Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

1 Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 5:26 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
First topic message reminder :


Ono što je Koeljo za manekenke i ostale starlete kojima fali pola mozga,
to je "Lovac u žitu" za sve buntovnike sveta. Knjiga koja je svih ovih
godina kao omaž neshvaćenima i ljudima koji ne žele da se uklope u opšte
prihvaćene norme ponašanja. Holden Caufield je bio i ostao inspiracija
svima koji su tražili i traže svoje mesto pod suncem.

Za sve one koji su pročitali da se malo podsete, koji nisu obavezno...



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

26 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 7:39 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
24
Antolinijevi su živeli u nekom luksuznom stanu na Saton Plejsu, s dva
stepenika niz koje se ulazilo u dnevnu sobu, sa šankom i sve. Bio sam već
nekoliko puta tamo jer je, kad sam napustio Elkton Hils, g. Antolini prilično
često dolazio kod nas na večeru, da vidi kako se snalazim. Tada nije bio
oženjen. Zatim, kad se oženio, često sam igrao tenis sa njim i gđom Antolini
u teniskom klubu Vest Sajda, u Forest Hilsu na Long Aj-lendu. Gđa Antolini
je bila njihov član. Bila je prepuna para i jedno šezdeset godina starija od g.
Antolinija, ali činilo se da se prilično dobro slažu. Pre svega, oboje su bili
intelektualno nastrojeni, pogotovo g. Antolini, osim što je on više voleo šalu
nego intelektualni razgovor kad si s njim - slično kao D.B. Gđa Antolini je
uglavnom bila ozbiljna. Bolovala je od astme. Oboje su pročitali sve D.B.-
ove priče - i gđa Antolini - i, kada se D.B. spremao za Holivud, g. Antolini
mu se javio i rekao mu da ne ide. Ali on je svejedno otišao. G. Antolini je
rekao da svako ko tako dobro piše kao D.B. nema zašto da ide u Holivud. To
je u suštini baš ono što sam i ja rekao.
Otpešačio bih do njihove kuće, jer nisam hteo da trošim išta od Febinog
božičnog novca ako baš ne moram, ali čudno sam se osećao kad sam izašao
napolje. Kao neka vrtoglavica, šta li. I tako sam uzeo taksi. Nisam hteo, ali
uzeo sam ga. Teško mi je bilo čak i da ga nađem.
Kad sam zazvonio, g. Antolini mi je otvorio vrata - pošto me je liftboj
najzad pustio gore, strvina. G. Antolini je bio u bade-mantilu i papučama, i
držao je čašu viskija sa sodom. Bio je prilično rafiniran tip, a i inače je voleo
da pije. "Holdene! Gde si, dečko?" rekao je. "Gospode, porastao je još
čitavih pola metra. Baš mi je drago što te vidim."
"Kako ste, gospodine Antolini? Kako je gospoda Antolini?"
"Oboje smo gala. Daj mi taj kaput." Skinuo mi je kaput i okačio ga.
"Očekivao sam da vidim novorođenče u tvojim rukama. Nigde utočišta.
Snežne pahulje na tvojim trepavicama." Bio je prilično vickast ponekad.
Okrenuo se i viknuo ka kuhinji: "Lilijan! Šta je s kafom?" Lilijan je bilo ime
gđe Antolini.
"Gotova je", doviknula je ona. "Da lije to Holden? Zdravo, Holdene!"
"Zdravo, gospodo Antolini!"
Kod njih se uvek vikalo. Sve zato što njih dvoje nikad nisu bili
istovremeno u istoj prostoriji. To je bilo pomalo komično.
"Sedi, Holdene", rekao je g. Antolini. Videlo se da je malo popio. Soba
je izgledala kao da je u njoj bila neka sedeljka. Čaše na sve strane, i činijice
s kikirikijem. "Oprosti za ovaj nered", rekao je. "Zabavljali smo neke
prijatelje gospođe Antolini, iz Bufala... neke bufale, u suštini."
Nasmejao sam se, a gđa Antolini mi je doviknula nešto iz kuhinje, ali
nisam je dobro čuo. "Šta je rekla?" upitao sam g. Antolinija.
"Rekla je da ne gledaš u nju kad se pojavi. Tek što se pridigla iz mrtvih.
Uzmi cigaretu. Pušiš li sad?"
"Hvala", rekoh. Uzeo sam cigaretu iz kutije koju mi je ponudio. "Samo
ponekad. Ja sam umeren pušač."
"Ubeđen sam", rekao je. Pripalio mi je nekim velikim upaljačem sa
stola. "Tako znači. Ti i Pensi ste raskinuli", rekao je. Stalno se tako
izražavao. Ponekad mi je to bilo prilično zabavno, a ponekad nije. Nekako je
malo preterivao u tome. Ne mislim da nije bio duhovit ili nešto - bio je - ali
nervira ponekad kad neko stalno govori stvari kao 'Ti i Pensi ste raskinuli'. I
D.B. preteruje u tome.
"U čemu je bio problem?" upitao me g. Antolini. "Kako si prošao iz
engleskog? Možeš smesta da se kupiš odavde ako si pao engleski, ti koji si
pravi mali as za sastave."
"Ma ne, prošao sam engleski bez problema. Mada smo se uglavnom
bavili literaturom. Pisao sam možda samo dva sastava u čitavom
polugodištu", rekoh. "Ali pao sam iz 'usmenog izražavanja'. I to smo morali
da pohađamo - 'izražavanje'. To sam pao."
"Zašto?"
"Ma ne znam." Nisam bio preterano raspoložen da mu objašnjavam. Još
mi se nekako vrtelo ili nešto, i najednom me užasno zabolela glava.
Ozbiljno. Ali videlo se da je zainteresovan, pa sam mu malo pričao o tome.
"To je predmet gde svaki učenik treba da ustane i održi govor. Znate već.
Spontano i sve. I, ako taj što govori samo malo skrene s teme, treba mu
odmah viknuti 'Digresija!' To me stvarno izluđivalo. Nisam dobio prolaznu
ocenu."
"Zašto?"
"Ma ne znam. To sa digresijom išlo mi je na nerve. Ne znam. Problem
je što ja volim kad neko pravi digresije. To je zanimljivije i sve."
"Zar tebi nije stalo da se neko drži teme dok ti priča nešto?"
"Ma naravno. Volim kad se neko drži teme. Ali ne volim kad se baš
mnogo drži teme. Ne znam. Ne volim valjda kad se neko neprekidno drži
teme. A najbolje ocene iz usmenog izražavanja pokupili su baš oni koji su se
neprekidno držali teme. Ali tamo je bio jedan učenik, Ričard Kinsela. Taj se
nije mnogo držao teme i svi su mu stalno vikali 'Digresija!' Užasno je bilo,
jer je on, pre svega, vrlo nervozan lik - mislim, baš je bio nervozan - i usne
su mu uvek podrhtavale kad bi na njega došao red da održi govor, i jedva si
mogao da ga čuješ ako sediš negde skroz pozadi. Kad bi mu usne malo
prestale da drhte, baš sam voleo njegove govore, više nego bilo čije. Ali ni
on nije prošao. Dobio je lošu ocenu jer su mu stalno vikali 'Digresija!' Na
primer, govorio je o nekoj farmi koju je njegov otac kupio u Vermontu. Sve
vreme dok je govorio, vikali su mu 'Digresija!' a nastavnik, gospodin
Vinson, dao mu je slabu, jer nije rekao koje sve vrste životinja i biljaka i
ostalog gaje na toj farmi. Šta je taj Ričard Kinsela radio - počeo bi da govori
o svemu tome, a onda bi odjednom počeo da priča o nekom pismu koje je
njegova majka dobila od njegovog ujaka, i kako je taj ujak dobio dečju
paralizu i sve u četrdeset drugoj godini, i kako nikome nije dao da ga poseti
u bolnici jer nije hteo da ga iko vidi u onoj protezi. Sve to nije imalo mnogo
veze s farmom - priznajem - ali lepo je bilo. Lepo je kad ti neko priča o
svom ujaku. Pogotovo kad počne da priča o očevoj farmi pa se odjednom
zainteresuje za ujaka. Mislim, odvratno je stalno vikati 'Digresija!' kad neko
tako lepo priča i sav je uzbuđen. Ne znam. Teško je objasniti." Nisam baš ni
imao volje da pokušavam. Pre svega, odjednom me spopala stravična
glavobolja. Molio sam boga da stara gđa Antolini donese već jednom tu
kafu. To je nešto što me užasno nervira - mislim, kad neko kaže da je kafa
gotova, a nije.
"Holdene... Samo jedno kratko, pomalo dosadno, pedagoško pitanje.
Zar ne misliš da za sve postoji vreme i mesto? Kad neko počne da ti priča o
očevoj farmi, zar ne treba da se drži toga, pa tek onda pređe na priču o
ujakovoj protezi? Ili, ako je ujakova proteza tako izazovna tema, nije li
trebalo to da odabere za svoj govor - a ne farmu?"
Nisam bio raspoložen da nešto razmišljam i odgovaram i sve. Bolela
me glava i loše sam se osećao. Čak me nešto boleo i stomak, ako baš hoćete
da znate.
"Ma da - ne znam. Valjda je trebalo. Mislim, valjda je trebalo da
odabere ujaka kao temu umesto farme, ako mu je to bilo zanimljivije. Ali
evo šta hoću da kažem - često se desi da ne znaš šta te više zanima dok ne
počneš da pričaš o nečemu što te u suštini ne zanima toliko. Mislim,
ponekad ništa ne možeš da učiniš. Ako neko interesantno priča i sav se
uzbudi zbog toga, mislim da ga treba ostaviti na miru. Volim kad se neko
uzbuđuje zbog nečega. Lepo je to. Ali vi ne znate tog nastavnika, gospodina
Vinsona. Taj je stvarno mogao da te izludi ponekad, on i prokleti razred.
Mislim, stalno je govorio da sve uopštiš i uprostiš. Kod nekih stvari to
jednostavno ne možeš. Mislim, teško da ikad možeš nešto da uprostiš ili
uopštiš samo zato što to neko traži od tebe. Ne znate vi tog Vinsona. Mislim,
možda je on vrlo inteligentan i sve, ali lepo se videlo da nema baš mnogo
mozga u glavi."
"Kafa, gospodo, konačno", rekla nam je gđa Antolini. Ušla je noseći
poslužavnik s kafom, kolačima i ostalim stvarima. "Holdene, nemoj ni
slučajno da me pogledaš. Izgledam kao čudo."
"Zdravo, gospodo Antolini", rekoh. Počeo sam da ustajem i sve, ali me
g. Antolini uhvatio za sako i povukao natrag. Kosa stare gđe Antolini bila je
puna onih gvozdenih viklera, i uopšte nije bila nakarminisana ili nešto. Nije
baš čarobno izgledala. Izgledala je prilično stara i sve.
"Ostaviću ovo tu. Samo navalite, vas dvojica", rekla je. Spustila je
poslužavnik na stočić, gurnuvši čaše u stranu. "Kako ti je majka, Holdene?"
"Dobro je, hvala. Nisam je baš skoro video, ali poslednje što sam..."
"Dušo, ako Holdenu zatreba nešto, sve je u plakaru za rublje. Na
gornjoj polici. Ja odoh u krevet. Potpuno sam grogi", rekla je gđa Antolini.
Tako je i izgledala. "Možete li vi momci sami da namestite kauč?"
"Sve ćemo da sredimo. Samo ti lezi", rekao je g. Antolini. Poljubio je
gđu Antolini, a ona se pozdravila sa mnom i otišla u spavaću sobu. Njih
dvoje su se uvek mnogo ljubili pred drugima.
Otpio sam malo kafe i uzeo možda pola nekog kolača koji je bio tvrd
kao kamen. Stari g. Antolini je samo popio još jedan viski sa sodom. Pravio
ih je dosta jake, videlo se. Lako je mogao da postane alkoholičar ako malo
ne pripazi.
"Ručao sam sa tvojim tatom pre dve-tri nedelje", najednom je rekao.
"Nisi znao?"
"Ne, nisam."
"Svestan si, naravno, da je on strašno zabrinut za tebe?"
"Znam. Znam da jeste", rekoh.
"Očigledno je, pre nego što mi se javio, dobio dugačko, prilično
neprijatno pismo od tvog poslednjeg direktora, u smislu da se ni najmanje
nisi trudio u školi. Izostajao sa časova. Dolazio uvek nespreman. Sve u
svemu, totalno si..."
"Nisam izostajao sa časova. Nije smelo da se izostaje. Samo sam
možda ponekad propustio nešto, kao to izražavanje o kome sam vam pričao,
ali nisam izostajao."
Uopšte nisam bio raspoložen za razgovor o tome. Od kafe mi je malo
popustilo u stomaku, ali me i dalje mučila ta odvratna glavobolja.
G. Antolini je zapalio novu cigaretu. Pušio je kao manijak. Onda je
rekao: "Najiskrenije, ne znam šta da ti kažem, Holdene."
"Znam. Teško je razgovarati sa mnom. Svestan sam toga."
"Imam osećaj da se krećeš prema nekom stravičnom padu. Ali ne znam,
iskreno, o kakvom se padu... Slušaš li me?"
"Da."
Očigledno je pokušavao da se koncentriše.
"To bi moglo da bude tako da u tridesetoj sediš u nekom baru i mrziš
svakoga ko uđe izgledajući kao da je možda u koledžu igrao ragbi. A opet,
mogao bi da pokupiš taman toliko obrazovanja da mrziš ljude koji kažu: 'To
je tajna između nas dvojice'. Ili možda završiš u nekoj kancelariji, gađajući
najbližu daktilografkinju spajalicama. Jednostavno ne znam. Ali znaš li ti
uopšte o čemu govorim?"
"Da. Naravno", rekoh. I jesam. "Ali grešite kad govorite o toj mržnji.
Mislim na mržnju prema igračima ragbija i sve. Tu stvarno grešite. Ja retko
koga mrzim. Šta možda radim - možda mrzim na kratko, kao tog tipa
Stredletera koga sam upoznao u Pensiju, ili onog drugog, Roberta Eklija.
Mrzeo sam ih ponekad - priznajem - ali to ne traje dugo, u tome je stvar.
Posle nekog vremena, ako ih ne vidim - mislim, ako se ne pojave u sobi, ili
ih ne vidim po dva-tri obroka u sali za ručavanje - nekako bi počeli da mi
nedostaju. Mislim, nekako su mi nedostajali."
G. Antolini je neko vreme ćutao. Ustao je, uzeo još jedno parče leda i
stavio ga u piće, zatim ponovo seo. Videlo se da razmišlja. Ipak, sve sam se
nadao da će ujutro da nastavi razgovor, ali baš se napalio. Ljudi se najčešće
zagreju za neki razgovor kad vama nije do toga.
"U redu. Slušaj me sad malo... Možda ovo neću uspeti da sročim onako
kako bih hteo, ali napisaću ti pismo o tome, za dan-dva. Onda će ti sve biti
jasno. Ali svejedno slušaj." Ponovo se zamislio. Onda je rekao: "Taj pad
prema kome se, po mom mišljenju, krećeš - to je posebna vrsta pada, užasna
vrsta pada. Onome koji pada nije omogućeno da oseti ili čuje kad tresne na
dno. On samo pada i pada. Sve je to namenjeno ljudima koji su, u ovo ili ono
doba svog života, tražili nešto što njihova sredina nije mogla da im pruži. Ili
su mislili kako njihova sredina to ne može da im pruži. I tako su prestali da
traže. Odustali su pre nego što su uopšte i počeli. Pratiš li me?"
"Da, gospodine."
"Sigurno?"
"Da."
Ustao je i natočio još pića u čašu. Onda je ponovo seo. Ćutao je prilično
dugo.
"Ne želim da te plašim", rekao je, "ali mogu sasvim jasno da te vidim
kako velikodušno umireš, na ovaj ili onaj način, za neku krajnje bezvrednu
stvar." Nekako me čudno pogledao. "Ako zapišem nešto za tebe, hoćeš li to
pažljivo da pročitaš? I sačuvaš?"
"Da. Naravno", rekoh. I jesam. Još imam taj papir koji mi je dao.
Otišao je do pisaćeg stola na drugom kraju sobe i stojeći zapisao nešto
na parčetu papira. Onda se vratio i seo s tim papirom u ruci. "Za divno čudo,
ovo nije napisao neki pesnik, već jedan psihoanalitičar, Vilhelm Štekel. Evo
šta je... pratiš li me?"
"Da, naravno."
"Evo šta je rekao: 'Osobina nezrelog čoveka je što hoće da za nešto
slavno umre, dok je osobina zrelog čoveka što hoće da za nešto skromno
živi'."
Nagnuo se i pružio mi papir. Pročitao sam to odmah kad mi je dao, a
onda mu zahvalio i stavio papir u džep. Baš lepo od njega što se toliko
trudio. Najozbiljnije. Ali problem je bio što nisam mogao da se
koncentrišem i sve. Ljudi moji, odjednom sam osetio stravičan umor.
Međutim, lepo se videlo da on uopšte nije umoran. Bio je, pre svega,
prilično podnapit. "Mislim da ćeš jednog od ovih dana", rekao je, "morati da
otkriješ kuda želiš da ideš. A onda ćeš morati tamo i da kreneš. I to odmah.
Ne smeš ni minut da izgubiš. Ne ti."
Klimnuo sam, jer je gledao pravo u mene, ali nisam bio sasvim siguran
o čemu govori. Prilično sam shvatao o čemu je govorio, ali u tom trenutku
nisam bio sasvim siguran. Toliko sam bio prokleto umoran.
"Nije mi drago što to moram da ti kažem", rekao je, "ali mislim da kad
jednom stekneš neki uvid kuda želiš da ideš, prvi tvoj potez biće da se
prilagodiš školi. Moraćeš. Ti si učenik - sviđalo ti se to ili ne. Zaljubljen u
znanje. I ja mislim da ćeš otkriti, kad prebrodiš svu tu gospodu Vinese i
njihova usmena izra..."
"Gospodu Vinsone", rekoh. Mislio je na svu gospodu Vinsone, a ne
Vinese. Nije, ipak, trebalo da ga prekidam.
"U redu - gospodu Vinsone. Kad jednom prebrodiš svu tu gospodu
Vinsone, bićeš sve bliže i bliže - to jest, ako to želiš, i ako to tražiš i čekaš na
to - onoj vrsti saznanja koja će biti veoma, veoma bliska tvome srcu. Između
ostalog, otkrićeš da nisi jedini koga je zbunilo, uplašilo i čak mu se zgadilo
ljudsko ponašanje. Bićeš uzbuđen i podstaknut saznanjem da ni u kom
slučaju nisi jedini koji to preživljava. Mnogi, mnogi ljudi bili su na istim
takvim moralnim i duhovnim mukama kao i ti sada. Srećom, neki od njih
zabeležili su te svoje nevolje. Od njih ćeš naučiti nešto - ako to želiš. Kao što
će jednog dana, ako budeš imao šta da ponudiš, neko naučiti ponešto od
tebe. To je predivan uzajamni aranžman. A to nije obrazovanje. To je
istorija. To je poezija." Zastao je i otpio veliki gutljaj viskija. Onda je
ponovo nastavio. Ljudi moji, stvarno se napalio. Drago mi je bilo što nisam
pokušao da ga prekinem ili nešto. "Neću da ti tvrdim", rekao je, "kako su
samo obrazovani i školovani ljudi u stanju da daju neki dragocen doprinos
ovom svetu. Nije tako. Ali tvrdim da obrazovani i školovani ljudi, ako su u
startu daroviti i kreativni - što je, na žalost, retko - teže da iza sebe ostave
neizmerno više dragocenih ostvarenja nego ljudi koji su samo daroviti i
kreativni. Oni teže da se što jasnije izraze, i uglavnom strasno i do kraja
slede svoje misli i ideje. I - što je najvažnije - u devet od deset slučajeva
skromniji su od neškolovanog mislioca. Da li me uopšte pratiš?"
"Da, gospodine."
Ponovo je prilično dugo ćutao. Ne znam da li vam se to ikad desilo, ali
pomalo je naporno sedeti i čekati dok neko razmišlja, da bi nešto rekao i sve.
Bez zezanja. Sve vreme sam se trudio da ne zevnem. Nije da mi je bilo
dosadno ili nešto - nije - ali odjednom mi se stravično prispavalo.
"Akademsko obrazovanje će ti pružiti još nešto. Ako budeš dovoljno
odmakao u studijama, to će ti postepeno otkriti s kojim dimenzijama duha
raspolažeš. Šta mu leži, a šta mu, možda, ne leži. Posle nekog vremena,
otkrićeš s kakvim mislima treba da se nosi duh tvojih dimenzija. To ti može,
pre svega, uštedeti enormno mnogo vremena koje bi izgubio baveći se idejama
koje ti ne leže, koje nisu za tebe. Počećeš da spoznaješ svoje prave mere
i u skladu s njima oblačiš svoj duh."
Tada sam, najednom, zevnuo. Kakav neotesani kreten, ali nisam to
mogao da sprečim.
Međutim, g. Antolini se samo nasmejao. "Hajde", rekao je.
"Namestićemo ti kauč."
Pošao sam za njim, a on prišao plakaru i pokušao da sa gornje police
skine neke čaršave, ćebad i ostalo, ali nije mogao s onom čašom viskija u
ruci. Zato je iskapio i ostavio na pod, a onda skinuo posteljinu. Pomogao
sam mu da je prenese do kauča. Zajedno smo namestili krevet. Nije se baš
polomio oko toga. Ništa nije zatezao ili poravnavao. Ali meni je bilo
svejedno. Mogao sam da spavam i stojeći, toliko sam bio umoran.
"Kako tvoje ženske?"
"Dobro su." Stvarno nisam imao volje za neki razgovor.
"Kako je Sali?" Znao je staru Sali Hejs. Upoznao sam ih jednom.
"Dobro je. Izašao sam popodne s njom." Ljudi moji, to kao da je bilo
pre dvadeset godina! "Nemamo više baš mnogo toga zajedničkog."
"Strašno zgodna devojka. A šta je sa onom drugom? Onom o kojoj si
mi pričao, iz Mejna?"
"A - Džejn Galager. Dobro je. Verovatno ću sutra da joj se javim."
Tada smo već namestili kauč. "Sada je samo tvoj", rekao je g. Antolini.
"Mada ne znam gde ćeš sa tim tvojim nogama."
"Nije bitno. Navikao sam na kratke krevete", rekoh. "Mnogo vam
hvala, gospodine. Stvarno ste mi noćas spasili život, vi i gospođa Antolini."
"Znaš gde je kupatilo. Ako ti išta zatreba, samo vikni. Biću još malo u
kuhinji - neće ti smetati svetlo?"
"Ne - ma kakvi. Mnogo vam hvala."
"U redu. Laku noć, lepi moj."
"Laku noć, gospodine. Mnogo vam hvala."
Otišao je u kuhinju, a ja u kupatilo, gde sam se svukao i sve. Nisam
mogao da operem zube jer nisam poneo četkicu. Nisam imao ni pidžamu, a
g. Antolini je zaboravio da mi pozajmi neku. I tako sam se samo vratio u
dnevnu sobu i ugasio tu lampicu pored kauča, a onda legao, onako u
gaćama. Bio je zaista kratak za mene, taj kauč, ali stvarno sam mogao da
zaspim stojeći, da i ne trepnem. Ležao sam samo nekoliko trenutaka budan,
razmišljajući o svemu onome što mi je govorio g. Antolini. O otkrivanju
dimenzija svoga duha i sve. Bio je prilično pametan, nema šta. Ali nisam
mogao da držim proklete oči otvorene, i zaspao sam.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

27 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 7:40 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
25
Onda se nešto dogodilo. Ne volim čak ni da pričam o tome.
Iznenada sam se probudio. Ne znam koliko je bilo sati, ali probudio
sam se. Osetio sam nešto na glavi, nečiju ruku. Ljudi moji, stvarno sam se
užasno prepao. Šta je to bilo - bila je to ruka g. Antolinija. A šta je radio -
sedeo je na podu pored samog kauča, u mraku i sve, i nešto me kao gladio ili
milovao po prokletoj glavi. Ljudi moji, kladim se da sam odskočio do plafona.
"Šta kog đavola radite?"
"Ništa! Samo sedim ovde i divim se..."
"Šta kog đavola radite?" ponovio sam. Nisam znao šta da kažem -
mislim, toliko mi je bilo neprijatno.
"Kako bi bilo da se malo smiriš? Samo sedim ovde..."
"Ionako moram da idem", rekao sam - ljudi moji, kako sam se
unervozio! Počeo sam da oblačim proklete pantalone u mraku. Jedva sam ih
obukao, toliko sam bio nervozan. Znam više perverznih tipova, po školama i
svuda, od ikog koga ste ikad sreli u životu, a takvi uvek zastrane kad sam ja
u blizini.
"Kuda to moraš da ideš?" rekao je g. Antolini. Trudio se da izgleda
krajnje ležerno i opušteno, ali uopšte nije bio opušten. Kunem se.
"Ostavio sam kofere i sve na stanici. Mislim da je možda bolje da odem
tamo i pokupim ih. Sve su mi stvari u njima."
"Biće i ujutro tamo. A sad se vrati u krevet. Idem i ja na spavanje. Šta
je s tobom?"
"Ništa, samo što mi je sav novac i ostalo u jednom od kofera. Odmah se
vraćam. Uzeću taksi i odmah se vraćam", rekoh. Ljudi moji, saplitao sam se
o samog sebe u onom mraku. "Stvar je u tome što nije moj, taj novac, nego
majčin, i ja..."
"Ne budi smešan, Holdene. Vrati se lepo u krevet. Idem i ja na
spavanje. Novac će te čekati, zdrav i čitav, do jut..."
"Ne, bez zezanja. Moram da idem. Najozbiljnije." Bio sam već gotovo
obučen, osim što nisam mogao da nađem kravatu. Nisam mogao da se setim
gde sam je ostavio. Obukao sam sako i ostalo bez nje. Stari g. Antolini je
zaseo u veliku fotelju nedaleko od mene i posmatrao me. Bio je mrak i sve, i
nisam ga baš dobro video, ali znao sam da me posmatra. I dalje je pio. Mogao
sam da vidim kako drži svoju vernu čašu viskija.
"Ti si vrlo, vrlo čudan dečak."
"Znam", rekoh. Nisam se više trudio da pronađem kravatu. Na kraju
sam krenuo bez nje. "Zbogom, gospodine", rekoh. "Mnogo vam hvala.
Ozbiljno."
Išao je za mnom sve do ulaznih vrata i ostao tamo kad sam pozvao lift.
Sve što je rekao bilo je opet ono da sam "veoma, veoma čudan dečak".
Čudan, ma nemoj. Ostao je tamo sve dok nije stigao prokleti lift. Nikad u
svom životu nisam toliko čekao lift. Kunem se.
Nisam znao o kom đavolu da pričam dok čekam lift, a on je samo
stajao tamo, pa sam rekao: "Počeću da čitam neke dobre knjige. Ozbiljno."
Mislim, moralo je da se kaže nešto. Bilo je krajnje neprijatno.
"Pokupi kofere i odmah se vraćaj. Ostaviću vrata otključana."
"Mnogo vam hvala", rekoh. "Zbogom!" Lift je napokon stigao. Ušao
sam i spustio se. Ljudi moji, tresao sam se kao sumanut. I znojio se. Kad se
desi takva neka perverzna stvar, oznojim se kao skot. Doživeo sam takve
stvari bar dvadeset puta, još od detinjstva. Muka mi je od toga.
Kad sam izašao, napolju je svitalo. Bilo je prilično hladno, ali prijalo
mi je, jer sam se toliko znojio.
Nisam znao kuda bih, kog đavola, pošao. Nisam hteo da opet odem u
neki hotel i potrošim sav Febin novac. I tako sam na kraju samo otišao do
Leksington avenije i uzeo metro do Velike centralne stanice. Tamo su mi bili
koferi i sve, pa sam smislio da odspavam u onoj suludoj čekaonici gde su
sve one klupe. Tako sam i uradio. Neko vreme i nije bilo toliko loše jer nije
bilo mnogo ljudi pa sam mogao da dignem noge. Ali nisam baš nešto
raspoložen da pričam o tome. Nije bilo bogzna kako prijatno. Nemojte ni da
pokušavate. Najozbiljnije. Deprimiraće vas.
Spavao sam samo do negde oko devet, jer je mali milion ljudi navalio u
čekaonicu, pa sam morao da spustim noge. Ne mogu baš da spavam kad su
mi noge na podu. Zato sam konačno seo. Još sam osećao glavobolju. Čak se
pogoršala. A mislim da sam bio potišten gore neko ikad u životu.
Uopšte mi nije bilo do toga, ali počeo sam da razmišljam o starom g.
Antoliniju i pitao se šta će reći gđi Antolini kad bude videla da nisam ni
spavao tamo. To me, ipak, nije preterano brinulo, jer sam znao da je g.
Antolini dovoljno bistar da izmisli nešto. Mogao je da joj kaže da sam otišao
kući ili negde. To me nije preterano brinulo. Ali ono što me stvarno brinulo
bilo je kako sam se probudio i zatekao ga kako me miluje po glavi i sve.
Mislim, pitao sam se da li sam možda pogrešio kad sam pomislio da je to
neki pederski fazon. Šta ako on, recimo, možda samo voli da miluje ljude po
glavi dok spavaju? Mislim, kako možeš da budeš siguran u takvim stvarima?
Ne možeš. Počeo sam čak da se pitam nije li možda trebalo da uzmem
kofere i vratim se u njegov stan, kako sam mu i rekao. Pomislio sam kako je,
čak i da je peder, stvarno bio veoma ljubazan prema meni. Prisetio sam se
kako nije zamerio kad sam ga tako kasno pozvao, i kako mi je rekao da
odmah dođem do njega ako mi se dolazi. I kako se polomio da me
posavetuje o otkrivanju dimenzija svog duha i sve, i kako je bio jedini koji je
uopšte prišao tom dečaku, Džemsu Kastlu, o kome sam vam pričao, kad je
ležao mrtav. Razmišljao sam o svemu tome. I što sam više mislio o tome,
postajao sam sve potišteniji. Počeo sam da mislim kako je možda ipak
trebalo da se vratim tamo. Možda me on stvarno tek onako gladio po glavi.
Što sam više mislio o tome, sve sam više tonuo u depresiju. Da bude još
gore, oči su me užasno pekle. Pekle su me i bolele od nespavanja. Osim
toga, počela je da me hvata kao neka prehlada, a nisam imao čak ni prokletu
maramicu. Imao sam neke u koferu, ali mrzelo me da ga vadim iz one kasete
i otvaram ga tamo pred svima.
Na susednoj klupi bio je neki časopis koji je neko ostavio, pa sam
počeo da ga čitam, u nadi da će bar na kratko da mi odvuče misli sa g.
Antolinija i milion drugih stvari. Ali od tog prokletog članka koji sam počeo
da čitam bilo mi je gotovo još gore. Ceo taj članak bio je o hormonima.
Pisalo je kako bi trebalo da izgledaš, tvoje lice, oči i sve, ako su ti hormoni u
dobrom stanju, a ja uopšte nisam tako izgledao. Izgledao sam baš kao neki
lik u članku koji pati od loših hormona. I tako sam počeo da se žderem zbog
svojih hormona. Onda sam pročitao drugi članak, o tome kako utvrditi da li
imaš rak. Ako imaš ma kakve ranice u ustima koje ne prolaze brzo, pisalo je,
to znači da verovatno imaš rak. Vukao sam neku ranicu na unutrašnjoj strani
usne već oko dve nedelje. I tako sam zaključio da sam dobio rak. Taj časopis
je stvarno umeo da razgali čoveka. Na kraju sam prestao da ga čitam i izašao
napolje da prošetam. Uvrteo sam da ću umreti za nekoliko meseci jer imam
rak. Najozbiljnije. Bio sam čak siguran u to. Što me svakako nije preterano
oduševilo.
Nekako je izgledalo kao da će kiša, ali sam svejedno krenuo u šetnju.
Pre svega, smislio sam da bi trebalo da doručkujem. Uopšte nisam bio
gladan, ali mislio sam da bi ipak trebalo da pojedem nešto. Mislim, da bar
uzmem nešto s nekim vitaminima i sve. I tako sam krenuo ka istočnoj strani,
tamo gde su oni jeftini restorani, jer nisam hteo da potrošim mnogo od onih
para.
Dok sam tako išao, prošao sam pored neka dva lika koji su istovarivali
veliku božićnu jelku iz kamiona. Jedan lik je stalno govorio onom drugom:
"Diži uvis tu gaduru! Diži je uvis!" Bio je to stvarno prekrasan način da se
govori o božićnoj jelki. Bilo je i pomalo smešno, na neki kretenski način, pa
sam počeo da se kao smejem. To je bilo najgore što sam mogao da uradim,
jer mi je u istom trenutku došlo da povratim. Ozbiljno. Čak je i krenulo, ali
me prošlo. Ne znam otkud to. Mislim, nisam jeo ništa pokvareno ili nešto, a
stomak mi je inače prilično otporan. Sve u svemu, prebrodio sam to, pa sam
smislio da će mi sigurno biti bolje ako pojedem nešto.
I tako sam ušao u neki restoran koji je dosta jeftino izgledao i naručio
krofne i kafu. Samo, nisam pojeo krofne. Nisam mogao da ih gutam, Šta li.
Stvar je u tome što je stravično teško gutati kad si deprimiran zbog nečega.
Ipak, kelner je bio veoma ljubazan. Nije ih naplatio. Samo sam popio kafu.
Zatim sam izašao i krenuo ka Petoj aveniji.
Bio je ponedeljak i sve, bližio se Božić, i sve su radnje bile otvorene.
Zato nije bilo tako loše šetati Petom avenijom. Božić se osećao na svakom
koraku. Na uglovima su stajali oni suviše štrkljasti Božić-bate i zvonili onim
zvoncima, kao i devojke Vojske spasa, one što se nikad ne karminišu ili
nešto. Gledao sam kao naokolo ne bih li možda video one dve časne sestre
koje sam prethodnog dana upoznao za doručkom, ali nisam ih opazio. Znao
sam da neću, jer su mi rekle kako su došle u Njujork da rade kao učiteljice,
ali sam svejedno gledao naokolo. Sve u svemu, najednom se svuda osećao
Božić. Mali milion dece došlo je sa majkama u centar grada, izlazeći iz
autobusa i radnji i ulazeći u njih. Poželeo sam da je Feba sa mnom. Ona nije
više tako mala da pošašavi u nekom odeljenju igračaka, ali uživa da se malo
zeza i posmatra ljude. Pretprošlog Božića vodio sam je u centar da kupuje sa
mnom. Lepo nam je bilo. Mislim da smo bili u 'Blumingdejlu'. Otišli smo do
odeljenja cipela i pravili se kako Feba hoće da kupi one vrlo duboke cipele s
milion rupica za pertle. Baš smo sludeli prodavca. Feba je probala jedno
dvadeset pari i siroti čovek je svaki put morao da joj zašnira cipelu skroz do
vrha. Prilično kvarno zezanje, ali Febu je bukvalno oborilo. Na kraju smo
kupili par mokasina. Prodavač je svejedno bio veoma ljubazan. Mislim da je
znao da se zezamo, jer Feba nije mogla da se ne kikoće.
Sve u svemu, hodao sam i hodao Petom avenijom, onako bez kravate ili
nečega. A onda je, iz čista mira, počelo nešto vrlo sablasno da se dešava.
Kad god bih stigao do kraja bloka i sišao s prokletog ivičnjaka, činilo mi se
da nikad neću stići na drugu stranu ulice. Činilo mi se da samo tonem,
tonem, tonem i da me više niko nikada neće videti. Ljudi moji, kako me to
prepalo. Pojma nemate. Počeo sam da se znojim kao skot - sva mi se košulja
oznojila, i rublje i sve. Onda sam počeo da radim nešto drugo. Kad god bih
stigao do kraja bloka, uobrazio bih da razgovaram s mojim bratom Elijem.
Govorio sam mu: "Eli, ne daj da nestanem. Eli, ne daj da nestanem. Eli, ne
daj da nestanem. Molim te, Eli." A onda, kad bih stigao na drugu stranu
ulice, zahvaljivao sam mu. Zatim bi sve počelo iznova, čim bih došao do
sledećeg ćoška. Ali ipak sam išao dalje i sve. Nekako sam se kao plašio da
stanem - i ne sećam se, u suštini. Znam da nisam stao sve dok nisam došao
skroz negde do Šezdesete ulice, kad sam već prošao Zoološki vrt i sve. Onda
sam seo na neku klupu. Jedva sam došao do daha, a još sam se i tako
odvratno znojio. Sedeo sam tu jedno sat vremena. Na kraju, šta sam rešio da
uradim - rešio sam da odem. Rešio sam da se nikad više ne vratim kući i da
nikad više ne idem ni u kakvu školu. Rešio sam samo još da vidim Febu i
oprostim se kao s njom, i vratim joj njen božični novac, a onda krenem autostopom
na Zapad. Smislio sam šta ću - da odem lepo do Holand tunela i
ustopiram nekog, zatim još nekog, pa još nekog i još nekog, i za dva-tri dana
biću negde na Zapadu gde je sve tako lepo i toplo i gde me niko ne poznaje,
pa ću da nađem neki posao. Smislio sam da bih mogao da se zaposlim negde
na benzinskoj pumpi, da ljudima sipam benzin i ulje u kola. Bilo mi je u
suštini svejedno kakav je taj posao. Samo da me niko ne zna i da ja nikog ne
poznajem. Smislio sam šta ću - praviću se da sam kao gluvonem. Tako ne
bih morao ni sa kim da vodim nikakve proklete glupe besmislene razgovore.
Ako iko bude hteo nešto da mi kaže, moraće to da napiše na parčetu papira i
gurne mi ga pod nos. To će im, posle nekog vremena, stravično dosaditi, i
tako ću se do kraja života rešiti svih razgovora. Svi će misliti da sam samo
jadni gluvonemi skot i ostaviće me na miru. Puštaće me da sipam benzin i
ulje u njihova glupa kola i plaćaće mi za to i sve, pa ću negde sagraditi neku
malu kolibu od tih para i tu živeti do kraja života. Sagradiću je odmah pored
šume, ali ne baš u samoj šumi, jer hoću da uvek bude maksimalno sunčana.
Sam ću da kuvam hranu za sebe, a kasnije, ako budem hteo da se oženim,
naći ću neku mnogo lepu devojku koja je takođe gluvonema, pa ćemo se
uzeti. Ona će doći i živeće u mojoj kolibi sa mnom i, ako bude htela nešto da
mi kaže, moraće to i da napiše na prokletom papiru, kao i svi drugi. Ako
budemo imali dece, sakrićemo ih negde. Kupićemo im puno knjiga i sami
ćemo ih učiti da čitaju i pišu.
Stravično sam se uzbudio razmišljajući o tome. Najozbiljnije. Znao sam
da je ono sa izigravanjem gluvonemog suludo, ali svejedno mi je bilo lepo
da razmišljam o tome. Ali stvarno sam rešio da odem na Zapad i sve. Samo
sam hteo da se prethodno oprostim sa Febom. I tako sam odjednom
sumanuto pretrčao ulicu - malo je falilo da poginem usput - i ušao u neku
papirnicu gde sam kupio blok i olovku. Smislio sam da joj napišem poruku
gde da se nađemo, tako da mogu da se oprostim s njom i vratim joj njen
božični novac, a onda odnesem poruku u njenu školu i nađem nekog u
zbornici da joj preda. Ali samo sam gurnuo blok i olovku u džep i uputio se
ogromnom brzinom ka njenoj školi - bio sam suviše uzbuđen da bih napisao
poruku u toj papirnici. Žurio sam, jer sam hteo da primi poruku pre nego što
ode kući na ručak, a nije ostalo baš mnogo vremena.
Znao sam, naravno, gde je njena škola, jer sam kao dete i ja išao u nju.
Čudno je bilo kad sam ušao tamo. Nisam bio siguran da ću se setiti kako
izgleda unutra, ali setio sam se. Sve je bilo potpuno isto kao i kad sam ja
išao u nju. Unutra je bilo isto veliko dvorište, uvek pomalo mračno, s onim
metalnim mrežama oko sijalica, da se ne bi razbile ako ih pogodi lopta.
Svuda naokolo bili su iscrtani isti beli krugovi, za razne igre i ostalo. I isti
oni stari obruči za košarku, bez mrežica - samo table i obruči.
Nikoga nije bilo jer još nije bio odmor, a nije bilo ni vreme ručka.
Video sam samo jednog crnog dečkića koji je išao u toalet. Iz džepa mu je
virila ona drvena tablica, ista kakve smo i mi nekad imali, koja je služila kao
propusnica za odlazak u toalet.
Još sam se znojio, ali ne toliko strašno. Otišao sam do stepenica, seo na
prvi stepenik i izvadio onaj blok i olovku. Stepenice su vonjale isto kao i kad
sam ja išao tu. Kao da se neko popisao na njih. Školske stepenice uvek tako
vonjaju. Sve u svemu, seo sam i napisao tu poruku:
Draga Febo,
ne mogu više da čekam do srede pa ću verovatno krenuti popodne autostopom
na Zapad. Dođi pred ulaz u Muzej umetnosti u 12 i petnaest ako
možeš, da ti vratim tvoj božični novac. Nisam mnogo potrošio.
Voli te,
Holden
Njena škola je bila bukvalno pored muzeja, a ionako je morala da prođe
pored njega kad krene na ručak, pa sam znao da će lako da me nađe.
Onda sam pošao uz stepenice ka zbornici, da predam poruku nekom ko
bi joj odneo u učionicu. Presavio sam je jedno deset puta, da je niko ne
otvori. Teško je ikome verovati u prokletoj školi. Ali znao sam da će joj
predati poruku, pošto sam joj brat i sve.
Međutim, dok sam se peo uz stepenice, najednom mi je ponovo došlo
da povratim. Ali nisam. Seo sam na trenutak, i onda mi je bilo bolje. Dok
sam tako sedeo, video sam nešto što me iznerviralo. Neko je na zidu napisao
"Jebi se". To me stvarno iznerviralo. Pomislio sam kako će to Feba i ostali
klinci videti, i kako će da se pitaju kog to đavola znači, a onda će na kraju
neki mali skot da im kaže - sve naopako, naravno - i kako će svi oni da misle
o tome, pa će možda čak i da brinu nekoliko dana zbog toga. Došlo mi je da
ubijem onog ko je to napisao. Zamišljao sam da je to neki perverzni klošar
koji se noću ušunjao u školu da se popisa ili nešto, i onda to napisao na zidu.
Zamišljao sam kako ga hvatam na delu i treskam mu glavu o stepenice sve
dok ga ne umlatim. Ali znao sam da ne bih imao petlje za to. Znao sam to.
Što me još više deprimiralo. Jedva sam skupio hrabrost da to rukom izbrišem
sa zida, ako baš hoćete da znate. Bojao sam se da me neki učitelj ne uhvati
kako to brišem, pa da pomisli kako sam ja to napisao. Ali svejedno sam to
izbrisao, na kraju. Onda sam se popeo do zbornice.
Direktor izgleda nije bio tu, ali je za pisaćom mašinom sedela neka
stara dama koja je imala bar sto godina. Rekao sam joj da sam brat Febe
Kolfild iz četvrtog B-l i zamolio je da preda Febi poruku. Rekao sam da je
veoma važno, jer mi je majka bolesna i neće moći da spremi ručak za Febu,
tako da ona treba da se nađe sa mnom, da ručamo u dragstoru. Bila je veoma
ljubazna, ta stara dama. Uzela je poruku i pozvala neku drugu damu, iz
susedne kancelarije, pa je ta druga otišla da je preda Febi. Onda smo ta stara
dama od sto godina i ja odvojili neki razgovor. Stvarno je bila ljubazna, i
rekao sam joj kako sam i ja išao u tu školu, i moja braća. Pitala me u koju
školu sada idem, pa sam joj rekao u Pensi, a ona je rekla da je Pensi veoma
dobra škola. Čak i da sam to hteo, ne bih imao snage da je razuverim. Osim
toga, ako je već mislila da je Pensi veoma dobra škola, neka to i dalje misli.
Zaista je teško pričati nove stvari nekome ko je već sto godina star. Takvi to
ne vole da slušaju. Onda sam, posle nekog vremena, otišao. Čudno je bilo.
Doviknula mi je "Srećno!" na isti način kao i stari Spenser kad sam odlazio
iz Pensija. Ludi moji, kako mrzim kad mi neko dovikuje "Srećno!" dok
odlazim nekud. To stvarno deprimira.
Sišao sam drugim stepeništem i video još jedno "Jebi se" na zidu.
Ponovo sam pokušao da ga obrišem rukom, ali ovo je bilo urezano, nožem
ili nečim. Nije moglo da se skine. Ionako je beznadežno. Da imaš i milion
godina za to, ne bi izbrisao čak ni polovinu svih "Jebi se" na ovom svetu.
Nemoguće je.
Pogledao sam na sat u dvorištu i bilo je tek dvadeset do dvanaest, pa mi
je ostalo još dosta vremena do sastanka sa Febom. Ali svejedno sam otišao
pravo do muzeja. Nisam ni imao kuda da odem. Pomislio sam da možda
svratim u neku govornicu i okrenem staru Džejn Galager pre nego što
krenem u skitnju ka Zapadu, ali nisam bio nešto raspoložen za to. Pre svega,
nisam čak ni bio siguran da je došla kući za raspust. Na kraju sam samo
otišao do muzeja.
Dok sam tako čekao Febu u muzeju, odmah kod ulaza, prišla su mi
neka dva klinca i pitala me znam li gde su mumije. Manji dečak, taj što me
je pitao, imao je otvoren šlic. Rekao sam mu to. Zakopčao ga je tu, dok je
razgovarao sa mnom - nije se potrudio čak ni da ode iza stuba ili negde.
Oborio me. Smejao bih se, ali plašio sam se da mi opet ne dođe da povratim,
pa nisam. "Gde su mumije, šefe?" ponovio je dečak. "Je l' znaš?"
Zezao sam se malo s njima. "Mumije? Šta mu je to?" pitao sam ga.
"Ma znaš. Mumije - oni mrtvi likovi. Oni što ih meću u one srakofage i
sve."
Srakofage. To me oborilo. Mislio je sarkofage.
"Kako to da vas dvojica niste u školi?" rekao sam.
"Nema danas škole", rekao je klinac koji sve vreme pričao. Lagao je,
glavu bih dao, lopužica. Nisam imao šta drugo da radim dok ne dođe Feba,
pa sam im pomogao da nađu mesto gde su mumije. Ljudi moji, nekada sam
tačno znao gde se nalaze, ali već godinama nisam bio u tom muzeju.
"Vas dvojicu znači zanimaju mumije?"
"Aha."
"Šta, tvoj drugar ne zna da govori?" rekoh.
"Nije mi to drugar. To mi je brat."
"Zar ne zna da govori?" pogledao sam u onog što nije progovarao.
"Umeš li ti da govoriš?" upitao sam ga.
"Aha", rekao je. "Ali mrzi me."
Na kraju smo našli mesto gde su mumije i ušli unutra.
"Znaš li kako su Egipćani sahranjivali mrtve?" upitao sam jednog od
njih. "A."
"A- a."
"E pa trebalo bi. Stvarno je zanimljivo. Umotavali su im lica platnom
koje je bilo natopljeno nekom tajnom hemikalijom. Tako su mogli da leže
hiljadama godina, sahranjeni u tim sarkofazima, a da im lica uopšte ne
istrunu ili nešto. Niko osim Egipćana ne zna kako se to radi. Čak ni moderna
nauka."
Da bi se došlo do mesta gde su mumije, trebalo je da se prođe kroz neki
veoma uzak hodnik uz čije zidove je bilo kamenje koje je izvađeno direktno
iz faraonove grobnice i sve. Bilo je prilično sablasno i videlo se da ta dva
šmekera s kojima sam išao ne uživaju baš preterano u tome. Sasvim su se
stisli uz mene, a onaj što je samo ćutao bukvalno mi se držao za rukav.
"Ajmo", rekao je bratu. "Već sam ih vido. Ajmo, ej." Okrenuo se i zbrisao.
"Usr'o se od straha", rekao je drugi. "Doviđenja!" I on je zbrisao.
Tako sam ostao potpuno sam u grobnici. Dopalo mi se, na neki način.
Bilo je tako lepo i tiho. A onda, nikad ne biste pogodili šta sam, najednom,
video na zidu. Još jedno "Jebi se". Bilo je naškrabano crvenom kredom ili
nečim, odmah ispod staklene vitrine na zidu, ispod onog kamenja.
U tome je sva nevolja. Nigde ne možeš da nađeš neko lepo i tiho mesto,
jer takva ne postoje. Možeš da misliš da postoje, ali kad jednom stigneš
tamo, neko će da se prišunja dok ne gledaš, i naškraba ti ispred nosa "Jebi
se". Probajte i sami. Ako ikad umrem i strpaju me u neko groblje, sa
nadgrobnim spomenikom, na kome će pisati "Holden Kolfild", pa onda koje
sam godine rođen i koje sam godine umro, mislim da će odmah ispod toga
stajati "Jebi se". Ubeđen sam u to, u suštini.
Kada sam izašao iz tog dela gde su mumije, morao sam da odem u
toalet. Imao sam kao neki proliv, ako baš hoćete da znate. Nije mi toliko
smetalo to sa prolivom, ali desilo se nešto drugo. Kad sam izašao iz klozeta,
baš pre nego što sam došao do vrata, nekako sam se onesvestio, šta li. Ipak,
imao sam sreće. Mislim, mogao sam da se ubijem kad sam pao na pod, ali
samo sam se nekako srozao na stranu. Ali čudno je ispalo. Bolje mi je bilo
posle tog pada u nesvest. Ozbiljno. Ruka me je kao bolela, tamo gde sam
pao na nju, ali nije me više mučila ona prokleta vrtoglavica.
Tada je bilo negde oko dvanaest i deset, pa sam se vratio, stao kraj
ulaza i čekao Febu. Pomislio sam kako bi to moglo da bude poslednji put da
je vidim. Bilo koga od mojih, mislim. Smislio sam da ću ih verovatno
jednom videti, ali tek posle mnogo godina. Mogao bih da dođem kući kad mi
bude jedno trideset pet godina, smislio sam, u slučaju da se neko razboli i
poželi da me vidi pre nego što umre, ali bi to bio jedini razlog da napustim
svoju kolibu i vratim se. Počeo sam čak da zamišljam kako će biti kad se
vratim. Znao sam da bi se majka stravično uzbudila i počela da plače i moli
me da ostanem kod kuće i ne odlazim u svoju kolibu, ali ja bih svejedno
otišao. Bio bih stravično ležeran. Naterao bih je da se smiri, a onda bih
prešao na drugi kraj dnevne sobe, uzeo cigaretu iz one stone tabakere i
pripalio je, mrtav hladan. Pozvao bi sve njih da me jednom posete, ako to
žele, ali ne bih insistirao ili nešto. Šta bih uradio - pustio bih Febu da me
poseti preko leta i za vreme božičnih i uskršnjih praznika. Pustio bih i D.B.-a
da me poseti na neko vreme, ako mu treba lepo i tiho mesto za pisanje, ali ne
bi smeo da piše nikakva scenarija za filmove, već samo priče i romane.
Zaveo bih pravilo da niko ne sme da radi ništa lažno i isfolirano dok je kod
mene u poseti. Ako bi iko pokušao da uradi nešto u tom stilu, ne bi mogao
da ostane.
Iznenada sam pogledao na sat u garderobi na ulazu i video da je već
dvadeset pet do jedan. Počeo sam da se plašim kako je ona stara dama u
školi možda rekla onoj drugoj da ne preda Febi poruku. Počeo sam da se
plašim kako joj je možda rekla da je spali ili nešto. Stvarno sam se
isprepadao. Baš sam želeo da vidim Febu pre nego što izađem na put.
Mislim, kod mene je bio njen božični novac i sve.
Najzad sam je ugledao. Video sam je kroz staklo na vratima. Uočio sam
je zato što je imala onu suludu lovačku kapu na glavi - ta kapa se videla na
kilometar.
Izašao sam iz muzeja i krenuo joj u susret niz one kamene stepenice.
Ono što nisam mogao da shvatim bio je veliki kofer koji je vukla. Prelazila
je preko Pete avenije i teglila tu prokletu koferčinu. Jedva ga je vukla. Kad
sam se približio, video sam da je to moj stari kofer, onaj koji sam nosio kad
sam bio u Hutonu. Uopšte mi nije bilo jasno zašto ga tegli. "Zdravo", rekla
je kad sam joj prišao. Potpuno je ostala bez daha od tog suludog kofera.
"Već sam pomislio da možda nećeš doći", rekoh. "Šta to vučeš u tom
koferu? Meni ništa ne treba. Idem ovako, bez stvari, neću ni da uzimam one
kofere sa stanice. Šta to vučeš?"
Spustila je kofer. "Moje stvari", rekla je. "Idem s tobom. Mogu li?
Važi?"
"Šta?" rekoh. Samo što se nisam srušio kad je to rekla, kunem se. Malo
mi se zavrtelo, pa sam pomislio da ću opet da se onesvestim ili nešto.
"Spustila sam se pomoćnim liftom, da me ne vidi Šarlin. Nije težak.
Unutra su samo dve haljine i moje mokasine i malo veša i čarape i još neke
stvari. Probaj. Nije težak. Probaj samo... Mogu li da pođem s tobom?
Holdene? Mogu li? Molim te"
"Ne. Umukni."
Činilo mi se da ću totalno da se onesvestim. Mislim, nisam hteo da joj
kažem da umukne i sve, ali činilo mi se da ću opet da se onesvestim.
"Zašto ne mogu? Molim te, Holdene! Neću ti smetati - samo ću da idem
s tobom. Neću čak ni poneti moje haljine ako ti nećeš. Poneću samo moju..."
"Ništa nećeš poneti. Zato što ne ideš. Ja idem sam. Zato umukni."
"'Molim te, Holdene. Molim te, pusti me. Biću jako, jako, jako... Nećeš čak
ni..."
"Ne ideš. A sad umukni! Daj mi taj kofer", rekoh. Uzeo sam joj kofer.
Skoro mi je došlo da je lupim. Na trenutak sam pomislio da ću da je
mlatnem. Najozbiljnije.
Počela je da plače.
"Mislio sam da treba da igraš u toj školskoj predstavi. Mislio sam da
treba da budeš Benedikt Arnold u tom komadu i sve", rekoh. Rekao sam to
vrlo pakosno. "Šta bi htela - da ne igraš u komadu?" To je samo još više
rasplakalo. Bilo mi je drago. Odjednom sam poželeo da plače dok joj se oči
bukvalno ne istoče. Gotovo sam je mrzeo. Mislim da sam je mrzeo najviše
zato što ne bi igrala u tom komadu kad bi otišla sa mnom.
"Hajde", rekoh. Ponovo sam pošao uz stepenice ka muzeju. Smislio
sam šta da uradim - da ostavim u garderobi taj suludi kofer koji je ponela, pa
bi mogla da ga uzme u tri sata, posle škole. Znao sam da ne bi mogla da ga
nosi natrag u školu. "Hajde, šta čekaš", rekao sam.
Nije, međutim, pošla uz stepenice sa mnom. Nije htela da ide sa mnom.
Svejedno sam se popeo, predao kofer u garderobu, zatim se vratio dole. Još
je stajala na pločniku, ali mi je okrenula leđa kad sam joj prišao. Ume ona
to. Ume da ti okrene leđa kad joj tako dođe. "Nikuda ne idem. Predomislio
sam se. Prestani zato da plačeš i umukni", rekoh. Smešno je bilo što nije čak
ni plakala kad sam joj to rekao. Ipak, svejedno sam joj to rekao. "Hajde sad.
Otpratiću te do škole. Hajde sad. Zakasnićeš."
Uopšte nije htela da mi odgovori ili nešto. Pokušao sam da je kao
uhvatim za ruku, ali nije mi dala. Samo mi je okrenula leđa.
"Jesi li ručala? Jesi li već ručala?" pitao sam je.
Nije htela da mi odgovori. Samo je skinula onu crvenu lovačku kapu -
onu koju sam joj dao - i bukvalno mi je bacila u lice. Onda mi je ponovo
okrenula leđa. To me gotovo dotuklo, ali ništa nisam rekao. Samo sam
pokupio kapu i gurnuo je u džep kaputa.
"Hajde, ej. Otpratiću te do škole", rekoh.
"Ne vraćam se u školu."
Nisam znao šta da kažem na to. Samo sam stajao.
"Moraš da se vratiš u školu. Ti želiš da igraš u tom komadu, zar ne?
Želiš da budeš Benedikt Arnold?"
"Ne."
"Ma naravno da želiš. Itekako želiš. Hajde sad, idemo", rekoh. "Pre
svega, ja nikud ne idem, rekao sam ti. Idem kući. Idem kući čim se ti vratiš u
školu. Prvo ću da odem do stanice i uzmem kofere, a onda idem pravo..."
"Rekla sam da se ne vraćam u školu. Ti radi šta god se tebi radi, ali ja
se ne vraćam u školu", rekla je. "I zato umukni." Bilo je to prvi put kako mi
je rekla da umuknem. Užasno je zvučalo. Isuse, užasno je zvučalo. Zvučalo
je gore od psovke. I dalje nije htela čak ni da me pogleda, a svaki put kad bih
kao spustio ruku na njeno rame ili nešto, izmakla bi se.
"Slušaj, hoćeš ili možda u šetnju?" upitao sam je. "Hoćeš li da
prošetamo do Zoološkog vrta? Ako te pustim da izostaneš popodne iz škole i
prošetamo malo, hoćeš li da prekineš ovo ludiranje?"
Nije htela da mi odgovori, pa sam joj ponovio. "Ako te pustim da
izostaneš popodne iz škole i prošetamo malo, hoćeš li da prekineš ovo
ludiranje? Hoćeš li da odeš sutra u školu, kao dobra devojčica?"
"Možda, a možda i neću", rekla je. Onda je pretrčala pravo preko ulice,
uopšte ne gledajući da li idu neka kola. Ponekad je stvarno luda.
Međutim, nisam pošao za njom. Znao sam da će ona poći za mnom, pa
sam krenuo ka Zoološkom vrtu, onom stranom ulice gde je park, a ona pošla
u istom pravcu, drugom stranom ulice. Uopšte nije htela da pogleda ka meni,
ali znao sam da me verovatno posmatra krajičkom svog šašavog oka, da bi
videla kuda idem. Sve u svemu, išli smo tako sve do Zoološkog vrata.
Zabrinuo sam se samo kad je naišao onaj autobus na sprat, jer nisam mogao
da je vidim preko ulice. Ali, kad smo stigli do Zoološkog vrta, doviknuo sam
joj: "Febo! Idemo u Zoološki! Dođi sad!" Nije htela da me pogleda, ali znao
sam da me je čula i, kad sam krenuo niz stepenice u Zoološki vrt, okrenuo
sam se i video je kako prelazi ulicu i ide za mnom i sve.
U Zoološkom vrtu nije bilo mnogo ljudi jer je bio neki ružan dan, ali
bilo ih je malo oko bazena sa fokama. Hteo sam da prođem pored njega, ali
Feba je stala i pravila se da posmatra kako hrane foke - čovek im je bacao
ribu - pa sam se vratio. Smislio sam kako je to dobra prilika da se pomirim s
njom i sve. Prišao sam, stao iza nje i stavio joj kao ruke na ramena, ali savila
je kolena i izmakla se - stvarno ume da bude namćor ponekad. Stajala je
tamo dok su hranili foke, a ja stajao odmah iza nje. Nisam joj ponovo stavio
ruke na ramena ili nešto jer bi, da sam to uradio, ona stvarno pobegla od
mene. Deca su čudna. Moraš dobro da paziš šta radiš.
Nije htela da ide pored mene kad smo otišli od foka, ali nije išla previše
daleko. Išla je kao jednim krajem staze, a ja drugim. Nije bilo bogzna šta, ali
bolje nego da ide na kilometar od mene, kao ranije. Pošli smo uzbrdo i malo
gledali medvede s onog brdašca, ali nije bilo mnogo toga da se vidi. Samo
jedan medved je bio napolju, onaj polarni medved. Onaj drugi, mrki
medved, bio je u prokletoj pećini i nije hteo da izađe. Samo mu se dupe
videlo. Pored mene je stajao neki dečkić, s kaubojskim šeširom koji mu je
bukvalno pao preko ušiju, i stalno govorio svome ocu: "Nateraj ga da izađe,
tata. Nateraj ga da izađe." Pogledao sam Febu, ali nije htela da se nasmeje.
Znate kakva su deca kad se naljute. Uopšte neće da se smeju ili nešto.
Kad smo otišli od medveda, izašli smo iz Zoološkog vrta i prešli preko
one uličice u parku, a onda prošli kroz jedan od onih malih tunela što uvek
bazde na mokraću. To je bilo na putu za ringišpil. Feba i dalje nije htela da
razgovara sa mnom ili nešto, ali sada je kao išla pored mene. Uhvatio sam je
za pojas od kaputa na leđima, tek onako, ali izmakla se. Rekla je: "Skloni
ruke, ako ti nije teško." Još je bila ljuta na mene. Ali ne toliko ljuta kao pre.
Sve u svemu, bili smo blizu ringišpila, i već se čula ona šašava muzika koja
tamo svira. Sviralo je "O, Mari!" Svirala je ista pesma kao i pre pedeset
godina, kad sam ja bio mali. To je lepa stvar kod ringišpila - uvek svira istu
pesmu.
"Mislila sam da ringišpil ne radi zimi", rekla je Feba. Bilo je to
bukvalno prvi put da je rekla nešto. Verovatno je zaboravila kako bi trebalo
da se ljuti na mene.
"Možda zato što će Božić", rekoh.
Ništa nije rekla na to. Verovatno se setila kako bi trebalo da se ljuti na
mene.
"Hoćeš li da se provozaš?" rekoh. Znao sam da verovatno želi. Kad je
bila još sasvim mala i kada smo Eli, D.B. i ja išli sa njom u park, ludovala je
za ringišpilom. Nisi mogao da je skineš sa prokletog konja.
"Suviše sam velika", rekla je. Mislio sam da mi neće odgovoriti, ali
odgovorila je.
"Ne, nisi. Idi. Čekaću te. Idi", rekoh. Tada smo već stigli tamo. Na
ringišpilu se vozilo nekoliko dece, uglavnom sasvim mala deca, a nekoliko
roditelja je čekalo ispred, sedeći na klupama i sve. Što sam uradio - otišao
sam do onog prozorčeta gde su prodavali karte, kupio Febi kartu i pružio joj.
Stajala je odmah pored mene. "Evo", rekoh. "Čekaj malo - uzmi i ostatak
tvojih para." Počeo sam da vadim ostatak para koje mi je pozajmila.
"Sačuvaj ih. Čuvaj ih za mene", rekla je. Onda je odmah dodala:
"Molim te."
To stvarno može da deprimira kad ti neko kaže 'molim te'. Mislim, kad
je to Feba ili neko. Baš me izdeprimiralo. Ali vratio sam novac u džep.
"Zar nećeš i ti da se voziš?" pitala me. Nekako me čudno pogledala.
Videlo se da nije više toliko ljuta na mene.
"Možda u sledećem krugu. Gledaću te", rekoh. "Imaš li kartu?"
"Imam."
"Idi onda - biću tu, na ovoj klupi. Gledaću te." Otišao sam do klupe i
seo, a ona se popela na ringišpil. Obišla je ceo krug. Mislim, obišla je čitav
ringišpil. Onda je sela na tog velikog, smeđeg, olupanog starog konja.
Ringišpil se pokrenuo, pa sam je gledao kako kruži naokolo. Vozilo se samo
još petoro ili šestoro dece, a svirala je ona pesma "Dim u tvojim očima".
Sviralo je pomalo komično, kao neki džez. Sva su dece pokušavala do
dohvate onaj zlatni prsten, pa i Feba, i malo sam se bojao da ne padne s
prokletog konja, ali ništa nisam rekao niti učinio. Tako je s decom - ako žele
da dohvate zlatni prsten, treba ih pustiti da to urade, i ništa im ne govoriti.
Ako padnu - pali su, ali ne valja da im se išta govori.
Kada se vožnja završila, sišla je s konja i došla do mene. "Vozi se i ti
jednom, ovog puta", rekla je.
"Ne, samo ću te gledati. Mislim da ću samo da gledam", rekoh. Dao
sam joj još nešto od njenih para. "Evo. Uzmi još neku kartu."
Uzela je novac. "Ne ljutim se više na tebe", rekla je.
"Znam. Požuri - opet će da krene."
Onda me, najednom, poljubila. Zatim je ispružila ruku i rekla: "Pada
kiša. Počela je kiša."
"Znam."
Šta je onda uradila - to me stvarno oborilo - gurnula je ruku u džep mog
kaputa, izvadila onu crvenu lovačku kapu i stavila mi je na glavu.
"Zar je ti nećeš?" rekoh.
"Možeš malo da je nosiš."
"Dobro. Ali požuri sad. Propustićeš vožnju. Ostaćeš bez konja ili
nešto."
Međutim, samo je stajala pored mene.
"Jesi li ozbiljno mislio ono što si rekao? Stvarno nećeš nikuda da odeš?
Hoćeš li posle stvarno da dođeš kući?" pitala me.
"Aha," rekoh. Što sam i mislio. Nisam je lagao. Stvarno sam posle toga
otišao kući.
"Požuri sad", rekoh. "Eno polazi."
Potrčala je, kupila kartu i stigla da se vrati na ringišpil. Onda je obišla
naokolo dok nije pronašla svog konja. Zatim se popela na njega. Mahnula mi
je, i ja sam mahnuo njoj.
Ljudi moji, odjednom je počelo da pljušti kao ludo. Lilo je kao iz kabla,
kunem se. Svi roditelji i majke i ostali požurili su da se sklone pod krov
ringišpila, da ne pokisnu do kože ili nešto, ali ja sam još neko vreme ostao
na klupi. Prilično sam pokisnuo, pogotovo vrat i pantalone. Ona lovačka
kapa me stvarno štitila, u neku ruku, ali sam ipak pokisnuo. Bilo mi je
svejedno. Odjednom sam osetio neviđenu sreću, gledajući Febu kako kruži
naokolo. Samo što nisam počeo da kličem, toliko sam bio srećan, ako baš
hoćete da znate. Ne znam zašto. Jednostavno je bila neviđeno lepa dok je
kružila naokolo, u svom plavom kaputiću i sve. Bože, voleo bih da ste bili
tamo.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

28 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 7:41 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
26
To je sve što sam hteo da ispričam. Mogao bih možda da vam pričam
šta sam radio kad sam stigao kući, i kako sam se razboleo i ostalo, i u koju
školu treba da krenem najesen, kada izađem odavde, ali nisam raspoložen za
to. Najozbiljnije. Sve me to ne zanima baš mnogo u ovom trenutku.
Mnogi me stalno pitaju, pogotovo taj psihoanalitičar odavde, da li ću da
se posvetim učenju kad se idućeg septembra vratim u školu. To je, po meni,
baš glupo pitanje. Mislim, otkud znaš šta ćeš da uradiš dok to ne vratiš?
Odgovor je - ne znaš. Ja verujem da hoću, ali otkud znam? Baš glupo
pitanje, zaista.
D.B. nije tako loš kao ostali, ali i on mi stalno postavlja gomilu nekih
pitanja. Dovezao se ovamo prošle subote s tom engleskom glumicom koja
igra u nekom novom filmu za koji on piše scenario. Prilično se prenemaže,
ta glumica, ali mnogo dobro izgleda. Sve u svemu, kad je jednom otišla u
toalet, čak u drugo krilo zgrade, D.B. me pitao šta mislim o svemu tome što
sam vam ispričao. Nisam znao šta, kog đavola, da mu kažem. Ako baš
hoćete da znate, ja i ne znam šta da mislim o tome. Žao mi je što sam tolikim
ljudima pričao sve to.
Znam samo da mi nekako nedostaju svi o kojima sam pričao. Čak i
stari Stredleter i Ekli, na primer. Mislim da mi čak nedostaje i onaj prokleti
Moris. Čudno je to. Nemojte nikad nikome ništa da pričate. Ako to uradite,
odmah će početi da vam nedostaju, svi oni.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu