Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 2]

1 Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 5:26 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator

Ono što je Koeljo za manekenke i ostale starlete kojima fali pola mozga,
to je "Lovac u žitu" za sve buntovnike sveta. Knjiga koja je svih ovih
godina kao omaž neshvaćenima i ljudima koji ne žele da se uklope u opšte
prihvaćene norme ponašanja. Holden Caufield je bio i ostao inspiracija
svima koji su tražili i traže svoje mesto pod suncem.

Za sve one koji su pročitali da se malo podsete, koji nisu obavezno...



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

2 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 5:26 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
mojoj majci



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

3 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 5:27 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
1
Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate
gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u
životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la David
Koperfild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari. Kao prvo, sve
mi je to dosadno, a drugo, moji bi se momentalno oduzeli kad bih ispričao
nešto ličnije o njima. Prilično su osetljivi u tom pogledu, pogotovo otac.
Dobri su i sve - ne kažem - ali stravično su osetljivi. Uostalom, neću sad da
vam pričam čitavu svoju autobiografiju ili nešto. Ispričaću vam samo ono
ludilo kroz koje sam prošao oko Božića, pre nego što sam ozbiljno propao i
morao da pređem ovamo da se malo oporavim. Mislim, to je ono što sam
pričao D. B.-u, a on mi je brat i sve. Živi u Holivudu. Nije daleko od ove
rupe, pa mi skoro svakog vikenda dolazi u posetu. Voziće me kad izađem,
možda sledećeg meseca. Nedavno je uzeo 'jaguara'. To je onaj mali engleski
bolid što ide trista na sat. Koštao ga jedno četiri hiljadarke. Sada je pun para,
za promenu. Nekad nije bio. Bio je samo običan pisac, dok je sedeo kod
kuće. Napisao je onu fenomenalnu knjigu priča Tajna zlatna ribica, ako
slučajno niste čuli za njega. Najbolja priča u njoj je baš "Tajna zlatna
ribica": o nekom klincu koji ne da nikome da vidi njegovu zlatnu ribicu jer
ju je kupio za svoj novac. Stvarno me oborila. Sad je tamo u Holivudu, D.
B., prodao se. Ako išta mrzim u životu, to su filmovi. Bolje da ih ne
pominjete.
Počeo bih od onog dana kada sam napustio Pensi Prep. To je škola u
Edžerstaunu, u Pensilvaniji. Verovatno ste čuli za nju. Videli ste bar reklame
ili nešto. Reklamiraju je u mali milion časopisa, uz obaveznu sliku nekog
dase na konju koji preskače neku ogradu. Kao da se u Pensiju po ceo božji
dan samo igra polo. Ja nikad nisam video nekog konja čak ni blizu tog
mesta. A ispod slike tipa na konju uvek piše: "Još od 1888. oblikujemo
dečake u briljantne, oštroumne mlade ljude." Priče za malu decu. Teško da
oni ikog oblikuju više nego u ma kojoj drugoj školi. Nisam upoznao nikoga
u Pensiju ko bi mogao da se pohvali kako je briljantan, oštrouman ili nešto.
Možda dvojicu, a i to je pitanje. Verovatno su bili takvi i kad su dospeli u
Pensi.
Sve u svemu, bila je subota, dan ragbi-meča protiv Sakson Hola. Od
toga se pravio čitav cirkus u Pensiju. To je bio poslednji meč u godini, i
očekivalo se da izvršiš samoubistvo ili nešto ako stari Pensi ne pobedi.
Sećam se da sam oko tri popodne stajao čak na vrhu brda Tomsen, kod onog
idiotskog topa što je harao u Ratu za nezavisnost i svuda. Odatle se video
čitav teren po kome su jurcale obe ekipe, cepajući se na sve strane. Tribine
nisu bile tako vidljive, ali lepo se čulo kako navijaju, bučno i svi uglas za
Pensi - u suštini se čitava škola osim mene skupila tamo - a piskavo i jadno
za Sakson Hol, jer su gosti retko dovlačili svoje ljude.
Na ragbi-mečevima nikada nije bilo mnogo devojaka. Samo su
maturanti mogli da ih dovode. Jeziva škola, kako god okreneš. Volim mesta
gde bar možeš da vidiš poneku devojku s vremena na vreme, pa makar se
one samo češale po rukama, ili izduvavale noseve, ili se samo kikotale, bilo
šta. Selma Tarmer, kćerka direktora škole, pojavljivala se dosta često na
tribinama, mada nije baš bila neka za kojom bi se čovek pomamio. Ipak, nije
bila loša. Sedeo sam jednom pored nje u autobusu iz Edžerstauna, pa smo
kao odvojili neki razgovor. Dopala mi se. Imala je veliki nos i nokte
izgrižene do krvi, i nosila one sulude lažne grudi što štrče na sve strane, ali
budila je neku simpatiju. Dopalo mi se što ne guši čoveka pričama o tome
kakva je sila njen otac. Verovatno je znala koliko je taj kreten dvoličan.
Stajao sam gore na vrhu brda Tomsen umesto dole na tribinama zato
što sam tek stigao iz Njujorka, sa mačevalačkom ekipom. Bio sam im kao
neki menadžer. Jaka stvar. Otišli smo tog jutra u Njujork, na mačevalački
dvoboj sa školom MekBerni. Ali nije došlo do dvoboja. Ostavio sam mačeve
i opremu i sve ostalo u prokletom metrou. Nisam baš sve ja bio kriv. Morao
sam svaki čas da ustajem i gledam u onu mapu, da bismo znali gde da
siđemo. I tako smo se vratili u Pensi oko pola tri, umesto za večeru. Čitava
ekipa bojkotovala me čitavim putem natrag u vozu. Komično je bilo, u neku
ruku.
Drugi razlog što nisam dole na utakmici bio je što sam pošao da se
oprostim sa starim Spenserom, mojim profesorom istorije. Imao je kao grip,
pa sam nešto mislio da ga verovatno ne bih ni video do boži'nog raspusta.
Napisao mi je poruku kako želi da me vidi pre nego što odem kući. Znao je
da se ne vraćam u Pensi.
To sam zaboravio da vam kažem. Izbacili su me. Nije ni trebalo da se
vratim posle raspusta, jer sam pao iz četiri predmeta, a nisam baš grejao
stolicu ili nešto. Stalno su me opominjali da zagrejem stolicu - posebno oko
tromesečja, kad su moji bili na razgovoru sa starim Tarmerom - ali ništa od
mene. I tako sam dobio nogu. Nisam bio ni prvi ni poslednji koga su šutnuli
odatle. Pensi se prilično visoko kotira kao obrazovna ustanova.
Najozbiljnije.
Sve u svemu, bio je decembar i hladno kao na veštičjoj sisi, pogotovo
na vrhu tog prokletog brda. Imao sam samo mantil, bez rukavica ili nečega.
Nedelju dana pre toga, neko mi je ukrao kaput od kamilhara direktno iz
sobe, sve sa krznenim rukavicama u džepu. Pensi je bio pun lopova. Dobar
deo učenika bio je iz onih veoma bogatih porodica, ali je Pensi svejedno bio
pun lopova. Što je škola skuplja, to je više lopova u njoj - najozbiljnije. Sve
u svemu, stajao sam i dalje kod tog idiotskog topa, gledao dole na teren i
smrzavao dupe. Ali nisam baš mnogo pratio igru. Nacrtao sam se tu zato što
sam u suštini pokušavao da osetim kako se opraštam i sve. Mislim, napuštao
sam već razne škole i mesta, a da uopšte nisam znao da ih napuštam. Mrzim
to. Nije bitno da li je rastanak tužan ili ružan, ali kad napuštam neko mesto,
volim da znam da ga napuštam. Ako ne znaš, još ti je gore.
Imao sam sreće. Odjednom mi je palo na pamet nešto što me učinilo
svesnim da odlazim bestraga odatle. Slučajno sam se setio kako smo, negde
u oktobru, Robert Tičener, Pol Kembel i ja pikali loptu ispred škole. Dobri
su bili njih dvojica, posebno Tičener. Bilo je pred večeru i već dosta mračno
napolju, a mi smo svejedno pikali dalje. Postajalo je sve mračnije i mračnije,
jedva smo i videli loptu, ali nije nam se prestajalo. Na kraju smo morali.
Profesor biologije, g. Zambezi, promolio je glavu kroz neki prozor na školi i
rekao nam da se pokupimo u sobe i spremimo za večeru. Eto, ako se setim
tako nečeg, mogu da se oprostim kad god mi zatreba - bar u većini slučajeva.
Čim sam se oprostio, okrenuo sam se i počeo da trčim niz drugu stranu brda,
prema kući starog Spensera. On nije živeo u krugu škole. Živeo je na Aveniji
Entoni Vejna.
Trčao sam čitavim puteni do glavne kapije, a onda zastao na sekund, da
udahnem malo. Često gubim dah, moram da priznam. Kao prvo, težak sam
pušač - mislim, bio sam. Naterali su me da prestanem. A drugo -porastao
sam šesnaest santimetara u toku prošle godine. I to je razlog što sam u
suštini dobio TBC i dospeo ovamo na sve te proklete preglede i ostalo. Inače
sam prilično zdrav.
Sve u svemu, čim sam povratio dah, pretrčao sam preko autoputa 204.
Bio je gadno zaleđen i malo je falilo da tresnem. Pojma nemam zašto sam
trčao - tako mi došlo, valjda. Kad sam pretrčao autoput, osetio sam nekako
kao da nestajem. Bilo je neko suludo popodne, bez sunca ili nečega, i osećao
si kao da nestaješ kad god pređeš preko nekog puta.
Ljudi moji, kako sam legao na zvono kad sam stigao do kuće starog
Spensera. Stvarno sam se sledio. Uši su me bolele i jedva sam mrdao
prstima. "Hajde, hajde", gotovo sam viknuo, "otvorite vrata." Najzad ih je
stara gđa Spenser i otvorila. Nisu imali ženu ili nekoga, i uvek su sami
otvarali vrata. Nisu baš imali para.
"Holdene!" rekla je gđa Spenser. "Baš mi je drago što te vidim! Uđi,
dušo! Mora da si se živ smrznuo." Mislim da joj je zaista bilo drago što me
vidi. Volela me. Bar mi se tako činilo.
Ljudi moji, bukvalno sam utrčao unutra. "Kako ste, gospođo Spenser?"
rekoh. "Kako je gospodin Spenser?"
"Daj mi tvoj mantil, dušo", rekla je. Nije me čula kad sam pitao za g.
Spensera. Bila je malo nagluva.
Okačila mi je mantil u plakar, a ja sam kao zagladio kosu. Obično sam
kratko ošišan pa nikad ne moram da se nešto češljam. "Kako ste inače,
gospođo Spenser?" ponovio sam, ali glasnije, da bi me čula.
"Dobro sam, sasvim dobro, Holdene." Zatvorila je plakar. "A kako si
mi ti?" Po načinu na koji je pitala odmah sam znao da joj je stari Spenser
rekao da sam izbačen.
"Dobro", rekoh. "Kako je gospodin Spenser? Je l' prebrodio taj grip?"
"Prebrodio? Holdene, on se ponaša kao pravi - ni sama ne znam šta...
Eno ga u svojoj sobi, dušo. Slobodno uđi."



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

4 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 5:27 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
2
Njih dvoje su imali svako svoju sobu i ostalo. Bili su bar po sedamdeset
godina stari, ako ne i više. Oduševljavali su se, ipak, mnogim stvarima - na
neki nemoguć način, naravno. Znam da ružno zvuči kad se kaže tako nešto,
ali ne mislim ništa loše. Samo hoću da kažem kako sam često razmišljao o
starom Spenseru, a kad čovek previše mozga o njemu, počne da se pita zbog
čega on uopšte živi. Mislim, bio je već sav pregažen i jezivo se držao, a u
razredu, kad god bi pred tablom ispustio kredu, uvek bi neko iz prve klupe
morao da ustane i pokupi je za njega. Po meni, to je zbilja užasno. Ali ako
misliš o njemu taman koliko treba, a ne previše, ispalo bi da mu ne ide baš
tako loše. Na primer, kad smo neki učenici i ja došli jedne nedelje na vruću
čokoladu, pokazao nam je neko prastaro izlizano navaho-ćebe koje su on i
gđa Spenser kupili od nekog Indijanca u Jeloustonu. Lepo se videlo da je ta
kupovina bila čitav doživljaj za njega. Na to sam mislio. Uzmite tako nekog
fosila kao što je stari Spenser i videćete kako se raduje kao malo dete zato
što je kupio ćebe.
Vrata njegove sobe bila su otvorena, ali svejedno sam kao kucao, tek
toliko da budem učtiv i sve. Mogao sam i da ga vidim. Sedeo je u velikoj
kožnoj fotelji, sav umotan u to ćebe koje sam pomenuo. Pogledao je prema
meni kad sam kucnuo. "Ko je to?" viknuo je. "Kolfild? Uđi, mladiću." Uvek
je vikao, osim u razredu. To je ponekad moglo i da nervira.
Čim sam kročio u sobu, zažalio sam što sam došao. Čitao je Atlantik
mantli, na sve strane vukle su se tablete i lekovi, i sve je vonjalo na Viksove
kapi za nos. Deprimiralo me, moram da priznam. Ne ludujem baš za
bolesnim ljudima. Posebno je deprimiralo što je stari Spenser bio u nekom
žalosnom olinjalom bade-mantilu, u kome se verovatno i rodio. Ne uživam
baš da gledam stare ljude u pidžamama i bade-mantilima. Uvek se vide
njihove koščate stare grudi. I njihove noge. Noge starih ljudi, na plažama ili
negde, uvek izgledaju tako bele i ćosave. "Dobar dan", rekoh. "Dobio sam
vašu poruku. Mnogo vam hvala." Napisao mi je tu poruku, pozivajući me da
svratim i pozdravim se pre raspusta, pošto se neću vratiti. "Niste morali sve
to. Ionako bih došao da se pozdravim."
"Sedi tamo, mladiću", rekao je stari Spenser. Mislio je na krevet.
Seo sam. "Kako vaš grip, gospodine?"
"E moj mladiću, da mi je i malo bolje, već bih zvao lekara", rekao je
stari Spenser. To ga je dotuklo. Počeo je da se cereka kao lud. Na kraju se
pribrao i rekao: "Zašto nisi na utakmici? Mislio sam da je danas taj veliki
meč."
"Jeste. Bio sam. U stvari, malopre sam stigao iz Njujorka s
mačevalačkom ekipom." Ljudi moji, taj njegov krevet bio je tvrd kao stena.
Odjednom se strašno uozbiljio. Očekivao sam to. "Znači, napuštaš nas,
a?" rekao je.
"Da, gospodine. Biće da je tako."
Počeo je sa onim svojim klimanjem. U životu niste videli čoveka koji
toliko klima glavom kao stari Spenser. Nikad se nije znalo da li tako klima
zato što kao razmišlja, ili samo zato što je stara dobričina koja ne razlikuje
dupe od lakta.
"Šta ti je rekao doktor Tarmer, mladiću? Čujem da ste se pošteno
ispričali."
"Da, jesmo. Itekako. Mislim da sam ostao jedno dva sata u njegovom
kabinetu."
"I šta ti je rekao?"
"Pa... ovaj, da je život kao neka igra. I kako ga treba igrati poštujući
pravila. Ljubazan je bio. Mislim, nije skakao do plafona ili nešto. Samo je
ponavljao da je život kao neka igra i sve. Znate već."
"Život i jeste igra, mladiću. Život jeste igra koju igraš poštujući
pravila."
"Da, gospodine. Znam. Znam da je tako." Igra, ma nemoj. I to mi je
neka igra. Ako se nađeš na onoj strani gde su sve sami grofovi, onda je igra,
u redu - to priznajem. Ali ako se nađeš na dragoj strani, gde nema nikakvih
grofova, kakva je to igra? Nikakva. Nema igre.
"Da li je doktor Tarmer pisao tvojima?" upitao je stari Spenser.
"Rekao je da će im pisati u ponedeljak."
"A ti, jesi li im se javio?"
"Ne, gospodine, nisam im se javio, jer ću ih verovatno videti u sredu
uveče kad stignem kući."
"I šta misliš, kako će da prime novost?"
"Pa... prilično će da ih iznervira", rekoh. "Hoće, sigurno. Ovo je valjda
četvrta škola koju sam promenio." Odmahnuo sam glavom. Često
odmahujem glavom.
"Ljudi moji!" rekoh. I to 'ljudi moji' često ponavljam. Delimično zato
što mi je rečnik mizeran, a i zato što se ponekad ponašam kao da sam mlađi
nego što jesam. Tada sam imao šesnaest, sada mi je sedamnaest, a ponekad
se ponašam kao da mi je, recimo, trinaest. To je sušta ironija, jer sam visok
189, a imam i sedu kosu. Ozbiljno. Na jednoj strani glave - desnoj - imam na
milione sedih. Imao sam ih još kao dete. Svejedno se ponekad i dalje
ponašam kao da mi je samo dvanaest godina. Svi to kažu, pogotovo otac.
Ima tu istine, ne kažem, ali nije baš sasvim istina. Ljudi uvek misle da je
nešto sasvim istina. Baš me briga, uostalom, samo me ponekad nervira kad
mi govore kako bi trebalo da se uozbiljim. Ponekad se ponašam kao da sam
mnogo stariji - zaista - ali ljudi to nikad ne primete. Ljudi nikad ništa ne
primete.
Stari Spenser je ponovo počeo da klima glavom. Počeo je i da čačka
nos. Izvodio je to kao da ga samo gnječi, ali je u suštini gurao dobri stari
palac duboko u nozdrvu. Verovatno je mislio da nema ništa loše u tome, jer
sam samo ja u sobi. Meni nije smetalo, mada ume da bude neprijatno gledati
nekog kako čačka nos.
Onda je progovorio: "Imao sam čast da upoznam tvoju majku i oca kad
su pre par nedelja došli da popričaju sa doktor-Tarmerom. Sjajni ljudi."
"Da, jesu. Baš su dobri."
Sjajni. Eto reči koju stvarno mrzim. Lažna je. Mogao bih da povratim
kad god je čujem.
Odjednom je stari Spenser živnuo kao da ima nešto osobito prijatno,
nešto vrlo lucidno da mi saopšti. Pridigao se na fotelji i malo se
promeškoljio. Lažna uzbuna, u suštini. Samo je uzeo Atlantik mantli s krila i
pokušao da ga baci pored mene, na krevet. Promašio je. Krevet je bio jedno
pet santimetara od njega, pa ipak je promašio. Ustao sam, podigao novine i
stavio ih na krevet. Onda mi je došlo da odem bestraga iz te sobe. Osetio
sam da mi sprema jezivu pridiku. Samo po sebi, to ne bi bilo tako strašno, ali
nisam bio raspoložen za pridike dok udišem vonj Viksovih kapi za nos i gledam
starog Spensera u pidžami i bade-mantilu. Stvarno mi nije bilo do toga.
Naravno, počelo je. "Šta je to s tobom, mladiću?" rekao je stari
Spenser. Rekao je to prilično oštro, bar za njega. "Koliko si imao predmeta u
ovom polugodištu?"
"Pet, gospodine."
"Pet. A koliko imaš slabih?"
"Četiri." Mrdnuo sam dupe na krevetu. Najtvrđi krevet na koji sam ikad
seo. "Prošao sam iz engleskog jer sam onog Beovulfa i Lorda Randala radio
još u školi u Hutonu. Mislim, uopšte nisam morao da učim, samo sam pisao
sastave ponekad."
Nije me čak ni slušao. Teško da je ikad slušao kad mu nešto govoriš.
"Oborio sam te iz istorije samo zato što apsolutno ništa nisi znao."
"Znam, gospodine. Zaista je tako. Niste imali nikakvog izbora."
"Apsolutno ništa", ponovio je. To me stvarno izluđuje. Kad neko
dvaput ponavlja jedno isto, iako si mu odmah priznao da je u pravu. Onda je
ponovio i treći put. "Ali apsolutno ništa. Sumnjam da si i jednom otvorio
udžbenik u toku čitavog polugodišta. Jesi li? Priznaj, mladiću."
"Pa... prelistao sam ga nekoliko puta", rekoh. Nisam hteo da ga
povredim. Bio je lud za istorijom.
"Prelistao, a?" rekao je - vrlo sarkastično. "Tvoj... pismeni je tu na
komodi. Prvi na gomili. Donesi ga, molim te."
To je bilo vrlo kvarno s njegove strane, ali ustao sam i doneo mu ga -
nisam mogao da ga eskiviram ili nešto. Onda sam ponovo seo na njegov
betonski krevet. Ljudi moji, pojma nemate koliko mi je bilo krivo što sam
svratio da se pozdravim s njim.
Počeo je da barata mojim pismenim kao da je neko govno, šta li. "Učili
smo Egipćane od četvrtog novembra do drugog decembra", rekao je. "Od
svih ispitnih tema sam si izabrao da pišeš baš o njima. Da ti pročitam šta si
imao da kažeš?"
"Ne, gospodine. Bolje nemojte."
Svejedno je počeo da čita. Teško je sprečiti profesora kad hoće da uradi
nešto. On to jednostavno uradi.
"Egipćani su bili drevno kavkaske pleme koje je živelo u jednoj od
severnih oblasti Afrike. Ova je, kao što znamo, najveći kontinent na istočnoj
hemisferi."
Morao sam da sedim i slušam to lupetanje. Baš je ispao kvaran.
"Egipćani su iz više razloga izuzetno zanimljivi. Moderna nauka još
uvek pokušava da otkrije koje su tajne sastojke koristili Egipćani kada su
umotavali mrtvace tako da im lica ne istrunu tokom bezbrojnih vekova. Ova
zanimljiva zagonetka i dalje predstavlja izazov za modernu nauku
dvadesetog veka."
Prestao je da čita i spustio papir. Počinjao sam gotovo da ga mrzim.
"Tvoj esej, da ga tako nazovemo, tu se završava", rekao je nekim vrlo
sarkastičnim glasom. Nikada ne biste pomislili da tako star čovek može da
bude toliko sarkastičan. "Osim toga, ostavio si mi i malu poruku na dnu
stranice."
"Znam, znam", brže-bolje rekoh da bih ga nekako zadržao pre nego što
počne da i to čita naglas. Ali ko bi njega zadržao. Baš se napalio.
"Dragi gospodine Spenser" (glasno je čitao). "To je sve što znam o
Egipćanima. Izgleda da nisam u stanju da se istinski zainteresujem za njih,
iako su vaša predavanja veoma zanimljiva. Što se mene tiče, slobodno me
oborite jer ionako padam iz svih predmeta osim engleskog. S poštovanjem,
vaš Holden Kolfild."
Spustio je moj prokleti papir i pogledao me kao da me razbio u pingpongu
ili nečemu. Mislim da nikad neću moći da mu oprostim što mi je
naglas čitao to sranje. Ja to ne bih naglas čitao njemu, da je on pisao - ne bih,
ozbiljno. Pre svega, dopisao sam tu idiotsku poruku samo zato da mu ne bi
teško palo što mora da me obori.
"Zameraš li možda što sam te oborio, mladiću?" rekao je.
"Ne, gospodine! Ni u kom slučaju", rekoh. Molio sam boga da prestane
već jednom da me svaki čas zove 'mladiću'.
Pokušao je da baci moj pismeni na krevet kad je najzad završio s njim.
Naravno, opet je promašio. Morao sam ponovo da ustanem, pokupim papir i
spustim ga na Atlantik mantil. Stvarno je dosadno raditi to svaka dva minuta.
"Šta bi ti učinio da si na mom mestu?" rekao je. "Iskreno mi kaži,
mladiću."
Eto, lepo se videlo da mu je baš neprijatno što me oborio. Zato sam
počeo malo da ga foliram. Rekao sam mu da sam totalni kreten i sve što ide
uz to. Rekao sam da bih identično postupio da sam na njegovom mestu, i
kako većina ljudi ne zna koliko je teško biti profesor. I tako dalje. Klasične
žvake.
Smešno je, međutim, što sam u stvari mislio na nešto drugo dok sam
tako tupio. Ja sam inače iz Njujorka i nešto sam mislio na ono jezerce u
Central-parku, na južnoj strani. Pitao sam se da li će biti zaleđeno kada
stignem kući i, ako bude, kuda odlaze patke. Pitao sam se kuda odu patke
kad se celo jezerce zamrzne i prekrije ga led. Možda dođe neki tip s
kamionom i odnese ih u Zoološki vrt ili negde. Ili one možda samo odlete.
Srećan sam ja, u suštini. Mogu da foliram starog Spensera i da
istovremeno mislim na te patke. Smešno je to. Čovek ne mora baš da
napreže mozak kad razgovara sa profesorom. Iznenada, prekinuo me usred
tirade. Večito je prekidao čoveka.
"Kako se osećaš povodom svega toga, mladiću? Baš me zanima da
čujem. Baš me zanima."
"Mislite na izbacivanje iz Pensija i ostalo?" rekoh. Poželeo sam da
pokrije te koščate stare grudi. Nije baš bio neki čaroban prizor.
"Ako se ne varam, čini mi se da si imao nekih poteškoća i u drugim
školama. U Hutonu i Elkton Hilsu." To je rekao ne samo sarkastično, već i
nekako zlobno.
"Nisam imao posebnih teškoća u Elkton Hilsu", rekoh. "Nisam baš
izbačen. Samo sam odustao, tako nešto."
"Zašto, ako smem da pitam?"
"Zašto? Pa... ovaj, duga je to priča, gospodine. Mislim, dosta je
komplikovano." Uopšte nisam bio raspoložen da baš njemu objašnjavam
čitavu stvar. Ionako ne bi razumeo. To uopšte nije bio njegov teren. Jedan od
glavnih razloga što sam napustio Elkton Hils je što sam tamo bio okružen
sve samim licemerima. Samo što nisu upadali kroz prozor. Na primer, tu je
bio taj direktor, g. Has, najdvoličniji skot koga sam ikad video u životu.
Deset puta gori od starog Tarmera. Nedeljom, na primer, stari Has bi
zaredao naokolo, rukujući se sa roditeljima koji su stizali u posetu. Sav se
topio od ljubaznosti. Osim kad bi neki učenik imao neke male, stare roditelje
komičnog izgleda. Trebalo je videti kako se ponašao prema roditeljima
učenika s kojim sam delio sobu. Ako je, recimo, nečija majka bila onako
debela ili priprostog izgleda ili nešto, a nečiji otac jedan od onih što nose
odela sa ogromnim ramenima i one kulovske crno-bele cipele, stari Has bi se
samo rukovao s njima, uputivši im svoj ljigavi osmeh, da bi odmah odvojio
razgovor od jedno pola sata s roditeljima nekog drugog. Ne podnosim takve
stvari. Izluđuju me. Toliko me deprimiraju da bukvalno poludim. Mrzeo sam
taj prokleti Elkton Hils.
Stari Spenser me nešto pitao, ali nisam ga čuo. Mislio sam na starog
Hasa. "Molim, gospodine?" rekoh.
"Da li ti je zbog ičega krivo što odlaziš iz Pensija?"
"Pa... jeste pomalo, naravno... Ali ne baš preterano. Za sad, mislim.
Biće da me još uvek nije istinski pogodilo. Treba dosta vremena da me nešto
pogodi. Sada mislim samo na odlazak kući u sredu. Ja sam moron."
"Zar nimalo ne brineš za svoju budućnost, mladiću?"
"Ma brinem pomalo za budućnost, naravno. Naravno da brinem."
Razmišljao sam malo o tome. "Ali ne baš preterano, mislim. Ne baš
preterano."
"Zabrinućeš se ti", rekao je stari Spenser. "Itekako, mladiću. Ali biće
prekasno."
Nije me baš oduševilo što tako govori. Bilo je kao da sam već mrtav ili
nešto. Depresivno je zvučalo.
"Verovatno", rekoh.
"Voleo bih da ulijem malo razuma u tu tvoju glavu, mladiću.
Pokušavam da ti pomognem. Pokušavam da ti pomognem, ako ikako mogu."
Stvarno se trudio. Lepo se videlo. Ali bili smo na totalno različitim
talasnim dužinama. "Znam, gospodine", rekoh. "Mnogo vam hvala.
Ozbiljno. Zaista cenim sve to. Najozbiljnije." Onda sam ustao s kreveta.
Ljudi moji, ne bih izdržao još deset minuta ni da mi se radilo o životu.
"Stvar je u tome što bih sad morao da krenem. Imam masu neke opreme u
fiskulturnoj sali koju bih morao da ponesem kući. Stvarno bih morao."
Pogledao je naviše u mene i ponovo počeo da klima glavom, s onim
stravično ozbiljnim izrazom na licu. Odjednom mi ga je bilo užasno žao. Ali
jednostavno nisam više mogao da ostanem, toliko smo bili daleki jedan
drugom, i to njegovo stalno promašivanje kreveta kad baci nešto, i taj
žalosni stari bade-mantil koji mu je otkrivao grudi, i taj gripozni vonj
Viksovih kapi za nos na sve strane. "Ne brinite za mene, gospodine", rekoh.
"Ozbiljno. Sve će biti u redu. Sada samo prolazim kroz neku fazu. Svako
prolazi kroz neke faze ili nešto, zar ne?"
"Ne znam, mladiću, ne znam."
Mrzim kad neko tako odgovara. "Sigurno. Svakom se to događa",
rekoh. "Najozbiljnije. Molim vas, ne brinite za mene." Čak sam mu kao
spustio ruku na rame.
"Zar nećeš šolju vruće čokolade pre nego što kreneš? Gospođa Spenser
bi bila... "
"Nije da neću, ozbiljno, ali stvar je u tome što sad moram da krenem.
Moram pravo u fiskulturnu salu. Svejedno vam hvala. Mnogo vam hvala,
gospodine."
Onda smo se rukovali. Uz ostale gluposti. To me ipak gadno rastužilo.
"Javiću vam se, gospodine. Rešite se tog gripa, što pre."
"Zbogom, mladiću."
Kad sam zatvorio vrata i pošao ka dnevnoj sobi, nešto mi je doviknuo,
ali nisam ga dobro čuo. Ubeđen sam da je viknuo "Srećno!" Nadam se da
nije. Sve bih dao da nije. Ja nikada ne bih nekome doviknuo "Srećno!" To
užasno zvuči, kad malo bolje razmisliš.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

5 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 5:35 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
3
Ja sam najgori lažov na svetu. Jezivo nešto. Čak i kad idem da kupim
novine, a neko pita kuda ću, u stanju sam da kažem kako idem u operu.
Strava. Kad sam rekao starom Spenseru da moram u fiskulturnu salu da bih
pokupio opremu i ostalo, bila je to ordinarna laž. Nikad u životu nisam držao
neku prokletu opremu u sali.
U Pensiju sam bio smešten u Osenburgerovom krilu nove zgrade. Tu su
bili samo juniori i seniori. Ja sam bio junior. Učenik sa kojim sam delio sobu
bio je senior. Naš deo zgrade dobio je ime po tom Osen-burgeru koji je
nekada išao u Pensi. Namlatio je silne pare kao pogrebnik, kad je izašao iz
Pensija. Šta je uradio - osnovao je lanac pogrebnih zavoda po čitavoj zemlji,
preko kojih čovek može da sahrani članove svoje porodice za jedno pet
dolara po komadu. Trebalo je videti starog Osenburgera. Verovamo ih je
samo trpao u džakove i bacao u prvu reku. Sve u svemu, poklonio je Pensiju
gomilu para, pa su našem delu zgrade dali njegovo ime. Kada je igran prvi
ragbi-meč u sezoni, on je stigao u svom monstruoznom 'kadilaku' pa smo svi
morali da ustanemo na tribinama i imitiramo lokomotivu - to je kao neki
pozdrav. Sledećeg jutra je u kapeli održao govor koji je trajao jedno deset
sati. Počeo je s pedesetak bajatih viceva, tek da nam pokaže kako je on neki
normalan tip. Jaka stvar. Onda nam je rekao kako se nikad nije stideo, kad se
nađe u nekoj nevolji ili negde, da klekne na kolena i pomoli se Bogu. Rekao
nam je kako bi uvek trebalo da se molimo Bogu - da razgovaramo s njim i
sve - gde god se nalazili. Rekao je kako bi trebalo da mislimo o Isusu kao da
nam je drugar. Izjavio je da on neprestano razgovara sa Isusom. Čak i kad
vozi auto. To me dotuklo. Lepo sam mogao da vidim tog debelog dvoličnog
skota kako ubacuje u prvu i moli Isusa da mu pošalje što više leševa. Jedino
što je vredelo u čitavom govoru bilo je baš na sredini. Hvalio nam se kakav
je on sjajan momak bio, kakva lafčina i sve, kada je lik koji je sedeo u redu
ispred mene, Edgar Maršala, iznenada odvalio taj gromoglasni prdež.
Prilično sirova fora, usred kapele i svega, ali komično je ispalo. Dobri stari
Maršala. Malo je falilo da razvali krov. Teško da se iko glasno smejao, a
stari Osenburger pravio se da ništa nije čuo, ali je stari Tarmer, naš direktor,
sedeo odmah do njega na podijumu i lepo se videlo da je on čuo. Ljudi moji,
kako je pobesneo. Ništa nije rekao, ali zato nas je predveče poslao u salu za
prinudno učenje, a onda došao i održao nam govor. Rekao je kako učenik
koji je izazvao nered u kapeli nije dostojan da pohađa Pensi. Pokušali smo
da ubedimo starog Maršalu da grune još jednom, baš usred tirade starog
Tarmera, ali nije bio adekvatno raspoložen. Sve u svemu, eto gde sam bio
smešten u Pensiju. U memorijalnom krilu starog Osenburgera, u novoj
zgradi.
Lepo je bilo vratiti se u sobu posle starog Spensera, jer su svi još bili na
utakmici, a u sobi je, za promenu, bilo uključeno grejanje. Baš je prijalo.
Skinuo sam mantil i kravatu i otkopčao kragnu, a onda stavio kapu koju sam
tog jutra kupio u Njujorku. To je bila neka crvena lovačka kapa, od onih sa
maksimalno dugačkim štitnikom. Video sam je u izlogu neke sportske radnje
kad smo izašli iz podzemne, baš kad sam primetio da sam izgubio sve one
proklete mačeve. Koštala me samo dolar. Nosio sam je sa štitnikom
okrenutim naopako, ka potiljku - prilično kulovski, priznajem, ali tako mi se
sviđalo. Dobro mi je stajala naopačke. Onda sam uzeo knjigu koju sam tada
čitao i zaseo u fotelju. U svakoj sobi bile su po dve fotelje. Jedna je bila
moja, a drugu je koristio učenik s kojim sam delio sobu, Vard Stredleter.
Nasloni su im bili u žalosnom stanju, jer je svako uvek sedao na njih, ali bile
su to ipak prilično udobne fotelje.
Knjigu koju sam čitao uzeo sam iz biblioteke, ali greškom. Tek kad
sam se vratio u sobu primetio sam da su mi dali pogrešnu knjigu. Dali su mi
Iz Afrike, od Isaka Dinesena. Mislio sam da je nešto dosadno, ali nije. Baš
dobra knjiga. Prilično sam nepismen, ali dosta čitam. Moj najomiljeniji pisac
je moj brat D. B., a sledeći na listi je Ring Lardner. Brat mi je poklonio
jednu knjigu Ringa Lardnera za rođendan, pre mog odlaska u Pensi. U njoj
su bile neke smešne, sulude komedije, a bila je i jedna priča o saobraćajcu
koji se zaljubi u neku jako zgodnu devojku koja uvek prebrzo vozi. Ali taj
saobraćajac je oženjen, pa ne može da se venča s njom ili nešto. Onda
devojka gine zato što je opet prebrzo vozila. Ta me priča bukvalno oborila.
Ja inače najviše volim knjige koje te bar povremeno zasmeju ili nešto. Čitam
dosta klasika, kao Povratak u zavičaj i sve, i volim ih, a čitam i dosta ratnih
knjiga, detektivskih romana i slično, ali nisam baš zaluđen za sve to. Ono što
me stvarno obara je knjiga posle koje poželiš da ti je njen pisac najbolji
prijatelj i da možeš da ga okreneš telefonom kad god ti dođe. To se ne
dešava baš često. Ne bih imao ništa protiv da okrenem malo tog Isaka
Dinesena. I Ringa Lardnera, ali D. B. mi je rekao da je on umro. Uzmimo,
na primer, knjigu Ljudski okovi, od Somerseta Moma. Čitao sam je prošlog
leta. To je prilično dobra knjiga i sve, ali ne osećam nikakvu želju da
okrenem Somerseta Moma. Pre bih okrenuo starog Tomasa Hardija. Sviđa
mi se ona njegova Justasja Vaj.
Sve u svemu, stavio sam novu kapu, seo u fotelju i počeo da čitam tu
knjigu, Iz Afrike. Već sam je bio pročitao, ali hteo sam ponovo da pročitam
neke delove. Međutim, pročitao sam samo dve-tri stranice kad sam čuo kako
neko prolazi kroz zavese oko tuša. Nisam ni morao da gledam, odmah sam
znao ko je. Bio je to Robert Ekli, lik iz susedne sobe. Između svake dve sobe
u našem krilu bio je zajednički tuš, a stari Ekli je upadao u moju sobu
osamdeset pet puta dnevno. Verovatno je bio jedini u čitavoj zgradi, osim
mene, koji nije dole na utakmici. Teško da je ikada ikud odlazio. Vrlo čudan
lik. Bio je senior i već je pune četiri godine sedeo u Pensiju, ali niko ga
nikad nije zvao drukčije nego 'Ekli'. Čak ga ni njegov sobni drug nikad nije
zvao 'Bob' ili bar 'Ek'. Ako se ikad bude oženio, i žena će ga verovatno zvati
'Ekli'. Bio je jedan od onih vrlo visokih tipova - imao je oko 193 - spuštenih
ramena i kvarnih zuba. Nikada ga nisam video da pere zube. Uvek su gadno
izgledali, kao obrasli žabokrečinom, i mogla je skoro muka da ti pripadne
kad ga vidiš u sali za ručavanje, ustiju punih pirea i graška ili nečeg. Osim
toga, bio je pun bubuljica. Ne samo po čelu ili bradi, kao kod većine, već po
čitavom licu. Povrh svega, bio je i prilično zloban tip. Nisam baš ludovao za
njim, moram da priznam.
Osećao sam kako stoji na ivici tuš-kade, iza moje fotelje, i proverava da
li je Stredleter tu. Mrzeo je Stredletera, i nikada nije ulazio u sobu kad je
Stredleter tu. Gotovo svakoga je mrzeo, u suštini.
Sišao je sa ivice tuš-kade i ušetao u sobu.
"Zdravo", rekao je. Uvek bi to izgovorio kao da mu je strahovito
dosadno ili kao da je užasno umoran. Nije hteo da pomisliš kako ti on dolazi
u posetu ili nešto. Hteo je da pomisliš kako je, bože moj, greškom ušetao u
sobu.
"Zdravo", rekao sam, ali nisam odvojio pogled s knjige. Kod lika kao
što je Ekli, ako samo odvojiš pogled s knjige, gotov si. Gotov si kako god
okreneš, ali ne tako brzo ako ne gledaš u njegovom pravcu.
Počeo je da se muva po sobi, vrlo usporeno kao i uvek, uzimajući usput
razne stvari sa stola i komode. Uvek je uzimao tuđe stvari i razgledao ih.
Ljudi moji, ponekad me baš nervirao. "Kakvo je bilo mačevanje?" rekao je.
Samo je hteo da me prekine u čitanju. Uopšte ga nije zanimalo mačevanje.
"Jesmo li pobedili, a?"
"Niko nije pobedio", rekoh. Naravno, nisam pogledao prema njemu.
"Šta?" rekao je. Večito je terao čoveka da mu sve dvaput kaže.
"Niko nije pobedio", rekoh. Krišom sam pogledao u stranu da vidim šta
to petlja oko moje komode. Gledao je sliku jedne devojke s kojom sam
izlazio u Njujorku, Sali Hejs. Mora da je uzimao i razgledao tu prokletu
sliku bar pet hiljada puta od kad sam je dobio. I uvek bi je, kad završi s
gledanjem, vratio na pogrešno mesto. Namerno je to radio. Lepo se videlo.
"Niko nije pobedio?" rekao je. "Kako to?" "Ostavio sam proklete mačeve i
opremu u podzemnoj." I dalje nisam gledao u njega.
"U podzemnoj! Isusel Izgubio si ih, misliš?" "Ušli smo u pogrešan voz.
Stalno sam morao da ustajem i gledam u onu idiotsku mapu."
Prišao je i nacrtao mi se baš ispred svetla. "Ej", rekoh. "Već dvadeseti
put čitam istu rečenicu otkako si ušao."
Svako drugi osim Eklija shvatio bi prokletu poruku. Ali ne i on.
"Misliš da će te naterati da ih platiš, a?" rekao je.
"Ne znam i ne zanima me. Što ne bi malo seo ili nešto, Ekli-sinko?
Stojiš mi na prokletom svetlu." Nije voleo kad mu kažeš 'Ekli-sinko'. Uvek
mi je govorio da sam glupi klinac, jer ja imam šesnaest a on osamnaest
godina. Izluđivalo ga kad mu kažem 'Ekli-sinko'.
I dalje je stajao na istom mestu. Bio je baš onaj tip čoveka koji neće da
se skloni sa svetla kad tražiš da se skloni. On to na kraju i učini, ali mu treba
mnogo više vremena kad to tražiš od njega. "Šta, kog đavola, radiš?" rekao
je.
"Čitam knjigu."
Munuo je knjigu prema meni, da bi video naslov. "Valja li nešto?"
rekao je.
"Ova rečenica koju čitam je fenomenalna." Umem da budem prilično
sarkastičan kad sam raspoložen za to. Ali on nije shvatio. Opet je počeo da
se muva po sobi, uzimajući razne moje stvari, a i Stredleterove. Na kraju
sam spustio knjigu na pod. Teško je bilo pročitati nešto pored tipa kao što je
Ekli. Bilo je u stvari nemoguće.
Duboko sam se zavalio u fotelju i posmatrao starog Eklija kako se
baškari kao u svojoj kući. Bio sam nešto kao umoran od putovanja u Njujork
i ostalog, pa sam počeo da zevam. Onda sam krenuo malo da se glupiram.
Ponekad se tako glupiram do besvesti, samo da se spasem dosade. Šta sam
uradio - okrenuo sam štitnik one lovačke kape napred i nabio ga skroz preko
očiju. Tako ništa živo nisam mogao da vidim. "Mislim da sam oslepeo",
rekao sam nekim krajnje promuklim glasom. "Majčice draga, tako je mračno
ovde."
"Ti si lud. Stvarno si lud", reče Ekli.
"Majčice draga, pruži mi ruku. Zašto nećeš da mi pružiš ruku?"
"Isuse, odrasti već jednom."
Počeo sam da pipam oko sebe kao slepac, ali nisam ustao ili nešto.
Samo sam govorio: "Majčice draga, zašto nećeš da mi pružiš ruku?" Uživam
ponekad u takvim stvarima. Osim toga, znao sam da to izluđuje starog
Eklija. On bi uvek probudio starog sadistu u meni. Prilično sam često bio
sadista prema njemu. Na kraju sam ipak prestao. Okrenuo sam štitnik nazad
i opustio se.
"Čije je ovo?" rekao je Ekli. Podigao je Stredleterov bandaž za koleno
da mi ga pokaže. Taj Ekli je uzimao što god mu padne pod ruku. Uzeo bi
čak i nečije gaće ili nešto. Rekao sam mu da je Stredleterov, pa ga je bacio
na njegov krevet. Uzeo ga je sa Stredleterove komode da bi ga bacio na
njegov krevet.
Onda je prišao i seo na naslon Stredleterove fotelje. On nikada nije
sedao u fotelju, isključivo na naslon. "Gde si, kog đavola, pokupio tu kapu?"
rekao je.
"U Njujorku."
"Pošto?"
"Dolar."
"Opljačkali su te." Onda je počeo da krajem šibice čisti proklete nokte.
Večito je čistio nokte. To je bilo komično, u neku ruku. Zubi su mu uvek bili
kao obrasli žabokrečinom, a uši odvratno prljave, ali je on večito čistio
nokte. Valjda je mislio da je zato neviđeno čist i uredan lik. Ponovo se
zagledao u moju kapu dok je čistio nokte. "U mom kraju nosili smo takve
kape za ubijanje jelena, čoveče", rekao je. "To je kapa za ubijanje jelena."
"Kad bi se zezali", rekoh. Skinuo sam je i pogledao. Škiljio sam na
jedno oko, kao da nišanim u nju. "Ovo je kapa za ubijanje ljudi", rekoh. "Ja
u ovoj kapi pucam na ljude."
"Znaju li tvoji da si izbačen?"
"Ne."
"Gde je, kog đavola, taj Stredleter, a?"
"Dole je na utakmici. Poveo je neku ribu." Zevnuo sam. Razbijao sam
se od zevanja. U sobi je bilo pakleno vruće. Samo ti se spavalo. U Pensiju se
čovek ili smrzavao do smrti ili je umirao od vrućine.
"Čuveni Stredleter", reče Ekli. "Ej. Daj mi časkom makazice, hoćeš?
Jesu li ti pri ruci?"
"Ne, već sam ih spakovao. Skroz su tamo gore, u plakaru."
"Izvadi ih časkom, hoćeš?" reče Ekli. "Samo da odsečem ovu
zanokticu."
Uopšte ga nije brinulo da li si nešto spakovao i ostavio skroz gore u
plakaru. Ipak sam mu ih dao. Zamalo da poginem usput. U trenutku kad sam
otvorio plakar, Stredleterov teniski reket - u drvenoj kutiji i sve - pao mi je
pravo na glavu. Baš je puklo i gadno me zabolelo. Stari Ekli samo što nije
pao mrtav. Počeo je da se smeje kao lud, nekim visokim falsetom. Cerekao
se čitavo vreme dok sam skidao kofer i vadio makazice za njega. Na tako
neku stvar - kad čoveku padne stena na glavu ili nešto - Ekliju bi i gaće spale
od smeha.
"Imaš neviđen smisao za humor, Ekli sinko", rekoh. "Jesi li svestan
toga?" Pružio sam mu makazice. "Daj da ti budem menadžer. Ubaciću te na
prokleti radio." Seo sam opet u fotelju, a on počeo da seče svoje ogromne
rožnate nokte.
"Zašto ne upotrebiš sto ili nešto?" rekoh mu. "Seci ih nad stolom,
hoćeš? Nisam baš raspoložen da noćas gazim bos po tvojim kretenskim
noktima." On je svejedno nastavio da ih seče na pod. Kakvi bizgovski
maniri. Najozbiljnije.
"Ko je ta Stredleterova riba?" rekao je. Večito je vodio statistiku s kim
Stredleter izlazi, iako ga je toliko mrzeo.
"Ne znam. Zašto?"
"Onako. Čoveče, baš ne podnosim tog kretena. Nikad nisam podnosio
tog kretena."
"On luduje za tobom. Izjavio je da si pravi pravcati princ", rekoh.
Prilično često govorim ljudima da su prinčevi. To me kao spašava od
dosade, šta li.
"Uvek se drži nekako superiorno", reče Ekli. "Baš ne podnosim tog
kretena. Čovek bi pomislio da je..."
"Ej, da li bi hteo da sečeš nokte nad stolom?" rekoh. "Već pedeset puta
sam ti..."
"Uvek se drži nekako prokleto superiorno", reče Ekli. "Ne verujem da
taj kreten ima mozga u glavi. On samo misli da ga ima. Misli da je neki
naj..."
"Ekli! Hoćeš li, molim te, da sečeš proklete nokte nad stolom? Pedeset
puta sam ti rekao."
Počeo je da seče nokte iznad stola, za promenu. Jedini način da ga
nateraš da uradi nešto bio je da drekneš na njega.
Posmatrao sam ga neko vreme. Onda sam mu rekao: "Besan si na
Stredletera zato što je rekao ono o pranju tvojih zuba. Ali nije hteo da te
uvredi. Možda to nije rekao kako treba ili nešto, ali nije mislio ništa
uvredljivo. Mislio je samo kako bi ti bolje izgledao i bolje se osećao kad bi
recimo oprao zube ponekad."
"Perem ja zube. Mani se ti toga."
"Ne, ne pereš. Lepo sam video da ne pereš", rekoh. Ali nisam to rekao
zlobno. Bilo mi ga je nekako žao.
Mislim, nije baš prijamo kad ti neko kaže da ne pereš zube. "Stredleter
je u pravu. Nije on tako loš", rekoh. "Ti ga ne poznaješ, u tome je problem."
"Svejedno mislim da je kreten. Umišljeni kreten, to je on."
"Jeste umišljen, ali ume da bude velikodušan u nekim stvarima.
Najozbiljnije", rekoh. "Vidi. Uzmimo, na primer, da Stredleter nosi kravatu
ili nešto što se tebi sviđa. Recimo da ima kravatu koja se tebi užasno sviđa -
dajem ti samo primer, razumeš? Znaš li šta bi on uradio? Verovatno bi je
skinuo i dao ti je. Ozbiljno bi to uradio. Ili - znaš šta bi uradio? Ostavio bi je
na tvom krevetu ili negde. Ali dao bi ti prokletu kravatu. Većina drugih
verovatno bi samo..."
"Pa šta", reče Ekli. "Da ja imam njegove pare, i ja bih."
"Ne, ne bi." Odmahnuo sam glavom. "Ne, ne bi, Ekli-sinko. Da ti imaš
njegove pare, bio bi jedan od najvećih..."
"Ne zovi me 'Ekli-sinko'. Mogu prokleti otac da ti budem."
"Ne, ne možeš." Ljudi moji, baš je bio naporan ponekad. Nikad ne bi
propustio priliku da te obavesti kako ti imaš šesnaest a on osamnaest godina.
"Kao prvo, ne bih te primio u svoju porodicu", rekoh.
"Dobro, samo prestani da me zoveš..."
Najednom su se otvorila vrata i upao je stari Stredleter, u velikoj žurbi.
Uvek je bio u nekoj žurbi. Sve je bilo užasno važno. Prišao mi je i prilepio
mi dva nazovi-šaljiva šamara - što stvarno može da iznervira ponekad.
"Slušaj", rekao je. "Izlaziš li negde posebno večeras?"
"Ne znam. Možda. Šta se, kog đavola, dešava napolju - pada sneg?"
Imao je snega po čitavom kaputu.
"Aha. Slušaj. Ako nigde posebno ne izlaziš večeras, da li bi mi
pozajmio onaj tvoj karirani sako?"
"Ko je pobedio?" upitah.
"Tek je poluvreme. Mi odlazimo", reče Stredleter. "Bez zezanja, hoćeš
li da nosiš taj sako večeras ili nećeš? Prosuo sam neko sranje po mom sivom
flanelskom."
"Ne, ali neću da ga razvučeš tim tvojim ramenima", rekoh. Bili smo
otprilike iste visine, ali je on bio dvaput teži od mene, onako kao razbacan u
ramenima.
"Neću da ga razvučeni." Prišao je plakaru, u velikoj žurbi. "Kako si,
Ekli?" rekao je Ekliju. Ako ništa drugo, bio je prilično ljubazan tip,
Stredleter. Bila je to delimično lažna ljubaznost, ali bar je uvek pozdravljao
Eklija i sve.
Ekli je samo nešto promumlao kad mu je Stredleter rekao "Kako si?"
Nije hteo da mu odgovori, ali nije imao petlje da ništa ne promumla. Onda
mi je rekao: "Idem ja sad. Vidimo se."
"Važi", rekoh. Ne može se reći da je ikad slomio nečije srce odlaskom
u svoju sobu.
Stredleter je počeo da skida kaput, kravatu i ostalo. "Mislim da bih
mogao da se obrijem na brzinu", rekao je. Imao je prilično jaku bradu, nema
šta.
"Gde ti je riba?" upitah.
"Čeka me u aneksu." Onda je izašao je iz sobe, s toaletnim priborom i
peškirom ispod miške. Onako bez košulje ili nečega. Večito je šetao naokolo
pokazujući svoj goli torzo, jer je mislio da je bogovski građen. I jeste,
moram da priznam.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

6 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 5:45 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
4
Nisam imao nekog naročitog posla, pa sam sišao do kupatila i pravio
mu društvo dok se brijao. Bili smo jedini u kupatilu, jer su svi još bili na
utakmici. Unutra je bilo pakleno vruće, a prozori potpuno zamagljeni. Tu je
bilo desetak lavaboa, duž čitavog zida. Stredleter je stao ispred jednog u
sredini. Seo sam na susedni lavabo i počeo da otvaram i zatvaram hladnu
vodu - to mi je kao neka glupa navika, šta li. Stredleter je zviždao "Pesmu
Indije" dok se brijao. Zviždao je vrlo prodorno, tako da nikad u suštini nije
pogađao melodiju, a uvek je birao neku pesmu koja je teška za zviždanje,
čak i za onog ko odlično zviždi, kao tu "Pesmu Indije" ili "Pokolj na Desetoj
aveniji". Baš je umeo da upropasti pesmu.
Sećate se kad sam pomenuo da je Ekli vrlo aljkav tip? Eto, i Stredleter
je bio takav, ali na drugi način. Stredleter je bio više potajno aljkav. Uvek je
dobro izgledao, ali trebalo je, recimo, videti njegov brijač. Bio je sav zarđao
i pun sapunice, dlaka i drugih gadosti. Nikad ga nije prao ili nešto. Uvek je
dobro izgledao kad bi okončao doterivanje, ali je svejedno bio aljkav, to ja
najbolje znam. Doterivao se da dobro izgleda zato što je bio ludo zaljubljen
u sebe. Smatrao je da je najzgodniji tip na zapadnoj hemisferi. On jeste bio
zgodan tip - priznajem. Ali bio je u suštini od onih lepotana za koje vaši
roditelji, kad vide njihovu sliku u školskom almanahu, odmah pitaju: "Ko je
ovaj mladić?" Mislim, bio je tip lepotana kakav se viđa u almanahu. U
Pensiju je bilo mnogo likova koji su po meni mnogo bolje izgledali od
Stredletera, ali oni ne bi lepo izgledali da im vidiš slike u almanahu.
Izgledali bi kao da imaju velike noseve ili klempave uši. Često sam se u to
uverio.
Sve u svemu, sedeo sam na lavabou pored kojeg se Stredleter brijao i
otvarao sam kao vodu i zatvarao je. Još sam imao onu crvenu lovačku kapu
na glavi, sa štitnikom naopako i sve. Baš sam se zaludeo za nju.
"Ej", reče Stredleter. "Hoćeš li da mi učiniš jednu veliku uslugu?"
"Šta?" rekoh. Nisam bio posebno oduševljen. Uvek je tražio da mu
učiniš neku veliku uslugu. Uzmimo tako nekog lepotana, ili tipa koji misli
da je glavni dasa - takvi će uvek tražiti da im učiniš neku veliku uslugu.
Samo zato što oni luduju za sobom, misle da si i ti lud za njima i da jedva
čekaš da im učiniš uslugu. Komično je to, u neku ruku.
"Izlaziš li večeras?" rekao je.
"Možda. Možda i neću. Ne znam. Zašto?"
"Treba da pročitam oko sto stranica istorije za ponedeljak", rekao je.
"Kako bi bilo da mi napišeš sastav iz engleskog? Moram da ga predam u
ponedeljak, zato te i pitam. Šta kažeš, a?"
To je stvarno bila ironija. Najozbiljnije.
"Ja sam taj koga izbacuju iz proklete škole, a ti od mene tražiš da ti
napišem prokleti sastav", rekoh.
"Aha, znam. Ali problem je što moram da ga predam u ponedeljak.
Budi drug. Budi drugarčina. Važi?"
Nisam mu odmah odgovorio. Neke skotove kao što je Stredleter treba
ponekad držati u neizvesnosti.
"O čemu?" rekoh.
"O bilo čemu. Bilo kakav opis. Soba. Ili kuća. Ili nešto gde si nekad
živeo - znaš već. Samo da je neki žešći opis." Zevnuo je iz sve snage dok je
to govorio. Muka mi pripadne od takvih stvari. Mislim, kad neko zeva baš
kad traži da mu učiniš neku prokletu uslugu.
"Nemoj samo previše dobro da ga napišeš", rekao je. "Onaj kreten
Hercel misli da si genije za engleski, a dobro zna da smo u istoj sobi. Zato
bolje da ne staviš sve zareze i ostalo tamo gde bi trebalo."
To je još nešto od čega mi se obavezno smuči. Mislim, kad dobro pišeš
sastave, a neko počne da ti priča o zarezima. Stredleter je uvek radio takve
stvari. Hteo je da pomisliš kako je jedini razlog što on piše bezvezne sastave
to što stavlja sve zareze na pogrešna mesta. U tome je pomalo ličio na
Eklija. Sedeo sam jednom pored Eklija na košarkaškoj utakmici. Imali smo
suludog tipa u ekipi, Hauvija Kojla, koji je znao da ubaci s pola terena, bez
da pipne tablu ili nešto. Ekli je stalno ponavljao, u toku čitavog prokletog
meča, da je Kojl savršeno građen za košarku. Ljudi moji, kako mrzim takve
stvari.
Na kraju mi je dosadilo da sedim na tom lavabou, pa sam se odmakao
dva-tri koraka i počeo da stepujem, tek onako, iz zezanja. Ne znam u stvari
da stepujem ili nešto, ali u kupatilu je bio kameni pod, idealan za stepovanje.
Počeo sam da imitiram nekoga sa filma. Iz nekog mjuzikla. Muka mi je od
filmova, ali volim da imitiram te stvari. Stredleter me posmatrao u ogledalu
dok se brijao. Dajte mi samo publiku. Živi sam egzibicionista. "Ko sam ja?
Ja sam mali guvernerov sin", rekoh. Odlepio sam. Stepovao sam po čitavom
kupatilu. "Tata mi brani da stepujem. Tera me u Oksford. Ali nema šanse,
step mi je u krvi." Stari Stredleter se smejao. Nije imao loš smisao za humor.
"Večeras je premijera Zigfeldovih ludorija." Gubio sam dah. Teško da ga
uopšte imam. "Zvezda programa ne može da nastupi. Pijan je kao mazga. Ko
će ga zameniti? Ja, eto ko. Prokleti mali guvernerov sin."
"Gde si nabacio tu kapu?" reče Stredleter. Mislio je na moju lovačku
kapu. Tek tada je primetio.
Prestao sam da se glupiram, ionako sam već izgubio dah. Skinuo sam
kapu i pogledao je, jedno devedeseti put. "Uzeo sam je jutros u Njujorku. Za
dolar. Sviđa ti se?"
Klimnuo je glavom. "Moćna je." Samo mi je laskao, u suštini, jer je
odmah dodao: "Slušaj, hoćeš li da mi napišeš taj sastav? Moram da znam."
"Ako stignem - hoću, ako ne stignem - neću", rekoh. Prišao sam i
ponovo seo na lavabo pored njega. "S kojom izlaziš? S Ficdžeraldovom?"
"Ni u ludilu! Otkačio sam tu prasicu, rekao sam ti već."
"Je l'? Daj je onda meni. Bez zezanja. Ona je moj tip."
"Uzmi je... ali matora je za tebe."
Iznenada - bez ikakvog razloga u suštini, osim što sam bio nekako
raspoložen za glupiranje - došlo mi je da skočim s lavaboa i dočepam
Stredletera u polunelson. To je rvački zahvat, ukoliko niste znali, kad nekome
stegneš kragnu i daviš ga do smrti, ako ti je baš stalo. I skočio sam.
Bacio sam se na njega kao prokleti panter.
"Prekini, Holdene", rekao je Stredleter. Njemu nije bilo do zezanja.
Brijao se i sve. "Šta hoćeš - da otfikarim prokletu glavu ili nešto?"
Ali nisam ga pustio. Pošteno sam primenio taj polunelson na njemu.
"Oslobodi se iz moje mengele", rekoh.
"Isuse Hriste!" Spustio je brijač, naglo trgnuo rukama i nekako razbio
moj zahvat. On je veoma snažan tip. Ja sam veoma slab tip. "A sad dosta tih
gluposti!" rekao je. Nastavio je da se brije, sve ispočetka. Uvek se dvaput
brijao, da bi čarobno izgledao. Tim govnjivim brijačem.
"S kojom imaš sudar ako nije Ficdžeraldova?" upitah. Ponovo sam seo
na lavabo pored njega. "Sa onom malom Filis Smit?"
"Ne. Trebalo je, ali propali su nam neki dogovori. Sad sam odvojio
cimerku Bad Touve devojke... Ej, zaboravio sam da ti kažem. Ona te zna."
"Ko to?" rekoh.
"Moja riba."
"Je l'?" rekoh. "Kako se zove?" Baš me zainteresovalo.
"Samo da se setim... Aha. Džin Galager."
Ljudi moji, samo što nisam pao mrtav kad sam ga čuo.
"Džejn Galager", rekoh. Čak sam se digao s lavaboa kad sam ga čuo.
Samo što nisam pao mrtav, kunem se. "Naravno da je znam. U suštini, živeli
smo vrata do vrata pretprošlog leta. Imala je tog ogromnog pinč-dobermana.
Tako sam je i upoznao. Njen ker je stalno zalazio u naše..."
"Stojiš mi na svetlu, Holdene", rekao je Stredleter. "Moraš li baš tu da
stojiš?"
Ljudi moji, kako sam se uzbudio. Bez zezanja.
"Gde je ona?" upitah. "Trebalo bi da siđem i pozdravim je ili nešto.
Gde je? U aneksu?"
"Aha."
"Kako to da me spomenula? Gde ide, u B. M.? Govorila je da će možda
tamo. Govorila je i da će možda u Šipli. Kako to da me spomenula?" Baš
sam se uzbudio. Najozbiljnije.
"Isuse, otkud bih ja znao? Diži se, hoćeš li? Sediš mi na peškiru", rekao
je Stredleter. Sedeo sam na njegovom idiotskom peškiru.
"Džejn Galager", rekoh. Nikako da dođem sebi. "Isuse Hriste."
Stari Stredleter je mazao kosu briljantinom. Mojim briljantinom.
"Ona je igračica", rekoh. "Balet i ostalo. Vežbala je po dva sata svakog
dana, po najgoroj vrućini i svemu. Bojala se samo da joj to ne pokvari noge -
da postanu onako mišićave, znaš. Stalno sam s njom igrao čekers."
"Šta si stalno igrao s njom?"
"Čekers."
"Čekers, Isuse!"
"Aha. Ona nikad nije pomerala svoje kraljeve. Šta je radila - kad god
dobije kralja, nije ga pomerala. Samo bi ga ostavila u zadnjem redu. Sve
svoje kraljeve postrojila bi u zadnjem redu. Nikad nije igrala s njima.
Jednostavno joj se sviđalo kako izgledaju kad su svi zajedno u zadnjem
redu."
Stredleter je ćutao. Mnoge ljude uopšte ne interesuju takve stvari.
"Njena majka je bila u istom klubu kao i mi", rekoh. "Ponekad sam
igračima nosio pribor za golf, da zaradim nešto. Nosio sam i njenoj majci
nekoliko puta. Trebalo joj je oko sto sedamdeset udaraca za devet rupa."
Stredleter jedva da je slušao. Češljao je svoje čarobne uvojke.
"Trebalo bi da siđem, bar da je pozdravim", rekoh.
"Pa što ne odeš?"
"Evo sad ću, za minut."
Ponovo je počeo da pravi razdeljak. Trebalo mu je jedno sat vremena
da se očešlja.
"Njeni su se razveli. Majka joj se preudala za nekog alkosa", rekoh. "Za
nekog mršavog tipa sa dlakavim nogama. Sećam ga se. Stalno je šetao u
gaćama. Džejn mi je rekla da je on navodno neki dramski pisac ili nešto, ali
sve što sam ja video bilo je kako loče i sluša svaku prokletu emisiju krimidrama
na radiju. I kako jurca go-golcat po prokletoj kući. Onako pred Džejn
i sve."
"Je l'?" reče Stredleter. To ga je već zainteresovalo. Kako alkos jurca
go-golcat po kući, i to pred Džejn. Stredleter je bio krajnje seksualno
nastrojen skot.
"Imala je bezvezno detinjstvo, najozbiljnije."
To ga već nije interesovalo. Interesovao ga je samo neki žešći seks ili
nešto.
"Džejn Galager. Isuse." Nikako mi nije izlazila iz glave. Baš nikako.
"Trebalo bi da siđem, bar da je pozdravim."
"Zašto, kog đavola, ne odeš, umesto što to stalno ponavljaš?" reče
Stredleter.
Prišao sam prozoru, ali ništa se nije videlo kroz njega jer je bio sav
zamagljen od pare u kupatilu.
"Nisam trenutno raspoložen", rekoh. I nisam bio. Treba biti posebno
raspoložen za takve stvari. "Mislio sam da je otišla u Šipli. Ubeđen sam bio
da je otišla u Šipli." Hodao sam malo po kupatilu. Nisam imao šta drugo da
radim. "Je l' joj se dopala utakmica?"
"Aha, mislim. Ne znam."
"Je l' ti rekla da smo stalno igrali čekers ili nešto?"
"Ne znam. Isuse, tek sam je upoznao", reče Stredleter. Konačno je
očešljao svoju čarobnu kosu. Sklanjao je svoj govnjivi toaletni pribor.
"Slušaj. Pozdravi je od mene, hoćeš?"
"Važi", reče Stredleter, ali znao sam da verovatno neće. Uzmite tako
nekog tipa kao što je Stredleter, takvi nikad ne prenose vaše pozdrave
drugima.
Vratio se u sobu, a ja ostao još malo u kupatilu, razmišljajući o staroj
Džejn. Onda sam se i ja vratio u sobu.
Stredleter je vezivao kravatu pred ogledalom kad sam ušao. Provodio je
pola života pred ogledalom, ako ne i više. Seo sam u fotelju i malo ga kao
posmatrao.
"Ej", rekoh. "Nemoj da joj kažeš da su me izbacili."
"Važi."
To je bila dobra stvar kod Stredletera. Nisi morao da mu objašnjavaš
svaku prokletu sitnicu, kao Ekliju. Uglavnom, mislim, zato što nije bio
preterano zainteresovan. Baš zato. S Eklijem je bilo drukčije. Taj skot je
svuda zabadao nos.
Obukao je moj karirani sako.
"Isuse, potrudi se da ga ne razvučeš preko čitave sobe", rekoh. Obukao
sam ga možda dvaput pre toga.
"Ne brini. Gde su, kog đavola, moje cigarete?"
"Na stolu." Nikad nije znao gde je šta ostavio. "Ispod tvog šala."
Gurnuo ih je u džep sakoa - u džep mog sakoa.
Najednom sam okrenuo štitnik one lovačke kape napred, za promenu.
Najednom je počela da me hvata kao neka nervoza. Ja sam prilično nervozan
tip. "Slušaj, gde ćeš da je vodiš?" upitah ga. "Znaš li gde ćeš?"
"Ne znam. U Njujork, ako stignemo. Uzela je izlaz samo do pola deset,
Isuse."
Nije mi se dopao način na koji je to izgovorio, pa mu rekoh:
"Verovatno nije znala koliko si neodoljiv i šarmantan. Da je znala,
verovatno bi uzela izlaz do pola deset ujutru."
"Živa istina", reče Stredleter. Teško je bilo uzdrmati ga. Bio je suviše
umišljen. "Nego, pustimo sad zezanje. Uradi mi taj sastav", rekao je.
Obukao je kaput i bio spreman da krene. "Ne moraš nešto da se polomiš oko
toga, samo neka bude žešće opisno. Važi?"
Nisam mu odgovorio. Nije mi bilo do toga. Samo sam rekao: "Pitaj je
da li još drži sve kraljeve u zadnjem redu."
"Važi", rekao je Stredleter, ali znao sam da neće. "Uživaj." Izleteo je iz
sobe, tresnuvši vratima.
Ostao sam da sedim još nekih pola sata pošto je otišao. Mislim, samo
sam sedeo u fotelji, ništa nisam radio. Stalno sam mislio na Džejn i kako
Stredleter ima sudar sa njom i sve. Takva me nervoza spopala od toga da
sam gotovo poludeo. Rekao sam vam već koliko je taj skot Stredleter bio
opsednut seksom.
Iznenada, Ekli je opet upao u sobu, kroz proklete zavese oko tuša,
naravno. Prvi put u mom idiotskom životu bilo mi je istinski drago što ga
vidim. Skrenuo mi je misli na drugu stranu.
Muvao se po sobi sve negde do večere, pričajući o svim tipovima koje
ne podnosi u Pensiju, cedeći usput ogromnu bubuljicu na bradi. Nije se čak
ni poslužio maramicom. U svakom slučaju, nikad ga nisam video da je
upotrebljava.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

7 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 5:50 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
5
U Pensiju smo subotom uveče uvek dobijali isto jelo. To je kao trebalo
da bude posebna čast, jer su nam davali biftek. Kladio bih se u hiljadu dolara
da su to radili samo zato što mnogi roditelji dolaze nedeljom u posetu, pa je
stari Tarmer verovatno zamišljao da će svaka majka pitati svog zlatnog
sinčića šta je prethodnog dana večerao, a onda će on reći: "Biftek". Kakva
prevara. Trebalo je videti te bifteke. Nešto malo, tvrdo i suvo, jedva je
moglo da se seče. Uz te bifteke smo uvek dobijali neki zgrudvani pire od
krompira, a za dezert 'Braon Beti', neki kolač od jabuka koji niko nije jeo,
osim možda onih klinaca iz nižih razreda što nisu ni znali za bolje - i likova
kao što je Ekli, koji sve jedu.
Lepo je bilo, ipak, kad smo izašli iz sale za ručavanje. Napadalo je bar
deset santimetara snega i vejalo je kao ludo. Bilo je neviđeno lepo i svi smo
počeli da se grudvamo i jurcamo na sve strane. Vrlo detinjasto, ali svi su
istinski uživali u tome.
Nisam izlazio s nekom devojkom ili negde, pa smo ja i taj moj drugar,
Mel Brosar, član rvačke ekipe, rešili da odemo autobusom do Edžerstauna i
tamo uzmemo po hamburger i možda odgledamo neki glupi film. Ni ja ni on
nismo bili raspoloženi da zaglavimo čitavu noć u sobi. Pitao sam Mela ima li
nešto protiv da i Ekli pođe sa nama. Pitao sam to zato što Ekli nikad ništa
nije radio subotom uveče, samo je sedeo u sobi i cedio bubuljice ili nešto.
Mel je rekao da nema ništa protiv, ali nije bio oduševljen tom idejom. Nije
baš obožavao Eklija. Sve u svemu, obojica smo otišli gore u sobe da se
spremimo i sve i, dok sam obuvao kaljače i ostalo, doviknuo sam Ekliju
hoće li u bioskop. Lepo je mogao da me čuje kroz one zavese oko tuša, ali
nije odmah odgovorio. Takvi tipovi mrze da vam odmah odgovore. Najzad
se pojavio, kroz proklete zavese, stao na ivicu tuš-kade i pitao ko sve ide
osim mene. Uvek je morao da zna ko sve ide. Kunem se, kad bi taj tip
doživeo negde brodolom, a ti ga spaseš prokletim čamcem, obavezno bi
pitao ko vesla u čamcu pre nego što bi ušao. Rekao sam mu da ide i Mel
Brosar.
"Taj kreten..." rekao je. "U redu. Pričekaj malo." Bilo je kao da ti čini
ne znam kakvu uslugu.
Trebalo mu je jedno pet sati da se spremi. Dok sam ga čekao, otvorio
sam prozor i napravio grudvu. Sneg je bio odličan za grudve. Ali nisam je
bacio na nešto. Krenuo sam bio da je bacim. Na auto koji je bio parkiran s
druge strane ulice. Ali predomislio sam se. Automobil je izgledao tako lep i
beo. Onda sam krenuo da je bacim na hidrant, ali i on je izgledao previše lep
i beo. Na kraju je uopšte nisam bacio. Samo sam zatvorio prozor i šetao s
grudvom po sobi, stiskajući je da bude što tvrđa. Malo kasnije, još sam je
imao kad smo ja, Brosar i Ekli ušli u autobus. Vozač je otvorio vrata i
naterao me da je bacim. Rekao sam mu da neću nikoga da gađam, ali nije mi
verovao. Ljudi nikad ne veruju kad im nešto kažete.
Brosar i Ekli su već gledali film koji se davao pa smo samo uzeli
hamburgere i malo igrali flipere, a onda se vratili autobusom u Pensi. Nije
mi bilo preterano žao što nisam gledao film. To je izgleda bila neka
komedija, s Keri Grantom i ostalim fazonima. Osim toga, bio sam već
jednom u bioskopu s Eklijem i Brosarom. Obojica su se smejali kao hijene
stvarima koje nisu bile čak ni smešne. Nije mi prijalo ni da sedim u bioskopu
pored njih.
Bilo je tek petnaest do devet kad smo se vratili u Pensi. Stari Brosar je
bio zaluđen za bridž pa je otišao da iskopa neko društvo za partiju. Ekli se
usidrio u mojoj sobi, tek onako, za promenu. Samo, umesto da sedne na
naslon Stredleterove fotelje, legao je ovog puta na moj krevet, s licem nasred
mog jastuka i svega. Počeo je da govori onim monotonim glasom, cedeći
usput sve one bubuljice. Uputio sam bar hiljadu aluzija da ga se otarasim, ali
ništa nije vredelo. Samo je i dalje tupio tim stravično monotonim glasom,
sve o istoj ribi s kojom je kao imao seksualni odnos prethodnog leta. Pričao
mi je već milion puta o tome, i svaki put je bilo drukčije. Čas joj ga davao u
'bjuiku' nekog rođaka, čas ga je primala ispod nekog nadvožnjaka. Sve su to
bile obične gluposti, naravno. Ako je iko bio nevin, to je bio on. Sumnjam
čak da je ikad pipnuo neku devojku. Sve u svemu, na kraju sam morao da
budem otvoren i kažem mu kako treba da napišem sastav za Stredletera i da
je poželjno da se izgubi već jednom iz sobe kako bih mogao da se
koncentrišem. Najzad je to i uradio, ali mu je, po običaju, trebalo dosta
vremena za to. Kad je otišao, obukao sam pidžamu i bade-mantil, stavio onu
lovačku kapu na glavu i počeo da pišem sastav.
Problem je bio što nisam mogao da se setim neke sobe ili kuće ili
nečega što bih opisao na način kako je to Stredleter tražio. Nisam baš lud za
opisivanjem nekih kuća ili soba. I tako, napisao sam nešto o rukavici za
bezbol moga brata Elija. Bila je vrlo zgodna za opisivanje. Najozbiljnije.
Moj brat Eli imao je tu bezbol-rukavicu za levu ruku. Bio je levak. Ta
rukavica je bila zgodna za opisivanje zato što su svuda po njoj - po prstima i
svuda preko nje - bile ispisane pesme. I to zelenim mastilom. Ispisao ih je po
njoj da bi imao nešto za čitanje kad je u polju, dok još niko ne tuče loptu.
Sada je mrtav. Dobio je leukemiju i umro kad smo živeli u Mejnu, 18. jula
1946. Sigurno bi vam se dopao. Bio je dve godine mlađi od mene, ali bar pedeset
puta inteligentniji. Bio je stravično pametan. Njegovi nastavnici su
uvek pisali majci pisma o tome kakvo je zadovoljstvo imati u razredu dečaka
kao što je Eli. A to nisu bile prazne priče. Tako su i mislili. Ali stvar nije
samo u tome što je bio najpametniji u porodici. Bio je i najbolji, po mnogo
čemu. Nikada se nije ni na koga ljutio ili nešto. Kažu da se riđokosi ljudi
vrlo lako naljute, ali kod Elija to nije bio slučaj, iako je imao upadljivo
crvenu kosu. Reći ću vam kakvu je crvenu kosu imao. Počeo sam da igram
golf već u desetoj godini. Sećam se, jednog leta kad mi je bilo oko dvanaest,
baš kad sam lansirao lopticu i sve, najednom sam kao osetio da ću, ako se
okrenem, videti Elija. Osvrnuo sam se i, naravno, sedeo je na svom biciklu
iza ograde - oko čitavog terena bila je ograda - sedeo je tamo, jedno sto
metara iza mene, gledajući me kako igram. Takvu je crvenu kosu imao.
Ljudi moji, stvarno je bio dobar klinac. Ponekad bi se toliko zasmejao
nečemu što bi mu palo na pamet za stolom, usred večere, da je gotovo padao
sa stolice. Bilo mi je samo trinaest godina, i hteli su da me vode kod
psihologa jer sam porazbijao sve prozore na garaži. Ne krivim ih. Ozbiljno.
Te noći kada je umro, spavao sam u garaži i pesnicom polupao sve proklete
prozore na njoj, tek tako. Pokušao sam čak da polupam i prozore na 'karavanu'
koji smo imali tog leta, ali mi je šaka već bila slomljena i sve, pa
nisam mogao. Bilo je veoma glupo uraditi tako nešto, priznajem, ali jedva da
sam uopšte znao šta radim, a vi niste poznavali Elija. Šaka me i sada
ponekad boli, kad pada kiša ili nešto, i ne mogu više da stegnem pesnicu -
onako čvrsto, mislim - ali nisam preterano zabrinut zbog toga. Ionako ne
nameravam da budem neki prokleti hirurg ili violinista ili ne znam šta.
Sve u svemu, o tome sam napisao Stredleterov sastav. O Elijevoj
rukavici za bezbol. Slučajno sam je imao tu, u koferu, pa sam je izvadio i
prepisao pesme koje su bile ispisane po njoj. Sve što je trebalo da uradim
bilo je da promenim Elijevo ime, tako da niko ne zna da je on bio moj brat a
ne Stredleterov. Nisam bio preterano oduševljen što to radim, ali nisam
mogao da se setim ničega tako zgodnog za opisivanje. Osim toga, nekako mi
se dopalo da pišem o tome. Trebalo mi je oko sat vremena, jer sam morao da
upotrebim izakanu Stredleterovu mašinu koja mi je svaki čas zapinjala.
Nisam upotrebio moju zato što sam je pozajmio jednom učeniku iz druge
sobe.
Bilo je oko pola jedanaest, mislim, kada sam završio. Nisam bio nešto
umoran pa sam malo gledao kroz prozor. Napolju nije više padao sneg, ali se
odnekud povremeno čuo zvuk automobila koji je neko uzalud pokušavao da
pokrene. Čulo se i kako stari Ekli hrče u svojoj sobi. Lepo se čulo kroz one
zavese oko tuša. Imao je probleme sa sinusima pa je teško disao u snu. Taj
lik je imao sve živo. Bolesne sinuse, bubuljice, kvarne zube, zadah iz usta,
kvrgave nokte. Čovek je morao pomalo i da žali tog suludog skota.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

8 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 6:05 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
6
Neke stvari se teško pamte. Razmišljam sad o Stredleterovom povratku
posle izlaska sa Džejn. Mislim, ne mogu tačno da se setim šta sam radio kad
sam čuo njegove idiotske korake u hodniku. Verovatno sam i dalje gledao
kroz prozor, ali ne mogu da se setim, kunem se. Bio sam stravično zabrinut,
eto zašto. Kada istinski brinem zbog nečega, nije mi do zezanja. Moram čak
i u klozet da odem kad sam zabrinut zbog nečega. Ali ne idem. Suviše sam
zabrinut da bih odlazio. Neću da prekidam svoju brigu odlaženjem. I vi biste
bili zabrinuti da ste znali Stredletera. Izašao sam nekoliko puta zajedno sa
tim skotom na sudar s devojkama i znam o čemu govorim. Bio je
beskrupulozan. Najozbiljnije.
Sve u svemu, hodnik je bio popločan linoleumom i lepo sam čuo
njegove glupe korake usmerene ka sobi. Ne sećam se čak ni gde sam sedeo
kad je ušao - kraj prozora, ili možda u fotelji. Kunem se, ne mogu da se
setim.
Ušao je kukajući kako je hladno napolju. Onda je rekao: "Gde su,
dođavola, ostali? Ovde je kao u mrtvačnici." Nisam se čak ni potrudio da mu
odgovorim. Ako je bio toliko glup da ne shvati da je subota veče i da su svi
napolju, ili spavaju, ili su otišli kućama za vikend, nisam hteo da se polomim
objašnjavajući mu. Počeo je da se svlači. Nije ni pomenuo Džejn. Ni jednom
reči. Nisam ni ja. Samo sam ga posmatrao. Sve što je rekao bilo je hvala što
sam mu pozajmio moj karirani sako. Okačio ga je na vešalicu i ostavio u
plakar.
A onda, dok je razvezivao kravatu, upitao me da li sam napisao taj
prokleti sastav za njega. Rekao sam mu da je tamo na njegovom prokletom
krevetu. Prišao je i čitao ga, otkopčavajući košulju. Stajao je tako i nešto se
kao tapšao po golim grudima i stomaku, s nekim osobito glupim izrazom na
licu. Večito se tapšao po stomaku ili grudima. Bio je ludo zaljubljen u sebe.
Najednom je rekao: "Isuse. Ovo je o prokletoj rukavici za bezbol."
"Pa šta?" rekao sam. Mrtav hladan.
"Kako to misliš pa šta? Rekao sam ti da mora da bude o prokletoj sobi
ili kući ili nečemu."
"Rekao si da treba da bude opisno. Kakva je sad razlika ako je o
rukavici za bezbol?"
"Dođavola." Bio je užasno ljut. Stvarno je pobesneo. "Ti sve uvek radiš
naopako." Pogledao me. "Nije čudo što te izbacuju zauvek odavde", rekao
je. "Nisi u stanju da uradiš ni jednu jedinu stvar kako valja. Ozbiljno ti
kažem. Ni jednu jedinu stvar."
Stredleter me i dalje šaketao u rame. Uzeo je bio četkicu za zube, pa je
premostio u usta. "Šta ste radili?" upitah. "Jesi li joj ga strpao u tim
prokletim Benkijevim kolima?" Glas mi je toliko drhtao da je već bilo
odvratno.
"Kakvi su to izrazi? Hoćeš li da ti isperem usta sapunom?"
"Jesi li?"
"To je profesionalna tajna, dečko."
Onog što je usledilo ne sećam se baš dobro. Znam samo da sam se
digao s kreveta, kao da sam krenuo dole u kupatilo ili negde, a onda sam
pokušao da ga tresnem, svom snagom, pravo u onu četkicu u njegovim
ustima, tako da mu razvali prokleto grlo. Ali, promašio sam. Nisam je ni
zakačio. Uspeo sam samo da ga kresnem po glavi, sa strane ili negde.
Verovatno ga je malo i zabolelo, mada ne koliko sam ja želeo. Verovatno bi
ga gadno zabolelo, ali uradio sam to desnom rukom, a ne mogu baš da
stegnem pesnicu tom rukom. Zbog one povrede o kojoj sam vam pričao.
Sve u svemu, sećam se da sam posle toga ležao na prokletom podu, a
on mi je sedeo na grudima, sav crven u licu. U stvari, navalio se prokletim
kolenima na moje grudi, a bio je težak čitavu tonu. Ščepao me i za zglavke
na rukama, tako da nisam mogao ponovo da ga mlatnem. Ubio bih ga,
kunem se.
"Koji ti je đavo?" ponavljao je, a njegovo glupo lice postajalo je sve
crvenije i crvenije.
"Skloni ta odvratna kolena s mojih grudi", govorio sam. Gotovo sam
urlao. "Skloni se kad ti govorim, degenu odvratni."
Ali nije se sklonio. Samo me i dalje držao za ruke, a ja mu govorio da
je kreten i sve, jedno deset sati. Ne mogu više da se setim šta sam mu sve
govorio. Rekao sam mu kako misli da može da ga strpa svakom ko mu
padne na pamet. Rekao sam mu da ga čak i ne zanima da li devojka drži sve
svoje kraljeve u zadnjem redu ili ne, i da ga to ne zanima zato što je prokleti
degenerisani moron. Mrzeo je kad mu se kaže da je moron. Svi moroni mrze
kad im se kaže da su moroni.
"Umukni već jednom, Holdene", rekao je, onako velikog glupog
crvenog lica. "Umukni već jednom."
"Ne znaš čak ni da li se ona zove Džejn ili Džin, moronu moronski!"
"Umukni već jednom, Holdene - opominjem te", rekao je. Baš sam ga
izludeo. "Raspaliću te ako ne umukneš."
"Sklanjaj ta odvratna moronska kolena s mojih grudi."
"Hoćeš li da umukneš ako te pustim?" Nisam se potrudio da mu
odgovorim. Ponovio je pitanje: "Holdene, hoćeš li da umukneš ako te
pustim?"
"Da."
Digao se s mene, pa sam i ja ustao. Grudi su me gadno bolele od
njegovih odvratnih kolena. "Ti si odvratni glupi degenerisani moron", rekao
sam.
To ga je stvarno razbesnelo. Pripretio mi je svojim velikim glupim
prstom ispred lica. "Holdene, opominjem te. Poslednji put. Ako ne umukneš
već jednom, stvarno ću..."
"Zašto bih?" rekoh - bukvalno sam vikao. "U tome i jeste problem sa
svim moronima kao što si ti. Nikada nećete da raspravite stvari. Po tome se i
vidi ko je moron. Oni nikada neće da rasprave stvari na inteligen..."
Onda me stvarno raspalio, i samo znam da sam se ponovo našao na
podu. Ne sećam se da li me nokautirao, ali mislim da nije. Prilično je teško
nokautirati nekog, osim u prokletim filmovima. Ali nos mi je krvario na sve
strane. Kad sam pogledao naviše, stari Stredleter je bukvalno stajao na meni.
Pod rukom je imao svoj prokleti toaletni pribor. "Zašto, dođavola, ne
umukneš kad ti govorim?" rekao je. Prilično je nervozno delovao. Verovatno
se prepao da mi je pukla lobanja ili nešto kad sam tresnuo na pod. Šteta što
nije. "Sam si, dođavola, tražio", rekao je. Ljudi moji, baš je zabrinuto
izgledao.
Nisam se trudio da ustanem. Samo sam ležao neko vreme na podu i
govorio mu da je degenerisani moron. Toliko sam bio besan da sam
bukvalno urlao.
"Slušaj. Idi operi lice", rekao je Stredleter. "Čuješ li me?"
Rekao sam mu neka opere on svoje moronsko lice - što je bilo prilično
detinjasto, ali bio sam užasno besan. Rekao sam mu da ga strpa usput gđi
Šmit, kada pođe u kupatilo. Gđa Šmit je bila žena našeg domara. Imala je
oko šezdeset pet godina.
Ostao sam na podu sve dok nisam čuo kako Stredleter zatvara vrata i
odlazi hodnikom prema kupatilu. Zatim sam ustao. Nigde nisam mogao da
nađem onu prokletu lovačku kapu. Najzad sam je našao. Bila je pod
krevetom. Stavio sam je na glavu i okrenuo dobri stari štitnik naopako, kako
se meni sviđa, a onda prišao ogledalu da pogledam svoje idiotsko lice.
Toliko krvi nikada još niste videli u životu. Sva su mi usta bila krvava,
brada, pa čak i pidžama i bade-mantil. To me delimično uplašilo, a
delimično me fasciniralo. Sva ta krv i ostalo - izgledalo je kao da sam neki
surov tip. Samo sam se možda dvaput tukao u životu i oba puta dobio sam
batine. Nisam baš neki surov tip. Ja sam pacifista, ako baš hoćete da znate.
Nešto mi je govorilo da je stari Ekli verovatno čuo čitavu frku i da je
budan. I tako sam prošao kroz zavese od tuša u njegovu sobu, tek da vidim
šta kog đavola radi. Gotovo nikada nisam odlazio u njegovu sobu. Unutra se
uvek osećao neki čudan zadah, jer je bio tako aljkav u svojim ličnim
navikama.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

9 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 6:06 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
7
Kroz zavese oko tuša dopiralo je nešto malo svetlosti iz naše sobe i
mogao sam da ga vidim kako leži na krevetu. Ubeđen sam bio da je sasvim
budan. "Ekli?" rekoh. "Jesi li budan?"
"Aha."
Bilo je prilično mračno. Stao sam na nečiju cipelu i zamalo poljubio
patos. Ekli se kao pridigao na krevetu i podbočio se rukom. Lice mu je bilo
debelo premazano nekim belilom, zbog bubuljica. Sablasno je izgledao u
mraku. "Šta kog đavola radiš, a?" rekoh.
"Kako to misliš, šta kog đavola radim? Pokušavao sam da zaspim kad
ste vas dvojica krenuli da galamite. Zbog kog ste se đavola tukli, a?"
"Gde je svetlo?" Nisam mogao da nađem svetlo. Klizio sam rukom
preko čitavog zida.
"Šta će ti svetlo?... Tu ti je pored ruke."
Najzad sam našao prekidač. Ekli je podigao ruku da mu svetlost ne bije
u oči.
"Isuse!" rekao je. "Šta ti se, kog đavola, desilo! Mislio je na svu onu
krv i ostalo.
"Zakačio sam se malo sa Stredleterom", rekoh. Onda sam seo na pod.
Nikada nisu imali neke stolice u sobi. Pojma nemam šta su, kog đavola,
uradili sa stolicama. "Slušaj", rekoh, "jesi li raspoložen za partiju kanaste?"
Bio je zaluđen za kanastu.
"Isuse, pa ti još uvek krvariš. Bolje stavi nešto na to."
"Prestaće. Slušaj. Hoćeš li da odigramo jednu kanastu ili nećeš?"
"Kanastu, Isuse. Znaš li ti uopšte koliko je sati?"
"Nije kasno. Tek je možda oko jedanaest, pola dvanaest."
"Tek!" reče Ekli. "Slušaj. Moram rano da ustanem za jutarnju misu,
čoveče. Vas dvojica krenete da se derete i mlatite usred... Nego, zbog kog
ste se đavola potukli?"
"Duga je to priča. Neću da te zamaram, Ekli. Za tvoje dobro", rekoh.
Nikada nisam razgovarao o ličnim stvarima s njim. Pre svega, bio je čak i
gluplji od Stredletera. Stredleter je bio pravi pravcati genije za Eklija. "Ej",
rekoh, "mogu li da spavam u Ilajevom krevetu noćas? On se ne vraća do
sutra uveče, zar ne?" Dobro sam znao da se ne vraća. Haj je gotovo svakog
vikenda odlazio kući.
"Otkud ja znam kada se on vraća?" reče Ekli.
Ljudi moji, baš me nervirao. "Kako to misliš - otkud ti znaš kad se on
vraća? Nikad se ne vraća do nedelje uveče, zar ne?"
"Jeste, ali čoveče, ne mogu ja da puštam svakog kome to padne na
pamet da spava u njegovom prokletom krevetu."
To me oborilo. Pridigao sam se s mesta gde sam sedeo na podu i
potapšao ga po ramenu. "Pravi si princ, Ekli-sinko", rekoh. "Zar nisi znao?"
"Ne, ozbiljno - ne mogu ja da puštam svakoga da spava..."
"Pravi si pravcati princ. Ti si džentlmen i školovan čovek, sinko",
rekoh. Stvarno je i bio. "Da nemaš slučajno neku cigaretu? Kaži 'nemam', da
ne padnem mrtav."
"Pa i nemam, ako te zanima. Slušaj, zbog kog ste se đavola potukli?"
Nisam mu odgovorio. Samo sam ustao, otišao do prozora i pogledao
napolje. Odjednom sam se osetio tako usamljen. Gotovo sam poželeo da me
nema.
"Zbog kog ste se đavola potukli, a?" rekao je Ekli, jedno pedeseti put.
Stvarno je postao dosadan.
"Zbog tebe", rekoh.
"Zbog mene, čoveče."
"Aha. Branio sam tvoju prokletu čast. Stredleter je rekao da si loš
karakter. Nisam mogao da ignorišem takve izjave."
To ga je uzbudilo. "To je rekao? Bez zezanja? Stvarno je to rekao?"
Rekao sam mu da se samo šalim, a onda sam prišao i legao na Ilajev
krevet. Ljudi moji, kako sam se bedno osećao. Osećao sam se tako prokleto
usamljen.
"Ova soba smrdi", rekoh. "Čak dovde se osećaju tvoje čarape. Zar ih
nikada ne nosiš na pranje?"
"Ako ti se ne sviđa, znaš već šta možeš da uradiš", rekao je Ekli.
Izuzetno duhovit lik, zaista. "Kako bi bilo da ugasiš prokleto svetlo?"
Ali nisam ga odmah ugasio. Samo sam i dalje ležao na tom Ilajevom
krevetu i mislio na Džejn i sve. Pomisao na nju i Stredletera parkirane negde
u tim debelguzim Ed Benkijevim kolima totalno me izluđivala. Svaki put
kad pomislim na to, dolazilo mi je da skočim kroz prozor. Stvar je u tome
što vi ne znate ko je Stredleter. Ja sam znao. U Pensiju su svi samo pričali
kako stalno imaju seksualne odnose sa devojkama - kao Ekli, na primer - ali
stari Stredleter je to stvarno i radio. Lično sam poznavao bar dve devojke
koje je on sredio. Živa istina.
"Pričaj mi malo o svom fascinantnom životu, Ekli-sinko", rekoh.
"Kako bi bilo da ugasiš prokleto svetlo? Moram da ustanem za jutarnju
misu."
Ustao sam i ugasio ga, ako je to bilo ono što će ga usrećiti. Onda sam
ponovo, legao na Ilajev krevet.
"Šta ćeš da radiš - da spavaš u Ilajevom krevetu?" reče Ekli. Ljudi moji,
stvarno je bio neviđeno gostoljubiv.
"Možda. A možda i neću. Ne sekiraj se zbog toga."
"Ne sekiram se. Samo, stvarno ne bih voleo da se Ilaj iznenada pojavi i
nađe nekog..."
"Opusti se. Neću da spavam ovde. Neću da zloupotrebim tvoje prokleto
gostoprimstvo."
Nekoliko minuta kasnije, hrkao je kao lud. Svejedno sam ostao da
ležim u mraku, pokušavajući da ne mislim na Džejn i Stredletera u tim
prokletim Ed Benkijevim kolima. Ali to je bilo gotovo nemoguće. Problem
je bio u tome što sam znao Stredleterovu tehniku. To je samo pogoršavalo
čitavu stvar. Jednom smo izašli zajedno, baš u Ed Benkijevim kolima, i
Stredleter je bio pozadi, sa svojom devojkom, a ja napred sa mojom. Kakvu
je tehniku taj tip imao! Šta je radio - počeo je da sluđuje svoju devojku tim
vrlo tihim, iskrenim glasom - kao da nije samo vrlo zgodan tip, već i vrlo fin,
iskren mladić. Samo što nisam povratio slušajući ga. Njegova devojka je
stalno ponavljala: "Nemoj - molim te. Molim te, nemoj. Molim te." Ali stari
Stredleter je samo nastavio da je sluđuje tim glasom a la Abraham Linkoln,
kao iskrenim i sve, i na kraju je na zadnjem sedištu zavladala stravična
tišina. Baš je bilo neprijatno. Ne verujem da je te večeri do kraja izveo stvar
sa tom devojkom, ali bio je prokleto blizu. Prokleto blizu.
Dok sam tako ležao i trudio se da ne mislim, čuo sam kako se Stredleter
vraća iz kupatila i ulazi u našu sobu. Lepo se čulo kako sklanja svoj odvratni
toaletni pribor i sve, i kako otvara prozor. Bio je lud za svežim vazduhom.
Zatim je, nešto kasnije, ugasio svetlo. Nije čak ni pogledao naokolo da vidi
gde sam.
Čak je i napolju na ulici bilo depresivno. Nisu se više čuli čak ni
automobili. Počeo sam da se osećam tako bedno i usamljeno da sam čak
poželeo da probudim Eklija.
"Ej, Ekli", rekoh, kao nekim šapatom, da me Stredleter ne čuje kroz one
zavese oko tuša.
Ali Ekli me nije čuo.
"Ej, Ekli!"
I dalje me nije čuo. Spavao je kao top.
"Ej, Ekli!"
To je već čuo, nema dileme.
"Šta je tebi, čoveče?" rekao je. "Isuse, spavao sam."
"Slušaj. Šta je potrebno za stupanje u manastir?" upitao sam. Poigravao
sam se kao idejom da odem u neki. "Moraš li da budeš katolik i ostalo?"
"Naravno da moraš da budeš katolik. Kretenu, zar si me probudio samo
da bi me pitao glupa pita..."
"Ma samo ti spavaj. Ionako neću u manastir. Kakve sam sreće,
verovatno bih zaglavio u nekom sa sve pogrešnim monasima. Sve samim
glupim skotovima. Ili samo skotovima."
Kad sam to rekao, Ekli je najednom seo u krevetu. "Slušaj", kazao je.
"Uopšte me ne zanima šta govoriš o meni ili nečemu, ali ako misliš da praviš
sprdnju od moje proklete religije, Isuse..."
"Opusti se", rekoh. "Niko ne pravi sprdnju od tvoje proklete religije."
Ustao sam sa Ilajevog kreveta i pošao ka vratima. Nije mi se više ostajalo u
toj idiotskoj atmosferi. Usput sam, ipak, zastao, dohvatio Eklijevu ruku i
onako se teatralno rukovao s njim.
Povukao je svoju ruku. "Šta ti sad to znači?".
"Ništa. Samo sam hteo da ti zahvalim što si takav neviđeni princ, eto",
rekao sam to onim kao vrlo iskrenim glasom. "Laf si ti, Ekli-sinko, jesi li
svestan toga?"
"Budalo. Jednog dana neko će pošteno da te odalami po..."
Nisam se ni potrudio da ga saslušam. Zalupio sam prokleta vrata i
izašao na hodnik.
Svi su spavali, ili bili napolju, ili kod svojih kuća za vikend, i u hodniku
je bilo krajnje tiho i depresivno. Pred vratima Hofmana i Levija bila je
prazna kutija 'kolinos'-paste za zube, pa sam je šutirao mojom krznenom
papučom dok sam išao ka stepenicama. Šta sam smislio - smislio sam da
odem dole i vidim šta radi stari Mel Drosar. Ali iznenada sam se
predomislio. Iznenada, rešio sam šta da uradim - da odem bestraga iz
Pensija, još iste noći i sve. Mislim, da ne čekam do srede ili nešto.
Jednostavno mi se nije više ostajalo tu. Osećao sam se previše tužno i
usamljeno. I zato, šta sam rešio - rešio sam da uzmem sobu u nekom hotelu
u Njujorku - u nekom vrlo jeftinom hotelu i sve - i lepo se opustim do srede,
a onda se u sredu vratim kući, odmoran i lepo raspoložen. Pretpostavljao
sam da moji, pre možda utorka ili srede, verovatno neće dobiti pismo starog
Tarmera u kojem ih obaveštava da su me izbacili. Nisam hteo da odem kući
ili nešto pre nego što dobiju to pismo i temeljno ga svare. Nisam hteo da se
nađem tamo baš kad ga budu dobili. Moju majku lako spopadne histerija. U
suštini, uopšte nije loša kad nešto temeljno svari. Osim toga, trebao mi je
kao neki odmor, šta li. Živci su mi otkazali. Najozbiljnije.
Sve u svemu, eto šta sam rešio da uradim. I tako, vratio sam se u sobu i
upalio svetlo da se spakujem i sve. Dosta stvari sam već ranije spakovao.
Stredleter se nije čak ni probudio. Zapalio sam cigaretu i obukao se, a onda
popakovao stvari u one moje 'gledston'-kofere. Za to mi je trebalo oko dva
minuta. Stravično brzo pakujem.
Nešto me je malo izdeprimiralo pri tom pakovanju. Morao sam da
spakujem i te nove novcate klizaljke koje mi je majka bukvalno tek poslala.
To me stvarno izdeprimiralo. Lepo sam mogao da je vidim kako odlazi kod
'Spoldinga' i postavlja prodavcu mali milion nemogućih pitanja - a mene
ovde ponovo izbacuju. To me prilično rastužilo. Kupila mi je pogrešnu vrstu
klizaljki - hteo sam trkačke, a ona je kupila one za hokej - ali svejedno me
rastužilo. Kad god mi neko nešto pokloni, to se skoro uvek završi tako što
me rastuži.
Kad sam sve spakovao, onda sam kao prebrojao novac. Ne sećam se
tačno koliko sam imao, ali bio sam pun para. Baba mi je nedelju dana pre
toga poslala čitav štos novčanica. Imam tu babu koja je prilično galantna s
novcem. Nije joj više sve na broju - matora je kao Biblija - i stalno mi šalje
novac za rođendan, bar četiri puta godišnje. Sve u svemu, iako sam bio pun
para, smislio sam da bi mi još neka kinta uvek dobrodošla. Nikad se ne zna.
Šta sam uradio - prošao sam hodnikom i probudio Frederika Vudrafa,
učenika kome sam pozajmio pisaću mašinu. Pitao sam ga koliko bi dao za
nju. Bio je prilično imućan lik. Rekao je da ne zna. Rekao je da mu nije
posebno stalo da je kupi. Na kraju je ipak kupio. Koštala je oko devedeset
dolara, a on je za nju dao samo dvadeset. Bio je ljut što sam ga probudio.
Kad sam bio potpuno spreman da krenem, kad sam uzeo ta dva kofera i
sve, zastao sam pored stepeništa i bacio poslednji pogled niz prokleti hodnik.
Nešto sam kao plakao. Ne znam zašto. Stavio sam onu crvenu lovačku kapu
i okrenuo štitnik nazad, onako kako ja volim, a onda sam dreknuo iz sve
snage: "Knjavajte, moroni!" Kladim se da sam probudio sve živo na čitavom
spratu. Zatim sam se sjurio napolje. Neki kreten je pobacao ljuske od
kikirikija po stepeništu, i malo je falilo da skršim svoj suludi vrat.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

10 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 6:08 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
8
Bilo je suviše kasno da zovem taksi ili nešto, pa sam otpešačio sve do
stanice. Nije bilo mnogo daleko, ali je bilo užasno hladno, teško se hodalo
kroz sneg, a moji 'gledstoni' me do besvesti tukli po nogama. Ipak, uživao
sam nekako u svežem vazduhu i svemu. Jedini je problem bio što me od
hladnoće boleo nos i ono mesto ispod gornje usne gde me stari Stredleter
mlatnuo. Spljoštio mi je usnu o zube, pa je prilično bolelo. Ipak, bar su mi
uši bile prijatno tople. Ta kapa koju sam kupio imala je iznutra klapne za uši,
pa sam ih spustio - bilo mi je sasvim svejedno kako izgledam. Ionako nije
bilo nikog u blizini. Svi su već polagali.
Baš sam imao sreće kad sam stigao na stanicu, jer je trebalo čekati
samo desetak minuta na voz. Dok sam čekao, uzeo sam šaku snega i oprao
lice. Bilo je još dosta krvi po njemu.
Ja volim da putujem vozom, osobito noću kad su svetla upaljena i
prozori tako crni, a kroz vagon prolazi neki od onih tipova što prodaju kafu,
sendviče i časopise. Obično kupim sendvič sa šunkom i jedno četiri
časopisa. Kad putujem vozom noću, u stanju sam čak da pročitam neku od
onih glupih priča iz časopisa, a da usput ne povratim. Znate već. Jednu od
onih priča s masom lažnih, nemogućih likova isturene donje vilice, koji se
obavezno zovu Dejvid, i masom nemogućih devojaka koje se zovu Linda ili
Marša, koje tim Dejvidima večito pripaljuju neke proklete lule. Obično sam
u stanju da pročitam neku od tih bezveznih priča kad putujem vozom noću.
Ali ovog puta je bilo drukčije. Jednostavno nisam bio raspoložen za to.
Samo sam kao sedeo i ništa nisam radio. Osim što sam skinuo onu lovačku
kapu i nabio je u džep.
Odjednom, u Trentonu je ušla neka dama i sela pored mene. U suštini
je čitav vagon bio prazan, jer je bilo prilično kasno i sve, ali ona je sela baš
pored mene, umesto na neko prazno mesto, zato što je imala taj veliki kofer,
a ja sam sedeo odmah kod ulaza u vagon. Smestila je kofer nasred prolaza,
da kondukter i svi ostali mogu komotno da se sapliću o njega. Na sebi je
imala neke orhideje, kao da je bila na nekom svečanom koktelu ili negde.
Imala je jedno četrdeset ili četrdeset pet godina, mislim, ali odlično je
izgledala. Žene me bukvalno obaraju. Najozbiljnije. Ne mislim da sam
seksualno opsednut ili nešto - mada sam prilično napaljiv. Jednostavno ih
volim, to je sve. Večito ostavljaju svoje kofere nasred prolaza.
Sve u svemu, sedeli smo tako, i onda mi je najednom rekla: "Oprostite,
nije li to nalepnica škole u Pensiju?" Gledala je u moje kofere, gore na
pregradi.
"Jeste", rekoh. Bila je u pravu. Imao sam prokletu nalepnicu Pensija na
jednom od onih 'gledstona'.
"O, vi idete u Pensi?" rekla je. Imala je lep glas. Lep glas za telefon, u
suštini. Trebalo je da uvek nosi telefon sa sobom.
"Da, idem", rekoh.
"O, pa to je divno! Onda možda poznajete mog sina. Ernest Morou? On
ide u Pensi."
"Da, znam ga. Ide u moj razred."
Njen sin je bio nesumnjivo najveći kreten koji se ikad pojavio u
Pensiju, u čitavoj idiotskoj istoriji škole.
Večito je, posle tuširanja, išao po hodniku i šibao ljude mokrim
peškirom po dupetu. Eto kakav je to bio lik.
"O, baš mi je drago!" rekla je. Ali nimalo isfolirano. Samo je bila
ljubazna i sve. "Moraću da kažem Ernestu da smo se upoznali", rekla je.
"Smem li da vas pitam kako se zovete, dušo?"
"Rudolf Šmit", rekao sam. Nisam baš bio raspoložen da joj pričam
čitavu svoju biografiju. Rudolf Šmit je bio naš domar.
"Kako vam se sviđa Pensi?" upitala me.
"Pensi? Nije tako loš. Nije raj ili nešto, ali dobar je kao i većina škola.
Neki od profesora prilično savesno rade svoj posao."
"Ernest jednostavno obožava Pensi."
"To znam", rekoh. Onda sam počeo malo da je ložim. "On se
izvanredno prilagođava svemu. Ozbiljno. Hoću da kažem, on stvarno zna
kako da se prilagodi."
"Mislite?" rekla je. Delovala je strahovito zainteresovano.
"Ernest? Naravno", rekoh. Posmatrao sam je kako skida rukavice. Ljudi
moji, baš je šljaštila kamenjem.
"Maločas sam slomila nokat, kad sam izlazila iz taksija", rekla je.
Pogledala me i nešto se kao nasmešila. Imala je neviđeno lep osmeh.
Najozbiljnije. Većina ljudi teško da se uopšte osmehuje, ili samo bezvezno.
"Ernestov otac i ja ponekad brinemo zbog njega", rekla je. "Ponekad nam se
čini da nije previše druželjubiv."
"Kako to mislite?"
"Tako. On je vrlo osetljiv dečak. Nikada nije bio previše druželjubiv
kad su drugi dečaci u pitanju. Možda malo ozbiljnije gleda na stvari nego što
bi trebalo u njegovom uzrastu."
Osetljiv. To me stvarno dotuklo. Taj Morou je bio otprilike osetljiv kao
klozetska daska.
Pažljivo sam je pogledao. Uopšte mi nije izgledala glupa. Izgledala je
kao da bi mogla da bude prilično svesna kakvog je skota rodila. Ali nikad se
ne zna - kad je nečija majka u pitanju, mislim. Sve su majke pomalo
neuračunljive. Činjenica je, ipak, da mi se zaista sviđala. Bila je sasvim kako
treba. "Jeste li možda za cigaretu?" upitao sam je.
Pogledala je naokolo. "Ne verujem da je ovo vagon za pušače,
Rudolfe", rekla je. Rudolfe. To me oborilo.
"Nije bitno. Možemo da pušimo sve dok ne počnu da galame na nas",
rekoh. Uzela je cigaretu od mene, pa sam joj pripalio.
Lepo je izgledala dok je pušila. Uvlačila je dim i sve, ali ne onako
pohlepno kao većina žena njenih godina. Bila je veoma šarmantna. Bila je i
vrlo seksepilna, ako baš hoćete da znate.
Nekako me čudno gledala. "Možda se varam, ali čini mi se da vam
krvari iz nosa, dušo", rekla je.
Klimnuo sam i izvadio maramicu. "Pogodila me grudva", rekoh. "Jedna
od onih ledenjača." Možda bih joj i rekao šta se stvarno desilo, ali suviše bi
potrajalo. Baš mi se sviđala. Bilo mi je već pomalo krivo što sam joj rekao
da se zovem Rudolf Šmit. "Dobri stari Erni", rekoh. "On je jedan od
najpopularnijih učenika u Pensiju. Niste znali?"
"Ne, nisam."
Klimnuo sam. "Svima je zaista trebalo poprilično dugo da ga stvarno
upoznaju. Čudan je on. Poseban, po mnogo čemu - shvatate šta hoću da
kažem? Kao, recimo, kad sam ga prvi put video. Kad sam ga prvi put video,
mislio sam da je neki snob. Tako mi se učinilo.
Ali nije. On je samo vrlo originalan kao ličnost, tako da vam treba malo
više vremena da ga upoznate."
Stara gđa Morou ništa nije rekla, ali ljudi moji, da ste je samo videli.
Zalepio sam je za to sedište. Uzmite tako nečiju majku - sve što žele da čuju
je kakav je dasa njihov sin.
Onda sam stvarno počeo da je sluđujem. "Da li vam je pričao o
izborima?" upitao sam je. "O razrednim izborima?"
Odmahnula je glavom. Bukvalno sam je doveo u trans. Najozbiljnije.
"Eto, najveći deo nas bio je za to da Erni postane predsednik razreda.
Mislim, to je bila jednoglasna odluka. Hoću da kažem, on je bio jedini koji
bi istinski mogao da se snađe u tome", rekoh. Ljudi moji, kako sam je ložio.
"Ali izabran je taj drugi učenik - Hari Fenser. A razlog što je izabran, prost i
očigledan razlog, bilo je baš to što nam Erni nije dozvolio da ga
kandidujemo. Sve zato što je tako užasno stidljiv i skroman. Odbio je...
Ljudi moji, kako je on stidljiv. Trebalo bi da utičete na njega da to nekako
prevaziđe." Pogledao sam je. "Zar vam nije pričao o tome?"
"Ne, nije."
Klimnuo sam. "Takav je Erni. Ne bi on rekao. To mu je jedina mana -
preterano je stidljiv i skroman. Stvarno bi trebalo da utičete na njega da se
opusti ponekad!"
Baš u tom trenutku je naišao kondukter da vidi njenu kartu, pa mi je
pružio priliku da prestanem sa lupetanjem. Drago mi je, ipak, što sam je
malo ložio. Uzmite tako nekog kao što je Morou, koji večito šiba ljude
peškirom po dupetu - ozbiljno se trudeći da nekome zaista nanese bol - takvi
ne ostaju pacovi samo dok su deca. Takvi ostaju pacovi čitavog života. Ali
kladio bih se da je, posle moje tirade, gđa Morou počela da misli o njemu
kao vrlo stidljivom i skromnom liku koji nam nije dozvolio da ga izaberemo
za predsednika. Sasvim moguće. Nikad se ne zna. Majke nisu preterano
promućurne na tom planu.
"Jeste li možda za po jedan koktel?" upitao sam je. Bio sam baš
raspoložen za to. "Mogli bismo da odemo do vagon-restorana. Hoćete li?"
"Dušo, zar je vama dozvoljeno da naručujete piće?" upitala me. Ali nije
to rekla pokroviteljski. Bila je previše šarmantna za tako nešto.
"Pa nije, u suštini, ali obično mi uspeva da ga dobijem zbog moje
visine", rekoh. "A imam i dosta sedih." Okrenuo sam glavu i pokazao joj
moju sedu kosu. Bila je apsolutno fascinirana. "Hajde, pridružite mi se, šta
fali?" rekoh. Baš bih uživao u društvu s njom.
"Mislim da ipak ne bi trebalo. Mnogo vam hvala na pozivu, dušo",
rekla je. "Uostalom, vagon-restoran je najverovamije zatvoren. Već je
prilično kasno, znate." Bila je u pravu. Totalno sam zaboravio koliko je sati.
Onda me pogledala i upitala me baš ono čega sam se plašio. "Ernest mi
je pisao da dolazi kući u sredu, da božićni praznici počinju u sredu", rekla je.
"Nadam se da vas nisu iznenada pozvali kući zbog neke bolesti u porodici."
Stvarno je izgledala zabrinuto. Ne može se reći da je bila samo nezdravo
radoznala ili nešto, lepo se videlo.
"Ne, kod kuće su svi dobro", rekoh. "Radi se o meni. Moram na neku
operaciju."
"Oh! Baš mi je žao", rekla je. I jeste joj bilo žao. Odmah sam se
pokajao što sam to rekao, ali već je bilo gotovo.
"Nije ništa ozbiljno. Imam samo neki mali tumorčić na mozgu."
"O, ne!" prekrila je šakom usta i sve.
"Ma biće sve u redu, ne brinite! Sasvim je negde spolja. I sasvim je
mali. Mogu za dva minuta da ga izvade."
Onda sam počeo da čitam neki red vožnje koji mi je bio u džepu. Samo
da bih prestao da lažem. Kad jednom počnem, u stanju sam da teram satima,
ako sam raspoložen. Najozbiljnije. Satima.
Nismo preterano razgovarali posle toga. Ona je počela da čita taj Vog
koji je nosila, a ja sam neko vreme gledao kroz prozor. Izašla je u Njuarku.
Poželela mi je mnogo sreće s operacijom i sve. I dalje me zvala Rudolf.
Onda me je pozvala da na leto posetim Ernija u Glosteru, Masačusets. Rekla
je da im je kuća na samoj obali, da imaju teniski teren i sve, ali samo sam joj
zahvalio i rekao da idem sa babom u Južnu Ameriku. Što je stvarno bila
ordinarna laž, jer moja baba teško da ikad izlazi iz kuće, osim što možda ode
na neki prokleti matine ili negde. Ali ne bih posetio tog kretena Moroua ni
za sva blaga ovog sveta, čak ni u najcrnjoj depresiji.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

11 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 6:14 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
9
Kad sam izašao na stanici Pensilvanija, otišao sam pravo u telefonsku
govornicu. Došlo mi je bilo da se javim nekom. Ostavio sam kofere ispred
govornice, tako da mogu da ih vidim, ali kad sam se našao unutra, nisam
mogao da smislim kome da se javim. Moj brat D. B. bio je u Holivudu.
Moja mala sestra Feba ide na spavanje oko devet - nisam ni nju mogao da
okrenem. Ona se ne bi bunila kad bih je probudio, ali problem je bio što ne
bi ona bila ta koja bi se javila. Bili bi to moji roditelji. Tako je i to otpalo.
Onda sam pomislio da okrenem majku Džejn Galager i saznam kada Džejn
dolazi za raspust, ali nisam bio nešto raspoložen za to. Osim toga, bilo je već
prilično kasno za telefoniranje. Onda mi je palo na pamet da okrenem jednu
devojku s kojom sam inače često izlazio, Sali Hejs, jer sam znao da je njen
božični raspust već počeo - napisala mi je neko dugačko, isfolirano pismo i
pozvala me da dođem kod nje i pomognem joj da okiti jelku za Božić i sve -
ali bojao sam se da se ne javi njena majka. Njena majka je znala moju majku
i lepo sam mogao da zamislim kako bi se polomila da joj pod hitno
telefonira kako sam ja u Njujorku. Osim toga, nisam baš bio zaluđen za neki
razgovor sa starom gđom Hejs. Jednom je rekla Sali da sam divalj. Rekla je
da sam divalj i da nemam nikakvog cilja u životu. Onda sam pomislio da
okrenem jednog tipa koga sam upoznao u školi u Hutonu, Karla Ljusa, ali
nisam ga nešto obožavao. I tako, nisam na kraju nikoga okrenuo. Izašao sam
iz govornice posle jedno dvadeset minuta, pokupio kofere, otišao do onog
tunela gde je taksi-stanica i uzeo taksi.
Toliko sam prokleto rasejan da sam taksisti dao svoju pravu adresu,
onako iz navike i sve - mislim, totalno sam zaboravio da sam krenuo da se
smestim u neki hotel na dva-tri dana i ne odem kući dok ne počne raspust.
Nisam ni mislio na to dok nismo stigli negde do polovine parka. Onda sam
rekao: "Ej, da li biste hteli da okrenete kad vam bude zgodno? Dao sam vam
pogrešnu adresu. Hoću da se vratim natrag u centar."
Taksista je bio neki pametnjaković. "Ne mogu da okrenem ovde, šefe.
Ovo je jedan smer. Moraću da vozim skroz do Devedesete ulice."
Nisam hteo da se prepirem s njim. "Dobro", rekoh. Onda mi je,
najednom, nešto palo na pamet. "Ej, da vas pitam nešto", rekoh. "Znate li
one patke u laguni na južnom delu Central-parka? U onom jezercetu? Znate
li slučajno kuda odlaze, te patke, kad se voda skroz zaledi? Da ne znate
možda, kojim slučajem?" Shvatio sam odmah da su šanse jedan prema
milion.
Okrenuo se i pogledao me kao da sam umobolan. "Šta ti hoćeš, šefe?
Da me zavitlavaš?"
"Ma ne - samo me zanimalo."
Ništa više nije rekao, pa nisam ni ja. Sve dok nismo izašli iz parka na
Devedesetu ulicu. Onda je rekao: "U redu, šefe. Kuda ćeš?"
"Pa eto, stvar je u tome što ne bih želeo da odsednem u nekom hotelu
na Istočnoj strani gde bih mogao da naletim na nekog poznatog. Putujem
inkognito", rekoh. Mrzim takve kulovske izraze kao 'putujem inkognito'. Ali
kada sam sa nekim kulovom, i ja se ponašam kulovski. "Da ne znate
slučajno koji orkestar svira u 'Taftu' ili 'Njujorkeru'?"
"Pojma nemam, šefe."
"Dobro - odbacite me onda do 'Edmonta'", rekoh. "Jeste li raspoloženi
da stanete usput i popijete neki koktel sa mnom? Na moj račun."
"Ne mogu, šefe. Žao mi je." Bio je očigledno idealan lik za društvo.
Izuzetna faca.
Stigli smo do hotela 'Edmont', pa sam uzeo sobu. Još u taksiju sam
stavio onu crvenu lovačku kapu, onako iz zezanja, ali sam je skinuo pred
ulazom u hotel. Nisam hteo da izgledam otkačeno ili nešto. Što je stvarno
ironija. Tada još nisam znao da je prokleti hotel prepun perverznjaka i
degenerika.
Dali su mi neku odvratnu sobu, kroz prozor se ništa nije videlo osim
druge strane hotela. Nije mi bilo bitno. Bio sam suviše potišten da bih mario
imam li lep pogled ili ga nemam. Hotelski momak koji me odveo do sobe
bio je neki vrlo mator tip, od oko šezdeset pet godina. Bio je čak depresivniji
od same sobe. Jedan od onih ćelavih tipova što češljaju svu preostalu kosu s
jedne strane na drugu, da bi prekrili ćelu. Radije bih bio ćelav nego da to
radim. Sve u svemu, čaroban posao za tipa starog šezdeset pet godina. Da
nosi ljudima kofere i muva se naokolo, čekajući da mu daju napojnicu.
Pretpostavljam da nije bio osobito inteligentan ili nešto, ali svejedno je bilo
surovo.
Kad je otišao, gledao sam neko vreme kroz prozor, onako u kaputu i
sve. Nisam imao šta drugo da radim. Iznenadili biste se šta se dešavalo na
drugoj strani hotela. Nisu se čak ni potrudili da spuste roletne. Video sam
jednog tipa, sedog, vrlo uglađenog tipa, samo u gaćama, kako radi nešto što
mi ne biste verovali kad bih vam ispričao. Prvo je spustio kofer na krevet.
Onda je povadio raznoraznu žensku odeću iz njega i obukao sve to. Pravu
pravcatu žensku odeću - svilene čarape, cipele sa visokom štiklom, prsluče i
jedan od onih korseta s onim halterima što vise i sve. Onda je navukao neku
vrlo tesnu crnu večernju haljinu. Kunem se. Zatim je počeo da šetka goredole
po sobi, sve onako sitnim koracima kao žena, pušeći cigaretu i gledajući
se u ogledalu. Bio je inače sasvim sam u sobi. Osim ako je neko bio u
kupatilu - toliko nisam mogao da vidim. Zatim sam, kroz prozor gotovo
odmah iznad njegovog, video čoveka i ženu kako se prskaju vodom iz usta.
Možda je to bio viski sa sodom a ne voda, nisam mogao da vidim šta im je u
čašama. Sve u svemu, prvo bi on otpio gutljaj i čitavu je poprskao, a onda je
ona to radila njemu - radili su to na smenu, Isuse.
Trebalo je da ih vidite. Sve vreme su bili histerični, kao da je to
najsmešnija stvar na svetu. Bez zezanja, taj hotel je bio prepun nastranih
likova. Ja sam verovatno bio jedini normalan skot u čitavoj zgradi - što i nije
značilo nešto. Došlo mi je da pošaljem starom Stredleteru telegram da uhvati
prvi voz za Njujork. On bi u tom hotelu bio car.
Problem je što su takve idiotarije nekako fascinantne za posmatranje,
čak i kad to ne želiš. Na primer, ta devojka koju je tip prskao iz usta, prilično
je dobro izgledala. Mislim, to je moj veliki problem. U mislima sam,
verovamo, najveći seksualni manijak za koga ste ikad čuli. Ponekad mi
padaju na pamet neke sulude stvari koje bih rado i ostvario da mi se ukaže
prilika. U stanju sam čak da zamislim kako bi to moglo da bude veoma
zabavno, na neki suludi način i ako ste oboje kao pijani i sve, da se s nekom
devojkom prskaš vodom ili nečim po licu i svuda. Međutim, stvar je u tome
što mi se ne dopada sama ta ideja. Zaudara, ako se malo bolje analizira.
Mislim, ako ti se devojka u suštini ne sviđa, ne bi trebalo da se glupiraš sa
njom i sve, a ako ti se istinski sviđa, onda bi trebalo da ti se sviđa i njeno
lice, a ako ti se sviđa njeno lice, ne bi trebalo da postupaš tako s njim, kao
što je prskanje vodom iz usta ili nešto. Stvarno je šteta što su mnoge takve
stvari ponekad itekako zabavne. Devojke nisu od neke pomoći u svemu
tome, kad se trudiš da ne preteraš, kad se trudiš da ne pokvariš nešto što je
istinski lepo. Poznavao sam jednu devojku, pre nekoliko godina, koja se još
gore ludirala od mene. Ljudi moji, kako se ta zezala! Ali baš smo se dobro
zabavljali, jedno vreme, na neki suludi način. Seks je nešto što u stvari ne
shvatam baš najbolje. Tu nikad ne znaš na čemu si. Stalno postavljam sebi
neka seksualna pravila koja odmah i prekršim. Prošle godine sam se zarekao
da ću prestati da se natežem sa devojkama koje me, u suštini, samo zamaraju.
Prekršio sam to, međutim, još iste nedelje - još iste večeri, ako ćemo
pravo. Proveo sam čitavu noć ljubakajući se sa jednom neviđenom
folirantkinjom, En Luiz Šerman. Seks je nešto što jednostavno ne shvatam.
Kunem se da ne shvatam.
Dok sam tako stajao kraj prozora, počeo sam da se poigravam idejom
da se čujem sa Džejn - mislim, da okrenem međugradsku i nazovem je u B.
M., gde je bila, umesto da zovem njenu majku i saznam kada Džejn dolazi
kući. Po pravilu, nije bilo dozvoljeno telefonirati učenicama usred noći, ali
sve sam smislio. Rekao bih onom ko podigne slušalicu da sam njen ujak. Ispričao
bih da je njena tetka poginula u saobraćajnoj nesreći i da moram
odmah da govorim s njom. To bi sigurno upalilo. Ali nisam to uradio,
isključivo zato što nisam bio raspoložen za to. Ako nisi adekvatno raspoložen,
ne možeš da izvedeš te stvari kako treba.
Posle nekog vremena seo sam u fotelju i popušio dve-tri cigarete.
Prilično sam se napalio, moram da priznam. A onda mi je, najednom, sinulo
nešto. Izvadio sam novčanik i počeo da tražim adresu koju mi je, na nekom
žuru prethodnog leta dao taj lik koji je išao u Prinston. Na kraju sam je
našao. Sva je pokupila boju novčanika, ali još je mogla da se čita. Bila je to
adresa neke devojke koja nije baš bila kurva ili nešto, ali koja se nije bunila
da tu i tamo da ponekom, kako mi je lik iz Prinstona rekao. Jednom ju je
doveo na igranku u Prinston i malo je falilo da ga izbace zato što je došao s
njom. Bila je striptizeta ili nešto. Sve u svemu, uzeo sam telefon i okrenuo
je. Zvala se Fejt Kevendiš i živela je u Stenford Arms hotelu, na uglu
Šezdeset pete i Brodveja. Neka rupa, verovatno.
U početku se činilo da nije tamo. Niko da se javi. A onda je, najzad,
neko podigao slušalicu.
"Halo?" rekao sam, dosta dubljim glasom, tako da ne posumnja u moje
godine ili nešto. Ionako imam prilično dubok glas.
"Molim", rekao je ženski glas. Ni najmanje ljubazno.
"Da li je to gospođica Fejt Kevendiš?"
"Ko je to?" rekla je. "Ko me to zove u ovo sumanuto doba?"
To me je malo preseklo. "Dobro, znam da je prilično kasno", rekao sam
tim veoma zrelim glasom. "Nadam se da ćete mi oprostiti, ali jedva sam
čekao da stupim u kontakt sa vama." Rekao sam to maksimalno uglađeno.
Najozbiljnije.
"Ko je to?" rekla je.
"Pa eto, vi mene ne poznajete, ali ja sam prijatelj Edija Berdsela. On mi
je predložio da vas pozovem, ako se nađem u gradu, pa da izađemo negde na
koktel."
"Ko to? Čiji ste vi prijatelj?" Ljudi moji, bila je prava tigrica preko
telefona. Gotovo je vikala na mene.
"Edmunda Berdsela. Edija Berdsela", rekoh. Nisam mogao da se setim
da li se zove Edmund ili Edvard. Samo sam ga jednom video, na tom
idiotskom žuru.
"Ne znam nikoga ko se tako zove, lafe. I ako misliš da uživam kad me
probude usred..."
"Edi Berdsel? Iz Prinstona?" rekoh.
Očigledno je bilo da pretura to ime po glavi i sve.
"Berdsel, Berdsel... iz Prinstona... Prinston-koledža?"
"Tako je", rekoh.
"Vi ste iz Prinston-koledža?"
"Pa, približno."
"O... Pa kako je Edi?" rekla je. "Ovo je ipak vrlo čudno vreme za
telefonske pozive. Isuse Hriste."
"On je dobro. Zamolio me je da vas podsetim na njega."
"Lepo, baš vam hvala. Podsetite vi njega na mene", rekla je. "Sjajan je
on. Šta sad radi?" Odjednom je postala neviđeno ljubazna.
"Pa eto, znate već. Uobičajene stvari." Otkud sam ja mogao da znam
šta on radi? Jedva da sam poznavao tipa. Nisam čak ni znao da li je još u
Prinstonu. "Nego", rekoh, "da li ste raspoloženi da se nađemo negde i odemo
na koktel-dva?"
"Imate li slučajno predstavu koliko je sad sati?" rekla je. "Kako se,
uostalom, zovete, ako smem da pitam?" Odjednom je počela da govori
nekim engleskim akcentom. "Zvučite mi pomalo mladalački."
Nasmejao sam se. "Hvala vam na komplimentu", rekoh - maksimalno
uglađeno. "Zovem se Holden Kolfild." Trebalo je da joj kažem neko lažno
ime, ali se nisam setio.
"Lepo, slušajte me sad, gospodine Kofl. Nije mi običaj da zakazujem
sastanke usred noći. Ja sam zaposlena devojka."
"Sutra je nedelja", rekoh.
"Dobro, bez obzira. Moram da se naspavam, radi lepote. Znate kako
je."
"Mislio sam da bismo mogli da popijemo bar po jedan koktel zajedno.
Nije tako kasno."
"Baš ste zlatni", rekla je. "Odakle zovete? Gde se vi sad uopšte
nalazite?"
"Ja? Tu sam, u telefonskoj govornici."
"A", rekla je. Onda je nastala poduža pauza. "Lepo, strašno bih volela
da se jednom nađem s vama, gospodine Kofl. Zvučite mi vrlo privlačno.
Zvučite mi kao veoma privlačna osoba. Ali zaista je kasno."
"Mogao bih da dođem do vas."
"Čujte, u neko drugo doba rekla bih sjajno. Mislim, volela bih da
svratite na koktel, ali devojka s kojom delim sobu je bolesna. Leži već čitavu
noć i oka nije sklopila. Maločas je zaspala."
"Je l'? Baš šteta."
"Gde ste odseli? Možda bismo mogli sutra da se nađemo".
"Ne mogu sutra", rekoh. "Mogao bih samo noćas." Kakva sam budala
bio. Nije trebalo to da kažem.
"O? E, pa stvarno mi je žao."
"Pozdraviću Edija od vas."
"Hoćete li? Nadam se da se dobro provodite u Njujorku. Sjajno je ovo
mesto."
"Znam. Hvala vam. Laku noć", rekoh. Onda sam prekinuo vezu. Ljudi
moji, stvarno sam uprskao. Trebalo je da se bar dogovorim za neke koktele
ili nešto.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

12 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 6:16 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
10
Bilo je još prilično rano. Nisam baš siguran koliko je bilo sati, ali nije
bilo preterano kasno. Ako nešto mrzim, to je da idem u krevet kada nisam
čak ni umoran. Zato sam otvorio kofere i izvadio čistu košulju, a onda otišao
u kupatilo, umio se i presvukao. Šta sam mislio da uradim - mislio sam da
siđem i vidim šta se kog đavola dešava u Lavanda-salonu. Imali su neki
noćni klub, Lavanda-salon, u tom hotelu.
Dok sam presvlačio košulju, bio sam veoma blizu da ipak zovnem moju
mlađu sestru, Febu. Baš mi se razgovaralo s njom. S nekim ko je pametan i
sve. Ali nisam smeo da rizikujem i zovem je, zato što je još dete pa sigurno
nije bila budna, a kamoli negde blizu telefona. Mislio sam da možda spustim
slušalicu ako se javi neko od roditelja, ali ni to ne bi vredelo. Znali bi da sam
ja. Majka uvek zna kad ja zovem. Ona je vidovita. U svakom slučaju, uopšte
mi ne bi smetalo da sam malo popričao sa Febom.
Trebalo bi da je vidite. Tako lepo i bistro dete nikad u životu niste
videli. A ona je zaista bistra. Mislim, uvek je imala sve petice u školi. U
suštini, ja sam jedini glupak u porodici. Moj brat D.B. je pisac i sve, a moj
brat Eli, onaj što je umro, o kome sam vam pričao, bio je stvarno genije. Ja
sam jedini glupak, najozbiljnije. Ali trebalo bi da vidite Febu. Ima onako
crvenu kosu, pomalo kao što je bila Elijeva, koja joj je leti sasvim kratka.
Leti, ona je zagladi iza ušiju. Ima lepe, male uši. Zimi joj kosa bude prilično
duga. Majka joj ponekad uplete kike, a ponekad ne. Ima baš lepu kosu. Sad
joj je deset godina. Prilično je mršava, kao i ja, ali onako lepo mršava. Kao
neko ko je stvoren za rolšue. Posmatrao sam je jednom kroz prozor kad je
prelazila Petu aveniju, išla je u park, i baš je takva, stvorena za rolšue.
Dopala bi vam se. Mislim, ako Febi kažeš nešto, ona tačno zna o čemu
govoriš. Možeš čak svuda da je vodiš. Ako je, recimo, povedeš na neki
bezvezan film, ona zna da je bezvezan. Ako je povedeš na neki solidan film,
ona zna da je to solidan film. D.B. i ja smo je vodili da gleda onaj francuski
film Pekareva žena, sa Remijem. Oduševio je. Ali najviše voli 39 stepenica,
sa Robertom Donatom. Zna čitav taj prokleti film napamet, jer sam je vodio
jedno deset puta da ga vidi. Kada stari Donat dolazi u onu seosku kuću u
Škotskoj, recimo, onda kad beži od policije i svih, Feba zna glasno da kaže,
usred bioskopa - baš kad i onaj Škot u filmu kaže isto: "Jedete li haringe?"
Zna sve dijaloge napamet. A kad onaj profesor u filmu, koji je u stvari
nemački špijun, isturi mali prst na kojem nedostaje deo, da ga pokaže
Robertu Donatu, Feba ga uvek preduhitri - isturi svoj mali prst u mraku
ispred mene, baš pred mojim licem. Stvarno je divna. Dopala bi vam se.
Jedini je problem što je ponekad previše osećajna. Veoma je emocionalna za
svoj uzrast. Najozbiljnije. Šta još radi - stalno piše knjige. Samo, nikad ih ne
završava. Sve su o nekoj devojčici po imenu Hejzel Vederfild - osim što
Feba izgovara njeno ime 'Hezl'. Stara Hezl Vederfild je devojčica detektiv.
Ona je kao siroče, ali se njen otac stalno pojavljuje. On je uvek "visoki privlačni
džentlmen star oko 20 godina". Stvarno je kraljica. Kladim se u sve
na svetu da bi vam se dopala. Bila je bistra još kao sasvim malo dete. Kad je
bila sasvim mala, ja i Eli smo je često vodili u park, osobito nedeljom. Eli je
imao malu jedrilicu s kojom je voleo da se zeza nedeljom, pa smo obično
vodili i Febu. Imala je bele rukavice i išla između nas, kao prava dama i sve.
Kada bismo Eli i ja vodili neki razgovor, o bilo čemu, Feba je slušala.
Ponekad bismo zaboravili da je tu, jer je bila još tako mala, ali ona bi nas
uvek podsetila. Gurnula bi malo Elija ili mene i govorila: "Ko? Ko je to
rekao? Dobi ili dama?" Mi bismo joj onda govorili ko je to rekao, a ona bi
rekla: "Aha", i samo nastavila da sluša i sve. I Elija je obarala. Mislim, i on
je mnogo voleo. Ona sada ima deset godina i nije više tako mala, ali i dalje
svakog oduševljava - svakog ko ima nešto u glavi, mislim.
Sve u svemu, ona je bila neko s kim biste uvek rado popričali
telefonom. Ali stvarno sam se bojao da će se javiti neko od roditelja, jer bi
onda otkrili da sam u Njujorku i da sam izbačen iz Pensija i sve ostalo. Zato
sam samo obukao košulju, sredio se i spustio liftom u foaje da vidim šta se
dešava.
Osim nekoliko tipova koji su ličili na makroe i nekoliko plavuša koje su
ličile na kurve, foaje je bio uglavnom prazan. Ali čula se svirka orkestra iz
Lavanda-salona, pa sam ušao tamo. Nije bila preterana gužva, ali svejedno
su mi dali najgori sto - skroz pozadi. Trebalo je gurnuti šefu sale neki dolar
pod nos. Ljudi moji, u Njujorku novac bukvalno govori - najozbiljnije.
Orkestar im je bio kriminalan. Badi Singer. Bleh muzika, ali kulovski
treštava, bez finesa. Osim toga, bilo je vrlo malo gostiju mojih godina. U
suštini, niko nije bio mojih godina. Uglavnom neki matorci razmetljivog
izgleda sa svojim ženskama. Osim za stolom odmah pored mog. Za stolom
pored mog sedele su neke tri devojke. Imale su po tridesetak godina. Sve tri
su bile prilično ružnjikave, i sve su imale šešire po kojima si znao da u stvari
nisu iz Njujorka, ali jedna od njih, plavuša, nije bila tako loša. Zgodna je
bila, ta plavuša, pa sam počeo malo da je merkam, ali baš tada je prišao
kelner da primi porudžbinu. Naručio sam viski sa sodom i rekao mu da ih ne
meša - rekao sam to najbrže moguće jer, ako nešto muljaš i zamuckuješ,
odmah pomisle da nisi napunio dvadeset jednu i neće da te usluže
alkoholnim pićem. Ali svejedno sam imao problema s njim. "Žao mi je,
gospodine", rekao je, "ali imate li neki dokaz o svojim godinama? Vozačku
dozvolu, možda?"
Uputio sam mu maksimalno hladan pogled, kao da me grdno uvredio, i
upitao ga: "Zar ja izgledam kao neko ko još nema dvadeset i jednu?"
"Žao mi je, gospodine, ali mi imamo svoja..."
"Dobro, dobro", rekoh. Dođavola s tim, rešio sam. "Donesite mi kokakolu."
Okrenuo se da ode, ali sam ga pozvao natrag. "Zar ne možete da
dodate malo ruma ili nešto?" pitao sam. Pitao sam ga krajnje uljudno i sve.
"Ne mogu da sedim mrtav trezan u ovako kulovskom mestu. Zar ne možete
da dodate malo ruma ili nešto?"
"Jako mi je žao, gospodine..." rekao je i zbrisao mi. Nisam mu, ipak,
zamerio zbog toga. Izgubio bi posao kad bi ga uhvatili da prodaje piće
maloletnicima. Ja sam prokleti maloletnik.
Ponovo sam počeo da merkam one tri veštice za susednim stolom. To
jest, plavušu. Druge dve nisu bile za gledanje. Nisam to radio napadno.
Samo sam ih pogledao, onako ležerno i sve. Ali šta su uradile, sve tri kad
sam to učinio - počele su da se kikoću kao moronke. Verovatno su mislile da
sam još suviše mlad da odvajam nekog. To me stvarno iznerviralo - nisam
valjda hteo da se ženim njima ili nešto. Trebalo je da ih ignorišem posle
takve reakcije, ali problem je bio što mi se baš igralo. Mnogo volim da
igram ponekad, a tada me baš spopalo. I tako sam se najednom kao nagnuo
ka njima i rekao: "Da li je neka od vas raspoložena za igru?" Nisam ih pitao
napadno ili nešto. Vrlo uglađeno, u suštini. Ali đavo da ga nosi, pomislile su
da je i to stvar za paniku. Opet su počele da se kikoću. Bez zezanja, bile su
prave pravcate moronke, sve tri. "Hajde", rekao sam. "Igraću po jednom sa
svakom od vas. Važi? Šta kažete na to? Hajde!" Stvarno mi se igralo.
Na kraju, plavuša je ustala da igra sa mnom, jer je bilo očigledno da se
njoj obraćam, pa smo otišli na prostor za igru. Ona dva gabora samo što nisu
dobila histeričan napad. Mora da sam bio žešće zagoreo kad sam uopšte
krenuo da se natežem s njima.
Ali vredelo je. Plavuša je zaista umela da igra. Bila je jedna od
najboljih s kojima sam ikad igrao. Bez zezanja, neke od tih patoloških
glupača mogu stvarno da obeznane čoveka na prostoru za igru. Uzmite neku
stvarno pametnu devojku - ta će stalno pokušavati da ona vodi naokolo, ili
će toliko loše igrati, da je najbolje da samo ostaneš za stolom i jednostavno
se napiješ s njom.
"Baš lepo igraš", rekao sam plavuši. "Trebalo bi da odeš u
profesionalke. Ozbiljno. Igrao sam jednom s nekom balerinom, ali ti duplo
bolje igraš od nje. Jesi li ikad čula za Marka i Mirandu?"
"Šta?" rekla je. Uopšte me nije slušala. Samo je blenula naokolo.
"Pitam da li si ikad čula za Marka i Mirandu?"
"Ne znam. Nisam. Ne znam."
"Eto, oni su plesački par, ona je igračica. Ali nije bogzna šta, u suštini.
Radi sve ono što treba da se radi dok igra, ali ipak nije bogzna šta. Znaš li
kada neka devojka neviđeno igra?"
"Šta to?" rekla je. Uopšte me nije slušala. Misli su joj lutale na sve
strane.
"Pitao sam da li znaš kada neka devojka neviđeno igra?"
"A."
"Eto - sada mi je ruka na tvojim leđima. Ako mi se učini da nema
ničega pod rukom - ni dupeta, ni nogu, ni stopala, ničega - onda devojka
zaista neviđeno igra."
Uopšte me nije slušala. Zato sam je malo ignorisao. Samo smo igrali.
Ljudi moji, kako je ta glupača igrala. Badi Singer i njegov kulovski orkestar
svirali su "Samo jednu od onih stvari" i čak ni oni nisu uspavali sasvim da je
upropaste. Baš dobra pesma. Nisam izvodio nikakve kerefeke dok smo igrali
- mrzim tipove koji se tako eksponiraju u igri - ali poprilično sam je vodio
naokolo, a ona me sve vreme pratila. Smešno je što sam mislio da i ona
uživa u tome, sve dok najednom nije izvalila nešto.
"Ja i moje prijateljice videle smo sinoć Pitera Lorea", rekla je.
"Filmskog glumca. Baš njega. Kupovao je novine. Sladak je."
"Srećna si ti", rekao sam joj. "Stvarno si srećna. Znaš li to?" E jeste bila
moronka. Ali kakva igračica. Nisam mogao da se suzdržim da je ne
poljubim u sam vrh njene prazne glave - znate već - baš u razdeljak i sve.
Naljutila se kad sam to uradio.
"Ej! Šta to treba da nači?"
"Ništa. Ne znači ništa. Baš lepo igraš", rekoh. "Imam mlađu sestru koja
je tek u četvrtom osnovne. Igraš otprilike kao ona, a ona igra prokleto bolje
od svih živih i mrtvih."
"Pripazi kako se izražavaš, molim te."
Kakva dama, ljudi moji. Prava pravcata kraljica, kunem se.
"Odakle ste vi devojke?" upitao sam je.
Nije mi odgovorila. Valjda je bila zauzeta osmatranjem neće li se
odnekud pojaviti stari Piter Lore.
"Odakle ste vi devojke?" ponovo je upitah.
"Šta?" rekla je.
"Odakle ste vi devojke? Ne moraš da odgovoriš ako ti nije do toga. Ne
bih voleo da se naprežeš."
"Iz Sietla", rekla je, kao da mi time čini stravičnu uslugu.
"Ti si veoma zabavan sagovornik", rekoh. "Jesi li svesna toga?"
"Šta?"
Odustao sam. To je ionako bilo nepojmljivo za nju. "Jesi li raspoložena
za malo svinga ako zasviraju nešto brzo? Ništa napadno, nikakvo skakanje
ili nešto. Onako lepo i opušteno, mislim. Svi će da se vrate na svoja mesta
kad zasviraju nešto brzo, pa ćemo imati dovoljno mesta. Važi?"
"Svejedno mi je", rekla je. "Ej - koliko ti, u stvari, imaš godina?"
To me je, ne znam zašto, iznerviralo.
"Isuse. Nemoj sad da kvariš", rekoh. "Tek sam napunio dvanaest, ali
prokleto sam velik za svoje godine."
"Slušaj. Lepo sam ti rekla da ne volim takvo izražavanje", kazala je.
"Ako nastaviš s takvim izražavanjem, mogu i da se vratim mojim
prijateljicama, znaš."
Izvinjavao sam se kao sumanut jer je orkestar počeo da svira nešto
brzo. Počela je da svinguje sa mnom - ali onako lepo i opušteno, ništa
napadno. Stvarno je bila dobra. Trebalo je samo da je dodirneš. A kad bi
izvodila okret, njeno slatko malo dupence tako je lepo vrckalo i sve. Stvarno
me bacala u nesvest. Bio sam već upola zaljubljen u nju kad smo se vratili za
sto. Tako je to s devojkama. Svaki put kad urade nešto lepo, čak i kad nisu
neke lepotice, ili su čak onako priglupe, već se zaljubiš u njih, i onda više ne
znaš gde se nalaziš. Devojke. Isuse. Mogu totalno da slude čoveka.
Najozbiljnije.
Nisu me pozvale da sednem za njihov sto - uglavnom zato što su bile
suviše neuke za tako nešto - ali sam ipak seo. Plavuša s kojom sam igrao
zvala se Bernis nešto - Krabs ili Krebs. One dve ružne zvale su se Marti i
Lavern. Rekao sam im da se zovem Džim Stil, tek onako, iz zezanja. Onda
sam pokušao da ih navedem na neki malo inteligentniji razgovor, ali bilo je
bukvalno nemoguće. Trebalo bi da im uvrćeš ruke ili nešto. Teško je bilo
reći koja je najgluplja od njih. A sve tri su samo blenule naokolo, kao da će
svakog trenutka da upadne čitav čopor filmskih zvezda. Verovatno su mislile
kako filmske zvezde, kad god se nađu u Njujorku, samo vise u tom Lavandasalonu,
umesto u Roda-klubu ili El-Maroku ili negde. Sve u svemu, trebalo
mi je oko pola sata da provalim šta sve tri rade i ostalo tamo u Sietlu. Sve tri
su radile u istom osiguravajućem društvu. Pitao sam ih da li im se tamo
sviđa, ali mislite li da je mogao da se dobije neki inteligentan odgovor od te
tri glupače? Pomislio sam da su one dve ružne, Marti i Lavern, sestre, ali
strašno su se uvredile kad sam ih to pitao. Lepo se videlo da nijedna od njih
ne želi da izgleda kao ona druga, što im se nije moglo zameriti, ali je
svejedno bilo komično.
Igrao sam sa svima njima - sa sve tri - redom. Jedna od ružnih, Lavern,
nije tako loše igrala, ali je ona druga, Marti, bila katastrofa. Igrati sa starom
Marti bilo je kao tegliti Kip Slobode naokolo. Da bih bar malo uživao u
tome što je teglim naokolo, morao sam da je malo zafrkavam. Rekao sam joj
da sam upravo video Garija Kupera, filmsku zvezdu, na drugoj strani sale.
"Gde?" pitala me - užasno uzbuđena. "Gde?"
"Eh, propustila si ga. Samo što je izašao. Zašto nisi gledala kad sam ti
rekao?"
Bukvalno je prestala da igra i počela da se propinje na prste ne bi li ga
možda ugledala. "Oh, pusti me!" rekla je. Samo što joj nisam slomio srce -
najozbiljnije. Strašno mi je bilo žao što sam je zezao. Neke ljude ne treba
zezati, čak ni kad to zaslužuju.
Ali evo šta je ispalo smešno u tome. Kad smo se vratili za sto, stara
Marti je rekla devojkama da je Gari Kuper upravo izašao. Ljudi moji, stara
Lavern i Bernis samo što nisu izvršile samoubistvo kad su to čule. Stravično
su se uzbudile, zapitkujući Marti da li ga je videla i sve. Rekla im je da ga je
videla samo na trenutak. To me oborilo.
Šank se zatvarao, pa sam na brzinu naručio po dva pića za svaku od
njih i još dve koka-kole za sebe. Sto je bio zakrčen čašama. Jedna od onih
ružnih, Lavern, stalno me zezala što pijem samo koka-kolu. Imala je
istančan smisao za humor. Ona i stara Marti pile su džin sa ledom - usred
decembra, Isuse. Nisu ni znale za bolje. A plavuša, stara Bernis, pila je
burbon sa vodom. Propisno ga ljuštila, nema šta. Sve tri su neprestano
gledale kad će da se pojave neke filmske zvezde. Jedva da su išta govorile -
čak i među sobom. Stara Marti je bila pričljivija od druge dve. Stalno je
izvaljivala neke idiotarije - toalet je nazivala 'soba za devojčice' i mislila da
je bedni oronuli klarinetista Badija Singera stvarno fenomenalan kad je ustao
i izveo nekoliko kilavih pasaža. Nazivala je njegov klarinet 'muštikla'. Baš je
bila kulovka. Ona druga ružna, Lavern, smatrala je sebe jako duhovitom
osobom. Stalno mi je govorila da telefoniram mome ocu i pitam ga šta radi.
Stalno me zapitkivala da li je moj otac izašao te večeri s nekom curom ili ne.
Četiri puta me to pitala - neviđeno je bila duhovita. Stara Bernis, plavuša,
teško da je uopšte progovorila. Svaki put kad bih je pitao nešto, rekla bi:
"šta?" To baš može da iznervira ponekad.
Odjednom, kad su ispile svoja pića, sve tri su ustale od stola i rekle
kako moraju na spavanje. Rekle su kako moraju rano da ustanu da bi videle
prvu reviju u mjuzik-holu Radio-sitija. Pokušao sam da ih zadržim još malo,
ali nisu htele. I tako smo se pozdravili i sve. Rekao sam im da ću da ih
potražim jednom u Sietlu, ako nekad odem tamo, ali sumnjam da će se to
ikad desiti. Mislim, da ih potražim tamo.
S cigaretama i ostalim, račun je izašao oko trideset dolara. Mislim da je
bar trebalo da ponude da plate ono što su popile pre nego što sam se
pridružio - ne bih im dozvolio, naravno, ali trebalo je bar da ponude. Nisam
se, ipak, preterano uzbudio zbog toga. Bile su takve ćurke, ništa nisu znale, a
nosile su i te žalosne, cirkuske šešire i sve. Deprimiralo me i to sa
ustajanjem rano ujutro da bi videle tu reviju u Radio-sitiju. Ako neko, neka
devojka s idiotskim šeširom, recimo, dođe čak u Njujork - iz Sietla, Isuse - i
završi ustajući rano ujutro da bi videla prokletu reviju u Radio-sitiju, to
stvarno deprimira. Platio bih po sto pića svakoj od njih samo da mi to nisu
rekle.
Otišao sam iz tog Lavanda-salona ubrzo posle njih. Ionako su zatvarali,
a orkestar je davno prestao da svira. To je, pre svega, bilo jedno od onih
mesta u kojima se grozno osećaš osim ako si s nekim ko dobro igra, ili ako
kelner dozvoljava da naručuješ prava pića, a ne samo koka-kole. Nema
nijednog noćnog kluba na svetu u kojem bi mogao da sediš ako ne možeš da
naručiš neko piće i napiješ se. Ili ako nisi s nekom devojkom koja te stvarno
baca u nesvest.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

13 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 6:16 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
11
Iznenada, dok sam išao ka foajeu, ponovo mi je pala na pamet Džejn
Galager. Nikako da je izbijem iz glave. Seo sam na neku fotelju izbljuvanog
izgleda u foajeu i mislio na nju i Stredletera kako sede u onim prokletim Ed
Benkijevim kolima i, mada sam bio poprilično siguran da joj ga stari
Stredleter nije strpao - znam ja Džejn kako diše - ipak nisam mogao da je
izbijem iz glave. Stvarno sam je znao kako diše. Mislim, pored čekersa,
volela je raznorazne sportove i, kad sam je upoznao, čitavo leto smo gotovo
svakog jutra zajedno igrali tenis, a skoro svakog popodneva golf. Stvarno
sam je intimno upoznao. Ne mislim fizički ili nešto - ali bili smo stalno
zajedno. Ne moraš uvek da insistiraš na seksu da bi upoznao neku devojku.
Kako sam je upoznao - taj njen pinč-doberman navikao se da prelazi
kod nas, da bi se olakšao na našem travnjaku, što je moju majku strašno
iznerviralo. Nazvala je njenu majku i digla galamu oko toga. Ona ume da
digne popriličnu galamu oko takvih stvari. Šta se onda desilo - posle
nekoliko dana video sam Džejn kako potrbuške leži pored klupskog bazena,
pa sam je pozdravio. Znao sam da živi u kući pored naše, ali nikada pre toga
nisam razgovarao s njom ili nešto. Međutim, samo me ledeno odmerila kad
sam je tog dana pozdravio. Polomio sam se ubeđujući je da je meni prokleto
svejedno gde će njen ker da se olakša. Što se mene tiče, komotno je mogao
da to obavlja i u dnevnoj sobi. Sve u svemu, posle toga smo Džejn i ja
postali prijatelji i sve. Već istog popodneva igrao sam sa njom golf. Izgubila
je osam loptica, sećam se. Osam. Polomio sam se dok sam je naterao da bar
otvori oči kad zamahne da udari loptu. Neizmerno sam, ipak, poboljšao
njenu igru. Ja dosta dobro igram golf. Kad bih vam rekao sa koliko
prolazim, teško da biste mi poverovali. Jednom je čak trebalo da me snimaju
za neki kratkometražni film, ali sam se u poslednjem trenutku predomislio.
Mislio sam da bi neko ko toliko mrzi filmove kao ja ispao krajnje dvoličan
kad bi dopustio da ga strpaju u neki kratkometražni film.
Čudna devojka, ta Džejn. Ne bih je baš opisao kao striktno lepu.
Međutim, stvarno me bacala u nesvest. Imala je neka neverovatno
pokretljiva usta. Mislim, kad je govorila i uzbuđivala se zbog nečega, usta su
joj kao išla u pedeset pravaca, usne i sve. To me obaralo. I nikada ih, u
suštini, nije sasvim zatvarala, ta svoja usta. Uvek su bila malčice otvorena,
posebno kad bi zauzela poziciju za udarac u golfu, ili kad bi čitala knjigu.
Stalno je čitala, i to veoma dobre knjige. Čitala je masu poezije i sve. Ona je
bila jedina, osim moje porodice, kojoj sam ikad pokazao Elijevu rukavicu za
bezbol, sa svim onim pesmama ispisanim na njoj. Nikada nije upoznala
Elija, jer je to bilo prvo leto koje je provodila u Mejnu - pre toga je išla na
Kejp Kod - ali dosta sam joj pričao o njemu. Interesovale su je takve stvari.
Moja majka je nije preterano volela. Mislim, bila je ubeđena da je
Džejn i njena majka ignorišu ili nešto, jer joj se ne javljaju kad se sretnu s
njom. Često ih je viđala u mestu, zato što se Džejn često vozila sa svojom
majkom u tom njihovom otvorenom 'lasalu'. Nije čak ni smatrala da je Džejn
lepa. Ali ja jesam. Jednostavno mi se sviđalo kako izgleda, to je sve.
Sećam se jednog popodneva. Bio je to jedan jedini put kad smo stara
Džejn i ja došli u priliku da se kao smuvamo ili nešto. Bila je subota i
napolju je pljuštalo kao ludo, a ja sam bio kod nje, na verandi - imali su tu
veliku ograđenu verandu. Igrali smo čekers. Navikao sam bio da je
povremeno zadirkujem što ne pomera svoje kraljeve iz zadnjeg reda. Ali
nisam je baš preterano zadirkivao. Nikada nisam bio raspoložen da je
preterano zadirkujem. U suštini, najviše volim kad možeš do besvesti da
zadirkuješ neku devojku ako ti se pruži prilika, ali ima nešto čudno u tome.
Ja najmanje volim da zadirkujem devojke koje mi se najviše sviđaju.
Ponekad mi se čini da bi one volele da ih čovek zadirkuje - u suštini, znam
da bi volele - ali teško je početi ako ih već prilično dugo poznaješ, a nisi ih
nikad zadirkivao. Sve u svemu, rekao sam vam kako smo tog popodneva
Džejn i ja bili vrlo blizu toga da se smuvamo. Strahovito je pljuštalo i mi
smo bili napolju na njenoj verandi kad se najednom pojavio taj alkos za koga
je njena majka bila udata i pitao Džejn ima li u kući cigareta. Nisam ga
dobro poznavao, ali izgledao je kao da spada u one likove koji nikad ne bi
razgovarali s tobom osim ako im nešto treba. Vrlo neprijatan lik.
Sve u svemu, Džejn nije htela da mu odgovori kad je pitao ima li u kući
cigareta. Onda je on ponovio pitanje, ali ona mu ni tada nije odgovorila.
Samo je i dalje gledala u tablu. Na kraju je on ušao u kuću. Kad je nestao,
pitao sam Džejn šta se, kog đavola, dešava. Tada nije htela čak ni meni da
odgovori. Pravila se kao da se koncentriše na sledeći potez u igri ili nešto. A
onda je, najednom, na tablu kamila suza. Na jedno od crvenih polja - ljudi
moji, i sad je vidim. Samo je utrljala prstom u tablu. Ne znam zašto, ali to
me užasno pogodilo. Šta sam onda uradio - prišao sam joj i naterao je da se
pomeri na toj klupici za ljuljanje da bih mogao da sednem pored nje - u
suštini, bukvalno sam joj seo u krilo. Onda je stvarno počela da plače, i
znam samo da sam je ljubio - svuda - njene oči, nos, čelo, obrve i sve, njene
uši - čitavo njeno lice osim usta. Nekako me nije pustila do usta. Sve u
svemu, nikada nismo bili bliže da se smuvamo kao tada. Posle nekog
vremena je ustala, ušla u kuću i obukla onaj njen crveno-beli džemper koji
me bacao u nesvest, pa smo otišli u prokleti bioskop. Pitao sam je, usput, da
li je Kadehi - tako se onaj alkos zvao - ikad pokušao da je smuva. Bila je još
vrlo mlada, ali imala je neviđenu figuru, pa me ništa ne bi iznenadilo od tog
skota Kadehija. Ali rekla je da nije. Nikada nisam provalio u čemu je stvar.
Kod nekih devojaka bukvalno nikad ne provališ u čemu je stvar.
Ne bih hteo da pomislite kako je ona bila frigidna ili nešto, samo zato
što se nikad nismo povatali ili preterano ludirali jedno s drugim. Ni u kom
slučaju. Na primer, stalno smo se držali za ruke. To ne zvuči kao nešto,
svestan sam toga, ali fenomenalno je bilo držati se s njom za ruke. Kod
većine devojaka, kad se s njima držiš za ruke, njihova ruka kao da utore u
tvojoj, ili misle kako treba stalno da mrdaju rukom, kao da se boje da će ti
biti dosadno ili nešto. Džejn je bila drukčija.
Otišli bismo u prokleti bioskop ili negde i odmah bismo se uhvatili za
ruke, i ne bismo se puštali sve do kraja filma. A nismo menjali položaj ili
pravili od toga ne znam šta. Nikada čak nisi morao da brineš, sa Džejn, da li
ti je ruka oznojena ili nije. Znao si samo jedno: da si srećan. I zaista si bio.
Setio sam se još nečega. Jednom je, u tom bioskopu, Džejn uradila
nešto što me stvarno oborilo. Prikazivao se žurnal ili nešto, i najednom sam
osetio nečiju ruku na svom potiljku - bila je to njena ruka. Čudno je bilo
uraditi tako nešto. Mislim, bila je još tako mlada i sve, a većina devojaka
koje vidiš kako stavljaju ruku na nečiji potiljak obično imaju bar dvadeset
pet ili trideset godina i obično to rade svojim muževima ili malom detetu - i
ja to, recimo, uradim ponekad svojoj mladoj sestri, Febi. Ali ako je devojka
još sasvim mlada i sve, a uradi tako nešto, to je toliko lepo da te jednostavno
obori.
Sve u svemu, o tome sam mislio dok sam sedeo u toj fotelji izbljuvanog
izgleda u foajeu. Dobra stara Džejn. Svaki put kad bih se u mislima vratio na
ono sa njom i Stredleterom u tim prokletim Ed Benkijevim kolima, došlo bi
mi da poludim. Znao sam da ga ona nikad ne bi pustila do šesnaesterca, ali
to me svejedno izluđivalo. Ne volim čak ni da pričam o tome, ako baš hoćete
da znate.
U foajeu gotovo da nikoga više nije bilo. Nije više bilo čak ni onih
plavuša kurvinskog izgleda, i najednom mi je došlo da odem bestraga odatle.
Bilo je suviše depresivno. A nisam bio umoran ili nešto. I tako sam se popeo
u sobu i obukao kaput. Pogledao sam usput kroz prozor da vidim jesu li oni
perverznjaci još u akciji, ali su sva svetla već bila pogažena. Ponovo sam se
spustio liftom, uzeo taksi i rekao vozaču da me odveze do 'Ernija'. To je
noćni klub u Grinič Vilidžu, u koji je moj brat D.B. često odlazio pre nego
što je otišao u Holivud i prodao se. Ponekad je i mene vodio tamo. Erni je
veliki debeli crnac koji svira klavir. Neviđen je snob i neće čak ni da
razgovara s tobom, osim ako si neka veličina, slavna ličnost ili nešto, ali
stvarno ume da svira klavir. Toliko je dobar da je gotovo nepodnošljiv, u
suštini. Ne znam tačno šta hoću time da kažem, ali stvarno tako mislim. U
svakom slučaju, volim da ga slušam kako svira, ali ponekad ti dođe da mu
prevrneš prokleti klavir. Mislim da je to zato što ponekad, dok svira, zvuči
baš kao tip koji neće da razgovara s tobom ako nisi neka veličina.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

14 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 6:26 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
12
Taksi u koji sam ušao bio je prava olupina i vonjao je kao da je neko
maločas obavio nuždu u njemu. Večito nalećem na takve izakane taksije,
kad god nekud krenem noću. Da bude još gore, sve je bilo stravično tiho i
pusto, iako je bila subota veče. Gotovo nikoga nije bilo napolju. Tu i tamo,
mogao si da vidiš kako neki čovek i devojka prelaze ulicu, držeći se oko
struka i sve, ili grupu likova opakog izgleda u društvu svojih devojaka, kako
se svi uglas smeju kao hijene nečemu za šta bi mogao da se kladiš kako
uopšte nije smešno. Njujork je grozan kad se neko smeje na ulici kasno u
noć. Čuje se miljama naokolo. Od toga se osetiš tako usamljeno, samo te još
više izdeprimira. Stalno me vuklo da odem kući i popričam sa Febom. Ali
posle nekog vremena u vožnji, taksista i ja smo najzad kao odvojili neki
razgovor. Zvao se Horvic. Bio je mnogo bolji lik od prethodnog taksiste. Sve
u svemu, pomislio sam da možda on zna nešto o patkama.
"Ej, Horvice", rekoh. "Prolazite li ikada pored one lagune u Centralparku?
Dole na južnoj strani parka?"
"Pored čega?"
"Lagune. Onog kao jezerceta. Tamo gde su patke. Znate već."
"Aha, pa šta?"
"Eto, znate one patke što plivaju po njemu? U proleće i sve? Znate li
možda, kojim slučajem, kuda one odlaze preko zime?"
"Ko kuda odlazi?"
"Patke. Znate li možda? Mislim, dođe li neko kamionom ili nečim i
odnese ih, ili one same odlete - na jug ili negde?"
Stari Horvic se okrenuo i pogledao me. Bio je krajnje nervozan lik. Ali
nije bio tako loš, u suštini. "Otkud bih to ja, dođavola, znao?" rekao je.
"Otkuda bih ja, dođavola, znao takve gluposti?"
"Dobro, nemojte da se ljutite zbog toga", rekoh. Kao da se naljutio
zbog toga.
"Ko se ljuti? Niko se ne ljuti."
Prestao sam da razgovaram s njim, kad se već pokazao tako prokleto
osetljiv na te stvari. Ali on je bio taj koji je ponovo pokrenuo sve to.
Okrenuo se natrag i rekao: "Ribe nikud ne odlaze. One ostaju tamo gde jesu,
ribe. Tamo u prokletom jezeru."
"Ribe - to je drukčije. Riba je drugo. Govorim o patkama, rekoh.
"Šta je tu drukčije? Ništa tu nije drukčije", rekao je Horvic. Što god
govorio, zvučalo je kao da se zbog nečeg ljuti. "Teže je ribama, kad je zima,
nego patkama, Isuse. Mućni malo glavom."
Ćutao sam malo. Onda sam rekao: "U redu. Šta onda rade te ribe, kad
čitavo jezerce postane čvrst ledeni blok, s ljudima koji se klizaju po njemu i
sve?"
Stari Horvic se ponovo okrenuo. "Kako to, dođavola, misliš, šta one
rade?" dreknuo je na mene. "Ostaju tamo gde su, Isuse."
"Ne mogu one tek tako da ignorišu led. Ne mogu tek tako da ga
ignorišu"
"Ko ga ignoriše? Niko ga ne ignoriše!" rekao je Horvic. Tako se
prokleto uzbudio, da sam se prepao da će tresnuti taksijem pravo u banderu
ili negde. "One žive usred prokletog leda. Takva im je priroda, Isuse. One
ostanu zamrznute u istom položaju čitavu zimu."
"Je l'? A šta jedu, onda? Mislim, ako su čvrsto zamrznute, onda ne
mogu da plivaju naokolo i traže hranu i ostalo."
"Njihova tela, Isuse - šta je tebi? Njihova tela upijaju hranu i sve,
direktno iz proklete morske trave i drugog smeća u tom ledu. Pore su im sve
vreme širom otvorene. Takva im je priroda, Isuse. Shvataš li o čemu
govorim?" Ponovo se skroz okrenuo da me pogleda.
"Aha", rekoh. Odustao sam. Plašio sam se da ne slupa prokleti taksi ili
nešto. Osim toga, bio je toliko osetljiv da nije bilo nikakvo uživanje
razgovarati o bilo čemu s njim. "Jeste li raspoloženi da stanete negde i
popijete sa mnom piće?" rekoh.
Međutim, nije mi odgovorio. Pretpostavljam da je još razmišljao. Ipak,
ponovo sam ga upitao. Bio je prilično dobar lik. Sasvim zabavan i sve.
"Nemam ja vremena ni za kakvo piće, šefe", rekao je. "Koliko ti uopšte
imaš godina? Zašto nisi kod kuće u krevetu?"
"Nisam umoran."
Kad sam izašao ispred 'Ernija' i platio vožnju, stari Horvic se ponovo
vratio na ribu. Videlo se da mu se mota po glavi. "Slušaj", rekao je. "Da si
riba, majka priroda bi se pobrinula za tebe, zar ne? Jesam li u pravu? Ne
misliš valjda da ribe samo umru kad dođe zima, a?"
"Ne, ali..."
"Prokleto si u pravu da ne umiru", rekao je Horvic i odvezao se kao da
ga đavoli gone. Bio je možda najosetljiviji lik koga sam ikad video. Ljutio se
na sve što mu kažeš.
Iako je već bilo tako kasno, kod starog Ernija je bilo prepuno. Većinom
mamlazi iz srednjih škola i koledža. Gotovo sve proklete škole na svetu
raspuštaju se za božični raspust ranije od škola u koje ja idem. Jedva je bilo
mesta za kaput u garderobi, toliko je bilo puno. Unutra je, međutim, bilo
prilično tiho, jer je Erni svirao klavir. To je kao trebalo da bude nešto sveto,
Isuse, kad on sedne za klavir, jer niko nije toliko dobar. Još neka tri para,
osim mene, čekala su na sto, i svi su se gurali i dizali se na prste da vide
starog Ernija dok svira. Ispred klavira je imao neko veliko ogledalo i veliki
reflektor uperen u njega, tako da svako može da posmatra njegovo lice dok
svira. Niste mogli da mu vidite prste - samo njegovu veliku matoru facu.
Jaka stvar. Nisam baš siguran kako se zvala pesma koju je svirao kad sam
ušao, ali šta god da je bilo, on je to zaista mrcvario. Ubacivao je sve one
glupe, razmetljive krivine u visoke note, i masu drugih kerefeka od kojih
stvarno može muka da vam pripadne. Trebalo je, međutim, čuti onu gomilu
kad je završio. Povratili biste. Pali su u delirijum. Bili su identični moroni
kao i oni što se u bioskopu cerekaju kao hijene stvarima koje uopšte nisu
smešne. Kunem se, da sam ja pijanista ili glumac ili nešto, i da svi ti glupani
misle da sam fenomenalan, zgadilo bi mi se. Ne bih želeo čak ni da mi
tapšu. Ljudi uvek tapšu pogrešnim stvarima. Da sam pijanista, svirao bih u
prokletom plakaru. Sve u svemu, kad je završio, i svi tapšali kao sumanuti,
stari Erni se okrenuo na stolici i poklonio se, onako krajnje dvolično, kao
skromno i sve. Kao da je neki neviđeno skroman tip, i pored toga što je
fenomenalan pijanista. To je bilo krajnje dvolično - kad je već toliki snob i
sve. Na neki čudan način, međutim, bilo mi ga je nekako žao kad je završio.
Mislim da on čak više i nije znao da li dobro svira ili ne. Nije sve njegova
krivica. Dobrim delom su krivi svi ti glupani što tapšu kao sumanuti - takvi
bi svakog upropastili, samo ako im se pruži prilika. Sve u svemu, od toga
sam se ponovo osetio bedno i potišteno, pa je prokleto malo falilo da uzmem
kaput i vratim se u hotel, ali još je bilo rano, a nisam bio raspoložen da
ostanem potpuno sam.
Na kraju su mi našli neki šugavi sto, prislonjen uza zid i baš iza
prokletog stuba, odakle ništa nije moglo da se vidi. Bio je to jedan od onih
stočića kod kojih, ako ljudi za susednim stolom ne ustanu da vas propuste - a
oni to nikad ne rade, strvine - bukvalno morate da se pentrate do stolice.
Naručio sam viski sa sodom, što je moje omiljeno piće, osim ledenih rumkoktela.
Kod Ernija si mogao da dobiješ piće čak i ako ti je, recimo, šest
godina, toliko je lokal bio mračan i sve, a niko, osim toga, nije mario koliko
imaš godina. Mogao si da budeš čak i neki narkoman, niko ne bi mario.
Bio sam okružen bolidima. Najozbiljnije. Za susednim stočićem,
odmah s leve strane, bukvalno na meni, sedeo je neki tip čudnog izgleda s
devojkom čudnog izgleda. Bili su otprilike mojih godina, ili možda nešto
stariji. Komično je što se videlo kako stravično paze da ne popiju prebrzo
onaj minimum pića. Slušao sam neko vreme njihov razgovor, jer nisam imao
šta drugo da radim. Pričao joj je o nekom ragbi-meču koji je gledao tog
popodneva. Opisao joj je svaku prokletu akciju u čitavoj igri - bez zezanja.
Bio je najdosadniji lik koga sam ikad čuo. A lepo se videlo da njegovu
devojku čak i ne zanima prokleti meč, ali ona je još čudnije izgledala od
njega, pa je valjda morala da sluša. Ružnim devojkama stvarno nije lako.
Ponekad mi ih je zaista žao. Ponekad ne mogu čak ni da ih gledam,
pogotovo ako su sa nekim mamlazom koji im prepričava čitav prokleti
ragbi-meč. S moje desne strane vodio se, međutim, još gori razgovor. Desno
od mene sedeo je lik koji je izgledao kao student sa Jela, u sivom flanelskom
odelu, s jednim od onih šminkerskih kariranih prsluka. Svi ti skotovi iz
ekskluzivnih koledža liče jedni na druge. Moj otac hoće da idem u Jel, ili
možda u Prinston, ali kunem se, ni mrtav ne bih išao u neki od tih koledža.
Sve u svemu, taj što je izgledao kao student sa Jela bio je sa neviđeno
zgodnom devpjkom. Ljudi moji, kako je dobro izgledala. Ali trebalo je čuti
razgovor koji su vodili. Kao prvo, oboje su bili malo cvrcnuti. Šta je taj radio
- privatavao je ispod stola, a istovremeno joj pričao o nekom liku iz njegovog
koledža koji je pojeo čitavu bocu aspirina i gotovo ubio sebe. A devojka
je samo ponavljala: "Kako je to grozno... Nemoj, dušo. Molim te, nemoj.
Nemoj ovde." Zamislite da privatavate neku ribu i usput joj pričate o liku
koji vrši samoubistvo! To me dotaklo.
Počeo sam zbilja da se osećam kao konjska guzica, sedeći tako sam
samcit. Nije bilo ništa drugo da se radi osim da se puši i pije. Šta sam, ipak,
uradio - rekao sam kelneru da pita starog Ernija da li je raspoložen da popije
sa mnom piće. Rekao sam mu da kaže Erniju da sam D.B.-ov brat. Ali
mislim da mu uopšte nije preneo poruku. Ti skotovi nikad nikom ne prenose
vaše poruke.
Iznenada, prišla mi je jedna devojka i rekla: "Gle, pa to je Holden
Kolfild!" Zvala se Lilijan Simons. Moj brat D.B. izlazio je neko vreme s
njom. Imala je velike sise.
"Zdravo", rekao sam. Pokušao sam, naravno, da ustanem, ali to je bilo
prava umetnost, ustati na takvom mestu. Bila je s nekim pomorskim
oficirom koji kao da je progutao motku.
"Baš divno što te vidim!" rekla je stara Lilijan Simons. Totalni folirant.
"Kako je tvoj veliki brat?" To je sve što je u stvari želela da zna. "Nije loše.
U Holivudu je." "U Holivudu! Božanstveno! Šta radi?" "Ne znam. Piše",
rekoh. Nisam bio raspoložen da razgovaram o tome. Lepo se videlo kako
ona misli da je to mnogo jaka stvar, što je on u Holivudu. Skoro svi tako
misle. Uglavnom ljudi koji nikad nisu pročitali nijednu njegovu priču. To me
stvarno izluđuje.
"Kako je to uzbudljivo", rekla je stara Lilijan. Onda me predstavila
pomorcu. Zvao se kapetan Blop ili tako nešto. Bio je jedan od onih likova
koji misle da će da ispadnu pederi ako vam ne polome bar četiri prsta kad se
rukuju. Isuse, kako mrzim takve fazone. "Zar si ovde potpuno sam, lutko?"
upitala me stara Lilijan. Blokirala je čitav prokleti promet u prolazu između
stolova. Lepo se videlo da uživa kad totalno blokira promet. Kelner je čekao
da mu se skloni s puta, ali ona ga nije čak ni primetila. Komično je bilo.
Videlo se da je kelner ne voli baš mnogo, videlo se da je čak ni taj kapetan
ne voli baš mnogo, i pored toga što izlazi s njom. A ni ja je nisam preterano
voleo. Niko je nije voleo. Na izvestan način, morao si nekako da je žališ.
"Zar nemaš devojku, lutko?" pitala me. Tada sam već stajao, a nije mi čak ni
rekla da sednem. Bila je od onih koje bi vas satima pustile da stojite. "Zar
nije lep?" rekla je tom svom kapetanu. "Holdene, ti svakog minuta postaješ
sve lepši." Onda joj je kapetan rekao da pođu. Rekao joj je da su blokirali
čitav prolaz. "Pridruži nam se, Holdene", rekla je Lilijan. "Ponesi svoje
piće."
"Baš sam se spremao da krenem", rekoh. "Trebalo bi da se nađem s
nekim." Lepo se videlo da samo pokušava da mi se dodvori. Tako da ja
posle pričam D.B.-u o tome.
"Dobro, ti mali, da ne kažem šta. Nek ti bude. Reci svom velikom bratu
da ga mrzim, kad ga vidiš."
Onda je otišla. Taj njen kapetan i ja rekli smo jedan drugom da nam je
drago što smo se upoznali. To me uvek obara. Večito govorim: "Drago mi je
što smo se upoznali" nekome za koga mi uopšte nije drago što sam ga
upoznao. Ali moraš da govoriš takve stvari ako hoćeš da ostaneš živ.
Pošto sam joj rekao kako treba da se nađem s nekim, nije mi preostalo
ništa drugo nego da odem. Nisam čak mogao da ostanem ni toliko da čujem
starog Ernija kako svira nešto bar donekle pristojno. Ali ni u kom slučaju ne
bih seo za sto sa starom Lilijan Simons i njenim kapetanom, da umrem od
dosade. I tako sam otišao. Iznerviralo me, ipak, kad sam uzimao kaput. Ljudi
vam uvek sve pokvare.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

15 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 6:30 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
13
Vratio sam se peške skroz do hotela. Četrdeset i jedan prekrasni blok.
Nisam to uradio zato što mi se šetalo ili nešto. Više zbog toga što mi se nije
opet ulazilo u neki taksi i izlazilo iz njega. Dojadi vam ponekad da se vozite
taksijem, isto kao što vam dojadi da se vozite liftom. Najednom, dođe vam
da hodate, ma koliko to bilo daleko ili visoko. Kad sam bio dete, često sam
se peo stepenicama sve do našeg stana. Dvanaest spratova.
Ne biste čak ni znali da je uopšte padao sneg. Na trotoarima ga gotovo
nije ni bilo. Ali bilo je užasno hladno, pa sam izvadio iz džepa onu crvenu
lovačku kapu i stavio je na glavu - bilo mi je potpuno svejedno kako
izgledam. Čak sam spustio i klapne za uši. Poželeo sam da saznam ko mi je
u Pensiju zdipio rukavice, jer su mi se ruke smrzavale. Nije da bih bogzna
šta uradio u vezi s tim, čak i da sam saznao. Ja sam inače velika kukavica.
Trudim se da to ne pokazujem, ali takav sam. Na primer, da sam otkrio ko
mi je u Pensiju ukrao rukavice, verovatno bih otišao do sobe tog lopova i
rekao mu: "Dobro, kako bi bilo da mi daš rukavice?" Onda bi lopov koji ih
je ukrao verovatno rekao, krajnje nevinim glasom: "Kakve rukavice?" Šta
bih verovatno uradio posle toga - otvorio bih njegov plakar i pronašao ih
negde. Sakrivene, recimo, u njegovim prokletim kaljačama ili negde.
Izvukao bih rukavice, pokazao ih i rekao mu: "Znači, ove proklete rukavice
su tvoje?" Onda bi me lopov verovatno pogledao onim krajnje dvoličnim,
nevinim pogledom i rekao: "Nikad u životu nisam video te rukavice. Ako su
tvoje, uzmi ih. Meni te stvari ne trebaju." Onda bih ja verovatno samo stajao
tu, jedno pet minuta. Držao bih proklete rukavice i sve, ali osećao bih kako
bi trebalo da mlatnem tipa po njušci ili nešto - da mu polomim prokletu
vilicu. Međutim, ne bih imao hrabrosti za to. Samo bih stajao tu,
pokušavajući da izgledam opasno. Šta bih možda uradio - možda bih rekao
nešto vrlo oštro i arogantno, da ga iznerviram - umesto da ga mlatnem po
njušci. Sve u svemu, ako bih mu i rekao nešto vrlo oštro i arogantno, on bi
verovatno ustao, prišao mi i rekao: "Slušaj, Kolfilde. Tvrdiš li možda da sam
lopov?" A onda, umesto da mu kažem: "Nego šta si, skote lopovski!" sve što
bih verovatno rekao bilo bi: "Znam samo da su moje rukavice bile u tvojim
prokletim kaljačama." Njemu bi onda bilo apsolutno jasno da neću da ga
mlatnem i verovatno bi rekao: "Slušaj. Da raščistimo nešto. Tvrdiš li možda
da sam lopov?" Onda bih ja verovatno rekao: "Niko ni za koga ne tvrdi da je
lopov. Znam samo da su moje rukavice bile u tvojim prokletim kaljačama." I
tako bi moglo satima. Na kraju bih otišao iz njegove sobe, ni ne pokušavši
da ga mlatnem. Verovatno bih sišao u klozet, krišom pušio cigaretu i pravio
se surov pred ogledalom. Sve u svemu, to je ono o čemu sam razmišljao
čitavim putem natrag do hotela. Uopšte nije zabavno biti kukavica. Možda ja
i nisam totalna kukavica. Ne znam. Mislim da sam možda samo delimično
kukavica, a delimično tip koga baš briga kad izgubi rukavice. Jedan od
mojih problema je što se nikad preterano ne uzbuđujem kad izgubim nešto -
izluđivao sam majku kao dete. Neki likovi provode čitave dane tražeći nešto
što su izgubili, a ja kao da nikad nisam imao nešto za čim bih preterano žalio
ako bi se to izgubilo. Možda sam zato delimično kukavica. Ali to i nije neko
opravdanje. Najozbiljnije. Pre svega, uopšte ne bi trebalo biti kukavica. Ako
treba da mlatneš nekoga po njušci, i ako si kao raspoložen za to, treba to i
uraditi. Međutim, ja jednostavno nisam stvoren za to. Radije bih gurnuo tipa
kroz prozor ili mu odrubio glavu sekirom nego da ga mlatnem po njušci.
Mrzim tuču pesnicama. Ne smeta mi preterano ako dobijam udarce - iako ne
ludujem baš za tim, naravno - ali ono što me najviše plaši u takvoj tuči je
lice drugog tipa. Ne mogu da podnesem da gledam njegovo lice, u tome je
moj problem. Ne bi bilo tako strašno kad bismo obojica imali neki povez
preko očiju ili nešto. Čudna vrsta kukavičluka, kad čovek malo bolje
razmisli, ali jeste kukavičluk. Ne zavaravam sebe.
Što sam više razmišljao o tim rukavicama i svom kukavičluku, postajao
sam sve depresivniji, pa sam rešio, dok sam tako hodao i sve, da svratim
negde na piće. Popio sam samo tri pića kod Ernija, a nisam čak ni ispio
poslednje. Ako nešto stvarno imam, to je neviđen kapacitet. Mogu da pijem
čitavu noć a da se uopšte ne vidi na meni, samo ako sam raspoložen za to.
Jednom smo, u Hutonu, taj učenik Rejmond Goldfarb i ja kupili flašu viskija
i popili ga jedne subote uveče u kapeli, gde niko nije mogao da nas vidi. On
se usvinjio, ali na meni jedva da se videlo. Postao sam samo krajnje opušten
i nonšalantan. Povratio sam pre odlaska u krevet, ali nisam u suštini morao -
naterao sam sebe.
Sve u svemu, pre nego što sam stigao do hotela, krenuo sam da uđem u
neku rupu od bara, ali su iz njega su izašla dva mrtva pijana tipa koji su hteli
da saznaju gde je ulaz u podzemnu. Jedan od njih, neki kubanski lik,
neprestano mi je dahtao svoj odvratni zadah u lice dok sam mu objašnjavao
kuda treba da ide. Na kraju nisam čak ni ušao u prokleti bar. Samo sam se
vratio u hotel.
Foaje je bio potpuno prazan. Bazdio je na pedeset miliona ugašenih
tompusa i sve. Nije mi se spavalo ili nešto, ali nekako sam se mizerno
osećao. Gotovo sam poželeo da me nema.
A onda sam se, iz čista mira, uvalio u čitavu tu gužvu.
Samo što sam ušao u lift, liftboj mi je rekao: "Je l' te zanima neki
provod, šefe? Ili si možda krenuo na spavanje?"
"Kako to mislite?" rekoh. Nisam znao na šta misli. "Je l' te zanima da
opališ nešto noćas?"
"Ko? Ja?" rekoh. Što je bio vrlo glup odgovor, ali ko se ne bi zbunio
kad mu neko iz čista mira postavi takvo pitanje.
"Koliko ti je godina, šefe?" rekao je tip.
"Zašto?" rekoh. "Dvadeset dve."
"A-ha. I, šta kažeš na to? Je l' te zanima? Pet kinti metak. Petnaest kinti
ćelu noć." Pogledao je na sat. "Do podne. Pet kinti metak, petnaest do
podne."
"Važi", rekoh. To je bilo protiv mojih principa i sve, ali toliko sam bio
potišten da nisam čak ni mislio. U tome je sva nevolja. Kad je čovek toliko
potišten, nije čak u stanju ni da misli.
"Važi šta? Metak ili do podne? Moram da znam."
"Samo metak."
"Može. U kojoj si sobi?"
Pogledao sam onu crvenu stvar sa brojem na njoj, na mom ključu.
"Dvanaest-dvadeset dva", rekoh. Već sam se nekako pokajao što sam se
upustio u čitavu akciju, ali bilo je prekasno.
"Dobro. Poslaću ti malu za desetak minuta." Otvorio je vrata pa sam
izašao.
"Ej, da li je bar zgodna?" upitah. "Neću neku olupinu."
"Ma koja olupina. Nema da brineš, šefe."
"Kome ću da platim?"
"Njoj", rekao je. "Idemo, šefe." Zatvorio je vrata, bukvalno meni u lice.
Otišao sam u sobu i pokvasio kosu, ali teško je u suštini očešljati tako kratku
kosu. Onda sam proverio da li mi dah bazdi od tolikih cigareta i viskija sa
sodom koje sam popio kod Ernija. Dovoljno je da staviš dlan ispod usta,
tako da se dah odbija ka nozdrvama. Činilo se da ne bazdi mnogo, ali
svejedno sam oprao zube. Onda sam ponovo promenio košulju. Znao sam da
ne moram toliko da se lickam ili nešto za neku prostitutku, ali tako sam kao
imao čime da se bavim. Bio sam pomalo nervozan. Počeo sam prilično da se
ložim i sve, ali svejedno sam bio nervozan. Ja sam nevin, ako baš hoćete da
znate. Ozbiljno. Bilo je nekoliko prilika da izgubim nevinost i sve, ali nikada
još nisam stigao dotle. Uvek se nešto desi. Na primer, ako si kod devojke u
kući, njeni se uvek vrate u pogrešno vreme - ili se bojiš da ne naiđu. Ili, ako
si na zadnjem sedištu nečijeg auta, napred uvek sedi neko - nečija devojka,
mislim - koja večito hoće da zna šta se dešava u svakom delu prokletog auta.
Mislim na neku devojku koja se stalno okreće da vidi šta se, kog đavola,
dešava pozadi. Sve u svemu, uvek se nešto desi. Ipak, nekoliko puta sam bio
prilično blizu da to izvedem. Posebno jednom prilikom, sećam se. Nešto je,
međutim, pošlo naopako - više se čak i ne sećam šta. Problem je, kad god si
blizu da to izvedeš s nekom devojkom - koja nije prostitutka ili nešto,
mislim - što ti ona neprestano govori da prestaneš. Glavni problem kod mene
je što ja i prestanem. Mnogi ih ignorišu. Ali to je jače od mene. Nikad ne
znaš da li one stvarno žele da prestaneš, ili su samo premrle od straha, ili ti
govore da prestaneš samo da bi, ako produžiš to kraja, ti bio kriv, a ne one.
Kako god okreneš, ja uvek prestanem. Stvar je u tome što mi ih bude žao.
Mislim, kad se neko vreme ljubakaš s njima, stvarno možeš da vidiš kako
gube glavu. Kad se devojka stvarno napali, onda ostane potpuno bez mozga.
Ne znam. Kažu mi da prestanem i ja prestanem. Uvek zažalim zbog toga,
kad ih otpratim kući, ali svejedno to i dalje radim.
Sve u svemu, dok sam ponovo oblačio čistu košulju, nešto sam kao
smislio da je to, u neku ruku, moja velika šansa. Ako je ona kao prostitutka i
sve, smislio sam da bih mogao malo da se izvežbam na njoj, za slučaj da se
ikad oženim ili nešto. Brinem ponekad zbog takvih stvari. Čitao sam jednom
neku knjigu u Hutonu, u kojoj je opisan neki krajnje rafiniran i uglađen
bonvivan. Zvao se mesje Blanšar, i sad se sećam. Knjiga je bila bezvezna, ali
taj Blanšar uopšte nije bio loš. Imao je veliki zamak na rivijeri, u Evropi, i
sve svoje slobodno vreme mlatio je žene štapom. Bio je pravi razvratnik i
sve, ali žene su bukvalno ludele za njim. Rekao je, najednom mestu, da je
žensko telo kao violina, i da je potreban fenomenalan muzičar da bi na
njemu svirao kako valja. Krajnje banalna knjiga - svestan sam toga - ali
svejedno mi ne izlazi iz glave to sa violinom. U neku ruku, zato sam kao
hteo da se malo izvežbam, za slučaj da se ikad oženim. Kolfild i njegova
čudesna violina, ljudi moji. Banalno je, znam, ali nije previše banalno. Ne bi
mi smetalo da budem neki maher u tim stvarima. Kad se privatavam s
nekom devojkom, ako baš hoćete da znate, dobar deo vremena se stravično
mučim samo da pronađem ono što tražim, ako znate na šta mislim. Uzmimo,
recimo, tu devojku s kojom sam zamalo imao seksualni odnos, o čemu sam
vam pričao. Trebalo mije oko sat vremena samo da joj skinem prokleti
brushalter. Kad sam joj ga najzad skinuo, bila je već spremna da me pljune.
Na kraju, samo sam hodao po sobi i čekao da se ta prostitutka pojavi. I
dalje sam se nadao da će biti zgodna. Ali nije mi bilo toliko važno. Samo
sam hteo da to nekako okončam. Najzad, neko je zakucao na vrata i, kad
sam pošao da ih otvorim, kofer mi se našao nasred puta pa sam pao preko
njega i zamalo skršio koleno. Uvek izaberem najpogodniji trenutak da
padnem preko kofera ili nečega.
Kad sam otvorio vrata, ugledao sam tu devojku. Bila je u nekom
kratkom kaputiću, bez šešira. Nešto kao plavuša, ali videlo se da farba kosu.
Ipak, uopšte nije bila olupina. "Kako ste", rekoh. Maksimalno učtivo, ljudi
moji.
"Ti si taj što mi je Moris rekao?" upitala me. Nije baš delovala ljubazno
ili nešto.
"Onaj momak iz lifta?"
"Aha", rekla je.
"Da, ja sam. Izvoli, što ne uđeš?" rekoh. Postajao sam sve nonšalantniji.
Bez zezanja.
Ušla je, odmah skinula kaput i kao bacila ga na krevet. Na sebi je imala
neku zelenu haljinu. Onda je nekako bočno sela na stolicu pored pisaćeg
stola i počela da klati nogom gore-dole. Prekrstila je noge i samo klatila
nogom gore-dole. Bila je veoma nervozna, za prostitutku. Najozbiljnije.
Valjda zbog toga što je bila užasno mlada. Bila je negde mojih godina. Seo
sam u tu veliku fotelju pored nje i ponudio joj cigaretu. "Ne pušim", rekla je.
Imala je neki tanušni dečji glasić. Jedva se čuo. Osim toga, uopšte nije
govorila hvala kad biste je ponudili nečim. Jednostavno nije znala takve
stvari.
"Dozvoli da ti se predstavim. Ja sam Džim Stil", rekoh.
"Imaš li neki sat?" rekla je. Naravno, uopšte je nije interesovalo kako se
kog đavola zovem. "Ej, koliko je tebi uopšte godina?"
"Meni? Dvadeset dve."
"Malo sutra."
Smešno je bilo reći tako nešto. Baš kao da govori neko dete. Očekivali
biste da neka prostitutka kaže: "Đavola imaš", ili: "Ne kenjaj" umesto:
"Malo sutra".
"Koliko je tebi godina?" upitao sam je.
"Dovoljno da znam bolje od tebe", rekla je. Bila je neviđeno duhovita.
"Imaš li neki sat?" ponovo me pitala, a onda ustala i svukla haljinu preko
glave.
Baš sam se čudno osećao kad je to uradila. Mislim, tako naglo je to
uradila, a onda je sela. Znam da bi trebalo da se napališ kad neko ustane i
svuče haljinu preko glave, ali ja nisam. Sve sam drugo bio osim na-paljen.
Pre sam bio potišten nego što sam bio napaljen.
"Imaš li neki sat, ej!"
"Ne. Ne, nemam." Ljudi moji, kako sam se čudno osećao. "Kako se
zoveš?" upitao sam je. Bila je samo u nekom roze kombineu. Baš je bilo
neprijatno. Najozbiljnije.
"Sani", rekla je. "Hoćemo li, ej?"
"Zar nisi raspoložena da malo popričamo?" upitao sam je. Detinjasto je
bilo reći tako nešto, ali baš sam se čudno osećao. "Jesi li u velikoj žurbi?"
Pogledala me kao da sam neki luđak. "Šta bi kog đavola pričao?" rekla
je.
"Ne znam. Ništa posebno. Samo sam mislio da si možda raspoložena da
malo popričamo."
Opet je sela na stolicu pored pisaćeg stola. Ali nije joj bilo po volji,
videlo se. Ponovo je počela da klati nogom - ljudi moji, nervozne li devojke.
"Jesi li sad za cigaretu?" rekoh. Zaboravio sam da ne puši.
"Ne pušim. Slušaj, ako je tebi do priče, ti pričaj. Imam još puno posla."
Nisam mogao da smislim ništa o čemu bih pričao. Hteo sam da je pitam
kako je postala prostitutka i sve, ali nisam se usudio. Ionako mi
najverovatnije ne bi rekla.
"Ti nisi iz Njujorka, zar ne?" najzad sam rekao. To je sve što sam uspeo
da smislim.
"Iz Holivuda", rekla je. Onda je ustala i prešla do kreveta na kome je
ostavila haljinu.
"Imaš li neki ofinger? Neću da mi se haljina izgužva. Tek sam je
obukla."
"Naravno", odmah sam rekao. Bilo mi je jako drago što mogu da
ustanem i uradim nešto. Poneo sam haljinu do plakara i okačio je. Čudno je
bilo. Rastužilo me nekako dok sam je kačio. Zamišljao sam je kako odlazi u
radnju i kupuje tu haljinu, a niko u radnji ne zna da je ona prostitutka i sve.
Prodavač je verovatno mislio da je ona neka obična devojka. To me gadno
rastužilo - ne znam baš tačno zašto.
Ponovo sam seo i pokušao da nastavim razgovor. Nije baš bila
pričljiva. "Radiš li svake noći?" upitao sam je - zvučalo je nekako odvratno
kad sam to rekao.
"Aha." Špartala je po čitavoj sobi. Uzela je jelovnik sa stola i čitala ga.
"Šta radiš danju?"
Samo je kao slegla ramenima. Bila je prilično mršava. "Spavam. Idem
na filmove."
Spustila je jelovnik i pogledala me. "Hoćemo li, ej? Nemam čitavu..."
"Slušaj", rekoh. "Nisam baš nešto u formi noćas. Imao sam tešku noć,
kunem se. Platiću ti i sve, ali nemoj mnogo da mi zameriš ako to ne
uradimo. Nećeš da mi zameriš?" Problem je bio što mi se to uopšte nije
radilo. Bio sam previše deprimiran da bih bio napaljen, ako baš hoćete da
znate. Ona me deprimirala. Njena zelena haljina okačena u plakaru i sve.
Osim toga, ne verujem da bih to ikada mogao da radim s nekom devojkom
koja po ceo dan sedi u glupom bioskopu. Najozbiljnije.
Prišla mi je, s nekim čudnim izrazom na licu, kao da mi ne veruje. "U
čemu je problem?" rekla je.
"Ni u čemu." Ljudi moji, stvarno sam postajao nervozan. "Problem je u
tome što sam nedavno operisan."
"Jel'?A gde to?"
"Na mom - kako se ono zvaše - klavikordu."
"Je l'? Gde mu to dođe?"
"Klavikord?" rekoh. "U suštini, ovaj, to je negde u kičmenom stubu.
Mislim, to je sasvim negde dole u kičmenom stubu."
"Je l'?" rekla je. "Baš nezgodno." Onda mi je najednom sela u krilo
"Sladak si."
Toliko me nervirala da sam samo nastavio da je lažem. "Još se
oporavljam", rekoh.
"Izgledaš kao lik sa filma. Znaš. Onaj neki. Znaš na koga mislim. Kako
se ono zvaše?"
"Ne znam", rekoh. Nikako da mi se skloni sa prokletog krila.
"Ma znaš. Igrao je u onom filmu s Melvin Daglasom? Onaj što je bio
mladi brat Melvin Daglasa? Što je ispao iz onog čamca? Znaš na koga
mislim."
"Ne, ne znam. Izbegavam bioskop."
Onda je počela da izvodi nešto. Onako sirovo i sve.
"Da li bi htela da prestaneš s tim?" rekoh. "Nisam raspoložen, rekao
sam ti. Nedavno sam operisan."
Nije ustala s mog krila ili nešto, ali mi je uputila neki potresno kvaran
pogled. "Slušaj", rekla je. "Spavala sam kad me onaj ludi Moris probudio.
Ako misliš da sam..."
nRekao sam da ću ti platiti što si došla i sve. Bez zezanja. Imam para.
Samo, problem je što se tek oporavljam posle vrlo ozbiljne..."
"Zbog kog si onda đavola rekao onom ludom Morisu da ti treba
devojka?Ako si već imao neku operaciju na tom tvom - kako se zvaše. A?"
"Mislio sam da ću mnogo bolje da se osećam. Malo sam se prebacio.
Bez zezanja. Stvarno mi je žao. Ako ustaneš na sekund, uzeću novčanik.
Ozbiljno."
Bila je užasno ljuta, ali ustala mi je s prokletog krila, tako da sam
mogao da odem i uzmem novčanik sa komode. Izvadio sam novčanicu od
pet dolara i dao joj. "Mnogo ti hvala", rekoh. "Stvarno sam ti zahvalan."
"Ovo je pet. To košta deset."
Počela je da zeza, očigledno. Bojao sam se da će tako nešto da se desi -
najozbiljnije.
"Moris je rekao pet. Rekao je petnaest do podne i samo pet za jednom."
"Deset za jednom."
"Rekao je pet. Žao mi je - ozbiljno - ali to je sve što ću da platim."
Samo je slegla ramenima, kao i ono ranije, a onda veoma hladno rekla:
"Mogu li da dobijem moju haljinu? Ili je to možda problem?" Prilično
nezgodna mala. Čak i sa tim tanušnim glasićem mogla je pomalo da te
isprepada. Da je bila neka debela stara prostitutka, s masom šminke na licu i
sve, ne bi bila ni upola tako nezgodna.
Otišao sam do plakara i izvadio joj haljinu. Navukla je i sve, a onda
uzela svoj kaputić s kreveta. "Zbogom, štakore", rekla je.
"Zbogom", rekoh. Nisam joj zahvalio ili nešto. Drago mi je što nisam.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

16 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 6:33 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
14
Kad je stara Sani otišla, sedeo sam neko vreme u fotelji i popušio dvetri
cigarete. Napolju je svitalo. Ljudi moji, kako sam se jadno osećao. Pojma
nemate koliko sam bio potišten. Šta sam onda uradio - počeo sam da pričam,
onako naglas, sa Elijem. Radim to ponekad, kad se osećam tako ubijeno.
Stalno mu govorim da ode kući i uzme bicikl i sačeka me pred kućom
Bobija Folona. Bobi Folon je živeo nedaleko od nas u Mejnu - još odavno,
mislim. Sve u svemu, evo šta je bilo. Jednom smo Bobi i ja rešili da odemo
biciklima do jezera Sedibego. Trebalo je da nosimo užinu i vazdušne puške -
bili smo još klinci i sve, pa smo mislili da ćemo upucati nešto tim puškama.
I tako, Eli nas je čuo kad smo pričali o tome i hteo je da pođe s nama, a ja
mu nisam dozvolio. Rekao sam mu da je još dete. Zato mu sada, ponekad,
kad sam tako potišten, stalno ponavljam: "Dobro. Idi kući, uzmi bicikl i
čekaj me pred Bobijevom kućom. Požuri samo." Nije da sam izbegavao da
ga vodim kad idem negde. Vodio sam ga. Ali baš tog dana nisam. Nije se
naljutio - nikad se nije ni zbog čega ljutio - ali svejedno mislim na to kad se
osećam tako ubijeno.
Na kraju sam se ipak svukao i legao u krevet. Došlo mi je da se
pomolim ili nešto kad sam se našao u krevetu, ali nisam mogao. Ne mogu
baš uvek da se molim kad mi dođe. Pre svega, ja sam kao neki ateista. Sviđa
mi se Isus i sve to, ali nije mi osobito stalo do mase drugih stvari u Bibliji.
Uzmimo, na primer, apostole. Užasno me nerviraju, ako baš hoćete da
znate. Mogli su da prođu posle Isusove smrti i svega, ali dok je On bio živ,
bili su mu od koristi koliko i rupa u glavi. Ostavljali su ga svaki čas na
cedilu. Skoro svakog u Bibliji više volim od apostola. U suštini, pored Isusa,
najviše volim onog luđaka što je živeo po grobovima i stalno se sekao kamenjem.
Volim ga stoput više od apostola, tog sirotog skota. Raspravljao
sam više puta o tome kad sam bio u Hutonu, s jednim učenikom čija je soba
bila u istom hodniku. Artur Čajlds, tako se zvao. On je bio kveker i sve. Nije
se odvajao od Biblije. Bio je dobar dečko, voleo sam ga, ali nikad nisam
mogao da se složim s njim oko mase toga u Bibliji, pogotovo oko apostola.
Stalno mi je govorio da ako ne volim apostole, ne volim ni Isusa. Govorio je
da apostole treba voleti zato što ih je Isus odabrao. Govorio sam mu da
znam da ih je On odabrao, ali da ih je birao nasumce. Govorio sam mu da
On nije imao vremena da ide naokolo i analizira sve živo, i da uopšte ne
osuđujem Isusa zbog toga. Nije On kriv što nije imao vremena. Sećam se da
sam pitao starog Čajldsa misli li on da je Juda, onaj što je izdao Isusa i sve,
dospeo u pakao kad je izvršio samoubistvo. Čajlds je rekao da se to
podrazumeva. E baš u tome se nisam složio s njim. Rekao sam kako bih se
kladio u hiljadu dolara da Isus nikada nije poslao starog Judu u pakao. I sad
bih se kladio, da imam hiljadu dolara. Mislim da bi ga bilo koji apostol
poslao u pakao - i to pod hitno - ali kladio bih se u sve na svetu da Isus to
nije učinio. Stari Čajlds je rekao da je glavni moj problem što ne idem u
crkvu ili nešto. U neku ruku, bio je u pravu. I ne idem. Pre svega, moji nisu
iste vere i sva su deca u našoj porodici ateisti. Ni sveštenike ne podnosim,
ako baš hoćete da znate. Svi su oni, u svakoj školi koju sam pohađao,
deklamovali svoje propovedi nekim lažnim svetačkim glasom. Ljudi moji,
kako mrzim takve stvari. Nije mi jasno zbog kog đavola ne mogu da govore
normalnim glasom. Uvek tako dvolično zvuče, čim otvore usta.
Sve u svemu, ležao sam na krevetu, nesposoban da se ljudski pomolim.
Kad god bih počeo, video bih staru Sani kako mi kaže da sam štakor. Na
kraju sam seo u krevetu i popušio još jednu cigaretu. Bila je odvratna. Mora
da sam popušio bar dve pakle otkako sam napustio Pensi.
Iznenada, dok sam tako sedeo i pušio, neko je zakucao na vrata.
Ponadao sam se da ne kucaju na moja vrata, mada sam prokleto dobro znao
da kucaju baš na njih. Ne znam kako sam to znao, ali znao sam. Znao sam i
ko je. Ja sam vidovit.
"Ko je?" rekoh. Bio sam prilično uplašen. Prava sam kukavica kad se
radi o takvim stvarima.
Ali samo su ponovo kucali. Glasnije.
Na kraju sam ustao sa kreveta, onako samo u pidžami, i otvorio vrata.
Nisam čak ni morao da palim svetlo u sobi, jer je već bio dan. Pred vratima
je stajala stara Sani, a pored nje Moris, onaj makro iz lifta.
"Šta je bilo? Šta hoćete?" rekao sam. Ljudi moji, glas mi je drhtao kao
sumanut.
"Ništa naročito", rekao je stari Moriš. "Samo pet dolara." On je pričao
za oboje. Sani je samo stajala, otvorenih usta i sve.
"Već sam joj platio. Dao sam joj tih pet dolara. Pitajte je", rekoh. Ljudi
moji, kako mi je drhtao glas.
"Deset dolara, šefe. Rekao sam ti. Deset za metak, petnaest do podne.
Rekao sam ti."
"Niste mi tako rekli. Rekli ste pet dolara metak. Rekli ste petnaest do
podne, to je tačno, ali lepo sam čuo kad ste..."
"Otvaraj, šefe."
"Zbog čega?" rekoh. Ljudi moji, kako mi je lupalo srce, malo je falilo
da me svojim kucanjem izbaci iz sobe. Poželeo sam da sam bar obučen.
Užasno je biti samo u pidžami kad se dešava tako nešto.
"Ajmo, šefe", rekao je stari Moris. Onda me grubo munuo svojom
odvratnom rukom. Malo je falilo da tresnem na dupe - bio je baš krupna
strvina. U sledećem trenutku, Sani i on bili su u sobi. Ponašali su se kao da
je čitavo prokleto mesto njihovo. Sani je sela na ivicu prozora. Stari Moriš se
uvalio u veliku fotelju i raskopčao okovratnik i sve - nosio je onu uniformu
liftboja. Ljudi moji, kako sam se unervozio.
"Ajmo, šefe, lovu na sunce. Čeka me posao."
"Stoput sam vam rekao, ništa vam na dugujem. Već sam joj dao pet... "
"Ne jedi govna. Lovu na sunce."
"Zašto bih joj dao još pet dolara?" rekoh. Glas mi se kršio po čitavoj
sobi. "Samo hoćete da me izradite."
Stari Moriš je raskopčao čitavu uniformu. Ispod nje je imao samo neki
lažni okovratnik od košulje, bez košulje ili nečega. Imao je veliki debeli
dlakavi trbuh. "Niko neće nikog da izradi", rekao je. "Lovu na sunce, šefe."
"Ne dam."
Kad sam to rekao, digao se sa fotelje i krenuo prema meni. Izgledao je
kao da je strahovito umoran ili da mu je sve strahovito dosadilo. Ljudi moji,
kako sam se prepao. Sećam se da sam kao skrstio ruke ili nešto. Sve to i ne
bi bilo toliko loše, mislim, da nisam bio samo u toj prokletoj pidžami.
"Lovu na sunce, šefe." Nacrtao se ispred mene. To je bilo sve što je
umeo da kaže. 'Lovu na sunce, šefe.' Pravi pravcati moron.
"Ne dam."
"Šefe, isforsiraćeš me da te malo ojadim. Ne volim da radim takve
stvari, ali čim mi se da ću morati", rekao je. "Dužan si nam petaka."
"Nisam vam dužan petaka", rekoh. "Samo me pipnite, vikaću iz sve
snage. Probudiću sve živo u hotelu. Pandure i sve." Glas mi je drhtao kao
sumanut.
"Samo napred. Deri se dok ti glava ne otpadne", rekao je stari Moris.
"Šta je, hoćeš da ti roditelji saznaju da si spavao sa kurvom? Tako fini klinac
kao ti?" Bio je prilično lukav, na svoj ljigavi način. Ozbiljno.
"Ostavite me na miru. Da ste mi rekli deset, druga stvar. Ali lepo sam
čuo kad ste..."
"Hoćeš li da iskopaš tu kintu već jednom?" Priterao me do samih vrata.
Gotovo je stajao na meni, njegov odvratni matori dlakavi trbuh i sve.
"Ostavite me na miru. Nosite se bestraga iz moje sobe", rekoh. Ruke su
mi i dalje bile skrštene. Ljudi moji, kakav sam bio mamlaz.
Onda je Sani prvi put progovorila. "Ej, Morise. Da mu uzmem
novčanik, a? Eno ga na onom - kako se zvaše."
"Aha, uzmi ga."
"Ne diraj moj novčanik!"
"Već sam ga uzela", rekla je Sani. Mahnula je s pet dolara u mom
pravcu. "Vidiš? Uzimam samo onih pet što si dužan. Nisam ja lopov."
Iznenada, zaplakao sam. Sve bih dao da nisam, ali plakao sam. "Ne,
niste vi lopovi", rekoh. "Samo kradete mojih pet..."
"Jezik za zube", reče stari Moris i munu me.
"Pusti ga, ej", reče Sani. "Ajmo, ej. Uzeli smo kintu što nam duguje.
Idemo. Ajmo, ej."
"Idem", rekao je stari Moris. Ali nije.
"Ozbiljno, ej, Morise. Pusti ga, ej."
"A ko ga dira?" rekao je, bajagi nedužno. A onda, šta je uradio - gadno
me čvrknuo prstom po pidžami. Neću da kažem gde me čvrknuo, ali gadno
je zabolelo. Rekao sam mu da je odvratni moronski degenerik. "Šta to?"
kazao je. Stavio je ruku iza uva, kao da je gluv. "Šta to? Šta sam ja?"
I dalje sam kao plakao, šta li. Toliko sam bio besan i iznerviran i sve.
"Degenerik odvratni, eto šta si", rekao sam. "Ti si debilni lopovski degenerik
i za koju godinu bićeš jedan od onih bednika što saleću ljude po ulici da im
udele za kafu. Bićeš sav kaljav i umazan slinama i..."
Onda me mlatnuo. Nisam čak ni pokušao da se uklonim ili sagnem.
Samo sam osetio taj strahoviti udarac pesnicom u stomak.
Ipak, nisam bio nokautiran ili nešto, jer pamtim kako sam gledao s poda
i video kako oboje izlaze i zatvaraju vrata. Prilično sam dugo ostao na podu,
kao onda sa Stredleterom. Samo što sam ovog puta mislio da umirem. Bilo
je kao da se davim ili nešto. Stvar je bila u tome što nisam mogao da dišem.
Kad sam najzad ustao, odvukao sam se sav zgrčen do kupatila, držeći se za
stomak i sve.
Ali ja sam lud. Najozbiljnije. Negde na pola puta do kupatila počeo sam
da izigravam kako imam metak u stomaku. Stari Moris me upucao. Sada
sam išao u kupatilo da cimnem solidan gutljaj burbona ili nečeg, da mi sredi
živce i pomogne mi da stvarno krenem u akciju. Zamislio sam sebe kako
izlazim iz prokletog kupatila, obučen i sve, s revolverom u džepu, teturajući
se malo. Onda silazim niz stepenice umesto liftom. Pridržavam se za ogradu
dok mi krv povremeno curka s jednog kraja usta. I šta radim - spuštam se
dva-tri sprata držeći se za stomak - krv na sve strane - a onda pozivam lift.
Čim stari Moris otvori lift i ugleda me s revolverom u ruci, počinje da vrišti,
skičavim kukavičkim izbezumljenim glasom, da ga ostavim na miru. Ali ja
ga svejedno rešetam. Šest metaka pravo u njegov debeli dlakavi trbuh. Onda
bacam revolver u otvor od lifta - pošto sam obrisao otiske i sve. Zatim se
odvlačim do sobe i telefoniram Džejn koja dolazi i previja mi stomak.
Zamislio sam je kako mi pridržava cigaretu dok krvarim i sve.
Prokleti filmovi. Stvarno mogu da upropaste čoveka. Bez zezanja.
Ostao sam jedno sat vremena u kupatilu, kupajući se i sve. Onda sam se
vratio u krevet. Poprilično mi je trebalo da zaspim - nisam čak ni bio umoran
- ali sam na kraju ipak zaspao. U stvari, došlo mi je bilo da se ubijem. Došlo
mi je da skočim kroz prozor. Verovatno bih to i uradio da sam bio siguran
kako će neko da me pokrije čim padnem na zemlju. Nisam želeo da gomila
idiotskih kulova zija u mene onako krvavog.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

17 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 6:51 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
15
Nisam baš dugo spavao jer mislim da je bilo tek oko deset kad sam se
probudio. Osetio sam popriličnu glad, čim sam popušio cigaretu. Poslednje
što sam jeo bila su ona dva hamburgera kad sam sa Drosarom i Eklijem išao
u Edžerstaun. To je bilo veoma davno. Pre pedeset godina, činilo se. Telefon
mi je bio pri ruci, pa sam već krenuo da zovem dole i naručim da mi pošalju
doručak, ali nešto sam se kao plašio da ga možda ne donese stari Moris. Ako
mislite da sam umirao od želje da ga vidim, očigledno niste čitavi. I tako
sam samo ostao da se izležavam i popušio još jednu cigaretu. Pomislio sam
da okrenem Džejn, da vidim da li je stigla kući i sve, ali nisam bio baš
raspoložen za to.
Šta sam uradio - okrenuo sam Sali Hejs. Išla je u školu 'Meri A. Vudraf'
i znao sam da je kod kuće, jer sam nekoliko nedelja pre toga dobio pismo od
nje. Nisam bio preterano lud za njom, ali znao sam je godinama. Dugo sam
smatrao da je prilično inteligentna, toliko sam bio glup. Sve zato što je znala
dosta toga o pozorištu, predstavama, književnosti i svemu tome. Ako neko
zna dosta toga o tim stvarima, treba vam poprilično dugo da provalite da li je
stvarno glup ili ne. Meni su bile potrebne čitave godine, u slučaju stare Sali.
Mislim da bih to mnogo ranije provalio da se nismo toliko ljubakali. To je
moj veliki problem, što večito mislim da je svaka devojka s kojom se
ljubakam prilično inteligentna osoba. Naravno, to nema baš nikakve veze
jedno s drugim, ali ja svejedno tako razmišljam.
Sve u svemu, okrenuo sam njen broj. Prvo se javila njihova devojka.
Zatim njen otac. Na kraju ona. "Sali", rekoh.
"Da - ko je to?" rekla je. Folirala je malo.
Rekao sam već njenom ocu ko sam.
"Holden Kolfild. Kako si?"
"Holdene! Odlično sam! Kako si ti?"
"Solidno. Nego, kako si inače? Mislim, kako škola i sve?"
"Odlično", rekla je. "Mislim - znaš".
"Dobro. Slušaj sad. Pitao sam se da li si danas zauzeta ili nešto. Nedelja
je, ali uvek ima poneki matine nedeljom. Dobrotvorni ili nešto. Hoćeš li da
ideš, možda?"
"Baš bih volela. Sjajno."
Sjajno. Ako postoji neka reč koju mrzim, to je sjajno. Toliko je lažna.
Na trenutak mi je došlo da joj kažem da zaboravi na matine. Ali tupili smo
još malo o koječemu. To jest, ona je tupila. Teško je bilo da se dođe do reči.
Prvo mi je pričala o nekom liku sa Harvarda - verovatno neki brucoš, ali ona
to, naravno, nije rekla - koji je spopadao kao mutav. Telefonirao joj noću i
danju. Noću i danju - to me oborilo. Onda mi je pričala o nekom drugom
liku, nekom pitomcu iz Vest Pointa, koji je takođe sekao vene za njom. Jaka
stvar. Rekao sam joj da dođe ispod sata kod Biltmora u dva i da ne kasni jer
predstava verovatno počinje u pola tri. Uvek je kasnila. Onda sam spustio
slušalicu. Zamarala me, ali stvarno je bila zgodna.
Pošto sam zakazao sudar sa starom Sali, ustao sam iz kreveta, obukao
se i spakovao kofer. Pre nego što sam izašao iz sobe, pogledao sam još
jednom kroz prozor da vidim kako napreduju svi oni perverznjaci, ali svima
su bile spuštene roletne. Ujutro su bili oličenje čednosti. Onda sam se
spustio liftom i odjavio se. Nigde naokolo nisam video starog Morisa. Nisam
se, naravno, polomio da ga pronađem, strvinu.
Uzeo sam taksi ispred hotela, ali uopšte nisam znao kuda bih krenuo.
Nisam imao gde. Tek je bila nedelja, a kući nisam mogao do srede - ili
najranije utorka. A zaista mi se nije išlo u neki drugi hotel da me zaboli
glava. I tako, šta sam uradio - rekao sam taksisti da me vozi do Velike
centralne stanice. To je bilo odmah kod Biltmora, gde je trebalo da se nađem
sa Sali u dva, pa sam smislio da ostavim kofere u jednu od onih gvozdenih
kaseta od kojih ti daju ključ, a zatim odem negde na doručak. Baš sam
ogladneo. U taksiju sam izvadio novčanik i kao prebrajao novac. Ne sećam
se koliko mi je tačno ostalo, ali uopšte nije bilo neko bogatstvo. Spiskao sam
gomilu para za samo dve nedelje. Najozbiljnije. U suštini sam prokleti
rasipnik. Što ne potrošim, to izgubim. Svaki čas zaboravljam da pokupim
kusur, po restoranima, noćnim klubovima i svuda. To izluđuje moje
roditelje. Ne može im se zameriti zbog toga. Otac mi je, međutim, prilično
bogat. Ne znam koliko zarađuje - nikada nije razgovarao sa mnom o tome -
ali poprilično, verujem. On je advokat neke korporacije. Takvi samo zgrću
pare. Još nešto po čemu znam da mu prilično dobro ide je što stalno ulaže
novac u predstave na Brodveju. Ali one redovno propadaju, pa majku užasno
nervira kada on to radi. Otkako je moj brat Eli umro, ona stalno ima
probleme sa zdravljem. Veoma je nervozna. To je još jedan razlog što mi je
bilo stravično mrsko da ona sazna kako su me ponovo izbacili.
Kada sam ostavio kofere u jednu od tih gvozdenih kaseta na stanici,
otišao sam u neki mali sendvič-bar i doručkovao. Uzeo sam prilično obilan
doručak za svoje navike: oranž-đus, jaja sa šunkom, tost i kafu. Obično samo
popijem malo oranž-đusa. Nisam neka izelica. Najozbiljnije. Zato sam tako
prokleto mršav. Trebalo je da se držim neke ishrane s mnogo škroba i ne
znam čega, kako bih popravio kilažu i sve, ali nikada to nisam uradio. Kad
izađem nekud, obično uzmem samo sendvič sa ementalerom i laktomalt.
Nije mnogo, ali u laktomaltu ima dosta raznih vitamina. H. V. Kolfild.
Holden Vitamin Kolfild.
Dok sam jeo jaja, ušle su dve časne sestre sa koferima - pretpostavio
sam da prelaze iz manastira u manastir ili negde i čekaju voz - i sele za šank
odmah pored mene. Izgleda da nisu znale šta da urade sa koferima, pa sam
im pomogao. Imale su one kofere krajnje jeftinog izgleda - one što nisu od
prave kože ili nečega. To i nije važno, znam, ali mrzim kad neko ima jeftine
kofere. Grozno zvuči kad se kaže, ali stvarno bih mogao čak i da zamrzim
nekog, onako na prvi pogled, ako ima jeftine kofere. Jednom se desilo tako
nešto. Kad sam bio u Elkton Hilsu, neko vreme sam delio sobu sa tim
učenikom, Dik Sleglom, koji je imao takve neke krajnje jeftine kofere. Uvek
ih je držao pod krevetom umesto na polici, tako da niko ne može da ih vidi
kako stoje pored mojih. To me stravično deprimiralo i stalno mi je dolazilo
da izbacim moje kofere napolje ili nešto, ili da ih čak menjam za njegove.
Moji su bili od 'Mark Krosa', prava goveđa koža i ne znam šta, i
pretpostavljam da su koštali lepu paricu. Ali smešna je to priča. Evo kako je
bilo. Na kraju sam gurnuo moje kofere pod krevet, umesto da ih ostavim na
polici, tako da stari Slegl ne dobije zbog njih neki prokleti kompleks niže
vrednosti. Ali evo šta je on uradio. Sutradan pošto sam strpao moje kofere
pod krevet, on ih je izvukao i vratio ih na policu. Uradio je to - a trebalo mi
je vremena da shvatim - zato što je hteo da ljudi pomisle kako su ti koferi
njegovi. Najozbiljnije. Bio je vrlo čudan tip, kad je reč o tome. Uvek je, na
primer, govorio s visine o tim mojim koferima. Stalno je govorio da su
suviše novi i buržujski. To mu je bio najomiljeniji izraz. Negde ga je
pročitao ili ga je negde čuo. Sve što je meni pripadalo bilo je buržujsko. Čak
je i moje naliv-pero bilo buržujsko. Večito ga je pozajmljivao od mene, ali je
svejedno bilo buržujsko. Delili smo sobu samo dva meseca. Onda smo
obojica tražili premeštaj. Što je najsmešnije, nekako mi je nedostajao kad
smo premešteni, jer je imao neviđen smisao za humor pa smo se luđački
zezali ponekad. Ne bih se iznenadio da sam i ja njemu nedostajao. U početku
se samo šalio kad je nazivao moje stvari buržujskim i to mi uopšte nije
smetalo - bilo je na neki način smešno, u suštini. A onda, posle nekog
vremena, postalo je očigledno da se ne šali više. Problem je što je stvarno
teško deliti sobu s nekim kad su tvoji koferi mnogo bolji od njegovih - ako
su tvoji stvarno neki dobri, a njegovi nisu. Čovek bi pomislio kako bi tom
drugom - ako je inteligentan i sve, i ako ima dovoljno smisla za humor - bilo
sasvim svejedno čiji su koferi bolji, ali nije tako. Bez zezanja. To je jedan od
razloga što sam delio sobu s takvim skotom kao što je Stredleter. Bar su mu
koferi bili isto tako dobri kao moji.
Sve u svemu, te dve časne sestre su sedele pored mene, pa smo kao
odvojili neki razgovor. Ona odmah do mene imala je jednu od onih korpi od
pruća kakve nose časne sestre i devojke iz Vojske spasa kada prikupljaju
novac oko Božića. Viđate ih kako stoje na ćoškovima, posebno na Petoj
aveniji, ispred velikih robnih kuća ili negde. I tako, ona do mene je ispustila
korpu na pod pa sam se sagnuo i podigao je. Upitao sam da li je možda
prikupljala dobrotvorne priloge napolju ili nešto. Rekla je da nije. Rekla je
da nije mogla da joj stane u kofer kad je pakovala stvari pa je zato nosi. Baš
se lepo smešila kad gleda u čoveka. Imala je veliki nos i one naočare s
nekim kao gvozdenim okvirom koje nisu baš mnogo atraktivne, ali lice joj je
bilo izuzetno ljubazno. "Mislio sam, ako skupljate priloge, da bih mogao da
priložim nešto", rekao sam joj. "Mogli biste da sačuvate taj novac dok ne
počnete da skupljate priloge."
"O, kako je to lepo od vas", rekla je, a ona druga, njena prijateljica,
pogledala je u mene. Ta druga je čitala neku malu crnu knjigu dok je pila
kafu. Knjiga je ličila na Bibliju, ali bila je mnogo tanja. U svakom slučaju,
bila je to neka knjiga biblijskog tipa. Obe su uzele samo tost i kafu za
doručak. To me deprimiralo. Mrzim kad jedem jaja sa šunkom ili nešto, a
neko drugi uzme samo tost i kafu.
Dopustile su mi da im dam deset dolara kao prilog. Stalno su me pitale
jesam li siguran da mogu da dozvolim sebi toliko i sve. Rekao sam im da
imam prilično mnogo para, ali činilo se da mi ne veruju. Na kraju su, ipak,
uzele. Obe su mi toliko zahvaljivale da je već postalo neprijatno. Skrenuo
sam razgovor na opšta mesta i pitao ih kuda su krenule. Rekle su da su
učiteljice, da su tek stigle iz Čikaga i da će voditi nastavu u nekom manastiru
na 168. ili 186. ulici, ili nekoj od onih ulica skroz na periferiji. Ona pored
mene, s gvozdenim naočarima, rekla je da predaje engleski, a njena prijateljica
istoriju i američki ustav. Onda sam počeo da se pitam, kao nezdrav, šta
li misli ona pored mene, što predaje engleski - pošto je časna sestra i sve -
kad čita neke knjige koje spadaju u lektiru ili nešto. Knjige koje ne moraju
obavezno da se vrte oko seksa, ali u kojima ipak ima nekih ljubavnika ili
nečega. Uzmimo, na primer, staru Justasju Vaj u Povratku u zavičaj Tomasa
Hardija. Nije bila preterano seksi ili nešto, ali čak i tada ne možeš da se ne
pitaš šta časna sestra može da misli kada čita o staroj Justasji. Ali ništa
nisam rekao, naravno. Rekao sam samo da mi engleski najbolje ide.
"O, zaista! O, tako mi je drago!" rekla je ona s naočarima, što je
predavala engleski. "Šta ste čitali ove godine? Baš bih volela da znam." Bila
je zaista ljubazna.
"Pa, uglavnom smo čitali stare Anglosaksonce, Beovulfa, pa starog
Grendela i Lorda Randala i sve to. Ali povremeno je trebalo da pročitamo
nešto van programa, za bolji uspeh. Pročitao sam Povratak u zavičaj Tomasa
Hardija i Romea i Juliju i Julija..."
"O, Romea i Juliju! Divno! Mora da vam se dopalo!" Nije baš
reagovala kao časna sestra.
"Da. Jeste. Baš mi se svidelo. Bilo je i nekih stvari koje mi se nisu
toliko dopale, ali prilično je dirljivo, u celini."
"Šta vam se nije dopalo? Možete li da se setite?"
Moram da priznam, bilo mi je nezgodno, u neku ruku, da sa njom
pričam o Romeu i Juliji. Mislim, ta drama se, na nekim mestima, poprilično
vrti oko seksa, a ona je ipak bila časna sestra, ali pitala me, pa sam malo
popričao o tome s njom.
"Ovaj, nisam baš preterano zaluđen za Romea i Juliju", rekao sam joj.
"Mislim, volim ih, ali - ne znam, u suštini. Na momente postaju prilično
dosadni. Mislim, mnogo sam više žalio kad je ubijen Merkucio nego kad su
umrli Romeo i Julija. Stvar je u tome što mi se Romeo nije više toliko sviđao
kad je Merkucija izbo nožem onaj Julijin rođak - kako se ono zvao... ?"
"Tibalt."
"Tako je. Tibalt", rekoh. Večito zaboravljam ime tog lika. "Romeo je
bio kriv za to. Mislim, Merkucio mi se najviše svideo u celom komadu. Ne
znam. Svi ti Montegi i Kapuleti nisu tako loši - posebno Julija - ali
Merkucio, on je bio - teško je to objasniti. Bio je tako pametan i duhovit i
sve. Problem je što me izluđuje kad neko pogine - posebno neko tako
pametan i duhovit i sve - i to još krivicom nekog drugog. A Romeo i Julija -
bili su bar sami sebi krivi."
"U koju školu idete?" pitala me. Verovatno je htela da izbegne dalji
razgovor o Romeu i Juliji.
Rekao sam joj da idem u Pensi. Čula je za tu školu, rekla je, i dodala
kako je to veoma dobra škola. Nisam hteo da komentarišem. Onda je ona
druga, što je predavala istoriju i ustav, rekla kako bi bilo bolje da požure.
Uzeo sam njihov račun, ali nisu mi dopustile da platim. Ona s naočarima me
naterala da joj ga vratim.
"Bili ste već previše darežljivi", rekla je. "Zaista ste divan dečak." Bila
je stvarno draga. Podsetila me malo na majku starog Ernesta Moroua, onu
koju sam upoznao u vozu. Kad se smešila, uglavnom. "Izuzetno nam je
prijao razgovor sa vama", rekla je.
Rekao sam da je i meni mnogo prijao razgovor sa njima. Što sam zaista
i mislio. Prijao bi mi čak i više da se nisam nekako bojao, sve vreme dok
sam razgovarao sa njima, da će iznenada pokušati da utvrde da li sam
katolik. Katolici uvek pokušavaju da utvrde da li si katolik. To mi se često
dešava, delimično zato što imam irsko prezime, a većina ljudi irskog porekla
su katolici. U suštini, moj otac je i bio katolik. Prestao je da bude, međutim,
kad se oženio mojom majkom. Ali katolici uvek pokušavaju da utvrde da li
si katolik, čak i kad ti ne znaju prezime. Upoznao sam jednog dečaka,
katolika, Luisa Šenija, kad sam bio u Hutonu. Bio je prvi s kim sam se tamo
upoznao. Sedeli smo na prve dve stolice pred prokletom ambulantom, prvog
dana škole, i čekali na pregled, pa smo kao odvojili neki razgovor o tenisu.
Prilično se interesovao za tenis, kao i ja. Rekao mi je da svakog leta ide na
prvenstvo u Forest Hils, a ja sam mu rekao kako i ja idem, i onda smo
prilično dugo razgovarali o nekim poznatijim teniserima. Znao je dosta toga
o tenisu za svoj uzrast, ozbiljno. Zatim, posle nekog vremena, usred
prokletog razgovora, upitao me: "Da nisi slučajno video gde je katolička
crkva ovde u gradu?" Stvar je u tome što se lepo videlo, iz načina na koji me
pitao, kako pokušava da utvrdi da li sam katolik. Najozbiljnije. Ne mislim da
je gajio neke predrasude ili nešto, ali prosto je hteo da zna, to je sve. Baš se
uneo u taj razgovor o tenisu, ali videlo se da bi jos više uživao u svemu tome
da sam bio katolik. Takve stvari me totalno izluđuju. Ne kažem da nam je to
upropastilo razgovor ili nešto - nije - ali mu svakako ni najmanje nije
doprinelo. Eto zašto mi je bilo drago što me te dve časne sestre nisu pitale da
li sam katolik. To ne bi pokvarilo razgovor, ali bi ve-rovatno bio drukčiji.
Nije da nešto osuđujem katolike. Nimalo. I ja bih bio takav, verovatno, da
sam katolik. Samo, to je u neku ruku isto kao oni koferi o kojim sam vam
pričao. Hoću da kažem kako nije dobro za neki normalan razgovor. To je sve
što hoću da kažem.
Na kraju su ustale da pođu, te dve časne sestre, i onda sam uradio nešto
vrlo glupo, krajnje neprijatno. Pušio sam cigaretu i, kad sam ustao da se
pozdravim s njima, slučajno sam im dunuo nešto dima u lice. Nisam to hteo,
ali desilo se. Izvinjavao sam se kao sumanut, a one su bile vrlo učtive i
ljubazne povodom toga, ali je svejedno bilo vrlo neprijatno.
Kad su otišle, počeo sam da žalim što sam im dao samo deset dolara
kao prilog. Ali problem je bio što sam se već dogovorio sa Sali Hejs, da
idemo na matine, pa je trebalo da sačuvam neku paru za karte i ostalo. Ipak,
svejedno mi je bilo žao. Prokleti novac. Uvek ti na kraju upropasti
raspoloženje.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

18 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 6:52 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
16
Kad sam doručkovao, bilo je tek negde oko podne, a sa Sali je trebalo
da se nađem čak u dva, pa sam krenuo u dugačku šetnju. Nikako nisam
prestajao da mislim na one časne sestre. Stalno sam mislio na tu staru korpu
od pruća s kojom su išle naokolo i skupljale priloge kad nisu predavale u
školi. Pokušavao sam da zamislim moju majku ili nekoga, na primer tetku,
ili onu suludu majku Sali Hejs, kako stoji pred robnom kućom i skuplja
priloge za sirotinju u neku staru korpu. Teško je to bilo zamisliti. Ne toliko
moju majku koliko one druge dve. Moja tetka je poprilično sklona
dobrotvornim akcijama - radi dosta toga za Crveni krst i ostalo - ali ona se
vrlo elegantno oblači i, kad radi nešto u dobrotvorne svrhe, uvek je krajnje
doterana i nakarminisana i sve. Nisam mogao da je zamislim kako išta radi u
dobrotvorne svrhe ako bi pritom morala da bude odevena u crno i bez
karmina na ustima. A tek majka Sali Hejs. Isuse Hriste. Ta bi išla naokolo s
korpom i skupljala priloge samo pod uslovom da je svako poljubi u dupe pre
nego što priloži nešto. Ako bi samo ubacivali pare u korpu i onda se
udaljavali bez reči, ignorišući je i sve, odustala bi za sat vremena. Dosadilo
bi joj. Vratila bi korpu i otišla pravo u neki izvikani lokal na ručak. To je
ono što mi se dopalo kod tih časnih sestara. Videlo se, pre svega, da one
nikada ne ručaju na izvikanim mestima. Baš me rastužilo kad sam pomislio
da one nikada ne ručaju na izvikanim mestima ili negde. Znao sam da to nije
toliko važno, ali svejedno me rastužilo.
Uputio sam se ka Brodveju, tek onako, jer godinama nisam bio tamo.
Osim toga, hteo sam da nađem neku prodavnicu ploča koja radi nedeljom.
Bila je jedna ploča koju sam hteo da kupim Febi, "Mala Širli Bins". Tu
ploču je bilo veoma teško naći. Pesma je bila o nekoj devojčici koja neće da
izađe iz kuće jer su joj ispala dva prednja zuba, pa se stidi zbog toga. Čuo
sam je u Pensiju. Imao je jedan dečak sa gornjeg sprata, pa sam pokušao da
je kupim od njega, jer sam znao da bi oborila Febu, ali nije hteo da je proda.
To je vrlo stara, fenomenalna ploča koju je snimila ona crnačka pevačica,
Estel Flečer, pre nekih dvadeset godina. Peva je u diksilend stilu, vrlo
kuplerajski, pa ne zvuči ni najmanje otužno ili sentimentalno. Da je pevala
neka bela pevačica, to bi zvučalo stravično ljupko, ali je stara Estel Flečer
odlično znala svoj posao i to je bila jedna od najboljih ploča koju sam ikad
čuo. Mislio sam da je kupim u nekoj radnji koja radi nedeljom i ponesem je
u park. Bila je nedelja, a Feba često ide nedeljom u park, da se vozi na
rolšuama. Znao sam gde najčešće odlazi.
Nije bilo tako hladno kao prethodnog dana, ali sunce se još nije probilo
pa nije bilo naročito prijatno za šetnju. Ali bilo je nešto lepo. Baš ispred
mene išla je neka porodica koja kao da je tek izašla iz crkve - otac, majka i
dečkić od oko šest godina. Izgledali su nekako siromašno. Otac je na glavi
imao jedan od onih šešira bisernosive boje kakve često nose siromašni ljudi
kad žele da deluju elegantno. On i njegova žena samo su išli napred i
razgovarali, ne obraćajući pažnju na dečaka. Mali je bio prva liga. Hodao je
ulicom, umesto po trotoaru, ali uz sam ivičnjak. Pravio se kao da hoda po
vrlo ravnoj liniji, kako to klinci rade, i sve vreme je samo pevušio nešto.
Prišao sam mu bliže da čujem šta peva. Pevao je onu pesmu "Ulovi li neko
nekog dok kroz žito ide". Imao je i lep glasić. Pevao je tek onako, za sebe,
lepo se videlo. Automobili su jurili ulicom, kočnice škripale na sve strane,
roditelji nisu obraćali pažnju na njega, a on samo išao uz ivičnjak i pevao
"Ulovi li neko nekog dok kroz žito ide". To mi je popravilo raspoloženje.
Nisam se više osećao tako potišten.
Brodvej je bio prljav i zakrčen svetom. Bila je nedelja i tek oko podne,
ali je svejedno bila gužva. Svi su žurili u bioskope - u Paramunt ili Astor ili
Strend ili Kapitol ili neko drugo suludo mesto. Svi su bili lepo doterani, jer
je bila nedelja, i zato je sve to bilo još gore. Ali najgore od svega je što se
lepo videlo da svi oni žele da idu u bioskop. Nisam bio u stanju da ih
gledam. Mogu da shvatim kad neko ide u bioskop zato što nema šta drugo da
radi, ali kad neko zaista želi da ide i čak žuri da tamo što pre stigne, onda me
to užasno deprimira. Pogotovo ako vidim milione ljudi kako stoje u jednom
od onih dugih, stravičnih redova duž čitavog bloka, čekajući s tim neviđenim
strpljenjem na karte i sve. Ljudi moji, jedva sam čekao da se sklonim s
prokletog Brodveja. Imao sam sreće. U prvoj prodavnici ploča u koju sam
ušao imali su "Malu Širli Bins". Naplatili su mi pet dolara za nju, jer je tako
retka, ali nije mi bilo važno. Ljudi moji, to me odjednom tako usrećilo.
Jedva sam čekao da stignem u park i potražim Febu da bih joj dao ploču ako
je tamo.
Kad sam izašao iz prodavnice ploča, prolazio sam pored nekog
dragstora i pomislio da možda okrenem Džejn i vidim da li je stigla kući za
raspust. I tako sam ušao u govornicu i pozvao je. Jedini je problem bio što se
javila njena majka pa sam morao da prekinem. Nisam bio raspoložen da se
upuštam u neki razgovor sa njom. Ionako ne ludujem da pričam s majkama
devojaka preko telefona. Ipak, trebalo je bar da je pitam da li je Džejn stigla
kući. Ne bih umro. Ali nisam imao volje za to. Čovek stvarno treba da bude
posebno raspoložen za takve stvari.
Ostalo mi je samo još da nabavim proklete karte za matine, pa sam
kupio novine da vidim koje se predstave daju. Pošto je bila nedelja, davale
su se samo tri predstave. I tako, šta sam uradio - otišao sam i kupio dve karte
u parteru za Znam svoju ljubav. To je bila dobrotvorna predstava ili nešto.
Nisam bio preterano raspoložen da je gledam, ali znao sam da će Sali, kraljica
folirantkinja, zabalaviti od sreće kad joj budem rekao da imam karte za
to, jer su glumili Lantovi i sve. Obožavala je predstave koje su važile za vrlo
ozbiljne i intelektualne, s Lantovima ili nekim. Za razliku od mene. Nisam
ljubitelj bilo kakvih predstava, ako baš hoćete da znate. Nisu tako loše kao
filmovi, ali svakako nisu nešto za čim bi se ludovalo. Pre svega, mrzim
glumce. Nikada se ne ponašaju kao ljudi. Oni samo misle da se tako
ponašaju. Neki od boljih glumaca uspevaju u tome, vrlo slabašno, ali to nije
nimalo zabavno za gledanje. A kad je neki glumac stvarno dobar, uvek se
lepo vidi kako on zna da je dobar, i to sve pokvari. Uzmite, na primer, ser
Lorensa Olivijea. Gledao sam ga u Hamletu. D.B. je vodio Febu i mene da
ga vidimo, prošle godine. Prvo nas je odveo na ručak, a onda u bioskop. On
je to već gledao i, po onom kako je pričao o filmu za vreme ručka, jedva sam
čekao da ga i ja vidim. Ali nije mi se mnogo dopao. Jednostavno ne vidim
šta je toliko čudesno u ser Lorensu Olivijeu, to je sve. On ima neviđen glas i
stravično dobro izgleda i lepo je gledati ga kada hoda ili se mačuje ili nešto,
ali uopšte nije bio onakav kako je D.B. opisao Hamleta. Pre je bio kao neki
prokleti general, umesto neki tužan, izmučen tip. Najbolje u celom filmu
bilo je kada Ofelijin brat - onaj što na kraju vodi dvoboj sa Hamletom -
odlazi na put, a otac mu deli gomilu saveta. Dok mu otac tako deli savete,
Ofelija se kao ludira sa bratom, vadi njegov bodež iz korica i zadirkuje ga,
dok se on kao trudi da izgleda zainteresovan za pridike svoga oca. To je bilo
lepo. Baš mi se dopalo. Ali retko se vide takve stvari. Jedino što se Febi
dopalo bilo je kada Hamlet tapše svog psa po glavi. To joj je bilo komično i
lepo, a i bilo je. Moraću da pročitam tu dramu. Problem je sa mnom što te
stvari moram uvek sam da pročitam. Kad to neko glumi, jedva ga i slušam.
Stalno brinem da li će već u sledećem trenutku uraditi nešto lažno i
izveštačeno.
Kad sam kupio karte za tu predstavu s Lantovima, uzeo sam taksi do
parka. Mogao sam da odem podzemnom ili nečim, jer sam malo utanjio s
kintom, ali hteo sam da se što pre sklonim sa prokletog Brodveja.
U parku je bilo bezvezno. Nije bilo mnogo hladno, ali sunce se još nije
probilo i činilo se da u parku nema ničeg osim pasjeg izmeta, staračkih
ispljuvaka i opušaka od cigara, a sve su klupe izgledale vlažne za sedenje.
To je baš deprimiralo i, s vremena na vreme, bez ikakvog razloga, čovek bi
se naježio u hodu. Ni najmanje nije izgledalo da će uskoro Božić. Nije izgledalo
da će bilo šta uskoro da bude. Ali svejedno sam produžio do Mala, jer
Feba obično ide tamo kada je u parku. Ona voli da se rolšua kod podijuma
za orkestar. Čudna stvar. To je isto mesto na kojem sam i ja voleo da se
rolšuam kao dete.
Međutim, kad sam stigao tamo, nisam je video nigde u blizini. Bilo je
neke dece na rolšuama, a dva klinca su igrala badminton s mekanom loptom,
ali Febe nije bilo. Video sam, ipak, jednu devojčicu njenih godina kako sedi
sasvim sama na klupi i priteže rolšue. Pomislio sam da možda poznaje Febu
i da bi mogla da mi kaže gde je ili nešto, pa sam prišao, seo pored nje i pitao
je: "Da ne poznaješ slučajno Febu Kolfild?"
"Koga?" rekla je. Na sebi je imala farmerke i jedno dvadeset džempera.
Videlo se da ih njena majka plete ili nešto, jer su bili stravično grubo
urađeni.
"Feba Kolfild. Stanuje na Sedamdeset prvoj ulici. Ide u četvrti razred,
tamo u..."
"Ti znaš Febu?"
"Aha, ja sam joj brat. Znaš li možda gde je?"
"Ona je u razredu gospođice Kelon, je P da?" rekla je mala.
"Ne znam. Da, mislim da jeste."
"Onda je verovatno u muzeju. Mi smo išli prošle subote", rekla je.
"U koji to muzej?"
Slegla je ramenima. "Ne znam", rekla je. "Muzej".
"Znam, ali koji - onaj sa slikama ili onaj gde su Indijanci?"
"Onaj gde su Indijanci."
"Mnogo ti hvala", rekoh.
Ustao sam i pošao, ali onda sam se iznenada setio da je nedelja. "Danas
je nedelja", rekao sam maloj.
Pogledala je naviše u mene. "Oh. Onda nije tamo."
Muku je mučila da pritegne rolšue. Nije imala rukavice i ruke su joj
bile skroz crvene i hladne. Pomogao sam joj malo. Ljudi moji, godinama
nisam držao ključ od rolšua u ruci. Nije mi, ipak, bilo ništa neobično.
Možete da mi date ključ od rolšua i za pedeset godina, u mrklom mraku, i
opet ću znati šta je. Zahvalila mi je i sve kad sam joj pritegao rolšue. Bila je
veoma dobra, učtiva devojčica. Isuse, volim kad je neko dete tako dobro i
učtivo kad mu pritegneš rolšue ili nešto. Deca su uglavnom takva.
Najozbiljnije. Pitao sam je nije li možda raspoložena da popije sa mnom
vruću čokoladu ili nešto, ali rekla je ne, hvala. Rekla je kako mora da se
nađe sa drugaricom. Devojčice uvek moraju da se nađu s nekom drugaricom.
To me obara.
Iako je bila nedelja, pa Feba nije bila tamo sa svojim razredom, i mada
je bilo tako vlažno i odvratno napolju, prošao sam pešice kroz čitav park, sve
do Prirodnjačkog muzeja. Znao sam da je to muzej na koji je mislila ona
mala s ključem od rolšua. Znao sam ceo taj muzej kao sopstveni džep. Feba
je išla u istu školu u koju sam ja išao kao dete, i stalno smo visili tamo. Imali
smo tu učiteljicu, gđicu Ejgltinger, koja nas je vodila gotovo svake božje
subote. Ponekad smo gledali životinje, a ponekad one stvari koje su pravili
Indijanci, u stara vremena. Lonce i korpe od pruća i druge stvari u tom stilu.
Uvek me obuzme neka sreća kad se toga setim. Čak i sad. Sećam se da smo,
kad odgledamo sve te indijanske stvari, obično išli da gledamo neki film u
onoj velikoj sali. Kolumba. Uvek su prikazivali kako Kolumbo otkriva
Ameriku, grdno se mučeći da nagovori starog Ferdinanda i Izabelu da mu
pozajme novac s kojim bi kupio brodove, i kako onda mornari dižu protiv
njega pobunu i sve. Nikome nije bilo preterano stalo do starog Kolumba, ali
uvek si imao dosta bombona i žvaka i svačega, a u toj sali je tako lepo
mirisalo. Uvek je mirisalo kao da napolju pada kiša, čak i kad nije padala, i
bio si u jedinom lepom, suvom i toplom mestu na čitavom svetu. Voleo sam
taj prokleti muzej. Sećam se da je moralo da se prođe kroz Indijansku odaju
kako bi se stiglo do te sale. Bila je to duga, veoma duga prostorija i trebalo
je samo da se šapuće kad se prolazi kroz nju. Učiteljica je išla prva, a za
njom je išao razred. Išlo se po dvoje, i svakoje imao svog para. Moj par je
najčešće bila jedna devojčica koja se zvala Gertruda Levin. Uvek je htela da
se držimo za ruke, a ruka joj je večito bila lepljiva ili znojava ili nešto. Pod
je bio od mermera i, ako bi imao neke klikere u ruci i ispustio ih, odskakali
bi kao ludi po čitavom podu i napravili stravičnu buku, pa bi učiteljica
zaustavljala razred i vraćala se da vidi šta se, kog đavola, dešava. Ali nikad
se nije ljutila, ta gđica Ejgltinger. Onda se prolazilo pored onog dugačkog,
dugačkog indijanskog ratničkog kanua, dugačkog kao tri prokleta 'kadilaka',
s jedno dvadeset Indijanaca u njemu. Neki od njih su veslali, a neki samo
stajali, surovog izgleda, i svima su lica bila išarana ratničkim bojama. U
zadnjem delu kanua bio je neki sablastan tip, s maskom na licu. To je bio
vrač. Uvek me hvatala jeza od njega, ali svejedno sam ga voleo. Ako biste u
prolazu dodirnuli neko veslo ili nešto, neki od čuvara bi vam rekao:
"Nemojte ništa da dirate, deco", ali uvek bi to rekao ljubaznim glasom, ne
kao prokleti pandur ili neko. Zatim se prolazilo pored one velike staklene
vitrine u kojoj Indijanci trljaju drvo o drvo da naprave vatru, dok jedna
Indijanka veze neki pokrivač. Indijanka koja veze taj pokrivač bila je kao
pognuta nad njim i mogle su da joj se vide grudi. Svi smo je uvek krišom
zagledali, čak i devojčice, jer su bile još samo deca i nisu imale ništa veće
grudi od nas dečaka. A onda, pred samim ulazom u veliku salu, prolazilo se
pored onog Eskima. Sedeo je nad rupom u tom zaleđenom jezeru i pecao
kroz nju. Pored same rupe ležale su neke dve ribe koje je već ulovio. Ljudi
moji, taj muzej je bio pun staklenih vitrina. Bilo ih je čak i više, gore na
spratu, s jelenima koji unutra piju vodu iz barica i pticama koje lete na jug
da prezime. One najbliže ptice bile su punjene i okačene na žicama, a one
pozadi samo naslikane na zidu, ali sve su izgledale kao da stvarno lete na jug
i, ako biste sagli glavu i pogledali ih naopačke, izgledale su kao da još više
žure da odlete na jug. Najbolje u tom muzeju bilo je, ipak, što je sve uvek
ostajalo na istom mestu. Ništa se nije kretalo. Mogao si da odeš sto hiljada
puta tamo, a onaj Eskim bi i dalje tek upecao one dve ribe, ptice bi i dalje
letele ka jugu, jeleni bi i dalje pili vodu iz onih barica, lepih rogova i lepih
tankih nogu, a ona Indijanka golih grudi i dalje bi vezla isti pokrivač. Ništa
se ne bi promenilo. Jedino što bi se promenilo bili ste vi. Nije da biste bili
mnogo stariji ili nešto. Nije baš to, u suštini. Jednostavno biste bili drukčiji,
to je sve. Bili biste, recimo, u kaputu. Ili bi devojčica koja vam je poslednji
put bila par dobila šarlah, pa biste imali novog para. Ili bi razred vodila neka
zamena umesto gđice Ejgltinger. Ili biste prethodno čuli kako se otac i majka
užasno svađaju u kupatilu. Ili biste samo prošli pored jedne od onih lokvi na
ulici, po kojima se šire benzinske duge. Mislim, bili biste na neki način
drukčiji - ne umem da objasnim na šta mislim. A čak i kad bih umeo, nisam
siguran da bih bio raspoložen za to.
Dok sam tako išao, izvadio sam onu staru lovačku kapu iz džepa i
stavio je na glavu. Znao sam da neću sresti nikoga ko me poznaje, a bilo je i
prilično vlažno napolju. Samo sam hodao i hodao i stalno mislio kako Feba
ide u taj muzej subotom, kao i ja nekad. Mislio sam kako ona gleda iste one
stvari koje sam i ja gledao, i kako će ona biti drukčija svaki put kad ih
ponovo vidi. Nije da me deprimiralo dok sam mislio o tome, ali nisam baš
skakao od radosti. Neke stvari treba da ostanu takve kakve jesu. Lepo bi bilo
kad biste mogli da ih strpate u jednu od tih velikih staklenih vitrina i
jednostavno ih ostavite tamo. Znam da je to nemoguće, ali je svejedno šteta.
Sve u svemu, to je ono o čemu sam razmišljao dok sam tako išao.
Prolazio sam pored jednog vrtića i zastao, posmatrajući dvoje vrlo male
dece na klackalici. Jedno od njih bilo je onako debeljuškasto, pa sam stavio
ruku na kraj gde je sedelo ono drugo dete, da kao napravim ravnotežu, ali
lepo se videlo da im smetam, pa sam ih ostavio na miru.
Onda se nešto čudno desilo. Kad sam došao do muzeja, najednom mi se
nije ulazilo u njega, ni za milion dolara. Jednostavno me ništa nije vuklo
unutra - a prepešačio sam čitav prokleti park, jedva čekajući da stignem
tamo i sve. Da je Feba bila unutra, verovatno bih ušao, ali nije. I tako, samo
sam uzeo taksi ispred muzeja i odvezao se do Biltmora. Uopšte mi se nije
išlo. Ali imao sam taj prokleti sudar sa Sali.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

19 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 7:13 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
17
Bilo je još suviše rano kad sam stigao tamo, pa sam samo seo na jednu
od onih kožnih sofa, odmah ispod sata u foajeu, i posmatrao devojke. U
mnogim školama raspust je već počeo i bilo je mali milion devojaka koje su
sedele i stajale naokolo, čekajući da se pojave njihovi mladići. Devojke sa
prekrštenim nogama, devojke sa neprekrštenim nogama, devojke sa
neviđenim nogama, devojke sa nikakvim nogama, devojke koje su privlačno
izgledale, devojke koje su izgledale kao da bi, kad ih upoznaš, bile prave
veštice. Bio je to zaista lep prizor, ako znate na šta mislim. Istovremeno je
nekako i deprimirao, jer se čovek stalno pitao šta će se kog đavola desiti sa
svim tim devojkama. Kad izađu iz škole i koledža, mislim. Moglo se
pretpostaviti da će većina njih verovatno da se poudaje za neke mamlaze. Za
likove koji večito pričaju koliko milja prelazi njihov prokleti auto sa
galonom benzina. Likove koji se ljute i besne kao deca kad ih pobediš u
golfu ili čak u nekoj glupavoj igri kao što je ping-pong. Likove koji su
jednostavno bezlični. Likove koji nikad ne čitaju knjige. Likove koji su
užasno dosadni - ali tu bi trebalo da budem oprezan. Mislim, kad kažem za
neke ljude da su dosadni. Ne shvatam baš takve likove. Ozbiljno. Kad sam
bio u Elkton Hilsu, jedno dva meseca sam delio sobu s nekim Harisom
Meklinom. Bio je vrlo inteligentan i sve, ali je bio jedan od najvećih daveža
koje sam ikad upoznao. Imao je neki izrazito hrapav glas i bukvalno nikada
nije prestajao da govori. Nikada nije prestajao da govori i, što je najgore,
nikada nije govorio nešto što si hteo da čuješ. Ali umeo je jednu stvar. Taj
skot je zviždao najbolje na svetu. Nameštao bi krevet ili kačio stvari u plakar
- večito je nešto kačio u plakar, što me izluđivalo - i usput zviždao, ako nije
nešto pričao tim hrapavim glasom. Umeo je da zviždi čak i klasične stvari,
ali najčešće je zviždao džez. Pokupio bi nešto vrlo džezično, kao "Bluz
limenog krova" i zviždao tako lepo i lako - baš dok bi kačio stvari u plakar -
da je to bukvalno obaralo čoveka. Naravno, nikad mu nisam rekao kako
mislim da fenomenalno zviždi. Mislim, ne možeš tek tako da priđeš nekom i
kažeš mu: "Ti fenomenalno zviždiš". Ali delio sam sobu možda puna dva
meseca s njim, iako me toliko gušio da sam već bio na ivici ludila, samo zato
što je tako fenomenalno zviždao, najbolje od svih koje sam ikad čuo. Zato ne
znam šta da mislim o dosadnim likovima. Možda čoveku i ne treba da bude
preterano krivo kad vidi kako se neka izuzetna devojka udaje za tako nekog.
Oni, većinom, nikome ne čine nažao, a možda svi u potaji fenomenalno
zvižde ili nešto. Ko bi to, dođavola, znao? Ja ne.
Najzad sam ugledao Sali kako se penje uz stepenice, pa sam joj pošao u
susret. Neviđeno je izgledala. Najozbiljnije. Bila je u nekom crnom kaputu, s
nekom kao crnom beretkom na glavi. Gotovo nikad nije nosila šešir ili nešto,
ali ta beretka je mnogo lepo izgledala. Najčudnije u svemu tome bilo je što
mi je došlo da se oženim njom istog trenutka kad sam je ugledao. Ja sam lud.
Nije mi se čak ni sviđala toliko, pa ipak mi se iznenada učinilo da sam
zaljubljen u nju i da bih se oženio njom. Stvarno sam lud, kunem se.
"Holdene!" rekla je. "Baš divno što te vidim! Prošla je čitava večnost"
Imala je neki jak, prodoran glas, koji te dovodio u nepriliku kad god izađeš s
njom. To je još i moglo da joj prođe - jer je bila tako prokleto zgodna - ali
uvek me nerviralo.
"I meni je drago što tebe vidim", rekoh. Tako sam stvarno i mislio.
"Kako si, inače?"
"Apsolutno čarobno. Jesam li zakasnila?"
Rekao sam joj da nije, ali kasnila je oko deset minuta, u suštini. Bilo mi
je, uostalom, svejedno. Sve one glupe karikature koje štampaju po
časopisima i svuda, gde tipovi besne po uličnim ćoškovima zato što im
devojke kasne - sve su to nebuloze. Ako devojka lepo izgleda kada dolazi na
sudar, koga je briga što kasni? Nikoga. "Bolje da požurimo", rekoh.
"Predstava počinje u dvadeset do tri." Pošli smo niz stepenice prema taksi
stanici.
"Šta ćemo gledati?" rekla je.
"Ne znam. Lantove. Samo sam za to našao karte."
"Lantove! O, pa to je čarobno!"
Rekao sam vam da će da zabalavi kada čuje za Lantove.
Povatali smo se malo u taksiju, na putu do pozorišta. Prvo nije htela, jer
je bila nakarminisana i sve, ali nastupio sam maksimalno zavodnički pa nije
imala kud. Dvaput, kad je prokleti taksi naglo prikočio, malo je falilo da
padnem sa sedišta. Ti prokleti taksisti nikada ne gledaju kuda voze, kunem
se. A onda, tek da vam predstavim koliko sam lud, kad smo izlazili iz klinča,
rekao sam joj da je volim i sve. Bila je to laž, naravno, ali stvar je u tome što
sam tako i mislio kad sam joj to rekao. Lud sam. Stvarno sam lud.
"O, dragi, i ja tebe volim", rekla je. A onda je, u istom dahu, dodala:
"Obećaj mi da ćeš da pustiš kosu. Kratke frizure izlaze iz mode. A imaš tako
divnu kosu."
Divnu, kad bi se zezali.
Predstava nije bila tako loša kao neke koje sam gledao. Ali svejedno je
bila glupa. Nešto o petsto hiljada godina u životu nekog starog bračnog para.
Počinje kad su oboje mladi i sve, a roditelji te devojke ne žele da se ona uda
za tog mladića, ali ona se ipak udaje za njega. Onda postaju sve stariji i
stariji. Muž odlazi u rat, a žena ima brata koji je pijanac. Nisam baš mogao
da se zainteresujem za sve to. Mislim, nisam se preterano uzbuđivao kad bi
neko u toj porodici umro ili nešto. Svi su bili samo gomila glumaca. Muž i
žena su bili sasvim pristojan stari par - vrlo duhoviti i sve - ali nisam mogao
preterano da se zainteresujem za njih. Pre svega, stalno su pili čaj ili nešto,
tokom čitave proklete predstave. Kad god bi se pojavili, neki batler je
postavljao pred njih čaj ili ga je žena sipala nekom. I svi su neprestano
ulazili i izlazili - da ti se zavrti u glavi dok ih gledaš kako stalno sedaju i
ustaju. Alfred Lant i Lin Fonten su igrali stari par i bili su veoma dobri, ali
nisu mi se mnogo dopali. Ipak, bili su drukčiji, moram da priznam. Nisu se
ponašali kao obični ljudi, a nisu se ponašali ni kao glumci. Teško je to
objasniti. Ponašali su se više kao da znaju da su neke veličine. Mislim, dobri
su bili, ali previše dobri. Kad bi jedno od njih izgovorilo svoj tekst, ono
drugo bi odmah nešto reklo. To je trebalo da izgleda kao kad ljudi stvarno
razgovaraju i upadaju jedno drugom u reč i sve. Problem je što su previše
ličili na ljude koji razgovaraju i upadaju jedno drugom u reč. Ponašali su se,
donekle, kao što stari Erni, tamo u Vilidžu, svira klavir. Kada nešto previše
dobro radiš, onda, posle nekog vremena, ako ne paziš, postaneš razmetljiv.
A onda već nisi tako dobar. Ali, sve u svemu, oni su bili jedini u predstavi -
Lantovi, mislim - koji su delovali kao da imaju nešto u glavi. To moram da
priznam.
Posle prvog čina izašli smo sa svim ostalim mamlazima da popušimo
cigaretu. Kakav je to prizor bio. U životu niste videli toliko foliranata, svi su
pušili da im uši otpadnu i laparali o predstavi tako da svako može da ih čuje
i ukapira koliko su oštroumni. Neki glupi filmski glumac stajao je pored nas
i pušio. Ne znam mu ime, ali večito glumi u ratnim filmovima, tipa koji
ispadne kukavica baš kad zagusti ili nešto. Bio je sa nekom zanosnom
plavušom i oboje su se trudili da budu maksimalno blazirani i sve, kao da on
pojma nema da ga ljudi gledaju. Neviđeno skroman lik, nema šta. Baš me
razgalio. Sali nije mnogo pričala, osim nekih izliva ushićenja namenjenih
Lantovima, jer je uglavnom krivila vrat naokolo i trudila se da izgleda
šarmantno. Onda je, najednom, na drugoj strani foajea ugledala nekog
mamlaza kojeg je poznavala. Nekog tipa u jednom od onih tamnosivih
flanelskih odela s kariranim prslukom. Strogo u stilu ekskluzivnih koledža.
Jaka stvar. Stajao je uza zid i pušio kao sumanut, delujući kao da umire od
dosade. Sali je samo ponavljala: "Taj mladić mi je odnekud poznat." Uvek je
nekog znala, kud god da odeš s njom, ili je bar mislila da zna. Ponavljala je
to, sve dok me nije totalno ugušila pa sam joj rekao: "Što ne odeš i poljubiš
ga onako od srca, ako ti je poznat? Oduševiće se." Naljutila se kad sam to
rekao. Na kraju, mamlaz je ipak uočio, pa je prišao i pozdravio je. Trebalo je
videti kako se njih dvoje pozdravljaju. Čovek bi pomislio da se dvadeset
godina nisu videli. Pomislio bi da su se kupali u istoj kadi ili nešto kad su
bili deca. Stare drugarčine. Muka da ti pripadne. Najsmešnije u svemu tome
bilo je što su se verovatno sreli samo jednom, na nekom folirantskom žuru.
Na kraju, kad su prestali da afektiraju, Sali nas je upoznala. Zvao se Džordž
nešto - čak se i ne sećam - i studirao je u Endoveru. Jaka, neviđeno jaka
stvar. Trebalo je videti tog tipa kad ga je Sali pitala kako mu se dopao
komad. Bio je od onih foliranata kojima je izgleda potreban prostor kada
odgovaraju na nečije pitanje. Zakoračio je unazad i zgazio pravo na nogu
neke dame iza sebe. Verovatno joj je svaki prst polomio. Rekao je da komad
sam po sebi nije remek-delo, ali da su Lantovi, naravno, apsolutni anđeli.
Anđeli. Isuse. Anđeli. To me dotuklo. Onda su Sali i on počeli da pričaju o
masi ljudi koje su oboje poznavali. To je bio najisfoliraniji razgovor koji ste
ikad čuli. Oboje su se utrkivali da se sete što više raznih mesta, a onda bi se
setili nekog ko tamo živi i pominjali njegovo ime. Malo je falilo da povratim
pre nego što smo se vratili u salu. Najozbiljnije. A onda, kad se završio i
drugi čin, nastavili su svoj ubistveno dosadni razgovor. I dalje su se prisećali
novih mesta i novih imena ljudi koji su tamo živeli. Što je najgore, taj klipan
je govorio krajnje isfoliranim glasom, baš kao likovi iz takvih koledža,
nekim vrlo umornim, snobovskim glasom. Zvučao je baš kao neka devojka.
Ni najmanje nije oklevao da se nabacuje mojoj ribi, strvina. Na trenutak sam
pomislio da će čak i da uđe u naš taksi kad se predstava završila, jer je išao
čitava dva bloka s nama, ali trebalo je da ode s gomilom nekih foliranata na
koktel ili negde. Lepo sam mogao da ih vidim kako sede u nekom baru, u
tim prokletim kariranim prslucima, i kritikuju predstave, knjige i žene tim
umornim, snobovskim glasovima. U stanju su da me dotuku, takvi likovi.
Do ulaska u taksi već sam kao zamrzeo staru Sali, posle deset sati
slušanja tog isfoliranog endoverskog skota. Bio sam spreman da je odvedem
kući i sve - najozbiljnije - ali rekla je: "Imam čarobnu ideju!" Ona je večito
imala neke čarobne ideje.
"Slušaj", rekla je. "Kada treba da ideš kući na večeru? Mislim, da li
strašno žuriš ili nešto? Moraš li da budeš kod kuće u neko određeno vreme?"
"Ja? Ne. Ni u kakvo određeno vreme", rekao sam. Ljudi moji, nikad
veća istina nije izgovorena. "Zašto?"
"Hajdemo na klizanje u Radio Siti!" Takve su uvek bile njene čarobne
ideje. "Na klizanje u Radio Siti? Misliš odmah?"
"Samo na sat vremena. Zar ne želiš? Ako ne želiš..."
"Nisam rekao da ne želim", rekoh. "Zašto da ne. Ako se tebi ide."
"Stvarno tako misliš? Nemoj da govoriš ako tako i ne misliš. Mislim,
meni je sasvim svejedno, kako god ti hoćeš."
Svejedno, kad bi se zezali.
"Tamo mogu da se iznajme one slatke male suknjice za klizanje", rekla
je. "Žinet Kale je to uradila prošle nedelje."
Zato je toliko navalila da ide. Htela je da vidi sebe u jednoj od tih
suknjica koje jedva pokrivaju dupence i ostalo.
I tako smo otišli, pa su nam tamo dali klizaljke, a onda je Sali dobila tu
malu plavu vrcoguzu haljinicu. Stvarno je neviđeno izgledala u njoj, moram
da priznam. I nemojte misliti da to nije znala. Stalno je išla ispred mene,
tako da mogu da vidim kakvo zgodno dupence ima. I jeste bilo zgodno,
priznajem.
Smešno je bilo, međutim, što smo bili najgori klizači na čitavom
prokletom klizalištu. Mislim, stvarno najgori. A bilo je i mahera, nema šta.
Gležnjevi stare Sali toliko su se povijali, sve dok bukvalno nisu polegli po
ledu. Ne samo što su stravično glupo izgledali, već su verovatno i stravično
boleli. Znam da su moji boleli. Ubijali su me. Mora da smo čarobno
izgledali. A da bude još gore, bilo je bar nekoliko stotina pacijenata koji nisu
imali druga posla osim da stoje naokolo i gledaju svo to lomatanje.
"Hoćeš da sednemo malo unutra i popijemo neko piće ili nešto?" najzad
sam joj rekao.
"To je najdivnija ideja koju si danas smislio", rekla je. Bukvalno je
izdisala. Bilo je brutalno. Stvarno mi je bilo žao.
Skinuli smo proklete klizaljke i ušli u taj bar gde si mogao da uzmeš
piće i posmatraš klizače, sedeći samo u čarapama. Čim smo seli, Sali je
skinula rukavice, a ja joj dao cigaretu. Nije presrećno izgledala. Prišao je
kelner pa sam naručio koka-kolu za nju - jer nije pila - a viski sa sodom za
sebe, ali skot je odbio da mi ga donese, pa sam i ja uzeo koka-kolu. Onda
sam kao počeo da palim šibice. Radim to prilično često kad sam u
određenom raspoloženju. Pustim ih kao da gore dokle god mogu da ih
držim, a onda ih bacam u pepeljaru. Neka nervozna navika, šta li.
Najednom, Sali je rekla: "Slušaj. Moram da znam. Dolaziš li ili ne
dolaziš da mi pomogneš da okitim jelku za Božić? Moram da znam." Još je
bila nadrndana zbog svojih gležnjeva na klizanju i svega.
"Pisao sam ti da hoću. Pitala si me to već dvadeset puta. Naravno da
hoću."
"Mislim, moram da znam", rekla je. Počela je da gleda naokolo po
čitavoj prokletoj prostoriji.
Iznenada sam prestao da palim šibice i kao nagnuo se ka njoj preko
stola. Motalo mi sve i svašta po glavi. "Ej, Sali", rekoh.
"Šta?" rekla je. Gledala je neku devojku na drugoj strani prostorije.
"Da li se ikad zasitiš svega?" rekoh. "Mislim, da li si se ikad uplašila da
će sve da ode dođavola ako ne preduzmeš nešto? Mislim, voliš li ti školu i
sve te stvari?"
"Užasno je dosadna."
"Mislim, da li je mrziš? Znam da je užasno dosadna, ali da li je mrziš,
to sam mislio."
"Pa sad, nije baš da je mrzim. Ti večito moraš da nešto..."
"E pa ja je mrzim. Ljudi moji, kako je mrzim", rekoh. "Ali nije samo
to. Nego sve. Mrzim život u Njujorku i sve. Taksije i autobuse sa Medison
avenije, s vozačima koji se večito deru da je izlaz na zadnja vrata, i
upoznavanja s nekim folirantima koji za Lantove kažu da su anđeli, i vožnje
gore-dole liftovima kada samo želiš da si napolju, i tipove koji ti stalno
uzimaju meru za pantalone kod 'Bruksa', i ljude koji večito..."
"Ne viči, molim te", rekla je Sali.
Što je zaista bilo smešno, jer uopšte nisam vikao.
"Uzmi samo kola", rekoh. Rekao sam to veoma tihim glasom. "Uzmi
većinu ljudi, ludi su za kolima. Pate se ako ih malo ogrebu negde i večito
pričaju o tome koliko milja prelaze s galonom benzina, i čim nabave nova
kola, već misle kako da ih zamene za neka još novija. Ja ne volim čak ni
stara kola. Mislim, uopšte me ne interesuju. Radije bih imao nekog konja.
Konj je bar human. Konja bar možeš..."
"Ne znam o čemu ti uopšte govoriš", rekla je Sali. "Samo skačeš s
jedne..."
"Znaš šta?" rekoh. "Ti si verovatno jedini razlog što sam sada u
Njujorku. Da ti nisi ovde, verovatno bih bio negde bestraga daleko. Negde u
šumama ili ne znam gde. Ti si bukvalno jedini razlog što sam ovde."
"Sladak si", rekla je. Ali videlo se kako bi volela da promenim prokletu
temu.
"Trebalo bi da odeš u neku mušku školu. Probaj jednom", rekoh.
"Prepune su licemera i samo učiš ne bi li naučio da budeš dovoljno bistar
kako bi jednog lepog dana bio u stanju da kupiš prokleti 'kadilak', i stalno
moraš da se praviš kako ti je teško ako je ragbi-tim izgubio, i po ceo dan
pričaš samo o devojkama, piću i seksu, i svi su izdeljeni u te odvratne male
klike. Likovi koji igraju košarku drže se za sebe, katolici se drže za sebe,
prokleti intelektualci se drže za sebe, likovi koji igraju bridž drže se za sebe.
Čak se i likovi koji pripadaju prokletom klubu Knjige meseca drže za sebe.
Ako pokušaš da vodiš neki iole inteligentan ray..."
"Slušaj sad", rekla je Sali. "Mnogim mladićima škola pruža mnogo više
od toga."
"Slažem se! Slažem se da im pruža, nekima od njih! Ali to je sve što
meni pruža. Shvataš li? U tome je poenta. Baš u tome je prokleta poenta",
rekoh. "Meni teško da se bilo šta pruža. U lošem sam stanju. U očajnom sam
stanju."
"Vidi se."
A onda, najednom, sinula mi je ideja.
"Slušaj", rekoh. "Evo šta sam smislio. Da li bi volela da odeš bestraga
odavde? Evo šta sam smislio. Znam jednog tipa u Grinič Vilidžu od koga
možemo da uzmemo auto na nekoliko nedelja. Išli smo u istu školu i još mi
duguje deset dolara. Šta bismo mogli da uradimo - da se sutra ujutro
odvezemo gore do Masačusetsa i Vermonta i svuda naokolo, znaš. Tamo
gore je užasno lepo. Najozbiljnije." Počeo sam stravično da se uzbuđujem,
što sam više mislio o tome, i pružio sam kao ruku i uhvatio Sali za ruku.
Kakva sam budala bio. "Bez zezanja", rekoh. "Imam oko sto osamdeset
dolara u banci. Mogu da ih podignem kad ujutro otvore, a onda mogu da
odem po taj auto. Bez zezanja. Smestićemo se u neki bungalov tamo u
nekom kampu ili negde, dok nam traju pare. A onda, kad nam nestane para,
mogu da nađem neki posao, pa bismo mogli da živimo uz neki potok ili
negde, a kasnije bismo mogli da se venčamo ili nešto. Zimi bih mogao da
nacepam koliko god nam treba drva i svega. Fantastično bi nam bilo, kunem
se! Šta kažeš na to? Hajde, reci! Šta kažeš na to? Hoćeš li da pođeš sa
mnom? Molim te!"
"Ne možeš tek tako da uradiš takvu stvar", rekla je Sali, kao da se
užasno iznervirala.
"Zašto? Zašto, dođavola, ne možeš?"
"Nemoj da urlaš na mene, molim te", rekla je. Što je bila glupost, jer
uopšte nisam urlao.
"Zašto ne možeš? Zašto?"
"Zato što ne možeš, i gotovo. Pre svega, oboje smo bukvalno još deca. I
da li ti je ikad palo na pamet šta bi radio ako ne bi našao posao kad ti nestane
novca? Umrli bismo od gladi. Čitava stvar je takva fantazija da nije čak ni..."
"Nije fantazija. Naći ću posao. Ne brini za to. Nemoj da brineš za to. U
čemu je stvar? Zar ne želiš da ideš sa mnom? Reci ako ne želiš."
"Nije to. Uopšte nije to", rekla je Sali. Počinjao sam već da je mrzim,
šta li. "Imaćemo koliko god hoćeš vremena za takve stvari - za sve te stvari.
Mislim, kad završiš koledž, i ako se venčamo i sve. Biće bezbroj čarobnih
mesta kuda može da se ode. Ti si samo..."
"Ne, neće biti. Uopšte neće biti bezbroj mesta kuda može da se ode.
Sve će biti potpuno drukčije", rekoh. Ponovo sam postajao užasno potišten.
"Šta?" rekla je. "Ne čujem te. Prvo urlaš na mene, a onda..."
"Rekao sam ne, neće biti čarobnih mesta kuda može da se ode kad
završim koledž i sve. Aktiviraj malo uši. Sve će biti totalno drukčije.
Moraćemo da se spuštamo liftovima, sa koferima i ostalim glupostima.
Moraćemo da telefoniramo svima živima i da se ispozdravljamo s njima i
šaljemo im razglednice iz hotela i sve. A ja ću raditi u nekoj kancelariji,
pravicu gomilu para i voziću se na posao taksijem i autobusima s Me-dison
avenije i čita'u novine i redovno ću igrati bridž i odlaziću u bioskop i
gledaću masu glupih dokumentaraca i najava za buduće filmove i žurnale.
Žurnale. Isuse svemogući. Uvek neka glupa konjska trka, i neka dama koja
razbija flašu o brod, i neki šimpanza u pantalonama koji vozi prokleti bicikl.
Uopšte neće biti isto. Ti uopšte ne shvataš na šta mislim."
"Možda i ne shvatam! Možda ni ti ne shvataš", rekla je Sali. Oboje smo
do tada već zamrzeli jedno drugo. Videlo se da nema nikakvog smisla
pokušavati da vodiš neki inteligentan razgovor. Bilo mi je stravično krivo
što sam uopšte započeo sve to.
"Hajde, idemo odavde", rekoh. "Dosadna si kao stenica, ako baš hoćeš
da znaš."
Ljudi moji, kako je pogodilo kad sam to rekao. Znam da to nije trebalo
da kažem, i verovamo joj ne bih ni rekao da me nije toliko deprimirala.
Obično nikad ne govorim tako grube stvari devojkama. Ljudi moji, kako je
to pogodilo. Izvinjavao sam se kao sumanut, ali nije prihvatala moja
izvinjenja. Čak je i plakala. Što me malo uplašilo, jer sam se pribojavao da
će da ode kući i kaže svome ocu kako sam joj rekao da je dosadna kao
stenica. Njen otac je bio jedan od onih velikih ćutljivih skotova, a ionako
nije bio preterano lud za mnom. Jednom joj je rekao da previše galamim.
"Najozbiljnije. Žao mi je", govorio sam joj.
"Žao ti je. Tebi je žao. To je jako smešno", rekla je. I dalje je kao
plakala, i najednom mi je zaista bilo nekako žao što sam to rekao.
"Hajde, otpratiću te kući. Ozbiljno."
"Mogu i sama da odem kući, hvala ti. Ako misliš da bih tebi dozvolila
da me pratiš kući, onda si stvarno lud. Nijedan mladić mi nikad u životu nije
rekao tako nešto."
Čitava je stvar, na neki način, bila pomalo komična, kad se bolje
razmisli, pa sam najednom uradio nešto što nije trebalo. Nasmejao sam se. A
ja se smejem baš onako glasno, nekim glupavim smehom. Mislim, kad bih
nekim slučajem sedeo iza sebe u bioskopu ili negde, verovamo bih se
nagnuo napred i rekao sebi da umuknem već jednom. To ju je izludelo više
nego išta.
Muvao sam se još neko vreme oko nje, izvinjavajući se i pokušavajući
da je navedem da mi oprosti, ali nije htela. Samo mi je govorila da odem i
ostavim je na miru. Što sam na kraju i uradio. Otišao sam u garderobu, uzeo
cipele i ostalo i otišao bez nje. To nije trebalo da uradim, ali sam do tada bio
već prokleto sit svega.
Ako baš hoćete da znate, ne znam čak ni zašto sam pokrenuo čitavu tu
stvar s njom. Mislim, to da odemo negde, u Masačusets i Vermont i sve.
Verovamo je ne bih ni vodio, čak i da je htela da pođe sa mnom. Ona
stvarno nije bila neko s kim bi trebalo otići. Međutim, najstrašnije u svemu
tome bilo je što sam ozbiljno mislio kad sam je pitao. To je ono najstrašnije.
Stvarno sam lud, kunem se.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

20 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 7:16 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
18
Kad sam otišao s klizališta, osetio sam kao glad pa sam - ušao u neki
dragstor i uzeo sendvič sa ementalerom i laktomalt, a onda otišao u
telefonsku govornicu. Nešto sam mislio da možda ponovo okrenem Džejn i
vidim da li je stigla kući. Mislim, imao sam pred sobom čitavo slobodno
veče, pa sam hteo da je zovnem i, ako je stigla, povedem je negde da igramo
ili nešto. Nikada nisam igrao s njom, za sve vreme otkako je znam. Ali video
sam jednom kako igra, i to veoma dobro, činilo se. To je bilo u klubu, na
proslavi Četvrtog jula. Tada je još nisam tako dobro znao, pa nisam hteo da
joj se nabacujem, jer nije bila sama. Bila je s nekim jezivim tipom, Alom
Pajkom, koji je išao u Čouti. Nisam ga baš poznavao, ali znam da se večito
muvao oko bazena. Nosio je one bele kupaće gaće od lasteksa i uvek je
skakao s najviše skakaonice. Po ceo dan je skakao jedan isti bedni polusalto.
To je bio jedini skok koji je znao, ali on je mislio da je glavni dasa na tom
bazenu. Gomila mišića, a nigde mozga. Sve u svemu, eto s kim je Džejn
izašla te večeri. Nisam to mogao da shvatim. Kunem se da nisam. Kad smo
počeli da se viđamo, pitao sam je kako je mogla da izlazi s takvim
naduvenkom. Džejn je rekla da on nije naduvenko. Rekla je da pati od
kompleksa niže vrednosti. Držala se kao da ga sažaljeva ili nešto, i uopšte se
nije pretvarala. Tako je i mislila. To je čudna stvar kod devojaka. Kad god
pomeneš nekog tipa koji je neopozivi kreten - vrlo bezličan ili krajnje
uobražen i sve - i pomeneš ga nekoj devojci, ona će ti reći kako taj pati od
kompleksa niže vrednosti. Možda i pati, ali to ga, po mom mišljenju, ne
sprečava da bude kreten. Devojke. Nikad ne znaš šta će da izmisle. Jednom
sam sredio da drugarica jedne devojke koju sam znao, Roberte Volš, izađe s
jednim mojim drugom. Zvao se Bob Robinson i stvarno je patio od
kompleksa niže vrednosti. Lepo se videlo da se užasno stidi svojih roditelja i
sve, jer su govorili "će dođemo", "će idemo" i takve stvari, a nisu bili neki
bogataši. Ali nije bio kreten ili nešto. Bio je mnogo dobar lik. Međutim,
uopšte se nije dopao toj drugarici Roberte Volš. Rekla je Roberti da je
preterano uobražen - a zaključila je da je uobražen zato što joj je slučajno
pomenuo da je šef debatnog kluba. Tako sitna stvar i ona odmah zaključi da
je uobražen! U tome je problem s devojkama - ako im se neki mladić sviđa,
bez obzira koliki je kreten, one će uvek reći kako pati od kompleksa niže
vrednosti, a ako im se ne sviđa, bez obzira koliko je dobar lik ili koliko pati
od kompleksa niže vrednosti, one će reći da je uobražen. Čak i pametne
devojke to rade.
Sve u svemu, ponovo sam okrenuo Džejn, ali niko se nije javio pa sam
okačio slušalicu. Onda sam morao da prelistam moj imenik, da vidim ko bi,
dođavola, mogao da mi pravi društvo te večeri. Problem je što u mom
imeniku ima samo oko troje ljudi. Džejn, i taj čovek, g. Antolini, koji je bio
moj nastavnik u Elkton Hilsu, i broj kancelarije moga oca. Stalno
zaboravljam da upišem ljude u imenik. Šta sam na kraju uradio -okrenuo
sam starog Karla Ljusa. On je maturirao u Hutonu kad sam ja već otišao
odatle. Bio je jedno tri godine stariji od mene i nisam ga baš preterano voleo,
ali bio je od onih krajnje intelektualnih likova - imao je najveći koeficijent
inteligencije u Hutonu - pa sam mislio da bi možda hteo da večeramo negde
zajedno i odvojimo neki malo intelektualniji razgovor. Ponekad je stvarno
umeo da ti otvori oči. I tako sam ga okrenuo. Sada je bio student na
Kolumbiji, ali živeo je u Šezdeset petoj ulici i znao sam da je kod kuće. Kad
se javio, rekao je da ne može na večeru, ali da bismo mogli da se nađemo u
deset sati i popijemo nešto u Viker-baru, u Pedeset četvrtoj ulici. Mislim da
je bio poprilično iznenađen što sam se javio. Jednom sam ga nazvao
debelguzim folirantom.
Ostalo mi je još dosta vremena da ubijem do deset sati, i šta sam uradio
- otišao sam u bioskop, u Radio-Siti. To je verovatno bilo najgore što sam
mogao da učinim, ali bilo je blizu, a nije mi ništa drugo palo na pamet.
Ušao sam kad je prokleta revija već bila u toku. Igračice su dizale noge
do plafona, kao uvek kad sve stoje u nizu, držeći jedna drugu oko struka.
Publika je tapšala kao sumanuta, a neki tip iza mene samo je ponavljao
svojoj ženi: "Znaš li šta je to? To je preciznost." Taj me dotukao. A onda je,
posle njih, izašao tip u smokingu i rolšuama i počeo da kruži naokolo po
sceni i provlači se ispod gomile malih stolova, pričajući usput viceve.
Stvarno je dobro vozio i sve, ali nisam mogao preterano da uživam u tome
jer sam ga stalno zamišljao kako vežba da bude lik koji se vozi na rolšuama
po sceni. Izgledalo je tako glupo. Pretpostavljam da nisam bio raspoložen
kako treba. Zatim je, posle njega, došla na red ona božićna tačka koju izvode
svake godine u Radio Sitiju. Svi oni anđeli što izlaze iz loža i sa svih strana,
tipovi koji nose raspeća i te stvari svuda naokolo, i svi oni - hiljade njih -
kao ludi pevaju "Priđite svi verni". Jaka stvar. To bi trebalo da bude
religiozno do bola i bogzna kako lepo i sve, ali stvarno ne vidim šta je
religiozno ili lepo u gomili glumaca koji nose raspeća po čitavoj sceni. Kad
su bili gotovi i počeli da se vraćaju iza kulisa, videlo se kako jedva čekaju da
zapale cigaretu ili nešto. Gledao sam to i prethodne godine, sa starom Sali
Hejs, i ona je samo ponavljala kako je to čarobno, kostimi i sve. Rekao sam
joj da bi Isus verovatno povratio da je mogao da ih vidi - sve te cirkuske
kostime i ostalo. Sali je rekla da sam bogohulni ateista. Verovatno i jesam.
Ono što bi se Isusu stvarno dopalo je lik koji u orkestru lupa u timpane.
Gledao sam ga još od svoje osme godine. Moj brat Eli i ja, kad smo išli s
roditeljima tamo, napuštali smo svoja mesta i odlazili skroz dole do bine da
ga gledamo. On je najbolji bubnjar koga sam ikad video. U toku čitave revije
samo mu se nekoliko puta pruži prilika da zalupa po tim ogromnim
timpanima, ali nikada ne izgleda kao da mu je dosadno dok čeka svoj red. A
kad zalupa po njima, radi to tako lepo i nežno, s nekim nervoznim izrazom
na licu. Kad smo jednom otišli sa ocem u Vašington, Eli mu je poslao
razglednicu, ali kladim se da je nikad nije dobio. Nismo bili sasvim sigurni
kako da je adresiramo.
Kad se božićna tačka završila, počeo je prokleti film. Toliko je bio
debilan da nisam mogao da odvojim pogled s platna. Bio je o nekom
Englezu - zvao se Alek nešto - koji je bio u ratu i onda je u bolnici izgubio
pamćenje i sve. On izađe iz te bolnice sa štapom i ćopa na sve strane, po
čitavom Londonu, ne znajući ko je. On je u stvari vojvoda, ali pojma nema o
tome. Zatim, pri ulasku u autobus, on upozna tu dobru, srdačnu, iskrenu
devojku. Njoj odleti prokleti šešir i on ga hvata, a onda se popnu u gornji
deo autobusa, sedmi i počnu da pričaju o Čarlsu Dikensu. On je i njen i
njegov najomiljeniji pisac. Oboje nose po primerak Olivera Tvista. Stvarno
mi je došlo da povratim. Sve u svemu, oni se odmah zaljube jedno u drugo,
zato što su oboje tako ludi za Dikensom, i on joj pomaže u izdavačkom
poslu. Ona je izdavač, ta devojka. Ali ne ide joj najbolje jer njen brat pije i
troši sav novac. On je neki vrlo ogorčen lik, taj njen brat, jer je bio lekar u
ratu i sad ne može više da operiše zato što je pogubio živce, pa samo pije po
ceo dan, ali prilično je duhovit i sve. I tako, stari Alek piše knjigu, a devojka
je objavi i onda zarade brdo para. Baš kad spremaju da se uzmu, pojavi se ta
druga devojka, Marša. Stara Marša je bila Alekova verenica pre nego što je
izgubio pamćenje, i ona ga prepozna dok on u knjižari potpisuje svoje
knjige. Marša kaže starom Aleku da je on u stvari vojvoda, ali on joj ne
veruje i odbije da ode s njom i poseti svoju majku. Majka mu je potpuno
slepa. Ali druga devojka, ona srdačna, natera ga da ode. Ona je vrlo
plemenita i sve. I tako on ode. Međutim, pamćenje mu se i dalje ne vrati, čak
ni kad njegova velika doga skoči na njega, ili kad mu majka pređe prstima
preko lica i donese mu plišanog medvedića s kojim se balavio kad je bio mali.
Ali onda, jednog dana, neka deca igraju kriket na travnjaku i pogode ga
lopticom u glavu. Istog trenutka vrati mu se prokleto pamćenje i on uđe u
kuću i izljubi majku u čelo i sve. Onda ponovo počne da živi kao pravi
vojvoda i potpuno zaboravi onu srdačnu devojku što izdaje knjige. Pričao
bih vam ostatak filma, ali bojim se da ne povratim. Nije da bih vam pokvario
doživljaj ili nešto. Nema tu šta da se pokvari, Isuse. Sve u svemu, završava
se tako što se Alek i ona srdačna devojka venčaju, a brat pijanac sredi živce i
operiše Alekovu majku tako da ona progleda, a onda se taj pijani brat i stara
Marša uzmu. Na kraju svi sede za dugačkim svečanim stolom i padaju od
smeha, jer se ona velika doga pojavi sa gomilom štenadi. Svi su valjda
mislili da je ona mužjak, šta li. Sve što mogu da kažem je - nemojte da
gledate taj film ako nećete da se ispovraćate od glave do pete.
Ono što me dotuklo bila je neka dama što je sedela do mene, koja je
plakala tokom čitavog prokletog filma. Što je lažniji bio, više je plakala.
Pomislili biste da je plakala zato što ima stravično meko srce ili nešto, ali ja
sam sedeo odmah do nje i znam da nije tako. S njom je bio taj mali koji je
umirao od dosade i hteo da ide u toalet, ali ona nije htela da ga odvede.
Samo mu je ponavljala da sedi mirno i pristojno se ponaša. Imala je meko
srce kao prokleti kurjak. Uzmite tako nekog ko je u stanju oči da pogubi od
plakanja nad gomilom lažnih gluposti u filmovima - u devet od deset slučajeva
to su prave skotine u srcu. Najozbiljnije.
Kad se film završio, polako sam krenuo prema Viker-baru, gde je
trebalo da se nađem sa starim Karlom Ljusom i, dok sam tako hodao,
razmišljao sam kao o ratu i svemu tome. Ti ratni filmovi uvek tako deluju na
mene. Mislim da ne bih podneo kad bih morao u rat. Ozbiljno. Ne bi bilo
tako loše kad bi te samo izveli napolje i streljali te ili nešto, ali problem je
što moraš tako prokleto dugo da ostaneš u vojsci. U tome je cela stvar. Moj
brat D.B. je bio u vojsci četiri proklete godine. Bio je i u ratu - iskrcao se u
Normandiji i sve - ali mislim da je zamrzeo vojsku više nego rat. Tada sam
bio bukvalno još dete, ali sećam se kad je dolazio kući na odsustvo - sve
vreme je preležao na krevetu. Jedva da se uopšte i pojavio u dnevnoj sobi.
Kasnije, kad je otišao preko okeana i bio u ratu i svuda, nije bio ranjen ili
nešto, niti je morao da puca na nekog. Samo je po ceo dan vozio naokolo
nekog kaubojskog generala u štapskim kolima. Jednom je rekao Eliju i meni
kako ne bi znao u kom pravcu da puca da je morao da puca na nekog. Rekao
je da je armija u suštini puna istih skotova kakvi su i nacisti. Sećam se da ga
je Eli jednom pitao nije li u neku ruku dobro što je bio u ratu, jer je pisac, pa
mu je to pružilo dosta toga o čemu bi pisao i sve. Onda je naterao Elija da
donese svoju rukavicu za bezbol i pitao ga ko je najbolji ratni pesnik -
Rupert Bruk ili Emili Dikinson. Eli je rekao Emili Dikinson. Ne znam baš
mnogo o tome jer slabo čitam poeziju, ali znam da bi me izludelo kad bih
morao u vojsku gde bih sve vreme bio s gomilom klipana kao što su Ekli i
Stredleter i stari Moris, da marširam sa njima i ostalo. Bio sam jednom sa
skautima, oko nedelju dana, i nisam mogao da podnesem čak ni da gledam u
potiljak tipa ispred mene. Stalno su ponavljali da gledamo u potiljak onog
ispred nas. Kunem se, ako ikad izbije još neki rat, najbolje će biti da me
samo izvedu i postave pred streljački stroj. Ne bih se bunio. Ono što mi nije
jasno kod D.B.-a, međutim, je što me prošlog leta naterao da pročitam tu
knjigu Zbogom oružje, iako toliko mrzi rat i sve. To je ono što stvarno ne
mogu da shvatim. U toj knjizi ima neki poručnik Henri, koji bi kao trebalo
da bude neki dobar lik i sve. Ne shvatam kako je D.B. mogao toliko da mrzi
vojsku i rat i sve, a da mu se istovremeno sviđa tako lažan, isfoliran lik.
Mislim, ne vidim kako je mogla da mu se sviđa tako izveštačena knjiga, a da
istovremeno voli onu od Ringa Lardnera ili onu drugu za kojom je toliko
lud, Veliki Getsbi. D.B. se naljutio kad sam to rekao i izjavio da sam još
suviše mlad i sve da bih to procenio, ali ja ne mislim tako. Rekao sam mu da
volim Ringa Lardnera i Velikog Getsbija. I stvarno ih volim. Bio sam lud za
Velikim Getsbijem. Dobri stari Getsbi. Stara lafčina. Obarao me. Sve u
svemu, nekako mi je drago što su izmislili atomsku bombu. Ako ikada izbije
još neki rat, sešću pravo na njen prokleti vrh. Dobrovoljno ću se javiti za to,
kunem se.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

21 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 7:18 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
19
Ako slučajno niste iz Njujorka, taj Viker-bar je u nekom kao
luksuznom hotelu, hotelu Seton. Jedno vreme sam prilično često išao tamo,
ali ne idem više. To je jedno od onih nazovi-ekskluzivnih mesta gde foliranti
bukvalno upadaju kroz prozor. Imali su te dve Francuskinje, Tinu i Žaninu,
koje su pevale i svirale klavir, jedno triput za veče. Jedna od njih je svirala
klavir - vrlo traljavo - a druga je pevala, a pesme su većinom bile lascivne ili
na francuskom. Ta što je pevala, stara Žanina, uvek je šaputala u prokleti
mikrofon pre nego što bi zapevala. Govorila bi: "A sad bismo volele da vam
otpevamo naša impresija o Vuli Vu Fran-sej. To je pesma o mala fransuska
devojka koja dođe u veliki grad, isto kao Nujork, i zalubi se u mali momak
iz Bruklin. Nadamo se vama to prijati." Zatim, kad bi prestala da šapuće i
zavodi, otpevala bi neku glupu pesmu, pola na engleskom, pola na
francuskom, i dovodila u delirijum sve mamlaze u lokalu. Ako biste
dovoljno dugo sedeli tu i slušali sve te folirante kako aplaudiraju i ostalo,
zamrzeli biste sve živo na ovom svetu, kunem se. I barmen je bio skot. Bio
je užasan snob. Taj uopšte nije hteo da razgovara s tobom ako nisi neka
krupna zverka ili slavna ličnost ili nešto. Ako jesi neka veličina ili neko,
onda je bio još ljigaviji. Prilazio bi, s tim širokim šarmanmim osmehom, kao
da je stravično pozitivan tip kad ga čovek bolje upozna, i govorio: "Gde ste
vi? Šta se radi u Konektikatu?" ili: "Kako Florida?" Užasan lokal, bez
zezanja. Vremenom sam sasvim prestao da zalazim tamo.
Stigao sam prilično rano. Seo sam za šank - bila je već gužva - i popio
nekoliko viskija sa sodom pre nego što se stari Ljus uopšte pojavio. Ustajao
sam kad sam naručivao, tako da mogu da vide koliko sam visok i ne pomisle
da sam prokleti maloletnik. Onda sam malo osmatrao lokal. Neki lik pored
mene do besvesti je muvao ribu s kojom je bio. Stalno joj je govorio kako
ona ima aristokratske ruke. To me dotuklo. Na drugom kraju šanka skupio se
sve sam peder. Nije da su izgledali pederski - mislim, nisu imali dugu kosu
ili nešto - ali lepo se videlo da su pederi. Na kraju se stari Ljus pojavio.
Stari Ljus. Kakav lik. Bio mi je određen za đačkog instruktora kad sam
bio u Hutonu. Međutim, sve što je ikad radio bila su ta predavanja o seksu,
kasno u noć, kad bi se skupila gomila pacijenata u njegovoj sobi. Znao je
dosta toga o seksu, pogotovo o perverzijama i svemu. Večito nam je pričao o
nekim gmazovima što bazaju naokolo i rade one stvari sa ovcama, i likovima
koji šetaju sa ženskim gaćicama ušivenim u postavu svojih šešira i sve. Pa o
pederima i lezbejkama. Stari Ljus je pouzdano znao ko je peder a ko
lezbejka u čitavim Sjedinjenim Državama. Dovoljno je bilo da pomeneš
nekoga - bilo koga - i stari Ljus bi ti odmah rekao da li je taj peder ili nije.
Ponekad je bilo teško poverovati da su svi ti ljudi o kojima je govorio pederi
i lezbejke i sve, neki filmski glumci i takvi ljudi. Neki za koje je pričao da su
pederi bili su čak i oženjeni. Stalno biste mu govorili: "Znači da je Džo Blou
peder? Džo Blou? Onaj veliki surovi tip što uvek igra gangstere i kauboje?"
Stari Ljus bi rekao: "Naravno." Uvek je govorio: "Naravno". Govorio je da
uopšte nije bitno da li je neko oženjen ili ne. Govorio je da je svaki drugi
oženjeni lik na svetu peder, a da to i ne zna. Govorio je kako možeš da se
pretvoriš u pedera bukvalno preko noći, ako imaš sve preduslove za to.
Stvarno je umeo stravično da nas isprepada. Samo sam čekao kad ću da se
pretvorim u pedera ili nešto. Smešna stvar kod starog Ljusa je što sam mislio
da je možda i on neka vrsta pedera. Večito je govorio: "Probaj ovu meru", i
onda bi ti gadno lupio prstenac dok prolaziš hodnikom. A kad god bi pošao u
klozet, večito je ostavljao prokleta vrata otvorena i pričao ti nešto dok pereš
zube i sve. To su pederski fazoni, u neku ruku. Najozbiljnije. Upoznao sam
dosta pravih pedera, u školi i sve, i oni stalno rade takve stvari. Zato sam
uvek sumnjao u starog Ljusa. Ali bio je prilično inteligentan lik, nema šta.
Nikad nije govorio zdravo ili nešto kad bi sreo čoveka. Prvo što je
rekao kad je seo bilo je kako može da ostane samo nekoliko minuta. Rekao
je kako treba da se nađe s nekom ribom. Onda je naručio martini. Rekao je
barmemi da napravi što jači, bez maslinke.
"Ej, imam pedera za tebe", rekao sam mu. "Na kraju šanka. Ne gledaj
sad. Čuvam ga za tebe."
"Mnogo si duhovit", rekao je. "Isti stari Kolfild. Kad ćeš jednom da
odrasteš?"
Bio sam mu beskrajno dosadan. Ozbiljno. Meni je on, međutim, bio
zabavan. Bio je od onih likova koji me zabavljaju.
"Kako tvoj seksualni život?" upitao sam ga. Mrzeo je kad ga pitaš takve
stvari.
"Opusti se", rekao je. "Samo sedi i opusti se, čoveče."
"Opušten sam", rekoh. "Kako je na Kolumbiji? Je l' ti lepo?"
"Naravno. Da mi nije lepo, ne bih bio tamo", rekao je. I on je ponekad
umeo da bude prilično dosadan.
"Šta studiraš?" upitao sam ga. "Perverzije?" Samo sam se malo
glupirao.
"Šta pokušavaš - da ispadneš duhovit?"
"Ne. Samo se zavitlavam", rekoh. "Slušaj, ej, Ljuse. Ti si inteligentan
tip. Treba mi tvoj savet. U stravičnoj sam..."
Frknuo je na mene. "Slušaj, Kolfilde. Ako hoćeš da sediš ovde i tiho i
na miru popiješ piće i tiho i na miru razgo..."
"U redu, u redu", rekoh. "Opusti se." Videlo se da nije raspoložen za
neki ozbiljniji razgovor sa mnom. To je problem sa tim intelektualnim
tipovima. Nikada neće da vode neki ozbiljniji razgovor ako oni nisu raspoloženi
za to. I tako, šta sam uradio - počeo sam da razgovaram o opštim
temama s njim. "Bez zezanja, kako tvoj seksualni život?" upitao sam ga.
"Viđaš li se sa onom ribom s kojom si izlazio u Hutonu? Onom sa
neviđenim..."
"Ni u ludilu", rekao je.
"Otkud to? Šta je bilo s njom?"
"Pojma nemam. Po meni, kad već pitaš, verovatno je do sada postala
prva droca Nju Hempšira."
"To nije lepo. Ako je već bila tako fina i pustila te da se seksualno
zanimaš sa njom, onda ne bi trebalo da tako govoriš o njoj."
"O, gospode!" rekao je Ljus. "Da li će ovo biti tipičan kolfildski
razgovor? Hoću odmah da znam."
"Ne", rekoh, "ali svejedno nije lepo. Ako je već bila tako fina i dobra i
pustila te..."
"Moramo li da insistiramo na toj nebuloznoj konverzaciji?"
Ućutao sam. Pribojavao sam se da će da ustane i ode od mene ako ne
ućutim. Samo sam naručio novo piće. Došlo mi je da se napijem kao svinja.
"S kim sada izlaziš?" upitah ga. "Jesi li raspoložen da mi kažeš?"
"Ne znaš je."
"Aha, ali ko je? Možda je i znam."
"Devojka živi u Vilidžu. Vajarka. Ako si baš zapeo da znaš."
"Je l'? Bez zezanja? Koliko ima godina?"
"Nikad je nisam pitao, zaboga."
"Dobro, koliko otprilike?"
"Mislim da ima blizu četrdeset", rekao je stari Ljus.
"Blizu četrdeset?Je l'? I to se tebi sviđa?" rekoh. "Voliš kad su tako
matore?" Pitao sam ga zato što je stvarno znao dosta toga o seksu i svemu
tome. Bio je jedan od retkih za koje sam bio siguran da znaju. Izgubio je
nevinost već u četrnaestoj godini, u Nantuketu. Najozbiljnije.
"Volim zrelije osobe, ako na to misliš. Naravno."
"Voliš? Zašto? Bez zezanja. Jesu li bolje za seks i ostalo?"
"Slušaj. Da raščistimo jednu stvar. Večeras odbijam da odgovorim na
tipično kolfildska pitanja. Kad ćeš, dođavola, da odrasteš?"
Ćutao sam neko vreme. Ostavio sam se toga, privremeno. Onda je stari
Ljus naručio novi martini i rekao barmenu da napravi mnogo jači od
prethodnog.
"Slušaj. Koliko već dugo izlaziš s njom, tom vajarkom?" upitah ga.
Stvarno me zanimalo. "Jesi li je znao kad si bio u Hutonu?"
"Teško. Stigla je u ovu zemlju tek pre nekoliko meseci."
"Ozbiljno? Odakle je?"
"Slučajno je iz Šangaja."
"Idi! Ona je Kineskinja, znači?" rekao sam.
"Očigledno."
"Ozbiljno? Sviđa ti se? To što je Kineskinja?"
"Očigledno."
"Zašto? Baš me zanima - najozbiljnije."
"Jednostavno nalazim da mi Istočna filozofija više odgovara od
Zapadne. Kad već pitaš."
"Ozbiljno? Kako to misliš 'filozofija'? Misliš seks i ostalo? Misliš, to je
bolje u Kini? To si mislio?"
"Ma ne baš posebno u Kini. Rekao sam Istočna. Moramo li da
nastavimo ovaj beslovesni razgovor?"
"Slušaj, ozbiljno te pitam", rekoh. "Bez zezanja. Zašto je bolje na
Istoku?"
"Suviše je komplikovano da bi se upuštali u to", rekao je stari Ljus.
"Tamo jednostavno smatraju da je seks istovremeno i fizičko i duhovno
iskustvo. Ako misliš da ću..."
"I ja isto! I ja smatram da je - kako si ono rekao - fizičko i duhovno
iskustvo i sve. Ozbiljno. Ali zavisi s kim to uopšte radim. Ako to radim s
nekom koju čak i ne..."
"Zaboga, nemoj tako glasno, Kolfilde. Ako ne možeš da se obuzdaš,
najbolje da se manemo čitavog..."
"U redu, ali slušaj", rekoh. Počeo sam da se uzbuđujem, pa sam zaista
malo glasnije govorio. Ponekad malo glasnije govorim kad se uzbudim.
"Evo šta hoću da kažem", rekoh. "Znam da bi to trebalo da bude i fizički i
duhovno i umetnički i sve. Ali mislim, ne možeš to sa svakim - sa svakom
devojkom koju odvojiš i sve - pa da tako ispadne. Možeš li?"
"Mani se toga", rekao je stari Ljus. "Nađi neku drugu temu."
"U redu, ali slušaj. Uzmimo tebe i tu tvoju Kineskinju. Šta ja toliko
dobro kod vas dvoje?"
"Mani se toga, rekao sam."
Postajao sam preterano intiman. Shvatio sam. Ali to je bila jedna od
stvari koje su mi smetale kod Ljusa. Kad smo bili u Hutonu, terao te da mu
opišeš najintimnije stvari koje su se tebi desile, ali ako bi njemu počeo da
postavljaš pitanja u vezi s njim, naljutio bi se. Ti intelektualni tipovi ne vole
intelektualan razgovor ukoliko oni ne vode čitavu stvar. Večito traže da ćutiš
kad oni ćute i da odeš u svoju sobu kad oni odu u svoju sobu. Kad sam bio u
Hutonu, stari Ljus nije trpeo - što se lepo videlo - kada bismo, posle
njegovog predavanja o seksu, ostajali i prežvakavali temu. Mislim, drugi
likovi i ja, u nečijoj sobi. Stari Ljus to nije mogao da svari. Uvek je zahtevao
da svako ode u svoju sobu i ućuti kada on nije više u centru pažnje. Čega se
bojao - bojao se da neko ne kaže nešto pametnije od onog što je on govorio.
Stvarno me zabavljao.
"Možda ću da odem u Kinu. Moj seksualni život je mizeran", rekoh.
"Naravno. Tvoj duh je još nezreo."
"I jeste. Ozbiljno. Svestan sam toga", rekoh. "Znaš u čemu je problem
sa mnom? Nikad ne mogu da se stvarno napalim - mislim onako stvarno - sa
devojkom koju ne volim mnogo. Mislim, mora mnogo da mi se sviđa. Ako
mi se ne sviđa, nekako gubim želju za njom i sve. Ljudi moji, to mi stvarno
uništava seksualni život. Moj seksualni život je nikakav."
"Naravno da je nikakav, čoveče. Još prošli put sam ti rekao šta je tebi
potrebno."
"Misliš da odem na psihoanalizu i sve?" rekoh. To je bilo ono što mi je
rekao da uradim. Njegov otac je bio psihoanalitičar.
"To zavisi od tebe, čoveče. Mene se apsolutno ne tiče šta ćeš sa svojim
životom."
Ćutao sam neko vreme. Razmišljao sam.
"Pretpostavimo da odem kod tvog oca i pustim da me analizira i sve",
rekoh. "Šta bi mi on radio? Mislim, šta bi mi radio?"
"Ništa ti ne bi radio. Samo bi popričao s tobom i ti bi popričao s njim.
Pre svega, pomogao bi ti da prepoznaš sklop svojih misli."
"Šta je to?"
"Sklop tvojih misli. Tvoj mozak funkcioniše kao... Slušaj. Neću da ti
sada držim elementarni kurs iz psihoanalize. Ako te zanima, okreni ga i
zakaži posetu. Ako te ne zanima, nemoj. Meni je apsolutno svejedno, veruj
mi."
Stavio sam mu ruku na rame. Ljudi moji, baš me zabavljao. "Ti si
stravično ljubazan skot", rekoh. "Nisi znao?"
Gledao je u svoj ručni sat. "Moram da idem", rekao je i ustao. "Drago
mi je što sam te video." Pozvao je barmena i zatražio račun.
"Ej", rekoh, pre nego što je krenuo. "Da li je tvoj otac ikada analizirao
tebe?"
"Mene? Zašto pitaš?"
"Tek onako. I, je l' jeste?"
"U stvari nije. Pomogao mi je da se prilagodim do izvesne mere, ali
dubinska analiza nije bila neophodna. Zašto pitaš?"
"Tek onako. Samo sam se pitao."
"Dobro. Uživaj", rekao je. Ostavio je napojnicu i spremao se da ode.
"Uzmi bar još jedno piće", rekoh mu. "Molim te. Stravično sam
usamljen. Bez zezanja."
Međutim, rekao je da ne može. Rekao je da već kasni, a onda je otišao.
Stari Ljus. Jeste bio naporan, ali imao je bogat rečnik, nema šta. Imao
je najbogatiji rečnik od svih učenika u Hutonu kad sam ja bio tamo. Testirali
su nas.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

22 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 7:23 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
20
Ostao sam da sedim i napijam se, čekajući da se pojave stara Tina i
Žanina i izvedu svoju tačku, ali nije ih bilo. Izašao je neki tip pederskog
izgleda s talasastom kosom i zasvirao na klaviru, a onda se pojavila ta nova
damica, Valensija, i zapevala. Pojma nije imala, ali ipak je bila bolja od stare
Tine i Žanine i, ako ništa drugo, pevala je dobre stvari. Klavir je bio odmah
pored šanka gde sam sedeo i sve, a stara Valensija je stajala bukvalno pored
mene. Počeo sam kao da je merkam, ali pravila se da me uopšte ne
primećuje. Verovatno to ne bih radio da već nisam bio kardinalno pijan. Kad
je završila, izgubila se takvom brzinom da nisam stigao čak ni da je
pozovem na piće, pa sam pozvao šefa sale. Rekao sam mu da pita staru
Valensiju da li je raspoložena da popije sa mnom nešto. Rekao je da hoće,
ali verovatno joj nije čak ni preneo moju poruku. Ljudi nikad nikome ne
prenose vaše poruke.
Sve u svemu, sedeo sam u tom prokletom baru sve do oko jedan sat i
napio se kao skot. Jedva sam gledao na oči. Ipak, pazio sam da ne postanem
bučan ili nešto. Nisam hteo da me neko zapazi, ili da me pita koliko mi je
godina. Ali, ljudi moji, jedva sam gledao na oči. Kada sam se stvarno napio,
ponovo sam počeo da izvodim onaj idiotluk s metkom u utrobi. Bio sam
jedini lik u baru s metkom u utrobi. Samo sam zavlačio ruku ispod sakoa,
preko stomaka i svega, da zadržim krv kako se ne bi razlila na sve strane.
Nisam hteo da iko sazna da sam uopšte ranjen. Prikrivao sam činjenicu da
sam ranjeni skot. Šta mi je na kraju došlo - došlo mi je da okrenem Džejn i
vidim da li je stigla kući. I tako sam platio i sve. Onda sam ustao od šanka i
otišao do telefonske govornice. Sve vreme sam zavlačio ruku ispod sakoa,
da zadržim krv. Ljudi moji, kako sam bio pijan.
Međutim, kad sam ušao u govornicu, nisam više bio raspoložen da
okrenem Džejn. Bio sam verovatno previše pijan. I tako, šta sam uradio -
okrenuo sam Sali.
Okrenuo sam jedno dvadeset brojeva dok nisam pogodio onaj pravi.
Ljudi moji, kako sam oslepeo.
"Zdravo", rekao sam kad se neko javio na prokleti telefon. Dreknuo
sam, izgleda, toliko sam bio pijan.
"Ko je to?" rekao je neki vrlo hladan ženski glas.
"Ja sam. Holden Kolfild. Dajte mi Sali".
"Sali spava. Ovde njena baka. Zašto zoveš u ovo doba, Holdene? Znaš
li koliko je sati?"
"Aha. 'Oću Sali. Važno je. Dajte je."
"Sali spava, mladiću. Zovi je sutra. A sad, laku noć."
"Probudite je! Probudite je, ej! Bravo."
Onda se javio neki drugi glas. "Holdene, ja sam." Bila je to Sali. "U
čemu je problem?"
"Sali? Ti si?"
"Da - prestani da urlaš. Šta si, pijan?"
"Aha. Slušaj, Slušaj, ej. Dolazim na Badnje veče. Važi? Da ti kitim
jelku. Važi? Je l' važi, ej, Sali?"
"Da. Pijan si. Idi sad u krevet. Gde si? Ko je s tobom?"
"Sali? Dolazim da kitim jelku, važi? Je l' važi, ej?"
"Da. Idi sad u krevet. Gde si? Ko je tamo s tobom?"
"Niko. Sa mnom sam." Ljudi moji, kako sam bio pijan! Čak sam se i
dalje držao za stomak. "Sredili su me. Rokijeva banda me sredila. Je l' znaš?
Sali, je l' znaš?"
"Ne čujem te. Idi sad u krevet. Moram da idem. Zovi me sutra."
"Ej, Sali! 'Oćeš da ti kitim jelku? 'Oćeš li, ej?"
"Da. Laku noć. Idi sad kući i lezi."
Spustila je slušalicu.
"Laku noć. Laku noć, Sališka. Sali moja slatka", rekao sam. Možete li
da zamislite koliko sam bio pijan? Onda sam i ja okačio slušalicu. Zaključio
sam da se verovatno tek vratila kući s nekog sastanka. Zamislio sam je
negde napolju sa Lantovima i onim endoverskim klipanom. Svi plivaju
naokolo u prokletom loncu punom čaja i odvajaju neke visoko intelektualne
razgovore, krajnje šarmantni i isfolirani. Stravično sam zažalio što sam joj
telefonirao. Kad sam pijan, potpuno sam lud.
Ostao sam prilično dugo u prokletoj govornici. Držao sam se kao za
telefon, da ne izgubim svest. Nisam se baš čarobno osećao, moram da
priznam. Na kraju sam ipak izašao iz te govornice i otišao u muški toalet,
teturajući se naokolo kao moron, i napunio jedan od lavaboa hladnom
vodom. Onda sam zagnjurio glavu, skroz do ušiju. Nisam se ni trudio da je
osušim ili nešto. Pustio sam neka se cedi, gadura. Onda sam prešao do nekog
radijatora kraj prozora i seo na njega. Bio je lep i topao. Stvarno je prijao, jer
sam se tresao kao skot. Smešno je to, uvek se tresem kao sumanut kad se
napijem.
Nisam imao šta drugo da radim, pa sam samo sedeo na radijatoru i
brojao one male bele kockice na podu. Sav sam bio mokar. Jedno galon vode
curio mi je niz vrat, preko kragne i kravate i svega, ali nisam mario za to.
Bio sam suviše pijan da bih mario za to. A onda je, posle nekog vremena, lik
koji je pratio staru Valensiju na klaviru, onaj lik pederskog izgleda i talasaste
kose, ušao da očešlja svoje zlatne uvojke. Odvojili smo kao neki razgovor
dok se češljao, samo što on nije bio preterano ljubazan.
"Ej, 'oćete li videti onu malu, onu Valensiju, kad se vratite u bar?"
upitao sam ga.
"Postoji velika mogućnost za to", rekao je. Vickast neki tip. Stalno
nalećem na neke vickaste tipove u životu.
"Čujte. Prenesite joj moje komplimente. Pitajte je da li joj je kelner
preneo moju poruku?"
"Zašto ne odeš kući, šefe? Koliko uopšte imaš godina?"
"Osamdeset šest. Čujte. Prenesite joj moje komplimente. Važi?"
"Zašto ne odeš kući, šefe?"
"Ne ja. Nego, odlično svirate onaj klavir", rekoh. Samo sam mu laskao.
Odvratno je svirao, ako baš hoćete da znate. "Trebalo bi da odete na radio",
rekoh. "Takav lepotan kao vi. Sa svim tim zlaćanim loknama. Treba li vam
menadžer?"
"Idi kući, šefe. Budi dobar dečko. Idi kući i pravo u krevet."
"Nemam nikakvu kuću. Bez zezanja - treba li vam menadžer?"
Nije mi odgovorio. Samo je izašao. Konačno je završio češljanje i
lickanje pa je otišao. Kao Stredleter. Svi su ti lepotani isti. Kad završe s
lickanjem proklete frizure, samo ti okrenu leđa.
Kad sam najzad sišao sa radijatora i pošao ka garderobi, plakao sam i
sve. Ne znam zašto, ali plakao sam. Možda zato što sam se osećao tako
odvratno potišten i usamljen. A onda, kad sam došao do garderobe, nisam
mogao da nađem prokleti broj. Devojka koja je tu radila bila je, ipak, veoma
ljubazna. Dala mi je kaput i bez broja. I moju ploču "Mala Širli Bins" - još
sam je nosio i sve. Dao sam joj dolar što je tako dobra, ali nije htela da
uzme. Samo mi je govorila da odem kući i legnem. Pokušao sam da joj kao
zakažem sudar kad završi s poslom, ali nije htela. Rekla je da je dovoljno
stara da mi bude majka i sve. Pokazao sam joj onaj moj sedi pramen u kosi i
rekao joj da sam napunio četrdeset dve. Pokazao sam joj i onu crvenu
lovačku kapu i dopala joj se. Naterala me da je stavim pre izlaska jer mi je
kosa bila još prilično mokra. Stvarno je bila ljubazna.
Nisam se više osećao tako pijan kad sam izašao, ali napolju je opet
postalo veoma hladno i zubi su mi cvokotali kao ludi. Nisam mogao da ih
obuzdam. Otišao sam do Medison avenije i stao da sačekam autobus, jer mi
nije ostalo gotovo ništa od svih onih para, pa sam morao da počnem da
štedim na taksiju i svemu. Ali nije mi se ulazilo u prokleti autobus. Osim
toga, uopšte nisam znao kuda bi trebalo da idem. I tako, šta sam uradio -
krenuo sam prema parku. Smislio sam da odem do onog jezerceta i vidim
šta, kog đavola, rade patke, da vidim ima li ih tamo ili ih nema. Park nije bio
daleko, a ja nisam znao neko drugo mesto kuda bih pošao - nisam znao čak
ni gde ću da spavam - pa sam pošao tamo. Nisam bio umoran ili nešto. Samo
sam bio stravično potišten.
Onda se nešto užasno desilo, baš kad sam ušao u park. Ispustio sam
Febinu ploču. Razbila se u jedno pedeset komada. Bila je u velikom omotu i
sve, ali ipak se razbila. Samo što nisam zaplakao, toliko mi je bilo žao zbog
toga, ali samo sam izvadio komadiće iz omota i strpao ih u džep kaputa.
Nisu više bili ni za šta, ali nije mi se dalo da ih bacim. Onda sam zašao u
park. Ljudi moji, kako je bilo mračno.
Proživeo sam ceo svoj život u Njujorku i poznajem Central-park kao
sopstveni dlan, jer sam se kao dete stalno vozio na rolšuama ili biciklom po
njemu, ali stravično sam se namučio da nađem ono jezerce te noći. Tačno
sam znao gde je - baš na južnom delu parka i sve - ali ipak nisam mogao da
ga nađem. Mora da sam bio pijaniji nego što sam mislio. Hodao sam i
hodao, a oko mene je postajalo sve mračnije i mračnije, sve sablasnije i
sablasnije. Nisam video ni žive duše oko sebe, za sve vreme" otkako sam
ušao u park. A i bolje. Verovatno bih odskočio na kilometar da sam video
nekog. Onda sam ga najzad pronašao. Na jednom delu bilo je zaleđeno, a na
drugom nije. Ali nisam video nikakve patke. Obišao sam oko čitavog
prokletog jezera - jednom sam zamalo upao, u suštini - ali nisam video ni
jednu jedinu patku. Mislio sam, ako ih tu uopšte ima, da možda spavaju ili
nešto, uz samu obalu, negde blizu trave i sve. Tako sam zamalo upao u
vodu. Ali nijednu nisam našao.
Na kraju sam seo na neku klupu, gde nije bilo tako prokleto mračno.
Ljudi moji, i dalje sam se tresao kao skot, a kosa na potiljku, iako sam imao
onu lovačku kapu na glavi, bila mi je puna malih ledenica. To me zabrinulo.
Pomislio sam da ću verovatno dobiti zapaljenje pluća i umreti. Zamišljao
sam kako mali milion mamlaza dolazi na moj pogreb i sve. Moj deda iz
Detroita, koji izvikuje nazive ulica kad se voziš s njim u prokletom
autobusu, i moje tetke - imam jedno pedeset tetaka - i svi ostali imbecilni
rođaci. Kakva bi se banda skupila. Svi su oni došli kad je Eli umro, čitava
idiotska gomila njih. Imam neku glupu tetku što pati od zadaha iz usta, koja
je stalno ponavljala kako on spokojno izgleda na odru. To mi je D.B. pričao.
Nisam bio tamo. Još sam bio u bolnici. Morao sam u bolnicu kad sam
povredio ruku. Sve u svemu, zabrinuo sam se da me čeka zapaljenje pluća,
sa svim onim ledenicima u kosi, i da ću umreti. Strašno mi je bilo žao majke
i oca. Posebno majke, jer još nije prežalila mog brata Elija. Zamišljao sam
kako neće znati šta da uradi sa svom mojom odećom, sportskim rekvizitima i
ostalim glupostima. Jedina dobra stvar u svemu tome bilo je što sam znao da
ne bi pustila Febu na moj prokleti pogreb, jer je još uvek dete. To je bila
jedina dobra strana toga. Onda sam pomislio na svu tu gomilu kako me trpa
u prokleto groblje, s mojim imenom na nadgrobnoj ploči i sve. Okružen
mrtvim likovima. Ljudi moji, baš te srede kada umreš. Iz dna duše se nadam
da će neko, kada stvarao umrem, imati toliko mozga da me jednostavno baci
u reku ili negde. Sve drugo, samo da me ne trpaju u prokleto groblje. Ljudi
dolaze i stavljaju ti bukete cveća na stomak nedeljom, uz sve ostale gluposti.
Kome treba cveće kada umreš? Nikome.
Kad je vreme lepo, moji često odlaze s buketima cveća na Elijev grob.
Išao sam s njima nekoliko puta, ali prestao sam. Kao prvo, sigurno je da ne
uživam da ga vidim na tom idiotskom groblju. Okruženog mrtvim ljudima i
nadgrobnim spomenicima i sve. Nije bilo tako loše kada ima sunca, ali
dvaput - dvaput - je počela kiša kad smo bili tamo. Bilo je odvratno. Kiša je
padala na njegovu idiotsku nadgrobnu ploču, padala je na travu nad
njegovim stomakom. Padala je na sve strane. Svi koji su došli na groblje
počeli su da trče kao sumanuti prema svojim kolima. To je ono od čega sam
gotovo poludeo. Svi koji su došli na groblje mogli su da uđu u svoja kola i
uključe radio i sve, a zatim odu da ručaju na neko lepo mesto - svi osim
Elija. Nisam to mogao da podnesem. Znam da je na groblju samo njegovo
telo i da mu je duša na nebu i ostale gluposti, ali svejedno nisam to mogao
da podnesem. Voleo bih da nije tamo, to je sve. Niste ga poznavali. Da ste
ga poznavali, znali biste o čemu govorim. Nije tako loše kada sija sunce, ali
sunce sija samo kad se njemu sija.
Posle nekog vremena, tek da bih skrenuo misli sa zapaljenja pluća i
ostalog, izvadio sam preostali novac i pokušao da ga prebrojim pod bednim
svetlom fenjera u parku. Ostalo mi je samo tri novčanice od po jedan dolar,
pet novčića od dvadeset pet centi i jedan od deset centi - ljudi moji, spiskao
sam čitavo bogatstvo otkako sam napustio Pensi. Šta sam onda uradio -
spustio sam se do samog jezerca i šibnuo sve te novčiće da onako odskakuju
po površini, tamo gde nije bilo zaleđeno. Ne znam zašto sam to uradio, ali
uradio sam. Valjda sam mislio da će mi to skrenuti misli sa zapaljenja pluća
i umiranja. Ali nije.
Počeo sam da razmišljam kako bi se Feba osećala kad bih dobio
zapaljenje pluća i umro. Detinjasto je razmišljati na taj način, ali nisam
mogao drukčije. Bilo bi joj prilično teško kad bi se tako nešto desilo. Prilično
sam joj drag. Mislim, mnogo me voli. Najozbiljnije. Sve u svemu, nisam
mogao da ne mislim o tome, pa sam na kraju smislio šta da uradim - smislio
sam kako je najbolje da se ušunjam u kuću i vidim je, za slučaj da umrem i
sve. Imao sam ključ od ulaznih vrata, pa sam smislio šta da uradim - da se
maksimalno tiho ušunjam u stan, a onda samo popričam malo s njom. Jedino
što me brinulo bila su ulazna vrata. Jezivo škripe. To je prilično stara zgrada,
a nastojnik je užasno lenj, pa sve škripi i cijuče. Plašio sam se da me moji ne
čuju kad se ušunjam. Ali ipak sam rešio da probam.
I tako sam se najzad maknuo iz parka i krenuo kući. Hodao sam čitavim
putem. Nije bilo mnogo daleko, a ja nisam bio umoran. Nisam više bio čak
ni pijan. Bilo je samo veoma hladno i nigde nikog u blizini.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

23 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 7:25 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
21
Godinama nisam imao takvu sreću - kad sam stigao do kuće, stari noćni
liftboj, Pit, nije bio u kabini. Kod lifta je bio neki novi lik, koga nikad nisam
video, pa sam smislio da ću, ako ne naletim pravo na roditelje ili nešto, moći
da se pozdravim sa Febom i onda zbrišem, tako da niko čak i ne sazna da
sam dolazio. Bila je to stvarno neviđena sreća. Da bude još bolje, taj novi
liftboj je bio malo priglup, šta li. Rekao sam mu, nekim krajnje nehajnim
glasom, da me digne do Dikstejnovih. Dikstejnovi su stanovali u onom
drugom stanu na našem spratu. Skinuo sam bio onu lovačku kapu, da ne bih
izgledao sumnjivo ili nešto. Ušao sam u lift kao da strahovito žurim.
Zatvorio je vrata lifta i sve, spreman da me digne gore, a onda se
okrenuo i rekao: "Oni nisu tu. Otišli su na zabavu, na četrnaesti sprat."
"Nema problema", rekoh. "Treba da ih pričekam. Ja sam im nećak."
Pogledao me onako priglupo, kao podozrivo. "Bolje da pričekaš u holu,
druškane", rekao je.
"Voleo bih - najozbiljnije", rekoh. "Ali muči me noga. Moram da je
držim u određenom položaju. Mislim da je bolje ako sednem na onu stolicu
pred njihovim vratima."
Nije znao o kom đavolu pričam pa je samo rekao: "A", i digao me gore.
Divota. Smešno je to. Treba samo da kažeš nešto što niko ne razume i ljudi
bukvalno rade šta god hoćeš od njih.
Izašao sam na našem spratu - ćopajući kao skot - i krenuo ka onoj strani
gde su Dikstejnovi. Zatim, kad sam čuo da se vrata lifta zatvaraju, okrenuo
sam se ka našoj strani. Dobro mi je išlo. Čak se nisam više osećao pijan.
Izvadio sam ključ i otvorio vrata, maksimalno tiho. Onda sam, krajnje
oprezno, ušao i zatvorio vrata. Trebalo bi da odem u lopove, kunem se.
U predsoblju je bilo strahovito mračno, naravno, a podrazumeva se da
nisam mogao da palim svetlo. Morao sam da pazim da ne lupini u nešto i ne
napravim bilo kakvu buku. U svakom slučaju, dobro sam znao da sam kod
kuće. Naše predsoblje ima neki čudan miris, kako nigde drugde ne miriše.
Ne znam šta je to. Nije karfiol a nije ni parfem - ne znam šta je - ali uvek
znaš da si kod kuće. Već sam hteo da skinem kaput i okačim ga u plakar, tu
u predsoblju, ali je taj plakar pun vešalica koje klepeću kao sumanute kad ga
otvoriš, pa nisam ni skinuo kaput. Onda sam veoma, veoma polako krenuo
ka Febinoj sobi. Znao sam da me naša devojka neće čuti, jer ima samo jednu
bubnu opnu. Imala je tog brata koji joj je gurnuo slamku u uvo kad je bila
mala, tako mi je pričala. Bila je poprilično gluva i sve. Ali ne i moji roditelji.
Posebno majka, ona ima uši kao prokleti pas tragač. Zato sam bio
maksimalno nečujan kad sam prolazio kraj njihovih vrata. Čak sam i prestao
da dišem, Isuse. Moga oca možeš i stolicom po glavi - taj se neće probuditi,
ali majka - dovoljno je da se nakašlješ negde u Sibiru i ona će te čuti.
Užasno je nervozna. Često sedi budna i puši, po čitavu noć.
Najzad, posle jedno sat vremena, stigao sam do Febine sobe. Međutim,
nije bila tu. Zaboravio sam na to. Zaboravio sam da uvek spava u D.B.-ovoj
sobi kad je on u Holivudu ili negde. Ona je voli, jer je to najveća soba u
kući. Takođe i zbog tog velikog starog pisaćeg stola koji je D.B. kupio od
neke alkoholisane dame u Filadelfiji, i tog ogromnog, gigantskog kreveta,
koji ima jedno deset milja u širinu i deset milja u dužinu. Ne znam gde je
kupio taj krevet. Sve u svemu, Feba voli da spava u D.B.-ovoj sobi kada on
nije tu, i on joj dozvoljava. Trebalo bi da je vidite kada radi domaći zadatak
ili nešto za tim suludim stolom. Velik je gotovo kao krevet. Jedva je i vidite
kad radi domaći. Ali takve ona stvari voli. Ne voli svoju sobu jer je, kaže,
suviše mala. Kaže da voli da se širi. To me stvarno obara. Šta Feba uopšte
ima da širi? Ništa.
I tako sam, krajnje nečujno, ušao u D.B.-ovu sobu i upalio lampu na
stolu. Feba se nije čak ni probudila. Kad je svetlo već bilo upaljeno i sve,
neko vreme sam je kao gledao. Ležala je i spavala, lice joj je bilo negde na
ivici jastuka. Usta su joj bila širom otvorena. Čudno je to. Uzmite odrasle,
oni bezvezno izgledaju kada spavaju tako otvorenih usta, ali ne i deca. Deca
izgledaju kako treba. Mogu čak i da izbalave čitav jastuk pa da opet
izgledaju kako treba.
Prošetao sam po sobi, maksimalno nečujno, razgledajući stvari. Solidno
sam se osećao, za promenu. Nije mi se više činilo da me čeka zapaljenje
pluća ili nešto. Jednostavno mi je bilo dobro, za promenu. Fe-bina odeća je
bila složena na stolici pored kreveta. Ona je veoma uredna, za jedno dete.
Mislim, ne razbacuje stvari naokolo, kao neka deca. Nije aljkava. Preko naslona
stolice bio je prebačen žaketić njenog drap kompleta koji joj je majka
kupila u Kanadi. Njena bluza i ostalo bilo je složeno na sedištu. Cipelice i
čarape bile su na podu, ispod stolice, jedna pored druge. Te njene cipelice
nisam ranije video. Bile su nove. Neke tamnosmeđe mokasine, slične
jednima koje ja imam, i lepo su se slagale sa tim kompletom iz Kanade.
Majka je lepo oblači. Ona stvarno ima neviđen ukus za neke stvari. Nije
talentovana za kupovanje klizaljki ili nečega, ali savršena je kad je reč o
odeći. Mislim, Feba uvek ima neku haljinicu da se onesvestiš. Uzmite većinu
devojčica, čak i kad su im roditelji bogati i sve, one obično nose neke
grozne haljinice. Voleo bih kad biste mogli da vidite Febu u tom kompletu
koji joj je majka kupila u Kanadi. Najozbiljnije.
Seo sam na stari D.B.-ov pisaći sto i razgledao stvari na njemu. Bile su
to uglavnom Febine stvari, za školu i sve. Većinom knjige. Ona na vrhu
zvala se Aritmetika je zabava! Okrenuo sam kao prvu stranu i pogledao je.
Evo šta je stara Feba napisala na njoj:
FEBA VEDERFILD KOLFILD
4B-1
To me oborilo. Njeno srednje ime je Džozefina, a ne Vederfild. Ali ona
ga ne voli. Kad god je vidim, ima novo srednje ime za sebe.
Knjiga ispod aritmetike bila je geografija, a ispod geografije gramatika.
Odlično joj ide gramatika. Sve joj odlično ide, ali najbolje gramatika. Zatim,
ispod gramatike, bile su sveske. Ona ima jedno pet hiljada svesaka. Nikad
niste videli dete sa toliko svesaka. Otvorio sam onu na vrhu i pogledao prvu
stranu. Na njoj je pisalo:
Bemis videćemo se na odmoru
imam nešto veoma veoma važno da ti kažem.
To je bilo sve na toj strani. Na sledećoj je pisalo:
Zašto jugoistočna Aljaska ima toliko fabrika konzervi?
Zato što je tamo toliko lososa
Zašto ima bogate šume?
zato što ima pogodnu klimu.
Šta je učinila naša vlada
da poboljša život eskima na Aljasci?
to pogledaj za sutra!!!
Feba Vederfild Kolfild
Feba Vederfild Kolfild
Feba Vederfild Kolfild
Feba V. Kolfild
gđica Feba Vederfild Kolfild lično
Molim te dodaj ovo Širli!!!! Širli rekla si da si strelac ali ti si samo bik,
ponesi rolšue kad ideš kod mene.
Sedeo sam tako na D.B.-ovom pisaćem stolu i pročitao celu svesku.
Nije mi dugo trebalo, a ja mogu da čitam takve stvari, neku dečju svesku,
Febinu ili bilo čiju, po čitav dan i noć. Dečje sveske me obaraju. Onda sam
zapalio cigaretu - bila mi je poslednja. Mora da sam popušio bar tri pakle
toga dana. A onda sam je najzad probudio. Mislim, nisam mogao da sedim
na tom stolu do kraja života. Osim toga, plašio sam se da ne banu iznenada
roditelji i hteo sam bar da je pozdravim pre toga. I tako sam je probudio.
Ona se vrlo lako budi. Mislim, čovek ne mora da viče ili nešto. Treba
samo da sedne na krevet i kaže: "Probudi se, Febo", i paf! - ona je već
budna.
"Holdene!" odmah je rekla. Zagrlila me i sve. Jako je osećajna. Mislim,
prilično je osećajna za jedno dete. Ponekad je čak previše osećajna. Poljubio
sam je, a ona je rekla: "Kad si stigao kući?" Bilo joj je strašno drago što me
vidi. Lepo se videlo.
"Ne tako glasno. Malopre. Kako si inače?"
"Fino. Jesi li dobio moje pismo? Napisala sam ti pet stranica..."
"Aha - ne tako glasno. Hvala ti."
Napisala mi je to pismo, ali nisam stigao da joj odgovorim. Čitavo je
pismo bilo o toj školskoj predstavi u kojoj je trebalo da igra. Rekla mi je da
se ništa ne dogovaram za petak, kako bih mogao da je gledam.
"Kako predstava?" upitah je. "Kako si ono rekla da se zove?"
"'Božična svečanost za Amerikance'. Glupa je, ali ja sam Benedikt
Arnold. Imam u suštini glavnu ulogu", rekla je. Ljudi moji, bila je totalno
budna. Jako se uzbudi kad priča o takvim stvarima. "Počinje kad umirem.
Duh dolazi na Badnje veče i pita me da li se stidim i sve. Znaš već. Zbog
izdaje domovine i svega. Hoćeš li doći da gledaš?" Sedela je već sasvim
uspravno na krevetu. "O tome sam ti pisala. Hoćeš li?"
"Naravno da ću doći. Sigurno dolazim."
"Tata ne može da dođe. Mora da leti za Kaliforniju", rekla je. Ljudi
moji, stvarno je bila totalno budna. Treba joj najviše dve sekunde da se
totalno razbudi. Sedela je - više kao klečala - sasvim uspravno na krevetu i
držala me za ruku. "Slušaj. Mama je rekla da dolaziš kući u sredu. Rekla je u
sredu."
"Otišao sam ranije. Ne tako glasno. Probudićeš sve živo."
"Koliko je sati? Vratiće se veoma kasno, rekla je mama. Otišli su na
neku zabavu u Norvok, u Konektikatu", rekla je Feba. "Pogodi šta sam radila
popodne! Koji sam film gledala. Pogodi!"
"Ne znam... Slušaj. Zar nisu rekli u koliko će se..."
"Doktor", rekla je Feba. "Specijalno su ga davali, tamo u Listerovoj
fondaciji. Davali su ga samo danas - danas je bio jedini dan. O nekom
doktoru iz Kentakija koji stavi ćebe preko lica tog deteta koje je bogalj i ne
može da hoda. Onda ga šalju u zatvor. Odličan je bio."
"Stani malo. Zar nisu rekli u koliko se..."
"On je nju žalio, taj doktor. Zato je stavio ćebe preko njenog lica i
svega, da bi se ugušila. Onda ga šalju u zatvor, na doživotnu robiju, ali to
dete kome je stavio ćebe preko glave stalno ga obilazi i zahvaljuje mu za
ono što je uradio. On je bio ubica iz milosrđa. Samo, on zna da zaslužuje
zatvor zato što doktor ne bi smeo da oduzima ono što je božje. Vodila nas
majka jedne devojčice iz mog razreda, Alise Holmborg. Ona mi je najbolja
prijateljica. Ona je jedina devojčica u čitavom..."
"Stani malo, hoćeš li?" rekoh. "Pitao sam te nešto. Jesu li rekli u koliko
se vraćaju ili nisu?"
"Nisu, ali vratiće se veoma kasno. Tata je uzeo auto i sve, tako da ne
moraju da brinu za vozove. Sada imamo radio u njemu! Osim što mama
kaže da niko ne treba da ga uključuje u toku vožnje."
Počeo sam kao da se opuštam. Mislim, konačno sam prestao da brinem
hoće li da me nađu u kući ili neće. Dođavola s tim, rešio sam. Ako će da me
nađu, našli su me.
Trebalo je videti Febu. Na sebi je imala plavu pidžamu sa crvenim
slonovima na kragnici. Ona obožava slonove.
"Znači, dobar je bio film, a?" rekoh.
"Odličan, osim što je Alisa bila prehlađena pa je njena majka stalno
pitala da li se gripozno oseća. I to usred filma. Kad god se dešavalo nešto
važno, njena majka bi se nagnula preko mene i pitala Alisu da li se gripozno
oseća. To me baš nerviralo."
Onda sam joj rekao za ploču. "Slušaj, kupio sam ti ploču", rekoh.
"Samo, razbila mi se usput." Izvadio sam parčiće iz džepa na kaputu i
pokazao joj. "Bio sam malo pijan", rekoh.
"Daj mi te parčiće", rekla je. "Sačuvaću ih." Uzela mi ih je pravo iz
ruke i stavila ih u fioku noćnog ormarića. Ona me stvarno obara.
"Dolazi li D.B. kući za Božić?" upitao sam je.
"Možda, a možda i neće, rekla je mama. Sve zavisi. Možda će morati
da ostane u Holivudu i piše film o Anapolisu, tamo gde je pomorska
akademija."
"O Anapolisu, Isuse!"
"To je ljubavna priča i ostalo. Pogodi ko će da igra! Koja filmska
zvezda. Pogodi!"
"Ne zanima me. Anapolis, Isuse. Šta zna D.B. o Anapolisu, Isuse?
Kakve to ima veze sa pričama kakve on piše?" rekoh. Ljudi moji, izluđuju
me takve stvari. Taj prokleti Holivud. "Šta si to uradila s rukom?" upitah je.
Primetio sam da na laktu ima veliki flaster. Na sebi je imala neku pidžamu
bez rukava.
"Jedan dečak, Kertis Vajntraub, što ide sa mnom u razred, gurnuo me
dok sam silazila niz stepenice u park", rekla je. "Hoćeš da vidiš?" Počela je
da skida taj suludi flaster sa ruke.
"Pusti to. Zašto te gurnuo niz stepenice?"
"Ne znam. Mislim da me mrzi", rekla je Feba. "Ta druga devojčica i ja,
Selma Aterberi, prosule smo mastilo i svašta po njegovoj jakni."
"To baš nije lepo. Šta si ti - neko dete?"
"Ne, ali kad god sam u parku, on me svuda prati. Stalno me prati. Ide
mi na nerve."
"Verovatno mu se sviđaš. To nije razlog da se prosipa mastilo po..."
"Ja neću da mu se sviđam", rekla je. Onda je počela čudno da me gleda.
"Holdene", rekla je, "kako to da ne dolaziš kući u sredu?"
"Šta?"
Ljudi moji, neprestano si morao da budeš na oprezu s njom. Ako ne
mislite da je bistra, stvarno niste čitavi.
"Kako to da ne dolaziš kući u sredu?" pitala me. "Nisu te valjda izbacili
ili nešto?"
"Rekao sam ti. Pustili su nas ranije. Pustili su čitavu..."
"Izbacili su te! Jesu!" rekla je Feba. Onda me udarila pesnicom u nogu.
Stvarno ume da upotrebi pesnicu kad joj dođe. "Jesu! Jao, Holdene! Prekrila
je šakom usta i sve. Stvarno ume da se uzbudi, kunem se.
"Ko kaže da su me izbacili? Niko nije rekao da..."
"Jesu. Jesu", rekla je i ponovo me lupila pesnicom. Ako mislite da to
ne boli, stvarno niste čitavi. "Tata će te ubiti!" rekla je. Onda se bacila
potrbuške na krevet i nabila prokleti jastuk preko glave. Ona to prilično
često radi. Totalna je šizika ponekad.
"Prekini sad s tim", rekoh. "Niko me neće ubiti. Niko neće čak ni da...
Hajde, Feb, skloni taj glupi jastuk s glave. Niko me neće ubiti."
Međutim, nije htela da ga skloni. Ne možete je naterati da uradi nešto
ako ona neće. Samo je ponavljala: "Tata će te ubiti." Teško je bilo i razumeti
je s tim prokletim jastukom preko glave.
"Niko me neće ubiti. Mućni malo glavom. Pre svega, odlazim odavde.
Šta bih mogao da uradim - mogao bih da nađem posao, na nekom ranču ili
negde. Znam jednog tipa čiji deda ima ranč u Koloradu. Možda ću tamo da
se zaposlim", rekoh. "Javljaću ti se i sve kad odem, ako odem. Hajde. Skloni
to s glave. Hajde, ej, Feb. Molim te. Molim te, hoćeš?"
Međutim, nije ga sklonila. Pokušao sam da ga sklonim, ali ona je
užasno jaka. Čovek se zamori boreći se s njom. Ljudi moji, ako ona reši da
zadrži jastuk preko glave, onda ga stvarno zadrži. "Febo, molim te pojavi se
odatle", govorio sam. "Hajde, ej... Ej, Vederfild. Pojavi se."
Ali nije htela. Ponekad ne možeš čak ni da se ubeđuješ s njom. Na kraju
sam ustao, otišao u dnevnu sobu, uzeo nekoliko cigareta iz kutije na stolu i
gurnuo ih u džep. Popušio sam već sve što sam imao.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

24 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 7:28 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
22
Kad sam se vratio, bila je sklonila jastuk s glave - znao sam da hoće -
ali i dalje nije htela da me pogleda, iako je sad ležala na leđima i sve. Kad
sam prišao krevetu i ponovo seo, okrenula je svoje šašavo lice na drugu
stranu. Totalno me ignorisala. Baš kao mačevalačka ekipa u Pensiju kad sam
ostavio sve one proklete mačeve u podzemnoj.
"Kako je stara Hejzel Vederfild?" rekoh. "Pišeš li neke nove priče o
njoj? Onu koju si mi poslala imam u koferu. Dole je na stanici. Baš je
dobra."
"Tata će te ubiti."
Ljudi moji, kad ona nešto uvrti u glavu, onda to stvarno uvrti u glavu.
"Ne, neće. U najgorem slučaju će opet gadno da me izgrdi i onda će da
me pošalje u prokletu vojnu školu. To je sve što će da mi uradi. Ali, kao
prvo, neću čak ni da budem tu. Biću daleko odavde. Biću - ve-rovatno ću biti
na tom ranču u Koloradu."
"Ne zasmejavaj me. Ti ne znaš čak ni konja da jašeš."
"Ko ne zna? Naravno da znam. To te nauče za dva minuta", rekoh.
"Prestani da čupkaš to." Čupkala je onaj flaster na ruci. "Ko te tako
podšišao?" upitah je.
Tek tada sam primetio kako su je glupo podšišali. Bilo je suviše kratko.
"Šta te se tiče", rekla je. Ona ume da bude vrlo arogantna ponekad.
Ume da bude poprilično arogantna. "Sigurno si opet pao iz svih mogućih
predmeta", rekla je - vrlo arogantno. Bilo je, na neki način, pomalo i smešno.
Ponekad govori kao neka učiteljica, iako je još dete.
"Ne, nisam", rekoh. "Prošao sam iz engleskog." A onda sam je, tek
onako, uštinuo za dupe. Bilo je nekako istrćeno, jer je ležala na boku. Ona
jedva da uopšte ima dupe. Nisam je jako uštinuo, ali je svejedno pokušala da
me udari po ruci. Promašila je.
A onda je najednom rekla: "Oh, zašto si to učinio?" Mislila je na to što
sam ponovo izbačen. Baš me nekako rastužilo, način na koji je to rekla.
"Ma ne pitaj me, Febo. Smučilo mi se već od takvih pitanja", rekoh.
"Ima milion razloga. To je jedna od najgorih škola u koju sam ikad išao.
Prepuna je licemera. I podlaca. Nikad u životu nisi videla toliko podlaca. Na
primer, ako bi se u nečijoj sobi skupilo društvo i neko hteo da uđe, nikad ga
nisu puštali ako je neki priglup, bubuljičav tip. Svi su uvek zaključavali
vrata kad bi neko hteo da uđe. A imali su i to prokleto tajno bratstvo.
Pridružio sam se jer sam bio kukavica da to ne učinim. Tamo ima jedan
bubuljičav, dosadan lik, Robert Ekli, koji je hteo da ga prime. Stalno je
pokušavao da se pridruži, ali nisu hteli da ga prime. Samo zato što je
dosadan i bubuljičav. Čak mi se i ne priča o tome. Odvratna škola. Kunem ti
se."
Feba je ćutala, ali slušala je. Po njenom potiljku sam mogao da
pogodim da sluša. Ona uvek sluša kad joj nešto pričaš. A smešno je što uvek
zna o čemu pričaš. Najozbiljnije.
Nastavio sam da pričam o starom Pensiju. Tako mi je kao došlo.
"Čak su i ona dva-tri dobra profesora u školi bili dvolični", rekoh. "Na
primer, tamo ima neki matori lik, stari Spenser. Njegova žena je svakoga
uvek služila vrućom čokoladom i sve, i bili su stvarno dobri. Ali trebalo je
videti ga kada je direktor, stari Tarmer, došao na čas istorije i seo skroz
pozadi. Večito je dolazio i sedeo po jedno pola sata u zadnjoj klupi. Pravio
se kao da je inkognito ili nešto. Posle nekog vremena javljao se otpozadi i
prekidao predavanje starog Spensera nekim imbecilnim šalama. Stari
Spenser je bukvalno umirao od cerekanja i smeškanja, kao da je Tarmer
prokleti princ ili nešto."
"Nemoj toliko da psuješ."
"Ti bi povratila od svega toga, kunem se", rekoh. "A onda, tu je i Dan
veterana. Imaju taj Dan veterana, kada svi mamlazi koji su od 1776.
maturirali na Pensiju, dolaze i muvaju se naokolo sa svojim ženama i decom
i svima. Trebalo je da vidiš tog matorog od jedno pedeset godina. Šta je
radio - ušao je kod nas u sobu i kucao na vrata i pitao nas može li da ode u
toalet. Toalet je bio na kraju hodnika - pojma nemam zašto je nas pitao.
Znaš li šta je rekao? Rekao je kako hoće da vidi da li su njegovi inicijali još
uvek na jednim vratima klozeta. Šta je taj uradio - urezao je svoje glupe
žalosne matore inicijale na neka vrata od klozeta, pre jedno devedeset
godina, i sada je hteo da vidi da li su još tamo. I tako smo moj cimer i ja
otišli s njim i morali da stojimo tamo dok je on tražio svoje inicijale po svim
vratima klozeta. Sve vreme nam je nešto pričao, govorio nam da su dani koje
je proveo u Pensiju bili najsrećnije doba u njegovom životu i delio nam
gomilu saveta za budućnost i sve. Ljudi moji, kako me taj deprimirao! Neću
da kažem da je bio loš - nije. Ali ne moraš da budeš loš da bi nekog
deprimirao - možeš da budeš i dobar, svejedno je. Sve što treba da učiniš
kako bi nekog deprimirao je da mu podeliš gomilu šupljih saveta dok tražiš
svoje inicijale po nekim vratima klozeta - to je sve što treba da učiniš. Ne
znam. Možda sve to i ne bi bilo tako depresivno da nije toliko gubio dah.
Potpuno je ostao bez daha već od samog penjanja uz stepenice, i sve vreme
dok je tražio svoje inicijale teško je disao, tim komičnim i žalosnim
nozdrvama, dok je govorio Stredleteru i meni da izvučemo sve što god
možemo iz Pensija. Isuse! Ne umem to da objasnim. Jednostavno nisam
voleo ništa što se dešavalo u Pensiju. Ne umem to da objasnim."
Feba je nešto rekla, ali nisam je čuo. Usta su joj bila jednom stranom
priljubljena o jastuk, pa je nisam čuo.
"Šta?" rekoh. "Odmakni usta. Ništa te ne čujem šta govoriš."
"Ti ne voliš ništa što se dešava."
Baš me deprimiralo kad mi je to rekla.
"Volim. Baš volim. Naravno da volim. Ne govori tako. Zašto si sad to
rekla?"
"Zato što ne voliš. Ne voliš nijednu školu. Ne voliš milion stvari. Ne
voliš."
"Volim! Tu grešiš - baš tu grešiš! Kako, dođavola, možeš da kažeš tako
nešto?" rekao sam. Ljudi moji, baš me deprimirala.
"Zato što ne voliš", rekla je. "Navedi bar jednu stvar."
"Jednu stvar? Jednu stvar koju volim?" rekoh. "Važi."
Problem je bio što nisam mogao da se koncentrišem. Ponekad je
čoveku teško da se koncentriše.
"Jednu stvar koju mnogo volim, misliš?" upitao sam je.
Ali nije mi odgovorila. Bila je u nekom komičnom iskrivljenom
položaju skroz na drugoj strani kreveta. Bila je jedno hiljadu milja daleko.
"Hajde, odgovori mi", rekoh. "Jednu stvar koju mnogo volim ili jednu stvar
koju samo volim?"
"Koju mnogo voliš."
"U redu", rekoh. Ali problem je bio što nisam mogao da se
koncentrišein. Sve što mi je palo na pamet bile su one dve časne sestre koje
idu naokolo i prikupljaju novac u tu staru korpu. Posebno ona s naočarima
gvozdenog okvira. I taj dečak koga sam poznavao u Elkton Hilsu. Tamo je
bio taj dečak, zvao se Džems Kasti, koji nije hteo da porekne nešto što je
rekao o tom krajnje nadobudnom liku, Filu Stebilu. Džems Kasti je rekao za
njega da je nadobudan, a neki od Stebilovih ulizica je otišao i otkucao ga
Stebilu. I tako je Stebil, sa još šestoricom nekih gadova, otišao do Kastlove
sobe, ušao i zaključao prokleta vrata i pokušao da ga natera da porekne ono
što je rekao, ali on nije hteo. I tako su se bacili na njega. Neću čak ni da vam
kažem šta su mu radili - suviše je gadno - ali on i dalje nije hteo da porekne,
stari Džems Kasti. A trebalo je videti ga. Bio je mršav omalen lik slabašnog
izgleda, s ručicama kao olovke. Na kraju, šta je uradio - umesto da porekne
to što je rekao, bacio se kroz prozor. Bio sam pod tušem i sve, ali čak sam i
ja čuo kada je pao napolju. Pomislio sam, međutim, da je nešto ispalo kroz
prozor - radio ili pisaći sto, a ne dečak i sve. Onda sam čuo kako svi trče
kroz hodnik i niz stepenice, pa sam navukao bade-mantil i strčao dole, a
tamo je ležao stari Džems Kasti, nasred onih kamenih stepenica. Bio je
mrtav, na sve strane bili su njegovi zubi i krv, i niko nije hteo čak ni da mu
priđe. Na sebi je imao džemper sa rol-kragnom koji sam mu pozajmio.
Gadovima koji su mu ušli u sobu ništa se nije desilo, samo su isključeni iz
škole. Nisu ih čak ni strpali u zatvor.
To je bilo otprilike sve što mi je palo na pamet. One dve časne sestre
koje sam video za doručkom i taj dečak Džems Kasti koga sam upoznao u
Elkton Hilsu. U svemu tome, najčudnije je što sam jedva i poznavao Džemsa
Kastla, ako baš hoćete da znate. Bio je vrlo tih i povučen lik. Bili smo u istoj
grupi na časovima matematike, ali on je bio skroz na drugoj strani učionice i
gotovo nikada nije ustajao da odgovara, niti je izlazio na tablu ili nešto. Neki
učenici gotovo nikada ne ustaju da odgovaraju, niti izlaze na tablu. U suštini,
samo sam jednom razgovarao s njim, kad me pitao da mu pozajmim taj moj
džemper sa rol-kragnom. Samo što se nisam srušio kad me to pitao, toliko
sam bio iznenađen i sve. Sećam se da sam prao zube u kupatilu kad me
pitao. Rekao je kako mu dolazi neki rođak da ga malo provoza ili nešto.
Pojma nisam imao da on uopšte zna kako ja imam džemper sa rol-kragnom.
Sve što sam o njemu znao svodilo se na to da je njegovo ime uvek ispred
mog prilikom prozivanja. Kabel R., Kabel V., Kasti, Kolfild - i sad se
sećam. Malo je falilo da mu ne pozajmim taj džemper, ako baš hoćete da
znate. Samo zato što ga nisam dovoljno poznavao.
"Šta?" rekao sam Febi. Nešto mi je rekla, ali nisam je čuo.
"Ne možeš čak ni jedne jedine stvari da se setiš."
"E baš mogu. Baš mogu."
"Pa hajde onda."
"Volim Elija", rekoh. "I volim da radim to što sad radim. Da sedim
ovde s tobom, da pričamo i razmišljamo o stvarima, i..."
"Eli je mrtav - ti uvek tako pričaš! Ako je neko već mrtav i na nebu,
onda to nije stvarno..."
"Znam da je mrtav! Zar misliš da ne znam? Ali mogu ipak i dalje da ga
volim. To što je neko mrtav ne znači kako treba da prestaneš da ga voliš,
Isuse - pogotovo ako je bio jedno hiljadu puta bolji od svih živih ljudi koje
poznaješ i svega."
Feba ništa nije rekla. Kad ne može da smisli šta bi rekla, uopšte ne
progovara.
"Eto, volim ovo sada", rekoh. "Mislim, baš sada. Da sedim ovde s
tobom i da samo pričamo i zezamo se..."
"To nije ništa stvarno!"
"To je itekako stvarno . Nego šta je! Po čemu nije? Ljudi nikad ne
misle da je nešto stvarno. Prokleto mi se smučilo od toga."
"Prestani da psuješ. U redu, reci nešto drugo. Reci nešto što bi voleo da
budeš. Kao, na primer, naučnik. Ili advokat ili nešto."
"Ne bih mogao da budem naučnik. Slabo mi ide nauka."
"Dobro, onda advokat - kao tata i sve."
"To i nije tako loše, mislim - ali ne privlači me", rekoh. "Mislim, nije
loše kad bi samo išao naokolo i stalno spašavao živote nevinih ljudi i takve
stvari, ali ne radiš tako nešto kad si advokat. U suštini, samo mlatiš pare,
igraš golf, igraš bridž, kupuješ kola, piješ martinije i izigravaš glavnog dasu.
I ostalo. Čak i kad bi išao naokolo i spašavao nečije živote i sve, kako bi
znao da li to radiš zato što stvarno želiš da spašavaš nečije živote, ili samo
zato što ustvari želiš da ispadneš neviđen advokat, da te svi tapšu po ramenu
i čestitaju ti u sudnici kada se prokleti proces završi, reporteri i svi, kao u
idiotskim filmovima? Kako bi znao da nisi dvoličan? U tome i jeste
problem, što ne bi znao."
Nisam baš sasvim siguran da je Feba znala o čemu uopšte govorim.
Mislim, ona je ipak bila samo još dete i sve. Ali bar je slušala. Ako te neko
sluša, to već nije tako loše.
"Tata će te ubiti. Ubiće te", rekla je.
Ali nisam je slušao. Mislio sam na nešto drugo - nešto suludo. "Znaš li
šta bih voleo da budem?" rekoh. "Znaš li šta bih voleo da budem? Mislim,
kad bih imao neki prokleti izbor?"
"Šta? Prestani da psuješ."
"Znaš onu pesmu 'Ulovi li neko nekog dok kroz žito ide'? Voleo bih..."
"To je 'Sretne li neko nekog dok kroz žito ide'!" rekla je Feba. "To je
pesma. Od Roberta Bernsa."
"Znam da je to pesma Roberta Bernsa."
Ali bila je u pravu. To i jeste "Sretne li neko nekog dok kroz žito ide".
Samo, tada to nisam znao.
"Mislio sam da ide 'Ulovi li neko nekog' ", rekoh. "Svejedno, evo šta
zamišljam - zamišljam neku decu koja se igraju na nekom velikom polju žita
i sve. Na hiljade male dece, a nikog u blizini - nikog odraslog, mislim - osim
mene. A ja stojim na rubu neke sulude litice. Šta treba da radim - treba da
ulovim svakog ko se zaleti da padne sa te litice u provaliju - mislim, ako trče
i ne gledaju kuda idu, treba da se pojavim odnekud i ulovim ih. To je sve što
bih radio, po ceo dan. Bio bih samo lovac u žitu. Znam da je suludo, ali to je
jedino što bih stvarno voleo da budem. Znam da je suludo."
Feba je dugo ćutala. A onda, kad je progovorila, sve što je rekla bilo je:
"Tata će te ubiti."
"Šta me briga ako to i učini", rekoh. Ustao sam sa kreveta jer sam hteo
da uradim nešto - hteo sam da telefoniram tom tipu koji mi je bio nastavnik
engleskog u Elkton Hilsu, g. Antoliniju. Znao sam da je prešao u Njujork.
Napustio je Elkton Hils. Prihvatio je da predaje na njujorškom univerzitetu.
"Moram da telefoniram", rekao sam Febi. "Odmah se vraćam. Nemoj da
zaspiš." Nisam hteo da zaspi dok sam u dnevnoj sobi. Znao sam da neće, ali
ipak sam to rekao, za svaki slučaj. Dok sam išao ka vratima, Feba je rekla:
"Holdene!" i ja se okrenuh.
Sedela je sasvim uspravno u krevetu. Tako je lepo izgledala. "Uzimam
časove iz podrigivanja od jedne devojčice, Filis Margilis", rekla je. "Slušaj."
Slušao sam i čuo nešto, ali nije bilo bogzna šta. "Dobro je", rekoh.
Onda sam otišao u dnevnu sobu i pozvao tog nastavnika, g. Antolinija.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

25 Re: Salinger - Lovac u žitu taj Ned Sep 16, 2012 7:29 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
23
Skratio sam telefonski razgovor, jer sam se plašio da će roditelji svaki
čas da banu. Ali ipak nisu. G. Antolini je bio veoma ljubazan. Rekao je kako
mogu odmah da dođem do njega, ako hoću. Mislim da sam verovatno
probudio i njega i njegovu ženu, jer im je trebalo sto godina da se jave.
Odmah me pitao da li se nešto desilo, a ja mu rekao da nije. Rekao sam mu,
ipak, da sam izbačen iz Pensija. Mislio sam kako baš mogu i da mu kažem.
"Blagi bože", rekao je kad je to čuo. Oduvek je imao smisla za humor.
Rekao mi je da odmah dođem do njega ako sam raspoložen.
On je bio možda najbolji nastavnik koga sam ikad imao, taj g. Antolini.
Bio je prilično mlad, ne mnogo stariji od mog brata D.B.-a, i mogao si da se
zezaš s njim a da ipak ne izgubiš poštovanje prema njemu. On je bio taj koji
je na kraju podigao onog dečaka što je skočio kroz prozor, tog Džemsa
Kastla o kome sam vam pričao. Stari g. Antolini mu je opipao puls i sve, a
onda skinuo kaput, prebacio ga preko Džemsa Kastla i odneo ga skroz do
ambulante. Uopšte nije mario što će sav kaput da se okrvavi.
Kad sam se vratio u D. B.-ovu sobu, Feba je bila uključila radio. Čula
se neka muzika za igru. Pustila je, ipak, sasvim tiho, da ne čuje naša
devojka. Trebalo je videti Febu. Sedela je nasred kreveta, na pokrivaču,
savijenih nogu kao neki jogin. Slušala je muziku. Ona me stvarno obara.
"Hajde", rekoh. "Je l' ti se igra?" Učio sam je da igra i sve kad je bila
još sasvim mala. Ona odlično igra. Mislim, naučio sam je samo nekoliko
stvari. Uglavnom je sve naučila sama. Ne možeš naučiti nekoga kako se
stvarno igra.
"U cipelama si", rekla je.
"Skinuću ih. Hajde."
Bukvalno je skočila sa kreveta i pričekala da skinem cipele, a onda sam
igrao neko vreme s njom. Ona neviđeno igra. Ozbiljno. Ne volim kad ljudi
igraju sa decom jer to najčešće grozno izgleda. Mislim, ako ste u nekom
restoranu i vidite kako neki stariji čovek izvodi svoje dete na podijum za
igru. Obično povlače detetu haljinicu na leđima, iz nepažnje, a dete ionako
uopšte ne zna da igra, i to grozno izgleda, ali ja to ne radim napolju sa
Febom ili nešto. Mi se samo zezamo u kući. Sa njom je ionako drukčije, jer
ona ume da igra. Ume u svemu da te prati. Mislim, ako je držiš čvrsto uz
sebe, tako da nije važno što su ti noge toliko duže od njenih. Ona ostaje sve
vreme uz tebe. Možeš da menjaš korak ili izvodiš neke kulovske figure ili
čak svinguješ pomalo - ona ostaje sve vreme uz tebe. Možeš čak da zaigraš i
tango, najozbiljnije.
Odigrali smo jedno četiri numere. U pauzi između njih, stravično je
smešna. Samo stoji u poziciji za igru. Neće čak ni da govori ili nešto. Oboje
treba da stojite u poziciji za igru i čekate da orkestar ponovo zasvira. To me
stvarno obara. Ne smeš čak ni da se smiješ ili nešto.
Sve u svemu, odigrali smo jedno četiri numere, a onda sam isključio
radio. Feba je uskočila natrag u krevet i zavukla se ispod pokrivača.
"Napredujem, zar ne?" pitala me.
"Itekako", rekoh. Ponovo sam seo na krevet, pored nje. Malo mi je kao
ponestalo daha. Toliko sam pušio da sam jedva disao. Ona se nije čak ni
zadihala.
"Pipni mi čelo", najednom je rekla.
"Zašto?"
"Pipni ga. Samo ga pipni."
Pipnuo sam ga. Ali ništa nisam osetio.
"Da li se oseća koliko je vrelo?" rekla je.
"Ne. Zar bi trebalo?"
"Da - to ja izvodim. Pipni opet."
Ponovo sam pipnuo. I dalje ništa nisam osetio, ali sam rekao: "Mislim
da sad počinje." Nisam hteo da dobije neki prokleti kompleks ili nešto.
Klimnula je. "Mogu da izvedem da pređe iznad ternometra."
"Termometra. Kako to?"
"Alisa Holmborg mi je pokazala kako se to radi. Samo prekrstiš noge i
zadržiš dah i misliš na nešto jako, jako vrelo. Na radijator ili nešto. Onda ti
se čitavo čelo tako usija da možeš nekom i ruku da opečeš."
To me oborilo. Trgnuo sam ruku s njenog čela kao da sam u stravičnoj
opasnosti. "Hvala ti što si mi rekla", kazao sam.
"Oh, ne bih tebi opekla ruku. Stala bih pre nego što - šššš!" Najednom
se, neviđeno hitro, uspravila na krevetu.
Prestravilo me kad je to uradila. "Šta je sad?" rekoh.
"Ulazna vrata", nekako je glasno prošaptala. "To su oni!"
Skočio sam i brzo ugasio svetlo nad stolom. Zatim sam zgnječio
cigaretu o cipelu i gurnuo je u džep. Onda sam panično mahao rukama po
vazduhu, da rasteram dim - uopšte nije trebalo da pušim, Isuse. Dograbio
sam cipele, ušao u plakar i zatvorio vrata. Ljudi moji, srce mi je tuklo kao
sumanuto.
Čuo sam kako majka ulazi u sobu.
"Febo?" rekla je. "Dosta je bilo. Videla sam svetlo, mlada damo."
"Zdravo!" čuo sam Febu. "Nisam mogla da zaspim. Jeste li se lepo
proveli?"
"Divno", rekla je majka, ali osećalo se da ne misli tako. Ona ne uživa
baš preterano u izlascima. "Zašto si budna, ako smem da pitam? Da li ti je
bilo dovoljno toplo?"
"Jeste, ali uopšte nisam mogla da zaspim."
"Febo, da nisi možda pušila ovde? Molim te reci mi istinu, mlada
damo."
"Šta?" rekla je Feba.
"Čula si me."
"Samo sam zapalila jednu, na sekund. Samo sam jednom pućnula.
Onda sam je bacila kroz prozor."
"Zašto, ako smem da pitam?"
"Nisam mogla da zaspim."
"Ne sviđa mi se to, Febo. To mi se uopšte ne sviđa", rekla je majka.
"Hoćeš li, možda, još jedno ćebe?"
"Ne, hvala. Laku noć!" rekla je Feba. Pokušavala je da je se otarasi,
lepo se videlo.
"Kakav je bio film?" upitala je majka.
"Odličan. Sve osim Alisine majke. Stalno se naginjala i pitala je da li se
gripozno oseća. U toku celog filma. Išli smo taksijem kući."
"Daj da ti pipnem čelo."
"Ništa nisam dobila. Ni njoj ništa nije bilo. Samo njena majka."
"Dobro. Spavaj sad. Kakva je bila večera?"
"Bljakava", rekla je Feba.
"Čula si šta je otac rekao za upotrebu takvih reči. Šta je bilo bljakavo?
Imala si divan jagnjeći kotlet. Prošla sam čitavu Leksington aveniju samo da
bih..."
"Jagnjetina je bila dobra, ali Šarlin uvek diše u mene kad nešto spusti.
Diše po hrani i svuda. Diše po svemu."
"Dobro. Spavaj sad. Poljubi mamu. Jesi li se pomolila?"
"Jesam, u kupatilu. Laku noć!"
"Laku noć. Odmah da si zaspala. Glava mi puca", rekla je majka. Ona
često pati od glavobolje. Ozbiljno.
"Uzmi neki aspirin", rekla je Feba. "Holden dolazi u sredu, zar ne?"
"Koliko ja znam. Pokrij se sad. Sasvim se pokrij."
Čuo sam kako majka izlazi i zatvara vrata. Pričekao sam dva-tri minuta,
a onda izašao iz plakara. Naleteo sam pravo na Febu, jer je u sobi bio mrak,
a ona izašla iz kreveta da mi saopšti šta je bilo. "Jesam li te povredio?"
rekoh. Moralo je da se šapuće, jer su oboje bili u kući. "Moram da bežim",
rekoh. Našao sam ivicu kreveta u mraku, seo na nju i počeo da obuvam
cipele. Prilično sam bio nervozan, priznajem.
"Ne idi sad", šapnula je Feba. "Pričekaj da legnu!"
"Ne. Sad. Sad je najbolje", rekoh. "Ona će biti u kupatilu, a tata će da
uključi vesti ili nešto. Sad je najbolje." Jedva sam vezivao pertle, toliko sam
bio nervozan. Nije da bi me ubili ili nešto da su me zatekli u kući, ali bilo bi
krajnje neprijatno i sve. "Gde si nestala?" rekao sam Febi. Bilo je tako
mračno da je nisam video.
"Ovde sam." Stajala je pored mene. Uopšte je nisam video.
"Ostavio sam proklete kofere na stanici", rekoh. "Slušaj. Imaš li nešto
para, Feb? Bukvalno sam dekintiran."
"Samo moj novac za Božić. Za poklone i sve. Nisam još ni išla u
kupovinu."
"A." Nisam hteo da uzimam njen božićni novac.
"Hoćeš li malo?" rekla je.
"Neću da uzimam tvoj božićni novac."
"Mogu da ti pozajmim nešto", rekla je. Onda sam je čuo kod D.B.-ovog
stola, kako otvara mali milion fioka i pipa po njima. Bilo je sasvim crno,
toliko je bilo mračno u sobi. "Ako odeš negde, nećeš me gledati u
predstavi", rekla je. Glas joj je imao neki čudan prizvuk kad je to rekla.
"Gledaću te. Neću da odem pre toga. Misliš da bih propustio
predstavu?" rekoh. "Šta ću da uradim - verovatno ću da ostanem kod
gospodina Antolinija do možda utorka uveče. Onda ću da dođem kući.
Zvrcnuću te, ako mi se ukaže prilika."
"Evo", rekla je Feba. Pokušavala je da mi da novac, ali nije mogla da
nađe moju ruku.
"Gde?"
Stavila mi je novac u šaku.
"Ej, ne treba mi toliko", rekoh. "Daj mi samo dva dolara, to je dosta.
Bez zezanja - evo." Pokušavao sam da joj vratim, ali nije htela da uzme.
"Slobodno uzmi sve. Vratićeš mi. Donesi mi na predstavu."
"Koliko tu ima, Isuse?"
"Osam dolara i osamdeset pet centi, šezdeset pet centi. Nešto sam
potrošila."
Tada sam, najednom, zaplakao. Nisam mogao da se savladam. Plakao
sam tako da me ne čuju u kući, ali plakao sam. Febu je užasno prepalo kad
sam počeo, pa je prišla i pokušala da me natera da prestanem, ali kad jednom
počneš, ne možeš tek tako da prestaneš. Još sam sedeo na ivici kreveta dok
sam plakao, a ona me zagrlila jednom rukom i ja sam zagrlio nju, ali još
dugo nisam mogao da prestanem. Pomislio sam da ću da se ugušim ili nešto.
Ljudi moji, kako sam prepao Febu. Prozor je bio otvoren i sve, i mogao sam
da osetim kako drhti, jer je imala samo pidžamu na sebi. Pokušao sam da je
nateram da se vrati u krevet, ali nije htela. Na kraju sam prestao. Ali stvarno
mi je dugo trebalo, veoma dugo. Onda sam zakopčao kaput i sve. Rekao sam
joj da ćemo se čuti. Rekla mi je da mogu da spavam s njom ako hoću, ali
rekao sam da neću, i da je bolje da se izgubim jer me g. Antolini čeka. Onda
sam izvadio moju lovačku kapu iz džepa na kaputu i dao joj. Ona voli takve
šašave kape. Nije htela da je uzme, ali sam je naterao. Kladim se da je
spavala s njom na glavi i sve. Ona stvarno obožava takve kape. Ponovo sam
joj rekao da ću je zvrcnuti ako mi se ukaže prilika, a onda sam otišao.
Iz nekog razloga, bilo je daleko lakše izaći iz kuće nego što je bilo da se
uđe u nju. Pre svega, nisam više mario da li će da me nađu u kući ili neće.
Najozbiljnije.
Mislio sam - ako me nađu, našli su me. Skoro da sam to i poželeo, na
neki način.
Sišao sam stepenicama skroz do dole, umesto da pozovem lift. Išao sam
sporednim stepeništem. Malo je falilo da skršim vrat preko deset miliona
kanti za đubre, ali uspeo sam da prođem. Liftboj me nije čak ni video.
Verovatno i sad misli da sam gore kod Dikstejnovih.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 2]

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu