Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 9:43 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator


Postoji trinaest razloga zbog kojih je tvoja drugarica mrtva. Ti si jedan od njih.

stop Ne možeš zaustaviti budućnost.
rewind Ne možeš se vratiti u prošlost.
play Jedini način da otkriješ tajnu je… da pristaneš na igru.

Klej Džensen ne želi audio kasete koje je snimila Hana Bejker. Ona je mrtva, prema tome, njena tajna treba da bude sahranjena s njom.
A onda će mu Hanin glas saopštiti da se njegovo ime nalazi na tim kasetama i da je on, na neki način, odgovoran za njenu smrt.
Cele noći Klej će preslušavati snimke. Hanin glas će mu govoriti o trinaest razloga zbog kojih je odlučila da umre. Vodiće ga kroz njihov mali grad… a ono što bude otkrio zauvek će mu promeniti život.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

2 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 9:52 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Posvećeno Džoan Meri



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

3 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 9:52 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
„Gospodine?”, ponavlja ona. „Koliko brzo želite da stigne?”
S dva prsta snažno trljam levu obrvu. Bol je postao žestok.
„Svejedno”, odgovaram.
Službenica uzima paket. Istu kutiju za cipele koja se pojavila na
mom tremu pre manje od dvadeset četiri časa; ponovo je umotana u
smeđi pakpapir, oblepljena providnom lepljivom trakom, tačno kao
što sam je dobio. Samo što je sada adresirana na novo ime. Sledeće
ime na spisku Hane Bejker.
„Pekarsko tuce”, mrmljam. Onda se osećam zgroženo što sam
uopšte mogao da pomislim tako nešto.*
„Molim?”
Odmahujem glavom. „Koliko?”
Ona stavlja kutiju na gumeni tas, pa na tastaturi ukucava niz
brojeva.
Spuštam šolju kafe s benzinske pumpe na pult i gledam u ekran.
Vadim nekoliko novčanica iz novčanika, u džepu pronalazim nešto
metala i stavljam novac na pult.
„Izgleda da kafa još nije proradila”, kaže ona. „Fali dolar.”
* Pekarsko tuce (Baker's dozen) - u engleskom, izraz kojim se izbegava da se
izgovori broj 13. U ovom slučaju, igra reči s prezimenom Hane Bejker
(Baker).
6 Džej Ašer
Pružam dodatni dolar, a onda pokušavam da trljanjem odagnam
san iz očiju. Otpijam kafu i shvatam da je mlaka, zbog čega ju je još
teže progutati. Ipak, moram nekako da se probudim.
Ili možda ne. Možda je najbolje kroz dan proći u polusnu. Možda
je to jedini način da se prođe kroz dan.
„Trebalo bi sutra da stigne na ovu adresu”, kaže ona. „Možda
prekosutra.” Onda spušta kutiju na kolica iza sebe.
Trebalo je da sačekam da se škola završi. Trebalo je da pružim
Dženi još poslednji dan mira.
Mada ona to ne zaslužuje.
Kada se sutra vrati kući, ili možda prekosutra, naći će paket na
svom pragu. Ili ako njeni roditelji ili neko treći stigne prvi, možda će
je čekati na krevetu. I biće uzbuđena. Ja sam bio uzbuđen. Paket bez
povratne adrese? Je li pošiljalac zaboravio, ili je to namerno? Možda
od nekog tajnog obožavaoca?
„Hoćete priznanicu?”, pita službenica.
Odmahujem glavom.
Mali štampač je ipak uz zujanje izbacuje. Gledam devojku za
pultom kako kida hartiju preko nazubljene plastike i baca je u korpu
za otpatke.
U gradu postoji samo jedna pošta. Pitam se jesu li kod iste ove
službenice bili i drugi ljudi sa spiska, oni koji su paket dobili pre
mene. Jesu li oni sačuvali priznanice kao neku vrstu iščašenih
suvenira? Gurnuli ih u fioku s rubljem? Zakačili na ploču od plute?
Umalo da ipak zatražim priznanicu. Umalo da kažem: „Oprostite,
mogu li ipak da je dobijem?” Kao uspomenu.
Da sam želeo uspomenu, mogao sam da presnimim kasete ili
sačuvam mapu. Ali ja ne želim nikada više da čujem te snimke, iako
mi njen glas nikada neće izaći iz glave. A kuće, ulice i srednja škola
uvek će biti tu da me podsećaju.
Sada stvar više nije u mojim rukama. Paket je predat. Izlazim iz
pošte bez priznanice.
Trinaest razloga 7
Duboko iza leve obrve, glava me i dalje boli. U grlu mi je kiselo, a
što sam bliži školi, sve mi se više čini da ću se srušiti.
Želim da se srušim. Želim da baš na ovom mestu padnem na
pločnik i da se odvučem u žbunje. Zato što odmah iza žbunja pločnik
skreće, prateći ivicu školskog parkinga. Proseca kroz prednji travnjak
i vodi do glavne zgrade. Zatim se kroz ulazna vrata može ući u
hodnik, koji krivuda između nizova ormarića i učionica s obe strane i
napokon stiže do vrata koja su za prvi čas uvek otvorena.
Na jednom kraju prostorije, okrenut ka đacima, biće sto gospodina
Portera. On će poslednji primiti paket bez povratne adrese. A u
sredini prostorije, sleva, biće klupa Hane Bejker.
Prazna.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

4 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 9:53 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
JUČE
SAT VREMENA POSLE ŠKOLE
Paket veličine kutije za cipele stoji iskosa naslonjen na ulazna vrata.
Naša ulazna vrata imaju mali prorez kroz koji se ubacuje pošta, ali
sve deblje od sapuna ostavlja se napolju. Užurban rukopis na paketu
kaže da je primalac Klej Džensen, tako da ga uzimam i ulazim.
Nosim paket u kuhinju i stavljam ga na pult. Otvaram fioku u
kojoj čuvam sve i svašta i vadim makaze. Onda prelazim sečivom
makaza oko paketa i dižem poklopac. U kutiji za cipele nalazi se
rolna od zaštitnog celofana s mehurićima. Odmotavam je i otkrivam
sedam audio-kaseta.
U gornjem desnom uglu svake kasete ispisan je tamnoplavi broj,
verovatno lakom za nokte. Svaka strana ima svoj broj. Jedan i dva na
prvoj kaseti, tri i četiri na sledećoj, pet i šest i tako dalje. Poslednja
kaseta ima broj trinaest na jednoj strani, ali na poleđini nema ništa.
Ko bi mi to poslao kutiju za cipele punu audio-kaseta? Danas
kasete više niko ne koristi. Imam li ja uopšte na čemu da ih slušam?
Garaža! Mini-linija na radnom stolu. Moj otac ju je gotovo
zabadava kupio na nečijoj dvorišnoj rasprodaji. Uređaj je star, tako da
ga nije briga hoće li ga zasuti piljevina ili isprskati boja. A najbolje od
svega, pušta kasete.
Privlačim tronožac radnom stolu, spuštam ranac na pod, zatim
sedam. Pritiskam dugme za otvaranje kasetofona. Plastična vrata
polako se spuštaju i ubacujem prvu kasetu.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

5 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 9:54 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 1: STRANA A

Zdravo, momci i devojke. Ovde Hana Bejker. Uživo i u stereo tehnici.
Ne mogu da verujem.
Neće biti ponovljenih nastupa. Neće biti bisa. A ovog puta,
apsolutno ne ispunjavamo zahteve.
Ne, ne mogu da verujem. Hana Bejker se ubila.
Nadam se da ste spremni, zato što ću vam ispričati priču svog
života. Tačnije, zašto se moj život okončao. A ako slušate ove snimke,
vi ste jedan od razloga za to.
Molim? Ne!
Neću reći koja vas kaseta uvodi u priču. Ali ne bojte se, ako ste
primili ovu divnu kutijicu, vaše ime će se kad-tad pojaviti... to vam
obećavam.
Što vam ne bih rekla istinu kad sam već mrtva?
Hej, a šta bi s onim da mrtva usta ne govore?
Vrlo duhovito.
Je li ovo neka bolesna oproštajna poruka?
Samo napred. Smejte se.
Eh. Ja sam mislila da je smešno.
Hana je pre smrti snimila gomilu kaseta. Zašto?
Pravila su prilično jednostavna. Postoje samo dva. Pravilo prvo:
slušate. Pravilo drugo: šaljete dalje. Nadam se da vam ni jedno ni
drugo neće pasti lako.
„Šta to slušaš?”
„Mama!”
Bacam se na uređaj i pritiskam nekoliko dugmadi istovremeno.
10 Džej Ašer
►◄◄►►
„Mama, uplašila si me”, kažem. „Ništa. Nešto za jedan školski
zadatak.”
Moj uvek spreman odgovor za sve. Kasno si se vratio? Radili smo
nešto za školski zadatak. Treba mi još para? Radimo nešto za školski
zadatak. A sada, kasete jedne devojke. Devojke koja je pre dve nedelje
progutala šaku tableta.
Nešto za školski zadatak.
„Mogu ja da čujem?”, pita ona.
„Nisu moje”, kažem i vučem vrhom cipele po betonskom podu.
„Pomažem drugu. Za istoriju. Dosadno je.”
„Pa, to je baš lepo od tebe”, kaže ona. Naginje se iznad mog
ramena i diže prašnjavu krpu, jednu moju staru platnenu pelenu, pa
uzima metar sakriven ispod nje. Onda me ljubi u čelo. „Ostaviću te na
miru.”
Čekam dok ne čujem škljocanje vrata, a onda stavljam prst na
dugme za uključivanje. Moji prsti, moje šake, moje ruke, moj vrat, sve
kao da je šuplje. Nema dovoljno snage da pritisnem jedno jedino
dugme na muzičkom uređaju.
Uzimam platnenu pelenu i prebacujem je preko kutije za cipele, da
je sklonim od pogleda. Voleo bih da nikada nisam video ni tu kutiju ni
sedam kaseta u njoj. Onaj prvi put bilo mi je lako da pustim kasetu.
Prosto ko pasulj. Nisam imao pojma šta ću čuti.
Ali ovog puta, to je nešto najstrašnije što sam u životu uradio.
Smanjujem jačinu zvuka i puštam kasetu.

...prvo: slušate. Pravilo drugo: šaljete dalje. Nadam se da vam ni
jedno ni drugo neće pasti lako.
Pošto završite preslušavanje svih trinaest strana - zato što svaka
priča ima trinaest strana - premotaćete kasete, vratićete ih u kutiju i
proslediti onome čija priča sledi vašu. A ti, pod srećnim brojem
Trinaest razloga 11
trinaest, ti možeš da ih odneseš pravo do đavola. Zavisno od toga koje
si veroispovesti, možda ćemo se tamo i videti.
U slučaju da pomišljate na kršenje pravila, imajte na umu da sam
napravila kopije ovih kaseta. Ako ovaj paket ne obiđe sve vas, te
kopije će biti objavljene veoma javno.
Ovo nije namah doneta odluka.
Nemojte olako da me shvatite... ponovo.
Ne. Nema šanse da je mogla to da misli.
Neko će vas držati na oku.

Želudac mi se grči, spreman da me natera na povraćanje ako mu to
dozvolim. Nedaleko, na tronošcu, nalazi se naopačke okrenuta kofa.
Ako zatreba, u dva koraka mogu da dohvatim ručku i okrenem je.
Hanu Bejker jedva da sam poznavao. Hoću da kažem, želeo sam
to. Želeo sam da je upoznam više nego što mi se pružala prilika.
Prošlog leta smo zajedno radili u bioskopu. A nedavno, na jednoj
žurci smo se ljubili. Ali nikada nismo imali prilike da se zaista
upoznamo. I nikada je nisam olako shvatao. Ni jedan jedini put.
Ove kasete ne bi trebalo da su ovde. Kod mene. Sigurno je posredi
neka greška.
Ili grozna šala.
Dovlačim korpu za otpatke preko poda. Mada sam ga jednom već
pregledao, ponovo pregledam pakpapir. Adresa pošiljaoca je sigurno
tu negde. Možda sam je samo prevideo.
Ljudi šalju jedni drugima oproštajne kasete Hane Bejker. Neko je
napravio kopiju i poslao mi ih iz vica. Sutra u školi neko će se
nasmejati kada me vidi, ili će se podrugljivo iskeziti i skrenuti pogled.
I tada ću znati.
A onda? Šta ću onda uraditi?
Ne znam.
12 Džej Ašer

Zamalo da zaboravim. Ako ste na mom spisku, trebalo je da dobijete i
mapu.
Puštam pakpapir da padne nazad u korpu.
Ja jesam na spisku.
Pre nekoliko nedelja, koji dan pre nego što je Hana progutala
tablete, neko je kroz prorez na mom ormariću gurnuo kovertu. Na
koverti je crvenim markerom pisalo: SAČUVAJ ovo - TREBAĆE TI.
Unutra je bila presavijena mapa grada. Desetak crvenih zvezdica
obeležavalo je različita mesta u njemu.
U osnovnoj školi smo koristili iste te mape koje izdaje Privredna
komora da učimo šta su sever, jug, istok i zapad. Sićušni plavi brojevi
rasuti po mapi odgovarali su imenima preduzeća navedenim na
marginama.
Sačuvao sam Haninu mapu u rancu. Nameravao sam da je
pokažem po školi, da vidim je li još neko dobio nešto slično. Da vidim
zna li neko šta to znači. Međutim, vremenom je skliznula ispod
udžbenika i svezaka pa sam potpuno zaboravio na nju.
Sve do sada.
Na više mesta u snimcima spominjaću neka mesta u našem
voljenom gradu na koja treba da odete. Ne mogu vas primorati na to,
ali ako biste hteli da svepotpunije shvatite, samo idite na zvezdice. Ili,
ako vam je tako draže, prosto bacite mape i ja to nikada neću saznati.
Dok Hana govori kroz prašnjave zvučnike, osećam težinu ranca
kako mi pritiska nogu. Unutra, zgužvana negde na dnu, nalazi se njena
mapa.
Ili možda hoću. Nisam baš najsigurnija kako sve to funkcioniše
kada ste mrtvi. Ko zna, možda upravo stojim iza vas.
Naginjem se napred, oslanjam laktovima na radni sto. Puštam da
mi lice padne u šake i prolazim prstima kroz neočekivano vlažnu
kosu.
Oprostite. To nije bilo fer.
Trinaest razloga 13
Spremni, gospodine Foli?
Džastin Foli. Maturant. Hanin prvi poljubac.
Otkud ja to znam?
Džastine, dušo, s tobom sam se prvi prvcijati put poljubila. S
tobom sam se prvim držala za ruku. Ipak nisi bio ništa više od
prosečnog tipa. A to ne kažem iz zlobe - stvarno. Prosto je na tebi
postojalo nešto što je kod mene budilo potrebu da ti budem devojka.
Do dana današnjeg ne znam šta, ali postojalo je... i bilo je čudesno
snažno.
Ti to ne znaš, ali pre dve godine, kada sam ja bila u prvom a ti u
drugom razredu, imala sam običaj da te pratim. Šesti čas sam
pomagala u školskoj administraciji, tako da sam znala čitav tvoj
raspored. Čak sam ga i fotokopirala i sigurna sam da još negde
čuvam taj papir. Kada mi budu sređivali stvari, verovatno će ga
baciti, misleći da je klinačko zaljubljivanje nebitno u celoj ovoj priči.
Je li zaista nebitno?
Meni je bitno. Vratila sam se sve do tebe da nađem uvod u svoju
priču. I zaista sve tu počinje.
Dobro, gde sam ja na spisku, među tim pričama? Jesam li drugi?
Treći? Hoće li postajati sve gore? Rekla je da srećni broj trinaest može
da odnese kasete do đavola.
Kada dođeš do kraja ovih kaseta, Džastine, nadam se da ćeš
shvatiti svoju ulogu u svemu ovome. Zato što ona sada može izgledati
kao mala, ali je ipak bitna. Na kraju je sve bitno.
Izdajstvo. To je jedno od najgorih osećanja.
Znam da nisi nameravao da me izneveriš. Zapravo, većina vas koji
slušate verovatno niste imali predstavu šta činite - šta zaista činite.
Šta sam to ja činio, Hana? Zato što iskreno nemam predstavu. Ona
noć, ako je to ona noć na koju mislim, bila mi je podjednako čudna
kao tebi. Možda i čudnija, pošto i dalje nemam pojma šta se kog
đavola desilo.
Naša prva crvena zvezdica nalazi se u kvadrantu C-4. Pomerite
prst na C pa ga spustite na 4. Tako je, kao kad igrate podmornice.
14 Džej Ašer
Pošto završite s ovom kasetom, trebalo bi tamo da odete. U toj kući
smo živeli kratko, onog leta pre nego što sam se upisala u srednju, ali
je to prva kuća u kojoj smo živeli kada smo se doselili u grad.
I tu sam te prvi put videla, Džastine. Možda ćeš se setiti. Bio si
zaljubljen u moju drugaricu Ket. Do početka školske godine ostala su
bila još dva meseca, a ja nikog nisam poznavala osim Ket, zato što je
živela u susednoj kući. Rekla mi je da si bio poludeo za njom prošle
godine. Ne doslovno - samo da si buljio i povremeno naletao na nju u
hodnicima.
Mislim, to se stvarno slučajno dešavalo, je li tako? Ket mi je rekla
da si na igranci za kraj školske godine napokon skupio petlju da
uradiš još nešto, a ne samo da buljiš i nalećeš. Zajedno ste plesali uz
jednu veoma sporupesmu. Uskoro, rekla mi je, namerava da ti dozvoli
da je poljubiš. Njen prvi poljubac u životu. Kakva čast!
Priče su sigurno gadne. Istinski gadne. To je jedini razlog što
kasete idu od jednog do drugog. Iz straha.
Zašto biste želeli da pošaljete kutiju s kasetama koje vas optužuju
za nečije samoubistvo? Niko to ne bi želeo. Ali Hana želi da mi sa
spiska čujemo šta ima da kaže. I mi ćemo je poslušati, poslaćemo
kasete dalje, makar samo zato da ih ne čuju ljudi koji nisu na spisku.
„Spisak.” Zvuči kao neko tajno društvo. Ekskluzivno društvo.
A iz nekog razloga, ja sam na njemu.
Želela sam da vidim kako izgledaš, Džastine, pa smo te pozvale iz
moje kuće i rekle ti da dođeš. Pozvale smo te iz moje kuće zato što Ket
nije htela da znaš gde živi... bar još ne... bez obzira na to što je njena
kuća bila odmah pored moje.
Igrao si nešto - ne znam šta je bilo, košarka, bejzbol ili nešto treće
- i tek si kasnije mogao da dođeš. I tako smo čekale.
Košarka. Tog leta su mnogi od nas igrali košarku, u nadi da će nas
u prvom razredu uzeti za podmladak školskog tima. Džastina je, iako
je bio tek u drugom, već čekalo mesto u glavnom timu i zato su mnogi
od nas igrali basket s njim u nadi da će se preko leta usavršiti. I neki
od nas i jesu.
Trinaest razloga 15
Dok neki drugi, nažalost, nisu.
Sedele smo pred mojim prozorom, pričale satima, kada ste
odjednom ti i jedan tvoj drug - ćao, Zak! - naišli ulicom.
Zak? Zak Demsi? Sem one noći kad sam upoznao Hanu, Zaka
nikad nisam video s njom čak ni na tren.
Pred mojom starom kućom dve ulice se spajaju kao naopačke
okrenuto slovo T, tako da si išao posred ulice pravo ka nama.

Čekaj malo. Čekaj malo. Moram da razmislim.
Grebuckam fleku suve narandžaste boje na radnom stolu. Zašto ja
ovo slušam? Mislim, zašto to radim sebi? Zašto prosto ne izvadim
kasetu i bacim čitavu kutiju u đubre? Gutam krupnu knedlu. Suze me
peku u uglovima očiju. Zato što je to Hanin glas. Glas za koji sam
mislio da ga više nikada neću čuti. Ne mogu to da bacim.
I zbog pravila. Gledam u kutiju skrivenu pod platnenom pelenom.
Hana je rekla da je snimila kopije svih kaseta. A šta ako nije? Možda
ako se kasete zaustave, ako ih ne prosledim, možda će biti gotovo.
Kraj. Možda se ništa neće desiti.
Ali šta ako je na kasetama nešto što može da mi naudi? Šta ako to
nije trik? Onda će biti obelodanjene kopije kaseta. Tako je rekla. I svi
će čuti šta se na njima nalazi. Fleka boje ljušti se kao krasta.
Ko je spreman da proveri da li ona blefira?

Iskoračio si iz slivnika i spustio jedno stopalo na travnjak. Moj tata je
čitavo jutro držao prskalice uključene tako da je trava bila mokra i
tvoje stopalo je kliznulo napred, kao da ćeš izvesti špagu. Zak je zurio
u prozor pokušavajući da bolje osmotri Ketinu novu drugaricu, to jest
mene, pa se sapleo preko tebe i pao i on.
16 Džej Ašer
Odgurnuo si ga i ustao. Onda je ustao i on pa ste pogledali jedan u
drugog, niste znali šta da radite. I šta ste odlučili? Zbrisali ste nazad
niz ulicu dok smo se Ket i ja na prozoru smejale kao lude.
Toga se sećam. Ket je mislila da je to bilo mnogo smešno. Ispričala
mi je na žurci povodom svog odlaska tog leta.
Na žurci na kojoj sam prvi put video Hanu Bejker.
Gospode. Mislio sam da je mnogo lepa. A to što je tek došla u naš
grad, to me je dotuklo. U blizini suprotnog pola, posebno u to doba,
moj jezik se vezivao u čvorove od kojih bi i skauti digli ruke. U njenoj
sam blizini, međutim, mogao da budem nova i bolja verzija Kleja
Džensena, učenika prve godine srednje škole.
Ket se odselila pre nego što je škola počela, a ja sam se zaljubila u
dečka koga je ona ostavila. I nije prošlo dugo, a taj dečko je počeo da
pokazuje znake zanimanja za mene. Što je možda imalo neke veze s
činjenicom da sam ja izgleda uvek bila u njegovoj blizini.
Nismo išli na iste časove, ali su nam bar učionice za prvi, četvrti i
peti čas bile blizu. Dobro, ovo za peti čas je pomalo nategnuto, a
ponekad bih tamo stigla tek kada bi ti otišao, ali smo makar prvi i
četvrti čas imali u istom hodniku.
Na Ketinoj žurci svi su se muvali po dvorištu iako je bilo hladno.
To je bila verovatno najhladnija noć tog leta. A ja sam, naravno,
zaboravio jaknu kod kuće.
Posle nekog vremena, uspela sam da kažem zdravo. A još malo
kasnije, ti si uspeo da mi uzvratiš. Onda, jednog dana, prošla sam
ćutke pored tebe. Znala sam da to nećeš moći da istrpiš i to je dovelo
do našeg prvog razgovora od više reči.
Ne, nije tako bilo. Jaknu sam ostavio kod kuće zato što sam hteo da
svi vide moju novu majicu.
Kakva sam budala bio.
„Hej!", rekao si ti. „Nećeš ni da se pozdraviš?"
Osmehnula sam se, udahnula, pa se okrenula. „A zašto bi
trebalo?“
„Zašto što uvek kažeš ćao.“
Trinaest razloga 17
Pitala sam zašto misliš da si toliki stručnjak za mene. Rekla sam da
o meni verovatno ništa ne znaš.
Na Ketinoj žurci sam se tokom svog prvog razgovora s Hanom
Bejker sagnuo da vežem pertlu. I to nikako nisam uspevao. Nisam
uspevao da vežem glupu pertlu zato što su mi prsti bili obamrli od
hladnoće.
Hana je, kao pravi drugar, ponudila da mi je ona veže. Nisam joj
dozvolio, naravno. Umesto toga sam sačekao da se Zak umeša u naš
nespretni razgovor pa sam se ušunjao unutra da otopim prste pod
mlazom vode iz slavine.
Kakav blam.
Kad sam jednom ranije pitala mamu kako da privučem pažnju nekog
dečka, ona je rekla: „Udaraj mu čežnju." To sam i uradila. I naravno,
upalilo je. Počeo si da se motaš pred mojim učionicama i da me
čekaš.
Činilo se da su prošle nedelje pre nego što si napokon zatražio moj
broj. Ipak, znala sam da ćeš to na kraju uraditi, tako da sam vežbala
da ga naglas izgovaram. Vrlo smireno i samopouzdano, kao da mi je
skroz svejedno. Kao da ga dajem sto puta dnevno.
Da, momci u mojoj staroj školi su mi tražili broj. Ali ovde, u novoj
školi, ti si bio prvi.
Ne. To nije istina. Samo što si bio prvi koji ga je dobio.
Nije da nisam htela i ranije da ga dam. Samo sam bila oprezna.
Novi grad. Nova škola. Ovog puta, ja ću odrediti kako će me ljudi
videti. Mislim, ne pruža nam se često u životu prilika da počnemo iz
početka, zar ne?
Pre tebe, Džastine, kada god je neko pitao, rekla bih sve tačne
brojeve do poslednjeg. A onda bih se uplašila i pogrešila... nekako
namerno slučajno.
Dižem ranac u krilo i otvaram najveći džep.
Preterano sam se uzbudila dok sam te gledala kako zapisuješ moj
broj. Srećom ti si bio preterano nervozan da bi to primetio. Kada sam
18 Džej Ašer
konačno izustila taj poslednji broj - tačan broj! - veoma sam se široko
osmehnula.
U međuvremenu se tvoja ruka tako gadno tresla da sam mislila
kako ćeš pogrešiti. A to nisam htela da dozvolim.
Vadim njenu mapu i rasklapam je na stolu.
Pokazala sam broj koji si zapisivao. „To bi trebalo da je sedmica",
rekla sam.
„I jeste sedmica.“
Izravnavam je drvenim lenjirom.
„Oh. Pa, važno je da ti znaš da je sedmica.“
„Znam“, rekao si. Ipak si je precrtao pa napisao još drhtaviju
sedmicu.
Povukla sam kraj rukava u dlan i gotovo pružila ruku da ti obrišem
znoj sa čela... to bi moja majka uradila. Srećom, savladala sam se. Ti
nikada više ne bi zatražio telefon od neke devojke.
Mama me doziva kroz bočna vrata na garaži. Utišavam zvuk,
spreman da zaustavim kasetu ako se vrata otvore.
„Da?”
„Neću da ti smetam u poslu”, kaže mama, „ali moram da znam
hoćeš li večerati s nama.”
Moja mama je pitala ko si ti, a ja sam rekla da imamo jedan
zajednički čas. Verovatno zoveš zbog pitanja za domaći. A ona je
rekla da si joj ti baš to i kazao.
Gledam dole u prvu crvenu zvezdicu. C-4. Znam gde je to. Treba li
tamo da idem?
Nisam mogla da verujem. Džastine, slagao si moju mamu.
Pa zašto sam zbog toga bila toliko srećna?
„Ne”, kažem. „Idem kod druga. Da zajedno radimo.”
Zato što su nam se laži podudarile. To je bio znak.
„U redu”, kaže mama. „Ostaviću ti u frižideru, pa možeš posle da
podgreješ.”
Trinaest razloga 19
Moja mama je pitala koji to čas imamo zajedno a ja sam rekla
matematiku, što i nije bila potpuna laž. Oboje smo imali matematiku.
Samo ne zajedno. I ne istu vrstu.
„Dobro“, rekla je mama. „On mi je isto rekao.“
Optužila sam je da ne veruje rođenoj kćerki, zgrabila iz njene ruke
cedulju s tvojim brojem i otrčala na sprat.
Ići ću tamo. Do prve zvezdice. Ali pre toga, kada se ova strana
kasete završi, ići ću kod Tonija.
Toni nije kupio bolji uređaj za kola, tako da i dalje može da
pušta kasete. Tako, kaže, ima kontrolu nad muzikom. Kada nekoga
vozi i taj neko donese svoju muziku, nema šanse. „Format nije
kompatibilan“, kaže on.
Kada si se javio na telefon, rekla sam: „Džastine? Ovde Hana.
Mama mi je rekla da si zvao zbog nekog zadatka iz matematike.“"
Toni vozi starog mustanga koga je nasledio od brata, koji ga je
dobio od oca, koji ga je verovatno nasledio od svog oca. U školi se
retko koja ljubav može porediti s onom između Tonija i njegovih
kola. Njega je više cura šutnulo iz ljubomore prema tim kolima
nego što sam ih ja poljubio.
Bio si zbunjen, ali si se napokon prisetio da si slagao mojoj mami i
onda si se izvinio, kao dobar momak.
Mada Toni nije jedan od mojih bližih prijatelja, zajedno smo
radili na nekoliko zadataka, tako da znam gde živi. A što je
najvažnije od svega, on ima jedan stari vokmen. Žuti, s tankim
plastičnim slušalicama, i siguran sam da će mi ga pozajmiti.
Poneću nekoliko kaseta i slušati ih dok hodam kroz stari Hanin
kraj, koji se nalazi samo nekoliko ulica dalje od Tonijevog.
„Dakle, Džastine, koji je to zadatak?", pitam. Nisam htela da se
lako izvučeš.
Ili ću možda odneti kasete negde drugde. Negde gde ću imati
privatnost. Zato što ovde ne mogu da ih slušam. Mama i tata neće
prepoznati glas iz zvučnika, ali mi je potreban prostor. Prostor da
dišem.
20 Džej Ašer
A ti nisi ni trepnuo. Rekao si mi da voz A kreće iz tvoje kuće u 3:45
popodne. Voz B polazi iz moje kuće deset minuta kasnije.
Ti to nisi mogao da vidiš, Džastine, ali sam ja stvarno digla ruku
kao da sam u školi, a ne na svom krevetu. „Ja ću, gospodine Foli. Ja
ću“, rekla sam. „Ja znam odgovor.“
Kada si izgovorio moje ime: „Da, gospođice Bejker?“, bacila sam
mamino pravilo o udaranju čežnje pravo kroz prozor. Rekla sam ti da
će se dva voza susresti u Ajzenhauerovom parku, kod rakete tobogana.
Šta je Hana u njemu videla? To mi nikada nije bilo jasno. Čak i
ona sama priznaje da to nije uspela da rastumači. Za jednog momka
prosečnog izgleda, Džastin privlači stvarno mnogo devojaka.
Naravno, jeste povisok. I možda im deluje tajanstveno. Stalno
gleda kroz prozor, zbog nečega je zamišljen.
Dugačka tišina na tvom kraju veze, Džastine. I to stvaaaarnooo
dugačka. „Dakle, kada se vozovi susreću?“, pitao si.
„Za petnaest minuta“, odgovorila sam.
Ti si rekao da ti se petnaest minuta čini užasno sporo za dva voza
koji putuju punom brzinom.
Ehej. Uspori malo, Hana.
Znam šta svi mislite. Hana Bejker je laka ženska.
Ups. Jeste li to čuli? Rekla sam: „Hana Bejker je.“ To više ne
mogu da govorim.
Preslala je da priča.
Privlačim tronožac bliže stolu. Dva točkića u kasetofonu, skriveni
iza mat plastičnog prozorčeta, vrte traku s jedne na drugu stranu. Iz
zvučnika dopire tiho šuštanje. Tihi šum statike.
Šta ona misli? Jesu li joj u tom trenutku oči zatvorene? Da li plače?
Da li joj je prst na dugmetu stop, nada se da će smoči snage da ga
pritisne? Šta radi? Ne čujem!
Greška.
Glas joj je besan. Gotovo podrhtava.
Hana Bejker nije, i nikada nije ni bila, laka ženska. Što nameće
pitanje: Šta ste čuli?
Trinaest razloga 21
Prosto sam želela poljubac. Bila sam prvakinja koja se nikada nije
poljubila. Nikada. Dečko mi se dopadao; ja sam se dopadala njemu i
htela sam da ga poljubim. To je ta priča - čitava priča.
A kako je glasila druga priča? Jer ja sam stvarno bio čuo nešto.
Nekoliko noći pre našeg susreta u parku sanjala sam isti san.
Potpuno isti. Od početka do kraja. I evo ga sada, za uživanje mojih
slušalaca.
Ali prvo, malo predistorije.
Grad u kome sam nekad živela imao je park koji je po jednome
sličan Ajzenhauerovom. Oba su imala tu kao raketu. Sigurna sam da
ih proizvodi ista firma, pošto izgledaju istovetno. Crveni nos uperen je
u nebo. Metalne šipke spuštaju se sve do zelenih krila koja odvajaju
brod od zemlje. Između nosa i krila nalaze se tri platforme, spojene s
troje lestvica. Na najvišem nivou je volan. Na srednjem nivou je
tobogan koji vodi dole do igrališta.
U mnogim noćima pred moj prvi školski dan ovde penjala sam se
na vrh te rakete i puštala da mi glava padne unazad na volan.
Smirivao me je noćni povetarac koji je duvao kroz rešetke. Samo bih
sklopila oči i mislila na dom.
Tu sam se popeo jednom, samo jednom, kada mi je bilo pet godina.
Vrištao sam i plakao kao blesav i ni za šta na svetu nisam hteo da
siđem. A moj otac je bio prevelik da se provuče kroz otvore. Zato je
pozvao vatrogasce, a oni su poslali jednu svoju ženu gore da me
dohvati. Sigurno su tako spasavali mnogo dece, zato što su pre
nekoliko nedelja gradske vlasti objavile da će srušiti raketu.
Mislim da je to razlog, zato se u mojim snovima prvi poljubac
dešavao u raketi. Raketa me podseća na nevinost. A želela sam da moj
prvi poljubac bude baš takav. Nevin.
Možda zato nije nacrtala crvenu zvezdicu u parku. Raketa će
možda nestati pre nego što kasete stignu do svih na spisku.
Dakle, nazad na moje snove, koji su počeli onog dana kada si ti
počeo da me čekaš pred vratima učionice. Onog dana kada sam
shvatila da ti se sviđam.
22 Džej Ašer
Hana je skinula košulju i pustila Džastina da joj zavuče ruku pod
brus. To je to. To je ono što sam čuo da se desilo u parku te noći.
Čekaj malo. Zašto bi to ona uradila usred parka?
San počinje tako što sam ja na vrhu rakete, držim se za volan. I
dalje je to raketa s igrališta, ne stvarna, ali svaki put kada okrenem
volan ulevo, drveće u parku diže korenje i zaobilazi je s leve strane.
Kada okrenem volan udesno, obilazi je desno.
Onda čujem tvoj glas kako me doziva sa zemlje. „Hana! Hana!
Prestani da se igraš s drvećem i dođi da me vidiš.“
I tako puštam volan i silazim kroz otvor u najvišoj platformi. Ali
pošto sam stigla na sledeću platformu, stopala su mi toliko narasla da
neće da prođu kroz sleđeći otvor.
Velika stopala? Ozbiljno? Ne razumem se preterano u tumačenje
snova, ali možda se pitala je li Džastinu veliki.
Guram glavu između rešetaka i vičem: „Stopala su mi prevelika. I
dalje hoćeš da siđem?“
„Ja volim velika stopala“, vičeš ti. „Spusti se niz tobogan da me
vidiš. Uhvatiću te.
I tako sedam na tobogan i otiskujem se. Otpor vetra na stopalima
me usporava. Za vreme potrebno da se spustim do kraja tobogana,
primetila sam da su tvoja stopala veoma mala. Gotovo nepostojeća.
Znao sam!
Prilaziš kraju tobogana raširenih ruku, spreman da me uhvatiš. I
da ne poveruješ, kad skočim, moja ogromna stopala ne gaze tvoja
mala stopala.
„Vidiš? Stvoreni smo jedno za drugo", kažeš ti. Onda se naginješ
da me poljubiš. Tvoje usne se približavaju... i približavaju... i... ja se
budim.
Svake noći, nedelju dana, budila sam se u istom trenutku, pred
poljubac. U tom parku. Na kraju tog tobogana. I nek se sve nosi, ima
da me poljubiš da sve puca, dopadalo ti se to ili ne.
Hana, ako si se tada ljubila kao onda na žurci, veruj mi, dopalo mu
se.
Trinaest razloga 23
Rekla sam ti da se nađemo tamo za petnaest minuta. Naravno, to
sam rekla samo da bih bila sigurna da ću stići pre tebe. Želela sam da
budem u raketi kada ti uđeš u park, na samom njenom vrhu, baš kao u
snovima. A tako je i bilo... sem razigranog drveća i čudnih stopala.
S mog vidikovca na vrhu rakete, videla sam te kako ulaziš na
suprotnom kraju parka. Svakih nekoliko koraka gledao si na sat, pa si
prišao toboganu, gledajući na sve strane, ali nikada uvis.
I tako sam okrenula volan iz sve snage da bi zaškripao. Zakoračio
si unazad, pogledao uvis i uzviknuo moje ime. Ne brini, iako sam
želela da prozivim san, nisam očekivala da ćeš ti znati svaku repliku i
da ćeš mi reći da prestanem da se igram s drvećem i siđem.
„Smesta silazim", rekla sam.
Rekao si mi da stanem. Da ćeš se popeti do mene.
Zato sam viknula: „Ne! Hoću da se spustim niz tobogan."
Onda si ti ponovio one magične reci, kao iz sna: „Uhvatiću te."
Sasvim sigurno je bolje od mog prvog poljupca. Sedmi razred,
Andrea Vilijems, iza sale za fizičko, posle škole. Prišla je za vreme
ručka mom stolu, prošaputala mi predlog na uho i meni se nije spuštao
do kraja dana.
Pošto se poljubac okončao, tri sekunde s ukusom jagoda kasnije,
okrenula se i otrčala. Virnuo sam iza sale i ugledao dve njene drugarice
kako joj daju po pet dolara. Nisam mogao da verujem! Moje usne
su bile opklada od deset dolara.
Je li to bilo dobro ili loše? Verovatno loše, zaključio sam.
Ali od tada volim sjaj za usne s ukusom jagode.
Nisam mogla da obuzdam osmeh dok sam se spuštala s najvišeg
nivoa. Sela sam na tobogan - srce mije ludo tuklo. To je to. Sve moje
drugarice kod kuće prvi put su se poljubile u srednjoj školi. Mene je
prvi poljubac čekao na kraju tobogana, baš kao što sam želela.
Trebalo je samo da se otisnem.
I jesam.
Znam da se nije zaista tako desilo, ali kada se prisetim, sve se
dešava kao na usporenom snimku. Odgurivanje. Klizanje. Kosa koja
24 Džej Ašer
leti iza mene. Ti dižeš ruke da me uhvatiš. Ja dižem ruke da bi me
uhvatio.
Dakle, kada si odlučio da me poljubiš, Džastine? Je li to bilo dok si
dolazio u park? Ili se prosto dogodilo kada sam ti kliznula u naručje?
U redu, ko od vas želi da zna moju prvu misao za vreme mog prvog
poljupca? Evo je: Neko je jeo ljute kobasice.
Svaka čast, majstore.
Izvini. Nije bilo tako strašno, ali sam to prvo pomislila.
Meni se sjaj za usne s ukusom jagoda mnogo više sviđa.
Mnogo sam se brinula kakav će to poljubac biti - zato što su mi
drugarice kod kuće opisale toliko vrsta - a ispostavilo se da je ovaj
bio od divne vrste. Nisi mi gurnuo jezik u grlo. Nisi me uhvatio za
dupe. Samo smo spojili usne... i ljubili se.
I to je to.
Čekajte. Stanite. Ne premotavajte. Nema potrebe da se vraćate
pošto ništa niste propustili. Da ponovim. To je... bilo... sve... što... se...
desilo.
Šta, da niste čuli nešto drugo?
Trnci mi prolaze kičmom.
Da, čuo sam. Svi smo čuli.
Pa, u pravu ste. Desilo se još nešto. Džastin me je uhvatio za ruku,
otišli smo do ljuljaški pa smo se ljuljali. Onda me je ponovo poljubio
na potpuno isti način.
Onda? A onda, Hana? Šta se onda desilo?
Onda smo... otišli. On je otišao na jednu stranu. Ja na drugu.
Oh. Izvinite. Želeli ste nešto više seksi, zar ne? Želeli ste da čujete
kako su moji nestrpljivi prstići počeli da se igraju s njegovim
rajsferšlusom. Želeli ste da čujete...
Dakle, šta ste to želeli da čujete? Zato što sam ja čula toliko priča
da ne znam koja je najpopularnija. Ali znam koja je najnepopularnija.
Ona istinita.
Sada je istinita priča ona koju nećete zaboraviti.
Trinaest razloga 25
Još vidim Džastina okruženog drugovima u školi. Sećam se kako je
Hana prošla i kako je čitava grupa zaćutala. Skrenuli su poglede. A
pošto je prošla, prasnuli su u smeh.
Zašto ja to pamtim?
Zato što sam posle Ketine oproštajne žurke toliko puta želeo da
razgovaram s Hanom ali sam se previše stideo. Previše se bojao. Dok
sam tog dana gledao Džastina i njegove drugove, stekao sam osećanje
da se u njoj krije mnogo toga što ja ne znam.
Onda, kasnije, čuo sam kako je izvatana kod rakete. Bila je toliko
nova u školi da su glasine zasenile sve ostalo što sam znao o njoj.
Računao sam da je Hana ispred mene. Previše iskusna da čak i
pomisli na mene.
I zato ti hvala, Džastine. Iskreno, Moj prvi poljubac je bio divan.
Nekih mesec dana koliko smo trajali, svugde gde smo išli, poljupci su
bili divni. Ti si bio divan.
Samo što si onda počeo da se hvališeš.
Prošla je nedelja a ja nisam ništa čula, ali postepeno, kao što to
uvek biva, glasine su doprle i do mene. Svi znaju da netačnost glasina
niko ne može dokazati.
Znam. Znam šta mislite. Dok sam pričala priču i sama sam mislila
isto. Poljubac? Glasine zasnovane na poljupcu naterale su te da to
sebi uradiš?
Ne. Glasine zasnovane na poljupcu uništile su uspomenu za koju
sam se nadala da će biti nešto posebno. Zbog glasina zasnovanih na
poljupcu počeo je da me prati loš glas u koji su drugi ljudi verovali i
na koji su reagovali. Ponekad glasine zasnovane na poljupcu mogu da
pokrenu lavinu.
Glasine, zasnovane na poljupcu, tek su početak.
Okrenite kasetu da čujete još.
Pružam ruku ka uređaju, spreman da ga isključim.
Džastine, dušo, ostani još malo. Nećeš verovati gde će sledeći put
iskrsnuti tvoje ime.
26 Džej Ašer
Držim prst iznad dugmeta, slušam tihi šum iz zvučnika, jedva
čujnu škripu točkica koji okreću traku, čekam da se njen glas vrati.
Ali on se ne vraća. Priča je gotova.

Pošto sam stigao kod Tonija, vidim da je mustang parkiran na
ivičnjaku pred njegovom kućom. Hauba je otvorena a on i njegov otac
su nagnuti iznad motora. Toni drži malu baterijsku lampu dok njegov
otac francuskim ključem zateže nešto duboko unutra.
„Pokvario se”, pitam, „ili radite to samo iz zabave?”
Toni se osvrće preko ramena i pošto me vidi, ispušta baterijsku u
motor. „Sranje.”
Njegov otac ustaje i briše masne ruke o grudi prljave majice
kratkih rukava. „Zezaš? Ovo je uvek zabavno.” Gleda Tonija pa
namiguje. „Još je i zabavnije kada je nešto ozbiljno.”
Toni namršten pokušava da dohvati baterijsku. „Tata, sećaš se
Kleja.”
„Naravno”, kaže njegov otac. „Nego šta. Drago mi je što te ponovo
vidim.” Ne pruža ruku da se rukujemo. Kad vidim koliko mu je majica
masna, i ne doživljavam to kao uvredu.
Međutim, glumi. Ne seća me se.
„Hej”, kaže, „stvarno te se sećam. Jednom si kod nas ostao na
večeri, je li tako? Bio si mnogo fin, sve nešto 'hvala' i 'molim'.”
Osmehujem se.
„Pošto si otišao, Tonijeva mama nas je nedelju dana gnjavila da
budemo učtiviji.”
Šta da kažem? Sviđam se roditeljima.
„Aha, to je on”, kaže Toni. Uzima krpu da očisti ruke. „Dakle, šta
ima, Klej?”
Ponavljam reči u glavi. Šta ima? Šta ima? Pa, kad već pitaš, danas
mi je poštom stigla gomila kaseta od jedne devojke koja se ubila.
Izgleda da sam ja imao neke veze s tim. Nisam siguran kakve, tako da
se pitam mogu li da pozajmim tvoj vokmen da to saznam.
Trinaest razloga 27
„Ništa posebno”, odgovaram.
Njegov otac pita mogu li da uđem u kola i upalim motor. „Ključ je
u bravi.”
Bacam ranac na prednje sedište i sedam za volan.
„Čekaj. Čekaj!”, viče njegov otac. „Toni, osvetli mi ovde.”
Toni stoji pored kola. Gleda me. Kada nam se pogledi sretnu,
ukrštaju se i ne mogu da se odvoje. Zna li on? Zna li za kasete?
„Toni”, ponavlja njegov otac. „Svetlo.”
Toni skreće pogled i naginje se s baterijskom. U prostoru između
upravljačke table i haube, pogled mu prelazi između mene i motora.
Šta ako je i on na kasetama? Šta ako je njegova priča odmah pre
moje? Šta ako mi ih je on poslao?
Gospode, počinjem da se tripujem. Možda on ne zna. Možda ja
samo izgledam kao da me zbog nečega grize savest i on to oseća.
Dok čekam znak da pokrenem motor, gledam oko sebe. Iza
prednjeg sedišta, na podu, leži vokmen. Prosto je tu. Kabl slušalica
čvrsto je omotan oko plejera. Ali koji je moj izgovor? Šta će mi?
„Toni, hajde, uzmi ključ a ja ću držati baterijsku”, kaže njegov
otac. „Previše je mrdaš.”
Razmenjuju baterijsku i ključ i u tom trenutku ja uzimam vokmen.
Prosto tako. Ne razmišljajući. Srednji džep na rancu mi je otvoren,
tako da ga ubacujem i zatvaram džep.
„Hajde, Klej”, viče njegov otac. „Pali.”
Okrećem ključ i motor pali iz prve.
Kroz razmak iznad upravljačke table gledam kako se njegov otac
osmehuje. Šta god da je uradio, zadovoljan je. „Malo finog
podešavanja, da nam zapeva”, kaže da nadglasa motor. „Sad možeš da
ga ugasiš.”
Toni spušta haubu i zatvara je uz škljocanje. „Vidimo se unutra,
tata.”
Otac mu klima glavom, diže metalnu kutiju s alatom s ulice, kupi
nekoliko masnih krpa, pa kreće ka garaži.
Prebacujem ranac preko ramena i izlazim iz kola.
28 Džej Ašer
„Hvala”, kaže Toni. „Da se nisi pojavio, verovatno bismo ovde
napolju proveli čitavu noć.”
Guram ruku kroz drugi kaiš i podešavam ranac. „Morao sam malo
da izađem iz kuće”, kažem. „Mama mi je išla na živce.”
Toni gleda u garažu. „Meni kažeš”, odgovara. „Moram da počnem
domaći a ćale hoće da još petljamo pod haubom.”
Ulična svetiljka nad nama budi se uz treptaj.
„Dakle, Klej”, kaže on, „što si došao?”
Osećam težinu vokmena u rancu.
„Samo sam šetao i video vas napolju. Rekoh, da svratim da vidim
šta ima.”
Malčice me predugo posmatra, tako da ja skrećem pogled na
njegova kola.
„Idem do Rozi da vidim šta ima”, kaže on. „Hoćeš da te odbacim?”
„Hvala”, kažem ja, „ali ne idem daleko.”
On gura ruke u džepove. „Kuda si krenuo?”
Gospode, nadam se da on nije na spisku. Ali šta ako jeste? Šta ako
je već preslušao kasete i tačno zna šta se dešava u mojoj glavi? Šta
ako tačno zna kuda sam pošao? Ili gore, šta ako još nije dobio kasete?
Šta ako mu tek kasnije budu poslate?
Ako je to slučaj, on će se setiti ovog trenutka. Setiće se mog
odugovlačenja. Toga što nisam hteo ništa da mu kažem, da ga
upozorim.
„Nikuda”, odgovaram. Stavljam i ja ruke u džepove. „Pa znači,
valjda se vidimo sutra.”
Toni ništa ne kaže. Samo me gleda kako se okrećem. Svakog časa
očekujem da će viknuti: „Hej! Gde mi je vokmen?” Nije viknuo.
Izvukao sam se.
Na prvom uglu skrećem desno i nastavljam da hodam. Čujem
paljenje motora i škripu šljunka pod točkovima mustanga. Onda Toni
pritiska gas, prelazi ulicu iza mene i odlazi.
Spuštam ranac s ramena na pločnik. Vadim vokmen. Odmotavam
kabl i stavljam žute plastične slušalice na glavu, guram male
Trinaest razloga 29
sunđeraste završetke u uši. U rancu su mi prve četiri kasete, jedna ili
dve više nego za šta ću noćas imati vremena. Ostale sam ostavio kod
kuće.
Otvaram najmanji džep i vadim prvu kasetu. Onda je stavljam u
vokmen, okrenutu na stranu B, i zatvaram plastična vratanca.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

6 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 9:55 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 1: STRANA B

Dobro došli nazad. I hvala vam što ste ostali za drugi deo.
Guram vokmen u džep jakne i pojačavam zvuk. Ako ovo slušate,
desilo se jedno od dvoje. A: ti si Džastin, i pošto si čuo svoju malu
priču, želiš da čuješ ko je sledeći. Ili B: ti si neko drugi i hoćeš da
vidiš jesi li to ti. Dakle...
Na vrhu čela izbija mi crta od vrelog znoja.
Alekse Stendole, red je na tebe.
Kap znoja klizi mi niz slepoočnicu i ja je brišem.
Sigurna sam da nemaš pojma zašto si ovde, Alekse. Verovatno
misliš da si se poneo ispravno, je li tako? Proglasio si me za najbolje
dupe prvog razreda. Kako neko može zbog toga da se ljuti? Slušaj.
Sedim na pločniku, s cipelama u slivniku. Blizu moje pete nekoliko
vlati trave štrči kroz beton. Mada sunce jedva da je počelo da tone iza
krovova i krošnji, ulična svetla gore na obe strane ulice.
Kao prvo, Alekse, ako misliš da se prenemažem - ako misliš da sam
neka glupačica koja diže frku oko najsitnijih sitnica, koja sve shvata
preozbiljno, niko te ne tera da slušaš. Naravno, pritiskam te onim
drugim kompletom kaseta, ali koga briga ako ljudi po gradu saznaju
šta ti misliš o mom dupetu, je li tako?
U kućama ovog bloka i u mojoj kući, nekoliko blokova dalje,
porodice dovršavaju večere. Ili stavljaju sudove u mašine na pranje. Ili
počinju domaće.
Za njih je, noćas, sve normalno.
Trinaest razloga 31
Mogla bih da navedem čitav spisak ljudi koje bi to zanimalo. Mogu
da navedem spisak ljudi koje bi veoma zanimalo ako ove kasete izađu
u javnost.
Dakle, da počnemo, važi?
Skupljam se unapred, obgrlim kolena i spuštam čelo na njih.
Sećam se da sam sedela na drugom času onog jutra kada je tvoja
lista objavljena. Gospođa Štrum je očigledno provela čudesan vikend,
zato što je bila potpuno nepripremljena za čas.
Morali smo da gledamo jedan od njenih izuzetno dosadnih
dokumentaraca. Ne sećam se tačno o čemu je bio, ali je narator imao
težak britanski naglasak. I sećam se da sam čupkala staro parče
lepljive trake zalepljeno za moju klupu da ne zaspim. Glas naratora
mi je bio samo šum u pozadini.
Dakle, glas naratora... i šapati.
Kada sam digla glavu, šapati su prestali. Sve oči uprte u mene su
se okrenule. Ali sam videla onaj papir kako kruži po odeljenju. List ko
ji putuje gore-dole između klupa. Na kraju je stigao sve do klupe iza
mene - klupe Džimija Longa - koja je zastenjala kada se njegova
telesna masa pomerila.
Svi vi koji ste tog jutra bili na času, recite mi: Džimi je krišom
virkao preko naslona moje stolice, je li tako? Tačno to mogu da
zamislim dok je šaputao: ,,Moš se kladiš da jeste."
Čvršće stežem kolena. Magarac Džimi.
Neko je prošaputao: „Magarče, budalo.“
Okrenula sam se, ali nisam bila raspoložena za šaputanje. „Šta
možeš da se kladiš?“
Džimi, koji je prosto upijao svaku mrvu pažnje kad bi mu je neka
devojka posvetila, slabašno se osmehnuo i pogledao papir na svom
stolu. Ponovo se začulo šaputanje: „Budalo“ - ovog puta ponovljeno
po učionici, kao da niko nije hteo da i ja učestvujem u šali.
Kada sam prvi put video tu listu, koja mi je data na času istorije, na
njemu je bilo nekoliko imena koja nisam prepoznao. Nekoliko novih
učenica koje još nisam upoznao ili za koje još nisam bio siguran kako
32 Džej Ašer
se zovu. Ali Hana, njeno ime sam znao. I nasmejao sam se kada sam
to video. Ona je za veoma kratko vreme stekla priličnu reputaciju.
Tek sada shvatam da se njena reputacija rodila u mašti Džastina
Folija.
Nagnula sam glavu da pročitam ono što je pisalo na naopačke
okrenutoj hartiji: PRVI RAZRED - KO JE SEKSI/KO NIJE.
Džimijeva klupa je ponovo zastenjala kada se naslonio i znala sam
da gospođa Štrum stiže, ali sam morala da pronađem svoje ime. Nije
me bilo briga zašto sam na listi. Čini mi se da mi je tada čak bilo
svejedno na kojoj se strani liste nalazim. Ima prosto nečeg u tome
kada se svi slažu oko nečega - nečega u vezi s vama - zbog čega vam
sve treperi u stomaku. I dok je gospođa Štrum prolazila između klupa,
spremna da zgrabi spisak pre nego što nađem svoje ime, leptiri su
pomahnitali.
Gde je moje ime? Gde? Evo ga!
Kad sam kasnije tog dana prošao pored Hane u hodniku, dobro sam
je odmerio, i morao sam da se složim. Potpuno jasno je spadala u tu
kategoriju.
Gospođa Štrum je otela listu i ja sam se okrenula ka tabli. Posle
nekoliko minuta, skupivši petlju, virnula sam na drugu stranu
učionice. Kao što sam i očekivala, Džesika Dejvis je izgledala
nadrndano.
Zašto? Zato što je odmah pored mog imena, ali u drugoj koloni,
bilo njeno ime.
Olovka joj je kucala po svesci brzinom Morzeove azbuke a lice joj
je gorelo.
Jedino što sam mislila? Hvala Bogu što ne znam Morzeovu azbuku.
Stvarno, Džesika Dejvis je toliko lepša od mene. Napišite spisak
svih delova tela i videćete dugačak niz pluseva, za svaki deo koji je
kod nje lepši nego kod mene.
Ja se ne slažem, Hana. Sve do kraja.
Svi znaju da je titula Najgoreg dupeta u prvom razredu bila laž. Ne
biste mogli reći čak ni da je to nategnuta istina. Sigurna sam,
Trinaest razloga 33
međutim, da nikoga nije bilo briga zašto je Džesika završila na toj
strani tvog spiska, Alekse.
Pa, nikoga sem tebe... i mene... i ne zaboravimo na Džesiku.
A još mnogi će, slutim, uskoro to saznati.
Možda neki ljudi misle da si bio u pravu što si me proglasio. Ja se
ne slažem. Recimo to ovako, mislim da moje dupe - kako si ga nazvao
- nije bilo presudan faktor. Mislim da je odlučujući faktor... bila
osveta.
Čupam vlati trave iz slivnika i ustajem da odem. Dok počinjem da
hodam, trljam vlati trave između prstiju sve dok ne poispadaju.
Ova kaseta se ne bavi tvojim motivima, Alekse, mada sledi i priča o
njima. Ova kaseta se bavi time kako se ljudi menjaju kada vide svoje
ime na nekoj glupoj listi. Ova kaseta se bavi...
Pauza u njenoj priči. Stavljam ruku u džep i pojačavam zvuk. Ona
odmotava list hartije. Ispravlja ga.
Dobro. Upravo sam pogledala sva imena - sve priče - od kojih se
sastoje ovi snimci. I zamislite šta. Baš nijedan događaj zabeležen ovde
možda se ne bi desio da ti, Alekse, nisi stavio moje ime na tu listu.
Toliko je jednostavno.
Bilo ti je potrebno ime koje ćeš staviti nasuprot Džesikinom. A
pošto su zahvaljujući Džastinovoj maloj predstavi svi, u školi već
imali iskrivljenu sliku o meni, bila sam savršen izbor, zar ne?
Lavina je nastavila da narasta. Hvata ti, Džastine.
Aleksova lista je bila šala. Jeste, loša šala, ali on uopšte nije slutio
da će na nju ovako uticati. Ovo nije pošteno.
A šta je sa mnom? Šta sam ja uradio? Kako će Hana reći da sam je
ja ranio? Jer stvarno nemam pojma. A kada ljudi čuju za to, šta će
misliti o meni? Neki od njih, u najmanju ruku dvoje od njih, već znaju
zašto sam ja na snimcima. Da li me sada drugačije vide?
Ne. Ne mogu. Zato što mom imenu nije mesto uz njihova imena.
Siguran sam da ne bi trebalo da sam na ovom spisku.
Nisam uradio ništa loše!
34 Džej Ašer
Zato da se malo vratimo, ovaj snimak se ne bavi time zašto si
uradio to što jesi, Alekse. Bavi se posledicama toga što si uradio.
Određenije, bavi se posledicama po mene. Bavi se onim što nisi
nameravao - onim što nisi mogao da nameravaš.
Gospode. Ne mogu da verujem.

Prva crvena zvezdica. Hanina stara kuća. Eno je.
Ali ja ne mogu da verujem.
Ta kuća je bila moje odredište i jednom drugom prilikom. Posle
žurke. Tu sada živi jedan stariji par. Jedne noći, pre oko mesec dana,
muž je vozeći nekoliko ulica odavde i pričajući telefonom sa ženom
udario u druga kola.
Žmurim i tresem glavom da odagnam tu uspomenu. Ne želim to da
vidim. Ipak ne mogu to da sprečim. Čovek je bio histeričan. Plakao je.
„Moram da je pozovem! Moram da pozovem ženu!” Telefon mu je u
sudaru negde nestao. Pokušali smo da je pozovemo s mog, ali nismo
uspevali da je dobijemo. Bila je zbunjena, previše uplašena da
oslobodi vezu. Želela je da ostane na vezi, vezi s koje ju je muž
pozvao.
Ima slabo srce, rekao je. Mora da zna da je njemu dobro.
Pozvao sam policiju sa svog telefona i rekao čoveku da ću i dalje
pokušavati da dobijem njegovu ženu. Moram da joj javim, ponovio mi
je. Ona mora da zna da je on dobro. Njihova kuća nije daleko.
Okupilo se nešto sveta, neki su se bavili vozačem drugih kola. On
je išao u našu školu. Četvrtak. I prošao je mnogo gore od starca.
Viknuo sam nekolicini da sačekaju sa starcem dok ne dođe hitna
pomoć. Onda sam otišao, potrčao ka njegovoj kući, da umirim
njegovu ženu. Nisam znao da trčim takođe ka kući u kojoj je Hana
nekada živela.
Ka ovoj kući.
Trinaest razloga 35
Ovog puta hodam. Isto kao Džastin i Zak, hodam sredinom
kolovoza ka mestu gde se dve ulice susreću poput izokrenutog slova
T, tačno kao što je to Hana opisala.
Zavesa na prozoru je navučena. Onog leta pre prve godine, Hana je
tu stajala s Ket. Gledale su napolje, na mesto gde se ja sada nalazim, i
posmatrale su dva dečaka kako idu ulicom. Gledale su ih kako s ulice
prelaze na vlažnu travu, kako su se okliznuli i pali jedan preko
drugoga.
Nastavljam da hodam sve dok ne stignem do slivnika, pritiskam
vrh cipele na ivičnjak. Zakoračm na travu i samo stojim. Jednostavan,
osnovni korak. Ne klizam se i moram da se zapitam: da su Džastin i
Zak stigli do Haninih ulaznih vrata, da li bi joj se nekoliko meseci
kasnije dopao Zak umesto Džastina? Da li bi Džastin bio izbrisan sa
slike? Možda onda glasina nikada ne bi ni bilo?
Da li bi tada Hana i dalje bila živa?

Dan kada se tvoja lista pojavila nije bio posebno težak. Preživela
sam. Znala sam da je to bila šala. A ljudi koje sam videla kako stoje
po hodnicima, okupljeni oko onih koji imaju primerak, i oni su znali
da je to šala. Jedna velika, masna, vesela šala.
Ali šta se dešava kada neko kaže da imaš najbolje dupe u prvoj
godini? Ja ću da ti kažem, Alekse, zato što inače nikada nećeš znati.
To daje ljudima - nekim ljudima - znak da se prema tebi ponašaju kao
da si samo taj navedeni deo tela i ništa drugo.
Želiš primer? Dobro. B-3 na vašim mapama. Prodavnica
alkoholnih pića Plava tačka.
Nije daleko.
Nemam pojma zašto se tako zove, ali se nalazi samo jednu ulicu
dalje od moje prve kuće. Nekada sam tamo išla svaki put kada mi se
prijeđe nešto slatko. Što znači, da, išla sam tamo svakog dana.
Plava tačka je s ulice uvek izgledala prljavo, tako da ja nikada
nisam ušao unutra.
36 Džej Ašer
Devedeset pet posto vremena, Plava tačka je prazna. Samo ja i
čovek za kasom.
Mislim da mnogi ljudi ni ne znaju da ona postoji, zato što je
malecna i stešnjena između druge dve prodavnice, obe zatvorene još
otkako smo se preselili ovamo. S pločnika Plava tačka izgleda kao
panel za reklame za cigarete i alkohol. A unutra? Pa, izgleda otprilike
isto.
Idem pločnikom ispred Hanine stare kuće. Prilaz se blago penje pre
nego što nestane pod ispucalim vratima garaže.
S pulta visi žičana polica na kojoj su svi najbolji slatkiši. Ili bar svi
moji omiljeni. A čim otvorim vrata čovek na kasi mi kuca - cing - čak i
pre nego što sam uzela čokoladicu, zato što zna da nikada neću izaći
bez bar jedne.
Neko je jednom za čoveka za kasom rekao da ima lice kao orah. I
stvarno je tako! Verovatno od previše cigareta, ali verovatno ima
nečeg i u tome što mu je ime Voli**.
Otkako se doselila, Hana je u školu dolazila plavim biciklom.
Gotovo da mogu da je zamislim. Evo ovde. Ranac na leđima, jezdi niz
prilaz. Prednji točak joj skreće i ona okreće pedale kraj mene na
pločniku. Gledam je kako se vozi niz dugu pravu pločnika, prolazi
kraj drveća, parkiranih automobila i kuća. Stojim i gledam kako njena
slika nestaje.
Ponovo.
Onda se polako okrećem i odlazim.
Iskreno, koliko god puta da sam bila u Plavoj tački, mislim da
nijednom nisam čula Volija da je izgovorio jednu jedinu reč. Pokušavam
da se prisetim jednog jedinog „zdravo“ ili „ćao“ ili makar
srdačnog mumlanja. Ali jedini zvuk koji sam u životu čula da je
ispustio bio je zahvaljujući tebi, Alekse.
Kakav ortak.
* Ime se piše Wally, a orah je na engleskom wallnut (prim. prev.)
Trinaest razloga 37
Aleks! Tako je. Juče ga je neko gurnuo u hodniku. Neko je gurnuo
Aleksa na mene. Ali ko?
Tog dana zvono iznad vrata je, kao i obično, zazvonilo kada sam
ušla. Cing! Oglasila se kasa. Izabrala sam čokoladicu s postolja na
pultu, ali ne mogu da vam kažem koju jer se ne sećam.
Uhvatio sam Aleksa da ne padne. Pitao sam je li dobro, ali je on
samo podigao svoj ranac kao da me nije čuo i odjurio niz hodnik.
Pitao sam se jesam li ga nečim naljutio. Nisam mogao ničega da se
setim.
Kad bih htela, mogla bih da vam kažem ko je ušao dok sam tražila
novac po rancu. Toga se sećam. Ali on je bio samo jedan od mnogih
seronja na koje sam godinama nailazila.
Ne znam, možda bi trebalo da ih sve raskrinkam. Što se tvoje priče
tiče, Aleks, njegov postupak - njegov grozni, odvratni postupak - bio je
samo posledica tvog.
Sem toga, on ima čitavu kasetu za sebe...
Mrštim se. Šta se to desilo u prodavnici zbog Aleksove liste?
Ne, ne želim da znam. I ne želim da vidim Aleksa. Ni sutra. Ni
prekosutra. Ne želim da vidim ni njega ni Džastina. Niti debelog
Džimija Magarca. Gospode, ko je još umešan u ovo?
Otvorio je vrata Plave tačke. „Hej, Voli!“, rekao je. I rekao je to
tako oholo, što je zvučalo tako prirodno iz njegovih usta. Bilo mi je
jasno da to nije prvi put tako rekao, da se poneo kao da je Voli neko
niži od njega. „O, Hana, hej“, rekao je. „Nisam te video tamo.“
Jesam li vam spomenula da sam stajala za pultom, vidljiva svima
istog trenutka kada otvore vrata.
Primetila sam njegovo prisustvo uz sićušan osmeh, našla novac i
spustila ga u Volijevu smežuranu šaku. Voli, koliko sam videla, baš
ničim nije reagovao na njega. Nije bilo treptaja, trzaja ni osmeha -
čime je mene obično pozdravljao.
Pratim pločnik i skrećem za ugao, udaljavajući se od ulica sa
stambenim kućama, na putu za Plavu tačku.
38 Džej Ašer
Neverovatno je koliko grad može da se promeni na jednom ćošku.
Kuće iza mene nisu bile ni velike ni otmene. Prava srednja klasa. Ali
leđima se naslanjaju na deo grada koji već godinama polako propada.
„Hej Voli, znaš šta?“ Dah mu je dopro tik iznad mog ramena.
Ranac mi je stajao na pultu dok sam ga zatvarala. Volijeve oči bile
su usredsređene tik ispod ivice pulta, blizu mog struka, i znala sam šta
sledi.
Skupljena šaka me je pljesnula po dupetu. A onda je to rekao.
„Najbolje dupe u prvoj godini, Voli. Stoji usred tvoje radnje!“
Ima više tipova koje mogu da zamislim kako to čine. Ta
zajedljivost. Ta oholost.
Je li bolelo? Nije. Ali to nije bitno, zar ne? Zato što pitanje glasi:
je li on imao pravo da to uradi? A odgovor je, nadam se, očigledan.
Odbila sam mu ruku hitrim udarcem sa strane koji svaka devojka
treba da usavrši. A tada je Voli izašao iz ljušture. Tada je Voli
proizveo zvuk. Usta su mu ostala zatvorena, samo je coknuo jezikom,
ništa više... ali taj mali zvuk me je potpuno iznenadio. U Voliju je,
znala sam, iznutra ključao bes.
I evo ga. Neonski znak pred Plavom tačkom.

U ovom bloku su samo dve radnje ostale otvorene: Plava tačka i
video-klub preko puta. Plava tačka mi izgleda prljavo isto kao i prošli
put kada sam kraj nje naišao. Čak i reklame za cigarete i alkohol
izgledaju isto. Poput tapeta u izlogu.
Otvaram vrata i čuje se mesingano zvono. Isto zvono koje je Hana
čula svaki put kada je dolazila po čokoladni fiks. Umesto da ih pustim
da se zalupe iza mene, držim ih za ivicu i polako zatvaram,
posmatrajući kako ponovo aktiviraju zvono.
„Izvoli?”
Ni ne gledajući, već znam da to nije Voli.
Zašto sam razočaran? Nisam došao da vidim Volija.
Trinaest razloga 39
Čovek ponovo pita, malo glasnije: „Izvoli?”
Ne mogu da se nateram da pogledam ka pultu. Još ne. Ne želim da
je zamislim kako tu stoji.
U dnu prodavnice, iza velikih staklenih vrata, nalaze se hladna
pića. I mada nisam žedan, odlazim do tamo. Otvaram jedna vrata i
uzimam oranžadu, prvu plastičnu flašu koju sam dotakao. Onda se
vraćam i vadim novčanik.
Žičana polica puna slatkiša visi s pulta. To su oni koje je Hana
volela.
Levo oko počinje da mi igra. „To je sve?”, pita on.
Stavljam sok na pult i obaram pogled, trljam oko. Bol počinje
negde iznad oka, ali se pruža dublje. Iza obrve. Štipanje koje nikada
ranije nisam doživeo.
„Ima još iza tebe”, kaže prodavač. Sigurno misli da gledam
slatkiše.
Grabim baterfinger s police i stavljam ga pored pića. Spuštam
nekoliko dolara na pult i guram ih ka njemu. Cing!
Čovek gura nazad nekoliko novčića i primećujem plastičnu pločicu
s imenom zalepljenu za kasu. „On još radi ovde?”, pitam.
„Voli?” Prodavač izbacuje vazduh kroz nos. „Dnevna smena.”
Odlazim, a mesingano zvono zvoni.

Prebacila sam ranac preko ramena i verovatno prošaputala:
„Izvini", ali kada sam ga obišla, namerno sam izbegavala njegov
pogled.
Vrata su mi bila u vidnom polju, bila sam spremna da odem, kada
me je uhvatio za ruku i okrenuo.
Izgovorio je moje ime a kada sam mu pogledala u oči, šala je bila
nestala.
Cimnula sam ruku, ali me je on čvrsto držao.
40 Džej Ašer
Na drugoj strani ulice, neonski znak video-kluba pali se i gasi u
nepravilnim razmacima.
Sada znam o kome Hana priča. I ranije sam viđao tu njegovu foru s
grabljenjem za ruku. Uvek bih poželeo da ga uhvatim za košulju i
gurnem tako da pusti devojku.
Umesto toga, svaki put, pravim se da ne primećujem.
Šta bih uopšte mogao?
Onda me je seronja pustio i stavio mi ruku na rame. „Samo se
zezam, Hana. Opusti se.“
U redu, da seciramo šta se to upravo desilo. Mislila sam o tome
čitavim putem kući iz Plave tačke, zbog čega se verovatno ne sećam
koju sam čokoladicu kupila tog dana.
Sedam na okrunjeni ivičnjak pred Plavom tačkom, spuštam
oranžadu pored sebe i polažem baterfinger na koleno. Mada mi se ne
jede ništa slatko.
Zašto sam onda kupio čokoladicu? Samo zato što je Hana nekada
kupovala slatkiše s iste police? I kakve to veze ima? Otišao sam do
prve crvene zvezdice. Pa do druge. Ne moram da idem svugde niti da
radim sve što ona kaže.
Prvo njegove reči - onda njegovi postupci.
Izjava broj jedan: „Samo se zezam, Hana.“
Prevod: „Tvoje dupe je moja igračka za zezanje. Možda misliš
daje tvoja reč poslednja u vezi s tvojim dupetom, ali nije. Ili nije sve
dok se ja 'samo zezam'.“
Kuckam po jednom kraju čokoladice, tako da mi se klacka na
kolenu.
Izjava broj dva: „Opusti se.“
Prevod: „Ma hajde, Hana, samo sam te dodirnuo a da mi ti nisi
dala nikakav znak da želiš da te dodirnem. Ako će ti od toga biti bolje,
samo napred, ti mene možeš da dodirneš gde god poželiš.“
A sada da porazgovaramo o njegovim postupcima, šta kažete?
Postupak broj jedan: Uhvatio me je za dupe.
Trinaest razloga 41
Tumačenje: Da se vratim malo unazad i kažem kako me taj tip
nikada ranije nije uhvatio za dupe. Pa zašto sada? Pantalone mi nisu
bile ništa posebno. Nisu bile previše tesne. Naravno, malo su visile na
kukovima i tu se koža verovatno videla, ali me nije uhvatio za kukove.
Uhvatio me je za dupe.
Počinjem da shvatam. Počinjem da uviđam na šta Hana misli. A to
otvara crnu rupu u dubini mog stomaka.
Najbolje usne. To je bila druga kategorija na spisku.
Alekse, kažem li to da mu je tvoja lista dala dozvolu da me uhvati
za dupe? Ne. Kažem da mu je pružila izgovor. A tom tipu ništa sem
izgovora nije ni trebalo
Dok se ta lista nije pojavila uopšte nisam ni primećivao usne
Anđele Romero, ali posle toga sam postao opčinjen njima. Kada sam
je gledao kako odgovara na času, nisam imao pojma koje reči dopiru
iz njenih usta. Samo sam posmatrao te usne kako se kreću. Bio sam
očaran kada bi rekla nešto kao „laskavo” ili „slasno”, što bi otkrivalo,
iza usana, donju stranu njenog jezika.
Postupak broj dva: Uhvatio me je za ruku a onda mi stavio ruku na
rame.
Znate, to neću čak ni da tumačim. Samo ću vam reći zašto me je
razbesnelo. I ranije su me hvatali za dupe -jaka stvar - ali ovog puta
me je on uhvatio zato što je neko drugi napisao moje ime na listi. A
kada je video da sam uzrujana, je li se izvinio? Ne. Umesto toga je
postao agresivan. Onda mi je, na najpotcenjivačkiji način, rekao da se
opustim. Onda mije stavio ruku na rame, kao da će me nekako utešiti
svojim dodirom.
Evo jednog saveta. Ako dodirnete devojku, čak i u šali, a ona vas
odgurne, ostavite je... na... miru. Ne dodirujte je. Bilo gde! Samo
prekinite. Od vašeg dodira joj je samo muka.
Ništa drugo na Anđeli nije ni izbliza toliko opčinjavao kao njene
usne. Nije bilo loše, samo nije opčinjavalo.
Onda, letos, u kući jednog druga, igrali smo fote s flašom nakon
što su mnogi od nas priznali da to nikada ranije nismo radili. A ja
42 Džej Ašer
nisam dozvolio da se igra završi sve dok se flaša, pošto sam je
zavrteo, ne zaustavi na Anđeli. Ili dok se ne zaustavi na meni pošto je
zavrti ona. Kada se to desilo, priljubio sam usne, bolno sporo i
precizno, na njene.
Alekse, u svetu ima bolesnih i izopačenih ljudi - i možda sam i ja
među njima - ali stvar je u tome da kada nekoga izložiš poruzi, moraš
i da preuzmeš odgovornost ako drugi postupaju na osnovu toga.
Kasnije smo se Anđela i ja ljubili na tremu iza kuće. Prosto mi
nikako nije bilo dosta tih usana. Sve zbog liste.
Zapravo, to nije istina. Nisi me izložio poruzi, je li tako? Moje ime
je bilo u koloni „seksi“. Džesikino ime si napisao u susednoj koloni.
Džesiku si izložio poruzi. A tu naša lavina počinje da se ubrzava.
Džesika, draga moja... ti si sledeća.

Otvaram vokmen i vadim prvu kasetu.
U najmanjem džepu ranca nalazim sledeću. Onu s plavim brojem
tri napisanim u uglu. Stavljam je u vokmen i zatvaram vratanca.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

7 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 9:58 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 2: STRANA A

Pre nego što će Hanin glas početi, čuje se tišina.
Korak po korak. Tako ćemo proći kroz ovo. Nogu pred nogu.
Na drugoj strani ulice, iza zgrada, sunce nastavlja da pada. Sve
ulične svetiljke gore, po čitavom bloku. Uzimam baterfinger s kolena i
sok s ulice pa ustajem.
Već smo završili jednu kasetu - obe njene strane - zato imajte strpljenja.
Sve će biti bolje, ili gore, u zavisnosti od vaše tačke gledišta.
Blizu vrata Plave tačke nalazi se kanta za đubre, metalno bure za
gorivo obojeno u plavo. Bacam neotpakovani baterfinger unutra, pošto
ne mogu da zamislim da bi mi želudac zadržao nešto čvrsto, pa
odlazim.
Znam da to možda tako zvuči, ali na početku prve godine nisam
bila potpuno sama. Još dvoje prvaka, koji se oboje pojavljuju ovde na
Najvećim kitovima Hane Bejker, takođe su se nedavno doselili. Aleks
Stendol i Džesika Dejvis. I mada nikada nismo postali bliski prijatelji,
jesmo se oslanjali jedni na druge tih prvih nekoliko nedelja škole.
Odvrćem poklopac flaše s oranžađom. Čuje se šištanje i otpijam
gutljaj.
Kada je do kraja raspusta ostalo nedelju dana, gospođa Entili me
je pozvala na kućni broj da vidi hoću li da navratim u školu do nje.
Malo orijentacije za nove đake, rekla je.
Ako se možda ne sećate, gospođa Entili je bila pedagoški savetnik
za one čija prezimena počinju od slova A do G. Kasnije te godine,
prešla je da radi u jednu drugu školu.
44 Džej Ašer
Sećam se kako ju je zamenio gospodin Porter. To je trebalo da
bude privremeno mesto, ali je on još tu. Profesor engleskog i
pedagoški savetnik.
Što će se ispostaviti kao vrlo nesrećna promena. Ali to je za kasniju
kasetu.
Ledeni znoj mi izbija na čelu. Gospodin Porter? Zar on ima neke
veze s ovim?
Svet oko mene se naginje i vrti. Hvatam se za stablo kržljavog
drveta na pločniku.
Da mi je rekla da zapravo hoće da me upozna s drugom novom
učenicom, ne bih otišla. Mislim, šta ako nemamo ništa zajedničko? Ili
šta ako ja pomislim da nemarno ništa zajedničko, ali ta druga učenica
pomisli da imamo? Ili šta ako se desi suprotno i ja pomislim kako
možemo da budemo drugarice, ali ona pomisli suprotno?
Toliko toga je. moglo da pođe grozno naopako.
Pritiskam čelo na glatku koru i pokušavam da umirim disanje.
Druga devojka je bila Džesika Dejvis, a ona ništa više od mene
nije želela da bude tu.
Obe smo očekivale od gospođe Entili da nas obaspe psiho glupostima.
Šta to znači biti odlična učenica i šta je za to potrebno. Kako je
ovo škola za najbolje i najpametnije u čitavoj državi. Kako se svima
pruža ista prilika da uspeju, samo ako hoće da se potrude.
Umesto toga, obema nam je dala po drugaricu.
Sklapam oči. Ne želim to da vidim, ali je tako jasno. Kada su
glasine o Haninom neočekivanom odsustvu počele da se šire po školi,
gospodin Porter je pitao naš razred zašto stalno čuje to ime po
hodnicima. Izgledao je nervozno. Gotovo bolesno. Kao da zna
odgovor ali bi hteo da ga neko ubedi u suprotno.
Onda je jedna devojka prošaputala: „Neko je video kola hitne
pomoći kako odlaze iz njene kuće.”
Onog trenutka kada nam je gospođa Entili rekla zašto smo tu,
Džesika i ja smo se okrenule jedna ka drugoj. Njene usne su se
Trinaest razloga 45
razdvojile kao da bi htela nešto da kaže. Ali šta je mogla da kaže kada
sam tu sedela ja? Osećala se prevareno. Zbunjeno. Izigrano.
Znam da se tako osećala jer sam se ja osećala isto.
I nikada neću zaboraviti reakciju gospođe Entili. Tri kratke,
razdvojene reći. „Ili... možda ne.“
Čvrsto žmurim, svim silama se trudim da se setim tog dana što je
jasnije moguće.
Je li to bio bol na licu gospodina Portera? Ili strah? Samo je stajao i
zurio u Haninu klupu. Kroz njenu klupu. I niko nije rekao ni reč, ali
smo gledali oko sebe. Jedni druge.
Onda je otišao. Gospodin Porter je izašao iz učionice i nije se
vraćao nedelju dana.
Zašto? Je li znao? Je li znao zato što je i on nešto uradio?
A evo, koliko mi uspeva da se prisetim, šta smo mi rekle.
Ja: Oprostite, gospodo Entili. Samo nisam znala da ste me zato
pozvali ovamo.
Džesika: Ni ja. Inače ne bih došla. Mislim, sigurna sam da Hilari i
ja imamo zajedničkih interesovanja i sigurna sam da je ona divna
osoba, ali...
Ja: Hana.
Džesika: Rekla sam Hilari, stvarno? Izvini.
Ja: Nema veze. Samo sam mislila da treba da znaš moje ime ako
ćemo biti tako sjajne drugarice.
A onda smo se sve tri nasmejale. Džesika i ja smo imale veoma
sličan smeh, zbog čega smo se nasmejale još glasnije. Smeh gospođe
Entili nije bio baš jednako srdačan... više je bio nervozan... ali ipak se
nasmejala. Tvrdila je da nikada ranije nije pokušavala da upozna
drugarice i da ne veruje da će ikada ponovo pokušati.
Ali znate šta. Posle tog sastanka, Džesika i ja smo stvarno izlazile.
Veoma prepredeno, gospodo Entili. Veooomaaa prepredeno.
Otišle smo iz škole i u početku nam je razgovor delovao nekako
trapavo. Ipak mi je prijalo da razgovaram još s nekim sem s
roditeljima.
46 Džej Ašer
Gradski autobus se zaustavlja preda mnom. Srebrn s plavim
prugama.
Prošli smo kraj mog skretanja, ali ja nisam ništa rekla. Nisam
želela da prekidam naš razgovor, ali takođe nisam želela ni da je
pozovem zato što se još nismo zaista poznavale. I tako smo išle dalje,
sve dok nismo stigle u centar. Kasnije sam otkrila da je i ona prošla
pored ulice u kojoj je živela da bi nastavila da priča sa mnom.
I kuda smo otišle? E-7 na vašoj mapi. Moneov kafe.
Vrata autobusa se uz šištanje otvaraju.
Ni ja ni ona nismo pile kafu, ali se činilo da je to zgodno mesto za
priču.
Kroz zamagljene prozore vidim da su gotovo sva sedišta prazna.
Obe smo naručile toplu čokoladu. Ona ju je naručila jer je mislila
da će to biti smešno. Ali ja? Ja uvek naručujem toplu čokoladu.
Nikada se nisam vozio gradskim autobusom. Nikada nisam imao
razloga. Ali sada je svakog časa sve mračnije i hladnije.

Noću je vožnja autobusom besplatna, pa zato uskačem. Prolazim
pored žene za volanom i pri tom jedno drugom ne kažemo ni reč. Ona
me čak ni ne gleda.
Idem između sedišta, zakopčavam jaknu jer je hladno, svakom
dugmetu posvećujem više pažnje nego što je potrebno. Svaki izgovor
da ne pogledam druge putnike.
Znam kako im sigurno izgledam. Zbunjeno. Kao krivac. U
postupku mrvljenja.
Biram sedište koje je, pod uslovom da više niko ne uđe, sa svih
strana okruženo s tri ili četiri prazna mesta. Plavo vinilno sedište
poderano je po sredini, a žuto punjenje samo što nije izletelo.
Pomeram se do prozora.
Staklo je hladno, ali mi kad naslonim glavu na njega, to pomaže da
se opustim.
Trinaest razloga 47

Iskreno se ne sećam mnogo od onog što smo jedna drugoj rekle tog
popodneva. Sećaš li se ti, Džesika? jer kada sklopim oči, sve se odvija
kao da je montirano. Smejanje. Pažnja da ne prospemo piće. Mahanje
rukama dok govorimo.
Zatvaram oči. Staklo mi hladi jednu stranu pregrejanog lica. Nije
me briga kuda ovaj autobus ide. Voziću se u njemu satima, ako me
puste. Samo ću sedeti ovde i slušati kasete. I možda ću, ne trudeći se,
zaspati.
Onda si se, u jednom trenutku, ti nagnula preko stola. „Mislim da
te onaj tip snima“, prošaputala si.
Znala sam tačno o kome govoriš, zato što sam i ja njega gledala,
ali on nije snimao mene.
„Snima tebe“, rekla sam.
Svi vi koji ovo slušate treba da znate da u takmičenju za najveću
petlju Džesika uvek pobeđuje.
„Oprosti“, rekla je Aleksu, za slučaj da niste provalili ime
tajanstvenog čoveka, „ali koju od nas dve snimaš?“
Nekoliko meseci kasnije, pošto su Hana i Džastin Foli raskinuli,
kad su glasine već kolale, Aleks pravi listu. Ko je seksi. Ko nije. Ali
tamo, Kod Monea, niko nije znao kuda će taj susret odvesti.
Hteo bih da zaustavim vokmen i premotam čitav njihov razgovor.
Da premotam u prošlost i upozorim ih. Ili da ih sprečim da se uopšte
sretnu.
Samo što ne mogu. Prošlost ne može ponovo da se piše.
Aleks je pocrveneo. Mislim, pocrveneo kao da mu je sva krv iz tela
jurnula u lice. A kada je otvorio usta da porekne, Džesika ga je
prekinula.
„Ne laži. Koju si od nas snimao?“
Ulične svetiljke u centru grada i neonska svetla klize iza mutnog
stakla. Većina prodavnica je zatvorena, ali restorani i barovi su
otvoreni.
48 Džej Ašer
U tom trenutku bih mnogo dala za Džesikino prijateljstvo. Ona je
bila najotvorenija, najiskrenija, što na umu to na drumu devojka koju
sam u životu srela.
U sebi sam zahvalila gospodi Entili što nas je upoznala.
Aleks je nešto promucao i Džesika se nagnula napred, pa pustila
da joj se prsti vešto spuste na njegov sto.
„Slušaj, videle smo te da nas gledaš“, rekla je. „Obe smo se
nedavno doselile u ovaj grad i zanima nas u koju si blenuo. Važno je.“
Aleks je promucao. „Samo sam... Čuo sam... prosto i ja sam ovde
nov.“
Mislim da smo i Džesika i ja rekle nešto otprilike kao: „Oh.“ A
onda je na nas došao red da pocrvenimo. Siroti Aleks je samo želeo da
učestvuje u našem razgovoru. I tako smo ga pustile. I mislim da smo
pričali bar još jedan sat - verovatno više. Samo troje ljudi srećnih što
prvi dan školske godine neće provesti lutajući sami po hodnicima. Što
neće sami ručati. Što se neće gubiti sami.
Nije posebno bitno, ali kuda ide ovaj autobus? Da ne ide možda u
neki drugi grad? Ili beskonačno kruži ovim ulicama?
Možda je trebalo da proverim pre nego što sam ušao.
To popodne Kod Monea bilo je olakšanje za sve troje. Koliko sam
noći tonula u san užasnuta, misleći o tom prvom školskom danu?
Previše. A posle Monea? Nijednom. Sada sam bila uzbuđena.
I tek da znate, nikada nisam mislila o Džesiki i Aleksu kao o
drugovima. Čak ni na početku, kada sam možda priželjkivala dva
automatska prijateljstva.
Znam da su i oni osećali isto, zato što smo o tome pričali. Pričali
smo o starim prijateljima i zašto su nam ti ljudi postali prijatelji. Pričali
smo o onome što ćemo tražiti kod novih prijatelja u novoj školi.
Ali tih prvih nekoliko nedelja, dok se nismo rasturili svako na svoju
stranu, Moneova bašta bila je naše utočište. Ako bi nekom od nas
teško padalo uklapanje i upoznavanje novih ljudi, odlazili bismo kod
Monea. Pozadi u baštu, zadnji sto desno.
Trinaest razloga 49
Nisam sigurna koje to započeo, ali onaj ko bi imao najnaporniji
dan prvi bi spustio ruku na sredinu stola i rekao: „Puj za mene.“
Drugo dvoje bi spustili ruke na njegovu pa bi se oslonili. Onda bismo
slušali, pijuckajući piće slobodnom rukom. Džesika i ja smo uvek pile
toplu čokoladu. Aleks je vremenom prošao kroz čitavu kartu pića.
Ja sam kod Monea bio samo nekoliko puta, ali mislim da se nalazi u
ulici u koju autobus upravo skreće.
Da, bio je to priličan blam. I žao mi je ako vam je od ove epizode
muka. Ako vam to išta pomaže, meni je gotovo preslatka. Mone je
zaista ispunjavao nekakvu prazninu koja je tada morala biti
ispunjena. Svima nama.
Ipak, ne brinite... nije potrajalo.
Klizim preko sedišta ka prolazu, a onda ustajem u autobusu koji se
kreće.
Prvi koji se otkačio bio je Aleks. Bili smo srdačni kada bismo
naleteli jedno na drugo u hodniku, ali nije išlo dalje od toga.
Bar nije sa mnom.
Hvatajući se za naslone idem do prednjeg dela autobusa koji se
pomera.
Pošto smo ostale samo nas dve, Džesika i ja, sve se veoma brzo
promenilo. Priče su prešle u ćaskanje i ništa više.
„Gde je sledeća stanica?”, pitam. Osećam da mi reči izlaze iz grla,
ali su jedva šapat iznad Haninog glasa i zvuka motora.
Vozačica me gleda u retrovizoru.
Onda je Džesika prestala da dolazi i, mada sam ja još nekoliko puta
svratila Kod Monea u nadi da će naići neko od njih dvoje, na kraju
sam i ja prestala da odlazim.
Sve do...
„Svi ostali putnici spavaju”, kaže žena. Pažljivo gledam njene usne
da bih bio siguran da razumem. „Mogu da zaustavim gde god želiš.”
Vidite, u Džesikinoj priči dobro je to što se njen najveći deo odvija
na jednom mestu i tako veoma olakšava život vama koji pratite
zvezdice.
50 Džej Ašer
Autobus prolazi pored Monea. „Može ovde”, kažem.
Da, Džesiku sam upoznala u kancelariji gospode Entili, ali smo se
zaista upoznale Kod Monea.
Pridržavam se dok autobus usporava i staje.
Kod Monea smo upoznale i Aleksa. A onda... a onda se ovo desilo.
Vrata se šištavo otvaraju.
Jednog dana u školi, Džesika mi je prišla u hodniku. „Moramo da
porazgovaramo“, rekla je. Nije rekla gde ili zašto, ali sam znala da
misli Kod Monea... i mislila sam da znam zašto.
Silazim niz stepenice i zakoračim na pločnik. Podešavam slušalice
i krećem nazad.
Kada sam tamo stigla, Džesika je sedela pogrbljena u stolici, ruke
su joj visile kraj bokova kao da je dugo čekala. Možda i jeste. Možda
se nadala da ću pobeći s poslednjeg časa da bih joj se pridružila.
I tako sam sela i gurnula ruku na sredinu stola. „Puj za mene?“
Digla je jednu ruku i tresnula papir na sto. Onda ga je gurnula i
okrenula da pročitam. Nije morala da okreće, zato što sam ga prvi put
čitala okrenutog naopačke na Džimijevoj klupi: KO JE SEKSI/KO NIJE.
Znala sam na kojoj sam ja strani liste - po Aleksovom sudu. A moja
takozvana suprotnost sedela je nasuprot mene. U našem utočištu, ni
manje ni više. Mom... njenom... i Aleksovom.
„Koga briga?" rekla sam joj. „To ništa ne znači.“
Gutam knedlu. Kada sam pročitao taj spisak, prosledio sam ga dalje
bez razmišljanja. Tada mi se to činilo nekako smešno.
„Hana“, rekla je ona, „nije me briga što je odabrao tebe a ne
mene.“
Tačno sam znala kuda vodi taj razgovor i nisam htela da nas tamo
odvede.
A sada? Kako mi sada deluje?
Trebalo je da pokupim sve liste koje sam našao i da ih sve
pobacam.
Trinaest razloga 51
„Džesika, nije tako bilo“, rekla sam. „Izabrao je mene da bi se tebi
osvetio i ti to znaš. Znao je da će te moje ime povrediti više nego bilo
čije drugo.“
Sklopila je oči i izgovorila moje ime gotovo šapatom. „Hana.“
Sećaš li se toga, Džesika? Ja se sećam. Kada ti neko tako izgovori
ime, kad neće čak ni da te pogleda u oči, ne možeš više ništa da kažeš
ni da uradiš. Taj se već rešio.
„Hana“, rekla si. „Znam šta se priča.“
„Ne možeš znati šta se priča“, rekla sam. Možda sam bila malo
preosetljiva, ali nadala sam se - bila sam blesava – da više neće biti
glasina kada se moji presele ovamo. Da sam glasine i govorkanja
ostavila za sobom... i to zauvek. „Možeš da čuješ šta se priča“, rekla
sam, „ali ne možeš da znaš šta je istina.“
Ponovo si izgovorila moje ime. „Hana.“
Da, znala sam šta se priča. I zaklela sam ti se da Aleksa van škole
nisam videla ni jedan jedini put. Ali ti nisi htela da mi veruješ.
A zašto bi mi i verovala? Zašto neko ne bi verovao glasinama koje
se tako lepo uklapaju s nekim starim glasinama? A, Džastine? Zašto?
Džesika je mogla da čuje toliko glasina o Aleksu i Hani, ali ništa
od tog nije bilo istinito.
Džesiki je bilo lakše da misli o meni kao o Zloj Hani nego kao o
Hani koju je upoznala Kod Monea. To je bilo lakše prihvatiti. Lakše
shvatiti.
Njoj je bilo potrebno da glasine budu istinite.
Sećam se nekih momaka kako su se zezali s Aleksom u svlačionici.
„Kakve krofne kod pekarke, a?” Onda ga je neko upitao: „Je 1' te
pustila pekarka da mesiš, a?” a svi su znali o čemu je reč.*
Kada se gužva raščistila, ostali smo samo ja i Aleks. U meni se
okretao sićušni zavrtanj ljubomore. Još od Ketine oproštajne žurke,
nisam mogao da isteram Hanu iz misli, ali nisam mogao da se nateram
* Ponovo aluzija na prezime junakinje - engl. Baker - pekar. (Prim. prev.)
52 Džej Ašer
da pitam je li ono što su govorili bilo istina. Jer ako jeste, nisam to
želeo da čujem.
Pritežući pertle i ne gledajući me, Aleks je porekao glasine. „Čisto
da znaš.”
„Lepo“, rekla sam. „Lepo, Džesika. Hvala ti što si mi pomogla
prvih nedelja škole. To mi je mnogo značilo. I žao mi je što je Aleks to
upropastio sa svojom malom glupom listom, ali jeste.“
Rekla sam joj da znam sve o njihovoj vezi. Onog prvog dana Kod
Monea, on jeste snimao jednu od nas. A to nisam bila ja. I da, zbog
toga sam bila ljubomorna. Ako će joj to pomoći da preboli, prihvatam
svu krivicu koju želi da mi pripiše zato što su njih dvoje raskinuli.
Ali... to... nije... istina!
Stižem do Monea.
Ispred stoje dva tipa, naslonjena na zid. Jedan puši cigaretu, drugi
se sav zavukao u jaknu.
Ali Džesika je samo čula kako prihvatam krivicu.
Ustala je - streljajući me pogledom - i zamahnula.
Dakle, reci mi, Džesika, šta si nameravala da uradiš? Da me
udariš, ili da me izgrebeš? Jer se činilo da je pomalo i jedno i drugo.
Da nisi mogla baš da odlučiš.
I kako si me ono nazvala? To nije zaista bitno, ali samo da se zna.
Jer sam bila previše zauzeta dizanjem ruke i izbegavanjem - ipak si
me pogodila! - tako da nisam čula šta si rekla.
Taj maleni ožiljak koji ste svi videli iznad moje obrve, on je u
obliku Džesikinog nokta.
Taj ožiljak sam primetio pre nekoliko nedelja. Na žurci. Sićušna
mana na lepom licu. I rekao sam joj koliko je sladak.
Nekoliko trenutaka kasnije počela je da histeriše.
Ili ga možda nikada niste videli. Ali ja ga vidim svako jutro kada
se spremam za školu. „Dobro jutro, Hana“, kaže. I svake noći kada se
spremam za krevet. „Lepo spavaj.“
Trinaest razloga 53
Otvaram teška vrata od drveta i stakla. Topao vazduh izleće da me
zgrabi dok se svi okreću, ljuti na toga ko pušta hladnoću unutra.
Uvlačim se unutra i zatvaram vrata za sobom.
Nije to tek ogrebotina. To je pesnica u stomak i šamar. To je nož u
leđa, jer radije si poverovala nekakvim izmišljenim glasinama nego
onome što si znala da je istina.
Džesika, draga moja, stvarno bih volela da znam jesi li se dovukla
na moju sahranu. I ako jesi, da li si primetila tvoj ožiljak?
A šta je s vama - s vama ostalima - jeste li primetili ožiljke koje ste
ostavili?
Ne. Verovatno niste.
To nije bilo moguće.
Zato što većinom ne mogu da se vide golim okom.
Zato što nije bilo sahrane, Hana.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

8 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:00 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 2: STRANA B
U Haninu čast, trebalo bi da naručim toplu čokoladu. Kod Monea ih
služe s malim maršmelouima koji plutaju na površini. Jedini kafić za
koji znam da to radi.
Ali kada me devojka pita šta ću, kažem kafu, zato što sam stipsa.
Topla čokolada košta čitav dolar više.
Ona gura praznu šolju po pultu i pokazuje mi bar za samousluživanje.
Sipam taman dovoljno mleka da pokrijem dno šolje.
Ostatak ispunjavam mešavinom Za muškarčine, zato što zvuči veoma
kofeinizirano i zato što ću možda ostati dugo budan da odslušam
kasete do kraja.
Mislim da moram da ih dovršim, i to da ih dovršim noćas.
Da li bi trebalo tako sve u jednoj noći? Ili bi trebalo da nađem
svoju priču, da je preslušam, i onda samo početak sledećeg snimka, da
vidim kome treba da ih prosledim?
„Šta to slušaš?” Devojka s pulta. Sada je pored mene, naginje
posude od nerdajućeg čelika za obično, obrano i sojino mleko.
Proverava jesu li pune. Nekoliko crnih linija, tetovaža, pružaju se od
okovratnika i nestaju joj u kratkoj, podšišanoj kosi.
Gledam dole u žute slušalice koje mi vise oko vrata. „Ma, neke
kasete.”
„Kasete za kasetofon?” Uzima mleko od soje i privija ga na
stomak. „Zanimljivo. Neko za koga sam čula?”
Odmahujem glavom i spuštam tri kocke šećera u kafu.
Trinaest razloga 55
Ona pridržava sojino mleko drugom rukom pa pruža ruku da se
rukujemo. „Zajedno smo išli u školu, pre dve godine. Ti si Klej, je li
tako?”
Spuštam šolju pa guram ruku u njenu. Dlan joj je topao i mekan.
„Imali smo jedan zajednički čas”, kaže ona, „ali nismo mnogo
razgovarali.”
Izgleda mi pomalo poznato. Možda je promenila frizuru.
„Ne bi me prepoznao”, kaže ona. „Od tada sam se mnogo
promenila.” Koluta izrazito našminkanim očima. „Hvala Bogu.”
Stavljam drveni štapić u kafu i mešam je. „Koji smo čas imali
zajedno?”
„Opštetehničko”
I dalje je se ne sećam.
„Na tim časovima sam naučila jedino to da ne volim kad me ubode
iverje”, kaže ona. „O, i napravila sam klupicu za klavir. I dalje nemam
klavir, ali bar imam klupicu. Sećaš li se ti šta si napravio?”
Mešam kafu. „Policu za začine.” Mleko se meša, napitak poprima
svetlosmeđu boju, nešto tamnih zrnaca kafe diže se na površinu.
„Uvek sam mislila da si ti baš fin tip”, kaže ona. ,,U školi su svi to
mislili. Nekako tih, ali to je u redu. U ono doba ljudi su mislili da ja
previše pričam.”
Mušterija se nakašljava na pultu. Oboje se okrećemo ka njemu, ali
on ne odvaja pogled od spiska napitaka.
Ona se okreće ka meni i ponovo se rukujemo. „Pa, možda se
vidimo, kada bude više vremena da razgovaramo.” Onda se vraća za
pult.
To sam ja. Fini momak Klej.
Da li bi to rekla i da je čula ove kasete?
Odlazim u zadnji deo kafea, prema zatvorenim vratima koja vode
na dvorište. Stolovi usput puni su ljudi koji protežu noge ili naginju
stolice tako da stvaraju poligon s preprekama koji me prosto izaziva
da prospem piće.
56 Džej Ašer
Kap tople kafe preliva mi se na prst. Gledam je kako klizi preko
zglobova i curi na pod. Vrhom cipele prelazim preko fleke dok ne
nestane. I prisećam se kako sam danas pred prodavnicom cipela
gledao onu cedulju što je pala.
Posle Haninog samoubistva, ali pre nego što je kutija s kasetama
stigla, shvatio sam da veoma često prolazim pored prodavnice cipela
Haninih roditelja. Ta prodavnica je i bila razlog što se ona doselila
ovamo. Posle trideset godina u poslu, bivši vlasnik prodavnice je
odlučio da je proda i da se penzioniše. A Hanini roditelji su želeli da
se presele.
Nisam siguran zašto sam toliko puta prošao tuda. Možda sam tražio
neku vezu s njom, neku vezu van škole, a to je bila jedina koju sam
mogao da smislim. Tražio sam odgovore na pitanja koja nisam znao
kako da postavim. O njenom životu. O svemu.
Nisam imao pojma da stižu kasete koje će sve objasniti.
Dan posle njenog samoubistva našao sam se pred njihovom
prodavnicom prvi put. Stajao sam pred ulaznim vratima. Svetla su bila
pogašena. Na listu hartije zalepljenom na izlogu debelim crnim
markerom je pisalo: USKORO PONOVO OTVARAMO.
Na staklenim vratima je dostavljač ostavio samolepljivu belešku.
Među nizom drugih opcija, zaokružena je bila: „Sutra ponovo
pokušavamo isporuku.”
Nekoliko dana kasnije došao sam ponovo. Na staklu je bilo
nalepljeno još cedulja.
Danas kad sam se vraćao iz škole, još jednom sam prošao pored
prodavnice. Dok sam čitao datume i poruke na ceduljicama, najstarija
se odlepila, odlepršala na zemlju i pala pored moje cipele. Uzeo sam
je, potražio na vratima najnoviju poruku, onda sam digao ugao te
poruke i zalepio staru ispod.
Uskoro će se vratiti, pomislio sam. Sigurno su je odneli kući na
sahranu. U njen stari grad. Za razliku od starosti i raka, samoubistvo
niko ne očekuje. Prosto su otišli bez prilike da sve dovedu u red.
Otvaram vrata bašte, pazeći da ne prospem još kafe.
Trinaest razloga 57
Da bi atmosfera bila opuštena, svetla su u bašti uvek prigušena.
Zauzeti su svi stolovi, pa i onaj Hanin u najdaljem uglu. Tamo sede tri
momka s bejzbol kapama, pogrbljeni nad udžbenicima i sveskama, ne
razgovaraju.
Vraćam se unutra i sedam za mali sto blizu prozora. Gleda na
baštu, ali Hanin sto je sakriven iza ciglenog stuba obraslog bršljanom.
Duboko udišem.
Kako priče prolaze, jedna po jedna, nalazim da mi je laknulo što se
moje ime ne spominje. Zatim sledi strah od onoga što još nije rekla,
onoga što će reći kada red dođe na mene.
Zato što red na mene dolazi. To znam. I želim s tim da završim.
Šta sam ti, Hana, ja to uradio?

Zurim kroz prozor dok čekam njene prve reči. Napolju je tamnije nego
ovde. Pošto sam odvojio i usredsredio pogled, vidim svoj odraz u
staklu. I skrećem pogled.
Gledam dole vokmen na stolu. I dalje nema zvuka, ali dugme za
uključivanje je pritisnuto. Možda kaseta nije lepo legla.
Zato pritiskam stop.

Onda ponovo uključujem vokmen.

Ništa.
Prelazim palcem preko točkica za jačinu zvuka. Šum u slušalicama
postaje glasan pa ga ponovo stišavam. I čekam. Pssst!... ako razgovarate
u biblioteci. Njen glas, šapat. Pssst!... u bioskopu ili crkvi.
Pažljivije slušam.
58 Džej Ašer
Ponekad nema nikoga u blizini da vam kaže da budete tihi... da
budete veoma, veoma tihi. Ponekad morate da budete tihi iako ste
sasvim sami. Kao ja, sada. Pssst!
Za prepunim stolovima koji ispunjavaju ostatak sobe ljudi
razgovaraju, ali ja razumem jedino Hanine reč i. Druge reči postaju
prigušena pozadinska buka povremeno presečena oštrim smehom.
Naprimer, bolje da budete tihi - izuzetno tihi - ako želite da budete
voajer. Jer šta ako vas čuju?
Ispuštam dah. Nisam ja. Još nisam ja.
Šta ako vas ona... šta ako vas ja... otkrijem? Znaš šta, Tajlere
Daune? Ja te jesam otkrila.
Naslanjam se u stolici i sklapam oči.
Veoma mi te je žao, Tajlere. Stvarno. Svi ostali na ovim snimcima,
za sada, sigurno osećaju neko malo olakšanje. Ispadaju lažovi,
seronje ili nesigurni ljudi koji se iskaljuju na drugima. Ali tvoja priča,
Tajlere... pomalo je jeziva.
Otpijam prvi gutljaj kafe. Voajer? Tajler? Ko bi rekao.
A i ja se osećam pomalo jezivo što je pričam. Zašto? Zato što
pokušavam da ti se približim, Tajlere. Pokušavam da shvatim kakvo je
to uzbuđenje viriti kroz prozor nečije spavaće sobe. Posmatrati
nekoga ko ne zna da je posmatran. Pokušavati da ih uhvatiš u činu...
U kakvom si to činu pokušavao da me uhvatiš, Tajlere? I jesi li bio
razočaran? Ili prijatno iznenađen?
U redu, da vidimo ruke. Ko zna gde sam?
Spuštam kafu, naginjem se napred i pokušavam da je zamislim
kako ovo snima.
Gde je?
Ko zna gde upravo sada stojim?
Onda kapiram i odmahujem glavom, osećajući veliku sramotu
zbog njega.
Ako ste rekli: „Ispred Tajlerovog prozora“, u pravu ste. To je
mesto A-4 na vašim mapama.
Trinaest razloga 59
Tajler trenutno nije kod kuće... ali njegovi roditelji jesu. I zaista se
nadam da neće izaći. Srećom, odmah ispod njegovog prozora nalazi
se gust, visok žbun, sličan kao kod mog prozora, pa se osećam
prilično bezbedno.
Kako se ti osećaš, Tajlere?
Ne mogu da zamislim kako je njemu bilo da pošalje dalje ove
kasete. Da zna da šalje svoju tajnu u svet.
Večeras je sastanak uredništva školskog godišnjaka, a znam da su
glavni sastojci tih sastanaka mnogo klope i tračanja. Zato znam da
nećeš biti kod kuće sve dok mrak sasvim ne padne. Što, kao voajeramater,
izuzetno cenim.
Znači, hvala ti, Tajlere. Hvala ti što si mi ovo toliko olakšao.
Kada je Tajler ovo čuo, je li sedeo ovde Kod Monea, trudio se da
deluje mirno dok ga je oblivao znoj? Ili je ležao u krevetu i
iskolačenih očiju zurio kroz prozor?
Hajde da virnemo unutra pre nego što se vratiš, šta kažeš? Svetio u
hodniku je uključeno, tako da prilično dobro vidim unutra. I da, vidim
tačno ono što sam očekivala - na sve strane je razbacana fotografska
oprema.
Imaš priličnu zbirku, Tajlere. Objektiv za svaku priliku.
Među njima i jedan za noćno snimanje. Tajler je s tim objektivom
pobedio na državnom takmičenju. Prvo mesto u kategoriji humor.
Starac koji noću šeta psa. Pas je zastao da piša na drvo i Tajler je
snimio sliku. Na noćnom snimku izgleda kao da zeleni laserski zrak
izleće između psećih nogu.
Znam, znam. Čujem te kako govoriš: „To je za godišnjak, Hana. Ja
sam fotograf đačkog života.“ I sigurna sam da su zato tvoji roditelji
pristali da potroše tolike pare. Je li to stvarno jedini način na koji
koristiš tu opremu? Za spontane fotografije učenika?
Ili možda još spontanije fotografije isključivo učenica?
Pre nego što sam došla ovamo, potrudila sam se da u rečniku
potražim reč „spontano“. To je jedna od onih reči s više definicija, ali
postoji jedna najprikladnija. I evo je, upamćene za vašu radost: U vezi
60 Džej Ašer
sa fotografijom subjekata koji se ponašaju prirodno i nenamešteno, tj.
ne poziraju.
Dakle, reci mi, Tajlere, tih noći kada si stajao pod mojim
prozorom, jesam li bila dovoljno spontana za tebe? Jesi li me uhvatio
u svim mojim prirodnim, nenameštenim...
Čekajte. Jeste li čuli ovo?
Pridižem se i naslanjam laktove na sto.
Kola dolaze ulicom.
Stavljam ruke na oba uha.
Jesi li to ti, Tajlere? Stvarno su se približila. A evo i farova.
Čujem ih, odmah iza Haninog glasa. Motor.
Moje srce sasvim sigurno misli da si to ti. Gospode, kako tuče.
Kola skreću na prilaz.
Iza njenog glasa, gume se kotrljaju po pločniku. Motor se gasi.
To si ti, Tajlere. Ti si. Nisi ugasio motor pa ću zato nastaviti da
pričam. I da, ovo jeste uzbudljivo. Jasno vidim u čemu je izazov.
Njemu je sigurno bilo užasno kada je ovo čuo. A spoznaja da nije
jedini sigurno je grozna.
Uredu, slušaoci, spremni? Vrata automobila... i...
Psst!
Dugačka tišina. Disanje joj je tiho. Suzdržano.
Lupanje vratima. Ključevi. Koraci. Otključavaju se nova vrata.
Uredu, Tajlere. Evo komentara uživo. Ti si u kući a vrata su
zatvorena. Ili se javljaš mami i tati, kažeš kako je sve bilo super i kako
će ovo biti najbolji godišnjak u istoriji škole, ili tamo nisu naručili
dovoljno pice pa ideš pravo u kuhinju.
Dok čekamo, ja ću se vratiti da ispričam svima kako je ovo počelo.
Ako grešim u redosledu, Tajlere, nađi druge ljude na ovim snimcima i
objasni im kako si počeo da viriš davno pre nego što sam te uhvatila.
Uradićeš to, je li tako? Svi ćete to da uradite? Da popunite
praznine? Jer svaka priča koju pričam ostavlja mnogo pitanja na koja
nije odgovoreno.
Trinaest razloga 61
Nije odgovoreno? Ja bih ti odgovorio na svako pitanje, Hana.
Samo što me nikada nisi pitala.
Na primer, koliko si me dugo pratio, Tajlere? Kako si znao da su
moji roditelji te nedelje otputovali?
Umesto da postavljaš pitanja, one noći na žurci, počela si da vičeš
na mene.
U redu, vreme za ispovesti. U mojoj kući važi pravilo da kada
roditelji nisu tu meni nije dozvoljeno da izlazim s momcima. Oni
misle, mada nikada to neće reći, da će mi se izlazak možda previše
dopasti, pa ću pozvati momka unutra.
U prethodnim pričama rekla sam vam da glasine koje ste čuli nisu
istinite. I stvarno nisu. Nikada nisam tvrdila da sam neka preterana
dobrica. Jesam izlazila kada mi roditelji nisu bili kod kuće, ali samo
zato što sam mogla da ostanem koliko god hoću. A kao što znaš,
Tajlere, one noći kada je sve ovo počelo, dečko s kojim sam izašla
otpratio me je do ulaznih vrata. Neko vreme je tu stajao dok sam
vadila ključeve da otključam vrata... onda je otišao.
Bojim se da pogledam, ali se pitam da li ljudi u kafiću zure u mene.
Mogu li da ocene, po mojim reakcijama, da ne slušam muziku?
Svetlo u Tajlerovoj sobi i dalje je isključeno, što znači da ili vodi
dugačak razgovor s roditeljima ili je i dalje gladan. Dobro, kako god
ti hoćeš, Tajlere. Ja ću prosto nastaviti da pričam o tebi.
Jesi li se nadao da ću pozvati momka unutra? Ili bi zbog toga bio
ljubomoran?
Mešam kafu štapićem.
Bilo kako bilo, pošto sam ušla - sama! - umila sam se i oprala
zube. A čim sam zakoračila u sobu... klik.
Svi znamo zvuk fotoaparata kada snima. Čak i neki digitalni to
rade, zbog nostalgije. A ja uvek držim prozor otvoren, koji centimetar,
da ulazi svež vazduh. I tako sam znala da neko stoji napolju.
Međutim, nisam htela to sebi da priznam. Bilo je previše jezivo
priznati to sebi prve noći odmora mojih roditelja. Bezveze paničiš,
rekla sam. Tek treba da se naviknem da budem sama.
62 Džej Ašer
Ipak, nisam bila toliko glupa da se presvlačim ispred prozora. Zato
sam sela na krevet. Klik.
Kakav si ti moron, Tajlere. U osnovnoj su neki ljudi mislili da si
stvarno retardiran. Nisi. Samo si moron.
Ili to možda nije bio klik, rekla sam sebi. Možda neko škripanje.
Moj krevet ima drveni ram koji pomalo škripi. To je to. Sigurno je
škripanje.
Pokrila sam se i skinula ispod pokrivača. Onda sam obukla
pižamu, što sam sporije mogla, u strahu da taj neko napolju može da
snimi još jednu sliku. Na kraju krajeva, nisam bila potpuno sigurna na
šta se jedan voajer pali.
Čekajte malo - još jedna slika bila bi dokaz da je stvarno tu, zar
ne? Onda bih mogla da pozovem policiju i,..
Ipak, istina je da ja nisam znala šta da očekujem. Roditelji mi nisu
bili kod kuće. Bila sam sama. Računala sam da mi je najbolje da ga
ignorišem. Bez obzira na to što je bio napolju, previše sam se bojala
onoga što bi moglo da se desi ako me on vidi da uzimam telefon.
Glupo? Jeste. Ali je li imalo smisla? Jeste... tada.
Trebalo je da pozoveš policiju, Hana. Možda bi to sprečilo ovu
lavinu da ubrza. Lavinu o kojoj pričaš.
Lavinu koja nas je sve pregazila.
Pa zašto je, pre svega, Tajleru uopšte bilo lako da vidi u moju
sobu? To vas zanima? Zar uvek spavam sa širom razmaknutim
zavesama?
Dobro pitanje, vi što uvek krivite žrtve. Nije bilo baš tako lako.
Roletne su stajale tačno pod uglom pod kojim sam želela. Kada su
noći vedre, mogla sam da zaspim gledajući zvezde s glavom na
jastuku. A za olujnih noći mogla sam da gledam, munje kako
obasjavaju oblake.
I ja sam to radio, tonuo u san gledajući napolje, ali sa sprata, tako
da ne moram da brinem da će neko viriti unutra.
Kada je moj tata otkrio da držim roletne otvorene - makar malo -
otišao je na pločnik da proveri mogu li da me vide s ulice. I nisu
Trinaest razloga 63
mogli. Zato je prešao s pločnika, pravo preko dvorišta, do mog
prozora. I šta je ustanovio? Ako nisu prilično visoki, i ne stoje odmah
pored prozora na vrhovima prstiju, ja sam nevidljiva.
Dakle, koliko dugo si tako stajao, Tajlere? Sigurno je bilo veoma
neudobno. A ako si bio spreman da se toliko pomučiš samo da bi me
krišom video, nadam se da si bar nešto uspeo.
Jeste. Ali ne u onome u čemu je želeo. Uspeo je da dobije ovo.
Da sam tada znala da je to Tajler, da sam se provukla ispod roletni
i videla njegovo lice, istrčala bih napolje i nasmrt ga izblamirala.
Zapravo, to me dovodi do najzanimljivijeg dela...
Čekaj! Evo, stižeš. Tu ćemo priču sačuvati za kasnije.
Odgurnem šolju s kafom, ni dopola ispijenu, na suprotni kraj stola.
Da vama ostalima opišem Tajlerov prozor. Zavese su sasvim
navučene, ali ipak vidim unutra. Napravljene su od bambusa, ili.
lažnog bambusa, a između svakog štapića su različiti razmaci. Ako se
propnem na prste, kao Tajler, stižem do jednog prilično velikog
razmaka i vidim.
Uredu, on uključuje svetio i... zatvara vrata. Sada... seda na krevet.
Izuva cipele... a sada i čarape.
Stenjem. Tajlere, molim te da ne uradiš ništa glupo. To je tvoja
soba, možeš u njoj da radiš šta hoćeš, ali nemoj više da se blamiraš.
Možda bi trebalo da ga upozorim.. Da mu pružim priliku da se
sakrije. Da se skine ispod pokrivača. Možda bi trebalo da kucnem na
prozor. Ili da udarim ili šutnem zid. Možda bi trebalo da mu pružim
istu paranoju kao on meni.
Sve je glasnija. Možda želi da bude uhvaćena?
Na kraju krajeva, zato sam ovde, je li tako? Zbog osvete?
Ne. Osveta bi bila zabavna. Osveta bi mi, na jedan izopačen način,
pružila bar nekakvo zadovoljstvo. Ovo stajanje pred Tajlerovim prozorom
ne zadovoljava ništa. Rešena sam.
Dakle zašto? Zašto sam ovde?
64 Džej Ašer
Pa, šta sam ono rekla? Upravo sam rekla da nisam ovde zbog
sebe. A ako prosledite kasete dalje, niko sem vas na spisku nikada
neće čuti šta govorim. Dakle, zašto sam ovde?
Reci nam. Molim te, Hana. Reci mi zašto ovo slušam. Zašto ja?
Nisam ovde da bih te gledala, Tajlere. Smiri se. Nije me briga šta
radiš. Zapravo, trenutno te čak ni ne gledam. Okrenuta sam leđima ka
zidu, gledam na ulicu.
To je jedna od onih ulica s drvećem na obe strane, čije se grane
susreću visoko, kao prsti koji se spajaju. Zvuči poetski, zar ne?
Jednom sam čak i napisala pesmu koja poredi ovakve ulice s mojim
omiljenim stihovima iz detinjstva: Gde je crkva gore toranj bude,
otvoriš vrata i vidiš... bla, bla, bla.
Jedno od vas je čak i pročitalo tu moju pesmu. O tome ćemo pričati
kasnije.
Ponovo, to nisam ja. Nisam čak ni znao da je Hana pisala poeziju.
Ali sada pričam o Tajleru. I još sam u Tajlerovoj ulici. Njegovoj
mračnoj i pustoj ulici. On prosto ne zna da sam ovde... za sada.
Dakle, da završimo ovo pre nego što legne.
Sutradan posle Tajlerove posete mom prozoru, ispričala sam u
školi devojci koja je sedela ispred mene šta mi se desilo. Ta devojka je
poznata kao dobar slušalac, poznato je da ima razumevanja, a ja sam
želela da se neko boji za mene. Želela sam nekoga da potvrdi moje
strahove.
Pa, ona očigledno nije devojka za to. Ta devojka ima uvrnutu
stranu za koju malo ko od vas zna.
„Voajer?“, rekla je. „Misliš, pravi voajer? “
„Mislim da jeste“, rekla sam joj.
„Oduvek sam se pitala kako bi to bilo“, rekla je. „To što te voajer
gleda je nekako... ne znam... seksi. “
Očigledno uvrnuta. Ali ko je ona?
A što to mene zanima?
Osmehnula se i digla obrvu. „Misliš da će doći ponovo? “"
Trinaest razloga 65
Iskreno, pomisao da će on ponovo doći nijednom mi nije pala na
um, ali sada je od nje počela da me hvata panika. ,,A šta ako dođe? “,
upitala sam.
„Onda ćeš morati da mi pričaš o tome“, odgovorila je. Onda se
okrenula i okončala naš razgovor.
Sad, ta devojka i ja nikada se nismo družile. Imale smo mnogo
zajedničkih izbornih predmeta, bile smo fine jedna prema drugoj na
času i ponekad smo pričale o izlascima, ali nikada nismo zaista
nekuda izašle.
Evo je, pomislila sam, savršena prilika.
Kucnula sam je po ramenu i rekla joj da su mi roditelji otputovali.
Da li bi volela da dođe kod mene, da uhvatimo voajera?
Posle škole smo otišle kod nje da uzmemo njene stvari. Onda je
došla u moju kuću. Pošto je bio radni dan a ona će verovatno ostati
dugo, rekla je roditeljima da radimo neki školski zadatak.
Gospode. Zar svi koriste taj izgovor?
Završile smo domaći na trpezarijskom stolu, čekajući da se napolju
smrači. Njena kola su bila parkirana pred kućom kao mamac.
Dve devojke. Neodoljivo, zar ne? Malo se meškoljim, premeštam
na stolici. Prešle smo u moju sobu i prekrštenih nogu sele na krevet,
okrenute jedna ka drugoj, razgovarajući o svemu i svačemu. Da bismo
uhvatile našeg voajera, znale smo da moramo da pričamo tiho.
Morale smo da čujemo ono prvo... klik. Zinula je. Njene oči, nikada ih
nisam videla toliko srećne. Prošaputala mi je da nastavim da pričam.
„Pravi se da nisi čula. Samo glumi. “ Klimnula sam glavom.Onda je
pokrila usta i počela da improvizuje. „O moj bože! Gde si ga pustila
da te pipne? “
„Tračale“ smo nekoliko minuta, pokušavajući da obuzdamo
neprikladan smeh - onu vrstu koja bi nas odala. Ali škljocanje je stalo
i ponestajalo nam je tema za brbljanje.
„Znaš šta bi mi prijalo?“,upitala je. „Jedna lepa, snažna masaža.“
„Stvarno si zla“, prošaputala sam.
66 Džej Ašer
Namignula mi je, a onda se pridigla na kolena i pružila ruke kao
mačka kad se proteže, sve dok se nije sasvim spustila na moj krevet.
Klik.
Iskreno se nadam da si spalio ili izbrisao te slike, Tajlere. Jer ako se
objave, čak i ako to nije tvoja krivica, mrzim da pomislim šta bi
moglo da ti se desi.
Opkoračila sam je kolenima. Klik.
Sklonila joj kosu. Klik.
I počela da joj trljam ramena. Klik. Klik.
Okrenula se od prozora i prošaputala: „Znaš šta znači kada
prestane da slika, a?“
Rekla sam joj da ne znam.
„Znači da radi nešto drugo.“ Klik.
„Oho“, rekla je.
Nastavila sam da joj trljam ramena. Zapravo, mislila sam da mi
prilično dobro ide zato što je prestala da priča a usne su joj se
razvukle uprelep osmeh. Ali onda je prošaputala novu ideju. Način da
uhvatimo perverznjaka na delu.
Rekla sam joj da neću. Jedna od nas treba samo da izađe iz sobe,
da kaže kako mora u kupatilo i da pozove policiju. Mogle bismo sve
na licu mesta da okončamo.
To se, međutim, nije desilo.
„Nema šanse“, rekla je. „Ne odlazim dok ne otkrijem da li ga
poznajem. Šta ako ide u našu školu?“
„Šta ako ide?“, upitala sam.
Rekla mi je da pratim šta radi, a onda se otkotrljala ispod mene.
Po njenom planu, kada kaže „tri“ trebalo je da jurnem na prozor.
Mislila sam da je voajer možda otišao - da se možda uplašio - pošto
nije bilo škljocanja otkako sam sišla s nje.
„Vreme je za ulje za masažu“, rekla je. Klik.
Na taj zvuk sam proključala od besa. U redu. Umem i ja da igram
tu igru, pomislila sam. „Otvori gornju fioku.“
Pokazala je fioku najbližu prozoru i ja sam klimnula glavom.
Trinaest razloga 67
Majica mi je pomalo vlažna pod miškama. Ponovo se nelagodno
meškoljim na stolici. Ali, Gospode, ne mogu da prestanem da slušam.
Otvorila je fioku, pogledala unutra i pokrila usta.
Šta? U mojoj fioci nije bilo ničega vrednog takve reakcije. U
čitavoj mojoj sobi nije bilo ničega takvog.
„Nisam znala da te to zanima“, rekla je, razgovetno i glasno.
„Trebalo bi da to probamo... zajedno.“
„Hm, važi“, rekla sam.
Gurnula je ruku u fioku, razgrnula neke stvari, pa ponovo pokrila
usta. „Hana?“, rekla je. „Koliko ih to imaš? Stvarno si nestašna
devojka.“ Klik. Klik.
Veoma domišljato, pomislila sam. „Zašto ih ne prebrojiš?“
To je i uradila. „Dakle, da vidimo. Evo ga jedan... drugi...“
Spustila sam jedno stopalo s kreveta.
„...treći!“
Skočila sam na prozor i povukla gajtan. Roletne su poletele uvis.
Potražila sam ti lice ali si se prebrzo kretao.
Druga devojka, ona nije tražila tvoje lice, Tajlere.
„O moj bože!“, vrisnula je. „Gura ga nazad u pantalone.“
Tajlere, gde god da si, stvarno mi je žao. Zaslužio si ovo, ali mi je
žao.
Dakle, ko si ti? Videla sam ti visinu i kosu, ali ti nisam dovoljno
jasno videla lice.
Ipak, odao si se, Tajlere. Sutradan sam u školi tolikim ljudima
postavila isto pitanje: Gde ste bili sinoć? Neki su rekli da su bili kod
kuće ili kod druga. Ili u bioskopu. Šta te se tiče. Ali ti, Tajlere, ti si
imao najodbrambeniji - i najzanimljiviji - odgovor od svih.
„Šta, ja? Nigde.“
Iz nekog razloga, to što si mi rekao da si bio nigde nateralo ti je
oči da zaigraju a čelo da ti se orosi znojem.
Stvarno si moron, Tajlere.
Hej, bar si originalan. I bar si prestao da mi dolaziš pred kuću.
Samo što tvoje prisustvo, Tajlere, ono nikada nije otišlo.
68 Džej Ašer
Posle tvojih poseta počela sam svake noći da spuštam roletne.
Zabranjivala sam pristup zvezdama i više nikada nisam videla munje.
Svake noći sam prosto gasila svetla i legala u krevet.
Zašto me nisi ostavio na miru, Tajlere? Moja kuća. Moja soba.
Trebalo je da mi budu bezbedni. Bezbedni od svega napolju. Ti si mi
to oduzeo.
Pa... nisi mi oduzeo baš sve.
Glas joj podrhtava.
Ali si oduzeo ono preostalo.
Zastaje. U toj tišini shvatam koliko sam usredsređeno zurio ni u
šta. U pravcu svoje šolje na drugom kraju stola, ali ne u nju.
Hteo bih da pogledam ljude oko sebe, samo se previše bojim. Do
sada su sigurno počeli da me gledaju. Pokušavaju da shvate bolni izraz
na mom licu. Pokušavaju da provale ko je taj nesrećnik što sluša
zastarele kasete.
Dakle, koliko je tebi bezbednost bitna, Tajlere? A tvoja privatnost?
Možda tebi nije toliko bitna koliko je bitna meni, ali ne odlučuješ ti o
tome.
Gledam kroz prozor, iza svog odraza, u slabašno osvetljenu baštu.
Ne vidim ima li još uvek tamo nekoga, iza stuba od cigle i bršljana, da
sedi za njenim stolom.
Za stolom koji je, nekada, bio Hanino drugo bezbedno mesto.
Dakle ko je ta tajanstvena devojka koja se pojavila u tvojoj priči,
Tajlere? Koja se tako lepo osmehnula kada sam joj masirala leđa?
Koja mi je pomogla da te raskrinkam? Da kažem?
To zavisi. Da li je ona meni nešto uradila?
Za odgovor... ubacite kasetu broj tri.
Ali ja sam spreman da to budem ja, Hana. Spreman sam da s ovim
jednom završim.
O, i Tajlere, ponovo stojim pod tvojim prozorom. Bila sam se
udaljila da dovršim tvoju priču, ali su ti svetla ugašena već neko
vreme... tako da sam se sada vratila.
Sledi dugačka tišina. Šuškanje lišća.
Trinaest razloga 69
Kuc-kuc, Tajlere.
Čujem to. Kucka po prozoru. Dvaput.
Ne brini. Uskoro ćeš saznati.

Skidam slušalice, čvrsto obmotavam vokmen žutim kablom i guram
ga u džep jakne.
Na drugoj strani prostorije, Moneova polica s knjigama prepuna je
starih knjiga. Mahom odbačenih. Vesterni u mekom povezu. Nju ejdž,
naučna fantastika.
Pažljivo se provlačim između prepunih stolova i prilazim.
Debeli rečnik sinonima nalazi se kraj rečnika kome nedostaje
hrbat. Neko je na izloženom kartonu krupnim crnim slovima napisao
REČNIK. Na istoj polici naslagano je još pet knjiga, svaka u drugoj boji.
Velike su otprilike kao godišnjaci, ali kupljene su zbog praznih
stranica. Knjige za žvrljanje, tako ih zovu. Svake godine se dodaje
nova, a ljudi unutra žvrljaju šta požele. Obeležavaju posebne prilike,
pišu groznu poeziju, crtaju lepe ili nakazne crteže, ili prosto lupetaju.
Na hrbatu svake knjige je parče samolepljive trake s napisanom
godinom. Vadim onu iz godine kada smo bili prvaci. S obzirom na sve
vreme koje je Hana provela Kod Monea, možda je tu nešto napisala.
Neku pesmu. Ili je možda imala druge darove za koje ne znam. Možda
je umela da crta. Samo tražim nešto sem ružnoće ovih snimaka. To mi
je potrebno ovog trenutka. Moram da je vidim na drugačiji način.
Pošto većina ljudi svoje unose obeležava datumom, listam unazad.
Ka septembru. I evo ga.
Da bih zadržao stranicu, zatvaram knjigu preko kažiprsta i nosim je
za svoj sto. Polako otpijam gutljaj mlake kafe, ponovo otvaram knjigu
pa čitam reči naškrabane crvenim mastilom blizu vrha: Svima je
potreban puj za mene.
Potpisano je sa tri para inicijala: Dž.D. A.S. H.B.
Džesika Dejvis. Aleks Stendol. Hana Bejker.
70 Džej Ašer
Ispod inicijala, neko je u pregib između stranica utisnuo naopačke
okrenutu fotografiju. Vadim je, okrećem je licem ka sebi, pa za sto
osamdeset stepeni.
Hana.
Gospode, kako volim njen osmeh. I njenu kosu, koja je na snimku
još duga. Jedna ruka joj je prebačena oko struka druge devojke. Kortni
Krimsen. A iza njih je gomila srednjoškolaca. Svi drže ili flašu, ili
konzervu, ili crvenu plastičnu čašu. Na žurci je mračno i Kortni ne
izgleda srećno. Ali ne izgleda ni kao da je ljuta.
Mislim da izgleda uznemireno.
Zašto?



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

9 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:02 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 3: STRANA A

Kortni Krimsen. Kakvo lepo ime. I da, takođe i veoma lepa devojka.
Lepa kosa. Lep osmeh. Savršen ten.
A takođe si i veoma fina. Svi to kažu.
Zurim u sliku u knjizi za žvrljanje. Hanina ruka oko Kortninog
struka na nekoj žurci. Hana je srećna. Kortni uznemirena. Pojma
nemam zašto.
Da, Kortni, ti si umilna sa svima koje srećeš u hodnicima. Umilna
si sa svima dok te prate do tvojih kola posle škole.
Otpijam gutljaj kafe koja se hladi.
Ti si zasigurno jedna od najpopularnijih devojaka u školi. I ti... si...
prosto... tako... mila. Je li tako?
Nije.
Naginjem šolju da dovršim kafu.
Da, dragi moji slušaoci, Kortni je fina sa svima s kojima se upozna
i sa svakim sa kim razgovara. A ipak, zapitajte se - je li sve to gluma?
Nosim šolju do bara za samoposluživanje da je dopunim.
Ja mislim da jeste. Evo da vam kažem zašto.
Kao prvo, svi vi koji slušate, sumnjam da će vam Tajler dozvoliti
da vidite slike na kojima masiram Kortni leđa.
Posuda s mlekom mi klizi iz prstiju i udara o pult. Hvatam je pre
nego što je pala na pod, a onda se obazrem preko ramena. Devojka za
kasom zabacuje glavu i smeje se.
Kortni je ona iz Hanine sobe?
Hana pravi posebno dugačku pauzu. Zna da je potrebno vreme da
se izborimo s tom informacijom.
72 Džej Ašer
Ako ste videli te slike, blago vama. Sigurna sam da su veoma seksi.
Ali kao što sada znate, mi na njima poziramo.
Poziranje. Veoma zanimljiva reč da se sažeto opiše Kortnina priča.
Zato što kada pozirate, znate da neko gleda. Osmehujete se svojim
najlepšim osmehom. Trudite se da zasijaju najprijatnije osobine vaše
ličnosti.
Za razliku od Kortnine slike u knjizi za žvrljanje.
U srednjoj školi, ljudi uvek gledaju, tako da uvek ima razloga za
poziranje.
Pritiskam vrh aparata za kafu i mlaz tamne tečnosti sipa mi u šolju.
Mislim da to ne radiš namerno, Kortni. I zato sam te stavila na ove
kasete. Da ti pokažem kako ono što radiš deluje na druge. Tačnije,
kako je delovalo na mene.
Kortni zaista deluje kao iskreno mila osoba. To što je čula svoju
priču ovde, na ovim kasetama, sigurno ju je ubilo.
Niz kičmu mi prolazi drhtaj. „Ubilo.” Fraza koju ću od sada
izbaciti iz rečnika.
Kortni Krimsen. Ime zvuči gotovo previše savršeno. A kao što sam
rekla, savršeno i izgledaš. Preostalo je još jedino... da budeš savršena.
Pošto sam pomešao kafu, mleko i kocke šećera, vraćam se za sto.
I tu ti odajem poštovanje. Mogla si da se opredeliš za put kučke i
da ipak imaš sve prijateljice i momke koje poželiš. Ti si umesto toga
krenula putem umilnosti, tako da te svi vole i da te niko živ ne mrzi.
Da budem veoma jasna. Ja te ne mrzim, Kortni. Zapravo, ne mogu
da kažem ni da mi se ne dopadaš. Ali neko vreme sam mislila da ti i ja
postajemo drugarice.
Toga se ne sećam. Mislim da ih nikada nisam video da se druže.
Ispostavilo se da si me samo spremala da postanem još jedna
recka u rubrici Ljudi koji misle daje Kortni Krimsen stvarno super
devojka. Još jedan garantovani glas za Najomiljeniju osobu u
maturantskom godišnjaku.
A pošto si mi to jednom uradila i pošto sam ja to shvatila, gledala
sam te kako to radiš drugima.
Trinaest razloga 73
Ovde je, Kortni, tvoj doprinos antologiji moga života.
Je li ti se ovo dopalo? Antologija mog života?
Upravo sam to smislila.
Stavljam ranac u krilo i otvaram najveći džep.
Dan pošto je. Tajler snimio svoje spontane fotografije počeo je kao
svaki drugi. Zvono za prvi čas je zazvonilo a Kortni je, kao i obično,
dotrčala nekoliko sekundi prekasno. To nije bilo bilo bitno, zato što ni
gospoda Dilard još nije bila stigla.
Što takođe nije neobično.
Vadim Haninu mapu i rasklapam je na stolu.
Pošto si dovršila ćaskanje s osobom ispred sebe, Kortni, kucnula
sam te po ramenu. Istog trena kada si me pogledala u oči, obe smo
počele da se smejemo. Izgovorile smo nekoliko rečenica od dve i tri
reči, ali se ne sećam ko je šta rekao, zato što si izgovarala ono što sam
i ja mislila.
„Tako uvrnuto.“
„Znam.“
„Ma je li moguće?“
„Možeš da zamisliš?“
„Skroz smešno.“
Onda, kada se gospođa Dilard napokon pojavila, ti si se okrenula
prema njoj. A kada se čas završio, otišla si.
Na mapi tražim crvenu zvezdicu za Tajlerovu kuću. Jednim delom
se osećam čudno što tako pomno pratim Haninu priču. Kao da sam
opsednut. Previše opsednut. Dok drugi deo mene želi da porekne tu
opsednutost.
Tek kada sam zakoračila u hodnik na putu za drugi čas, pomislila
sam, čekaj malo. Nije se pozdravila.
Samo radim ono što me je zamolila. To nije opsednutost. To je
poštovanje. Sprovodim u život njen poslednji zahtev.
Jesi li se uopšte ikada pozdravljala? Ne, ne često. Međutim, posle
te prethodne noći, ovog puta je delovalo namerno. Izgleda da sam
74 Džej Ašer
mislila kako ćemo, posle onoga što smo zajedno doživele pre manje od
dvadeset četiri časa, sada biti nešto više od uzgrednih poznanica.
A-4. Crvena zvezdica na Tajlerovoj kući.
Ipak, očigledno smo to ponovo postale. Pozdravljale smo se u
hodnicima i ponekad bi mi ti rekla zdravo posle časova, ali tako si se
ponašala i prema mnogim drugima.
Sve do one noći na žurci.
Sve do one noći kada sam ti ponovo bila potrebna.

Potrebno mi je malo da se saberem. Ne mogu više da slušam dok to ne
uradim.
Skidam slušalice i kačim ih oko vrata. Devojka s kojom sam išao
na opštetehničko prolazi s plastičnom kadicom, skuplja šolje i tanjire s
praznih stolova. Dok raščišćava mesto pored mene, skrećem pogled ka
tamnom prozoru. Njen odraz pogleda ka meni nekoliko puta, ali se ja
ne okrećem.
Pošto je otišla, pijem kafu i trudim se iz sve snage da ne mislim.
Samo čekam.
Petnaest minuta kasnije, autobus prolazi kraj ulaza u Mone i
čekanje je gotovo. Uzimam mapu, prebacujem ranac preko ramena i
trčim ka vratima.
Autobus se zaustavio na daljem uglu. Trčim niz pločnik, pa uz
stepenice autobusa i nalazim prazno sedište u sredini.
Vozač me gleda u retrovizoru. „Idem pre voznog reda”, kaže.
„Čekamo ovde nekoliko minuta.”
Klimam glavom, pritiskam slušalice na uši i gledam kroz prozor.

Najpre da vam kažem da će kasnije na kasetama biti jedna mnogo
veća, mnogo važnija žurka.
Je li to - to? Da li se tada ja pojavljujem?
Trinaest razloga 75
Ali ovo je žurka koja uvodi Kortni u igru. Bila sam u školi, s rancem
na leđima, izlazila sam s prvog časa kada si me uhvatila za ruku.
„Hana, čekaj malo“, rekla si. „Kako si?“ Tvoj osmeh, tvoji zubi...
besprekorni. Verovatno sam odgovorila: „Nije loše“ ili „Dobro sam,
a ti?“ Iskreno, zapravo me nije bilo briga, Kortni. Svaki put kada su
nam se pogledi ukrstili u gužvi u hodniku i kada sam videla da tvoj
pogled preskače na nekog drugog, sve sam te manje poštovala.
Ponekad sam se i pitala koliko ljudi u tom hodniku oseća isto.
Onda si me pitala jesam li čula za žurku te večeri. Rekla sam da
jesam ali da mi se nešto ne ide pa da tamo lutam i tražim nekoga s kim
bih razgovarala. Ili da mi nije do lutanja i traženja nekoga ko će me
spasti od razgovora s nekim drugim.
„Trebalo bi da idemo zajedno“, rekla si ti. Pa si nakrivila glavu,
blesnula osmehom i - mada to verovatno samo zamišljam - mislim da
si čak malo i zatreptala.
Da, to je Kortni. Niko ne može da joj odoli, a flertuje sa svima.
„Zašto?“ upitala sam. „Zašto bi trebalo da idemo na žurku
zajedno?“
To te je očigledno začudilo. Hoću da kažem, ti si očigledno to što
jesi i svi žele da idu na žurku s tobom. Bar da ih drugi vide kako
dolaze na žurku s tobom. Svi! Momci. Devojke. Svejedno. Ljudi ti se
toliko dive.
Dive? Ili su se divili? Pošto mi se nekako čini da će se to
promeniti.
Većina njih, nažalost, ne shvata koliko ti pažljivo gradiš tu sliku.
Ponovila si moje pitanje. „Zašto bi trebalo da idemo na žurku
zajedno? Hana, pa da bismo mogle da se družimo.“
Pitala sam zašto hoćeš da se družiš pošto si me toliko dugo
ignorisala. Porekla si, naravno, da si me ignorisala. Rekla si mi da
sam sigurno nešto pogrešno protumačila. A žurka bi bila dobra
prilika da se bolje upoznamo.
I mada sam još bila sumnjičava, ti si ono što si i svi žele da idu na
žurku s tobom.
76 Džej Ašer
Ali ti si znala, Hana. Znala si, a ipak si pošla. Zašto?
„Super!", rekla si. „Umeš da voziš?"
A meni je srce malo preskočilo.
Ipak sam ga smirila i ponovo prešla preko svojih sumnji.
..Naravno, Kortni“, odgovorila sam. „Kad se nalazimo?“
Otvorila si svesku i iscepala list iz nje. Sićušnim plavim slovima
napisala si svoju adresu, vreme i svoje inicijale: K.K. Pružila si mi
papir i rekla: „Biće super!“ Onda si pokupila svoje stvari i otišla.
Vrata autobusa se zatvaraju i odvajamo se od ivičnjaka.
Znaš šta, Kortni? Kad si pošla ka vratima, zaboravila si da se
pozdraviš.
Dakle evo moje teorije o tome zašto si želela da ideš na žurku sa
mnom: Znala si da sam besna što me ignorišeš. U najmanju ruku si
znala da sam povređena. A to nije valjalo za tvoj besprekorni ugled.
To je moralo da se promeni.
D-4 na vašim mapama, društvo. Kortnina kuća.
Ponovo otvaram mapu.
Pošto sam stala ispred tvoje kuće, ulazna vrata su se širom
otvorila. Izašla si, doskakutala niz trem i prilaz. Pre nego što je
zatvorila vrata, tvoja mama se sagnula da dobro osmotri unutrašnjost
mojih kola.
Ne brinite, gospođo Krimsen, pomislila sam. Unutra nema
momaka. Nema alkohola. Nema droge. Nema zabave.
Zašto osećam toliku obavezu da pratim njenu mapu? Ne moram to
da radim. Slušam njene kasete, baš svaku, od početka do kraja, i to bi
trebalo da je dovoljno.
Ali nije.
Otvorila si prednja vrata, sela do mene i vezala pojas. „Hvala ti na
vožnji“, rekla si.
Ne pratim mapu zato što ona to želi od mene. Pratim je zato što
moram da shvatim. Šta god bude potrebno, moram istinski da shvatim
šta joj se dogodilo.
Trinaest razloga 77
Hvala na vožnji? Budući da sam već slutila zašto si me pozvala, to
nikako nije bio pozdrav koji sam želela da čujem.
D-4. Samo nekoliko blokova od Tajlerove kuće.
Volela bih da sam grešila u vezi s tobom, Kortni. Stvarno. Želela
sam da to vidiš kao da sam došla po tebe da zajedno idemo na žurku.
To je nešto veoma različito od toga da te ja tamo vozim.
U tom trenutku sam znala kako će se žurka odvijati za nas dve. Ali
kako se okončala? Pa, to je bilo iznenađenje. To je bilo... uvrnuto.
Za naslon svakog sedišta, iza ploče od pleksiglasa, zalepljena je
mapa svih gradskih autobuskih linija. Od mesta gde sam ga uhvatio,
autobus će me provesti kraj Kortnine kuće, skrenuti levo jednu ulicu
pre Tajlerove, pa stati.
Parkirale smo dve-tri ulice dalje; bliže nismo našle mesto. Moj
muzički uređaj u kolima je od onih što nastavljaju da sviraju i pošto se
motor isključi. Neće stati sve dok neko ne otvori vrata. Te noći,
međutim, kada sam otvorila vrata, muzika nije stala... samo je zvučala
kao da dopire izdaleka.
„O moj bože", rekla si ti. „Mislim da se to čuje muzika sa žurke!“
Jesam li spomenula da smo bile tri ulice daleko? Toliko je glasno
bilo. Žurka je prosto prizivala posetu policije.
Zbog toga ja ne idem na mnogo žurki. Malo mi nedostaje da
budem đak generacije. Jedna greška bi mogla sve da mi pokvari.
Zauzele smo mesto u bujici klinaca koji su išli na žurku - kao da
smo se izmešale s jatom lososa koji putuju uzvodno na parenje. Kad
smo stigle, dva fudbalera - koji na žurke nikada nisu dolazili bez
svojih majica - stajala su na kapiji i skupljala novac za pivo. Zato sam
gurnula ruku u džep da nešto nađem.
Ti si mi viknula, da nadglasaš muziku: „Ne brini za to!“
Stigle smo do kapije i jedan momak je rekao: „Dva dolara čaša.“
Onda je shvatio s kim razgovara. „O. Hej, Kortni. Izvoli.“ Pa ti je
pružio crvenu plastičnu čašu.
Dva dolara? Samo? Znači za devojke važi drugačija cena.
78 Džej Ašer
Klimnula si glavom ka meni. Momak se osmehnuo, pa mi pružio
čašu, ali kada sam je uhvatila, on je nije pustio. Rekao mi je da mu
zamena stiže svakog časa i da bi trebalo da se malo družimo.
Osmehnula sam mu se, ali si me ti zgrabila za ruku i odvukla me kroz
kapiju.
„Nemoj“, rekla si mi. „Veruj mi.“
Upitala sam zašto, ali si ti pogledom pretraživala gomilu i nisi me
čula.
Ne sećam se nikakvih priča o Kortni i fudbalerima. O košarkašima,
da. O mnogima. Ali o fudbalerima? Nijedne.
Onda si rekla kako bi trebalo da se razdvojimo. Znaš li šta sam
prvo pomislila kada si to rekla, Kortni? E, stvarno nije potrajalo.
Rekla si da moraš da vidiš nekoliko ljudi i da ćemo se naći kasnije.
Slagala sam i rekla da i ja moram s nekim da se vidim.
Onda si mi rekla da ne odlazim bez tebe. „Inače nemam prevoz,
sećaš se?“
Kako sam mogla da zaboravim, Kortni?
Autobus skreće u Kortninu ulicu, gde je u otprilike svakom trećem
dvorištu poboden znak PRODAJE SE. Dok prolazimo Kortninu kuću,
gotovo očekujem da vidim sprejem nacrtanu crvenu zvezdicu na
njenim vratima. Trem je, međutim, prekriven tamom. Nema svetiljki
na tremu. Nema svetla ni u jednom prozoru.
Ali ti si mi se osmehnula. I napokon, rekla si čarobne reči. „Ćao,
vidimo se.“
„Promašio si stanicu, Klej?”
Ledena jeza mili mi uz kičmu.
Glas. Devojački glas. I to ne iz slušalica.

Neko je izgovorio moje ime. Samo, odakle.
Na drugoj strani autobusa tamni pojas prozora deluje kao ogledalo.
Vidim odraz devojke koja sedi iza mene. Možda je moja vršnjakinja.
Poznajem li je? Okrećem se da je pogledam preko naslona.
Trinaest razloga 79
Skaj Miler. Moja simpatija iz osmog razreda. Osmehuje se, ili je to
više podrugljiv mali kez, zato što zna da me je skroz prepala.
Skaj je oduvek bila lepa, ali se ponaša kao da na to nikada u životu
nije ni pomislila. Posebno poslednjih nekoliko godina. Svakog dana se
oblači u bezbojnu, bezobličnu odeću. Gotovo da se sahranjuje u njoj.
Noćas je u debelom sivom duksu i sličnim pantalonama.
Skidam slušalice s ušiju. „Zdravo, Skaj.”
„Promašio si kuću?” pita ona. Odavno mi nije uputila toliko reči.
Odavno nisam čuo da je nekome uputila toliko reči. „Zaustaviće se
ako ga pitaš.”
Odmahujem glavom. Ne. Nije moja kuća.
Na sledećoj raskrsnici autobus skreće levo, pa se zaustavlja. Vrata
se otvaraju i vozač viče: „Izlazi neko?”
U retrovizoru hvatam njegov pogled. Onda se ponovo okrećem
Skaj. „Kuda si pošla?” pitam.
Vraća se onaj neprijatni smešak, a oči joj ostaju usredsređene na
moje. Mnogo se trudi da mi bude nezgodno, i uspeva joj.
„Nikuda nisam pošla”, kaže napokon.
Zašto to radi? Šta se to desilo između osmog razreda i danas? Zašto
toliko želi da bude otpadnik? Šta se promenilo? Niko ne zna. Jednog
dana, bar je to toliko brzo izgledalo, odjednom više nije želela ničemu
da pripada.
Mada ovo zapravo jeste moja stanica i trebalo bi da siđem. Na pola
puta između dve crvene zvezdice: Tajlerove i Kortnine kuće.
Ili bih umesto toga mogao da ostanem i popričam sa Skaj. Tačnije,
mogao bih da ostanem i pokušavam da porazgovaram s njom. Gotovo
garantovan jednosmerni razgovor.
„Vidimo se sutra”, kaže ona.
I to je to. Razgovor je okončan. Jednim delom, priznajem, laknulo
mi je.
„Vidimo se”, kažem.
Dižem ranac preko ramena i odlazim ka prednjim vratima.
Zahvaljujem vozaču i vraćam se na hladni vazduh napolju. Vrata se
80 Džej Ašer
zatvaraju iza mene. Autobus odlazi. Skajin prozor prolazi pored mene,
glava joj je naslonjena na staklo, oči zatvorene.
Stavljam ranac na oba ramena i pritežem kaiševe. Ponovo sam
sam. Polazim ka Tajlerovoj kući.
U redu, ali kako ću znati koja je njegova kuća? Ovo je taj blok, to
znam, i znam da je na ovoj strani bloka, ali Hana nije ostavila adresu.
Ako mu je svetio u sobi uključeno, možda ću videti roletne od
bambusa.
Kako koja kuća prolazi tražim pogledom te roletne, trudeći se da
ne zurim predugo.
Možda mi se posreći. Možda će mu u dvorištu stajati znak VOAJER -
IZVOLITE.
Ne mogu da prigušim smeh na sopstvenu glupu foru.
Deluje mi ružno tako se smejati, kada me od Haninih reči razdvaja
tek pritisak na dugme. Pa ipak i prija. Kao da sam se nasmejao prvi
put posle mnogo meseci, mada su prošli tek sati.
Onda je ugledam, dve kuće dalje.
Prestajem da se osmehujem.
Svetio u sobi je uključeno a roletne od bambusa spuštene. Paukova
mreža od srebrne lepljive trake drži polomljeni prozor da se ne
raspadne.
Je li to bio kamen? Je li to neko kamenom gađao Tajlerov prozor?
Neko koga poznajem? Neko sa spiska?
Dok se približavam, gotovo mogu da zamislim Hanu kako stoji
pored njegovog prozora i šapuće u kasetofon. Reči pretihe da ih čujem
s ove udaljenosti. Na kraju, reči ipak dopiru do mene.
Četvrtasta živica razdvaja Tajlerove dvorište od susednog. Idem ka
njoj da se sklonim od pogleda. Jer on sigurno gleda. Pazi. Čeka da mu
neko skroz razbije prozor.
„Hoćeš nešto da baciš?”
Ponovo me podilazi ledena jeza. Naglo se okrećem, spreman da
nekoga udarim i pobegnem.
„Čekaj! Ja sam.”
Trinaest razloga 81
Markus Kuli, iz škole.
Naginjem se napred, polažem ruke na kolena. Iscrpen. „Šta radiš
ovde?”, pitam.
Markus drži kamen velik kao pesnica tik ispod mojih očiju. „Uzmi
ga”, kaže.
Gledam ga. „Zašto?”
„Osećaćeš se bolje, Klej. Stvarno.”
Gledam prozor. Lepljivu traku. Onda spuštam pogled i sklapam
oči, odmahujem glavom. „Da pogađam, Markuse. Ti si na kasetama.”
Ne odgovara. Ni ne mora. Pošto sam podigao pogled, vidim mu u
uglovima očiju s mukom obuzdan osmeh. A u toj borbi vidim da ga
nije sramota.
Pokažem glavom ka Tajlerovom prozoru. „To si ti uradio?”
On mi gura kamen u ruku. „Bio bi prvi koji bi odbio, Klej.”
Srce počinje da mi lupa. Ne zato što Markus stoji tu, ili zato što
Tajler stoji negde drugde, ili zbog teškog kamena u ruci, već zbog
onoga što mi je upravo rekao.
„Ti si treći koji je došao ovamo”, kaže. „Plus ja.”
Pokušavam da zamislim još nekoga sem Markusa, nekoga sa
spiska, kako gađa kamenom Tajlerov prozor. Ali ne mogu.
Besmisleno je.
Svi smo na spisku. Svi mi. Svi smo zbog nečega krivi. Zašto je
Tajler drugačiji nego ma ko od nas?
Gledam kamen u Markusovoj ruci. „Zašto ovo radiš?” pitam ga.
Pokazuje glavom preko ramena, niz ulicu. „Ono tamo je moja
kuća. Ona s upaljenim svetlom. Posmatrao sam Tajlerovu kuću da
vidim ko će sve doći.”
Ne mogu da zamislim da je Tajler rekao svojim roditeljima. Da li
ih je molio da ne zamene staklo, pošto možda sledi još? A šta su mu
oni rekli? Jesu li ga pitali kako zna? Jesu li pitali zašto?
„Prvi je bio Aleks”, kaže Markus. Ne zvuči nimalo posramljeno što
mi to priča. „Sedeli smo kod mene kad je iz čista mira pitao da mu
82 Džej Ašer
pokažem Tajlerovu kuću. Nisam znao zašto, nije baš bilo verovatno da
su drugovi, ali ga je stvarno zanimalo.”
„I šta, prosto si mu dao kamen da gađa njegov prozor?”
„Ne. To je bila njegova ideja. Tada još nisam ni znao za kasete.”
Bacam kamen nekoliko centimetara uvis pa ga hvatam drugom
rukom. Čak i pre nego što ga je prethodno kamenje oslabilo, prozor ne
bi imao izgleda pred ovim. Zašto je onda Markus izabrao ovaj kamen
za mene? Čuo je ostatak kaseta, ali želi da ja dokusurim prozor?
Zašto?
Prebacujem kamen u drugu ruku. Iza Markusovog ramena vidim
svetla na tremu njegove kuće. Trebalo bi da ga pitam koji je prozor
njegov. Trebalo bi da mu kažem da ovaj kamen leti kroz prozor
njegove kuće, a on bi mogao da mi kaže koji je tačno njegov tako da
mu ne preplašim mlađu sestru.
Čvrsto stežem kamen. Čvršće. Ipak nema načina da obuzdam
drhtanje u glasu. „Ti si seronja, Markuse.”
„Molim?”
,,I ti si na kasetama”, kažem. „Je li tako?”
„Isto kao i ti, Klej.”
Glas mi se trese od mešavine gneva i pokušaja da potisnem suze.
„Po čemu se to mi razlikujemo od njega?”
„On je voajer”, kaže Markus. „Manijak. Virio je kroz Hanin
prozor, zašto onda da ne razbijemo njegov?”
„A ti?”, pitam. „Šta si ti uradio?”
Njegove oči na trenutak zure kroz mene. Onda zatrepće.
„Ništa. Smešno je”, kaže. „Meni nije mesto na tim kasetama. Hana
je samo tražila izgovor da se ubije.”
Puštam kamen da padne na pločnik. Bilo je ili to ili da ga njime na
licu mesta razvalim u lice.
„Marš od mene”, kažem mu.
„Ovo je moja ulica, Klej.”
Prsti mi se skupljaju i stežu u pesnicu. Gledam dole u kamen,
čeznem da ga ponovo podignem.
Trinaest razloga 83
Međutim, okrećem se. Brzo. Prelazim pločnik dužinom Tajlerove
kuće nijednom ne pogledavši prozor. Ne smem sebi da dozvolim da
mislim. Skidam slušalice sa vrata i stavljam ih nazad na uši. Guram
ruku u džep i puštam kasetu.

Jesam li se razočarala kad si se tako oprostila od mene, Kortni?
Ne mnogo. Teško je biti razočaran kada se ono što očekuješ
ispostavi kao istinito.
Nastavi da hodaš, Klej.
Jesam li se osećala iskorišćeno? Apsolutno.
Pa ipak, sve vreme dok me je koristila Kortni je verovatno mislila
da usavršava svoju sliku u mojim očima. Čini mi se da je kontraproduktivno
prava reč.
Te noći mi se mnogo toga desilo prvi put. Prvi put sam videla tuču
- što je bilo grozno. Nemam pojma zbog čega je izbila, ali je počela
tačno iza mene. Dva momka su vikala, a kada sam se okrenula, grudi
su im bile razmaknute jedno dva centimetra. Oko njih su počeli da se
okupljaju, da ih lože. Rulja se pretvorila u debeo zid, koji nije
dozvoljavao da se situacija ohladi. Bilo im je potrebno samo da jedne
grudi pređu razmak, makar i slučajno, i počeće.
To se i desilo.
Gurkanje grudima pretvorilo se u guranje rukama, koje je smesta
postalo pesnica u bradu.
Posle još dva udarca okrenula sam se i probila kroz zid ljudi, tada
već četiri reda debeo. Neki pozadi su se propinjali na prste da bolje
vide.
Odvratno.
Utrčala sam unutra, potražila kupatilo u kome ću se sakriti. Nije
mi bilo fizički zlo. Ali mentalno... um mi se izvijao na toliko načina.
Nisam mogla da mislim ni na šta sem na potrebu da povratim.
84 Džej Ašer
Vadim mapu i tražim najbližu zvezdicu koja nije Kortnina. Tamo
ne idem. Neću da slušam Hanu kako priča o njoj dok zurim u njenu
mračnu, praznu kuću.
Prelazim na sledeće.
Jednom smo na zdravstvenom obrazovanju gledali dokumentarac o
migrenama. Jedan od ljudi s kojima su razgovarali padao je na kolena
kad dobije napad i udarao glavom o pod. To je skretalo bol iz mesta
duboko u mozgu, gde nije mogao da ga dosegne, u spoljašnji bol nad
kojim je imao kontrolu. Na izvestan način, to bih i ja pokušala da
uradim povraćajući.
Teško ću videti gde su tačno crvene zvezdice ako ne prestanem da
hodam, ako ne stanem pod uličnom svetiljkom. Samo što ne mogu da
prestanem da hodam. Ni na tren.
To što sam videla one tipove kako se mlate da niko ne bi pomislio
kako su slabići bilo je previše za mene. Ugled im je bio važniji nego
rođeno lice. A Kortnin ugled je bio važniji od mog ugleda.
Je li neko na toj žurci zaista poverovao da me je ona povela kao
prijateljicu? Ili su prosto mislili da sam najnovija jadnica na koju se
sažalila?
To izgleda nikada neću saznati.
Ponovo presavijam mapu i stavljam je pod mišku.
Nažalost, jedino kupatilo koje sam našla bilo je zauzeto... pa sam
se vratila napolje. Tuča se okončala, sve je opet bilo sasvim
normalno, a ja sam morala da odem.
Temperatura i dalje pada pa sam u hodu stisnuo ruke oko sebe.
Kada sam se približila kapiji, istoj kapiji na koju sam ušla,
pogodite ko je na njoj stajao sasvim sam.
Tajler Daun... naoružan svojim fotoaparatom.
Vreme je da ostaviš Tajlera na miru, Hana.
Lice mu je bilo prosto neopisivo kad me je ugledao. Delovao mi je
nekako žalosno. Prekrstio je ruke pokušavajući da sakrije fotoaparat
od mog pogleda. Zašto bi to radio kad svi znaju da je on u redakciji
godišnjaka.
Trinaest razloga 85
Ipak sam ga pitala: „Šta će ti to, Tajlere?“
„Koje? O... ovo? Ovaj... godišnjak.“
Onda me je, odnekud iza mene, neko pozvao. Neću vam reći ko,
zato što nije bitno. Sasvim isto kao u slučaju onog ko me uhvati za
dupe u Plavoj tački, ono što će reći bilo je samo posledica postupaka
nekoga drugog - okorelosti nekoga drugoga.
„Kortni kaže da treba s tobom da popričam“, rekao je.
Žurno udahnem. Posle ovoga, tvoj ugled je uništen, Kortni.
Pogledala sam preko njegovog ramena. Na kraju dvorištu, tri
srebrna bureta stajala su usred bazena na naduvavanje punog leda.
Kortni je pored bazena razgovarala s tri momka iz neke druge škole.
Momak koji je stajao preda mnom polako je otpio gutljaj piva.
„Kaže da si zabavno društvo.“
A ja sam počela da smekšavam. Počela sam da spuštam gard.
Jeste, možda sam bila u pravu i Kortni nije zanimalo ništa drugo sem
da spase svoj ugled. Možda je pomislila da ću, ako pošalje nekog
slatkog momka da razgovara sa mnom, zaboraviti koliko me je
ignorisala na žurci.
Jeste, bio je nekako sladak. I u redu, možda sam bila spremna na
malo selektivne amnezije.
Ali nešto se desilo, Hana. Šta?
Pošto smo neko vreme pričali, taj tip je rekao da mora nešto da mi
prizna. Kortni ga zapravo nije poslala, ali ju je načuo kako priča o
meni i zato je došao i našao me.
Pitala sam ga šta je Kortni rekla, a on se samo osmehnuo i
zagledao u travu.
Bilo mi je dosta tih igara! Rekla sam mu da mora da mi kaže.
„Da si zabavna za druženje“, ponovio je.
Počela sam ponovo da dižem zid, ciglu po ciglu. „Kako to...
zabavna?“
Slegnuo je ramenima. „Kako?“
86 Džej Ašer
Spremni za ovo, slušaoci? Naša mila mala gospođica Krimsen
rekla je tom momku, i svima ostalima koji su se zatekli u blizini, da u
komodi u svojoj spavaćoj sobi krijem nekoliko priličnih iznenađenja.
Dah mi zastaje kao da me je neko iznenada udario u stomak.
To je izmislila! Kortni je to skroz izmislila.
Krajičkom oka videla sam Tajlera Dauna kako se udaljava.
Sada su već navirale suze. „Je li rekla šta to ima unutra?“, upitala
sam.
Ponovo se osmehnuo.
Lice mi je usplamtelo, ruke su počele da mi se tresu i pitala sam ga
zašto joj je poverovao. „Zar veruješ u sve što ljudi kažu o meni?"
Rekao mi je da se smirim, da nije važno.
„Jeste!“, rekla sam mu. „Važno je.“
Ostavila sam ga da bih malo porazgovarala kraj bazena s
buradima, ali mi je sinula bolja ideja. Otrčala sam do Tajlera i stala
pred njega. „Hoćeš dobru sliku?“, upitala sam ga. „Hajde sa mnom.“
Uhvatila sam ga za ruku i povela.
Slika! Ona iz knjige za žvrljanje.
Tajler se čitavim putem bunio, mislio je da hoću da snimim bazen s
buradima. „Nikada to neće objaviti“, rekao je. „Znaš, maloletnici i
alkohol?“
Da. Ko bi hteo godišnjak koji prikazuje stvarni život srednjoškolaca?
„Ne to", rekla sam. „Hoću da slikaš mene. Mene i Kortni.“
Kunem se, u tom trenutku po čelu mu je izbio znoj. Ja i devojka
koju sam masirala, ponovo zajedno.
Upitala sam ga je li mu dobro.
„Aha, ne, naravno, dobro.“ Ovo citiram od reči do reči.
Na slici, Hanina ruka je oko Kortninog struka. Hana se smeje, ali
Kortni ne. Uznemirena je.
Sada znam i zašto.
Kortni su upravo dosipali u čašu pa sam rekla Tajleru da me
sačeka. Kada me je videla, Kortni me upita je l' se dobro provodim.
Trinaest razloga 87
„Neko bi hteo da te slika“, rekla sam. Onda sam je uhvatila za
ruku i privukla je kod Tajlera. Rekla sam joj da pusti čašu, inače neće
moći da objave sliku u godišnjaku.
Tajler ju je stavio u knjigu za žvrljanje kod Monea. Želeo je da je
vidimo.
To nije bio deo njenog plana. Pozvala me je na žurku samo da
opere svoje divno ime pošto me je onoliko dugo ignorisala. Trajni
snimak koji povezuje nas dve nije trebalo da se desi.
Kortni je pokušala da se izvuče iz mog stiska. „Ne... ne želim",
rekla je.
Naglo sam se okrenula ka njoj. „Zašto, Kortni? Pa zašto si me
pozvala? Molim te nemoj da mi kažeš da sam bila samo šofer.
Stvarno, pomislila sam da postajemo drugarice.“
Sigurno je stavio sliku u knjigu za žvrljanje zato što je znao da je
nikada nećemo naći u godišnjaku. Nikada je neće predati. Ne pošto je
saznao šta fotografija zaista znači.
„Mi jesmo drugarice“, rekla je.
„Onda spusti piće“, rekla sam. „Vreme je za slikanje.“
Tajler je uperio fotoaparat i izoštrio objektiv, čekajući naše divne,
prirodne osmehe. Kortni je spustila piće kraj sebe. Stavila sam joj
ruku oko struka i rekla joj: „Ako ikada poželiš da nešto pozajmiš iz
moje komode, slobodno reci.“
„Spremne?", upitao je Tajler.
Nagnula sam se napred, glumeći da mi je neko upravo ispričao
najsmešniji vic na svetu. Klik.
Onda sam im rekla da odlazim, zato što je žurka smor.
Kortni me je preklinjala da ostanem. Rekla mi je da budem
razumna. Možda i jesam bila pomalo neosetljiva. Mislim, ona nije bila
spremna da pođe. Kako će se vratiti kući ako je šofer ne sačeka?
„Nađi nekog drugog da te vozi“, rekla sam. Pa sam otišla.
Jedan deo mene najradije bi se rasplakao zato što sam bila toliko u
pravu u vezi s pozivom. Umesto toga, na dugom putu do kola, počela
sam da se smejem. I viknula sam drveću: „Šta se dešava?“
88 Džej Ašer
A onda je neko viknuo moje ime.
„Šta hoćeš, Tajlere?“
Rekao mi je da sam u pravu za žurku. „Žurka je stvarno smor.“
„Ne, Tajlere. Nije“, rekla sam. Onda sam ga pitala zašto me prati.
Oči su mu se spustile na fotoaparat, igrao se objektivom, treba mu
prevoz kući, rekao je.
Na to sam zaista počela da se smejem. Ne posebno na to što je
rekao, već na apsurdnost čitave te noći. Zar stvarno nije imao pojma
da znam za njegovo noćno šunjanje - za njegove noćne misije? Ili se
iskreno nadao da ne znam? Zato što dokle god ne znam, možemo da
budemo drugovi, je li tako?
„Dobro“, rekla sam. „Ali nigde se ne zaustavljamo.“
U povratku je nekoliko puta pokušao da zapodene razgovor, ali bih
ga svaki put presekla. Nisam htela da se ponašam kao da je sve u
redu, jer nije bilo.
Pošto sam ga ostavila, otišla sam kući najdužim mogućim putem.
Sve mi se čini da ću to i ja uraditi.
Istraživala sam uličice i skrivene puteve za koje nisam ni znala da
postoje. Otkrila sam četvrti koje su mi bile potpuno nove. I napokon...
otkrila sam da mi je muka od ovog grada i svega u njemu.
I ja počinjem da dolazim do istog zaključka, Hana.
Sledeća strana.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

10 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:03 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 3: STRANA B

Koliko vas pamti „Simpatije za dolar"?
Koliko nas bi ih radije zaboravilo?
Bile su zabavne, zar ne? Popuniš upitnik, kompjuter ti analizira
odgovore, a onda ih unakrsno upoređuje s drugim upitnicima. Za
dolar dobiješ ime i broj tvoje jedne i jedinstvene srodne duše. Za pet
dolara, dobiješ prvih pet na spisku. I hej! Sav prihod ide u
dobrotvorne svrhe.
Veseli kamp.
Veseli kamp.
Svakog jutra preko ozvučenja čuju se vesele objave. „Ne
zaboravite, imate još samo četiri dana da predate upitnike, još samo
četiri dana usamljenosti dok vam ne otkrijemo pravu ljubav.“
Svakog jutra nova cvrkutava navijačica nastavljala je
odbrojavanje. „Još samo tri dana... Samo još dva dana... Još samo
jedan dan... Danas je taj dan!“
Za svaku stopu pločnika kojom se udaljavam od Tajlerove kuće i
Markusa mišići u ramenima malčice mi se opuštaju.
Onda je čitav odred navijačica pevao nešto o simpatijama.
Za pesmom su, naravno, sledili podvriskivanje i poklici. Uvek sam
ih zamišljala kako se ritaju, izvode špage i mlataraju onim pufnama u
sobi iz koje se emituje program.
Jednom sam prošao pored te sobe, po zadatku za nekog profesora, i
tačno su to radile.
I da, jesam popunila svoj upitnik. Čitavog života sam se ložila na
ankete i testove. Ako ste me nekada uhvatili kako čitam neki od onih
90 Džej Ašer
tinejdžerskih časopisa, kunem se da to nije bilo zbog saveta za
šminkanje. Nego zbog testa.
Zato što se nikada nisi šminkala, Hana. To ti nije bilo potrebno.
Dobro, neki saveti o kosi i šminkanju bili su korisni.
Šminkala si se?
Ali sam časopise uzimala samo zbog testova. Saveti su bili bonus.
Sećate li se onih anketa o izboru karijere koje smo morali da
popunjavamo u prvoj godini, onih koji će nam navodno pomoći da
odaberemo izborne predmete? Po rezultatima moje ankete, bila bih
sjajan drvoseča. A ako se ta karijera izjalovi, mogu se osloniti na
rezervnu, karijeru astronauta.
Astronaut ili drvoseča? Ozbiljno? Hvala na pomoći.
Ja se ne sećam svog rezervnog zanimanja, ali i meni je kao prvo
ispao drvoseča. Pokušao sam da provalim zašto mi je test to predvideo
kao najbolje zanimanje. Jeste, označio sam da volim prirodu, ali ko je
ne voli? To ne znači da volim da sečem drva.
Upitnik se sastojao iz dva dela. Prvo opišete sami sebe. Boja kose.
Boja očiju. Visina. Građa. Omiljena vrsta muzike i film. Onda
zaokružite tri omiljene stvari koje radite vikendom. Što je smešno, zato
što je autor upitnika zaboravio da napiše opijanje i seks - što bi bio
najtačniji odgovor za veliku većinu naših učenika.
Sve u svemu, bilo je oko dvadeset pitanja. A ja znam, po tome ko se
pojavio na mom spisku, da nisu svi odgovarali iskreno.
Na sredini pločnika, pod uličnom svetiljkom, nalazi se
tamnozelena metalna klupa. Nekada je to možda bila autobuska
stanica, ali sada je samo klupa za odmor. Za stare, za svakog previše
umornog da hoda.
Za mene.
U drugom delu upitnika bio je red na vas da opišete šta tražite kod
srodne duše. Visinu. Građu. Sportski tip ili ne. Stidljiv ili otvoren.
Sedam na hladan metal i spuštam glavu u šake. Samo nekoliko
ulica do kuće, a ne znam kuda da pođem.
Trinaest razloga 91
Dok sam ispunjavala upitnik, shvatila sam da opisujem izvesnu
osobu iz naše škole.
Trebalo je ozbiljno da popunim taj upitnik.
Pomislili biste da ako bi svi moji odgovori opisivali jednu osobu, ta
osoba bi se pojavila bar među mojih prvih pet. Biće ipak da je taj
momak bio imun na navijačice i njihovo navijanje, zato što se nije
pojavio nigde na mom spisku.
I ne, neću vam reći njegovo ime... za sada.
Ja sam svoju anketu iz zezanja popunio kao Holden Kolfild iz
Lovca u žitu, što nam je tog polugodišta bila lektira i što mi je prvo
palo na pamet.
Holden. Kakav bi jeziv prvi momak taj depresivni usamljenik bio
nekoj devojci.
Čim su upitnici razdeljeni, na času istorije, odmah sam ga
popunila.
Na mom spisku je stvarno bilo nekih uvrnutih imena. Tačno onih
devojaka za koje biste i očekivali da će pasti na jednog Holdena
Kolfilda.
Bio je to jedan tipičan dan na času istorije trenera Patrika.
Dešifrovanje beležaka nažvrljanih na tabli, verovatno pet minuta pre
početka časa, a onda prepisivanje istih u svesku. Ako završite pre
kraja časa, pročitajte strane osam do devedeset četiri u udžbeniku... i
nemojte da zaspite.
I bez priče.
Kako sam mogao da znam da će me baš svaka od tih devojaka
pozvati? Pretpostavio sam da su svi u školi doživeli te upitnike kao
šalu. Akciju skupljanja dobrotvornih priloga za Veseli kamp.
Posle časova, otišla sam pravo u kancelariju za učenička pitanja.
Na kraju pulta, najbliže vratima, nalazila se kutija za popunjene
ankete - velika kutija za cipele s prorezom na vrhu, ukrašena isečenim
ružičastim i crvenim srcima. Na crvenim srcima bilo je napisano
SIMPATIJA! Ružičasta su imala zelene znake dolara.
92 Džej Ašer
Presavila sam svoj upitnik nadvoje, ubacila ga u kutiju pa se
okrenula da pođem. Gospođa Benson, sva osmehnuta kao i obično,
stajala je odmah pored kutije.
„Hana Bejker?“, rekla je. „Nisam znala da ste ti i Kortni Krimsen
drugarice.“
Izraz mog lica verovatno je tačno govorio šta mislim, zato što je
odmah krenula da se povlači. „Bar sam mislila da jeste. Tako je
izgledalo. Hoću da kažem, jeste drugarice, zar ne?“
Ta gospođa ne da gura nos u tuđa posla, nego...
Prvo na šta sam pomislila bio je Tajler kako stoji pred mojim
prozorom... i bila sam van sebe od besa! Zar je moguće da je pokazivao
te voajerske slike? Gospođi Benson?
Ne. Gospođa Benson mi je rekla da je tog jutra donela neke čekove
u sobu gde se pripremao godišnjak. Na zidove su bile zalepljene slike
koje će se možda pojaviti u godišnjaku. Na jednoj slici smo bile Kortni
i ja.
Pogodili ste. Bila je to ona slika sa žurke, gde je moja ruka oko
njenog struka, gde izgledam kao da se provodim najluđe u životu.
Prava si glumica, Hana.
Rekla sam joj: „Ne, samo smo poznanice.“
„Pa, to je baš vesela slika“, rekla je gospođa Benson. A ovo, ove
sledeće reči, pamtim tačno: „Kod slika iz godišnjaka najlepše je to što
svi dele taj trenutak sa tobom... zauvek.“
Zvučalo je kao nešto što je rekla već milion puta. Ranije bih se ja
verovatno složila. Ne i za ovu fotografiju. Oni koji će gledati tu
fotografiju sasvim sigurno neće deliti naš trenutak. Neće moći ni
izbliza da zamisle moje misli u tom trenutku. Ni Kortnine misli. Niti
Tajlerove.
Sve je na njoj bilo lažno.
Tada, u toj kancelariji, sa spoznajom da niko ne zna istinu o mom
životu, moje misli o svetu doživele su potres.
Kao kada vozite po neravnom putu i gubite vlast nad volanom i
sletite - samo malčice - s puta. Točkovi dignu prašinu, ali možete da
Trinaest razloga 93
se vratite na kolovoz. Pa ipak, koliko god čvrsto da stežete volan,
koliko god da se upinjete da vozite pravo, nešto nastavlja da vas cima
u stranu. Odjednom gotovo da nemate više nimalo vlasti ni nad čim. A
u nekom trenutku, borba postaje preteška - previše umara - i
pomišljate da dignete ruke. Da dozvolite da se tragedija... ili nešto
drugo... desi.
Čvrsto pritiskam prste na čelo, a palčeve na slepoočnice, i stežem.
Sigurna sam da Kortni na toj slici ima divan osmeh. Lažan, ali
divan.
Nema. Ali ti to nisi mogla da znaš.
Vidite, Kortni je mislila da može da me cima naokolo kad god joj
se prohte, samo što ja to nisam dozvolila. Umesto toga sam cimnula
samu sebe nazad na put taman dovoljno da nju gurnem... makar samo
na trenutak.
A sada upitnik za Dan zaljubljenih. Je li to prosto bila nova prilika
da skrenem s puta? Hoće li taj upitnik biti za momke koji su našli moje
ime na svom spisku onaj traženi izgovor da me pozovu da izađemo?
Hoće li ih to naročito uzbuditi posle glasina koje su čuli?
Pogledala sam prorez na kutiji za cipele, previše uzan da
provučem prste kroz njega. Ipak sam mogla da podignem poklopac i
izvadim svoj upitnik. Bilo bi tako lako. Gospođa Benson bi pitala
zašto, a ja bih odglumila da me je sramota što sam popunjavala
ljubavni upitnik. Shvatila bi.
Ili sam mogla da... sačekam i vidim.
Da sam bio pametan, da sam iskreno popunio upitnik, opisao bih
Hanu. I možda bismo razgovarali. Ozbiljno razgovarali. Ne bismo se
samo zezali kao prošlog leta u bioskopu.
To, međutim, nisam uradio. Nisam tako razmišljao.
Hoće li većina učenika, kao što sam očekivala, dobiti spisak i samo
se nasmejati ne pridajući tome nikakvu pažnju? Ili će ih upotrebiti?
Da su se Hanini ime i broj pojavili na mom spisku, da li bih je
pozvao?
94 Džej Ašer
Naslanjam se na hladnoj klupi, zabacujem glavu. Daleko, kao da će
mi kičma pući pri vrhu ako nastavim.
Ne može bogzna šta poći naopako. Upitnik je zezanje. Niko ga neće
koristiti. Smiri se, Hana. Nećeš sama sebi da smestiš.
Ali ako sam u pravu - ako sam ispravno procenila situaciju - ako
sam protiv svoje volje dala nekom izgovor da proveri glasine o meni...
pa... ne znam. Možda ću samo slegnuti ramenima. Možda ću se
naljutiti.
Ili ću možda dići ruke i predati se.
Tada sam prvi put videla mogućnosti u predaji. Čak sam u njoj
našla nadu.
Još od Ketine oproštajne žurke nisam prestajao da mislim o Hani.
Kako je izgledala. Kako se ponašala. Kako se to nikada nije poklapalo
s onim što sam o njoj čuo. Ali previše sam se bojao da sam otkrijem
istinu. Previše sam se bojao da će mi se smejati ako je pozovem da
izađemo.
Prosto sam se previše bojao.
Dakle, šta sam mogla? Mogla sam da izađem iz kancelarije kao
pesimista i ponesem upitnik sa sobom. Ili sam mogla da izađem kao
optimista i da se nadam najboljem. Na kraju sam izašla iz te
kancelarije a moj upitnik je i dalje bio u kutiji i nisam bila sigurna šta
sam. Optimista? Pesimista?
Nijedno ni drugo. Budala.
Sklapam oči, usredsređujem se na hladni vazduh što struji oko
mene.
Kada sam letos otišao u bioskop da se prijavim za posao, odglumio
sam da sam iznenađen što Hana tu radi. U stvari je to bio jedini razlog
što sam se prijavio.
„Danas je taj dan!“, rekla je navijačica... navijački veselo,
naravno. „Preuzmite imena svojih simpatija u kancelariji za učenička
pitanja.“
Trinaest razloga 95
Prvog dana na poslu rasporedili su me na isti štand s grickalicama
kao i Hanu. Ona mi je pokazala kako da na kokice sipam preliv od
putera.
Rekla je da ako dođe neko ko mi se sviđa ne stavim puter u donju
polovinu posude. Tako će na pola filma izaći da traži još. A onda
okolo neće biti toliko ljudi i moći ćemo da pričamo.
Nikada to nisam uradio. Zato što je mene zanimala Hana. A na
pomisao da je to radila zbog drugih momaka postajao sam
ljubomoran.
Nisam još bila odlučila želim li da otkrijem s kim me je upitnik
spojio. Kakve sam sreće, to će biti neki drugi drvoseča. Ali kada sam
prošla kraj kancelarije i videla da unutra niko ne čeka u redu,
pomislila sam... ma ko ga šiša.
Prišla sam pultu i htela da kažem svoje ime, ali me je navijačica za
kompjuterom prekinula.
„Hvala što podržavaš navijačice, Hana.“ Nakrivila je glavu pa se
osmehnula. „To je zvučalo glupo, a? Moram to svakome da kažem.“
Verovatno je to bila ista navijačica koja je meni dala rezultate
ankete.
Ukucala je moje ime u kompjuter, pritisnula enter i onda upitala
koliko imena želim. Jedno ili pet? Stavila sam na pult pet dolara.
Pritisnula je dugme s brojem pet i štampač na mojoj strani pulta
ispljunu moj spisak.
Rekla mi je da su štampač stavili na našu stranu tako da navijačice
ne budu u iskušenju da virnu u naša imena. Da ljude ne bude sramota
zbog onih koje su dobili.
Rekla sam joj da je to dobra ideja i počela sam da pregledam svoj
spisak.
„Dakle“, rekla je navijačica, „koga si dobila?“
Sigurno ista navijačica koja je i meni pomogla.
Šalila se, naravno.
Ne, nije.
Polušala, poluzbilja. Stavila sam spisak na pult da ga vidi.
96 Džej Ašer
„Nije loše“, rekla je. „Ooh, ovaj mi se sviđa.“
Složila sam se da spisak nije loš, ali nije ni sjajan.
Slegnula je ramenima i rekla da je moj spisak „onako“. Onda mi
je poverila jednu malu tajnu. Anketa se ne sprovodi na baš potpuno
naučnim metodama.
Osim za ljude koji traže depresivnog usamljenika kao što je Holden
Kolfild. Za takve, anketa je zaslužila Nobelovu nagradu.
Obe smo se složile da mi dva imena na spisku sasvim dobro
odgovaraju. Jedno drugo ime, ono kojim sam ja bila zadovoljna,
izazvalo je njenu potpuno drugačiju reakciju.
„Ne“, rekla je. Sva vedrina je nestala s njenog lica, iz njenog
držanja. „Veruj mi... ne.“
Je li on na tvojim kasetama, Hana? Je li ova kaseta o njemu? Jer
mislim da ova kaseta nije o toj navijačici.
„Ali sladak je“, rekla sam.
„Spolja“, rekla mi je ona.
Izvadila je svežanj petaka iz kase, stavila moj na vrh pa počela da
ih slaže licem nagore.
Nisam nastavila da se raspitujem, iako je trebalo. A za nekoliko
kaseta saznaćete zašto.
Što me podseti, nisam vam rekla koje naš glavni junak na ovoj
kaseti. Srećom, ovo je savršen trenutak da ga predstavim, zato što se
upravo tada pojavio.
Ponovo nisam ja.
Nešto je počelo da zuji. Telefon? Pogledala sam navijačicu, ali je
ona odmahnula glavom. Zato sam prebacila ranac na pult, iskopala
svoj telefon pa se javila.
„Hana Bejker“, rekao je glas. „Lepo je što te vidim.“
Pogledala sam navijačicu i slegnula ramenima. „Ko je to?“ upitala
sam.
„Pogodi odakle mi tvoj broj“, rekao je on.
Rekla sam mu da mrzim nagađanja pa mi je rekao. „Platio sam za
njega.“
Trinaest razloga 97
„Platio si, za moj broj telefona?“
Navijačica je stavila ruku preko usta i pokazala na odštampani
papir - spisak simpatija!
Nema šanse, pomislila sam. Neko zaista zove zato što je moje ime
na njegovom spisku? Pomalo uzbudljivo, jeste. Ali istovremeno i
pomalo uvrnuto.
Navijačica je dodirnula imena onih za koje smo obe mislile da nisu
loši, ali sam ja odmahnula glavom. Te glasove sam poznavala
dovoljno dobro i bilo mije jasno da on nije jedan od njih. Takođe nije
bio ni onaj na koga me je upozorila.
Pročitala sam naglas preostala dva imena na spisku.
„Izgleda da si ti dospela na moj spisak“, rekao je glas, „ali ja
nisam na tvoj.“
U stvari jesi dospeo na njen spisak. Jedan drugi spisak. I prilično
sam siguran da ti se ne dopada što si na njemu.
Pitala sam ga gde je na njegovom spisku iskrsnulo moje ime.
Ponovo mi je rekao da pogađam, a onda hitro dodao da se šali.
„Spremna za ovo?“, upitao je. „Ti si moj broj jedan, Hana.“
Ustima sam oblikovala njegov odgovor - broj jedan! - a navijačica
je počela da cupka gore-dole.
„To je tako kul“, prošaputala je.
Onda me je momak koji me je zvao upitao šta radim za Dan
zaljubljenih.
„Zavisi“, rekla sam mu. „Ko si ti?“
Nije mi odgovorio. Nije ni morao. Pošto sam ga u tom trenutku
videla... kako stoji kod prozora kancelarije. Markus Kuli.
Ćao, Markuse.
Škrgućem zubima. Markus. Trebalo je da ga udarim kamenom
kada mi se ukazala prilika.
Markus je, kao što znate, jedno od najvećih spadala u školi. Ne
propalitet i spadalo, već dobro spadalo.
Ne budi tako sigurna.
98 Džej Ašer
Zaista je smešan. Beskonačan broj bolno dosadnih časova spaseni
su nekim Kulijevim štosom ispaljenim u pravom trenutku. I tako,
prirodno, nisam njegove reči uzela zdravo za gotovo.
Mada je stajao na samo nekoliko metara od mene, odvojen
prozorom, nastavila sam da govorim u telefon. „Lažeš“, rekla sam.
„Nisam na tvom spisku.“
Njegov obično blesavi osmeh u tom trenutku je izgledao nekako
seksi. „Molim - misliš da ja nikad nisam ozbiljan?“, upitao je. Onda
je pritisnuo svoj spisak na prozor.
Mada sam stajala predaleko da ga zaista pročitam, pretpostavila
sam da ga ne bi podizao sem da dokaže da je moje ime zaista na prvom
mestu. Ipak, mislila sam da se za ono o izlasku na Dan zaljubljenih
sigurno zeza. Pa sam pomislila, nek se malo grči.
„U redu“, rekla sam. „Kada?“
Navijačica je pokrila lice obema rukama, ali sam joj kroz prste
videla da je pocrvenela.
Ne znam, da nije bilo nje kao publike koja me podstiče, sumnjam
da bih tako brzo pristala da izađem s njim. Međutim, glumatala sam.
Davala joj materijal za hvalisanje na navijačkim treninzima.
Sada je na Markusa došao red da pocrveni. „Oh... hm... u redu...
pa... Recimo Kod Rozi?Znaš, na sladoled.“
E-5. Tu sam zvezdicu na mapi video dok sam bio u autobusu. Bilo
mi je jasno gde se nalazi, samo nisam znao koji je to tačno lokal.
Trebalo je da pogodim. Najbolji sladoled i najmasniji burgeri i
pomfrit. Rozin kafe.
Reči mi zvuče zajedljivo. „Sladoled?“ Nisam htela da tako zvučim.
Izlazak na sladoled zvuči tako... slatko. Zato sam i pristala da se
nađem s njim tamo posle škole. Onda smo prekinuli vezu.
Navijačica je pljesnula rukama po pultu. „Najozbiljnije moraš da
mi dozvoliš da se ovim hvališem.“
Naterala sam je da mi obeća da nikome neće pričati do sutra, za
svaki slučaj.
Trinaest razloga 99
„Dobro“, rekla je, ali me je naterala da obećam da ću joj posle
ispričati baš svaku sitnicu.
Neki od vas možda poznaju navijačicu o kojoj pričam, ali neću reći
njeno ime. Ona je bila veoma mila i uzbuđena zbog mene. Nije uradila
ništa ružno.
Iskreno. Ovde nema zajedljivosti. Ne naprežite se da otkrijete
skriveno značenje u mojim rečima.
Ranije sam mislio da znam ko je navijačica, ali sada sam,
prisećajući se dana kada smo svi saznali za Hanu, siguran u to. Dženi
Kure. Zajedno smo imali biologiju. Ja sam tada već bio čuo. Ali ona je
tek tada saznala, sa skalpelom u ruci, s rasečenim i raširenim crvom
pred sobom. Spustila je skalpel i potonula u dugačku, ošamućenu
tišinu. Onda je ustala i ne zaustavljajući se kraj katedre da uzme
propusnicu, izašla iz kabineta.
Tražio sam je čitavog tog dana, zbunjen njenom reakcijom. Kao i
većina ljudi, nisam imao pojma o njenoj slučajnoj povezanosti s
Hanom Bejker.
Jesam li ispričala navijačici šta se desilo Kod Rozi? Ne. Umesto
toga sam je izbegavala što sam duže mogla.
A sada ćete saznati i zašto.
Naravno, nisam mogla da je izbegavam zauvek. Zbog čega će se
ona, uskoro, još jednom pojaviti na ovim snimcima... ali ovog puta s
imenom.
Hladan vazduh nije više jedini razlog što drhtim. Sa svakom
stranom svake kasete jedna stara uspomena se okreće naglavačke.
Slika o nekome se krivi do neprepoznatljivosti.
Došlo mi je da zaplačem dok sam gledao Dženi kako izlazi s
biologije. Svaki put kada sam video neku sličnu reakciju, kod nje, kod
gospodina Portera, to me je vraćalo u trenutak kada sam saznao za
Hanu. Kada jesam plakao.
A trebalo je umesto toga da budem besan na njih.
Dakle ako želite pun doživljaj jedne Hane, sami idite Kod Rozi.
100 Džej Ašer
Gospode. Mrzim što više ne znam u šta da verujem. Mrzim što ne
znam šta je stvarno.
E-5 na vašim mapama. Sedite za šank. Uskoro ću vam reći šta da
uradite pošto ste seli. Ali prvo, malo predistorije između Rozi i mene.
Pre tog dana nikad nisam bila tamo. Znam, deluje blesavo. Svi su
bili Kod Rozi. To je kul, otkačeno mesto za blejanje. Ali koliko znam,
tamo niko nikada ne ide sam. A ja sam svaki put kad me je neko
pozvao bila zauzeta, iz ovog ili onog razloga. Dolazila nam je u goste
rodbina iz drugog grada. Previše domaćeg. Uvek nešto.
Rozi je za mene bila okružena izvesnim oreolom. Tajanstvenošću.
U pričama koje sam čula, činilo se da se tamo uvek nešto dešava.
Aleks Stendol se prvi put, svoje prve nedelje u gradu, potukao pred
Rozinim ulazom. Ispričao je meni i Džesiki o tome u doba dok smo se
družili u bašti Monea.
Za tu sam tuču čuo u obliku saveta da se ne kačim s novim tipom.
Aleks je znao kako da udara i kako da prima udarce.
Devojka čije ime neću ponavljati doživela je prvo zavlačenje ruke
ispod brusa kod Rozi, dok se vatala između flipera.
Kortni Krimsen. Za to svi znaju. A ne bi se baš reklo ni da je
Kortni to krila.
S obzirom na sve priče, činilo se daje Rozi žmurila na sve što se
dešava, sve dok se korneti pune a hamburgeri cvrče. I tako sam želela
da odem, ali nisam htela da idem sama i izgledam kao debil.
Markus Kuli mi je pružio neophodni izgovor. A prosto se desilo i
da sam bila slobodna.
Slobodna, ali ne i glupa.
Bila sam pomalo na oprezu. Pomalo sumnjičava. Mada ne toliko
zbog Markusa koliko zbog ljudi s kojima se družio.
Ljudi poput Aleksa Stendola.
Pošto se odvojio od naše puj za mene grupe Kod Monea, Aleks je
počeo da se druži s Markusom. A posle one njegove male egzibicije sa
spiskom Koje seksi/ko nije, više mu nisam verovala.
Pa zašto da verujem nekome s kim se on druži.
Trinaest razloga 101
Ne treba da mu veruješ.
Zašto? Zato što je to tačno ono što sam želela. Želela sam da mi
ljudi veruju, uprkos svemu što su čuli. A više od toga, želela sam da
me upoznaju. Umesto onog što su mislili da znaju o meni da upoznaju
pravu mene. Želela sam da se probiju kroz glasine. Da ne gledaju
samo moje prethodne, ili možda i sadašnje veze s kojima se oni ne
slažu. A ako sam želela da se ljudi prema meni tako ophode, onda sam
morala i ja prema njima da se ophodim isto, zar ne?
I tako sam otišla Kod Rozi i sela za šank. A kada uđete tamo, ako
idete tamo, nemojte ništa odmah da naručujete.
Telefon u mom džepu počinje da vibrira.
Samo sedite i čekajte.
I čekajte još malo.
Mama.

Javljam se na telefon, ali čak i najjednostavnije reči mi zastaju u grlu i
ništa ne govorim.
„Dušo?” Glas joj je tih. „Je li sve u redu?”
Sklapam oči da se usredsredim, da govorim smireno. „Dobro sam.”
Čuje li me ona?
„Klej, dušo, kasno je.” Zastaje. „Gde si?”
„Zaboravio sam da se javim. Izvini.”
„U redu je.” Čuje, ali neće da pita. „Hoćeš da dođem po tebe?”
Ne mogu da se vratim kući. Bar ne još. Umalo da joj kažem kako
moram da ostanem sve dok ne završim školski zadatak s Tonijem, ali
gotovo sam završio s ovom trakom, a kod sebe imam samo još jednu.
„Mama? Možeš li nešto da mi učiniš?”
Bez odgovora.
„Ostavio sam neke kasete na radnom stolu u garaži.”
„Za školski zadatak?”
Čekaj! Šta ako ih presluša? Šta ako stavi neku u stub da čuje šta je
na njima? Šta ako Hana baš na toj bude pričala o meni?
102 Džej Ašer
„U redu je. Nema veze”, kažem. „Sam ću ih uzeti.”
„Mogu da ti ih donesem.”
Ne odgovaram. Nisu mi se reči zaglavile u grlu, nego samo ne
znam koje da upotrebim.
„Ionako izlazim”, kaže ona. „Nemamo više hleba, a pravim sendviče
za sutra.”
Iz mene se otima tih smeh. Kad god do kasno ostanem napolju, ona
mi pravi sendvič za ručak u školi. Uvek se bunim i kažem joj da ne
mora, kažem da ću sam sebi napraviti sendvič kada se vratim kući, ali
ona to voli. Kaže da je to podseća na ono vreme kad sam bio mlađi i
kada mi je još bila potrebna.
„Samo mi reci gde si”, kaže.
Pognut na metalnoj klupi, kažem prvo što mi pada na pamet. „Kod
Rozi.“
„U onom kafeu? Tu radite?” Čeka odgovor, ali ja ga nemam. „Zar
vam ne smeta buka?”
Ulica je pusta. Nema automobila. Nema buke. Nema žagora u
pozadini. Ona zna da ne govorim istinu. „Kada ćeš poći?”, pitam.
„Čim uzmem kasete.”
„Super.” Polazim. „Vidimo se uskoro.”

Slušajte razgovore oko sebe. Pitaju li se ljudi zašto sedite sami? Sada
se osvrnite preko ramena. Da li je razgovor utihnuo? Da li se ljudi
zgledaju?
Žao mi je ako ovo zvuči patetično, ali znate da je istinito. Nikada
niste tamo išli sami, zar ne?
Ja nisam.
To je potpuno drugačije iskustvo. A duboko u sebi znate da je
razlog što nikada niste išli sami onaj koji sam upravo izložila. Ali ako
ste došli i ništa ne naručujete, svi će o vama misliti isto što su mislili o
meni. Da nekoga čekate.
Trinaest razloga 103
I zato samo sedite. Svakih nekoliko minuta pogledate na zidni sat.
Što duže čekate - a ovo je istina - to će se kazaljke sporije kretati.
Ne danas. Kada stignem tamo, srce će mi tući dok gledam kako se
kazaljke okreću sve bliže trenutku kada će mama ući na vrata.
Prelazim u trk.
Pošto je prošlo petnaest minuta, imate moje odobrenje da naručite
šejk. Zato što je petnaest minuta deset minuta duže nego što bi i nekom
najsporijem bilo potrebno da stigne peške iz škole.
Neko... ne dolazi.
Sad, ako vam je potrebna preporuka, ne možete pogrešiti ako
naručite šejk od banane i kikiriki putera.
Onda nastavite da čekate, onoliko koliko vam je potrebno da
dovršite šejk. Ako prođe pola sata, počnite da kopate kašikom da biste
zbrisali odatle. To sam ja učinila.
Markuse, ti si magarac. Ispalio si je a uopšte nisi ni morao da je
pitaš. To je bila akcija prikupljanja priloga za Veseli kamp. Ako nisi
hteo to da shvatiš ozbiljno, nisi ni morao.
Pola sata je mnogo vremena da se čeka sudar za Dan zaljubljenih.
Posebno kada sedite sami Kod Rozi. Takođe vam pruža dovoljno
vremena da se upitate šta se desilo. Je li zaboravio? Jer delovao je
iskreno. Mislim, čak je i navijačica mislila da je ozbiljan, zar ne?
Nastavljam da trčim.
Smiri se, Hana. To sam ponavljala sebi. Nećeš opet samoj sebi da
podmetneš nogu. Smiri se. Da li to još nekome zvuči poznato? Zar
nisam tako ubedila samu sebe da ne izvadim upitnik iz kutije?
U redu, stani. To su bile misli koje su mi se motale po glavi pošto
sam pola sata čekala Markusa da se pojavi. Verovatno zbog toga i
nisam bila najraspoloženija kada se napokon pojavio.
Usporavam trk. Ne zato što mi ponestaje daha ili zato što mi noge
otkazuju. Nisam fizički umoran, ali sam iscrpen.
Ako je Markus nije ispalio, šta je onda bilo?
Seo je pored mene i izvinio se. Rekla sam mu da je malo falilo da
odem. Pogledao je moju praznu čašu za šejk pa se ponovo izvinio. Ali
104 Džej Ašer
u svojoj glavi on nije bio zakasnio. Nije bio siguran hoću li ja uopšte
doći.
A to mu neću zameriti. Izgleda da je mislio da smo se zezali u vezi s
izlaskom. Ili je pretpostavio da se zezamo. Ipak se na pola puta kući
zaustavio, porazmislio, pa krenuo ka Rozi, za svaki slučaj.
I zato si ti na ovoj kaseti, Markuse. Okrenuo si se za svaki slučaj.
Za slučaj da te ja, zloglasna Hana Bejker, ipak čekam.
Nažalost, i jesam te čekala. Tada sam samo mislila da bi možda
bilo zabavno.
Tada sam bila glupa.
Eno Rozi. Preko ulice. Na kraju parkinga.
Vidite, kada je Markus ušao Kod Rozi, nije bio sam. Ne, Markus je
u Rozi ušao s planom. Deo tog plana bio je da pređemo od šanka u
separe pozadi. Blizu flipera. Da ja budem s unutrašnje strane.
Stisnuta između njega... i zida.
Parking je gotovo prazan. Samo nekoliko kola tačno ispred Rozi,
ali nijedna nisu mamina. Zato zastajem.
Ako hoćete, ako upravo sedite Kod Rozi, ostanite kod pulta. Tu je
prijatnije. Verujte mi.
Stojim na pločniku, duboko dišem, snažno izbacujem vazduh.
Crvena ruka se pali i gasi na raskrsnici preko ulice.
Ne znam koliki deo tog plana je unapred spremio. Možda je stigao
samo sa završnicom. Sa ciljem. A kao što sam rekla, Markus je zabavan.
I tako smo sedeli u separeu, leđima okrenuti ostatku prostorije, i
smejali se. U jednom trenutku me je Markus naterao da se smejem
toliko da me je stomak zaboleo. Nagnula sam se napred, dodirnula ga
čelom po ramenu, preklinjala ga da stane.
Ruka nastavlja da se pali i gasi, tera me da se odlučim, tera me da
požurim. Još imam vremena da pretrčim preko ulice i uletim na Rozin
parking.
Tada mi je njegova ruka dodirnula koleno. Tada sam shvatila.
Ruka prestaje da se pali i gasi. Sada je nepokretna, jarka crvena
ruka.
Trinaest razloga 105
I ja se okrećem. Ne mogu da udem. Još ne.
Prestala sam da se smejem. Gotovo da sam prestala da dišem. Ali
nisam digla glavu s tvog ramena, Markuse. Tvoja tuka je bila na mom
kolenu. Iz čista mira. Isto kao što me je onaj uhvatio u prodavnici
pića.
„Šta to radiš?“, prošaputala sam.
„Hoćeš da je pomerim?“ upitao je.
Nisam odgovorila.
Pritiskara ruku na stomak. Ovo je previše. Nepodnošljivo je.
Ući ću Kod Rozi. Za minut. I nadam se da ću tamo stići pre mame.
Samo najpre bioskop gde smo Hana i ja radili jednog leta. Mesto
gde je bila bezbedna: Krestmont.
A ni ja se nisam pomerila od tebe.
Bilo je kao da ti i tvoje rame više niste bili povezani. Tvoje rame je
bilo samo rekvizit na koji sam oslanjala glavu dok sam razmišljala šta
dalje. Nisam mogla da skrenem pogled dok su mi vrhovi tvojih prstiju
prelazili preko kolena... i krenuli naviše.
„Zašto to radiš?“, upitala sam.
Bioskop je samo jednu ulicu daleko i možda nije crvena zvezdica
na njenoj mapi, ali je trebalo da bude.
Meni jeste crvena zvezdica.
Tvoje rame se okrenulo i ja sam podigla glavu, ali mi je sada tvoja
ruka bila iza leđa i privlačila me k tebi, a tvoja druga ruka mi je
dodirivala nogu. Butinu.
Pogledala sam preko naslona separea ka drugim separeima, ka
šanku, pokušavajući da uhvatim nečije oči. Nekoliko ljudi je prešlo
pogledom preko nas, ali su svi okrenuli glavu.
Ispod stola, moji prsti su pokušavali da odgurnu tvoje. Da olabave
tvoj stisak. Da te odgurnu. Nisam htela da vičem nije još bilo došlo
dotle - ali su moje oči preklinjale za pomoć.
Guram ruke u džepove, stegnuo sam ih u pesnice. Hteo bih da ih
zakucam u zid ili da njima probijem izlog. Nikada ranije nisam nikog i
106 Džej Ašer
ništa udario, a ove noći sam već želeo da udarim Markusa onim
kamenom.
Ali su se svi okrenuli. Niko nije pitao ima li problema.
Zašto? Da nisu bili učtivi?
Je li u tome stvar, Zak? Bio si samo učtiv?
Zak? Ponovo? S Džastinom na prvoj kaseti, kad padne na Hanin
travnjak. Onda prekida mene i Hanu na Ketinoj oproštajnoj žurki.
Mrzim ovo. Više ne želim da znam kako se svi uklapaju.
„Prestani“, rekla sam. Znam da si me čuo zato što su mi usta,
pošto sam gledala preko naslona, bila tek koji centimetar od tvog uha.
„Prestani.“
Krestmont. Skrećem za ugao i eno ga, pola ulice dalje. Jedna od
nekolicine gradskih znamenitosti. Poslednji art deko bioskop u državi.
„Ne brini“, rekao si. Možda si znao da ti vreme ističe pošto ti je
ruka smesta krenula s moje butine. Naviše.
I tako sam ti nabila obe ruke u slabinu i bacila te na pod.
Sad, kad neko ispadne iz separea, to ume da bude smešno. Prosto
je tako. Zato biste pomislili da će ljudi početi da se smeju. Osim,
naravno, ako znaju da to nije bilo slučajno. Dakle znaju da se nešto
dešavalo u tom separeu, samo što nisu želeli da pomognu.
Hvala.
Reklama oko koje kruže svetla pruža se nad pločnikom. Kićeni
znak se diže u nebo kao električno paunovo pero. Slova se pale jedno
po jedno: K-R-E-S-T-M-O-N-T, kao da se ukrštenica ispunjava neonskim
slovima.
U svakom slučaju, ti si otišao. Nisi izjurio. Prosto si rekao da samo
volim da izazivam, dovoljno glasno da svi čuju, pa si otišao.
Dakle sada, da se vratimo nazad. Meni koja sedim za šankom i
spremam se da pođem. Meni koja misli da se Markus neće pojaviti
zato što mu prosto nije stalo. A reći ću vam šta sam tada mislila. Zato
što to sada važi još i više.
Idem ka Krestmontu. Sve ostalo je već pozatvarano. Neprekinut zid
potamnelih izloga. Onda se trouglasti klin izdvaja od pločnika,
Trinaest razloga 107
njegovi zidovi i mermerni pod su iste boje kao neonski znak, pokazuju
u lobi. U sredini klina, šalter za karte. Kao naplatna rampa, s
prozorima na tri strane i vratima pozadi.
Tu sam radio većinu noći.
Veoma, veoma dugo, gotovo od prvog dana u ovoj školi, činilo se
da sam ja jedina kojoj je do mene stalo.
Daš čitavo svoje srce za onaj prvi poljubac... ali ti onda bude
bačen nazad u lice.
Jedino dvoje kojima istinski veruješ okreću se protiv tebe.
Jedno od njih te koristi da bi se svetilo drugome, a onda budeš
optužena za izdaju.
Kapirate sada? Da ne idem prebrzo?
Pa držite korak!
Neka vam neko oduzme jedino osećanje privatnosti ili bezbednosti
koji možda još posedujete. Neka onda neko upotrebi tu nesigurnost da
bi zadovoljio sopstvenu uvrnutu znatiželju.
Ona zastaje. Malo usporava.
Onda shvatate da pravite od komarca magarca. Shvatite koliko ste
postali sitničavi. Naravno, možda izgleda kako vam nikako ne uspeva
da se snađete u novom gradu. Možda izgleda da kad god vam neko
pruži ruku, odmah je povuče pa skliznete još niže. Moraš ipak da
prestaneš da budeš toliki pesimista, Hana, i da naučiš da veruješ
ljudima oko sebe.
To sam i uradila. Još jednom.
Poslednji film za večeras je počeo, za šalterom nema nikoga.
Stojim na šarenom mermernom podu, okružen plakatima atrakcija
koje stižu.
To je bila moja prilika, u ovom bioskopu, da se približim Hani.
To je bila moja prilika, a ja sam je pustio da mi izmakne.
A onda... pa... neke misli počinju da se prikradaju. Hoću li ikada
imati vlast nad svojim životom? Hoće li me uvek gurati i odbacivati
oni kojima verujem?
Mrzim to što si uradila, Hana.
108 Džej Ašer
Hoće li moj život ikada ići tamo kuda želim?
Nisi to morala da uradiš i mrzim činjenicu da jesi.
Sutradan sam, Markuse, nešto odlučila. Odlučila sam da otkrijem
kako bi ljudi u školi reagovali ako se neko od njih nikada ne vrati.
Kao što pesma kaže: „Zauvek si izgubljena, otišla si, draga moja,
voljena.“
Naslanjam se na poster zaključan u plastičnom ramu i sklapam oči.
Slušam nekoga kako se predaje. Nekoga koga znam. Nekoga ko mi
se dopadao.
Slušam. A ipak sam zakasnio.

Srce mi lupa i ne mogu da stojim mirno. Prilazim po mermernom
podu do šaltera. Mali znak visi na lancu. ZATVORENO - VIDIMO SE
SUTRA! Odavde unutrašnjost ne deluje tako tesno, ali unutra je bilo
kao u akvarijumu.
Jedina interakcija mi je bila kada su ljudi gurali novac na moju
stranu stakla a ja im zauzvrat gurao karte. Ili kada bi neki kolega ušao
na stražnja vrata.
Sem toga, ako nisam prodavao karte, čitao sam. Ili zurio iz
akvarijuma u lobi, gledajući Hanu. Neke večeri su bile gore od ostalih.
Nekih večeri sam gledao da budem siguran kako sipa puter na kokice
do kraja. Što sada deluje blesavo i opsesivno, ali je tako bilo.
Kao one večeri kada je došao Brajs Voker. Stigao je sa svojom
tadašnjom devojkom i rekao da za nju kupuje kartu za mlađe od
dvanaest.
„Ona ionako neće gledati film”, rekao je. „Kapiraš šta kažem,
Klej?” Onda se nasmejao.
Nisam je poznavao. Možda je išla u neku drugu školu. Jedno je
bilo jasno, to joj nije izgledalo smešno. Stavila je torbicu na pult.
„Onda ću sama kupiti sebi kartu.”
Brajs je pomerio njenu torbicu u stranu i platio punu cenu. „Opusti
se”, rekao joj je. „Šalio sam se.”
Trinaest razloga 109
Negde na pola filma, dok sam prodavao karte za sledeću predstavu,
devojka je izjurila iz bioskopa držeći se za ruku. Možda plačući. A
Brajsa nigde nije bilo.
Nastavio sam da gledam predvorje, čekao sam da se pojavi. Nije se
pojavio. Ostao je da odgleda film za koji je platio.
Kad se film završio, nagnuo se na pult sa osveženjima i nešto
naširoko pričao Hani i pošto su svi drugi otišli. A onda je ostao tu dok
su novi ljudi ulazili. Hana je točila pića, pružala slatkiše, vraćala kusur
i smejala se Brajsu. Smejala se svemu što je on govorio.
Čitavo vreme sam želeo da okrenem znak ZATVORENO. Želeo sam
da odem u lobi i da mu kažem da ide. Film je gotov i on više nema
razloga da tu bude.
Ali to je bio Hanin posao. Trebalo je da mu kaže da ode. Ne,
trebalo je da želi da on ode.
Pošto sam prodao poslednju kartu i okrenuo znak, izašao sam na
vrata šaltera, zaključao ih iza sebe, pa otišao u lobi. Da pomognem
Hani da očisti. Da je pitam za Brajsa.
„Šta misliš, zašto je ona devojka onako pobegla?”, upitao sam.
Hana je prestala da briše pult i pogledala me pravo u oči. „Znam ko
je on, Klej. Znam kakav je. Veruj mi.”
„Znam”, rekao sam. Oborio sam pogled i dodirnuo mrlju na tepihu
vrhom cipele. „Samo sam se pitao, onda, zašto si toliko pričala s
njim?”
Nije odgovorila. Ne odmah.
Nisam mogao da podignem pogled da se suočim s njom. Nisam
želeo da vidim izraz razočaranja ili frustracije u njenim očima. Nisam
želeo da vidim takva osećanja uperena ka meni.
Napokon, izgovorila je reči koje su mi se vrtele po glavi do kraja te
noći: „Ne moraš da me čuvaš, Klej.”
Ali morao sam, Hana. I želeo sam. Mogao sam da ti pomognem.
Samo što si me ti odgurnula kada sam pokušao.
Gotovo da čujem Hanin glas kako umesto mene izgovara moju
sledeću misao. „Pa zašto se onda nisi više potrudio?”



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

11 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:05 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 4: STRANA A
Dok se vraćam, crvena ruka se pali i gasi, ali ipak pretrčavam preko
raskrsnice. Na parkingu je još manje kola nego pre. Mame i dalje
nema.
Nekoliko vrata dalje od Rozinog kafea, prestajem da trčim. Naslanjam
se na izlog prodavnice kućnih ljubimaca, pokušavam da dođem
do daha. Onda se naginjem napred, s rukama na kolenima, u nadi da
ću se usporiti pre nego što ona naiđe.
Nemoguće. Zato što mi misli jure dalje, bez obzira na to što su mi
se noge zaustavile. Srozam se niz hladno staklo, savijenih kolena,
trudeći se iz sve snage da zadržim suze.
Vreme ističe. Ona će uskoro biti ovde.
Duboko udišem, pridižem se, odlazim do Rozi i otvaram vrata.
Topao vazduh izleće napolje, miriše na mešavinu masti od
hamburgera i šećera. Unutra su tri od pet separea pored zida zauzeti. U
jednom momak i devojka piju šejk i gutaju kokice iz Krestmonta. U
druga dva su srednjoškolci koji uče. Udžbenici prekrivaju stolove,
ostavljajući taman dovoljno prostora za pića i kutiju pomfrita. Srećom,
najdalji separe je prazan. To nije pitanje koje moram da razmatram,
hoću li sesti tamo ili ne.
Na jednom fliperu je cedulja s rukom ispisanom porukom: U
KVARU. Maturant koga znam iz viđenja stoji pred drugim aparatom i
čepa.
Kao što je Hana predložila, sedam za prazan šank.
Iza šanka čovek u beloj kecelji razvrstava pribor za jelo u dva
plastična kadice. Klima mi glavom. „Zovi kad smisliš.”
Trinaest razloga 111
Vadim meni između dva metalna držača za salvete. Prednja strana
menija priča dugačku priču o Rozi, s crno-belim slikama iz poslednje
četiri decenije. Okrećem ga, ali mi ništa ne izgleda primamljivo. Sada
ne.
Petnaest minuta. Toliko je Hana rekla da se čeka. Petnaest minuta,
a onda ću naručiti.
Nešto nije bilo u redu kada je mama pozvala. Nešto nije bilo u redu
sa mnom i znam da je ona to čula u mom glasu. Dok bude dolazila,
hoće li preslušati kasete da otkrije razlog?
Kakav sam ja idiot. Trebalo je da joj kažem da ću ja doći po njih.
Pošto nisam, sad moram da čekam da saznam.
Momak koji je jeo kokice traži ključ od ve-cea. Čovek za pultom
pokazuje na zid. S mesinganih kuka vise dva ključa. Na jednom je
zakačen plavi plastični pas. Na drugom ružičasti slon. Momak uzima
plavog psa i odlazi hodnikom.
Pošto je smestio plastične kadice ispod šanka, čovek odvrće
poklopce na desetini slanika, ne obraćajući pažnju na mene. I to je u
redu.
„Jesi li već naručio?”
Okrećem se. Mama sedi na stolici pored mene i vadi meni. Pored
nje, na šanku, nalazi se Hanina kutija. „Ostaćeš?”, pitam.
Ako ostane, možemo da razgovaramo. Ne smeta mi. Bilo bi dobro
da privremeno oslobodim misli. Da predahnem.
Gleda me u oči i osmehuje se. Onda stavlja ruku na stomak i
prisiljava osmeh da se pretvori u mrštenje. „Mislim da to nije najbolja
ideja.”
„Mama, ti nisi debela.”
Gura kutiju s kasetama ka meni. „Gde ti je drug? Zar nisi rekao da
radiš s nekim?”
Tako je. Školski zadatak. „Morao je, znaš, u ve-ceu je.” Njene oči
su prošle kraj mene, iznad mog ramena, samo na trenutak. I možda
grešim, ali mislim da je proverila jesu li oba ključa okačena na zidu.
Hvala bogu da nisu bila.
112 Džej Ašer
„Jesi li poneo dovoljno para?”, pita.
„Za šta?”
„Da nešto pojedeš.” Vraća svoj meni na mesto pa onda dobuje
noktima po mom meniju. „Šejk od čokolade im je božanstven.”
„Ti si bila ovde?” Pomalo sam iznenađen. Nikada ranije nisam
video odrasle kod Rozi.
Mama se smeje. Stavlja mi ruku na glavu i palcem mi ispravlja
bore na čelu. „Nemoj toliko da se čudiš. Ovo mesto postoji oduvek.”
Vadi novčanicu od deset dolara i stavlja je na kutiju. „Naruči šta
hoćeš, ali popij jedan čokoladni šejk za mene.”
U trenutku kada ona ustaje, vrata ve-cea se uz škripu otvaraju.
Okrećem glavu i vidim momka kako kači plavi ključ. Izvinjava se
devojci što ga je toliko čekala i ljubi je u čelo pre nego što će sesti.
„Klej?”, kaže mama.
Pre nego što ću se okrenuti, sklapam oči samo na tren i udišem.
„Da?”
Usiljeno se osmehuje. „Nemoj dugo da ostaneš.” Ali to je povređen
osmeh.
Ostale su još četiri kasete. Sedam priča. A i dalje važi pitanje gde
je moje ime?
Gledam je u oči. „Možda će potrajati.” Onda obaram pogled. Ka
meniju. „Radimo zadatak za školu.”
Ništa ne kaže, ali je krajičkom oka vidim kako stoji tamo. Diže
ruku. Sklapam oči i osećam njene prste kako mi dodiruju teme a onda
klize niz vrat. „Čuvaj se”, kaže. Klimam glavom. I ona odlazi.
Dižem poklopac s kutije i odmotavam plastiku s mehurićima.
Kasete nisu dirane.

Svačiji omiljeni predmet... dobro, svačiji omiljeni obavezni predmet
je... veština komunikacije. To je kao neka vrsta neizbornog izbornog
predmeta. Svako bi ga odabrao čak i da nije obavezan zato što je to
jedna tako laka petica.
Trinaest razloga 113
A najčešće je i zabavan. Ja bih ga odabrao samo zbog toga.
Ima veoma malo domaćeg, a ne zaboravite ni dodatne poene za
učešće na času. Mislim, ohrabruju vas da pričate na času. Šta tu ima
da se ne voli?
Saginjem se, uzimam ranac i dižem ga na stolicu na kojoj je do
malopre sedela mama.
Pošto sam se sve više osećala kao izgnanik, veština komunikacije
je bila moje utočište u školi. Kada god bih ušla u tu učionicu, dolazilo
bi mi da snažno raširim ruke i viknem: „Puj za mene!“
Umotavam u plastiku tri kasete koje sam već preslušao i vraćam ih
u kutiju. Gotovo. Završeno.
Jedan čas svakog dana nije vam bilo dozvoljeno da me dodirujete
niti da mi se podrugljivo smejete iza leđa bez obzira na poslednje
glasine. Gospođa Bredli nije volela ljude koji se podrugljivo smeju.
Otvaram najveći džep na rancu i guram Haninu kutiju unutra.
To je bilo pravilo broj jedan, prvog dana. Ako se neko podrugljivo
smeje bilo čemu što neko drugi kaže, mora gospođi Bredli da kupi
čokoladicu snikers.* A ako se posebno prostački smeje, duguje joj king
sajz sniker.
Na šanku, pored vokmena i čokoladnog šejka mami u čast, nalaze
se sledeće tri kasete.
Svi su ih kupovali bez rasprave. Toliko su svi poštovali gospođu
Bredli. Niko je nije optuživao da se samo na njih okomila, zato što to
nikad nije radila. Ako bi rekla da ste se podrugljivo smejali, to je
značilo da stvarno i jeste. I vi ste to znali. Sutradan bi je na klupi
čekao snikers.
A šta ako ga ne bi bilo? Ne znam.
Uvek jeste.
Uzimam sledeće dve kasete, plavim lakom za nokte obeležene
brojevima devet i deset, jedanaest i dvanaest, pa ih sakrivam u
unutrašnji džep jakne.
* Igra reči, od engleskog snicker - podrugljivo se smejati. (Prim. prev.)
114 Džej Ašer
Gospođa Bredli je govorila da od svih predmeta najviše voli da
drži časove veštine komunikacije - ili da na njima bude moderator,
kako se izražavala. Svakog dana smo čitali kratak članak pun
statistike i primera iz stvarnog života.
Onda smo raspravljali.
Poslednja kaseta, sedma, na jednoj strani ima broj trinaest a na
drugoj ništa. Tu kasetu ubacujem u zadnji džep farmerki.
Siledžije. Droga. Doživljaj sebe. Odnosi. Na veštini komunikacije
sve je bilo dozvoljeno. Zbog čega su se, naravno, mnogi drugi
profesori bunili. Govorili su da je to gubljenje vremena. Želeli su da
nas uče čvrstim, opipljivim činjenicama. Čvrste, opipljive činjenice su
mogli da shvate.
Farovi blešte kroz Rozin izlog i ja žmirkam dok ne prođu.
Želeli su da nas nauče šta x znači u odnosu na pi umesto da nam
pomognu da bolje shvatimo sebe i jedni druge. Želeli su da znamo
kada je potpisana Magna karta - da ne spominjemo šta je ona -
umesto da raspravljamo o kontracepciji.
Imamo seksualno vaspitanje, ali to je loš vic.
Što je značilo da se svake godine na sastancima za budžet veština
komunikacije nalazi na panju. I svake godine gospođa Bredli i drugi
profesori dovode đake pred školski odbor s primerima o tome kako su
im ti časovi koristili.
Dobro, mogla bih ovako zauvek, da branim gospođu Bredli. Ali na
tom času se nešto desilo, zar ne? Inače zašto biste me slušali kako o
njemu pričam?
Nadam se da će se posle mog malog incidenta veština
komunikacije dogodine nastaviti.
Znam, znam. Mislili ste da ću reći nešto drugo, zar ne? Mislili ste
da ću reći da čas treba ukinuti ako je već uticao na moju odluku. Ne
treba.
Niko u školi ne zna ovo što ću vam reći. A nije sam čas odigrao
ulogu. Čak i da nikada nisam išla na veštinu komunikacije, ishod bi
verovatno bio isti.
Trinaest razloga 115
Ili ne bi.
Valjda je to i poenta svega. Niko zasigurno ne zna koliko uticaja
ima na život drugih ljudi. Često nemamo pojma. Svejedno, ipak
guramo.
Mama je bila u pravu. Šejk je sjajan. Savršena mešavina sladoleda
i čokolade.
A ja sam kreten što ovde sedim i uživam u njemu.
Na kraju učionice gospode Bredli stajala je metalna polica za
knjige. Od onih što se okreću. U kakvima stoje džepna izdanja u
samoposluzi. Samo što na toj polici nikada nije bilo knjiga. Umesto
toga je na početku godine svaki đak dobijao papirnu kesu koju će
ukrasiti krejonima, nalepnicama i pečatima. Onda smo otvarali kese i
kačili ih na policu lepljivom trakom.
Gospođa Bredli je znala kako je ljudima teško da jedni drugima
kažu nešto lepo, pa je smislila način da anonimno kažemo šta
osećamo.
Jeste li bili zadivljeni što je neko tako otvoreno govorio svojoj
porodici? Ubacite cedulju u njegovu kesu pa mu to i recite.
Jeste li shvatili nečiju zabrinutost zbog toga što će pasti iz istorije?
Napišite joj cedulju. Recite joj da ćete misliti na nju dok budete učili
za predstojeći kontrolni.
Je li vam se dopao njegov nastup u školskoj predstavi? Dopala
vam se njena nova frizura?
Imala je novu frizuru. Na slici iz Monea, Hanina kosa bila je
dugačka. Tako je ja uvek zamišljam. Čak i sada. Ali nije takva bila na
kraju.
Ako možete, recite im sve to u lice. Ako ne možete, napišite im
poruku i oni će se osećati potpuno isto. Koliko ja znam, niko nikada
nije u nečijoj torbi ostavio zlobnu ili podrugljivu poruku. Previše smo
poštovali gospođu Bredli da bismo to učinili.
Dakle, Zak Demsi, koji je tvoj izgovor?
116 Džej Ašer

Šta? Šta se desilo?
O, Gospode. Dižem pogled i vidim da pored mene stoji Toni, s
prstom na dugmetu pauza.
„Je li ovo moj vokmen?”
Ništa ne kažem, zato što ne mogu da protumačim izraz njegovog
lica. To nije bes, mada jesam ukrao njegov vokmen.
Zbunjenost? Možda. Ali ako jeste zbunjenost, nije samo ona. To je
isti izraz koji sam video kada sam mu pomogao oko kola. Kada je
gledao mene umesto da osvetljava ocu.
Nemir. Zabrinutost.
„Toni, hej.”
Skidam slušalice s ušiju i stavljam ih oko vrata. Vokmen. Da, pitao
me je za vokmen. „Jeste. Bio ti je u kolima. Video sam ga kad sam ti
pomagao danas. Mislio sam da sam te pitao da ga pozajmim.”
Kakav sam ja idiot.
Toni spušta ruku na šank i seda na stolicu pored mene. „Izvini,
Klej”, kaže. Gleda me u oči. Da li vidi kako sam užasan lažov? „Otac
me ponekad potpuno sludi. Siguran sam da si pitao i da sam ja
zaboravio.”
Pogled mu se spušta na žute slušalice oko mog vrata, pa onda prati
dugački kabl do kasetofona na pultu. Molim se da me ne pita šta
slušam.
Kad se uzmu u obzir i Toni i moja mama, danas mnogo lažem. A
ako me bude pitao, moraću ponovo.
„Samo ga vrati kada završiš”, kaže. Ustaje i stavlja mi ruku na
rame. „Zadrži ga koliko god ti treba.”
„Hvala.”
„Nema potrebe da žuriš”, kaže. Uzima meni između
držača za salvete, odlazi do praznog separea iza mene i seda.
Trinaest razloga 117

Ne brini, Zak. Nikada nisi ostavio ništa ružno u mojoj torbi. To znam.
Ali ono što jesi uradio bilo je gore.
Po onome što znam, Zak je dobar momak. Previše stidljiv da bi
ljudi čak i želeli da tračaju o njemu.
Hana Bejker mu se uvek sviđala, isto kao i meni
Ali prvo, hajde da se vratimo nekoliko nedelja. Da se vratimo...
kod Rozi.
Želudac mi se čvrsto steže, kao kada izvodite poslednji trbušnjak u
seriji. Sklapam oči i usredsređujem se na vraćanje u normalu. Već
satima se nisam osetio normalno. Čak su mi i očni kapci topli. Kao da
mi se čitavo telo bori protiv bolesti.
Samo sam sedela tamo, u separeu u kome me je Markus ostavio, i
zurila u praznu čašu od šejka. Njegova strana klupice verovatno je
bila još topla, zato što je on otišao pre samo nekoliko trenutaka. Kada
se pojavio Zak. Pa je seo.
Otvaram oči i vidim niz praznih barskih stolica na ovoj strani pulta.
Na jednoj od tih stolica, možda baš ovoj, sedela je Hana kada je došla.
Sama. Onda je stigao Markus i odveo je u separe.
Moj pogled prati šank sve do flipera u suprotnom kraju lokala, a
onda do njihovog separea. Prazan je.
Pretvarala sam se da ga ne primećujem. Ne zato što sam imala
nešto protiv njega, već zato što su mi srce i vera u ljude bili u procesu
rušenja. To rušenje mi je stvorilo vakuum u grudima. Kao da mi je
svaki živac u telu venuo i skupljao se, povlačio se iz prstiju na rukama
i nogama. Povlačio se i nestajao.
Oči mi gore. Pružam ruku i klizim šakom niz orošenu čašu od
šejka. Ledene kapljice mi se lepe za kožu pa prelazim mokrim prstima
preko očnih kapaka.
Sedela sam. I razmišljala. A što sam više razmišljala, spajajući
događaje svog života, to mi je srce dublje propadalo.
118 Džej Ašer
Zak je bio fin. Puštao me je da ga ignorišem sve dok to nije postalo
gotovo komično. Znala sam da je tu, naravno. Doslovno je zurio u
mene. Na kraju se melodramatski nakašljao.
Digla sam ruku na sto i dodirnula stopicu čaše. To je bio jedini
znak da ga slušam koji će dobiti.
Privlačim svoju čašu i okrećem kašiku unutra u sporim krugovima,
omekšavam ono što je ostalo na dnu.
Upitao me jesam li dobro i ja sam se prisilila da klimnem glavom,
ali oči su mi i dalje zurile u staklo - kroz staklo - u kašiku. Nastavljala
sam da mislim, iznova i iznova: Je li ovakvo osećanje kada čovek gubi
razum?
„Žao mi je“, rekao je. „Zbog onoga što se desilo, šta god da je
bilo.“
Osećala sam da mi glava i dalje klima kao da je na debelim
oprugama, ali nisam mogla da se nateram da mu kažem kako cenim to
što mi je rekao.
Ponudio je da me časti još jednim šejkom, ali ja nisam odgovarala.
Jesam li bila nesposobna da govorim? Ili samo nisam želela da
pričam? Ne znam. Jednim delom sam mislila da mi se nabacuje -
spreman da iskoristi to što sam sada sama da bi me pozvao da
izađemo. Nisam u to sasvim verovala, ali zašto bih imala poverenja u
njega?
Kelnerica je spustila moj račun i odnela praznu čašu. Uskoro,
pošto od mene ništa nije dobijao, Zak je ostavio nekoliko dolara na
stolu i vratio se svojim drugovima.
Nastavljam da mešam čokoladni šejk. Jedva da ga je malo ostalo,
ali ne želim da mi odnesu čašu. Ona mi daje razlog da ovde sedim. Da
ovde ostanem.
Oči su počele da mi se pune suzama, ali nisam mogla da odvojim
pogled od malog mokrog kruga na mestu gde je bila čaša. Ako bih
pokušala da izgovorim jednu jedinu reč, pukla bih.
Ili sam već bila pukla.
Nastavljam da mešam.
Trinaest razloga 119
Ovo mogu da vam kažem: za tim stolom, najgore misli na svetu
prvi put su mi došle u glavu. Tu sam prvo počela da razmišljam o... da
razmišljam... o reči koju još ne mogu da izgovorim.
Znam da si pokušao da mi pritekneš u pomoć, Zak. Ali svi znamo
da to nije razlog zašto si na ovoj kaseti. Zato imam još jedno pitanje
pre nego što nastavimo. Kada pokušaš nekoga da spaseš i otkriješ da
ne možeš do njega da dopreš, zašto bi mu se onda svetio?
Poslednjih nekoliko dana, ili nedelja, ili koliko god da je potrebno
da ove kasete stignu do tebe, Zak, verovatno si mislio da to niko neće
otkriti.
Spuštam lice u šake. Koliko to tajni može postojati u jednoj školi?
Verovatno ti je pozlilo kada si čuo šta sam uradila. Ali što je više
vremena prolazilo, to si se bolje osećao. Jer što je prolazilo više
vremena, veći su bili izgledi da je tvoja tajna umrla sa mnom. Niko
nije znao. Niko nikada neće otkriti.
Ali sada hoćemo. A u stomaku mi je još mučnije.
Da te pitam, Zak, jesi li to mislio da sam te kod Rozi odbila? Hoću
da kažem, nisi uopšte stigao da me pitaš da izađemo, pa tako zvanično
nisam mogla da te odbijem, je li tako? Pa u čemu je bila stvar? U
sramoti?
Da pogađam. Rekao si drugovima da gledaju dok me muvaš... a ja
uopšte nisam reagovala.
Ili je to bio izazov? Neko ti je ponudio opkladu da mi priđeš?
Ljudi su umeli to da rade. I mene je nedavno neko čikao da sto
posto neću smeti da pitam Hanu Bejker da izađemo. Kadio je s nama
oboma u Krestmontu. Znao je da mi se ona dopada i da nikako nisam
smogao petlju da je pitam.
Takođe je znao da poslednjih meseci Hana jedva da je i sa kim
pričala, zbog čega je to bio dvostruki izazov.
Kada sam se trgnula iz ošamućenosti, a pre nego što sam otišla,
malo sam prisluškivala tebe i tvoje drugove. Zadirkivali su te što nisi
dobio sudar za koji si im rekao da je garantovan.
120 Džej Ašer
Moram da ti odam poštovanje kada ga zaslužuješ, Zak. Trebalo je
da se vratiš drugovima i kažeš: „Hana je frik. Gledajte je samo. Kako
bulji u prazno.“
Umesto toga, prihvatio si zavitlavanje.
Ali sigurno imaš dugačak fitilj, postajao si sve ljući - shvatao si to
sve ličnije - što si duže razmišljao o mojoj oduzetosti. Odlučio si da mi
se osvetiš na najdetinjastiji način.
Krao si iz moje kese s porukama ohrabrenja.
Kako je to jadno.
Kako sam saznala? Prosto je, stvarno. Svi drugi su dobijali
cedulje. Svi! Čak i za najbeznačajnije stvari. Svaki put kad bi se neko
ošišao dobio bi koliko god hoćeš cedulja. Na tim časovima je bilo
ljudi koje sam smatrala za prijatelje, koji bi mi sigurno nešto stavili u
kesu pošto sam odsekla skoro svu kosu.
Kada je prvi put prošla s onoliko kraćom kosom pored mene u
hodniku, nisam uspeo da ne zinem. A ona je skrenula pogled. Iz
navike je pokušala da skloni kosu s lica, iza ušiju, ali kosa je bila
prekratka i stalno je padala napred.
Kad malo bolje razmislim, ošišala sam se istog dana kada smo se
Markus Kuli i ja našli kod Rozi.
Hej! To je baš uvrnuto. Svi oni znaci upozorenja na koje nam kažu
da pazimo, svi su istiniti. Otišla sam pravo od Rozi na šišanje. Bila mi
je potrebna promena, baš kao što kažu, tako da sam promenila izgled.
Jedino nad čime sam i dalje imala vlast.
Neverovatno.
Ona zastaje. Tišina. Samo jedva čujan šum u slušalicama.
Sigurna sam da je škola pozvala psihologe, koji su došli naoružani
lecima, da vam kažu koje znake da tražite kod učenika koji možda
razmišljaju...
Nova tišina.
Ne. Kao što sam ranije rekla, ne mogu to da izgovorim.
Samoubistvo. Kakva odvratna reč.
Trinaest razloga 121
Onda sutradan, kada sam videla da mi je kesa prazna, znala sam
da se nešto desilo. Bar sam mislila da se nešto desilo. Prvih meseci na
tom času dobijala sam možda četiri ili pet poruka. Ali odjednom,
posle groznog šišanja... ništa.
I tako sam posle šišanja čekala nedelju dana.
Onda dve nedelje.
Onda tri nedelje.
Ništa.
Guram čašu preko pulta i gledam čoveka kraj kase. „Možete li ovo
da odnesete?”
Bilo je vreme da otkrijem šta se dešava. Zato sam napisala poruku
sama sebi.
On mi upućuje hladan pogled dok odbrojava kusur. Devojka na
njegovoj strani kase me takođe gleda. Dodiruje uši. Slušalice.
Preglasno govorim.
„Izvinite”, šapućem. Ili možda uopšte ne izgovaram naglas.
„Hana“, pisalo je u poruci. „Dopada mi se nova frizura. Izvini što
ti to ranije nisam rekla.“ Pa sam još dodala i ljubičastog smajlija.
Da bih izbegla veliki blam koji bi usledio ako bi me neko uhvatio
kako sama sebi šaljem poruku, takođe sam napisala i poruku za kesu
pored moje. Posle časa sam otišla do police za knjige i vrlo očigledno
ubacila poruku u tu drugu kesu. Onda sam kao uzgred prešla rukom
po unutrašnjosti moje kese, kobajagi tražeći poruke. Kažem „kobajagi“
zato što sam znala da će biti prazna.
A sutradan? U mojoj kesi nije bilo ničega. Poruka je nestala.
Možda to tebi, Zak, nije delovalo kao nešto krupno, ali se nadam
da sada shvataš. Moj svet se rušio. Te poruke su mi bile potrebne. Bila
mi je potrebna sva nada koju su te poruke možda pružale.
A ti? Ti si oteo tu nadu. Odlučio si da je ne zaslužujem.
Što duže slušam ove kasete, to više osećam da je poznajem. Ne
Hanu iz prošlih nekoliko godina, već onu iz prošlih nekoliko meseci.
To je Hana koju počinjem da shvatam. Hana na kraju.
122 Džej Ašer
Poslednji put kada sam se našao tako blizu nekome, nekome ko
sporo umire, bilo je one noći na žurci. One noći kada sam video dva
automobila kako se sudaraju na mračnoj raskrsnici.
Nisam tada, kao sad, bio svestan da umiru.
I tada je, kao i sad, u blizini bilo mnogo ljudi. Ali šta su mogli da
urade? Ti ljudi što su stajali oko automobila pokušavajući da smire
vozača, čekajući kola hitne pomoći, jesu li išta mogli da urade?
Ljudi koji su prolazili kraj Hane u hodnicima, ili sedeli pored nje
na časovima, šta su oni mogli da urade?
Možda je onda, kao i sada, već bilo prekasno.
Dakle, Zak, koliko si poruka uzeo? Koliko je bilo poruka koje
nikada nisam uspela da pročitam? A jesi li ih ti pročitao? Nadam se
da jesi. Bar neko bi trebalo da zna šta ljudi zaista misle o meni.
Osvrćem se preko ramena. Toni je i dalje tamo, žvaće pomfrit i
sipa kečap na hamburger.
Priznajem, nisam se mnogo otvarala u tim razgovorima na času,
ali kada bih se otvorila, je li mi neko zahvalljivao tako što bi mi
ubacio poruku u kesu? To bi bilo lepo znati. Zapravo, to bi me možda
ohrabrilo da se još više otvorim.
Ovo nije pošteno. Da je Zak imao bar nekog pojma o tome kroz šta
Hana prolazi, siguran sam da joj ne bi krao poruke.
Onog dana kada je nestala poruka koju sam napisala sama sebi,
stajala sam pred vratima učionice započevši razgovor s jednom
devojkom s kojom nikada ranije nisam pričala. Izvirivala sam joj
preko ramena svakih nekoliko sekundi, posmatrajući druge đake kako
traže poruke po svojim kesama.
To je sigurno izgledalo kao sjajna zabava, Zak.
Tada sam te i uhvatila. Jednim jedinim prstom dodirnuo si vrh
moje kese i nagnuo je taman toliko da virneš unutra.
Ništa.
Zatim si pošao ka vratima a nisi ni pogledao u svoju kesu, što mi je
bilo veoma zanimljivo.
Trinaest razloga 123
Čovek iza pulta uzima moju čašu, pa briše pult krpom umrljanom
od čokolade.
Naravno, to ništa nije dokazivalo. Možda si samo voleo da vidiš ko
dobija poruke a ko ne... s posebnim osvrtom na mene.
I tako sam sutradan otišla u učionicu gospođe Bredli za vreme
odmora za ručak. Uzela sam svoju kesu s police i zalepila je malecnim
komadom lepljive trake. Unutra sam stavila malu poruku presavijenu
nadvoje.
Kad se čas završio ponovo sam čekala napolju i posmatrala, samo
što ovog puta nisam razgovarala ni sa kim. Samo sam gledala.
Savršena nameštaljka.
Dodirnuo si ivicu moje kese, video poruku i zavukao ruku unutra.
Kesa je pala na pod a ti si pocrveneo kao bulka, ali si se sagnuo i ipak
je podigao. A moja reakcija? Neverica. Hoću da kažem, videla sam
svojim očima, čak sam to i očekivala. Ipak nisam mogla da verujem.
Mada sam prvobitno bila odlučila da te raskrinkam na licu mesta,
odskočila sam - sklonila se s vrata.
Ti si brže-bolje izašao... i eto. Tako smo se našli licem u lice. Oči
su me pekle dok sam te gledala. Onda sam odvojila pogled i spustila
glavu. A ti si odjurio niz hodnik.
Nije želela da joj on objašnjava. Nije bilo objašnjenja. Videla je
sopstvenim očima.
Pošto si se našao na pola hodnika, i dalje brzo hodajući, videla
sam da ideš oborenog pogleda, kao da nešto čitaš. Moju poruku? Da.
Okrenuo si se samo na tren da vidiš gledam li te. U tom trenutku
sam strepela. Hoćeš li mi prići i izviniti se? Hoćeš li vikati na mene?
Odgovor? Ništa od toga. Samo si se okrenuo i produžio, sve bliže
vratima koja vode napolje, bliže bekstvu.
I dok sam tako stajala u hodniku - sama - pokušavajući da
razumem šta se to upravo i zašto desilo; shvatila sam istinu: nisam
bila vredna objašnjenja - čak ni reakcije. U tvojim očima ne, Zak.
Zastaje.
124 Džej Ašer
Vi ostali što slušate, poruka je bila upućena lično Zaku. Možda je
on sada vidi kao uvod u ove snimke. Zato što u njoj priznajem da sam
u tački svog života kada mi je zaista potrebno svako ohrabrenje koje
bi bilo ko mogao da mi pruži. Ohrabrenje... koje je on ukrao.
Ugrizam se za palac, smirujem poriv da preko ramena pogledam
Tonija. Pita li se on šta to slušam? Da li ga je briga?
Nisam to mogla više da trpim. Shvatate, nema samo Zak spor fitilj.
Viknula sam za njim: „Zašto?"
U hodniku uvek ima nekoliko ljudi koji idu od učionice do učionice.
Svi su poskočili. Ali samo je jedan zastao. I stajao je tamo, okrenut ka
meni, gurajući moju poruku u zadnji džep.
Urlala sam tu reč iznova i iznova. Suze, koje su napokon navrle,
lile su mi niz lice. „Zašto? Zašto, Zak?“
Čuo sam za to. Kako je Hana pukla bez ikakvog razloga,
izblamirala se pred tolikim ljudima.
Nisu bili u pravu. Bilo je razloga.
Dakle, pređimo na ono lično. U duhu otvaranja - potpunog
ispovedanja - iznosim vam sledeće: Moji roditelji me vole. Znam da
me vole. Ali odnedavno nam nije baš lako. Već oko godinu dana. Još
otkako se znate već šta otvorilo van grada.
Sećam se toga. Hanini roditelji su svake noći bili na vestima,
upozoravali su da će otvaranje ogromnog tržnog centra pozatvarati
mnoge radnje u gradu. Govorili su da u njima više niko neće kupovati.
Kada se to desilo, moji roditelji su postali daleki. Odjednom su
imali mnogo briga. Mnogo pritisaka da spoje kraj s krajem. Hoću da
kažem, razgovarali su sa mnom, ali ne kao pre.
Kada sam se ošišala, mama nije ni primetila.
A koliko sam ja znala - hvala ti, Zak - nije primetio niti iko u školi.
Ja sam primetio.
Gospođa Bredli je u učionici takođe imala papirnu kesu. Visila je s
kesama nas ostalih na obrtnoj polici. Mogli smo da je koristimo - a
ona je to ohrabrivala - da stavljamo poruke o njenom vođenju časova.
Trinaest razloga 125
I kritičke i one druge. Takođe je želela da predlažemo teme za buduće
razgovore.
To sam i uradila. Napisala sam poruku gospođi Bredli koja je
glasila: „Samoubistvo. To je nešto što mi se vrti po glavi. Ne preterano
ozbiljno, ali razmišljala sam o tome.“
To je poruka. Od reči do reči. A znam da tako glasi od reči do reči
zato što sam je napisala desetinu puta pre nego što sam je ubacila.
Napisala bih je, pa bacila, napisala, zgužvala, bacila.
Ali pre svega, zašto sam je pisala? Postavljala sam sebi to pitanje
svaki put kada bih redala slova na novom listu hartije. Zašto sam
pisala tu poruku? To je bila laž. Nisam o tome razmišljala. Ne zaista.
Ne podrobno. Misao bi mi došla u glavu a ja bih je izbacila.
Samo što sam je često izbacivala.
To jeste bila tema o kojoj nikada nismo pričali na časovima. I bila
sam sigurna da nisam ja jedina o tome razmišljala, je li tako? Pa
zašto onda da ne razgovaramo o tome kao grupa?
Ili je možda, negde duboko, postojalo još nešto. Možda sam želela
da neko provali ko je napisao poruku i da mi krišom pritekne u
pomoć.
Možda. Ne znam. Dobro sam pazila da se ne odam.
Frizura. Skretanje pogleda u hodniku. Bila si pažljiva, ali su se
znaci ipak videli. Mali znaci. Ipak su se videli.
A onda, tek tako, ponovo si bila ona stara.
Samo sam se pred tobom odala, Zak. Znao si da sam ja napisala tu
poruku u kesi gospode Bredli. Sigurno si znao.
Izvadila ju je iz kese i pročitala dan pošto sam te uhvatila. Dan
pošto sam prsla u hodniku.
Nekoliko dana pre nego što je progutala tablete, Hana je ponovo
bila ona stara. Pozdravljala se sa svima na hodnicima. Gledala nas je u
oči. Sve je izgledalo tako drastično zato što su prošli meseci otkako se
poslednji put tako ponašala. Kao prava Hana.
Ali ti nisi ništa uradio, Zak. Čak ni pošto je gospođa Bredli načela
tu temu, nisi uradio ništa da pomogneš.
126 Džej Ašer
Delovalo je tako drastično, zato što i jeste bilo.
Dakle šta sam želela da dobijem na tom času? Uglavnom sam
želela da čujem šta ostali imaju da kažu. Njihove misli. Njihova
osećanja.
I čoveče, ne da su mi rekli.
Neko je rekao kako je teško pomoći ako se ne zna zašto čovek želi
da se ubije.
I da, uzdržala sam se da kažem: ,,A šta ako je žensko?“
Onda su ostali počeli da ubacuju.
„Ako su usamljeni, možemo ih pozvati da sednu s nama za
ručkom.“
„Ako je stvar u ocenama, možemo da im pomognemo oko
zadataka.“
„Ako su problemi kod kuće, možda možemo... ne znam... da im
nađemo terapiju ili tako nešto.“
A ipak sve što su rekli - sve! - bilo je obojeno nekakvom ljutnjom.
Onda je jedna devojka, njeno ime ovde nije važno, rekla ono što su
svi drugi mislili. „Kao da onaj ko je napisao tu poruku samo želi da
privuče pažnju. Da ta osoba ozbiljno misli, rekla bi nam ko je.“
Gospode. Nije bilo šanse da se Hana otvori u toj učionici.
Nisam mogla da verujem.
Gospodi Bredli su u prošlosti u kesu ubacivali predloge za razgovore
o abortusu, nasilju u porodici, varanju - varanju u vezi, varanju
na ispitima. Niko nije zahtevao da zna ko je pokrenuo te teme. Ali iz
nekog razloga, odbili su da o samoubistvu pričaju bez tačnih detalja.
Gospođa Bredli je desetak minuta navodila statistike - lokalne
statistike - koje su nas sve iznenadile. Zato što smo maloletnici, rekla
je, ako se samoubistvo ne desi na javnom mestu, u prisustvu svedoka,
o njemu verovatno neće javiti u vestima. A nijedan roditelj ne želi da
ljudi znaju kako je njegovo dete, dete koje je on podigao, oduzelo sebi
život. Zato ljude često navode da misle kako je reč o nesrećnom
slučaju. Loše je u svemu tome što niko ne zna šta se zaista dešava s
ljudima u njihovom gradu.
Trinaest razloga 127
Bez obzira, na času nikada nije započela prava rasprava.
Jesu li samo bili preterano znatiželjni, ili su stvarno mislili da će
najbolje pomoći ako znaju sve detalje? Nisam sigurna. Možda pomalo
od oboje.
Na prvom času kod gospodina Portera, stalno sam je gledao. Da je
neko pomenuo temu samoubistva, možda bi nam se pogledi susreli i
možda bih ja to video.
Iskreno, ne znam ni šta bi mogli da kažu da me okrenu u jednom ili
drugom pravcu. Zato što možda jesam bila sebična.
Možda sam stvarno samo tražila pažnju. Možda sam samo želela
da ljudi raspravljaju o meni i mojim problemima.
Na osnovu onoga što mi je rekla na žurci, sigurno bi želela da to
vidim. Pogledala bi me pravo u oči, moleći se da vidim.
Ili sam možda želela da neko upre prstom u mene i kaže: „Hana.
Razmišljaš o samoubistvu? Molim te nemoj to da uradiš, Hana. Molim
te?“
Duboko unutra, međutim, istina je da sam jedino ja to govorila.
Duboko u meni, to su bile moje reči.
Na kraju časa gospođa Bredli je razdelila letak s naslovom Znaci
upozorenja o osobi sa samoubilačkim namerama. Pogađajte šta je bilo
u prvih pet?
„Nagla promena izgleda.“
Čupnula sam krajeve svoje nedavno ošišane kose.
Ha. Ko bi rekao da sam toliko predvidljiva?

Trljajući bradu o rame krajičkom oka vidim Tonija, koji i dalje sedi u
separeu. Hamburgera više nema, a uglavnom ni pomfrita. Sedi tamo
potpuno nesvestan onoga kroz šta ja prolazim.
Otvaram vokmen, vadim kasetu broj četiri i okrećem drugu stranu.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

12 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:06 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 4: STRANA B

Da li biste želeli sposobnost da čujete tuđe misli?
Naravno. Svako na to pitanje odgovara potvrdno, sve dok malo
bolje ne razmisli.
Naprimer, šta ako bi drugi ljudi mogli da čuju vaše misli? Šta ako
bi mogli da čuju vaše misli... baš ovog trenutka?
Čuli bi zbrku. Frustraciju. Čak i nešto besa. Čuli bi reči mrtve
devojke kako mi teku kroz glavu. Devojke koja, iz nekog razloga,
mene krivi za svoje samoubistvo.
Ponekad ni sami ne shvatamo sopstvene misli. Ponekad čak nisu ni
istinite - ne predstavljaju naša istinska osećanja ali nam ipak teku
kroz glavu, zato što su zanimljive.
Podešavam postolje za salvete preda mnom sve dok u uglačanom
metalu ne ugledam Tonijev separe. Toni se naslanja i briše ruke
salvetom.
Ako biste mogli da čujete misli drugih ljudi, čuli biste štošta
potpuno istinito, ali takođe i mnogo šta potpuno nasumično. A ne biste
ih razlikovali. Od toga biste poludeli. Šta je istina? Šta nije? Milion
ideja, ali šta one znače?
Pojma nemam o čemu Toni razmišlja. Ni on nema pojma o čemu ja
razmišljam. Nema predstavu da je glas u mojoj glavi, glas koji dopire
kroz ovaj vokmen, glas Hane Bejker.
To je ono što volim u vezi s poezijom. Što je apstraktnija to je
bolja. Ono kada niste sigurni o čemu to pesnik govori. Možda imate
neku ideju, ali ne možete biti sigurni. Ne sto posto. Svaka reč, pažljivo
Trinaest razloga 129
odabrana, mogla bi da ima milion različitih značenja. Je li to zamena
- simbol - neke druge ideje? Uklapa li se u veću, skriveniju metaforu?
Ovo je osma osoba, Hana. Ako je ovo o poeziji, onda nije o meni.
A do kraja ima samo još pet imena.
Mrzela sam poeziju sve dok me neko nije naučio da je cenim.
Rekao mi je da poeziju posmatram kao zagonetku. Na čitaocu je da
dešifruje kod, ili reči, na osnovu svega što zna o životu i osećanjima.
Da li je pesnik koristio crveno da simbolizuje krv? Bes? Požudu?
Ili su kolica prosto crvena zato što je crveno zvučalo bolje od crnog?
Te pesme se sećam. S engleskog. Posle je bila velika rasprava o
značenju crvenog. Nemam pojma šta smo na kraju zaključili.
Isti onaj ko me je naučio da cenim poeziju takođe me je naučio
vrednosti pisanja poezije. Iskreno, nema boljeg načina od poezije da
istražite svoja osećanja.
Ili od kaseta.
Ako ste besni, ne morate da napišete pesmu koja se bavi uzrokom
vašeg besa, ali to mora biti besna pesma. Zato samo napred... napišite
neku. Znam da ste bar pomalo besni na mene.
Pošto ste završili pesmu, rastumačite je kao da ste je našli odštampanu
u čitanci i da ne znate baš ništa o njenom autoru. Rezultati mogu
biti čudesni... i strašni. Ali to je uvek jeftinije nego poseta psihologu.
Time sam se neko vreme bavila. Poezijom, ne odlascima psihologu.
Možda bi psiholog pomogao, Hana.
Kupila sam svesku sa spiralom da držim sve svoje pesme na
jednom mestu. Nekoliko dana nedeljno odlazila sam posle škole Kod
Monea da napišem pesmu ili dve.
Moji prvi pokušaji bili su prilično žalosni. Nije bilo mnogo dubine
ni prefinjenosti. Bili su prilično jednostavni. Ipak, neke su ispale
sasvim dobro. Bar se meni tako čini.
A onda, ni ne trudeći se da to uradim, upamtila sam prvu pesmu iz
te sveske. I koliko god pokušavala, ni dan-danas ne mogu da je
isteram iz glave. Zato, evo je, za vaše uživanje... ili zabavu.
130 Džej Ašer
Da je moja ljubav okean,
kopna ne bi bilo više.
Da je moja ljubav pustinja,
ne bi nikad bilo kiše.
Da je moja ljubav zvezda –
kad je tama, svetlela bi sama.
A da joj narastu krila,
jezdila bi ka visinama.
Samo napred. Smejte se. Ali dobro znate da biste kupili čestitku na
kojoj to piše.
U grudima mi se javlja iznenadan, dubok bol.
Sama ta spoznaja da ću ići Kod Monea da pišem poeziju pomagala
je da mi dani budu podnošljiviji. Desilo bi se nešto smešno, šokantno
ili bolno a ja bih pomislila: Ovo je materijal za jednu snažnu pesmu.
Preko ramena vidim da Toni izlazi iz lokala. Što me čudi.
Zašto nije stao da se pozdravi.
Za mene su, izgleda, ove kasete oblik poetske terapije.
Gledam kroz stakloTonija kako seda u svoja kola.
Dok vam pričam ove priče, otkrivam ponešto, o sebi, da, ali i o
vama. O svima vama.
Uključuje farove.
Što smo bliži kraju, to otkrivam više veza. Dubokih veza. O nekima
sam vam pričala povezujući jednu priču s drugom. A druge, o njima
vam uopšte nisam pričala.
Mustang podrhtava dok Toni turira motor. Onda kola polako kreću
unazad.
Možda ste čak otkrili neke veze koje ja nisam. Možda ste korak
ispred pesnika.
Ne, Hana. Ja jedva uspevam da ne zaostanem.
Kada izgovorim poslednje reči... pa, verovatno ne moje prave
poslednje reči, već poslednje reči na ovim kasetama... biće to jedno
čvrsto, dobro povezano emocionalno klupko od reči.
Trinaest razloga 131
Drugim rečima, pesma.
Gledam kroz izlog Tonijeva kola kao u filmu, mustang polako
izlazi van ekrana, ali farovi ne blede postepeno, što bi trebalo da se
desi ako je nastavio da ide unatraške ili skrenuo. Umesto toga, samo
se gase.
Kao da su isključeni.
Sad kad se prisetim, prestala sam da pišem u svesku onda kada
sam prestala da želim da upoznam sebe.
Je li on tamo napolju, sedi u kolima i čeka? Zašto?
Ako čujete pesmu koja će vas rasplakati i ne želite više da plačete,
više ne slušate tu pesmu.
Samo što ne možete da pobegnete od sebe. Ne možete da odlučite
da više ne viđate sebe. Ne možete da odlučite da isključite zvuke u
svojoj glavi.

Pošto je Toni ugasio farove, prozori kafea su samo površina crnog
stakla. Svako malo, na daljem kraju parkinga, kola prolaze niz drum i
tračak svetlosti klizi s jedne strane slakla na drugo.
Ali jedini neprekidni izvor svetla, mada dalek, pojavljuje se u
gornjem desnom uglu. Razmazano ružičasto i plavo svetio. Vrh neonske
reklame Krestmonta koja viri iznad krovova svih radnji oko sebe.
Gospode. Šta bih sve dao da se to leto vrati.
Bilo je tako lako razgovarati s Hanom kad ostanemo sami. Bilo je
tako lako smejati se s njom. Ali kada god bi se pojavili drugi ljudi,
postajao sam stidljiv. Uzmicao sam. Nisam više znao kako da se
ponašam.
U onom malom akvarijumu šaltera, jedina veza s kolegama u
predvorju bio je crveni telefon. Nije bilo dugmadi, već samo slušalica.
Kada god bih je podigao a Hana mi se javila, obuzimala me je
nervoza. Kao da ne zovem s deset metara razdaljine, već da je zovem
kod kuće.
„Potreban mi je sitniš”, rekao bih.
132 Džej Ašer
„Ponovo?”, odgovorila bi ona, ali uvek s osmehom u glasu. Svaki
put sam osećao da mi lice gori od sramote. Zato što sam sitniš tražio
mnogo češće kada je ona radila nego kada je radio neko drugi.
Nekoliko minuta kasnije na vratima bi se začulo kucanje i ja bih
popravio košulju i pustio je da uđe. S malom kasom u ruci, ona bi se
provukla pored mene, bolno blizu, da razmeni nešto mojih novčanica.
Ponekad, kada nije bilo mnogo posla, sela bi u moju stolicu i rekla mi
da zatvorim vrata.
Kada god bi to učinila, s mukom sam obuzdavao maštu. Jer mada
smo bili vidljivi s tri strane, kao atrakcije na vašaru, i mada je to
govorila samo zato što nam je bilo zabranjeno da ostavljamo vrata
otvorena, u tom tesnom prostoru je svašta moglo da se desi.
Ili sam bar ja to priželjkivao.
Zbog tih trenutaka, koliko god kratkih i retkih, osećao sam se
izuzetno posebno. Hana Bejker je odlučila da provede slobodne
trenutke sa mnom, a pošto smo na poslu, niko o tome neće ništa
misliti. Niko to neće moći pogrešno da tumači.
Ali zašto? Zašto sam se, kada bi nas neko video, pretvarao da to
ništa ne znači? Samo radimo, želeo sam da u to poveruju. Ne družimo
se. Samo radimo.
Zašto?
Zato što je Hana bila na lošem glasu. Taj loš glas me je plašio.
Istina je prvi put izbila na videlo pre nekoliko nedelja, na žurci, kad
se Hana našla tačno ispred mene. Neverovatan trenutak kada se
naizgled sve poklopilo.
Dok sam je gledao u oči, morao sam da joj kažem da mi je žao. Da
mi je žao što sam toliko čekao da joj kažem šta osećam.
Na kratak trenutak, bio sam u stanju to da priznam. Njoj. Sebi.
Nikad više nisam mogao to da priznam. Sve do sada.
Ali sada je prekasno.
I zato, baš u ovom trenutku, osećam toliko mržnje. Prema sebi.
Zaslužujem da budem na ovom spisku. Jer da se nisam toliko bojao
Trinaest razloga 133
svih drugih, možda bih rekao Hani da je nekome stalo. Hana bi možda
sada bila živa.
Odvajam pogled od neonskog znaka.

Ponekad bih na putu kući svratila do Monea na toplu čokoladu.
Počela bih da radim domaći. Ili bih ponekad čitala. Pesme više nisam
pisala.
Bio mi je potreban odmor... od same sebe.
Pomeram na vrat ruku koja mi je bila ispod brade. Dlačice na vratu
natopljene su mi znojem.
Samo, volela sam poeziju. Nedostajala mi je. Jednog dana, posle
nekoliko nedelja, odlučila sam da joj se vratim. I odlučila sam da uz
pomoć poezije ponovo postanem srećna.
Srećne pesme. Vedre i srećne sunčane pesme. Srećne, srećne,
srećne. Kao one dve žene s fotografije na letku koji sam našla Kod
Monea.
Držale su besplatna predavanja na temu Poezija: Voleti život.
Obećavale su ne samo da ćemo učiti kako se voli poezija već i kako da
kroz poeziju više volimo sami sebe.
Prijavljujem se!
D-7 na vašim mapama. Sala u gradskoj biblioteci.
Sada je previše mračno da idem tamo.
Čas poezije počinjao je tačno kad zazvoni za kraj poslednjeg časa,
tako da sam jurila da ne zakasnim previše, mada je i kad zakasnim
svima bilo drago što sam došla - da im pružim „žensku tinejdžersku
perspektivu", kako su govorili.
Osvrćem se i shvatam da sam Kod Rozi ostao samo ja. Zatvaraju
tek za pola sata. I mada više ne jedem i ne pijem, čovek za šankom mi
nije rekao da odem. Zato ću ostati.
Zamislite deset ili dvanaest plastičnih stolica postavljenih ukrug, a
srećne žene s letka sede na suprotnim krajevima. Jedini problem je
134 Džej Ašer
bio, od prvog dana, to što nisu bile srećne. Ko god da je napravio taj
letak sigurno im je digitalno okrenuo usta naopačke.
Pisale su o smrti. O zlu u muškaracima. O uništenju - ovde citiram
- „zelenkaste, plavkaste sfere s pramičcima belog“.
Ozbiljno, tako su to opisivale. Zatim su Zemlju nazivale
bremenitim gasnim vanzemaljcem kome je potreban abortus.
Još jedan razlog što mrzim poeziju. Ko kaže sfera umesto lopta ili
kugla?
„Razotkrijte se“, govorile su. „Dajte nam da vidimo ono najdublje
i najtamnije u vama.“
Najdublje i najtamnije u meni? Šta ste vi, moji ginekolozi?
Hana.
Toliko puta sam želela da dignem ruku i kažem: „Hm, dakle, kada
prelazimo na ono srećno? Na ono o voljenju života? Znate, Poezija:
Kako voleti život? To je pisalo na letku. Zato sam ovde.“
Na kraju sam otišla samo na tri ta poetska sastanka, ali nešto se
ipak iz toga rodilo. Nešto dobro?
Ne.
Hmm... pitam se.
Vidite, na njih je dolazio još neko. Još jedan srednjoškolac s
perspektivom koju su obožavali stariji pesnici. Ko je to bio? Urednik
lista Izgubljeno i nađeno koji je izlazio u našoj školi.
Rajan Šejver.
Znate o kome pričam. A sigurna sam da i ti, gospodine uredniče,
jedva čekaš da ti izgovorim ime naglas.
Zato evo, Rajane Šejveru. Istina će te osloboditi.
Moto Izgubljenog i nađenog.
To si već neko vreme znao, Rajane. Sigurna sam. Čim sam prvi put
spomenula poeziju, znao si da je ovo o tebi. Morao si da znaš. Mada
sam sigurna da si pomislio: nemoguće je da sam zbog toga na
snimcima. Nije to bilo ništa posebno.
Ona pesma u školi. Gospode, bila je njena.
Trinaest razloga 135
Seti se, ja ovde pravim jedno čvrsto, dobro povezano klupko
emocija.
Čvrsto zatvaram oči, pokrivam ih rukom.
Vilični mišići me peku jer jako stiskam zube da ne bih vrisnuo. Ili
zaplakao. Ne želim da je čita. Ne želim da čujem tu pesmu izgovorenu
njenim glasom.
Želite li da čujete poslednju pesmu koju sam napisala pre nego što
sam ostavila poeziju? Pre nego što sam se zauvek okanula poezije?
Ne?
Dobro. Svejedno, već ste je pročitali. Veoma je popularna u našoj
školi.
Puštam da mi se očni kapci i vilica opuste.
Pesma. Raspravljali smo o njoj na engleskom. Mnogo puta smo je
čitali naglas.
A Hana je sve vreme bila tu.
Neki od vas je se možda sada prisećaju. Ne od reči do reči, ali
znate o čemu pričam. List Izgubljeno i nađeno. Rajanova polugodišnja
zbirka predmeta nađenih po školi.
Kao što je ljubavno pismo bačeno ispod klupe, koje pri malac
nikada nije dobio. Ako bi ga Rajan našao, izbrisao bi imena i skenirao
ga da ga objavi u sledećem broju.
Fotografije poispadale iz albuma... i njih je skenirao.
Beleške s časa istorije prekrivene žvrljotinama nekog đaka koji
umire od dosade... i njih.
Neki ljudi se možda pitaju kako je Rajan nalazio toliko zanimljivih
predmeta za skeniranje. Je li ih sve zaista nalazio? Ili ih je možda
krao? Baš sam ga to pitala posle jednog sastanka poetske grupe, a on
se zakleo da je sve objavljeno isključivo slučajno našao.
Ponekad, priznao je, ljudi mu jesu ostavljali u ormarić predmete
koje bi našli. Za njih, rekao je, ne može sto posto da garantuje. Zato je
brisao naša imena i telefonske brojeve. A fotografije, po pravilu, ne
mogu da budu previše sramotne.
136 Džej Ašer
Sakupio bi pet ili šest stranica dobrog, otkačenog materijala i
štampao pedeset primeraka. Onda bi ih priheftao i ostavljao po
nasumičnim mestima po školi. U toaletima. Svlačionicama. Na
atletskoj stazi.
„Nikada na istom mestu“, rekao mi je. Smatrao je da ima smisla
da ljudi slučajno nalaze primerke časopisa koji se bavi slučajno
nađenim predmetima.
Samo, znate šta? Moja pesma? Nju je ukrao.
Vadim salvetu iz stalka i prelazim grubom hartijom preko očiju.
Svake nedelje posle poetske grupe Rajan i ja smo sedeli na
stepenicama biblioteke i pričali. Te prve nedelje prosto smo se smejali
pesmama koje su drugi pisali i čitali. Smejali smo se tome koliko su
sve depresivne.
„Zar nije trebalo da zbog ovoga budemo srećni?“, upitao je.
Izgleda da se bio prijavio iz istog razloga kao ja.
Dižem pogled. Čovek iza šanka cima uzice teške kese sa smećem.
Fajront.
„Mogu li da dobijem čašu vode?”, pitam.
Posle druge nedelje, sedeli smo na stepenicama biblioteke i čitali
jedno drugome svoje pesme. Pesme koje smo napisali u različitim
fazama života.
Čovek me gleda u oči, u kožu crvenu od trljanja salvetom.
Ali samo srećne pesme. Pesme o ljubavi prema životu. Pesme koje
nikada ne bismo pročitali onoj grupi mračnih ljubitelja depresije.
I, kao što to pesnici nikada ne rade, objašnjavali smo ih.
Stih po stih.
Treće nedelje smo preuzeli najveći rizik i dali jedno drugom čitave
svoje sveske poezije.
Gura čašu vode s ledom pred mene. Sem te čaše i stalka sa
salvetama, čitav šank je prazan.
Ehej! Za to je bilo potrebno mnogo hrabrosti. Meni sasvim
sigurno. Sigurna sam da je trebalo i tebi, Rajane. A sledeća dva sata,
Trinaest razloga 137
dok je sunce zalazilo, sedeli smo na tom betonskom stepeništu i listali
strane.
Rukopis mu je bio užasan, tako da mije trebalo nešto više vremena
da pročitam njegove pesme, ali bile su neverovatne. Mnogo dublje od
svih mojih.
Njegove su zvučale kao prava poezija. Profesionalna poezija.
Jednog dana, u to sam sigurna, profesori će terati decu da analiziraju
njegove pesme iz čitanke.
Dodirujem hladno staklo, obmotavam prste oko njega.
Naravno, nisam imala pojma šta njegove pesme znače. Ne tačno.
Svejedno, emocije sam savršeno osetila. Bile su potpuno divne. I bilo
me je gotovo sramota onoga što je sigurno mislio dok je listao moju
svesku. Zato što sam čitajući njegove pesme shvatila koliko sam malo
vremena provela nad svojima. Trebalo je da se posvetim biranju
boljih reči. Emocionalnijih reči.
Ipak, jedna moja pesma ga je zgrabila. Hteo je da zna još ponešto
o njoj... naprimer, kada sam je napisala.
Nisam mu rekla.
Ne pijem vodu. Gledam usamljenu kap kako klizi niz čašu i udara
mi u prst.
Napisala sam je istog dana kada se grupa učenika razljutila što
neko ima petlju da traži pomoć u vezi sa samoubistvom. Sećate se
zašto su se naljutili? Zato što poruka nije bila potpisana.
Kako je to neosetljivo.
Bila je anonimna. Kao pesma koja se pojavila u Izgubljenom i
nađenom.
I tako je Rajana zanimalo zašto sam napisala tu pesmu.
U ovom slučaju, rekla sam mu, pesma mora da govori sama za
sebe. Zanimalo me je, međutim, šta on misli da ona znači.
Na površini, rekao je, pesma je o prihvatanju - tome da me majka
prihvati - ali više od toga, želela sam i njeno odobravanje. I želela
sam da neki ljudi - u ovom slučaju jedan momak - prestanu da me
previđaju.
138 Džej Ašer
Momak?
U podnožju čaše, voda stvara sićušan otpor, pa popušta. Otpijam
gutljaj i puštam da mi kockica leda klizne u usta.
Pitala sam ga misli li da pesma ima neko dublje značenje.
Zadržavam kockicu na jeziku. Ledena je, ali želim da se tu otopi.
Jednim delom sam se šalila. Mislila sam da je u potpunosti
rastumačio moju pesmu. Samo me je zanimalo šta bi profesor koji
zadaje tu pesmu učenicima želeo da oni otkriju. Zato što profesori
uvek preteruju.
Međutim, ti si ga našao, Rajane. Ti si našao skriveno značenje.
Našao si čak i ono što sama nisam mogla da nađem u svojoj pesmi.
Pesma nije o mojoj majci, rekao si. Niti o momku. Bila je o meni.
Pisala sam pismo samoj sebi... skriveno u pesmi.
Trgnula sam se kada si mi to rekao. Počela sam da se branim - čak
sam se i naljutila. Ali bio si u pravu. A sopstvene reči su me i uplašile
i rastužile.
Rekao si mi da sam napisala tu pesmu zato što sam se bojala da se
nosim sama sa sobom, a majku koristila kao izgovor, optuživala je da
me ne ceni i ne prihvata, kada je trebalo da te reči kažem u ogledalo.
,,A momak?“, upitala sam. „Šta on predstavlja?“
To sam ja. O, Gospode. To sam ja. Sada to znam.
Pokrivam uši. Ne da blokiram spoljašnju buku. Kafe je gotovo
potpuno tih. Ali želim da osetim njene reči, sve njih, dok ih izgovara.
Dok sam čekala tvoj odgovor, potražila sam u rancu papirne
maramice. Znala sam da svakog trenutka mogu da se rasplačem.
Rekao si mi da me nijedan momak ne ignoriše koliko ignorišem
samu sebe. Ili bar ti misliš da je to značenje. I zato si me pitao o toj
pesmi. Osetio si da se pruža dublje nego što i ti možeš da pronikneš.
Pa, Rajane, bio si upravu. Išla je mnogo, mnogo dublje. A ako si to
znao - ako si to mislio - zašto si mi onda ukrao svesku? Zašto si
objavio u Izgubljenom i nađenom moju pesmu, pesmu koju si sam
nazvao „strašnom“? Zašto si omogućio drugima da je pročitaju?
I da je seciraju. I da joj se rugaju.
Trinaest razloga 139
To nikada nije bila izgubljena pesma, Rajane. Niti si je ti ikada
našao, pa joj zato nije ni bilo mesto u tvojoj zbirci.
Ali baš su je u tvojoj zbirci drugi ljudi našli. U njoj su je profesori
otkrili pre predavanja o poeziji. U njoj je bila, da je pune učionice
đaka rasecaju, tražeći njeno značenje.
Na našem času niko nije u tome uspeo. Nije prišao ni blizu. Mada
smo tada svi mislili da jesmo. Čak i gospodin Porter.
Znaš li šta je gospodin Porter rekao pre nego što je razdelio moju
pesmu? Rekao je da je čitanje pesme nepoznatog učenika naše škole
isto što i čitanje klasične pesme nekog mrtvog pesnika. Tako je -
mrtvog pesnika. Zato što nijednog ni drugog ne možemo da pitamo za
njeno pravo značenje.
Onda je gospodin Porter sačekao, u nadi da će neko priznati da ju
je napisao. To se, kao što je poznato, nikada nije desilo.
Sada dakle znate. A za one među vama kojima je potrebno podsećanje,
evo je. „Po samoj duši", napisala HanaBejker.
Srećem tvoj pogled
ti me čak ni ne vidiš
Jedva da odgovaraš
kad šapućem
zdravo
Mogao bi biti moja srodna duša
dva bića što dišu kao jedno
Možda nismo
Izgleda da nikada nećemo
znati
Moja rođena majko
nosila si me u sebi
Sada ništa ne vidiš
sem onoga na meni
Ljudi te pitaju
kako mi je
140 Džej Ašer
Ti se osmehuješ i klimaš
ne daj da se završi
na tome
Stavi me
pod Božje nebo i
upoznaj me
ne gledaj me samo svojim očima
Skloni
ovu masku od mesa i kostiju i
vidi me
po mojoj duši
samoj
A sada znate zašto.
Dakle, jesu li me vaši profesori ispravno secirali? Jesu li bili u
pravu? Jeste li imali bar neki nagoveštaj da sam to ja?
Da, neki od vas jesu. Rajan je sigurno nekome rekao - ponosan što
je njegova zbirka dospela u nastavni program. Ali kada su me ljudi
pitali, nisam htela ni da potvrdim ni da poreknem. Što je neke od njih
ljutilo.
Neki su čak pisali i parodije na moju pesmu, čitali mi ih u nadi da
će me isprovocirati.
To sam video. Gledao sam dve devojke na času gospodina Portera
kako recituju jednu verziju pre zvona.
To je sve bilo tako glupo i detinjasto... i surovo.
Bili su nezaustavljivi, čitave nedelje su svakog dana donosili nove
pesme. Hana je davala sve od sebe da ih ignoriše, da se pretvara da
čita dok čeka gospodina Portera da stigne. Da je početak časa spase.
To ne izgleda baš kao nešto krupno, zar ne?
Ne, možda vama ne. Ali škola za mene odavno već nije bila
bezbedno utočište. A posle tvojih fotografskih pohoda, Tajlere, ni moj
dom više nije bio siguran.
Trinaest razloga 141
Sada, odjednom, čak su i moje misli bile izložene podsmehu.
Jednom, na času gospodina Portera, kada su je te devojke gnjavile,
Hana je digla pogled. Oči su nam se srele samo na tren. Jedan blesak.
Ali je znala da je gledam. I mada to niko drugi nije video, okrenuo
sam se.
Bila je sama.
Veoma lepo od tebe, Rajane. Hvala ti. Istinski si pesnik.

Skidam slušalice s ušiju i kačim ih oko vrata.
„Ne znam šta se s tobom dešava”, kaže čovek s druge strane pulta,
„ali ne moraš ništa da platiš.” Duva u slamku i stiska obe njene strane.
Odmahujem glavom i tražim novčanik. „Ne, platiću.”
On sve čvršće namotava slamku. „Ozbiljno. To je samo šejk. Kao
što rekoh, ne znam šta se dešava i ne znam kako ja da pomognem, ali
nešto je u tvom životu očigledno pošlo naopako, pa bolje zadrži pare.”
Njegov pogled traži moj i znam da to ozbiljno misli.
Ne znam šta da kažem. Čak i ako bi reči došle, grlo mi je tako
stegnuto da ih ne bi propustilo.
Zato klimam glavom, uzimam ranac i menjam kasetu dok idem ka
vratima.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

13 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:07 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 5: STRANA B
Rozina staklena vrata zatvaraju se iza mene i čujem tri brave kako
smesta škljocaju.
Dakle, kuda sada? Kući? Nazad Kod Monea? Ili ću možda ipak do
biblioteke. Mogu da sedim napolju na betonskom stepeništu. Da u
mraku preslušam ostatak kaseta.
„Klej!”
To je Tonijev glas.
Jarka svetla farova triput se pale i gase. Prednji prozor je spušten i
Tonijeva pružena ruka mi maše da priđem. Dižem zatvarač na jakni i
prilazim do njegovog prozora, ali ne naginjem se unutra. Nije mi do
priče. Sada nije.
Toni i ja se poznajemo godinama, radili smo iste zadatke i zezali se
posle časova, a za sve to vreme nikada nismo imali neki ozbiljan
razgovor.
Sada, bojim se, on to želi. Sedeo je ovde sve ovo vreme. Samo je
sedeo u kolima. Čekao. Šta bi drugo mogao hteti?
Neće da me pogleda. Umesto toga pruža ruku i palcem podešava
retrovizor. Onda sklapa oči i pušta da mu glava padne napred. „Ulazi,
Klej.”
„Je li sve u redu?”
Posle kraćeg ćutanja, sporo, klima glavom.
Obilazim automobil, otvaram vrata i sedam do Tonija, držeći jednu
nogu na asfaltu. Stavljam ranac, u kome je Hanina kutija, u krilo.
„Zatvori vrata”, kaže on.
„Kuda ćemo?”
Trinaest razloga 143
„Sve je u redu, Klej. Samo zatvori vrata.” Okreće ručku na svojim
vratima i prozor se diže. „Napolju je hladno.” Pogled mu ide od
instrument-table preko muzičkog uređaja do volana. Mene neće da
pogleda.
Čim sam zatvorio vrata, počinje, kao na pucanj iz startnog pištolja.
„Ti si deveti koga sam morao da pratim, Klej.”
„Molim? O čemu to pričaš?”
„Drugi komplet kaseta”, kaže. „Hana nije blefirala. Kod mene su.”
„O, Gospode.” Pokrivam lice obema rukama. Iza obrve dobovanje
iznova počinje. Pritiskam je korenom dlana. Snažno.
„U redu je”, kaže on.
Ne mogu da ga pogledam. Šta on zna? O meni? Šta je čuo? „Šta je
u redu?”
„Šta si tamo slušao?”
„Molim?”
„Koju kasetu?”
Mogu da pokušam da poričem, da se pretvaram kako nemam
pojma o čemu on to priča. Ili mogu da izađem iz njegovih kola i
odem. U svakom slučaju, on zna.
„U redu je, Klej. Časna reč. Koju kasetu?”
I dalje sklopljenih očiju pritiskam zglobove na čelo. „Rajanovu”,
kažem. „Pesmu.” Onda ga gledam.
On naslanja glavu, sklopljenih očiju.
„Šta je?”, pitam.
Nema odgovora.
„Zašto ih je dala tebi?”
Toni dodiruje privezak ključa koji visi iz kontakt-brave. „Mogu li
da vozim dok slušaš sledeću kasetu?”
„Reci mi zašto ih je tebi dala.”
„Reći ću ti”, kaže on, „ako ti smesta preslušaš sledeću kasetu.”
„Zašto?”
„Klej, ne zezam se. Preslušaj kasetu.”
„Onda mi odgovori na pitanje.”
144 Džej Ašer
„Zato što je o tebi, Klej.” Pušta ključeve. „Sledeća kaseta je o
tebi.”
Ništa.
Srce mi ne preskače. Oči mi ne trepću. Ne dišem.
A onda.
Ruka mi poleće unazad, udaram laktom u sedište. Onda udaram u
vrata i hteo bih da udarim glavom u prozor. Umesto toga udaram u
naslon za glavu.
Toni mi stavlja ruku na rame. „Preslušaj”, kaže. „I nemoj da izlaziš
iz kola.” Pali motor.
Suze mi liju i okrećem glavu ka njemu, ali on gleda pravo pred
sebe.
Otvaram vratašca vokmena i vadim kasetu. Petu kasetu. Tamnoplavi
broj devet u uglu. Moja kaseta. Ja sam broj devet.
Vraćam kasetu u vokmen i držeći ga obema rukama sklapam ga
kao knjigu.
Toni ubacuje u brzinu i vozi preko pustog parkinga ka ulici.
Ne gledajući, prelazim palcem preko vokmena, napipavam dugme
koje me vraća u priču.

Romeo, o Romeo. Gde li si, Romeo?
Moja priča. Moja kaseta. Tako počinje.
Dobro pitanje, Julija. Volela bih da znam odgovor.
Toni viče da nadjača motor. „Klej, u redu je!”
Da budem sasvim iskrena, nikada nije postojao trenutak u kome
sam sebi rekla: Klej Džensen... on je taj.
Dovoljno je da čujem svoje ime pa da mi se bol u grudima
udvostruči. Osećam užasno stezanje u srcu.
Nisam čak ni sigurna koliko sam za sve ove godine upoznala
pravog Kleja Džensena. Ono što sam znala većinom je bilo iz druge
ruke. Zato sam zaista želela da ga bolje upoznam. Zato što je sve što
sam čula - i stvarno mislim sve! - bilo dobro.
Trinaest razloga 145
Bila je to jedna od onih stvari koje jednom primetiš i posle toga
više ne možeš da ne primećuješ.
Kristen Renert, na primer. Ona uvek oblači crno. Crne pantalone.
Ili crne cipele. Crnu košulju. Ako je to crna jakna, i to je jedino crno
što je obukla, neće je skinuti čitavog dana. Sledeći put kada je vidite,
primetićete to. Onda više nećete moći da prestanete da primećujete.
Stiv Oliver je isti. Kadgod digne ruku da nešto kaže ili da postavi
pitanje, uvek rečenicu počinje sa: „Dobro“.
„Gospodine Oliver?“
„Dobro, ako je Tomas Džeferson bio robovlasnik...“
„Gospodine Oliver?“
„Dobro, rezultat je 76,1225.“
„Gospodine Oliver?“
„Dobro, mogu li da odem do ve-cea?“
Ozbiljno. Svaki put. A sada ćete i vi primećivati... Svaki put.
Da, primetio sam, Hana, ali hajdemo dalje. Molim te.
Slično je tako i usputno slušanje tračeva o Kleju postalo neodoljivo.
Kao što sam rekla, nisam ga dobro poznavala, ali su mi se uši
čuljile kada god čujem njegovo ime. Valjda sam želela da čujem nešto
- bilo šta - sočno. Ne zato što sam htela da širim tračeve. Samo nisam
mogla da poverujem da neko može biti tako dobar.
Gledam u Tonija i prevrćem očima, ali on vozi i gleda pravo
napred.
Ako je zaista toliko dobar... divno. Sjajno! To mi je postala lična
igra. Koliko dugo je moguće da o Kleju Džensenu slušam samo
dobro?
Naravno, kada neko ima savršenu reputaciju, neko drugi vreba u
blizini da je uništi. Čekaju onu jednu fatalnu manu da se otkrije.
Nije tako bilo s Klejem.
Ponovo pogledavam ka Toniju. On se ovog puta smeška.
Nadam se da vas ova kaseta neće naterati da pojurite i iskopate tu
njegovu duboku, mračnu i prljavu tajnu... za koju sam sigurna da
postoji. Postoje bar jedna ili dve, je li tako?
146 Džej Ašer
Imam ih nekoliko.
Čekajte, zar ti, Hana, upravo to ne radiš? Uzdižeš ga kao gospodina
Savršenog samo da bi ga srušila. Tisi, Hana Bejker, ta koja je na
to čekala. Čekala manu. I našla je. A sada jedva čekaš da je svima
kažeš i uništiš njegovu reputaciju.
Na šta mogu da kažem... ne.
Grudi mi se opuštaju, oslobađaju dah koji nisam ni znao da
zadržavam.
Nadam se da niste razočarani. Nadam se da ne slušate samo - da
ne balite - zbog tračeva. Nadam se da vam ove kasete znače više od
toga.
Klej, dušo, tvom imenu nije mesto na ovom spisku.
Naslanjam glavu na prozor i sklapam oči, usredsređujući se na
hladno staklo. Možda ako slušam reči a usredsredim se na hladnoću,
možda ću moći da se saberem.
Nije ti mesto kao što je ostalima. Kao u onoj pesmi: Jedna od ovih
stvari nije kao ostale. Jedna od ovih stvari prosto ne pripada.
A to si ti, Klej. Samo moraš da budeš ovde da bih ispričala svoju
priču. Da bih je celovitije ispričala.

„Zašto ovo moram da čujem?” pitam. „Zašto me prosto nije preskočila
ako mi tu nije mesto?”
Toni nastavlja da vozi. Ako uopšte skreće pogled, to je samo
nakratko, ka retrovizoru.
„Bio bih srećniji da ovo nikada nisam čuo”, kažem.
Toni odmahuje glavom. „Ne. Poludeo bi da ne saznaš šta joj se
desilo.”
Zurim kroz vetrobran u bele linije što blistaju na svetlosti farova. I
shvatam da je u pravu.
„Sem toga”, kaže, „mislim da je želela da znaš.” Možda, mislim.
Ali zašto? „Kuda idemo?” Ne odgovara.
Trinaest razloga 147

Da, u mojoj priči ima velikih praznina. Nekih delova koje prosto
nisam znala kako da ispričam. Ili koje nisam mogla glasno da kažem,
koliko god da sam se prisiljavala. I događaja s kojima se nisam
uhvatila u koštac. Ako nikada ne budem morala da ih naglas kažem,
onda nikada neću morati o njima ni da razmišljam.
Međutim, da li to umanjuje neku od vaših priča? Jesu li priče
manje značajne zato što vam ne govorim sve?
Nisu.
To ih zapravo uvećava.
Ne znate šta se dešavalo u ostatku mog života. Kod kuće. Čak ni u
školi. Ne znate šta se dešavalo u bilo čijem životu sem u vašem. Kada
se zezate s jednim delom nečijeg života, ne zezate se samo s tim delom.
Nažalost, ne možete biti toliko precizni i selektivni. Kada se zezate s
jednim delom nečijeg života, zezate se s čitavim nečijim životom. Sve...
utiče na sve drugo. Sledećih nekoliko priča vrti se oko jedne noći.
Žurka.
Vrti se oko naše noći, Klej. Znaš šta mislim kada kažem naša noć,
jer za sve godine koje smo proveli u istoj školi ili na istom poslu u
bioskopu, samo jedne noći smo se povezali. Istinski povezali.
Ta noć uvlači i mnoge od vas u priču... Jednog od vas po drugi put.
Nasumična noć koju niko od vas ne može da poništi.
Mrzeo sam tu noć. Mrzeo sam je čak i pre ovih kaseta. Te noći sam
trčao da javim jednoj starici kako joj je muž dobro. Kako će sve biti
dobro. Lagao sam. Zato što je, dok sam trčao da utešim starčevu ženu,
drugi vozač umirao. A starac je, kada je stigao kući i svojoj ženi, to
znao.
Nadam se da ove kasete neće čuti niko sem vas na spisku, tako da
će samo od vas zavisiti kolike će vam promene uneti u život.
Naravno, ako se kasete rašire, moraćete da se nosite s posledicama
koje su potpuno van vaše vlasti. Zato se iskreno nadam da ćete ih
proslediti dalje.
148 Džej Ašer
Hitro pogledavam Tonija. Da li bi on zaista to uradio? Da li bi
mogao? Da li bi dao kasete nekome ko nije na spisku?
Kome?
Za neke od vas, te posledice mogu biti minimalne. Možda stid. Ili
sramota. Ali za druge, teško je reći. Izgubljen posao? Zatvor?
Neka ovo ostane između nas, šta kažete?
Dakle Klej, na tu žurku nije čak ni trebalo da dođem. Bila sam
pozvana, ali nije trebalo da dođem. Ocene su mi bile sve gore. Moji
roditelji su svake nedelje zvali profesore da pitaju kako mi ide. Pošto
nije bilo nikakvog napretka, izlasci su mi bili zabranjeni.
Za mene je zabrana izlazaka značila da imam jedan sat da se
vratim kući iz škole. Jedan sat je bilo sve moje slobodno vreme dok ne
popravim ocene.
Stali smo na semaforu. Toni i dalje gleda samo pred sebe. Možda
ne želi da me gleda kako plačem? Ne mora zbog toga da brine. Ne
plačem. Trenutno.
Prilikom jednog osluškivanja tračeva o Kleju Džensenu, ustanovila
sam da će i on biti na toj žurci.
Šta? Klej Džensen na nekoj žurci? Nečuveno.
Ja vikendom učim. Profesori većine mojih predmeta ispituju
ponedeljkom. Nisam ja kriv.
Ne samo da mi je to bila prva misao, nego su o tome pričali i ljudi
oko mene. Niko nije mogao da provali zašto te nikada nisu viđali na
žurkama. Naravno, imali su svakakve teorije. Ali znaš šta? Tako je.
Nijedna nije bila loša.
Ma hajde molim te.
Kao što znaš, pošto Tajler nije dovoljno visok da viri kroz prozor
na spratu, iskradanje iz moje sobe nije bilo teško. Te noći sam prosto
morala to da uradim. Samo nemojte prebrzo da donosite zaključke.
Pre te noći sam se iskrala iz kuće samo dva puta.
Dobro, tri puta. Možda četiri, najviše. Za one od vas koji ne znaju
o kojoj žurci pričam, imate crvenu zvezdicu na mapi. Veliku, masnu
crvenu zvezdicu, sasvim obojenu. C-6. Kotonvud, broj 512.
Trinaest razloga 149
Tamo idemo?
Aaaah... sada znate. Sada neki od vas tačno znaju kako se
uklapaju. Moraćete ipak da sačekate da vaše ime iskrsne da biste čuli
šta ću ispričati. Da biste čuli koliko ću ispričati.
Te noći sam odlučila da će mi prijati da na žurku odem peške. Da
ću se tako opustiti. Te nedelje je palo mnogo kiše i sećam se da su
oblaci i dalje bili niski i gusti. Vazduh je bio topao za to doba noći.
Moje najomiljenije vremenske prilike.
I moje.
Čista magija.
Smešno je. Dok sam na putu za žurku prolazila pored kuća, činilo
mi se kao da život sadrži toliko mogućnosti. Neograničenih mogućnosti.
Prvi put posle dugo vreme ih i osećala sam nadu.
Isto kao ja. Naterao sam sebe da izađem iz kuće i odem na tu
žurku. Bio sam spreman za nešto novo. Nešto uzbudljivo.
Nadu? Pa, izgleda da sam malčice pogrešno protumačila stvari.
A sada? Pošto znam šta se desilo između Hane i mene, da li bih
ipak otišao? Čak i ako se ništa ne promeni?
To je prosto bilo zatišje pred buru.
Bih. Da. Čak i ako bi ishod bio isti.
Na sebi sam imala crnu suknju i pulover s kapuljačom. Na putu do
tamo skrenula sam do svoje stare kuće - one u kojoj sam živela kada
sam se doselila u grad. Prva crvena zvezdica s prve strane prve
kasete. Svetlo na tremu bilo je uključeno a u garaži je radio motor
automobila. Vrata garaže bila su zatvorena.
Jesam li ja jedini koji to zna? Zna li još neko gde je ona živela?
Čovek iz saobraćajke. Čovek čija su kola ubila momka iz naše škole.
Prestala sam da hodam i, činilo se nekoliko minuta, samo sam
gledala s pločnika. Opčinjena. Neka druga porodica u mojoj kući.
Nisam imala pojma ko su oni i kakvi su - kakav im je život.
Vrata garaže počela su da se otvaraju i silueta čoveka obasjana
crvenim stop-svetlima gurnula je teška vrata do kraja. Čovek je ušao u
kola, poterao ih unatraške niz prilaz pa se odvezao.
150 Džej Ašer
Zašto nije stao, zašto nije pitao zašto tu stojim i zurim u njegovu
kuću, ne znam. Možda je mislio da čekam da prođe pa da nastavim
svojim putem.
Koji god da je bio razlog, delovalo je nadrealno. Dvoje ljudi - ja i
on - jedna kuća. A ipak se odvezao bez svesti o svojoj vezi sa mnom,
devojkom na pločniku. Iz nekog razloga, u tom trenutku, vazduh se
činio težak. Ispunjen usamljenošću. Ta usamljenost ostala je sa mnom
čitave noći.
Čak i na najbolje trenutke te noći uticao je taj događaj - taj nedogadaj
- pred mojom starom kućom. Njegov nedostatak zanimanja za
mene predstavljao je podsećanje. Bez obzira na to što me prošlost
čvrsto veže za tu kuću, svejedno je. Ne možete se vratiti u ono što je
nekada bilo. U ono kako mislite da je bilo.
Jedino što zaista imate jeste... ovo sada.
Ni mi na kasetama, ni mi ne možemo da se vratimo. Nikada ne
možemo da ne nađemo paket na kućnom pragu. Ili u pošti. Od tog
trenutka pa nadalje, drugačiji smo.
Što objašnjava moju preteranu reakciju, Klej. Zato ćeš i ti dobiti
ove kasete. Da objasnim. Da se izvinim.
Da li ona pamti? Da li pamti da sam joj se te noći izvinio? Da li se
zato ona meni izvinjava?
Kada sam stigla, žurka je već uveliko trajala. Ljudi većinom, za
razliku od mene, nisu morali da čekaju da im roditelji zaspu.
Uobičajeno društvo je visilo na vratima, svi mrtvi pijani,
pozdravljali su novopridošle dižući čašu piva. Mislila sam da ime
Hana nije teško izgovoriti čak i sa zapletenim jezikom, ali je tim
momcima to odlično išlo. Polovina je ponavljala moje ime
pokušavajući pravilno da ga izgovori, dok se druga polovina smejala.
Ali oni su bili bezopasni. Zabavni pijanci su lep ukras svake žurke.
Ne traže kavgu. Ne traže nešto da povale. Samo žele da se napiju i
smeju.
Sećam se tih momaka. Poput maskota žurke. „Klej! Otkud ti ovde?
Ba-ha-ha-ha!”
Trinaest razloga 151
Muzika je bila glasna a niko nije igrao. Mogla je to da bude bilo
koja žurka... da nije bilo jednoga. Klej Džensen.
Sigurno si čuo mnogo zajedljivih primedbi kada si došao, ali kada
sam ja stigla za sve ostale ti si uveliko bio deo žurke.
Samo što si, za razliku od svih ostalih, ti bio jedini razlog zbog
koga sam ja došla.
S obzirom na sve što se dešavalo u mom životu – što se dešavalo u
mojoj glavi – želela sam da porazgovaram s tobom. Zaista da
razgovaram. Samo jednom. Za to u školi nikada nismo imali prilike.
Niti na poslu. Priliku da upitamo: Ko si ti?
Tu priliku nismo imali zato što sam se ja bojao. Bojao sam se da
nemam izgleda kod tebe.
To sam mislio. I to mi nije smetalo. Jer šta ako te bolje upoznam i
ako se ispostavi da si onakva kao što govore? Šta ako nisi devojka
koja sam se nadao da ćeš biti? To bi me zabolelo više od svega.
Dok sam stajala u kuhinji, u redu da prvi put napunim čašu, ti si
prišao iza mene.
„Hana Bejker“, rekao si, a ja sam se okrenula ka tebi. „Hana...
hej“
Kada je stigla, kada je ušla na vrata, zatekla me je nespremnog.
Kao prava budala, ja sam se okrenuo, pobegao kroz kuhinju, pa pravo
pozadi.
Bilo je prebrzo, rekao sam sebi. Došao sam na žurku govoreći sebi
da ću razgovarati s Hanom Bejker ako se pojavi. Krajnje je vreme.
Nije me briga ko je tamo, usredsrediću pogled na nju i
razgovaraćemo.
Onda je ona ušla i ja sam se uspaničio.
Nisam mogla da verujem. Iz čista mira, bio si tu.
Ne, ne iz čista mira. Najpre sam šetkao po dvorištu iza kuće,
psujući samog sebe što sam takav prestravljeni klinac. Zatim sam
izašao na kapiju, potpuno odlučan da se vratim kući.
152 Džej Ašer
Na pločniku sam, međutim, dodatno kinjio sebe. Posle sam otišao
do ulaznih vrata. Pijanci su me ponovo pozdravili i smesta sam pošao
da te potražim.
Bilo je sve samo ne iz čista mira.
„Ne znam zašto“, rekao si, „ali mislim da moramo da pričamo.“
Bila mi je potrebna sva hrabrost na svetu da nastavim taj razgovor.
Hrabrost i dve plastične čaše piva.
Pristala sam, lica razvučenog u verovatno najgluplji osmeh.
Ne. Najlepši.
A onda sam primetila dovratak kuhinjskih vrata iza tebe. Na njemu
je bilo mnogo usečenih tragova koji su obeležavali koliko su brzo deca
iz te kuće rasla. Prisetila sam se kako sam gledala majku dok briše te
tragove sa starih vrata naše kuhinje, kako sprema kuću za prodaju da
bismo se preselili.
To sam video. Video sam nešto u tvojim očima kada si pogledala
preko mog ramena.
U svakom slučaju, pogledao si moju praznu čašu, sipao mi pola
svog pića i upitao da li bi sada bio dobar trenutak da razgovaramo.
Ljudi, molim vas da ovo ne tumačite pogrešno. Da, zvuči
namazano, kao, hajde da je što pre napijem, ali nije tako bilo. Meni
nije tako izgledalo.
I nije. To niko neće poverovati, ali je istina.
Zato što bi, da je bilo tako, on navaljivao da mi napuni čašu do
vrha.
I tako smo otišli u dnevnu sobu, gde je jedna strana sofe bila
zauzeta.
Zauzimali su je Džesika Dejvis i Džastin Foli.
Na drugoj strani je ipak bilo dovoljno prostora, tako da smo seli. I
šta smo prvo uradili? Odložili smo čaše i počeli da pričamo. Prosto...
tako.
Sigurno je znala da su to oni. Džesika i Džastin. Svejedno nije
izgovorila njihova imena. Prvi momak koga je poljubila ljubi devojku
Trinaest razloga 153
koja ju je ošamarila Kod Monea. Kao da nije mogla da pobegne od
svoje prošlosti.
Dešavalo se baš sve čemu sam mogla da se nadam. Pitanja su bila
lična, kao da smo nadoknađivali propušteno vreme, a ipak nijedno
nije delovalo nametljivo.
Njen glas dopire kroz slušalice topao, ako je to uopšte moguće.
Stavljam ruke preko ušiju da njene reči ne pobegnu.
I nisu bila nametljiva. Zato što sam želela da me upoznaš.
Bilo je divno. Nisam mogao da verujem da Hana i ja napokon
razgovaramo. Da stvarno razgovaramo. I nisam želeo da se to prekine.
Voleo sam da razgovaram s tobom, Hana.
Činilo mi se kao da me poznaješ. Kao da razumeš sve što ti kažem.
A što smo više pričali, to sam više znala zašto. Uzbuđivale su nas iste
stvari. Brinule su nas iste stvari.
Sve si mogla da mi kažeš, Hana. Te noći, ništa nije bilo
zabranjeno. Ostao bih sve dok se ti ne bi otvorila i sve pustila iz sebe,
ali nisi to uradila.
Želela sam da ti ispričam sve. A to je bolelo, zato što je ponešto
bilo i previše strašno. Ponešto čak ni sama nisam shvatala. Kako sam
mogla nekome da kažem - nekome s kim sam istinski razgovarala tek
prvi put - sve što sam mislila?
Nisam mogla. Bilo je prerano.
Nije.
Ili je možda bilo prekasno.
Sada mi pričaš. Zašto si čekala do sada?
Njene reči sada više nisu tople. Možda je želela da ili tako čujem,
ali su me umesto toga opekle. U mislima. U srcu.
Klej, stalno si ponavljao kako si znao da će među nama sve lako
poći. Rekao si da odavno tako osećaš. Da si znao da ćemo se slagati.
Da ćemo uspostaviti vezu.
Kako? Nikada to nisi objasnio. Kako si mogao da znaš? Zato što
sam znala šta su ljudi govorili o meni. Čula sam sve glasine i laži koje
će uvek biti deo mene.
154 Džej Ašer
Znao sam da nisu istinite, Hana. Hoću da kažem, nadao sam se da
nisu istinite. Samo što sam se previše bojao da to otkrijem.
Lomila sam se. Da sam samo ranije s tobom razgovarala. Mogli
smo da budemo... mogli smo... Ne znam. Ali tada je sve već bilo
predaleko odmaklo. Bila sam odlučna. Ne da ću okončati svoj život.
Još ne. Bila sam odlučna da samo prođem kroz srednju školu. Da
nikada ne budem bliska ni sa kim. To je bio moj plan. Maturiraću, a
onda ću otići.
Tada sam došla na tu žurku. Došla sam na tu žurku da te vidim.
Zašto sam to uradila? Da bih mučila samu sebe? Jer to što sam
radila – mrzela sam sebe zato što sam toliko čekala. Mrzela sam sebe
zato što nije bilo pošteno prema tebi.
Jedino što nije pošteno su ove kasete, Hana, zato što sam ja bio
tamo za tebe. Razgovarali smo. Mogla si da kažeš šta god poželiš.
Saslušao bih ama baš sve.
Par koji je sedeo pored nas na sofi, devojka je bila pijana, smejala
se i svaki čas je udarala u mene. Što je u početku bilo zabavno, ali mi
je vrlo brzo dojadilo.
Zašto Hana ne izgovara njeno ime?
Počela sam da mislim kako ona možda uopšte nije toliko pijana.
Možda je to samo predstava za momka s kojim razgovara... kada
uopšte razgovaraju. Možda je želela čitavu sofu za sebe i svog tipa.
Zato smo Klej i ja otišli.
Obišli smo žurku, nadvikivali se zbog muzike kuda god da smo
pošli. Napokon – uspešno – preusmerila sam razgovor. Dosta velikih i
teških tema. Bio nam je potreban smeh. Međutim, kuda god da smo
išli bilo je preglasno da čujemo jedno drugo.
I tako smo završili na vratima jedne prazne sobe.
Sećam se svega što se zatim desilo. Sećam se savršeno.
Ali kako je ona to upamtila?
Dok smo tu stajali, leđima uz dovratak, s pićem u ruci, nismo
prestajali da se smejemo.
Ipak je usamljenost s kojom sam ušla na žurku pohrlila nazad.
Trinaest razloga 155
Međutim, nisam bila sama. Znala sam to. Prvi put posle dugog
vremena vezivala sam se – vezala sam se – s nekim iz škole. Kako sam
onda mogla biti sama?
Nisi bila sama, Hana, ja sam bio tu.
Zato što sam želela da budem. To je sve što mogu da kažem. To je
sve što meni ima smisla. Koliko sam puta dozvolila sebi da se s nekim
zbližim, samo da bih zbog toga nastradala?
Sve je delovalo dobro, ali sam znala da u sebi sadrži mogućnost da
postane grozno. Mnogo, mnogo bolnije nego s ostalima.
Nije bilo šanse da dozvolim da se to desi.
I tako si bio tu, puštao si da se povežem s tobom. A kada to više
nisam mogla da radim, kada sam usmerila razgovor ka lakšim
temama, ti si me zasmejavao. I bio si urnebesan, Klej. Bio si tačno
ono što mije trebalo.
I tako sam te poljubila.
Ne, ja sam poljubio tebe, Hana.
Dugačak i divan poljubac.
A šta si ti rekao kada smo se razdvojili da dođemo do vazduha? S
najslađim, malenim dečačkim osmehom, upitao si: „Zbog čega je
ovo?“
Dobro. Ti si poljubila mene.
Na šta sam odgovorila: „Kakav si ti idiot.“ Pa smo se još ljubili.
Idiot. Da, i toga se sećam.
Na kraju smo ušli u sobu i zatvorili vrata. Bili smo s jedne strane
vrata, a ostatak žurke, s glasnom ali prigušenom muzikom, s druge.
Neverovatno. Bili smo zajedno. To sam sve vreme mislio.
Neverovatno. Morao sam tako snažno da se usredsredim da mi ta reč
ne izleti iz usta.
Neki od vas se možda čude. Kako za to nikada nismo čuli? Uvek
saznamo s kim se Hana ljubila.
Zato što ja nikome nisam pričao.
Greška. Samo ste mislili da ste saznali. Zar niste slušali? Ili niste
obraćali pažnju na kasetu s vašim imenom? Zato što na prste jedne
156 Džej Ašer
ruke – da, jedne ruke – mogu da nabrojim ljude s kojima sam se
ljubila. Ali vi, vi ste verovatno mislili da mi samo za početak trebaju
prsti na obe ruke i obe noge, je li tako?
Šta je to? Ne verujete mi? Preneraženi ste? Znate šta... Baš me
briga. Te me je noći poslednji put bilo briga šta neko o meni misli. A
to je bila poslednja noć.
Otkopčavam sigurnosni pojas i naginjem se napred. Pritiskam
rukom usta i stežem da ne bih urlao.
Ipak urlam, a zvuk je prigušen mojim dlanom.
Toni nastavlja da vozi.
Sada se raskomotite, zato što ću vam ispričati šta se desilo u toj
sobi između mene i Kleja. Spremni?
Ljubili smo se.
To je sve. Ljubili smo se.
Gledam dole u svoje krilo, u vokmen. Previše je mračno da kroz
plastična vratašca vidim točkiće kako prevlače traku s jedne na drugu
stranu, ali moram na nešto da se usredsredim, tako da ipak pokušavam.
Usredsređivanje na mesto gde bi trebalo da se nalaze dva točkica
trebalo bi da je nešto najbliže gledanju u Hanine oči dok priča moju
priču.
Bilo je prelepo, oboje smo ležali na krevetu. Jedna njegova ruka
bila je na mom bedru. Druga ruka mu je bila ispod moje glave, kao
jastuk. Ja sam ga grlila obema rukama, pokušavala da ga privučem
bliže. I ako se ja pitam, želela sam više.
Tada sam to rekao. Tada sam joj šapnuo: „Mnogo mi je žao.” Zato
što sam duboko u sebi bio istovremeno vrlo srećan i vrlo tužan. Tužan
zato što mi je toliko dugo trebalo da dođem dotle, srećan zato što smo
tu zajedno.
Poljupci su bili kao prvi poljubac. Poljupci koji su rekli da mogu
početi iznova ako želim. S njim. Ali početi iznova u odnosu na šta?
Tada sam pomislila na tebe, Džastine. Prvi put posle mnogo vremena,
pomislila sam na naš prvi poljubac. Moj prvi istinski poljubac.
Prisetila sam se iščekivanja pre nego što se desio. Prisetila sam se
Trinaest razloga 157
tvojih usana priljubljenih na moje. A onda sam se setila kako si to
upropastio.
„Stani“, rekla sam Kleju. A moje ruke su prestale da ga privlače.
Uprla si rukama u moje grudi.
Jesi li mogao da osetiš kroz šta sam prolazila, Klej? Jesi li osetio?
Sigurno jesi.
Nisam. Ti si to sakrila. Nikada mi nisi rekla šta je to bilo, Hana.
Zažmurila sam toliko čvrsto da me je zabolelo. Pokušala sam da
odagnam sve ono što sam videla u glavi. A ono što sam videla bili su
svi sa ovog spiska... i ne samo oni. Svi do te noći. Svi koji su doveli do
toga da me toliko zanima kakav glas prati Kleja – kako se glas koji
njega prati toliko razlikuje od onoga koji prati mene.
Ne, bili smo isti.
Nisam tu ništa mogla. Nisam imala nikakvog uticaja na ono što
drugi misle o meni.
Klej, tvoj ugled je bio zaslužen. Ali moj... moj nije. A sada sam bila
tu, s tobom. Samo sam doprinosila glasu koji me prati.
Nije bilo tako. Kome bih ja bilo šta rekao, Hana?
„Stani“, ponovila sam. Ovog puta sam ti stavila ruku na grudi i
odgurnula te. Okrenula sam se na bok i zagnjurila lice u jastuk.
Počeo si nešto da govoriš, ali sam te naterala da staneš. Zamolila
sam te da odeš. Ponovo si počeo da pričaš i ja sam vrisnula. Vrisnula
sam u jastuk.
Tada si prestao da pričaš. Čuo si me. Krevet se pridigao na tvojoj
strani kada si ustao da izađeš. Ali bila ti je potrebna čitava večnost da
odeš, da shvatiš da ozbiljno mislim.
Nadao sam se da ćeš mi ponovo reći da stanem. Da prestanem da
odlazim.
Iako su mi oči ostale zatvorene, zagnjurene u jastuk, svetlo se
promenilo kada si napokon otvorio vrata. Postalo je jače. Onda je
ponovo izbledelo... i onda si otišao.
Zašto sam je poslušao? Zašto sam je tamo ostavio? Bio sam joj
potreban i znao sam to.
158 Džej Ašer
Ipak sam se bojao. Ponovo sam dozvolio sebi da se uplašim.
Potom sam skliznula s kreveta, na pod. Samo sam sedela tamo kraj
kreveta, obgrlivši kolena... i plačući. Tu se, Klej, tvoja priča završava.
Nije trebalo tako da bude. Bio sam tamo za tebe, Hana. Mogla si da
pružiš ruku ali nisi. Odabrala si ovo. Imala si izbor i odgurnula si me.
Ja bih ti pomogao. Želeo sam da ti pomognem.
Izašao si iz sobe i više nikada nismo razgovarali.
Već si bila rešena. Bez obzira na to što kažeš, već si bila rešena.
U školskim hodnicima pokušavao si da mi uhvatiš pogled, ali sam
ga ja uvek skretala. Zato što sam te noći, pošto sam se vratila kući,
iscepala list iz sveske i napisala čitav niz imena. Imena koja su mi bila
u glavi kada sam prestala da te ljubim.
Bilo je toliko imena, Klej. Tridesetak, najmanje.
A onda... onda sam ih spojila.
Prvo sam zaokružila tvoje ime, Džastine. Pa sam povukla crtu od
tebe do Aleksa. Zaokružila sam Aleksa i povukla crtu do Džesike,
zaobišavši imena koja se nisu povezivala koja su tu samo plutala,
zasebne događaje.
Moj bes i ozlojeđenost prema svima vama pretvarali su se u suze,
pa ponovo u bes i mržnju svaki put kada bih otkrila novu vezu.
A onda sam stigla do Kleja, razloga za odlazak na žurku.
Zaokružila sam njegovo ime i povukla crtu... nazad. Nazad do
prethodnog imena.
To je bio Džastin.
Zapravo, Klej, nedugo pošto si ti otišao i zatvorio vrata... on ih je
otvorio.
Na Džastinovoj kaseti, prvoj kaseti, rekla je da će se njegovo ime
ponovo pojaviti. A on je bio na toj žurci. Na sofi s Džesikom.
Samo što je on već dobio kasete. Zato Klej, samo ga preskoči kada
budeš slao kasete dalje. Na jedan zaobilazan način, on je izazvao da
novo ime bude dodato na spisak. A taj neko treba da primi kasete od
tebe. I da, Klej - i meni je žao.
Trinaest razloga 159

Oči me peku. Ne od slanih suza, već zato što ih nisam sklopio od
trenutka kada sam čuo da je Hana plakala kada sam izašao iz sobe.
Svaki mišić u vratu napinje mi se od želje da se okrenem. Da
pogledam kroz prozor, sklonim pogled s vokmena, da pustim oči da
zure u prazno. Ali ne mogu sebe da nateram da se pomerim, da
narušim dejstvo njenih reči. Toni usporava kola pa zaustavlja. „Dobro
si?” To je neka ulica sa stambenim kućama, ali nije ulica u kojoj je
bila žurka. Odmahujem glavom. „Biće ti dobro?”, pita.
Naslanjam se, polažem glavu na sedište i sklapam oči.
„Nedostaje mi.”
,,I meni nedostaje”, kaže on. Kad otvorim oči, njegova glava je
oborena. Da li i on plače? Ili se možda trudi da ne zaplače.
„Stvar je u tome”, kažem, „da mi tek sada istinski nedostaje.”
Toni se pridiže u sedištu i gleda ka meni. „Nisam znao šta da
mislim o toj noći. O svemu što se desilo. Toliko mi se dugo dopadala
iz daljine, ali nikada mi se nije ukazala prilika da joj to kažem.”
Gledam dole u vokmen. „Imali smo samo jednu noć, a na kraju te
noći činilo se da je poznajem još manje nego pre. Ali sada znam. Sada
znam gde su joj bile misli te noći. Sada znam kroz šta je prolazila.”
Glas mi puca i kroz tu pukotinu nailazi bujica suza.
Toni ne odgovara. Gleda napolje na pustu ulicu, pušta me da sedim
u njegovim kolima i da samo osećam koliko mi ona nedostaje. Da mi
nedostaje svaki put kada udahnem. Da mi nedostaje mada mi srce
deluje tako hladno, ali se zagreje kada misli o njoj poteku kroz mene.
Prelazim rukavom ispod očiju. Onda potiskujem suze i smejem se.
„Hvala što si sve ovo saslušao”, kažem. „Sledeći put, biće u redu da
me zaustaviš.”
Toni uključuje žmigavac, gleda preko ramena i kreće. U mene ne
gleda. „Nema na čemu.”



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

14 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:11 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 5: STRANA B
Čini mi se kao da smo se provezli ovom istom ulicom mnogo puta
otkako smo otišli od Rozi. Kao da on nešto odugovlači.
„Jesi li ti bio na žurci?”, pitam.
Toni gleda kroz svoj prozor i prelazi u drugu traku. „Nisam. Klej,
moram da znam hoćeš li biti dobro.”
Na to je nemoguće odgovoriti. Zato što ne, ja je nisam gurnuo od
sebe. Nisam uvećao njen bol niti sam uradio išta čime bih je povredio.
Umesto toga sam je ostavio samu u onoj sobi, a bio sam jedini ko je
mogao da pruži ruku i spase je od same sebe. Da je skrene s pravca
kojim je pošla. Uradio sam ono što je tražila od mene, otišao sam. A
trebalo je da ostanem.
„Niko mene ne krivi”, šapućem. Moram to da čujem izgovoreno
naglas. Moram da čujem te reči ušima, a ne samo u glavi. „Niko mene
ne krivi.”
„Niko”, kaže Toni, očiju i dalje na putu.
„A šta je s tobom?”, pitam.
Prilazimo raskrsnici i usporavamo.
Na trenutak, krajičkom oka, on me pogleda. Onda vraća pogled na
put. „Ne, ne krivim te.”
„Ali zašto ti?” pitam. „Zašto je tebi dala drugi komplet kaseta?”
„Da te odvezem do kuće u kojoj je bila žurka”, kaže on. „Tamo ću
ti reći.”
„Ne možeš sada da mi kažeš?”
Osmeh mu je slabašan. „Trudim se da ne sletimo s puta.”
Trinaest razloga 161

Uskoro pošto je Klej otišao, par sa sofe ušao je u spavaću sobu.
Zapravo, tačnije bi bilo reći, uteturao se u spavaću sobu. Sećate li ih
se? Mislila sam da ona glumi pijanstvo, da udara u mene da bismo
ustali i otišli. Nažalost, nije glumila. Bila je pijana kao letva.
Prošao sam pored njih u hodniku. Jedna Džesikina ruka mlitavo je
ležala preko Džastinovih ramena. Drugom je pokušavala da se osloni
na zid.
Naravno, nisam ih zaista videla kako ulaze. I dalje sam bila na
podu, leđima naslonjena na suprotni kraj kreveta, a bilo je mračno.
Kada sam izašao iz sobe, osećao sam se tako frustrirano Tako
zbunjeno. Naslonio sam se na klavir u dnevnoj sobi, gotovo kao da
moram da se pridržim. Šta je trebalo da uradim? Da ostanem? Da
odem? Ali kuda?
Njen drugar sa sofe pomogao joj je da ne naleti na noćni stočić. A
kada se otkotrljala s kreveta... dvaput... on ju je ponovo dizao. Pošto
je bio tako fin momak, smeh je sveo na minimum.
Mislila sam da će je ušuškati i zatvoriti vrata za sobom kada ode.
Da će to biti savršen trenutak za moje bekstvo. I kraj priče.
Hana nije bila prva devojka s kojom sam se poljubio, ali je
poljubac s njom bio prvi važan poljubac; prvi poljubac s nekim
važnim. Posle toliko dugačkog razgovora s njom te noći, zamišljao
sam da je to tek početak. Nešto se dešavalo između nas. Nešto dobro.
Osećao sam to.
Međutim, nije bio kraj priče. Zato što inače ovo ne bi bila
preterano zanimljiva kaseta, je li tako? Dosad ste već sigurno i znali
da to nije kraj.
Ipak, bez nekog posebnog odredišta, otišao sam sa žurke.
Umesto da ode, počeo je da je ljubi.
Znam, neki od vas bi veoma rado ostali da im se ukaže takva
neverovatna voajerska prilika. Bliski susret seksualne vrste. Čak i da
ništa niste videli, bar biste čuli.
162 Džej Ašer
Mene su dole na podu zadržala dva razloga. S čelom pritisnutim na
kolena, shvatila sam koliko sam te noći popila. Pošto mi ravnoteža
nije bila najbolja, trk preko sobe delovao je opasno.
To je jedan izgovor.
Izgovor broj dva je da mi se činilo kako se stvari tamo gore polako
smiruju. Ne samo da je ona bila pijana i trapava; činilo se da uopšte
ne reaguje. Koliko se meni činilo, nije išlo dalje od ljubljenja. I to
izgleda jednostranog ljubljenja.
Opet, pošto je bio tako fin, nije iskoristio situaciju. Želeo je. Jako
dugo je pokušavao da izmami neku njenu reakciju. „Još si budna?
Hoćeš da te odvedem u kupatilo? Povraća ti se?“
Devojka nije bila skroz van sebe. Malo je stenjala i hroptala.
Onda mu je svanulo - napokon - da ona nije romantično raspoložena
i da to verovatno još dugo neće biti. Zato ju je pokrio i rekao da će
malo kasnije doći da vidi kako joj je. Onda je otišao.
U ovom trenutku se možda pitate ko su ti ljudi. Hana, zaboravila si
da nam kažeš njihova imena. Nisam zaboravila. Ako postoji nešto što
još imam, onda je to pamćenje.
Što je prava šteta. Ako bih nešto ponekad i zaboravila, svi bismo
bili malčice srećniji.
Kada sam otišao sa žurke bila je gusta magla. Dok sam prolazio
krajem, počela je kišica. Zatim prava kiša. Ali kada sam pošao bila je
to samo gusta magla, zbog koje je sve bilo nekako mutno.
Ne, moraćete da sačekate na ovo ime. Mada, ako ste dobro pazili,
još sam vam odavno dala odgovor.
Pre nego što glasno izgovorim to ime, taj tip mora još malo da se
kuva... da se priseti svega što se desilo u toj sobi.
A on se seća. Znam da se seća.
Volela bih da mu ovog trenutka vidim lice. Njegove čvrsto
zatvorene oči. Stegnutu vilicu. Pesnice kako čupaju kosu.
I njemu kažem: Poreci! Hajde, poreci da sam bila u toj sobi.
Poreci da znam šta si uradio. Ili ne šta si uradio, već šta nisi uradio.
Šta si dozvolio da se desi. Racionalizuj, nađi razlog zbog kog ovo nije
Trinaest razloga 163
kaseta na kojoj se ponovo pojavljuješ. To je sigurno neka kasnija
kaseta. Mora biti kasnija kaseta.
O, stvarno? To bi ti se dopalo? Kasnija kaseta bi sve popravila?
Ne računaj na to.
Gospode. Šta je još ružno moglo da se desi te noći?
Znam da ti nije bila devojka, jedva da si ikada i popričao s njom,
jedva si je i poznavao, ali je li to tvoj najjači izgovor za ono što se
sledeće desilo? Ili ti je to jedini izgovor? Bilo kako bilo, izgovora
nema. Ustala sam, pridržavajući se jednom rukom za krevet. Tvoje
cipele – senke tvojih cipela – još su se videle na svetlu koje je dopiralo
ispod vrata. Zato što kada si otišao iz te sobe, zauzeo si mesto odmah
ispred. A ja sam pustila krevet i pošla ka tom tračku svetla, ne znajući
šta da ti kažem kada otvorim vrata.
Nisam stigla ni na pola puta, a pojavio se još par cipela... i ja sam
stala.
Kada sam otišao sa žurke, samo sam hodao. Nekoliko ulica. Nisam
hteo da idem kući. Nisam želeo da se vratim.
Vrata su se otvorila, ali ti si ih povukao nazad i rekao:
„Ne. Neka se odmori.“
U tom sićušnom naletu svetla videla sam plakar – harmonika-vrata
bila su napola otvorena. U međuvremenu te je tvoj drug ubeđivao da
ga pustiš u sobu.
Čekala sam, zatutnjalog srca, zarobljena nasred sobe.
Vrata su se ponovo otvorila. Ponovo si ih zatvorio. Pokušao si da
okreneš na šalu. „Veruj mi“, rekao si, „neće ni mrdnuti. Samo će
ležati.“
A koji je bio njegov izgovor? Koji? Kako te je ubeđivao da se
skloniš i pustiš ga u tu sobu? Sećaš li se? Jer ja se sećam.
Bila je to noćna smena.
Rekao ti je da radi noćnu smenu i da mora da pođe za nekoliko
minuta.
Nekoliko minuta, ne treba mu više s njom. Zato se samo opusti i
skloni.
164 Džej Ašer
I to je bilo dovoljno da ga ti pustiš da otvori vrata.
Gospode.
Bedno.
Nisam mogla da verujem. A ni tvoj drug nije mogao da veruje, jer
kada je ponovo uhvatio kvaku, nije požurio da uđe. Sačekao je da se
pobuniš.
U tom kratkom trenutku – trenutku u kome nisi rekao ništa – pala
sam na kolena, savladana mučninom, pokrivajući usta obema rukama.
Oteturala sam se ka ormanu, a suze su zamutile svetio iz hodnika.
Kada sam se srušila u plakaru, pala sam na gomilu jakni na podu.
Pošto su se vrata sobe otvorila, povukla sam vrata plakara. I
čvrsto sam sklopila oči. Krv mi je hujala u ušima. Ljuljala sam se
napred-nazad, napred-nazad, udarajući čelom u jakne, ali pošto je
bas tukao kroz čitavu kuću, niko me nije čuo.
„Opusti se.” Te reči, i ranije ih je izgovarao. To je uvek govorio
ljudima koje je iskorištavao. Devojkama. Momcima. Svejedno.
Brajs. Sigurno. Brajs Voker je bio u toj sobi.
Pošto je bas tukao, ni njega niko nije čuo kako prilazi krevetu.
Prilazi krevetu. Leže na njega. Opruge dušeka kako cvile pod
njegovom težinom. Niko ništa nije čuo.
Mogla sam to da prekinem. Da sam mogla da govorim. Da sam
mogla da vidim. Da sam mogla da mislim i o čemu, otvorila bih vrata
i sprečila to.
Ali nisam. I nema veze šta mi je bio izgovor. To što sam se u sebi
raspadala nije izgovor. Nema izgovora. Mogla sam to da sprečim – i
kraj priče. Samo što mi se činilo da bih morala da zaustavim
okretanje čitavog sveta ako bih htela to da sprečim. Kao da je sve već
toliko dugo bilo van kontrole da je potpuno nebitno šta ću ja sada
uraditi.
Nisam više mogla ni da podnesem sve te emocije. Želela sam da se
svet zaustavi... da se okonča.
Za Hanu se svet jeste okončao. Ali za Džesiku nije. Nastavio se. A
onda ju je Hana udarila ovim kasetama.
Trinaest razloga 165
Ne znam koliko je pesama prošlo dok mi je lice bilo zagnjureno u
one jakne. Ritam je prelazio iz jedne pesme u drugu. Posle nekog
vremena, činilo mi se da mi je grlo užasno izgrebano. Da peče i gori.
Jesam li vrištala?
Klečeći na podu, osećala sam vibracije svaki put kada bi neko
prošao hodnikom. A kada su se koraci začuli u sobi – nekoliko pesama
pošto je ušao – pritisnula sam leđa uza zid plakara... čekajući.
Čekajući da se vrata plakara silovito otvore. Da me zgrabi i izvuče iz
skrovišta.
A onda? Šta bi mi onda uradio?
Tonijeva kola se zaustavljaju. Prednja guma grebe ivičnjak. Ne
znam kako smo ovamo stigli, ali je kuća sada odmah pred mojim
prozorom. Ista vrata na koja sam ušao na žurku. Isti trem sa koga sam
otišao. Levo od trema prozor. Iza tog prozora, spavaća soba i plakar s
harmonika-vratima gde je Hana, one noći kada sam je poljubio,
nestala.
Svetlo iz hodnika pocurilo je u sobu, u plakar, i njegovi koraci su
se udaljili. Bilo je gotovo.
Na kraju krajeva, nije smeo da zakasni na posao, zar ne?
Šta se zatim desilo? Pa, ja sam istrčala iz sobe i pravo niz hodnik. I
tamo sam te videla. Kako sediš u sobi, potpuno sam. Momak oko kog
se čitava ova kaseta vrti... Džastin Foli.
Želudac mi se grči i naglo otvaram vrata automobila.
Sedeo si na ivici kreveta, s ugašenim svetlom, tek tako.
Sedeo si zagledan u prazno. Dok sam ja stajala u hodniku,
ukipljena, zureći u tebe.
Mnogo smo toga prošli, Džastine. Od prvog puta kada sam gledala
kako si se okliznuo na Ketinom travnjaku. Preko mog prvog poljupca
pod toboganom. Do ovoga sada.
Prvo, pokrenuo si lanac događaja koji je upropastio moj život. A
sada si radio na njenom.
Pred istom tom kućom ja povraćam.
Telo mi je pogrbljeno, glava visi nad slivnikom.
166 Džej Ašer
Napokon, okrenuo si se ka meni. Boja s lica... nestala. Tvoj izraz...
prazan. Po očima je izgledalo da si iscrpljen.
Ili sam to u njima videla bol?
„Ostani tu koliko god hoćeš”, kaže Toni.
Ne brini, mislim ja. Neću ti se izbljuvati u kolima.
Džastine, dušo, ne krivim samo tebe. U ovome smo zajedno. Oboje
smo to mogli da prekinemo. I ja i ti. Mogli smo da je spasemo. I ovo
ću ti priznati. Priznaću svima vama. Ta devojka je imala dve prilike. A
oboje smo je izneverili.
Povetarac na licu mi prija, hladi mi znoj na čelu i vratu.
Pa zašto je ova kaseta o Džastinu? Šta je s drugim tipom? Zar nije
njegovo delo mnogo gore?
Da. Potpuno. Ali kasete moraju da idu dalje. A ako ih pošaljem
njemu, zaustaviće se. Razmislite o tome. Silovao je devojku i zbrisao
bi iz grada istog trena kada bi saznao... pa... kada bi saznao da mi
znamo.

I dalje pogrbljen, udišem što dublje mogu. Onda zadržavam dah.
Pa ga izbacujem.
Udišem. Zadržavam.
Izbacujem.
Ispravljam se u sedištu, ali za svaki slučaj ostavljam otvorena
vrata. „Zašto ti?”, pitam. „Zašto su kasete kod tebe? Šta si ti uradio?”
Neka kola prolaze i obojica ih gledamo kako skreću dve ulice
dalje. Prolazi čitav minut pre nego što Toni odgovori.
„Ništa”, kaže. „Časna reč.” Prvi put otkako mi je prišao Kod Rozi,
Toni mi se obraća gledajući me u oči. U njegovim očima, na svetlu
ulične svetiljke na drugoj strani ulice, vidim suze. „Završi kasetu,
Klej, pa ću ti sve objasniti.”
Ne odgovaram.
„Završi je. Još malo je ostalo”, kaže.
Trinaest razloga 167

I šta sada misliš o njemu, Džastine? Mrziš li ga? Tvoj drug, koji ju je
silovao, da li ti je još drug? Da, ali zašto?
Sigurno poricanje. Nema druge. Da, on je uvek bio nezgodan. Da,
menja devojke kao čarape. Ali uvek ti je bio dobar drug. A što se više
družiš s njim, to ti on više izgleda kao onaj poznati stari momak od
pre, zar ne? A ako se ponaša kao onaj stari momak, onda sigurno nije
mogao da uradi ništa pogrešno. Što znači da ni ti nisi uradio ništa
pogrešno.
Super! To su sjajne vesti, Džastine. Jer ako on nije uradio ništa
pogrešno, a ni ti nisi uradio ništa pogrešno, onda ni ja nisam uradila
ništa pogrešno. A nemaš pojma koliko želim da nisam uništila život toj
devojci. Ali jesam.
U najmanju ruku sam pomogla. Kao i ti. Ne, u pravu si, ti je nisi
silovao. Ni ja je nisam silovala, to je uradio on. Ali ti... i ja... mi smo
dozvolili da se to desi. Mi smo krivi.

„Kraj priče”, kažem. „Šta se desilo?”
Vadim šestu kasetu iz džepa i stavljam je u vokmen.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

15 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:13 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 6: STRANA A
Toni vadi ključeve iz kontakt-brave. Nešto što će držati u rukama dok
priča. „Čitavim putem sam pokušavao da smislim kako ovo da kažem.
Čitavo vreme dok smo sedeli ovde. Čak i dok si ti bljuvao.“
„Primetio si da nisam bljuvao u kolima.“
„Jesam.“ Osmehuje se i gleda dole u ključeve. „Hvala. Cenim to.“
Zatvaram vrata automobila. Želudac mi se smiruje.
„Došla je kod mene kući“, kaže Toni. „Hana. A to je bila moja
prilika.“
„Za šta?“
„Klej, svi znaci su se videli“, kaže on.
„I ja sam imao priliku“, kažem mu. Skidam slušalice i kačim ih na
koleno. „Na žurci. Šiznula je kada smo se poljubili a ja nisam znao
zašto. To je bila moja prilika.“
U kolima je tamno. I tiho. Pošto su prozori podignuti, izgleda kao
da je čitav svet u dubokom snu.
„Svi smo krivi”, kaže on. „Bar pomalo.”
„Dakle, došla je kod tebe kući”, kažem.
„Biciklom. Onim kojim je uvek dolazila u školu.”
„Onim plavim”, kažem. „Da pogađam. Ti si radio na svojim
kolima.”
On se smeje. „Ko bi rekao, a? Nikada ranije nije dolazila kod mene
kući, tako da sam bio malo iznenađen. Ali družili smo se u školi, tako
da to i nije bilo preterano čudno. Uvrnut je, međutim, bio razlog
njenog dolaska.”
„A on je bio?”
Trinaest razloga 169
Gleda kroz prozor, a grudi mu se pune vazduhom. „Došla je da mi
da svoj bicikl.”
Reči tu sede, neuznemiravane, neprijatno dugo.
„Zelela je da ga uzmem”, kaže. „Njoj više nije trebao. Kada sam je
upitao za razlog, samo je slegnula ramenima. Nije ga imala. Ali to je
bio znak. A meni je promakao.”
Izgovaram jednu stavku s letka koji smo dobili u školi.
„Poklanjanje svojih stvari.”
Toni klima glavom. „Rekla je da sam ja jedini koga se setila da će
mu možda trebati. Ja vozim najstarija kola u školi, rekla je, i pomislila
je da će mi trebati rezervni prevoz ako se pokvare.”
„Ali ova mašina se nikada ne kvari”, kažem ja.
„Stalno se kvari”, kaže on. „Samo što je ja stalno popravljam. Zato
sam joj rekao da ne mogu da primim njen bicikl. Ako joj nešto ne dam
zauzvrat.”
„Šta si joj dao?”
„To nikada neću zaboraviti”, kaže on i okreće se da me pogleda.
„Ni u jednom trenutku nije gledala pored mene. Sve vreme me je
gledala pravo u oči i počela je da plače. Samo je zurila u mene, a suze
su počele da joj liju niz lice.”
On briše suze sa svog lica, onda prelazi rukom po gornjoj usni.
„Trebalo je nešto da uradim.”
Svi znaci su bili tu, jasni, za svakoga ko hoće da ih vidi.
„Šta je tražila?”
„Pitala me je kako snimam kasete, one koje puštam u kolima.”
Naslanja se i duboko udiše. „Tako sam joj ispričao o očevom starom
kasetofonu.” Zastaje. „Onda je pitala imam li nešto za snimanje
glasa.”
„Gospode.”
„Kao diktafon, tako nešto. Nešto što ne mora da se uključi u struju,
s čim može da se ide okolo. Nisam je pitao zašto. Rekao sam joj da
sačeka pa ću joj doneti.” ,,I dao si joj ga?”
170 Džej Ašer
Okreće se ka meni, hladnog lica. „Nisam znao šta će uraditi s njim,
Klej.”
„Čekaj, Toni, ne optužujem te. Ali ništa ti nije rekla o tome šta će
joj?”
„Da sam pitao, misliš da bi mi objasnila?”
Ne. Kada je otišla kod Tonija već je bila rešena. Ako je želela
nekoga ko će je zaustaviti, ko će je spasti od same sebe, ja sam bio tu.
Na žurci. A ona je to znala. Odmahujem glavom. „Ne bi ti rekla.”
„Nekoliko dana kasnije”, kaže on, „pošto sam se vratio kući iz
škole, na tremu me je sačekao paket. Odneo sam ga u svoju sobu i
počeo da slušam kasete. Ali nije imalo nikakvog smisla.”
„Je li ti ostavila neku poruku?”
„Ne. Samo kasete. Nije bilo nikakvog smisla, zato što smo Hana i
ja imali isti treći čas i ona je tog dana bila u školi.”
„Molim?”
„Kada sam se vratio kući, preslušao sam kasete što sam brže
mogao. Premotavao sam da otkrijem jesam li ja na njima. Nisam bio.
Tada mi je bilo jasno da mi je dala drugi komplet kaseta. I tako sam
našao njen broj i pozvao je kući, ali se niko nije javljao. Onda sam
pozvao prodavnicu njenih roditelja. Pitao sam je li Hana tamo, a oni
su pitali je li sve u redu, zato što sam sasvim sigurno zvučao
sumanuto.”
„Šta si rekao?”
„Rekao sam im da se nešto desilo i da moraju da je nađu. Nisam
mogao da se nateram da im kažem zašto.” Uvlači slabašan, isprekidan
dah. „Sutradan je nije bilo u školi.”
Hoću da mu kažem da mi je žao, da ne mogu da zamislim kako je
to bilo. Onda pomišljam na sutrašnji dan u školi, i shvatam da ću
uskoro shvatiti. Da ću prvi put videti druge ljude sa kaseta.
„Tog dana sam ranije otišao kući”, kaže on. „Pretvarao sam se da
sam bolestan. Moram da priznam, bilo mi je potrebno nekoliko dana
da se saberem. Ali kada sam se vratio, Džastin Foli je izgledao jezivo.
Onda Aleks. A ja sam mislio, dobro, većina njih to zaslužuje, tako da
Trinaest razloga 171
ću uraditi ono što me je zamolila i postaraću se da svi čujete šta ima
da kaže.”
„Ali kako to radiš?” upitao sam. „Kako si znao da su kasete kod
mene?”
„S tobom je bilo lako”, kaže on. „Ti si mi ukrao vokmen, Klej.”
Obojica se smejemo. I to prija. Olakšanje. Kao smeh na sahrani.
Možda neprikladno, ali sasvim sigurno potrebno.
„Sa svima ostalima je bilo malo teže”, kaže. „Otrčao bih do kola
posle poslednjeg zvona i vozio što je bliže moguće školskom travnjaku.
Kada bih video onoga ko je sledeći, nekoliko dana pošto sam znao
da je onaj prethodni čuo kasete, pozvao bih ih i mahnuo da priđu.”
,,A onda si ih samo pitao imaju li kasete?”
„Ne. Porekli bi, zar ne? Zato bih digao kasetu kad se približe i
rekao im da uđu jer hoću da im pustim jednu stvar. Svaki put sam
znao po njihovim reakcijama.”
„Pa bi im pustio neku od ovih kaseta?”
„Ne. Ako ne bi pobegli, morao sam nešto da uradim, tako da bih
im pustio neku muziku”, kaže. „Bilo koju. Sedeli bi tu gde si ti sada,
pitajući se što im kog đavola to puštam. Ali ako sam bio u pravu, oči
bi im se zastaklile, kao da su milion kilometara daleko.”
„Pa zašto ti?”, upitao sam. „Zašto je tebi dala kasete?”
„Ne znam”, kaže on. „jedino pomišljam daje to zato što sam joj ja
dao diktafon. Mislila je da me je u to uvela, i da ću igrati do kraja.”
„Ti nisi na snimcima, ali si ipak deo priče.”
Okreće se ka vetrobranu i steže volan. „Moram da idem.”
„Nisam time ništa hteo da kažem”, kažem. „Časna reč.”
„Znam. Samo, kasno je. Tata će se zabrinuti da sam se negde
slupao.”
„Šta, ne želiš da ti opet petlja ispod haube?” Hvatam kvaku, onda
se prisetim pa je ponovo pustim. „Moraš nešto da uradiš. Možeš li da
pozdraviš moju majku kada je pozovem?”
„Naravno.”
172 Džej Ašer
Skrolujem kroz listu imena, pritiskam dugme i ona smesta diže
slušalicu.
„Klej?”
„Zdravo, mama.”
„Klej, gde si?” Zvuči povređeno.
„Rekao sam ti da ću možda kasniti.”
„Znam. Jesi. Samo sam se nadala da ćeš mi se do sada već javiti.”
„Izvini. Treba mi još malo duže. Možda ću morati da prespavam
kod Tonija.”
Taman na vreme: „Dobro veče, gospođo Džensen.” Pita jesam li
pio.
„Mama, nisam. Kunem se.”
„Dobro, u redu, to je zbog onog zadatka iz istorije, je li tako?”
Trzam se. Toliko joj je stalo da poveruje u moje izgovore. Svaki
put kada slažem, toliko želi da mi poveruje.
„Verujem ti, Klej.“
Kažem joj da ću pre škole doći kući po stvari, a onda prekidamo
vezu.
„Gde ćeš da budeš?”, pita Toni.
„Ne znam. Verovatno ću se vratiti kući. Ali ne želim da se brine
ako se ne vratim.”
On okreće ključ, pali motor, pa uključuje farove. „Hoćeš da te
negde odbacim?”
Hvatam kvaku i pokazujem glavom ka kući. „Ovde sam ja na
kasetama”, kažem. „Svejedno, hvala na ponudi.”
Njegove oči gledaju pravo napred.
„Najozbiljnije. Hvala ti”, kažem. A kad to kažem, ne mislim samo
na vožnju. Mislim na sve. Na njegovu reakciju kada sam pukao i
rasplakao se. Zato što je pokušao da me nasmeje te najužasnije noći
mog života. Dobro je osećanje poznavati nekoga ko shvata šta to
slušam, kroz šta prolazim. Zbog toga nekako nije toliko strašno slušati
i dalje. Izlazim iz kola i zatvaram vrata. Njegova kola odlaze.
Uključujem vokmen.
Trinaest razloga 173

Idemo sada svi nazad na žurku. Samo nemojte mnogo da se
raskomotite, odlazimo za koji minut.
Pola ulice dalje, Tonijev mustang se zaustavlja na raskrsnici,
skreće levo pa odlazi.
Da je vreme nit koja povezuje sve vaše priče, ta žurka bi bila mesto
gde se sve vezuje u čvor. A taj čvor narastu i narasta, postaje sve
zamršeniji, uvlači sve vaše priče u sebe
Kada smo Džastin i ja napokon prekinuli taj grozni, bolni pogled,
odlutala sam niz hodnik pa nazad na žurku. Zapravo se oteturala.
Mada ne od alkohola. Već od svega drugog.
Sedim na ivičnjaku, nekoliko stopa od mesta gde sam se
ispovraćao iz Tonijevih kola. Ako neko ko živi ovde, jer nemam
pojma čija je to žurka bila, želi da izađe i kaže mi da odem, rado ću
poslušati. Samo napred.
Uhvatila sam se za klavir u dnevnoj sobi. Onda za klavirsku
stolicu. Pa sam sela.
Želela sam da odem, ali kuda sam mogla? Nisam mogla kući. Bar
ne još.
A kuda god da pođem, kako bih tamo stigla? Bila sam preslaba da
hodam. Bar sam mislila da sam preslaba. Zapravo sam bila preslaba i
da pokušam. Jedino što sam pouzdano znala bilo je da želim da odem
odatle i da više ni o čemu ne mislim.
Onda mi je nečija ruka dodirnula rame. Blago stezanje.
Bila je to Dženi Kure.
Navijačica iz kancelarije za učenička pitanja.
Dženi, ovo je za tebe.
Spuštam glavu na kolena.
Dženi me je pitala treba li mi prevoz do kuće a ja sam se zamalo
nasmejala. Zar je toliko očigledno? Zar izgledam toliko grozno?
I tako sam je uhvatila pod ruku i ona mi je pomogla da ustanem.
Što je prijalo, to što sam pustila nekome da mi pomogne. Izašle smo,
174 Džej Ašer
kroz gomilu ljudi koji su ili bili u nesvesti na tremu, ili pušili u
dvorištu.
U tom trenutku ja sam negde hodao pokušavajući da razumem
zašto sam otišao sa žurke. Pokušavajući da provalim, da shvatim, šta
se to malopre desilo između mene i Hane.
Pločnik je bio vlažan. Moja stopala, otupela i teška, vukla su se po
betonu. Slušala sam zvuk svakog kamička i lista na koji sam nagazila.
Želela sam sve da ih čujem. Da potisnem muziku i glasove iza mene.
Dok sam nekoliko ulica dalje ja još čuo tu muziku. U daljini.
Prigušenu. Kao da ne mogu dovoljno da se udaljim.
I još se sećam svake stvari koju su puštali.
Dženi, ti ništa nisi rekla. Nisi mi postavljala nikakva pitanja. A ja
sam bila tako zahvalna. Možda se i tebi nešto dešavalo, ili si viđala,
na žurkama, nešto o čemu prosto nisi mogla da pričaš. Bar ne odmah.
Što nekako i ima smisla, jer ja sve do sada nisam razgovarala ni o
čemu od ovoga.
Pa... ne... probala sam. Probala sam. Samo što on nije hteo da
sluša.
Je li to dvanaesta priča? Trinaesta? Ili nešto sasvim drugo? Je li to
jedno od imena zapisanih na papiru o kojima nam neće pričati?
Dakle, Dženi, odvela si me do svojih kola. I mada su mi misli bile
negde drugde – oči usredsređene na prazninu osećala sam tvoj dodir.
Tako si mi nežno držala ruku dok si me spuštala na prednje sedište.
Vezala si mi pojas, sela za volan, pa smo otišle.
Šta se zatim desilo, nisam najsigurnija. Nisam obraćala pažnju
zato što sam se u tvojim kolima osećala bezbedno.
Vazduh u njima bio je topao i utešan. Spori rad brisača polako me
je izmamio iz misli i doveo u ta kola. U stvarnost.
Kiša nije bila jaka, ali je zamutila vetrobran taman dovoljno da sve
bude kao u snu. A to mi je bilo potrebno. Sprečavalo je moj svet da
prebrzo postane previše stvaran.
A onda... udarac. Ništa vas neće bolje vratiti u stvarnost od udesa.
Trinaest razloga 175
Udes? Još jedan? Dva iste noći? Kako to da za njega nikada nisam
čuo?
Prednji točak na mojoj strani je udario u ivičnjak pa ga preskočio.
Drveni stub je naleteo na tvoj branik i slomio se kao čačkalica.
Gospode. Ne.
Znak stop je pao unazad pred tvojim farovima. Zaglavio se pod
kolima a ti si vrisnula i nagazila kočnicu. U retrovizoru sam videla
iskre kako lete po drumu dok smo se zaustavljale.
Dobro, sada sam budna.
Zakratko smo sedele i zurile kroz vetrobran. Bez reči, bez pogleda
između nas. Brisači su razmazivali kišu s jedne na drugu stranu.
Rukama sam i dalje stezala pojas, zahvalna što smo udarile samo
znak.
Udes s onim starcem. I momkom iz škole. Je li Hana znala? Je li
znala da je to Dženi izazvala?
Tvoja vrata su se otvorila i gledala sam te kako odlaziš ispred
kola, zatim si čučnula između farova da bolje vidiš. Prešla si rukom
preko ulubljenja a onda ti je glava pala napred. Nije mi bilo jasno jesi
li besna. Ili si možda plakala?
Možda si se smejala tome što ta noć ispada tako grozno.
Znam kuda da idem. Ne treba mi mapa. Tačno znam gde je sledeća
zvezdica, i tako ustajem i polazim.
Ulubljenje nije bilo strašno. Mislim, nije bilo ni dobro, ali mora
biti da ti je laknulo. Moglo je da bude i gore. Moglo je da bude
mnogo, mnogo gore. Na primer... mogla si nekoga da udariš.
Ona zna.
Nekoga živog.
Šta god da si prvobitno mislila, ustala si praznog lica. Samo si
stajala, zurila u ulubljenje, odmahivala glavom.
Onda si uhvatila moj pogled. Sigurna sam da sam videla mrštenje,
makar na delić trena, ali to mrštenje se pretvorilo u osmeh. Za kojim
je usledilo sleganje ramenima.
176 Džej Ašer
Šta si prvo rekla pošto si se vratila u kola? „Pa, stvarno sranje.“
Onda si stavila ključ u bravu i... ja sam te zaustavila. Nisam mogla da
ti dozvolim da odeš.
Na raskrsnici gde je Toni skrenuo levo, ja skrećem desno. Ima još
dve ulice, ali znam da je tamo. Znak stop.
Sklopila si oči i rekla: „Hana, nisam pijana.“
Pa, nisam te ni optužila da si pijana, Dženi. Samo sam se pitala
zašto pobogu nisi mogla da zadržiš kola na putu.
„Pada kiša“, rekla si.
I da, stvarno, padala je. Jedva.
Rekla sam ti da parkiraš kola.
Ti si mi rekla da budem razumna. Obe živimo nedaleko i ti ćeš se
držati manje prometnih ulica – kao da će zbog toga nešto biti bolje.
Eno ga. Metalni stub sa znakom stop, slova se vide u mraku čak i
na ovoj udaljenosti. Te noći, tu je bio drugi znak. Slova se nisu videla
u mraku i stub je bio drven.
„Hana, ne brini“, rekla si. Onda si se nasmejala. „Znak stop
ionako niko ne poštuje. Samo prođu. Zato će sada, kada ga više nema,
to biti i dozvoljeno? Kapiraš? Ljudi će mi biti zahvalni.“
Ponovo sam ti rekla da parkiraš kola. Neko sa žurke će nas odbaciti
kući. Ja ću sutra ujutro doći kod tebe i odvesti te do tvojih kola.
Ipak si ponovo pokušala. „Hana, slušaj.“
„Parkiraj", rekla sam. „Molim te."
Tada si mi rekla da izađem, ali ja nisam htela. Pokušala sam da te
urazumim. Imala si sreće što je ono bio samo znak. Zamisli šta bi se
desilo kada bih ti dozvolila da nas voziš čak do kuća.
Onda ponovo: „Izlazi.“
Dugo sam sedela zatvorenih očiju, slušajući kišu i brisače.
„Hana! Izlazi... napolje!“
I tako sam, naposletku, izašla. Otvorila sam vrata i iskoračila
napolje. Ali ih nisam zatvorila. Okrenula sam se da te pogledam, a ti
si zurila kroz vetrobran – kroz brisače – stežući volan.
Trinaest razloga 177
Još ulicu dalje, ali nisam mogao da se usredsredim ni na šta sem na
znak stop pravo preda mnom.
Pitala sam mogu li da se poslužim tvojim telefonom. Videla sam ga
odmah pored muzičkog uređaja.
„Zašto?“ upitala si.
Nisam sigurna zašto sam ti rekla istinu. Trebalo je da slažem.
„Moramo bar nekome da javimo za znak“, rekla sam.
Gledala si pravo pred sebe. „Videće broj s kojeg zovemo. Naći će
moje ime, Hana.“ Onda si upalila motor i rekla mi da zatvorim vrata.
Nisam te poslušala.
Ti si onda krenula u rikverc a ja sam odskočila da me vrata ne
obore.
Nije te bilo briga što ti metalni znak lomi – grebe – kola odozdo.
Kada si prošla preko njega, znak je ležao pred mojim nogama,
iskrivljen i išaran srebrnim ogrebotinama.
Turirala si motor i ja sam shvatila šta hoćeš, pa sam ustuknula na
pločnik. Onda si krenula tako da su se vrata zalupila, ubrzala si... i
otišla.
Zapravo, prošla si nekažnjeno za mnogo više nego što je obaranje
običnog znaka, Dženi.
A ja sam ponovo to mogla da sprečim... nekako.
Svi smo to mogli da sprečimo. Svi smo mogli nešto da sprečimo.
Glasine. Silovanje.
Tebe.
Sigurno je postojalo nešto što sam mogla da kažem. U najmanju
ruku sam mogla da ti uzmem ključeve. Ili baš u naj-najmanju, mogla
sam da ti ukradem telefon i pozovem policiju.
Zapravo, to je jedino i bilo bitno. Jer ti si se kući vratila čitava,
Dženi. Nije u tome bio problem. Znak je bio oboren, a to jeste bio
problem.
B-6 na vašim mapama. Dve ulice dalje od žurke nalazi se znak
stop. Samo što ga te noći, jednim delom te noći, nije bilo. A padala je
178 Džej Ašer
kiša. I neko je pokušavao da na vreme isporuči pice. A neko drugi, ko
je krenuo u suprotnom smeru, upravo je skretao.
Starac.
Na tom uglu nije bilo znaka stop. Te noći ga nije bilo. Jedan od
njih, jedan vozač je poginuo.
Niko nije znao ko je to izazvao. Ni mi. Ni policija.
Ali Dženi je znala. I Hana. I možda Dženini roditelji, zato što joj je
neko veoma brzo popravio branik.
Momka iz kola nisam poznavala. Išao je u četvrti razred. Kada sam
videla njegovu sliku u novinama, nisam ga prepoznala. Samo jedno od
mnogih lica iz škole, jedan od mnogih koje nikada nisam upoznala... i
koje nikada neću upoznati.
Nisam mu otišla na sahranu. Da, možda je trebalo, ali ipak nisam.
Nisam mogla. Uverena sam da je sad očigledno i zašto.
Nije znala. Nije znala za čoveka iz drugih kola. Nije znala da je to
bio čovek iz njene kuće. Iz njene stare kuće. I drago mi je. Ranije ga je
gledala kako izlazi iz svoje garaže. Gledala ga je kako odlazi, ne
primećujući je.
Neki od vas su bili tamo, na njegovoj sahrani.
Vozio se da vrati četkicu za zube. To mi je njegova žena rekla dok
smo na njenoj sofi čekali policiju da ga dovede kući. Vozio se na
drugi kraj grada da vrati četkicu za zube njihove unuke. Čuvali su je
dok su joj roditelji bili na odmoru i slučajno ju je zaboravila.
Devojčicini roditelji su mu rekli da nema potrebe da samo zbog toga
vozi na drugi kraj grada. Imali su rezervnu. „Ali takav ti je on”, rekla
mi je njegova žena. „Takav je on čovek.”
A onda je došla policija.
Za one među vama koji su išli, da vam opišem kakva je bila škola
na dan njegove sahrane. Jednom rečju... bila je tiha. Otprilike
četvrtina đaka nije došla. Uglavnom četvrtaka, naravno. Nama koji
jesmo došli u školu profesori su stavili do znanja da ako prosto
zaboravimo da donesemo opravdanje, neće nam dati neopravdani u
slučaju da ipak rešimo da odemo na sahranu.
Trinaest razloga 179
Gospodin Porter je rekao da sahrana može biti deo procesa
izlečenja. U to sam veoma sumnjala. Za mene svakako ne bi bila. Zato
što na tom uglu te noći nije bilo znaka stop. Neko ga je srušio. A neko
drugi... ja na primer... mogao je to da spreči.
Dva policajca su pomogla njenom mužu da uđe. Drhtao je čitavim
telom. Njegova žena je ustala i prišla mu. Zagrlila ga je i plakali su.
Poslednje što sam video dok sam zatvarao vrata za sobom bili su
njih dvoje kako stoje na sredini dnevne sobe. Zagrljeni.
Na dan sahrane, da vi koji ste išli ne biste nešto propustili, mi
ostali ništa nismo radili. Profesori su nam na svim časovima dali
slobodno. Slobodno da pišemo. Slobodno da čitamo.
Slobodno da mislimo.
A šta sam ja uradila? Prvi put sam razmišljala o svojoj sahrani.
Sve više i više, u veoma opštim crtama, razmišljala sam o sopstvenoj
smrti. Samo o činjenici umiranja. Tog sam dana, međutim, pošto
ste svi bili na sahrani, počela da mislim o svojoj sahrani.
Stigao sam do znaka stop. Vrhovima prstiju dodirujem hladan
metalni stub.
Mogla sam da zamislim život – školu i sve ostalo – kako se
nastavljaju bez mene. Ali nisam mogla da zamislim svoju sahranu.
Baš nimalo. Uglavom zato što nisam mogla da zamislim ko bi došao i
šta bi govorili.
Nisam imala... nemam... pojma šta mislite o meni.
Ni ja ne znam šta ljudi misle o tebi, Hana. Kada smo saznali, i
pošto te roditelji nisu sahranjivali u ovom gradu, niko o tome nije
posebno pričao.
Hoću da kažem, bilo je tu. Osećali smo to. Tvoja prazna klupa.
Činjenica da se nećeš vratiti. Samo što niko nije znao odakle da počne.
Niko nije znao kako da počne taj razgovor.
Sada je prošlo nekoliko nedelja od te žurke. Za sada, Dženi,
odlično ti uspeva da se kriješ od mene. Pretpostavljam da je to
razumljivo. Volela bi da zaboraviš šta smo uradile – šta se desilo s
tvojim kolima i znakom stop. Posledice.
180 Džej Ašer
Nikada nećeš zaboraviti.
Možda nisi znala šta ljudi misle o tebi zato što ni sami nisu znali
šta misle o tebi. Možda nam nisi pružila dovoljno na osnovu čega
bismo nešto mislili, Hana.
Da nije bilo te žurke, nikada te ne bih zaista upoznao. Ipak, iz
nekog razloga, i na tome sam izuzetno zahvalan, pružila si mi tu
priliku. Koliko god da je kratka bila, pružila si mi priliku. Dopala mi
se ta Hana koju sam te noći upoznao. Možda bih je čak i zavoleo.
Ali ti si odlučila da se to ne desi, Hana. Ti si to odlučila.
S druge strane, ja o tome moram da mislim samo još jedan dan.
Okrećem se od znaka stop i odlazim.
Da sam znala da će se na tom uglu sudariti dva automobila, trkom
bih se vratila na žurku i smesta pozvala policiju, ali nisam ni slutila
da se to može desiti. Nikada.
Zato sam, umesto toga, otišla. Ne nazad na žurku. Misli su mi
jurile na sve strane. Nisam mogla da razmišljam kako treba. Nisam
mogla da hodam kako treba.
Želim da se osvrnem. Da pogledam preko ramena i vidim znak
stop s ogromnim sjajnim slovima, kako moli Hanu. Stop!
Nisam se okrenuo. Nisam hteo da ga vidim kao nešto više od
onoga što jeste. Znak. Saobraćajni znak na uglu ulice. Ništa više.
Skrenula sam za ugao a nisam imala pojma kuda idem.
Zajedno smo hodali tim ulicama, Hana. Različitim putevima, ali
istovremeno. Iste noći. Hodali smo ulicama da bismo pobegli. Ja, od
tebe. A ti od žurke. I ne samo od žurke. Od sebe.
A onda sam čuo škripu guma, i okrenuo sam se i video kako se dva
automobila sudaraju.
Na kraju sam stigla do benzinske pumpe. C-7 na vašoj mapi. I
pozvala sam policiju iz govornice. Dok je telefon zvonio, shvatila sam
da grlim slušalicu, delom se nadajući da se niko neće javiti.
Želela sam da čekam. Želela sam da telefon samo nastavi da zvoni.
Želela sam da mi život ostane tačno tu... pauziran.
Trinaest razloga 181
Više ne mogu da pratim njenu mapu. Ne idem na benzinsku
pumpu.
Kada se napokon javio neki ženski glas, progutala sam suze,
ovlažila usne i rekla da na uglu ulica Tenglvud i Južne...
Ali ona me je prekinula. Rekla mi je da se smirim. Tada sam
shvatila koliko sam jako plakala. Koliko sam se mučila da bar pošteno
udahnem.
Prelazim ulicu i udaljavam se od kuće u kojoj je bila žurka.
Proteklih nedelja veoma sam često išao zaobilaznim putevima da
bih izbegao tu kuću. Da bih izbegao podsećanje na svoju jedinu noć,
bol zbog svoje jedine noći s Hanom Bejker. Ne želim da je vidim
dvaput iste noći.
Rekla mi je da je policija već pozvana i da stiže.
Prebacujem ranac s leđa i vadim mapu.
Bila sam zapanjena. Nisam mogla da poverujem da si zaista
pozvala policiju, Dženi.
Odmotavam mapu da bih je pogledao još poslednji put.
Nije trebalo da budem zapanjena. Jer se ispostavilo da je nisi ti
pozvala.
Onda je gužvam, pretvaram u loptu veličine moje pesnice.
Sutradan u školi, kada su svi pričali o sinoćnim događajima, tada
sam saznala ko je pozvao policiju. I to nije bilo da bi se prijavio
oboreni znak.
Guram mapu dublje u žbun i odlazim.
Bilo je da bi se prijavio sudar. Sudar koji je izazvao oboreni znak.
Sudar koga nisam bila svesna... sve do tada.
Te noći, međutim, pošto sam spustila slušalicu, još sam malo lutala
ulicama. Zato što sam morala da prestanem da plačem. Pre nego što
sam otišla kući, morala sam da se smirim. Ako bi me roditelji uhvatili
kako se ušunjavam u kuću uplakana, postavljali bi mi previše pitanja.
Pitanja bez odgovora.
To je ono što ja sada radim. Izbegavam kuću. Nisam plakao one
noći kada je bila žurka, ali sada jedva obuzdavam plač.
182 Džej Ašer
I ne mogu da se vratim kući.
I tako sam hodala ne razmišljajući kojim putem idem. I to mi je
prijalo. Hladnoća. Magla. Kiša je tada već bila prešla u maglu.
Izmaglicu.
Hodala sam satima, zamišljajući kako magla postaje sve gušća i
kako me celu guta. Od pomisli da tako nestajem tako jednostavno –
obuzela me je velika sreća.
Ali to se, kao što znate, nije desilo.

Otvaram vokmen da okrenem kasetu. Gotovo da sam na samom kraju.
Gospode. Ispuštam drhtav dah i sklapam oči. Kraj.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

16 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:16 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 6: STRANA B

Ostale su samo još dve. Nemojte sada da odustanete od mene.
Izvinjavam se. Jeste, čudno je to reći. Jer, zar ja baš to ne činim?
Zar ne odustajem?
Da. Tačno tako, odustajem. Upravo na to se, više i od čega
drugog, sve ovo i svodi. Na mene... koja odustajem... od sebe.
Bez obzira na ono što sam do sada govorila, bez obzira na to o
kome sam govorila, sve se na kraju vraća - sve se završava - sa mnom.
Glas joj zvuči mirno. Kao da je zadovoljna onim što govori.
Pre te žurke sam toliko puta razmišljala o odustajanju – pomišljala
da odustanem. Ne znam, možda su neki ljudi prosto predodređeni da
razmišljaju o tome više od drugih. Zato što sam o tome razmišljala
svaki put kada bi se desilo nešto ružno.
O tome? U redu, izgovoriću tu reč. Razmišljala sam o samoubistvu.
Bes, griža savesti, sve je nestalo. Ona je rešena. Ta reč joj više ne
zastajkuje u grlu.
Posle svega o čemu sam pričala na ovim kasetama, svega što se
desilo, razmišljala sam o samoubistvu. To je obično bila samo prolazna
misao. Želela sam da umrem.
Meni su te iste reči prošle kroz glavu mnogo puta. Teško je to
izgovoriti naglas. Još je strašnije osećanje da to možda ozbiljno misliš.
Ponekad sam išla malo dalje i pitala se kako ću to izvesti.
Ušuškala bih se u krevet i razmišljala postoji li u kući nešto što
mogu da upotrebim.
Pištolj? Ne. Mi nikada nismo imali oružje. Ne bih čak ni znala gde
da ga nabavim.
184 Džej Ašer
Šta je s vešanjem? Pa, šta bih upotrebila? Gde bih to uradila? A
čak i kada bih znala šta i gde, ne bih mogla da pređem preko slike u
kojoj me neko nalazi kako se ljuljam iznad poda. Nisam to mogla da
uradim mami i tati.
Pa kako su te našli? Čuo sam toliko glasina.
To je postala jedna bolesna igra, zamišljanje načina da se ubijem.
Bilo je nekih posebno iščašenih i maštovitih načinu.
Popila si tablete. To svi znamo. Neki kažu da si se onesvestila i
udavila u punoj kadi.
Na kraju sam razmišljala samo u dva smera. Ako želim da ljudi
misle kako je to bio nesrećan slučaj, sleteću kolima s puta. Negde gde
nema izgleda da preživim. Oko grada ima toliko zgodnih mesta.
Poslednjih nedelja sam se pored svakog od njih provezla verovatno
bar deset puta.
Drugi kažu da si pustila vodu u kadu, ali da si zaspala na krevetu
dok se punila. Tvoji roditelji su se vratili, našli poplavu u kupatilu i
počeli da te dozivaju. Ali nije bilo odgovora.
Onda su tu ove kasete.
Mogu li da verujem da ćete vas dvanaestoro čuvati tajnu? Da
nećete dozvoliti mojim roditeljima da saznaju šta se zaista desilo?
Hoćete li ih navesti da poveruju kako je to bio nesrećan slučaj ako se
za to odlučim?
Zastaje.
Ne znam. Nisam sigurna.
Misli da ćemo je odati. Misli da ćemo prilaziti drugovima i
govoriti: „Hoćeš li da čuješ jednu užasnu tajnu?”
Zato sam se odlučila na najbezbolniji mogući način.
Tablete.
Želudac mi se skuplja, u želji da oslobodi moje telo svega. Hrane.
Misli. Emocija.
Kakve tablete? I koliko? Nisam sigurna. Nemam mnogo vremena
da saznam zato što sutra... sutra ću to uraditi.
Hej.
Trinaest razloga 185
Sedam na ivičnjak na mračnoj, tihoj raskrsnici.
Sutra... sutra me više neće biti.
Većina kuća sa sve četiri strane raskrsnice daju malo nagoveštaja
da je neko unutra budan. Nekoliko prozora treperi od slabašnog
plavog svetla kasne noćne televizije. Na oko trećini su upaljena svetla
na tremu. Za ostal sem po pokošenom travnjaku ili kolima na
parkingu, teško reći da u njima neko uopšte živi.
Sutra ću ustati, obući ću se i otići u poštu. Tamo ću poslati kutiju s
kasetama Džastinu Foliju. Posle toga nema više povratka. Otići ću u
školu, zakasniću na prvi čas i provešćemo zajedno još poslednji dan.
Jedina će razlika biti u tome što ću ja znati da je to poslednji dan. Vi
nećete.
Mogu li da se prisetim? Mogu li da je vidim u hodnicima tog
poslednjeg dana? Hoću da se prisetim poslednje prilike kada sam je
video.
A vi ćete se prema meni ponašati kao i uvek. Pamtite li šta ste mi
poslednje rekli?
Ja ne pamtim.
Poslednje što ste mi uradili?
Osmehnuo sam se, u to sam siguran. Osmehnuo sam se svaki put
kada sam te video posle žurke, ali ti nikada nisi digla pogled. Zato što
si bila rešena.
Kao da si znala da ćeš možda uzvratiti osmehom, ako ti se ukaže
prilika. A to nisi mogla. Nisi mogla ako si želela da sve isteraš do
kraja.
Šta sam ja vama poslednje rekla? Jer, verujte mi, kada sam to
rekla, znala sam da će to biti poslednje što ću vam reći.
Ništa. Rekla si mi da izađem iz sobe i to je bilo to. Svaki put posle
toga nalazila si načina da me ignorišeš.
Što nas dovodi do jednog od mojih poslednjih vikenda. Vikenda
posle udesa. Vikenda kad je bila još jedna žurka. Žurka na koju nisam
otišla.
186 Džej Ašer
Da, i dalje sam imala zabranu izlazaka, ali nije to bio razlog što
nisam otišla. Zapravo, da sam želela da odem, bilo bi mi mnogo lakše
nego prošli put, zato što sam tog vikenda čuvala kuću jednom očevom
prijatelju koji je bio otišao na put. Hranila sam psa i pazila zato što je
u komšiluku navodno trebalo da bude neka besna žurka.
I stvarno je bila. Možda ne onako velika kao ona prošla, ali sasvim
sigurno ne žurka za početnike.
Čak i da sam mislio da ćeš doći, ipak bih ostao kod kuće.
Kako si me ignorisala u školi, pretpostavio sam da ćeš me i tamo
ignorisati. Bilo bi previše bolno isprobavati tu teoriju.
Čula sam kako ljudi pričaju da je posle posebno lošeg iskustva s
tekilom i sam njen miris dovoljan da ih natera na povraćanje. Mada
me ta žurka nije naterala na povraćanje, samo to što sam bila blizu –
što sam je čula – vezalo mi je stomak u čvor.
Jedna nedelja nije bila ni izbliza dovoljna da se prevaziđe ona
poslednja žurka.
Pas je šizeo, kevtao je svaki put kada bi neko prošao pored
prozora. Ja bih čučnula, viknula na njega da se skloni odatle, ali sam
se previše bojala da odem i da ga uzmem – previše sam se bojala da
će me neko videti i osloviti.
I zato sam stavila psa u garažu, gde je mogao da kevće do mile
volje.
Čekaj, sada se sećam. Kada sam te poslednji put video.
Bilo je nemoguće potisnuti nalete basa. Ipak sam pokušavala.
Protrčala sam kroz kuću, navukla zavese i spustila sve roletne.
Sećam se poslednjih reči koje smo jedno drugom uputili.
Onda sam se sakrila u spavaćoj sobi, s televizorom koji je treštao.
Mada to nisam mogla da čujem, osećala sam kako bas udara kroz
mene.
Čvrsto sam zažmurila. Više nisam gledala televiziju. Više nisam
bila u toj sobi. Mogla sam samo da mislim o onom plakaru, o tome
kako sam se sakrila okružena jaknama. I ponovo sam počela da se
Trinaest razloga 187
ljuljam napred-nazad, napred-nazad. I ponovo nije bilo nikoga da me
čuje kako plačem.
Na času engleskog kod gospodina Portera, primetio sam da je tvoja
klupa prazna. Međutim, kada je zazvonilo i kada sam izašao u hodnik,
video sam te.
Žurka je napokon zamrla. Pošto su svi ponovo prošli kraj prozora i
kada je pas prestao da kevće, prošla sam kroz kuću i razmakla sve
zavese.
Zamalo da naletimo jedno na drugo. Ti si gledala u zemlju, tako da
nisi znala da sam to ja. Zajedno smo rekli: „Izvini.”
Pošto sam toliko dugo bila zatvorena, odlučila sam da udahnem
malo svežeg vazduha. I možda, za promenu, da budem junakinja.
Onda si digla pogled. Videla si me. U tvojim očima, šta je to bilo?
Tuga? Bol? Obišla si me i pokušala da skloniš kosu s lica. Nokti su ti
bili obojeni u tamnoplavo. Gledao sam te kako ideš dugačkim
hodnikom, dok su ljudi naletali na mene, ali mene nije bilo briga.
Stajao sam i gledao te kako nestaješ. Zauvek.
Još jednom, svi, D-4. Kuća Kortni Krimsen. Mesto ove žurke.
Ne, ova kaseta nije o Kortni... mada ona igra izvesnu ulogu. Ali
Kortni pojma nema šta ću reći, zato što je otišla baš kada je počelo da
se zahuktava.
Okrećem se i odlazim na suprotnu stranu od Kortnine kuće.
Moj plan je bio da samo prođem pored. Možda ću naći nekoga ko
ne može da gurne ključ u bravu kola pa ću ga odbaciti kući.
Ne idem do Kortnine kuće. Idem u Ajzenhauerov park, na mesto
prvog Haninog poljupca.
Ulica je bila pusta. Svi su otišli.
Ili je bar tako izgledalo.
Onda je neko viknuo moje ime.
Preko visoke drvene ograde oko njene kuće, provirila je glava.
Čija je to glava bila? Brajsa Vokera.
Bože, ne. Ovo može da se završi samo na jedan način. Ako neko
može dodatno da zasere Hanin život, to je onda Brajs.
188 Džej Ašer
„Kuda ćeš?“, upitao je.
Koliko puta sam ga video, s bilo kojom od njegovih devojaka,
kako ih hvata za članak i uvrće? Kako se ponaša prema njima kao
prema mesu.
A to je samo ono na javnim mestima.
Moje telo, moja ramena, sve je bilo odlučno da samo prođe pored
kuće. I trebalo je da nastavim. Ipak, moje lice se okrenulo ka njemu. S
njegove strane ograde dizala se para. „Hajde dođi malo kod nas“,
rekao je. „Treznimo se.“ Čija je to glava provirila pored njegove?
Gospođice Kortni Krimsen.
Sad, to je već koincidencija. Ona me je koristila kao šofera da bi
došla na jednu žurku, a sad evo mene, upadam na kraj njene žurke.
Ona me je ostavila samu, bez ikakvog društva za priču. A evo mene
sada kod nje u kući, gde nema gde da se sakrije.
Nisi ti to zato uradila, Hana. Nisi im se zato pridružila. Znala si da
je to nešto najgore što si mogla da uradiš. Znala si.
Međutim, ko sam ja da budem zlopamtilo?
Zato si to uradila. Želela si da se tvoj svet sruši. Želela si da sve
bude što je mračnije moguće, a znala si da će ti Brajs u tome pomoći.
Rekao je da se samo malo opuštate. Onda si ti, Kortni, ponudila da
me odvezeš kući kada završimo, ne shvatajući da je „kuća“ samo dva
ulaza dalje. I zvučala si tako iskreno, što me je iznenadilo.
Zbog toga me je čak malo zapekla savest. Bila sam spremna da ti
oprostim, Kortni. I opraštam ti. Zapravo, opraštam gotovo svima
vama. Ipak morate da me saslušate. Ipak morate da znate.
Prešla sam preko vlažne trave, podigla rezu i odškrinula kapiju.
Iza nje... izvor pare... drveni bazen s toplom vodom.
Mlaznice nisu bile uključene, tako da je jedini zvuk stvaralo
zapljuskivanje o ivicu. O vas dvoje.
Glave su vam bile zabačene, naslonjene na ogradu. Oči su vam
bile zatvorene. A smeškali ste se tako blaženo da su mi voda i para
delovali vrlo primamljivo.
Trinaest razloga 189
Kortni je okrenula glavu ka meni ali nije otvorila oči. ,,U vešu
smo“, rekla je.
Sačekala sam tren. Treba li?
Ne... ali hoću.
Znala si u šta ćeš se uvaliti, Hana.
Skinula sam majicu, izula cipele, skinula pantalone i popela se
drvenim stepenicima. A onda? Spustila sam se u vodu.
Tako je opuštalo. Tako je prijalo.
Uzela sam vruću vodu rukama i izlila je na lice. Zalila sam njome
kosu. Primorala sam oči da se zatvore, telo da klizne dole, glavu da se
osloni na ivicu.
S umirujućom vodom došao je i užas. Ne bi trebalo da sam ovde.
Nisam verovala Kortni. Nisam verovala Brajsu. Bez obzira na njihove
prvobitne namere, oboje sam dovoljno dobro poznavala da im ne
verujem zadugo.
I bila sam u pravu što im nisam verovala... ali bila sam gotova.
Završila sam s borbom. Otvorila sam oči i videla noćno nebo. Kroz
paru je čitav svet izgledao kao san.
Sužavam oči dok hodam, želim da ih potpuno zatvorim.
Nije prošlo dugo, a voda je postala neprijatna. Previše vruća.
Kada otvorim oči, želim da stojim pred parkom. Ne želim da više
vidim ulice kojima sam išao i ulice kojima je Hana išla one noći kad je
bila žurka.
Kada sam se naslonila na ivicu bazena i pridigla da ohladim
gornji deo tela, kroz mokri brus videla sam svoje grudi. Zato sam se
ponovo potopila.
A Brajs je doklizio... polako... preko podvodne klupice. Njegovo
rame se prislonilo uz moje.
Kortni je otvorila oči, pogledala nas, pa ih ponovo zatvorila.
Pesnicom udaram u stranu, zazveči zarđala žičana ograda.
Zatvaram oči i prelazim prstima preko metala.
Brajsove reči bile su tihe, očigledan pokušaj zavođenja.
„Hana Bejker“, rekao je.
190 Džej Ašer
Svi znaju ko si ti, Brajse. Svi znaju šta ti radiš. Ali ja, neka se zna,
nisam ništa uradila da te sprečim.
Pitao si jesam li se lepo provela na žurci. Kortni je prošaptala da
nisam bila na žurci, ali tebe kao da nije bilo briga. Umesto toga su
tvoji prsti dodirnuli moju butinu.
Otvaram oči i ponovo udaram ogradu.
Stegla sam vilicu i tvoji prsti su se povukli. „Prilično se brzo
rasturila“, rekao si. A tvoji prsti su se jednako brzo vratili.
Čvrsto se držim za ogradu i nastavljam da idem. Kada mi se prsti
odvoje od metala, koža mi je rasečena.
Čitava tvoja ruka se vratila, a pošto te nisam zaustavila, kliznuo si
mi rukom preko stomaka. Tvoj palac je dodirnuo donju ivicu mog
brusa, a mali prst gornju ivicu mojih gaćica.
Okrenula sam glavu od tebe. I znam da se nisam osmehnula.
Skupio si prste i trljao u sporim, punim krugovima po mom
stomaku. „Lepo je“, rekao si.
Osetila sam pomeranje u vodi i na kratak tren otvorila oči.
Kortni je odlazila.
Treba li ti još razloga da te svi mrze, Kortni?
„Sećaš se kada si bila u prvom razredu?“, upitao si.
Tvoji prsti su mi se zavukli pod brus, ali me nisi uhvatio. Valjda si
ispitivao granice. Prelazio si palcem po donjem delu mojih grudi.
„Zar nisi ti bila na tom spisku?“, rekao si. „Najbolje dupe u prvoj
godini.“
Brajse, sigurno si video kako mi se vilica steže. Sigurno si video
moje suze. Zar je moguće da te to pali?
Brajsa? Da. Pali ga.
„Istina je“, rekao si.
Onda, tek tako, prepustila sam se. Ramena su mi omlitavila. Noge
su mi se raširile. Tačno sam znala šta radim.
Nijednom nisam opravdala reputaciju koju ste mi prišili. Ni jedan
jedini put. Iako je ponekad bilo teško. Iako me je, ponekad, privlačio
Trinaest razloga 191
neko koje samo želeo da bude sa mnom zbog onoga što je čuo. Ipak
sam tim ljudima uvek govorila ne. Uvek!
Sve do Brajsa.
I zato čestitam, Brajse. Ti si taj. S tobom sam se prepustila svojoj
reputaciji. Kakvo je to osećanje?
Čekaj, ne odgovaraj. Prvo ovo da kažem: nisi mi bio privlačan,
Brajse. Nikada. Zapravo, gadio si mi se.
A ja ću da te oderem od batina. Kunem se.
Dodirivao si me... ali sam ja tebe koristila. Bio si mi potreban, da
bih digla ruke od sebe, sasvim.
Svi vi koji slušate, da budem jasna. Nisam rekla ne i nisam mu
odgurnula ruku. Samo sam okrenula glavu, stegnula zube i borila se
sa suzama. A on je to video. Čak mi je i rekao da se opustim.
„Opusti se“, rekao je. „Sve će biti dobro.“ Kao da ću rešiti sve
svoje probleme time što sam mu dozvolila da me pipa.
Ipak, na kraju, nijednom ti nisam rekla da odeš... i ti nisi otišao.
Prestao si da mi prelaziš rukom ukrug po stomaku. Umesto toga si
počeo da trljaš napred i nazad, blago, po mom struku. Tvoj mali prst
mi se zavukao ispod lastiša gaćica, pa je prelazio od kuka do kuka. Za
njim je kliznuo drugi prst, potiskivao je mali prst niže, provlačio ga
kroz dlačice.
I to ti je bilo dovoljno, Brajse. Počeo si da mi ljubiš rame, vrat,
klizao si prstom unutra i napolje. Onda si nastavio.
Nisi se tu zaustavio.
Žao mi je. Je li ovo sve previše detaljan opis za neke od vas? Šta
da se radi.
Pošto si završio, Brajse, izašla sam iz bazena i otišla dve kuće
dalje. Noć je bila gotova.
Ja sam bila gotova.

192 Džej Ašer
Stežem pesnicu i dižem je do lica. Kroz suzne oči gledam kako mi krv
curi između prstiju. Zarđala ograda je na nekoliko mesta duboko
zasekla kožu.
Gde god da Hana želi da sada idem, znam gde ću provesti ostatak
noći. Samo najpre moram da očistim ruku. Posekotina peče, ali slabo
mi je uglavnom zato što vidim svoju krv.
Idem ka najbližoj benzinskoj pumpi. Nalazi se nekoliko ulica dalje
i nije predaleko od mog puta. Otresem ruku nekoliko puta, tako da
tamne kapi krvi padaju na pločnik.
Pošto sam stigao do pumpe, guram povređenu ruku u džep i
otvaram staklena vrata prodavnice. Nalazim flašu medicinskog
alkohola i malu kutiju flastera, stavljam nekoliko dolara na pult i
tražim ključ od ve-cea.
„Ve-cei su pozadi”, kaže žena za pultom.
Okrećem ključ u bravi i otvaram vrata ve-cea ramenom. Onda
ispiram ruku hladnom vodom i gledam kako krv nestaje u slivniku.
Otvaram alkohol i jednim pokretom, jer kad bih razmišljao ne bih to
uradio, praznim čitavu flašu na ruku.
Čitavo telo mi se napinje i psujem na sav glas. Kao da mi se koža
odvaja od mišića.
Čini mi se kao da je prošao čitav čas, ali na kraju napokon mogu
ponovo da savijam i ispravljam prste. Slobodnom rukom i zubima
lepim flastere na posečenu šaku.
Vraćam ključ i žena ne kaže ništa sem: „Laku noć.”
Čim sam izašao na pločnik, ponovo potrčim. Ostala je samo jedna
kaseta. Plavi broj trinaest ispisan u uglu.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

17 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:17 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 7 STRANA A
Ajzenhauerov park je pust. Tiho stojim na ulazu i sve upijam. Ovde ću
provesti noć. Tu ću slušati poslednje reči koje je Hana Bejker želela
da izgovori, pre nego što dozvolim sebi da zaspim.
Ulične svetiljke stoje u različitim delovima za igru, ali većina
sijalica je ili pregorela ili razbijena. Donja polovina rakete skrivena je
tamom, međutim blizu vrha, gde se raketa diže više od ljuljaški i
drveća, mesečina obasjava metalne šipke sve do samog vrha.
Stupam na pesak oko rakete. Provlačim se ispod najniže platforme,
koja stoji na tri velika metalna krila. Iznad mene je u najnižem nivou
prosečen krug velik kao šaht. Metalne lestvice se spuštaju na pesak.
Uspravljam se i ramena mi prolaze kroz otvor. Zdravom rukom
stežem ivicu kruga i penjem se na prvu platformu.
Guram ruku u džep jakne i uključujem vokmen.

Još jedan... poslednji... pokušaj.
Ona šapuće. Diktafon je blizu ustima i u svakoj pauzi između reči
čujem je kako diše.
Pružam životu još jednu priliku. Ovog puta ću potražiti pomoć.
Tražim pomoć zato što ne mogu ovo sama da uradim. Već sam
pokušala.
Nisi, Hana. Bio sam tu za tebe, a ti si mi rekla da odem.
Naravno, ako ovo slušate, nisam uspela. Ili on nije uspeo. A ako on
ne uspe, stvar je gotova.
Grlo mi se steže i počinjem da se penjem sledećim lestvicama.
194 Džej Ašer
Samo jedan čovek stoji između vas i ove zbirke kaseta: gospodin
Porter.
Ne! On ne sme da zna za ovo.
I Hana i ja imamo engleski kod gospodina Portera. Viđam ga svaki
dan. Ne želim da on zna za ovo. Da zna za mene. Da zna za bilo koga.
Uvođenje odraslih u ovo, nekoga iz škole, to nisam očekivao.
Gospodine Portere, da vidimo kako vam ide.
Zvuk čičak-trake kako se otvara. Onda nekakvo šuškanje. Gura
diktafon u nešto. Ranac? Jaknu?
Kuca.
Pa ponovo kuca.
– Hana. Drago mi je što si stigla.
Glas je prigušen, ali je njegov. Dubok ali srdačan.
– Uđi. Izvoli, sedi.
Hvala vam.
Naš profesor engleskog, ali takođe i pedagoški savetnik za učenike
s prezimenima od A do G. Pedagoški savetnik Hane Bejker.
– Kako si? Hoćeš možda čašu vode?
Dobro sam. Hvala vam.
– Dakle, Hana, kako mogu da ti pomognem? O čemu bi želela da
pričamo?
Pa, to je... zapravo, ne znam. O svemu, valjda.
– To može malo da potraje.
Duga tišina. Preduga.
– Hana, u redu je. Imam vremena koliko god ti treba. Samo polako,
nigde ne žurimo.
Prosto... razne stvari. Trenutno je sve tako teško.
Glas joj podrhtava.
Ne znam odakle da počnem. Mislim, nekako znam. Ali ima toliko
toga i ne znam kako sve to da opišem.
– Ne moraš sve da opisuješ. Da počnemo možda od toga kako se
osećaš danas.
Baš sada?
Trinaest razloga 195
– Baš sada.
Sada se, valjda, osećam izgubljeno. Nekako prazno.
– Kako prazno?
Samo prazno. Ništa ne osećam. Više me nije briga.
– Za šta?
Naterajte je da vam kaže. Nastavite s pitanjima, ali naterajte je da
vam kaže.
Za sve. Školu. Samu sebe. Ljude u školi.
– Šta je s prijateljima?
Moraćemo da definišemo šta su „prijatelji“ ako želite da na to
odgovorim.
– Nemoj mi reći da nemaš prijatelja, Hana. Viđam te na
hodnicima.
Ozbiljno, potrebna mi je definicija. Kako znate šta je to prijatelj.
– Osoba na koju možeš da se osloniš kada...
Onda nemam nikoga. Zato i jesam ovde, zar ne? Obraćam se
vama.
– Da. Jesi. I drago mije što si došla, Hana.
Prepuzim preko druge platforme i kleknem pored otvora između
šipki. Otvora dovoljno velikog da se ljudi provuku do tobogana.
Ne znate koliko mi je bilo teško da zakažem ovaj susret.
– Ove nedelje sam u rasporedu imao dosta slobodnih termina.
Nije bio problem u terminima. Bilo mi je teško da se nateram da
dođem.
Mesečina dodiruje glatki metal tobogana. Mogu da zamislim Hanu
tu, pre otprilike dve godine, kako se otiskuje i klizi dole.
Kako odlazi.
– Ponavljam, drago mi je što si došla, Hana. Dakle, reci mi, kada
odeš odavde, kakvu bi promenu želela da ti se desi?
Hoćete da kažete, kako možete da mi pomognete?
– Da.
Pa ne... ne znam. Ne znam šta očekujem.
196 Džej Ašer
– Pa, šta je ono što ti je sada potrebno, a što nemaš? Hajde da od
toga počnemo.
Potrebno mi je da stane.
– Šta ti je potrebno da stane?
Potrebno mi je da sve stane. Ljudi. Život. Odgurujem se od
tobogana.
– Hana, znaš li šta si upravo rekla?
Zna šta je rekla, gospodine Portere. Želi da vi primetite šta je rekla
i da joj pomognete.
– Rekla si da želiš da život stane, Hana. Tvoj život?
Nema odgovora.
– Jesi li to želela da kažeš, Hana? Znaš, to su veoma ozbiljne reči.
Ona je vrlo dobro svesna svake reči koju izgovara, gospodine
Portere. Zna da su to ozbiljne reči. Učinite nešto!
Znam. Jesu. Izvinite.
Ne izvinjavaj se. Razgovaraj s njim!
Ne želim da okončam svoj život. Zato sam ovde.
– Šta se to desilo, Hana? Kako smo se ovde našli?
Mi? Ili kako sam se ja ovde našla?
– Ti, Hana. Kako si dovde stigla? Znam da ne možeš sve da opišeš.
To je kao lavina, je li tako?
Da. Lavina. Tako je i ona to nazivala.
– Jedno naleće za drugim. Postaje previše, je li tako?
Preteško je.
– Život?
Nova tišina.
Hvatam spoljne šipke rakete i pridižem se. Povređena ruka
me boli. Peče kada se na nju oslanjam, ali me nije briga.
– Evo. Izvoli. Čitava kutija maramica, samo za tebe. Neupotrebljavana.
Smeh. Naveo ju je da se smeje!
Hvala vam.
Trinaest razloga 197
– Hajde da pričamo o školi, Hana. Da bih stekao neku predstavu o
tome kako smo – oprosti – kako si dovde došla.
Važi.
Počinjem da se penjem na najviši nivo.
– Kada pomisliš na školu, šta ti prvo padne na pamet?
Učenje, valjda.
– Pa, to je lepo čuti.
Zezam se.
Sada se gospodin Porter smeje.
Da, ovde učim, ali to nije ono što škola predstavlja za mene.
– Pa šta ti onda predstavlja?
Mesto. Samo mesto puno ljudi s kojima moram da provodim vreme.
Sedam na najvišu platformu.
– A to ti teško pada?
Ponekad.
– S nekim ljudima, ili s ljudima uopšte?
S nekim ljudima. Ali takođe... i sa svima.
– Možeš li biti malo određenija?
Odgurujem se unazad preko platforme i naslanjam se na metalni
volan. Polumesec je iznad krošnji gotovo previše blistav da bi se
gledao.
Teško je zato što ne znam ko će... znate... sledeći da me sredi. Ili
kako.
– Šta ti to znači da te „sredi“?
Nije to neka zavera, ništa slično. Ali čini mi se da nikada ne znam
kada će nešto da iskrsne.
– I da te sredi?
Znam, zvuči blesavo.
– Onda objasni.
Teško je objasniti ako niste čuli neke od glasina o meni.
– Ja nisam ništa čuo. Profesore, posebno profesore koji dodatno
rade kao savetnici, đaci često preskaču kada prenose tračeve. Mada,
imamo mi i svoje tračeve.
198 Džej Ašer
O vama?
On se smeje.
– Zavisi. Šta si čula?
Ništa. Šalim se.
– Ali reći ćeš mi ako nešto čuješ.
Obećavam.
Nemojte da se zezate, gospodine Portere. Pomozite joj. Vratite se
Hani. Molim vas.
– Kada je poslednji put neki trač... iskrsnuo?
Vidite, to i jeste ono. Nisu samo tračevi.
– Dobro.
Ne. Slušajte...
Slušajte, molim vas.
U prvom razredu sam proglašena... znate, u jednoj od onih anketa.
Ma, nije to zapravo bila anketa, nego nečija glupa top-lista. Kao, ko
je u nečemu najbolji a ko najgori.
On ne odgovara. Da li je video tu listu? Zna li o čemu ona priča?
A ljudi reaguju na to još odonda.
– Kada je bilo poslednji put?
Čujem je kako vadi maramicu iz kutije.
Nedavno. Na žurci. Kunem se, jedna od najgorih noći u mom
životu.
– Zbog glasina?
Mnogo više nego glasina. Ali delom, da.
– Mogu li da te pitam šta se desilo na žurci?
Nije baš bilo na žurci. Nego posle.
– Dobro, Hana, možemo li da se igramo dvadeset pitanja?
Molim?
– Ljudima je ponekad teško da se otvore, čak i pred savetnikom
gde je sve strogo poverljivo.
Dobro.
– Znači, možemo li da se igramo dvadeset pitanja?
Da.
Trinaest razloga 199
– Na toj žurci koju si spomenula, govorimo o nekom momku?
Da. Ali ponavljam, nije to bilo na žurci.
– To shvatam. Ali moramo odnekud da počnemo.
Dobro.
On duboko uzdiše.
– Ja nipošto ne želim da ti sudim, Hana, ali da li se te noći desilo
nešto zbog čega se kaješ?
Jeste.
Ustajem i odlazim do spoljne rešetke rakete. Hvatam dve šipke i
guram lice u prostor između njih.
– Da li se sa tim momkom nešto desilo – a sa mnom možeš biti
savršeno iskrena, Hana – da li se sa njim desilo nešto možda
protivzakonito?
Mislite na silovanje? Ne. Ne bih rekla.
– Zašto nisi sigurna?
Zato što je bilo okolnosti.
– Alkohol?
Možda, ali ne kod mene.
– Droga?
Ne, samo još okolnosti.
– Razmišljaš o odlasku u policiju?
Ne. Ja... ne.
Izbacujem sav vazduh iz pluća.
– Kakve onda imaš mogućnosti?
Ne znam.
Recite joj, gospodine Portere. Recite joj kakve mogućnosti ima.
– Šta možemo da uradimo da bismo rešili ovaj problem Hana?
Zajedno.
Ništa. Gotovo je.
– Nešto mora da se uradi, Hana. Nešto za tebe mora da se
promeni.
Znam. Ali koje su moje opcije? Vi to morate da mi kažete.
200 Džej Ašer
– Pa, ako ne želiš da ideš u policiju, ako nisi sigurna ima li za to
opravdanja, onda imaš dve mogućnosti.
Koje? Recite mi?
Zvuči puna nade. Polaže previše nade u njegove odgovore.
– Kao prvo, možeš da se suočiš s njim. Možemo da ga pozovemo
ovde da razgovaramo o onome što se desilo na žurci. Mogu oboje da
vas...
Rekli ste da imam dve mogućnosti.
– Ili drugo, i sada ne pokušavam ovde da budem grub, Hana, ali
možeš to da prevaziđeš.
Mislite, da ne uradim ništa.
Stežem šipke i snažno zažmurim.
To jeste mogućnost, i o njoj samo razgovaramo. Slušaj, nešto se
desilo, Hana. Ja ti verujem. Ali ako ne prijaviš slučaj policiji i ako
nećeš da se suočiš sa njim, moraš da razmotriš mogućnost da ostaviš
to iza sebe.
A šta ako to nije moguće? Šta onda? Zato što, znate šta, gospodine
Portere, ona to neće uraditi.
Da ostavim to iza sebe?
– Je li on u tvom razredu, Hana?
Ide u četvrti.
– Znači dogodine odlazi iz škole.
Želite da to ostavim za sobom.
To nije pitanje, gospodine Portere. Nemojte tako da ga shvatite.
Ona naglas razmišlja. To nije mogućnost zato što to ne može da uradi.
Recite joj da ćete joj pomoći. Čuje se šuškanje.
Hvala vam, gospodine Portere.
Ne!
– Hana. Čekaj. Ne moraš da ideš.
Urlam između rešetaka. Iznad drveća. „Ne!”
Mislim da sam ovde završila.
Ne dozvolite joj da ode.
Dobila sam ono zbog čega sam došla.
Trinaest razloga 201
– Mislim da ima još toga o čemu možemo da razgovaramo.
Ne, mislim da smo došli do rešenja. Ja moram da ostavim to za
sobom i da pređem preko toga.
– Ne da pređeš, Hana. Ali ponekad nema druge nego nastaviti
dalje.
Ne dozvolite joj da izađe iz te sobe!
U pravu ste. Znam.
– Hana, ne razumem zašto toliko žuriš da odeš?
Zato što moram polako da privodim kraju, gospodine Portere. Ako
se ništa neće promeniti, onda bolje da sve polako privodim kraju, je li
tako?
– Hana, o čemu to govoriš?
Govorim o svom životu, gospodine Portere.
Vrata škljocaju.
– Hana, čekaj.
Novo škljocanje. Onda čupanje čičak-trake.
Koraci. Sve brži.
Hodam hodnikom.
Glas joj je razgovetan. Glasniji je.
Njegova vrata su se zatvorila iza mene. Ostala su zatvorena.
Tišina.
Ne dolazi.
Čvrsto pritiskam lice na šipke. Što jače guram to mi više deluju
kao stega koja mi pritiska lobanju.
Pušta me da odem.
Tačka iza obrve užasno boli ali je ne dodirujem. Ne trljam je.
Puštam da boli.
Mislim da sam bila veoma jasna, ali niko ne preduzima ništa da me
zaustavi.
Ko još, Hana? Tvoji roditelji? Ja? Sa mnom nisi bila veoma jasna.
Mnogima od vas je bilo stalo, samo ne dovoljno. A to... to je ono
što sam morala da otkrijem.
Ali, Hana, ja nisam znao kroz šta prolaziš.
202 Džej Ašer
I što sam otkrila.
Koraci se nastavljaju. Brži.
I žao mi je.
Diktafon se isključuje.
S licem pritisnutim između šipki, počinjem da plačem. Ako se
neko šeta parkom, znam da me čuje, ali nije me briga ako će me čuti,
zato što ne mogu da verujem kako sam upravo čuo poslednje reči
Hane Bejker koje ću ikada čuti.
„Žao mi je.” Ponovo te reči. A sada kada god neko kaže da mu je
žao, ja ću pomisliti na nju.
Neki od nas neće, međutim, biti spremni da uzvrate tim rečima.
Neki od nas će biti previše besni na Hanu zato što se ubila i okrivila
sve druge.
Ja bih joj pomogao, samo da mi je dopustila. Pomogao bih joj zato
što želim da bude živa.
Kaseta vibrira u vokmenu pošto je stigla do kraja.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

18 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:19 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KASETA 7: STRANA B
Kaseta škljocne i nastavlja da se vrti.
Bez njenog glasa, tiho šuštanje statike koje se neprekidno čulo u
pozadini njenih reči zvuči glasnije. Tokom sedam kaseta i trinaest
priča, taj uporni šum u pozadini držao je njen glas na blagoj
udaljenosti.
Puštam da me taj zvuk preplavi dok držim rešetke i sklapam oči.
Svetli mesec nestaje. Zanjihane krošnje nestaju. Povetarac na mojoj
koži, bol u prstima koji bledi, zvuk ove kasete koja se premotava s
jednog kraja na drugi, podseća me na sve što sam čuo proteklog dana.
Disanje počinje da mi se usporava. Napetost u mišićima počinje da
popušta.
Onda škljocanje u slušalicama. Lagano udisanje.
Otvaram oči i vidim blistavu mesečinu.
I Hanu, s toplinom.
Hvala.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

19 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:20 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
SUTRADAN
POSLE SLANJA KASETA
Borim se sa svakim mišićem u svom telu, preklinjem samog sebe da
se srušim. Preklinjem samog sebe da ne odem u školu. Da odem bilo
gde drugde i da se sakrijem do sutra. Kada god da se vratim, međutim,
činjenica ostaje, na kraju ću morati da se suočim sa ostalim ljudima s
kaseta.
Prilazim ulazu na školski parking, bršljan i kamen s uklesanim
slovima pozdravljaju nas dobrodošlicom. PODIGLA GENERACIJA
'93. Prošao sam pored tog kamena mnogo puta u poslednje tri godine,
ali ni jedan jedini put parking nije bio ovoliko pun. Nijednom, zato što
nikada nisam ovoliko zakasnio.
Do danas.
Iz dva razloga.
Prvi: čekao sam pred vratima pošte. Čekao sam da otvore da bih
poslao kutiju punu kaseta. Ponovo sam je upakovao u pakpapir i
oblepio je lepljivom trakom, zgodno zaboravivši da napišem adresu
pošiljaoca. Onda sam paket poslao Dženi Kure, menjajući zauvek
način na koji će videti život, na koji će videti svet.
I drugi: gospodin Porter. Ako budem sedeo na prvom času, ne
mogu da zamislim da ću dok on piše na tabli ili stoji za katedrom
gledati i u šta drugo sem u sredinu učionice, jednu klupu ulevo.
Praznu klupu Hane Bejker.
Ljudi svakog dana zure u njenu klupu. Samo što je današnji dan
meni suštinski drugačiji od jučerašnjeg. Zato neću žuriti kod ormarića.
I u ve-ceu. Niti dok idem hodnicima.
Idem pločnikom koji obilazi oko parkinga. Prolazim preko
travnjaka ispred škole, kroz staklena dvokrilna vrata glavne zgrade. I
Trinaest razloga 205
deluje mi čudno, gotovo tužno, što hodam pustim hodnicima. Svaki
moj korak zvuči tako usamljeno.
Iza vitrine s peharima nalazi se pet nizova ormarića, a kancelarije i
toaleti s obe strane. Vidim nekoliko drugih đaka koji su zakasnili u
školu kako prikupljaju svoje knjige.
Stižem do svog ormarića, naginjem glavu i oslanjam je na hladna
metalna vrata. Usredsređujem se na ramena i vrat, opuštam mišiće.
Usredsređujem se na disanje da bih ga usporio. Onda okrećem peticu
na katancu. Onda četvorku, onda dvadeset trojku.
Koliko sam puta stajao tačno tu, misleći kako nikada neću imati
izgleda s Hanom Bejker?
Nisam imao pojma šta ona oseća prema meni. Nisam imao pojma
ko je zaista ona. Umesto toga sam verovao u ono što su drugi govorili
o njoj. I bojao sam se šta će govoriti o meni ako saznaju da mi se
sviđa.
Okrećem brojčanik i sastavljam kombinaciju.
Pet.
Četiri.
Dvadeset tri.
Koliko put sam posle žurke stajao tačno ovde, dok je Hana još bila
živa, i mislio da su moji izgledi kod nje okončani? Mislio da sam
nešto pogrešno rekao ili uradio. Previše uplašen da ponovo s njom
razgovaram. Previše uplašen da pokušam.
A onda, posle njene smrti, izgledi su nestali zauvek.
Sve je počelo pre nekoliko nedelja, kada je mapa kliznula kroz
prorez na mom ormariću.
Pitam se šta li je sada u Haninom ormariću. Je li prazan? Je li
domar sve spakovao u kutiju i bacio je u ostavu, da sačeka povratak
njenih roditelja? Ili je njen ormarić netaknut, baš onakav kao što ga je
ostavila?
S čelom i dalje pritisnutim na metal, okrećem glavu taman dovoljno
da pogledam u najbliži hodnik, prema vratima uvek otvorenim na
prvom času. Učionici gospodina Portera.
206 Džej Ašer
Baš tu, pred njegovim vratima, poslednji put sam video Hanu
Bejker živu.
Sklapam oči.
Koga ću danas videti? Sem mene, kasete je preslušalo još osmoro
ljudi u ovoj školi. Osmoro ljudi danas čeka da vidi šta su kasete
uradile meni. A sledećih nedelju dana, kako kasete budu išle dalje, ja
ću isto gledati na preostalima.
Iz daljine, prigušen zidom učionice, čuje se poznati glas. Polako
otvaram oči. Taj mi glas više nikada neće zvučati srdačno.
„Ko će da mi odnese ovo u sekretarijat?”
Glas gospodina Portera puzi niz hodnik pravo prema meni. Mišići u
ramenima su mi napeti i teški. Udaram pesnicom u ormarić.
Stolica zaškripi, zatim koraci izlaze iz učionice. Kolena su spremna
da mi otkažu dok čekam da me neko vidi i pita što nisam na času.
Čuje se kako neko ispred mene zatvara vrata ormarića.
Stiv Oliver izlazi sa časa gospodina Portera, klimne mi glavom i
osmehuje se. Osoba koja je zatvarala drugi ormarić skreće iza ugla i
zamalo se ne sudari sa Stivom.
Šapuće: „Izvini”, a onda ga obilazi da prođe dalje.
Stiv gleda u nju ali ne odgovara, samo mi prilazi. „Kako je, Klej?”,
pita. Onda se smeje. „Neko je baš zakasnio, a?”
Iza njega, u hodniku, devojka se okreće. Skaj.
Znoj mi obliva vrat ispod temena. Skaj me gleda i ja joj uzvraćam
pogled dok se posle nekoliko koraka ona ne okrene i ne produži.
Stiv mi je sasvim blizu, ali ga ja ne gledam. Pokazujem mu da se
skloni. „Pričaćemo kasnije”, kažem.
Sinoć sam izašao iz autobusa a nisam razgovarao sa Skaj. Želeo
sam da razgovaram s njom, pokušao sam, ali sam pustio da se izvuče
iz razgovora. Tokom godina je naučila kako da izbegava ljude. Sve
ljude.
Udaljavam se od ormarića i posmatram je kako odlazi niz hodnik.
Želim nešto da kažem, da je pozovem, ali grlo mi se steže.
Trinaest razloga 207
Nešto u meni želi to da ignoriše. Da se okrenem i nečim uposlim,
da radim bilo šta, do drugog časa.
Ali Skaj ide istim onim delom hodnika gde sam gledao Hanu kako
odlazi pre dve nedelje. Tog dana je Hana nestala u mnoštvu učenika, i
prepustila svojim kasetama da kažu zbogom. I dalje, međutim, čujem
korake Skaj Miler, koji zvuče sve slabije što dalje odmiče.
I počinjem da hodam, ka njoj.
Prolazim kraj otvorenih vrata učionice gospodina Portera i jednim
žurnim pogledom sagledam više nego što sam očekivao. Prazna klupa
blizu sredine učionice. Prazna već dve nedelje, biće prazna do kraja
godine. Jedna druga klupa, moja, prazna do kraja dana. Desetina lica
se okreće ka meni. Prepoznaju me, ali ne vide sve. A tu je i gospodin
Porter, okrenut leđima, ali se okreće.
Obuzima me plima osećanja. Bol i bes. Tuga i sažaljenje. I, što je
najčudnije od svega, nada.
Nastavljam da hodam.
Skajini koraci sada postaju glasniji. Što sam joj bliži, što brže
hodam, to se osećam lakše. U grlu me više ne steže toliko.
Dva koraka iza nje, izgovaram njeno ime.
„Skaj.”



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

20 Re: Trinaest razloga - Džej Ašer taj Pon Sep 17, 2012 10:21 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
13 nadahnuća
DŽOANMERI
zato što je rekla: „Da”,
a kada sam gotovo odustao zato što sam mislio da
nikada neću objaviti knjigu,
zato što je rekla: „Hoćeš.”
ROBIN MELOM I IV PORINČAK
„Put do objavljivanja je kao čuro –
dugačak i neravan, ali sladak.”
Sladak je zbog vas dve.
(Disko sirene zauvek!)
MAMA, TATA I NEJT
zato što su od početka ohrabrivali moje kreativne poduhvate
...koliko god bili smešni.
LORA RENERT
zato što je rekla: „Naći ću izdavača za ovo.”
KRISTEN PETIT
zato što je rekla: „Mogu li ovo da objavim?”
Tvoje uredničko rukovodstvo iznelo je ovu knjigu
na potpuno novi nivo.
S.L.O.W. ZA DECU
(moja kritičarska grupa)
zato što su bili tako kritični... na dobar način.
Trinaest razloga 209
LIN OLIVER I STIVEN MUZER NA SCBWI
zbog godina profesionalne podrške i ohrabrivanja
(a i grant za delo u nastajanju nije bio na odmet).
ROKSIJANA JANG U SMARTWRITERS.COM
zato što je od početka verovala u ovu knjigu
(a i predlog za Veliku nagradu nije bio na odmet).
KETLIN DJUI
zato što mi je bila mentor u ranim fazama
ovog stvaralačkog poduhvata.
KRIS KRAČER
zato što je napisao Stotan/, prvi roman za omladinu
koji sam pročitao,
i zato što me je ohrabrivao da završim ovaj prvi
roman za omladinu koji sam napisao.
KEJT O'SALIVEN
Tvoje uzbuđenje zbog ove knjige održavalo je moje
uzbuđenje zbog ove knjige.
BIBLIOTEKARI I KNJIŽARI IZ ŠERIDANA U
VAJOMINGU I SAN LUIS OBISPA U KALIFORNIJI
Ne samo kolege, već i prijatelji.
NENSI HERD
Razlog što sam napisao svoju prvu knjigu...
pre trinaest godina.
„Hvala.“
O autoru
Džej Ašer je rođen 1975. godine u Arkadiji (Kalifornija). Roditelji su
ga uvek podržavali i podsticali u njegovim iteresovanjima - od
sviranja gitare do pisanja. Svoje prve dve knjige za decu napisao je još
u vreme srednjoškolskih dana. Nekada mu je želja bila da postane
učitelj ali je napustio studije da bi se posvetio pisanju. Neko vreme
radio je kao prodavač i bibliotekar. Sada piše knjige za decu i
tinejdžere. Veliki je ljubitelj TV serije Moj takozvani život.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu