedno pa drugo, pipajući, jer ne pale svetlo, u
kupatilo, odakle dugo pljuska i šušti voda u zahodskoj šolji i kadi. Sinovi,
navikli na te šumove kao na prve i najdublje u sećanju detinjstva, već su prošli
davno i kroz tumačenje njihovog značenja. Prosto im smetaju. Rastko, koji čita
sad ovaj sad onaj roman, ili istoriju neke egzotične zemlje ili reportažu o
pozadini ratova i prevrata, mršti se jer mu odvlače pažnju. Sredoje, koji
odmah gasi lampu da bi se predao sanjarijama, odupire im se snažeći
uobrazilju do opipljivosti, a onda, pobeñen ipak, prasne u smeh. Gospoñica je i
stvarno, fizički, sama; ona osluškuje u mrak, čini joj se da čuje miša kako
gricka u ćošku sobe, da čuje vrzmanje mačke (možda lopova) pod prozorom u
dvorištu. Ona misli na oca, misli na ljude koje je preko dana srela (na ponekog
muškarca), misli na sutrašnji dan, koji joj se, sledom časova, sledom reči koje
na njima mora izgovoriti, čini neprekoračivim, nepregledljivim kao brdo, meko,
rastresito, koje će se na nju srušiti i zatrpati je. Kod Kronerovih je sama jedino
baka, u svom delu stana razdvojenom od sinovljevog kapijskim prolazom. Ona
se još uvek oseća kao da je tamo, u "gospodarskom stanu", a ne u ovom
služinskom, u koji se, doduše, svojom voljom povukla, čim ju je sin obavestio
da će se, i kim, oženiti. Misli onamo, ne ovamo, zamišlja jače nego što čulima
prima: unuka i unuku, snaju, kako se razvalila, razbacivši noge preko rubova
kreveta, s riñom obraslinom u sredini, odišući smradom svog parfema, čiji
otrov njenog sina (kog ne vidi, sem kao crtu, bola) guši, tanji, topi. Gerhard,
koji se ceo dan vitlao sa uličarima, spava otkako je izubijanu glavu spustio na
jastuk; Vera, u svojoj beloj devojačkoj sobi, uporeñuje, kao dva lista knjige:
prizore ulice, lica suseda, grdnje profesora, urlike dece, s ukućanima, njihovim
licima i ponašanjem, pa uznemireno shvata da ih deli ambis. Šta treba učiniti
da se on premosti, zatrpa? Ne može da dokuči, samu oseća da nešto potmulo
oko nje ne dozvoljava da doñe do izravnanja, do smirenja. Njena mati
meñutim spava. Namirila je sina, toplo je u sobi, krevet je mek, niko je neće
buditi, ujutru može ustati i posle muža. A on, u svojoj radnoj sobi u koju je dao
preneti kauč tobož zbog knjiga koje su mu onde pri ruci i kad ih se kasno
zaželi, prevrće se u jedu što zna da ona tako zadovoljno miruje, što ga ne
čeka, ne želi. Želi li ikog, u svom snatrenju, ili makar u snu? On veruje da ne
želi, jer je takvu poznaje: da je sama sebi dovoljna dok je ovako uz sina,
okružena sigurnošću. Ali sigurnost se ruši, sin se udaljuje (on to vidi pre nje), i
čim se ti potpornji budu izmakli, zna da će se i ona izmigoljiti, klisko kao riba, i
neodoljivo, kao što se izmigoljila iz svog ranijeg života, uvukavši se u njegov,
samo da bi ga obmanula, a onda jednom i ostavila.
Radi zadovoljenja, Robert Kroner odlazi u kuću s devojkama Olge Hercfeld.
Ona se nalazi nedaleko od njegove kuće, u prvoj prometnoj ulici na koju izlazi
uličica pozadi evangelističke crkve. Kuća se vidi čim se na tu ulicu
(Karañorñevu) kroči, temeljna, ovisoka, isturena na ugao ravnim zasekom na
mestu vrata, sada zazidanih, nekadašnje zlatarske radnje pokojnog Filipa
Hercfelda, muža Olge Hercfeld. Onamo ka uglu, iza čijeg se zasečenog zida
održavaju ljubavni sastanci, palacne Kronerov pogled u svako doba dana, i kad
ne misli da svrati. Svraća po dogovoru, u sporazumno odreñeni, obično
večernji, sumrakom zaštićeni čas, napustivši kuću tobož radi šetnje pred
večeru, i kad stigne, onde ga već čeka devojka, neka od tri-četiri Hercfeldkine
stanarke koje kod nje borave po nekoliko nedelja ili meseci da bi zatim mesto
ustupile drugima, ili devojka ili žena iz grada koja je pristala na Hercfeldkin
nagovor da se za novac dade obljubiti. Ove namernice, žene koje on ranije nije
video, već će mu biti pokazane i predstavljene tek u času kad treba s njim da
legnu, njemu su najdraže, donose mu uzbuñenje nepoznatosti, iznenañenja,
ispunjavajući ili razočaravajući jedno očekivanje koje je uvek istureno do
krajnje crte mogućnog. Do crte ljubavi, jer Kroner je spreman, svaki put, da
spozna ljubav i reši se na stalnost i vernost ukoliko u slučajnoj ženi nañe odziv
na svoje težnje. Na svoju glad za jednim neprisutnim, nedostajućim osećanjem
koje za trenutak sevne u dodiru sa ženom i onda redovno iščili. Ono ga je
obmanulo utiskom trajnosti kada je na sličan način, u sličnoj bludnoj kući, u
krčmi pred vrbaskom železničkom stanicom, pronašao svoju ženu. Ugledao ju
je, ušavši u zadimljenu, od buke nabubrelu kafansku dvoranu, s koferčićem, da
sačeka voz, raskrupnjalu, belu, nabreklih rumenih usana meñu koje je gurala
rub čaše, čaše pune vina, koja je zvonko kuckala o njene krupne bele zube,
pre no što će niz nagib njenog grla saliti oporu, kiselu, vatronosnu tečnost.
Danuo je: "Rezi!" gotovo ne verujući da je to ona, služavka-dete s kojom se
gañao jastucima i valjao po ćilimu dok su mu tata i mama pozadi u radnji
brojali i knjižili dnevni pazar, i sa kojom je spavao, obučenom, riñih pletenica
pruženih po belom jastuku na kome je njemu počivala glava, da ne bi bio sam i
plašio se mraka dok mu se mati i otac ne dovezu kolima iz Sombora ili Sente
posle pijačnog dana. Tada je Rezi, služavka, Nemica, spretna i jaka, žilava,
delovala kao mala muškobanja, u poreñenju s njim, ñakom, žgoljom, skinutim
za spavanje u dugu belu spavaćicu, i tek ako bi se potukli i on se rasrdio,
iznenañivao se kako je, omlitavljenu smehom, lako baca na oba mršava
ramena. Tada još skoro nije ni imala dojki, već samo dva pljosnata brežuljka
na prsima, po kojima je on pobednički polegao, pritiskujući joj rukama ruke na
pod, nogama tanke bele mišićave noge na ćilim, da se ne bacakne i ne svali ga
sa sebe. Ali tu, u kafani, ona je već bila obla, grudi su joj mlečno raspinjale
žutu izrezanu svilenu bluzu, u licu bela, vlažnih belih zuba koji su se bili
pravilno rasporedili iza njenih tankih, zategnutih usnica, i kad je mlečno
raspinjale žutu izrezanu svilenu bluzu, u licu bela, vlažnih belih zuba koji su se
bili pravilno rasporedili iza njenih tankih, zategnutih usnica, i kad je legla s
njim u krevet, u sobi iza kuhinje kamo ga je odvela pošto se s njom pogodio i
podmitio krčmaricu, rastvorila mu se u raskoši odrasle devojke. Kroner nije
prestao da k njoj odlazi, izgovarajući se majci za česta putovanja u Vrbas
naplatom računa, u onu predstaničnu kafanu, u njen razvrat i bestid, sve dok
se nije njome oženio, posle naizmeničnih kolebanja, zaricanja da će s njom
raskrstiti, zgañenosti, ponovnih oduševljavanja njenom detinjastom nežnošću
sličnom onoj u noćima kada su bivali ostavljeni sami u trgovačkoj jevrejskoj
kući, gde je Švapče, hrišćanče, goj, uvek samo sluga, stvor nižeg reda, mada
zagonetno opasan i zato držan na odstojanju. Turobnom, mršavom Robertu
Kroneru ona je bila jedini podstrekač igre, zaborava - nekad u detinjstvu i sad
u odrasloj dobi, kada se igri i zaboravu teži kroz zametanje novih života -, on
nije mogao zamisliti nikoju drugu da sa njom zameće porod, iaku je pokajnički
znao da kao Jevrejin to treba da čini s istovernicom, no, sve istovernice sa
kojima su ga sastavljale slučajnost i provodadžijske smicalice njegove
zabrinute matere ledile su u njemu svaku pomisao na igru, na krevet, na
potomstvo, kao da su starije roñake sa kojima bi bio nateran na
rodoskrnavljenje, i on je ispred njihovih preteći iskeženih osmeha putovao u
Vrbas, u predstaničnu krčmu, i s Rezom, umereno pijanom od vina, išao u
krevet, prljav i osramoćen, no u kom mu je ona rastvarala toplo crvenilo svoje
kose, jezika i trbuha. Ali pošto se njome oženio - nanevši sramotu i sebi i
majci, nju navevši da se preseli u služinski stan da ne bi bila pod istim krovom,
čime ipak nije izbegla susedništvo i blizinu sa bivšom služavkom, koju je nekad
otpustila zbog beznačajne greške i tako reći ona gurnula u nered, na krivi put,
da bi je za kaznu dobila nazad kao snaju -, Kroner više nije u njoj nalazio
nekadašnju drugaricu u igri. Ušavši u njegovu porodicu, kao da je izgubila svu
neobaveznost i lakomislenost koje igra zahteva, kao da je i nju zasuo nanos
odgovornosti koja pritiskuje narod čija je glavna briga da preživi. Trudnoću je
shvatila ozbiljno, kao neki zadatak; ležući s Kronerom, počela je držati oči
napeto uperene u mrak iznad postelje, izbegavala je nagle pokrete i ostajala
pod njegovim stiskom ravnodušna, kao da nekom drugom polaže računa o
ponašanju. Zbilja je tako bilo; taj neko je bio njen sin, prvoroñenče, Gerhard
Kroner, tiranin od časa roñenja, koji ju je oštrim plačem pozivao sebi u sate
kada je Robert želeo da bude s njom. Gurala ga je sa sebe i trčala sinu, bez
dvoumljenja, a on je ostajao kraj kreveta uspravan, zamišljen, slušajući iz
susedne sobe ljubavno gukanje njeno sa sinom, grgotav smeh u koji bi se
utopio i njegov krik i njen zabrinuti odziv čim bi se sreli i ona ga privila na
grudi. Stajao je, dugo je stajao čekajući da ona sina uljuljka, uspava, čekao
uzalud, jer bi ona i sama često zaspala klečeći kraj njegovog krevetića s
glavom na rubu njegovog jorgančića, ruku zavučenih poda nj i pod jastuk, riñe
kose rasute po njegovom obrazu koji se blaženo trzao pod golicanjem. Robert
ju je molio da se vrati u topli kevet, ili bi je pokrio ćebetom od ramena do
bosih nogu, da bi mogla ostati tako, u fakirskom položaju, za nju divno
udobnom, od koga joj se zarilo lice, kao i dečakovo. Gubio ju je, i u tom
gubljenju nalazio čas razlog očaja čas povod ganuća, jer ga je ono, mislio je
sujeverno, možda razrešavalo krivice zbog stupanja u brak sa ženom koja mu
nije dolikovala. Ponekad bi se razgnevio na nju i, da bi je vratio svesti o
bračnoj obavezi, primoravao je da ostane s njim dok bi dete u susednoj sobi
plakalo - kao da je osećalo kad valja zaplakati, kad mu ona postaje neverna -
ali nekoliko takvih prinuda sasvim ju je otuñilo od zagrljaja, oni su joj postali
mrski, izbegavala ih je i kad dete nije za to davalo povoda. Više nema žene,
uviñao je Kroner; žena do koje je došao po cenu poniženja, pada, napušta ga.
Sada je morao, da bi iskupio počinjeno, dalje kliziti po padini na kojoj je na nju
naišao, i činio je to postajući posetilac kuće za randevue Olge Hercfeld. Olga
Hercfeld je bila Jevrejka, ali Jevrejka emancipovana, od svog muža,
slobodoumnjaka i esperantiste, mnogo starijeg, ostavljena bez dece i naučena
na samostalan život. Umesto materinstva, razvila je sklonost da ugovara i
omogućuje ljubavne sastanke, za koje se osećala zaslužna kao da svoje
posredovanje ne naplaćuje. Stoga su je razočaravala sva odstupanja od
očekivanog ponašanja onih koji su njeno dobročinstvo koristili. Svaka devojka
koju bi uzela k sebi na stan, u jednu od velikih i mračnih, hladnih soba svoje
dvokrake kuće, trebalo je da ispuni nekakvu najsmeliju predstavu o
podstanarki-ljubavnici, koja ukusno kuva, temeljito sprema, a kad god se to od
nje zaište, oduševljava ženstvom i vatrenošću; isto tako nadala se da će njene
povremene gošće izvesti čudesna osvojenja gospode sa kojom ih ona
upoznaje, pa će ovi nju obasuti darovima i pažnjom. Umesto toga stanarke su
bile lene i neuredne, a pošto bi neku otpustila, obično bi se uverila da ju je ona
već dugo potkradala; žene koje su joj dolazile spolja u kuću obećavale su sve
dok im je trebalo hitno novaca za pobačaj ili krečenje stana, no, čim bi uvidele
da se kod nje ne može brzo zaraditi mnogo, ili zasitile prvu potrebu, ostavljale
su je na cedilu, baš kao i njihovi povaljivači, velikodušni samo dok su
zadovoljenje očekivali. Ovo je bila sadržina žalbi što ih je prostirala pred
Kronera, sunarodnika i čoveka od reči i reda, u časovima čekanja, u polutami,
kada bi neka od obrečenih nepoznatih gospa iz grada kasnila, ili pri dogovoru o
nekom sledećem sastanku, nakon maločas obavljenog koji ih je ostavio jedno
kraj drugog zadovoljno i dokono. Ne bi ni primetili kako senke oko njih tamne i
produbljuju se, jer je još dublji od njih postajao njihov razgovor. Tonuli su do
krajnjih iskrenosti: Kroner je slobodno nabrajao žene koje mu se dopadaju,
označavajući podrobno telesne osobine koje mu ih čine privlačnim, a ona mu je
pričala o svom braku, ranoj udaji za već vremešnog Hercfelda, koji, predan
svojim čovekoljubivim zamislima, nju nije zadovoljio ni kao ženu ni kao
siromašku ćerku željnu uspona. Razumevali su jedno drugo lako, i napola
kazanim rečenicama, jer je nekazano dopunjavao izraz lica, pokret, ili neka reč
na jidišu, dovoljno sočna da dočara ceo jedan prizor, situaciju, i čak, jer je uz
reči progovarala neka neodredljiva zajednička prošlost, koja koliko ih je
odvajala od ostalog sveta, toliko ih je uzajamno približavala na tim samotnim
sedeljkama iza zabravljenih vrata. Nekoliko puta je, sledom razgovora, dolazilo
meñu njima i do telesnog dodira; Hercfeldka, kratka i mesnata, končaste
slamnožute kose i oštra kratka nosa, nagnula bi se napred u fotelji i svojom
nabijenom toplom šakom uhvatila Kronerovu koja mu je mirovala u krilu, pa bi
zatim krenula za njome cela, pod njega, svlačeći ga na sebe, na pod, meñu
svoje krupne dojke na kojima bi se kućna haljina kao čudom rastvorila. Ali,
pošto bi se dašćući uzeli, za tili čas, oni su ustajali, odlazili najpre jedno pa
drugo u kupatilo da se operu, a zatim se vraćali i, paleći cigarete, nastavljali
razgovor kao da ga nisu ni prekinuli. Ono kratkotrajno mešanje tela nije
smetalo njihovom prijateljstvu, već, štaviše, kao da ga je produbljivalo: Kroner
se i dalje nije ustručavao da raspravlja o osobinama drugih žena, a Hercfeldka
je nastavljala da mu preporučuje jedne, a odgovara ga od drugih, kao da se
tek u najprisnijem dodiru osvedočila do tančina u njeguvim sklonostima.
I Sredoje Lazukić dospeo je jednom, pred sam rat, u Hercfeldkinu kću,
obeleživši time najvišu tačku do koje se ispeo, u Novom Sadu, po vrludavim
putanjama ljubavi za novac. U toj oblasti, uostalom, ta kuća je sigurno
zauzimala najviše mesto u gradu, a možda je, ako uživanja u ljubavi priznamo
za najmoćnija, predstavljala neku vrstu opšteg novosadskog vrhunca. Zbilja,
šta ju je moglo nadmašivati? Balovi, igranke, pa i oni s najprobranijim
učesnicima, kao što su lekarski i novinarski? Ili bogosluženja, u svih petnaest
ili dvadeset crkava u gradu, pravoslavnih, katoličkih, protestantskih i
usamljeno posvećenih manje brojnim pastvama kakva je jevrejska, jermenska,
i sektama kakve su adventistička, subotarska i ko zna sve koja - dovodeći
sama sebe pod sumnju svojom raznolikošću? Ili nauka, koja se negovala u
dvema gimnazijama, muškoj i ženskoj, i u dvema-trima stručnim, trgovačkim i
tehničkim školama, pod rukovodstvom i nadzorom nastavnika za koje je služba
značila uhleblje posle studentskog gladovanja? (Ili na dobrovoljnim kružocima,
kursevima, od kojih se jedan pominje i u Gospoñičinom dnevniku - ishodištima
sumnjivih, brzupleto preuzetih i pristrasnošću iskrivljenih učenja?) Oko svih
ovih, naoko plemenitih, delatnosti takoñe su se motala iskušenja tela, ploti,
kužeći ih pohlepom za novcem i prevlašću, koja su se, meñutim, u skučenim
prilikama malog mesta na prelazu Panonije i Balkana, brzo iscrpljivala u
razočaranje i samoporugu. Skleptati druge ili biti skleptan, izigrati ili biti izigran
- ako je to predstavljalo sav raspon mogućnosti razgorelih htenja, onda je
zbilja bilo jednostavnije i svrsishodnije pretvoriti ih odmah u neposrednu, čulnu
nasladu, u kartanje uz pivo pod senovitim drvećem leti, a u zagrejanoj,
osvetljenoj kafani zimi; u masno meso s vrućim krompirićima i u hlañene
lubenice; u mirisavo vino, vuneno rublje i postavljene cipele. Dosada, koja
miluje kao slepa, gojazna, bogata tetka. Ulice, na kojima se ništa ne zbiva, dok
ne protrči mačka, iskočivši kroz prozor podruma, u kom ju je iznenadila
služavka s upaljenom svećom i korpom ponetom za sitna drva. Služavka s
korpom, nevidljiva sa ulice, predstava o njoj, to je ono što može rascepiti
dosadu. Njeno pognuto telo, treperava svetlost koja joj pada, razjedajući, na
obraz, njena puna mišica. Žena. Dok žene priželjkuju muškarce i lukavo ih,
skoro neprimetno, mirisom i kretnjama, mame u pravcu svojih jajovoda,
muškarac, nestrpljiviji, kupuje ih. Hercfeldovoj su dolazili načelnici banske
uprave koji su činovnike pozivali pritiskom na dugme na pisaćem stolu; dolazio
joj je vlasnik najvećeg mlina nedeljno jednom, u jedanaest uveče, izmeñu
svršene partije karata u uvek istom, muškom, društvu i odlaska kući; dolazio
joj je lepi, negovani veleposednik iz okoline, toliko gord da nije hteo preći
Dunav ni za ljubav beogradskih pozorišta i barova, nikad, jer onde već prestaje
Srednja Evropa. Svi su oni svoje sujete i grabeži završavali ovde, gde ih je
blizina mladosti, glatka zarumenjena koža pod prstima, mogla opiti da na čas
zaborave kako će jednog dana biti svejedno mrtvi, truli pod zemljom, bilo šta
sad nad njom činili i postizali. Ta samozaboravna, ili smrtozaboravna, crta bila
je prisutna, po samoj njihovoj prirodi, i u ljubavnim zaletanjima Sredoja
Lazukića, ali nje on zbog svoje mladosti nije bio svestan. Imao je nepunih
šesnaest godina kada je prvi put, sa školskim drugom nešto starijim od sebe,
Čapom Dragoševićem, "otišao kod devojaka". Pre toga, devojke, a to znači sva
ženska bića, mučile su ga svojom nedostižnošću. One su imale noge, ruke,
usta, trbuh, zube, i sve su to bili delovi tela potrebni, kao i njegovi, da
objedinjavaju odreñene sastojke i obavljaju odreñene radnje, ali su sem toga
neodoljivo mamili da ih se dotakne, da ih se sebi privije i u njih prodre,
nanoseći bol. Devojke i žene, meñutim, pretvarale su se da i ne slute to drugo
svojstvo svoga tela. One su ga upotrebljavale kao da je to obično telo,
prekrštale su noge sedeći na stolici da bi zauzele udobniji položaj, i jedino što
bi ih kratak uzgredan pokret povlačenja suknje preko ogolelog kolena odao da
znaju da sem zauzimanja udobnijeg položaja uzrokuju i odreñen utisak.
Smejale su se otkrivajući zube i crveni jezik kao da je posredi jedino neodoljiva
potreba da se šala proprati rastvaranjem vilica i podrhtavanjem tela, ali njihovi
zubi i jezik delovali su sasvim drukčije nego zubi i jezik nekog druga ili
poznanika, nekog muškarca. To ipak niko nije priznavao. Da je Sredoje
pokušao da na ona usta stavi svoja, svak oko njega bi se zgranuo, iako su usta
bila namazana crveno da bi upozorila na svoju sočnost koja se samo dodirom
može proveriti. Konačno ga je to licemerstvo gurnulo u mržnju. Više nije
mogao zamisliti svoj odnos prema ženi drukčije nego kao slamanje, nasilno,
njenog licemerstva. Ali kako je znao iz iskustva da je ono opšte
rasprostranjeno i žilavo, morao je u svom zamišljanju posezati za situacijama
koje krše svaku naviku, svaki otpor i ponos, svaku volju za i najmanjim
pretvaranjem ili samouzdizanjem. Postepeno, razvio je mučiteljsku maštu.
Devojke koje bi mu za dana pale u oči prizivao je u predstavu uveče, u
krevetu, pošto bi mrak zbrisao oko njega sve crte stvarnosti, ne više kao
devojke i žene, kćeri i sestre njegovih sugrañana što su one uistinu bile, nego
kao poslušne predmete njegove volje. A da bi ih tako potčinjene mogao
zamisliti uverljivo, morao je i sebe, u zamišljanju, preobraziti, iz željnog
gimnazijalca u odraslog čoveka izuzetne moći. Bivao je, u tim maštom istkanim
prizorima, bogataš, hipnotizer, kradljivac skupocenog nakita, sve dok se nije,
birajući što podesniju ulogu, namerio na zanimanje koje je upravo oličavalo
nasilničku moć: gusarskog kapetana. Sad je tek pred njim pukla nepregledna
raznolikost surovih ljubavnih zgoda i obrta. Video je sebe u vatri i dimu
pomorske bitke kako, s isukanim mačem, na čelu čete podivljalih gusara,
preskače ogradu nekog otmenog jedrenjaka, i dok njegovi ljudi seku
protivničku posadu, on, koji se bori uporedo s njima i bodri ih i zapoveda im,
već skreće zakrvavljeni pogled i krči put preko leševa u donju palubu, gde su
se, dršćući i kršeći ruke u osluškivanju neizvesne bitke, zbile putnice broda,
mekopute negovane žene i devojke; ili kako pucnjevima topova sa svog
brodovlja prisiljava lučki grad na isticanje belih zastava, pa dok njegovi odredi
razoružavaju skršene branitelje, s grupicom najpoverljivijih ljudi prodire u
domove tragajući za lepim ženskim robljem, da ga odvuče na svoj komandni
brod kao plen. Uvek bi ono prvo, bitka, bilo sredstvo za osvojenje drugoga,
roblja, jer je znao da će žene kojih se bude domogao kroz krv i pogibiju
njihovih zaštitnika, smoždene užasom viñenog i strahujući za sopstveni život,
zderati sa sebe košulju licemerstva i uzdržavanja i baciti mu se pred noge
moleći da ih poštedi, bez obzira na cenu. Sa tim ženama mogao je, najzad,
činiti sve, i on je bičevao maštu da u svakoj slici, svakoj sceni iznalazi nove i
nove mogućnosti muške nadmoći, koje će ga usrećiti. No, te scene, ma kako
dovitljivo zamišljene i izgrañivane, jedino su njegovoj misli, ne i telu, donosile
zadovoljenje; telo su, budući nestvarne, dovlačile samo do praga naslade i
ostavljale ga onde da se grči. Posle tih scena nije se moglo činiti drugo nego
ponoviti ih, dalje razvijati, do novih, još bolnijih grčeva. I kada je Čapa,
dugovrat, bubuljičav, tankih ispucalih usana, smejuljeći se objasnio Sredoju
kako samo novaca treba da bi se došlo do prave telesne vlasti nad devojkom,
ovaj je bez dvoumljenja još istog dana popodne uzeo trideset dinara iz majčine
fioke u trpezariji i trkom ih odneo svom novom putovoñi. Odvezli su se
tramvajem do pijace, ušli u jednu malu i neupadljivu krčmu prekoputa
ispražnjenih, opustelih tezgi, smestili se za stolom kraj zida utvrdivši s
olakšanjem da su gotovo sami, poručili kruškovca kod smeñe, punašne žene
koja se iza šanka dogegala do njih i koju je Čapa, mnogo bojažljivije no što su
predskazivala njegova hvalisanja, upitao za neku Živku, pa su čekali tu Živku,
osvrćući se plašljivo i pokajnički na svaku glasnu reč za drugim, udaljenim
stolom, gde su pila tri železničara, sve dok nije ušla Živka, mlada i mršava,
buljooka, u suknji do iznad kolena, sela meñu njih, stavila noge na prečku
stola da joj se suknja zadigla do ruba čarapa na sabljastoj butini, kud joj je
Čapa, namigujući, gurnuo musavu šaku. Poručili su i za nju piće, pili su,
došaptavali se, pogañali, posle čega su Čapa i Živka ustali i izašli na vrata iza
tezge. Desetak minuta kasnije Čapa se vratio i rekao Sredoju neka sad izañe
on jer ga devojka u dvorištu čeka; poslušavši ga, stvarno se skoro sudario sa
Živkom tik pred vratima u polutami rane večeri; ona mu je uhvatila ruku i
povela ga kroz dvorište, preko klimavih cigli i raskvašene zemlje u posebnu
nisku zgradu, u sobu zagušljivu od isparenja sapunice i od memle, raskopčala
ga spreda i povukla na krevet, raširila se pod njim i uvukla ga u sebe. Doživeo
je trenutak olakšanja, rušenja nagomilane napetosti i postao rob krčmi i kuća
za sastanke. Rob tog sverazlažućeg utapanja, posle grča, u tuñi grč. Ono je,
razume se, nosilo u svome dnu i razočaranje. Hladne prste, hladno krilo,
hladne krevete, grube reči, žurbu. Ili nemarnost, gnev. Ali uvek i očekivanje od
sledećeg spajanja, od sledeće žene, koja će ga, nekim čudom, možda, primiti
pokorno i ushićeno, miomirisno čisto pripremljena baš za njegov dolazak.
Milinku Božiću, iako je s njim drugovao, Sredoje Lazukić nikad nije govorio o
svojim poniranjima u polusvet. Milinko je bio suviše odsudno ispravan a da bi
se u nekog javila volja da ga uvuče u klizave teme; sem toga, u doba
Sredojevih lutanja on je vodio ljubav sa Verom Kroner i bio njom toliko obuzet
da se moralo pretpostaviti kako pred svojom devojkom neće prećutati ništa, pa
ni ispovesti prijatelja. Uplovio je u tu ljubav kao brod u luku (ali ne kao
gusarski brod, kakav se priviñao Sredoju, nego kao bela laña linijske plovidbe,
što se šepuri pred grañanima okupljenim na obali); prsio se, na šetalištu, s
Verom, isturajući kruto ramena i šarajući kestenjastim očima tamo-amo u
potrazi za priznanjem. Pri tom, on se nije čudio što ga je Vera prihvatila (čudio
se Sredoje), jer je smatrao da se vrednoćom i čestitošću može zaslužiti sve, pa
i naklonost izuzetno privlačne devojke. Za tu naklonost on je radio, uporno, od
časa kada je Veru zapazio, kao što je radio za dobre ocene učeći, kao što je
radio za svoj prijatni izgled negujući kosu i zube i gimnastišući u slobodnim
časovima. Imao je meku, ali upornu prirodu svoje matere, sa kojom je, kao
saveznikom, već bio okončao pobedonosno jedan rat u porodici: samoubistvom
svoga oca. Otac je bio sasvim drukčiji od njih dvoje: neprilagodljiv prek,
opterećen zaslugama koje je stekao u danima stvaranja Jugoslavije
potkazujući mañarone, a dobivši, u naknadu, samo agentsko mesto u policiji,
jedva dovoljno unosno da se oženi i skući. Voleo je autoritativni detektivski
posao koji mu je bio poveren, ali, ćoškareći i birtijajući da bi dočuo što više,
propio se, te su ga unapreñenja mimoilazila. To ga je razjedalo; obožavao je
sina i sanjao da mu osigura viši društveni položaj, a slaba plata, čiji je
popriličan deo trošio na alkohol, vukla ga je naprotiv dnu. Žena je bila spremna
da mu pritekne u pomoć - imala je domaćičku školu i znala šiti -, ali joj je on
zabranjivao da svoju veštinu unovčuje, smatrajući da bi to krnjilo njegov,
agentski, ugled. Na to je ona uzela da komšinicama krišom prepravlja stare
haljine, za malu, gotovo neprimetnu naknadu, no on je ove tajne svojim
detektivskim njuhom otkrivao i ocenjivao kao neku vrstu ne samo
neposlušnosti, već i neverstva; dolazeći kući pijan izvlačio je prestupnicu iz
kreveta za kosu i iznuñivao joj priznanja o broju prepravljenih haljina i visini
zarada kao da se radilo o plaćenim preljubama. Milinko, razbuñen vikom i
plačem, gledao je sedeći u krevetu raširenim očima te obračune, a kad bi se
otac umorio, iskakao je iz kreveta i pritrčavao, bos, u košulji, materi, da joj
pomogne ustati i nakvasiti modrice. Za oca, koji bi dotle stiskao glavu
otečenim šakama, nije imao ni pogleda razumevanja; agent to nije izdržao:
posle jedne prepirke istrčao je iz stana (bio je sneg, decembar), odjurio do
šupe, obio je jednim zamahom pesnice, ušao u nju, izvukao pištolj i ubio se
pucajući sebi u slepoočnicu. Na Milinku ova spektakularna pogibija nije ostavila
štetnog traga - kao što bi na mnogom drugom, pa i grubljem detetu - već ga je
naprotiv tek ona istinski uverila da zlo obavezno gubi u sukobu s vrlinom.
Uostalom, posle očeve smrti život njegov i majčin krenuo je tako očigledno
nabolje da se takav zaključak i prirodno nametao. Agentska plata je doduše
presušila (zamenila ju je neznatna penzija), ali su prestali i svi oblici rasipanja,
koji su gomilali dugove i svañe. Mati i sin napustili su raniji, dvosobni ulični
stan u hladnoj grañanskoj kući, gde se od njih, zbog glasnih svaña i njihovog
krvavog završetka, zaziralo, i iznajmili drugi, znatno jevtiniji, u dnu velikog
dvorišta s mnoštvom skromnog radničkog sveta koji ih je uvažavao i ujedno
postao pravi okvir za rad skromne ali savesne krojačice u koju se Milinkova
mati sada slobodno i skoro ushićeno pretvorila. U njenoj kuhinji, kraj prozora,
šivaća mašina koju je dobila još u miraz zujala je po ceo dan do kasne večeri,
a u susednoj, jedinoj sobi, stolovao je za to vreme Milinko, učeći. I za njega je
ova radna izdvojenost, posle očevih prgavih ispada, značila blaženo smirenje.
Sedeći za visokim ovalnim stolom od orahovine, na koji je radi zaštite bila
stavljena i odozdo pod rubovima pribadačama pričvršćena plava hartija za
pakovanje, s knjigama i sveskama i olovkama rasporeñenim ispred sebe i levo
i desno od sebe, okružen njima kao grudobranom junak u opsadi grada, on je
osećao kako mu se znanje, koje osvaja, upija u glavu, čineći je težom i
značajnijom. Pri tom je vrlo rano - još na početku gimnazije, pravog učenja -
shvatio važnost i značenje vremena za uspeh posla: koliko je ono neophodno,
ali i koliko ono neminovno, tako reći nezavisno od volje, deluje na postizanje
cilja, samo ako se na početku dobro namesti protočna cev od izvora do ušća
znanja, kao što se na majčinoj mašini igla namesti povrh šava. Osećao se
gospodarem vremena i preko njega gospodarem znanja, a kako je verovao da
znanje otvara vrata svakoj težnji za boljitkom, osećao se i gospodarem svoje
sudbine. To osećanje razvilo je u njemu sigurnost koja je plenila; nikad nije
žurio, uvek je u svakog gledao smireno, nasmešenim kestenjastim očima, u
školi odgovarao pribrano ali nenametljivo, znajući da ima načina i vremena na
pretek da pokaže svoje sposobnosti, pa su ga nastavnici cenili, a drugovi ga
ipak nisu mrzeli. Tako je mogao da se zbliži i sa Sredojem, koji je bio više loš
nego osrednji ñak, ali je, zahvaljujući kućnim prilikama, naročito navici svoje
matere da se okružuje lepim predmetima i znamenitim knjigama, imao i neka
vanškolska znanja, Milinku nedostupna. Ovaj se za njih odmah zainteresovao.
Otkud znaš? začudio se kada ga je Sredoje upozorio da se jedan sportski
(teniski) izraz izgovara drukčije nego što nalažu zakoni srpskog jezika. I zar se
o tome može dobiti merodavan sud i mimo školske nastave, koja slične oblasti
zaobilaz!? I gde? Tako je saznao za leksikone, ta skladišta znanja, od kojih je
neke Sredoje viñao i razgledao još kad nije znao ni čitati, uzimajući ih, za
ljubav šarenih slika u njima, iz ormana za knjige u dnevnoj sobi. Mogućnost da
bi i on jednom smeo videti otvoriti takvu knjigu presudno je uticala da se
približi Sredoju i podnese ispade njegovog nehata i podrugljivosti, smešeći im
se kao uzgrednim nestašlucima. Strpljenje mu je bilo nagrañeno kada ga je
Sredoje zbilja jednom odveo u svoju vilu, kako se tada već zvala kuća s
kubetom, u kojoj je on imao na spratu posebnu sobu s pogledom na negovani
travnjak sa tri mlada jedra bora. Milinko se nije dao potkupiti ovom raskoši,
nego je kao zapet čekao svršetak popodneva, vežbajući sa Sredojem, koji ga
je nevoljko i rasejano slušao, lekciju iz aritmetike, da bi s njim mogao, kako
mu je bilo obećano, posle počinka bolešljive gospoñe Lazukić, sići u najzad
ispražnjenu dnevnu sobu, stati pred visoki stakleni orman i primiti od Sredoja
na ruke ogromnu i debelu knjigu u kojoj su, kad se rastvorila, blesnule sitnim
slovima odštampane povorke obaveštenja. Časom ju je razgledao, uverio se,
pročitavši dva-tri odeljka na različitim stranicama, da je to zbilja ono što je
Sredoje tvrdio i što je sam na osnovu tvrdnji zamišljao, pa je okrenuo prvu
stranu i (što Sredoje nikad nije učinio) pažljivo pročitao nekoliko puta naslov i
podatke o izdanju. Sutradan je već to izgovarao u knjižari prekoputa
gimnazije, i pošto je njen vlasnik pobedonosno doneo iz magacina primerak
iste knjige i vrlo spremno saopštio njenu cenu, sledećih meseci Milinko je
štedeo da bi kupio taj "Veliki Minervin leksikon opšteg znanja". Vremenom je
postao lovac na leksikone, njihov skupljač, jer se ispostavilo da baš ova vrsta
priručnika do u dlaku odgovara zamisli koju je bio u željama stvorio, ne
verujući da ona postoji ostvarena: knjiga u kojoj nema ničeg suvišnog, kao
često u udžbenicima, jer ugañaju ñačkoj tromosti, već samo suština, činjenica
do činjenice, i gde je ta suština svrstana da se može naći bez sleñenja reda po
vremenu (kao u istorijama) ili po vrsti i veličini (kao udžbenicima iz prirodnih
nauka), nego slobodno prema potrebi. Ipak, to otkriće, koliko je potvrdilo
njegovu maštu, toliko je i poljuljalo raniju neznalačku sigurnost: suočilo ga sa
opasnošću da bi mogao i neke druge važne izvore znanja mimoići samo zato
što je o njima neobavešten. Više nije imao smelosti da se liši Sredoja. Tražio je
njegovo društvo na odmorima izmeñu časova, udesio da bude premešten s
njim u istu klupu, laskao mu je i postigao da njegova poseta vili Lazukićevih
bude uzvraćena. Tako se Sredoje obreo u dvorištu velikom kao jezero oko kog
su se nizali jednosobni stanovi, meñu kojima je Milinkov bio jednak i izgubljen
kao kamičak meñu kamičcima. U svakom stanu se nešto zbivalo, svima
naočigled, iz svakog je neko isturao glavu, pred svakim je poneko stajao,
sedeo; ovde je još sve bilo prvobitno i prirodno, toplo i ušuškano, prostorije su
bile mesta za spavanje i za kuvanje, voda se crpla kofom iz bunara kroz čiju se
tamu moglo proniknuti do ljeskavog dna, Sredoje je bio ponuñen vrućom
bundevarom iz tepsije, izvañene pravo iz štednjaka u koji je mogao gledati
sedeći pred ulaznim vratima, gde mu je bilo postavljeno na tronošcu.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

4 Re: Aleksandar Tišma - Upotreba čoveka taj Ned Sep 30, 2012 11:10 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Njegovoj
naravi, okrenutoj ne znanju, kao Milinkova, već zadovoljstvu, ova jednostavna
sredina odgovarala je bolje od samotne vile na Limanu, i on je postao stalan
gost. Milinko, koji bi opet radije boravio u susedstvu onih ozbiljnih knjiga, mirio
se s ulogom domaćina, jer je, imajući Sredoja kraj sebe, mogao biti siguran da
mu neće promaći ništa bitno iz sveta obaveštenosti; isto zahvalno osećanje
gajila je prema Sredoju i Milinkova mati dok je hitrim pogledom ispitivala kroj
njegovih pantalona, način na koji je očešljan, koliko je i kako utopljen. Postao
je uzor. I kad je jednog dana, mršteći se nemarno, rekao: "Ćale me goni da
uzimam časove iz nemačkog", majka i sin (ona zaustavivši mašinu, on
podigavši glavu sa lekcije koju je čitao) zglednuli su se značajno. "Nemački?"
upitao je Milinko pošto se pribrao od uzbuñenja od kog su mu se osušila usta.
"Pa nemački će se tek dogodine učiti", budući da su tad bili u drugom
gimnazije, s francuskim kao dotle jedinim obaveznim stranim jezikom. Sredoje
je smešljivo nabrao nos. "Ma nije zbog škole. Tata tvrdi da je zadnji čas, ako
hoćemo da smo na visini dogañaja." Krojačica i njen sin posmatrali su ga
napregnuto, očekujući da objasni ovu napola-pretnju napola-obećanje, no kako
se to nije desilo, ona je spustila iglu na šivo i nastavila da okreće točak mašine,
dok se on ponovo latio pročitavanja lekcije. Ali uveče su seli pod lampu u
kuhinji da se dogovore. Milinko je ponosno rastvorio svoj leksikon i pročitao
stavku "Nemačka" dugu tri i po stranice s dvema ilustracijama: panoramom
grada Berlina i portretom kancelara Bizmarka sa ušiljenim šlemom na glavi, pa
su već sutradan upitali Sredoja kod koga će to uzimati časove. On nije umeo
tačno reći, ali je obećao da će saznati; nastalo je poduže otezanje i učestalo
podsećanje, dok nije jednog dana doneo, na parčetu hartije, ispisano pravilnim
učeničkim rukopisom svoje matere: "Gospoñica Ana Drentvenšek, Stevana
Sremca ulica 7, u dvorištu levo". Milinko i njegova mati kliknuli su u jedan
glas: da je to u komšiluku, a prećutali da ih je toliko ushitila naznaka "u
dvorištu". Krojačica, čim je smogla vremena, obukavši se svečano (ali ne i
napadno, jer je valjalo tvrditi cenu) i s ceduljom u ruci, krenula je u prvu
poprečnu ulicu. Vratila se s najboljim utiscima ("Znaš, ona nije ni najmanje
uobražena"), a i cena koja joj je bila zatražena za časove nije prelazila
očekivanu svotu. Milinko je, istina, pre no što će doneti odluku, podsetio mater
na nameru, koju je ranije imala, da obnove posteljno rublje, no ona ga je
ućutkala rekavši da će jednim temeljnim krpljenjem moći da odgodi taj trošak.
Tako je Milinko, u isti mah kad i advokatski sin, postao polaznik privatnih
časova iz nemačkog, pa je mogao da se ravnopravno dogovara sa svojim
drugom: "Kad imaš čas kod Fr"ulein? Ja sutra", u čudnu tuñinsku reč rado je
izgovarala i krojačica, opominjući sina nepotrebno i mimo običaja: "Ne
zaboravi da imaš čas kod Fr"ulein." Osećala je, iako to ne bi umela tako
iskazati, da je zahvaljujući ovom novom koraku, koji za nju znači ne malu
žrtvu, u njen dvorišni stan prodro duh stranog sveta, svečovečanske širine,
izjednačivši ga sa onim kućama koje najviše drže do napretka. Bilo je tu
napola proročanstvo, jer je njen sin Milinko, odlazeći na časove kod Fr"ulein,
kao uostalom i Sredoje Lazukić, počeo da ukršta svoj put s Verom Kroner, koja
je pripadala baš jednoj od takvih kuća. Sudbina ju je dakle nudila obojici, no
njenu ponudu je u to vreme prihvatio samo M1ilinko. Na Sredoja je Vera
delovala odbojno, kao izazov njegovom strpljenju i razumu. Zašto je koračajući
tkala malim, skladnim nogama, stavljajući ih jednu pred drugu meko kao da
meñu njima nešto steže? Zašto je nad svoje koso usečene oči spuštala
crvenkaste duge trepavice, a onda ih, kad bi Sredoje skoro minuo, naglo
podizala i bacala na njega brz, radoznao pogled? Zašto je riñu kosu plela u
kurjuk koji je tanko i žilavo pocupkivao na leñima njenog crnog, do nad kolena
kratkog kaputa? Imao je želju da je kazni za sve te znakove smišljenosti, da ih
iz nje istera grubo kao što se prašina isteruje iz uležane haljine. Jedne zime,
druge ili treće njihovog poznanstva, vraćajući se s časa kod Gospoñice,
ugledao ju je, u sporednoj ulici, gde se pribija uza zid ispred najezde desetine
dečaka koji je zasipaju grudvama snega. Jednu ruku u beloj vunenoj rukavici
bez prstiju bila je digla pred lice i vrat da ih zaštiti od vlažnih, hladnih
pogodaka, a isto tako podigla je dopola i jednu nogu u beloj končanoj dugoj
čarapi i crnoj dubokoj cipeli za sneg, nepotrebno, savivši je u kolenu, kao da
štiti sredinu tela. Grudve su padale po njoj i po žutom zidu kuće kraj koje je
stajala, oglašavajući se potmulo i ostavljajući okrugle, nejednako guste bele
pečate; dečaci su se žustro saginjali i grabili sneg da bi ga na brzinu umesili i
bacili na nju i pri tom su iz grla puštali zadovoljne krike, kao hajkači. Sredoje
je stao i bez daha se zagledao u Veru. Kolebao se bi li joj pritekao u pomoć
(jer ipak je spadala, učeći kod iste nastavnice gde i on, u njegovo društvo) ili
je naprotiv takoñe napao grudvama kojima je pružala tako primamljivu metu.
Tada se desilo da je jedan od dečaka, možda kolovoña napada, prestavši da na
nju baca grudve, pritrčao Veri, obujmio je silovito oko vrata i pritisnuo na njen
zajapureni obraz žestok, zvučan poljubac. Na to su svi pohrlili da slede njegov
primer i devojka je najednom bila okružena dečacima koji su se izmeñu sebe
gurali da je dohvate, obgrle i poljube, kao da je ona neko jelo u koje treba
brzo zagristi i sa zalogajem pobeći. Sredoje, koji je još uvek stajao po strani,
osetio je u njihovim naglim pokretima, u njihovim kratkim grlenim uzvicima
toplotu i mekotu onog devojačkog tela koje se pod naletima lomi i uleže, on je
i sam poleteo k njoj, odgurnuo dva velika dečaka i pripio usne na njen vreli, od
suza i snega i od tuñe pljuvačke mokri obraz. Pukao je, pod poljupcem, kao
slatka, zrela šljiva. Uto su ga s leña zgrabile neke ruke, bio je jednim zamalom
svučen sa devojke, pa je još samo video kako se njene kose oči radoznalo i
uplašeno iskreću prema njemu koji se tako volšebno odmiče. Morao je da se
brani od dečaka koji su ga napali, da se pesniči, dobio je udarac iza uha i
udario nekog laktom u trbuh, obuzeo ga je bes, udarao je oko sebe bez
računa, a kad više nije imao koga, jer su se dečaci bili razbežali, video je da je
i Verino mesto kraj zida prazno jer je i ona iskoristila gužvu da bi pobegla.
Ispričao je dogañaj Milinku, a ovaj, po svojoj trezvenoj prirodi protivnik nasilja,
osetio je prema njoj sažaljenje i počeo joj se javljati. Kako je meñutim to
najčešće činio koračajući uz Sredoja, ona mu duže vremena nije uzvraćala
pozdrav. Sredoja je to zabavljalo, i kad bi Milinko pokraj njega krotko pognuo
glavu, a riña devojka svoju trgla odbijajući da ga pogleda, savijao se od
smeha. Ona, primetivši to, naglo se predomislila i stala ljubaznome dečaku
slati isto toliko ljubazan otpozdrav, a jednim brzim produžetkom pogleda
proveravati kako ta nagrada deluje na njegovog druga kome je ona uskraćena.
Sredoje se i dalje pretvarao da ga njeno zlopamćenje zabavlja; zatim,
postepeno, zaista ih je sve troje počelo zabavljati to susretanje puno značenja
u svakom pokretu i nepokretu. Najzad su željno iščekivali da se sretnu, kako bi
podrobno uočili ponašanje svako svakoga i uporedili ga s prošlim. Sredoje i
Milinko nisu propuštali ni dana da ne progovore o devojci, a i ona je, nemajući
drugarica, sama sebi polagala svako veče računa o njima. I kada su kao
sedmoškolci sazreli za časove igranja, održavane jedne nedelje u muškoj a
druge u ženskoj gimnaziji, to je već bilo debelo poznanstvu; pozvan od
trbušatog učitelja u fraku da izabere devojku sa kojom će uvežbavati tek
naučeni korak, Milinko nije uklevao da se nakloni pred Verom. Potom je
držanje ruke oko njenog struka proširio u praćenje s časova kući, a uskoro se s
njom dogovarao da zajedno i kreću na časove. Postali su dećko i devojka. To je
značilo da ona pripada njemu a on njoj, pa je oko njih nastao skoro neki pojas
ustručavanja, koji ih je gurnuo još bliže jedno drugom. Sredoje, najbliži
očevidac tog zbližavanja, odnosio se prema njemu s veselim prezirom. U to
vreme on je već obilazio krčme predgraña, da uvežbava figure ne plesa nego
snošaja, pored kojih su one prve mogle da nešto znače samo kao priprema.
Ali, znao je, i uveravao se opet, da one ni na šta ne pripremaju, da sve te lepe
devojčice, iz zagrljaja svojih partnera, posle valovitih okretaja uz zvuke valcera
što ih proizvodi učiteljeva sitna, crna, kruto ondulirana žena, idu, same ili u
čednoj pratnji dečka, kući majkama, da večeraju i da legnu u uski devojački
krevet. Pa čemu onda to dodirivanje, to ukrštanje pogleda, te ljubazne i
dvosmislene reči, ta praćenja kući? Naravno, i pored sveg sumnjičavog
podsmehivanja, nije mogao ostati ravnodušan prema gipkim, zategnutim
bedrima nad koja je, uz svirku klavira, spuštao šaku, ni prema treperavim
toplim prstima koji su u taj isti mah perolako padali na njegovo rame; ti dodiri
su ga izazivali tim više što je već iskusio do koje mere dodir može biti prisan i
dubok, doduše sa devojkama mnogo manje lepim i umiljatim od ovih. Onima
tamo, sa njegovih bludnih izleta, naziv devojke pristajao je često samo kao
sprdnja, toliko su bile oronule i sparušene, razdražljive od mamurluka, gotovo
odreda proste i grube, jer su ih baš prostota i neznanje, nesnalaženje u
odnosima i gurnuli na najnižu lestvicu. Gde su one bile od robinja što ih je
Sredoje, kao njihove preteče, zamišljao, onako mirišljive i lepe, i onako
predane želji da ga zadovolje! Ali isto tako, gde su od prikaza mašte bile
devojke sa igranki, sa svojim od učitelja igranja preuzetim, strogo propisanim
pokretima, sa tim naučenim znakovima predavanja umesto predavanja samog,
igrom licemerja! I jedne i druge bile su iste, obmana njegovih zamisli, pa im je
prilazio podjednako sumnjičavo, sluteći unapred razočaranje, odbijanje,
nesklad. Meñutim, kada je sa Verom Kroner prvi put zaplesao - sasvim
slučajno, našavši se naspram nje u trenutku učiteljevog znaka da posle
pokazane figure može početi uvežbavanje - desilo se da su im se korak i
pokreti odmah uskladili s takvom potpunošću da ih više nijedno nije osećalo
odvojeno kao svoje. Iznenañeni, malo su se razdvojili i pogledali u lice, ali ni
ovaj prekid pažnje nije im poremetio jedinstvo pokreta; čim su se ponovo
približili nastavili su da klize zajedno kao da su omotani konopcima. Više nisu
mogli da ne budu svesni tog sklada. Iako su se pretvarali da i dalje jedno
drugo ne izdvajaju, oni su se već tražili, udešavajući da dospeju blizu jedno
drugoga kada se sastavljaju parovi, iz radoznalosti hoće li se ponoviti ranija
usaglašenost, a potom, pošto više nisu mogli sumnjati, radi zadovoljstva u
usaglašenosti samog. Ono ih je mamilo više i više što god su sigurnije
ovladavali plesnom veštinom, oslobañajući se propisa u koračanju, namesto
kojih su se prepuštali nagonu za ritmom, koji ih je nosio sobom, sjedinjene,
kao plaha voda. Uživali su u samoj igri, sad prvi put. Ali kad su pokušali da
uživanje ponove i sa drugima, uverili su se na svoje iznenañenje da im to samo
nepotpuno ili nikako ne uspeva. Tada su se opet okrenuli jedno drugome,
ispitujući u čemu je neponovljivost zadovoljstva. No, nisu ništa saznali, samo
su postali još potrebniji jedno drugome. Stigao je kraj godine, teorijska
nastava igre bila je završena i časovi su se sada sastojali od samog
uvežbavanja, od dvosatnog zagrljenog ljuljanja parova po diktatu čas sporih
čas brzih muzičkih komada koje je učiteljeva majušna žena izvodila sa sve više
poleta, njišući se i poskakujući na stoličici pred dirkama. Milinko, koji je ranije
zauzimao lavlji deo Verinog plesačkog vremena, sam se povukao, gurajući
devojku u zagrljaj Sredoju, jer je smatrao da je o plesu nakupio dovoljno
znanja, dok se zadovoljstva u primeni tog znanja radije odricao. U stvari, on
nikad nije osetio onaj ubod koji na zvuke muzike takne tela i gurne ih jedno
prema drugome, ono olakšanje od predavanja ritmu, taktu, onu omamu od
nesvesnog dodirivanja i ljuljanja u dozvoljenom, svima naočigled izvedenom
zagrljaju. Po njegovom osećanju ples je bio samo društvena igra - kao šah ili
koja druga -, zanimljivost i korist dok se uči, ali gubljenje vremena ako se
potom, bez mogućnosti daljeg udubljivanja i usavršavanja, jednostavno
ponavlja. A dotle su se Sredoje i Vera, ne razuveravajući ga, njihali držeći
jedno drugo oko struka, oko ramena, dišući jedno drugome u obraz, lepeći
jedno na drugo žeravice svoje blizine.
Veru je tečaj igranja oslobodio ograda koje je dotle podizala izmeñu
sebe i drugih. Ni sa kim se ona nije osećala jednakom, pogotovo jednom, čak
ni sa svojim bratom, koji je - jedini od svih ljudi što ih je poznavala -
predstavljao istu, po njenom osećanju čudnu i neskladnu mešavinu svetova
njenog oca i matere. Brat je tu mešavinu osećao upravo obrnuto: kao posebnu
podobnost, privilegiju, a zahvaljujući tom nadmoćnom saznanju i kao
radoznalu potrebu da se izjednačuje i s najrazličitijim vrstama ljudi. Umeo je i
voleo da sa starim sporokrvnim trgovcima Nemcima, koji bi čekajući da im se u
kola utovari kupljena roba posedali na sanduke ispred Kronerovog magacina,
zapodene razgovor gust od unakrsnog zadirkivanja, uvlačeći ih sve dublje u
ćudljivosti njihovog dijalekta, koji je on verno oponašao, ali je isto tako tečno, i
sa istom podsmešljivom slašću, dovikivao očevom krezubavom nosaču Žarku,
Srbinu, čim bi se ovaj, upregnut u kolica natovarena džakovima, pojavio na
kapiji, "post ti tvoj", jer je to njemu bila uzrečica. Prema sporazumu koji je
Robert Kroner sklopio sa ženom uoči venčanja, u nekoj vrsti pokušaja da
budući porod zaštiti od posledica svog skretanja, i Gerhard i Vera bili su
vaspitani i zvanično uknjiženi kao Jevreji mojsijevske vere, no Gerhard je ovo
prisilno opredeljenje razvio, uz pomoć nastave veronauke, daleko iznad želja
svoga prosvećenoga oca, naučivši da moli jevrejske molitve i da peva obredne
pesme mnogo bolje i vernije nego on, s istočnjačkim muklim preglasima, na
zadovoljstvo bake Kroner od koje je za to dobijao novaca i u ovim naplatama
izgleda nalazio isto obešenjačko zadovoljstvo kao u uvežbavanju drevnog,
preživelog rituala. Osobenosti su ga privlačile: kada bi koju otkrio, u ponašanju
ili izražavanju nekog čoveka, doslovno bi zinuo, zaroktao od udivljenja, a čim
bi pronikao u čemu se ona sastoji, radosno bi je usvojio i nadimao se od
ponosa ako bi se uverio da mu uspeva da je verno oponaša. Sa Verom se
dešavalo suprotno: nju su izrazitosti plašile. Tuñila se svih onih izreka, basmi,
sujevernih uzrečica kojima se njena mati, naučena od matere seljanke, služila
dok ju je, kao devojčicu, polagala u krevet, negovala u bolesti ili kažnjavala u
neposlušnosti, a isto tako, skoro s telesnim gañenjem, odbijala je mistične
kletve što su puzale iz polumraka staračkog stana babe Kroner. Nije je
zanimalo, jer zapravo nije htela znati, kakve sve naslage običaja i gomile
značenja stoje iza pojedine starinske ili provincijalne reči, pa je svaku ovakvu
teško i pamtila i, ako bi joj ona bila poturena kao nešto po sebi razumljivo,
propuštala ju je pored uha kao omašku. Kada je stasala za crkvu, odbila je
odlučno da je baka povede u sinagogu, jer "onamo njene drugarice ne idu", i
ostala uporna, vrišteći i udarajući se šakama po slepoočnicama sve dok joj nije
bilo dopušteno da i taj subotnji dan provede u školi kao svako drugi. U
običajima, kalupima navika, nošnjama, konvencijama osećala je nešto glupo,
zaostalo, ali ujedno i opasno, zbog istrajnosti sa kojom oni ljude, hteli to oni ili
ne, obeležavaju i razvrstavaju. Bio je to razlog zašto nikad nije imala drugarica
- dok se Gerhard, koga je ulica od milja zvala Gerdi, prosto raspadao izmeñu
strasnih prijateljstava i neprijateljstava, koja je podjednako verno gajio i s
dernjavom oplakivao, jer je patio koliko zbog redovno izvučenih batina toliko,
ili još više, zbog rastanka sa društvom koje mu ih je odvalilo. Vera, ako bi se i
zaigrala sa kakvom devojčicom ili dečakom - najčešće gošćom ili gostom koje
su doveli stariji -, čim bi na došljaku uočila nešto osobeno, u odevanju, u
češljanju kose, ili čula u govoru nešto što odstupa - ako je bilo Srpče ili
Mañarče onda neku reč, ako je bio mali Nemac onda neki pojam koji u njenoj
mešanskoj porodici nije važio -, nepoverljivo bi načuljila uši ili zaustavila oči na
primećenoj pojedinosti. I to ne da bi je usvojila ili joj podražavala kao Gerhard,
ili je makar shvatila, već da bi je narogušeno odbila od sebe. U svakoj od tih
dobačenih neustaljenih ili ne sasvim jasnih reči ona je osećala nametanje, ne
namerno doduše - bila je dovoljno bistra da oceni kako to nije -, ali tim
uvredljivije, jer čak ne predviña da bi moglo i ne biti prihvaćeno. Svak je slepo
verovao u svoj običaj, u njegovo svevaženje, niko nije pitao Veru: a kakav je
tvoj? No, ako bi ona sebi mesto njih postavila to pitanje, tek tada ju je
obuzimala strava, jer je sagledala da su u nje, u njenoj kući mešanih vera i
narodnosti i jezika, običaji u neredu, u smešnom neskladu, da se nadvikuju
švapsko rskanje i jidiš srktanje, da se brkaju praznici, jer za svaki - za Novu
godinu, za Uskrs, za Božić - postoje dva, tri različita datuma i naziva i rituala,
pa se ništa od toga istinski i ne praznuje, niti istinski u bilo koji veruje.
Obuzimao ju je bes zbog te mešane, nesreñene, lude kuće u kojoj živi, u kojoj
je odrasla, kojoj pripada neodvojivo i po kojoj je - ona je to sa sve većim
užasom shvatala - procenjuju, odreñuju joj mesto, vrednost, pa je nastojala da
što je moguće potpunije prikrije njenu osobenost - svoju osobenost - meñu
drugima. Sredstvo u tu svrhu bilo je i dalje: ne upuštati se ni u tuñe
osobenosti, koje bi inače podsetile da se bliže zagledaju njene, - a budući da se
upravo od osobenosti sastoji ličnost, izašlo je na to da se s ljudima zbližavala
samo do praga svoje i njihove ličnosti. Do praga i granice poveravanja. Do
granice ispovedanja. Do granice otkrivanja porodičnih prilika, prepričavanja
scena kod kuće, upoznavanja s roditeljima i bratom, dovoñenja sebi u posetu.
Tečaj igranja, na koji je pošla bez lične odluke i naklonosti, po volji gimnazijske
uprave, pokazao se kao svet baš takvih, ograničenih dodira. Klavir je svirao
muziku za odreñenu opšte prihvaćenu igru, valcer, tango ili fokstrot, i učitelj u
fraku pokazao im je kako se uz nju plešu, pa su one to ponavljale, najpre
svaka za sebe a zatim sa dečacima; meñutim, u te dodire, iako su bili do
telesnosti prisni, ili baš zato, nije se unosilo ničeg ličnog. Bili su tipski, kao i
svaki ples sam, jedan propis ustanovljen za ceo svet, sa figurama koje su se
izvodile svugde na tačno isti način, a vrednost pojedinca se sastojala u tome
da se taj način što savršenije usvoji, dakle da se iz tipskog pokreta što dalje
potisne lično, običajno, izrazito. Sa nepogrešivim nagonom begunca, Vera se
strasno bacala u taj opšti tok, u kome je niko nije više mogao prepoznati kao
baš tu i takvu jedinku, kćer svoga oca i matere, stanovnika one kuće pozadi
evangelističke crkve, već je morao u njoj otkrivati ono opšte koje je razvijala
primenom plesa. Igrati tačno ili pogrešno, sa lakoćom ili tromo, poletno ili
zapinjući - to su ovde bila merila, pa se Vera najzad mogla potruditi da se
istakne a da ipak pri tom ne obelodani ništa od svoje, poreklom i iskustvom
odreñene, suštine. Isticalo se samo njeno telo, a ispostavilo se da je to telo
jedna skoro samostalna mašina, koja u sebi nosi sposobnosti prilagoñavanja
obrascu u neslućenoj meri, uz iskazivanje sve lepote koju poseduje - oblih
kukova i dugih nogu i isturenih, gipkih grudi - stvarajući zadovoljstvo sebi i
drugima. Ono je bilo, na tim časovima igranja dok ga je njihala u naručju
mladića, i predmet i izvršilac, pri čemu je sve što inače znači ličnost ostajalo
daleko od ozvučene gimnastičke dvorane, potisnuto i zaboravljeno.
Tela. Sedefasta belina Verine puti. Prorezi, malo kosi, očiju, koje su tamno,
skoro ljubičasto plave. Crveni otvor usta, s ružičastim, tankim i dugim,
jezikom, ružičasti otvori nosnica, ušnih duplja. Dugi udovi, neodlučna
ispupčenja. Male, lene i beličaste bradavice na grudima. Pljosnat trbuh, meñu
butine nisko uvučen Venerin breg. Riñe, svilaste obrasline. Spor protok krvi, sa
sklonošću glavoboljama, zapaljenju krajnika. Česte groznice na usni, sporo
zarastanje rana, obilno znojenje pri uzbuñenjima. Nešto umekšan, ublažen
odraz Tereze Kroner, roñene Lenart. S njenim tanjim, mišićavijim, rukama i
nogama, koje su tek posle drugog poroñaja nakupile mesa, kao i uski kukovi.
Grudi, meñutim, već od kasnog devojaštva visoke, oštre, gumaste, mlečne.
Usne tanke i vlažne, podsmešljive plave oči, prav nos. Kolerična sklonost
krajnostima, svañi, ljubavi, zavisti, gvozdeno zdravlje. Robert Kroner tanak,
krt, od struka naviše malo napred prelomljen, dugih brzih nogu, mrkožute
kože, sjajne, glatke, masne crne kose i dlake, kadifastih crnih očiju. Nemiran
krvotok, razdražljivost, sklonost tuzi, beznañu. Nemanja Lazukić ovisok i
vratat, koščatih uglastih ramena, ali uskih grudi, uskih karlica, upalih kolena.
Bela, bledo pepeljasta koža. Velika, gusta i suva, tamna neposlušna kosa,
isprano plave oči, pravilna velika usta sa zdravim zubima, povelik širok nos,
pod rebrima priraslice od zapaljenja pluća (prebolovanog u ratu), u plućima i
bronhijima mnogo sluzi, neumeren pušač, lakom i na vino, rakiju, na lako
zadovoljiv zanos, uporan obleživač veran svojoj ženi, dok ga strane uglavnom
odbijaju, jer zapaža na njima neurednost, mrlje. Gadljiv i na hranu. Lazukićka
u nogama stupasta, spora, u gornjem delu tela tanja i pokretljivija, malih
mlohavih grudi, spalih ramena, ugnute brade, mesnata nosa, buljastih
zelenkastih blagih očiju, retke, tanke, sivkaste kose. Pati od proširenih vena,
često umorna. Postavši mati u trideset trećoj godini, nikad se nije sasvim
prilagodila materinstvu, uostalom ni braku, ali se i jednom i drugom predaje iz
uzvišenog zanosa prema dužnosti. Ana Drentvenšek tamnoputa i visoka,
koščata, isturenih jagodica, jasnih sivih očiju, oštro oivičenih širokih usana,
krupnih, belih, pravilnih zuba, tanke i zdrave kože. Osetljivost živaca usled
nerazumnih napora i nepažnje, oslabljen otpor prema prehladama. Slavica
Božić plava, okrugle male glave, radoznalih plavih očiju, bele kože, isturenih
grudi i bedara. Izdržljivost, spor i ujednačen ritam starenja. Njen muž smeñ,
povijena nosa, niska čela, upitno podignute, duže, gornje usne, dugog trupa a
kratkih, nakrivih nogu, neumoran u svakom telesnom naporu ali vredovnih
živaca. Milinko od oca nešto viši, tamniji, valovite kose, srazmernog stasa,
izdržljiv i uravnotežen. Mikloš Armanji ovisok, protegljast, tamne, crvenkaste,
gipke kože s mnogo bora na širokom ravnom čelu, prava, duga nosa, glatkih
jedrih obraza, krupnih usana, pribranih, svetloplavih očiju. U detinjstvu laka
padavica, koja se docnije ne javlja; kao sećanje na nju, sklonost umerenom
životu i disciplini. Gerhard Kroner beo, prćast, izbočena čela i jagodica, čvrstih
uvučenih usana, malih ušiju, visokih isturenih prsiju i jakih nogu. U detinjstvu
česta krvarenja nosa, laka sklonost astmi, ali snažan motorni trakt koji stvara
utisak savršenog zdravlja.
Nemački prodor na istok, koji je dosegao Novi Sad i Bačku aprila 1941, imao je
iste godine u zimu već i svoga tumača u kući Kronerovih: Sepa Lenarta. On je
ovamo dospeo kao roñeni brat Reze Kroner, pošto se, posle bitaka po Rusiji,
našao na odsustvu, a brzo je izgubio volju da odmor koristi kod matere, u selu,
šetajući nove crne čizme kaljavim pustim ulicama. Što mu je u selu ipak
najviše nedostajalo to su bili dostojni slušaoci, jer je i u jeku borbi zamišljao
kako će to što doživljava saopštiti, ali ne svojoj šezdesetogodišnjoj majci, koja
će njegove reči pratiti uzdasima i, žaleći ga umesto da mu se divi, ispuštati
sitne suze na smežurano lice, niti užirenim seljanima koji će u njega čkiljiti
nepoverljivo ili se raspitivati kakve su tamo u Rusiji, odakle je došao, kuće i
staje, stoka i ambari. Sep sam nikad nije bio pravi seljak; ostavši bez oca, uz
popustljivu majku i ujaka koji ga je potajno istiskivao sa imanja, rano je, kao i
Reza, stupio u službu, on kod mesnog trgovca Jevrejina. Možda bi taj Jevrejin,
plavobradi Solomon Hajim, i bio jedino pravo lice pred kojim bi on,
preplašenim, rasprostro svoje osvajačke doživljaje, pokazao šta je postao,
sveteći se za šamare i teški rad kojima je kao šegrt i mlad kalfa bio kod njega
podvrgnut. Ali, stigavši kući, saznao je da su Hajima, zajedno sa njegovim
dvadesetdvogodišnjim sinom, Sepovim vršnjakom i naopakim, zavišću
iskrivljenim uzorom, ubili mañarski žandarmi u operaciji čišćenja koju su
prethodnih nedelja bili započeli, a da je Hajimovica, pošto ih je sahranila, otišla
u grad sestri ostavivši kuću i radnju pod lokotom. Oko te kuće je danima
šetkao Sep Lenart, u raspoloženju sastavljenom od radoznalosti i žaljenja,
raspitujući se kod nekadašnjih mušterija koje su tuda prolazile ka najbližoj
radnji kako je njegov gazda tačno ubijen, na kom mestu, da li je odmah umro
od metaka koji su ga pogodili i da li je vikao i šta je činio njegov sin -
uporeñujući ćutke sve što je saznavao sa iskustvima složenim u sopstvenoj
glavi. Kad više nije imao šta novo da čuje, spakovao je koferčić i otputovao u
Novi Sad Kronerovima. Bio je dovoljno predostrožan da se u selu ne odjavi i da
nikom ne rekne kuda će, ali u najužem krugu upućenih izazvao je ne malu
zabunu: esesovski vojnik u jevrejskoj kući! Kroneru je tada radnja već bila
oduzeta, u njegovoj kancelariji sedeo je vladin komesar, vitez Mikloš Armanji,
kome je Kroner bio dodeljen kao neplaćeni saradnik; živelo se u neizvesnosti,
u osluškivanju vesti o ubijanju Jevreja i Srba po okolnim selima, zagledano u
ništavilo dvorišta lišenog nekadašnje vreve kupaca, kao za vreme pošasti. Ali
na to dvorište je sada izlazio izjutra, uprkos mrazu, Sep Lenart, visok, tanak,
žilav, plave kose kratko podšišane oko lobanje s priljubljenim malim ušima, u
vojničkim pantalonama i čizmama i košulji, i izvodio gimnastičke vežbe. Najpre
bi optrčao dvorište tri puta, potom bi stao u stavu mirno u njegov kraj i, s
predasima, činio čučnjeve, izbacivao ruke, noge, savijao se u pojasu, okretao
glavu na vratu kao da je ovaj od konopca. Sestri, od koje bi u kuhinji zatražio
doručak, pohvalio bi se hukćući kako mu je kretanje prijalo, i potanko bi joj
objašnjavao koja je vežba za koji deo tela i koji organ korisna, onako kako su
ga u vojsci učili, prekorevajući je uz put što svoju decu, njegovog sestrića i
sestričinu, ne privikava na slične napore, već im dozvoljava da se izležavaju i
da započnu dan kao mekušci, što će im u životu samo škoditi. Pri tom on kao
da je zaboravljao na njihovo poreklo, koje ih je, silom zakona za zaštitu rase,
ionako osuñivalo na manjevredan, ropski život i guralo, zapravo, u
prevremenu, nasilnu smrt. Kao da su bili ne polujevreji već mali Nemci arijevci,
koji će sutra kao on poneti pušku a prekosutra, kad zacari mir, pregnuti na
izgradnju nove Evrope. I zaista je on, jednom polovinom svog podeljenog bića,
onom koja ga je opreznosti uprkos naterala da iz sela doñe sestri, tako osećao.
Dospevši u elitne nemačke trupe iz tupe tame svog zaturenog sela, prihvatio je
oduševljeno učenje koje ga je, kao nekad dodir mača vitezove, proizvelo u
gospodara sveta po predodreñenju, no baš zato što je to učenje smatrao
savršenim, nije dozvolio da do njega prodre misao da bi ono moglo škoditi
nekome njemu bliskom. Sestričina Vera i sestrić Gerhard bili su mu bliski, tim
pre što je sam, još neoženjen, bio bez dece i što je zapravo iz svog siromaškog
detinjstva poneo ponos što mu se sestra udala za bogatog trgovca, uprkos
tome što je on bio Jevrejin. Jevrejin, to je za njega značilo nešto njemu slično
tuñinsko u Jugoslaviji, ali i pokretljivije i snalažljivije od sopstvene svojte zbog
nevezanosti ni za koju zemlju. Služba kod Hajima, njegove pouke i batine,
samo su potvrdile predstavu o zastrašujućoj nadmoći, a esesovačko učenje u
kasarni jedino je dodalo na sliku mračnih, strogih boja, ne izmenivši je u
suštini. Bilo je to sad dvojstvo, poštovanja i straha, zavisti i mržnje. Pri
pogledu na sopstvene, tako mlade, krvne roñake, decu sestrinu, preovladavala
je u njemu mekša strana, i on je izjutra jedva čekao da ih vidi budne i
obučene, doduše da bi ih mogao zasuti prekorima zbog kasnog ustajanja i
propuštanja telesnih vežbi na čistom vazduhu, jedinim poukama koje je umeo
sa samopouzdanjem smisliti i dati. Naročito ga je privlačio Gerhard, koji je na
njega uostalom upadljivo ličio, i sam tanak, mišićav, plavokos, uskolik, s
pravim kratkim nosem i upalim obrazima. On i svojom prirodom kao da se
bacio najviše na ovog vojnika po ubeñenju, jer je, slično njemu, imao malo
smisla za složen, strpljiv rad, zbog čega nikad nije ni privirio u očevu
kancelariju, ali mu je zato podvig, ispoljavanje nadmoći i snage, ulivao
neizmerno poštovanje. U to vreme, kao svršeni srednjoškolac lišen, zbog svog
jevrejstva, mogućnosti da produži studije, za koje uostalom nije ni mario, on
se već dogovarao sa nekoliko mladića slične sudbine da pobegnu, pre nego što
ih zahvati obaveza prisilnog rada, preko Dunava u pirtizane; dolazak Sepa
Lenarta učinio mu se kao neočekivan ali možda dobro došao podsticaj da se taj
pothvat ubrza. Kada je svoje drugove, Franju Šlezingera i braću Karaulić,
obavestio o ujakovom pojavljenju, on je u isti mah predložio da roñaka ubiju,
kako bi se dokopali njegovog oružja a ujedno svoje bekstvo ispod okrilja
okupatora započeli podvigom. Tako privlačnoj ideji, koju je Gerhard, uz to,
umeo da izloži sa svom strastvenošću svog, neposrednom cilju predanog, bića,
isprva niko iz tog mladićkog kruga nije mogao odoleti, pa su za njih prvi dani
esesovčevog boravka u Novom Sadu protekli u dogovaranju o načinu na koji će
ga dokrajčiti. Karaulići i Šlezinger učinili su posebnu posetu Gerhardu u vreme
kad se znalo da će ujak biti kod kuće, da bi ih sestrić s njim upoznao, da bi ga
oni osmotrili, tako reći uzeli mu meru, jer su ga upravo tako razgledali kada bi
im, hodajući iz sobe u sobu, okrenuo leña. Pištolj mu je, u futroli, visio u
predsoblju na vešalici ispod njegove šapke i kraj tamnosurog ogrtača i šešira
Roberta Kronera, i njihove oči su često poletale onamo, da bi potom
razmenjale značajne poglede. Da ga ubiju metkom iz njegovog oružja? Ili da
ga otruju mišomorom koji bi mu neopazice usuli u jelo, ili da ga zauvek smire
ubodom noža u leña, dok ovako šetka meñu njima? Pošto su se odlučili za ovo
poslednje rešenje, kao najmanje glasno i upadljivo, postavilo se pitanje
uklanjanja leša. Predloga je i tu bilo više, da bi najzad preovladao Gerhardov,
po kom bi vojnika raskomadali i zakopali u podrumu. Ali, dokle bi on ostao
neotkriven? Uopšte, kad se vojnik ne vrati sa odsustva u jedinicu, koliko
vlastima treba vremena, čak i ako je bio neprijavljen, da ustanove gde je sve
boravio i da povuku na odgovornost njegove nepriznate domaćine? Raspre o
ovom dovele su do zaključka da bi, i u slučaju da njih četvorica uspeju da
dobiju na vreme vezu sa partizanima i pobegnu, porodicu Kroner, a po svoj
prilici i porodice ostalih, stigla odmazda, i na toj pojedinosti pao je ceo predlog.
Ujak je dakle ostao živ, da i dalje krstari po jevrejskoj trgovačkoj kući, i ne
znajući u kakvoj se opasnosti nalazio. Gerhard, pošto je to znao, posmatrao ga
je sa novom pažnjom, zadržavajući se s njim rado u praznim prepodnevnim
časovima (dok je mati sa služavkom kuvala, otac sedeo u kancelariji, a Vera se
mazala pomadama), naslonjen obrazom na ruke koje bi leno skrstio na stolu. I
sam je zapažao svoju sličnost sa ujakom, sličnost koja je bila više nego to:
predskazanje sopstvenog odraslog izgleda. A valjda i zanimanja, jer je Sep
Lenart bio upravo ono što je Gerhard Kroner želeo postati: naoružani ubojica.
Ispitivao je sa žarom svog ujaka o vojničkom životu, o marševima, bitkama, o
osećanju prilikom ranjavanja, pa onda dok se ubija. Sep mu je odgovarao, ali
ne tako rado kao što bi nekom stranom, pogotovo omrznutom, jer je znao da
mu iz odgovora veju strava i iskušenje, suviše jaka osećanja za nekog tako
mladog kao što je sestrić. Nastojao je da pred njim izbegne teške prizore rata,
zadržavajući se radije na šaljivim zgodama, kao što su bili nesporazumi sa
stanovnicima ukrajinskih sela zbog neznanja jezika, ili doživljaji sa devojkama,
koje su, zbog gladi, dolazile krišom u posebno za to čuvane kolibe da bi se
podale za neku konzervu ili čokoladu. Gerhard, koji je ova hvalisanja smatrao
gnusnim, nije zbog njih prekorevao ujaka; više mu je odgovaralo da ga zavara
tobožnjim povlañivanjem kako bi iz njega izvukao još po koji podatak i o Rusiji
od koje je zavisio ishod rata i o nemačkoj vojsci koju je valjalo nadmudriti i
pobediti. Uostalom, i njegov odnos prema ujaku bio je dvojan, jer je pored
tuñenja prema njegovoj bahatosti osećao i bliskost s njim, pa i s njegovim
shvatanjima. I njemu je okupacija, pored ograda i poniženja, donela prvo
ljubavno iskustvo, sa ženom Mañara pozvanog u rezervu, iz susedne kuće,
koja je za napada iz vazduha dolazila da se sklanja u podrum Kronerovih, na
izgled temeljnije nazidan od njenog. Bila je to meka, poplašena žena okruglih
crnih očiju i s krajeva obešenih usta koja se pri prvom tutnju dalekih bombi u
mraku podruma drhteći pripila uz najbližeg do sebe - a to je bio Gerhard - i
dozvolila mu da joj gurne ruku u nedra; od tada je trebalo samo da zalupa na
tarabi koja je delila dvorišta dveju kuća, u bilo koje doba dana, i ona bi se
uskoro pojavila na kapiji, spremna da s njim siñe u podrum. Sa ovom vezom,
koju je od ukućana krio, Gerhard je ujaka upoznao, u jednom od onih dugih
lenih razgovora u utihnulom stanu, ne mogući se odupreti potrebi da mu na
niskost odgovori niskošću, i tako je sad meñu njima bilo rečeno sve sem
Sepovog iskustva kao ubice i Gerhardove namere da ubija. Ali, dok Gerharda
tajna nije raspinjala, jer ju je delio sa Šlezingerom i Karaulićima, Sep Lenart je
grozničavo tragao za nekim kome bi je, kad već ne može sestriću, izručio. On
je prepodne obično provodio u kući, vrzmajući se po dvorištu i sobama,
gledajući kroz prozore, ili uvlačeći nekog od ukućana u razgovor, ali bi se posle
ručka, koji mu je sestra izdavala posebno, u kuhinji, kao kakvom sluzi,
obukao, izbrijao lice kome nož nije bio ni izbliza svakodnevno potreban,
namestio pred ogledalom kapu, da mu se njen šiljak spusti nad niskim čelom
tačno na boru meñu obrvama, opasao bi pištolj i izašao u šetnju. Šetao bi
nemarno satima, i ne primećujući da što dalje sve teže savija levu nogu, u koju
je na frontu dobio metak. Obično bi uz put već vrlo rano kupio kartu za
bioskop, pa bi pogledao jednu predstavu, prvu ili drugu popodnevnu. Potom bi
seo u kakvu gostionicu i naručio jela, pet ćevapčića ili kakvu drugu sitnicu, jer
iako je već bio gladan, uroñena teška škrtost sprečavala ga je da od svoje
vojničke plate odvoji veći iznos za nešto što će nekoliko časova docnije moći
dobiti besplatno kod sestre. Ali od pića nije uspevao da se tako strogo uzdrži.
Gledao je kako u gostionicu ulaze mladi ijudi, po dvoje, po troje, ponekad i
vojnici, ali njemu svi podjednako nepoznati. Ponašali su se slobodno, bučno,
svi ti njegovi vršnjaci, Sepu se činilo sigurnije i slobodnije nego on, možda zato
što su bili iz grada, ovog ili nekog sličnog, navikli da suvišne delove odeće
skidaju i okačinju na vešalicu pri zidu, da vade cigaretu iz tabakere i da se tiho
sporazumevaju sa kelnericama koje bi se nisko nagnule nad sto pružajući im
jelovnik. On je želeo da se zbliži sa tim ljudima, ili makar sa kelnericama, ali
ako bi nekog oslovio, ispadalo bi da je rekao beznačajnost, koju bi ono drugo
dočekalo rasejanim poluosmehom. Ipak se stalno nadao da će neko hteti i s
njim da se zbliži, pa je ostajao i polako ispijao svoje pivo, koje je s vremena na
vreme morao iznova poručivati. Ono ga je postepeno omamljivalo, pred njega
su počinjali da izlaze prizori rata u kojima je bio moćan, i on je, osvrćući se oko
sebe novim očima, s gorčinom pomišljao kako možda svi ti spretni gradski
ljudi, koji na njega i ne obraćaju pažnju, nisu slične uzbudljive scene doživeli
niti su im dorasli. Opijao se. Svi bi već napuštali gostionicu, sa svojim
devojkama, za ugovorenim zabavama ili poslovima, samo bi on još sedeo s
laktovima na stolu, ukrućenih leña, brižljivo izbrijan, ne trepćući, obamro.
Kelneri bi mu dodali račun i on se ljutio što je tako velik, sabirao je cifre
mršteći se i zaplićući jezikom, plaćao ne dodajući ništa za napojnicu, jer je bio
uveren da su ga prevarili, pa bi se opasao, stavio kapu mereći sečicom dlana
da li je sela na pravo mesto, i zvonkim koracima, pazeći da se ne primeti kako
se ljulja, odlazio. Išao je kući. Išao je mraznim opustelim ulicama, mimoilazeći
se s gdekojim čovekom koji žuri na počinak, s ljubavnicima ili bračnim parom.
Grad se razilazio, slagao se i slegao u svoje kuće. Tamo iza zidova, iza
zamračenih prozora on je spokojno spavao. I Lenart je imao utisak da niko ne
može poremetiti taj mir, to mrtvilo, tu nemarnost prema njemu koji korača -
sad već osetno teško, vukući nogu kao štapinu - sa ove, spoljne strane zidova,
nikakva volja za promenom, nikakav rat, nikakvo ubijanje. Imao je nelagodno
predosećanje da će gradovi preživeti ubijanje, da će, ma koliko se njihovih
stanovnika stavilo pred mitraljez, ili smirilo metkom u potiljak, sutra, kad
vojska završi krvavi i zamorni posao, ostati još uvek dovoljno živih da se u tim
kućama ponovo razbaškare, da spavaju, da lože, da kuvaju i peru i spremaju,
da čine sve one neratničke stvari koje odvlače životne snage od pohoda ka
pobedi. Osećao je nestrpljivu potrebu da ubija, ruke kojima je mahao pored
sebe koračajući trzale su se željne da se stisnu oko nečijeg vrata, kažiprst mu
je podrhtavao tražeći otpor obarača koji bi povukao. Ali tu on nije smeo pucati.
Pucati se sme samo po komandi, retko, jer i na frontu je bitka retka, najčešće
se samo hoda, vozi, logoruje, a i kad se puca puca se mnogo uprazno, ne
videći u koga, tek pošto topovi i mitraljezi razore bedem neprijateljskih tela, a
sasvim retko u živo ljudsko meso pred sobom, kao u Dubnom, kao u
Vorjansku. Sada su mu opet izlazile pred oči one slike ubijanja, ali neodlučno,
uz otpor, kao da ih rastresaju njegove usputne sumnje, i Sep je stizao na
spavanje pokoleban u svom iskustvu ubice. Otključavao je kapiju i ulazna vrata
stana, pa bi krenuo kroz sobe cepteći od nade da će naći sagovornika. Svi su
već spavali, i sestra i deca, samo je Robert Kroner bdeo u svojoj sobi. Obično
bi, pošto ostali poležu, poslušao na radiju London, ali vesti su bile loše:
nemačka vojska je napredovala u Rusiji, u Africi, Engleska je trpela
bombardovanja, Amerika nije ulazila u rat. Ugasivši radio, nije imao snage da
se svuče i legne pod jorgan, jer je znao da mu mučne misli ionako neće
dozvoliti sna, a da će ga ležanje podsetiti na grob, koji izbliza vreba njega i
njegove. Pri takvom raspoloženju pojava Sepa Lenarta delovala je kao utvara.
Kao da je na vrata ulazio sam izvršilac najmračnijih predviñanja, otelotvorenje
užasa, neljudskosti, krvožeña. Njegovo izbrijano lice se sijalo na električnoj
svetlosti, svaka vlas njegove kose stršila je uredno potkresana oko uske
lobanje s poleglim ušima, kapa je stajala duboko navučena meñu obrve,
srebrile su se epolete, crnele čizme, čvrsto prianjala bluza. A ispod te tipske
opreme, istovremeno, izbijale su dobro znane crte šurakove, toliko slične
crtama ženinim, gotovo istovetne sa crtama sinovljevim, i to je celoj prikazi
dodavalo nečeg čudovišnog. A i Kroner je na Sepa delovao kao oživotvoreno
priviñenje. Sedeo je onde, pod lampom, sa svojim jevrejskim licem dugačka,
povijena nosa, tamne, suve puti, tih ali pribran, bez pokreta, s tugom u crnim
očima, spreman da legne pod nož, da se okrene metku. Kao da je već mrtav. A
oko njega je mirovala soba, mrtva i ona, u potpunom skladu i saglasju sa
čovekom komu pripada, tamnomrka kao on, posuknula od izupotrebljavanosti,
s kaučem u uglu, na kome je, raspremljenom, jorgan bio gornjim uglom
presavijen, tako da su ispod njega bleštali beli jastuk i beli čaršav, kao iskeženi
zubi, pored kauča radio sa okruglim pečatom tamnila na tkanini
glasnogovornika koji je nacrtalo mnogogodišnje strujanje zvuka, a u pozadini
preko celog zida police s knjigama, koje su ozbiljno gledale pozlatama svojih
naslova u latinici i gotici, velikim imenima pisaca što ih je Sep maglovito
pamtio iz škole, tuñ nepristupačan svet u koji treba godinama i godinama
prodirati da bi se shvatio, koji treba slagati strpljivo kroz ceo život da bi se
stvorio. Svaki predmet tu skladno naleže na drugi, ništa se ne bi moglo
promeniti neprimećeno, sve je smešteno zauvek, čak ni smrt tu ne može ništa
poremetiti. Trzao je ramenima u znak snebivanja i u pola glasa molio zeta za
dopuštenje da sedne. Dobivši ga, počeo bi se tužiti kako se i danas u gradu
slabo proveo, odsustvo mu prolazi bez draži i zadovoljstava, i okrivljavao za to,
uopšteno i nejasno, gradski svet. "Oni me svi guraju od sebe", govorio je na
mah, teško izražavajući misao, "svi beže od mene, njima je mrsko sedeti s
krvavim momkom Sepom za istim stolom".



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

5 Re: Aleksandar Tišma - Upotreba čoveka taj Ned Sep 30, 2012 11:14 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Jabučica na njegovom mršavom
vratu odskakala je gore-dole. "Krvave rruke ovde nisu poželjne. Ovde treba
imati bele ruke, fine gospodske ruke, lepo ponašanje, uglañenost. Ali niko ne
pita može li se Sep ponašati lepo, da li je njemu život pružio priliku da se nauči
epom ponašanju. Vi znate", obraćao se on neposredno Kroneru, kome nikad
nije govorio ti, "vi bar znate i možete posvedočiti", krivio je glavu molećivo,
"ko je Sep i kroz kakva je iskušenja prošao. Jevrejska hidra", siktao je, u
saznanju da ne sme biti glasan zbog usnulih uokolo, a i od uzbuñenja zbog
saznanja, otupljenog pijanstvom, da se obraća, ipak, Jevrejinu, "jevrejska
hidra u liku trgovca Solomona Hajima bila se omotala oko momka Sepa, da ga
smoždi i povuče u kal robovanja bogu Mamonu, prljavom bogu novca, Volstrita,
Jerusalima, rabinovom bogu. Ali s neba je sišao genij germanstva, plavi
anñeo hrišćanske čistote da spase momka Sepa. On mu je dao pušku u ruku i
rekao: Ubij! Kao što Sveto pismo kaže: Oko za oko, zub za zub. Za svakog
gladnog Nemca, za svaku Nemicu koju je oskrnavio rutavi Jevrejin, stotinu
jevrejskih i boljševičkih glava, stotinu njihovih gospoñica u naše vojničke
krevete! Hajde, momče Sep, probudi se, uzbuna je. Obuci svoju uniformu,
uzmi svoju pušku, izañi u stroj, ukrcaj se u kamion i hajde van grada, tamo
gde je iskopana raka, raka kao cela ova kuća velika, kopalo ju je sto i trideset
mladih Jevreja ceo dan do ponoći, a sad ti mladići kleče na rubu jame,
reflektori sa svih strana blešte u njih i preko crne jame u dubini, mi izlazimo iz
kamiona i spuštamo se prema jami, u redu, za leña onima što kleče, pada
komanda i mi punimo puške, pada komanda i mi ih prislanjamo na potiljke
mladića, mi pucamo i oni se bez glasa strovaljuju u jamu. Mi repetiramo puške
a dotle na svetlost reflektora izlaze nove stotine Jevreja, Jevrejki, malih
Jevrejčića, i polako idu ispred nas, kao lanac kad se provlači kroz prste, oni idu
a mi repetiramo, čekamo ko će kome dopasti, to je lutrija, može ti dopasti
starac koji mrmlja molitvu, može kakav mlad čovek napete snage kao ris,
može divna žena, divna devojka, meko mrko meso kao pečenica, može
detešce koje još ništa ne zna i viče ti: čiko, čiko! dragi čiko, nemoj! No ti pucaš
svejedno, bilo ko da je, ti osećaš trzaj tog života, te smrti, ti osećaš da svakim
metkom skidaš po jednog gada, prljavštinu, sa lica zemlje, da čistiš zemlju od
te gamadi, tih masnih čepova pokvarenosti, tih gmizavaca, prevejanaca, koji
su hteli da Nemce uvuku u svoju mračnu igru skrnavljenja rase i službe golom
materijalizmu. Ali njih je beskrajno mnogo, šogore, njih je beskrajno mnogo,
Shvatate li kako je to kad je nečeg beskrajno mnogo, suviše, suviše? Makar i
nečeg dobrog, što usvajate svim srcem? Shvatate li kako je to kad dobrog,
zdravog jela ima previše i ono vam legne na stomak, ne, na srce vam legne,
na disanje, na oči ispod kapaka. Tako vam je to kad ubijate celu noć. Knakknak.
Metak u potiljak. Prvo stojeći. Onda morate čučnuti zbog umora u
nogama pa tražite da i oni čučnu. Onda počnu ruke da vam se tresu. Osećate
da neće nikada biti kraja tom mesu koje pristiže do jame, prolazi ispred vas
kao lanac, zveckajući kostima, ñonovima, uzdisajima, dok ne stane pred cev
puške onaj koji vam je namenjen. Pucate, i drugi pucaju, pa pri vatri iz pušaka
vidite kako se dole u jami miču ona tela. Ne znate da li vam se tako čini ili je to
istina, nisu dotučena, nisu dobro ubijena, i sad će izmileti, proviriće iz jame,
pod sjaj reflektora, najpre njihovi prsti, šake, pa će se pomoliti krvava lica,
potisak ruku izbaciće na površinu njihove trupove, kolenom će upreti o rub
jame i četvoronoške kao gušteri ispuzati iz nje. Šta ćete onda? Od straha,
pucate u jamu, pa ne čekajući da se lanac, red, uspostavi, pucate u prvog pred
sobom na rubu jame, onda pucate ne birajući u sve što vidite da je od
njihovog, gadovskog, soja, što je dovedeno da bude ubijeno. Ali tome nema
kraja, shvatate, tome nema kraja, i kad vas u osvit zore kamion poveze nazad
u grad, vi vidite one kuće i strepite da su one i dalje pune gamadi i da ih
jednostavno nikad nećete moći istrebiti." Gledao je u Kronera molećivo,
nadajući se od njega utehi. Nadajući se da će ovaj reći: "Nu, ne, ti se varaš"
(jer on je Sepu, kog je upoznao kao dečkića, govorio ti), "oni će jednog dana
bit istrebljeni." Meñutim, Kroner ga je gledao nemo, s krupnim graškama znoja
nanizanim ispod ruba tamne glatke crne kose širom ispupčenog čela, kao
trnovim vencem. Kroner je dahtao, skoro stenjao. Priča koja se pred njim
odmotavala bila je za njega košmar, priviñenje ludaka.
Ludak je bio Sep Lenart, njegov šurak, jer ako on to ne bi bio, ako bi
ma šta iz njegove priče bilo istinito, onda bi lud bio svet, u šta Kroner nije
mogao verovati, jer se još osećao delom sveta. Umesto da pobija, kao što je
Sep molećivo očekivao, on je, čim bi se pribrao, kao da ima pred sobom
bolesnika, prividno prihvatao stravičnu priču, tražeći da o njoj čuje nove
pojedinosti, kako bi je kroz njih, ako se pokažu neverodostojne, razorio. Pitao
je Sepa još ovo i ono, gde se tačno jama nalazila, na kojoj udaljenosti od
grada i u kom pravcu, pitao je kakvom su se municijom vojnici služili i kako im
je ona bila doturana, da li im je donošeno hrane, čime su gasili žeñ, ko je
zakopavao leševe. Ali Sep je, i ne morajući da razmisli, uzgred i mrzovoljno,
kao da se ljuti što ga odvlače od suštine, koja ga zabrinjava, odgovarao na sva
pitanja, i ludačka priča ne samo da se nije opovrgavala, nego su zaokrugljivala
i sticala celovitost istine. Kronera je hvatao nov užas, užas od stvarnosti koja
je poprimila crte košmara. Kuda pobeći? On je po toku rata, koji je pratio, bio
čvrsto ubeñen da će Nemci na kraju biti poraženi, ali je sad shvatao da pred
valjkom njihovog ludila njega to neće spasti. Ludilo već hara, Sep je njegov
vesnik, sutra će nahrupiti i na ovaj grad, na ovu kuću. Razmišljao je
grozničavo čime bi se to dalo sprečiti. Kada bi izbio ustanak? - pitao se, tražeći
izlaz, i zamišljao kako se ceo Novi Sad, svi koji su u njemu ugroženi, diže na
noge, hvata oružje, ili oruñe ako ništa drugo nema, i udara na kasarne ubica.
Ako bi svak tako učinio, ako bi tako učinio samo svako drugi, treći, recimo
svaki čovek izmeñu dvadesete i pedesete, osetivši se za to obaveznim po
svojim odraslim godinama kao što je onaj na protivničkoj strani primoran,
onda bi ustanak sigurno uspeo. Onda bi i on sam, Kroner, morao uzeti oružje,
prvo koje mu padne šaka, dakle upravo pištolj što visi o pojasu Sepa Lenarta, i
pucati u prvog neprijatelja, to jest upravo u Sepa Lenarta. Gledao je u njega i
zamišljao taj čin. Ispružao je šaku ispod stola, grčio prste, vežbajući ih za
grabljivi pokret kojim će izvući vezicu futrole i trgnuti iz nje pištolj. A onda
pucati! U prsa Sepova. Meñutim, pri toj pomisli čelo bi mu se orosilo novim
kapima znoja, od još većeg užasa. On nije mogao pucati ni u čije živo telo, on
na to nije bio pripremljen, nije se tome čak ni učio, bio je neborac, otac je
pomoću mita sredio da ga proglase neborcem kada je trebalo da krene u Beč, i
on mu je tad bio zahvalan. Ali sad je osećao nedostajanje čitavog dela ljudske
ličnosti u sebi. Osećao je svoju nesposobnost za prolivanje krvi kao neku vrstu
telesne mane (u ovom slučaju prave) koja mu ne da da se izjednači sa ostalim
ljudima. Bila je to mana čitavih pokolenja njegovog naroda, koji vojnikovanje
smatra dangubom, kakvu hrišćanin, u saznanju da poseduje zemlju, može sebi
da dopusti, ali ne i večni potukač Jevrejin. Sad se u njemu budio prezir prema
tom narodu koji, poput njega pojedinca, cepti pred iskušenjem pištolja kad ga
treba istrgnuti iz futrole i isprazniti u neprijateljeva prsa, koji neće to iskušenje
umeti da prihvati, neće biti sposoban da istrgne oružje i da ubije, kao što on
sad to nije u stanju. Smrdljiva, strašljiva gamad! siktao je u sebi na račun
naroda kome pripada, rečima Sepa Lenarta, smrdljiva strašljiva gamad koja ne
zaslužuje drugo nego ubijanje, jer ne ume da ubija.
Sasvim drukčiji razgovori, mada o istim, ili sličnim, sudbinskim temama,
voñeni su u sobi Roberta Kronera nekoliko meseci kasnije, kada je sunce toliko
osvojilo ulice da su zastori na prozorima morali stajati po ceo dan spušteni,
propuštajući svetlost samo u tankim bičevima kroz svoje pukotine. Na
polusvetlosti, koja se ka dubini sobe rasprskavala i topila u glomaznu titravu
maglinu, sabesednici, Robert Kroner i Milinko Božić, videli su jedan drugome
samo žutomrke odsjaje glatkih površina obraza, čela i nadlanica, kao brazde
na snimku u negativu. Njima to kljasto viñenje ne samo što nije smetalo, no
im je i pogodovalo, jer su mogli da se unesu u kazivanje bez bojazni da će na
crtama ili držanju drugoga ugledati znak da su preterali, bilo u dubljenju teme
bilo u izražavanju. Obojici se činilo da nikad ni pred kim nisu bili ovako iskreni,
i to saznanje ih je oduševljavalo tim više što su bili svesni koliko je
neuobičajeno s obzirom na njihov meñusobni odnos: Verinog oca i njenog
udvarača. Svojim rečima oni taj odnos, koji bi mogao sve staviti pod znak
pitanja, i nisu doticali, a ako bi pomenuli njegov uzrok, Veru, onda su to činili,
gotovo, s izmenjenim ulogama: Milinko je bio tu da se za nju zabrinjava i da
ograničava njenu samostalnost, a Kroner onaj koji će ga upozoriti da je
prestrog i odviše nepoverljiv. Od prvog trenutka kada su se našli jedan
naspram drugog, njih je, kao pri spoju elemenata sklonih da se stope, podišla
struja tolike srodnosti da je onu pravu, krvnu, potisnula u pozadinu. Milinko,
koji je dotle svojoj majci poveravao i brige i namere, tek sad je, pred
misaonim i prijemčivim Kronerovim licem, shvatio da je dotle njegovo
poverenje bilo bačeno u ambis i u nedodir, a oca, kog je inače već počeo
zaboravljati, sada se ponovo sećao, ne samo s preñašnjim tuñenjem, već i sa
novim prezirom. Kroner, pak, našao je u Milinku ono što ni u sinu ni u kćeri
nije: mladalačko prihvatanje. Čime ga je kod sopstvenog poroda onemogućio
ili pokvario? on to nije tačno znao, ali je verovao da deo krivice snosi njegova
žena, što se suviše bavila decom i svojim nadnošenjem ih otrgla od njegovog
uticaja. Iz inata prema njoj, a onda, pošto je inat bio suviše lako prihvaćen, iz
rezignacije, najzad i potkupljen udobnostima koje mu je obezbeñivalo
odstojanje, on se povukao. Ali deca su, odrastajući bez njegovog neposrednog,
upoznavajućeg nadzora, postepeno postala njemu tuña. Vera je bila mirna i
sanjarski odsutna, nije nikad činila nikakve izgrede, ali njeno učešće u životu
porodice ograničavalo se na ispunjavanje osnovnih obaveza i značilo, zapravo,
nezavisnost veću i od pobune. Kada bi joj govorio, ona je u njega gledala
zamišljeno svojim kosim očima, čija ga je neprozirna lepota zbunjivala i, zbog
nečeg, navodila da pomišlja na žene koje sreće kod Olge Hercfeld i da zbog tog
crveni i saginje glavu; no, kada bi je posmatrao dok sluša mater, iz prikrajka,
ne videći joj oči sem sa strane ugao beonjače, on je na njenom prćastom, kao
naviše ćušnutom profilu čitao krajnju ravnodušnost prema slušanom i pogañao
da na isti način ona sluša i njega. Shvatao je da ono što iz nje, a najupadljivije
iz očiju joj, svetli dok mu je okrenuta, nije zanimanje za njega i za ono što joj
saopštava, nego za neko sopstveno, od njega i od smisla njegovog govora
nezavisno doživljavanje tog trenutka. Kakvo je to doživljavanje i čemu je
upravljeno, on se nikad nije usudio da je upita, plašeći se da bi iz njenog
odgovora, ukoliko bi izuzetno bio iskren, dobio neočekivanu, ružnu potvrdu
svoje primisli na Hercfeldkinu kuću. Stoga ju je, otkad je odrasla, zapravo
izbegavao. Sina Gerharda nije, ali s njim se neizbežno sukobljavao. Gerhard
ništa nije krio od svojih misli, voleo je da ih izazovno izrazi čim bi se rodile. On
je tražio sabesednika - kao i Sep - a i po žestini svojih stavova nalikovao je na
ujaka. Pa čak i po njihovoj sadržini, jer je i on ismejavao i nipodaštavao, na
jednoj osmišljenijoj, obrazovanjem izdignutoj ravni, humanistička, strpljiva
rešenja svoga oca. Robert Kroner je ta rešenja zasnivao na emisijama radio
Londona, koji je Evropu pozivao na dug, istrajan otpor protiv podivljale
Nemačke, u iščekivanju anglosaksonskog iskrcavanja na obalu kontinenta, koje
će tek da joj podari spas i budućnost, razume se čovekoljubivu i demokratsku.
Hitler, koga su sve blagosti razdraživale, nazivao je ove pozive i obećanja, u
svojim promuklim govorima, paranoičnim priviñanjima Jevreja i plutokrata;
Sep Lenart, svojim kazivanjima o klanju, kasnije ostvarenim i ovde u Novom
Sadu, takoñe je opovrgavao njihovu šansu, a Gerhard je davao za pravo i
jednome i drugome. On, koji je za razliku od ženskih članova porodice, kao
nedovoljno obaveštenih, i od Sepa Lenarta, dok je stanovao u kući, kao
opasnog, imao pristup u očevu sobu i za onih posvećenih večernjih časova
kada bi iz radija, podešenog na najtiši zvuk, posle tri kratka i jednog muklog
udarca, u meki noćni tajac potekla reka hrabrenja u ime pravde i prava
svakoga na život, retko je kad smogao strpljenja da sasluša do kraja
argumente u korist svojih izgleda da preživi. "Ha!" nasmejao bi se kratko, krto
i "Koješta!" suzbijao, gotovo unapred, svaku vest pouzdanja ili poziv na veru,
upadajući u reč - često izgovaranu, srpsku ili nemačku, s već usvojenim
engleskim žvakanjem i mekšanjem glasa r - spikerima i uglednim
komentatorima, piscima, političarima, gostima emisije, što je Roberta Kronera,
nagnutog aparatu - onom kružnom zatamnjenju na tkanini glasnogovornika -
ujedalo za živce. "Št! št!" stišavao je on sina, mašući koščatom šakom, "ništa
ne čujem!", na što bi ovaj samo prezrivo slegnuo ramenima i prošetao se po
sobi, ili u susednu trpezariju, nastojeći da što napadnije škripi ñonovima cipela.
Ipak, nije se udaljavao izvan čujnog kruga emisije dokle god je ona trajala, a
ni Robert Kroner nije ga sprečavao da se posle nervozne šetnje ponovo prihvati
svoje prkosne uloge. Kao da su se i jedan i drugi nadali da će jednom čuti vest
koja će na obojicu ostaviti isti utisak, nastavljali su zajedničko slušanje, sve
dok Gerhard ne bi opet odustao, glasno se zasmejavši nad nekom, po
njegovom mišljenju naivnom prognozom o skorom povoljnom svršetku rata, ili
se naljutio zbog preteranih zahteva rodoljublju što ih je London postavljao
pristalicama na kontinentu. "Da sačuvamo pouzdanje, ha?" replicirao je,
uživajući zlobno u otrcanosti fraze i ne propuštajući da je karikira priučenim
naglaskom spikera. "Da zbijemo redove, a?" imitirao je, valjajući r, nekog
davno izbeglog novinara. "A što ne doñeš malo ti ovamo da nam pokažeš kako
se to radi? Ne boj se, tvoja plata će i dalje da teče, sve u samim engleskim
funtama, i ako izvučeš glavu, moći ćeš je i unatrag podići na blagajni. Samo
ponesi rezervne gaće, pametnjakoviću, mogu ti zatrebati." Kroneru se od
tolikog neukusa grčilo usko lice, i njegovo "št! št! ništa ne čujem" bivalo je sve
očajnije i beznadežnije. Zatim, pošto bi odjeknula odjava emisije i Robert
Kroner okrenuo prekidač da bi prostoriju osvojila tišina letnje večeri, polako bi
se vraćali smirenijem raspoloženju, no samo da bi svoje suprotne stavove
mogli jasnije izraziti. "Ipak, izgleda da se situacija popravlja", rekao bi na
priliku Kroner, "jer kao što si čuo, pod Moskvom ne odmiču napred, a na
Kavkazu čak gube neke položaje." "Eh, gube!" odmahnuo bi Gerhard. "To su
lagarije. Zašto bi sad najednom gubili položaje kad znamo kakve su razmere
snaga?" "Nisu više iste kao što ti misliš", ispravio bi ga Kroner, "baš pre neki
dan govorilo se o američkim isporukama ratnog materijala Rusima; to dostiže
milijarde tona, koje pritiču konvoj za konvojem." "A zar Nemcima ne pritiču?
Cela Evropa radi za njih." "Ma to je propaganda. Kakva Evropa. Pre svega, šta
je Evropa prema udruženim silama Engleske i Amerike?" "Ali ta tvoja Amerika
nešto se slabo žuri da uñe u rat." "Ona je praktično u ratu. Avioni koji brane
Englesku dobrim delom su američki. Tenkovi koji ratuju u Rusiji već su takoñe
do jedne trećine iz njihovih isporuka. A ratna proizvodnja još nije ni počela da
im se zahuktava." "Mislim na ljude. Gde su im ljudi?" "Ovaj rat neće rešiti ljudi,
već mašine, zar ti to ne vidiš?" "Nikad nijedan rat neće rešiti ništa sem ljudi.
Pa tu i jeste koren vašeg samozavaravanja. Čučite kod svojih kuća i slušate
radio London i zamišljate kako će mesto vas sve rešiti mašine koje se
proizvode u Americi. A Nemci dotle nesmetano ubijaju, ubijaju desetine hiljada
na dan. Kad izračunaš koliko će ubiti za godinu dana, videćeš da će istrebiti
sve što im se ne pokorava." "To nikad. Jer ubijanje raña novu nepokornost."
"Čiju? Takvih kao ti?" "Ja sam civil. Nemam oružja. Nemam ni fronta na kome
bih se mogao boriti." "Kad bi svak uzeo samo toljagu i lupio jednog Švabu po
glavi, već bismo ih isterali." "Nemoj biti smešan: Toljagu. Govoriš kao da smo
u kamenom dobu. Pa ovo je vreme motorizacije. Smrt pršti iz tenkova, iz
bombardera." "Takvom konstatacijom nećeš pomeriti Nemce sa mesta." "A ti,
tvojim kritizerstvom? Čovek bi pomislio da si na njihovoj strani?" "A što da
nisam? Ja sam u stanju da se odvojim od svoje lične sudbine. Priznajem da mi
imponuje kako se hrabro i efikasno bore, i priznajem da mi se gadi oklevanje
tvojih mudraca sa radija." "Zaboga, Gerharde, pa za rat se treba i pripremiti."
"Ali rat, tata, treba i dobiti." Bilo je to besprekidno sudaranje argumenata, koje
bi se završilo tek pošto bi ih obojicu zamorilo ili pošto bi ih prestigao čas
sledeće emisije Londona, na nekom drugom, Kroneru takoñe razumljivom
jeziku. On je držao u glavi termine početka svake i, dok se prepirao sa
Gerhardom, neprimetno bi povremeno pogledao na budilnik postavljen uz radio
na ploču komode, malo povučen s njenog kraja tako da je svakom sem njemu,
u fotelji približenoj aparatu, bio nevidljiv. Odjednom bi samo njegova uzana
šaka posegla za prekidačem, ovaj bi coknuo, a iza zatamnjenja na tkanini bi,
kao od buñenja zveri, tišina postala bremenita težinom, očekivanjem, dok ne
bi bila i provalje na krčanjem, brujanjem, cviljenjem podnebeskih daljina i,
najzad, tutnjem onog noćnog doboša. Gerhard, za koga bi, obuzetog
razgovorom i hodanjem iz ugla u ugao, sva ova priprema često prošla
nezapažena, sada bi se kao oparen zaustavio. "Opet?" Ali njegov otac bi se već
nagnuo aparatu i odmahivao više glave rukom "Št! št!", pa bi mu mladić s
prezrenjem okrenuo leña i izašao, zalupivši zastakljena vrata da bi u kući s
kraja na kraj zazvečalo. Milinko nikad ne bi učinio sličnu grubost, ne samo
stoga što je ovo za njega bila tuña kuća. On je, kao svud, i ovde tražio nova
saznanja, a njihovo osvajanje tražilo je pažnju i smotrenost. Pošto bi dopratio
Veru iz šetnje i pod kapijom je u sumraku stidljivo poljubio u usta, pritiskujući
njeno telo na najtanjem delu, na uskom struku, uza svoje, on bi još zastao i
zašarao očima prema vratima koja su iz širokog hodnika vodila u stan. U tom
kruženju bilo je i momačkog prikradanja u onu neku udaljenu sobu sa belim
devojačkim krevetom gde bi, zaklonjen i ni od kog viñen, mogao sasvim da
privije uza se to toplo vitko telo, ali je u njemu pre svega podrhtavalo
poštovanje prema mnogoljudnosti i mnogoslojnosti koja otežava pristup do
željenog skrovišta. Tek ovde, u ovom podsvoñu, gde su obdan protutnjavala
kola s teškim oznojenim konjima i kolica puna sanduka u koja se uprezao sam
nosač Žarko, a koje je tišina večeri preobražavala u predvorje uzvišenih
zadovoljstava kao što su čitanje, slušanje radija, sviranje u klavir i tiho
ćaskanje, tek ovde on je poimao koliko je njegov dom, ceo isturen u
zajedničko dvorište kojim gospodare žene domaćice, plitak, nesklonjen, koliko
je taj dom slučajan i privremen, a pri toj pomisli još dublje je uviñao vrednost
ovoga kom je došao u posetu. Nezaboravan je u njemu ostao utisak trenutka
kada je, na samom početku svoje veze sa Verom, došao po nju i, zazvonivši na
vratima, bio od sredovečne prsate služavke u beloj krutoj kecelji pozvan da
uñe: pred njim su se otvorile sobe jedna za drugom, prostrane, a pune, pored
nameštaja, neupotrebnih stvari, vaza, slika, činija, a u jednoj od njih, koja je
ležala po strani i u koju je bacio pogled iz trpezarije, sedeo je mršav koščat
crnomanjast čovek držeći pred sobom raskriljenu knjigu i čitao. Bio je to prizor
pun spokojstva i uravnoteženosti, dostojanstva i razuma, kao neka plemenita
skulptura, još jedno delo lepote i srazmernosti meñu ostalim ukrasima kuće.
Od tada, Milinko je, navraćajući Veri, dolazio i tom prizoru, kao oličenju
otmenosti i smirenja stečenih znanjem. Utisak nije mogla da okrnji ni
okupacija, koja je porodicu Kroner gurnula u opasan i ponižavajući položaj;
naprotiv, baš oštrina opasnosti i poniženja podvukla je isturenost ove kuće još
jednom crtom. Jer ako su opasnost i poniženje bili znamen trenutka - a oni su
to nesumnjivo bili -, onda je kuća Kronerovih predstavljala trenutak u njegovoj
najizraženijoj krajnosti, neku vrstu kovačnice istorije. Te uloge svoje kuće bio
je na maglovit način svestan i Robert Kroner, ali je potvrdu i svedočanstvo o
njoj našao tek u okruglim smeñim očima Milinka Božića, koje su se, sa
skučenog tla sopstvenog doma, prema njemu pobožno upravljale. Kada je
jednom prilikom mladić stigao prerano po Veru i odstajao nekoliko minuta
nepomično u trpezariji, Kroner je izašao da ga ponudi stolicom i upustio se s
njim u razgovor, a potom, videći da pogled mladića, sada pošto je u njemu već
stekao sabesednika, nastavlja svoju radoznalu i zadivljenu putanju u dubinu
radne sobe s knjigama, pozvao ga je k sebi. Tu su najpre na sto bili povañeni
leksikoni: pored domaćih jednotomnika jedan nemački - Majerov - u dvanaest,
i jedan mañarski - Revai - u osam velikih knjiga. Prilika za Milinka da uvidi
uskost svoje dotadašnje obaveštenosti, jer je, tešeći se da ima najbolje i
najpotrebnije, prenebregao da sazna koji su mu izvori i da li ne bi trebalo da se
obrati pravo njima, tim pre što je dva strana jezika već poznavao. Saopštio je
svoje razmišljanje iskreno Kroneru, a ovaj je, potvrñujući njegovu valjanost,
nabacio malu usmenu istoriju priručnika i, na njenom primeru, pregled zakona
uticaja. "Kao i meñu ljudima", rekao je pažljivo uzaslušalom mladiću,
"ugledanje postoji i meñu narodima. Ništa ne nastaje samoniklo, ništa se ne
razvija samo iz sebe, ako neko to tvrdi onda tvrdi laž, obično da bi uzdigao
sredinu kojoj baš pripada. U stvari, sve u životu je podražavanje. To kako mi
stanujemo u ovoj kući samo je kopija načina na koji su ovde stanovali moj otac
i mati, a oni su opet - budući da nisu ovde počeli svoj život - uzeli za uzor
nekog ko je ovako živeo pre njih. Ovaj dom, ove stvari, a onamo pozadi ona
trgovina i izmeñu njih dvorište kojim se može proći iz jednog domena u drugi,
iz privatnog u poslovni i nazad, a koje istovremeno i deli ovo od onoga, sve je
to postojalo i davno pre ove kuće, negde, i poslužilo kao uzor kada se dizala i
ureñivala ova. Mogao bi se čak, verovatno, povući trag preseljavanja i širenja
ovakvog obrasca trgovačke kuće, i on bi vodio iz ulice u ulicu, iz mesta u
mesto, idući unatrag od periferije ka centru, od manjeg grada ka većem. Na
tom tragu Novi Sad bi možda ukazivao na Segedin, Segedin na Peštu, Pešta na
Beč, Beč na Berlin. No to kretanje po tragu ne bi bilo samo prostorno, već i
vremensko. Od ove, hiljadu devetsto četrdeset druge godine do, recimo,
hiljadu devetsto dvadeset druge, pa odatle u hiljadu devetsto drugu, pa u
hiljadu osamsto osamdeset, ili šezdeset, ili pedeset drugu, kada je, valjda, u
Berlinu ovaj tip trgovačke kuće već bio utemeljen. A slično vam je i sa
knjigama, bilo da sadrže umetničku tvar (Kroner je rekao Stoff, nemački, ne
našavši za reč srpski adekvat), bilo da su naučnog karaktera: uvek ćete naći
trag ugledanja, od dela do dela, od naroda do naroda i, uporedo s tim, od
vremena do vremena koje sve dublje seže u prošlost. Ono što je recimo u doba
moje mladosti u Austriji i Nemačkoj bilo aktuelno, psihoanaliza doktora Frojda,
to se u Novom Sadu spominje tek odnedavno, u mladosti moje dece, i to
uglavnom negatorski, kao neprihvatljivo, dok će do prihvatanja doći možda tek
u vreme mladosti moje unučadi. I u tome je prednost inteligentnog čoveka: on
ne mora čekati dok jedna moda, jedan izraz ili istina preñu svoj geografski i
vremenski put, nego može za njima da posegne još u nastanku ili na nekoj
ranoj etapi, dakle i pre svoje okoline. Onaj koji je prvi u Novom Sadu prihvatio
kuću bečkog tipa bio je u prednosti pred starinski opremljenim trgovcem,
pijačarom, a na sličan način intelektualac koji nauči da se koristi knjigama što
su u upotrebi kod većih i razvijenijih naroda doći će do većih rezultata nego
onaj koji čeka dok novina stigne do njega." Tu je ućutao, da bi Milinku
omogućio da se udubi u prelistavanje izloženih knjiga, a sam je pregledane
tomove vraćao u police i odatle na njihovo mesto izvlačio još nepregledane. Ali
Milinko je u pola ove smotre stao, teško uzdahnuvši: šta vredi pregledati ono
što se ne može i nabaviti; po sve ove knjige mora se po svoj prilici ići u
Austriju, odnosno sada pošto je pripojena, u Nemačku, nabivši džepove
markama. Nipošto, odgovorio mu je veselo Kruner; u svakoj trgovini, pa i u
trgovini knjigama, poslove je moguće zaključiti i pismenim putem, i Milinku će
biti dovoljno da napiše po dopisnicu izdavačima leksikona koji su, on to vidi,
njegovi favoriti, pa da od njih dobije prospekte sa vrlo podrobnim ponudama,
uključujući i način plaćanja. "Na žalost, ili recimo u ovom slučaju srećom",
razvukao je u tužan osmeh svoja tanka, pokretljiva usta, "Austrija odnosno
Nemačka više nam nije samo sused, već tako reći naš drugi identitet, što će
nesumnjivo olakšati da se kupovina ostvari." Obišao je široki, po ivicama
izlizani pisaći sto ispred polica, izvukao fioku i preturivši po njoj neke predmete
izvadio svežanj raznobojnih listića i sveščica opasan žutom gumicom; pošto je
ovu jednim nežnim potezom svukao, raširio je svežanj po stolu. "To su katalozi
koje slučajno imam, a došao sam do njih na način koji sam vam opisao, nekad
davno." Preturao je po svežnju, gurkajući po ploči stola, da budu pregledniji,
listove na kojima su se, sem štampanih obaveštenja, nalazile i fotografije
knjiga, povezanih i poreñanih u nizu, tamnocrvenih, plavih, zelenih. "Brokhauz,
Langenšajd, Majer, Knaur, eto nekoliko koje će za vas biti najzanimljivije",
pokazao je na svaki, dugim, tankim srednjim prstom. "Naravno, ovi ovde su
zastareli, morate zatražiti nove, i zato", vratio se stolu i sa bloka hartije
otkinuo list i podigao olovku, "preporučujem vam da odmah skicirate jedno
jednoobrazno traženje koje ćete poslati na svaku adresu na običnoj dopisnici."
List i olovku stavio je pred Milinka i zašavši mu za leña preleteo rečenicu koju
je ovaj polako i promišljeno ispisao. "Preporučio bih vam da mesto schicken
kažete senden, to nekako zvuči poslovnije", dobacio je ovlaš, ali je inače našao
da je Milinkovo izražavanje na nemačkom preko očekivanja korektno. "Kada bi
Gerhard ili Vera umeli da napišu jedno ovakvo pismo! Otkad učite nemački?" I
saznavši da uzima časove ne duže nego Vera, a da za razliku od nje i brata joj
nije pre toga nikad ni čuo nemački razgovor, sasvim se zadivio. A Milinko,
polaskan ovakvim mišljenjem, potrudio se da tačno izvrši dobijeno uputstvo, o
čemu je prilikom sledeće posete i izvestio svog savetodavca. Od tada, čekao je
na odgovore, a sa njim zajedno čekao je i Kroner, ne propuštajući da se o
njima raspita kad god bi Milinko naišao u kuću. Posle desetak dana stigao je
prvi: čvrst žuto-smeñ omot, sa limenim raskrečenim zatvaračem i sa belom
nalepnicom na svom širokom trbuhu koja je nosila, ispisane mašinom, ime i
adresu Milinka Božića, i iz kog je kliznula cela jedna hrpa u harmoniku složenih
sveščica s odslikanim i opisanim skupocenim knjigama: istorijama,
geografijama, leksikonima, rečnicima, mnogo više nego što je Milinko tražio i
očekivao. On je s pošiljkom odmah otišao Kroneru i, mada ga nije našao u
stanu, ostavio smeñi koverat služavci da ga unese u njegovu sobu, a predveče
je došao da mu se zajedno obraduju. Proučili su prospekte, čitajući ih jedan
drugom preko ramena u pola glasa a povisujući ton kada bi stigli do važnih
podataka: broja svezaka, cene, načina plaćanja. Kroner je prineo olovku i
podvukao njome ova ključna mesta. Pridržavajući se njih, Milinko je izvršio
prvu porudžbinu. Uto su stigli i novi prospekti, a uskoro i prva pošiljka knjiga:
jedan Knaurov atlas sveta, koji su uzbuñeno skupa razgledali. Postalo im je to,
u granicama koje je postavljao Milinkov ñački budžet, stalno zanimanje,
predmet proračunavanja i dogovaranja. Sve dok na Glavnoj ulici, u
ispražnjenom lokalu gvožñara Srbina, posle opsežnih i brzih zidarskih, pa
staklarskih i stolarskih radova, čija je puna svrha tek naknadno postala
očigledna, nisu osvanuli rafovi i izlozi puni nemačkih knjiga, po vrlo povoljnim
cenama, a nad ulazom natpis goticom: "Deutsche Buchhandlung". Tu je Milinko
sad mogao da rije, da razgleda i na licu mesta kupuje sve što bi zaželeo.
Samo, ne više uz pomoć Roberta Kronera, jer je produbljivanje onog identiteta
preko izbrisanih granica, o kom je on nekad polušaljivo govorio, njemu samom
donelo izdvajanje. Da je ušao s Milinkom u Nemačku knjižaru i bio prepoznat
kao Jevrejin, možda bi ga odatle izbacili s pogrdama, ili bi ga uvredama
izazivali da učini neželjen ispad. Zato je radije ostajao kod kuće, uvlačeći se
sve dublje u sobe, meñu stvari, u njihovo mrtvilo i muk. Četiri časa
prepodneva i isto toliko po podne provodio je ionako u radnji, knjižeći ulaz i
izlaz robe i slušajući prinudno, pognut, sav onaj razgovor što je, kao na svim
mestima gde se ljudi susreću, navirao i nadimao se, sadržavajući raspoloženja,
saznanja, radoznalosti. Nekad su reči bile upućene njemu, nekad komesaru,
vitezu Armanjiju, nekad blagajnici Juliji Nemet ili nosaču Žarku Mileusniću, no
njega su reči gotovo podjednako pogañale samim postojanjem svih onih
grubosti koje one mogu da izraze i koje su, dešavajući se u tim danima, prosto
vapile za izrazom. On, kome ih je u tustoj krvavoj gomili izručio Sep Lenart,
bio ih je sit; podilazila ga je jeza od svakog glasa, od svakog dolaska, te je
kući stizao iscrpljen i zavlačio se u samoću i tišinu kao bolan meñu obloge.
Smetali su mu i ukućani, jer su i oni, budući izloženi nepravdi i saznanju o njoj,
u svojoj pojavi sadržavali mogućnost nove povrede. Jedino Milinko nije u
njemu izazivao nelagodnost, jer se unapred znalo da će njegove reči leći u
prostor knjiga što čuče u rafovima, kao ptice u gnezdu. Znao je da će stići u
predvečerje, u to banalno vreme mladih ljubavnika, od koga mladić,
nemaštovit, nikad nije ni pomišljao da potraži bolje, a to vreme se poklapalo sa
časom Kronerovog povlačenja posle dolaska iz radnje. Sedeo je, dakle, u
svojoj sobi, iza spuštenih zastora, odeljen od trpezarije staklenim vratima koja
su se pružala od zida do zida i rastvarala po sredini u dve harmonike. Nije palio
lampu, nije otvarao radio, sedeo je zavaljen u fotelji i odmarao se sklopljenih
očiju. No čim bi začuo zvonce u predsoblju i ponadao se da to dolazi Milinko,
uzimao je sa stola pripremljenu knjigu i rasklapao je nasumce, palio svetlo i
pročitao rečenicu-dve, trudeći se da im odgonetne smisao i prikopča ih svom
poznavanju knjige. Činio je to ne iz licemerstva, već što je stvarno želeo da
Milinka dočeka navodom iz knjige, sigurnim polazištem u razgovor osloboñen
straha. Podižući glavu video bi kako se Milinko približuje kroz trpezariju, kako
zastaje propuštajući služavku da nastavi put ka Verinoj sobi, kako se
neodlučno klati pred staklenim vratima, a onda bi pružio ruku i kucnuo, Kronur
bi viknuo "Napred!" i Milinko bi ušao. "Šta danas čitate?" upitao bi radoznalo i,
nestrpljiv da dočeka odgovor, naginjao se nad knjigu koju bi Kroner uto već i
okrenuo Milinku naslovnom stranom naviše, da bi ovaj u isti tren sa
odgovorom mogao i da se uveri u njegovu tačnost. Obično je to bila knjiga iz
njegovih mladićkih bečkih dana, pripovetke ili roman Artura Šniclera ili Paula
Hajzea, mada je umeo da se lati i starih autora, Hajnea, Getea, Šilera, iz niza
sabranih dela u povezu sa zlatotiskom što ih je kupio na otplatu i doneo u
sanducima, ili, naprotiv, neka knjiga nabavljena već iz Novog Sada,
porudžbinom kakvu je preporučio i Milinku: biografski roman Stefana Cvajga ili
Liona Fojhtvangera. Te knjige, koje već davno nije čitao - a neke meñu njima
nije čitao nikad - on je sada posmatrao sa nostalgičnom nežnošću, obrtao ih,
kuckao prstom kao da su od plemenitog metala ili porcelana, klimao prema
njima glavom i puckao usnama. "Goethe", govorio je razvlačeći ime svečano
kao neku melodiju, "to je pojava kakvu je mogao dati samo vek
prosvetiteljstva, taj veliki vek čovečanstva u kom se cenila svetlost, jasnoća,
ravnoteža. Takvih ljudi, a dabogme ni takvih pisaca, danas više nema. Zacarila
je svetom mistika, kult krvi i nasilja, tame, žudnje za prošlošću, nacionalizma.
Mislite li da iz te zbrke može izrasti nešto veliko i plemenito kao što je ova
knjiga? Ne, videćete, ovo vreme će ostati zabeleženo po svojoj surovosti i
pustoši." On je pri tom osećao da pomalo nepošteno, jer uopštavajući, zadobija
mladoga čoveka za stanovište zasnovano na sopstvenoj pregaženosti, ali se
pravdao pomišlju da protivnička strana, fašizam, bez sličnih skrupula truje ne
po jednog, već hiljade odjednom. Privlačilo ga je da, kad već ne može da se
lati oružja kao što zahteva Gerhard, bar nekog drugog pripremi za takvu
odluku. Bio je to i odgovor Gerhardu, neka vrsta pravdanja pred njim, dokaza
da on nije ni sasvim neodlučan ni nesposoban za delovanje, da čak ovakvim
načinom možda daje korisniji doprinos od ratobornih. Nadao se, s dvostrukom
sebičnošću oca i suprotnomišljenika, da će Gerhard u svojim očekivanjima i
obećanjima borca omanuti, a da će Milinko - njegov izabranik za trku mesto
sopstvenog, s njim nesložnog sina - strpljivim i razumnim otporom dosegnuti
cilj.
Ulični prizori. Šetači, po dva, po tri, ispred izloga prodavnica štofova, trikotaže,
rublja. Zamišljena lica, po jedna noga izbačena u nehotičnom podražavanju
izložene lutke. Prosjačić nakostrešene kratke kose i očiju bez zenica posañen
uza zid na trotoar s izvrnutom crnom kapom meñu bosim nogama. Zvonjava
sa tornja Saborne crkve, Vrbica, deca u novim odelima i belim dokolenicama,
sa zvončićima na ružičastim pantljičicama oko vrata, stežući za ruku stare
majke koje se jedna drugoj klanjaju. Kolona vojnika s puškama, rančevima,
ćebetima svijenim preko ramena, s ašovčićima o pojasu, s u dasci izrezanim
ljudskim obrisima na leñima, promiče štropotavim korakom: 1940. u
plavkastosivim uniformama s visokim okovratnicima i uvijačima oko listova
nogu, 1942. u kratkim čizmama i zelenkastim uniformama sa znakom groma
na mekim kragnama i s bakandžama i žutim pantalonama uz nogu i žutim
koporanima i šapkama naherenim više nosa u prav ugao, 1956. u cokulama i s
gležnjacima i u sivomaslinastom suknu sa sivim kravatama. Kola visoko i
strmo ograñena trupa natovarena ugljem, s lopatom zabodenom u ispupčeni
hrbat tovara; kola gumenih crnih točkova s bocama soda vode gusto
nadevenim u široki, pljosnati, plitki trup, što zveckaju stoglaso i ljeskaju se
uzbibanim jezercima iza raznobojnih stakala; fijakeri s arnjevima u obliku šake
na uhu, dobroćudnog šamara, lista kupusa; tramvaji koji ciličući zamiču za
ugao, autobusi na juriš osvojeni u vreme ručka, automobili napušteni po
trotoarima uskih, hlebarskih, ćurčijskih, voskarskih ulica, prekriveni prašinom,
prozorima zablenuti u zidove. Parovi s kolicima nedeljom. Rulja, s rukama
zaglavljenim u džepove i s pretećim pogledima u času po završetku
bioskopskih predstava. Na širokom trotoaru pred hotelom "Kraljica Marija",
ranijom "Kraljicom Jelisavetom", potonjom "Erzs‚bet kir lyn"", potonjom
"Vojvodinom", u ogradi od kovanog gvožña, na suncu, za mermernim
stolovima, naginjući krigle piva, čašice rakije, šalice francuske kafe, trgovci i
zanatlije u polucilindrima, oficiri kraljevske vojske s kapama položenim na
stolice, kroz lornjone zagledane glumice Srpskog narodnog pozorišta. ðački
korzo: dvopravačna traka užagrenih pogleda i ukočenih osmeha. Čudaci grada:
guravi prodavac srećaka s kozjom belom bradom, suludi ćosavac sa sviraljkom
izvijajući u lice devojaka "Tamo daleko", žena u dugom pohabanom kaputu
raspuštene prosede kose obilazeći trgovine i moleći za prazne kutije. Talasi
mladih devojaka u početku leta, kao pljusak, u kratkim suknjama, spirajući s
prašnjavog lica grada dosadu. Utegnuta žena s nogama u obliku obrnute
vinske flaše na pragu robne kuće. Drvoseča sa dve sekire zabačene sečivom na
isto rame poderanog kaputa, modra nosa, brkova obeljenih injem, u zimsko
jutro pred Zemljoradničkom bankom. Dva mlada profesora, jedan istorije drugi
književnosti, prvi ukrućen i proćelav, drugi opuštenih ramena i naniže
usečenih, žućkastih, tužnih očiju, gestikulišući zamiču u restoran "Zvezda".
Kamionet našaran krnjim natpisom, s glasnogovornikom u obliku zavrnutog
točira, trešti, odmičući, poziv u cirkus što je upravo stigao u grad i podigao
šatore ispred Sajmišta. Venci šarenih sijalica i lampiona po izlozima uoči Nove
godine, trotoari posuti konfetama. Pustoš prazničnog dana, s mamurnim
usamljenicima prislonjenim čelom na oglasne stubove, s devojkama
natovarenim teškim torbama prispelim u posetu tetki. Potmuo mrak noći, s
polivačima, ljubavnikom u povratku sa sastanka, radnicom treće smene što
žuri u fabriku. Seljanke šarenih širokih sukanja u pijačne dane, pred ulazom u
mlečni restoran i oko tezgi na točkovima s kojih se rasprodaju marame i kupaći
kostimi. Čete kupača na autobuskoj stanici za Dunav, leti, u kratkim
pantalonama s majicama i u šarenim širokim haljinama, deca s lizalicama,
obraza crvenih od žege i nogu krutih od sanjivosti. Pred pozorištem uveče:
dve-tri duge haljine i visoke potpetice užurbano proleću žute krugove lampi na
asfaltu do strmih stepenica. Prodavci limunade kraj belih limenih hladnjaka sa
staklenim zvonom, prodavci sladoleda pred kolicima na dva točka s usjajenim,
u obliku puževe kuće naviše suženim limenim poklopcima i drvenom prednjom
pregradom za fišeke od hostije; prodavci sinalka s bocama poslaganim na led u
korpi na nosaču bicikla; čistači cipela sa sandučićima s metalnim nogostupom
meñu nogama. Čistači ulice, s metlom, lopatom, visokom valjkastom kantom
na točkovima. Policajac na uglu, u kapi sa belim štitnikom, ruku do više
laktova uvučenih u bele platnene zaštitne rukave, kruto i odsečno pokazujući
levo-desno, napred-nazad. Osnovci s torbama, gacajući kući samozaboravno
dignutih očiju. Razgovor na uglu: nečije žene i nečijeg muža, s pogledima
nemirno iskošenim ka mogućim posmatračima. Prodavačice cveća, s korpama
u ruci, u obilasku kafana. Prodavači semenki pred bioskopima. Deca -
prodavači badema u belim kesicama, poslaganim u smekšalu torbu za spise.
Povratak čopora sa utakmice: u redovima po šest, po osam, razdrljenih
okovratnika košulja, uprašenih oznojanih lica, vijoreći zastavicama. Regruti na
putu ka stanici: zagrljeni oko struka, s napola ispijenim zelenim bocama,
promuklo bez sluha pevaju. Svadba pred matičarskim zvanjem: automobili,
mlada u beloj haljini s velom, deca piskavo dovikuju "Kec-kume!" i bacaju se
na dinare što kotrljajući se izmiču pod točkove. Po podne u tri i četiri,
nevidljivom sponom vezani, ljudi, žene, na putu ka groblju, u razmacima što
su sve kraći kako se bliže cilju. Psi lutalice, njušeći, kaskajući, izmičući se od
ljudske blizine. Golubovi u crkvenoj porti i na Glavnom trgu; austrougarski
pukovnik Kranjčević, penzionisan pre četrdeset godina, vadi iz džepa krutog
kaputa fišek u koji je kod kuće namrvio hleba i cepa ga nad stazom u snegu.
Nebo nad njim je olovno sivo.
Plamenom privrženosti na Milinkovom čelu ushitio se jedino Robert
Kroner, pa i on, pitanje je da li sasvim iskreno, ili zbog opšteg opadanja vrlina
oko sebe. Već njegova žena primala je znake mladićevog poštovanja imajući
na umu njegovo niže poreklo i imovno stanje, koji, činilo joj se, takvo držanje
nalažu. Zaboravljala je pri tom svoju nekadašnju, upravo siromaštvom
pothranjivanu mržnju prema imućnima i sreñenima, koje nisu bili pošteñeni ni
Kronerovi dok su joj bili gazde. Posedujući krnju i nejasnu predstavu o
zbivanjima van svoje kuće, pogotovo o onima što se nazivaju svetskim, ona
nije uviñala da se vrednosti kojih se dokopala brakom nezaustavljivo
raspadaju: da ime Kroner više nije jemstvo uvažavanja i društvenog uspeha, a
da su i materijalnoj sigurnosti porodice, pa i onoj fizičkoj, dani izbrojani.
Uostalom, otkako je rodila sina, koji će joj do kraja ostati mezimče, ona je kroz
njega, samo kroz njega gledala blagostanje i napredak svoj i svoje sredine, a u
vreme kada se Milinko pojavio u kući pozadi evangelističke crkve Gerhardovu
sudbinu u njenim očima još ništa nije ugrožavalo. Poslednje godine pred rat on
je bio završio Srednju tehničku školu, a u jesen se upisao na Tehnički fakultet
u Beogradu, pa iako su mu već u sledećem aprilu studije bile prekinute zbog
izbijanja rata, Rezi Kroner se nije zabrinula pošto joj se sin, čim je fakultet
zatvorio kapije, vratio kući, pod njeno okrilje. To okrilje je sad predstavljalo
mrtvo tle za njegovo napredovanje, jer pod okupacijom nije mogao nastaviti
studije, ali je njena ljubav, zadovoljena prisustvom svog predmeta,
ispravljanje ove nepravde olako isturila u budućnost. Tim pre što se ni sam sin,
naoko, za nju nije mnogo brinuo. On nije voleo školu, školovanje, zanimanje,
ništa što do koristi dovodi dugotrajnim naporom. Prevrat koji se desio, mada je
bio uperen i protiv njega, primio je gotovo zadovoljno, žmirkajući podrugljivim
očima na prizore propadanja i drskih uspona, usisavajući vazduh šumno kroz
zube kada bi o njima zborio. Mere koje su ga neposredno pogañale, kao poziv
na prinudni rad njegovog i njegovom susednih godišta, jednostavno nije
uzimao na znanje. "Za svakog ko pita, ja sam još u Beogradu", odbrusio je
Kroneru, koji je u veče dana kada su plakati bili izlepljeni pokušao da mu
predoči opasnosti neodazivanja. "A ako taj koji pita vidi da si ovde?" primetio
je otac. "Tom treba reći da tek što sam došao i da ću se na poziv javiti sutra."
Ali to sutra nikad nije osvanulo, i dok su drugi mlañi Jevreji u cik zore navlačili
iznošena odela i zimljivo žurili na sabirna mesta pod grdnje i batine, da bi ceo
dan vukli cigle i lopatali zemlju na aerodromu oštećenom još nemačkim
bombama, Gerhard se izležavao u krevetu, šećkao po dvorištu, jeo u kuhinji
voća iz kotarice koju je sa pijace donosila služavka, zavlačio se sa komšinicom
u podrum ili čitao mañarske i nemačke kriminalne romane koji su preplavili
kioske. Kroner je smatrao da je to izazovno, vide ga svi, meñu ostalima i vitez
Armanji, komesar radnje, koji često zastaje na prozoru kancelarije i posmatra.
Ali da Gerhard ostane skriven u sobama, s tim se ni Reza nije slagala, jer bi
neizlaženje na sunce, na vazduh, moglo naškoditi njegovom zdravlju. Što se
ticalo propisa, proglasa i u njima sadržanih pretnji, jednostavno je smatrala da
se na njenog sina ne odnose. Pristala je bila da on ispoveda veru Jevrejina, jer
su Jevreji u to vreme pred njom oličavali bogatstvo, ali sad kada su ih novine i
radio optuživali za rat i skupoću i pozivali hrišćane da ih prezru i uklone,
prestala je da ga smatra Jevrejinom. Počela je Jevreje ponovo mrzeti, naročito
posle Sepove posete, koja ju je podsetila na sirotovanje i služenje tom, njima
dvoma tuñem soju, i da je bila upitana za načelan stav, sigurno bi se složila s
njihovim uništenjem. Uostalom, imala je u tom osećanju i sinovljevu podršku.
Što su Jevrej i grublje bili progonjeni, što su teža ponižavanja doživljavali, to ih
je Gerhard gorče i otvorenije prezirao. Kao da je u pamćenju nosio sve
predrasude hrišćana, a s druge strane svojim pripadanjem jevrejstvu bio
osloboñen uzdržavanja i zazora, umeo je da razvuče podrugljivo usta kada bi
ulicom prošla kolona prašnjavih civila koju su dva jedva naoružana vojnika
nagonila čas u strojevi korak, čas u kas, čas ih primoravala da zapevaju ovu ili
onu, nacionalističku mañarsku, često i antisemitsku budnicu. Podražavao je
njihov nevojnički hod, pogrbljeno držanje, pućio je usta da bi dočarao punoću
njihovih i duvao kroz nos da bi ga raširio i uvećao. Kao malo ko, naročito sad
kada je ismevanje podrazumevalo i stvarnu pretnju i obespravljivanje, glasno
je govorio "ti čivuti", "je li on čivut?" ili "jesi li čivut?", nekom neupućenom
saplemeniku, zbog čega samo zato nije izvukao batine što su svi koje je
njegova sprdnja pogañala bili i odviše pokunjeni i uplašeni. A njega je upravo
ta pomirljivost dražila. Dok je sa radoznalim zadovoljstvom razgledao u
novinama sve češće objavljivane karikature Jevreja, na kojima su trbušatošću,
rutavošću, debelim ustima i povijenim mesnatim nosevima bili dočaravani
poroci rase, pohlepa i lukavstvo, šale što su ih u to vreme sami Jevreji stvarali
na sopstveni račun nije trpeo, jer je promućurno shvatao da im je svrha da
smehom otupe bol od stvarnosti.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

6 Re: Aleksandar Tišma - Upotreba čoveka taj Ned Sep 30, 2012 11:15 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Ako bi ko neposredno njemu ispričao takvu
šalu, u kojoj obično Jevrejin, stavljen u bezizlazan položaj, nadmudruje
protivnika ili nalazi utehu u komici, Gerhard bi, umesto da se smeje, rekao
smrtno ozbiljno: "Da, i onda su tog tvog Kona zgrabili i obesili o najbliže drvo."
I tek tad bi iskezio bele jednake zube: "He-he". Postao je toliko neprijatan da
se o njemu u jevrejskim krugovima Novog Sada govorilo s negodovanjem i
polušapatom. Neki su smatrali da je lud, drugi tvrdili da se, koristeći
polunemačko poreklo, ubacio u Gestapo, od kog je dobio posebno zaduženje
da kinji Jevreje. Čak su i na Kronera oca počeli da gledaju s podozrenjem,
njegov srazmerno povoljni položaj u konfiskovanoj trgovini i lagodni odnos s
vitezom Armanjijem tumačili su takoñe nekim neznanim ustupkom okupatoru.
A kada se saznalo da u kući boravi Sep Lenart i kada je nekoliko starica,
nailazeći u popodnevnu posetu staroj Kronerovoj susrelo pod kapijom mladog,
utegnutog esesovca koji je upravo polazio u grad, zgražanje je postalo
potpuno. Jedino bi atentat na Sepa, da je bio izvršen, razbio taj nesporazum,
ali kako je Gerhardov plan omanuo, desilo se samo to da su se od njega, pod
pritiskom glasina i razočaranja neuspehom, povukli i dotadašnji drugovi, Franja
Šlezinger i braća Karaulić. Njemu je ovo napuštanje bilo po volji, jer se plan o
prebacivanju u Srem, zbog koga se s njima zbližio, ionako nije ostvario: nije se
u njih imalo poverenja. Sada je sa svojom namerom ostao sam, ali je bar
mogao dejstvovati ne obazirući se ni na koga. Mnogo je šetao, slično svom
ujaku, samo ne po centru grada, već, slušajući nagon, koji sebi nije
objašnjavao, po zabačenijim ulicama periferije. Ove uličice, zarasle u travu i
načičkane prizemljušama, gotovo u celosti su naseljavali Srbi, zemljoradnici i
sitne zanatlije; baš u njima došlo je prilikom ulaska mañarskih trupa i u raciji
do najžešćih ispada, jer se vojska, podsticana da ih vrši, pred slikom
skromnosti i napuštenosti osetila najmanje sputana obzirima. Tu, meñu
kućama s vlažnim zidovima, s pokunjenim cvećem u prozorima, još je lebdela,
prigušena, slika ubijanja; ljudi što su s večeri izlazili na kapiju da razgovaraju
još su pokazivali bandere o koje su obešeni neki njihovi susedi i zamračene
prozore iza kojih su izveli nekog poznanika. Življeg, zanimljivijeg predmeta
razgovora za njih nije bilo. I Gerhardu je to odgovaralo. On ovde skoro nikog
nije poznavao, ali mu je pomogao Milinko, stanovnik kraja, i ne sluteći da čini
uslugu, polaskan što se Verin stariji brat počeo s njim zbližavati. Upoznavao ga
je sa svojim drugovima, komšijama, izvodio ga na šetalište koje se oblikovalo
u najdužoj, drvećem osenčenoj ulici četvrti kao naknada za korzo u gradu,
sada napušten od omladine u znak nedogovorenog inata. Gerhardove grubosti
ovde su se dopadale, stapale su se sa dahom sredine. Posle zaprepašćenja
izazvanog nepotrebnim, paradnim ubijanjem, mladi su se pustili u suprotnu
krajnost: zločini učinjeni protiv njima sličnih oslobañali su ih odgovornosti.
Zaboravljajući groznu iskeženost lica obešenih, počeli su o njima govoriti kao o
uzorima i tepajući im, kao o šaljivčinama koji su se svojim jednostavnim
stradanjem narugali histeričnim jahačima tenkova. Kao da se radi samo o
utakmici, čije je prvo poluvreme proteklo u zbunjenom podnošenju udaraca,
sada kad je nastupio predah, spremali su se za protivnapad, i to, prilagodivši
se brzo, istim sredstvima kojima su bili tučeni. Svi su najednom počeli da
govore o pištoljima i puškama, čak i zagrljeni parovi dok su se zavlačili u
kapije, tako da komunistima koji su se sačuvali od prvih naleta hapšenja nije
bilo teško da nañu novih sledbenika. Gerharda, zbog njegove glasnoće i
osionosti, zbog samokažnjavajućih pogrda protiv jevrejskog mekuštva, odmah
su, instinktom odgajivača, ocenili kao najboljeg od najboljih i ubacili u jednu
udarnu grupu. Pešačio je svakodnevno po tuce kilometara, uvek različitim
ulicama i putevima, do jedne mlade šume izmeñu Novog Sada i Kaća i tamo se
pomoću zvižduka nalazio sa još tri druga i jednim rezervnim potporučnikom
koji ih je obučavao u gañanju iz pištolja i bacanju bombi, što ih je, uprkos
naredbama, sačuvao. Da ne bi bili opaženi i da ne bi trošili oskudnu municiju,
najčešće su okidali, iako ciljajući, prazan pištolj, i mesto bombi bacali u metu
kamenice, no Gerhard je imao osećanje da se pri svakom škljocaju i udarcu
kamenom o drvo pred njim ruši pogoñeno, razoreno telo neprijatelja i nije
propuštao nijednu pojedinost nastave. Pripadanje udarnoj grupi popunilo je u
njemu dotle zjapeću prazninu, te je prestao da bilo kog vreña ili ismeva;
postao je ozbiljan, odreñen, skoro dobroćudan. Milinko mu više nije bio
potreban, jer je sad u njegovom kraju grada poznavao bolje od njega sve
pouzdane ljude, ali ga ipak nije odbacio, već je s njim obavio nekoliko strpljivih
razgovora, pokušavši ga ubediti da treba da se posveti istrebljenju okupatora.
No, Milinko je već bio suviše samostalan da bi se uključio u kolektivni cilj i
volju; njegova misao, opčinjena učenjem, isuviše je daleko odvrludala sa tla po
kom je hodao, a zbližavanje sa Kronerom-ocem i preko njega sa duhovnim
dobrima Nemačke razvodnilo je u njemu želju za osvetom. Izvinio se
Gerhardu, koji je slegnuvši ramenima digao ruke od njega, i ukoliko je ovaj,
zbog svojih prevratničkih dužnosti, više izbivao iz kuće, utoliko je on sam sad u
njoj boravio duže, kao Verin zvanični dečko. Na ne baš izrazito zadovoljstvo
same Vere. Vera svoju kuću ni ranije nije volela, a otkako je preko nje prelazio
valjak rata, učinivši je kućom obespravljenih, njeno osećanje dobilo je i spoljnu
podršku. Sada je ovo za nju bila mišolovka. Dešavalo joj se da na prstima
prolazi iz sobe u sobu od uličnih do dvorišnih prozora, da posmatra stražnju,
trgovinsku zgradu kao neku prepreku mogućnom povlačenju, a prozore s
ulične strane kao prolome u odbrambenom zidu; dešavalo se da sluša glasove
koji su prenosili trgovinske narudžbine, kuhinjsku zapovest, pozdrav gosta, u
čudnom, avetinjskom ukrštanju, kao zbrkane odjeke s nekog drugog sveta.
Pitala se šta ona tu traži i kakvim je nitima ovde vezana. Naravno, to su bile
porodične niti, niti njenog porekla od tog oca, te matere, te bake, uporedo sa
tim bratom. Meñutim, dok je ispitivački zagledala njihova lica - a imala je
potrebu da ih zagleda -, sticala je utisak da je vezanost sa njima slučajna a po
nju štetna. Svako od njih imao je neku svoju zamisao o životu koja se
razlikovala od njene ili joj bila suprotna; tako je recimo mati zamišljala da je
život služenje Gerhardu, što se njoj činilo čak neukusnim, dok je Gerhard
smišljao buntovne poduhvate, očigledno osuñene na propast i opasne po celu
porodicu. Kada je saznala da se preko Milinka povezuje sa usijanim glavama
predgraña, pokušala je da s njim razgovara i predoči mu kud srlja, no on ju je,
prema njoj osion kao uvek, ućutkao smejući se: "Ti, gospoñice, čuvaj svoju
lepu okruglu stražnjicu i ćuti!" Ali zašto da ćuti kad se i njen život, njenoj volji
nasuprot, izvrgava opasnosti? z Samo zato da bi umrla sa svojima? Ona za tu
porodičnu smrt nije osećala nikakve sklonosti, a kuća, ostajanje u njoj, ipak ju
je na takvu smrt prisiljavala. Spas bi dakle bio izaći iz kuće? Ali kamo, i s kim?
- jer sama ne bi mogla umaći, ne sa tim svojim neiskusnim, najedralim, na
svaki stisak osetljivim i vredovnim telom - to je uviñala. S Milinkom? Milinko je
upravo bio taj koji je hrlio k njoj u kuću, razrogačenih očiju uperenih u njenog
oca u polutami njegove sobe, u njegove knjige, kao da je u njima spas, kao da
one mogu osloboditi batina, psovki, pljuvanja, ubijanja. Pošto mu je u nekoliko
navrata poverila svoj strah, a u odgovor primila mesečarska uveravanja o
neminovnosti pobede razuma nad trenutno pretećim silama mraka - u kojima
je lako prepoznala sebično samozavaravanje lošeg oca porodice Roberta
Kronera -, povukla se ispred njega u neku vrstu zlobnog ćutanja, prekidanu još
zlobnijim, gotovo prezirno podrugljivim, povlañivanjem. Gradila se kao njegova
učenica, učenica učenika, i posmatrala kako se on pod tom obmanom nadima.
Onda joj se, pod utiskom njegovog smešnog primera, učinilo da se svak
nadima, da svak izigrava, svak da se busa onim što nema i ne može. A oni što
mogu prosto ispoljavaju svoju moć. I kad je u kuću banuo majčin brat Sep -
koga je jedva pamtila kao starijeg dečaka, iz pradavnih retkih poseta selu i
baki Lenart - sad ozbiljan, suv, ćutljiv, s pištoljem o boku, znamenom moći nad
životom i smrću -, ona se za čas ponadala - kao u ko zna kojeg već po redu
oko sebe - da će je možda baš on izbaviti. Pokušala mu se približiti, ali on je
tražio samo Gerhardovo društvo, ne i njeno, koje je čak izbegavao, jer ga je
zbunjivala devojčina nametljiva čulna lepota, mekota njenih kukova, belina
kože, riña gusta kosa, što su, uz saznanje da je polujevrejka, mada i njegova
sestričina, budili u njemu potajnu pohotu, koju je potiskivao. Jednom, kada je
kasno došao kući iz šetnje i s večere, nije mogao naći ključ, zaturen u džepu
pantalona, te je s dvorišta zalupao u prozor, misleći da je služavkin; bio je to
meñutim prozor njene sobe i ona mu je kroza nj, nagnuvši se, u beloj tankoj
spavačici s dubokim izrezom meñu napupelim dojkama, pružila svoje ključeve.
Te noći ju je sanjao, zapravo, sanjao je jednu sasvim drukčiju crvenokosu
krupnu devojku, koja mu se naginjala s visine dodirujući mu usne ogromnim
toplim mlečnim grudima, ali njemu je pri buñenju bilo jasno da je to ona. A i
Vera je njega sanjala, kao svetog ðorña sa jedne slike jarkih boja viñene u
detinjstvu kod bake Lenart, na konju, s kopljem koje probada zelenu, crvenim
tankim jezikom palacajuću aždaju, i sa kojim je jahala, na istom konju, držana
oko pojasa njegovom čvrstom, mišićavom rukom. Odzvanjao je kamen pod
njima - turska kaldrma njene ulice iza evangelističke crkve -, sevala su konjska
kopita, hujao je vetar mrmoreći ljudskim glasovima nekog muškog hora
nemačku pesmu "Der Erlkonig" koju je svojevremeno učila kod Fraulein: "Wer
reitet so sp"t durch Nacht und Wind? - Es ist der Vater mit seinem Kind", a
znala je da aždaja ostaje za njima mrtva i zgažena, da izmiču gradu,
opasnostima, vezanostima, i videla je kako se pred njom otvara jedan nov
nepoznat predeo, planinski vrletan, bez ljudi i zato bezbedan. Sveti ðorñe sa
likom ujka Sepa sjahao je sa konja i pomogao joj da siñe stavljajući čvrstu
šaku pod njeno golo stopalo, a kada je stala na zemlju, on beše iščezao, a oko
nje su čučali, na mekoj travi i napola zaklonjeni bujnom paprati, zec, veverica,
lisica, kokoš, jarebica i tuce drugih pitomih životinja koje je odnekud pamtila
po obličju, ali im nazive nije znala. Ne tumačeći taj san, niti sluteći da postupa
pod njegovim uticajem, odlučila je da porazgovara sa ocem o svojoj želji da
ode iz Novog Sada nekud gde je ne poznaju, po mogućnosti u inostranstvo.
Kada mu se obratila, ispostavilo se, na njeno čuñenje, da ponavlja jednu
njegovu, stalno odmeravanu zamisao i da je zahvalan što sad može sa nekim
da je podeli. Znao je neočekivano mnogo o odnosu pojedinih država i vlada
prema Jevrejima, pa i o postupanju s njima onde gde su već postali predmet
posebnih mera. Od njega je čula da su u Srbiji, pošto njome Nemci upravljaju
kao okupatori bez posrednika, Jevreji od prvog dana stavljeni van zakona,
oduzeto im je sve, isterani su iz stanova, lišeni zvanja i prava na zaradu,
upotrebljavani, besplatno, kao roblje, za najniže poslove, ubijani bez polaganja
računa ikome čim postanu bezvredni kao radna snaga; da u Hrvatskoj, pod
ustaškom upravom, više i nema Jevreja na slobodi, već samo u logorima, a čini
se da je samo pitanje vremena kada će biti istrebljeni, te da je Bačka, pripavši
Mañarskoj, koja još drži do grañanske, pa i feudalne tradicije, u tom času za
njih ponajbolje utočište meñu svim krajevima raskomadane Jugoslavije. U
matičnoj Mañarskoj čak, rekao je Kroner, Jevrejstvo zasad živi gotovo
netaknuto, naročito u dvomilionskoj džungli Budimpešte; zakonima i propisima
koji se donose da bi ga sputali i obeshrabrili odupire se bogatstvo i dovitljivost
trgovaca, industrijalaca, i jaka jevrejska inteligencija koja je prožela ceo
mañarski javni i kulturni život. Otići u Budimpeštu, odseliti se jednostavno
onamo značilo bi vratiti se gotovo u stari pravni poredak, sa nešto skučenijim,
ali ipak odškrinutim mogućnostima rada i zarañivanja, a za Veru i Gerharda
kretanja, možda učenja, uključivanja u napredak koji njihovim godinama
dolikuje. No kada je Vera na to izrazila čuñenje što još ništa nije učinjeno da se
onamo presele, otac je najednom postao neodreñeniji, usne su mu zadrhtale,
ruke potražile oslonac u džepovima kaputa, pozvao se na decenijama dug rad,
svoj i još očev, na trgovinu, na kuću, na grdni nagomilani nameštaj, na robu u
magacinu za koju još nije dobio priznanice, spomenuo je naviknutost svoje
matere na Novi Sad i preostale stare poznanice, van koga bi i bez kojih bi
valjda presvisnula, naveo ženinu upućenost na ovdašnju bogatu pijacu i, čak,
sa nekom tupošću koja ga je osvajala, kao da se ne obraća Veri već nekoj
trećoj osobi, promumlao nešto i o njenoj, Verinoj, vezanosti za grad u kom se
rodila i odrasla. Vera je resko odvratila da svi ti razlozi, ukoliko su osnovani,
padaju pred protivrazlogom nezaobilaznog fizičkog uništenja, koje, ako
nastupi, odvlači sa sobom i navike i imetak, ali je to pominjanje krajnje
opasnosti još više obezglavilo Kronera, te je počeo mucati, dahtati, na usta su
mu mesto tvrdnji navreli usklici, nemoćne kletve, isturajući na videlo, ispod
prividne promišljenosti, staračko obeshrabrenje. Veru je to očas vratilo
prvobitnoj zamisli da se spase otkidanjem od porodice, te mu je umirujući
izjavila da ne namerava ništa da natura, već samo da ode, sama, i kao
mogućnu ispomoć spomenula ujka Sepa, koji, zar ne, ima, kao esesovski
vojnik, izuzetna ovlašćenja i moć, pa valjda i tu da nekog krišom povede ili
pošalje preko granice u neku zemlju gde ne vlada Nemačka. Kuda na primer,
naćulio je uši Kroner. Na primer u Švajcarsku, odrezala je ona, ili u neku drugu
neutralnu zemlju kao što su Turska, Švedska, šta zna. Sad je Kronera toliko
zapanjila njena obaveštenost (jer je verovao da devojka niti šta čuje niti šta
pamti od razgovora i govora za stolom i preko radija) da se prenuo i potisnuo
strah, te je obećao da će sa Sepom razgovarati. To je zaista i pokušao u
nekoliko mahova, ubacujući u šurakove preteće opise ubistava bojažljivo
pitanje ne bi li se poneko meñu njima dalo izbeći da su žrtve na vreme
napustile mesto svog koncentrisanog života pred očima i srdžbom nemačke
sile; pomenuo je i novac koji bi mnogi roditelj rado dao da bi mu dete bilo
izuzeto od sudbine naroda i plemena, pogotovo ako ono plemenu sasvim i ne
pripada kao na primer njegova deca. No, pošto nije bio dovoljno jasan u svojim
ponudama niti je Sep imao dovoljno oštru pamet da ih i takve shvati, ova
skretanja s glavnog pravca razgovora utapala su se u muk, u odmahivanje, i
ubrzo bila zaglušena novim odskocima esesovčevih prikaza junaštava i
strahota. Kroneru se činilo da je posredi lukavstvo kojim se njegova očinska
briga mami na što veće žrtve, pa je njime delimično tumačio čak i šurakove
strahotne opise, i one pre Verine inicijative; kada se pak uverio da su to
neosnovane pretpostavke i da Sep jednostavno nije ništa shvatio, bilo je već
kasno, on je odlazio. Kroner mu je jednim delićem volje, a da to sebi ne bi
smeo priznati, bio i zahvalan, jer je sačuvao kćer od pustolovina, da se i ne
govori o novcu. Ali Veru je taj odlazak mogućeg spasioca pre no što je
spasenje bilo i pomenuto teško razočarao; tek sad je uvidela koliko je pogrešila
što se nije sama pozabavila ujakom-vojnikom, nego pristala da joj posrednik
bude otac, mada se u njegovu nemoć već prethodno bila uverila. Odlučila je da
dejstvuje sama, a čim je došla do tog zaključka, začudila se što na nj nije bila
navedena već i ličnošću novopredviñenog pomagača. Taj je naime za celo
vreme njenih razmišljanja bio tu, stalno njoj pred očima, samo što ga je
kratkovido previñala. Nametao se njenoj pažnji jedino kao muškarac, skoro
kao oličenje muškarca, muškarca-razbibrige sred njenih teških misli i
zatrovanih odluka. Dok je ove u sebi vagala i oblikovala, zapažala ga je kako
prolazi dvorištem, visok i snažan, punokrvan, zaglañene duge smeñe kose,
svetlih, nablizu usañenih oštrih očiju koje su se u njene upravljale s
neskrivenim divljenjem. U podne za ručkom slušala je o njemu i više nego što
joj je kao obaveštenje bilo potrebno, jer je Robert Kroner sad sve teškoće i
pogodnosti poslovnog života vezivao za tog viteza Mikloša Armanjija, komesara
svoje trgovine. S početka se u njegovim izveštajima javljala čak i zla slutnja da
bi taj stranac mogao postati njegov mučitelj, jer se prilikom preuzimanja
radnje pokazao hladan, strog, zagledao je u sva dokumenta i u sve ćoškove,
naglašavajući da se odsad bez njegove dozvole ne sme ništa preduzimati niti
menjati. Ubrzo se meñutim ispostavilo da je ta oštrina bila izraz neiskustva,
bojazni da će ono biti navučeno na tanak led prevarom; čim se uverio da
Kroner jedino želi da bezbedno opstane, sa svojom porodicom, odbacio je sam
mere predostrožnosti. Ostao je i dalje uzdržan, ali se nije ustručavao da
saopšti što je najneophodnije za uspostavljanje osnovnog ljudskog kontakta,
tako da se uskoro za stolom Kronerovih saznalo da je neoženjen, inače svršen
pravnik i advokatski pripravnik koga je na osetljivu komesarsku dužnost dovela
civilna mobilizacija. Dužnost na koju on nije imao zašto da se žali, pošto mu je
donosila trostruku platu prema ranijoj i lep stan u jednoj od ispražnjenih
zgrada bivših banovinskih činovnika i ugled državnog funkcionera od posebnog
poverenja. Ovo poslednje, ugled, on meñutim kao da nije umeo da koristi u
punoj meri u tom Novom Sadu kamo je bio upućen i gde se osećao napola
izgnan, zbog mešanog stanovništva u kome se ne zna je li više zazirao od
glasnih i obesnih Srba ili od domaćih Mañara koji su od svojih suseda lakomo
preuzeli, a sad u ohrabrenosti prevratom još i pustili s lanca istočnjački nemar i
bezbrigu. Sam je bio roñeni, pravi Peštanac, činovničko dete kome su u glavu
ulili da od svega najviše treba ceniti činovnički rad i rang. A ovde se to
uverenje razlivalo, rasplinjavalo, pod tupim pritiskom sporosti, neurednosti i
ratne neizvesnosti. Armanjija su u gimnaziji učili da je Mañarskoj Južna
pokrajina bila oteta po cenu suza celokupnog njenog življa, a sada su mu neke
komšije u kući gde je dobio stan govorile prkosno i otvoreno - jer su bili
Mañari, nisu ga se plašili - da im je za vreme Jugoslavije bilo u ponekom
pogledu i bolje, komotnije, manje se komandovalo, administriralo, postupalo
se prisnije i ljudskije. Osvrćući se oko sebe, po prašnjavim ulicama, po
bazarski krcatim radnjicama, po bioskopskim dvoranama gde se guralo i
jurišalo na mesta koja nisu bila numerisana, po trgovima ispred crkava gde su
prosjaci stajali u grozdovima kreveljeći se da izazovu sažaljenje, Armanji je još
najviše sebi slične radljivosti nalazio u razvlašćenoga vlasnika radnje kojom je
upravljao, u mršavog i setnog, miroljubivog i knjigoljubivog Roberta Kronera.
Njega je počeo ispitivati o ovom svetu koji nije razumeo, a onda je iz odgovora
počeo shvatati da ni pitani od tog sveta mnogo šta ne razume, već mu se samo
rezignirano predaje, što je postalo povod daljeg zbližavanja. Izgnan? Pa to je i
Kroner bio ovde evo već dvadeset i nekoliko godina, upravo od dana kada se iz
Beča dao domamiti da preuzme očevu radnju - on je tada mislio: privremeno,
dok ne nañe za nju kupca i ne umilostivi majku da pristane da se ona proda.
Ali mesto meseca na koje je računao, nanizale su se godine, zaokupili su ga
brak, očinstvo, i sad mu je već davno bila presečena odstupnica ka onim
središtima umnosti i srazmere koje je naučio da poštuje u mladosti: nije ih više
ni bilo onde kamo se osvrtao. Hoće li se isto desiti i vitezu Armanjiju? I on je
ovamo, u Južnu pokrajinu, bio prekomandovan za kratko, dok proñe okršaj sa
buntovnim silama Balkana koje će nemačka i mañarska hladna pamet umeti da
obuzda; ali rat se proširio na nepregledna polja Rusije, gde su se još uvek
vodile bitke s neizvesnim ishodom, dok je ovde, u pozadini, u toj Bačkoj tako
lako paloj u plen, ključalo, daleko od pokornosti, divlje iščekivanje, skoro
nipodaštavanje postojećeg stanja. To iščekivanje bilo je za viteza Armanjija
oličeno najupadljivije u potomcima Roberta Kronera, Gerdu i Veri, koje je
mogao posmatrati skoro preko čitavog dana, sa svog prozora u trgovini
njihovog oca. Ova odrasla deca živela su u neradu, i mada je on znao da im je
nerad prinudan, nametnut propisima iste državne mašine koja je njega dovela
da ih gleda, ipak se nije mogao odupreti utisku da je on, nerad, i njihova prava
priroda. Kako su umeli da hodaju po dvorištu besposleno, s rukama na leñima,
da iskreću lica, još od marta, prema suncu koje bi se pre podne pojavilo nad
krovom trgovine, kako su znali satima, ne oslanjajući se ni na kakav povod,
kao što je knjiga, ili makar razgovor, da kruže po tom ograničenom prostoru
koji bi njega, činilo mu se, da nema pred sobom akta i dužnosti, ugušio.
Krajem maja, u travi koja je ižñikala izmeñu stana i kancelarije, pojavile su se
ležaljke, u kojima su deca trošila svoje obilate užine, a nekoliko nedelja docnije
Vera je iznela svetlo suro ćebe, prostrla ga po travi, pa se sledeći put pojavila
iz stana u kupaćem kostimu u dva dela, sjaktavo namazana uljem, i legla da se
sunča. Ležala je svaki dan satima strpljivo na ćebetu, okrećući se samo s leña
na trbuh, s trbuha na leña, povijajući u kolenu sad levu sad desnu nogu, da joj
bude udobnije i da joj svaki komadić tela bude dotaknut, obgrljen suncem,
odlazeći povremeno u stan da se tušira, o čemu su svedočile guste i hitro
naniže klizeće kapi po njenoj sve tamnijoj koži i mokre pruge po njenom
dvodelnom kostimu. Armanjiju se činilo svetogrñem što ona svoju prozirno
belu glatku kožu prlji u rumenu, pa u jarko crvenu, ali kada se boja ustalila,
dobila je bakarni odsjaj koji je njenom devojačkom telu povukao još čvršće i
nežnije obrise, učinio ga još primamljivijim, gotovo nestvarnim. Jednog
popodneva oni su se sreli pod kapijom i Armanji nije odoleo iskušenju da joj
saopšti svoj utisak, mada je ona u tom času bila potpuno obučena, čak
obuvena u čarape i sandale. "To stalno izlaganje nije vam potrebno, gospoñice
Vera", rekao je, pošto ju je pozdravio skinuvši šešir i zadržavši ga u ruci". Hteo
sam o tome više puta da progovorim vašem gospodinu ocu, ali sam se
uzdržavao, i evo sad se ne kajem, jer mi to omogućuje da vam se neposredno
obratim." Ona se začudila. "Mislite da mi sunce škodi?" "Pa ne bih bio siguran
ni u to da vam ne škodi, u tolikim količinama", odvratio je Armanji, zbunivši se
što nije umeo biti jasan, "ali ja sam mislio pre svega na vaš izgled." "Moj
izgled? Moj izgled vam se ne sviña?" On je pocrveneo, umesto da je nju naveo
da crveni. "Naprotiv. Vaš izgled se meni ... on me oduševljava. Vi ste
prekrasna devojka i gledati vas iz dana u dan kako se sunčate predstavlja za
mene preimućstvo kakvom se zbilja nisam nadao, pogotovo ne ovde u jednoj
trgovini, gde inače očajavam, radeći posao za koji niti sam predodreñen
školovanjem niti za njega imam sklonosti. Pa ipak, žao mi je one vaše bele puti
koja tako divno pristaje vašoj kosi." "A zar tamnilo ne pristaje? Sada je to tako
moderno." "Da, ja sam možda malo staromodan. Možda sam i star, pa je u
tome cela greška." "Ne znam koliko imate godina." "Trideset i jednu. Mnogo,
mnogo više nego vi, i mnogo više nego što bih voleo da imam dok sa vama
razgovaram." "Zašto? Pa to su lepe godine..." "Da možda. Ali ne ovde. U
Budimpešti jesu. U nekom veselom velikom gradu, gde je sve otvoreno
zadovoljstvima, svim dobima života. Jeste li već bili u Budimpešti?" Vera je
priznala da nije, nikad. "O, to treba svakako da nadoknadite. Zar gospodin
Kroner ili gospoña ne pomišljaju da vas jednom povedu onamo pa da vidite
našu jedinstvenu prestonicu?" "O tome se kod nas razgovara, ali uvek s
ustezanjem i nesigurno. Vi znate da mi ne možemo tamo putovati bez
propusnice, a za propusnicu je potreban naročit razlog." "Oh, ako je samo do
toga", usplamteo je vitez Armanji, pritiskujući šešir na srce, "možda bih vam ja
mogao pomoći svojim vezama. A sem toga", porumeneo je ponovo, dosetivši
se kakav mu obrt nudi razgovor, "mogli biste jednom poći sa mnom, kad idem
da podnesem izveštaj. U tom slučaju putovali biste kao moj pratilac i nikakva
posebna dozvola ne bi vam bila potrebna. Dakle? Šta kažete na to? Da i biste
hteli?" Vera je u nedoumici slegla ramenima. "Ne znam. Ja bih. Ali moraću
prethodno da razgovaram s ocem." Vitez Armanji se uzdvoumio. "Vaš gospodin
otac možda ne bi shvatio taj moj predlog kao potpuno korektan, bar u ovom
trenutku. Možda bi bilo bolje da ga još malo prećutimo. Ali vi i ja, zar ne, mi
smo se sporazumeli i jednog dana krenućemo na put, da izañemo iz ove čame i
da zajedno okušamo puni, uzbudljivi život." Na tome su ostali, pozdravivši se.
Ali oboje su bili razgovorom pomalo i uplašeni. Vitez Armanji se pitao nije li
postupio nepošteno nagovarajući maltene na bekstvo kćer kuće u kojoj je imao
da predstavlja civilizaciju svoje zemlje i nije li daleko prekoračio ovlašćenja i
svoju stvarnu meru hrabrosti obećavši da će čak i prekršiti zakon. Vera se pak
čudila kako je mogla pristati da sa stranim čovekom poñe na put sama i
pomisliti da bi joj roditelji to dozvolili. Meñutim, raščlanjavajući u sebi taj
pristanak dok je uveče ležala u krevetu bez sna, zaključila je s iznenañenjem
da ga se ne stidi i da je tako neočekivano sigurna u sebe zato što je uverena
da je Armanji zaljubljen u nju. Sećala se njegovog zamagljenog pogleda,
promena boje na njegovom licu, njegove ruke koja je grčevito i bezobzirno
stiskala meki šešir na prsa, i dolazilo joj je da se glasno nasmeje. Ponosila se
što je zanela tako krupnog, snažnog, zrelog čoveka i uzbuñivala ju je pomisao
da će ga moći, samim svojim izgledom, svojom pojavom koju je u stanju da
mu približi kad god zaželi, još jače vezati za sebe. Sa nestrpljenjem je
očekivala jutro, sunčano prepodne, kada će opet moći da se izloži, skoro naga,
njegovom pogledu - s tom je mišlju zaspala. I stvarno je sutradan legla na
prostrto ćebe, okružena visoko ižñikalom travom, kao u zagrljaj, široko
raskriljenih ruku i s pobedonosnim osmehom koji nije mogla prikriti. Za
Armanjija, koji se već bio pobojao da ju je prestrašio prenagljenim
približavanjem i da se ona ipak ispovedila roditeljima, ovaj njen ponovni
izlazak na scenu bio je znak da naprotiv ništa nije učinjeno pogrešno nego da
je njegova ljubavna ponuda na najboljem putu da bude prihvaćena. Počeo je
maštati. Video je sebe s devojkom u kupeu ekspresa Arpad koji sa zviždukom
uleće u Istočnu železničku stanicu Budimpešte, video je sebe s njom u taksiju
koji ih vozi u njegov momački stan, video je kako joj daje svoju pidžamu iz
ormana - odnekud je izmaštao da je ona, krenuvši od kuće naglo, propustila da
ma šta ponese - te ona leže kraj njega u postelju u toj za nju prevelikoj i
muški skrojenoj halji, koja joj ističe krhkost i vitkoću i koja mu, čvrsto
ispeglana šuška pod dlanom dok je privlači sebi. Jedino još nije znao kakav će
pravni okvir sklopiti oko tog zagrljaja, hoće li on biti izveden uz obećanje braka
- ili je to nemoguće s Jevrejkom? - ili, naprotiv, uz njen pristanak da mu
postane tajna ljubavnica. Hoće li to značiti da će on morati napustiti
komesarstvo u Kronerovoj radnji, upotrebiti veze i uticaje da bude premešten
ili otpušten nazad u Budimpeštu, ili će se veza ostvariti uz privolu Verinih
roditelja? A Vera je takoñe maštala. Ona je sebe zamišljala na ulici koju
ispunjava vreva prolaznika, tramvaja, automobila, blistanje izloga, vika
mnoštva, u kojoj ona postaje neprimetna, prestaje biti Vera Kroner, kći
trgovca Roberta Kronera, i postaje neko bezimeno biće, biće svedeno na
sopstveno zdravo, gipko telo, u koje ima puno pouzdanje. Više nema za nju
prepreka da se kreće, da putuje, da menja gradove i staništa, da se izmiče
pretećem okruženju na koje je ovde osuñuje roditeljska kuća. U tim slikama
vitez Armanji nije imao mnogo mesta: stajao je negde pri njihovom rubu,
pognute glave, sa šeširom stisnutim na grudi, gledajući u nju zamagljenim
očima. Meñutim, u svom razumu koji je te slike takoñe ovlaš doticao, ona je
bila spremna da ga pusti bliže sebi, sasvim uz sebe, da mu se i preda, ako on
ispuni svoje obećanje i izvede je iz klopke. Oboje su čekali, gledajući se kroz
prozore i kroz koprene trave, kao preko nišana nevidljive naperene puške.
Dani su u tome prolazili. Ponekad bi na dvorište izašla Verina mati da rasejano,
više obuzeta mislima na obdan odsutnog sina, opomene kćer kako će se ispeći,
ponekad joj je služavka iznosila opranog voća na belom tanjiru, ponekad bi
domilela stara Kronerovica da, šušljetajući i obazirući se, obaspe unuku
nerazgovetnim pogrdama što se razgoličuje, izazivajući gnev Jehove koji brani
Jevrejki da se izlaže pogledima nevernika, ponekad bi Gerhard, prezrivo
nehajan prema prisustvu sestrinom, po povratku s pucačke vežbe, leno
progegao travnjakom i, istegavši se naglo kao panter, dohvatio vrh ograde,
vinuo se nad nju jednim jedinim zamahom, bacajući brz pogled pred stan
susetke bele udovice, koja bi ga tamo čekala i na ovaj znak presvlačila haljinu i
dolazila da se s njim spusti u podrum. Nailazio je i Milinko, u večernjim
časovima, posle dana provedenog nad knjigama, da popriča sa Robertom
Kronerom, a onda i sa svojom devojkom, koja bi tad već bila obučena,
okupana, hladna, spremna da ga s dosadom sluša i izmenja s njim po koji
poljubac. Jedne takve večeri na ulazu je zazvonilo i kada je služavka otvorila
vrata, u stan su prodrla tri agenta Kontraobaveštajne službe, digli sve zatečene
na noge, legitimisali ih, pretresli stan izvukavši iz ormana odeću i razbacivši
knjige - meñu ostalima i svesku s natpisom "Poesie" iz Verinog ormana, koju
su zalistali a onda oturili pošto je nosila predratne datume - i konačno poveli sa
sobom Gerharda, po kog su jedino i bili došli, jer je rezervni oficir instruktor,
uhapšen nekoliko sati ranije, pod prvim šamarima i njega označio kao svog
učenika u gañanju. Kuća ga više nikad nije videla. Iza njega je zinula praznina
kao posle hirurškog zahvata u telo, poljuljavši svu dotad s mukom održavanu
ravnotežu. Reza Kroner, koja prilikom sinovljevog odvoñenja samo zato nije
nasrnula na agente što ju je muž fizičkom silom zadržao, zahtevala je,
izbezumljena, da svi odmah krenu za odvedenim od zatvora do zatvora i, ako
treba, iščupaju ga noktima i vrate kući. Robert Kroner predočio joj je s teškom
mukom nemogućnost takvog ponašanja - štetnog i po Gerharda -, ali je
zauzvrat morao pregnuti da bezopasnije po porodicu i, kako je on tvrdio,
delotvornije, preko posrednika, interveniše u sinovljevu korist. Jedino lice od
uticaja kome se mogao s poverenjem obratiti - prvo takvo lice koje je uopšte
ugledao posle dogañaja odmah sutradan ujutru - bio je vitez Armanji. On se
zabezeknuo nad novinom i spremno obećao pomoć. Obišao je neke poznanike
pravnike koji su, kao on, iz matične Mañarske bili poslati da rade u Novom
Sadu, ali bliže svojoj struci, kao sudije i policijski činovnici. No, niko od njih
nije imao smelosti da se zauzme za uhapšenika Kontraobaveštajne službe,
plašeći se sumnje za saučesništvo, te su se usluge svele na obaveštenja,
dobijena preko trećih lica i neobavezno: da je optužba protiv Gerharda teška, a
da njegova sudbina zavisi od toga da li će se pokajati i sarañivati. Poznavajući
mladićevu tvrdokornost, Kroner se nije usudio da ženi saopšti poruku kako je
glasila, nego ju je prekrojio u uveravanje da je Gerhard živ i raspoložen, ali
zasad izdvojen na nepoznatom mestu - što je bilo tačno - radi sigurnijeg
ishoda istrage. Primivši na sebe odgovornost za ovo ulepšavanje, on sam je,
očajavajući, razmišljao o načinu da sina privoli na spasonosnu popustljivost.
Tražio je preko Armanjija da mu se dozvoli da sinu makar pošalje pismo, ali je
primio odrečan odgovor. Na to je počeo zamišljati kako s njim razgovara, u
ćeliji, u četiri oka, i ta zamišljanja, u večernjim časovima nekadašnjeg slušanja
radija, za koje više, sam, nije imao volje ni strpljenja, uzimahu oblik ranijih
stvarnih rasprava, u kojima je, meñutim, pod utiskom memljive samice s
rešetkama na prozorima kao okvira i okrvavljenog zatvorenika kao
sabesednika, sinovljev stav na kraju uvek nadjačavao. Gerhard je bio u pravu!
- uveravao se Robert Kroner, u tim jednostrano voñenim razgovorima, na
osnovu davno izgovorenih reći, ali pod novim, mračnim zračenjem zamišljene
zatvoreničke teskobe i ispaćenosti; no sad je bilo kasno i za to priznanje. Nije
ga mogao čak ni dalekom Gerhardu saopštiti, i bio je kukavički skoro srećan
što nema pristupa do uhapšenog sina. I dalje je samo molio, svakodnevno,
Armanjija da pomogne. Ovaj je to povremeno činio, a povremeno lagao da
čini, Kroner je pak njegovu laž udvostručavao svojom kad bi je saopštavao
ženi ili kćeri, te se oko uhapšenika isplitala gusta i šarena mreža nestvarnosti.
U toj mreži zakoprcalo se još jedno lice, domamljeno zrelim dražima Reze
Kroner, koja je, uprkos nagovorima muža, kome nije verovala, krenula sama
da potraži pomoć za sina onde gde je osećala najviše pouzdanja: kod svojih
sunarodnika. S korpom u ruci, u koju je složila hrane i čistog rublja, obišla je
nemačke kasarne, stupila u razgovor sa stražarima, tražila da joj se pozovu
dežurni i pred njima rasprostirala svoju brigu i molbu.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

7 Re: Aleksandar Tišma - Upotreba čoveka taj Ned Sep 30, 2012 11:19 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator
U takvom jednom
obilasku naišla je na narednika feldpolicije Hermana Arbajtzama, čoveka
četrdesetih godina iz okoline Majnca, koji se na nju sažalio i primio se da
pokuša saznati gde joj je zatvoren sin. Ni on ništa nije uspeo - imao je za to
suviše mali rang -, ali poznanstvo, proširivano čestim sastancima u parku pred
kasarnom, ženinim nestrpljivim molbama i feldpolicajčevim nezgrapnim
obećanjima i tešenjima, preraslo je u prijateljstvo, a za Arbajtzama, koji se
nikad nije ženio, u pravu, poznu strast. Počeo je i mimo ugovorenih sastanaka
da dolazi pred kuću Kronerovih, pod izgovorom nove vesti ili nejasne nade, a
Reza Kroner bi, primetivši ga, istrčavala i dugo s njim razgovarala, brišući suze
i podnoseći njegovo dobrodušno tapšanje po leñima i mišici. Veza nije ostala
neprimećena pred služavkom, a docnije ni pred Verom, kojoj je istovremeno
strka posle Gerhardovog hapšenja premrežila sopstvena nadanja, jer je
spasilac za kog su se ona vezivala morao biti upotrebljen u drugu, uporednu
svrhu spasavanja bratovljevog života, a uistinu: jer se taj spasilac smrtno
uplašio svojih potajnih namera da se uplete u život porodice koja je, evo,
povukla na sebe zveket lanaca i senku vešala. Više nije izlazio pred Veru,
klonio je se, pod izgovorom svog teškog novog bremena. Ali Vera je shvatila
da se on povukao i da se s njim povukla njena mogućnost da pobegne. Predala
se, uronila u nesreću i sram kuće, idući po njoj na prstima, osluškujući prema
ulaznim vratima neće li se pojaviti neki glasnik, ili pak Gerhard, živ i čio, kako
su svi činili, zavaravajući se, a u stvari verujući sve manje. Kada je stigla vest
da je mrtav - "ubijen pri pokušaju bekstva", kako je glasilo zvanično
saopštenje -, obukla je crninu kao i svi njeni, plakala zajedno s njima,
pokušavala da ih teši prisustvom i blagošću kao što je i sama bila tešena,
znajući, ipak, u dnu bića, da je obmanuta, skrenuta sa sopstvene staze,
gurnuta u taj krvavi i mračni žleb koji nije htela i koji je jedino ona jasno
naslutila, a sad po njemu ipak klizi, stalno naniže, kao i ostali, ka uništenju.
Milinku, koji je stigao da izjavi saučešće, rekla je da više ne može s njim da se
nalazi, i mladić se povukao, uviñajući da bi dalje ljubakanje ili podsećanje na nj
značilo svetogrñe. Tako su prestali i razgovori o knjigama u sobi Roberta
Kronera. Knjige, što su ih agenti razbacali prilikom pretresa, bile su vraćene u
ormane, ali ih odatle više niko nije uzimao. Ono što se poslednjih meseci pred
njima desilo protivrečilo je njihovom slovu i duhu, i one su postale što i jesu,
ako ih ne otvara i ne tumači poverenje: hartija, stvari. Gledale su, svojim
lepim povezima i natpisima, bez izraza na ljude koji su se pod njima još kretali,
da bi, uskoro, bili ispod njihovih pogleda izvedeni, izbačeni iz svojih ležišta i
ispreturani, kao i one što su bile jednom zauvek.
Smrti prirodne i nasilne. Gušenje Sare Kroner roñene Davidson u gasnoj
komori Osvjencima maskiranoj kao kupatilo. Njeno posrtanje bez Verine
podupiruće ruke, sred vike čiji smisao ne razume, nemoć njenih prstiju da
prodenu dugme kroz rupicu spreda na haljini, pa ova sa nje biva zderana,
nečijom rukom, kao potom i rublje, do zborane i mlitave kože. Njen sram, njen
vapaj za zaštitom, za sinom koji je negde ostao, za Verom koja je negde
zaostala, njena molitva koja je besmislen mrmor, jer se više ničeg ne hvata,
jer više ničeg nema sem parčeta sapuna tutnutog joj u ruku, koji je prevara,
uviña kad lica oko nje pozelene, oči se iskolače, i njoj samoj kašalj protrese
grudi i usta joj se uzalud iskrenu za čistim vazduhom, kog takoñe više nema,
za čistim vazduhom. Pucanje Gerhardove lobanje u podrumu
Kontraobaveštajne službe pod udarcem drvenog pendreka u ruci agenta
Janoša Koronga. "Nisam rekao! Ili sam rekao?" Njegov lelek pred sumnjom,
ñiknulom iz povreñenog mozga, njegov zev za ubilačkom rukom, beli krvavi
zubi iskeženi na pomisao da su preko njih prevaljena imena kojih se više i ne
seća, ali za koja zna da se moraju prekriti ćutanjem smrti. Gospoñičino rvanje
sa vatrom u sanatorijumu Boranović; hroma leva noga njenog oca, gegav
korak, pokret kojim izvlači polovinu tela iz tla, iz nepokreta, iz mrtvog, ka
zelenilu bašte, crni obris te noge za koju se sad pripija svaki njen damar kao
za gredu spasa, visoko na nebu, iznad plamenova koji je sažižu, njene ruke
bez snage da se podignu i domaše taj crni pokret, tu čvrstu izbavljajući
sigurnost, koja se udaljuje, hramajući, postajući sve manja, otkucavajući sve
tiše svoj hod u visinu. Leganje Roberta Kronera na crni zimski kaput u
sabirnom logoru, njegovo zadihano "Ne!" Verinim povicima i preklinjanju, to
"Ne" nastavljanju putovanja, nastavljanju patnje, nastavljanju odgovornosti,
tonjenje u neodgovornost, sklopljenih očiju, iznutra zaptivena sluha, zgrčene
misli, da ne vidi, da ne čuje, da ne shvati kako ih pušta da odu, kako ih
napušta i biva od njih napušten, prepušten vici, udarcima, hicu iz puške, koji
ga, evo, iz blizine pogaña, evo razvaljuje posred grudi, evo oslobaña, najzad
oslobaña. Opiranje Nemanje Lazukića prozivci, trapavim sužnjima za koje je
vezan, u saznanju da uz njih ne spada, da ih mrzi, da bi ih odgurnuo i odrekao
im se lika i imena koji se meñutim još jedini utiskuju u njegova čula, sa
konopcima što mu se usecaju u meso, jer ih vuče njihova težina, njihova
nezgrapnost, njihovo trzanje, njihovi crveni otoci na gležnjevima, smrad iz
oznojenih nedara; njegovo otimanje da pogledom zakači ma kog od pratilaca,
u sivilu zore koje ni na jednom ne otkriva pažnje ni obzira, za izuzeće, njegov
krik "Ne braćo!" koji je sav laž, koji on oseća kao laž, gadež u ustima, laž
meñu lažima, sve same laži od početka do ovog trenutka kad je istina samo to
gañenje, želja za izuzimanjem, kog nema, kog pucnji otkidaju bacajući i njega
na gomilu preko ostalih, pod njih, omrznute, u smrad uništenja. Lazukićkina
preneraženost pred istim takvim u nju uperenim puškama dve godine ranije,
njen spleteni polazak iz kuće ("Nisam se dovoljno toplo obukla? Jesam li dobro
zaključala?"), njeno kratkovido žmirkanje prema metežu ubijanja na drugoj
strani ulice, koje ne raspoznaje, jer ne može da mu shvati svrhu, jer u takvu
svrhu ne veruje, njeno trzanje od prasaka iza leña, njen vapaj: "Valjda neće!
Ja nisam kriva! Imam decu!", njene uvreñeno iskrivljene usne stare devojke,
njen nahero podignuti pogled ka zimskom, nepomičnom, nebu. Tiho sanjivo
izdisanje Tereze Arbajtzam, udove Kroner, roñene Lenart, u bolnici u
Štutgartu, u belini, u ispošćenosti dugim bolovanjem, u neznanju sebe usled
slabosti, s maglovitom mišlju na jedno lice, lice časne sestre orubljeno krutom
belom maramom tako jasnih obrisa kao lice muškarca, mlado i rumeno, s
pravim kratkim nosem i crvenim usnama, to lice drago koje više ne ume da
imenuje niti da mu odredi odnos prema sebi i koje se rasplinjuje u belini, u
magli, u hladnoći. Skvrčenost Rastka Lazukića meñu šaragama pobesnelih
kola, u letu, u poskakivanju, u kajanju što nije s njih sišao kad je pucnjava
počela, u kolebanju bi li pokušao da skoči sad kad trešnju prekida trzaj i
udarac u leña, od kog se uspravlja, izvija kao i konj pred njim čija mu se
ustuknula ogromna glava propne visoko pred očima, i pada na oštri rub nečega
- "je li to moj kofer?" pomišlja - osećajući kako mu na usta toplo i lepljivo
navire nestajuća snaga, svest. Ječanje Sepa Lenarta za vodom u podrumu pod
ruševinama bivše kolhozne zgrade u selu Staruha zaglušeno pucnjavom topova
i bacača, koji su sve razrovali, zatrpavši ga pod zemlju meñu samim ječećim
ranjenicima, u koje gleda širom otvorenih očiju, kroz polumrak zastrt prašinom
od loma i rušenja, primajući u sebe njihove užasnute poglede, njihovu molbu
za vodom, koje nema, već danima i noćima, otkad traje razderotina na
njegovom trbuhu, tu dole gde pritiskuje obamrle nakvašene šake, tu gde curi,
gde bi podmetnuo ispucala usta kad bi mogao da se pokrene, kad mu se ne bi
utroba cepala i od pomisli na kretnju, od vredovnosti koja uzalud ište vlagu,
svežinu, mesto one koja otiče, otiče, plavi sve, jeku bombi, prašinu, dim,
jauke, čineći ih sve tišim, sve tanjim, neverovatnijim. Leganje Vere Kroner u
dvorišnoj sobi nekadašnjeg bakinog stana, s tri ćebeta najpre složena jedno
preko drugog a zatim navučena na sebe, do pod pazuha - jer je rečeno da će
joj se telo postepeno hladiti -, gutanje laudanuma iz šake uz dolivanje vina iz
velike, oble čaše, dan pre toga kupljene u ovu svrhu. Padanje njene glave na
jastuk s olakšanjem, sklapanje očiju. Njihovo ponovno otvaranje da bi se još
jednom videli: sto i stolica, prazna stelaža, stalak sa saksijom bez cveća, ne
radi oproštaja već radi ustanovljavanja da ništa vredno pažnje ne ostavlja.
Ostavlja sebe, misli. Ali koje to "sebe", ne može odrediti. Šumovi sa ulice, to
nije ona, automobil, zujanje vetra meñu rasutim starim sanducima i zarñalim
obručima u dvorištu, a drugo ništa nema, čini joj se. Podilazi je muka - to je od
leka, veruje; nada se da se neće pogoršati, jer je to samo lek, mada
predoziran; možda je ipak trebalo leći u korito puno vode i prerezati vene, ili
učiniti i to čim proguta pilule, kao što je bila smišljala, za šta sad čini se da je
kasno. Muka je drmusa, povraćala bi, ali zna da to ne sme, grčem volje
potiskuje grčenje stomaka, samo ne nazad, suzbija nakupljenim strahom, kao
pesnicom, potrebu za povraćanjem, još jednom, još jednom, učiniće to koliko
god puta bude potrebno, to je kao poroñaj, samo obratan, iskezi se, jedini za
koji je sposobna, i njeno dete će se roditi. Posrtanje Sredoja Lazukića
naslonjenog na mlado čvrsto rame Steve Milovančeva, lañara, na putu iz
krčme "Stolac" kraj veslačkog kluba, otečena stomaka, od vinjaka, kog je
popio premnogo, potrošivši tek primljenu socijalnu pomoć, igranje svetlaca
pred njegovim očima, kao što mu se dešava već poodavno, svake večeri, i kad
ne pije. "Pazi, ja ne vidim", mrmlja Milovančevu, koji ga vuče napred, ali sad
koraci više ne mogu da slede volju, noge se tope, one klize tamo-amo i evo ga
gde se opruža po travi nasipa, pod Stevinim drmusanjem i povicima. Svetlaci
skaču, ljubičasti i žuti, ivica nasipa ga žulja, to je pod njim neki oštar kamen,
samo da mu je da se malo pomeri, ulevo, ali kako da to javi Milovančevu kad
mu je i jezik odrveneo, dok čelo, prsa, trbuh trnu. Pritisak kamena u slabinu
postaje nesnosan, on otrže ruku iz obamrlosti i gura je pod sebe, ali tamo prsti
ne hvataju ništa sem trave, bol kamena je u njemu, ona se sad širi po
grudnom košu, steže ga kao gvozdena šaka. Sredoje se izvije, sada pod sobom
oseća ruke Stevana Milovančeva, "šta je to, je li to bio taj kamen", čudi se i
gubi svest. Neuobičajeno živo strujanje vazduha oko kreveta Milinka Božića, u
kom njegovo sigurno pamćenje, naviknuto na ponavljanje jednakoga, otkriva
opasnost. Zapremine nad njim, on im izoštrenim čulima oseća ispunjenost,
dotiču ga po licu mlakim dahom, muškim, ne ženskim, nepoznatim, zaključuje.
Pokrivač biva povučen s njegovog trbuha, meki prsti padaju na desno bedro,
gurkaju meso, opipavaju, uzmiču dajući mesto ubodu igle. Nešto mu
uštrcavaju, mada poslednjih dana nije od sebe davao znaka nikakve bolesti.
Pospanost, znači da treba da postane neosetljiv. Opravka ili vañenje zuba,
pošto ih ima još dva-tri, šta bi drugo bilo? Nova rana koja se na njemu otvorila
a da to nije osetio? Dremež ga zahvata kao paperje, kakva lagodnost, misli, da
su mi to uvek davali, ne bih nikad ništa pokušao da saznam, ili je možda ipak
trebalo da se trudim da znam, čovek je zato čovek da zna, a sada više ne
znam skoro ništa i uskoro ništa neću znati.
Docnija kajanja Vere Kroner zbog propuštene prilike da se otrgne od Novog
Sada hrane se ne samo sećanjima na logorske patnje. Te patnje, pošto su
prošle, predstavljaju deo njenog života, i ona, budući u svemu usmerena
prema sebi, ne bi više ni mogla zamisliti da ih nije bilo. Njena je kob, smatra,
što se iz logora vratila u taj, navodno svoj, grad, a vratiti se opet morala zato
što se od njega prethodno nije otkinula. U pitanju je, oseća, isti grumen
topline, ili bliskosti, koji joj se pričinjavao i prvi i drugi put kao neka mutna
sfera privlačenja, slična planeti obavijenoj parama, ili nekakvom maglenom
suncu, mameći je da se ne udalji, odnosno da se sa njom opet stopi, varljivo.
Varljivo oba puta, jer kao što je, ostavši, morala da se udalji koliko nikad nije
ni slutila, tako isto, prijavivši se iz osloboñenog logora, sa njegove ispucale,
leševima prekrivene zemlje, iza njegovih raskidanih ograda na čijim su se
stubovima još klatili obešeni stražari, za transport kući, nikako kući nije stigla.
Stigla je u Novi Sad; državni kamion poslat pred logoraški voz dobacio ju je u
ulicu iza evangelističke crkve, ali je na vratima zatekla natpis nekog nadleštva
za snabdevanje, u sobama mnoštvo pisaćih stolova i na njima stolice nogama
okrenute tavanici - jer je bilo popodne, završetak rada -, a u bakinom bivšem
krilu kuće na njeno kucanje izašla je domarka, debela i rumena, bosa, koja je
ovde očekivala povratak muža, Mañara, s fronta, i već joj s praga, tarući
tabanom list noge, saopštila ravnodušno da je poslednji član porodice Kroner,
Verina mati, otišla još jesenas sa Nemcima. Vera, sa svojim zavežljajem na
dugom kanapu bačenim preko ramena, mogla se odmah okrenuti i otići. Ipak,
umor ju je nagnao da se ispne stepenicama kraj te žene, gotovo je gurnuvši u
stranu kao neku nabuhlu zavesu, da proñe kroz sobe i spusti zavežljaj u većoj,
uličnoj, koja je stajala gotovo prazna, i da sekretaru nadleštva, postarijem
rodoljubu u jahaćim pantalonama i čizmama, koji će uskoro dotrčati da zatraži
računa zbog upada u stan svog osoblja, objasni kako je više niko neće oterati
ispod sopstvenog krova. Od sada je, dakle, na svome. Ali gde je to svoje? U
Novom Sadu, najnižoj nizini, u bari, napuštenoj od istorije, koje su, kraj sve
surovosti, Nemci pljusnuli i u ovo osvojeno područje, dovukavši sobom, doduše
uz kevtave komande, izvesnu urednost, odsečnost, sistem, jedinstvenost u
ponašanju i izgledu, u hapšenju i odvoñenju iza žica, u ubijanju čak, koje su
umeli da podignu do golijatskih razmera, izjednačivši ceo kontinent Evropu u
jednu logorašku, pretnjom smrti uzbudljivo zapahnutu, celinu. Od te celine
ostaju, posle njenog raspada, samo tralje mržnje. Ta debela domarka
zapuštene bezbojne kose, vazda u papučama, uplašena, bačena ovamo, kao
na sprud, udajom za vratara, pripadnika strelastih krstova, iz svog mračnog
sela, u koje će se, uostalom, posle nekoliko dana Verine nelagodne blizine,
krišom vratiti, na poručenim kolima, ne usudivši se da ponese i stvari iz velike
sobe, naretko ubačene, možda ukradene, i taj sekretar, žut, olinjao, preživeo u
virovima okupacije zato što se ona povukla pre no što ga je ugušila, prisilnim
radom (u dva navrata), gladovanjem njegovim i žene mu i dvoje dece,
izbacivanjem s posla u pivari posle njenog preuzimanja od strane mañarskog
komesarijata, ranjavanjem u bombardovanju kudeljare gde se bio privremeno
zaposlio, izdajama koje ipak nije počinio jer se one od njega, nedovoljno
značajnog, nisu ni tražile. Stešnjena izmeñu njih, Vera oseća skoro
razočaranje: zar je za to trebalo ne izgubiti rat? Njeno telo, koje je ispošćeno -
čini joj se da je šuplje duž trupa i udova, promajno -, teži da bude popunjeno:
ona mora da se postara za hranu i najnužnije predmete. Polazi u komšiluk i
natrapa meñu prvima na Gerhardovu bivšu ljubavnicu, u susednoj kući. Ova
upravo prži krompir u kuhinji otvorenoj ka dvorištu - mesec je jul, l945 -, i ne
prepoznaje pridošlicu u bakandžama, žutoj platnenoj suknji i ruskoj vatiranoj
bluzi. Zatim kad joj se Vera predstavi, pljesne rukama i ustukne kao da joj je
na sto sletela velika, čupava ptica. Nimalo se ne ustručavajući - Vera vidi po
njenom licu da se ne pretvara -, poziva iz sobe muža koji onde čita novine
ležeći na kanabetu i prenosi svoje čuñenje na njega i na svoju devojčicu, koja
takoñe izmili na viku. Muž nudi Veri stolicu, sluša klimajući glavom istoriju
izgnanstva Kronerovih, u kojoj majčino vero-brakolomstvo oprezno ne biva
dotaknuto, i tu Vera jede prvi poklonjeni ručak. Poklonjeni? Čini joj se da bi
imala prava da zalupa na svaka vrata i da zatraži bilo šta, pozivajući se na
punu godinu lišavanja; ima potrebu da svima saopšti šta je iskusila u
strahotama, a opet, ove joj se, zgrudvane u reči koje još i nisu kazane,
vraćaju, zatrpavaju je iznutra svojom težinom, svojom istinitošću, a onda i
neistinitošću jer je u njima ponešto i zatajeno, nalepe se u njoj kao smola, i
ona oćuti. Najednom umorna, oznojena hranom na kakvu nije navikla,
uzbuñenih creva, mora da ide brzo kući. Tamo, u velikoj sobi, svaljuje se na
pod i plače. Guše je reči koje je izgovorila i one koje nije izgovorila, guše je
ćutanje i klimanje glavom kojima su saslušane, guši je uzvik što ga je
potisnula: "A vi, šta ste vi za to vreme radili?" Previja se, iz pukotina poda
zavonja prašina, stomak joj se podigne, izlazi u kuhinju i povraća. Gleda
rastuženo u grudve izmlevene hrane koju je izgubila, na oči joj poñu suze, a
onda shvati koliko je sve to preterano, neprirodno. Mora odmah poći da potraži
neku vlast, pomišlja, da prijavi komšiju, nedopustivo je da se on tamo izležava
u zaklonu svog stana, na svojoj okruglastoj, zajapurenoj ženi, koju je njen brat
Gerhard po volji pozivao u podrum, a sad to niko ne zna. Treba ona da stane
na ulicu, na Glavni trg, da izviče prolaznicima sve što zna a oni ne znaju.
Gotovo da bi skočila i krenula. Ali, oseća da nema na to prava, jer ne sme sve
reči, pa samo spere ispovraćanu hranu i odlazi vukući noge u svoju veliku
sobu. Seda na stolicu i drhti. Kamo je to dospela? Kao da je meñu samim
praznoglavcima: oni joj daju da jede i slušaju klimajući glavom njenu priču, oni
u čizmama premeravaju dvorište njene roñene kuće iz koje su joj najbliži
odvučeni, niko neće da sazna što ona zna. Ledeno je usamljena, sve to uokolo
su tuñini, aveti; najednom joj se učini da je, napustivši logor, ostavila jedino
mesto gde se sporazumevala, gde su je okružavali pravi, bliski ljudi, vidi onu
pustoš prekrivenu leševima u trenutku kada ju je napustila, vidi iskošena tela
obešenih stražara i gotovo je spremna da i za njima zažali, da klekne pred njih
i skine ih sa konopca i da zavapi: "Tucite me, ja sam vaša." Shvata da je
nepromenljivo ostala onde, na onom vežbalištu prinude. Razgrče na prsima
haljinu, jer sama sebi ne veruje, i iskosa, grčeći vilicu, čita naopačke crni
utisnuti natpis. Da, to je ona. Da je bar stvarno ostala, mrtva, kao Magda i
Lenci, pored svog kreveta, prorešetana poslednjim Handkeovim rafalima, u
utihnuloj sobi ljubavi nakićenoj crvenim plamičcima! Skoro da sanjari o svojoj
smrti, kao o spavanju, od misli na nju muka joj se razilazi iz stomaka, stolica
na kojoj sedi učini joj se udobna, ona se na njoj napola opruža, zadrema. Onda
je ponovo trgne glad. Jesti, jesti! Izlazi u manju sobu, nigde nema nikoga,
domarka je možda izašla na dvorište, možda pobegla nekoj poverljivoj
poznanici da ispriča nevolju koja ju je snašla povratkom davno otpisane
kućegazdine kćeri. Ali nećeš! nećeš! reši u sebi, već i glasno, provaljujući u
ostavu, sekući bez premišljanja hleb, kidajući zubima komad kobasice položen
na tanjir, tražeći očima meñu flašama neki začin, kiselo, ničeg nema. Preplaši
je šum, to su se neka vrata zalupila, ukoči se, šta ona to čini? Pa ona na sve
ovo ima pravo, nije joj potrebno da krade. Izravnava zubima razgriženi okrajak
kobasice, hleb se neće poznati, vraća se u svoju sobu, polagano i s uživanjem
jede. Život. Moraće se postarati za sebe. Odlazi u kuhinju i brižljivo se umiva,
ponovo se oblači poravnavajući na sebi svaki nabor odeće. Ide u grad, već je
predvečerje. Neki čovek u gumenim čizmama i sa kačketom na glavi vozi
bicikl, u korman je obešena kofa koju pažljivo pridržava. Pomije! doseća se
ona, vraćena mirnodopskim pojmovima, i sama se sebi zadivi što je tako
dovitljiva, prisebna, nasmeši se. Treba da kupi pristojnu haljinu, cipele, treba
da nabavi novaca. Kreće se nasumce, ulicama koje poznaje, koje su iste kao
pre godinu dana, samo sprane od Nemaca, od opasnosti, uzmučene slučajnim
saobraćajem. Izbija na mali trg, tu je Veličkovićeva papirnica u kojoj je često
kupovala sveske, olovke. Ne odoleva iskušenju, ulazi, nad vratima se tanko
oglasi zvonce, kao nekad. U radnji je sumračno, nema kupaca, za pultom stoji
gospodin Veličković, onizak, stamen, s četkicom prosedih brkova pod tupim
nosem, Vera se seća kako je otac jednom tiho rekao materi da mu se
papirničar žalio što je u radnji sam, ne može izaći kad mu je potreba, pa je
navukao zapaljenja bešike "Ja sam Vera Kroner", veli ona još sa sredine
radnje, zadihavajući se od to nekoliko reči. "Ne znam da li me prepoznajete."
Veličković širi sitne oči bez beonjača, usta mu se zaokrugle. "O, to ste vi,
gospoñice. Ali otkud? Kako vas dugo nije bilo." I pruža joj preko tezge obe,
kratke i mesnate, šake. "Da, bila sam u logoru", saopštava ona, pa zasuzi, i za
sebe neočekivano, jer je on istinski ožalošćen. "Htela sam vas zamoliti da mi
date nešto novaca, ako možete." Trgovac je tek sad odmeri ispitivački, kao svi
dosad, on uzmakne za korak prema rafovima s brižljivo rasporeñenom robom,
zatim se zbunjeno maša za fioku u tezgi, izvuče je, prebira. "Kako da ne. Kako
da ne. Izvolite." I izbacuje na tezgu dve, zatim još jednu, zakovrnute
novčanice. "Uzmite, uzmite." Ona s oklevanjem pruža ruku, hvata novac; sada
kad joj on masti prste, više joj se ne mili. "Treba mi za prve potrebe, znate.
Vratiću vam." "Pa naravno", brza Veličković i nagne se preko tezge da je
potapše po mišici. "Samo kad ste se vi živi vratili." Osvrće se oko sebe. "Kad
bih imao koga da me zameni, poveo bih vas kući da se izrazgovaramo." I Veri
ponovo dolazi u pamet njegova žalba na bešiku. "A vaši kako su? Jesu li živi?"
pita on. "Samo sam se ja vratila", veli Vera, ne pominjući ni ovog puta majku.
Stoje nekoliko trenutaka čutke, zatim ona gurne novac u džep vojničke bluze i
klimnuvši glavom izlazi. Sledećih dana obilazi kancelarije komande mesta, vadi
potvrde, karte za snabdevanje. Pronalazi upravu narodnih dobara, u zgradi
ispražnjenog mlina; jedan podoficir brkajlija vodi je u ogromnu hladovitu odaju
zatrpanu do visoke tavanice ormanima, krevetima, stelažama, stolovima,
stolicama, i šireći ruke poziva je: "Biraj , drugarice." Dugo traži šta bi joj
odgovaralo, u potaji se nada da će naići na neku svoju stvar, za čas joj se učini
da prepoznaje otoman iz njihove služinske sobe, pa ga ona i podoficir
pentrajući se oslobañaju nabacanih drugih predmeta, ali cvetići presvlake su
na njemu ipak drukčiji - ona ga svejedno uzima. Mora sama da se pobrine za
prevoz, trči na pijacu i najmljuje nosača pa s njim i natovarenim stvarima ide
kroz ulice. Stid ju je, čini joj se da svi u nju gledaju, da se za njom osvrću, a
istovremeno ima slavodobitno osećanje da je nešto otela, spasla, pa žuri bez
nužde, mora nekoliko puta da sačeka nosača dok je sustigne. Ubacuje stvari u
sobe - domarka je sinoć iselila -, pada na otoman obamrla, obezvoljena.
Danima ne razmešta ništa, stvari stoje zgomilane, s večeri se jednostavno
uvuče pod goli jorgan bačen preko otomana. Šta će joj sve to? Glad i
neudobnost ipak je nagone da dalje moljaka, u svakom nadleštvu saznaje za
drugo gde može doći do nečeg što još nema; dospeva i u jevrejsku opštinu,
pored sinagoge. Ovamo ulazi oklevajući, stegnuta srca, ima osećanje kao da će
zateći krš, i podove isprskane krvlju. Ali kad otvori vrata, ugleda dve spojene
kancelarije koje su vrlo uredne, samo je nameštaja u njima malo; prednja je
prazna a u stražnjoj sedi za pisaćim stolom crna, koščata, nosata žena i plete.
Ona pogleda preko naočara, a kad joj Vera kaže zašto je došla, odlaže pletivo,
uzima sa stola olovku i privlači bliže sebi tanku svesku, pa šmrknuvši jako da
joj se debeli vrh nosa zalomi u stranu, uzima podatke: ime i prezime, gde Vera
stanuje, koga ima od članova porodice. Kad čuje da ona nikog nema, namršti
se i pita šta joj je s porodicom. Vera izveštava o bratu, o ocu i baki, zatim
noodlučno zastane. Crna žena, kao da pogaña uzrok njenog oklevanja, isteže
vrat napred i pita: "A vaša mati?" Vera objašnjava da joj je mati Nemica, nije
bila deportovana, nekud se odselila dok je ona bila u logoru. Žena na to
šmrkne neodlučno, ustaje i prelazi u prednju sobu, otvara prozor i čuje se kako
viče u dvorište sinagoge: "Deskauer! Deskauer! " ili neko slično ime, pritvara
prozor, a na ulazu se malo potom pojavljuje postariji trbušat čovek obešenih
ramena i zabrinuta pogleda. Njih dvoje se sašaptavaju, čovek zamišljeno klima
glavom pogledajući povremeno kroz otvorena vrata krišom i tmurno u Veru,
potom se crna žena vraća i izdaje bez reči na sto dve stotine dinara, uz potpis.
"Ne možemo vam dati više", kaže, dok odlaže svesku, "imamo mnogo starih i
bolesnih". Pa preko volje dodaje: "Idućeg prvog možete se javiti opet." Vera
odlazi, pored starca koji još uvek stoji zamišljeno u svom uglu, i pred
kancelarijom, u hodniku, naleće na malu, žaboglavu Miciku, poštansku
službenicu, koju pamti iz davnih porodičnih susreta na ulici. Sada joj se ova
napola nepoznata žena baca oko vrata, svlači joj glavu na svoje mršavo rame i
zaviče promuklim glasom: "Siroče moje! Siroče moje!" Poziva Veru da je
sačeka, jer ima u opštini samo časak posla - da podigne mesečnu pomoć - i
one odlaze držeći se pod ruku, Micika istrčavajući radoznalim pitanjima o baki,
o Kroneru, o gospoñi mami, a Vera odgovarajući uz snebivljivo osvrtanje. Ipak,
ona pristane da na putu kući svrati Miciki, na Glavnoj ulici, i iznenañuje se
prijatnoj ušuškanosti njenog jednosobnog stana na prvom spratu stare,
porodične kuće: tu su fotelje, kauč s prekrivačem, radio, stalci sa živim
cvećem, čak i nekoliko uramljenih goblena. Kako je uspela da ih sačuva? pita.
Ali to nisu uopšte njeni gobleni, objašnjava Micika sležući začuñeno ramenima,
uzela ih je u upravi narodnih dobara sa ostalim stvarima - zar ona, Vera, još
nije bila onde? - ko zna kome su nekad pripadali, nekom Jevrejinu ili odbeglom
Nemcu, no svejedno, ona je želela da svoj kutak učini onoliko prisnim koliko je
u datim okolnostima moguće. Nudi Veri čaj i uskoro se iz kuhinje pokraj sobe
čuje kako kipi voda, pojavljuju se šolje vijoreći oblačićima pare i na tanjiriću od
porculana kolačići, čak i salveti, od tanke kancelarijske hartije koju je Micika
dobavila na pošti - jer ona već radi -, obrezala u kvadrat i savila ukoso. Njena
hitra, skakutava pažnja uspavljuje, njen hrapavi neumorni govor rasteruje
misao. "Siroče moje! " ponavlja ona, srkućući čaj i nudeći Veru da se prihvati
kolača. "Sada si sama i znam da ti je teško, ali evo, Bog je hteo da se
sretnemo, i mi ćemo se sada često sastajati, je li? Mi malobrojni koji smo
preživeli onaj užas moramo sada biti kao jedna velika porodica, moramo
pomoći jedni drugima." Ona nabraja logoraše koji su se vratili, to su Veri
poznata ili napola poznata imena iza kojih izranjaju lica kao iz albuma složenog
u harmoniku, mnogi su već primljeni u službu, Micika zna gde. Hoće li se i Vera
zaposliti? Ona bi joj mogla naći mesto u pošti, ta valjda ima završenu
gimnaziju? I one se dogovore da joj se Vera javi čim sredi kuću; ali, da se ne
bi gubilo vreme, Micika je nagovori da odmah, tu na komadu bele hartije koju
izvlači iz fioke stola, napiše molbu, koju će ona koliko sutra predati personalki.
Vera se vraća kući u groznici, od mnoštva novih saznanja i odluka; prihvata se
svojih stvari da ih razmesti skladno kao što je videla kod Micike, ali iscrpeno
leže na otoman i zaspi. Već sutradan, susret koji je imala, to poznanstvo naglo
i veštački zagrejano, izgleda joj nestvaran, izbledeo: da ga nije sanjala? Izlazi
pred nju Micikino, od uzbuñenja u sitne bore rastrčano lice, zatim lica onih koje
je pomenula, roje se, igraju ludo kolo koje je zamara. U stanu je tišina,
domarke više nema, čuje se škripa kola sa ulice i kokodakanje kokošaka u
nekom dvorištu. Zvukovi mira, za razliku od one navale reči koja je vraća u
ludilo ubijanja, otimanja, od smrti za životom, koji je meñutim tu, topao u
njenom telu, i pospan. Provodi dane ležeći, dok vreme prolazi, što zapaža po
nadiranju i povlačenju svetlosnih pruga na podu ispod prozora sa spuštenim
žaluzinama. Izlazi da kupi hrane i cigarete, naučila se da puši u transportu kući
i sad u toj navici ne nalazi meru, pali cigarete jednu za drugom, opušci se brde
po svim tanjirima sa ostacima hrane. Jednom se na vratima kuca, pa lupa;
ulazi Micika, zadihana, razbarušena, sa dva ružičasta, otromboljena karanfila
omotana tankom kancelarijskom hartijom, ogleda se u dvorišnoj, praznoj sobi,
prodire u veću, uličnu, mašući slobodnom rukom rasteruje dim u vazduhu,
ostavlja karanfile na sto i prilazi prozoru, podiže žaluzine i rastvara prozorska
krila u toplo predvečernje sunce. "Ti se zapuštaš, mila moja, to nije dobro! "
veli prekorno, ali se ne zadržava na rečima već traži vode, rešo (koji Vera
nema), potpaljuje gvozdeni štednjak letvicama nañenim u ostavi, i uskoro
prljavo suñe nestaje u loncu iz kog vaskrsava glatko i vlažno, da bi se nareñalo
na poklopcu sanduka koji je takoñe odnekud dovukla i položila na dve stolice.
Dok se sagiba i dok skuplja i širi ruke, iz nje pršte novosti: Verina molba je
usvojena, ona treba sutra da se javi u pošti, radiće u direkciji na obračunu
naplata, dobijaće mesečno osamsto dinara, što nije mnogo, ali je važno da ima
sigurno zaposlenje i dobru, jevtinu menzu, koju pošta izdržava. Zar joj je ovo
sav kuhinjski pribor? osvrće se, pošto je dovršila domaćički posao: čim primi
prvu platu valja joj kupiti sudova, a pre svega jedan električni rešo, danas je to
već sastavni deo svakog domaćinstva, ne treba se zadovoljiti najprimitivnijim
nivoom, dosta je toga bilo za vreme rata, kada je čovek na nj bio silom
potisnut, to je i bio cilj Nemaca, da se onemogući napredak, zato su i udarali
na Jevreje, jer su od svih najdovitljiviji, najprodorniji; sada kada ih je ostalo
svega šačica ne smeju neprijatelju pričiniti zadovoljstvo da pomisli kako je svoj
cilj postigao. Sutradan na najvišem, trećem spratu pošte Veru prima na
razgovor jedna krupna, malo povijena žena širokih obraza, srdačna je, glasna,
pita u kom je logoru Vera bila, pa priča da je i sama robijala u Gradišci, u
Hrvatskoj, dok nije prebegla u partizane; zatim preseče razgovor pljesnuvši
šakama o sto i vodi je hodnicima i sprat niže, u veliku sobu sa šest pisaćih
stolova oko kojih sedi četa devojaka i jedan mladić s laneno plavom kosom bez
leve ruke. Vera ima utisak da je i ovde već najavljena, niko joj se ne iznenadi,
čak ni Mara Brkić, debeljuškasta devojka napućenih usta, s kojom je godinu
dana, još pred rat, pohañala isti razred gimnazije. Svi su prema njoj obazrivi
kao da je lomljiva, oslobañaju za nju najudobniju stolicu, okreću je prema
svetlosti, čiste pred njom sto, govore joj tiho i nasmešeno, dajući prva
uputstva o unošenju imena i cifara sa malih, išpartanih spiskova u pola metra
veliku knjigu. Docnije se zaborave, dobacuju jedni drugima zadevke, smeju se;
jedna lepa tamna devojka zapeva koračnicu koju ostali prihvataju u pola glasa
ili zviždućući. Nude se izmeñu sebe cigaretama, dele ponete užine, i Vera
dobija, bez nuñenja, udeo na parčetu hartije, hleba namazanog mašću i
posutog paprikom, i vode iz zelene litrene boce. U podne svi zajedno trče na
ručak kloparajući drvenim potpeticama po hodniku i niz stepenice, javljajući se
starom brkatom vrataru, izlećući na suncem obasjanu ulicu i pretrčavajući je
do naspramnog ugla, gde je nekadašnja krčma pretvorena u trpezariju. Sedi se
u dve male zagušljive prostorije, servirke u keceljama donose jelo, mirišljavo,
gusto, masno, svi se na nj naklope jer novodošli već čekaju svoj red. Mara
donosi Veri svežnjić ceduljica s ispisanim datumima i odštampanim natpisom
"ručak", "večera" naizmenično, za koje će platiti tek prvog. Tako sada ima još
jedan program: da uveče izmeñu sedam i devet preñe razdaljinu od stana do
menze. Tada više nije u svom društvu: za stolom su neznanci, ali isto onako
glasni i za drugovanje orni, koj i je ne pitaju kako se tu stvorila, jer se to za
njih po sebi razume. Polako se u njoj začinje poverenje prema družini u koju je
dospela; usvaja njen način ophoñenja, podvrgava mu se. To joj ne pada teško
jer su joj ovi ljudi zapravo slični ne samo po godinama već i po skitačkoj
samostalnosti: ako i imaju roditelje ili srodnike, pa i ako s njima žive, nastoje
da se od njih odmetnu, odriču se naviknutog, u odevanju, u govoru, jagme se
za vojničke bluze i pantalone, ne neguju lice i kosu, jurišaju na menzu kao da
drugde nema za njih hrane ni utočišta. Mara u više mahova nagoveštava da bi
rado posetila Veru kod kuće, i mada se ova kloni da je pozove, ne može izbeći
da je pusti u stan kada su iz menze krenule zajedno i utvrdile da idu u istom
pravcu. Praznina i nered Verinih soba oduševe Maru, ona zatapše rukama
okrećući se po zaptivenom prostoru mračnom usled spuštenih žaluzina, s
gomilama odeće po stolicama, s razvalinama neopranog suda na stolu i na
prozorskim daskama, baca se leñima na otoman sa koga nisu uklonjeni jorgan
i jastuk, razmiče noge i širi ruke. "Uh, ala ti je ovde život!" Verinu nemarnost
ona po svoj prilici tumači kao protivljenje navikama grañanskog staleža i mora
biti da svoj utisak prenosi u razgovorima na druge, jer narednih dana drugarice
okružuju Veru s naglašenom prisnošću i daju joj do znanja da bi se i van
kancelarije s njom rado sastajale. No ona se, najednom, ježi od tog
nametljivog približavanja. Ima osećanje da je, otvorivši svoj samotni dom pred
Marom, razgolitila nešto lično i tajno, da joj je dotadašnja nepristupačnost
zaprljana, pa uveče s gañenjem leže na otoman, pod nepresvučeni jorgan.
Jedino Miciku i dalje prima mirno, ako joj ona navrati, najčešće da bi, brbljajući
o koječem drugom, oprala suñe i, služeći se iz fišeka ponetih u torbi, skuvala
za sebe i Veru, na rešou koji je najzad sama nabavila i postavila, čaj, uz
takoñe donete kolače. Da li zato što je Micika Jevrejka? Ne, jer Vera se tuñi
malobrojnih Jevreja povratnika, koje Micika nastavlja da nabraja i kojima je
poziva u zajedničku posetu. Ni u jevrejsku opštinu ne odlazi više posle
primljene prve pomoći, poručuje po Miciki da joj ona ubuduće neće biti
potrebna. Plaši se propitivanja, daljih i dubljih no što bi želela, a jedino pred
Micikom taj strah ne oseća: u njenoj razbrbljanoj ljubopitljivosti oseća čednost,
čak nezrelost usedelice koja kao da nikad nije zavirila iza fasade zajedničkog
života, koju sačinjavaju red, rad i sedeljke, kao da je nisu ni dotakli mrzost i
sumnja ljudskih prinuda. Meñutim, i ona je četiri godine bila rob, nosila je na
grudima i leñima žutu zvezdu, provela u logoru godinu dana, odvedena istim
transportom kao Vera i njeni. Često se u njihove razgovore utkivaju sećanja na
ta pretrpljena poniženja, ali kroz Micikina brzopleta usta i ona izlaze nekako
suva i čista, akuratna i shvatijiva. "Trebalo je volje da se preživi", tumači ona u
zaključku svojih umovanja, kao da se odnose na lečenje od izuzetno teške
bolesti, "ko god je popustio, ko god se predao sudbini, s tim je ubrzo bilo
svršeno, zar ne? Ja, ja se nisam dala", istura ona prkosno šiljastu bradicu, pa
priča kako je jednom ispred nosa kapoa zgrabila sa ñubrišta pregršt ljuski
krompira i s njom pobegla, kroz kapiju na ogradi bloka ostavljenu slučajno
otvorenom, u baraku, gde više nije mogla biti raspoznata, i kako je, odvedena
na rad u rudnik soli, lečila smrzotine na nozi mokraćom, da je lekar ne bi
poslao u krematorijum. "Tvoja sirota baka je naravno bila prestara da bi mogla
podneti sve te napore", dopušta ona ipak izuzimanje od pravila, "a tvoj otac,
onako uznosit i nesnalažljiv, morao se slomiti. I bolje da nisu predugo patili,
pomisli na to, pa ćeš ih lakše prežaliti." I Veri se zbilja čini, dok je sluša, da to
iz nje govori neka viša, hladnija pravda, koja propusnicu za dalji život
dodeljuje samo najsnažnijima. Ili najglupljima, najbestijalnijima? Micikina
podsećanja raskivaju u njoj slike sopstvenog iskustva, u sećanju joj se nižu
skvrčene obrijane glave na tankim vratovima i izmoždenim, istanjenim telima,
kao polje nekog čudovišnog, bolesnog bilja, nad kojim se cere zadrigla zlobna
lica kapoa, kao maske iz ludačkog sna; vidi sestre Cimper pred izvoñenje na
batinanje, kako sede na rubu kreveta skupljene jedna uz drugu s isprepletenim
rukama, vidi njihova naga, tanka tela privezana za drvene jarčeve, čuje
hujanje udaraca. Zar ona sama nije onde umrla? Kako se spasla, izvukla? Zbog
svoje vere u život? Ili zbog nevere u život, zbog podlosti, poslušnosti sili? Da, i
ona se, preživevši, svrstala u red pobednika, i evo je gde sada s Micikom
mudruje nad greškama umrlih. Smešno, podlo. Trebalo bi da zamahne
pesnicom i smrvi tu pijano raskokodakanu glavu, u ime mrtvih. Umesto toga
pije čaj, čuti, gricka kolače. Odlazi u poštu na rad, u menzu da ruča i večera,
pa kući na dugo odmaranje. Popunjava se, koža joj se zateže, kosa raste i
postaje svilenkasta i lelujava. "Čime pereš kosu?" pitaju je drugarice na poslu i
prelaze prstima zavidljivo preko gustih riñih slapova. Čak joj zameraju na
lepoti, ona to oseća, primećuje kako se oko nje stvara krug nepoverenja. Više
joj se ne nude u posetu; Mara, koja ju je pozivala sebi, prestaje da to pominje.
Samo zvanični pozivi stižu do nje, dobačeni preko stolova, ispisani mašinom na
arcima hartije, s praznim mestom za potpise koje valja obavezno staviti. To su
skupovi, takozvane konferencije, omladine, Narodnog fronta, koji se održavaju
obično predveče u zaključanom predvorju pošte, kamo se snesu stolice iz
kancelarija. Neka nova, stroga lica izranjaju na svetlost električnih sijalica, s
njima je i personalka, otvrdla, zaoštrena, sada joj čuje i ime: drugarica
Jurković; ona drži govor o zakašnjavanju na posao, o vremenu koje se izgubi u
razgovorima, čita sa spiska imena prestupnika propraćajući svako po jednim
pogledom upućenim meñu stolice i klupe. Apel, podseća se Vera, i grlo joj se
steže u strahu. Hoće li nju izdvojiti, osuditi, hoće li joj narediti da sljušti sa
sebe haljinu i, vezavši je za stub u predvorju, odmeriti po njoj udarce batinom?
Znoji se. Gleda po licima uokolo, i ona su preplašena, kao nekad lica devojaka
u kući radosti kad upravnica proñe izmeñu kreveta lupkajući se bićem po sari
čizme. Znači da treba biti poslušan, skritI svako opiranje. Na pomisao koliko je
to ovde lakše nego u logoru Vera skoro krikne od sreće. Ona iznutra preliva
svoje lice izrazom udivljenja i takvim ga zadržava sve do kraja sastanka. Trči
na posao pre vremena, drugarice je izjutra zatiču za stolom, već nagnutu nad
hartijama. Posle nekoliko nedelja prilazi joj Gordana Sekulić, bledolika,
mrzovoljasta devojka iz sobe, i zove je da posle ručka prošetaju. Jesen je,
košava, vetar ih začas produva, a one nemaju kamo da se sklone. Gordana
postaje nestrpljiva, ona već cvokoće, "možemo li k tebi?" pita Veru, jer sama,
veli, stanuje s porodicom u jednoj sobi; ali Vera po navici naježeno odbija i one
se vraćaju u poštu. Gordana nešto šapuće sa vratarom i ovaj ih pušta u
kancelariju. Hodnikom krstare spremačice, soba se vetri, Gordana zatvara
prozore i one sedaju na hladne stolice jedna naspram druge. Vera pali
cigaretu. Gordana, koja ne puši, stiska šake i mršti lice, pa s pogledom uprtim
u sto govori o ciljevima socijalizma, koji se sastoje od čovekoljublja i
pravednosti, te su Veri sigurno bliski, s obzirom na žrtve koje je podnela. Njoj,
Gordani, povereno je da Veri prenese predlog starijih drugova, kako kaže, da
stupi u Savez komunističke omladine. Pošto je zaćutala, diže zbunjene, skoro
suzne oči i napregnuto upita: "Hoćeš li?", na što Vera klimne glavom. Gordana
skoči, zagrli je, izljubi hladnim usnama, hvata je za ruku i nagna da požuri s
nedopušenom cigaretom, jer šta će njih dve u pustoj kancelariji, same.
Napuštaju sobu, trče niz stepenice, na ulicu kojom fijuče vetar raznoseći
prašinu i dronjke hartije. Sutradan, ne više krišom, u pauzi rada, gotovo svima
naočigled, Gordana predaje Veri dva lista sa odštampanim pitanjima, na koja
treba pismeno da odgovori, i svežanj čiste hartije, za ispisivanje biografije.
"Nemoj ništa prećutati", napominje ona stežući s dva prsta hartiju pre no što
će je prepustiti u Verine ruke, "naročito o svemu što se odnosi na okupaciju -
to ti poručuje Danica Jurkovič." Sporazumeju se da će Vera ispunjene hartije
predati kroz tri dana, i ona istog popodneva s dosta muke - jer su pitanja
zamršena - popunjava anketni list i odmah se laća biografije. Začuñuje je
koliko u njoj, čim je saopštila osnovne podatke o porodici, ima malo da kaže;
uviña koliko su stradanja kroz koja je prošla - opšta, a ukoliko su posebna,
neizreciva. Pokušava, ipak, sećajući se Gordaninih napomena, da i to
neizrecivo stavi na hartiju, ali kod hitnih preokreta zastaje. Čini joj se da bi ih
trebalo opisati sa svim upamćenim pojedinostima, a ove su opet razbacane,
nesreñene, ne može da im pohvata meñusobne veze; ako se pak nañu veze,
izranjajući iz sećanja, pred njom se prostre ogromno, nesagledivo polje do
gušenja uzbudljivih doživljaja, koji ne trpe reči, jer bi one nju samu previše
ogolile. Pokušaji da ih uopšti takoñe joj ne polaze za rukom, oni se izvrgavaju
u prećutkivanja, a samim tim u laž. Baci hartiju, uzme drugu i s besnom
odlukom nasrće na tu prošlost koja joj se odjednom traži. Ne može, ne sme da
je izrekne. Ostavlja razbacane listove, leže na otoman, i kao bolesnik se valja,
previja nad svojom nemoći. Ne ume da se sabere, steže je grč, želela bi da se
odmori, ali joj srce užurbano tuče, izletela bi na ulicu, ali nema daha za
smišljene pokrete. Zarobljenica je tih listova hartije na stočiću, kao što je bila
zarobljenik u logoru. Da, i ovo je logor, shvata, nastavak logora, isti logor u
koji je odvedena i zazidana pre godinu i po dana, nije iz njega pobegla iako se
rat završio; bivši zapovednici potonuli u krv, u svoju smrt, pružaju za njom
ruke ovamo do mesta njenog zarobljavanja. Nije trebalo da se vrati, doseća se,
ponavljajući jednom već zatomljenu misao, nije trebalo da se vrati. Od
pronañenog ranijeg saznanja postaje joj teskobno, ali i jednostavnije, jer je
ono u njoj sad čvrsto zaselo. Učinila je grešku i sada mora da ispašta.
Pokušava da se seti nekog izlaza, ali ga ne nalazi. Otići? Kamo? Ona sem ove
od svih napuštene kuće ima samo još jedan dom: na ledini ograñenoj žicom
drvenu baraku kojom odzvanja strah. Ni tamo više nikog nema, napuštena je
od svojih preostalih stanovnika, ispražnjena, i sada služi kao ruglo i opomena
prisilnim posetiocima, kako saznaje iz novina, punih osude prošlosti. No i ona
je deo te prošlosti, postaje joj jasno, iako njena žrtva: jednako kao i vinovnici.
Proklija u njoj, a onda se i razgrana, inat: pa neka bude! Pali cigaretu, navlači
kaput, trči u radnju i kupuje bocu vina. Nikad ga nije pila, ni želela, samo je
čula da omamljuje - sad ga sipa u sebe. Oporo je, gorko, i hladno, guta ga na
silu. Nikako da od njega naiñe očekivano olakšanje. Ali ipak, ako ispije celu
bocu, računa; meñutim, podiñe je muka i ona trči da povrati. Sada je sva
slomljena, a lišena i te poslednje rešenosti. Leže da spava. Teški snovi, voda,
davljenje, kiša i sneg na apel-placu. Jutro je zatiče bezvoljnu, odlazi na posao
kasno s tamnim kolutovima oko očiju. Radi ćutke, mrzovoljno. Devojka do nje,
Staša Dimitrijević, uredna i mazna lekarska kći, istiha je pita šta joj je, ona
sleže ramenima, jedva se uzdrži da na njoj ne iskali mržnju žrtve. Gordana,
čije poglede propuštene ispod oka primećuje, prilazi joj posle rada i pita je li
gotova s biografijom. "Nisam i neću biti", odgovori ona odlučno, i za sebe
neočekivano. Nasmeje se promuklo. "Sve to me užasno gnjavi!" Gordana,
zabezeknuta, odskoči kao od ujeda zmije, ostavlja je, žuri za ostalima. A Veri
je najednom laknulo. Ide u menzu, seda namerno za sto nepoznatih, odlazi
kući da leži. Posle kratkog sna ispije preostatak vina, pravo iz boce. Izvrće
bocu i, smejući se prigušeno, prosipa žute, guste kapi, koje su se u njoj
zadržale, po razbacanoj hartiji. Od tada je više niko ništa ne pita, krug ćutanja
opet se oko nje proširuje i tvrdne. Gordana je jednog dana sačeka već u
hodniku. "Rekla sam Danici da ne pišeš biografiju. Jesi li pri tom ostala?" I
pošto Vera potvrdi: "Onda kao da ništa nismo ni razgovarale. Anketne listove
mi vrati." "Već su ispisani." Gordana se zamisli. "Svejedno ih vrati. Da se ne
vuku kojegde." I trgne glavu uznosito. Posle ručka, kod kuće, Vera prvo što
čini: čisti sto od nabacanih hartija, gužva svoje započeto pisanje s gañenjem i
slašću, pa ga pali u štednjaku koji već davno nije osetio vatre. Zatim seda za
anketni list i pažljivo prevlači debelim crtama mastila svaku ispisanu reč. Sada
se iza pitanja nižu crne crte, duge i kratke, same ništice. Ime i prezime: ništa.
Ime oca: ništa. Ime i devojačko prezime matere: ništa. Dan, mesec i godina
roñenja: ništa. Ona je ništa i to ništa presavija i sprema u džep kaputa, pa ga
sledećeg jutra stavlja na sto pred Gordanu bez reči. Ali zato uskoro zazvrji
telefon na susednom stolu i njoj prenose poziv Danice Jurković. Uspinje se
stepenicama i zatiče personalku kako je očekuje za svojim stolom, duboko
povijenih leña, umorna pogleda, lica opuštena u debelo osenčene bore.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

8 Re: Aleksandar Tišma - Upotreba čoveka taj Ned Sep 30, 2012 11:22 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Ona ne
nudi Veri da sedne, iako uokolo ima stolica; gleda u hartije pred sobom i nekim
umrtvljenim glasom niže datume njenih zakašnjenja na posao. Vera pokušava
da se priseti jesu li pobeleženi datumi tačni - čini joj se da ih je premnogo -, ali
kako ne može ništa da dokaže, veli da se u rečene dane nije osećala dobro.
Jurkovićka podiže na nju svoje sitne, sad po rubovima zacrvenjene oči i pita je
li išla lekaru, a kako ona odvraća da nije, s pakosnom podrobnošću objašnjava
da samim tim njena zakašnjenja postaju neopravdana i da bi po zakonu već
mogla biti otpuštena s posla. Ona, Jurkovićka, ipak ne misli zasad pribeći toj
poslednjoj meri, imajući obzira prema činjenici da Vera potiče iz porodice koja
je dala jednog borca, Gerharda Kronera, i da je ona sama na svoj način
propatila pod fašizmom, mada je imala i bliskih srodnika kolaboracionista i nije
sasvim jasno kako se iz logora vratila živa u srazmerno dobrom stanju. Njena
prošlost će zato biti podrobno ispitana, za to će se sama ona pobrinuti, a dotle
neka ide nazad na posao i neka se čuva daljih prekršaja discipline. Popodne
istog dana doleće joj u stan Micika, zadihana, lica zbrčkana od negodovanja,
pitajući već s vrata šta se to zbiva. Jurkovićka je i nju pozvala na razgovor,
nabrojala joj Verine prekršaje discipline i izrazila nezadovoljstvo njenim radom,
pa je dovela u sumnju i Micikine namere što je Veru preporučila. "Šta je to s
tobom, srce moje? Pa dosad su te svi samo hvalili?" Vera ćuti, sedeći
zagledana u zid, kolebajući se bi li Miciki odala sve što je pritiskuje, ali
zaključuje da je to nemoguće, jer bi pred krajnjom istinom i onako ustuknula.
"Pa govori, u čemu je stvar, laže li ona sad ili ranije?" trčka oko nje stara
devojka, ali Verino ćutanje postepeno lomi njenu uplašenu radoznalost, navika
da posluje umami je u svoju kolotečinu, ona se propinje na prste, gleda oko
sebe, hvata i obrće uprljano suñe koje se gnezdi svud po sobi, počinje da čisti,
da pere, i uskoro se meñu njima u sjaktavim šoljama puši čaj, na tanjiriću
održava ravnotežu hrpica kolačića. "Jesu li dobri?" pita s uverenjem Micika i
razveze o poznanicima koje je poslednjih dana isposećivala i o novima što ih je
stekla. Sve sami krasni ljudi, tvrdi, pozivajući Veru da joj doñe sledećeg
utorka, jer je rešila da u taj dan svake sedmice održava kod sebe malo poselo,
sa najbližima. Vera joj meñutim neće nikad otići, grozi se i pomisli da bude
suočena sa bilo kakvim društvom; dok joj je ono dosad bilo ravnodušno, sada
ga oseća kao bodljikavu pregradu izmeñu sebe i vazduha, sebe i sveta i
njegovog značenja, sebe i reči, sebe i sećanja, kao nekadašnje žičane ograde
meñu koje su je saterivali uz gnevne povike. Okreće se samo sebi, ovog puta
svesno, u dubokom saznanju da je sama sebi jedina ostala, da je jedinstveno
biće drukčije od svih ostalih, stešnjeno neprijateljstvom. Počinje sebe da
sažaljeva, i da se teši naginjući se s nežnošću nad sobom. Obraća pažnju na
hranu koju kupuje, ponekad zanemari menzu i spremi sebi ukusniju večeru od
jaja, slanine i luka, pa je zalije vinom čiji ukus već razlikuje i u kom uspeva da
nañe zadovoljstva. Kupuje sebi tkanine koje joj privuku pogled u siromaškim
polupraznim prodavnicama, traži i nalazi krojačicu, pojavljuje se u kancelariji u
novoj haljini od veštačke svile, plavoj na bele bobice, pripijenoj uz telo, kose
spuštene niz lice u dva drska kraka ušiljena ka jagodicama. Trudi se da ne
primećuje nikog prolazeći hodnicima pošte i sedajući za svoj sto, sa koga ne
diže glavu, ali upravo sada nju više primećuju; Voja, mladić koji sedi u uglu
kancelarije, upućuje joj, rumeneći, čežnjive poglede, muškarci koji rade na
istom spratu unose joj se u prolazu u lice pozdravljajući je naglašeno, dubokim
treperećim glasom. To je i draži i umiruje, zaključuje da je upravo to htela da
postigne, njihovo približavanje je ne stešnjava već, obratno, kao da joj otvara
prolaze kroz ograde uvreda, ono propušta k njoj vreli dah postojanja, uverava
je da nije pobeñena, zgažena, da čak utiče, deluje. Sada ona uzvraća te goruće
poglede, pozive, pristaje da joj se Voja priključi posle rada na putu do menze,
da joj on nañe sto gde će sedeti s njim bez drugarica iz sobe, smeje se
dvosmisleno njegovom neveštom laskanju. Razbila je dakle njihov zid,
zaključuje kod kuće, izvaljena na otomanu, obučena, gladeći se po otvrdnulim
butinama, u sobi koja je već mlaka od proleća što nadire, razbila ih je,
razjedinila, sveti im se. Postaje to njena razbibriga. Ti kolutovi užagrenih očiju,
plavih, mrkih, zelenih, što joj se dodvoravaju, nasrću na nju, uvlače joj se pod
haljinu, spuštaju niz grudi i trbuh meñu butine i tamo se zapliću, kao u mrežu,
da umru. Priseća ih se kao da su nanizani na krvav kanap, pa ih prebira, jedno
po jedno odmerava. Odlučuje se za jedne, kao za ukras u izlogu: ove ću. I kao
da se njen izbor prenosi, po tom nepostojećem kanapu, nju presreće na putu
kući iz jedne kapije sekretar pošte, mlad, crn, kuštrave kose, zastavnik
odskora demobilisan zbog rane na nozi. "Možemo li nekud zajedno?" Ali on
brzo sustaje u hodu po ulici, leva noga mu se ukrućuje, na čelo mu izbijaju
graške znoja. Svraćaju u poslastičarnicu, tu je hladovito, iza tezge je samo
gazda, Makedonac u belom kaputiću i kapi, poručuju po dva kolača i boze.
Kolači su brašnjavi, boza je nakisela, ali zastavnik to ne primećuje, on brzo
jede i ispija, a onda, nagnut nad sto, birkajući zatupastim prstima po mrvama
na tanjiru, progovara o dopadanju koje je Vera u njemu pobudila, o nemiru
koji ga je zbog nje obuzeo, tvrdi da ne može uveče da zaspi, ni po danu da
radi, a treba i da uči za ispite u gimnaziji koju želi da završi vanredno, misao
ga vuče k njoj, želeo bi da je uvek u njenoj blizini, da je gleda, da joj govori.
Hoće li da mu bude devojka? Vera ga posmatra, one upaljene klizave oči,
graške znoja koje pupe u korenu kuštrave kose, sav on doñe joj mek,
neodrastao, mora da se zasmeje. Onda ne može da se zaustavi. Zavaljuje se
na stolici, smeh je potresa, zastavnik smrknuto spušta pogled na sto,
poslastičar se začuñeno naginje preko tezge pa onda odlazi u pozadinu, u
polumrak, i odatle posmatra. Zastavnik se pribira, postepeno crveni, usne mu
se trzaju, stisne šaku i lupi pesnicom po mermernoj ploči stola. Tanjiri
zazvone, jedna viljuška padne na pod "Dosta!" Ali Vera ne može da savlada
smeh, ne boji se zastavnika, posle dugo vremena ima neko kog se ne boji,
maše rukom da zaustavi njegov gnev, grca: "Ta ništa, ništa, ostavite, sad ću".
I odista se polako uozbiljuje, pali cigaretu, najednom je opet hladna, dosadno
joj je sa tim uzdrhtalim, detinjastim čovekom. "Platite, pa da idemo." On je
posluša, ruka mu se trese dok broji novac, poslastičar strpljivo stoji iznad stola
i gleda u stranu, ustaju, izlaze. "Smem li ostati s vama?" Ona ga pogleda. Lep
je, tanak, taman, ustreptao, kao toliki koji su joj iznuñivali poslušnost, pa
nestali, po svoj prilici da poginu. "Pa vi ne možete, i kad biste hteli. Noge vas
ne služe." I nasmešivši mu se u lice, napušta ga i zalazi za ugao. Ali njena
grubost njega ne obeshrabruje. Vreba je i dalje, izbija pred nju na
neočekivanim mestima, samo je više nikud ne poziva. Mesto njega čine to sad
drugi: Voja iz njene sobe, i dalje nedorečeno, molećivo, i nekoliko starijih
činovnika pošte, presrećući je u hodnicima, čekajući je pred menzom,
zaustavljajući je na nekom uglu u gradu, da joj u lice dahnu svoju želju,
predlog. Najzad je čak i vratar pošte, Aleksa, čiča od četrdeset godina, već
prosed, pod izgovorom pristiglog pisma namami u svoju krletku i pokuša
ištipati. Kao čopor vukova, koji su jedan od drugog primili znak o njenoj blizini,
ili neki njen nevidljiv znak, miris, roje se oko nje i režeći, kezeći zube, nude se
da na njoj okušaju muškost. Nju trka već zamara, oseća kako joj i sama
podleže, noću je muče ljubavni snovi, u popodnevima, ispunjenim dremežom,
opija se i rado priziva u misao nečije reči, zamišljeni dodir. Jedne večeri - još
nije upalila lampu, iako je u nekoliko mahova pomislila da joj to valja učiniti -
začuje na vratima lako kucanje, skoro samo grebanje, i kad otvori, sudari se
sa zastavnikovim iskopnelim, kao uzduž presečenim licem, zakolutanim očima,
molećivim mucanjem. Drži ga nekoliko neodlučnih trenutaka u iščekivanju, pa
stupi nazad pozivajući ga nemo, pokretom ruke, za sobom. Priljubljuje se uza
nj čim je zatvorio vrata i, kako mu ruke drhte skoro do uzetosti, sama ga
raskopčava i daje mu se, tu u kuhinji, posañena na sto, gotovo odevena, ne
dopuštajući mu da je razgoliti. Onda ga brzo sama zakopča, obuće, i gurne
napolje, dok on očajnički moli da još ostane. "Nikad više", odvraća strogo. "A
ako još jednom banete ovako nepozvani, pozvaću miliciju i tužiću vas
Jurkovićki." Zaključava se i odlazi u sobu sama. Poteže vina iz boce i leže.
Susret je bio prebrz, nije je ni izbliza zadovoljio, a svu ju je uzdrmao i izvlažio.
Zariče se da sličnu slabost neće više sebi dozvoliti. Zastavniku, koji je na
hodnicima pošte sačekuje s poniznim, preklinjućim pozdravom, ne
otpozdravlja, ostalim goniocima izlaže zlovoljno lice. Ali njeno prvo popuštanje
širi svoje talase po močvari te skupne žudnje, jedne večeri na vratima joj
zakuca ekspeditor, kršan, vratat, zreo muškarac, i ona, ne razmišljajući, čini s
njim isto što i sa zastavnikom. Zatim na red dolazi Voja sa svojim bojažljivim,
dirljivo nespretnim, jednorukim stiskom, pa lepi, tankovijasti pismonoša sa
kojim je slučajno sela da ruča za istim stolom, konačno i njen šef, s kojim je
jedva kad i reč progovorlla, spretni, lukavi predratni finans. Što je sa njima ne
vezuje bliže poznanstvo, ne smeta joj; samo neka dolaze uveče, u času kad je
pićem i čamom pripremljena za nepromišljenost, i neka ćute, neka ne traže
izjašnjenja, ni svetla, da im se pokaže naga. Posle njih javlja se kajanje,
gañenje, ali ona se na to već navikla, čini joj se da su nerazdruživ deo
ljubavnog spajanja. Ponovo ih čeka. Ponekad uzaludno i besplodno: niko joj ne
doñe. Tada se raduje, oseća se kao da je izbegla nešto ružno, slično nekim
danima bez posete u logorskoj kući radosti koje je provodila zamišljajući
usredsreñeno da je na slobodi, u nekom gradu gde za nju niko ne zna. Onda
opet neko navrati, a ona se i s tim miri. Obleću je sad i nepoznati ljudi, koji su
je zapazili, saznali da živi sama i da je podašna; sačekuju je na ulici blizu kuće,
javljaju joj se dubokim naklonom i dobacuju joj laskave reči, a kad ona pokaže
da ih već prepoznaje ili im se čak ovlaš odjavi, obično u sumrak zakucaju na
njena vrata i mole da ih ona pusti jer im se neodoljivo dopada i žele da s njom
razgovaraju. Poneko od ovih stranih ljudi donese joj bocu vina, cigarete, ili u
zamotuljku tkaninu, za koju se u trgovini pored novca moraju dati i tačkice.
Ona to prima. Prima i novac koji joj stave na sto, u mraku, pošto im se podala,
zamahnuvši ipak prethodno njime pred njenim očima, da bi znala čiji je. Ali i te
posete ostavljaju je hladnom, razočaranom, te još više pije, a na posao, zbog
mamurluka i zbog osećanja besmisla koji on izaziva, zakašnjava, ili, u neke
glavoboljne, kišne dane jeseni, koja ponovo nadolazi, izostane. Jurkovička je
ponovo poziva na razgovor, sad već otvoreno gruba, ljuta, čini se da je
ponešto i načula o Verinom vladanju, jer pominje da bi izostanci nekom ko je
kao čovek ispravan i mogli biti oprošteni, dok prema njoj više ne misli imati
obzira. Njena pretnja obistinjuje se jednog decembarskog prepodneva, trećeg
po redu koje Vera proleškari kod kuće: kurir pošte donosi joj, nasmejano i
radoznalo se ogledajući po neurednoj kuhinji, tanku presavijenu hartiju na
kojoj su otkucani brojevi zakonskih paragrafa i, izdvojeno, iznad upozorenja na
pravo žalbe u roku od osam dana, krupnim rastavljenim slovima - otkaz. Vera
dopis samo preleti očima. Ponudi kurira rakijom šljivovicom (i sama je prešla
na rakiju, prija joj bolje nego vino), popuši s njim cigaretu. Njemu nedostaju
prsti na desnoj šaci, izgubio ih je, veli, u partizanima, od mine. Pričaju, ali on
je opširan i njoj postaje dosadno, a i hladno je sedeti u negrejanoj kuhinji, pa
ustaje i pozdravlja se s njim. Ulazi u sobu. Bez posla je, i čudi se koliko joj to
saznanje prija. Pomisao na kancelariju, s licima ispitivački nagnutim prema
njoj, s muškim pogledima ušiljenim ka njenom telu s neskrivenom željom da
ga razodenu i po njemu preturaju, odvratna joj je. Onda radije ovi otvoreni
čulni susreti o kojima nikom ne polaže računa. Neće više ni u menzu ići,
odlučuje, iako još ima neiskorišćenih bonova, hraniće se kako bude i gde bude
stigla. Živi dakle od poklona. Kao da se to zna, niko joj više bez njih ne dolazi.
Nekad su to smešno malovredne stvari, par čarapa ili pola tuceta maramica,
uvijeni u novine, ili sitan novac spremljen u valjak i složen tako na sto, ali u
naknadu, čovek koji svraća jednom nedeljno u predvečerje daje joj uvek dve
novčanice od po sto dinara, gotovo dovoljno za njene potrebe. Ona ne zna ko
je taj čovek, predstavio joj se kao posednik iz okoline, ali njegova uglañenost i
probrana, mada stara odela i košulje govore joj da je slagao. Postariji je,
prosed, proćelav, s naočarima na dugom, tankom nosu, tužan, ćutljiv, prema
njoj ponizan i u isti mah na njen dodir grozničavo oblaporan. Podseća je
neodoljivo na nekog iz prošlosti, samo ne može da se doseti na koga;
ponajpre, možda, na viteza Armanjija, samo ostarelog, i zbog toga mu se
oseća privržena. Ili joj godi njegova darežljivost? - ne može u sebi da odredi.
Očekuje ga radije nego druge, nada mu se s gotovo sigurnim predosećanjem, i
srce joj radosnije zalupa kad prepozna njegovo oprezno kucanje i na vratima
ugleda oštri obris uvek ulevo nakrivljenog šešira sa širokim obodom. Posle
nekoliko sastanaka on joj, pored novca, dok odlazi, ostavlja na stolu i po
ceduljicu, nožem odsečenu s većeg komada hartije, unapred mašinom
ispisanu. Ona sadrži po jednu rečenicu, ljubavnu izjavu. "Ja te volim", "Draga
si mi", "Lepo je znati da ćeš biti moja", a kasnije i smelije, s podsećanjem na
pojedinosti njenog tela: "tvoje dražesno dupence, tvoje malo mirišljavo uvo,
tvoje pazuho s vlažnim maljicama". Jedne večeri posle sastanka, on, pošto se
obukao, ostaje preko običaja dugo u mraku sobe da se odmori, dah mu se
sporo smiruje, seda na stolicu, traži vode i konačno moli da se upali svetiljka.
Vera okleva - protivi se u njoj načelo - zatim ga posluša. Njen gost sedi
skljokan prema šeširu koji se skotrljao na pod i izvrnuo; spustio je oči, trepće
njima, i najednom iz njih poteku suze. "Ja tebe nisam dostojan", kaže on
šušljetajući, dok prste zavlači pod naočare da obriše oči. "Ja sam prijatelj tvog
oca, ja sam izgubio kćer veliku kao ti. Zar me ne poznaješ?" I okreće joj lice,
očiju sklopljenih ispod naočara. Vera ga zagleda i zamisli se, iza njegovih crta
zasvetle u njoj obrisi krepkiji i jasniji, rašire se mesnati obrazi slobodni od
okova naočara, zažute se jaki zubi, zaleprša smeña gusta kosa na vetru zelene
brdske čistine - odmota se u trenutku svitak starenja. "To ste vi, čika Jakobe?"
On klimne glavom i zarida prigušeno, stiskajući usta, kao da će povratiti. "Vi
ste sve vreme znali da sam to ja?" On zaklima glavom užurbano, digne na nju
zamućene svetle oči iza naočara, koje zatim skine i, izvadivši drhtavom rukom
maramicu, dugo briše. "Tvoja mati mi je pisala", veli tromo, stavljajući naočare
na nos. "Tražila je da saznam sve o tebi i da joj pišem. Pratio sam te. Bilo mi
je kao da iz daljine pratim svoju kćer, našu Eriku, ti je se sećaš, zar ne, toliko
puta ste se zajedno igrali ona, ti i Gerhard. Ali nešto se u meni poremetilo,
pokvarilo se nešto. Pomislio sam kako si ti živa, a ona mrtva. Pomislio sam
kako sam ja živ, a tvoj otac nije, a mati te je napustila, izneverila. To mi je
izgledalo kao nepravda. Zašto da ja nemam svoju kćer, a drugi, kojih nema, da
je imaju? Bila je to bezumna pomisao, i ja sam je odmah odbacio." Tu on
zaćuti, usta mu zadršću, opet spusti pogled. "Ali moje grešno telo", vikne
najednom, lupivši se pesnicom u ulegnuta prsa, "ono mi nije dalo mira."
Zanjiše glavom. "Iz staračke pakosti počeo sam da te gledam i sa željom.
Video sam kud srljaš, kako se rasipnički podaješ svakom. I kad sam prvi put
došao, ja sam došao da te opomenem, da pokušam da te odvratim sa tog
puta. Ali ti si zamirisala čim sam ti se približio, taj tvoj miris mladosti me je
opčinio, u ovom mraku, ti si me primila, obujmila, najednom sam posle mnogo
godina osetio da sam još muškarac, da sam još živ, da nekom mogu poslužiti, i
učinio sam greh. Oprosti mi." Odmahne glavom, kao u neverici, sklopi oči, i
ridanje, suvo, bez suza, opet ga potrese. Veri ga doñe žao. Ona podiže sa poda
šešir, vidi da je to čist, ali mnogo puta prepeglan šešir sa markom utisnutom u
svilenu postavu, i pruži mu ga. "Idite, čika Jakobe." On kao da je ne čuje, no
posle nekoliko trenutaka ipak se, sam, digne sa stolice, nabije šešir nad levo
uho, savije šal oko vrata. "Doneću ti pismo tvoje matere", promumla, ne
gledajući u Veru. "Ona živi u Frankfurtu, moli te preko mene da joj oprostiš,
spremna je da te primi k sebi, njoj je dobro, udala se ponovo i drži gostionu."
U Veri se na čas propne udivljenost, kao grcaj, ali isto tako brzo potone, na
njeno mesto pljesne slika maločašnjeg spajanja sa ovim glasonošom njene
matere, spajanja u kom je čak dosegla zadovoljstvo, i stomak joj se gadljivo
stegne. "Idite, idite smesta", nareñuje, i otključava vrata. Gotovo ga gurne
njima u leña, niz stepenice, da bi se što pre ponovo zaključala i zaboravila ga.
Ali čim je izašao, gañenje nestaje. Sada ga opet vidi mlañeg, kao na staroj
fotografiji, a oko njega su nanizana druga podmlañena lica: njenog ona,
matere, Gerharda, Erike. Gerhard i Erika kanda su čak pomalo vodili ljubav,
detinjsku, zavlačeći se u dolje i šumarke kraj puta kojim je društvo fijakerima
putovalo pribrežjem oko Novog Sada. Ona ponovo kusa utisak lagane vožnje, s
kloparanjem točkova i lupom konjskih kopita, s poskakivanjem leña starog
fijakeriste u debelom tamnom kaputu i crnom šeširu visoko na boku, s mirisom
konjskog znoja i balege koji se skladno sliva u miris rastinja i vetra sa Dunava
vidljivog kao bela traka u daljini. Nije joj, meñutim, bilo prijatno na tim
putovanjima. Sedela je naspram matere i oca, osećajući kao uvek napon koji
izmeñu njih struji: njihovu udaljenost, koja im je kočila osmeh i obuzdavala
reči. Jedva je čekala da stanu, pa da ih napusti. Stariji bi ispred točkova dvaju
fijakera, iz kojih su kočijaši ispregli konje i odveli ih na ivicu šumarka da pasu,
raširili ćebe i seli da se kartaju, Gerd i Erika bi se izgubili u žbunju, a ona se
otiskivala do krajnje granice dozvoljenog udaljavanja i predavala se svojoj
izdvojenosti meñu biljem. Ali, bilje je nije oduševljavalo, nije uspevala da se u
njega unese, suviše je osećala blizinu grupe kojoj nevoljno pripada i kojoj će
se morati vratiti, pa je zapravo opet čekala da vreme proñe, do ručka, do
užine, pa do povratka. Bernister je k njima, seća se, nekad sam a nekad sa
ženom, i u kuću dolazio, s ocem je vodio ozbiljne razgovore u njegovoj sobi,
klimajući odmereno glavom na očeva izlaganja ili ga u ponečem ispravljajući,
jer je bio trgovački posrednik, zastupnik velikih inostranih firmi, obavešten o
kretanjima robe i cena u svetu, dok je njegova debeljuškasta žena s Verinom
materom ganuto pričala o ručnim radovima i spravljanju jela. Posle bi svi
posedali u trpezariji za čisto postavljeni sto, pili bi belu kafu i jeli kuglof, a Vera
je i tu sedela odsutno i nestrpljivo, osećajući na plećima sav teret lažnosti tog
zajedništva. I bila je u pravu, jer su se Bernisterovi, čim je nastupila napetost
izmeñu Nemačke i Jugoslavije povukli od Kronerovih; Eriku je još jednom
videla u belim dokolenicama i suknji i bluzi Hitlerove mladeži, a ostale nikada
više. Ali sada, posle Bernisterovog podsećanja, najednom zaželi da se vrati ona
nekadašnja punoća, ma i napregnuta i lažna, ono obilje, ona svetlost čistih i
sitih popodneva. Na majku više ne misli s odbojnošću koju je osetila posle
domarkinog izveštaja. Kraj nje bi se odmorila, čini joj se, razbistrila bi ovaj
mutljag u sebi koji ju je, evo, doveo do srama, skoro skrnavljenja. Seća se
njenog lakog, brzog koraka, odrešitosti sa kojom joj je prinosila hranu, lek u
bolesti, ispeglanu haljinu. Mora poći k njoj, koja je traži i prima, odlučuje u
sebi, i najednom joj je lako. Narednih dana čeka Bernistera, da se s njim
dogovori, skače na svaki šušanj, i ako kroz staklo na ulaznim vratima ugleda
senku drukčiju od starčevog obrisa s nakrivljenim šeširom, ne otvara, a
jednom, kad njen brečkasti bivši šef uporno ostane na pragu, otvori samo da bi
ga oterala, krešteći grdnje. Bernister se meñutim ne pojavljuje, on je, doseća
se Vera, poslednjeg puta otišao posramljen, pa se možda nikad neće vratiti.
Nema strpljenja da sačeka hoće li u njemu preovladati požuda, već se oblači i
ide u grad. Osvrće se gde bi naišla na njegov trag. Ulazi u nekoliko trgovina,
pita kalfe i poslovoñe, no oni je gledaju bez i truni razumevanja, sve su to
mahom mladi ljudi, a trgovačkih posrednika - kako joj to jedan poslovoña
saopštava - više uopšte nema. Očajna je, vrti se u krugu, zastajkuje
neodlučna. Najzad u novootvorenom "Narodnom magacinu", kamo je nasumce
ušetala, vidi, iza redova tezgi, u dnu, pregradu od stakla i u njoj, nagnutog nad
stolom, punog čoveka sa prosedom zaglañenom kosom u tamnoplavom odelu.
Pode i zakuca kod njega. On diže sa hartija žućkasto, podbulo lice, pažljivo je
sasluša, pa, razmislivši, kaže da ne zna gde se nalazi Jakob Bernister, ali to mu
ime sleće sa usta lako i prisno. On polazi da isprati Veru, no ona ne kreće,
ostaje molećivo da stoji ispred njegovog stola, te je on upita šta će joj
nekadašnji trgovački posrednik. Kad čuje da je to prijatelj njenog oca, a da joj
je otac pokojni Robert Kroner, kog je, veli, lično poznavao i poštovao, postaje
veoma predusretljiv, ponudi Veri da sedne, užurba se, hvata telefon na stolu,
okreće brojeve, govori s nekim ljudima, čas srpski čas mañarski i, kao rezultat,
pruža Veri na komadiću hartije ispisanu adresu. Ova je vodi kroz Glavnu ulicu,
kraj pošte i Železničkom ulicom u jedno sokače, u kuću na dva sprata, mračna,
promajna stepeništa. Na prvom spratu Vera nalazi vrata sa traženim imenom,
ona zazvoni i kad se vrata otvore, ugleda Bernistera u izlizanom kratkom
kućnom kaputu. On zapanjeno ustukne i gotovo se sprema da zatvori pred
njom vrata; Vera je meñutim odlučna, korakne napred i kaže mu o svojoj
nameri. U polumrak predsoblja uranja omanja seda žena, skvrčena nekadašnja
Bernisterovica. Bernister se pribere i predstavi Veru - "ta ti je se sećaš,
Robertova i Rezina kći, Erikina drugarica" - pa je zove u sobu. Ovde se od
posredničke kancelarije zadržao pisaći sto s visokom mašinom prekrivenom
crnim metalnim oklopom, ali se dalje nižu nizak širok kauč, fotelje, ormani, u
pretrpanom redu. "Napravi nam kafu, hoćeš li", obraća se Bernister nesigurno
ženi, a čim ova izañe, nagne se k Veri i preklinjući prošapuće: "Nemojte joj
nipošto reći da sam vas posećivao. Ni za pismo vaše matere, ona ništa ne
zna." Ali otvara fioku pisaćeg stola, vadi olovku, parčence hartije od one iste
koju joj je nekad ostavljao, i žurno, napamet, ispisuje štampanim slovima:
"Theresia Arbeitsam, Frankfurt a/M, Forellenstrasse 17." Sklanja olovku na
mesto. "Ostavite cedulju. Razgovaraćemo kao da ste adresu sami pribavili." I
stvarno razgovaraju, najpre u četiri oka, a zatim pred ženom koja unosi dve
kafe (bez treće za sebe) i staje kraj vrata slušajući, ali ne govoreći ništa. Bivši
posrednik objašnjava Veri da mora izvaditi pasoš, obaveštava je gde, obećava
pomoć pri popunjavanju formulara ukoliko joj ona bude potrebna i - pogledavši
u ženu bojažljivo - novaca ako bude imala troškova koje ne može da podmiri.
Kafa je mlaka pa je brzo popiju, i Vera ustaje. Sada je Bernister zaustavlja,
pozivajući ženu da ga podrži: ta svi su oni, veli, podjednako stradalnici, i Vera
je sigurno prošla kroz najgore, da, sada se to sve obelodanjuje i saznaje, tada
niko ništa nije slutio, živeli su u miru jedni pored drugih, a i oni, kao Nemci,
imali su svoju kalvariju, jedva su preživeli, dok je sirota Erika stradala, onako
mlada. U svakoj porodici, eto, ima bola, žrtava, zaključuje on snebivljivo, no
kako njegova žena ne progovara, već samo briše oči, ne zadržava više Veru.
Ona ide u miliciju, kupuje formulare, popunjava ih i, taksirane, predaje na
šalteru. Mlad činovnik rekne joj da će biti obaveštena o ishodu. Kada? To on ne
zna. Odlazi nezadovoljna tim neodreñenim odgovorom, jer joj se sad najednom
žuri, čini joj se da je duge mesece od povratka iz logora provela uludo, u
pokušaju da se prilagodi životu koji joj je od početka bio tuñ. Uskoro zatim
stiže joj i pismo od matere, koje podstiče njenu nestrpljivost. Ono je napisano
začudo ne nemački nego srpski (Vera o tom opredeljenju dugo i često
razmišlja, pa dolazi do zaključka da ga je podstakao obzir prema mogućnoj
cenzuri, ili neukost žene koja zemlju poistovećuje sa jezikom, ali nikad neće
upitati majku o pravom uzroku) i teško se čita zbog nezgrapnog rukopisa i već
osetnih praznina u pamćenju izraza. "Draga moja Vera", glasi pismo, "ja sam
već dva puta pisala gospodinu Bernisteru, i on je sad meni pisao da si ti dobro i
da živiš u našoj kući. Meni je teško što nisam tebe dočekala, ali sudbina je
rešila drukčije. Kada su vas odveli, ostao mi je samo Herman, a on je morao
da pobegne iz Novog Sada iako ništa rñavo nije uradio, bio je dobar prema
svima bez obzira na veru i nije nikoga dirao. Herman je sada moj venčani muž,
on je star 46 g. kao i ja. Mnogo smo se zajedno patili, bili smo i u logoru kod
Karlsruea, a sada živimo u Frankfurtu na Majni i držimo malu restoraciju, od
toga živimo. Moj Herman kaže da voli da ti doñeš. Bićeš njemu kćerka kao da
si prava, jer on nema dece a mene poštiva, jer smo zajedno napravili naš mali
lokal. Ja te čekam, pisala sam i gospodinu Bernisteru da ti kaže da doñeš i da
te čekam. Ako ti treba novaca za put, ja ti ne mogu poslati jer su mi na pošti
tako kazali, ali gospodin Bernister će ti dati, on ima u Hanoveru brata i mi
ćemo njemu dati. Dakle što pre doñi. Pozdravlja te i ljubi tvoja mama Tereza
Arbajtzam". Vera pismo stavlja, bez koverta, na kuhinjski kredenac, zaglavivši
mu ugao u okvir vitrine, a na drugi kraj zabada koverat sa šarenom markom.
Sada su joj te dve hartije stalno pred očima, kao zastave. Povremeno im priñe,
zagleda se u majčina ukošena slova, pročita po jednu reč, ne više, jer sve
ostalo pamti, ili prstom preñe po marki koja prikazuje Johana Volfganga Getea
sa širokom kravatom ispod starački opuštenog podbratka. Ima svoju tajnu i
svoj cilj. Kada joj doñe neko od povremenih ljubavnika, ona, dajući mu se u
mraku, tu u kuhinji, skreće unutrašnji pogled kredencu, vidi one dve zastavice
i ne oseća se savladanom, već kao da ona, tom svojom tajnom i nadom,
savladava. Prezire sve te mužjake koji joj se nameću da bi naglo i jarosno
sasuli u nju svoje seme, svoj nemir, koji ne može da je oplodi, u tu njenu
prazninu koju oni ne slute, no koju ona oseća. Meñutim, oni joj ostavljaju
novaca, što je za nju sada važno, jer mora da preživi do nameravanog puta -,
to joj služi kao unutrašnje opravdanje da ih ne odbije. Očekuje da će joj doći i
Bernister, u početku zamišlja reči kojima će ga odbaciti, docnije se miri da će
mu se kao i pre dati. Ali njega više nema. Nema ni odgovora iz milicije, i ona
sad ova dva neispunjenja njenog očekivanja nehotice povezuje. Nestrpljiva, ide
u miliciju, pred šalter na kom je predala molbu, čeka u dugom redu, pita i
dobija, od sasvim drugog činovnika, isti neodreñen odgovor. Onda ide
Bernisteru. Ovog puta otvara joj sparušena posrednikova žena, ona se ćutke
povuče pred Verom u polutamu predsoblja, uvodi je u urednu ali nenaloženu
sobu, nudi je da sedne, izlazi da skuva kafu. Sama je ne pije, brani joj to lekar,
ima visok pritisak. Bernister nije u gradu, on je lane kupio vinograd u Fruškoj
gori, i kako svoj stari posao ne obavlja, a u stanu su im dve sobe oduzete za
jednog višeg oficira, boravi po celu nedelju u kućici koju je sazidao, a samo
subotom i nedeljom svrati kući da se opere i presvuče. Veri se tako posredno
objašnjava redovitost njegovih nekadašnjih poseta. Je li i poslednjih nedelja
Bernister svraćao kući? pita. Jeste, veli njegova žena, ali nije izlazio u grad,
umoran je, izgleda da naglo stari. To je rečeno sa izvesnom žaokom, ili
namerom, koju Vera ne stigne da odgonetne; odmah zatim žena joj postavi
pitanja o okolnostima u kojima živi, da li joj ko kuva, nabavlja, pa odgovore
propraća turobnim klimanjem glavom, zamagljenim, skoro plačnim pogledom.
I Erika bi, nadovezuje s uzdahom, bila sada već samostalna mlada žena, da je
živa. Priča njenu pogibiju: putovala je vozom vereniku, nemačkom avijatičaru
sa službom u Budimpešti, u leto 1943, meñutim, američki avioni su napali voz i
jedna bomba raznela je vagon u kome je Erika sedela, samo su joj cipelice bile
pronañene i po njima je identifikovana. Pa izlazi i kada se vrati predaje Veri u
ruke par crvenih cipela sa širokom štiklom od plute, skoro nenošenih. Vera ih
vaga u ruci, lake su, kao njene poslednje predratne cipele, koje joj je mati
poručila kod cipelara u njima susednoj ulici. Bernisterovica joj se čini kao
predskazanje prisnosti i topline na koje može računati kod svoje matere;
istovremeno, ona je, mada stara, podseća na njene druge iz kuće radosti,
možda zato što je sa njom nehotice delila istog muškarca, ili što Bernisterovica
nosi na sebi crte predodreñene žrtve. Sledeći put dolazi u subotnji dan i zatiče
Bernistera, koji, u košulji podvijenih rukava, prašnjav do lakata i po obrazima,
negde napolju pravi reda meñu svojim alatima i hemikalijama. On briše krpom
ruke, raspituje sa o Verinom pasošu, i razmislivši, polazi da na mašini napiše
molbu radi bržeg rešavanja njenog predmeta. Vera potpiše molbu i stavlja je u
tašnu da je pošalje poštom. Bernisterovica unosi dve mlake kafe i zastaje kraj
vrata, ona pažljivo prati rad i dogovaranje koji se pred njom odigravaju, a kad
Vera krene, sama je ispraća i poziva je da joj ponovo doñe. Vera to i čini, u
radne dane kada je žena sama. Godi joj da s njom sedi, u polutami sobe sa
starim grañanskim nameštajem koji, što sa ulice svetlost postaje bleña, dolazi
sve sličniji nekadašnjem njihovom. To je taj obujam poznatog koji joj
nedostaje, obujam neveseo, bez podsticaja i izlaza, ali umirujući svojom
beznačajnošću, svojom prazninom. Kod kuće joj je sve mučnije, napeto. One
dve zastavice, belo pismo i beli koverat, zadenuti u pukotine izmeñu stakla i
njegovog rama u kredencu, ne obećavaju, kao doskora, nego prete.
Oglašavaju, viču, kako vreme stoji. Ono sad pritiskuje Veru kao neproziran
pokrov, kao plesan, sve joj se pod njim zamagljuje, magla je oko njenog
stana, iza šaltera u miliciji gde leži ujena molba, magla skriva ljude kojima se
obraća da je puste da ode, magla iza koje oni ne odgovaraju. S vremena na
vreme neko iz nje izroni: Micika, da bi je zasula prekorima što se ne javlja i što
ne sreñuje svoj život, neki muškarac, donoseći svoju preku, zadihanu želju i
nekoliko novčanica. Podjednako se trza i pred jednom i pred drugom vrstom
poseta, uznemiruje je njihov ishod, jer svaki, sem jednog, očekivanog, mora
biti nepovoljan. Staje je muke da pred Micikom izigrava ravnodušnost i
pribranost, mora sebe da suspreže da bi se strpela dok se usedelica izbrblja i
posvršava poslove za koje se u neurednim sobama oseća pozvanom, dok
posluži čaj, kolačiće, i kad ode, Vera odahne kao da je izbegla nasrtaj na svoj
život. I muškarci je plaše. Priviña joj se da će je neki u mraku zadaviti ili, sred
zagrljaja, ubosti nožem, iz potaje izvučenim, u stomak ili stidnicu. Čudi se
sama sebi kako se to usuñuje da ljude o kojima ništa podrobnije ne zna i o
čijim dolascima niko sem nje ne zna, pušta k sebi, u zaključani stan, do svog
tela, da ga žilavim rukama opipavaju tražeći na njemu najosetljivije,
najranjivije mesto. Zariče se da više nikad nikog neće pustiti, da će sledećem,
kad zakuca s pretvornom, sračunatom bojažljivošću, reći neka se gubi, kao
ono prvi put zastavniku, a ako ne posluša, da će juruuti prozoru i pozvati sa
ulice pomoć. Ali kad se poseta stvarno najavi onim mačjim grebanjem o vrata,
ona uvek pretrne, oblije je znoj, grlo joj se stegne, i po navici služenja njeno
se telo, ne slušajući strah i predostrožnost, stane primicati, šunjati ka
pozivnom zvuku, ruke joj se ispružaju, prsti okreću ključ, otvaraju vrata, a kad
na nju padne tuña vrela šaka, sva ona olabavi i rastvori se, da primi u sebe
nasrtaj. Taj sukob u njoj prevazilazi njene snage; pošto se odigrao, ostaje kao
pokošena. Ponovo se u njoj kupi strah, nemoć je trese, pod grlom joj se steže
vrisak; jednog trenutka, i za sebe iznenadno, kad se već satima kotrljala po
krevetu, popodne pred dolazak namernika, skoči na noge, obuče se i juri
Bernisterovici. Ništa ne smišlja, zvoni, baca se iznenañenoj ženi pred noge i
ridajući izbacuje, napola nerazumljivo, svoju teskobu. Žena, pošto se pribrala,
uvuče je, skvrčenu na kolenima, u sobu, posadi pored sebe na kauč, gladi je
bojažljivo po kosi, muca joj reči utehe, pa kao da je tuñe trpljenje razvalilo u
njoj pregradu, brizne i sama u plač i počne da kudi muža, što se nikad nije
starao o porodici, uvek je samo srljao za svojim sebičnim nagonima, za
nedoličnim uživanjima, te je i Eriku on gurnuo u propast, dozvolivši joj da se
usred rata vezuje za muškarca, ona sama bila je od početka protiv te
lakoumnosti, slutila je da će ona dovesti do jada, do gubitka, u tako opasnim
danima, na udaljenosti hiljada kilometara i frontova, tražila je da on istupi kao
otac, da je smiri pretnjom, da prekine, ali uzalud. I sada on beži od svoje
odgovornosti, od svake odluke, umesto da se zaposlio kao toliki bivši trgovci
kupio je taj vinograd, samo da ne bi morao biti tu, s njom, deliti tugu i
usamljenost, teskobu raspolućenog stana, krije se od njenih očiju, od njenih
prekora, zavlači se u zemlju kao krtica, možda lovi neke devojčure po
zaseocima ili ih iz grada onamo odvlači. "Ali ja ću ti pomoći, dete moje",
ustvrdi s pouzdanjem, pa vadi iz džepa kućne haljine maramicu, briše Veri i
sebi suze i izlaže svoj plan: sustanar oficir je ozbiljan čovek, sam na svetu,
bolešljiv, ona vidi da nije loš, a sigurno je i uticajan, ona se u te njihove zvezde
ne razume, ali mu čak i novine donosi vojnik kući. Nikad ga ništa nije molila
iako već treću godinu stanuju zajedno, ona bez reči svakodnevno oriba
kupatilo koje koriste zajednički, dešava se da, iz sažaljenja, gurne u svoj veš i
koji komad njegovog, bačenog u ćošak, da se on ne bi mučio, pozvaće ga
naveče, kad stigne s dužnosti, na kafu, pa neka doñe i Vera i neka mu izloži
svoje teškoće. To je sada sporazum, obe se smiruju, Vera odlazi da ne bi ničim
poljuljala odluku, u kojoj nazire za sebe spas. Hoda po gradu, sedi u
poslastičarnici pušeći cigaretu za cigaretom, uveče se vraća Bernisterovici. Ova
na njeno zvonjenje odmah otvara, pribrana je, obučena u čisto, očešljana,
poziva je u sobu stavljajući prst na usta. Izlazi, i kroz kupatilska vrata uvodi
visokog, koščatog, sedog čoveka u oficirskim pantalonama i u iznošenoj
oficirskoj bluzi bez oznaka, koji pogleda Veru ovlaš i pruži joj veliku tvrdu
šaku. Sedaju, Bernisterovica unosi dve, očito unapred pripremljene, kafe, i
udaljuje se. Vera, i bez pitanja, izgovara svoju priču: o logoru, o majci koja je
zove, o molbi za pasoš na koju ne dobija odgovora. Reči joj teku glatko, čovek
koji je sluša ne smeta joj, njegovo izborano lice s ugašenim očima deluje kao
kora mrtvog drveta, njega kao da i nema iako mu, kad zastane u govoru, čuje
hrapavi dah. Pošto je sve rekla, zaćuti i lomeći ruke čeka odgovor. Ali čovek
gleda u nju zamišljeno i umorno, ništa joj ne kaže. Na to ona, naglo se
odlučivši, smakne haljinu sa levog ramena, zategne trake prslučeta i košulje i
nadnese se nad sto da bi on video natpis utetoviran na njenim grudima. Gleda
ga, susreće njegove nepomične blede oči, prekriva grudi haljinom. Čovek se
bez reči maši šoljice s kafom, ispije je polako u malim gutljajima. Zatim ustaje
na razdele, uspravlja se u celoj nezgrapnoj visini, daje joj ruku i promrmljavši
pozdrav i nešto kao izvinjenje što se žuri, napušta sobu. Odmah ulazi
Bernisterovica i, ne krijući da je sve vreme prisluškivala, ne postavlja pitanja.
Iznosi šoljice. Vera ustaje, jedva se drži na nogama od slabosti, sva je
ispražnjena, istrugana, kao da je iz sebe, tvrdinom reči, i onim pokretom
otkrivanja, istisnula i rasula celu svoju unutrašnjost. Ide kući. Misli joj, kao
klatno, čas zaparaju u nadu, čas u poniženje. Ali petog dana ovog njihanja
jedan poslužitelj sa kapom od sivog sukna donosi joj pismeno zatvoreno
žičanim kopčama, sa kog, kad ga raskuje i razmota, čita odluku kojom joj se
dozvoljava putovanje u Zapadnu Nemačku. Baca se odmah u uzbuñenje
priprema. Ide po pasoš, fotografiše se, popunjava formulare za vizu pa ih šalje
preko putničke agencije u Beograd. Kupuje sebi cipele, haljinu i, pošto u
prodavnicama nema trenutno kofera, pozajmljuje jedan od Micike, koja Veru,
preneražena novinom, blagosilja. Jednog kasnog popodneva - oktobar je, kiša
- seda u voz i nošena njime uklackava se u neprozirni noćni vazduh tuñine.
Nije putovala otkako se u marvenom vagonu dovezla iz logora, sada pak sedi u
čistom kupeu s mekim sedištem, sama, sem nje tim vozom prelazi granicu
samo jedan dobro obučen stariji čovek koji povremeno izlazi na hodnik da puši.
Carinici salutiraju, kroz prozore naviru s dimom odlomci nemačkih komandnih
uzvika ("Los, los!", "Halt!"), od njihovih davno neslušanih odsečnih naglasaka
podilaze je žmarci straha, ali oni što ih izgovaraju zažele joj, ušavši u kupe,
dobro jutro i smeškaju se dok zagledaju pasoš: zakon, pravo, sada su na
njenoj strani. Dolazi joj to kao nadoknada, kao pobeda izvojevana patnjom, i
ona se u nju uljuljkuje, kroz kloparanje točkova, slično neprekidnom,
zanosnom maršu. Dan je zatiče u galopu kroz sočne, zelene predele s rasutim,
urednim kućama, prolazi pored gradova s visokim sjajnim zabatima koje pamti
iz logorskih transporta kao snoviñenje, s nevericom čita znane natpise na
stanicama, zagleda lica putnika - jedne uredne starice, dvaju mlañih poslovnih
ljudi s torbama -, očekujući, a da tog nije svesna, da će naići na poznato, iz
onih uniformi, ispod onih gvozdenih šlemova. Čudi se miru tih lica, odsustvu
nepoverenja ili krivice u njihovom izrazu, tim pre što je sama sad nespokojna,
prezava, ne jede joj se, odugovlači da izañe na zahod, drži kofere zaključane i
stalno pred očima, sve do Frankfurta. Na silasku iz voza, gotovo odmah kraj
vagona, naleće na mater, jedva nešto ostarelu, očuvane bakarno riñe kose, ali
za pola glave nižu nego što ju je pamtila (ili je sama porasla?), sa zabrinuto
zbunjenim izrazom na oblom, još glatkom licu. Poljube se sa manje žara nego
što je očekivala, i mati je gurne ka jednom čoveku s nosem kao pačji kljun i
sitnim nablizu posañenim očima u kom joj je nemoguće poznati nekadašnjeg
feldpolicajca, viñenog retko i izdaleka s ustezanjem gnušanja. On joj sad
oprezno dotakne šaku rekavši rskavo: "Herman", i odmah se saginje da ponese
kofer. Tako izlaze sa stanice: njih dve držeći se ovlaš ispod ruke, a muž njene
matere na korak iza njih noseći kofer. Pred stanicom su ruševine, u njima
lupaju ogromni čekići koje pokreću, u iskopanoj zemlji, mašine slične
traktorima. Ali ivicom tih rupa, po daščanom krpežu, vijugaju šine, kraj jedne
table okuplja se gomila sveta, nailazi tramvaj i svi se tiho ukrcavaju. Dugo se
voze širokim ulicama meñu razvalinama kuća i od njih već očišćenim praznim
prostorima, oko kojih klopoću mašine i vrzmaju se ljudi u radničkim
kombinezonima. Iskrcavaju se na jednom uglu, iza kog se pruža duga široka
ulica s jednospratnim kućama; skreću u nju. Prolaze kraj malih trgovina
nameštajem, trikotažom, povrćem, i zastaju pred gostionicom na čijim se
štitnicima s obeju strana vrata gotskim zelenim slovima oglašava pivo. Unutra
je nekoliko stolova, ljudi za njima, prekinuvši razgovor, podižu glave, i mati im
predstavlja Veru. Zatim je upoznaje sa prsatom devojkom koja iza šanka toči
piće. Penju se uza zavojite stepenice od žutog sjajnog drveta, ulaze u čist
sobičak sa krevetom i ormanom. "To je tvoja soba", kaže, klimnuvši zadovoljno
glavom, Rezi Arbajtzam. "Kupatilo je u dnu hodnika, operi se pa lezi i ispavaj
se. Ja moram dole, da radim." Tako će to biti svaki dan. Vera ima svoju sobu,
pet sa pet koraka, koju odozdo zapljuskuje glasan, pivom potkvašen nemački
govor. (Tuñinski pijan govor kakav je nekad, u svojoj prvoj novosadskoj
hotelskoj sobi, slušala Gospoñica; ali Vera o tome ništa ne zna.) Dole u kuhinji
iza šanka, opasana čistom belom keceljom, njena mati peče kobasice, devojka
Lizi iznosi u kriglama pivo, a Herman Arbajtzam dovlači ga buradima na
triciklu, ili ide na pijacu, u mesnicu, ili sedi sa gostima i ćutke, smešeći se
udvorički, sluša njihov razgovor. Kada se porudžbine namnože, mati se ispne
do drugog stepenika i otegnuto vikne: "Veraaa!", pa joj tutne u ruke nož i
postavi je pred oribani sto da seče kupus i ljušti krompir, a onda je šalje da
porcije iznese gostima. "Ovo Johanu na tri, ovo Lencu na jedan", pošto stolovi,
mada ih je svega šest, nose brojeve. Vera izvršava njene naredbe poslušno, ali
nerado, jer su gosti sami stariji njoj nezanimljivi ljudi, uz to naviknuti da se u
gostionici "Beim vollen Tisch" osećaju kao domaći, pa rado stupaju u razgovor,
zapitkuju. Mati je Veru već sutradan po dolasku upozorila: "Nemoj im ništa
govoriti o ocu i Gerdu, oni to ne bi razumeli. Za njih si prosto moja ćerka koja
dosad nije dobila pasoš da mi se pridruži, sve ostalo prećuti." U stvari, svi su
oni izbeglice, kao i gostioničarski par: iz Banata, iz Slavonije, iz Češke i
mañarskog Prekodunavlja. Jedan plavook mali prodavac povrća govori s Verom
stalno srpski, hvali se da je školu završio kod franjevaca u Bosni, viče joj ržući
"zemljakinjo" i očito očekuje da se ona oduševi kad god ga vidi. "Kako vam je
išlo pod komunistima?" pita je, nabirući usne, jedan visok, prav, rano osedeo
železničar bez desne šake, izbeglica iz Šlezije, i svi ućute usred razgovora i
ukoče se s kriglama u ruci da bi čuli njen odgovor. "Pa tako, ni dobro ni loše",
kaže Vera i s jetkošću beleži razočarano opuštanje njihovih lica. Uveče je mati
zbog ovog neodreñenog odgovora, koji mora da joj je Herman kad su se našli
nasamo prepričao, poziva na odgovornost. "Ti ništa ne shvataš!" prosikće ona,
zacrvenevši se naglo, što joj se sad često dešava. "Ovo su ogorčeni ljudi, njima
je tamo propalo sve, kuća, zemlja, a nekom i porodica; za njih je, ko ne grdi
komuniste, gad, drži se toga!" Iz tog priprostog upozorenja jedne krčmarice,
meñutim, Veri progovaraju zabrane njenog devojaštva, okupacije, sve u njoj
se opire traženom busanju, pa i svakom busanju uopšte; najednom se seća
oca, njegovog uvek sumnjičavog, polunasmešenog sleganja ramenima pred
ispoljavanjima netrpeljivosti bilo koje vrste, najčešće Gerdovim, u poslednjim
mesecima što ih je ovaj proveo pod domačim krovom, i to držanje joj se sad,
posle svih klanja, čini jedino razumno i, zapravo, jedino podnošljivo.
Zaprepašćeno beleži koliko se materino ponašanje srozalo otkako je otac
mrtav; njena prostota, koju je ona kao dete slutila i nazirala, sada izbija u
svakom pokretu i reči. Vidi kako je ogrubela, skorela se, kako nemarno
razbacuje noge u hodu, kako staje, isturujući trbuh i podbočavajući se o
kukove, pred goste, da bi na svaku njihovu grubu šalu razjapila usta sa redom
zlatnih zuba i zakikotala se kao pogolicano omatorelo odojče. Oseća pred njom
jezu tuñenja, sve češće se povlači u svoju sobu. Tamo je meñutim krčma i
dalje progoni prostačkim glasovima, kao iz podzemlja, iz nevidljivog pakla.
Pokušava da odvoji od njih pažnju, leže na krevet i pritiska krajeve jastuka na
uši, ali svejedno čuje i neodoljivo zamišlja, pod utiskom prigušenog roktanja,
šta se dole zbiva: pijano razmetanje preživelih policajaca, esesovaca,
lagerfirera, stražara. Iskrada se na ulicu, ide ka centru. Gleda velike trgovine,
koje su pune šarene robe, gleda restorane i kafane iza čijih se izloga brzo i
uglañeno vrte kelneri, gleda kako ogromni čekići rasturaju ostatke ruševina i
zabijaju u očišćeno tle gvozdene stubove za buduće zgrade. Promiču tramvaji,
kamioni, autobusi, sve trešti, svak žuri, radi, ili se bahato odmara po
gostionicama sa detinjasto bodrim nazivima kakav je i "Beim vollen Tisch". I tu
bodrost Vera prepoznaje, ista je koja je izmišljala obmanjivačke natpise po
logoru, nazive za blokove, revire, za kuće radosti, koja je ukrućivala korak
stražara u stroju, koja je dresirala vučjake da neposlušnim logorašima cepaju
meso. Ima osećanje da je cela Nemačka jedna ogromna ludnica, gde hiljade i
hiljade, svi do poslednjeg, dosledno i u saglasnosti jedni s drugima govore reči,
čine radnje, ostvaruju zamisli koje su van razuma, hladna, izmišljena
konstrukcija bezumlja. Ali logična, celovita konstrukcija kao neki go,
nepotrebno postavljen betonski zid. Nema se kamo od njega pobeći. Na sve
strane je praznina, ona, Vera, kruži po njoj bez dodira bilo s čim, a kad opiše
ceo krug, opet se nañe pred golim, hladnim, do neba visokim betonskim
zidom, nepotrebnim, izmišljenim, ili neprobojnim na njen unutrašnji krik. Čini
joj se da će i sama poludeti ako se nešto ne desi, ako joj neko ne šapne na
uho da je sve to iskrenuto, izvitopereno, - kao što biva sa zdravima kad duže
borave meñu umobolnima. Žuri kući, s očajnom nadom da će onde zateći neki
znak, neku napuklinu na tom zidu ludosti. Ali je dočekuje sam zid: u
ispražnjenoj gostionici, čiji je rolo devojka Liza pred odlazak spustila, njena
mati, sedeći podnimljena, razdražena umorom, pored Hermana Arbajtzama
koji se ukočeno smeši, čineći s njim kao neki groteskni tribunal, obasipa Veru
grdnjama zbog zakašnjenja, pitajući se, s očima dignutim tavanici, za koga
njih dvoje toliko rade ako je Vera ravnodušna prema njihovom znoju. Gostiona
se, veli ona, brzo se oporavljajući, uspešno razrañuje, i njena je zamisao,
odskora, da otvore još jednu, sa istim nazivom, koji je već stekao ugleda u
kvartu, malu, intimnu, sa malim brojem domaćih, sočnih jela i s domaćinskom
atmosferom. Već je odabrala i lokal, gvožñarsku prodavnicu koja će se uskoro
zatvoriti zbog konkurencije robnih kuća. Sva trgovina sada u Nemačkoj
okrupnjava, male prodavnice propadaju, to je zakon vremena, zahuktava se
Tereza Arbajtzam u izlaganje, s usopljenim zadovoljstvom što učestvuje u
preokretu koji uzdrmava celu zemlju, tim pre što on vidljivo pošteñuje, jedino,
ugostiteljstvo; jer dok se, veli ona, u svim ostalim oblastima ide ka velikom i
mnogoljudnom, ovde potrošač traži malo i posebno, gde će se posle zamornih
sudara sa gomilom po starinski opustiti. Mislila je - i pri tom joj plave, od
debljanja smanjene, oči lukavo zasvetle - da bi ovde Liza, uz izvestan dodatak
na platu, mogla preuzeti i pripremanje jela, a da bi njih dve, mati i kći, pod
uslovom da Herman i njih snabdeva, prešle na rad u novi lokal, čim ga
opreme. Kako Vera gleda na to, pita, ali odmah i frkne ljutito, jer, veli, vidi i
sama, po tom kako je opustila nos, da na nju ne može računati. A za šta onda
ona Veru, po njenom mišljenju, hrani i izdržava? Zar samo za njeno, Verino
zadovoljstvo? Nije li je sramota, tako mladu? Sama, kada je bila njenih godina,
služila je i zarañivala, podigla se iz sirotinje, stekla porodicu i imetak. Rat je to
sve razorio, uzeo joj sina jedinca, njenog Gerda, koji bi, da je živ i da je s njom
- tu ona ne može da zadrži dve debele suze, ali ih briše nadlanicom i nastavlja
govor - sigurno bio dostojan njene brige. Nesrećna je, oh, ipak je nesrećna.
Spušta odebljalu glavu na ruke, ramena joj se zatresu, Herman ustaje i
nespretno joj primiče kriglu piva, pa je skoro silom uspravlja i nagoni da uzme
nekoliko gutljaja. "Nemoj, Mama!" kaže joj, "pomisli na svoje zdravlje!" ono
što bi se valjda od Vere očekivalo. No Vera i ne pomišlja da teši, da obećava,
ona i ne razume pravi smisao majčinih reči, već za sve vreme, kao opčinjena,
gleda u njena usta, kako se otvaraju i zatvaraju, vijugaju i grče, neprekidno,
iskapljavajući reči i suze, reči i suze, kao neka suluda sprava. Uhvati je strah,
oseća da nema vazduha, krv joj jurne iz glave, povede se, umalo se ne sruši.
Herman to primeti i priskoči joj, hoće da je posadi na stolicu naspram matere,
koja je zapanjeno gleda, ali Vera panično moli da je puste u sobu. Posle ovog
slučaja Tereza i Herman, očito po dogovoru, više ne govore s njom o poslu.
Puštaju je samu, a kad siñe da obeduje, u njihove razgovore mešaju se novi,
daleki sadržaji. Reza počinje da izokolišno ispituje Veru o troškovima kod kuće:
koliko staje ručak, koliko večera, koliko haljina i cipele, pa cene preračunava
poluglasno u marke. Čudi se kako je tamo sve srazmerno jevtino, prvi put
nalazi vremena da Verine stvari podrobno pregleda, opipavajući tkanine,
pokušavajući da noktom zadere ñon cipele, tražeći istovremeno da joj kći
potvrdi kako je sve to kupila u Novom Sadu i baš po ceni koju je pomenula.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

9 Re: Aleksandar Tišma - Upotreba čoveka taj Ned Sep 30, 2012 11:23 am

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Zanima se kako je Vera rešila svoje stanovanje i sa zadovoljstvom uzima na
znanje da kiriju nikakvu ne plaća. Ne bi li mogla da se proširi po celoj zgradi,
odnosno, ne bi li mogla preostatak prodati? Vera se u to ne razume, sleže
ramenima, a mati na to upućuje Hermanu pogled nemoći i spominje Jakoba
Bernistera kao mogućni izvor sigurnijih obaveštenja. Bernister je inače važan
činilac u njenim proračunima, jer bi Vera mogla od njega primati novčanu
pomoć, koja bi se naknañivala njegovom bratu u Hanoveru, recimo petsto
dinara mesečno, što bi, preračunato u marke, još uvek bilo znatno manje od
njenih troškova ovde. U Nemačkoj joj se uostalom i ne sviña, zar ne, pita ona,
sad već bez osude, unapred se slažući sa potvrdnim odgovorom. Preostaje još
da se dogovore o vremenu njenog polaska; najpogodnija će biti polovina maja,
jer prvog juna treba već da se okonča kupovina novog lokala, a tada će i ona i
Herman imati toliko posla da bi se teško i o njoj brinuli. Ona postaje
velikodušna, prepušta gostionu za čitavo jedno prepodne na brigu Hermanu i
Lizi i odlazi s Verom u kupovinu. Uzima joj u robnoj kući mantil, kišobran,
rublja i, na izlazu, u prizemlju, u poslednjem času, zlatan prsten sa kamičkom
od korala, da bi se setila ponekad svoje majke, kako objašnjava. Pakuju se. Uz
kofer koji je donela, Vera dobija i jednu meku putnu vreću od kariranog
voštanog platna, u koju stavljaju novokupljene stvari. "Pazi, ja sam ti sve malo
zaprljala po rubovima", napominje mati, "nipošto nemoj priznati na carini da je
išta novo, inače će te oglobiti." Izlaze na stanicu tramvajem utroje, kao što su i
došli pre pola godine, Vera u prolazu posmatra visoke kuće ispunjene u
prizemlju radnjama i gradilišta na praznim prostorima meñu njima. Na stanici
Herman unosi njene stvari u voz, smešta ih u jednom praznom kupeu, zatim
izlazi i oni stoje čekajući polazak. "Viñaš li nekog od Gerhardovih drugova?"
pita neočekivano Rezi Arbajtzam i usne joj se plačljivo nakrive. Vera razmisli,
izgovori dva, tri imena kojih se setila, no više nemaju vremena da razgovaraju,
kondukter poziva da se uñe, njih dve se brzo poljube, a Herman se sa Verom
rukuje uz nagao naklon. Ona ulazi u svoj vagon, staje ispred prozora i dok voz
klizeći kreće, maše majci i Hermanu, koji koračaju peronom kraj kompozicije
sve do trenutka kada ih njeno ubrzanje prisili da zaostanu, nestajući Veri sa
očiju. Ostaje sama. Padne na sedište odahnuvši. Već tu u krenulom vozu zaspe
je magla opuštanja, kao da se, odglumivši zamornu ulogu na pozornici,
kakvom joj se čini boravak kod majke, povukla u tamu iza kulisa. Promiču
zbijena gradska naselja, fabrike, uredni salaši, sve je čisto, rasporeñeno pod
konac, u njenom osećanju bezlično. Kao da nikad i nije ovuda prošla s
lupanjem srca, u suprotnom pravcu. U vozu je dosadno, malo je putnika i niko
ni sa kim ne razgovara, ali ta dosada u njoj ne izaziva nestrpljenje, već samo
tromost. Usni još za dana. Budi je kondukter, crven, turat, poslovan i uljudan,
ona mu daje kartu, zatim odmah prekrije oči krajem zavese i nastavi da spava.
Voz se povremeno zaustavlja, iza prozora su stanice, gotovo sve bez putnika,
ili su oni bar Veri nevidljivi, poneko virne u kupe i nastavlja hodnikom tražeći
drugi, prazan. Na vratima kucaju carinici, zagledaju joj pasoš, nešto kao da se
sašaptavaju, pitaju je šta nosi, ali je ne pretražuju. Noć je hladnjikava, mora
da se umota u novi mantil, napolju su sada visoka brda prekrivena šumom čije
se drveće nemirno njiše. Voz dugo stoji na jednoj stanici sa ogromnom žutom,
zasenjujući osvetljenom zgradom, železničari trče, mašu zastavicama, duvaju
u zviždaljke. Ulaze novi carinici, austrijski, tiši, sporiji, ljubazno je pozdravljaju,
izlaze, vraćaju se, pa se meñu njih pomešaju jugoslovenski, sve sami visoki
gorštaci žustrih, nesavladanih pokreta, nazivaju je drugaricom i gotovo tapšu
po ramenu. "Kako je bilo u Njemačkoj?" pita jedan pokazujući dugačke bele
zube, i kao da joj čestita što ide kući, poželi joj srećan put. U kupe nahrupe
ljudi i žene, sa zavežljajima, korpama, koje dugo i prepirući se utiskuju pod
sedišta i meñu noge, sedaju, vade hleba, slanine i boce s rakijom i vodom,
nude i Veru koja odbije iako je gladna, jedu mljackajući i piju da svaki gutljaj
pukne, pale cigarete. Od znoja sitosti zavonjaju im tela, Veri padne na pamet
da taj vonj, u kom prepoznaje nešto što ju je uvek okružavalo, nije osećala sve
vreme kod majke. Često kupanje, zaključuje prosto i pred oči joj izlazi kako je
mati, u sobi iznad gostione "Beim vollen Tisch", poziva da se opere posle puta,
a ova slika pretopi se u lik Block"lteste Grete dok ispruženom rukom šalje
zatvorenice pod tuševe. Manija bodrosti i to? Vazduh u kupeu postaje sve teži,
izdišu ga razjapljena usta usnulih posle masnog jela i okrepe pića i razgovora,
sve su to koščata, tamna lica, tamne velike šake, zavaljena tela, ispruženih
nogu skliznulih u pokretu koji nije dovršen, u skoro obesno nemirnim
stavovima. Odeća na njima je pogužvana, ne mnogo čista. Siromaštvo. Tone
vidljivo u siromaštvo, spušta se. Promiču pustom ravnicom, čuju se psi, na
stanicama odjekuju dozivi i psovke, brkata, rosom ili znojem osuta lica utiskuju
se u kupe i dugo ostaju zagledana u spavaće iako je očito da kraj njih mesta
više nema. U Staroj Pazovi izlazi da čeka vezu, rano je jutro, restoracija je
zabravljena, čekaonica zakrčena skelama i kofama punim kreča, nema kamo
da se skloni. Drhture senke, kružeći oko brda kofera prevezanih kanapom,
čuvaju stražu. Ukrcava se s njima u jedan stari, drndav, umazan voz, osvojen
smradom mokraće, koji gegajući se, uz huktanje, zastajkivanje i očajničke
piskove, prelazi most na Dunavu. To je njena stanica, Novi Sad, poznati iako
nepoznati nosači, železničari, otegnuti naglasci. Tramvaj je nosi kući, s vrećom
i koferom ulazi u stan, sve je rasuto i zapušteno kao što je i bilo, otvara
prozore na praznu, mirnu, jedva razbuñenu ulicu i čini joj se da se nagnula nad
ponorom tame i blata. Tu nastavlja život, ne zažalivši za onim koji je napustila.
Ali ne može da ne žali ovaj u kome je. Žali sve: tihe ulice, malaksale
prolaznike, travu koja bezizgledno ñika izmeñu oglodanih kamenova turske
kaldrme, žali kuće koje su za jednu senku potamnele otkako je ona
odsustvovala i one koje su u meñuvremenu neveštim rukama starica okrečene.
Ide Bernisterovima, po prvu mesečnu pomoć, radni je dan usred nedelje, ali
posrednik je kod kuće kao da je njenu posetu očekivao. On joj daje novac,
njegova žena unosi kafu i zastaje na vratima, ispituju je o Nemačkoj, o
Frankfurtu, o materi, o Bernisterovom bratu, kog je samo jednom videla da bi
mu odgovorila na slična pitanja o njegovima u Novom Sadu. Tužno joj je i to
raspitivanje o srodnicima u daljini, to uporeñivanje ovoga i onoga, radoznalo,
dosetljivo, a ipak nemoćno, jer se rečima kroz taj prostor ništa ne može
dosegnuti. Žalosti je čak i nada tih ljudi u viñenje, u odlazak u posetu, jer je
sama već prošla kroz to nadanje i prevazišla ga. Ide Miciki i nalazi na njenim
vratima tuñu posetnicu; kad zazvoni, jedna postarija žena, sadašnji stanar,
saopšti joj da je Micika pre dva meseca umrla. Penzionisala se, trebalo je da
preñe u starački dom u Zagrebu, sve je tamo bila sredila, uplatila prvu ratu za
izdržavanje, izabrala sobu u kojoj će boraviti; poslednji dan se praštala od
poznanika i komšiluka, pakovala, rasprodavala i razdavala nepotrebne stvari,
pa je tek uveče stigla da trkne do frizera da uredi kosu. Na povratku je više
niko nije video, skinula se i legla, a ujutru kada je stigao fijakerist da je po
dogovoru odveze na stanicu, i susedi obili vrata koja ona ni posle upornog
zvonjenja i lupanja nije otvorila, zatekli su je u krevetu, uredno pokrivenu,
svežih talasa prosede kose stegnutih pod prozirnu mrežu, mrtvu. Srčani udar,
ustanovio je lekar. Vera izlazi na groblje, nalazi svežu humku čelo koje je
zabijena uglačana daska sa Micikinim imenom i godinama roñenja i smrti, ona
se vrti, nema ovde sem Micike nikog svog, svi su oni otišli neobeleženi, njen
otac, baka, brat, i zbog toga joj je teskobno, mada nije ništa manje teskobno
videti Micikin grob, pod kojim ona izvesno leži sa svojim smežuranim licem i
friziranom kosom, polako se rastačući. Koga više da žali? Žali svakoga,
najednom se seća starica, svoje bake i njenih druga, koje su, zajedno s
Micikom, samo pre nekoliko godina napuštale svoje kuće, u koloni koju su
sprovodili vojnici s bajonetima na puškama, kako su plakale osvrćući se na
ovaj prašnjavi grad koji je nastavio da ravnodušno traje iza njih. Vraća se kući,
i dok joj se približava, dok je sagleda sa ugla evangelističke crkve, uvek
jednaku, utonulu temeljima u zemlju, s ranama od kiše i vetra na davno
nekrečenim zidovima i pocrnelom krovu, sa prozorima stana nekadašnje njene
porodice pretvorenog u zvanje i radnjom njenog oca preinačenom u magacin
sočiva i pasulja, njoj se čini da ulazi u još jedno groblje. Ulazi pod kapiju; ovde
se obično s ponekim sretala: sa ocem, bratom, služavkom; odavde je baka,
smešno kočoperna u crnoj haljini s belim kružićima i u crnom slamnom šeširu,
kretala u posete; tu ju je zaustavio vitez Armanji i stežući šešir na prsa svog
lepog sivog odela, govorio o svojoj čežnji za njom. Glasovi i senke! I za njim
sad tuguje, za čovekom kojim se jedno vreme zanosila mada je od početka
prozrela njegovu sebičnu nameru; tuguje i za tom njegovom sebičnošću,
muškom, nasilnom, pitajući se u šta li se u meñuvremenu pretvorila, u šta li se
taj čovek pretvorio, ako je živ i nije, kao Micika, pod nekom humkom, u
Mañarskoj ili drugde. Tužno joj je sad za svima koji su ikad s njom progovorili,
posezali za njom, iz ljubavi ili želje, čak i za nemačkim vojnicima koji su na
njoj, odlazeći na front, grčili svoju poslednju životnu volju. Sve same senke, i
glasovi. Ima li ičeg čvrstog na ovoj zemlji, ima li ičeg što stoji neizmenljivo, na
što možeš pomisliti a da istovremeno ne zaključiš: i to je prošlo? Ničeg, čini joj
se, ničeg takvog nema. Prostorom se koprcaju želje, namere, ljudi izvikuju u
njega svoj ljubavni zov i jauke bola, a sve to konačno postaje magla, koja se
vuče nepovezano, kao dronjci, pokidane niti, ali šta i od njih ostaje, kad je i
ona sama koja ih doziva samo jedna nit, tralja, koja će se takoñe pokidati?
Oseća sebe maglenom kao i taj sastav od tuñih reči i pokreta koji je ispunjava,
čisto ne veruje da i sama još postoji i da nije, kao i ti pokreti i glasovi, pramen
sopstvene misli. Ne ulazi joj se u kuću, a ne ide joj se ni bilo kud iz nje. Ne
jede joj se, ne pije joj se, ne treba joj ničije društvo. Neko iz njenog ranijeg
života saznao je da se vratila, pa danima u predvečerje kuca na vratima, ona
mu vidi senku na staklu, nije Bernisterova, neka je mlada senka, s uvojkom
nemirne kose začešljanim u stranu koji podrhtava, ne doseća se čija je niti želi
da se seti, jednostavno čuti i čeka da ona ode. Puši i miruje. A napolju se
smenjuju godišnja doba, jedno, drugo, sedmo, jedanaesto. Opet je jesen,
rana, još topla, zemlja bubri, drveće u dvorištu povija se od teškog, prašnjavog
lišća, muve i bumbari zuje kad ulete kroz prozor i dugo ne umeju naći izlaz.
Vera se oblači, izlazi da kupi hrane. (Izlazi samo uveče.) Na usputnim kućama
svetle maleni prozori, žene iza njih raspremaju krevete, negde zuji muzika s
radija, neko dete, nevidljivo, viče: "Mamaaa! mamaaa!" otežući poslednji slog
u očekivanju odgovora s očajem što odgovor ne stiže, i to se ponavlja,
ponavlja, sve tiše i tiše dok ona odmiče ulicom. Mama možda leži pod tatom, ili
je izašla na dvorište da prostre rublje, ili se još nije vratila iz popodnevne
posete, ko zna, a i svejedno je, ostaje taj nesporazum, ta uzaludnost dečjeg
dozivanja, kojoj je neka daleka, nepoznata neminovnost odredila uzrok i
granice. Veri se vlaže oči: zna da nikad neće biti uzrok takvog nesporazuma,
mogućnost za taj uzrok iz nje je iščupana, u njoj sažežena; ali joj nije tužno
samo zbog toga, nego i zbog nesporazuma samog. Oseća da ne može podneti
toliki pritisak uzaludnosti, oseća da je bolesna, bolesna joj je misao, osećanje,
neka bakterija joj se uvukla u vijuge mozga i tamo rije, a da ona ništa protiv
nje ne može učiniti. Kad je svu izrije, ona će se srušiti ili će poludeti. Tada čuje
svoje ime, više puta ponovljeno, okrene se i vidi kako za njom žuri muškarac
srednje visine, krupne glave, pod lampom mu zasvetle zubi na njoj poznat
način, jake mesnate ruke je obujmljuju i ona zna odnekud taj zagrljaj pa mu
se predaje meko i sa ridajem ganutosti u grlu, i tek kad obujam popusti i ona
uspe da se izbliza zagleda u lice muškarca, vidi da je to Sredoje Lazukić.
Spušta glavu na njegovo rame i zaplače glasno, lelečući, osloboñeno.
Drugi odlasci od kuče. Sep Lenart, u rano jutro maja 1941, u okraćalim
plavim pantalonama i beloj košulji i platnenim cipelama čija izlizana gumena
potplata propušta hladnoću zemlje, sveže podšišan, gologlav, noseći paketić
hrane koji mu je mati spremila i, suzeći bez glasa, gurnula u nevoljni zagrljaj,
pre no što će ga pustiti i odgegati se za njim do pred kapiju, da mu maše.
Ponos i stid. Ispraviti ramena da svi vide kako je odrastao i odlučan, stisnuti
zamotuljak uz butinu da ga ne primete tako sirotinjskog i nespretnog za
nošenje. Samo da što pre promakne ulicama. Ne, samo da to što duže potraje,
neka ga svi osmotre iza zavesa koje drže pritajeno navučene, pred lupanjem
svojih plašljivih srca. Devojke još uspavane u visokim krevetima, u belim
lanenim košuljama, s mirisima svojih tela zagušenim dunjom, dok na dva
metra od njih korača sutrašnji vojnik, tvrd, nemilosrdan, spreman da se
podvrgne patnjama bitke. Izrodi nemstva, njegovi susedi, turati, blentavi,
zinuli na mamin pileći paprikaš i na nov motocikl. Zato što su bogati; ne
shvataju da je bogatstvo klisko ako se ne utvrdi silom, ovde u tuñini odakle bi
ih najradije zvižducima i kamenicama izgnali. Bogatstvo-mekuštvo, bogatstvogreh;
samo je bogatstvo svekolikog naroda opravdano: kao sredstvo da se on
raširi na ceo svet, radi većite vlasti. Prolazak ispred Hajimove kuće na
raskršću, gde je kotrljao burad, izvlačio ćuške, pretvorno zamandaljene,
uvučenih rogova-kapaka na tucetu visokih prozora: Mi nismo tu, mi ne
postojimo. Razbiti taj muk, to cmizdrenje, lažnu pokornost krvopija, razvaliti
kapiju, prozore, izvući ih za klempave mesnate uši, bradatog starca, njegovu
ćelavu krmeljivu žunu i potuljenog sina na prašnjavu kaldrmu, da je licima
brišu, okajavajući što su digli ruku na Nemca. Mišice podrhtavaju, sad cvili on,
njegova uzdržanost, neosvećenost, ne predati se slasti ličnog obračuna,
obračunaće se svi sa svima, bezlično, hladno, na komandu kad je kome za
koga vreme. Kamion tamo u Dudarskoj brekće - da ne zakasni? Oblije ga znoj,
sata nema, ali zna da je krenuo i prerano, uostalom eno jedan drugar, sa
suprotne strane, dolazi odmerenim korakom. Taj bar ima torbu, istegnutu,
staru doduše, šlosersku očevu, ne zamotuljak, lišenost čak i obeležja
zanimanja. Mogao bi ga zamoliti da preuzme zamotuljak i stavi ga uz svoj u
torbu, ali bi to na nj upozorilo; lakše je ne reći ništa, a zašto se, uostalom, i ne
podičiti siromaštvom, u vidu te šake koja sama, samo skupljen hartijom, drži
sav provijant za put. Naglasak privremenosti, koja se upravo sad prevazilazi.
Momci na kamionu pevuše, dvojica se već gore gurkaju - da bi se zgrejali?
Njemu više nije hladno, noge su mu se u hodu potparile, toplo je od samog
kretanja, već i od pomisli da će otići. Eno šofera, pravog vojnika, u uniformi, s
rukom u džepu, puši. Hoće li daleko? Ne zna se, to je vojna tajna, tako je
dobro, bar da odu na kraj sveta da nikad ne vidi ovo sebično selo, ljude bez
časti i kičme. Sada je, evo, stigao, hvata se za hladno gvožñe kamiona, samo
mu zamotuljak smeta, ispušta ga, hartija se razmota i dva čvarka se skotrljaju
u nisku travu. Opet znoj. Je li ko primetio? Svi se smeju, ali srećom ne njemu,
već drugaru koji se u rvanju okliznuo i hupnuo o dno kamiona. Vine se preko
ograde, od ovog trenutka, ako ga iko bude pitao, zamotuljak nije njegov, samo
da se što pre krene. Odlazak Reze Kroner u jesen 1944. Bekstvo. Hoće li-neće
li koje se cima tamo-amo kroz noći što ih provodi uz Hermana, u krevetu,
često i bez zagrljaja jer je on premoren, juri po ceo dan s pismima, premalo je
ljudi preostalo, sve veće jedinice su se povukle. Šaputanje. Vesti. Hrkanje i
buñenje. Osluškivanje dalekog bubnjanja, to su topovi, ustanovljuje ona iako
ih prvi put čuje, a on odriče, ne, neće Rusi doći, sigurno zna, rečeno im je, biće
zaustavljeni bočnim protivnapadom kod Beograda i u Mañarskoj. Ti si lud,
Hermane, veli mu ona, zaslepljen si, poslednji veran pas, zar ne vidiš da svi
beže, i tvoj kapetan je otputovao, i ovaj poručnik će ti se izmigoljiti, jedino
ćemo nas dvoje ostati, da nas streljaju, ja neću da budem streljana, dosta sam
prepatila, sina ste mi ubili, ne mogu više - sve dok je on ne ućutka: "jevrejska
kurvo!" Onda tajac, ujutru oči peku, čim on ode ona zaspi dubokim snom i
sanja vodu. Ustaje, izlazi u kupovinu, ulice su u pokretu, vojska se pakuje,
grañani Nemci prežu u kola, tako su pre pola godine odlazili Jevreji, i njena
Vera i Robert. Vidi poznate i prilazi im, pita kamo će, ali joj se odgovara kroza
zube, za njih je ona Kronerova, ljute se kao da je kriva što gube rat, a ako
uspita Srbina, opet ne dobije iskren odgovor, jer znaju za Hermana, pa je zbog
njega mrze, ili je se plaše. Najzad ga evo, u znoju, kapa mu zaturena na
zatiljak, oči izbuljene u posivelom licu, dugi nos podrhtava. "Rusi su pred
gradom. Moramo ići". "A poručnik?" "Oni su krenuli još jutros. Jedva sam se
iščupao, zbog tebe". To je dirne. Ipak s njim, u život ili u smrt. Da iskupi sina,
mrtvog. "Kad?" "Sad smesta. Kamion već stoji na Futoškom putu". "Zar neće
po nas?" "Otkud bi? Po svih pedeset?" Ona ga gleda, okrenu joj se pred očima
stvari koje je nabrajala nedeljama kao najvažnije da se ponesu: zimski kostim,
bunda, jorgani, persijski tepih iz Robertove sobe, kožna naslonjača, nemačke
knjige sa zlatnim utisnutim slovima, skoro nov hladnjak. "Jesi lud, valjda
nećemo praznih ruku?" "Hvataj prvo što možeš poneti!" izdere se on. "Inače će
kamion otići bez nas." Ona kao mesečar posluša, grabi tašnu u kojoj su joj
novac i nakit, trgne iz ormana bundu, podiže sa stola kristalnu vazu, i on je
već gura iz stana. "Peške? Ovako?" On se hvata za glavu, ranjava ga njen
molećivi izraz, jadan izgled. "U hodniku je bicikl." "Gerdov bicikl?" I tako
sedaju, ona, stiskajući uza se tašnu i bundu i vazu, na gvozdenu spojku, on na
sedalo iza nje u bluzi raskopčanoj do polovine prsa, kao mladi ljubavnici na
putu ka kupalištu. Herman gura pedale, brekće, znoji se, ona se žulja na
spojki, kroz grad, kroz nevidljivu porugu, ne osvrćući se, samo da im ko ne
pritrči i ne zbaci ih, na drum, na drum. Odlazak Gerhardov, godinu i po dana
ranije. Izmeñu dva agenta, s lisicama na rukama, kroz predsoblje, kraj bicikla
koji je tu otkad je očevu radnju preuzeo komesar. Kad bi skočio na njega
opkoračujući sedalo i, odbacivši agente na jednu i drugu stranu, odjezdio, kroz
otvorena vrata, pod kapiju, pa na ulicu, jer može upravljati i sastavljenim
rukama? Oni bi ga meñutim stigli u prvom, još sporom potezu pedalom, srušili
bi ga, ili bi u njega pucali, što ne bi bilo šteta ako bi ga ubili, ali bi, ranivši ga
samo, oslabili njegov otpor pri saslušavanju. Ne, trebalo je braniti se čim su
ušli, skočiti do kuhinjskog stola i ubosti bar jednog nožem, zameniti život.
Meñutim, i to bi valjda bilo pogrešno, istrčavanje, jer još ne poznaje optužhu,
uvek postoji od sto mogućnosti jedna da će ona biti pogrešna, od koje se može
odbraniti. Izguravaju ga pod kapiju, na ulicu, u crn visok automobil, čija je
vrata šofer, zabacivši se, otvorio čim ih je u ogledalu ugledao. Seda na meko,
izmeñu njihovih dahtaja, izmeñu njihovih oštrih, podlačkih znojeva. Njuši sebi
u grudi, ne zaudara kao oni. Zato što je mlad, ili zato što ga nije strah, kao što
njih jeste. Ovo još može biti poslednji minut bez straha, pomišlja, gledajući
kako promiču ulice, večernje spokojne. Minut može biti isto što i ceo život, ako
se doživi usredsreñeno, ako se gleda pažljivo kako promiču kuće i prolaznici,
ako se zna da se učinilo što se želelo. Šta bi mu, da nije pao i da je dočekao
pobedu, sem ovog saznanja pripalo? Ništa, sem ponavljanja, koje je
bezvredno, a što se tiče dodatnih iskustava, kao što su drukčiji predeli, drukčiji
ljudi, neke žene koje bi poželeo, on zna da nisu vredni pažnje u poreñenju sa
ovim nabujalim, sigurnim osećanjem. I da bi to osećanje učvrstio, Gerhard
rastvara usta i punim grudima započinje da peva pesmu koja mu prva pada na
pamet, a to je slučajno ona koju je sinoć u podrumu posle grljenja njegova
ljubavnica, oslonjena na njegove grudi, metalnim ravnim altom zapevala: "Mid
n Mexic ba haj ra sz lltam n", iz filma "Huarez" koji je on inače ocenio kao
sladunjavu apologiju monarhije. Odlazak Slavice, udove Božić, u selo
Gajdobru, po nagovoru drugoga muža, narednika invalida Veselina
ðuraškovića, koji se demobilisao i onde dobio kuću. Slaganje u sanduke,
krišom, od njegovih oštrih očiju, svih Milinkovih stvari, do najmanje sitnice,
češljića, olovke, rezaljke, jer kad joj doñe, treba da nañe sve što bi mu moglo
ustrebati. Ona je ubeñena da će doći, da je živ. Nikad nije dobila izvešće da je
mrtav kao roditelji drugih dečaka koji su zajedno s njim stupili u vojsku i
poginuli osvajajući Slavoniju. Nestao je, to stoji, nema ga već treća godina, ali
dva njegova suborca, Stevo Crnobara, koji je učestvovao u jurišu na
Dravograd rame uz rame sa Milinkom, i njegov komandir čete Marko Orlović-
Dečko, jedinstveno tvrde da su videli, povlačeći se sa osvojenog pa onda
izgubljenog položaja na kanalu ispod mesta, kako Milinka, zaostalog iza
drugova, verovatno ranjenog minom, podižu nemački vojnici na kamion. Po
svoj prilici misleći da je on njihov, jer je dan pre toga dobio od komesara
uniformu svučenu s poginulog nemačkog vojnika, mesto svog civilnog odela,
kao nagradu za disciplinovanost i dobro držanje u borbama. Što ni ovo slikovito
ukazivanje, kada se rat završio, nije navelo na Milinkov živi trag, i pored
predstavki Crvenom krstu i odskora Vojnom predstavništvu Jugoslavije u
Berlinu, to Slavicu ðurašković onespokojava i ogorčuje, ali ne može da poljulja
njeno nagonom došaptavano uverenje. Ona bi drukčije na njega mislila,
drukčije bi ga sanjala da nije živ. Krišom od novog muža, koji bi da je stalno
nad njom, i veselom, brine se gde li je Milinko, je li sit, je li obučen i obuven;
kada je hladno, snuždi se jer se podseti kako je osetljiv, ali to su uvek brige
upućene živom stvoru, a čim se u njih uplete kolebanje: "možda više nije ...",
misao joj se prekine, dršćući ali i likujući, jer oseća, sigurno, da jeste, jeste, da
negde postoji, živ, jer kao odgovor na njen strah kroz prostor koji ih deli
zastruji topao talas prisustva. Odlazak trojke Kroner, neobičan zbog ostanka
člana porodice zaštićenog poreklom i muževljevom sebično-velikodušnom
odlukom da ga ne prevlači u svoju veru. Taj četvrti član visi po strani,
spremajući suvu hranu i rezervnu odeću, kao ona nekadašnja služavka, što je
bio, pred odlazak gazda na izlet ili ferije. Četvrti član je već i inače odeljen od
ostalih zidom, ljubavničkim odnosom s feldpolicajcem Hermanom
Arbajtzamom, njime ponovo svučen nazad, meñu nišče. Ali niščima je sada
pošteñen život, dok viši putuju još više, u nebo, i to ironično saznanje dodaje
ovim pripremama crtu razdražljivosti. Smotuljci hrane složeni neukusom
ponovo poslužavčene, nikad istinski pogospoñene, policajčeve dragane:
naresci, sirevi s mnogo hleba. "Zar misliš dete time da se truje, to da vucara
po marševima?" zgraža se Rohert Kroner, rastvarajući širom oči na
potamnelom licu, kažnjavajući je, ne za ovo neznanje naravno, već za njeno
neznanje sudbine, mada je i on samo sluti. Sluti smrt, nepovrat u ovaj
zagušljivi, lažima opterećeni, greškama razrovani dom, koji mu se sad ipak čini
poslednjim uporištem pred skok, kao litica iznad provalije. On sutra ima da
iskorakne na ulicu, sa rancem na leñima, vodeći sobom i majku i kćer kojima
treba da je zaštitnik, odazivajući se nekakvoj naredbi - nezakonitoj sa
stanovišta ljudskih prava, suludo izmišljenoj - umesto da se protiv nje pobuni,
kao što je učinio Gerhard. Gerhard je bio u pravu! vidi ponovo, i u njemu se
ogorčeno podiže sinovljeva, nekad od njega nadmoćno osuñivana, požuda za
opstankom. Živi se u trenutku, u ovom, dok je još gospodar svojih odluka, i
njegova želja upravlja se posle mnogo godina prvi put opet ka toj riñoj ženi,
koju je uzeo radi njenog tela, a koja se sad izmiče, da bi se davala drugome.
"Zar ti nemaš pameti?" ruži je, razbacujući sa stola na kuhinjski pod nezgrapne
zamotuljke, koji se onde raspadaju kao crknute žabetine, i stavljajući na
njihovo mesto što je sam odabrao: slaninu, šećer u kockama, table čokolade.
"To pakuj!" gura je stolu, u razdraženju, opipavajući kradom njenu mišicu,
njeno bedro, stražnjicu, zagledajući joj s pohlepom vrat, listove. Poželjna je još
uvek, topla, i uveče, kada se svi raziñu na počinak premoreni, on pomišlja da
bi trebalo da je odvuče u svoju sobu i da je uzme, kao drolju, još poslednji put.
Ali nema hrabrosti - više ni za to! - pa samo stoji, a niz lice mu se sliva znoj
poniženja i straha. Vera je svedok ovog nepriličnog udvaranja, ona vidi očevo
obigravanje oko tela matere, i zgañeno se zgraža. Pobeći! to je još uvek njena
jedina potreba, ali i najneostvarljivija, sad kada je ne samo zadržavaju kamo
po roñenju pripada, već i sele u neko izmišljeno pripadalište. Ili je ono pravo?
Ona čak nije sigurna u odrečan odgovor: možda, misli, i jeste, možda nju u
nekom nižem, poluživotinjskom postojanju, životarenju, kakvim prete pričanja
o logorima, čeka mir, konačno, dosad neznano snalaženje. Oslonac joj je baka,
ne otac, čija se životnost osvetnički razbuktala, prema jelu, što ga trpa u svoje
tanko telo i osigurava spravljajući paketiće s preciznošću trgovačkog kalfe, i
prema ženi, njenoj majci, koju mačorski odvratno obleće Baka ne čini ništa,
ona se moli bogu. Glasno, na kolenima, sagibajući se i lupajući čelom o pod, u
sećanju pronañenim nepoznatim rečima grlenim suglasnicima bogatog jezika.
Vera joj nosi u njen deo kuće poslednji ručak i večeru, gura u nju hranu, koju
starica, kao bolesna životinja, samo rasejano i nevoljno mrvi kroz krnje zube,
ispuštajući u krilo čitave zalogaje. Tu Vera vidi uzor, u toj pogruženosti i
gubljenju, i kad nastupi čas odlaska, uzima njen zavežljaj uza svoj i, na
odstojanju od oca, praštajući se bez suza od matere, koja poskakuje na kapiji
dodajući im suvišne stvari i deleći neumesne savete (da joj pišu, da paze da se
ne prehlade), polazi polaganim, starici primerenim korakom, u sinagogu,
odakle će biti rasporeñena - kako kažu - na rad da bi iskupila prestup što je
drukčija. Taj odlazak, pak, uticaće odreñujuće na odlazak Milinka Božića. On ga
je posmatrao sa strane, davno istisnut sa pozornice a nemoćan da pomogne,
nenaoružan u sudaru vatrenih zmajeva koji tutnjeći gnječe svoje žrtve. Ali pola
godine potom, kada iza odvedenih već traje samo sećanje, zmaj dotle
potiskivan pruža najednom svoju ognjenu glavu napred, nudeći Milinku da ga
zajaši. Treba ići u narodnu vojsku da se proteraju Nemci: tako pozivaju plakati
u tek osloboñenom Novom Sadu, bučnom od zborovanja i seljačkih kola.
Milinku se ne sviñaju ta usplahirena nadanja i strasti, ona ga podsećaju, kao i
ranije svaka neumerenost, na pijana očeva busanja, čiji je ishod iskusio;
njegov uzor je još uvek tiha promišljenost kakvu je u najčistijem obliku sreo u
Kronerovoj kući, u onim od misli gustim večerima koje je proveo sedeći sa
domaćinom pred zavesom knjiga, znajući, osećajući, da se u blizini nalazi i
kreće Vera, koju će svojom promišljenošću zaslužiti. Sada se smatra
obaveznim da gaženje i uništenje tih uzora osveti. Naravno, nasilnim
sredstvima kojima se služi i neprijatelj - to ga rastužuje. On ne odobrava
nasilje, grozi ga se, tog pozleñivanja tuñeg tela, tuñe misli, tuñe volje; smatra
to za bolest. U njemu je duboko usañen strah od trpljenja, ono mu se takoñe
čini skretanjem s puta dostojanstva i razuma, te zamišlja, predočavajući
ponekad sopstvenu starost, kako će njene ponižavajuće nelagodnosti prekratiti
čim se nagoveste, ne dozvoljavajući da im bude izložen na milost i nemilost.
Sada pak treba sunuti u susret slučajnih metaka, baciti se u središte
eksplozija, izložiti grlo, trbuh paranju zaoštrenog i krnjeg metala. Tom
iskušenju niti se oseća dorastao niti veruje da kroza nj može proći neozleñen,
kao neplivač koji bi se za nekim davljenikom bacio u vodu pa upravo nagazio
na jedini, pod površjem nevidljivo lebdeći splav. Još u početku svojih odlazaka
Verinoj kući dobio je od Kronera na čitanje jedan nemački roman o prvom
svetskom ratu, u kome ga je, meñu svim strahotnim i živopisnim scenama,
najviše pogodio kratki opis pogibije jedne sporedne ličnosti, zato što je u njoj
odmah prepoznao sebe: bio je to vojnik bez uverenja da mu se valja boriti,
ubijati da ne bude ubijen, dakle bez onog instinkta zajedničkog lovcu i
njegovom plenu koji od jučerašnjeg civila stvara zver što puzi, hvata zasedu,
puca i sklanja se, te je i poginuo, nespretno, rasejano, znajući da mora
poginuti i idući mesečarski ka toj neminovnosti, već u prvoj bici. Milinko je već
tada, nad knjigom, bio siguran da bi, primoran da se bori, prošao isto tako, pa
je scene s ovom epizodnom ličnošću čitao osećajući je u sopstvenom telu,
njene povrede na sopstvenoj koži, i to poistovećenje se u njemu tako snažno
urezalo da sad vaskrsava kao sopstvena predskazana sudbina. I mati mu, iz
sujeverja što je izgubila muža usled metka, i što jedino još Milinka ima i što je
on tako neuobičajeno dobar, sluti zlo, pa pokreće svoje nevisoke ali baš zato
guste i pregledne društvene veze da za sina nañe sklonište od neposredne
opasnosti. No upravo kada joj jedna stara mušterija, kod koje se smestio
dever, partizanski komandir (Veselin ðurašković, otud poznanstvo), obeća za
Milinka mesto u vojnom magacinu, tu pokraj grada, on se već upisuje na
sabirnom mestu kao dobrovoljac za front. Kad je saopštio majci učinjeno i čuo
kroz njen vapaj za mogućnost, sad već promašenu, spasenja, iz glave mu se
spušta u noge sva krv, jer mu se čini da je dobio i konačni znak da je, birajući
izmeñu dveju krajnosti, njegova sudbina odlučila. Neće ništa poneti sa sobom,
čak ni rublja za preobuku, čak ni knjigu za čitanje, jer je siguran da se spušta,
mimo načela koja poštuje, ali koja drukčije ne može odbraniti, u ambis
divljanja i krvi.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu