Prolog
POSLANSTVO OGNJA

Stoji presrećan na oblaku
Bos u poderanoj košulji
Opasan repom ubijenog zmaja.
U putiru prepunom krvi
Na presečenom vratu
Parčad se njegovog mača pretvaraju
U drobni hleb
Vasko Popa

SVET SE PROMENIO.
Nema ga više.
Sabio se u modri prsten plamena, tamo gde je požar blistao
poput vaskrsenja.
Tamo gde se krst dizao ka nebu.
Oči igumana Jovana bile su uprte ka tom istom zvezdanom
nebu i ka tom istom krstu, ali ga nisu mogle videti
jer su ta slika, metež zapaljene prolećne noći, čas u kome je
goreo manastir Svetog Vida, obest i surovost akindžijskog
buljuka koji ga je poharao, pripadali svetu čiji on više nije
bio deo. Njegove mrtve oči, odmah iznad grla koje je rasekao
akindžijski handžar, zurile su nekud preko, iza krsta, kroz
plamen, u drugu stranu noći. Opružen nasred manastirske
porte po kojoj su rasuta ležala mrtva trupla monaha i leševi
životinja, iguman čije su ruke u samrtnom grču posegle za
krajevima monaške rize možda bi podsetio vođu akindžijske
izvidnice na mrtvog Cezara koga su zaverenici izboli bodežima
i ostavili nasred foruma da se ogleda u sopstvenoj krvi i
1 6 DEJAN STOJILJKOVIĆ
pročita sudbinu iz sopstvene utrobe... Ali Idriz Malkačoglu
verovatno nije nikada ni čuo za rimskog vojskovođu koji je
nekad davno, dok je svet još bio mlad a Muhamedova reč
nepoznata čoveku, pokorio carstva Istoka i Zapada isto onako
kako poslednjih godina to radi njegov gospodar Amurat,
sin Orhanov i miljenik božji.
Sve o čemu je Idriz govorio i što je želeo da zna ticalo se
svetog rata u koji ga je poslao njegov gospodar. I sve što mu je
trebalo bili su brzi konji i putevi koji vode ka srcu hrišćanskih
carstava. Jer, nisu to bile samo zemlje nevernika kojima treba
sabljom i plamenom doneti reč islama, bile su to ivice na
kojima truli i nestaje zapadni svet. Granica koju treba svakog
dana pomerati iznova, ka tvrdim zidinama Beča i visokim
katedralama Pariza, sve dok ne ostane ni stopa zemlje koja
neće pripadati Muhamedu i njegovoj deci.
U noći u kojoj je zapaljen manastir Svetog Vida, nakon
što je poharana riznica, a njegovi ljudi uzeli ono što im za
učešće u ratnom pohodu pripada, Idriz Malkačoglu je sedeo
oslonjen o nagoreli zid. Pred njim, ispred grimiznog plamenog
pročelja sazdanog od manastirskih zidova koji gore,
bila je postavljena sofra sa hranom. Zgrabio je pečeni but iz
sinije sa mesom i prineo ga ustima. Pre nego što je stigao da
zagrize, prenuo ga je glas.
„Čuo sam da su vama iz porodice Malkačoglu srca toliko
hladna da morate paliti nebo i zemlju kako biste ih ogrejali."
Podigao je glavu i pogledao preda se.
Na samoj ivici porte, odmah kraj ograde za koju je jedan
od mrtvih monaha bio prikovan kopljem, samo nekoliko
metara od mesta gde su se on i njegovi ljudi gostili, stajao je
čovek u dugačkoj rizi, glave pokrivene kapuljačom. Desna
ruka mu je držala dizgine lepog, belog ata.
Duge noći i crne zastave 1 7
„Imaš lepog konja, stranče", reče Idriz, nakon nekoliko
trenutaka odmeravanja. Zatim se obrati akindžiji levo od sebe:
„Ajnure, dovedi mi njegovog konja."
Visoki ratnik ustade sa mesta gde je sedeo, izvuče krivu
sablju iz kanija i krenu ka čoveku u senci.
„Ajnure...", oglasi se stranac opet. „Baš šteta što nema meseca
da nas obasja večeras. Pobegao je... Uplašili ste ga vatrom."
Ajnur nije mario za ove reči, izgovorene na njegovom
jeziku, iako njegovo ime znači „mesečev sjaj". On samouvereno
korača napred, ali Idriz Malkačoglu, koji sedi desetak
koraka iza njega, može da vidi kako se strančeva ruka neznatno
pomera dok pruža dizgine i kako se ispod monaške rize
nazire nešto...
Tren ili dva potom, Idriz shvata da je to korica mača.
Ajnur pravi još jedan laki korak, posežući oprezno ka
pruženim dizginama i čuje stranca kako tiho govori:
„Na tvoju nesreću... mene niste."
Kratak blesak metala seče purpurom obojenu noć, Ajnur
to ne može da vidi niti da oseti, negde u pola koraka on
zastaje pred strancem, poput diva koga je okamenilo jutarnje
sunce. A onda, gotovo nečujno, njegovo mlitavo telo pada u
desnu stranu a odrubljena glava se kotrlja u levu.
Idriz Malkačoglu još u ruci steže pečeni kozji but. Bolni
grč kreće iz njegovog želuca, uz ždrelo, ka ustima i izlazi
napolje kroz silinu mahnitog vriska:
„Na noge, psi! Ubijte ga! Posecite kaurina!"
Bio je u najljućim bojevima, pratio je još kao dečak sultana
u pohod na Karamaniju, gledao janičare kako seku kroz
redove persijskih kopljanika, buljuke azapa kako padaju
zdrobljeni naletom oklopne konjice, čuvene borce, agarjanske
i neverničke, kako se ogledaju u megdanima...
18 DEJAN STOJILJKOVIĆ
Ali nikada nije video ništa slično.
Činilo mu se kao da se stranac prošetao kroz njegove ljude.
Prvi je do stranca stigao Kabir, plećati div iz Smirne, silovito
zamahujući sabljom. Stranac je koraknuo i posekao ga
jednim zamahom odozgo, Jednooki Jakub je nasrnuo na
njegovu desnu stranu, stranac je koraknuo još jednom i Jakubova
ruka koja je stezala jatagan više nije bila deo njegovog
tela. Stranac ja zatim prišao još korak da bi zadao ubod Latifu
pravo u srce, dok je Mahmud to lukavo iskoristio i ustremio
svoju sablju pravo ka njemu, ali ona je udarila u oštricu kratkog
mača koji je stranac izvukao levom rukom ispod odore.
Mahmud zastade zbunjen, zureći u sečivo koje kao da se
stvorilo ni iz čega.
Stranac priđe još korak bliže.
Mahmud ispusti sablju koju je držao i poče da posrće unazad
posežući rukom ka posekotini na grlu iz koje je lila krv,
zatim se sruši pravo na sofru postavljenu pred zapovednikom.
Njegovo beživotno telo ostalo je da leži na sofri, među
sinijama s hranom, dok mu je glava bila položena u veliku
ovalnu zdelu sa pečenjem. Krv iz njegovog vrata punila je
drvenu posudu mešajući se sa komadima mesa i povrćem.
Idriz Malkačoglu ispusti iz ruke kozji but.
Stranac se u dva koraka nađe pred njim. Oba mača, i kraći
i duži, držao je uprte ka zemlji, sa njihovih čeličnih oštrica
slivala se sveža krv.
„Ко si ti?", promuca Idriz glasom studenim od straha.
Stranac podiže levu ruku i njome skinu kapuljaču koja
mu je prekrivala glavu.
Idrizu Malkačoglu se na tren učinilo da nikad nije video
lepšeg čoveka.
Duge noći i crne zastave 1 9
„Ја sam vojvoda Ivan Kosančić", reče ovaj glasom od koga
Idrizu zadrhta utroba, i osvrnu se oko sebe prešavši pogledom
preko zapaljenog manastirišta i mrtvih telesa. „А ti..."
Kosančić zaćuta na tren dok su mu se u zenicama ogledali
vatreni jezici, a onda završi misao:
„...ti ćeš zažaliti što si se rodio."

Prvi deo
TRI DOBRA JUNAKA

Коте c ovu čašu nazdraviti... ?
Ako ćuje napit' po lepoti,
Napiću je Kosančić Ivanu;
Ako ću je napit' po visini,
Napiću je Toplici Milanu;
Ako ću je napit' po junaštvu,
Napiću je vojvodi Milošu.

Narodna pesma

I vuk je kroz kobi pitom postao
a trave u podrumima mog dvora
podivljale podižu kamen.

Miodrag Pavlović

1.
MILAN TOPLICA ZATEŽE TETIVU SVOG LUKA, NE DIŠE, NE OSEĆA
ništa do blagog grča u prstima desne ruke. Šuma oko njega
ćuti, kao da predoseća da je strela kojom vojvoda toplički
nišani u jelena upravo onaj večiti zalog u prastaroj igri života
i smrti. Podnevno sunce blistavim prstima probada krošnje
drveća. Vazduh treperi od neizvesnosti dok tanki stubovi
sunčevog svetla seku kroz granje i lišće, gde stoletna hrastova
šuma koju poput linije života preseca vijugavi potok podseća
na rajski vrt. Jedina razlika je u tome što u raju nema smrti, i
to znaju i Toplica, i ljudi iz njegove pratnje što za pojasevima
nose režeću pretnju iskovanu u čeliku, i sestrić koga je poveo
u lov... A to kao da zna i jelen čija je žeđ jača od slutnje bliske
opasnosti. Ovde, u ovom svetu koji je nastao progonstvom iz
raja, smrt daje smisao i boju postojanju, i to nije ništa novo
ni čudno, ništa nedokučivo. Ni za lovce ni za lovinu.
U trenutku kada je Toplica hteo da pusti tetivu luka, jelen
u naglom trzaju podiže glavu, pogleda u pravcu istoka a onda
uteče u šumu.
2 4 DEJAN STOJILJKOVIĆ
Toplica spusti luk od jasenovine i strelu vrati u tobolac
zakačen za pojasom. Ništa od dobrog ulova danas. Ali to ga
više nije mučilo. Okrenuo se da pogleda u sestrića koji se
šćućurio iza njega. Oči desetogodišnjeg Dimitrija razočarano
su zurile u mesto kraj potoka sa kog je koji tren ranije pobegla
uplašena životinja.
„Šta ćemo sad, ujače?", upita on smušeno.
„Ništa", promrmlja Toplica osluškujući oko sebe. „Sada
ćemo da lovimo nešto drugo."
Praćen zbunjenim sestrićevim pogledom, on rukom
pokaza svojim ljudima u pravcu istoka. Njegovi pratioci u
jutrošnjem lovu bila su petorica ljudi iz lične straže, i oni se,
raspoređeni u strelce, uputiše u pravcu koji im je on pokazao.
Nedaleko odatle prolazio je trgovački drum koji je vodio na
raskršće gde se put jednim krakom račvao u pravcu Makedonije
a drugim spram poseda Vuka Brankovića. Kada su
izašli na taj komad zemlje, Toplica je shvatio šta je uplašilo
jelena. Negde u daljini čuo se prepoznatljiv zvuk.
„Šest konja... Tri jahača", reče Vukota, jedan od pratilaca.
„Akindžije", zaključi Toplica.
„Šta nam je činiti, gospodaru?"
„Sakrijte se sa leve i desne strane puta. Ti budi uz Dimitrija,
lično mi odgovaraš za njega."
„А šta ćeš ti, gospodaru?"
„Ја ću ovde sačekati nezvane goste. Knez nam je poverio
ovaj posed da bismo branili njegove granice. A njih ne opsedaju
samo divlje zveri."
Ljudi se skloniše u žbunje kraj puta, a Toplica ostade sam
nasred druma. Zvuk iz daljine je bivao sve jači. Bilo je pitanje
trenutka kada će se konjanici pojaviti na krivini udaljenoj
nekoliko stotina koraka od mesta na kojem je stajao i zato je
Duge noći i crne zastave 2 5
lagano izvukao jednu od dvadeset i četiri strele koje su mu
bile u tobolcu.
Akindžije su se pojavile na krivini baš u trenutku kada je
zategnuo tetivu.
Zastali su zbunjeni, i Toplica je mogao bolje da ih osmotri.
Nisu bili jednoobrazno odeveni, što je bilo uobičajeno
za njihov soj, jedan je čak na sebi imao komade odeće
otete verovatno od nekog dubrovačkog trgovca. Nosili su
slabe, kožne oklope na prsima i sva trojica su bili naoružani
džilitima. Nije bilo sumnje da su u pitanju pripadnici brze
osmanlijske konjice, akindžije ili „visoki borci", poslati da po
pograničnim posedima seju ono što je knez Lazar u jednoj
besedi nazvao „strah ismailćanski". To slovo o strahu plemeniti
knez održao je na jednom saboru pre više od dve godine,
ali mnogi velikaši ga nisu shvatili ozbiljno, sve dok njihovi
posedi nisu počeli da budu harani i spaljivani. Strah koji je
Lazar pomenuo tada Toplica ipak nije osećao dok je gledao
kako konjanici posle malo oklevanja otpuštaju dodatne konje
i kreću u silovitom kasu ka njemu.
Udahnuo je kratko, podigao već zategnuti luk i nanišanio.
Na ovoj razdaljini, prvi od akindžija bio je samo crni
trup na konju. Toplica je gađao upravo u predelu tog trupa.
Njegova strela za lov, ojačana i nazubljena, lako će probiti
meki oklop od životinjske kože i probiti se dalje, kroz kost i
meso. To se i dogodilo, prvi akindžija pao je pogođen pravo
u srce. Drugi je već stigao da potegne sablju i uz pomamni
vrisak jurišao je još brže i silovitije. Toplica je svoju drugu
strelu smestio pravo u njegovo grlo. Treći akindžija je već
bio opasno blizu. Razdaljina se smanjivala i Toplica je imao
samo tren da odluči.
Želeo je tog trećeg Osmanliju živog.
2 6 DEJAN STOJILJKOVIĆ
Izvukao je strelu, zategao luk, nanišanio. Gvozdeni vrh bio
je uperen u trup čoveka, ali vojvoda primeti kako akindžijski
at nije oklopljen, te nagnu luk malo niže i odape strelu.
Pogođen u slabine, vranac na kome je Turčin jahao prope
se na obe noge i zbaci svog jahača. Ali akindžija se vešto
pridigao na noge, iz kanija isukao bodež i spremno zauzeo
stav za borbu.
Jedna strela fijuknu i probi mu ruku ispod lakta, on nemo
ispusti bodež ali već sledećeg trenutka još jedna strela mu
se zabi u butinu desne noge. On pade na kolena stenjući i
bespomoćno zureći u usamljenog strelca na drumu.
Iz šume tada sa isukanim mačevima izađoše ljudi iz Topličine
pratnje.
Toplica dodade jednom od njih svoj luk i krenu u pravcu
ranjenog suvarije.
Kada mu je prišao, kratko ga osmotri, a zatim mu se obrati
na turskom:
„Prilično si daleko od Rumelije, ratniče."
Akindžija je isprva bio zbunjen kada mu se hrišćanin
obratio na njegovom jeziku, a onda srdito odgovorio:
„Miljenik Alahov, gazija Amurat me šalje! Da poručim
svim inovercima da ova zemlja pripada Alahu i da je na
vama da odlučite."
„Da odlučimo? A šta to?"
„Da li ćete da se poklonite jedinom Bogu i postanete
njegove sluge ili da budete zatrti kao nevernici."
„Prevalio si toliki put da bi me pitao hoću li preći u islam?
Ako ti ove dve strele nisu dovoljno ubedljiv odgovor, rado
ću te počastiti trećom."
„Čini šta hoćeš, kaurine, rečeno je: oni koji umru za Alaha
biće nagrađeni večnim blaženstvom. Emir Amurat, moj
Duge noći i crne zastave 2 7
gospodar, on je planina koja podupire nebo, on je od Alaha
nasledio carstvo kojem neće biti kraja.
„Možda njemu neće biti kraja, ali tvom bezvrednom životu
svakako hoće. Vukota, poteci... Brzo! Idi posedu Kosančića
i obavesti gospodara Ivana o ovome. Reci mu da su
Agareni probili granicu i da je ovo tek početak."
Ostali ljudi iz pratnje priđoše Osmanliji, jedan od njih
upita vojvodu:
„Gospodaru, šta da radimo sa njim?"
Toplica je kratko vreme zamišljeno gledao preda se. A
onda hladno prozborio:
„Seci psa."

2.
MILOŠ OBILIĆ JE OSEĆAO KAKO GA STEŽE NOVI KAVAD KOJI
mu je bio sašio jedan od najboljih dvorskih šavaca. Želeo je
haljinu plave boje, jednostavnog kroja i dugih rukava, ali ga
je prokleti terzija shvatio pogrešno: rukavi su bili prekratki,
a gornja haljina toliko tesna da su se ispod nje jasno ocrtavali
njegovi mišići, porub od zlatne trake bio je previše upadljiv
a vratni izrez nedovoljno širok. Zlatni pojas, upravo knežev
dar, bio mu je obmotan oko struka, poput zmije koja bi da
ga udavi. Da sve bude još gore, na ulazu u kneževe odaje
oduzeli su mu oružje, čak i kratki bodež, i zbog toga mu je
bilo manje prijatno. Činilo mu se da je pred svog gospodara
stupio kao od majke rođen.
Knez ga je gledao pravo u oči, ruke su mu bile položene
na bokove, leva na pojas, desna na rukohvat mača u bogato
ukrašenim koricama. Lazar je sedeo u stolici koja je Obilića
podsećala na kraljevski tron. Bio je obučen u kontuš boje
purpura preko koga su se preplitale ukrasne zlatne niti i
ornamenti u obliku lavova i ptica. Nakon malo upadljivog
ćutanja, obratio se svom krajiškom vojvodi:
Duge noći i crne zastave 29
„Zašto si došao, Obiliću?"
„Već sam ti rekao, gospodaru", odgovori Obilić.
Lazar ustade uz težak uzdah. Pogledom prede preko odaje
čiji su živopisani zidovi sada izgledali kao preneseni iz Raja.
Prostor između velikih prozora sa kojih je pucao pogled na
donji grad upotpunjavale su velike svilene i zlatom izvezene
tkanine.
„Još nisi zaslužio ni posed kojim sam te darivao a ti ni
manje ni više nego išteš ruku moje najmlađe kćeri. Moraš
pokazati da si dostojan da budeš deo kuće Hrebeljanovića.
A za tako nešto nije dovoljno biti mlad, tvrdoglav i hrabar.
Potrebno je nešto više od toga... U tvom slučaju, zrnce skromnosti
i dva zrna razuma."
„Krv koju sam prolio za tebe nije dovoljan zalog?"
„Naravno da nije, vojvodo! Jer ćeš je tek prolivati."
„Onda, šta treba da učinim da bih bio dostojan Olivere?"
„Milošu, Milošu", vrteo je stari knez glavom. „Nije stvar
u tome šta treba da učiniš, već šta treba da postaneš. Dug je
put pred tobom i ne možeš ga preći tako brzo kako misliš.
Ne možeš poteći njim poput reke."
„Mogu da pokušam."
„Ali ja ne želim da pokušaš, nego da činiš ono što ti naredim.
Zato si, da te podsetim, i dobio taj pojas. I imanje i titulu
koji uz njega idu."
„Nisi kupio moju vernost tim darovima, kneže. Ja sam ti
je sam poklonio, baš kao što sam ti poverio svoj život i svoju
čast. Stao bih uz tebe kao gospodara čak i da si me ostavio da
spavam pod golim nebom i hodam svetom u ritama. Borio bih
se za tebe i drvenom toljagom umesto mačem ako bih morao."
„Аkо ti popustim, moja kći će brzo postati nevesta, možda
i majka", reče Lazar, a onda dodade odmerenijim i hladnijim
tonom: „Ali, slutim, isto tako i udovica."
3 0 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Ја...", zausti Obilić da nešto kaže ali ga knez prekinu.
„Rekao sam svoje. Olivera je još mlada. Nije joj vreme.
A nije ni tebi."
„Је li to tvoja poslednja reč, gospodaru?", Milošev glas
bio je opor i ravan.
„Jeste."
„Dobro. Onda mi dozvoli da se udaljim."
„Zar nećeš ostati na večeri?"
„Ne, otići ću sa momcima u podgrađe. Tu je krčma u
kojoj ćemo noćiti."
„Ti si krajiški vojvoda, gospodar, ne pristaje ti da deliš
odaje sa sebrima i stražarima."
„Ne pristaje mi, jamačno, ni da ih delim sa tvojim uglednim
zvanicama."
Miloš se duboko nakloni i krenu ka izlazu. Ljutitim pokretom
je uzeo svoje oružje iz ruku kneževih slugu i produžio
dalje. Uronjen u teške misli, Lazar Hrebeljanović, blagoverni i
hristoljubivi i Bogom prosvećeni knez, vladar „vsem Srbljem",
neko je vreme gledao u pravcu vrata iza kojih je nestao mladi
vojvoda. Onda je otišao u pridvoricu da se pomoli.

3.
KRUŠEVAČKA TVRĐAVA NIKLA JE NA NEOBIČNOM MESTU,
poput kamena iz zemlje. Dok su drugi gospodari pravili
prestona mesta na nepristupačnim liticama, visokim, dobro
branjenim položajima teškim za osvajanje, Lazar je svoju
prestonicu podigao u plodnoj ravnici, kao da hoće da prkosi
ratnoj sreći i osvajačima podjednako. Bila je to velika utvrda
na kojoj radovi nikad nisu prestajali. I dok su Kosančić
i Toplica ulazili na glavnu kapiju preko velikog pokretnog
mosta, neimari su neumorno zidali dodatne kule i odaje.
Turski poklisari nisu bez razloga nazvali Lazarevu prestonicu
Aladža Hisar - „šareni grad". Bili su opčinjeni njegovom
lepotom, ne samo zato što je za prolećnih i letnjih dana sav
bio u cveću, već što se to šarenilo prelivalo na gradske ulice,
gde su se sretali ljudi iz raznih delova Balkana, i na sam dvor
gde se šarenila svila i kadifa od koje su bile sašivene svite za
dvorsku gospodu.
Kosančić i Toplica ujahali su u šarenilo kruševačkog podgrađa
praćeni grajom pijačnog dana. Na ulicama podgrađa i
3.
3 2 DEJAN STOJILJKOVIĆ
velikom trgu ispod dvora bilo je kao u košnici. Sa svih strana
dopirali su povici na grčkom, latinskom, srpskom... Trgovci
iz Dubrovnika, Zadra, Splita, Kotora, Prilepa, Serdike, nudili
su svakovrsnu robu, alate i druge potrepštine. Zauzvrat su
uzimali sirovu kožu, vosak, med, sušeno meso, ali najviše
od svega tražili su srebro kojim je Srbija bila bogata otkako
je izgrađena kovnica na Novom Brdu. Dubrovačni su umeli
kupovati i neprerađeno srebro od samih rudara, koji bi
ga često trampili za koji vrč vina i tanjir ovnujskog mesa u
mehani.
Ispred jedne takve krčme, dva viteza zastadoše da predahnu
pre nego što uđu na dvor.
„Šta vam je po volji, gospodari?", upita debeli gostioničar,
očigledno vlasnik, dok su zauzimali mesto.
„Vina", reče Kosančić odlažući mač na sto ispred sebe.
„I pečenja, ako imaš", dodade Toplica.
„Imam, imam", mrmljao je čovek zureći u bogato optočene
korice Kosančićevog zmajevca, mača koji mu je visio o
boku. „Baš jutros smo zaklali ovna."
„Onda, poteci", reče Toplica. „Dolazimo sa dugog puta."
„Gospodari... Vi ste jamačno neki krajiški vitezovi?"
„А zašto te to zanima, prijatelju?"
„Ра zato što mi je ovde, za ovim stolom gore, ljubezni
gospodin Belocrkvić."
„Vojvoda Novak Belocrkvić? Sa svojim sinovima, pretpostavljam?",
upita Kosančić.
„Таkо je", smušeno će krčmar. „I on je naredio da ne
puštam na obrok nikog ko je nižega roda dok je on tu."
„А zato ti je krčma ovako prazna? Ljubezni gospodin ne
želi da obeduje u društvu secikesa i trgovaca?"
Duge noći i crne zastave 3 3
„Tačno, gospodine."
„Šta misliš, da li smo mi dostojni da podelimo istu odaju
sa Belocrkvićem, Toplice?"
„Ne znam, Ivane, možemo da pokušamo."
„Slušaj prijatelju. Otiđi do vojvodinog stola i poruči mu
da će sve što danas ovde budemo pojeli i popili on da plati."
„Ја... ne mogu to da učinim. Daće da me išibaju."
„Slobodno mu to kaži. I reci mu da tim plaća čast što će
podeliti ovu krčmu sa nama."
Krčmar je u neverici buljio u Kosančića.
„Šta čekaš? I ne zaboravi da u povratku doneseš vino."
Uplašeni gostioničar nestade ali se mesto njega za koji
tren pojavi mladi vitez u zelenoj dolami sa izvezenim porodičnim
grbom.
„Мој gospodar želi da obeduje na miru u ovoj krčmi",
reče glasom u kome je bilo dosta priučene nadmenosti. „I
zato ćete vas dvojica izaći napolje."
„Zaista?", iščudavao se Kosančić dok je vojničkim bodežom
sekao pogaču. „Jesi li spreman da se kladiš u svoju glavu
da se to neće desiti?"
Vitez nije stigao da kaže šta mu je na umu jer je Kosančić
ostavio pogaču, ustao i stavio mu pod grlo oštricu bodeža.
„Belocrkviću!", viknu Kosančić.
Za stolom postavljenim nekoliko metara dalje stariji gospodar
sede kose, koji je sedeo u samom čelu, podiže glavu i
pogleda ga.
„Čujem da ti je ovaj sluga dosadio. Da ga ubijem umesto
tebe?"
„То nije moj sluga", zavapi Belocrkvić ustajući sa stolice.
„То mi je sestrić."
3 4 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Odlično. Onda kad ga skratim za glavu možeš da prisvojiš
njegov posed."
„Nemoj to da činiš, vojvodo."
„А ko će da me spreči? Ti? Ili ova dva junaka koje nazivaš
svojim sinovima?"
„Nemoj da se krvimo vojvodo, nije red... dečak nije znao
ko si."
„А red je da ti je iznenada mrsko deliti krčmu sa prostim
svetom?"
Belocrkvić obori glavu, a zatim prozbori ponizno, obraćajući
se svom sestriću.
„Mitre, da te upoznam... Ovo je vojvoda Ivan Kosančić."
„Ča... čast mi je... go... gospodaru", mucao je uplašeni
mladić.
„Sinko, jesi li ti prošle jeseni išao u lov blizu Zelenih pojata?",
upita ga Kosančić.
„Је... Jesam."
„Tu živi stari Mrščević, dobar čovek. Izgubio je nogu na
Marici. O imanju mu se staraju žena i kći. Bili ste u prolazu
pa ste svratili. Ponudio vas je vodom jer vina nije imao."
„Sećam se."
„Dao si svojim Ijudima da ga prebiju zbog toga."
„Ali... on je samo ubogi sebar."
„Grešiš, Zelene pojate su na mom posedu. Dakle, on je
moj sebar. I, ponavljam, dobar čovek. Od sad ćeš Zelene
pojate zaobilaziti u širokom krugu", reče Kosančić. „Budem
li te zatekao na mom posedu, iseći ću te na komade i tobom
nahraniti pse, jesi li me razumeo?"
„Jesam", klimnu ovaj glavom.
„Gospodaru."
„Gospodaru."
Duge noći i crne zastave 3 5
„Таkо je. A sad se gubi. Hoću na miru da obedujem."
Mladi Mitar oseti olakšanje kada vojvoda skloni oštricu
bodeža sa njegovog grla. Oprezno, uz blagi naklon, uzmaknu
dva koraka, a onda se okrete i pohita ka stolu gde mu je sedeo
ujak sa svojim ljudima.
Kosančić sede za sto i prihvati se hleba i vina.
„Krčmaru", dozva vlasnika.
„Izvoli, gospodaru."
„Slobodno puštaj goste u krčmu. Ljubezni vojvoda Novak
je namah shvatio da i nije toliko bolji od secikesa i trgovaca."

4.
OLIVERA HREBELJANOVIĆ JE PRVI PUT VIDELA MILOŠA OBILIĆA
na viteškom takmičenju koje je u Kruševcu priredio njen
otac prethodnog leta. Mladi braničevski vojvoda došao je u
jeftinom oklopu i nepotpunoj opremi. Mislio je da je suluda
smelost dovoljna da se osvoji kneževa nagrada. Nasrtao je na
svoje suparnike silovito i sa puno žara, i u početku pobeđivao.
Kada ga je Pavle Orlović oborio sa konja, učinio je to sa
pola snage jer je znao da Obilićev načeti grudni oklop ne bi
mogao da izdrži jači udarac i da bi ga njegovo čvrsto koplje
na mestu ubilo. Vojvoda Miloš je teško podneo ovaj poraz,
ali je stajao visok na potecištu, duge smeđe kose rasute po
ramenima, propisno potresen i grudi krvavih na mestu gde
mu se zario drveni iverak Orlovićevog koplja. Bio je ponosan
u tom bolu. Odalamio je štitonošu kada je pritrčao da mu
pomogne, prišao kneževskoj loži i poklonio se knezu, njegovoj
porodici i njegovoj vernoj gospodi, ljudima od časti i
vrline. Olivera je, sa mesta gde je sedela, levo od oca i majke,
mogla da vidi kako kroz zgrčene prste Miloševe ruke kojom
4.
Duge noći i crne zastave 3 7
je pokrio ranu liju potočići krvi, i kako on, trudeći se da prikrije
sramotu i bol, gleda svojim zelenim očima pravo u nju.
Uzvrtila je pogled, iako su je učili da kneževa kći ne sme to
da radi, nasmešila se, iako to ne priliči jednoj dami, i videla
nešto u tim zelenim očima mladog vojvode od Braničeva...
tren pre nego što se on srušio na zemlju.
Od toga dana, ona i Miloš su se sreli više puta, nekada
javno, nekada krišom, noću, u vrtu kneževskog dvora. Ljubav
rođena iz tih susreta bila je čvrsta kao Miloševa rešenost da
pobedi na takmičenju, ali je bila i ranjiva poput njegovih
grudi opasanih slabim čelikom, i nemoguća, to su oboje znali,
poput želje nekog sebra da zadobije carsko dostojanstvo.
Ipak, Miloš je skupio dovoljno hrabrosti, toga mu bar nikad
nije nedostajalo, i stao pred kneza ištući Oliverinu ruku. Znala
je kakav bi mogao biti odgovor njenog strogog oca, ali je
ipak gajila tračak nade i čekala na glas iz kneževskih svečanih
odaja, dok je sedela sa svojom majkom i rođakom Jefimijom
u odajama za dame. Tamo je i naučila da bude pokorna,
kakva i treba da budu sva kneževska deca, čitajući knjige koje
je njen otac posedovao u svojoj velikoj biblioteci: letopise,
zbornike i žitija svetih otaca, ali i Roman o Troji, Pesmu o
Rolanu, Priče hiljadu i jedne noći, Aleksandridu... Učila je
jezike, grčki i latinski, pomalo arapski, veštinu ophođenja
na dvoru, astronomiju i matematiku, čak i način na koji se
primaju strani izaslanici i kako treba besediti sa njima. Bila
je to obaveza a ne privilegija, i zbog toga je ponekad znala da
požali što se nije rodila kao kći običnog sebra.
„Šta je otac rekao Milošu?", upita ona poluglasno kad ju
je konačno izdalo strpljenje.
Kneginja Milica, koja je sedela kraj prozora odakle se
video severni deo kruševačke tvrdave, uzdahnu i podiže
pogled sa đerdana koji je vezla.
3 8 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Znaš dobro šta mu je rekao, dete."
„Ја nisam dete, imam sedamnaest leta", reče Olivera, ovoga
puta giasnije, i odloži primerak Aleksandride koji je čitala.
„Čuješ li je, Jefimija?", nasmeja se na ovo kneginja. „Sedamnaest
leta? Šta smo ja i ti znale kada smo bile tih godina?"
„Ne mnogo, moja gospo", klimnu glavom monahinja.
„Ali možda zato što nismo čitaie knjige o velikim junacima
koji su pokoriii pola sveta."
„Ah, moja kći radije čita priče o viteškim podvizima od
mudrih knjiga učenih staraca, čeka svog Aleksandra ili Trištana...
dete veruje u bajke."
„То nisu bajke, mati."
„Ali ni život, kćeri. To su samo priče, hiljadu puta prepisane
i još hiljade puta ulepšane, kako bi oni koji ih čitaju
mislili da smo nešto više od vetra i prašine."
„Aleksandar je bio više od toga... I Ahilej."
„Da. I svi su oni sada sive kosti pod crnom zemljom."
„Govoriš kao da nema ničeg čemu bismo se nadali."
„Nadamo se spasenju, dete, tako nas uči naša vera. To je
sasvim dovoljno."
„Smem li ja, sem spasenju, da se nadam svom Aleksandru
ili svom Trištanu?"
„Kada dođe vreme, dobićeš čoveka kakvog zaslužuješ."
„А šta ako ne želim čoveka kakvog zaslužujem? Šta ako
želim čoveka kojeg volim?"
„О, onda ćeš se načekati, kćeri moja."
„Koliko, majko? Da prođe dovoljno godina kako biste me
udali za nekog starca? Za nekog vlastelina sa kim bi otac da
sklapa saveze. Zar će moja mladost i lepota na koju si tako
ponosna biti predmet u velikaškoj trgovini? Njom ćete platiti
Duge noći i crne zastave 3 9
vojne saveze, sigurne drumove i trgovačke povlastice? Zar
sam od malih nogu učila latinski i grčki kako bih na njima
mogla da izgovaram besmislice na dvorskim prijemima?"
Milica ustade sa stolice vidno uznemirena i priđe svojoj
kćeri.
„Slušaj me dobro, dete. Čuvaj ljubav za crne dane koji
će doći, čuvaj je za decu koju ćeš izroditi i za Boga čija te
milost štiti u ovom svetu surovijem od svih svetova. Nauči
da je dužnost žene da se u svemu povinuje svom mužu, da
mu rađa decu, sigurnom rukom vodi domaćinstvo, bude
oslonac... A ako u svemu tome pronađeš u sebi snage da ga
iskreno zavoliš, kao što sam ja zavolela tvog oca, onda sebe
možeš smatrati zaista srećnom ženom."
„Zar ćemo svi podeliti istu sudbinu? Hoćemo li i ti i ja
poput mati Jefimije završiti u nekoj keliji, svakog dana oplakujući
svog umrlog supružnika, čekajući u crnini i pokori da
me dobri Gospod uzme?"
„Ne određujemo mi svoju životnu stazu, Gospod je bira
za nas. Misliš da si se slučajno rodila kao plemićko dete?"
„Kad nam se zatrave grobovi, i kad nas svi zaborave...",
bila je uporna Olivera, dok joj je glas blago podrhtavao,
„...neće biti važno da li smo ovaj ubogi život proveli na
dvoru ili u sebarskoj kolibi, u skupoj bagrenici ili gruboj
rogozini... biće važno da li je to što smo činili za života bilo
čestito i dragom Bogu pristupačno. A tako živeti... može se
samo ako slušaš šta ti govori srce."
Nastade tišina nakon ovih Oliverinih reči. Majka i kći
gledale su jedna u drugu, ali reči su bile potrošene. Kroz
prozor na odaji dopirala je buka iz pravca podgrađa, stotine
glasova, hiljade reči u nerazaznatljivom jedinstvu. Blagi
4 0 DEJAN STOJILJKOVIĆ
prolećni povetarac njihao je skupe tkanine koje su visile sa
zidova, zlatni vezovi na njima podsećali su na zrake sunca.
Sasvim nenadano, oglasi se Jefimija, glasom punim svetačke
smirenosti.
„Srce... je lomljiva stvar."

5.
GOSPODINA VUKA BRANKOVIĆA ČUVALI SU UGLAVNOM
stranci. Nije to bilo ništa neobično, kralja Milutina su čuvali
Alemani, a Dušana Silnog Francuzi. Gospodar Drenice, Prištine,
Vučitrna i Trepče sporazumevao se sa ljudima iz svoje
telesne straže na latinskom, i kada su tog jutra on i njegovih
dvanaest ljudi stupali hodnicima kneževskog dvora, dvorjani
Kruševca su se sklanjali u stranu uz blagi naklon, dok je Vuk
samo klimao glavom, mrmljajući:
„Prosta svetina..."
Lazarev sluga je počeo da ga najavljuje nabrajajući titule
ali ga ovaj prekinu i uđe u glavnu odaju gde je kneza zatekao
kako stoji kraj prozora i zuri u daljinu.
„Dobrodošao, Vuče", reče knez.
„Hvaljen Isus, gospodaru."
„Vo vjeki vjekov."
„Vidim da je tvoj dvor svaki put veći i drugačiji kada
dodem u Kruševac."
„Trudim se, zete. Mirna vremena treba iskoristiti da bi se
rađalo i gradilo. Da imaju šta da raspu vetrovi rata."
5.
4 2 DEJAN STOJILJKOVIĆ
Lazar pokaza slugi rukom da posluži gospodara Vuka
vinom.
Nakon što je prihvatio pehar, Vuk nazdravi svom tastu i
otpi dobar gutljaj. Sačekao je da mu se fini ukus rastvori na
nepcu i jeziku, zadovoljno coknuo a onda rekao:
„Verujem da znaš zašto sam ovde."
„Pridružićeš nam se na zajedničkom obedu večeras?
Toplica je ulovio jelena."
„Da", vrteo je glavom Vuk. „Tvoje krajiške vojvode... Šta
bi ti bez njih?"
„Želiš nešto da mi kažeš?"
„Želim odavno... Ali vremena su se izgleda promenila.
Ko još mari šta misle ljudi starog kova poput mene?"
„О, pa nisi ti toliko ostareo, Vuče. Nije valjda da te brinu
mlade vojvode koji nam čuvaju granice?"
„Koji tebi čuvaju granice. Ja svoje granice čuvam sam."
„Vreme čini svoje, Vuče. Potrebna nam je mlada krv."
„Krv je vazda potrebna, mlada ili prolivena, ali ima još
nešto u krvi... u njoj teče nasleđe, vrlina predaka. Ti si te
tvoje vojvode izvukao iz sebarskih koliba, darivao ih bisernim
pojasevima i mačevima, dao im dobre konje i malo zemlje i
misliš da su tako postali dostojni, da si od čobana napravio
gospodu."
„Kad već govoriš o krvi, Vuče, imaj na umu onu koju su
te iste vojvode prolile braneći mene i moje gospodstvo."
Vuk Branković priđe zdeli sa voćem i iz nje uze jednu
smokvu. Koji tren ju je okretao u šaci oklevajući, a onda je
sa izrazom nezadovoljstva vrati nazad. Brišući dlan o dlan,
kao da je upravo dotakao nešto prljavo, mršteći se, on se
obrati knezu.
Duge noći i crne zastave 4 3
„I tvoje i moje gospodstvo stečeno je krvlju, Lazare. Kroz
nju su nam preci darivali vrlinu i sve čime se danas ponosimo.
Zato i želim da razgovaramo o tajnoj družini koja
bi da nas razbaštini od svega onoga što jesmo i što nam u
venama teče."
Lazar zaćuta zamišljen. Neko vreme je gledao u živopis na
zidu, ratnika sa mačem u punom zamahu, varvarske horde
što kidišu nasuprot njega.
„Ti bi opet o Redu Zmaja?", progovorio ie.
,,Da. O njima. Danas ti štite granice, sutra će kovati zaveru
protiv tebe."
„Red Zmaja ne postoji, Vuče", odmahnu Lazar rukom.
„То je samo priča za propalice po krčmama u podgrađu i
štitonoše koji sanjaju da postanu vitezovi. Lepa, junačka
priča... Poput one o Ahileju i Leonidi koje Jefimija pripoveda
Stefanu."
„Ti si moj tast, Lazare, i saveznik. Uvek ću ti dati za pravo,
ali u ovome ne mogu. Nema tu ničeg junačkog. Ti podlaci
bi da prisvoje ono što im ne pripada, naše dvore da opogane
svojom sebarskom prostotom."
„Dovodiš u pitanje vernost mojih najodanijih vitezova?"
„Kosančić nosi crvenu dolamu preko pancira, sa izvezenim
belim zmajem... Toplica ima prsten sa istim takvim
znakom... zmaj... raširenih krila."
„Zmaj je porodično znamenje Kosančića. Njime se kitio
još Ivanov otac, Ognjen Kosančić. U bitke i na viteška nametanja
dolazio je sa kalpakom na čijem vrhu je bio zmaj. Nema
tu ničeg tajnovitog, Kosančića je narod prozvao Zmajem od
Radana a njegovog pobratima Zmajem od Toplice... i to svi
znaju. Ali zašto pominješ sebarsku prostotu kada zboriš o
4 4 DEJAN STOJILJKOVIĆ
dvojici vojvoda koji potiču iz starih i uglednih porodica? Na
koga ti to zaista misliš, Vuče?"
„Znaš ti dobro na koga mislim."
Knez Lazar podozrivo pogleda svog zeta.
„Još ne možeš oprostiti Obiliću?"
„Oprostiti? Izvadio bih mu živo srce drvenom kašikom!"
Lazar gleda u svog zeta, u tog visokog čoveka tvrdog lica,
sa orlovskim nosem i bistrim crnim očima, kose šišane u paž
u kojoj se jedva naziru prve sede vlasi. Vuk je bio isti onaj
čovek koji je pre mnogo godina oženio njegovu najstariju
kćer Maru. Nosio je u sebi još onu istu snagu koja potiče od
njegovog oca Branka i dede, vojvode Mladena, ali mu nedostaje
nešto, ona visprenost koju je posedovao kao mladić,
ona moć da se razluči bitno od nebitnog, dobro od lošeg,
postojano od poroznog. Kao da je, stupajući u zrelije godine,
izgubio na strpljenju i razboritosti, da je vrlinu u njemu
zamenio bes i prekor... Lazar ga nije krivio zbog toga jer
zajedno su prošli kroz mnoge nevolje i jade i, nakon svega,
evo ih opet pred novim iskušenjem, pred novom pretnjom
koja se lagano primiče sa istoka, koja stupa pod nebom skrivena
ispod zelenih barjaka i buke doboša.
„Ti si jedini razlog zbog kog je taj sin sebarske kurvetine
živ", nastavi Vuk ogorčeno. „Da ga nisi oglasio vojvodom, ne
bi se on nanosio glave. Još niko nije uvredio Vuka Brankovića
i poživeo da se time ponosi."
„Vuče, znaš bolje od mene zašto su nam potrebni mladi
vitezovi vični ratovanju. I ti sam unapređuješ svoje vlasteličiće
i sitnu gospodu."
„Tako je, ali ja biram kome ću dati mač a kome motiku.
Ne darivam posed i plemićko dostojanstvo svakoj protuvi
koju put nanese."
Duge noći i crne zastave 4 5
„Putevi ovih dana donose mnogo veće zlo..."
„Da, kolaju svakakve priče o prepadima, strah se uvukao
u ljude. Onomad sam na Trepči čuo kako prost svet govori
da akindžije nisu Ijudi već duhovi drevnih pustinjskih konjanika,
i da su ih agarenski zli bogovi poslali na naše granice
u lov na duše..."
„А ti? Veruješ li u te priče?"
Vuk Branković se jetko nasmeši.
„Kada su moji uhvatili prve akindžije žive, rešio sam da
narodu pokažem da to nisu nikakvi duhovi, već ljudi od krvi
i mesa... I zaista, mojim sebrima više nisu bili tako strašni
kada su im videli glave na kočevima."
„Tvoji se ljudi, dakle, ne plaše?"
„Naravno da se plaše. Plaše se suše, grada, plaše se da
im nebo ne padne na glavu...", nabrajao je Vuk mršteći se.
„Sreća pa si sazidao sve te silne crkve... da podupru nebo."
Lazaru se nije nimalo dopala zetova zajedljiva primedba.
Ipak je sledeće reči izgovorio što je smirenije mogao:
„А da li se plaše rata? Tvoja oblast je prva na udaru."
„I neka je. Treba neko već da tom azijatskom nesoju pokaže
zube."
„Uglješa i Vukašin su pokušali, pa su ostavili kosti kod
Černomena."
„Uglješa i Vukašin su bili budale. Nisu oni postradali od
turske sablje, nego od sopstvene gluposti. Ja imam malo više
pameti... i dovoljno oklopnika da sa njima krenem u pohod
na pakao."
„О, ne moraš ići u takav pohod zete", reče knez, priđe
prozoru i zagleda se u obzorje iza kog je nestajalo rumeno
sunce. „Раkао će ti sam doći."

6.
VELIKI STO U GLAVNOJ DVORANI KRUŠEVAČKOG DVORA
zastrt je stolnjakom čije krajeve krase čvorovi i vezovi. Krcat
je hranom posluženom u zlatnom i srebrnom posuđu, pije
se vino, jako i gromovito, njega u pehare i zlatom ukrašene
čaše sa ugraviranim grbom Hrebeljanovića sipa sluga
Milutin. Stavilac Radivoj koji stoji ukraj stola, neupadljiv i
ćutljiv, stara se o samom knezu. Nijedna sitnica ne promiče
njegovom podozrivom oku, da svaka zdela, krčag i bokal
uvek budu puni, da ne nestane medovine i piva, da knežev
pehar sa vinom nikad ne bude prazan. A naročito da vlastela
ima ono mesto za stolom koje misle da im pripada, njihova
taština je ono što takode treba da se nahrani.
Knez i njegovi satrpeznici goste se mesom divljači i svežom
ribom iz kneževskih ribnjaka, lomi se hleb nasušni,
dvozubim viljuškama od glamskog srebra nabadaju gospoda
najbolje komade jelenskog i svinjskog mesa. Vode se
bučni razgovori, odličnici i prvaci kneževi nazdravljaju jedni
drugima, najviše to rade oni u dnu stola, sitna vlastela i
gospodičići. Dok gore, pri vrhu, gde u stolici nalik tronu sedi
sam knez, vlada gospodstvena uzdržanost. Desno od Lazara
sedi gospodin Vuk Branković, preko puta njega je rudnički
vojvoda Pavle Orlović. Blagopohvaljen, u vojništvu vešt i
hrabrošću slavan, knežev prvi stegonoša bio je visok i lep
čovek. Obučen u plavu odoru provezenu zlatom, lica koje
je uokviravala smeđa brada i duga smeđa kosa. Držanjem je
podsećao na romejskog princa i kao takav bio rado viđen na
dvoru. Naročito su ga volele dame, među kojima je bilo puno
onih koje su čeznule da mu postanu neveste i gospodarice
njegovog dvora u Krasojevcima.
Dok je ispijao vino i kucao se sa svojim prijateljima, Vuk
Branković je spazio ogrlicu oko Orlovićevog vrata - jeftin,
od srebra iskovan komad nakita na kome je visio privezak
u obliku zmaja.
Odmah do Orlovića sedeo je Toplica, kako i red nalaže
kada je u pitanju knežev kum. Preko puta Toplice bio je
Kosančić. Sasvim blizu njih na klupi bili su smešteni i Novak
Belocrkvić i njegova supruga, gospa Vidoslava. U jednom
trenutku, gospa, pomalo raspričana od vina, obrati se vojvodi
kosaničkom.
„Gospodaru Kosančiću, vi ste imali prilike da se sretnete
sa Agarenima... Recite nam, kakvi su to ljudi?"
„Као vi i ja, gospo", slegnu Kosančić ranemina. „Od krvi,
mesa i savesti. Ništa drugačiji."
„О, pa ja nisam baš tako čula."
„А šta ste čuli, moja gospo?"
„Čula sam da su poput divljih zveri, da služe zlim paganskim
duhovima... da jedu presno meso i to ne samo životinjsko,
nego i ljudsko."
4 8 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Pogrešno ste čuli. Osmanlije poštuju jednog Boga na
nebesima, baš kao i mi. Imaju svoje svete knjige i žive po
njihovom zakonu, baš kao i mi. U svojim pustinjskim gradovima
podigli su dvorce od čije lepote bi se postideli Mleci i
Ugri. Njihove bogomolje sežu nebu pod oblake, poput naših
crkava, i oni su spremni da daju život za svoju veru... Baš
kao neki od nas."
„Neki od nas? Zar ne mislite da bi svako prisutan ovde
hteo da položi svoj život za Hrista?", oglasi se tada iguman
Joanikije, starešina Lipovačkog manastira.
„Ne brinite za to oče, ima sasvim dovoljno onih koji bi ga
prodali za šaku srebrnjaka. Hrist je ovih dana jeftina roba."
Otac ostade zapanjen čuvši ove Kosančićeve reči, a onda
se brže-bolje prekrsti.
„А Bajazit, emirov sin?", radoznalost nije davala mira
Belocrkvićevoj gospi. „Za njega pričaju da je silovao svaku
devicu od Konstantinopolja do Serdike."
„То su budalaštine."
„А kako ste toliko sigurni u to, gospodaru Kosančiću?"
„Prvo, zato što od Konstantinopolja do Serdike i nema
toliko mnogo devica... Drugo, zato što Bajazit ima harem u
koji mu dovode najveće lepotice carstva... Treće, zato što je
Bajazit vitez i princ a ne drumski razbojnik."
„А ja kažem da je Bajazit silovatelj i palikuća", reče Vuk
Branković ne dižući pogled sa tanjira pred sobom.
„Ја ga ne bih tako nazvao."
„Nego kako biste ga nazvali, gospodaru Kosančiću?"
„Dostojnim protivnikom."
„На, baš me zanima da li Turci sa kojima ste se susretali
imaju tako visoko mišljenje o vama i u svojim zemljama
Duge noći i crne zastave 4 9
o kosaničkom vojvodi govore kao o gospodinu i velikom
junaku."
„Ne. Ne govore."
„А zašto tako mislite?"
„Zato što, Brankoviću, nijedan Turčin sa kojim sam se
sreo nije poživeo dovoljno dugo da o meni priča."
Nakon ovih Kosančićevih reči, nakratko za stolom nastade
neprijatno ćutanje.
Neugodnu tišinu prekinu otac Joanikije.
„А šta kažete o pričama kako je Murat ovladao nečistim
veštinama magije i veštičarenja? Kažu da je jednom prilikom
svojim vradžbinama uspeo da sruši zid tvrđave koju je njegova
vojska opsedala."
„Govorite o opsadi Apolonije, oče. Zidovi toga grada bili
su načeti i nepostojani zbog zemljotresa koji ga je zadesio pre
naleta Agarjana. Jednostavno su se srušili... nema tu nikakve
magije. Svaki kamen se o koncu drobi u prah. Pa i onaj od
koga su napravljeni tvrdi gradovi."
„Gospodo, ne treba trošiti toliko reči na te pustinjske varvare...
Svi će oni na kraju biti pobeđeni", bila je samouverena
Mara, kneževa najstarija kći i Vukova supruga, kojoj ovaj
razgovor o Osmanlijama očigledno nije bio mnogo po volji.
„Zbog čega ste toliko sigurni u to?", upita Kosančić.
„Ра jednostavno... Bog je na našoj strani."
„Nešto mnim, moja gospo, da Gospod ne bira strane, već
da strane biraju njega."
„Каkо to mislite?", Mara Branković podiže obrve i iznenađeno
se uspravi u stolici.
„Svako treba da odabere da li će u životu služiti Njegovoj
volji ili ne", reče Kosančić smireno.
5 0 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Zar mi to ne činimo?", bilo je oštrine u glasu kneževe kćeri.
„Nisam baš siguran da je božja volja da se međusobno
delimo i koljemo", pogleda je Kosančić u oči i dodade:
„Рrе će biti da smo sami tako odabrali."
Mara zausti nešto da kaže, ali vojvoda Kosančić nastavi
sa besedom ne obazirući se na ovu njenu nameru. Glas mu
je bio opor.
„Gospoda srpska provela su desetleća otimajući se o ono
malo zemlje što je iza sebe ostavio nesrećni Uroš, za to zrno
u šta se izmetnulo Dušanovo carstvo. I u toj međusobnoj
borbi, koja je znala da bude surova i bespoštedna, oni nisu
znali za Boga... niti je Bog želeo da zna za njih. Zato su, kada
su konačno vratili okrvavljene mačeve u korice, počeli da
zidaju zadužbine i ispomažu manastire."
„ A šta je drugo valjalo da čine?", nabusito će otac Joanikije.
„Da opremaju vojsku", dobaci neko niže stola ali odmah
zaćuta kad ga iguman prekorno pogleda.
„Oluja se približila našim granicama", reče Kosančić i
nožem raspori jabuku koju je držao u ruci. „Gazija Murat
jaše ispred vojske od koje se zemlja trese. I sada će naša gospoda
morati opet da potegnu te iste mačeve iz korica. Sreća u
nesreći je što ovoga puta neće morati da ih boje krvlju svoje
braće, već krvlju inoveraca."
Još jednom tišina pritisnu kneževsku trpezu, ovoga puta
teže nego prethodni put.
Tu tišinu preseče pitanje Belocrkvićeve žene, koja se oglasila
između dva gutljaja vina:
„А gde nam je gospodar Obilić?"

7.
U KRČMI JE GALAMA, TRGOVCI ČASTE SEBE ZBOG DOBRE
zarade, secikese vrebaju žrtve, razbojnici se kockaju u zlato,
srebro i krv. Vino se toči iz ubogih zemljanih krčaga u
iskrzane zemljane posude i staklenice, klizi niz grla željna
spasenja, sreće, blaženstva, zaborava... Stopala lupaju o prašnjavu
zemlju ispod drvenih stolova u ritmu doboša i svirala,
pijanice hvataju jedni druge za ramena i rvu se, iz njihovih
usta sipaju pogrde i prostote, lupaju glave jedna o drugu, krv
lipti, kockarske kockice se kotrljaju po stolovima uprskanim
vinom, znojem i krvlju, potežu se noževi na čijim oštricama
iskri odblesak vatre iz ognjišta. Vazduh je ispunjen smradom
ljudskih tela i jeftine hrane, loja i slanine, prastarim kletvama
i nevidljivom pretnjom koja visi u vazduhu.
Galama pijane terevenke dostiže vrhunac baš u trenutku
kada u krčmu stupa visok, snažan mladić u plemićkoj odori.
Žagor se stišao a onda počeo još više da kopni kada za
plemićem u krčmu uđoše još petorica dobro naoružanih.
Muzičari su smušeno sedeli u uglu, kocke su prestale da
se kotrljaju po stolu, noževi se skriše ispod haljina i vratiše u
korice, pijandure prestadoše sa kavgom... Nije prošlo dugo i
u krčmi se čulo samo lagano pucketanje vatre u ognjištu iznad
kojeg je na verigama bio postavljen nagoreli kazan sa čorbom.
Plemić je nosio skupe plave haljine izvezene zlatnim nitima,
zlatni pojas stezao mu je struk, o kojem je visio mač u
bogato ukrašenim kanijama i kratki nož kakav se može kupiti
samo u latinskim i romejskim zemljama. Bio je ogrnut skerletnim
plaštom boje purpura koji mu je oko vrata bio spojen
zlatnom grivnom.
Svi su gledali u njega sa mešavinom divljenja, zavisti...
i straha.
„Šta je bilo?", upita on. „Је l' neko umro? Krčmaru, daj
vina za sve!"
Krčma ponovo prasnu u vatromet zvukova.
Obilić izabra sto u uglu, bliže ognjištu, vlasnik krčme je
brže-bolje, dok su se velmoža i njegovi ljudi smeštali, pokupio
zaostalo posuđe i čaše. Ponizno se naklonivši, on upita
vojvodu:
„Šta vam je po volji, gospodaru?"
„Hoću da pijem. I da svi piju sa mnom. I hoću muziku.
Najbolje svirače. Najlepšu pevačicu. Da mi sviraju. Do zore.
I hoću sve to odmah."
„Imamo odlično primorsko vino... a poslaću da vam
dovedu Romejku Dostanu", klimao je glavom krčmar trljajući
ruke.
„Drži!", Obilić baci kesu sa novcem na sto pred sebe.
„Stanoje... i vi ostali. Sedite. Večeras pijemo za istim stolom.
I niko nije gospodar. Svi smo jednaki. Večeras smo braća. A
sutra... kako nam bude. Dobri Bog će se već za to postarati."
Obilić rukom pozva muzikante i oni oprezno priđoše
stolu za kojim su sedeli on i njegovi ljudi.
Duge noći i crne zastave 5 3
„Smiljane", obrati se vojvoda mladiću koji je svima sipao
vino iz krčaga. „Каkо beše ona tvoja... Gusta mi magla
padnala?"
„Jeste, gospodaru."
„Onda zapevaj, moj Smiljane. Razveseli gospodara."
„Magle padnu, ali se magle i raziđu, moj gospodaru", reče
smireno sredovečni ratnik koji je sedeo naspram njega.
Miloš pogleda u čoveka koji je po godinama mogao da mu
bude otac. Njegovo grubo ali smireno lice bilo je mapa sveta.
Hladne, pronicljive crne oči na tom licu videle su pogibelj
na Marici, bedeme užičkog grada kako se tresu pod udarom
opsadnih sprava, rasap silnika Altomanovića, hiljade mačeva
kako kidaju meso, gradove koji gore u noći...
„Ti to najbolje znaš, Stanoje", klimnu glavom Obilić i
podiže čašu da mu nazdravi.
Stanoje je nekada bio u Kosančićevoj ličnoj gardi i bio je
retko dobar borac, čak i sad kad su ga godine stizale. Vojvodi
se samo jedna stvar nije sviđala kod njega. Stanoje je bio
paganin. Molio se i uzdao u bogove starih vremena, između
njega i gospodara Kosanice nije se isprečila ni taština, ni
nesloga, ni zavist, ali su ih uvek poput nevidljivog zida delili
njihovi bogovi i sveci. Kosančićev Hrist i Stanojev Svetovid.
Ivanov Sveti Ilija i Stanojev Perun.
Obilić mu je ponudio tri puta veću platu nego što je dobijao
u službi vojvode kosaničkog, i mislio je da će ga ovaj
odbiti. Ipak, vernost ima svoju cenu, čak i kada su u pitanju
ljudi starih vremena poput Stanoja Glavoseče. Zlato govori
hiljadu jezika, i oni koji su naučili da zbog njega prolivaju
krv znaju da slušaju.
Ovoga puta on nije slušao jauke ranjenih i umirućih, niti
svirepi cvilež bitke, ni časne gospodare kako puni hrišćanske
5 4 DEJAN STOJILJKOVIĆ
samilosti i jednostavne, ljudske pohlepe urlaju zapovest da
ne sme ostati ni dete u kolevci, ni kamen na kamenu, ni iskra
u ognjištu. Ovoga puta on je slušao pesmu grlatog Smiljana,
gospodarevog štitonoše, kako peva o gustoj magli koja pada
na ravno polje, o terziji koji sedi ispod golemog hrasta u
kome žive preci, o kolju kojim šije jeleče, verižnu košulju,
pancir koji neće probiti ni zla kob, ni vreli prsti sunca, ništa.
Nazdravio je svom gospodaru i ostalim ljudima sa kojima
deli hleb, so i ovo malo zemaljskih dana i noći, a onda i sam
zapevao.
Gusta mi magla padnala.

8.
VATRA GORI U OGNJIŠTU KNEŽEVE LIČNE ODAJE. POD MODRIM
sjajem plamena ljudi liče na aveti, njihove senke igraju po
zidovima, podsećaju na zaverenike koji se prepiru da li treba
ubiti kralja. S druge strane dvorskih bedema, grad spava, vide
se samo sićušna svetla baklji koje gore i siluete stražara na
zidinama. U vazduhu ispunjenom zlatnim varnicama oseća
se blag miris cveća koji dopire iz kneževskih šarenih vrtova.
Knez Lazar sipa vino u svoj zlatni pehar, odlaže vrč u stranu,
otpija gutljaj a onda se okreće dvojici ljudi koji stoje naspram
njega i čija lica u nestalnoj igri svetla iz ognjišta menjaju
oblik. Pomalo oklevajući, on pita vojvodu Ivana Kosančića:
„Тај odred koji je opljačkao manastir Svetog Vida, ko ga
je predvodio?"
„Idriz, najstariji od braće Malkačoglu."
„Uhvatio si ga živog?"
„Da."
„Jesi li uspeo da saznaš nešto više od njega?"
„Upad je naredio Murat lično. I nije bila nasumična pljačka,
cilj napada je bio baš manastir."
5 6 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Моје uhode iz Makedonije mi javljaju da je glavninu
odreda napala grupa razbojnika negde između Lepenca i
Skoplja", reče Toplica. „Ahmed Malkačoglu je izvukao živu
glavu i uspeo da pobegne i javi sultanu šta se desilo. Razbojnici
su im oteli plen."
„Prodali su ga?"
„Da, većinu. Poslednji put su viđeni u Prilepu."
Lazar se na tren zamisli, kao da rešava neku tešku zagonetku.
„Kosančiću... među tim manastirskim stvarima postoji
jedan metalni kivot... neznatne veličine, od grubog srebra,
bez ukrasa, pozlate. U njemu je nešto što mi je veoma važno.
A, vidim, izgleda da je važno i Muratu."
„О čemu je reč, gospodaru?"
„То vam sad ne mogu kazati."
„Каkо da uopšte znamo šta tražimo?"
„Znaćete kada vam i ako vam dopadne šaka. Na pročelju
je ugraviran grb moje porodice."
„Šta ako su je akindžije obili? Uzeli ono što je bilo unutra?"
„Nisu to mogli učiniti."
„Каkо to misliš, gospodaru?"
„Nije važno... Samo učinite onako kako vam zapovedam.
Otići ćete u Prilep i raspitati se za sudbinu otetog plena.
Razbojnici su ga mogli prodati samo na dva ili tri mesta."
„Аli", bio je zbunjen Toplica, „to je osmanlijska teritorija."
Knez slegnu ramenima i otpi još gutljaj vina.
„Ра onda se morate dobro prerušiti, zar ne?"
Vitezovi pogledaše jedan u drugog sa nevericom.
„Nećete ići samo vas dvojica", nastavi Lazar.
„Ко još?", upita Kosančić.
„Miloš Obilić."
„Оn?"
Duge noći i crne zastave 5 7
„Imaš nešto protiv Obilića?"
„Dobar je borac. I hrabar. Ali je suviše mlad."
„I suviše svojeglav", dodade Toplica. „Da nam treba neko
ko bi bezglavo jurišao na golo koplje, bio bi potaman. Ovako,
sumnjam... Ovde se treba pritajiti, biti oprezan, proračunat...
Kada uđemo u agarenske zemlje, bićemo uhode a
ne vitezovi."
„Misliš da je Obilić suviše tašt i obestan da bi mogao da
se obuzda?"
„Mislim."
„Ali vas dvojica ćete biti tu da ga obuzdate... Vi znate
kako to treba uraditi."
„Ne razumem te, kneže", protivio se Toplica. „Ovo će biti
veoma opasan pohod, ne treba nam deran zbog čije taštine
možemo svi pogubiti glave."
„Osim ako...", prozbori Kosančić zamišljeno, „...ako ne
želiš na taj način da iskušaš koliko u njemu zaista ima viteza
i čoveka?"
„Ti sve razumeš, vojvodo."
„Da... baš kao što razumem da je jutros iskao Oliverinu
ruku. Ovo bi trebalo da bude način na koji će je zaslužiti?"
Knez ne reče ništa.
„Glave će nam završiti na kocima samo da bi Obilić dokazao
kako je dostojan biti knežev zet?", iščuđavao se Toplica.
„Obilić treba da dokaže mnogo više od toga", reče Lazar.
„Šta god da želi da dokaže, ne želim da moja koža bude
zalog tog dokazivanja", odvrati Toplica.
„Odbijaš zadatak, Milane?"
„Ništa ja ne odbijam, kneže. Ali mi se nimalo ne svida
to što ćemo biti dadilje neobuzdanom derletu, usred zemlje
otomanskog vazala, gde jedna pogrešno izgovorena reč ili
pogrešno načinjen korak može da košta života."
5 8 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Treba da nađemo taj srebrni kovčežić i to je sve?", upita
Kosančić.
„Da."
„Dobro. Onda... Gde je tvoj nesuđeni zet?"
„Kada sam ga poslednji put video, rekao je da ide zanoćiti
u krčmi. Verujem da ćete ga sutra naći u podgrađu."
„Ivane", Toplica je bio zbunjen. „Nećeš valjda pristati na
ovo?"
Kosančić pogleda u svog gospodara. Iako načet godinama,
Lazar je i dalje u sebi nosio tu iskonsku snagu koja ga je
vodila kroz teške godine uspona, od Dušanovog peharnika,
preko neznatnog oblasnog gospodara, pa sve do najmoćnijeg
velikaša u onome što je ostalo od nekada moćne srpske
carevine. U tim godinama rasipanja i sakupljanja, knez je
znao da bude smeo poput Leonide, mudar poput Mojsija
i dovitljiv poput Odiseja, ali ne i bezgrešan poput Hrista. I
ove večeri on je u sebi nosio vrline po kojima je bio znan,
ali je Kosančić primetio još nešto, napuklinu u kneževom
oklopu od plemićkog držanja, senku na njegovom licu, trag
umora, brige...
„Povešćemo Obilića", reče na kraju.
Toplica nezadovoljno zavrte glavom ali ne reče ništa.
Knez Lazar se prihvati vrča da svojim krajiškim vojvodama
u pehare naspe još vina.

9.
ZRACI JUTARNJEG SUNCA SEKLI SU MEMLJIV VAZDUH U
gostionici. Haos burne večeri bio je vidljiv u svakom kutku
prostorije: razbijena grnčarija, isprevrtani stolovi, polomljene
klupe i stolice, nekoliko strela zabodenih u punjenu glavu
vepra okačenu na zidu.
„Jesi li mi dobar, Stanoje?", začu poznat glas Stanoje
Glavoseča.
„Dao Bog, gospodaru", reče on kad ugleda poznato lice
kako ulazi u krčmu.
„Koji?", začu se glas opet. „Мој ili tvoj?"
„U mestima kao što su ova, jedini bog je onaj koji leži na
dnu vrča sa vinom."
„Vidim da ti je veselo kod novog gospodara", vojvoda
Ivan Kosančić pokaza na mladića u plavom kavadu koji je
dremao presamićen preko stola.
„Zato sam ga i izabrao", slegnu Stanoje ramenima.
„Izabrao si ti njega zato što mu kesa sa dukatima jače
zveči. Ali ne zameram ti... Kad već nekom treba prosuti
drob, nije svejedno da li ćeš to učini za pet, deset ili dvadeset
dinara."
„Тако je uvek bilo, gospodaru", složi se Stanoje. „Таkо
će uvek i biti".
„Ponekad vam zavidim, vama najamnicima. Ništa vas ne
obavezuje... ni krv, ni poreklo, ni grb, ni čast."
„Imamo mi časti, gospodaru Kosančiću."
„Imate, Stanoje... I iznosite je na pazar kao da je kakva
jeftina rukotvorina. Pa ko da više."
„Mi joj bar znamo cenu pre nego što je prodamo. Vi velikaši
je uglavnom dajete budzašto."
Kosančić se nasmeši i potapša ga po ramenu.
„Pravo zboriš, junače", zatim zastade kraj stola preko
koga je ležao Obilić.
„Lepo mesto za jednog plemića."
Obilić podiže glavu i pogleda ga. Još je bio pijan.
„Koga to vidim...", promrmlja mamurnim glasom i ustade
pridržavajući se za drvenu gredu na zidu. „Vojvoda Ivan
Kosančić. Zmaj od Radana. Najbolji mačevalac u kneževoj
vojsci. Kakva čast... Šta hoćeš?"
„Knez želi da te vidi."
„Baš lepo", promrmlja Obilić i dohvati se vrča sa vinom.
„Ја ne želim da vidim njega. Prenesi čestitom knezu da vojvoda
Miloš Obilić usrdno odbija njegovu molbu."
Kosančić uze vrč iz Miloševe ruke i zavitla ga ka zidu. On
prsnu uz zvuk koji je nagnao zaostale goste da što pre zaglave
na vrata krčme. U gostionici su ostali samo njih dvojica i
Obilićeva pratnja na čelu sa Stanojem.
„Ја nisam knežev glasonoša", reče Kosančić suvo. „I to
nije bila molba."
„Zaista? Lazar te je poslao da me dovedeš na povocu, kao
besnog psa?"
Duge noći i crne zastave 6 1
„I to može da bude sređeno."
Miloševe usne razvukoše se u podrugljivi osmeh koji je
njegovom posivelom licu podario izgled umornog starca. On
zgrabi mač sa stola i zamahnu. Kosančić izbeže taj udarac i
oštrica zviždući prolete kraj njega. Zbog siline zamaha, Obilić
zamalo nije pao na zemlju. Uspevši da se zadrži nogama, on
zastade na trenutak i podiže mač u visinu grudi.
„Da te vidim, kneževa desnico... Kažu da si dobar sa
mačem, najbolji. Ali nisi bolji od mene. Raseći ću te na pola
samo da vidim kakve su ti boje creva."
„Onda uradi to, kopilanu."
Uz pomamni krik Obilić ponovo nasrnu. Jedan zamah,
drugi, treći... Kosančić ih je sve sa lakoćom izbegao koračajući
unazad i u stranu. Mač mu je i dalje bio u koricama,
desna ruka blago položena na njegovu jabuku koja je imala
oblik zmajeve glave.
„Bori se!", vrištao je Obilić.
Vojvoda Miloš besno napade još jednom, ulažući u taj
zamah ono malo snage što mu je preostalo. Promašio je,
zateturao se na tren, Kosančić tada posegnu za zmajevcem,
stegnu rukohvat i jabukom koja je bila na njegovom vrhu
udari Miloša u grudi. Ovaj jauknu i ispusti mač. Tren ili dva
je stajao pokušavajući da povrati dah, a onda pade ničice i
poče da povraća.
Kosančić uspravi sečivo i okrenu se ka Obilićevim ljudima.
Gledali su ga netremice, niko se nije ni mrdnuo, niko
gotovo da nije ni disao.
„Ovo je bio rukohvat", reče Kosančić i pretnja zašume
kroz njegove reči. „Da li neko od vas, gospodo, želi da isproba
oštricu?"
Tišina i tupi pogledi. Na usnama Stanoja Glavoseče igrao
je prikriveni osmeh.
6 2 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Таkо sam i mislio", reče Kosanički vojvoda i vrati zmajevca
nazad u korice, zatim priđe Obiliću i uhvati ga za okovratnik
prljavog kavada.
„Idemo, mladoženjo."

10.
HROMI VUK BELOG KRZNA JE BESNA ŽIVOTINJA KOJA SE BORI
za život, kandži ukopanih u zemlju, očiju crvenih poput
adske vatre. Čopori pasa roje se oko njega, oblaci na nebu su
sivi i tmurni, mesec između njih je nazubljeni bodež. Mišica
koja steže dugo koplje za lov je tanka i žilava. Koplje je
dugačka igla od bukovine što drhti na tankoj struni vetra, ima
trouglasti, čelični vrh. Lovac u silini zamaha likom podseća
na Pribca Hrebeljanovića, Lazarevog oca. Ali njegove odore
su okićene zlatom i purpurom, skerletni ogrtač vijori se na
vetru, uhvaćen potezom ruke živopisca. Slikar je umeo da
ovekoveči taj tren, smrtonosnu igru čoveka i prirode u kojoj
pobeđuje brži, jači, svirepiji...
Knežević Stefan, plavokosi dečak neobično visok za svoje
godine, igra se uvojcima svilene kose dok zuri u raskošni
živopis na zidu. Prikaz lova izgleda kao epska slika istrgnuta iz
neke stare priče i Stefanu kroz misli brode prizori velikih bitaka:
Leonid kod Termopila, Aleksandar u bici kod Isa, Dušan
Silni kod Velbužda, njegov otac Lazar pred zidinama Užica...
6 4 DEJAN STOJILJKOVIĆ
Lovci i lovina. Progonilac i progonjeni. Dželat i žrtva.
„То nije bio običan vuk", zašumi poznati glas sekući tišinu
svečane dvorane. „I to nije bio običan lovac."
„Каkо to misliš, oče?", upita Stefan ne osvrćući se, i dalje
zagledan u žive boje velike slike na zidu.
„Video sam sličan živopis na jednom zidu carskog dvora
u Seru. Bio sam dečak, baš kao ti sad."
Lazar priđe bliže i položi ruku sinu na rame.
„Саr je sanjao vuka, jedne nekrštene noći između Božića
i Bogojavljenja. I vuk ga je pozvao da se sretnu."
Dečak podiže glavu i pogleda u oca. U očima mu zaiskri
znatiželja.
„О jednom zimskom prazniku, kada je drveće cvilelo
od studeni, a noći bile bele i duge, ledom okovane, Dušan
je otišao na raskršće da iznese vuku večeru, zdelu kuvanog
žita... I vuk je došao. Ali to nije bio običan vuk. To je bio
jedan od starih bogova... Vuk kriveljan, sakat poput mladog
meseca. Bog Sunca, sin Svaroga, gospodar zemlje mrtvih...
Rekao je da u sebi nosi duše predaka, i da će Stefan Dušan
morati jednog dana da ubije vuka kako bi zadobio carsko
dostojanstvo. Rekao mu je kako neće biti dovoljno da ubije
samo njega, kriveljana, hromog... Rekao mu je da prvo mora
ubiti vuka u sebi."
„Каkо se to da učiniti, oče?"
Knez priđe bliže zidu i stade baš kraj mesta na kome je
bio naslikan veliki beli vuk.
„Romeji misle da se svaki od Slovena s vremena na vreme
može pretvoriti u vuka. I zato su se toliko plašili Dušana Silnog.
I narod sa istoka, od koga drhte kraljevi Evrope i čijem
emiru se moćni Konstantinopolj zavetovao na vazalstvo i
Duge noći i crne zastave 6 5
pokornost, zna da će ga kada stupi u ove zemlje sačekati
čopor vukova."
Lazar pride Stefanu, naže se ka njemu i prođe mu prstima
kroz dugu, plavu kosu.
„U tebi teče nemanjićka krv, sine, zato i nosiš carsko ime.
Jednoga dana, Stefane, a taj će dan doći brže nego što misliš,
i ti ćeš morati da potegneš koplje kako bi njime probo vučje
srce... U sebi... i u drugima."
Stefan pogleda u živopis na zidu, u sneg, belo krzno,
uzdignuto koplje. Zatim osmotri svog oca, njegove umorne,
plave oči.
„Oče, šta je bilo na kraju sa vukom?"
„Tvoj deda ga je ubio."
„Zašto?"
„Zato što je tako moralo biti."
„Је li ga bolelo?"
„Vuka?"
„Ne, cara."
„Jeste, sine moj", reče Lazar ne skidajući pogled sa vrha
koplja naslikanog na zidu. „Bolelo ga je."

11.
„ŠTA TI JE TO, DETE? MARAMA?"
Kneginja Milica čekala je da joj kći odgovori. Ali, naišla
je samo na Oliverino uporno ćutanje.
„Pitala sam te nešto, dete."
Olivera stoji u kutku prostorije, kraj prozora, u ruci steže
komad tkanine, jednostavnog kroja, nimalo raskošan.
„Jeste, to je marama", reče ona škrto.
„Šta će ti?"
„Nameravam da je poklonim nekom."
„Kome?"
Na vratima odaje začu se blago kucanje. Onda se otvoriše
uz blagu škripu. U prostoriju stupi sluga Milutin, krhki,
suvonjavi čovek sede kose i brade, krutog držanja. Nakašlja
se kratko, a onda reče:
„Vojvoda Miloš Obilić."
Gospodar Braničevski stupi za Milutinom.
Sluga se povuče uz naklon i zatvori vrata za sobom.
Milica je zapanjeno zurila u Miloša ne mogavši da dođe
do reči.
Duge noći i crne zastave 6 7
Iako protkan zlatom, njegov plavi kavad više je ličio na
krpu. Miloš je ispod oka imao modricu a na čelu posekotinu
koju je pokrivala skrama zgrušane krvi. Bio je bled i ispijen,
kose prljave i neuredne, lica osutog čekinjama neobrijane
brade. Da ga ne zna, kneginja bi mislila da je pred njom
neki konjušar ili beskućnik, jer sve što je ostalo od njegovog
jučerašnjeg plemićkog dostojanstva bio je samo Lazarev
zlatni pojas oko njegovog struka i mač koji mu je visio o
levom boku.
„Моја gospo...", promrmlja Miloš uz blagi naklon
Milica zausti da nešto kaže, ali shvati da se Obilić njoj više
uopšte ne obraća:
„Došao sam da se oprostim..."
„Viteže", izusti Olivera. „Volela bih da te darivam."
Kneginja zapanjeno pogleda u svoju kći. Olivera joj pruži
maramu koju je držala u rukama.
„Мајkо... Gospodar Miloš nas napušta. Otac ga šalje sa
Toplicom i Kosančićem u agarenske zemlje. Želim da sa
sobom ponese nešto što će ga sećati na mene. Znak moje
naklonosti... i moje zahvalnosti. Znam da ne pristaje da mu ja
lično uručim ovaj skromni dar, zato ti to učini umesto mene,"
Oklevajući za tren, iznenađena ali i zabrinuta, Milica uze
maramu iz ruke svoje kćeri. Zatim priđe Milošu i pruži mu
je. Dok ju je uzimao, ona ga upita:
„Kuda vas to šalje Lazar?"
„Ne bih znao reći, gospo. Naš gospodar, blagočestivi knez,
nije mi ponudio mnogo izbora. On naređuje - ja izvršavam."
„Deco, deco...", zavrte Milica glavom. „Šta će biti s vama?"
„Šta god da bude...", promrmlja Miloš i nakloni se, „vredelo
je."
Ove njegove reči nateraše kneginju da se gorko nasmeši.
On se samo blago nakloni Oliveri i krenu ka vratima.
6 8 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Još nešto, vojvodo", reče Milica. „Рrе nego što krenete
na taj dugi put..."
Obilić zastade i upitno podiže obrve, od čega ga zabole
rasekotina na čelu, ali on to ničim ne pokaza.
„Da, moja gospo?"
„Bilo bi ti od koristi da se okupaš."

12.
JUŽNI VETAR PLETE JEDRO OD OBLAKA IZNAD KRUŠEVCA, KAO
da će u njemu ukrotiti oluju koja se valja iza obzorja. Kasno
je popodne i sunce će se uskoro strmoglaviti niz nebo na
zapadu, zbog toga se dvojici vitezova žuri. Gotovo ceo dan su
potrošili na kupovinu konja i opreme, nabavku stvari potrebnih
za dugi put i onih drugih sitnica koje im nisu od veće
potrebe, ali zahvaljujući kojima će Lazareve vojvode postati
obični trgovci na putu za Prilep, i dalje, u Romejsko carstvo.
Obilić se pojavio u dvorištu obučen u novi kavad, sada
crvene boje. Jahao je svog lepog belog konja koji je bio ukrašen
onako kako to i dolikuje atu jednog plemića.
Kosančić, ogrnut u jednostavnu tamnu odoru, koja je
podsećala na monašku rizu, pogledao ga je ovlaš i nastavio
da proverava tovar koji će poneti četiri tegleće životinje.
„Za šta si se tako udesio, moj Miloše?", upita.
„Ра za put", reče Obilić. ,,Za šta bi drugo?"
„Razumem... Ti bi, dakle, da u agarenske zemlje ujašeš
okićen kao za carsku svadbu?"
7 0 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Ја nisam mislio...", zbunjeno promrmlja Obilić.
„Vidim da nisi mislio. Silazi dole, i ostavi tog tvog lepog
destrarijusa Jaketi Kolanoviću, glavnom kneževom konjušaru...
Daj mu koji zlatnik i on će se dobro starati o njemu
dok se ne vratiš... ako se vratiš."
„Znači do Prilepa ćemo peške?", gundao je Obilić silazeći
sa konja.
„Ne, dobri moj vojvodo...", nasmeši se Toplica i potapša
jednog od teglećih konja koje su tovarili on i Kosančić. „Nego
na ovim lepotanima."
„Jahaćemo tu kljusad sve do Markovog grada?"
„Nećemo ići trajanskim putevima, već planinskim stazama",
reče Kosančić.
„I nećemo biti vitezovi, nego trgovci", dodade Toplica.
„Kada pređemo granicu, pridružićemo se nekom karavanu.
Tako ćemo biti sigurniji i manje upadljivi. A ovo nisu nikakva
kljusad nego četiri snažna i izdržljiva roncina, tamo gde
idemo tvoj borni konj bi polomio noge. Jedan Dubrovčanin
u podgrađu nam je uzeo dosta zlata za njih."
Kosančić proveri jednom od konja potkovice i očisti mu
kopita nožem. Zatim priđe Obiliću i položi mu vrh tog istog
noža na grudi.
„Skidaj tu kitnjastu svitu sa sebe. I to prstenje i ostali
nakit. Ne želiš valjda da ti neko prereže grlo zbog to malo
zlata i srebra?"
„А šta da obučem? Prosjačke rite?"
„Koliko znam, to si nosio dok ti Lazar nije dao biserni
pojas i imanje. Sumnjam da bi ti u njima bilo nelagodno.
Toplica će ti dati novu odeću, istu ovu koju nosimo mi. Ispod
nje možeš da nosiš oružje, potrudi se da se ne vidi."
Duge noći i crne zastave 7 1
Negodujući, Obilić se prihvati haljina koje mu je dao
Toplica. Ubrzo je bio obučen poput običnog trgovca. Jednostavnu
odeždu upotpunjavao je kaiš na kome su visili kesa
sa novcem i nož. Mačeve, kratke i duge, tobolce sa strelama
i lukove, vitezovi su sakrili u tovaru jednog od konja. Jedino
je Kosančić nosio svoj zmajevac ispod odore. Prethodno je
promenio korice a rukohvat umotao kanapom, da se ne vide
ukrasi na njemu. Obilić je zurio u njega dok je to radio ne
skrivajući divljenje neobičnom oružju o kome je čuo svakojake
priče. Jedan vlasteličić iz okoline Niša ispričao mu je kako
je Kosančić dobio mač na poklon od svoje posestrime vile, da
je neuništiv i da je iskovan negde u planini na dahu zmaja...
otud i to ime, i gravira pri dnu oštrice. Zmajevac. Obilić se
seća da je samo odmahnuo rukom na to praznoverje, ali sada,
dok je posmatrao prelepi komad oružja, bio je spreman da
poveruje u svaku čudesnu priču o maču zmajevcu.
„Та marama...", reče Kosančić vraćajući mač u korice.
„Moraš i nju da skineš."
Obilić pogleda u maramu koju mu je darivala Olivera.
Kada je promenio staru odeću, privezao ju je za desnu mišicu,
kao neku vrstu hamajlije.
„Ne", reče suvo. „Neću."
„А zašto?"
„Zato što tako želim. Da neće možda i zbog nje neko da
me zakolje na spavanju?"
„Zbog nje neće, ali zbog poganog jezika... nikad se ne
zna. Dug je put."
„Plašiš sirotog momka, Ivane", reče Toplica.
„Ničeg se ja ne plašim!", prkosno će Obilić.
Kosančić se nasmeši na ove njegove reči.
7 2 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Idemo, gospodo."
Izjahali su iz Kruševca u sam suton. Dug, vijugav kolski
put pružao se pred njima i nestajao u pravcu istoka. Nebo je
bilo oslikano grimizom koji se nazirao u pukotinama između
oblaka. Iza njih su ostale kruševačke šarene bašte i tvrdi zidovi
Lazareve prestonice. U vazduhu se osećala neka treperava
svežina, iznad vrhova planinskih lanaca u daljini nazirali su
se obrisi olujnog bedema koji se spajao sa nebeskim svodom.
Oluja se približavala.
I njih trojica išli su joj u susret.

13.
BLLO JE TO MESTO U VRTU. NEUPADLJIVA HUMKA. SKROMNI
beleg na kamenu. Godina rođenja. Godina smrti. I ime.
DOBROVOJ
Knez je najčešće tražio snagu i utehu u molitvi baš tu, nad
grobom svog deteta. Činio je to u suton ili kasno noću, kada
niko ne vidi. Pobožno bi kleknuo, prekrstio se, usnama
dodirnuo hladan kamen, ponovo se prekrstio i tek onda
prošaputao molitvu. Trudio se da ostane čvrst, da u mislima
iznova ne doziva sliku sina, tog majušnog dečaka koji se
predao bolesti dve godine nakon rođenja. Činilo mu se da
je Dobrovoj okopnio poput snega, prosenio se i jednostavno
nestao pred njegovim i Miličinim očima. Tog dana kada su
njegovo telo spustili u sićušnu raku u zemlji, kada je preko
nje stavljena kamena ploča na koju je dletom uklesan krst,
Lazar je prvi put posumnjao da Bog, njegov Bog kojem je
sazidao hramove od zlata, srebra i mermera, Bog koji je
obećao nadu i utehu svima koji ničice padnu pred njim,
7 4 DEJAN STOJILJKOVIĆ
možda i nije onaj milosrdni spasitelj u koga se uzdao. Možda
je njegov Bog upravo onaj koji je izlio pehar svoje srdžbe
na Sodomu i Gomoru, Bog koji je iskušavao Jova i kaznio
Davida, srušio zidove Jerihona, Bog koji pretvara kraljevstva
u pesak... Može biti da je njegovo milosrđe u koje se uzdao
celog života samo privid, nešto iza čega ostane samo rupa u
zemlji, kamen sa uklesanim krstom i imenom - ništa.
Prekorevao je sebe zbog tih trenutaka sumnje, zbog slabosti
koja je znala da ga obuzme, kratko ali dovoljno da
uzdrma sliku koju ima o svetu i svom mestu u njemu. Da
li je kneževima dozvoljeno da oplakuju svoju decu kad ima
toliko druge dece koju treba spasti od dušmanskog noža? Da
li je njemu, koji se odrekao nemanjićkog prestola u Tvrtkovu
korist, ali se nikad nije odrekao želje da postane silniji i veći
i od samog Nemanje, taj Bog, taj spasitelj, taj utešitelj neutešnih,
zaštitinih ubogih, prosvetitelj niščih, ubica kraljeva i
blagoslovitelj kurvi, želeo nešto da poruči?
I da li je to učinio tako što mu je ubio sina?
Svaki put, dok je ćutljiv i pritisnut teškim mislima hitao
kroz lavirint kneževskog vrta ka večnom počivalištu svog
deteta, Lazaru je u misli dolazilo ovo pitanje, i svaki put se
trudio da ga odagna. Bilo je, bez sumnje, nečeg grešnog i
bezbožnog u njemu.
Ovoga puta to pitanje ga nije mučilo, niti su sećanja na
preminulog sina ubadala tako oštro. Suton je bledeo na
obzorju negde daleko iza bregova, i senke u vrtu su bile duge
i neprozirne. Lazar je zastao na tren, sluteći da se to svetlost i
tama igraju sa njim. A onda je zakoračio i ukopao se u mestu.
Ispred Dobrovojevog groba, smerno kao na molitvi, u
mukloj tišini obojenoj nekim nedokučivim nemirom, klečala
je pogurena tamna prilika.
Duge noći i crne zastave 75
,,Ti!", knežev glas zapara tišinu. „Ко te je pustio u vrt?"
Prilika se nije pomerila niti dala glasa od sebe.
„Odgovori!", naredi Lazar glasom punim u kojem je najviše
bilo srdžbe. „Tvoj gospodar ti naređuje! Koga tražiš ovde?"
Čovek ustade. I u istom trenu, hladan vetar poče da duva
kneževskim dvorištem. Lazar oseti kako mu se uz kičmu
uspinju ledeni talasi jeze. Čovek je i dalje stajao okrenut
leđima, oborene glave. Potrgani krajevi rita u koje je bio
odeven vijorili su se na vetru poput zastava. A onda, sasvim
lagano, dok je vazduh oko njih bivao sve hladniji, dok je
vetar počinjao da duva sve jače i nebo nad Kruševcem da se
kovitla i crni, čovek stade da se okreće prema knezu. I Lazar
tada ugleda njegovo lice.
Kukast orlovski nos, visoko naborano čelo preko koga
padaju pramenovi plave kose krajeva oprljenih vatrom...
Umesto očiju, dve žive rane, tragovi mesa sprženog užarenim
metalom.
Usne ispod njih se pomeriše u pokretu koji to nije bio i
čovek reče:
„Tebe... Tebe tražim, Lazare..."

Međuigra
MESTO U MEĆAVI

Znaj da te ono što te je promašilo nije moglo pogoditi,
a ono što te je pogodilo nije te moglo mimoići.
Muhamed

Petnaest godina ranije
Decembar 1371.

SVET SE PROMENIO.
I gospa Jerisavlja može to da oseti u vetru koji duva sa istoka.
Njegove nevidljive ruke donose nemir i drobe ga u rojeve
krupnih pahulja koje padaju na zemlju, pravo pred nju.
Jerisavlja se osvrće ka istoku, a onda ka zapadu, ne bi li
pogledom ukrotila širinu sveta oko sebe. Sneg prekriva južni
obod planine Rudnik neumoljivo i konačno poput božje
presude, i ledena pustoš pruža se sve do mesta gde obrisi
zaleđene reke Despotovice sevaju u mutnim odsjajima.
Jerisavlja ne oseća ništa sem začetka slutnje duboko u
utrobi, hladni vetar ne bridi po njenim obrazima a studen
snega ne dotiče njene gole tabane. Ona zuri čas u polje i bela
brda što leže nepomična u daljini, čas u svoje bose noge koje
jedva da dodiruju snegom pokrivenu zemlju.
Negde, ne tako daleko od tog mesta van vremena, odredi
crnih senki tumaraju bespućima, drevno zlo stoji na granicama
njenog carstva, a na raskršćima bde izdajice... šake im
stežu noževe umočene u otrov. Ona ne može da vidi te ljude
8 0 DEJAN STOJILJKOVIĆ
od kojih zaziru i ptice grabljivice, ali može da oseti miris
njihovog straha koji vetar donosi sa sobom, može da nasluti
strepnje koje stežu njihova srca i podmuklu žudnju na koju
navodi pomisao o krvi.
Njen glas, ravan i leden poput krajolika u koji zuri, treperi
na vetru. Reči joj se vraćaju, izgovorene u mećavu, i ona može
da čuje pitanje koje kao da je postavila samoj sebi:
„Kuda je to u nedoba krenuo raški knez Lazar sa svojom
svitom?"
„Hita ka mestu sastanka sa županom Altomanovićem",
zašume ženski glas iza Jerisavlje.
„Zar će se sastati na onom ukletom mestu?"
„Tamo gde su se pre nekoliko leta dve njihove vojske
poklale i gde pod zemljom počivaju kosti palih u tom boju?
Da, baš tu, moja gospo."
Jerisavlja se okreće da bi svoju posestrimu, gospu Naisu,
pogledala u oči. Ona stoji na samo par koraka dalje, odevena
u gotovo prozirne bele haljine, gotovo se stapa sa snežnim
pejzažom oko sebe, samo joj se uvojci duge smeđe kose naziru
u belini, padaju na ramena i slivaju se u talasima niz grudi.
„Kakvi to ljudi biraju mesto susreta na neobeleženom
groblju?"
„Oni koji ne mare za mrtve i njihovu mudrost."
Jerisavlja klima glavom na ove njene reči, zatim se okreće
i gleda u pravcu Rudnika.
„Na nebu... Podno planine... Loša znamenja vidim."
„Šta još vidiš, gospo?"
„Vidim... nož skriven u snegu... i ruku koja će da stegne
njegovu dršku... Vidim... zlatni krst... i na njemu krv silnika...
Vidim... nema sigurnog mesta u mećavi."
Duge noći i crne zastave 8 1
Negde u daljini čuje se topot konjskih kopita, ispod brda
gde vijuga jedva razaznatljiv kolski put pojavljuje se grupa
konjanika. Njihovi pancirni oklopi blešte usred mrtve
ledene beline, zveket njihovog oružja meša se sa hukom
vetra, njihova koplja duga su i oštra, kao da hoće da probodu
olujno nebo. Negde među njima ugnezdila se crvena
plemićka zastava.
Čak i sa velike daljine, uprkos snegu i magli, Jerisavlja i
Naisa s brda na kome stoje mogu da vide na toj zastavi izvezen
znak, belog dvoglavog orla i kacigu sa bivoljim rogovima.
Kneževsko znamenje kuće Hrebeljanovića.

PUT KRIVUDA, TANAK I GOTOVO NEPREPOZNATLJIV U SNEGU.
Pored njega, poput okamenjenih stražara, nadnose se gola
stabla brestova. Njihove grane, dugačke crne ruke, sklapaju
mrežu kroz koju veje mećava. Naleti snega roje se levo i
desno, konjska kopita tonu u duboku ledenu skramu, ljudi
mamuzaju njihova bedra probijajući se kroz smetove, prateći
uzvodno tok reke Despotovice. To je stari nemanjićki put
koji iz Magliča vodi u Brusnicu, i dalje prema Rudniku. U
belini koja probada zenice, čini se kao da mu nema kraja.
Vujan, južni ogranak planike Rudnik, završava se širokim
proplankom koji se nalazi iza guste bukove šume. Odmah
iza šume je napušteno sebarsko naselje, za koje neki kažu da
je ukleto. Na tom proplanku su se pre koju godinu sukobile
vojske Altomanovića i Hrebeljanovića, boj je bio krvav i
odneo je u smrt tri stotine ratnika. Svi su sahranjeni tu, u
tvrdoj zemlji ispod debelih nanosa snega. Kada je noć vedra,
i kada okrugli mesec obasja to tiho mesto u pustodolini,
utvare izginulih ratnika blude po noći. Nemirni u svom snu,
Duge noći i crne zastave 8 3
nespokojni i neopojani, oni oštre svoje noževe na mesečini,
ratnici koje su izdali i sreća i gospodari... Taru otupele oštrice
mačeva i bojnih sekira o čvrsti kamen Rudničke klisure,
pevaju bojne pesme, jauču i cvile u noći... Ali se ne mole. Ni
Bogu ni gospodaru. Samo čekaju.
Pokrivajući oči desnom rukom, Knez Lazar može da vidi
tamnu mrlju u snegu, napuštenu kolibu iza koje ih čekaju
Altomanović i svita. Konji šire nozdrve i njište, namirisali
su vukove, ali Lazar za to ne mari, iako su sve oružje ostavili
u manastiru Gradac gde su konačili i gde je ostala glavnina
njegove pratnje. Želi da sve okonča danas, da reši taj dugi,
nesrećni sukob, da poništi zlu krv kojom je upisana granica
između njega i velikog župana Nikole.
Ovaj susret je predložio sam Altomanović, preko poklisara,
nudeći i uslove pregovora, što je Lazar protumačio kao
jasno pokazivanje nadmoći. Iako je njegov vojvoda Pavle
Orlović preoteo Altomanoviću Rudnik i oblasti oko njega,
veliki župan nije bio slab i na kolenima, naprotiv. Nakon
poraza na Kosovu, u bici koju su njih dvojica kao saveznici sa
neznatnim snagama cara Uroša vodili protiv braće Mrnjavčević
i iz koje se Lazar povukao nakon što je video da je poraz
neminovan, kao da je neki demon ušao u mladog Nikolu
Altomanovića. Začuđujuće brzo se oporavio, obnovio vojsku
i učvrstio granice, a onda prvo udario po Dubrovniku, zatim
i po svojim susedima. Njegove čete pljačkale su i palile i nije
bilo gotovo nikog ko bi im stao na put. Lazar sam bio je oslabljen
i nije mogao da zapodene neki ozbiljniji sukob, zato je
ovaj Altomanovićev poziv, iako su uslovi bili ponižavajući,
ipak odlučio da prihvati.
Veliki župan Nikola je prvi došao na mesto sastanka. On i
njegovih petoro ljudi stajali su u zavetrini iza kolibe. Silazeći
8 4 DEJAN STOJILJKOVIĆ
sa konja, Lazar je mogao da vidi kako se uvojci županove
duge plave kose vijore na vetru. Mlad, ponosan i osion, stajao
je na oštrom vetru kao na krmi broda koji jedri otvorenim
morem, ne mareći ni za sneg, ni za hladnoću. Bio je nenaoružan,
kao i njegovi pratioci. Lazar ostavi konje na čuvanje
pažu, golobradom momku, rođenom sestriću koga je primio
u službu i na dvor da bi ga spremio za velmožu i obučio
dužnostima koje ga čekaju u životu. Sa svojih pet odanih vlastelina
probio se kroz sneg i stao pred župana i njegove ljude.
Altomanović nije odgovorio na upućen pozdrav, samo je
nadmeno klimnuo glavom.
„Dakle, tu smo, kneže", promrmlja Altomanović i njegove
reči vetar prosu niz ravnicu belu od snega.
„Tu smo, Altomanoviću", potvrdi Lazar.
„Znaš li zašto sam odabrao ovo mesto za sastanak?"
„Mislim da znam."
„Naravno da znaš. Naravno... Ovde se naši grehovi sreću,
Lazare. Ovde su drugi ta naša sagrešenja glavom platili.
Mi smo uspeli da preteknemo, baš kao što si ti pretekao
pobegavši sa Kosova, sećaš li se? Kada si me ostavio da me
Mrnjavčevići živog oderu. Izdao si me, kneže..."
„Mani se prošlosti, Nikola. Ovde smo da zborimo o onome
šta će biti u danima koji nam predstoje."
„Ја ću ti reći šta će se zbiti u danima koji predstoje, Hrebeljanoviću!",
planu župan Nikola. „Vratićeš mi Rudnik i
oblasti oko njega koje mi je oteo onaj pas Pavle Orlović! I
vratićeš mi sve moje sebre!"
„Ti sebri su svojevoljno prebegli u moje zemlje."
„Ti sebri su moje vlasništvo. I nisu prebegli, ti si mi ih
preoteo!"
Duge noći i crne zastave 8 5
„Pobegli su od tvog jarma, nisu mogli više da trpe batine
i skapavaju od gladi."
„Ја ću sa mojim narodom činiti šta mi je volja, Lazare.
Nećeš me ti učiti kako da upravljam svojim posedom."
„Ја to i ne želim Nikola, ali sebre možeš dobiti nazad
jedino ako oni žele da ti se vrate."
„Таkо kažeš, kneže?"
„Таkо."
Župan Nikola Altomanović duboko udahnu ledeni vazduh
i pogleda levo i desno oko sebe u belu pustaru i gole
brestove u daljini. Izraz lica mu je izgledao kao uklesan u
mermeru, ali Lazar je znao da ispod njega, u dubini, vri bes.
Župan je bio poznat kao plahovit i prek čovek, vremenom je
uspeo da nauči da se obuzdava, mada ne baš u svakoj prilici.
„Jesam li ti rekao da poimence znam svakog čoveka koji
je ovde ostavio kosti?", upita župan iznenada. „Vidim ih
ponekad... u snovima... kako stoje postrojeni, poput jedne
vojske... i kako me gledaju... zure u mene ugaslim očima...
optužujući me."
Vetar stade da zavija još jače, hladnoća da bridi grizući
kožu na licu i rukama; negde u planini, vukovi stadoše da
dozivaju jedan drugog. Talas nelagode zastruji Lazarevom
kičmom, ali nije to bila hladnoća, već neka zla slutnja.
„Moji ljudi nisu pali zalud", županov glas je bio leden
poput vetra koji je duvao niz klisuru. „Hoću da vratiš ono
što mi pripada."
„А kako?", upita Lazar. „Da ih vaskrsnem iz mrtvih?",
procedio je kroz promrzle usne.
„Ne", odmahnu župan glavom, „Želim da im se pridružiš."
Županovi ljudi se sagoše i stadoše da prebiraju po snegu.
Lazar i njegovi ljudi su ih samo zbunjeno gledali. Nikola
8 6 DEJAN STOJILJKOVIĆ
Altomanović otkorači blago u stranu i povika na jednog od
svojih Ijudi:
„Radoše, brzo... nož... NOŽ!"
Lazar je namah shvatio šta se dešava, ali bilo je kasno.
Župan je na njega nasrnuo hitro i okretno poput planinskog
vuka.
Oštri blesak zapara mrtvu belinu sveta i Lazar oseti udarac
u grudi, zatetura se, koračajući unazad, dok je rukama
posezao ka rani iz koje je liptala krv. Altomanovićevi ljudi
tada nasrnuše naoružani mačevima koje su iskopali iz snega.
Goloruki vlastelini u Lazarevoj pratnji isprečiše se ispred
njih braneći gospodara svojim telima. Pod prvim udarcima
padoše gospodin Mihajlo Davidović i vojvoda Žarko Marešić.
Lazar se sruši u sneg, velika belina ga primi u sebe nežno
poput matere. Oko njega, svet se kovitlao u besu i krvi...
„Mrtav je!' čuo je nekoga kako viče. „Bežimo!"
„Nije mrtvo, pseto!", urlao je Altomanović. „Dokrajčite ga!"
Sledeće što je Lazar video bio je veliki crni at koji obara
dvojicu Altomanovićevih ljudi. Konj se propinje dok veliki
župan pokušava da dohvati dizgine. Neko podignu kneza i
prebaci ga preko konja. Lazar tad vide da je konjanik niko
drugi do njegov mladi štitonoša. Još jedan sev oštrice i dečakovo
lice bi posečeno. On jetko jauknu i konj pod njime se
prope zanevši župana malo u stranu... Paž nanovo žestoko
obode svog mrkova i, držeći čvrsto kajase drugog konja, u
galopu jurnu niz snegom pokriveni kolski put.
Dok ga je neumoljiva sila nosila kroz smetove, Lazar je,
povijen preko svog konja, koga je ranjeni paž vodio na povocu,
video svet utonuo u smrznuto mrtvilo. Vidi bregove,
gorostasne i visoke poput belih tvrđava, vidi stoletne šume,
Duge noći i crne zastave 8 7
odrede crnih stražara na ulazu u klisuru, vidi Despotovicu,
ledenu zmiju koja vijuga kroz dolinu...
Negde na vrhu brda, nedaleko od puta, čini mu se da vidi
dve devojke. Obe su obučene u providne haljine, obe stoje
bose u snegu, zure u njega, lepe su poput anđela, njihova lica
kao da je naslikao neki vešti ikonopisac.
Lazar posegnu rukom ispod dolame i oseti toplotu krvi
na prstima.
Sve se prosenjuje oko njega, tone u belinu, sve se gubi,
ostaje samo Božjom rukom iscrtana krivulja neba na čijim
krajevima sazreva dan.

Drugi deo
ĐAVOLJI SANOVNIK

Ко ne veruje u đavola,
već mu pripada.
Borislav Pekić

...Noć Slave,
raskošnija od hiljadu Meseca!
Onda nam anđeli i otkrovenja dolaze
milošću Gospodnjom!
Kuran, 97. sura

Demon mrmlja u srcu smrtnika.
emir Murat
u pismu Ali Begu, 1386. godine

1.
PADIŠAH MURAT VIDI ZLATNI SJAJ IZNAD SEBE.
To mesečev srp blista i njiše se na nebu poput klatna.
Raste i biva sve veći, a onda se otkida od neba i pada kao
uveo list. Tone u grudi usnulog pretka, utapa se i nestaje u
njima kao u modrom okeanu na čijem dnu kuca živo srce.
I odmah potom, iz tog srca, iz bola, sa dna, kroz grudi, izrasta
veliko drvo pružajući svoje grane, čudovišne pipke što
sežu na svaku stranu sveta, ka istoku i zapadu, severu i jugu,
zasenjujući sunce, prekrivajući planine...
Taurus, Atlas, Kaukasus, Balkan...
Vreme više ne postoji na nebu lišenom zvezda, ali drvo
raste i dalje, cepajući kamen, i on krvari...
Tigar, Eufrat, Nil i Dunav... rajske reke teku iz tih rana.
Na njima, njišu se bokovi lađa, jarboli i jedra krhka poput
nade mornara. U podnožju planina, ka nebu sežu kule tvrdih
gradova, na njima zastave crvene i crne, na njihovim zidinama
sjaj čelika i proročke reči uklesane u kamen. Najveći od
njih stoji gordo u luci ispred koje more šibaju hladni vetrovi,
krstolika znamenja na njegovim oštrim kulama, a iznad njih
grane drveta gde se vetar izvija naviše...
Murat prepoznaje to mesto.
Bizant.
Konstantinopolj.
Carigrad.
Dijamant između dva safira. Na prstenu od čistog zlata.
Poseže za tim prstenom, ali u trenutku kada je hteo da ga
namakne na svoj prst, dva safira na njemu oživeše i postaše
vatrene oči velike zveri... To je zver kakvu nikad nije video
u svojim zemljama. Ona ne pohodi pustinje i ne vreba na
suvim karavanskim putevima. Ta zver ima krljušt poput
zmije i krila slepog miša, dugačak, oštar rep svijen u klupko,
i dah od živog plamena...
On podiže ruke da se zaštiti od jare koja ga žeže i od
pogleda zveri koji ga tera u ludilo. Čuje sebe kako vrišti. Tada
čitav svet oko njega počinje da se kruni i raspada, sve dok ne
ostadoše ta dva draga kamena, dva oka u tami.
„Oče... Gospodaru..."
Drhtavi glas u mraku ga je dozivao.
„Vidim... vidim te."
Ničega nije bilo u tom crnilu sem tih očiju i sjaja užarenog
žezla koje je neko držao u ruci.
Zakoračio je napred, osetio lepljivi dodir bola na dlanu.
Podigao je ruku.
U njoj je bio komad usijanog železa.
Emir Murat Hudavendigar izroni iz sna kao iz hladne vode.
Has-oda, lična odaja u kojoj je spavao, odisala je mirom
prolećne noći, nikakav zvuk ga nije remetio. On dozva ičoglana,
jednog od paževa na porti, i mladi dečak se u trenu obre
u prostoriji.
Duge noći i crne zastave 9 3
„Pozovi mi Edhema", reče mu posežući za posudom sa
vodom. „Želim da razgovaram sa njim."
Dečak izađe i Murat uzdahnu duboko. Otpi dobar gutljaj
vode i obrisa usne.
Opet je sanjao. Isti onaj san za koji kažu da je sanjao
njegov otac Orhan. San u kome je Alah, njegovom dedi,
velikom Osmanu Gaziju, preko anđela poručio da će biti
nagrađen i da će i on i deca njegove dece biti visoko poštovani.
I da će, u godinama koje dolaze, kada njegova porodica
postane slavna i velika a njegovi potomci budu nepobedivi
prinčevi pred kojima drhte svi neprijatelji, proročanstvo
konačno biti ispunjeno.
Pri takvoj pomisli, Murat bi uvek zadrhtao. Da li je zaista
došlo vreme da se osmanski barjak zaviori na bedemima
Konstantinopolja? I da li je on taj koji tamo treba da
ga popne? Zar je moguće da je Alah baš njemu poverio taj
zadatak, najteži od svih, i tu čast, najveću koja se jednom
smrtniku može ukazati?
Ali on je želeo više, njegov pogled sezao je dalje od Bosfora
i njegovih debelih zidina. Zato je svoju prestonicu preselio
ovde, u Jedrene, gde je na obalama Tundže podigao sebi
palatu i ukrasio je velikim, lepim vrtovima. Želeo je parče
Evrope, pre nego što krene u sveobuhvatni pohod na nju.
Želeo je da oseti pod nogama tlo starog sveta, da udiše isti
onaj vazduh koji je disao Aleksandar i pije istu onu vodu
koju je pio Dušan Silni.
Želeo je da upozna Evropu pre nego što joj stavi handžar
pod grlo.
Pre nego što on i njegova deca pokore zemlje starog sveta
i sažmu ih vatrom, čelikom i rečju Prorokovom.
Ali jedno ga je brinulo.
9 4 DEJAN STOJILJKOVIĆ
San koji je sanjao.
Bio je maltene isti kao san koji su sanjali njegovi preci.
Ali ne baš u svim pojedinostima. Ponekad, taj san nije bio
anđeosko predskazanje velike slave i moći, ponekad, taj san
nije bio spev živih boja u kome miljenici Muhamedovi pokoravaju
nevernike, robe njihovu decu i uzimaju njihove žene
svilenih prepona i njihove gradove od zlata i mermera...
Ponekad, taj san je bio košmar.
Jer u njemu je bila zver.
Ogromna, plamenom okružena, zastrašujuća zver.
I on, koji se čitavog života bojao samo Alaha, sada se
bojao Zveri.
I više od toga... bojao se njenih očiju.
Jer te oči, ta dva purpurna zla sunca u mraku, pripadala
su nekom drugom.
Nekom poznatom.
Edhem, ćutljivi derviš kose crne poput gavranovog krila,
stupi u odaju. Ruke su mu bile sklopljene na grudima oko
debele knjige debelih kožnih korica. Bio je to jedan od starih
sanovnika, tabirnama. Želeo je da, kao i uvek, svom emiru
protumači snove jer zora samo što nije, a to je vreme kada
se ljudima javljaju anđeli.
„Zvao si me, gospodaru", reče.
„Možeš li da učiniš nešto za mene Edheme?", upita ga
Murat glasom u kom je bilo nekog slabo prikrivenog napora.
„Šta gospodar želi?"
„Želim... želim...", ponavljao je emir jednu te istu reč kao
mantru. „Želim da prestanem da sanjam."

KRIVULJA PLANINSKOG LANCA JE POPUT SABLJE DIMISKIJE
koja preseca nebo. Iznad golih vrhova promiču tamni oblaci,
tromi saputnici na putu kroz tuđinske zemlje. Već je dva
dana otkako je iza njih ostala Priština, mesto gde stoluje i
vlada gospodin Vuk Branković. Taj deo puta bio je lak, ono
što sledi je već nešto sasvim drugo. Nisu se zadržavali na
padalištima, usputnim stanicama, niti svraćali u drumske
krčme. Niko u njima nije video ništa drugo do tri trgovca
na putu za istok, i to je bilo dobro. Danju su promicali
pored sebarskih naseobina, gde žive ljudi čija srca su suva kao
polja izmučena žegom i čiji životi su proticali u obrađivanju
zemlje, gajenju stoke, povremenom ratovanju za gospodare.
Noću im je društvo pravio mesec, zlatan i okrugao, kao
novčić na oku preminulog.
Zora je bila umotana u izmaglicu kada su stigli do raskršća
u šumi. Konji su zastali kao ukopani i nisu hteli dalje. Prvi
se oglasio Obilić.
„Rekao sam ti za ovu kljusad, Kosančiću... Vidiš da
nemaju snage. Neće nas izneti do Prilepa."
2.
9 6 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Nije to do konja", prošaputao je vojvoda.
„I koliko ste ih uopšte platili tamo u Kruševcu?", bio je
uporan Obilić. „Mogu da se kladim da..."
„Umukni, Miloše", prekida ga Toplica grubo.
Obilić zaneme. Ali ne zbog Topličinog prekora. Na mestu
gde su se u šumi sekla dva puta sada je stajala neka prilika.
Nije mogao da oceni da li se radi o čoveku ili ženi. Prilika
je bila vitka i visoka, poput vrbe, ali je odisala nekom čudnom
snagom.
„Konji su stali jer ne žele da uđu u vilinsko kolo", reče
Kosančić.
„Ne žele da uđu u šta?", iščuđivao se Miloš.
Kosančić potera svog konja ka raskršću, ostali krenuše za
njim. Kada su se približili dovoljno, Obilić vide da je prilika
što stoji nasred puta veoma lepa devojka duge crne kose.
Ipak, bilo je nečeg otuđenog u toj lepoti, nečeg hladnog,
neljudskog.
Ona podiže ruku u znak pozdrava i Kosančić učini isto.
„Zdrav da si, Zmaju od Radana", glas joj je bio mek poput
šumskog povetarca.
„Uvek je lepo videti te, sestro."
„Baš se pitam...", promrmlja Obilić i naceri se. „Šta takva
lepojka radi sama usred šume?"
Devojka ga pogleda. Izraz na njenom licu nije odavao
nikakva osećanja.
„Sigurno ne čekam tebe, kopile."
„Šta? Kako se usuđuješ..."
„Toplica ti je rekao da umukneš, Miloše", reče Kosančić,
a onda se obrati devojci. „Ovo raskršće pripada tebi, sestro?"
„Da."
„Želiš li da ti platimo prelazak preko njega?"
Duge noći i crne zastave 9 7
„Mogao bi, Zmaju", reče ona i pokaza na Obilića. „Evo,
dajte mi njegov jezik. Mogu njime da nahranim vukove."
„То uopšte nije visoka cena", složi se Toplica.
„U stvari...", devojka je nakrivila glavu a Obilić se blago
naježio kada je video kako neprirodno ona to čini. „Tvoja
posestrima želi da ti prenesem jednu poruku."
„Naisa?"
„Da. Gospodarica ti poručuje da sin Orhanov zna za vaš
pohod. Videla je njegove crne ljude, i njihovog vođu... čoveka
zlatne kose. Oni traže isto što i vi. I dobro su naoštrili
sekire. Oni ispod crnih zastava nose svoja crna srca."
„Crni ljudi? Crne zastave? Crna srca?", zbunjeno će Miloš.
„Šta budali ova skitnica?"
Devojka ga ponovo pogleda. Miloš zaneme, ovoga puta
doslovce. Probao je da govori ali reči nisu izlazile, osetio je
kao da ga je neko nevidljivim rukama stegao za vrat. Već sledećeg
trena gotovo da je zakrkljao pokušavajući da dođe do
daha. Mahinalno je posegao za okovratnikom svoje tunike,
gotovo je pokidavši prstima, a onda se srušio sa konja. Cela
šuma oko njega uskovitlala se, nebo iznad nje postade tamni
svod koji se spušta ka njemu, a daha nigde. Samo strahovit
bol u grudima...
„Sestro", začu Miloš glas, ali nije mogao da razazna da li
je Topličin ili Kosančićev. „Pusti ga."
Bol prestade. Crnilo neba odskoči iznad krošanja, vazduh
preplavi njegove grudi i Obilić ponovo poče da diše. Bio je
na kolenima, šakama oslonjen na blatnjavu zemlju. Svaki
udisaj je bio kao ubod noža.
„U Pirlaponu je trgovac", nastavi devojka kao da se nije
ništa desilo. „Tvoj stari poznanik, Zmaju. Idriz Malkačoglu
je često svraćao kod njega. U Serdiki je Ali Pašina vojska
9 8 DEJAN STOJILJKOVIĆ
očiju uprtih ka granici. U Brusi je sin Orhanov. On sanja,
Kosančiću... Svaku noć sanja."
„Šta sanja, sestro?"
Devojka zaćuta za tren, pogleda levo i desno niz put, kao
da sluti da šuma može čuti ono što će da izgovori.
„Оn sanja zmajeve, Kosančiću. Svaku noć sanja zmajeve."

SULEJMAN ŠAH RODI ERTUGRULA, ERTUGRUL RODI OSMANA,
Osman rodi Orhana, Orhan rodi Murata...
Murat rodi Jakuba, Bajazita i Savdžija.
Savdži.
Najmlađi princ.
Bio je jak, hrabar, postojan u veri. I bio je željan slave...
Ramadana 774. godine posle Hidžre*, dok je Murat opsedao
gradove po Anadoliji, došla je vest da je Savdži poharao
carsku riznicu i novac iskoristio da podigne sopstvenu
vojsku. Naivni dečak. Šta je mislio? Da će se vojnici držati
zakletve kupljene šakom akči? Čega se plašio? Svoje braće?
O, da, ni Bajazit ni Jakub ne haju mnogo za želje svog mlađeg
brata. Ako one postanu prevelike, jednog dana, možda
će ih skratiti zamahom sablje. Ali zar on sam, Murat, nije
godinama živeo u slepoj pokornosti bratu Sulejmanu? Zar
nije gorko tugovao kad je ovaj poginuo? Zar nije bio časni
sluga svome bratu? Svome emiru.
* Mart 1373. po hrišćanskom kalendaru.
3.
1 0 0 DEJAN STOJILJKOVIĆ
Šta je želeo Savdži, taj dečak? Carstvo? Svoje carstvo?
Ono se ne osvaja ni novcem, ni ognjem, ni mačem. Njega
dariva Alah onima koje odabere. Savdži je trebalo to da zna.
Podigao je pobunu u evropskom delu carstva, ubrzo mu se
pridružio još jedan neobuzdani deran - Andronik Paleolog,
sin romejskog cara Jovana V. I Savdžijev ljubavnik.
Murat je reagovao munjevito. Razbio je pobunjenu vojsku
kod grada Pikridua, nedaleko od Konstantinopolja, onda
je pozvao vojnike da mu se pokore u zamenu za oproštaj i
više od polovine njih je napustilo Savdžija. Ovaj je uspeo da
utekne, ali ne zadugo, uhvatili su ga na jesen u Didimotici.
Mahnit od besa, naredio je da ga oslepe. Slušao je Savdžijeve
krike kako se razležu kamenim odajama tvrđave dok su
mu užarenim železom vadili oči. Slušao je njegova preklinjanja
i njegove kletve. Begler-beg koji je izvršio kaznu, učinio
je to tako grubo da se odmah videlo kako princ neće dugo
poživeti nakon ovog sakaćenja.
Posetio je sina poslednji put jedne studene noći u njegovoj
ćeliji. Savdži je osovljen na vlažni kamen šaputao svoje
poslednje molitve, onda se okrenuo ka njemu i uputio mu
mrtvi pogled iz modrih jama koje su nekada bile oči.
Tada mu je rekao:
„Vidim te, oče."
Sutradan ujutru, naredio da se Savdži poseče.
Čin milosrda ili osvete? Nikad to nije uspeo da dokuči.
Bes ga nije napuštao, goreo je u njemu poput vatre iz
džehenema. Naredio je Jovanu Paleologu da kazni svog sina
isto kao što je on učinio sa svojim. Ovaj je odbio da ubije
Andronika.
Na kraju je bio primoran da ga ipak oslepi, ali su to lukavi
Romeji učinili sipajući mu vrelo sirće u oči, tako da ni ta
Duge noći i crne zastave 1 0 1
kazna nije sprovedena u celosti. Andronik je ostao poluslep,
ali živ.
Jedino on, Murat, imao je u sebi snage da do kraja sprovede
u delo Njegovu volju. I znao je da će zbog toga biti
nagrađen, isto kao što je znao da će zbog toga patiti. Nije
bilo na njemu da se dvoumi. Preostalo mu je da osluškuje šta
mu Alah šapuće na uvo. Da izvršava ono što mu se naređuje.
Baš kao što je nekad bez pogovora slušao svog starijeg brata.
A Evropa...
Ta tuđa zemlja je otrovala Savdžijevu dušu. Disao je Aleksandrov
vazduh, pio vodu Dušana Silnog, hodao opoganjenim
putevima nevernika.
Evropa mu je uzela sina.
I zato Evropa mora da gori. Svaki grad, svaki zaselak, svaki
most i svaka reka... Goreće tako jako i tako blistavo da će i
sam Alah sa neba videti plamen.
„Kakve su vesti iz Lazareve zemlje?", upita emir Murat
derviša Edhema koji je sedeo preko puta njega. Bilo je već
svanulo i njih dvojica su sedeli na jastucima u bašti ispred
has-ode i pušili hašiš iz nargile.
„Glasnici kažu da knez gradi tvrde gradove. I da oprema
vojsku... kažu da..."
„Ne pitam te to, Edheme. Ima li vesti od Idriza Malkačoglua
i njegove braće? Ti si mi lično savetovao da ga pošaljem
da pohara taj manastir."
Edhem nakratko zaćuta, odloži nargilu koju je do tad pušio.
„Idriz je mrtav."
„Zar?", upita emir značajno, ali bez ikakvog osećanja u glasu.
„Uhvatili su ga Lazarevi ljudi... Bilo ih je stotinu... možda
i više..."
1 0 2 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Zaista?", začudi se Murat. „Ја sam čuo da je bio samo
jedan."
„Laži... kaurske laži, gospodaru."
„Nisu mi ih preneli kauri, već nekolicina preživelih iz
odreda. Jedan od njih, znaš ga... jednooki Jakub... sad će ga
zvati i jednoruki Jakub... ispričao mi je kako ih je za tili čas
posekao jedan jedini kaurski vitez."
„Тај pas... nevernik... na njegovom posedu se nalazio
manastir Svetog Vida, uhvatio je naše ljude na prevaru..."
„Тај pas ima ime, Edheme. I naši ratnici ga izgovaraju sa
strahom", prekide ga Murat, zatim povuče dim iz nargile i slegnu
ramenima. „А kako i ne bi... Nakon što ga je uhvatio, nesrećnog
Idriza je živog spalio na lomači u manastirskoj porti."
„Kauri nemaju poštovanja, nemaju časti... i te priče o..."
„Zmajevima?"
Edhem zaćuta na tren. Zurio je zbunjeno u svog emira.
„Da, znam te priče...", potvrdi Murat. „А znam i za proročanstvo.
Ono koje kaže kako će velikog Lava od Azije ubiti
zmaj kada bude zakoračio na tlo Evrope."
„То... to nisu...", mucao je Edhem.
„Znam, Edheme, evo me u Evropi. I još sam živ."
„Onda znaš i za drugo proročanstvo, gospodaru, ono
koje kaže da će se zidine velikog grada srušiti kada se na njih
popne Muhamedov ratnik sa crnom zastavom."
„Таkо je, dobri moj dervišu", reče emir i ustade. „Аli pre
nego što se to desi..."
Pogledao je u pravcu severa, kroz otvoren prozor sa kog
su se videli obrisi obzorja u daljini.
„... želim Lazareve zemlje."
KIŠA SE SPUSTILA SA NEBA KAO VOJSKA КОЈА ŽELI DA POKORI
svet. Oluja je opsedala planinske vrhove, munje su bile njena
bojna koplja. Negde između Lepenca i Skoplja tri viteza
su zastala da konače na jednom padalištu. To su bila mesta
gde bi karavani i putnici „pali" da prenoće, tu su se mogli
nahraniti i potkovati konji, urediti tovar i dobiti obrok sa
vatre. Toplica je primetio da je neposredno pre njih svratio i
jedan karavan iz Dubrovnika, pa je otišao da porazgovara sa
njegovim kramarima i ponosnicima ne bi li im uz pristojnu
cenu dozvolili da im se pridruže. Srećom, starešina karavana
bio je Srbin i Toplica je lako postigao pogodbu. Čovek se
zvao Prodan i nije imao jedno oko. Ipak, i sa onim koje mu
je ostalo, video je da novi članovi njegovog karavana nisu
obični trgovci.
„Šta nosite u Prilep?", upitao ih je dok im je nudio da
sednu sa njim kraj vatre.
„Uobičajene stvari", reče Kosančić. „Med, rezane i nerezane
svite, malo srebra... vino..."
1 0 4 DEJAN STOJILJKOVIĆ
„Vino?", kramar upitno podiže obrve. Čelo iznad tog
jednog oka se nabora.
Kosančić shvati suštinu njegovog pitanja, pa se okrenu ka
Obiliću koji je stajao kod jednog od konja i gledao mu kopito
prednje desne noge.
„Miloše, donesi mešinu s vinom."
Obilić im priđe i dodade mešinu Ivanu koji je ponudi
jednookom kramaru. Dok je ovaj potezao jedan dobar, dug
gutljaj, Kosaničić reče:
„Biće duga noć na padalištu."
„Noći su uvek duge na ovim od Boga zaboravljenim putevima",
reče jednooki Prodan pružajući mešinu jednom od
svojih ljudi, ponosniku kome je bio odsečen nos. Kosančić
ovlaš odmeri tog momka. Izgleda da je Prodan u svoju službu
primao ljude koji posla ne bi mogli da nađu ni na jednom
drugom mestu. Lopove, prevarante, nekadašnje vojnike...
u slučaju ovog momka i silovatelje. To je možda donosilo
sa sobom određenu opasnost, ali je s druge strane mogao da
računa na njihovu odanost. Njegovi ljudi teško da su imali
kuda drugde da odu, on im je bio i otac i majka, a njegov
karavan kuća u večitom pokretu.
„Pričao mi je jednom jedan hodočasnik", započe Prodan,
„kаkо je upravo ovde, na ovom putu, video hordu todoraca."
„Todoraca?", upita Obilić.
,,Da. Od njihovog galopa mu je potekla krv na uši. Poštedeli
su ga samo zato što je imao Hristov beleg na sebi."
„Todorci?", ponovi Obilić nepoverljivo. „Nije valjda da
veruješ u te stvari?"
„То nije stvar vere, mladi gospodaru", tvrdo će Prodan
zalivajući svoje reči sa još vina. „Vera nema ništa s tim. Ne
moraš verovati u planinskog vuka da bi te rastrgao i živog
Duge noći i crne zastave 1 0 5
pojeo. Video sam razne stvari na drumovima... I voleo bih
da mogu da verujem ili ne verujem u njih. Ali one su tu. I ne
pitaju te da li se moliš Perunu, Hristu ili Muhamedu. Uzeće
ti dušu isto onako lako kao što ti mogu iskopati oko..."
„Hoćeš da kažeš da...", Obilić je sa nevericom zurio u
Prodanov povez preko levog oka.
„Ма, ne", nasmeši se ovaj i potapša ga po ramenu. „Оkо
sam ostavio negde u Černomenu. Odneli su ga talasi Marice...
Zajedno sa mnogo mojih saboraca. Noć je bila kišovita
i tamna, baš kao ova, ali sam jasno mogao da vidim da je
reka crvena od krvi."
Teške kišne kapi su ujednačeno dobovale po vrhu nadstrešnice
od grube tkanine, vetar je zavijao negde iznad planinskih
vrhova. Iza obrisa brda u daljini, munje su se smenjivale
u oštrim sevovima. Kosančić je, ruke položene na
mač, trudeći se da to Prodanu ne zapadne za oko, odmeravao
njegove ljude. Na to ga je potaklo to što je Obilića oslovio sa
mladi gospodaru. Prodan je bio pronicljiv čovek, i Kosančić je
zato morao da vidi sa koliko ljudi raspolaže i koliko su dobri.
Ono što je primetio nije ga nateralo da se mnogo zabrine, ali
će svejedno noćas Toplica i on spavati sa jednim otvorenim
okom. Verovatno će to isto učiniti i Prodan. Za Obilića neće
biti brige, on se već dobro nalio vinom.
„Jeste li bili dosad u Prilepu?", upita Prodan.
„Ne", slaga Toplica.
„Onda budite spremni na ono što ćete tamo zateći."
„Na šta tačno misliš, prijatelju?"
„Mladi kralj Marko više i nije tako mlad... Niti je njegova
zemlja stvarno njegova. Od cele oblasti ostao mu je Prilep i
malo poseda oko njega. Ostalo su razgrabili pohlepni plemići.
U samom gradu vladaju razbojnici podeljeni na kolegijume.
1 0 6 DEJAN STOJILJKOVIĆ
Marko gotovo i da ne silazi iz svoje kule. Nije ga briga... Dok
plaća danak Osmanlijama i daje pomoćnu vojsku za njihove
pohode, ostavljaju ga na miru."
„I to mi je baš neki mir", reće Obilić.
„Pošto ste trgovci, trebalo bi da znate da će vam tamošnji
kapetani tražiti da i vi njima platite postotak, baš kao što
Marko plaća Muratu."
„О, da... platićemo im..." cerekao se Obilić. „U čeliku."
„Ne budali, Miloše", prekori ga Toplica. „Koji je kolegijum
najjači?"
„Porfirionova banda. Taj prokleti Grk ima u rukama ceo
grad. Ostali rade za njega. Dobro podmićuje Markove ljude
i oni ga ne diraju."
„Zar je moguće da je Marko dozvolio da mu razbojnik
preuzme ceo grad?"
„Kralja odavno ne zanimaju ni grad, ni ljudi, niti bilo šta
pod kapom nebeskom. Zida sa svojim bratom Andrijašem
zadužbine... manastire i crkve... I čeka da mu dođe sudnji
čas. Da ga Gospod pozove k sebi jer je jamačno svoj posao
na ovome svetu završio."
„Turaka nema?", upita Kosančić.
„Samo u prolazu. Pravednog emira i njegove vezire sada
više zanimaju Lazareve zemlje... i sve ono što leži iza njih."
Kosančić klimnu glavom, otpi malo vina i ustade. Toplica
krenu za njim dok je Obilić ostao u živom razgovoru sa
ponosnicima kraj vatre. Vojvode stadoše kod jednog velikog
hrasta čija je ogromna krošnja bila dobar zaklon od kiše.
„Porfirion", reče Topica namičući svoj ogratač na ramena
kako bi ublažio hladnoću. „Sin Urana i Geje."
„Gigant...", nastavi Kosančić. „Hteo je da baci ostrvo Del
na bogove... i ugrabi Heru. Herakle ga je ubio strelom. Misliš
da ćeš ti to moći, Toplice? Tvoja strela je uvek smrtonosna."
Duge noći i crne zastave 1 0 7
„Nadajmo se da do toga ne mora doći."
Kosančić se okrenu da osmotri Miloša koji je sa mešinom
vina u ruci razmetljivo nešto pripovedao ljudima okupljenim
oko vatre, a onda pomirljivo reče:
„Nadajmo se... nadajmo."

Grešni Lazar.
Lazar nišči.
Lazar nedostojni.
Lazar zemlja.
Lazar trava.
Lazar zlotravnik.
Greh moj je preda mnom neprekidno,
Legnuvši na odar, pomeri svoj grob, misli na to.
Strah i trepet otrgnuće me od grehova mojih.
Bože, prosti grešnoga Lazara dušicu.
Prosti Gospode, prosti Vladiko...
UVEK JE BILA ISTA MOLITVA.
Nije se usuđivao da traži ništa drugo od Gospoda osim
oproštaja.
Sve ostalo je već imao.
Titulu, posed, vojsku, zlato u riznici... Mnogo zlata.
Jedino oprost nije uspeo da osvoji mačem ili otkupi dukatima.
Zato je njega iskao od Tvorca. Ali On je ćutao. Prošle su
5.
Duge noći i crne zastave 1 0 9
godine kako mu se Gospod ne obraća. I baš u tim godinama
on je proširio svoj posed, izgradio svoje utvrde, napunio
svoje riznice... Svoje kćeri poudavao za bogate i jake ljude,
gledao svoje sinove, Stefana i Vuka, kako rastu i kako se u
njima zameće klica gospodstva i slave koja će tek doći.
Zar su to plodovi Gospodnjeg ćutanja?
Zar je rešio da ga nagradi izobiljem tek onda kada mu je
okrenuo leđa?
Tek onda... kada mu je uzeo dete?
Ako je tako, onda je surov, taj njegov Bog. Ako je tako,
onda vera nije ništa drugo do trgovina.
Ako je tako, koliko će ga koštati oprost? I kada kucne čas,
koliko će morati da plati?
Da li će cena biti preskupa?
Njegova glava?
Ili još gore...
Glava njegovog deteta?
Nije želeo da misli o tome. Ali dok je skrušeno klečao u
pridvornoj kapeli kruševačkog dvora, knez Lazar nije mogao
da se ne pita ko je bio neznani gost u bašti, pred Dobrovojevim
grobom te noći. I da li je zaista bilo nekoga? Možda se
to njegov ostareli um igra sa njim? Možda je sve jednostavno
sanjao? Na kraju krajeva, sluge su ga pronašle u bašti kako
leži bez svesti mokar od kiše. Kneginja je rekla da je imao
groznicu i da je cele noći nakon toga buncao. Ujutru se probudio
u postelji natopljenoj znojem. Malo čega se sećao.
Možda je jednostavno ostareo. Možda vreme uzima ono
što mu pripada. Viđao je razne ljude, i uboge i učene, i
sirote i ugledne, kako u starosti podetinje ili pomahnitaju.
Kako pobudale i posenile, postanu senke onih ljudi koji su
nekada bili. Ima skoro šezdeset godina. To nije previše, ali
je sasvim dovoljno.
1 1 0 DEJAN STOJILJICOVIĆ
Dovoljno da se vide stvari koje ne postoje i čuju glasovi
kojih nema.
Nije prestajao da šapuće molitve dugo. Sve dok bol u kolenima
osovljenim na hladni mermer nije postao neizdržljiv.
Ustao je i prekrstio se. Zurio preda se, u ikonu proroka Amona,
u sliku Svetih Ratnika do nje. Pogledom dodirivao oštrinu
njihovih mačeva, vrhove kopalja, obode purpurnih plašteva...
Izašao je iz crkve, ponovo se prekrstio i krenuo ka trpezariji.
Dugačak hodnik bio je neobično prazan. Nijedan sluga
niti dvorjanin nije prolazio njime. Kada je stigao do polovine
hodnika, nešto ga je nateralo da zastane.
Ta neobična tišina.
Ni glasa iz dvorišta, ni zvuka iz daljine. Kao da je bio u
grobnici. Okrenuo se tada i pogledao niz hodnik, u pravcu
iz kog je došao.
Pri samom vrhu, nedaleko od ulaza u pridvoricu, stajao
je dečak.
Nije imao više od pet godina. Nosio je jednostavno skrojenu
svitu, strukiranu u pojasu lepim kožnim kaišom. Na grudima
te odežde bio je izvezen veliki, beli lav. U ruci je držao
igračku. Drvenog konjića koji je umesto nogu imao točkove
i iz čije je brnjice umesto povoca visio dugački kanap.
Lazar zadrhta.
A onda sasvim nenadano, niz njegove utrnule usne skliznu
jedna reč: „Dobrovoj?"
6.
ROMEJSKI PlRLAPON STOJI TAMO GDE JE I NEKAD BIO, NA
kamenom uzvišenju severno od podgrađa, gde se vide kule
u kojima samuje mladi kraljević Marko, prvi u nasleđu za
presto na koji više niko nikada neće sesti. Opasan sa nekoliko
pojaseva kamenih bedema, iza koga su beli dvor i gde je ka
nebu sezala visoka citadela, izgledao je i dalje moćno, kao
nekad kada ga je Dušan Silni nazvao velikoslavnim gradom
i u njemu podigao jedan od carskih konaka. Ali dani slave
kuće Mrnjavčevića odavno su prošli, čitavo svoje kraljevstvo
Marko je mogao da stavi na dlan, zajedno sa ovom tvrđavom
i ono malo dostojanstva što su mu Osmanlije ostavile
nakon što je postao njihov vazal. Sa litice na kojoj je posađen,
Prilep je delovao više kao samotna tamnica nego kao stono
mesto jednog vladara. Otac i sin, Vukašin i Marko, u njemu
su sagradili manastir posvećen Svetim arhanđelima, a onda
je mlađi, zanavek obeležen stigmom poraza na Marici, iz
senke svog oca istupio u tamni osmanlijski vilajet koji se
nadvijao nad Evropom poput ogromnog olujnog oblaka.
1 1 2 DEJAN STOJILJICOVIĆ
On nije imao nikakve prilike da se bori, njegova vladavina
završila se pre nego što je počela, njegovo vojevanje bilo je
unapred osuđeno na propast, susedi su mu poput lešinara
oteli gotovo sve oblasti, ostao mu je samo taj mali posed oko
grada, kraljevstvo za kralja koji to nikad nije ni bio...
Meštani podgrađa ponekad su mogli da vide svog gospodara
kako šeta iza grudobrana, istog onog sa koga je posle
bitke na Belasici nesrećni Samuilo video svoju oslepljenu
vojsku i užasnut tim prizorom ubrzo nakon toga umro. I
kralj im se činio dalek poput oblaka na nebu, i nestvaran
poput lica na ikoni. Bili su prepušteni surovim gospodarima
podgrađa i njihovim naprasitim slugama i činilo im se da
je mir koji je Marko kupio podvivši glavu pred agarenskim
zelenim stegovima samo kratak predah između dve oluje.
Karavan na čelu sa jednookim Prodanom ujahao je u
Prilep tačno u podne. Tri viteza, obučena u proste trgovačke
haljine, rastali su se sa Prodanom ispred pijace i pošli da
potraže mesto za odmor i prenoćište. Blizu severnog zida,
baš na mestu sa kog se odlično videla gorostasna Markova
kula, nalazila se gostionica koja je nudila i smeštaj za konje.
Njen vlasnik, debeljuškasti Romej dugačkih ruku i prosede
kose, ponudio im je pristojnu cenu za tri noćenja i hranu.
Kosančić mu je dao dukat da ga uputi na trgovine u kojima
bi mogli prodati robu koju su doneli iz Kruševca.
Pošto su konje oslobodili tovara i smestili ih u konjušnicu
uz gostionu, otišli su da obeduju. Prostorija u kojoj se jelo
bila je velika, sa visokom tavanicom na dve vode, pod je bio
zemljani a u čelu je bilo ognjište gde su virile verige na kojima
se u bakraču kuvala čorba.
„Momak!", pozva Toplica sedajući na dugačku drvenu
klupu sa naslonom, postavljenu uz masivni sto od hrastovine.
Duge noći i crne zastave 1 1 3
Dečak koji je posluživao u krčmi priđe im i ponizno upita:
„Šta žele gospoda?"
„Hleb i vino", reče Toplica kroz uzdah pun umora. „I
malo onog što ti ključa na ognjištu."
Obed je bio dobar, oštro vardarsko vino kršteno hladnom
vodom iz zdenca, vreli pšenični hleb i masna teleća čorba.
Osim njih je u gostionici bilo još samo nekoliko gostiju, velika
prostorija je zbog toga izgledala gotovo prazno. Obilić je
naručio novi vrč vina i njega im je donela devojčica, očigledno
krčmareva kći. Nije joj moglo biti više od desetak godina,
imala je dugu zlatnu kosu i lice posuto pegama. Obilić ju je
pomazio po kosi i darivao sa nekoliko novčića.
Dok su ispijali vino, spolja se začu galama. To nije bilo
neobično za bučne, trgovačke gradove kakav je bio Prilep, pa
niko od vitezova nije pridavao mnogo pažnje glasovima koji
su dopirali kroz vrata. Tren potom, kroz njih prođe krčmar,
lica unezverenog i zacrvenelog, mašući dugačkim rukama,
kao da pokušava da pliva u nabujaloj reci. Za njim su ušla
dva čoveka odenuta u jednostavne gradske odežde koje su u
struku stezali kožni pojasevi za kojima su bili zadenuti dugi
vojnički noževi. Obojici su glave bile obrijane, oko vrata
su nosili potpuno istovetne ogrlice, na prstima desne ruke
prstenje od grubog metala. Bili su to snažni ljudi, visoki kao
planine, sa mišicima koje su izvirivale ispod kratkih rukava
tunike, sa iscrtanim znamenjima pripadnosti na vratu, tik
ispod desnog uva.
Jedan od njih zgrabi krčmara i tresnu ga o zid. Drugi mu
priđe i udari ga pesnicom u lice. Krčmar posegnu šakom da
zaustavi krv koja je jurnula iz posekotine na gornjoj usni i
u istom trenu oseti oštrinu sečiva koje mu je bilo stavljeno
pod grlo.
1 1 4 DEJAN STOJILJICOVIĆ
Obilić položi dlan na rukohvat noža koji je nosio ispod
ogrtača. Kosančić ga prekorno pogleda. Miloš se namršti i
prihvati drvenu čašu sa vinom da bi otpio dug gutljaj.
Govorili su mu prvo nešto na grčkom, onda na latinskom,
krčmar je samo uplašeno odmahivao glavom. Kosančić je
razumeo sve što su kazali, Obilić je uspeo da razazna samo
psovke. Nije trajalo dugo, jedan od ljudi je brzo izašao, drugi
je ostao da krčmaru saopšti poslednju pretnju a onda se i on
zaputio napolje.
Kada se sve završilo, krčmar je ostao prikovan za zid.
Ruku oklembešenih uz telo, očiju uprtih negde preda se. Krv
mu se slivala niz bradu i kapala na belu košulju. Njegova kći
pritrča i obgrli ga oko struka. On samo bespomoćno položi
šaku desne ruke na njeno teme.
„Sad bar znamo ko je glavni u gradu", reče Toplica.
„Psi", prezrivo frknu Obilić. „Povadio bih im grkljane i
bacio ih svinjama."
„Obuzdaj se, vojvodo", mirno će Kosančić. „Nismo zbog
toga ovde. Neka Porfirion vodi grad kako je njemu volja."
„Ništa ti ne smeta što tlači obične ljude?"
„Ne budi naivan, Miloše. Nemaš krila anđela da njima obgrliš
ceo svet. Uvek će biti tlačitelja i tlačenih. Na tebi je samo da
shvatiš da ne možeš povodom toga mnogo promeniti."
„Dobro, onda", reče Obilić i ustade od stola. „Mogu bar
da se napijem. Ali ne u ovoj rupi. Ima li ovaj grad neko mesto
gde čovek može da pije dobro vino i zakotrlja kocku?"
„Idi do glavnog trga", pokaza Toplica glavom. „Videćeš
gostionu odmah pored grnčarske radnje. Tamo ćeš naći
dovoljno ološa željnog da ti uzme pare."
Obilić ga pogleda, brada mu zadrhta na tren, ali u sebi
nađe snage da se uzdrži. Ljutito se okrenu i izađe iz krčme
praćen pogledima svojih saputnika.
Duge noći i crne zastave 1 1 5
„Mnogo je besa u njemu", reče Toplica dolivajući vino
sebi i svom pobratimu.
„Uskoro ćemo mu naći nekog da u njega zabije sečivo",
zamišljeno promrmlja Kosančić ispijajući vino.
„То će ga sigurno malo smiriti."

JEDNOG DANA ULU TURK - VELIKI TURČIN - USNI ČUDAN SAN.
U tom snu on vide zlatni luk i tri srebrne strele.
Jedan kraj luka dodirivao je izlazak sunca, a drugi zalazak,
dok strele lebdeše u noći. Kada se probudio, Ulu Turk ispriča
Oguz-kaganu šta je usnio i reče mu: „О, kagane moj... neka
Plavetno Nebo podari rodu tvome zemlju koje me udostoji
u ovom snu."
Pre mnogo godina, emir Murat je zatražio da mu se protumači
ova legenda.
Mnogi mudri ljudi dali su svoje tumačenje, govorili su o
Gok Tengriju - Plavom Nebu koje je štitilo pretke pre nego
što je Muhamed obznanio reči Alahove. Govorili su da Nebo
daruje carstvo i postavlja vladare, da je on sam postao emir
voljom večnoga Neba. Govorili su o velikoj mudrosti jedinog
Boga i drvetu koje raste iz grudi usnulih predaka.
„Luk je emir. Tri srele su njegovi sinovi. Oni će pokoriti
obećane zemlje", rekao je jedan od derviša.
Murat im je onda ispričao jedan svoj san:
Duge noći i crne zastave 1 1 7
„Na svojoj pesnici videh sokola razmahanih krila kako
grabi pticu. S neba videh grom kako se sručuje na kuću.
Videh gust crni dim kako se spušta na logor i pobesnele
vukove kako cepaju šatore. Videh sneg i kišu kako padaju.
Svih deset prstiju obli mi krv..."
„Crni dim o kojem govoriš je uspeh", reče Elvedin, poznati
derviš i naučenjak iz Burse, čije prisustvo na dvoru je tražio
lično emir. „Soko je Alah sam. Pobesneli vukovi su tvoji
veziri. Sneg i kiša su tvoja vojska. Šator su zemlje kaurske."
„А krv? Krv na mojim prstima?"
„Ја ću ti reći, gospodaru", oglasio se tada sasvim nenadano
Ahmet Burhanedin. On je bio dogmatičar, jedan od
najumnijih ljudi u carstvu.
„Та krv na tvojim prstima... To je tvoja zla kob."
„Моја zla kob?"
„Gluposti!", pobuni se Elvedin. „То je krv nevernika. To
Alah poručuje..."
„Umukni, dervišu!", prekide ga Murat grubo.
„Oni ti kazuju odgovore koje želiš da čuješ", reče Ahmet
Burhanedin i to zaprepasti sve ostale. Niko nije smeo ni da
pomisli da tako besedi sa sultanom.
„Zaista?", u emirovom glasu bilo je suzdržane srdžbe.
„Аkо je tako, hoćeš li mi ti reći pravi odgovor, Ahmete?"
„Nije potrebno, gospodaru... Odgovor možeš lako naći
ako sam sebe zapitaš jedno."
„А šta to, Ahmete?"
„Gde ti je treća strela?"
U odaji je tada nastala tišina. Niko se nije usudio da progovori
ni reč. Emir je samo ustao i izašao u pratnji robova.
Ahmet Burhanedin je do kraja tog meseca prognan iz
carstva.
1 1 8 DEJAN STOJILJICOVIĆ
Nakon njega, iz carstva se morao iseliti gramatičar Mula
Džemaladin iz Askeraja, kao i čuveni matematičar Mahmut.
Njihovim stopama morali su krenuti i neki pesnici i filozofi.
Od tad emira Murata bio je glas da ne voli učene ljude, a znao
je i da mu se krišom podsmevaju zbog toga što je nepismen.
Ali nije mario za to, bio je rođen za ratnika, a kaurske zemlje
se ne osvajaju perom i divitom.
Jedan od retkih učenih ljudi koga je zadržao uza se bio je
zagonetni derviš Edhem iz Burse. Njemu znanje nije služilo
da se razmeće, ono je bilo živo i sultan je mnogo puta u to
imao prilike da se uveri. Edhem je njegove snove tumačio
razumljivo i tačno, imao je odgovor na svaku pojedinost,
davao korisne savete, upućivao u ispravnom smeru. Uvek je
sa sobom nosio taj sanovnik za koji je tvrdio da ga je dobio
od učitelja, nikad nije objasnio odakle mu ta knjiga zaista,
ko ju je napisao i ko je u stvari taj njegov tajanstveni učitelj.
Sultan je voleo da sedi na minderluku i priča sa dervišem.
Edhemov glas je bio mek i smirujući, u sebi je imao neznatnu
crtu istočnjačkog naglaska, sličnog onom koji je krasio
plemenite ljude iz gradova. Edhem je imao razumevanja za
njegovu naprasitu narav, nije mu protivrečio ali ni podilazio,
u svakoj stvari znao je da pronađe skrivenu Alahovu poruku.
Nije voleo kaure, nazivao ih je varvarima i šejtanima, reči bi
mu postale gorljive i otrovne kada bi neko pomenuo hrišćanske
zemlje i njihove prinčeve. Tada bi držao besede o džihadu
i gazi, svetom ratu protiv nevernika, o hiljadugodišnjem raju
na zemlji koji će potom doći.
I najvažnije od svega... nikad nije pominjao treću strelu.
„Та stvar koju tražimo... uzeta iz manastira. Zašto je
Lazar toliko želi?", upita Murat derviša.
Duge noći i crne zastave 1 1 9
„То nije obična stvar, gospodaru. Ta stvar je suština. Ne
samo za kaure, već i sve ostale."
„I za nas? Decu Muhamedovu?"
„Da. I za nas, gospodaru."
„Каkо je onda Lazar dozvolio sebi da je tako lako izgubi?"
„Svi je mi ponekad izgubimo, gospodaru..."
„Mnogo si mi zagonetan danas, Edheme. Šta bi to moglo
da bude toliko važno kaurskom knezu? Zlato? Biserje? Možda
neka stara ikona?"
„Ne, ništa od toga..."
„Ра šta je to onda izgubio Lazar, dobri moj Edheme?"
Derviš uze iz zdele ispred sebe jednu urmu i zamišljeno
je zagrize. Zatim je odloži dopola pojedenu nazad i pogleda
u sultana.
„Nije Lazar izgubio ni srebro u rudnicima, ni zlato u
riznici... niti bilo kakvo ovozemaljsko blago", reče. A onda
zamišljeno dodade: „Lazar je izgubio svoju veru."
8.
RADNJA KOJU JE TRAŽIO NALAZILA SE DUBOKO U SPLETU ULICA
na istočnom delu Prilepskog podgrada, odmah ispod visoke
stražarske kule. Bilo je to neupadljivo mesto i nepažljivom
čoveku bi sigurno promaklo. Iznad jednostavnih drvenih
vrata koja su visila na zarđalim metalnim šarkama bio je u
kamenu uklesan natpis:
SA-PHA-RA
Kosančič je prvo zakucao, a onda, kada se nije začuo nikakav
odgovor, gurnuo vrata i zakoračio unutra. U polumraku
prostorije osećao se oštar zadah nečeg trulog. Zraci svetlosti
koji su dopirali sa prozora i rupa u tavanici sekli su vazduh
prepun prašine. Na zidovima levo i desno bile su stalaže
krcate čudnom robom. U jednoj od posuda, tegli od mutnog
stakla, Kosančić prepoznade glavu velike zmije. Iz njenih
razjapljenih usta virili su redovi oštrih zuba. Njene oči kao da
su bile žive, zurile su u njega svojim okamenjenim pogledom.
Duge noći i crne zastave 1 2 1
„Dobro mi došao, Zmaju od Radana", začu se glas škripav
poput zarđalih šarki na ulaznim vratima.
„Bolje te našao", odgovori vojvoda.
Nizak, poguren čovek istupi iz mraka. Bio je odeven u
crno, oko vrata je nosio srebrni lanac na kome je visio neobičan
privezak. Glava mu je bila obla i glatka poput jajeta, usne
tanke i skupljene, nos kukast, a uši pomalo zašiljene. Šake
je trljao jednu o drugu, nesvesnim, mahinalnim pokretima,
kao da hoće da naoštri duge nokte koji su njegove prste činili
sličnijim kandžama.
„Šta te ponovo donosi ovde?", upita trgovac.
„Posao, Farise. Trgovina."
„Opet si krenuo u lov na agarenske glave? To je opasan
posao", reče Faris i zavrte glavom. „I opet bi da trampiš zlato
za krv? To je opasna trgovina."
„Ovoga puta tražim nešto drugo."
„I misliš da ti ubogi Faris može pomoći?"
„Ti znaš da dobro plaćam."
„О, znam... znam, Zmaju od Radana", trgovac se obliznu
tako sladostrasno da se palacanje jezika između tankih linija
usana smuči Kosančiću.
„О čemu se radi?"
„Blago iz manastira Svetog Vida. Braća Malkačoglu su
ga poharala nedavno. Nešto od toga završilo je na ulicama
Prilepa."
„Manastirske drangulije", prosikta Faris sa gađenjem.
„Neka stara ikona, možda? Ili zlatno kandilo?"
„Ne."
„Onda knjiga? Ti si Zmaju poznat kao neko ko voli da
čita apokrifna dela. Imam ovde neke stvari koje te mogu
zanimati. Knjige starostavne... knjige zabranjene..."
1 2 2 DEJAN STOJILJICOVIĆ
Trgovac priđe stalaži na zidu koja je bila krcata knjigama.
Izvuče jednu sa samog vrha i pruži je Kosančiću. Vojvoda
je prihvati i pogleda korice. Zlatni ukras bio je utisnut na
njima, svedena slika andela, sa krilima i oreolom. Slova su
bila latinska, pisalo je:
CORPUS AREOPAGITICUM
„Dionisije Areopagit?"
„Koliko se sećam, to mu nije bilo pravo ime", reče Faris i
položi izduženi kažiprst na donju usnu.
„Ne treba mi knjiga o anđelima", odmahnu Kosančić
rukom i vrati mu manuskript.
„Та knjiga i nije za tebe."
„Nego za koga?"
„Za tvog gospodara. Kneza Lazara."
Kosančić je zbunjeno gledao u trgovca koji je ravnodušno
uzvraćao pogled, trljajući neprestano ruke savijene ispod grudi.
„Šta će Lazaru knjiga o nebeskoj hijerarhiji?", upita vojvoda.
„Ne brini", trgovčev jezik ponovo zapalaca, usne se iskriviše
u nakazni osmejak. „Znaćeš kad mu je budeš predao.
Reci mu da je to skromni dar i prenesi mu moje pozdrave."
„Ti poznaješ Lazara?"
„Poznavao sam i njegovog oca... i jednog i drugog."
„Farise, ne igraj igre sa mnom", procedi Kosančić sa blagim
besom u glasu.
„То... blago...", nehajno uzvrati trgovac. „Моrа da ga
Lazar silno želi kada je poslao svoj najbolji mač da ga nađe?
Reci mi o čemu se tačno radi?"
„Srebrni kivot, sa gravurom dvoglavog orla."
„Šta se nalazi u njemu?"
Duge noći i crne zastave 1 2 3
„То te se ne tiče."
Faris slegnu ramenima.
„Meni nije nuđeno ništa slično. Ali ako je bilo ko doneo
ono što tražiš u Prilepu, ja ću to saznati. Akindžije i razbojnici
često donose plen u grad da bi ga prodali ili trampili... Ovde
živi nekoliko preprodavaca koji su se lepo obogatili trgujući
otetim blagom. I svi su laki na jeziku."
„Raspitaćeš se kod njih?"
Faris se okrenu i pođe u pravcu mraka iz kog je došao.
„Dođi sutra, Zmaju od Radana", trgovčev škripavi glas
odjekivao je prostorijom. „I donesi mi kesu dobro napunjenu
zlatnicima. Tada ću ti reći gde se nalazi to što ište tvoj
gospodar."
Kosančić je zurio u njegova leđa dok je odlazio iz prostorije,
činilo mu se kao da se stapa sa mrakom. Pogledao
je u knjigu koju je držao u ruci, zatim u teglu sa zmijinom
glavom. Staklaste oči su i dalje piljile u njega. Vilica reptila
puna žutih, igličastih zuba bila je zatvorena.

KNEZ LAZAR SE RODIO 1329. GODINE U PRILEPCU, UTVRĐENOM
gradu koji je zajedno sa Prizrencem štitio bogate rudnike
Novog Brda i naselja oko njih. Pedeset i sedam leta je prošlo
od tada i Lazar se slabo seća vremena provedenog na vlasteoskom
imanju Hrebeljanovića. Njegove uspomene više
su vezane za Nemanjićki dvor, gde je njegov otac Pribac
Hrebeljanović obavljao poverljive poslove logoteta a zatim i
Dušanovog peharnika. Bila je to skromna služba, i nije nosila
sa sobom onoliko časti i ugleda kako je to na prvi pogled
izgledalo. Logotet jeste bio čovek u službi jednog cara, jeste
živeo na dvoru, pio najbolje vino i nosio najskuplje svite...
Ali i pored svega, njegova zvučna romejska titula bila je nešto
lažno. On je i dalje bio samo bolje odeveni i bolje vaspitani
sluga. Pa iako je na poveljama izdavanim od strane Stefana
Dušana, voljom božjom blagovernog i hristoljubivog cara
Srbljem i Grkom, često stajao potpis Pribez Logofeto, Lazar,
koji je još kao dečak bio blažen preimućstvom da odrasta na
dvoru, znao je da želi mnogo više i da mora da ide mnogo
dalje od svog skromnog i poslušnog oca.
9.
Duge noći i crne zastave 1 2 5
Ipak, baš za Dušanove vladavine desilo se nešto nebično.
Jednog od svojih logoteta, koji je dobio monaško ime Joanikije,
car je postavio za arhiepiskopa. Ako se jedan sluga može
božjom milošću i carskom voljom uspeti na presto srpske
crkve, zašto onda i jedan drugi sluga ne može poželeti mač,
zlatni pojas i veliki posed da njime vlada?
Pribac Hrebeljanović je do kraja života ostao logotet, ili,
kako su ga češće nazivali - Veliki sluga.
Veliki.
Sluga.
Njegov sin ga je kao ugledni dvorjanin zamenio na sličnom
mestu. Dušan ga je uzeo za stavioca.
Nikada neću biti sluga. Nikom. Biću gospodar ili me neće biti.
Sa tom mišlju krenuo je Lazarev uspon pošto ga je Uroš,
nesigurni i vladanju nevični Dušanov naslednik, otpustio
sa dvora. Sa dvora na kome je odrastao, na kome je verno
služio Dušanu i koji se izmetnuo u leglo zavera i spletkarenja.
Znao je da Uroš, za koga se uveliko pričalo da je mlad
smislom, uprkos tome što je izdanak jedne svetorodne loze,
neće dugo potrajati. Baš kao što je znao da će pohlepne,
slatkorečive velmože razvući njegovu zemlju kao što čopor
vukova razgrabi komad mesa. Ali to ga nije sprečilo da i on
sebi prigrabi parče. I to veliko.
Je li to bila izdaja?
Da li se na taj način odrekao vernosti Nemanjićima? Pogazio
zakletvu datu pred budnim okom Hristovim? Odrekao
onog dela sebe koji je na dvoru poput dobrog mača bio iskovan
od časti i pokornosti?
Zašto je to učinio?
Zato što nije hteo da bude sluga.
Zato što je hteo da bude veliki.
1 2 6 DEJAN STOJILJIKOVIĆ
Kako su godine prolazile, to ga je sve više proganjalo. I
mučilo ga jače i bolnije nakon što su Mrnjavčevići zarobili
Uroša na Kosovu 1369, i otkad je mučenik umro onog zlokobnog
decembra 1371. Baš u vreme kada su Altomanović
i njegovi psi pokušali da ubiju njega, Stefana Lazara, kneza
Srbljem u Podunavlju, u mećavi podno Rudnika.
Upravo zbog svega toga prepustio je kraljevsku titulu
Tvrtku iako je na nju imao pravo jer mu je žena Milica bila
od Nemanjića. Iako je lako mogao da prigrabi krunu. I da je
odbrani čelikom.
Nekako je uvek znao da ta izdaja neće proći nekažnjeno,
i da će neko, dobri Bog možda, ili demon iz adskih dubina,
doći da naplati dug.
Ispostavilo se - ni jedan, ni drugi, već agarenski princ i
njegova vojska iz dalekih pustinjskih zemalja.
Oluja se približavala i Lazar je mogao da je vidi sa prozora
svoje odaje u Kruševcu. Dok je stajao tako zagledan u
daljine, imao je utisak da se nebo spušta niz obzorje i kosine
planinskih venaca, kao da i ono hoće da povede neki svoj rat.
Kneginja je sedela u drvenoj stolici iza njega i čitala knjigu
Žitije i ispovest Asenete i kako je uze Prekrasni Josif za ženu.
Lazar joj se obrati gledajući i dalje kroz prozor.
„Video sam ga... juče."
Kneginja podiže glavu sa ukoričenog manuskripta.
„Koga?"
„Našeg sina."
„Ne razumem."
„Video sam ga, Milice...", knežev glas je blago podrhtavao.
„Video sam Dobrovoja. Stajao je na ulazu u pridvoricu.
Nosio je isti onaj kavad što si mu ti sašila... onaj sa izvezenim
lavom."
Duge noći i crne zastave 1 2 7
Milica ustade i priđe mu. Blago položi dlan na njegovo rame.
„Dobrovoj je mrtav, Lazare. Sedi sa desne strane Gospoda.
Čeka na nas. Ne brini... ne muči sebe. Bio si u groznici...
pričinilo ti se."
„А šta ako nije?", bio je uporan knez. „Šta ako je to zaista
bio on?"
„Аkо si i video nešto... to se samo nečiste sile igraju sa
tobom. To te Nečastivi iskušava."
„Nečastivi?", upita Lazar i okrenu se da svoju suprugu
pogleda u oči. „Ili onaj koga sam izdao?"
„Оnај koga si izdao?"
Lazar se nasmeši, osmehom punim tužne bespomoćnosti,
i kratko prozbori:
„Bog."
10.
MILOŠU OBILIĆU SE ČINILO DA MU JE GLAVA TEŠKA POPUT
kovačkog nakovnja. I svaki zvuk u gostionici - zemljani krčag
koji uz tresak pada na sto, glasan smeh vojnika za stolom
pored, lavež pasa pred ulazom... - odjekivao mu je bolno u
ušima kao da neko čekićem udara po tom istom nakovnju.
Njegovoj glavi.
Prvo je otišao do mesta na koje ga je uputio Toplica. Bacao
kocke sa ljudima koji su zaudarali na svinjsku mast i konjsku
balegu. Tu je ostavio trideset perpera i popio krčag vina.
Onda se spustio niz ulicu. Neki mudrijaši takmičili su se
u bacanju nožem. Padale su velike opklade na one koji su
najvičniji. Tamo je povratio trideset perpera koje je izgubio
na kockama. I dobio još trideset. Popio još krčag vina. Jedan
od gubitnika mu je nešto zamerao, morao je da mu pokaže
šta sve zna sa nožem sem bacanja. Dvojica Srba iz Užica su
mu se pridružila i odvela ga na trbušni ples. Gledao je do
zore neku persijsku lepoticu kako se uvija poput zmije, dok
joj odblesci vatre šaraju gole grudi. Dao joj je svih šezdeset
Duge noći i crne zastave 1 2 9
perpera koje je imao. Popio još vina. Dvojicu Užičana ostavio
je da spavaju ispod stola u krčmi i krenuo nazad, na počinak.
Nije više imao ni prebijenog perpera.
Kosančič i Toplica sedeli su za stolom i gostili se pečenjem.
„Izgleda da si se lepo proveo noćas?", upita ga Toplica, a
reči su mu odjekivale.
„Može i tako da se kaže", sa mukom je mrmljao Obilić.
„Jesi li imao sreće na kocki?"
„Ne baš."
„Ovdašnje varalice stave drugu kocku na dlan i sakriju
je palcem. Onda je prilikom bacanja zamene. Trebalo je da
obratiš pažnju na to."
„Da sam znao da to rade...", sricao je Obilić s mukom
reči. „Odsekao bih im obe ruke."
„А, ne... To ne možeš, Milošu. Zapamti... Ti si običan
trgovac. Nevičan borbi."
„Probali su da me opljačkaju u jednoj uličici... Da... to
sam zaboravio...", reče i zaroni glavu u šake. „Probali su da
me opljačkaju u jednoj uličici..."
„Šta se desilo?", upita Kosančić.
„Setio sam se da ipak nisam trgovac."
„Koliko ih je bilo?", upita Kosančić.
„Trojica."
„Da li je bar neko ostao živ?"
„Ne znam", vrteo je Obilić glavom. „Bio je mrak."
Galama u krčmi namah prestade. Dva snažna čoveka bila
su na ulazu i pogledom tražili nekog u odaji.
„Braćo moja...", poče Toplica. „Nadajmo se da ova dvojica
ne traže pijanog trgovca koji je posekao trojicu njihovih
drugova i otišao na zaslužen počinak."
1 3 0 DEJAN STOJILJICOVIĆ
„То su ona dvojica od juče", reče Kosančič. „Nisu ovde
zbog nas.u
Krčmar se pojavio i doslovno kleknuo pred pridošlicama.
Nisu mnogo obraćali pažnju na njegovo preklinjanje. Jedan
ga je udario nogom u stomak dok ga je drugi zgrabio za kosu
i isukao nož.
„Nisi platio tribut za prošlu sedmicu", reče čovek sa
nožem. „Upozorili smo te."
„Recite Porfirionu da sačeka još koji dan", preklinjao je
krčmar. „Platiću dvostruko!"
„Ne", bio je jasan čovek sa nožem. „Znaš pravila. Ako
nemaš da platiš u zlatu..."
Čovek pogleda iza krčmarevih ramena gde je stajala
njegova kći.
„...plaćaš u krvi."
On zaobiđe krčmara i priđe detetu. Malo plavokoso stvorenje
gledalo je u njega bez reči. On je dograbi za ruku i dete
stade da vrišti. Niko od gostiju u krčmi nije se ni pomerio,
niko nije rekao ni reč.
Čovek sa nožem podiže dete u visinu svog ramena držeći ga
za zglob leve šake, kao kasapin koji namerava da odere jagnje.
„Kaži joj da ne vrišti toliko...", obrati se krčmaru hladno.
„Odseći ću joj samo jedan prst."
„Pusti dete."
Čovek se trže na ove reči. Nije ih izgovorio ubogi krčmar
čiju se kćer spremao da osakati, kao ni pratilac koga je
kapetan Porfirion poslao zajedno sa njim u krčmu da naplate
dug. Nije ih izgovorio niko od gostiju levo i desno od njega.
Izgovorio ih je trgovac u jeftinoj odeždi tamne boje koji je
sa još dvojicom istih takvih ljudi sedeo za stolom pravo, pri
dnu odaje, kraj zagašenog ognjišta. Trgovac nije ostao samo
Duge noći i crne zastave 1 3 1
na rečima, nego je i ustao, što čovek sa nožem očigledno
shvati kao nepojmljivu drskost. Kratko su se gledali u oči, a
onda trgovac ponovi svoj zahtev, ovoga puta na latinskom.
„Pusti... dete."
Čovek sa nožem se nasmeši. Onda pokaza svom pratiocu
da ode do stola za kojim je bio trgovac.
Sve se desilo brzo. Čovek obrijane glave prišao je Milošu,
isukao nož, ali se već sledećeg trenutka srušio kada mu je
ovaj razbio vrč sa vinom o glavu. Miloš je odbacio komad
grnčarije koji mu je ostao u rukama i krenuo ka čoveku koji
je držao devojčicu. Kada mu je prišao, ovaj je pustio ruku
devojčice i zamahnuo ka njemu. Obilić je to spremno dočekao,
izbegao udarac, sačekao da napadač izgubi ravnotežu,
a onda ga dograbio, izvrnuo mu ruku, malo se nagnuo i
pritisnuo celim telom. Čovekova ruka puče kao suva grana
i on pade na kolena urlajući. U Miloševoj šaci ostade dugi,
dobro naoštreni nož od dobrog čelika.
,,Ti si mrtav čovek!", vrištao je prvi napadač koji je razbijene
glave ležao na zemlji kraj stola. „Porfirion će ti izvaditi
creva i daće ti ih za večeru!"
„Oprosti... ne čujem te dobro", reče Miloš i dograbi čoveka
sa slomljenom rukom za uvo.
Ovaj bolno zastenja kada ga Miloš privuče ka sebi, a onda
se to stenjanje pretvori u prodoran vrisak kad mu Obilić
jednim potezom noža odreza uvo.
„Evo ti", reče Obilić i baci uvo u krilo čoveku koji je ležao
na zemlji. „Ponesi ovo svom gospodaru i poruči da ću i njemu
učiniti isto ako se bude pojavio ovde."
Čovek ustade i pritrča svom drugu, podiže ga i zajedno
odgegaše iz krčme.
1 3 2 DEJAN STOJILJIKOVIĆ
Obilić se vrati za sto.
Pogleda u Toplicu, zatim u Kosančića.
„Šta ste se smrkli vas dvojica?", upita. „Hajde... dajte vina
da popijemo. Prošla me glavobolja."

11.
ASAD-BEGU JE TOGA DANA NA DVORU UKAZANA NAROČITA
čast. Sedeo je na minderluku u bašti u sultanovim ličnim
odajama, a sa njim su bila oba princa. Način na koji su bili
odeveni emirovi sinovi govorio je o njihovim različitim ličnostima.
Jakub je na dvor svog oca došao u gradskoj odeći,
besprekorno ali skromno obučen. Na glavi je nosio turban od
jednostavnog belog platna iz Germijana, a kaftan i prsluk su
mu bili crvene boje. S druge strane, Bajazit je bio u vojničkoj
odori, naoružan sabljom i nožem.
Sultan se pojavio u pratnji derviša Edhema, koji je sledio
gospodara u stopu i ništa nije govorio. Bajazitu se nije mnogo
dopadao taj zagonetni crnomanjasti čovek i zato je odmah
rekao ocu:
„Još uvek sa sobom vodiš ovog sihirbaza?"
„Edhem nije nikakav čarobnjak ili veštac...", smireno mu
odgovori emir sedajući preko puta njih, „...već uman čovek
koji zaslužuje tvoje poštovanje."
„Poštovanje!", frknu Bajazit. „Kada bude zabio sablju u
nečiji trbuh, zaslužiće moje poštovanje... makar je zabio u
svoj sopstveni."
1 3 4 DEJAN STOJILJIKOVIĆ
„Oprosti mom sinu na vojničkoj neotesanosti, Edheme",
obrati se Murat dervišu. „Оn je grub čovek. Suviše vremena
provodi sa svojim ljudima, a premalo na dvoru..."
Edhem htede nešto da kaže ali se predomisli kada se suoči
sa Bajazitovim prodornim pogledom.
„Zarad krvi koju su prosuli ti moji grubi i neotesani ljudi
ti možeš na dvoru gostiti svoje umne ljude..."
„Bajazite, mislim da...", oglasi se Jakub.
„Niko te ništa nije pitao, brate!"
„Obuzdaj se", reče Murat smireno. „Mnogo je besa u tebi."
„Zašto si nas zvao?"
Murat uzdahnu. Voleo je svog sina, i voleo je njegovu
vatrenu narav, ali mu se nikad nije dopadalo to što nije znao
da je obuzda. Bio je previše gord i previše brz, njegov Bajazit.
To je imalo svoj učinak na bojnom polju, sav taj bes i ta
neukroćena snaga, zbog nje je i dobio nadimak Jilderim -
Munjeviti Ali u vremenima mira, sve to je postajalo breme,
Bajazitu kao da je bilo potrebno dati u pravilnim razmacima
po parče rata, parče klanja, parče pljačke, kako bi demoni
koje nosi u sebi izašli napoije, kako bi bes iz njega iščileo.
Činilo mu se da bi tako srdit i neobuzdan inače mogao da
zapali sva carstva sveta samo da bi ih gledao kako gore.
„Krećemo u pohod na Rumeliju", reče Murat.
„Mi već jesmo u Rumeliji, oče."
„Ne, nismo, sine. Evropa je mnogo više od Bugarske,
Makedonije ili Romejskih zemalja."
„Ti želiš Evropu, dakle?", upita Jakub.
„Da, Jakube. Želim da vas dvojica, zajedno, jednog dana
budete prinčevi Beča i gospodari Mletaka. A da bi se to desilo...
moramo prvo uzeti Lazareve zemlje."
„То neće biti toliko teško", reče Bajazit.
Duge noći i crne zastave 1 3 5
„Zašto si toliko siguran?"
„Ра nisu se do sada baš preterano pokazali na bojnom polju,
zar ne? Satrli smo ih kod Černomena. Ono što je preostalo
jeste nekolicina oblasnih gospodara koji se međusobno mrze.
Možda Lazar jeste najjači među njima, ali nama nije dorastao."
„Ne bih tek tako potcenjivao Lazara i njegove vazale",
oglasi se opet Jakub.
„То je zato što si kukavica, brate", podrugliivo se nasmeši
Bajazit.
„Šta si rekao!?"
„Tišina, vas dvojica!", prekide ih Murat. „Sazvao sam
vas da vam kažem kako je Ali-paša već kod Serdike sa deset
hiljada ljudi."
„Šta?", bio je iznenađen Bajazit. „Počeo si pohod, a nama
nisi rekao ništa o tome?"
„Sad vam govorim."
„Zar tu čast da prvi udari na Lazara nije trebalo da dobije
neko od tvojih sinova? A ne Ali-paša."
„Zaboravljaš se, Bajazite... Ali-paša je veliki vezir, a ne
neki sandžak-beg. Ne brini, ostaviće ti dovoljno kaura da ih
ti i tvoji vojnici posečete."
„Аli će zato svu slavu prigrabiti za sebe."
„Tebi je do toga, sine? Do slave?"
„А do čega drugog mu je ikad bilo?", upita Jakub.
Murat pokaza na Asad-bega koji je sve vreme ćutke sedeo
pored Bajazita. Beg je bio neobično mlad čovek, na pragu
svoje tridesete, imao je dugu crnu kosu šišanu u paž i urednu
bradu koja mu je uokvirivala pune, mesnate usne. Izgledom
je više podsećao na Romeja nego na Osmanliju. Opet, bio je
potomak jedne od najuglednijih Turkomanskih porodica i
kao takav veoma cenjen i na dvoru i među vojskovođama.
1 3 6 D E J A N STOJILJIKOVIĆ
„Šaljem Asad-bega sutra ujutru u Ali-pašin tabor. Biće mu
savetnik. Asade, objasni mojim sinovima kako nameravamo
napasti Lazareve zemlje."
„Ali-paša će se iz Bugarske prebaciti u Srbiju dolinom
Nišave", poče Asad-beg. „Prvo na udaru mu je neznatno
utvrđenje u Arvuniju... taj grad Romeji zovu Pirgos, a Srbi
Pirot. Posada u njemu nije velika, možda tri stotine ljudi."
„Šta će nam uopšte taj gradić?", pitao je Bajazit.
„Оn će biti odlična polazišna tačka za dalji napad. Kada
ga uzmemo, tu ćemo napraviti svoj glavni tabor. Sultan će
nam se zatim pridružiti sa glavninom vojske, i tada ćemo
krenuti uzvodno do Niša. To je jako utvrđenje, kažu da je
veći i bogatiji grad od Kruševca, neki ga nazivaju Lazarevom
riznicom, a drugi ključem Lazarevih zemalja. Srbi misle da
je neosvojiv. Uverićemo ih u suprotno."
„Ti si se ono beše već sreo sa Srbima, Asade?", upita ga
Bajazit.
„Jesam."
„Аkо me pamćenje ne vara, to se baš nije završilo dobro
po tebe?"
„Ne", reče Asad tvrdo. „Nije."
„Ne mari, ne mari", smeškao se Bajazit dok ga je tapšao
po ramenu. „Аkо nisi mogao da im dođeš glave sabljom ...
ubićeš ih savetima..."
„Bajazite...", sultan je već gubio strpljenje. „Pošto već
nemaš ništa pametno da kažeš, onda začepi gubicu."
Mada nevoljno, Bajazit posluša svoga oca.
„Kratak je put kojim tečemo, deco moja...", reče emir
zamišljeno. „Naše vreme je prah, krv i voda... Naši životi
bezvredni. Naša dela... neznatna, ako ne služe volji Alahovoj.
Naša snaga... ne postoji ako nam ne dolazi od Boga samog.
Upamtite to."
Duge noći i crne zastave 1 3 7
Murat tada ustade sa minderluka, njegovi sinovi i Asad-
-beg učiniše isto. On klimnu glavom i njih trojica krenuše
ka izlazu iz bašte.
„Bajazite, sačekaj", reče emir.
Princ zastade. Murat ga dobro osmotri, njegov pronicljiv
pogled Bajazit je osećao kao dodir vrelog ulja. Znao je kakvo
pitanje sledi.
„Opet si pio vino?"
„Nisam!", odvrati ovaj uvređeno. „Veziri i čauši me opet
olajavaju?"
„Veziri...", nasmeja se emir gorko. „Uvek je nego drugi
kriv, zar ne?"
„Šta želiš od mene, oče?"
„Da se ponašaš dostojno jednom princu", pritajeni gnev
osećao se u sultanovom glasu. „Želim da budeš dostojan carstva
koje ću ti jednog dana ostaviti. A da bi ga bio dostojan,
moraš živeti kao istinski musliman. Moraš poštovati pravila."
„Pravila...", promrmlja Bjazit. „Na ovoj poganoj zemlji?
Kakvi smo mi to muslimani, oče? Dok hodamo Rumelijom
i osećamo da ima nečeg nečastivog u njoj, nečeg što neće
zauzdati ni plamen ni železo?"
„А čime si ti to odlučio zauzdati nečastivog, sine? Vinom
i kurvama?"
Bajazit raširi ruke i slegnu ramenima.
„Toliko sam neverničkih glava skinuo sa ramena... valjda
će mi Alah progledati kroz prste."
„Hoće li, sine?"
„Sam si rekao, oče. Naše vreme je... prah, krv i voda",
nehajno odmahnu rukom princ i krenu stazom niz baštu, u
pravcu velike kapije. Zatim zastade nakratko i, ne osvrćući
se, reče:
„А ponekad i vino."
12.
SEDELI SU ZA STOLOM U KRČMI I PILI VINO. OBILIĆ JE GRICKAO
masline iz drvene zdele pred sobom, Toplica je nabadao
komade ovčjeg sira nožem.
Kosančić je bio nadnet nad knjigom koju mu je dao trgovac.
Bio je to čudan poklon. I znao je da ga knez neće prihvatiti.
Ako mu je i preda, narediće da se knjiga spali. U velikoj
biblioteci kneževskog dvora u Kruševcu nije bilo mesta za
dela koja su se smatrala apokrifnim, a delo Atinjanina koga je
u hrišćanstvo preobratio govor apostola Pavla na Areopagu
bilo je upravo to. Niko pre i posle Dionisija nije tako detaljno
i bez okolišanja prikazao anđele Gospodnje kao što je on to
učinio u delu svoje knjige koji se zove Nebeska jerarhija. Oni
su opisani kao bliži Bogu od ljudi i zbog toga anđeli posreduju
između Svevišnjeg i čovečanstva. Kosančić je znao samo
nekoliko ljudi iz crkve koji su uopšte pročitali ovu knjigu,
i svima je bila mrska. Jer, smatrala je crkva, a njeni velikodostojnici
to stalno isticali, prost narod, pa i plemstvo, nije
trebalo da se sablažnjava Dionisijevim vizijama anđeoskog
Duge noći i crne zastave 1 3 9
poretka, niti njihovom suštinom. Ako su anđeli bili posrednici
izmedu Boga i ljudi, onda je crkva stajala negde posredi.
Jer, ko zna šta bi sve anđeli mogli došapnuti čoveku, bio on
sebar u polju ili velmoža na dobrom konju. Zato je crkva
želela da glasnici Gospodnji šapuću samo njoj na uvo, i da
ona nakon toga taj šapat neukom svetu rastumači onako
kako je to najbolje za nju, svet i Boga na nebesima. Kosančić
je znao da ta tumačenja nikad nisu otišla dalje od hiljadu puta
izrečenih mudrosti iz Bibiije, o bližnjima, ljubavi, ništosti...
i da šapat u većini slučajeva ostaje da odjekuje u tišini manastirskih
odaja i između zidova bogomolja.
Ali je znao još jedno.
Anđeli nikada neće prestati da šapuću.
„Možda želite da probate parče mesa?", začu se glas koji
ga prenu iz teških misli. „Ukusno je."
Na sto pred njih pade komad nečeg krvavog. Bilo je to
odsečeno ljudsko uvo.
Visoki čovek u skupoj sviti stajao je nadomak stola, iza
njega, na vratima krčme, tiskalo se najmanje desetak ljudi.
Među njima, Kosančić prepoznade čoveka kome je juče Obilić
razbio vrč o glavu.
„Kо govori u ime vas trojice?", upita visoki čovek i rukom
poče da namešta kožni remen na zglobu desne ruke. Bilo je
nečeg hladnokrvnog u tom jednostavnom pokretu koji je u
sebi nosio trag navike. Vitezovi ga dobro osmotriše, crnomanjast
i visok, kose uredno podšišane i lica glatko izbrijanog
kao u Rimljanina, očiju prodornih. Porfirion, kapetan
prilepskog kolegijuma podsećao je istovremeno na nekog
grčkog heroja i drumskog razbojnika.
„Ја", reče kratlco Kosančić.
1 4 0 DEJAN STOJILJIKOVIĆ
„Onda ti preuzimaš odgovornost za ponašanje svojih ljudi?"
Kosančić pogleda u Obilića koji je i dalje ravnodušno
grickao masline.
„Таkо je."
„Tvoj čovek...", Porfirion upre prstom u Obilića, „... naneo
mi je tešku uvredu."
„Svestan sam toga."
„Drago mi je da smo se odmah razumeli", naceri se Grk.
„Vi trgovci odmah prelazite na stvar, zar ne?"
„Takav je posao."
„Da, ali ovo je više od posla", Porfirion pokaza na odsečeno
uvo na stolu. Verovatno su ga on i njegovi ljudi uzeli
nekom nesrećniku na putu do krčme. „Ovde je u pitanju
čast i ugled."
„Možemo da se nagodimo."
„Možda", reče Porfirion i priđe mestu za stolom gde je
sedeo Obilić, osmotri ga značajno i uze jednu od maslina
koje su bile u zdeli pred njim.
„Koliku nadoknadu želiš za štetu koja ti je učinjena i
nepoštovanje koje si podneo?", upita ga Kosančić.
„Da razmislim", zamišljeno reče Grk i zagrize maslinu.
„Sto perpera?"
„Dogovoreno."
„I njega", reče Porfirion i opet upre prstom u Miloša.
„Njega?", Kosančić podiže obrve.
„Da. Želim da on dođe sutra u sedište mog kolegijuma.
U podne."
„Šta ćeš učiniti sa njim?"
„Ne znam... možda ništa. A možda ću ga naterati da se
iskupi za uvredu koju mi je naneo. Mogu mu odseći uvo ili
Duge noći i crne zastave 1 4 1
jezik ili nos... A mogu... Mogu dati mojim ljudima da ga
uzmu... kao što se uzima žena."
Porfirionovi ljudi se grohotom nasmejaše.
Kosančić ne reče ništa.
„Dakle...", reče Grk. „Do sutra u podne."
„Žao mi je, ali ništa od dogovora", prozbori Kosančić.
„Ne želiš predati svog čoveka?"
„Ne."
„Dobro, onda ću vas pobiti svu trojicu", reče Porfirion
pomirljivo i pozva jednog od svojih ljudi, „Maskije!"
Blesak čelične oštrice zapara teški vazduh u krčmi, tako
brzo da nijedno oko nije moglo da uhvati pokret kojim je
Kosančić potegao mač. Porfirion oseti blagi ujed hladnog
sečiva pod grlom, zatim začu smireni, ravan vojvodin glas:
„Polako, kapetane...", gotovo prošaputa Kosančić i blago
pritisnu mačem po njegovom grlu. „Ne donosi preoštre
odluke. Možeš se poseći."
Kapetan isprati pogledom dužinu sečiva kako bi video da
je na njegovom kraju, odmah iznad nakrsnice, izgravirani
zmaj. Zatim pogleda u ostalu dvojicu ljudi za stolom koji su
već bili ustali, spremni za borbu, Obilić je u ruci držao dugi
dvosekli mač, Toplica je potegao oba sečiva koja su mu bila
za pojasom.
„Trgovci, ha?", promrmlja Porfirion pazeći da se ne poseče.
Ljudi sa bodežima iza njega su oklevali. Kapetan ih umiri
lakim pokretom ruke. Kada su vratili noževe u korice, Kosančić
skloni oštricu mača sa grla njihovog vođe.
Porfirion napravi nekoliko opreznih koraka unazad.
Zatim obrisa ruke o svoj skupi kavad crvene boje, kao da
želi da se reši nečeg prljavog.
1 4 2 DEJAN STOJILJIKOVIĆ
„Zaboravljaš nešto, prijatelju..." obrati se Kosančiću dok
je sa svojim ljudima izlazio iz krčme. „Ovo je moj grad. Sve
što vidiš ovde, pripada meni. I vi mi pripadate. Samo to još
ne znate. Ako misliš da možete noćas krišom izjahati iz grada...
grdno se varaš. Moji su ljudi na svim kapijama... i na
svim drumovima. Ovu uvredu moraš platiti. Na ovaj ili onaj
način. Zlatom, čelikom ili krvlju..."
„Dobro, onda...", reče Kosančić i vrati zmajevca u korice
pod odorom. „U tom slučaju, biram čelik."
Porfirion se nasmeši.
„Sutra", reče i zakorači na ulicu. „U podne."

13.
HRIŠĆANI NE VERUJU U SUDBINU, TU ISTOČNJAČKU
izmišljotinu. Hrišćani veruju u Boga i njegovu pravdu. Ništa
nije predodređeno, zapisano, postoji slobodna volja data
svakom čoveku na zemlji, postoje hiljade puteva, staza na
koje može da se kroči, postoji izbor... Ispravan i pogrešan.
I svako može da bira. Opet, Lazar nikad nije mislio da je on
sam izabrao svoj životni put, niti da je tek tako rođen da
bude plemić. Da li sebri kojima kičma puca od napornog
rada veruju da je to božja volja? Da li su oni sami odabrali da
gledaju sopstvenu decu kako skapavaju od gladi? Ili je neko
drugi to izabrao umesto njih? Neko za kog ti isti sebri kažu
da je dobar, milosrdan, pravedan?
Hrist je Bog siromašnih.
Njihovu ništost na ovom svetu nagrađuje blaženstvom na
drugom. Tako kažu svete knjige.
I tako kažu oni koji ih tumače... Srebroljupci u mantijama.
Do sada se nijedan sebar nije vratio sa onog sveta da to
potvrdi. Ali Lazar jedno zna... Tamo gore, na nebu, u rajskim
1 4 4 DEJAN STOJILJIKOVIĆ
odajama, gde pravednici sede za trpezom desno od Hrista,
zasigurno nema mnogo plemića. Blagoslov gospodstva na
ovom plaća se večitim mukama na onom svetu. I to je božja
volja. Gospod bira za druge. Možda je to i sudbina? Jer i to je
neka vrsta predodređenosti. Ali uvek postoji izbor. Samo što
malo ko ima hrabrosti da bira, već to prepušta dobrom Gospodu.
Do sada se nikad nije desilo da neko od bogate srpske
gospode pocepa svoju skupu odoru, napusti udobnost dvora
i imanje razdeli sirotinji. Sava Nemanjić se odrekao prestola,
baš kao i njegov otac Simeon u poznim godinama, ali to
se desilo tako davno da sada, u zla vremena, kada je čovek
čoveku vuk i svako želi da bude gospodar, makar podigao
dvor na vodeničnom kamenu, sve to deluje kao izmišljena,
prastara priča.
Nema sudbine. Nema ni volje božje. Nema, zasigurno, ni
njegove pravde. Postoji samo čovekova želja za opstankom,
vlašću, ženama, zlatom, vinom... Iz te volje izvire i njegova
pravda. I baš kao i čovek sam, ona je sakata i ograničena.
Uz dosta napora, knez Lazar ustade sa mesta gde je ispred
ikonostasa klečao u molitvi. Oseti kako ga ostarele kosti bole,
a telo mu teško i tromo. Pomisli kako bi morao češće da vežba,
da bi se snaga u njegove udove vratila istog trena kada
mu desnica oseti rukohvat mača. Prišao je zidu na kome je
visilo oružje, štit crvene boje sa porodičnim grbom naslikanim
na tvrdoj hrastovini, dugi mač u rezbarenim koricama,
kratki mač od odličnog španskog čelika, poklon od vitezova
Reda Svetog Jovana Jerusalimskog. Prstima je prešao preko
glatke površine štita, rubina i pozlate na koricama mača...
zatim na tren zastao i skinuo kratki mač sa klina. Izvukao ga
je i podigao sečivo da ga dobro osmotri. Još je bilo savršeno
oštro, presijavalo se u mraku poput zraka žive mesečine.
Duge noći i crne zastave 1 4 5
Negde iza tog odseva koji je sekao njegovu odaju napola,
u dovratku, Lazar ugleda senku čoveka.
On uperi oštricu u njegovom pravcu i senka istupi iz mraka.
Bio je to isti onaj čovek iz vrta, u odrpanoj odori, sa kapuljačom
navučenom preko glave.
Čovek bez očiju.
Lazar zadrhta.
„Ко si ti?", začu sebe kako izgovara pitanje.
„Biću ko god poželiš, Lazare", prosu se sablasni glas odajom.
„Samo reci."
Lazar čvršće stegnu kratki mač koji je držao u ruci. Pokušao
je nešto da prozbori ali reči nisu dolazile.
„Da li ti se više sviđam ovako?", upita neznanac i posegnu
za kapuljačom koja mu je prekrivala lice.
Stranac desnom rukom strgnu kapuljaču sa glave.
Lazar pretrnu.
Zurio je u lice sredovečnog čoveka, tvrdo, odmereno,
gospodsko, smeđu kosu i bradu, prodorne kestenjaste oči.
Bio je to njegov otac, Pribac Hrebeljanović.
„Ili ti se možda više sviđam ovako?", reče on.
Jedan treptaj okom i namesto Pribca u odaji je sad stajao
Dušan Silni.
„Možda ovako?", upita opet čovek.
Dva treptaja okom. Lazar ustuknu.
Petneast godina mrtvi Uroš Nemanjić, poslednji srpski
car, osmehivao se i zurio u njega onim istim naivnim očima.
„Ah, ne", začu se glas koji jeste i nije bio Urošev. „Ti bi
želeo da budem..."
Tri treptaja okom.
Jedan...
Dva...
1 4 6 DEJAN STOJILJIKOVIĆ
Tri...
Lazar oseti kako ga napušta snaga, prvo u rukama, kada
mu je iz desnice ispao kratki mač i uz prodoran zveket udario
u mermerni pod. Zatim u nogama, kada je posrnuo, ustuknuo
dva koraka i srušio se na kolena.
Kao da ponovo kleči u pokori molitve, on nemoćno raširi
ruke. Onaj pred kim se predaje nije bio svetac, Hristov
svedok na zemlji. Bio je dete. Dečak u plavom kavadu, sa
izvezenim lavom na grudima.
Dobrovoj ne reče ništa.
Ko zna koliko dugo, stajao je i ćutke ga posmatrao. Onda
krenu napred i zastade kraj mesta gde je Lazar ispustio kratki
mač. Još tren ili dva je odmeravao oca a onda se nagnuo i
podigao oružje.
Lazar oseti kako mu bolni drhtaj protrese utrobu, ali nije
imao snage da se pomeri.
Dobrovoj podiže kratki mač i okrećući ga u ruci stade da
razgleda oštricu. Zatim pogleda u oca.
„Izdao si me, Lazare", reče dečak i prisloni sečivo mača
na grlo.
Knez oseti kako mu se snaga ponovo vraća, kako ponovo
vlada svojim telom. Ustade u jednom trzaju i zakorači ka sinu.
Dečak prevuče oštricu preko svog grla. Bio je to čist, lako
izveden rez.
Krv prsnu iz rane poput vodoskoka.
„Ne! NEEE!!!", vrisnu Lazar i zgrabi sinovljevu ruku koja
je držala kratki mač. Dobrovojeva krv mu poškropi lice i ruke.
Dečak ispusti kratki mač iz omlitavele šake i on, uz isti
zvuk kao trenutak ranije, udari o pod. Lazar ga prihvati oko
struka jednom rukom, dok drugom pokuša da mu zatvori
ranu na vratu. Krv je liptala, mnogo krvi...
Duge noći i crne zastave 1 4 7
„Oče...", promrmlja Dobrovoj.
„Oče..."
Oče...
„Oče...", začu se treći glas.
Lazar ponovo klonu na kolena, podiže šake u visinu očiju.
Bile su oblivene krvlju.
„Oče", glas je odjekivao odajom.
„Jesi li dobro?"
Lazarove ruke klonuše. On pogleda preda se i vide senku
u dovratku. Knez prepoznade taj lik, bio je to lepi plavokosi
dečak u purpurnoj odori koju mu je sašila majka. Njegov
sin. Knežević Stefan.
Dečak priđe ocu i pogleda ga u isti mah zbunjeno i uplašeno.
„Oče?"
„Molim, sine", jedva izusti knez.
„Jesi li dobro?"
Lazar obori pogled i ponovo se zagleda u šake. Na njima
više nije bilo krvi.
14.
„BLAGI BOŽE NA NEBESIMA", REČE MILOŠ OBILIĆ I PREKRSTI
se. „Kakvo je ovo mesto?"
Sva trojica stajali su u Farisovoj prodavnici. Kosančić i Toplica
su mirno čekali da se trgovac pojavi, dok je Obilić unezvereno
gledao oko sebe. Pogled mu se prvo zadržao na kotlu iz koga su
virile sasušene kokošje noge, onda je jedno vreme zurio u prozirne
posude pune nekih neobičnih buba, zatim se zagledao u
zakrivljene handžare koji su visili desno od stalaže sa knjigama.
„Nikad nisam video ovakve noževe", prišao je i dotakao
jedan, krivo sečivo sa čudnim rezbarijama i slovima nekog
nepoznatog pisma. „Čemu ovo služi?"
„Takvim noževima se ubijaju žrtve namenjene bogovima",
reče Toplica.
„Kojim bogovima?"
„Bogovima podzemnog sveta... Demonima starih vremena.
Sam odaberi."
„Ti dobro znaš, Toplice", mrmljao je Obilić i oprezno
se udaljavao od mesta gde su visili noževi, „da sam ja već
odabrao Hrista."
Duge noći i crne zastave 1 4 9
„Аkо je već tako, onda ne postavljaj suvišna pitanja.
Neznanje ponekad zna biti blagoslov. Čak i u slučaju nekog
kao što si ti."
„Ко uopšte prodaje ovakve stvari?", bio je uporan Miloš.
„Nisi me čuo šta sam ti upravo rekao?"
„Faris je jedan od poslednjih", reče Kosančić glasom koji
sablasno odjeknu prostorijom. „Niko ne zna koliko je star,
odakle je došao, zašto se bavi ovim poganim zanatom... Niko
ne zna ni ko je on u stvari. Neki tvrde da je poklonio Irodu
zlatni tanjir za glavu Jovana Krstitelja. Drugi govore da je
baš on prodao zaverenicima sečiva kojima su ubili Cezara
u forumu. Treći kažu da je on lično spravio otrov kojim su
Romeji otrovali Dušana Silnog. Priča se da je nekromant.
Priča se da je veštac. Priča se da je u dosluhu sa demonima.
Priča se da je on sam demon lično. Demon koji je došao iz
nekog pustinjskog grada koga je pre toga zapalio... ili satro
kugom. Svi ga se plaše. Ali svi trguju sa njim. Jer uvek ima
ono šta ti treba."
„Zvuči... kao... zanimljiv čovek", promuca Obilić.
Senke u mraku pred njima zaigraše. Obilić oseti kako
mu dah zapinje u grlu i kako srce počinje da mu kuca brže.
Zatim oseti iznenadni nalet hladnoće. Senke se zgusnuše,
mrak postade živ i iz njega istupi čovek kakvog braničevski
vojvoda nikad nije video.
„Ah... Zmajevi", progovori taj odvratni čovek palacajući
svojim zmijskim jezikom, „Kakva čast."
„Ostavi se laskanja, Farise", reče Kosančić. „Jesi li saznao
nešto?"
„А jesi li ti doneo zlato?"
Kosančić izvuče ispod ogrtača kesu sa zlatnicima i dobaci
mu je.
150 DE J A N STOJILJKOVIĆ
Farisove spretne ruke je prihvatiše. On je odveza i stade
svojim dugačkim, naoštrenim prstima da broji zlatnike. Dok
je to radio, ne dižući pogled, upita:
„Тај tvoj srebrni tabernakul... Mislio sam da je u pitanju
neka crkvena tričarija..."
„Zar je to bitno?", upita Kosančić.
„О, bitno je, Zmaju...", šištao je Faris. „Bitno je."
Trgovac izbroja novac i vreća sa zlatnicima munjevitom
brzinom nestade ispod njegove duge crne odore.
„Da nije bitno", on pogleda značajno u trojicu vitezova,
dozvoiivši da tišina nakratko zavlada prostorijom, „nе bi ga
otkupio kapetan Porfirion lično."
15.
GLASNICI SU JEDNOSTAVNI, STVORENI OD SVETLA, NADAHNUTI
životom, govorom i razumom, čisti od žudnje i neometani
od besa. Njihova svrha je potpuna poslušnost Bogu. Njihova
hrana je veličanje Njegove slave, piće im je objavljivanje Njegove
svetlosti, njihovo zadovoljstvo - njegovo obožavanje,
razgovor - zajedničko sećanje na Boga.
Meleki, tako ih zovu oni koji se klanjaju Muhamedu.
Anđeli, tako ih zovu oni koji se pokloniše raspetom proroku
Isi.
Murat je viđao slike Glasnika u hrišćanskim bogomoljama.
Mnoštvo meleka u raskošnim odorama, kako klanjaju
Bogu, pomažu smrtnicima... kako ratuju. Meleki na
zidovima crkava nosili su koplja i verižne košulje, skerletne
ogrtače i teške bojne kacige, zatezali su tetive svojih lukova,
zamahivali dugačkim mačevima... Njegovi ratnici bi, kada
bi ušli u neku od crkava, nakon pohare obavezno noževima
grebali lica sa fresaka. Želeli su da anđelima povade oči. Ali
ko to može? Ko to sme da uradi? Lično se uverio šta se desilo
1 5 2 DEJAN STOJILJIKOVIĆ
jednom od njegovih sandžak-begova nakon kidisanja na
zidove jedne romejske crkve. On i tri odreda azapa skončali
su za samo jednu noć u najgorim mukama. Curila im je krv
iz očiju dok nisu izdahnuli. Nije bilo hećima koji je umeo
da objasni šta se to sa njima desilo. Derviši su sve pripisali
nekoj nepoznatoj bolesti. Nisu želeli ni da pomisle da je to
možda kazna.
To ga je zbunilo. Zašto bi meleki štitili nevernike?
Zar Džibril šapuće na uvo i nevernima? Zar Mikail donosi
kišu i zemljama kaurskim? Da li čak i Azrail, taj neumoljivi
sudija, uzima dušu podjednako i onima koji se ne klanjaju
Alahu? Zar oni uopšte imaju dušu?
Gledao je sa bedema u pravcu puta koji je vodio u kaurske
zemlje. U oblaku prašine gubio se odred konjanika koji je
hitao ka severozapadu. Bili su to Asad-beg i njegovi ljudi.
Ubrzo će stići u Serdiku i tamo se sresti sa Ali-pašom. Tako
će početi novi pohod.
Osluškivao je šta mu meleki govore o svemu tome. Vetar
koji je duvao sa istoka donosio je miris soli, miris pustinje...
dalekih, blistavih prostranstava. U njemu su bili glasovi
predaka. Ti glasovi nikad neće otići. Oni su dar s neba.
Njih donosi melek Džibril da svetu objavi kako se rađa novo
carstvo. Jedno carstvo i jedan vladar za sve ljude na zemlji.
Ne tako davno, u vetru, baš kao i u snovima, čuli su se neki
drugi glasovi. Oni su govorili o krvi, i o čeliku, i o mesecu
što samrtno sija na nebu... Ti glasovi su otišli i on je mislio
da će svaki nemir uvenuti u njemu.
Ali Savdži nije otišao. Savdži je uvek bio tu. Savdži je
čekao podjednako strpljivo i u mračnim odajama košmara i
na vrelim poljima nesanice.
„Ко si ti, Edheme?", upita Murat nenadano.
Duge noći i crne zastave 1 5 3
„Ја, gospodaru?", odvrati ovaj zbunjeno. „Ја sam samo
ubogi derviš..."
„Nisi, Edheme, nisi... ti si demon... došao si da me
iskušavaš."
„Ne, gospodaru... Ja samo tumačim reč Prorokovu."
Murat zaćuta na tren, a onda postavi još jedno pitanje.
„А ko sam ja, Edheme?"
„Ti si naš gospodar, Murat Pravedni, Murat Bogoliki,
vladar Osmanske porodice, kan kanova i senka Alahova na
zemlji, sluga gradova Meke, Medine i Kudsa..."
„Ne, Edheme", zavrte emir glavom. „Mani me praznih reči."
Njegov pogled gubio se u daljinama. Tamo negde iza
bregova stupaju Ali-paša i njegova vojska, tamo negde su
Lazareve zemlje, riznice obojene suncem. Tamo negde meleki
čekaju da izliju pehar pun blagoslova. Tamo negde će mu
krv obliti vrhove prstiju. Tamo negde je njegova sudbina...
ili njegova zla kob.
„ Ja još nisam zadobio slavu koju mi vi derviši i pronicatelji
predskazujete", reče Murat i zatvori oči pred obzorjem koje
je sekla grimizna oštrica svitanja. „А dok se to ne desi... Ja
sam samo čovek koji je ubio sopstvenog sina."