Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

1 Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:25 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
First topic message reminder :


Za Gvendolyn, koja je bila sa mnom svake
minute tijekom preinaka rukopisa.
Svake. Minute.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

26 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:51 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
DVADESET I PET

Sat teorije i prakse govora bio je bolan. Osjećala je napetost u razredu i znala je da ni¬komu nije promaknula. Svi su stalno pogledavali prema Davidu i Tamaniju, koji su se naglašeno trudili ne gledati jedan drugoga. Bila je načula kad je Tamani govorio Yuki da za kaznu mora provesti tri dana u školi s Davidom, ali nije imala priliku ni s jednim od njih dvojice porazgovarati o tome. David je stanku za ručak proveo s mamom, u uredu zamjenika ravnatelja, a Ta¬mani svoju s Yuki. Chelsea je bila na natjecanju u trča¬nju kroz prirodu pa je Laurel ručala sama. Izjedajući se.
»Dobro«, reče gospodin Petersen, napokon počinjući sat, minutu nakon zvona. Bila je to najdulja minuta u Laurelinu životu. »Svi ste imali priliku predati vlastite govore. Ali držanje govora ponekad ima jako malo veze s riječima koje izgovarate. Danas ćete držati govore koje je napisao netko drugi.«
Pričekao je, kao da očekuje reakciju. Dobio je tišinu.
»Svatko od vas dobit će po jedan oglas iz rubrike osamljenih srca. Imat ćete 60 sekundi da ga pročitate i 30 sekundi da nam ga prezentirate.«
Sad je počeo žamor.
»Vaš je cilj da kao uvjerljiv govornik«, nastavi profe¬sor, »uvjerite druge učenike da vas požele upoznati. Uz bezalkoholno piće, naravno«, doda, hihoćući se vlastitoj nimalo smiješnoj šali. »Dugo sam i pomno pripremao materijale. Mislim da će vam desetina ocjene ovisiti o ovome«, objavio je. »Pa zadatak shvatite ozbiljno!« Svi su zastenjali, a on je podigao obje ruke u zrak. »Zadaci će biti podijeljeni nasumično. Jednostavno pokušajte, možda se iznenadite i shvatite da to može biti jako za¬bavno.«
Nitko se nije doimao uvjerenim.
Sljedećih petnaest minuta Laurel je provela užasnuta i tjeskobno iščekujući da dođe red i na nju. Dok su čitali lažne oglase, većina se utekla telećim pogledima i na¬glašenim pozama. Laurel se zapita pišu li odrasli zaista takve stvari o sebi: Ja sam slatki Romeo bez svoje Julije, ili: Ja sam vrckava, prpošna i superzabavna.
»Tarn Collins.«
Nekoliko djevojaka u klupama blizu Laureline počelo je uzbuđeno šaptati. Očito još nisu izgubile nadu. Laurel bi najradije potonula u stolac i nestala.
Tamani je uzeo listić papira iz profesorove ruke i stao pred razred te je sljedećih 60 sekundi proučavao napisano.
»Počni... sad«, reče profesor Petersen, zavali se u sto¬lac i prekriži ruke na prsima.
Tamani je podigao pogled s papira, ali umjesto da odmah počne govoriti potrošio je nekoliko sekundi gle¬dajući u oči nekolicinu djevojaka iz razreda.
»Škot bez obveza«, reče dubokim glasom i s izraže¬nijim naglaskom, »traži prelijepu ženu.«
Sve su ljudske djevojke uglas uzdahnule. Laurel se zapita koliko će si još slobode Tamani dopustiti s ostat¬kom oglasa.
»Tražim posebnu osobu, onu koja će me učiniti pot¬punim. Trebam nekoga s kime ću dijeliti život i srce. Ne želim samo zabavu, tražim duboku povezanost i obvezu.« Da je to izrekao itko drugi, sad bi mu već po¬čeli zviždati. Ali iz Tamanijevih su usta te riječi zvučale privlačno i seksi.
»Imam dvadeset i nešto godina, volim glasnu glazbu, dobru hranu i« - dramatično je zastao - »tjelesne ak¬tivnosti. Tražim djevojku koja je kreativna, umjetnička duša« - pogled mu je samo na tren pobjegao prema Laurel - »i ima smisla za glazbu, a koja bi sa mnom podijelila ljubav prema lijepim stvarima. Tražiš li nešto stvarno u ovom svijetu iluzija? Nazovi me. Neozbiljne ponude ne primam. Tražim ljubav.«
Bez ijedne dalje riječi, Tamani je zgužvao svoj oglas, gurnuo ga u džep i sjeo.
Sve su djevojke iz razreda zapljeskale, a nekoliko ih je i zazviždalo.
Laurel se sva zgrčila i pognula glavu nad stol. Iz ove se rupe neće moći iskopati, znala je.

Poslije škole doslovno je potrčala do auta. Znala je da nije dobro prošla u čitanju vlastitog oglasa, ali zaista, zar je danas i mogla očekivati išta bolje?
Uspjela je progurati cijeli dan ne progovorivši ni riječi s Davidom, ali nije mogla zauvijek odgađati razgovor. Nije imala pojma što da mu kaže. Da ga još voli, ali ne zna voli li ga kao dečka? Ili da ne može ostatak života proživjeti pitajući se kako bi joj bilo s Tamanijem -kako bi bilo zaista biti s njim, čiste savjesti - i bi li bilo tako dobro kao što je bilo u snovima? Da je naprečac donijela odluku, da je pogriješila i da ga želi natrag? Da treba prostora za sebe - odmora od obojice, možda - da odluči što zapravo želi?
Ondje na imanju nije imala osjećaj da je prekid veze bio pogreška, ali jutros, kad mu je vidjela lice, sve ju je zaboljelo od želje za njim. Htjela je učiniti da sve opet bude dobro. Je li to bilo zato što ga je voljela kao prija¬telja ili zato što ga je htjela natrag?
A je li on nju htio natrag?
Nije mogla razmišljati o tome. Zaključala je auto i ušla u vrlo praznu kuću, gdje je trebala ostati cijeli dan, kako ju je mama jutros podsjetila. Nije joj to teško palo, imala je dovoljno zadaće. A i mogla bi nastaviti s poku¬šajima da otkrije koji je Yuki tip vile. Jedva da je mogla vjerovati da su prošla tek dva tjedna od napada trolova. Imala je osjećaj da je to bilo jako davno. Vrijeme je takvo - juri kad želiš da uspori, a kreće se puževim korakom kad bi najradije da proleti.
Umjesto da krene u svoju sobu, pregledala je pristiglu poštu. Još ju je frustriralo to što nije imala nikakve po¬uzdane rezultate pokusa sa sredstvom za fosforescenci-ju. Tamanijev je biljni sok sjajio nešto kraće od četrdeset minuta - malo dulje od njezina. Bila se nadala da će pronaći uočljivu razliku između različitih vrsta vila, ali bilo je očito da to neće moći s pomoću biljnog soka, ili barem ne bez uzoraka od mnogo više vila. Najradije bi da može jednostavno zaključiti da je Yuki Proljetna, jer to je bilo najvjerojatnije, ali nije si mogla dopustiti pretpostavke.
Ispod dopisnice iz nakladničke kuće naišla je na veli¬ku omotnicu naslovljenu na sebe. Rezultati SAT-testova! Već je gotovo bila zaboravila na njih, pisala ih je tako davno. Dok su ona i David još bili zajedno. I svaki dan učili ne bi li joj poboljšali rezultate. Bili su planirali pro¬vjeravati na internetu kako su prošli, ali očito nije samo ona zaboravila na to. Dohvatila je otvarač za pisma i otvorila omotnicu. Još ju je neko vrijeme samo držala u ruci, a zatim je iz nje izvukla mali snop listova. Kad je napokon uspjela pronaći rezultate, veselo je zacičala.
Bili su mnogo bolji nego prošli put, iz svih je pred¬meta dobila četvorke, a samo iz jednoga minus četiri. Potrčala je do telefona i već napola utipkala Davidov broj prije no što je shvatila što radi. Nije joj bila namjera da stvari među njima budu ovakve. Htjela je da ostanu prijatelji, bez obzira na sve. Tek je sad shvatila da to možda i neće biti moguće.
Ne.
Neće znati ako ne pokuša. Zato je broj otipkala do kraja.
»Halo?«
»Davide?«
»Halo?«
Bila je to Davidova govorna pošta. Bilo mu je zabavno snimiti poruku koja je zvučala kao da se zaista javlja na telefon. Njoj je to išlo na živce, ali već mu mjesecima nije trebala ostavljati poruku.
»Znaš što? Jednostavno ostavi poruku«, začuje njegov glas.
Prekinula je vezu. Vidjet će da je imao propušten poziv i tko ga je zvao. Ako je i on danas dobio rezultate, znat će zašto ga je zvala.
Klonula je na stolac, još mlitavo držeći papire, osjeća¬jući se ispuhano. Prekid s Davidom očito nije bio rješe¬nje svih njezinih problema. Nego samostalan problem. Što bude dulje čekala da ga riješi, to je vjerojatnije da će je David preboljeti i donijeti odluku umjesto nje.
Pomisao na to užasavala ju je.
Dohvatila je rezultate i naprtnjaču pa krenula uza stube. Morala je malo usporiti stvari s Tamanijem i odlučiti što zapravo želi. Prije je bila odabrala Davida, sa stopostotnom sigurnošću, i dugo im je bilo divno. Rado bi se opet tako osjećala, ali prvo mora otkriti s kim se želi tako osjećati. Što znači da će se na neko vrijeme morati odreći poljubaca. Trebala joj je čista glava.
Lecnula se kad je netko tiho pokucao na vrata.
»Smijem li ući?«
Tamani.
Gurnula je rezultate u torbu i prišla vratima svoje sobe, oklijevajući na trenutak prije nego što ga je pustila unutra.
»Oprosti što nisam pričekao na ulaznim vratima«, reče on ispričavajući se. »Ali budući da si u kazni, činilo mi se da bi bilo bolje da me nitko ne vidi da ulazim.«
»Napokon si shvatio da imam znatiželjne susjede koji me uhode«, reče Laurel i usiljeno se nasmije.
Tamani je nekoliko trenutaka gledao u vrškove cipe¬la. Zatim je podigao pogled, nasmiješio se i zakoračio prema njoj raširenih ruku.
Sva odlučnost, svako obećanje koje si je bila dala o tome kako će si uzeti vremena da si sredi misli, sve je to palo u vodu kad mu se ugnijezdila u zagrljaj. Prilju¬bila se uz njega, a kad se nježno pokušao odmaknuti, samo ga je još snažnije stisnula. Samo još sekundu pa će ga pustiti.
Još jednu.
Ili dvije.
Napokon je spustila ruke i prisilila se ne pogledati ga. Jer da jest, sigurno bi ga poljubila, a da se to dogodilo, bio bi to kraj njezinoj odlučnosti. Ostatak poslijepod-neva htjela bi samo njega.
»I«, reče pa sjedne za svoj radni stol, gdje definitivno nije mogao sjesti pokraj nje, »kako je prošao tvoj raz¬govor s Rosterom?«
»Bilo je smiješno, besmisleno.« Zakolutao je očima. Sjeo je na njezin krevet i nalaktio se. Morala se primiti za stolac, jer svaka je stanica njezina tijela žudjela za tim da mu se pridruži. Da mu se privine uz prsa i smjesti glavu ispod njegove brade da mu može osjetiti vibracije u grlu dok govori i...
Usredotoči se!
»Kakvu si kaznu dobio?« upita ga, ne želeći priznati da je prisluškivala i da već otprilike zna.
»Suspendiran sam s nastave na tri dana, ali moram ih provesti u školi. A za to vrijeme poučavat će me Da¬vid«, njegovo je ime izgovorio gotovo kao psovku, »da mi pomogne poboljšati ocjene.«
»Ozbiljno?« upita ona, glasnije no što je namjerava¬la. Taj dio nije čula, a nije ga znao nijedan od njezinih izvora školskih tračeva. Uh, to nije bilo dobro.
Tamani frkne nosom.
»Pa...« Laurel je neko vrijeme šutjela. »On zapravo jest dobar u poučavanju.« Znala je da Tamani ne vo¬li kad hvali Davida, ali kako bi mogla ne hvaliti ga? David je taj koji joj je pomogao da se nakon mnogo godina školovanja kod kuće uklopi u standardno ško¬lovanje.
»Ne sumnjam. Ali cijeli taj sustav ocjenjivanja prilič¬no je uvredljiv. Nikad nisam vidio proizvoljniju procje¬nu znanja. To kako ljudi mjere međusobne razlike...«
»Gore od vas u Avalonu?«
Tamani napući usta. »Pa, svejedno, dobro je da zapra¬vo nisam učenik. Jer morao bih učiniti nešto drastično. Ne znam što ću tri dana raditi s Davidom.«
»Budi pristojan prema njemu«, reče ona.
»Bit ćemo pod nadzorom, Laurel.«
»Zaista to mislim. Nemoj se praviti važan, nemoj ga izazivati ni zadirkivati. Budi pristojan.«
»Neću ga izazivati, obećajem.«
Kimnula je s odobravanjem, ali nije znala što bi dru¬go rekla. Napokon, odluči promijeniti temu. »Znači, Shar je sad ovdje?«
Tamani je odmahnuo glavom. »Samo na nekoliko dana. Ima obveze na imanju.«
»Kako dođe ovamo? Zar i on ima auto?« Pomisao na to da se vile voze naokolo u autima i dalje joj je bila smiješna.
Ali Tamani je izgledao malo pokunjeno. »Tamani de Rhoslyn, stražar, Fear-gleidhidh i vozač, vama na usluzi.«
»Kad si išao po njega? Pa mislila sam da moraš stalno biti u mojoj blizini.«
»Ne kad znam da si kod kuće. Ili kad spavaš. Ne za¬boravi da imam mobitel«, reče on i naceri se, »pa me Aaron može nazvati ako nešto pođe po zlu.« Nagnuo se naprijed, a njegova napola raskopčana košulja omo¬gućavala joj je divan pogled. »A onda bih dojurio da te spasim.«
Utišala je omamljujuću toplinu koja joj se širila udo¬vima. »Dobro«, reče. Shvativši da bi joj pritisak u prsi¬ma možda - samo možda - bio malo manji da joj rebra nisu povezana svilenim šalom, razvezala ga je i pustila da se uvenule latice rašire. Ono malo koliko ih je ostalo. Cijeli dan su otpadale. Do sutra ih više neće biti pa će se moći prestati skrivati. To će biti pravo olakšanje.
Na trenutak je šokira spoznaja da je ovo možda po¬sljednji put da mora skrivati cvat. Ako bude u Avalonu, to neće biti potrebno. Koledž bi značio još najmanje četiri godine vezanja latica. Rezultati SAT-testova još su bili skriveni ispod naprtnjače. Bili su dovoljno visoki da joj osiguraju upis na dobar koledž. Čak bi možda imala šanse da upadne na Berkeley. Rezultati prvoga polaganja ispita bili su ispodprosječni pa nije ni raz¬mišljala o koledžu - pogotovo zato što je nakon toga uslijedilo vrlo uspješno ljeto na Akademiji u Avalonu. Ali sad? Pred njom se otvorio cijeli jedan nov put kojim bi mogla poći. Ako to želi.
Činjenica da sad ima više mogućnosti počela joj se činiti više kao teret, a manje kao blagoslov.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

27 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:51 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
DVADESET I ŠEST

Tri cijela dana u istoj prostoriji s gospodinom Robinsonom i Davidom. Pišući zadaće.
Pretvarajući se da ih pišu.
I razmjenjujući ljutite poglede.
Prvoga je dana David sijevao pogledom više nego Tamani. Ali s obzirom na činjenicu da je Tamani po¬bijedio, drugo i nije trebalo očekivati.
Pa, recimo pobijedio.
Cijeli jedan savršen dan Tamani se bio pitao je li moguće umrijeti od sreće. Biti s Laurel, zaista biti s njom, držati je u zagrljaju i gledati je kako mu se smi¬ješi - bilo je bolje no što je ikad mogao sanjati. Sve dru¬go izblijedilo je u usporedbi s tim. To što je najmlađi zapovjednik straže unatrag tri naraštaja? Sitnica. To što je vodeći stručnjak za primijenjenu interakciju s ljudima? Samo sredstvo za brži dolazak do cilja. Ali biti s Laurel? To je bila kruna njegova uspjeha i iznenadilo ga je s koliko je lakoće skliznuo u tu ulogu. Kako mu je savršeno pristajala u zagrljaj. Kako je potpuna bila njegova radost kad bi mu se nasmiješila. Ništa drugo nije bilo važno.
Ponovno će to osjećati. I prije se smatrao odlučnim, ali prije je žudio za snom. Sad zna što mu nedostaje i spreman je učiniti sve za samo još jedan dan poput onoga u kućici na imanju.
Kad je shvatio da se smiješi, pročistio je grlo i brzo na¬vukao naduren izraz, pretvarajući se da je usredotočen na Davidovo objašnjenje Pitagorina poučka. Kakav gu¬bitak vremena.
»Dečki, moram nakratko izići. Čini mi se da vam ovo dobro ide. Ispričajte me na trenutak.«
Tamani zatomi hihot. Taj je nadzor ionako bio smi¬jurija. Profesor Robinson već je valjda petnaest puta izišao iz prostorije - dvostruko više puta nego jučer. A kad god je izišao, David bi se jednostavno isključio. Uopće ne bi reagirao na Tamanijeve riječi. Samo bi sje¬dio i buljio u ploču. Po povratku profesora Robinsona nastavio bi s onim što su prije toga bili učili. Nastavio bi točno ondje gdje su stali, ali profesor Robinson nikad nije ništa zapazio.
Tamanija je pogađalo to što se činilo da uzrok Davi-dovu mračnu raspoloženju nije samo ova kazna nego i činjenica da je izgubio Laurel. Što se Tamanija ticalo, kazne su dio života. Odguliš ih i nastaviš dalje - nema razloga za žaljenje.
Tamani nikad nije ni za čim žalio.
Zapitao se nisu li ljudi tako podložni tjeskobi zato što toliko vremena provode u zatvorenom. Zacijelo ni¬je lako nositi se s problemima kad ne možeš udisati svjež zrak i ispuhati frustracije radeći nešto korisno i konstruktivno. Prije desete godine Tamani je nekoliko godina proveo na terenu s ocem i družbenikom svoje sestre, koji su održavali brane, ili obavljajući stvari za majku, koja je radila u Vrtu na Akademiji. Za razliku od toga, ljude potrpaju u velike prostorije, kao stoku. Možda to njima ne smeta - možda životinje vole biti u ograđenim prostorima, ali nekako mu se činilo da ipak nije tako.
Profesora Robinsona nije bilo već pet minuta. Ostalo je još samo pola sata do posljednjega zvona. Tamani se zapita hoće li se uopće i vratiti ili će ga ponovno vidjeti tek sutra.
»Vodiš bitku koju ne možeš dobiti, znaš«, reče Tama¬ni. »Oduvijek je bilo tako.«
David, naravno, nije odgovorio.
»Vile i ljudi jednostavno ne mogu biti zajedno. Dugo ste i trajali, ali iskreno mi je drago da si bio uz nju kad ja to nisam mogao. Ali veza između vas nije moguća. Previše ste različiti. Možda izgledamo isto, ali vilama i ljudima malo je toga zajedničko.«
I dalje je šutio.
»Ne biste mogli imati djece.«
Na to se David okrenuo i pogledao ga. Bila je to prva reakcija koju je dobio od njega od početka zajedničke kazne. Čak je i zaustio nešto reći, ali onda je opet za¬tvorio usta i okrenuo se.
»Samo reci. Trebali bismo pronaći način da premosti¬mo jaz između nas, ha?« Tamani se zahihoće. »Premda ovo možda nije jaz koji im je bio na umu.«
David ga je gledao, ne obazirući se na njegovo boc¬kanje.
Tamani iznenada shvati koliko je David mlad. Pone¬kad je zaboravljao da su David, Laurel i njihovi prijatelji mlađi, u nekim stvarima i mnogo mlađi od njega. On je glumio tinejdžera, ali zapravo je bio časnik u Straži. Znao je svoj položaj, svoju ulogu, sa sigurnošću koju ne¬ki ljudi nikad ne steknu. Količina slobode koju ljudska djeca imaju zacijelo paralizira. Nije čudo da im treba tako dugo da postanu odrasle osobe.
»Samo ti pokušavam pomoći da shvatiš, to je sve«, reče Tamani.
»Ne treba mi tvoja pomoć.«
Tamani je kimnuo. Nije volio Davida, ali nije ga ni mogao mrziti sad kad mu više nije bio prepreka na putu. Zapravo, u mnogočemu je suosjećao s njim. A defini¬tivno se slagao s njegovim ukusom.
Sljedećih je petnaest minuta prošlo u potpunoj tišini. Za njima još petnaest. Tamani se zapita bi li mogao markirati preostalih pola sata, kad je David napokon progovorio:
»Mnogi ljudi ne mogu imati djece - naprimjer Lau-relini roditelji.«
Tamani je već i zaboravio da je spomenuo djecu. Uči¬nilo mu se neobičnim da se nakon gotovo dva dana tišine David uhvatio baš za to. »Istina, ali...«
»Pa usvoje dijete. Ili ne usvoje. Nije svakomu paru potrebno dijete da bi bio sretan.«
»Možda ne«, priznao je Tamani. »Ali ona će usto ži¬vjeti stotinu godina dulje od tebe. Zaista želiš da mora gledati kako umireš? Želiš da usvojite dijete pa da i nje¬ga gleda kako umire od starosti, dok ona i dalje izgleda kao da ima četrdeset godina?«
»Misliš da nisam razmišljao o tome? Život je takav. Ne za tebe, naravno, jer vi imate svoje savršene ljekovite napitke ili što već.« Rekao je to podrugljivo i Tamani je jedva zatomio ljutnju. Zar nije i sam David imao velike koristi od vilinskih eliksira? »No ovdje je tako. Ne znaš hoćeš li umrijeti sljedeći tjedan, sljedeći mjesec ili za osamdeset godina. Ali preuzmeš taj rizik, koji se isplati ako se dvoje zaista vole.«
»Ponekad ljubav nije dovoljna.«
»To je samo fraza kojom se tješiš«, reče David, sad ga gledajući u oči. »Jedino tako možeš biti siguran da ćeš na kraju pobijediti.«
To ga je malo zaboljelo, jer proteklih si je nekoliko godina zaista to i bio govorio. »Uvijek sam bio siguran da ću pobijediti«, reče tiho. »Samo sam htio znati kad.«
David tiho otpuhne i skrene pogled.
»Sjećaš li se što sam rekao o Lancelotu?«
»On je bio Guineverin vilinski čuvar«, odgovori Da¬vid, »barem prema tvojoj verziji priče.«
Tamani je uzdahnuo. Klinac je postajao naporan, ali barem je slušao. »Fear-gleidhidh zaista znači 'čuvar', ali možda ne u smislu kako to ti shvaćaš. Fear-gleidhidh je u jednakoj mjeri... zaštitnik i nadzornik. Lancelotov zadatak nije bio samo štititi Guinevere nego i Avalon - i učiniti sve što je bilo u njegovoj moći da osigura uspjeh Guineverine misije. Da se pobrine da ona ne odustane.«
»A ti si Laurelin Fear-gleidhidh?«
»Ne znam koliko ti je Laurel rekla o tome, ali pozna¬vao sam je... otprije. Otkad je napustila Avalon, činio sam sve što sam mogao da me postave za njezina zaštit¬nika i čuvara. Svi moji izbori, svaka minuta obuke, sve je to bilo s tim ciljem. Jer sam htio da osoba koja je čuva i pazi na nju bude netko tko je voli, a ne netko komu je ona samo zadatak. Tko bi je mogao bolje štititi nego netko tko je voli onoliko koliko je ja volim?«
David je žalosno odmahnuo glavom i zaustio nešto reći, ali Tamani ga je prekinuo. »Ali imao sam krivo.«
U Davidovu se pogledu pojavilo zanimanje i sumnji¬čavost. »Kako to misliš?«
»Ljubav mi je pomutila rasuđivanje. Znao sam da joj je važna privatnost pa sam smanjio broj stražara oko kuće na imanju, premda ona i nije znala da je nad¬gledamo. Zbog toga se dogodilo da su se odselili bez moga znanja. Dok se nije vratila, bojao sam se da sam iznevjerio i nju i Avalon. Zatim smo postavili stražare i ovdje - i htio sam doći, ali možda mi je važnije bilo biti blizu nje nego štititi je. Pa sam se držao podalje, jer nisam htio doći iz pogrešnih razloga. Uvjeravao sam sama sebe da je pogrešan razlog isto što i pogrešna od¬luka. A sad sam ovdje i mogu ti reći da mi je bilo strašno teško gledati je s tobom. Silna ljubav prema njoj učinila me lošim u poslu. Primjerice one noći kad su nas napali trolovi. Trebao sam otići za njima, ali nisam je mogao napustiti.«
»A što da su u zasjedi bili drugi trolovi, koji su samo čekali da ti odeš za onom dvojicom?«
Tamani je odmahnuo glavom. »Trebao sam imati povjerenja u svoje pojačanje. Nemoj me krivo shvatiti, namjeravam obavljati svoj posao, ali moji razlozi zašto sam ovdje sad su daleko od onih lažnih ideala koje sam nekoć imao. Dao bih život za nju, a nekoć sam mislio da me to čini posebnim. Ali činjenica je da bi za nju život dao i bilo koji drugi stražar. Ponekad se pitam ne bi li bila sigurnija da joj je umjesto mene Fear-gleidhidh netko drugi.«
»Zašto onda ne odustaneš od toga?« upita David.
Tamani se nasmijao i zavrtio glavom. »Ne mogu.«
»Ne, stvarno. Ako misliš da bi uz nekoga drugoga bila sigurnija, nije li ti dužnost odstupiti s tog mjesta?«
»Ne ide to tako. Moj me zavjet doživotno veže za Laurel. Ovo mi je posao do smrti.«
»Zauvijek?«
Tamani je kimnuo. »Kad god je Laurel izvan Avalo-na, ja sam odgovoran za nju. Dakle ako odluči ostati s tobom i odete zajedno na isti koledž, pogodi tko ide s vama.« Tamani upre prstom u sebe.
»Što?!«
»Ovako ili onako, nadzirat ću je izdaleka, nečujno i bez njezina znanja, ako bude potrebno. A ma koliko dugo da poživiš, ja ću biti uz nju i kad tebe više ne bude. Cijeli ću život provesti uz nju - ili s njom, ili je čuvajući dok je s nekim drugim. Čeka me sreća ili patnja - nema sredine.«
»Oprosti mi što ću reći da se nadam da će te dopasti patnja«, reče David sarkastično.
»Oh, razumijem te«, reče Tamani. »I ne zamjeram ti te osjećaje. Ali sve to vrijeme koje sam proveo u nasto¬janjima da postanem njezin Fear-gleidhidh ni u jednom trenutku nisam mislio da će me ono što osjećam prema njoj učiniti lošim zaštitnikom. A ponekad ta strana pre¬vagne i učinim stvari koje znam da ne bih trebao uči¬niti.« Oklijevao je. »Primjerice udariti nekoga tko nije ni za što kriv, samo zato da bih se ja osjećao bolje. To je bilo vrlo neprofesionalno od mene i ispričavam se.«
David je podigao obrvu. »Neprofesionalno?«
»Da«, odvrati Tamani.
David se zahihotao, nakašljao pa glasno nasmijao. »Neprofesionalno«, promrmljao je.
Ljudi imaju vrlo neobičan smisao za šalu.
»Pa, meni nije žao«, reče David, ali uz dobronamje¬ran osmijeh. »Ja sam htio tebe udariti i ti si htio udariti mene - rekao bih da smo obojica dobili što smo htjeli.«
»Istina.«
Još su nekoliko trenutaka sjedili i gledali se, a onda obojica prasnuše u smijeh.
»Vidi nas«, reče David. »Baš smo jadni. Životi nam se vrte oko nje. Ja...« Zastao je i spustio pogled, jer očito mu je bilo neugodno. »Mislio sam da ću umrijeti kad je prekinula sa mnom.«
Tamani je iskreno kimnuo. »Znam taj osjećaj:«
»Stvar je u tome da si uvijek bio ovdje čak i kad te nije bilo«, reče David. »Nedostajao si joj, cijelo vrijeme. Ponekad bih je uhvatio kako zamišljeno gleda u prazno pa bih je upitao o čemu razmišlja, a ona bi se nasmije¬šila i rekla 'ni o čemu', ali znao sam da misli na tebe.« Nagnuo se naprijed. »Kad si se pojavio u rujnu, mislim da nikad prije ništa nisam mrzio toliko koliko tebe u tom trenutku.«
»Sad znaš kako je meni bilo«, reče Tamani, trudeći se ne pokazati koliko mu je drago. »Laurel je nosila tvoju sliku u džepu - imala ju je u Avalonu prije dva ljeta. Mrzio sam činjenicu da si čak i u trenucima kad sam je imao samo za sebe, i ti bio ondje.«
»Misliš li da zna da znamo?«
»Ako nije znala, sad zna«, reče Tamani, opet osjetiv¬ši melankoliju. »Zato i nije s nijednim od nas dvojice. Pitao sam se nije li to i zato da održi mir između nas, a ne samo zato što treba prostora za sebe.« Oklijevao je pa dodao: »Trebao bi se pomiriti s njom.«
»Ti to ozbiljno?«
»Rekao sam 'pomiriti se', a ne opet prohodati«, reče Tamani, trudeći se govoriti smireno. »Usrećilo bi je da opet budete prijatelji. Želim da bude sretna. Poslije škole idem sa Sharom u potragu za tragovima trolova. Držat ću se podalje, a vi se pomirite.«
David je neko vrijeme šutio. »A što ti imaš od svega toga?«
»Želim da joj kažeš da sam te ja poslao.«
»Ah, znači Laurel će biti sretna, a ti ćeš dobiti nagrad¬ne bodove za to što si se igrao mirotvorca.«
»Prilično si bistar. Za čovjeka«, reče Tamani, ne skri¬vajući osmijeh.
David je samo zavrtio glavom. »Znaš što mi je mr-skije od pomisli da si mi oteo Laurel?«
»Što?« Tamani se pripremio za što god bilo to što će uslijediti.
»Pomisao da je ovaj njihov idiotski plan da nas po¬mire na ovakav način zapravo uspio.«
Tamani se zahihotao baš kad se oglasilo posljednje zvono. »Ne bih išao tako daleko, stari moj«, reče. »Još si mi antipatičan.« Ali nije mogao suspregnuti osmijeh dok je to izgovarao.

Laurel je oprezno otvorila vrata, a pred njima je stajao David s cinijom u ruci.
»Zdravo«, reče s nelagodom pa joj pruži cvijet. »Žao mi je. Ponašao sam se kao idiot i zaista sam se ponio neprimjereno. Da sam na tvome mjestu, i ja bih preki¬nuo sa mnom.«
Laurel je stajala i dugo zurila u ponuđeni cvijet prije negoli ga je prihvatila, duboko uzdahnuvši. »I meni je žao«, reče tiho.
»Tebi? Pa za što tebi ima biti žao?« upita David.
»Trebala sam poslušati Chelsea. Rekla mi je koliko ti smeta sve to s Tamanijem, ali mislila sam da će te proći. Trebala sam je ozbiljno shvatiti. Trebala sam tebe ozbiljno shvatiti. Žao mi je što sam dopustila da sve to ode tako daleko.«
David se protrljao po potiljku. »Nikad to zapravo nije bila tako velika stvar. Chelsea me pusti da se ispušem. A to je najčešće i bilo samo to. Ispuhivanje ventila.«
»Da, ali bilo bi lijepo da si to mogao napraviti preda mnom. Potpuno sam ti onemogućila bilo kakav nega¬tivan stav u razgovoru o tome, a trebala sam te upitati kako se zaista osjećaš i saslušati te. Tako bi postupila prava djevojka.« Gledala je dolje u svoja stopala. »Pusti¬mo sad to, tako bi postupila prava prijateljica.«
»Ne mislim da mi duguješ ispriku, ali svejedno mi je drago da si mi to rekla«, reče on. »I nadam se da može¬mo prijeći preko svega toga.« Oklijevao je. »Zajedno.«
»Davide«, reče ona, a po utučenu izrazu na njegovu licu bilo joj je jasno da on već zna što će mu reći. »Mi¬slim da nisam spremna za to da opet budemo zajedno.«
»Znači li to da si s Tamanijem?« upita on spuštena pogleda.
»Nisam ni sa kim«, reče ona, odmahujući glavom. »Imamo sedamnaest godina, Davide. Sviđaš mi se, a sviđa mi se i Tamani i mislim da bismo možda trebali nakratko prestati razmišljati o zauvijek. Dovoljno mi je teško već i donijeti odluku hoću li sljedeće godine na koledž ili ne, a kamoli s kim ću provesti ostatak života.«
David je imao neobičan izraz na licu, ali Laurel je brzo nastavila: »Između Yuki i Klee i trolova i mature i koledža i...« Zastenjala je. »Jednostavno nemam snage još i za ovo.«
»Zvuči kao da ti treba prijatelj«, promrmlja David, i dalje ne podižući pogled s otirača.
Iznenadio ju je val olakšanja koji ju je oblio. Prije nego što je i shvatila što se zbiva, niz obraze su joj već klizile suze. »O, čovječe«, reče, pokušavajući ih neopa-zice obrisati. »Da samo znaš koliko mi u ovom trenutku treba prijatelj.«
Zakoračio je naprijed i zagrlio je, naslonivši joj obraz na tjeme. Dok je upijala toplinu njegovih prsa, osjetila je kako sve brige toga dana istječu iz nje. Osluškivala je otkucaje njegova srca i preplaši je pomisao koliko je blizu bila da izgubi njegovo prijateljstvo. »Hvala ti«, prošaptala je.
»Želim da znaš da te namjeravam uvjeriti da mi opet budeš cura«, reče on, odmaknuvši se korak od nje. »Po¬kušavam biti iskren, znaš.«
Zakolutala je očima i nasmijala se.
»Ali dotad«, reče on ozbiljnije, »bit ću ti prijatelj. I čekat ću.«
»Već sam se pobojala da više nikad nećeš razgovarati sa mnom.« Zbunjeno je gledala kako mu krv navire u obraze.
»Ovaj... dobio sam malo poticaja. Tamani me po¬slao«, reče napokon.
»Tamani?« upita ona, sigurna da je krivo čula.
»Zapravo, danas smo dobro porazgovarali i rekao je da će se držati podalje tako da ti se mogu doći ispričati.«
Razmislila je o tome. »Zašto bi on to učinio?«
»A što misliš zašto? Da poraste u tvojim očima«, reče David i otpuhne.
Vrtjela je glavom, ali morala mu je priznati da je upa¬lilo. »Nazvala sam te neki dan«, reče.
»Vidio sam. Ali nisi ostavila poruku.«
»Naljutila me tvoja govorna pošta.«
Zahihotao se.
»Dobila sam rezultate SAT-a.«
Kratko je kimnuo. Njemu je to bilo gotovo jednako tako važno kao njoj. »I ja. I dalje nisam bolji od Chelsea. A kako si ti prošla?«
Nasmiješila se i ispričala mu o mnogo boljim rezulta¬tima i mogućnostima koje joj to otvara. I nakon neko¬liko minuta bilo je kao da se ništa nije promijenilo, jer - shvatila je - David joj je uvijek ponajprije bio prijatelj. Možda je to bila najveća razlika između njega i Tama-nija. S Davidom je na prvome mjestu bilo prijateljstvo, s Tamanijem je to uvijek bila strast. Nije bila sigurna bi li mogla zamisliti život bez ijedne od te dvije stvari. Ako izabere jednoga od njih, hoće li to značiti da se odriče jednoga od toga? Ta je pomisao nije činila sretnom pa ju je nakratko odgurnula u zakutke uma, uživajući u sadašnjem trenutku.
»Želiš li ući?«



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

28 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:52 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
DVADESET I SEDAM

Tamani je nepomično sjedio, pogledom pre¬tražujući šumu u potrazi za bilo kakvim kre¬tanjem. Sunce je baš bilo zašlo za obzor pa je to bilo idealno vrijeme da se uoče trolovi, jer njihov je »dan« tek počinjao, a duge su sjene davale mnogo mje¬sta za skrivanje. Gdje god da su se skrivali, moralo je to biti u blizini, jer ranjeni su trolovi uvijek bježali u ovom smjeru. Ali sadašnji rezultat pretraživanja neko¬liko četvornih kilometara šume između dviju ljudskih stambenih četvrti bila je samo frustracija. Tamani je za-škrgutao zubima. Aaronu je bio obećao da će se pobri¬nuti za odbjegle trolove i, oka im Hekatina, tako će i biti.
»Tam, molim te, prestani, jer čak i napola gluh trol čuo bi tvoje škrgutanje zubima«, začuo je monoton glas s do¬njih grana bora na koji se Tamani bio popeo da bolje vidi.
Uzdahnuo je.
»Previše se trudiš. Iscrpljuješ se«, doda Shar, sad već zvučeći zabrinutije. »Tri noći za redom. Brinem se za tebe.«
»Obično ne radim tako«, reče Tamani. »Samo te želim maksimalno iskoristiti dok si još ovdje. Obično jednu noć radim, drugu spavam.«
»To svejedno znači da spavaš samo upola onoliko koliko bi trebao.«
»Ponekad malo odrijemam na straži.«
»Vrlo malo, kladim se. Znaš da lov na trolove nije tvoj posao«, nastavi Shar tako tiho da ga je Tamani jedva čuo. Isto mu je rekao i prethodne dvije noći.
»A kako da bolje zaštitim Laurel?« upita Tamani.
»Odlično pitanje«, reče Shar. Sad se već popeo go¬tovo na istu visinu kao i Tamani. »Kaniš li se iscrpsti do smrti?«
»Kako to misliš?«
»Imao si izbor. Slijediti trolove ili ostati s Laurel. Ti si ostao s Laurel. Ne znam je li to bio najbolji izbor, ali bio je opravdan izbor, pogotovo kad se uzme u obzir da je Laurel bila u nesvijesti i da se nije mogla sama štititi. Da si izabrao drukčije, možda si mogao slijediti trolove do njihova brloga. Ali možda bi ta potjera bila neuspješna, kao što je bila svaka dotad. Žao mi je što se Aaron nije složio s tvojom odlukom, ali ne smiješ dopustiti da te to tako grize. Moraš nastaviti dalje.«
Tamani je odmahnuo glavom. »Aaron samo što nije bio došao. On bi je bio odveo kući i bila bi na sigurnom. A ja sam mogao biti korak bliže tomu da se riješim onih koji su joj najveća prijetnja.«
»Lako je tako razmišljati, jer jest sigurno stigla kući. Ali tko može sa sigurnošću reći da negdje u blizini nije bilo još trolova koji su samo čekali da odeš i ostaviš je samu? Ili da Yuki i Klea nisu čekale isto?«
»To mi se čini prilično nevjerojatnim«, promrmlja Tamani.
»Aha. Ali ti si Fear-gleidhidh. Tvoj je posao predvidje¬ti i najnevjerojatnije prijetnje. Povrh svega, tvoj je posao pobrinuti se da Laurel ostane živa i da se drži misije.«
»Da joj se nešto dogodi, sve bih ostavio i sutra se pridružio Drvetu svijeta«, reče Tamani.
»Znam«, šapnuo je Shar kroz tamu. Prošao je sat, pa dva, a njih dvojica šutke su promatrali šumu. Tamani je osjećao da mu se oči počinju polako sklapati, a umor koji ga je obuzeo kao da je sezao sve do središta njego¬va bića. Često je ostajao budan dvije noći zaredom, ali tri je već bilo previše. Shar je spavao tijekom dana, ali ne računajući vrlo kratko drijemanje kad je profesor Robinson otišao iz učionice i onih nekoliko puta kad je nakratko sklopio oči na stablu, Tamani nije spavao od one noći kad se bio prisilio otići iz Laurelina kreve¬ta - postupivši kako ga je zamolila, premda je znao da je mogao ostati i do zore, a da ona ne bi znala. Sad je sklopio oči, prisjećajući se tog posljednjeg pogleda na nju - njezina se plava kosa rasprostrla po jastuku kao najfinija svila, njezina usta čak i u snu bila su izvijena u jedva zamjetan smiješak.
Začuvši šuškanje suha lišća, otvorio je oči. Isprva je pomislio da je to samo još jedna košuta, ali zvuk nije prestajao. Ti su koraci bili preteški da bi ih napravilo nešto tako graciozno kao srna ili košuta.
Zadržao je dah, priželjkujući da ima pravo, i zamalo ne vjerujući vlastitim očima kad su mu u vidno polje uteturala dva trola, zaudarajući na krv, a jedan je od njih za sobom vukao odrasla jelena. Ako nastave ravno, pro¬ći će ravno ispod stabla na kojemu su sjedili Shar i on.
Spustili su se brzo i nečujno. Činilo se da se trolovima ne žuri pa ih je bilo lako držati na oku. Tamani je bio u napasti da ih zaskoči i ubije, ali noćašnja je misija bila mnogo važnija od toga da se oslobode dvojice trolova. Bilo je vrijeme da saznaju gdje se skrivaju. Svi oni.
Pratili su ih gotovo ležerno, krećući se usporedno s puteljkom. Trolovi su zastali, a Tamani je brzo čučnuo, znajući da je Shar iza njega učinio isto. Znao je i da ga trolovi ne mogu nanjušiti, jer kod sebe nije imao ništa što bi im nadražilo njuh, ali neki trolovi mogu naslutiti opasnost - tako je barem Shar tvrdio.
Trol koji je vukao leš jelena podigao ga je s tla, kao da želi provjeriti kvalitetu mesa. A zatim su obojica iščeznula.
Tamani je suspregnuo iznenađen uzvik. Nestali su mu pred očima! Prisilivši se da ostane skriven, zadržao je dah i osluškivao. Čulo se udaljeno vučenje nogu, škri¬pa, udarac drva o drvo. Potom tišina. Prošla je minuta. Dvije. Tri. Više se ništa nije čulo. Tamani je ustao, a svako vlakno u njegovu tijelu bilo je spremno potrčati, boriti se.
»Jesi li vidio?« šapnuo je Shar.
»Jesam«, reče Tamani, napola očekujući da trolovi iskoče iza stabla. Ali šuma je bila tiha i prazna. Zurio je u mjesto gdje su trolovi bili stajali. Na rubu male čistine na palom je lišću ostalo nekoliko većih kapi jelenove kr¬vi. Krvavi je trag prestajao na mjestu gdje su iščeznuli.
Čučnuvši da bolje pogleda, Tamani je proučavao kapljice. Stao je na trag i krenuo naprijed, fiksirajući pogled na stablo ispred sebe. Kad je prešao pola uda¬ljenosti do stabla, okrenuo se.
Krvava mrlja nije bila iza njega, nego više ulijevo.
Ali on je bio hodao ravno.
»Što radiš?« upita Shar.
»Samo malo«, reče Tamani, zbunjen. Vratio se do mrlje krvi i pokušao ponovno. Usredotočio se na drugo stablo i prešao pola udaljenosti do njega. Kad se okre¬nuo, krvava je mrlja bila iza njega, ali udesno.
Kleknuo je, proučavajući stabla koja su naoko bila ispred njega, ali zapravo nisu. »Share«, reče, pazeći da stoji točno iznad mrlje krvi, leđima okrenut prema tra¬gu koji je slijedio. »Dođi i stani ispred mene.«
Kad je zakoračio naprijed, Sharova stopala kao da su krenula dijagonalno. Napravio je još dva koraka, a zatim stao i okrenuo se raširenih očiju.
»Shvaćaš li sad?« upita Tamani, a zbunjenost na men¬torovu licu izmamila mu je osmijeh unatoč situaciji u kojoj su se nalazili.
Dok je Shar stajao zureći u mjesto gdje je maloprije bio stajao, Tamani se ukopao stopalima u lišće i ispru¬žio ruke ispred sebe. Nije osjetio ništa, ali što je dublje posezao, to su mu se ruke više širile. Kad ih je pokušao spojiti, otkrio je da poseže za vlastitim prsima. »Share!« šapnuo je bez daha. »Dođi ovamo i učini isto što i ja.«
Sharu je trebalo nekoliko trenutaka, ali uskoro je i on stajao s rukama ispruženim ispred sebe, obujmljujući neprobojnu barijeru koja kao da je svijala prostor oko njih. Kao da je netko izrezao mali krug u tkivu svemira. Kupolu koju nisu mogli ni vidjeti, a kamoli ući u nju.
Ali očito se moglo ući u nju, bio je siguran Tamani. Trolovi su nedvojbeno ušli u nju.
»Da nisam vidio trolove kako nestaju, ne bih znao da nešto nije u redu«, reče Tamani, spustivši ruke.
»Ali ne možemo vidjeti što je to, samo osjetiti, a i to posredno«, reče Shar, ruku prekriženih na prsima i zagledan u tamu. »Kako da se probijemo kroz zid koji ne možemo dotaknuti?«
»Trolovi su prošli kroz njega«, odgovori Tamani. »Pa to ne može biti stvaran zid.«
Shar se nečujno odmaknuo i dohvatio kamen. Uda¬ljio se nekoliko korala i bacio ga prema barijeri. Poletio je prema njoj, a zatim iznenada nestao.
Ohrabren time, Tamani se sagnuo i dohvatio štap. Zakoračio je naprijed do točke gdje je prije bio osjetio da put skreće i posegnuo naprijed sa štapom. Nije bilo fizičkog otpora, ništa ga nije spriječilo da se slobodno kreće - ali kad je mislio da gura ravno, vrh štapa išao je ustranu. Zbunjeno se povukao, kad mu je sinula nova zamisao.
Možda reagira samo na biljke.
Pa je bacio štap prema barijeri, očekujući da će se odbiti. Ali nestao je, baš kao i kamen.
Očito ne.
»To je vraški jaka zaštita«, dahnuo je.
»Otkad to trolovi imaju tako jake čarolije?« upita Shar.
»Nemaju«, odgovori Tamani mračno. »Pa ne bi tre¬balo biti teško poništiti je.«
»Aha, očigledno«, odgovori Shar sarkastično.
Tamani je proučavao tajanstveno ništavilo. »Mogu baciti stvari kroz barijeru, ali ne mogu je osjetiti šta¬pom. Misliš li da bi ti mogao mene baciti kroz nju?«
Shar ga je dugo promatrao, a zatim podigao obrvu i kimnuo. »Mogu pokušati.« Kleknuo je na jedno koljeno i isprepleo prste, a Tamani je stao stopalom na njegove spojene dlanove.
»A haon, a do, a tri!« Shar se upro i odbacio ga, a Tamani je poletio ravno prema barijeri.
Letio je kroz zrak, a zatim je uslijedio vraški bolan osjećaj da ga nešto izokreće unutra-van. Ali bol je brzo prošao i leđima je udario u tlo, a udarac mu je izbio sav zrak iz pluća. Na nebu je previše zvijezda, pomisli, pokušavajući usredotočiti pogled. Shar je gledao dolje u njega, izgledajući kao da ga sve to pomalo zabavlja.
»Što se dogodilo?« upita Tamani.
»Odbio si se.«
Tamani je sjeo i zagledao se u prostor ispred sebe. »Očito je podešeno tako da sprečava ulazak vilama. Takvo što ne bi trebalo biti moguće.« Na trenutak se zagledao u tlo. »Možda bismo mogli prokopati ispod barijere?«
»Možda«, odgovori Shar, ali nije zvučao uvjereno.
»A što drugo možemo?«
Shar nije odmah odgovorio. Zabrinuto je promatrao malu čistinu, nakrivivši glavu na jednu pa na drugu stranu, kao da traži kut koji bi mu omogućio da proni¬kne u tajnu. A zatim je prestao i uspravio se.
»Pitam se...« Posegnuo je rukama naprijed, vrhom stopala označavajući rub nevidljive granice. Iz remena oko pojasa izvadio je vrećicu zavezanu uzicom. »Odmakni se.«
Tamani je automatski zakoračio nekoliko koraka unatrag, pitajući se što Shar smjera.
Nakon što je otpustio vezicu koja ju je držala zatvo¬renom, Shar je primio donji ugao vrećice između palca i kažiprsta, čučnuo i počeo pažljivo rasipati blijed, zrnast sadržaj oko sebe, dovršivši krug zamahom preko glave, a taj je dio kruga nestao čim je zašao iza nevidljivoga zida.
Tamani je uspaničeno odskočio kad se mala čisti¬na na kojoj su stajali u tren oka povećala na trostru¬ku veličinu. Dah mu je zastao u grlu dok je pogledom obuhvaćao prostor koji se stvorio pred njima iz sjene. Na sredini čistine stajala je oronula koliba na čije su prozore bile gusto pribijene daske. Doslovno je sjajila na mjesečini.
U trenutku shvativši koliko su ranjivi - i da su to bili sve vrijeme - Tamani se baci na trbuh i otpuže u zaklon iza hrasta. Kad se na čistini osvijetljenoj mjesečinom ni¬šta nije pomaknulo, polako je opet ispuzao van, a dio nje¬ga pretpostavljao je da šunjanje i nije potrebno. Ako ih je itko bio promatrao proteklih petnaestak minuta, vrijeme za skrivanje odavno je već prošlo. Svejedno, stražarska obuka nalagala mu je da nastavi što opreznije.
Shar se nije pomaknuo. Stajao je u sredini svoga im¬proviziranog kruga, zureći u sad praznu vrećicu koja mu je ležala na dlanu. Na licu mu je bio izraz užasa i ushita. Štogod bilo to što je učinio, očito nije bio oče¬kivao da će upaliti.
»Što je to bilo?« upita Tamani s divljenjem.
»Sol«, odgovori Shar šupljim glasom. Nije skidao po¬gled s vrećice na dlanu. Tamani se nasmijao, ali Shar nije.
»Čekaj malo, ti to ozbiljno?«
»Pogledaj ovamo.«
Tamani je pogledao prema mjestu kamo mu je Shar pokazivao. Bijela kružnica od soli koju je Shar bio ocrtao oko sebe presijecala je debelu kružnicu od pla¬voga praha koja je, činilo se, opasavala cijelu čistinu.
»To je djelo neke Miješalice«, reče Shar, mršteći se.
»Izgleda tako, ali ovo je čarolija na razini zimskih vila. Skrili su pola hektara tako da su nacrtali kružnicu oko čistine!«
»Savijači se ne koriste prascima«, odgovori Shar. Ta¬mani zatomi grimasu - nazvati zimske vile Savijačima bilo je vulgarno čak i po stražarskim mjerilima. »Prašak je očit znak da je to djelo neke Miješalice.«
»Ili možda imamo posla s nekom novom vrstom trolova. Laurel je na njih bacila caesafum, ali nisu ni trepnuli. Ni serumi za praćenje nisu djelovali. A čini se da je i Barnes bio imun na sve osim olova. Pogotovo olova koje mu netko ispuca u mozak.«
Shar je razmislio o tome. »Možda. Ali u našoj je po¬vijesti bilo vrlo, vrlo moćnih Miješalica.«
»Ne izvan Avalona. Osim one jedne prognanice, ali ona je izgorjela prije četrdeset ili pedeset godina.«
»Istina. Vidio sam to vlastitim očima. Ali možda je imala naučnika ili naučnicu?« oklijevao je Shar. »Ne zaboravimo mladu vilu.«
»Ne mislim da je to moguće. Čak i da Yuki jest Jesen¬ska, premlada je. Ni Miješalica koja je učila na Akade¬miji ne bi bila sposobna za takvo što prije stote godine, a kamoli divlja vila.«
»Sve je moguće.«
»Vidim«, reče Tamani i pokaže na prah. »I ovaj plavi prašak i ono što si ti napravio«, doda. »Zašto sol?«
»Iskušavao sam teoriju«, reče Shar. »Rezultati zasad ohrabruju.«
Naslućujući da mu Shar neće reći ništa više od toga, Tamani je kleknuo i zagledao se u plavi prah. »Daš mi tu vrećicu?«
Shar mu je bez riječi spusti u ispruženi dlan. Tamani je vrškom noža zagrabio malo plavoga praha i usuo ga u vrećicu. A zatim je, kao da mu je naknadno palo na pamet, nožem potegnuo crtu kojom je prekinuo plavu kružnicu.
»Što radiš?« upita Shar.
»Nagađam da prekinuta kružnica neće djelovati«, od¬govori Tamani. »Ako nas trolovi iz kolibe nisu vidjeli, možda ne znaju da je kružnica prekinuta - ali mogli bi pronaći tvoju sol. Ako razaspemo sol i lišćem pokrijemo ovaj prekid, možda neće znati da im je brlog otkriven.«
»Želim da ovaj dio bude pod nadzorom dan i noć.«
»Morat ću pozvati pojačanja«, reče Tamani, a sad kad je uzbuđenje otkrića izblijedjelo, počeo je osjećati kako ga slama umor. Sklonio se iza debela stabla i izvukao iPhone. Nadajući se da je Aaron zapamtio kako se slu¬žiti GPS-om, poslao mu je svoju sadašnju lokaciju na mobitel.
Kad se Tamani vratio, Shar je već bio raspršio kruž¬nicu od soli i razasuo suho lišće po prekidu u plavom prahu. Iz kolibe se i dalje nije ništa čulo ni vidjelo, što je bilo čudno, jer trolovi ne spavaju noću.
»Možda bismo trebali navaliti i završiti s tim«, reče Tamani.
»Nisi sposoban za borbu«, reče Shar. »Osim toga, htio bih da ih neko vrijeme nadziremo, da steknemo sliku o tome koliko ih je. Možda ih je unutra tridesetak i samo čekaju da se pojavimo.«
Uskoro su začuli šuškanje lišća koje je najavilo dola¬zak najmanje desetorice stražara.
»Možeš li ti sad preuzeti?« upitao je Tamani Shara.
»Ako želiš. Kamo ti ideš?«
Tamani je podigao Sharovu vrećicu i gurnuo je u svoj pojas. »Moram to odnijeti Laurel. Možda uspije odgonetnuti o čemu je riječ.«
»Nadam se«, reče Shar, zureći u kolibu pod mjese¬činom.
Tamani se okrenuo i potrčao, a bosa su mu stopala šaptala kroz pokrov od suha lišća. Osjećao se kao da bi mogao trčati žmireći - kao da svi putovi vode k Laurel.
Zatresao je glavom, shvativši da mu slika pliva pred očima i da mu se rubovi vidnog polja počinju zacrnji-vati. Trepnuo je i prisilio se da brže potrči, pokušavajući se othrvati umoru koji je prijetio da ga obuzme. Možda je Shar imao pravo, možda je zaista pretjerao. Poslije ovoga, obećao si je, spavat ću kad joj ovo odnesem.
Naslonio se na stražnja vrata Laureline kuće i poku¬cao, osjećajući kako mu se oči sklapaju kad se ona poja¬vila. Otvorila je vrata, zatečena i bez riječi, a on je uspio napraviti samo jedan korak prije nego što se srušio.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

29 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:52 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
DVADESET I OSAM

Laurel je navila budilicu na pola sata prije svitanja, tako da stigne sići i provjeriti kako je Tamani, ali probudila se i prije nego što je zazvonila. Imala je osjećaj kao da je cijelu noć provela u nemirnim sno¬vima, a ne spavajući. Kad se bila uvjerila da je dobro, pokrila je Tamanija i otišla u krevet. Bila je razmotrila mogućnost da ga pomakne - kuhinjski joj se pod nije činio previše udobnim - ali na kraju je odlučila ostaviti ga gdje je bio. Vjerojatno je na imanju spavao i u gorim uvjetima.
Bacivši pogled u zrcalo i prstima malo počešljavši kosu, Laurel se iskrala u prizemlje, najtiše što je mogla. Još je bio ondje, nije se ni pomaknuo. Jutarnje je svjetlo bilo sivo i meko pa je na prstima otišla do stolca s kojega mu je mogla vidjeti lice. Bilo je neobično vidjeti ga kako spava - izgledao je posve opušteno, ranjivo. Na neki joj je način bilo neobično uopće ga i vidjeti da spava. Bio je konstanta u njezinu životu - netko tko je uvijek tu kad ga treba, dvadeset četiri sata na dan. Kad god ga je vidjela, bio je budan i spreman.
Promatrala ga je najprije na ljubičastu, a zatim na ru¬žičastu svjetlu. Napokon se po podu počela šuljati i če¬tvorina žute sunčeve svjetlosti. Kapci su mu zatreperili pod svjetlom, bacajući uske sjene na njegove brončane obraze. A onda su mu se oči brzo otvorile i usredotočile se na Laurel. Odmah se otkotrljao dalje od nje i skočio na noge, držeći ruke pred sobom kao da se brani.
»Tam!« reče ona.
Pogledao ju je i kao da ju je sad tek jasno vidio. Spu¬stio je ruke i uspravio se. »Oprosti«, reče hrapavim gla¬som. Zbunjeno se obazro po kuhinji. »Što se dogodilo?«
»Banuo si sinoć oko deset, a onda si se srušio. Pitala sam Aarona što je, ali rekao mi je da nemam razloga za uzbunu i da on ne zna zašto si ovdje. Je li sve u redu?«
Tamani je oprezno sjeo na barski stolac, trljajući oči. »Da. Više-manje. Malo sam se preforsirao.«
»Malo7.« reče ona, prekorivši ga osmijehom.
»Možda ipak malo previše«, prizna on, uz ironičan osmijeh. »Trebao sam negdje leći i pričekati do jutra. Hej, mogu li dobiti nešto za jelo, molim te?«
»Naravno«, reče ona idući prema hladnjaku. »Što želiš? Breskve? Jagode? Imam i mango.«
»Imaš li što povrća? Ubio bih za malo brokule. Ne«, ispravi se, »zapravo ne bih smio brokulu. I ovako jedem previše zelenog povrća. Ne želim da mi se promijeni boja kose.«
Laurel je gledala u hladnjak. »Daikon?« upita. »Bijel je.«
»Zvuči dobro. Hvala ti.«
Izvadila je daikon koji je njezina majka sinoć nare-zala i stavila ga pred njega. Bilo ga je mnogo više no što bi ona mogla pojesti, ali nakon sinoćnje pustolovine Tamaniju bi moglo trebati i više. Gledala ga je kako jede. »Što se dogodilo?« upita, uzevši i sama kriškicu bijelog povrća.
Umjesto odgovora Tamani izvadi iz džepa platnenu vrećicu i pruži joj je. »Budi vrlo pažljiva s tim«, reče, stisnuvši prste oko tkanine, »jer nisam siguran da bih mogao nabaviti još.«
»Što je to?«
Hrana i sunce dali su mu snage pa je živnuo. Ispričao joj je što se dogodilo protekle noći. »Ovaj prah... kao da izreže komad prostora i savije ga tako da ga izdvoji od ostatka. Nikad prije nisam vidio ništa slično.«
Laurel zaviri u vrećicu. Nije bila sigurna kako bi uop¬će testirala tako neobičnu mješavinu. »Misliš da je u pitanju vilinska čarolija?« upita ga.
»Moguće je. Mogla bi biti i neka nova trolovska čaro¬lija. Ili stara ljudska. Ali čini se da prikupljamo sve više dokaza za postojanje odbjegle Miješalice.«
»Još misliš da bi to mogla biti Yuki?« upita ga tiho.
Oklijevao je, a obrve su mu se skupile. »Nisam sigu¬ran. Nikad ne odbacujem neku mogućnost, ali ona je tako mlada. Bi li ti mogla napraviti ovakvo što?«
»Sumnjam. Zvuči nevjerojatno složeno.«
»Ali tko bi drugi mogao biti?«
Sjedili su šutke, Tamani je žvakao i razmišljao, a La¬urel je rastreseno prosijavala prah kroz prste.
»Znaš, čini se da svi misle da je Yuki nekakva golema anomalija«, reče ona. »Ali ako postoji jedna divlja vila, zašto ne bi postojale dvije? Ili deset? Ili sto? Što ako je Yuki samo neka vrsta... skretanja pozornosti?«
Tamani je na trenutak razmišljao o tome. »Vrijedi to uzeti u obzir«, reče. »Ali nismo do kolibe pratili vile nego trolove. A čak i ne znamo žele li tebe ili Yuki.«
Laurel je kimnula.
»Kad smo već kod Yuki, već je tri dana nisam vidio, a budući da su sljedeći tjedan praznici, bolje da što prije odem do nje.«
Laurel je potisnula val ljubomore - pa to mu je bio posao!
Tamani je prišao stražnjim vratima i širom ih otvo¬rio, udišući svjež jutarnji zrak. »Hvala ti za iznimnu udobnost kuhinjskoga poda«, reče i zahihoće se, prem¬da je znala da mu je vjerojatno neugodno zbog cijele te stvari, »i za izvrstan zajutrak. Odoh sad.«
Otrčao je do svoga stana, trudeći se da ga nitko ne vidi. U hlačama ručne izrade i bosonog vjerojatno bi ljudima izgledao kao divljak. Nakon brza tuširanja - nečega u čemu je počeo uživati - žurno se odjenuo i izjurio iz stana pa se zaputio prema Yukinoj kući, na¬dajući se da će je uhvatiti na putu do škole.
Gotovo je potrčao uz prilaz baš kad je otključavala lanac kojim je bicikl bio privezan za ogradu trijema. »Hej«, rekao je, uključivši svoj koketni osmijeh.
Yukine su se oči raširile pa zablistale. »Hej, Tam«, reče stidljivo.
Tamani joj je uzvratio osmijehom. Mrzio je od Laurel ići do Yuki. Osjećao se kao da izdaje obje. Počeo je shva¬ćati zašto Bljeskalice izbjegavaju stražarsku dužnost. Njihove su ih sposobnosti činile savršenim uhodama, a kraljica Marion često se koristila njihovim uslugama u Velikoj Britaniji i u Egiptu, gdje su zbog blizine ljudi špijunaža i uhode bili gotovo jednako važni kao stražari na dverima. Ali jedno je pretvarati se da si netko drugi na pozornici, a nešto sasvim drugo kad to moraš raditi svaki dan.
No imao je zadatak i morao ga je obaviti. Činilo se da mu je Yuki postala prilično privržena, a kad bi još mogao postići da se otvori i poruši ograde, možda bi mogao saznati što skriva.
Ili, još bolje, saznati da ne skriva ništa.
Nažalost, ta se mogućnost činila malo vjerojatnom. Bila je jednostavno prevelika slučajnost da se Yuki po¬javila baš u Laurelinoj školi, pogotovo s obzirom na to da žena koja ju je tamo dovela pripada organizaciji koja lovi neljudska stvorenja. Ne računajući ono kad je po¬kupila Yuki nakon napada trolova, od početka školske godine - kad je dovela Yuki do Laureline kuće - Klea se nije pojavila nijednom. Moguće je da je u lovu, kao što je tvrdila, ali stražari koje je bio poslao da je prate oba su se puta vratili praznih ruku - izgubili su joj trag tri-četiri kilometra od Laureline kuće. Ta je slučajnost, baš kao i ona s trolovima, bila dovoljna da mu se uključe sva zvona za uzbunu. Kako su te dvije stvari povezane? Klea je uvijek nosila naočale, kao da su joj oči osjetlji¬ve na svjetlo ili da skriva nejednake oči, ali inače nije sličila trolovima. Svejedno, trolovski se klanovi znaju zaratiti oko teritorija, što bi objasnilo činjenicu da je ubila Barnesa. Ali nikako nije uspijevao objasniti kako je Yuki završila sa skupinom ljudskih lovaca na trolove - ili trolova koji glume da su lovci na trolove. Svakako vrijedi razmisliti o Laurelinoj napomeni da Yuki možda nije je¬dina divlja vila, ali što bi moglo potaknuti takva stvore¬nja da se udruže s Kleom, Barnesom ili njima sličnima?
Bilo je i previše pitanja, ali ma kakvi bili odgovori, činilo mu se da ne postoji mogućnost da Klea bude išta drugo doli prijetnja. Skrivala se. Nije znao skriva li se od njega ili od Laurel, ali definitivno se skriva.
Životinje se skrivaju kad su krive - ili uplašene. Klea mu se nije činila kao netko tko bi se skrivao iz straha, što je značilo da mora biti kriva. Samo je još trebao otkriti za što.
Ne bi mogao reći da mu Yuki nije draga - tih posljed¬njih nekoliko mjeseci dok joj se pokušavao približiti njezino mu je društvo bilo ugodno. Bila je pametnija nego što je pokazivala, a divio se njezinoj nenametljivoj samouvjerenosti. Zato mu je sva ta gluma bila još veći izazov. Bio je sve sigurniji da joj se sviđa pa se počeo osjećati loše što to mora iskoristiti protiv nje. Ako se pokaže da ona zaista ništa ne zna, nikad si to neće mo¬ći oprostiti. Ali ako znači i najmanju prijetnju Laurel, onda se sve ovo isplatilo.
»Mislio sam da bih te mogao jutros otpratiti do ško¬le. Auto je kod mehaničara«, slagao je. Zapravo, bio je parkiran na početku traga koji su Shar i on bili slijedili prošle noći.
»Mislila sam da imaš poznatoga mehaničara koji ti sređuje auto preko reda«, reče ona plaho.
Nacerio se. »Imam. Zato će biti gotov već danas po¬slijepodne.«
»Zvuči dobro«, reče Yuki, opet zaključavši lokot i spremivši ključ u džep suknje. »Oh«, reče i zastane pa zakorači naprijed pa opet stane.
»Što je?« upita Tamani. Ponekad je znala biti tako čudna.
»Ma glupo je... Zaboravila sam užinu«, priznala je.
Kao vilenjak, Tamani je znao koliko je važan taj pod¬nevni obrok - bez njega bi teško uspio odraditi cijeli školski dan. Zamalo se nasmijao pomislivši na rat koji je sama sa sobom vodila u mislima, odvagujući što je gore - priznati nešto zbog čega će joj biti neugodno ili pokušati izdržati cijeli dan bez hrane.
»Idi po nju«, reče on. »Pričekat ću.«
»Možeš ući sa mnom«, reče ona, ne gledajući ga u oči. »Neću dugo.«
Oklijevao je. Imao je osjećaj da bi ući u brlog ove nepoznate vile moglo značiti ulazak u klopku, ali mala se kuća doimala tako bezazlenom. A i bili su okruženi stražarima. No ipak...
Yuki je širom otvorila vrata, a svjež jesenski zrak ugodno je strujio kroz sobu. Na stoliću je pokraj na¬slaganih knjiga stajao malen televizor, a uz jedan je zid stajao mekan ljubičast kauč, ali ostatak sobe bio je pre¬pun zelenila. Posvuda su bile cvjetne posude, na podu, na prozorskoj dasci, a najmanje jedna vrsta puzavca penjala se uz okvir prozora, poput prirodnoga zastora.
»Lijepe... biljke«, reče Tamani, a svaka se stanica u njegovu tijelu probudila. Uz dobar tarionik, ovo bi mogao biti arsenal vješte Miješalice - ili jednostavno pokazatelj čežnje divlje vile za raskošnom i bujnom domovinom za koju nikad nije čula, ali koju je vidjela u snovima.
»Služe mi za ikebane«, reče ona i nestane u drugom dijelu kuće.
Već mu je prije bila spomenula japansku vještinu slaganja cvjetnih aranžmana, ali mislio je da je riječ o nečemu umjerenijem. Ovo je doslovce bila džungla. Izvukao je mobitel iz džepa i brzo snimio nekoliko fo¬tografija zelenih zidova, nadajući se da će mu Laurel moći reći nešto više o vrstama biljaka koje je Yuki ovdje uzgajala. Jedva je stigao spremiti mobitel u džep prije nego što se Yuki pojavila iz svoje sobe, s naprtnjačom na leđima.
»Oprosti, sad sam spremna.«
Nasmiješio se, prisilivši se natrag u ulogu prijateljski raspoložena uhode. »Odlično!«
Ali Yuki nije krenula van. Gledao ju je kako nekoliko puta brzo udiše, a onda je lanula: »Uvijek si dobrodošao ovamo.«
»Imat ću to na umu«, reče on uz naheren osmijeh.
Yuki je izgledala kao da će još nešto reći, ali izgubila je hrabrost i prošla pokraj njega van na trijem, čekajući da i on iziđe pa da može zatvoriti vrata.
»Nadam se da ti ne smeta što sam svratio«, reče on kad su laganim korakom krenuli prema školi.
»Drago mi je da jesi«, reče Yuki, spustivši pogled.
Među njih se spustila nelagodna tišina i Tamani je očajnički tragao za nečim što bi mogao reći, kad je za¬zvonio Yukin mobitel. Izvukla ga je iz džepa i zakolu¬tala očima, pritisnuvši tipku koja je proslijedila poziv na govornu poštu.
»Hoćeš li se javiti?« upita Tamani. »Ne smeta mi.«
»Ma to je samo Klea.«
»Ne ljuti se ako joj se ne javiš?«
»Reći ću da sam se tuširala. Ili da sam bila na bici¬klu - ne mogu istodobno voziti i razgovarati. Ako je u dogledno vrijeme nazovem, ne ljuti se na mene.«
»A tebi ne smeta što si tako često sama?«
Yuki zabaci pramen kose preko ramena. »Nimalo.« Nasmiješila se. »Ne bojim se mraka.«
Tamani se sav zgrči, jer bilo je tako očito da je htjela ostaviti dojam na njega.
»Ni tvojim roditeljima to ne smeta?«
Nešto joj je proletjelo licem. Oprez, pa odlučnost. Nagnuo se bliže, trudeći se izgledati zainteresirano.
»Mojih roditelja više nema«, reče ona brzo. »Sad smo ostale samo ja i Klea. Većinom samo ja. Cijela ta stvar s učeničkom razmjenom... to mi samo olakšava privi¬kavanje.« Stalno ga je pogledavala, očito živčana. »Ovo mi je svojevrstan novi početak:«
»Novi početak je dobra stvar. Ni mojih roditelja više nema. Ponekad bih radije da se to ne zna. Ovako me svi gledaju sa sažaljenjem, a to je...«
»Znam što misliš. Hej«, reče ona i dotakne ga po ruci. »Nemoj nikomu reći. Molim te.«
Nije pokušavao ništa više izvući iz nje. Bilo je dovolj¬no za danas. »Naravno da neću«, reče i nasmiješi se. »Zatim se nagne prema njoj i primi je za ruku. »Možeš mi vjerovati.«
Sva se ozarila, ali u pogledu joj se i dalje vidio oprez. »I, kako ti je bilo u kazni?«
Oka mu Hekatina, komu je sad neugodno? Slegnuo je ramenima, izgledajući pokunjeno. »Bilo je to glupo od mene. Drago mi je da je gotovo.«
»Svi još pričaju o tvojoj tučnjavi s Davidom«, reče ona, a smijeh joj je bio potpuno neuvjerljiv. Oklijevala je na trenutak. »Jun je rekao da je čuo da ste se potukli oko Laurel.«
»Laurel?« ponovi Tamani, nadajući se da je zvučao zbu¬njeno. »Laurel Sewell? Zašto bismo se potukli oko nje?«
»Čula sam da vas je posvađala i da je rekla nešto o tome da ne želi birati.«
»Ma daj«, reče on i urotnički se nagne prema njoj. »To je suludo, Laurel je fora, pomaže mi na satu držav¬nog ustroja, jer pojma nemam. Ali mislim da su i ona i David stekli krivi dojam, ako znaš što mislim reći«, odgovorio je okrutnim, gotovo podrugljivim glasom.
»Znači da ti se ne sviđa Laurel?«
»Ne na takav način«, reče on, mrzeći riječi koje su mu izlazile iz usta. Imao je osjećaj kao da bogohuli. »Simpatična je ali, znaš, nije moj tip. Previše je... plava.«
»A kakav je tvoj tip?« upita ona sramežljivo.
Tamani je slegnuo ramenima i nasmiješio se. »Znat ću kad vidim«, reče, gledajući je u oči sve dok nije skre¬nula pogled, a bilo je očito da joj je istodobno i neugod¬no i drago.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

30 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:52 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
DVADESET I DEVET

Ove godine ćeš Dan zahvalnosti provesti kod tate? upita Laurel Davida. Sjedili su za stolom s Chelsea i jeli ručak. Zahvaljujući sinoćnjoj oluji njihovo je uobičajeno mjesto danas bilo blatnjava kaljuža. Vani je bilo odveć hladno, čak i za Laurel, pa su jeli u kantini, unatoč gužvi i buci.
»Da barem«, odgovori David. »Da jesam, naručili bismo kinesku klopu i tri dana gledali utakmice. Ili, da budem precizniji, on bi gledao utakmice, a ja bih učio za završne testove. Ali ne, baka i djed su sazva¬li obiteljsko okupljanje u Eureki. Sigurni su da će ove godine umrijeti pa nas sve moraju vidjeti prije odlaska na drugi svijet.«
»Nisu li isto govorili lani za Božić?« upita Laurel.
»Da, i za onaj godinu prije toga. A čak i nisu tako stari. Mislim da su pet-šest godina stariji od tvojih ro¬ditelja.«
Bilo je lijepo opet razgovarati s Davidom. Pokušala je navesti i njega i Tamanija da joj ispričaju što se dogodilo među njima za vrijeme kazne, ali Tamani je ustrajao na tome da su to muške stvari i da ne želi o tome razgova¬rati s njom, a David je svaki put vješto promijenio temu. Činilo se da su postigli nekakvo primirje ili nešto - nije mogla pogoditi što - ali više se nisu srdito pogledava¬li u hodniku, a čak su katkad i razmijenili prijateljski pozdrav. Također su je i prestali gnjaviti neka izabere jednoga od njih, premda je dvojila da to može potrajati.
»Svejedno, praznici su praznici, ne?« reče Laurel.
»Ma. Milijun rođaka u jednoj kući? Nema teorije da ću moći učiti.«
»Mislim da krivo shvaćaš riječ praznici«, ustrajala je.
»Šališ se? U zaostatku sam s učenjem.«
»Aha. Gospodin s prosjekom četiri-nula.«
»Četiri cijela četiri«, ispravili su je David i Chelsea uglas, a zatim se pogledali pa prasnuli u smijeh. Kad je Laurel podigla obrvu i pogledala Davida, pokajnički je rekao: »Izborni predmeti donose dodatne bodove, sjećaš se?«
Zakolutala je očima i zatresla glavom. »Koji si ti per-fekcionist.«
»Da, ali voliš me«, reče David. Ali uspio je pocrve¬njeti i izgledati užasnuto što je tako lako skliznuo u nekadašnji način razgovora s njom.
Ali samo se nasmiješila i stisnula mu rame. »Da«, rekla je dobrodušno, »istina.«
Nekoliko sekundi vladala je tišina, a onda je Chelsea frknula nosom. »Je li ikomu možda neugodno?« upita i naceri se.
Srećom, u tom je trenutku naišao Tamani i sjeo nasu¬prot Chelsea, pogledavajući Ryana, koji je stajao u redu za tacose. »Hej«, reče tiho.
»Gdje je Yuki?« upita Laurel ogledavajući se. »Nisam li je jutros vidjela?«
»Da, rekla je da će Klea ranije doći po nju. Praznike počinje nekoliko dana prije.«
»Još nikakvih vijesti u vezi s kolibom?« upita Laurel, ogledavajući se oko sebe. I David i Chelsea provjerili su da nitko ne prisluškuje, a onda približili glave njihovi¬ma da bolje čuju.
»Ni zvuka ni pokreta, apsolutno ništa. Počinjem misliti da su trolovi samo protrčali kroz krug pokraj kolibe.«
»Tvoji stražari još nisu pokušali ući?« upita Chelsea s nevjericom. »Što čekaju?«
Naravno da će Chelsea postaviti očito pitanje, pomisli Laurel uz osmijeh.
»Shar smatra da je važnije da otkrijemo što rade. Ako provalimo unutra, borit će do posljednjega daha pa ne¬ćemo znati ništa više nego sad.«
»Unutra su«, reče David. »Ne bi li Laurelini serumi trebali djelovati na njih?«
»Trebali bi«, složi se Tamani, »ali to i jest dio proble¬ma. Nije djelovalo ništa što smo u proteklih nekoliko mjeseci iskušali na njima. Zato nismo sigurni da bi bilo pametno krenuti u napad. Tko zna što se sve drugo unutra skriva?«
»Hej, škvadro«, pozdravi ih Ryan i sjedne pokraj Chelsea.
Chelsea mu uputi pomalo usiljen osmijeh i potapša ga po ramenu.
»Sigurno ste razgovarali o meni, ha?« reče i naceri se kad su svi zašutjeli.
»Zapravo, razgovarali smo o vilama«, reče Chelsea s naglašenim uzbuđenjem. Kad su se Tamaniju oči raširi¬le, Chelsea je otpuhnula: »Baš sam pitala Tama o njima. Budući da je iz Irske...«
»Zapravo, iz Škotske sam.«
».. .vjerojatno zna hrpu toga o vilama, magiji i takvim stvarima. Mnogo više od nas, u svakom slučaju.«
Tamanijev je izraz bio nešto između šoka i divljenja. Laurel je rukom pokrila usta, silno se trudeći ne pra¬snuti u smijeh pa da joj Sprite izleti kroz nos.
»Znaš, Chelsea, samo zato što je netko iz Škotske...«
»Šššš«, prekori ga Chelsea. »Tam nam je baš počeo pričati o tome kako neprijatelji vila iznenada postanu imuni na magiju koja je stoljećima djelovala na njih.«
»Ovaj...«, reče Tamani, »zapravo nemam pojma zašto se to dogodi.«
»Dobar odgovor!« reče Ryan, podigavši jednu ruku, očekujući da i Tamani učini isto pa da se pljesnu. Vi¬djevši da ga Tamani blijedo gleda, Ryan je spustio ruku na stol. »Ozbiljno, ako joj dopustiš da te uvuče u svoj vilinski svijet, nikad se nećeš izvući. Časna riječ, pone¬kad mi se čini da ona zbilja vjeruje da su vile stvarne. Trebao bi joj vidjeti sobu.«
Tom je primjedbom zaradio leden pogled. »Pogodi tko neko vrijeme neće vidjeti moju sobu?«
»Dakle«, ubaci Laurel da promijeni temu. »Što radite za Dan zahvalnosti?«
»Idem kod bake i djeda«, reče David.
»Ja sam kod bake«, reče Chelsea, klimajući. »Ako ništa drugo, barem živi u blizini.«
»Dolaze nam tatini«, reče Ryan.
Svi su pogledali Tamanija i Laurel shvati da ga je dovela u neugodnu situaciju.
Ups.
»Mi to ne slavimo«, reče on glatko. »Vjerojatno ću samo ljenčariti.«

»Hoćeš li doći k nama za Dan zahvalnosti?« upitala je Laurel, sustigavši Tamanija prije nego što je izišao. Posljednjih ju je nekoliko dana izbjegavao, a nije znala zašto.
Ukočio se. »Stvarno?«
»Ah, zašto ne?« reče ona, trudeći se zvučati opušteno. »Nitko nam drugi ne dolazi. Yuki nema, a ionako ćeš nam se motati oko kuće, pretpostavljam«, reče i prisili se na hihot.
Ali još je izgledao zabrinuto. »Ne znam. Tvoji će ro¬ditelji biti doma.«
»Pa? Znaju tko si.« Nagnula se naprijed i podigla obr¬ve. »I znaju da si spavao u kuhinji na podu.«
Tamani zastenje. »Hvala što si me podsjetila na to.«
»Nema na čemu«, odgovori ona uz osmijeh.
Još je nekoliko trenutaka grizao donju usnu, a onda reče. »Jednostavno mi je previše čudno. Znaš, tvoji ro¬ditelji, ti ljudi koji su te odgojili. Neobično mi je.«
»Zato što su moji roditelji ili zato što su ljudi?« Ni¬je odmah odgovorio pa ga ona podbode. »No«, reče, »zini.«
»I jedno i drugo. Dobro, zato što su oni tvoji ljudski roditelji. Ne bi trebala imati ljudske roditelje. Ne bi uop¬će trebala imati roditelje.«
»Pa, bolje se navikni na to, jer moji roditelji ne idu nikamo.«
»Ne, ali ti ideš«, reče on, oklijevajući. »Mislim, na kraju. Zar ne?«
»Pa, svakako ne namjeravam biti jedna od onih koji žive s roditeljima do četrdeset pete«, reče Laurel, izbje¬gavajući odgovoriti na stvarno pitanje koje joj je po¬stavio.
»Da, ali... jednoga se dana vraćaš u Avalon, zar ne?«
Sad ga je bilo malo teže izbjeći. Nekoliko je sekundi gledala dolje u svoje ruke. »Zašto me to sad pitaš?«
Slegnuo je ramenima. »Već te to dugo želim pitati. Čini mi se da ti te ljudske stvari postaju sve važnije. Nadam se da ne zaboravljaš kamo... pripadaš.«
»Ne znam pripadam li onamo«, reče ona iskreno.
»Kako to misliš da ne znaš?«
»Ne znam«, ponovi ona odlučno. »Još nisam odlu¬čila.«
»A što bi drugo mogla učiniti?«
»Mislim da možda želim ići na koledž.« Bilo joj je neobično izgovoriti to naglas. Nekako je bila očekivala da će, sad kad je David više ne nagovara da ostane u ljudskom svijetu, naginjati prema Avalonu. Ali prekid s Davidom nije automatski značio da je donijela odluku da neće studirati, a ta ju je činjenica prisilila da ponovno razmotri tu mogućnost - da se na koledž ne upiše za Davida ili za roditelje, nego za sebe.
»Ali zašto? Ondje te ne mogu naučiti ničemu što bi ti moglo biti korisno.«
»Ne«, ispravi ga Laurel, »ne mogu me naučiti ničemu što bi bilo korisno tebi. Ja nisam ti, Tamani.«
»Ali stvarno? Još škole? To je ono što želiš?«
»Možda.«
»Jer moram ti priznati da mi je to sjedenje u razredu najgori dio dana. Ne shvaćam kako bi itko svojevoljno pristao na još toga. Mrzim to.«
»Ali isto to radim i u Avalonu. Kamo god da odem, čeka me još školovanja.«
»Ali u Avalonu bi učila korisne stvari. Drugi korijen iz kosinusa? Kako će ti to ikad u životu biti od koristi?«
Nasmijala se. »Sigurna sam da nekomu jest.« Zastala je. »Ali ionako ne mislim studirati matematiku. Osim toga, mislim da je svako znanje korisno.«
»Da, ali...« Iznenada je zatvorio usta, što joj je bilo drago, jer nije joj se dalo vrtjeti ukrug. »Jednostavno ne razumijem. Ta ljudska opsjednutost školovanjem uopće me ne zanima. Ali ljudi me zanimaju. Ti me zanimaš. Čak me i...« - oklijevao je - »tvoja obitelj zanima. Ma koliko neobični bili.«
»Dakle,« ubaci ona. »Dan zahvalnosti. Dolaziš li?«
Nasmiješio se. »Hoćeš li ti biti ondje?«
»Naravno.«
»Onda znaš moj odgovor.«
»Dobro«, reče ona i pogleda ustranu. »Tako ću ti moći pokazati što sam otkrila o prahu«, doda šaptom.
»Nešto si otkrila?« upita on, dotaknuvši je po nadlanici.
»Ne mnogo«, odgovori Laurel, pokušavajući ne osje¬ćati dodir njegovih prstiju. »Ali nekoliko stvari. Nadam se da ću do četvrtka znati više. Bavim se time svake večeri nakon što napišem zadaću.«
»Nisam ni sumnjao«, reče on nježno se smiješeći i blago joj stisnuvši ruku.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

31 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:58 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
TRIDESET

Dan zahvalnosti uvijek joj je bio jedan od najdražih blagdana. Nije bila posve sigurna zašto - nije jela puretinu, pire od krumpira ili pitu od buče, barem ne onu spravljenu na tradicio¬nalni način. Ali uvijek je uživala u svečanom ozračju i okupljanju obitelji. Premda je riječ obitelj obuhvaćala samo njih troje.
Ove je godine mama pripremala dvije prepelice umje¬sto purana. »Ne vidim zašto bih se mučila s puranom kad bi ga jelo samo nas dvoje«, šalila se. Laurel se to činilo dobrom idejom, a sline su joj curile od zamamna mirisa ružmarina kojim je mama bila natrljala pečenku. Još kad ga ne bi kvario miris pečena mesa...
Dok je ona slagala voće na pladanj, mama je dovrša¬vala povrće. Okrenula se prema mami da je upita bi li trebala narezati jagode, ali ona je zamišljeno zurila kroz prozor. »Mama?« reče i dotakne je po ruci.
Zatečeno se lecnula i pogledala je. »Bismo li i njih trebali pozvati?« upita.
»Koga?«
»Stražare.«
Čovječe, to bi tek bio kaos. »Ne. Ozbiljno, mama. Do¬bro su. Kad završimo, odnijet ću im pladnjeve s voćem i povrćem da si mogu uzeti ako žele, ali ne mislim da bi htjeli ući.«
»Sigurna si?« upita ona, škiljeći prema drveću maj¬činski zabrinutim pogledom.
»Sto posto.« Mogla je zamisliti kako bi to izgledalo: gomila ozbiljnih vilenjaka odjevenih u zeleno stoji u njihovoj kuhinji, a svi su napeti i skaču na svaki i naj¬manji zvuk. Da, bilo bi to vrlo blagdansko raspoloženje.
Oglasi se zvono na vratima i Laurel poskoči sa stolca. »Ja ću.«
»O, kladim se da hoćeš«, promrmlja mama jedva čujno.
»Majko!« prekori je Laurel prije nego što je zamak-nula za ugao.
Otvorila je vrata Tamaniju - stajao je s leđa obasjan suncem, koje mu je davalo nestvaran sjaj. Osjetila je kako joj koljena klecaju i nakratko se zapitala je li bilo pametno pozvati ga.
Nasmiješio se i približio lice njezinu; brzo je udah¬nula, ali samo je prošaptao: »Zaista ne znam što radim. Nadam se da nisam trebao donijeti nešto posebno.«
»Ma ne«, reče Laurel smiješeći se. Bilo je lijepo znati da se ispod te hladnokrvne vanjštine ipak povremeno brine zbog nečega. »Htjela sam samo da doneseš sebe.« Glupo, glupo! Kao da je sebe mogao ostaviti kod kuće. Mrzila je činjenicu da joj se pred njim i dalje tako petlja jezik.
Kad su ušli u kuhinju, mama je bila sagnuta pred pećnicom, provjeravajući prepelice. Laurel je pretpo¬stavljala da ih zapravo i nije trebalo provjeravati, ali bilo je lijepo ući u kuhinju i nemati osjećaj da ih je netko čekao. Njezini roditelji - a pogotovo mama - bili su neobično susretljivi i zaista su se trudili oko Tamanija. Zapitala se zašto.
»Hej, mama«, reče ona. »Došao je Tamani.«
Mama je podigla pogled i nasmiješila se, zatvorivši pećnicu. Otrla je ruke o pregaču i jednu pružila Tama¬niju. »Baš nam je drago da si nam se pridružio.«
»Meni je još draže«, reče Tamani, zvučeći kao savršen engleski kavalir. »I...«, doda, »htio bih se ispričati za naš prošli susret. Okolnosti nisu baš bile... idealne.«
Ali mama je samo odmahnula rukom. »Ma, molim te.« Obgrlila je Laurel oko ramena i nasmiješila joj se. »Kad imaš kćer vilu, naučiš nositi se s takvim stvari¬ma.«
Tamani se vidljivo opustio. »Mogu li vam pomoći s nečim?«
»Ne, ne. Dan zahvalnosti je i dan nogometa. Ti sjedni s Markom u dnevnu sobu«, reče i pokaže. »Večera je za petnaestak minuta.«
»Ako ste sigurni da ne trebate pomoć, dobro«, reče on. »Ali vraški sam dobar u rezanju voća.
Mama se nasmijala. »Kladim se da jesi. Ali možemo same. Samo ti idi.«
Laurel se htjela pobuniti, ali Tamani se već nasmije¬šio i krenuo prema dnevnoj sobi. Pošla je za njim i ostala na dovratku, vireći prema tati i njemu. Nije se bogzna-što imalo vidjeti: rukovali su se, razmijenili pozdrave, a zatim je Laurelin otac Tamaniju pokušao objasniti osnove nogometa. Svejedno, mama ju je morala dvaput zazvati prije nego što se napokon vratila slaganju voća na pladanj.
Kad je večera bila gotova, okupili su se oko kuhinj¬skog stola. Nakon što su se svi poslužili, Tamani je pohvalio Laurelinu mamu i način kako je pripremila prepelice. »Sve izgleda jako lijepo, gospođo Sewell. Ne jedem meso, ali miriše fantastično. Ružmarin, zar ne?«
Mami je lice zasjalo. »Hvala ti. Impresionirana sam da si prepoznao začin. I molim te, zovi nas Sarah i Mark, a ne gospodine i gospođo.« Stisnula je muževu ruku. »Ina¬če se osjećamo tako stari.«
»Pa i jeste stari«, zahihoće se Laurel.
Mama je podigla obrvu. »Dosta zafrkancije, mala.«
»Nego, Tamani, reci mi kako je to biti stražar.«
»Pa...«
»O, Mark, nemoj ga sad gnjaviti o poslu. Blagdan je.«
»Ne smeta mi, stvarno«, reče Tamani. »Volim svoj posao. A trenutačno je moj posao i moj život, bio blag¬dan ili ne.«
Laurelin ga je tata rešetao pitanjima, većinom o nje¬govu položaju stražara, a zatim se prebacio na odra¬stanje u Avalonu, kakvu hranu tamo jedu, a na kraju je ubacio i nekoliko pitanja o vilinskoj privredi na koja mu Tamani nije znao odgovoriti. Kad je mama napokon iznijela pitu, Laurel je već bilo prilično neugodno, a Ta¬mani je uspio počistiti samo pola tanjura - na kojemu ionako nije bilo previše. Laurel je žudjela za prilikom da ga izvuče odande prije nego što tata postavi neko neobično pitanje o političkoj hijerarhiji u Avalonu ili bruto državnom proizvodu.
»Pusti dečka neka jede«, prekori ga mama, ušutkavši muža golemom kriškom pite od slatke tikve s gomilom tučenog slatkog vrhnja. Za Laurel i Tamanija imala je staklene zdjelice s ledenim voćnim desertom.
»Obično nakon deserta gledamo film«, reče Laurelin tata Tamaniju. »Hoćeš li nam se pridružiti?«
»Zapravo, mislila sam ga povesti u šetnju«, reče La¬urel, iskoristivši priliku prije nego što je i stigao odgo¬voriti. »Ali vratit ćemo se prije kraja.«
»Šetnju?« Tata se potapšao po trbuhu. »Ja bih morao četveronoške.«
Laurel je zakolutala očima i zastenjala. Roditelji. Zgrabila je Tamanija za ruku i doslovno ga povukla prema vratima, želeći pobjeći prije nego što još netko nešto kaže.
»Jedva čekaš da me imaš samo za sebe?« promrmlja Tamani i naceri se kad su se vrata za njima zatvorila.
»Prevarila sam se misleći da neće biti neugodno.«
»Neugodno?« reče Tamani iskreno. »Nije mi bilo neu¬godno. Pa, možda malo na početku«, prizna. »Ali uvijek je tako kad upoznaješ nove ljude. Zapravo, bilo je mno¬go manje neugodno nego što sam očekivao. Dragi su.«
Neko su vrijeme besciljno lutali, a onda Laurel shva¬ti da su njezina stopala sama odabrala poznatu rutu prema školi. Umjesto da se okrene natrag, nastavila je prema igralištu i popela se na tribine. Stala je na vrhu i primila se za ogradu, leđima okrenuta prema terenu, puštajući da joj vjetar miluje lice i mrsi kosu. Tamani je oklijevao, a zatim je stao pokraj nje.
»Žao mi je što moraš prolaziti kroz sve ovo«, reče, ne gledajući je. »Znaš, kad sam počeo kao stražar, imao sam prilično niska očekivanja. Neki stražari prožive čitav život, a da nikada ne vide trola. Pretpostavljalo se da ćeš tamo na imanju voditi miran život, da ćeš se vratiti u Avalon kad naslijediš zemlju i... nakon toga bi moj posao bio prilično lak.«
»Jamison je rekao isto to«, reče Laurel, gledajući preko ramena u njega. »O tome da sam trebala živjeti normalnim ljudskim životom sve dok ne dođe vrijeme za povratak u Avalon. Čini se da ništa nije onako lako kao što mislimo.« Nije govorila samo o trolovima. Zar su zaista očekivali da jednostavno napusti svoj ljudski život bez trunke žaljenja?
»Ne«, složi se Tamani, »ali nastavljam se nadati.« Pri¬maknuo se bliže. Položio je desnu ruku na ogradu po¬kraj nje, a nakon nekoliko trenutaka oklijevanja lijevom je poklopio njezinu, pritisnuvši se prsima o njezina leđa.
Znala je da bi trebala otresti njegove ruke, odmaknu¬ti se, prekinuti kontakt, ali nije mogla. Nije htjela. A ovaj put se nije prisilila to učiniti. Nepomično je stajala, osjećajući njegovu blizinu, upijajući je - a bila je puna života kao povjetarac koji je osjećala na licu.
Bilo je to tako prirodno da zamalo nije opazila da je naslonio obraz na njezin vrat i nakrivio bradu, sve dok nije osjetila njegove usne na svojoj koži. Ali nije mogla ignorirati poljupce koji su joj se penjali uz vrat prema uhu i toplinu koja joj je strujala tijelom, moleći je neka se okrene prema njemu, neka mu da dopuštenje koje je bez riječi tražio. Jedva je disala od želje. A onda je na svome struku osjetila njegovu ruku, koja ju je počela nježno okretati prema njemu. Poljubio ju je u kut usa¬na i uzdahnuo tik prije nego što su im se usne lagano dotaknule.
Prizvavši posljednji atom samokontrole, prošaptala je: »Ne mogu.«
»Zašto?« upita on, čela pritisnuta o njezino.
»Jednostavno ne mogu«, odgovori ona, okrenuvši se.
Ali uhvatio ju je za obje ruke i povukao je natrag prema sebi, gledajući je u oči. »Ne brini se«, reče, tako nježno, tako tiho. »Učinit ću sve što tražiš. Jednostavno želim znati zašto. Zašto se osjećaš tako sputanom?«
»Obećala sam si. Moram donijeti odluku. A kad sam s tobom, kad me ljubiš, misli mi se zbrkaju. Trebam bistru glavu.«
»Ne tražim od tebe da doneseš odluku«, reče Tamani. »Samo te želim poljubiti.« Sklizne joj ruku na potiljak i obujmi joj obraze. »Želiš li ti mene poljubiti?«
Kimnula je, jedva zamjetno. »Ali...«
»Onda možeš«, reče on. »A sutra neću očekivati od tebe da si već donijela odluku. »Ponekad je«, reče do¬taknuvši joj prstom donju usnu, »poljubac samo po¬ljubac.«
»Ne želim ti davati lažne nade«, reče ona slabašnim glasom.
»Znam. I drago mi je zbog toga. Ali u ovom trenutku nije mi važno što to znači i znači li išta. Čak i ako me nakon današnjega dana nikad više ne poljubiš – daj da imamo ovo danas.« Usne su mu već opet bile blizu njezina uha, a šapat promukao i topao.
»Ne želim te povrijediti«, reče Laurel.
»Kako bi me ovo moglo boljeti?«
»Znaš kako je. Sutra ćeš me mrziti.«
»Nikad te ne bih mogao mrziti.«
»Ali ovo ne znači zauvijek.«
»I ne tražim zauvijek«, reče on. »Još ne. Sad tražim samo trenutak.«
Više nije imala argumenata. Osim onih malih. Koji nisu bili važni. Koji su prestali biti važni kad su je Tamanijeve ruke snažno zagrlile, milujući joj ramena, a njegove su usne od njezinih bile udaljene samo za dah.
Nagnula se naprijed i spojila ih.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

32 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 3:02 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
TRIDESET I JEDAN

Tijekom desetominutne šetnje kući sve im se či¬nilo smiješnim. Ali dobrim raspoloženjem nije mogla počešljati kosu. »Zašto ne možeš biti od onih koji u stražnjem džepu hlača nose češalj?« upita ona, pokušavajući prstima razmrsiti kosu.
»Jesam li ti ikad ostavio dojam 'običnog dečka'?«
»Istina«, reče ona i bubne ga u trbuh.
Zgrabio ju je, pritisnuo joj ruke uz tijelo i zavrtio je sve dok nije počela cičati. Bio je drukčiji. Opušten i ležeran kako već tjednima nije bio. Zapravo, od onoga poslijepodneva u kućici u Oricku. Bilo je lako usredoto¬čiti se na sebe i zaboraviti da je sve ovo za njega jednako stresno kao i za nju. Ali danas, u tom dugom satu kad su si dopustili jednostavno biti, oboje su pronašli odmor koji im je tako očajnički trebao. Stalno je očekivala da će je prožeti uobičajeni osjećaj krivnje, ali nije.
»Ovo nimalo ne pomaže mojoj kosi«, rekla je, dola¬zeći do daha.
»Mislim da je tvoja kosa izgubljen slučaj«, reče Ta¬mani, pustivši je.
»Nažalost, mislim da imaš pravo«, odgovori ona. »Možda moji roditelji neće opaziti.«
»Mhm, da, možda«, reče on, smiješeći se.
»A kvragu.«
»Što?« upita on, odmah budan i na oprezu, zakora¬čivši ispred nje.
»U redu je«, reče ona i odgurne ga pa mu pokaže na auto parkiran pred kućom. »Chelsea je ovdje.«
»Je li to loše?« upita on zbunjeno. »Meni je ona super, zar tebi nije?«
»Naravno da jest. Ali ona sve zapaža i neće se ustru¬čavati prokomentirati«, reče mu znakovito.
»Dođi ovamo«, reče on i povuče je natrag prema sebi. »Ja ću to srediti.«
Stajala je dok joj je poravnavao kosu i raspetljavao čvorove koje ona sama nije mogla dosegnuti. Uskoro je sve opet bilo uredno.
»Uau«, reče ona prelazeći rukom po glatkoj kosi. »Gdje si to naučio?«
Slegnuo je ramenima. »Pa to je samo kosa. Dođi.« Krenuli su prema kući, ali više se nisu držali za ruke.
Chelsea je sjedila za kuhinjskim šankom s tanjurićem pite ispred sebe, prvo jedući tučeno slatko vrhnje s vrha.
»A, tu ste!« reče kad su ušli. »Čekam vas već pola sata. Pa što ste radili?«
Laurel se nelagodno nasmiješila. »Hej, Chelsea«, reče, namjerno izbjegavajući pitanje.
»Oprosti što nisam nazvala«, reče ona, prilično otvo¬reno zureći u Tamanija. »Morala sam se nakratko ma¬knuti od doma. Moja su braća nesnosna. Hoće li on ostati?«
Laurel pogleda gore u Tamanija.
»Mogu otići«, reče on. »Ne želim smetati.«
»Ne, ne, ostani!« reče Chelsea i pljesne rukama. »To mi je prilika da te uhvatim nasamo. Nema teorije da ću propustiti tu mogućnost!«
»Nisam siguran da mi se sviđa kako to zvuči«, reče Tamani polako. »A i nismo baš sami.«
»O, pa Laurel se ne računa.«
»Baš ti hvala«, reče Laurel sarkastično.
»Nisam to tako mislila. Mislila sam reći da nećemo oko sebe imati izljeve testosterona. Shvaćaš na što mi¬slim.«
Nažalost, shvaćala je. »Ali stvarno možeš otići, ako želiš«, promrmljala je Tamaniju.
»Nemam drugih obveza«, reče on, cereći se.
»Nemoj reći da te nisam upozorila. Mama, idemo gore.«
»Neka vrata budu otvorena«, dovikne mama reflek¬sno.
»Da, to će baš biti problem«, promrmlja Laurel.
»Hvala na povjerenju, gospođo S.«, nasmije se Chel¬sea i odskakuće uza stube ispred Laurel.
Dok je Chelsea obasipala Tamanija pitanjima o dugo¬vječnosti vila, vrtnoj mitologiji i narodnim predajama iz cijeloga svijeta, Laureline su misli lutale. Odlutale su dolje do igrališta. Zašto mu nije mogla odoljeti? Zašto ne može neko vrijeme biti sama? Je li zaljubljena u nje¬ga? Ponekad je bila sigurna da je odgovor potvrdan, ali jednako je često bila sigurna da je odgovor ne. Ili barem ne sve dok i prema Davidu osjeća to što je osjećala. Po¬čeo joj je zaista nedostajati, premda su se vidjeli gotovo svaki dan. Ali ako nije zaljubljena u Tamanija, što je to onda? Nije se sad prvi put zapitala je li moguće da voli obojicu. A ako jest, je li to važno? Jer ionako nijedan od njih nije bio spreman dijeliti je s onim drugim. A to ionako ne bi bilo nikakvo rješenje.
Odgurnuvši te teške misli, vrteći glavom gledala je kako Chelsea neumorno rešeta Tamanija mnogim istim pitanjima koja mu je već bio postavio njezin otac, a on se silno trudi odgovoriti joj dovoljno opširno da je zadovolji,
Ali nakon pola sata podigao je ruke, nasmijao se i re¬kao: »Predajem se. Tvoja je znatiželja nezasitna i nisam dorastao tom zadatku. Osim toga, sunce zalazi pa usko¬ro moram do kolibe, a Laurel je obećala da će mi prije nego što odem pokazati rezultate svojih istraživanja«,
reče on i molećivim pogledom potraži Laurelinu pot¬poru.
»Imam nekoliko stvari koje ti želim pokazati«, reče ona i krene prema svom radnom stolu. Nadajući se da Tamani neće komentirati sredstvo za fosforescenciju koje već tjednima nije imala volje taknuti, uključila je svjetiljku i privukla nekoliko blistavih zdjelica koje su izgledale kao da su od kristala, ali zapravo su bile čisti dijamanti.
»Razdijelila sam ga u pet uzoraka. Nadam se da je dovoljno.« Pokazala je na tri zdjelice, a Tamani i Chelsea zavirili su joj preko ramena. »Vidite da sam na njima iskušala različite stvari. Ovaj sam pomiješala s desti¬liranom vodom da dobijem pastu koju sam dodirivala i kušala...«
»Kušala? Jesi li sigurna da je to pametno?« upita Ta¬mani. »Moglo bi biti otrovno.«
»To sam prvo provjerila. Ne sadrži ništa otrovno. To obično uspijem otkriti. Uglavnom.« Vidjevši paniku na njegovu licu, brzo je nastavila: »Osim toga, kušam ga već tri dana za redom i još se ništa nije dogodilo. Čak me ni glava nije boljela. Vjeruj mi - u redu je.«
Kimnuo je, ali nije izgledalo kao da je potpuno uvje¬ren.
»Ovaj sam pomiješala s osnovnim uljem - neutral¬nim uljem koje zapravo ne utječe na mješavinu«, obja¬snila im je kad su je blijedo pogledali. »Ovaj put sam uporabila bademovo ulje i pustila da se smjesa razdvoji. Na taj sam način uspjela otkriti dva sastojka.
»Nisam znala da to možeš«, reče Chelsea, a njezin joj je dah milovao obraz.
»Malo eksperimentiram«, prizna Laurel. »Nije lako razbiti mješavinu na sastavne dijelove. Moram otkri¬ti mogućnosti svakog sastojka, a zatim njegov učinak usporediti s popisom poznatih biljaka. Neke nije teško otkriti«, reče, osjećajući se sve samouvjerenije dok je objašnjavala postupke kroz koje je prošla. »Naprimjer biljke s kojima često radim, poput fikusa i stefanotisa. Ali u ovome ima previše sastojaka.«
»Što radiš s ovim?« upita Chelsea i pokaže na zdjelicu na kojoj su se vidjeli tragovi osmuđenosti.
»U ovome nema nikakvih aditiva. Jednostavno sam ga zagrijavala na plameniku, puštala ga da se ohladi i promatrala talog koji ostaje. Nažalost, to uništava učin¬kovitost praha. Ali tako sam otkrila borovnicu.«
»Borovnicu?« upita Chelsea i nakrivi glavu. »Ona jest plava.«
»Samo je maska. Nema nikakav učinak u mješavini. Zapravo, da je ima samo malo više, pokvarila bi čaro¬liju.«
»A zašto se onda uopće stavlja?« upita Tamani.
Slegnula je ramenima. »Nemam pojma. Identificirala sam jedanaest sastojaka i znam da ih ima još nekoliko. Ali problem je što još nisam otkrila glavni sastojak. Više od pola ovog praha sačinjava nekakvo drvo koje cvjeta, ali ne mogu otkriti koje.«
»Nešto kao jabuka?« upita Chelsea, ali Laurel zatrese glavom.
»Više kao kineska katalpa«, objasni ona. »Ima sa¬mo cvijet, ali ne i voće. Ali nije ni to.« Pokazala je na gomilu knjiga pokraj kreveta. »Prekopala sam sve te knjige, stranicu po stranicu, u pokušaju da otkrijem što je. Najgore mi je to što znam da sam već prije radila s tim sastojkom, samo se ne mogu sjetiti što je.« Uzdah¬nula je i pogledala Tamanija. »Nastavit ću pokušavati«, reče mu.
»Znam da hoćeš«, reče on i položi joj ruku na rame. »I na kraju ćeš saznati što je.«
»Nadam se«, odgovori ona, okrenuvši se od njega da pogleda kroz prozor. Ne bi trebala biti tako razočarana sobom. Nije mogla očekivati da će znati sve što znaju najbolji studenti na Akademiji. Nije još dostigla ni ako-lite, ali svejedno je dio nje mislio da bi trebala znati. Pa ona je kalem! Trebala bi znati.
Čini se da sam čitala previše fantastike.
»Hoćeš li da ti donesem još tog praha?« upita je Ta¬mani.
»O, ne«, reče ona brzo, »nije vrijedno rizika. Pogo¬tovo kad se uzme u obzir da imam još dva netaknuta uzorka.«
»Reci mi ako ti bude trebalo«, reče on tiho. »Pronaći ću način.«
Kimnula je, priželjkujući da su sami. Ne nužno zato što bi onda mogla s njim raditi što god želi, nego zato da ga jednostavno može zagrliti za laku noć, a da to ne znači tonu Chelseainih pitanja. Doduše, taj bi je zagrljaj mogao odvesti i kamo nije željela ići - i kamo je danas već jednom bila otišla.
»Pa«, reče Tamani prije nego što je tišina postala od¬već nelagodna, »odoh. Chelsea, bilo te lijepo vidjeti. Pazi na sebe.«
Chelsea je kimnula.
»A Laurel, tebe ću vidjeti... kad te budem vidio.« Uputio joj je dug i znakovit pogled, a zatim izišao.
Chelsea je čekala samo pola sekunde prije nego što se blistava pogleda okrenula prema Laurel. »To je bilo fenomenalno!« reče, gotovo cičeći. »Nije David«, doda, »ali definitivno ima ono nešto.«

* * *

Vidjevši kako se pale svjetla u Yukinoj kući, Tamani je skrenuo na pločnik. Uhvatio ju je baš kad je došla kući. Uz malo sreće, mogla bi i Klea biti s njom. Ugasio je motor i utišao mobitel pa se tiho zaputio prema kući, ali ne baš krišom da ga netko od susjeda ne bi vidio i
pozvao policiju. Kad se približio, začuo joj je glas - kao da je razgovarala telefonom.
»Trudim se«, govorila je Yuki, a u glasu joj se jasno čula frustracija. Zadržao je dah i umirio se, naćulivši uši. »Stvarno pokušavam. Ali ona zna da nešto radim pa sam morala prestati.«
I dalje je zadržavao dah, pokušavajući uhvatiti svaku riječ. Očito je bila uzrujana i vjerojatno nije bila svjesna koliko glasno govori.
»Znam da stari to može učiniti. Stalno to slušam. Ali ja ne mogu, a on nije ovdje da me može poučiti, zar ne?«
Tamani je bio napet. Tko je ona i tko je stari?
Nakon duge tišine, Yuki je uzdahnula. »Znam, znam, žao mi je«, reče opet tiše. Još je nekoliko puta samo rekla da i bilo mu je jasno da se razgovor bliži kraju. Nekoliko je puta glasno zakoračio i pokucao na vrata, prije nego što ga Yuki uhvati kako prisluškuje.
Zastala je i rekla: »Moram ići, došao je Tam.«
Istegnuo je vrat i provirio. Je li ga vidjela? S dru¬ge strane, tko bi joj drugi kucao na vrata u ovo doba? Svejedno, bilo je neobično da je znala da je on. Kad mu je otvorila vrata, na licu mu je već bio zalijepljen prijateljski osmijeh.
»Hej«, reče Yuki, blistavo se smiješeći. »Nisam te očekivala. Ili jesam?« upita i refleksno pogleda prema telefonu da vidi ima li kakvu poruku na sekretarici.
»Ne, bio sam u prolazu pa sam vidio svjetlo. Nisam mislio da si se već vratila.«
»Klea je morala na službeni put. Opet. Pa me vratila ranije, a ja sam ljutita otišla u šetnju«, reče, sad već po¬sve zajapurena. »Želiš ući?« upita ga i širom otvori vrata.
»Možemo sjesti ovdje na trijemu«, reče on. »Ugodno je vani.« Bila je ljutita na nešto i ograde su popustile, a on je to namjeravao okrenuti u vlastitu korist. Ali večeras je u njezinu pogledu bilo nečega gotovo zavod¬ničkog, a nije htio da ona to iskoristi za svoje svrhe.
»Ako želiš«, odgovori ona nakon kratka oklijevanja koje je potvrdilo njegove sumnje. Sjeli su na stube, okre¬nuti prema ulici.
»Što si radio za Dan zahvalnosti?« upita ga Yuki.
Laž ili istina? »Ništa«, reče i nasmiješi se. »Mi u Škot¬skoj to ne slavimo.«
»Mi imamo neku vrstu Dana zahvalnosti u Japanu«, reče ona. »Ali kinro kansha no hi ne slavi se na isti način. Ali lijepo je da ne moramo u školu.«
»O, itekako«, reče on i naceri se, sretan što su se vra¬tili na temu o kojoj nije morao lagati. »To si s Kleom razgovarala kad sam došao?«
»Aha«, reče ona, a u glas joj se vrati gorčina. »Ali radije ne bih o tome.«
»Nema frke«, reče on utješno. Je li postajala sumnji¬čava? Ili se stvarno tako naljutila na Kleu?
»Tam?«
»Da?«
Duboko je udahnula, kao da se sprema za nešto istin¬ski bolno. »Jesam li ti ja cura?« lanula je.
Morao je čvrsto stisnuti zube da se ne nasmiješi. Na¬krivio je glavu na jednu pa na drugu stranu, kao da razmišlja. »Ne znam«, reče napokon. »Ne volim stavljati etikete na stvari. Onda postanu komplicirane. Više vo¬lim vidjeti što će se dogoditi.«
Kimnula je. »Dobro«, reče, očigledno živčana. »Sa¬mo, ovaj, nisam bila sigurna pa sam mislila... da bih trebala provjeriti.«
»Samo daj«, reče on smiješeći se od uha do uha pa se zavali unatrag, a jednu ruku nasloni na betonsku stubu iza Yukinih leđa. Osjećao se kao da je prešao nevidljivu crtu.
Skrenuo je razgovor na neutralno tlo - što nije bilo teško, trebao je samo pitati je li u posljednje vrijeme gledala što dobro - pa su sljedećih sat vremena opu¬šteno čavrljali. Još se čudio kako mu je ugodno bilo provoditi vrijeme s njom. Uglavnom. Bilo je tako lako razgovarati s njom, a čak se i smijala njegovim lošim šalama. U nekim bi drugim okolnostima mogli biti dobri prijatelji i malo ga je rastužila spoznaja da nikad neće biti tako - čak i da je potpuno nevina. Jer kad bi saznala koliko joj je lagao i pretvarao se, nikad više ne bi ni riječi progovorila s njim.
Nekoliko je puta pokušao skrenuti razgovor na nju i njezin život, ali izbjegavala je njegova pitanja i mije¬njala temu čim bi spomenuo Kleu. Frustriralo ga je to, ali nakraju je odlučio da će tu večer potrošiti na pro¬dubljivanje povjerenja. Nadao se da će mu se na kraju to isplatiti.
»Bolje da krenem«, reče kad je mjesec provirio iza oblaka. »Ujak ne zna gdje sam.«
»Dobro«, reče ona, ustajući.
Nekoliko je trenutaka stajao pokraj nje pitajući se bi li je sad trebao zagrliti.
Duboko je udahnula pa zakoračila prema njemu, a on se pripremio na to da će joj morati uzvratiti zagrljaj. Ali nije ciljala prema njegovim prsima. Morao se prisi¬liti da se ne lecne kad je pritisnula usne o njegove. Bio je to nervozan poljubac, brz i plah i nimalo intiman. Othrvao se želji da rukom obriše usta.
»Ups«, reče ona stidljivo. »Jednostavno se... dogo¬dilo.«



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

33 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 3:05 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
TRIDESET I DVA

Jesi li dobro? upita Chelsea i pridruži se Laurel, koja je sjedila leđima naslonjena na svoj ormarić, poku¬šavajući smisliti kako da uporabi posljednji uzo¬rak. Jedan je od dva preostala uzorka jučer pomiješala s voskom i od njega napravila svijeću da vidi što će se dogoditi kad ga zapali. Uspjela je samo napuniti sobu smrdljivim dimom, koji joj se uvukao u posteljinu i zastore, premda je prozor cijelu noć bio otvoren.
Što pak znači da joj je cijelu noć bilo hladno. Do zime je službeno ostalo još tjedan dana, ali na Crescent City spustila se vlažna studen i Laurel se cijeli dan nikako nije uspijevala ugrijati.
»Dobro sam«, odgovori i pogleda prijateljicu. »Samo sam malo umorna. I boli me glava.« Nakon nekoliko tjedana bez glavobolje, nakon praznika vratile su se još jače. Tako je jako glava nije boljela od lani, kad je bila cijela ona frka s trolovima.
»Hoćeš da jedemo vani?« upita Chelsea.
»Kiša pada. Ne da mi se.« Slegnula je ramenima. »Trebala bih jednostavno nešto pojesti.« Potkraj po¬lugodišta uvijek je bila iscrpljena, ali cijela ta stvar s Tamanijem, Davidom i Yuki bila je dvaput zamornija i napornija od trolova pa joj se katkad činilo da bi se radije bavila s njima - jer sad je već gotovo bila tradicija da se pojave za blagdane.
Ali Shar to neće dopustiti. Ma koliko mu puta Tama¬ni predložio napad na kolibu u šumi, Shar je odbijao. Nakon tri tjedna činilo joj se da je uzaludno i potezati tu temu, ali Shar je ustrajao na tome da je odveć opasno kretati u napad bez više podataka i da bi im to uništilo izglede da usput saznaju nešto novo. Pa su nastavili pro¬matrati i čekati, a svakim su danom bivali sve napetiji.
Pokušala je otresti mračne misli i nasmiješila se pri¬jateljici. »Bit ću dobro. Znaš da mi je kraj polugodišta uvijek težak.«
»Da, testovi. Shvaćam.« I Chelsea je uzdahnula. »Tre¬bala bih odustati. Osim ako David drastično ne podbaci na testovima, nema teorije da nadmašim njegov pro¬sjek.« Nasmijala se. »Naravno, kakve sam sreće, ako se opustim, on će sigurno podbaciti, a onda će me izjedati spoznaja da sam ga mogla nadmašiti, ali sam bila lijena. Što znači da me čeka gomila učenja«, reče ona i sarka¬stično pokaže palcem gore.
Laurel se nasmijala i zavrtjela glavom. Bila je pono¬sna na svoje dobre ocjene, ali David i Chelsea bili su na sasvim drugoj razini.
Hodnici su se već polako praznili. Razmotrila je mo¬gućnost da ipak ode u kantinu, ali nije htjela ustati. Nije baš bila od onih koji drijemaju, ali činilo joj se da bi joj to sad dobro došlo i da bi mogla napraviti iznimku u ovom slučaju.
»Mogu li ti postaviti jedno stvarno čudno pitanje?«
Laurel je zurila u nju. »Upravo jesi. Barem po tvojim mjerilima.«
Chelsea se nervozno zahihotala. »Samo... samo sam se pitala. Već dugo nisi s Davidom. Jeste li zauvijek pre¬kinuli?«
Laurel se zagledala u pod. »Ne znam.«
»Još?«
Laurel je slegnula ramenima.
»Znači, kad bih ga ja - hipotetički - pozvala na zim¬ski ples sljedeći tjedan, bi li to bio problem?«
Laurel je blenula u nju, a u želucu joj se počeo taložiti čudan osjećaj. »Jesi li prekinula s Ryanom?«
Chelsea zakoluta očima. »Ne, ne. Otuda onaj hipo-tetički dio.«
»To je prilično ekstremno hipotetički«, reče Laurel. Misli su joj brzale. Ne da je zaista očekivala da će Chel¬sea pozvati Davida na zimski ples. Ali... što bi bilo da ga zaista pozove?
Chelsea je slegnula ramenima.
»J—ja...« Laurel nije znala što bi rekla. Sama pomisao na to da bi David išao na neki formalni ples i s kim drugim osim s njom bila joj je potpuno nezamisliva. Dosad su na sve plesove išli zajedno.
»Zaboravi«, reče Chelsea. »Vidim da te to grize. Žao mi je što sam išta rekla. Molim te, ne ljuti se.«
»Ne«, reče Laurel ustajući pa pruži ruku Chelsea da joj pomogne ustati. »U redu je. Drago mi je da si to rekla. Stvarno. Jesu li stvari između tebe i Ryana zbilja tako loše? Već dugo nisi ništa rekla o njegovim rezulta¬tima SAT-testova. Mislila sam da ste to sredili.«
»Prije bi se moglo reći da smo pomeli pod tepih«, odgovori Chelsea, sliježući ramenima. »Nego, daj da ubacimo nešto hrane u tebe.«
Ali hrana joj više nije bila ni na popisu stvari o koji¬ma je razmišljala. Uz tajnu trolovske kolibe, neriješenu zagonetku plavoga praha i Yukinu stalnu prisutnost, Laurel nije imala vremena - a kamoli energije - razmi¬šljati o nečemu kao što je zimski ples. Ali sad kad je to Chelsea spomenula, nekako joj je to postalo prioritet. Nije bila sigurna što će učiniti, ali sve joj je u umu vri¬štalo da mora učiniti nešto.
Buka u kantini zaboljela ju je u ušima. Pogledom je preko glava učenika potražila Davida. Nije ga bilo teško uočiti, sjedio je s Ryanom, a obojica su bili za glavu viši od učenika oko sebe. Chelsea je stala u red za topli obrok, a Laurel im je prišla i dotaknula Davida po ramenu.
»Hej«, reče on i okrene se, smiješeći joj se. Tako pri¬jateljski. David je bio uzoran primjer platonske ljubavi - dojam je kvarila samo žudnja u pogledu. Nije bila sigurna da je želi izgubiti. Ikad.
»Možemo li razgovarati? Negdje gdje je malo tiše?« upita ona.
»Naravno«, reče on i ustane, malo prebrzo.
Hodali su sve dok u hodniku nisu pronašli malo osa-mljenije mjesto.
»Je li sve u redu?« upita on dotaknuvši je po ramenu.
»Ja...« Sad kad je bio ovdje, nije bila sigurna da će uspjeti istisnuti ijednu riječ. »Pitala sam se...« Duboko je udahnula i lanula: »Jesi li pozvao nekoga na zimski ples?« Tek kad su joj riječi izišle iz usta, shvatila je da je već donijela odluku.
Na licu mu se jasno vidjelo iznenađenje. Zapitala se je li samo odraz onoga na njezinu licu.
»Mislila sam... Nadala sam se da bismo mogli ići zajedno. Zao mi je ako to ispada malo čudno, samo mislim da ne bismo trebali dopustiti da nam... ovo... potpuno uništi društveni život pa sam mislila mož¬da. ..« Zatvorila je usta da ne nastavi blebetati.
»Što me zapravo pitaš, Laurel?« upita on, zagledan u vrhove svojih tenisica.
Nakon tih je nekoliko riječi shvatila što je upravo učinila - pozvala ga je van. Što to znači za njih dvoje? Što to znači za Tamanija? U glavi joj se zavrtjelo i misli su joj opet bile zbrkane. Spustila je pogled, izbjegavajući njegov. Ionako je nije gledao. »Samo želim da na taj ples idemo zajedno, Davide. Kao... prijatelji«, nastavila je, pomislivši na Tamanija.
Oklijevao je, a na trenutak joj se učinilo da će je od¬biti.
»Dobro«, reče napokon. »To bi bilo super.« U sljede¬ćem se trenutku već smiješio, a u pogledu mu je sjala nada. Zapitala se nije li napravila golemu pogrešku.
Ali dio nje bio je jednostavno sretan što je David rekao da.

»Kad ti završavaju testovi?« upita je Tamani, lijeno listajući Laurelinu knjigu dok je ona u hladnjaku tražila nešto za jelo.
»U petak«, odgovorila mu je, zapitavši se je li ijedan svoj udžbenik pročitao ili ih je sve samo jednako tako lijeno prolistao. »U petak ujutro. Nakon toga sam slo¬bodna.«
»Ideš li na onaj ples u subotu - na zimski bal?«
Podigla je pogled prema njemu, osjetivši leptiriće u želucu. »Što me zapravo pitaš?« Znala je da ne mogu ići zajedno - bilo bi to odveć opasno, ali iznenada je osjetila bolan osjećaj već proživljenoga.
»Pa, Yuki očekuje da idem s njom. Nisam je pozvao, ali ona je doslovno već sve isplanirala. Htjela je da te pitam možemo li opet ići grupno, svi zajedno. Mislim da joj se to stvarno svidjelo, unatoč tome kako je zavr¬šilo. Znam da više nisi s Davidom pa je u redu ako...«
»Ne, dobro je, nema problema«, reče Laurel. Zapitala se koliko mu je teško bilo čak i predložiti da ona ide s Davidom. »Zapravo sam već razgovarala s Davidom o tome. Idemo zajedno. Kao prijatelji«, doda, prije nego što on tome prida preveliku važnost. »Pa bi bilo dobro da idemo grupno. Ali možda bi bilo dobro da ovaj put ipak ne pozovemo trolove.«
»Ne brini se«, reče on. »Sve sam isplanirao. Nema više trolovskih zasjeda, nema više osoba sumnjiva inte¬griteta. Pratit će nas dvije jedinice, uz one koji će paziti na tvoju kuću, na kolibu u šumi i one koji će nadzirati kretanje kroz grad i promet na autocesti, a još će ih biti i u pričuvi.«
Laurel je zurila u njega otvorenih usta i raširenih očiju. »Pa koliko je stražara sad ovdje?«
»Oko dvjesto.«
Dvjesto!
»Dosta mi je igre«, reče Tamani mračno. »Lani, kad je Barnes pokušao oteti tebe i Davida, imali smo dvije jedinice u Crescent Cityju. Oko tvoje su kuće bile tri jedinice kad ih je namamio da se maknu i oteo Chelsea. Prije dva mjeseca imali smo gotovo stotinu stražara, a svejedno smo upali u trolovsku zasjedu ni dva kilome¬tra od tvoje kuće. Trol koji se usudi upasti na ovaj ples nepozvan bit će mrtav prije nego što i uspije pogledati prema tebi.«
»Ili prema Yuki«, doda ona.
»Ili prema Yuki«, složio se. »Ili Chelsea, ili ikomu. Uopće nije važno koga žele. Jedino što ću im dopustiti u Crescent Cityju jest da umru od naše ruke.«
»Znači li to da će Shar ipak napasti kolibu?« Nije voljela tako otvoreno razgovarati o ubijanju - čak ni ubijanju trolova - ali morala je priznati da u posljed¬nje vrijeme sve manje suosjeća s njima. Rastreseno je iz ukrasne srebrne zdjelice uzela laticu - zapravo, dio svoje latice. Mama ih je poštrcala lakom za kosu da ih konzervira i stavila ih na osunčano mjesto da odatle otpuštaju svoj divan miris.
»Stalno govori da moramo čekati. Mrzim čekanje«, reče Tamani, »ali sumnjam da ćemo još dugo čekati. Prošlo je već mjesec dana, a još nismo ništa saznali.«
»Možda bismo mogli osnovati klub neuspješnih«, re¬če ona tužno. »Ni ja nisam saznala ništa novo o prahu.«
»A što je s onim sredstvom za fosforescenciju?«
»Moram priznati da nisam pokušala ništa novo otkad sam ga pomiješala s tvojim biljnim sokom. Mislim da je moguće da se pojedinačne vile istoga godišnjeg doba međusobno razlikuju koliko i vile različitih godišnjih doba. Vjerojatno bih morala testirati pola Avalona da dobijem išta korisno.«
Shvativši da zariva nokte u laticu, prisilila se da se opusti. Na inače savršenoj plavoj latici ostavila je četi¬ri male udubine u obliku polumjeseca. Vrativši laticu natrag u zdjelicu, protrljala je prste, otirući kapljicu biljnog soka koja je još zaostala u latici.
Na trenutak je zastala, a zatim opet protrljala prste jedan o drugi.
»Ma daj«, šapne, kao da govori sama sebi, zaboravivši da je i Tamani u kuhinji.
Zaustio je nešto reći, ali podigla je prst i usredoto¬čila se na esenciju koja joj je ostala na vršcima prstiju. Moralo je to biti to. Nije mogla vjerovati da joj to već prije nije sinulo.
Pa bilo mi je pred nosom.
Ponovno dohvativši laticu iz zdjelice, otrčala je uza stube, preskačući po dvije odjednom. Izvukla je po¬sljednji uzorak plavoga praha, prisilivši samu sebe da se malo smiri.
»Je li sve u redu?« upita Tamani kad se pojavio na vratima njezine sobe.
»Dobro sam«, reče ona, pokušavajući zaustaviti tre-senje ruku. Polizala je prst i njime pokupila nekoliko granula plavoga praha. Protrljala ih je o prste druge ruke. Osjećaj je bio gotovo identičan.
»Što...?«
»Glavni sastojak praha. Onaj za kojim sam tragala. Ono stablo koje cvjeta. Ne mogu vjerovati da mi već prije nije sinulo. A čak sam znala da je moguće«, reče. »Nakon što si me onoga dana poljubio znala sam da se vile može upotrijebiti za sastojke, ali nisam to uzela u obzir...«
»Laurel!« reče Tamani i položi joj ruke na ramena. »Što je to?«
Laurel podigne dugačku plavu laticu koju je bila uzela iz zdjelice. »Ovo«, reče, jedva vjerujući vlastitim riječi¬ma. »Vilinski cvat.«
»Ali... Yuki nije evala... barem otkad se družimo. Da jest...« Tamani pokaže na svoje ruke, čiji bi pelud brzo otkrio Yukinu tajnu. »Osim ako nije proljetna ili ljetna, nema teorije da je taj cvat njezin.«
»Ne znam«, ubaci Laurel. »Ima nešto u u tom prahu. Mislim...« Pokušavala se smiriti i vjerovati intuiciji, ma koliko je to plašilo. »Mislim da latice moraju biti svježe. Ne suhe ili uvenule... Tamani, netko je odrezao ove latice«, reče ona, a na te strašne riječi prošli su je trnci. Boljelo ju je kad je odrezala i samo komadić svoga cvata; kad su joj trolovi istrgnuli nekoliko latica, danima je bila u bolovima. Nije mogla zamisliti koliko bi boljelo da se nekomu odreže cijeli cvat - ali za čaroliju kakva je skrivala trolovsku kolibu od pogleda trebale bi sve latice.
»Da se nekomu odreže cijeli cvat, ostao bi nekakav trag. Pažljivo sam opipao Yukina leđa na jesenskom plesu - nije bilo ničega, samo koža. Prema tome, čak i da ona jest jesenska vila koja je ovo smiješala, cvat sigurno nije bio njezin.«
Je li se to u njegovu glasu čula nada? Trudila se ne razmišljati previše o tome. Nije li se u jednom trenutku i sama bila nadala da je Yuki nevina? »Ali to nema ni¬malo smisla. Zašto bi ona napravila skrovište za trolove? Pa mislila sam da je love.«
Tamani je neko vrijeme šutio. »Što znamo o Klei? Mislim na stvari koje pouzdano znamo.«
»Voli oružje«, reče Laurel. »I nikad ne skida te svoje glupe naočale.«
»Zašto bi netko cijelo vrijeme nosio naočale?« upita Tamani.
»Da skrije oči...« reče Laurel i osjeti kako joj kockice sjedaju na mjesto.
»Rekla si da nema načina da pod onom pripijenom odjećom skrije cvat, ali...«
»Ali ako ga je odrezala, nije imala što skrivati.«
Klea. Vila. Laureline su misli brzale. Njezin je otac bio otrovan vilinskim otrovom. Lani su stražari oko njezine kuće bili namamljeni vilinskom krvlju. A sad su se pojavili trolovi imuni na vilinsku čaroliju. U svemu što joj se bilo dogodilo u protekle dvije godine vidjeli su se tragovi vilinskih prstiju. Na tu joj se pomisao zgrčio želudac. Sve je bilo mnogo jednostavnije kad je prijatelja od neprijatelja mogla razlikovati po izgledu. Ali kad je lice neprijatelja gotovo isto onakvo kakvo svakoga jutra gledaš u zrcalu...?
»Ako surađuje s trolovima, zašto je ubila Barnesa?« upita Tamani, govoreći sebi koliko i njoj.
»Barnes je rekao da je sklopio pogodbu s vragom«, prisjetila se Laurel njegovih zbunjujućih riječi. »Trolu bi točno tako izgledao dogovor s vilom. Što ako se po¬kušao izvući iz pogodbe.«
Tamani je kimnuo. »A ako te iz nekog razloga Klea želi živu - mora biti tako, jer imala je više nego dovoljno prilika da te ubije...«
»Morala gaje ubiti da me zaštiti«, reče Laurel, napola u šoku. »A ako mi spasi život, bilo je više izgleda da ću... što? Pomoći joj s nečim? Barnes je pokušavao ući u Avalon. Kakva bi vila htjela omogućiti trolovima da uđu u Avalon?«
»Neka koja ima razloga za osvetu«, reče Tamani mračno, izvukavši iPhone iz džepa. »Mislim da mo¬ramo ozbiljno razmotriti mogućnost da je Yuki samo sredstvo da nam se skrene pozornost, da ne postoje trolovi koji je love i da trolovi zapravo rade za Kleu.« »Da nam skrene pozornost... s čega'? Što Klea želi?« »Ne znam«, reče Tamani i približi mobitel uhu. »Ali mislim da je krajnje vrijeme da saznamo što drži u onoj kolibi.«



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

34 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 3:05 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
TRIDESET I TRI

Laurel je klečala na podu i papirnatim ručnicima brisala dno svog ormarića - što je svaki učenik morao učiniti prije odlaska na zimske praznike. Zapravo, trebala bi ga očistiti nekim jakim sredstvom za čišćenje, ali ona baš i nisu bila dobra za vile. Osim toga, profesori nisu tako pozorno provjeravali. Za¬pravo, kao da se njima više žurilo na praznike nego učenicima.
»Hej, pužiće spora, idemo!« zadirkivala ju je Chelsea. »Moraš mi pomoći odabrati haljinu.«
Laurel se nasmiješi u znak isprike. »Još malo pa sam gotova«, reče i pokaže na svoj ormarić.
»Trebaš pomoć?« upita Chelsea i posegne za rolom papirnatih ručnika iz gomile koju su im ostavile čista¬čice.
»Naravno, ti možeš očistiti moj ormarić, a ja ću tebi izabrati haljinu - kako ti se to čini?«
»Pošteno«, reče Chelsea. »Ti ćeš nositi onu svoju ha¬ljinu?«
»Mislim da hoću«, reče Laurel. Chelsea je mislila na haljinu koju je Laurel donijela iz Avalona, a koju je on¬dje bila nosila na proslavi Samhaina. Sve otkad joj je rekla za nju, Chelsea ju je gnjavila neka je odjene na ples. »Nisam...«
Uspjela je zatomiti vrisak kad joj je u glavi eksplodi¬rao zasljepljujući bol. Glavu joj je ispunilo jezivo zavi¬janje vjetra, pritisak i tama.
A onda je prestalo.
»Laurel? Laurel, jesi li dobro?«
Otvorila je oči i otkrila da je pala na leđa i da sad leži na podu. Chelsea je klečala pokraj nje, zabrinuto je gledajući. Laurel se uspravila u sjedeći položaj i s ne¬lagodom se ogledala oko sebe. Nadala se da nitko nije vidio kako se idiotski srušila.
Pogled joj se susreo s Yukinim. Čistila je svoj orma¬rić na drugoj strani hodnika i odmah je brzo skrenula pogled, rukom prikrivši osmijeh.
Laurel se istog trena zapitala nije li Yuki uzrok njezi¬nih glavobolja. Često je bila u blizini kad bi se pojavile, ali doduše... sad kad se uvukla u doslovno sve vidove Laurelina života, gotovo je uvijek bila u blizini. Osim toga, vile nemaju moć izazivanja glavobolja, a čak i da imaju, postoje mnogi lakši načini da joj se skrene po¬zornost s toga - što god to bilo - s čega joj Yuki možda pokušava skrenuti pozornost. Ionako nije bilo važno. Ako Yuki zaista nešto radi, za nekoliko će dana sve biti gotovo. Shar je došao i sad je već s Tamanijem osmiš¬ljavao strategiju napada.
»Daj da se maknemo odavde«, promrmlja Laurel s nelagodom.
Chelsea ju je zaštitnički obgrlila rukom, što joj je prvo bilo čudno, ali brzo je shvatila da je opušta. Cijeli je tjedan skakala na svaki zvuk, čekajući da se nešto dogodi. Da Yuki shvati da su otkrili što je Klea, da tro-lovi upadnu u školu, da... ni sama više nije znala što. Ali nešto! Svijet se promijenio, a kao da to nitko nije shvaćao. Yuki se i dalje motala oko Tamanija; Ryan se i dalje ponašao kao muha bez glave; Laurel, Chelsea i David pokušavali su se ponašati kao i inače i usput dobro napisati završne testove.
Kad su došle kod Chelsea, Laurel je pokušala za¬boraviti na sve. Voljela je biti kod Chelsea. Ma što da joj se događalo u životu, u Chelseainoj su kući jedina čudovišta bila njezina braća, jedini nered bio je u nje¬zinoj sobi, a najteža odluka koju će morati donijeti bit će izbor između crvene i crne haljine.
»Crvena, mislim«, reče Laurel kad ju je Chelsea pro¬bala po treći put.
»Zašto uopće idemo na ples s njom?« upita Chelsea, gledajući svoj odraz u zrcalu na vratima ormara. »Ako znamo da je Yukina uloga da nam skrene pozornost s nečega, zašto je moramo voditi sa sobom? Tako bih je se htjela riješiti. I s čega bi nam trebala skrenuti po¬zornost?«
»S kolibe«, reče Laurel, premda se pitala što bi to u kolibi moglo biti tako vrijedno da ih se svim silama nastoji držati podalje od nje. »Koliko mi znamo, Yuki možda i ne zna koju ulogu igra. Kažem ti, Klea je kao lutkarica. Ali za svaki slučaj, moramo se ponašati nor¬malno sve dok ne napadnu kolibu.«
»A kad će to biti?«
Slegnula je ramenima. Shar nije dao jasan odgovor. Što je izluđivalo Tamanija.
»Hmh. Pa Tamani je glavni. Ili je to Shar?« Kad je Laurel opet slegnula ramenima, Chelsea se okrenula prema zrcalu i podigla kovrče na vrh glave. »Ne misliš da se previše tuče s mojom kosom?«
»Zapravo, mislim da baš lijepo ističe crvenu nijan¬su«, reče Laurel, sretna što više ne razgovaraju o Yuki. »Mislim da ti izvrsno stoji. Oborit ćeš Ryana s nogu«, reče i široko se nasmiješi.
Chelseaino se lice objesilo.
»Što je?« upita Laurel. »Ono s koledžom? To ionako ne možeš zasigurno znati barem još dva mjeseca.«
Chelsea je zatresla glavom.
»A što je onda?« upita Laurel.
Chelsea se okrenula i šutke sjela na krevet pokraj nje.
»Reci mi«, reče Laurel tiho.
Vidjela je kako se u kutovima Chelseainih očiju sku¬pljaju suze.
»Već se danima pitam kako da ti to kažem, a da shva¬tiš. Ne želim te izgubiti.«
»O, Chelsea«, reče ona i položi joj ruku na rame. »Ni¬kad me nećeš izgubiti. Ti si mi najbolja prijateljica na cijelome svijetu. Nema toga što bi mi mogla reći što bi to promijenilo.«
»Nakon plesa prekinut ću s Ryanom.«
Laurel je problijedila. Nije bila sigurna što je očeki¬vala, ali to sigurno nije. »Zašto? Je li se nešto dogodilo?«
Chelsea se nasmijala. »Osim činjenice da pola svog života moram držati u tajnosti pred njim?«
Laurel se nije nasmijala. »Mislila sam, je li nešto re¬kao? Jesi li ti njemu nešto rekla?«
Chelsea je odmahnula glavom. »Ne, dobro je. Oboje smo dobro. Hoću reći, nije se prijavio na Harvard, pa što? Možda ni ja ne upadnem. Samo zato što ne želi ići na Harvard, ne znači da mu nije stalo do mene«, reče ona, ali u glasu joj se čula gorčina. »To samo znači da mu je više stalo do toga da ostane u Kaliforniji.« Zastala je i polako udahnula. »Ali zaista, ne mogu očekivati da zbog mene odbaci svoje snove. Zapravo, prekidam s njim zbog tebe.«
»Zbog mene?« upita Laurel šokirano. »Što sam ja učinila?«
»Prekinula si s Davidom«, reče Chelsea tiho.
Laurel pogleda u ruke na krilu. Sad je znala što sli¬jedi.
»Mislila sam da sam ga preboljela. Zaista jesam. I bila sam sretna s Ryanom. Jako sretna. Ali onda si ti pre¬kinula s Davidom i bio je tako tužan, a ja sam shvatila da sam na početku - kad ste prohodali - bila spremna pustiti ga jer je bio sretan. Sad kad to više nije, ja...«
Zastala je da se malo sabere. »Ako nije sretan, ne mogu prisiliti sebe da ja budem sretna.«
Laurel je šutjela. Nije imala snage ni za ljubomoru. Osjećala je samo tupost.
»Neću se truditi oko njega«, reče Chelsea, kao da joj čita misli. »Ne bi bilo pošteno i ne bi bilo prijateljski i neću ti to učiniti. Ali«, reče i duboko udahne, »ako se on odluči primijetiti me nakon toliko godina, a ja to propustim zato što se prisiljavam ostati s Ryanom...« Trepnula je da otjera suze. »Nikad si to ne bih oprostila. Pa ću jednostavno biti u blizini, ako me bude trebao. A budući da si mi najbolja prijateljica, mislim daje po¬šteno da ti to kažem.«
Laurel je kimnula, ali nije mogla pogledati Chelsea u oči. Imala je pravo, tako je bilo pošteno. Zapravo, tako bi bilo i lakše. Kad bi Chelsea i David bili zajedno, svi bi imali nekoga.
Zašto je onda zbog toga plakala u sebi?
Nekoliko su sekundi sjedile u tišini, a onda je Laurel zagrlila Chelsea i čvrsto je stisnula. »Odjeni crvenu ha¬ljinu«, šapnula joj je na uho. »U njoj najbolje izgledaš.«



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

35 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 3:06 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
TRIDESET I ČETIRI

Laurel je stajala ispred zrcala, promatrajući svoj odraz. Nije joj promaknula ironija činjenice da haljinu u kojoj je lani išla na proslavu Samha-ina s Tamanijem ove godine nosi na zimski ples s Da¬vidom. Ali bila joj je to omiljena haljina, koju otada nije imala priliku odjenuti, a i nije joj se dalo kupovati novu. Kosu je skupila blistavom ukosnicom - također iz Avalona - a zatim je opet raspustila i ponovila to još otprilike šest puta. Nije joj ostalo previše vremena da se odluči.
Za deset, ne, sedam minuta svi će se okupiti dolje, svečano odjeveni i pretvarajući se da su jedni drugima dragi, a zatim će se zaputiti na ples. Ovaj put u odvoje¬nim autima, ustrajao je Tamani. Za svaki slučaj.
Hladna, kišovita jesen ustupila je mjesto manje ki¬šovitoj, ali još hladnijoj zimi pa se Laurel nadala da neće izgledati odveć čudno samo u haljini i laganom šalu. Bez sunca koje bi je okrijepilo, nije mogla podnijeti pomisao na jaknu. Previše bi je sputavala i iscrpljivala.
Zapitala se što će Tamani odjenuti. Nikad prije ni¬je bilo na ljudskom formalnom plesu pa joj sine da je možda trebala svratiti do njegova stana i pomoći mu da odabere nešto primjereno. Crni komplet s plastom koji je bio nosio kad ju je lani otpratio u Avalon bio je divan, ali ne baš primjeren za školski ples.
Zaključivši da će blistava ukosnica barem malo skre¬nuti pogled s njezina lica - a time i sa zabrinuta izraza koji nikako nije uspijevala skinuti ili prikriti osmijehom - opet je prikopčala kosu i odmaknula se od zrcala pa krenula dolje.
»Izgledaš prekrasno!« dovikne mama iz kuhinje.
»Hvala, mama«, reče Laurel, smiješeći se unatoč stre¬su. Zagrlila je mamu oko vrata. »Zaista mi to sad treba.«
»Je li sve u redu?« upita je mama, odmaknuvši se i pogledavši je.
»Sve to s Davidom i Tamanijem - usput, ne zaboravi ga pred Yuki zvati Tam - prilično mi je stresno. Povrh svega ostaloga.« Upozorila je roditelje da je Klea vjero¬jatno vila i da joj se ne smije vjerovati, ali nisu mogli previše učiniti osim da se pretvaraju kao i svi ostali.
Nježno je okrenuvši, mama joj malo izmasira leđa, baš onako kako je Laurel voljela. »Kako ti je glava?« upita, gnječeći joj vrat.
»Dobro«, reče Laurel. »Jučer je bilo gadno, ali sad kad su testovi za nama, nadam se da će biti bolje.«
Mama je kimnula. »Priznajem, malo sam iznenađena da večeras ideš s Davidom.«
»Zašto su svi iznenađeni?« reče Laurel uzrujano.
»Pa prekinula si s njim.«
Laurel nije rekla ništa.
»Nakon Dana zahvalnosti bila sam gotovo sigurna da ćeš biti s Tamanijem.«
»On mora nadzirati Yuki.«
»A da ne mora?«
Slegnula je ramenima. »Ne znam.«
»Slušaj«, reče mama, okrenuvši je licem prema sebi, »nema ništa loše u tome da si uzmeš malo vremena za sebe. Ja sam posljednja osoba na svijetu koja bi ti rekla da ti treba dečko da budeš sretna. Ali ako ne ideš na¬prijed zato što se bojiš da ćeš povrijediti Davida, možda ne bi bilo loše da imaš na umu da time što se ne mičeš s mjesta povređuješ Tamanija, a možda i Davida, jer ne daš njemu da ide naprijed. Ako - a ne kažem da bi trebala izabrati njega, ali ako - zaista voliš Tamanija, a držiš ga na distanci zbog Davida, kad napokon budeš spremna biti s njim, možda otkriješ da je on već nasta¬vio sa svojim životom. To je sve što ću reći«, završi ma¬ma. Nasmiješila se i vratila pripremanju deserta, koji je štrcala iz vrećice za ukrašavanje stvarajući mala jestiva umjetnička djela.
»Nitko to neće jesti, mama.«
Mama je zabrinuto pogledala divne slastice. »Zašto?«
»Zato što su prelijepe.«
»Baš kao i ti«, reče ona i poljubi je u čelo.
Začulo se kucanje na vratima i Laurel opet osjeti leptiriće u želucu. A uopće nije bilo važno tko je na vratima. Trenutačno su je svi činili živčanom.
Otvorila je vrata i na trijemu ugledala Tamanija. Bio je sam, odjeven u crni frak, blistavobijelu košulju s leptir-kravatom, a uz to je imao sjajne crne cipele i bijele rukavice. Unatoč tomu što se to zvalo formalnim zimskim plesom, Laurel je znala da većina dečki neće biti tako svečano odjevena. Tamani vjerojatno neće biti jedini u smokingu - i David ga je volio nositi - ali sva¬kako će biti najsvečanije odjeven od svih. Dok je raz¬mišljala o tome da bi se mogao pogrešno odjenuti, nije uzela u obzir mogućnost da se odjene previše svečano.
Gledajući ga, shvatila je da on izgleda gotovo jedna¬ko napeto kao što se ona osjećala, što je bilo prilično neobično za njega. »Jesi li dobro?«
Nagnuo se bliže. »Je li itko već došao?«
Odmahnula je glavom.
»Dobro.« Tamani je ušao u predvorje i zatvorio vrata. »Yuki mi je rekla da ne dolazim po nju.«
»Hoćeš reći da je otkazala dolazak?« upita Laurel, osjetivši grč u želucu. Je li nešto otkrila?
»Ne, rekla je da malo kasni sa svime i da ćemo se naći na plesu. Ali nešto nije u redu.«
»Zna da sam planirala desert prije plesa. Možda ne želi privući pozornost na to što jede. Hoću reći, ona ne zna da svi znamo da je vila. Dobro, svi osim Ryana. Ozbiljno, to mi zvuči kao nešto što bih ja napravila«, doda tiho.
»Možda. Ali zvučala je jako... čudno. Na telefonu.«
Začulo se zvono na vratima. »Stražari nadziru nje¬zinu kuću?«
Tamani je kimnuo. »Ali njezina je kuća večeras do¬slovno tvrđava - svi su zastori navučeni, a prednji je prozor zastrt plahtom. Nešto mi tu nije kako treba.«
»Ne možemo ništa učiniti dok ne dođemo na ples i nađemo se s njom«, šapnula je. Zastala je pa dodala još tišim glasom: »Izgledaš nevjerojatno dobro.«
Na trenutak je bio zatečen, a onda se nasmiješio. »Hvala. I ti izgledaš krasno, kao i uvijek.«
Opet se začulo zvono - toliko blizu uha da se lecnula - pa ga je brzo gurnula prema kuhinji i otvorila vrata Davidu, Ryanu i Chelsea.
»Ma vidi tebe!« reče Chelsea i požuri naprijed zagrliti Laurel. Na sebi je imala crvenu haljinu koju joj je Laurel bila preporučila. Savršeno joj je isticala put i sive mrljice u očima. »Izgledaš fenomenalno. Je li to... haljina o kojoj si mi pričala?« upita, samo nakratko pogledavši Ryana.
»Aha«, reče Laurel i malo raširi suknju. »Bila sam stvarno sretna kad sam je našla.« Našla. Ha! U Ava¬lonu zapravo i nađeš stvari na tržnici i jednostavno ih odneseš kući.
»Pa, ples počinje za petnaestak minuta, a obećane su mi nekakve slastice«, reče Chelsea i mangupski se na¬smiješi. »Ryan mi nije dao da pojedem desert nakon ve¬čere pa se zaista nadam da ovdje ima nečega slatkoga.«
»Ne slušaj je«, reče Ryan, blago je gurnuvši prema kuhinji. »Rekao sam joj da može pojesti dva deserta, ali nije me poslušala.«
Chelsea mu se nacerila pa su oboje krenuli u kuhi¬nju. Laurel je tužno gledala za njima. Bilo joj je teško i pogledati Ryana sad kad je znala što ga čeka. I dalje se činilo da je zaljubljen preko ušiju u Chelsea. Glasić u pozadini uma podsjeti je da je lagao Chelsea u vezi s prijavom na koledž, ali je li zaslužio da ga se ovako iznebuha zaskoči prekidom veze?
Okrenula se Davidu, koji je upravo zakoračio u pred¬vorje. Na sebi je imao smoking lijepa kroja, crnu svilenu košulju s ruskim ovratnikom i sjajnim crnim pucetom umjesto kravate. Bio je prilično drukčiji od dečka kojega je upoznala prije dvije godine. Elegantan i privlačan u crnom, večeras je izgledao kao da nema toga s čim se ne bi znao nositi.
»Zdravo«, reče Laurel, osjećajući se neobično plaho. Gledao je njezinu haljinu i gotovo da je vidjela kako u glavi povezuje misli. Ali kad su im se pogledi sreli, nije mogla reći što mu se vrti po glavi.
»Izgledaš prekrasno«, rekao je.

Kad su skrenuli na krcato školsko parkiralište, Laurel je bila na rubu sloma živaca. Unatoč smirenim riječima koje je bila uputila Tamaniju, i njoj se činilo neobičnim da Yuki toliko zakasni. Pogotovo sad kad im je jedini zadatak bio da je drže zauzetom dok ne smisle što će s Kleom. Ali nije mogla ništa učiniti pa je primila Davida pod ruku i trudila se izgledati smireno dok ju je vodio prema ulaznim vratima.
Tamani se progurao pokraj nje, u nekoliko kora¬ka prešavši udaljenost do vrata gimnastičke dvorane, gdje ga je čekala Yuki u srebrnoj svečanoj haljini koja je sigurno bila šivana baš za nju. Obavijala ju je kao tradicionalni kimono, a imala je neobično dubok V-izrez. Ali umjesto teškog brokata, Yukina je haljina bila od tankog satena i sifona, koji joj je na večernjem povjetarcu lelujao oko gležnjeva. Gornji je dio jedva dodirivao ramena, a imao je kratke rukave s blistavim obrubom. Oko struka je imala omotan čipkasti obi - šal na leđima zavezan u zamršenu mašnu, koja joj je sezala gotovo do blago kovrčave kose, čija je dramatično crna boja naglašavala njezine blistave zelene oči i zamamno crvene usne. Izgledala je vrlo profinjeno.
»Jesi li dobro?« upitao ju je Tamani, dotaknuvši je ru¬kom po ramenu tako da je Laurel malo čvršće stisnula Davidovu nadlakticu. Očito je bilo sve u redu s njom. Vjerojatno samo nije htjela priznati da su joj trebala četiri sata da se uvuče u tu haljinu, pomisli Laurel frustrirano, jer i ona i Tamani zabrinjavali su se bez razloga. Yuki je blistala na mjesečini, obasjana ne samo njome nego i Tamanijevom pažnjom. Kad ju je pogledao i obratio joj se, cijelo joj se lice ozarilo, a Laurel ju je poželjela pljusnuti i skinuti joj taj osmijeh s lica.
Prisilivši se okrenuti od Yuki i Tamanija usredoto¬čila se na Davida. Na kraju krajeva, večeras je došla s njim. Nekoliko je puta duboko udahnula da se sabere, a zatim je ušla u dvoranu držeći ga pod ruku. Ove se godine učeničko vijeće zaista potrudilo. Strop je bio prekriven crnim tilom koji se spuštao niza zidove sve do mekanih jastuka na podu, a svjetla u obliku ledenih siga međusobno udaljenih desetak centimetara pojačavala su dojam neba posuta zvijezdama. Umjesto uobičajenih stolaca na sklapanje, ove su godine stolci bili prekriveni tkaninom, kao na vjenčanjima ili u dobrim restorani¬ma, a na stolu s hranom bili su pladnjevi s golemim izborom kolačića, koji su izgledali vrlo primamljivo, premda ih ona ne jede. Da u dvorani ne bude zagušlji¬vo, na strop su postavljena i dva ventilatora za čije su lopatice bile pričvršćene šarene vrpce.
»Uuu...«, reče David, »ovo je mnogo bolje nego lani.«
Kad je počela nova pjesma, David ju je primio za ruku i poveo prema podiju. »Dođi, zapleši sa mnom«, rekao je tiho. Odveo ju je na drugi kraj dvorane, dale¬ko od ulaza, a bila je sigurna da to nije bilo slučajno. Njegove su je ruke čvrsto obujmile i počeli su se njihati u ritmu glazbe.
»Večeras zaista izgledaš fenomenalno«, šapnuo joj je na uho.
Spustila je pogled i nasmiješila se. »Hvala. I ti. Crno ti dobro stoji.«
»Hoćeš li mi se smijati ako ti priznam da mi je mama pomogla u izboru?«
Nasmiješila se od uha do uha. »Ne. Tvoja mama ima istančan ukus. Ali ti si taj koji nosi tu odjeću. Pa su zasluge ovaj put tvoje.«
»Hej, drago mi je da si zapazila.«



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

36 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 3:06 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
TRIDESET I PET

Tamani je morao priznati da su ljudi napra¬vili dobar posao, ako se uzme u obzir da je to zabava u zatvorenom bez iluzija ljetnih vila. Morao se i nasmiješiti Yukinoj djetinjoj ushićenosti dok je s osmijehom i bez daha promatrala divote oko sebe. Bilo mu je lakše biti u njezinoj blizini sad kad su znali da ona nije glavna opasnost, nego samo sred¬stvo za skretanje pozornosti i da možda toga uopće nije svjesna. »Ovo je čudesno«, reče ona, a u očima joj se odražavao sjaj stotina svjetiljaka.
Bez riječi, Tamani ju je odveo na plesni podij, na sam rub, gdje je vladala manja gužva. »Večeras si divna«, reče joj.
Odmah je postala plaha. »Hvala ti«, reče tiho. »Ja... nadala sam se da će ti se svidjeti.«
»Jako mi se sviđa«, odgovorio je. To barem nije bila laž. Imala je fenomenalnu haljinu. Nikad prije nije vidio ništa slično, ali upravo je zato i bila još ljepša. Poku¬šao je ne razmišljati o tome kako bi Laurel izgledala u toj haljini. Malo je zatresao glavom - bio je to fizički podsjetnik da bi se trebao usredotočiti na neke druge stvari. »Bilo mi je žao što nisam mogao doći po tebe«, reče, dovoljno tiho da se Yuki morala nagnuti napri¬jed da bi ga čula. Jednu joj je ruku položio na struk, a drugom je prešao cijelom duljinom njezine, od ramena do dlana, pa isprepleo prste s njezinima i privukao je bliže u tradicionalnu plesnu pozu, a ne u onaj neobičan, gotovo medvjeđi zagrljaj koji su ljudi tako voljeli. Počeli su laganim krakom pratiti glazbu.
»I meni je žao«, reče ona. »Ali... nije moglo drukčije.« Spustila je pogled, a Tamaniju se učini da joj je neu¬godno. Potom je vrlo tihim glasom dodala: »Pakirala sam se.«
Cijelo mu se tijelo napelo. »Pakirala?« Naravno, pa neće ostati sama cijele zimske praznike, prekorio se. Smiri se. Nadao se da je čvršći stisak njegove ruke protuma¬čila kao znak privrženosti. Podigao je ruku, a ona se graciozno okrenula i izvela profinjenu piruetu koja je nepogrešivo ukazivala na njezino vilinsko podrijetlo.
»Klea sutra dolazi po mene«, reče ona, a glas joj je bio napet, ali pod nadzorom.
»Kad se vraćaš?« upita Tamani smireno. Nije to bilo tako neobično.
»Ja... ovaj...« počne ona, ali spusti pogled, izbjega¬vajući njegove oči.
Bilo mu je očigledno da je trebala lagati, ali on je htio istinu. Još samo nekoliko sati i to više neće biti važno, ali sad je želio istinu. Nagnuo je lice bliže njezinu i pustio da im se obrazi dotaknu, a usnama se posve približio njezinu uhu. »Reci mi«, šapnuo je.
»Uopće se ne bih trebala vratiti«, reče ona, a glas joj je bio na rubu pucanja.
Odmaknuo se, a uopće nije morao glumiti užasnutost koja mu se vidjela na licu. »Nikad?«
Zatresla je glavom, a pogledom je brzo preletjela ci¬jelu dvoranu, kao da se boji da je netko možda čuo da mu je rekla tajnu. »Ne želim otići. Klea - nije htjela ni da dođem na ovaj ples, ali nisam ga htjela propustiti.«
Znači ovo je bio čin pobune - na koji je bila ponosna.
Na trenutak je zašutio, a Yuki je gledala gore u njega, čekajući da nešto kaže, da nešto učini. Privukavši je sebi dao si je još jedan trenutak za razmišljanje. Čuo je kako plitko diše kad joj je usnama opet lagano dotaknuo uho i šapnuo: »Zar ne možeš ostati?« upitao je, trudeći se naći bolje uporište. »Zar te ne bi poslušala?«
»Klea nikoga ne sluša«, zagunđa Yuki.
Stao je i potpuno prestao plesati, dok su se ostali pa¬rovi odmicali od njih da im daju mjesta. Posegnuo je rukom u rukavici i lagano joj prstima pomilovao lice, a njezine su se duge trepavice sklopile na njegov dodir. »Kako daleko ideš?«
»Ne znam.«
»Natrag u Japan?«
»Ne, ne tako daleko. Prilično sam sigurna da ostaje¬mo u Kaliforniji.«
Pogledao je preko ramena kad se netko zaletio u nje¬ga; umjesto da privuče Yuki bliže, izveo je elegantno udaljavanje, a zatim joj pružio ruku pozivajući je da ovaj put ona priđe k njemu. Jedva je dočekala priliku i privila mu se uz prsa, podigavši lice prema njegovu kad su nastavili plesati. »Neće ti oduzeti mobitel, zar ne?« upita on, a usne su mu bile samo za dah udaljene od njezinih.
»Mislim... mislim da neće.«
»Onda te mogu nazvati, zar ne? A imam auto. Mogao bih te doći posjetiti.«
»Hoćeš li?«
Nagnuo se još malo bliže, a čela su im se lagano do¬taknula. »O, svakako.«
»Onda ću pronaći način«, obeća Yuki.
»Zašto sad?« upita on dok su se kretali natraške la¬ganim koracima nalik valceru, okružujući ljudske ple¬sače. Čak i dok ju je ispitivao, slijedila ga je s lakoćom i shvatio je da uživa u plesu s njom. »Zar ne možeš ostati barem do Božića? Pa to je za nekoliko dana.«
Odmahnula je glavom. »Ne mogu. Nije... ne bi bilo dobro.«
»Zašto?« upita on, ubacivši notu čežnje u glas, nada¬jući se da nije odveć ustrajan.
»Ja...« Opet je spustila pogled. »Klea kaže da je odveć opasno.«
Glazba se promijenila i Tamani ju je sad poveo ma¬lo brže, u niz zamršenih koraka. Skreni joj pozornost s onoga što govori, pomislio je. »Ne želim da odeš«, pro-šaptao je.
Podigla je lice, a pogled joj se smekšao. »Stvarno?«
Tamani se prisilio da ne zaškrguće zubima. »Nekako si drukčija.«
Na trenutak joj licem preleti oprez, ali nasmiješila se. »Nisam drukčija. Obična sam osoba.«
Bila je prilično dobra. Ali Tamani je već bio maj¬stor u laganju i prije nego što je njezin izdanak otvorio latice.«Ne«, reče slatko, čvrsto je privukavši sebi, osje¬ćajući kako je odmah počela plitko disati. »Posebna si. Osjećam to. Nešto je čudesno u tebi.« Priljubio je obraz uz njezin i osjetio kako joj ruka drhti u njegovoj. »I jedva čekam da otkrijem još o tebi.«
Nasmiješila se i zinula reći nešto, ali uto mu je zavi-brirao mobitel u džepu.
»Samo malo«, promrmlja on i izvuče mobitel tek toli¬ko da vidi tko zove. Ugledao je Aaronov broj. Pogledom se ispričao Yuki. »Ujak me zove. Odmah se vraćam.« Stisnuo joj je ruku. »Zašto ne odeš popiti nešto?« Na¬smiješio se, a onda se brzo udaljio s plesnog podija.


»Zaista mi je drago da sam došla s tobom«, reče Laurel gledajući gore u njega.
»Stvarno?«
»Da. Dobro je da smo raščistili stvari. Ja...« Zastala je. »Moraš znati da nisam planirala prekinuti s tobom. Jednostavno se dogodilo.«
»Znam. Ali bio sam tako uzrujan. Imala si pravo.«
»Jesam, zar ne?«
Zakolutao je očima. »Bit ču bolji«, reče. »Ako mi pru¬žiš priliku.«
»Davide...«
»Nastavit ću se nadati«, reče i prinese njezinu ruku usnama pa je poljubi u zglobove.
Nije mogla suspregnuti osmijeh. Preko Davidova ra¬mena ugledala je Tamanija kako brzim korakom grabi van iz dvorane s mobitelom na uhu. Na licu mu je bio nečitak izraz. »Nešto se događa«, reče ona. »Brzo se vra¬ćam.«
Pokušavajući ne privući previše pozornosti na sebe, Laurel je slijedila Tamanija u predvorje.
»Napali ste bez mene?« šapnuo je Tamani, a pogled mu je sijevao lijevo-desno dok se povlačio u taman ugao. Primijetio ju je čim se pojavila. »Pa, drago mi je da si još živ. Sama božica zna što se moglo dogoditi. Što je bilo unutra?«
»Napali smo bez tebe jer smo znali da nam se nećeš moći pridružiti«, začuo je Sharov glas u uhu. Kroz Aa-ronov telefon. Shar je očito svoga - tu ljudsku igračku - »zaboravio« u šumi. »Rekao sam ti - rastrgan si na previše strana.«
»Nisi imao prava...«
»Imao sam svako pravo. Ja ovdje zapovijedam, iako ti to voliš zaboraviti kad god ti odgovara.«
Tamani je stisnuo zube; kad je u pitanju bila Laurel, zapovjedni slijed nije jedina stvar koja se uzimala u obzir i Shar je to jako dobro znao. »Što ste našli?« upita ravnim glasom.
»Koliba je bila prazna, Tamani.«
Došao je i David i stao pokraj Laurel.
»Prazna?« upita Tamani u nevjerici. »Kako to misliš prazna?«
»Pa, ne baš posve prazna. Trolovi koje smo nas dvojica pratili još su bili unutra.«
»Poslije mjesec dana?«
»Nisam rekao da su bili živi.«
»Mrtvi?«
»Jedan izgleda kao da je umro od gladi. Ali ne prije nego što je pojeo dio drugoga. Smrad je... pa recimo samo da mi se osjetilo njuha još dugo neće oporaviti.«
»Zašto nisu jednostavno otišli?«
»Zacijelo su nas vidjeli i znali su da su okruženi. I da ih čeka smrt ako napuste kolibu. Ali imali su nesreću da sam ja imao više strpljenja nego oni.« Nakašljao se. »O, neba im i zemlje, kako zaudaraju.«
Tamani je uzdahnuo. Najradije bi Sharu svašta izre¬kao, ali sad nije bio trenutak za to. »Pa, hvala ti što si me obavijestio. A sad me ispričaj, čeka me posao.« Ne pozdravivši ga, jednostavno je odmaknuo mobitel s uha i na zaslonu pritisnuo prekid poziva, jednom, dvaput. Šugava rukavica! Zatomivši rezanje, zagrizao je vrh srednjeg prsta rukavice i zubima je svukao s ruke pa brzo pritisnuo zaslon mobitela da prekine vezu. Pogle¬dao je Davida i Laurel.
»Zašto ste me slijedili van? Baš sam napravio mali pomak naprijed s Yuki, a sad se vi motate oko mene -mogli biste sve pokvariti. Idite plesati!« reče i pokaže prema vratima.
»Tam«, reče Laurel razrogačenih očiju. »Tvoj dlan. Pogledaj si dlan!«
Tamani spusti pogled na svoju ruku.
Dlan mu je bio prekriven svjetlucavim prahom.
Ne prahom. Peludom.
David je podigao obrvu. »Sretne misli?«
Tamani je vidio kako se Laurel prsa dižu i spuštaju dok je ubrzano disala. »Ja nisam u cvatu«, prosiktala je.
»Ne«, reče on, osjećajući kako užas u njemu raste. »Ne, ne, ne! Nije moguće!« uskliknuo je.
»Tamani«, reče Laurel, a glas joj je bio sablasno mi¬ran, »danas je prvi dan zime.«
»Ne!« Tamani se osjećao kao da mu se u glavi iznena¬da pokrenulo dvadeset zupčanika. Opet je brzo navu¬kao rukavicu, skrivajući dokaz koji bi ga mogao odati. Zgrabio je Laurel za nadlakticu, ne prečvrsto, ali ipak dovoljno čvrsto da joj da na znanje koliko je ozbiljan. »Ako je Yuki zimska vila, svi smo u vrlo velikoj opa¬snosti. Ne samo da zna da si ti vila nego zna da sam ja vilenjak. Nema teorije da ne zna. Što znači da je svaka riječ koju je izrekla otkad je došla ovamo bila čista laž. Svaka riječ.« S mukom je progutao. »A zna i koliko sam ja njoj lagao.«
Gurne mobitel Laurel u ruke i stisne joj prste oko njega. »Nazovi Shara. Na Aaronovu je broju. Ispričaj mu sve. Zadržat ću Yuki na plesu koliko god budem mogao, a onda ću smisliti nešto da je navabim u svoj stan. A ti i Shar dotad morate nešto smisliti.«
»Zar ne možemo pričekati do sutra?« upita Laurel, a u glas joj se uvukla panika. »Mislim da ne bismo trebali žuriti...«
»Nema vremena«, prekinuo ju je Tamani. »Klea do¬lazi po Yuki i odvodi je nekamo. Neće se vratiti. Što god je ovamo došla učiniti, učinjeno je. Mora to biti večeras.« Oklijevao je, najradije bi ostao u predvorju s Laurel. Ali stisnuo je zube i uspravio se do pune visine. »Već sam se predugo zadržao - posumnjat će da nešto nije u redu. Morate ići.«
Laurel je kimnula i okrenula se Davidu. »Nazvat ću Shara iz WC-a. Odmah se vraćam.«
Tamani je gledao za njom. A zatim je zgrabio Davida za rame i prodorno ga pogledao u oči. »Pobrini se da ona bude dobro, Davide.«
»Hoću«, reče on ozbiljno.
Nije to bilo dovoljno. Ali kad je u pitanju Laurel, ništa nije dovoljno. Ali trenutačno bolje nije moglo. Ljudski je dječak dosad još nikad nije iznevjerio. Tamani se mo¬gao samo nadati da će i dalje biti jednako dobre sreće.
Uzeo si je još trenutak da se sabere, a zatim se zaputio natrag u dvoranu. Yuki je stajala pokraj zdjele s pun-čom i još ga nije zamijetila. Sad ju je promatrao sasvim drukčijim pogledom - gledajući je kao opasno stvorenje kakvo je zapravo bila. Izgledala je tako nevino u svje¬tlucavoj haljini. Tek sad je u potpunosti shvaćao. Velika mašna na leđima bila je savršena za skrivanje cvata.
Morao je uporabiti svu svoju unutrašnju snagu da se zavodnički nasmiješi kad joj je prišao. Morala je znati da su njegove riječi laž. Ali jednu je stvar uvijek vjero¬vala - od sama početka. Posjednički ju je privukao u zagrljaj i priljubio obraz uz njezin, lagano joj usnama okrznuvši vrat na putu do uha. »Hoćeš li večeras doći do mene?« šapnuo je.
Malo se odmaknula i pogledala ga raširenih očiju.
»Ovo nam je posljednja večer«, reče joj.
Prošao je dug trenutak i osjetio je kako mu se na potiljku oblikovala kapljica znoja dok je ona šutke pre¬traživala njegove oči u potrazi za istinom. »Dobro«, prošaptala je.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

37 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 3:07 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
TRIDESET I ŠEST

Gurnuo je ključ u bravu i počeo okretati kvaku kad je Yuki poklopila njegovu ruku svojom. »Tam, čekaj«, reče tiho.
Osjetio je kako mu se ruka u rukavici počinje lagano tresti i pokušao je ne zamišljati kakve bi mu grozote mogla učiniti zimska vila - pogotovo jedna koju ne sputavaju zakoni Avalona. Takve da bi se u usporedbi s njima smrt činila kao nagrada. Okrenuo se prema njoj i dotaknuo je po nadlaktici najnježnije što je mogao. »Jesi li dobro?«
Drhtavo je kimnula glavom. »Da, apsolutno, samo...« Oklijevala je. »Moram ti nešto reći.«
Je li pokušavala odati tko je? Koliko je namjeravala priznati? Znala je da je on vilenjak. Morala je znati -zimske vile osjete biljne oblike života i na daljinu, a i imaju nadzor nad njima. Je li znala i da je stražar? Da je Laurelin vodič, čuvar i zaštitnik? Sumnja li da on zna što je ona?
Ležerno se nasmiješio i pomilovao je po obrazu. Bilo je prekasno za ispovijedi. »Daj da najprije uđemo. Si¬gurno se smrzavaš.«
Gotovo da je mogao vidjeti kako se grčevito drži za izliku da odgodi priznanje za još nekoliko minuta. Okrenuo je kvaku i otvorio vrata, pitajući što je Shar smislio i što ih čeka unutra. Hoće li Yuki biti mrtva prije nego što stigne još jednom udahnuti? Činilo mu se da bi bilo svetogrđe ubiti zimsku vilu, pa makar i divlju. Imao je povjerenja u Shara - toliko da bi se zakleo na vlastiti život - ali ovo je bilo veće od svega s čim su se ikad prije hvatali ukoštac i nije se sramio priznati da osjeća leden grč straha u želucu.
Posegnuo je za prekidačem da upali svjetlo.
Ništa se nije dogodilo.
»Čudno«, reče tiho, ali dovoljno glasno da ga čuje ne samo Yuki nego i svi koji se možda skrivaju u mračnoj sobi. »Uđi«, reče. »Idem upaliti svjetlo u kuhinji, mož¬da ono radi.« Osjetio je da je zastala, oklijevajući prije nego što će prijeći prag. Kao da je naslutila opasnost koja vreba.
Napipao je put do kuhinje, rukom vukući po zidu do prekidača. Ali prekrivala ga je topla ruka - ljudska ruka. Osjetio je kako ga netko prima za rame i ruku koja mu je obujmila uho. »Reci joj neka dođe do tebe«, prošaptao mu je David i pažljivo ga pomaknuo nekoliko koraka udesno. »Reci joj da valjda nema struje.«
»Dođi ovamo«, reče Tamani. »Zacijelo nema struje.« Stajala je na pragu, uokvirena uličnom rasvjetom, pre¬slabom da probije mrak unutra.
»Ne vidim ništa.« Glas joj je zvučao čudno, kao glas djevojčice. Nešto u njoj očito joj je govorilo da nešto nije u redu.
»Uhvatit ću te ako se spotakneš«, reče Tamani, gla¬som koji gotovo da je preo.
Oklijevajući, zakoračila je prema njemu.
»Ovdje sam«, reče on, a David ga je pomaknuo još malo udesno.
Začuo je metalan zveket, a Yuki je uplašeno viknula. Čuli su se pokreti, a David više nije bio blizu njega. Začuo je nekoliko tupih udaraca, dva škljocava zvuka pa još nekoliko Yukinih povika.
Iznenada je bljesnulo stropno svjetlo pa se lecnuo i na trenutak zažmirio. Trepnuo je nekoliko puta i ogledao se oko sebe, tražeći Shara.
Ali nije ga bilo.
Vidio je Davida, koji je skidao naočale za noćno gle¬danje. Pokraj njega stajala je Chelsea, držeći konopac u ruci. Neka vrsta pričuvnog plana, očito. Bilo je neo¬bično vidjeti ih u svečanoj odjeći, a s tim predmetima u rukama.
Yuki je dahtala, pokušavajući se osloboditi s metal¬nog stolca koji je netko bio prikovao za pod. Ruke su joj bile lisicama vezane iza leđa, svaka za jednu prečku naslona stolca. Što joj je ostavljalo dovoljno slobode da se otima, ali ne toliko da se može nagnuti naprijed više od tridesetak centimetara.
Zinuo je. »Što ste učinili? Ubit će nas!« prosiktao je. Ali David nije odgovarao. Užasnuto je zurio u Yuki. Tamani je pretpostavio da nikad prije nije nikoga vezao.
Ali sad nije bio trenutak za nagađanja. Bacio se ispred ljudi, pripremivši se za napad koji će uslijediti.
Yuki se na trenutak prestala otimati i počela sijevati pogledom prema njemu. Oči su joj se opasno suzile, a zatim je zabacila glavu i zaurlala, ne od bijesa nego od bola. A onda se zagledala u pod oko sebe.
Tamani je tek sad zapazio kružnicu od bijela praha koja je okruživala stolac. Zakoračio je dva koraka na¬prijed i sagnuo se da bolje vidi.
»Ne diraj to«, začuo se zadihan Sharov glas s vrata.
»Što je to?« dahnuo je, povukavši ruku natrag k tijelu.
Sharova su se prsa brzo dizala i spuštala - Tamani se zapitao odakle je dotrčao - ali na trenutak je okli¬jevao; nešto ga je plašilo više nego zarobljena zimska vila nedaleko od njega. »Točno ono što misliš da jest«, šapnuo je napokon.
Tamani je opet pogledao kružnicu, sad prepoznavši kristaliće - bila je to sol. »To je odveć jednostavno«, reče tiho.
»Nije posve pouzdano i teško je izvedivo. Zimska vila mora dragovoljno ušetati u krug, inače ne djeluje. Da je nisi uspio navesti da sama uđe, sad bismo već svi bili mrtvi.«
»Pustite me!« vrisnula je Yuki, a lice joj je bilo tako napeto da su joj jagodične kosti stršale.
»Da sam na tvome mjestu, ja ne bih toliko galamio«, reče Shar vrlo mirnim glasom. »Imam kolut ljepljive vrpce i ne bojim se uporabiti je. Ali vjeruj mi, jako boli kad je se odljepljuje s lica. Jako.«
»To neće biti važno kad dođe policija«, reče Yuki i uvuče zrak spremajući se vrisnuti.
»Daj, molim te«, reče Shar i zahihoće se. Prizvuk šale u njegovu glasu toliko ju je iznenadio da je zatomila vrisak prije nego što je počeo. »Vi moćni Savijači uvijek podcjenjujete našu moć navođenja i zavođenja. Čak i da vrištiš najglasnije što možeš tri metra od njih, murjaci ne bi došli dalje od vrata. Nisam te zamolio da ne vrištiš zato što se bojim posljedica nego zato da ne moram protratiti gomilu eliksira zaborava na sve stanare ovog stambenog naselja.«
Zarežala je i ljutito ga pogledala, a zatim je opet za¬bacila glavu i vrisnula kroz stisnute zube. A onda je klonula naprijed dok joj se cijelo tijelo treslo od jecaja.
»Zašto je boli, Share?« upita Tamani, osjećajući neo¬bičnu, očajničku želju da zaustavi njezin bol. »Učini da prestane!« Bol mu nije bio stran; zapravo, veći dio života proveo je učeći kako ga nanijeti - ali nikada drugoj vili, a pogotovo ne nekoj tako mladoj. Šokirala ga je spoznaja da je morao zatomiti poriv da potrči k njoj, da je utješi, premda je znao da ga može ubiti pogledom.
»Čarolija uporabljena unutar kružnice odbije se i vra¬ti se pošiljatelju. Čim ona prestane napadati nas«, reče Shar, malo podigavši glas, »krug će prestati napadati nju.«
Yuki mu je uputila ružan pogled, ali očito je shvatila, jer više nije vrištala. Tamaniju je bilo drago. Okrenuo se prema Sharu i gurnuo ga uza zid. »Ovo je crna magija, Share. To je zabranjeno.«
»I više od toga«, reče Shar i skrene pogled. »Zabo¬ravljena je.«
Zaboravljena. Magija iz vremena prije sjećanja, pre¬opasna da bi se prenosila predajom.
»To si saznao od majke, zar ne?« Tamani nije ni po¬kušao sakriti prizvuk optužbe u glasu.
»Neseelie su uvijek pamtili stvari koje bi bilo bolje zaboraviti.«
»To ti je rekla onoga dana kad smo Laurel i ja išli u Avalon.«
»Mislio sam da me zadirkuje. Rekao sam joj za Yuki, a ona je počela blebetati nešto o ubijanju svih zimskih vila. Mislio sam da mi govori neka pokušam atentat na Marion«, reče Shar smrtno ozbiljnim glasom. »Možda me majka ipak voli.«
»Share, ne možeš. Neću ti dopustiti da postaneš Ne¬seelie.«
Shar se prezirno nasmijao. »Ma daj, molim te, Tam, znaš komu sam lojalan - a to nisu ni Seelie ni Neseelie. Nego Avalon. Učinit ću što god je potrebno da ona bude na sigurnom.«
Tamani je znao da Shar nije mislio na Laurel nego na svoju družicu Arianu i njihov izdanak.
»Učinit ću sve što je u mojoj moći da ih zaštitim. Razmisli malo, Tamani. Jedino što stoji između Yuki i Avalona je činjenica da su dveri skrivene. Čim sazna gdje su, ne postoji način da je zadržimo s ove strane.«
U što sam se uvalio7. Osjećao se kao da ga netko davi. Ali koji su izbor imali? »Za Avalon«, reče tiho pa se obazre oko sebe. »Gdje je Laurel?«
»Kod kuće«, odgovori Shar, a pozornost mu je bila usredotočena na Yuki. »Za slučaj da ovo ne uspije, htio sam da bude što je dalje moguće. Stražari su dobili upu¬tu da je zadrže podalje odavde.« Oklijevao je. »Prilično se bunila.«
Tamani je progutao slinu, pokušavajući ne misliti na Laurel. »Gdje si ti bio?« upita ga.
»Znaš kao i ja - zapravo, i bolje, s obzirom na tvoje prijateljstvo s Jamisonom - da bi zimska vila osjetila drugu vilu u stanu. Čekao sam ni kilometar odavde, dovoljno blizu da vidim kad se upale svjetla.« Zatresao je glavom. »Ovo je bio posao za ljudske ruke i moram priznati da su ga iznimno dobro obavili.«
Ali činilo se da su oba ljudska bića bila gluha na nje¬gove pohvale. David je još bio blijed, a Chelsea je izgle¬dala preplašeno, premda ne toliko užasnuto.
»Dobro«, reče Shar, izvukavši nož iz džepa. »Vrijeme je da napokon otkrijemo.«
Yuki je razrogačila oči i zinula kao da će opet vri¬snuti, ali Shar je nož pružio Davidu. »Idi i razrezi joj haljinu. Moram vlastitim očima vidjeti njezin cvat.«
»Pusti mene«, reče Tamani i ispruži ruku, ali Shar ga zgrabi za zapešće.
»Ne možeš«, reče jednostavno. »Ako uđeš u krug, imat će moć nad tobom. Nijedna biljka ne smije ući u krug ili smo svi mrtvi.«
Tamani je nevoljko povukao ruku.
David je zurio u nož u ruci, a zatim je napućio usne i zatresao glavom. »Ne. To je previše. Priveži je za stolac - to je sve što ste tražili od mene. Rezanje odjeće s bespo¬moćne djevojke? Je li vam jasno kako to zvuči? Neću to učiniti.« Krenuo je prema još otvorenim vratima. »L-ludi ste. Ništa vam nije učinila. A ovaj krug?« Ošinuo je Shara bijesnim pogledom. »Nisi mi rekao d-da će je boljeti.
Jedno je štititi Laurel, ovo je nešto drugo - ne mogu biti dijelom toga.« Okrenuo se i izjurio kroz vrata.
Tamani je zakoračio za njim - da ga vrati - ali Shar mu je položio ruku na prsa. »Pusti ga neka ide. Imao je gadnu noć.« Okrenuo se Chelsea i - nakon trenutka oklijevanja - nož ponudio njoj. »Bi li ti...?«
»Muškarci«, promrmlja Chelsea prezirno, ne obazi¬rući se na nož. Oprezno i bez imalo ustručavanja za¬koračila je preko bijele kružnice. Čim je ušla u krug, Yuki se opet počela otimati, ali Chelsea je stala iza nje, podbočila se i rekla: »Yuki, budi mirna.«
Na Tamanijevo iznenađenje, umirila se. Možda je bila stvar u tome što se našla tako bespomoćna pred ljudskim bićem, ali činilo se da se nešto u njoj slomilo pa je mirno sjedila dok joj je Chelsea pažljivo razvezivala svileni obi oko struka, a potom malo otkopčala smičak na leđima haljine. Zatim je presavinula i spustila širok elastični zavoj koji je Yuki bio omotan oko prsa.
Svi su naglo uvukli zrak kad je Chelsea oslobodila če¬tiri široke bijele latice. Podsjećale su na običnu božičnu zvijezdu, a i nisu bile mnogo veće od nje,
Tamani je bio vidio pelud na svojim dlanovima, ali kad se pred njim raširio taj klasični bijeli cvat zimskih vila, užas koji je osjetio zamalo ga je oborio na koljena.
Sharova je prošaptana rečenica bila Tamanijeva gro¬zničava molitva.
»Neka nam božica svima pomogne.«



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

38 Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 3:07 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
ZAHVALE

Zahvale najprije mojim sjajnim urednicama Tari Weikum i Erici Sussman, kojima dugu¬jem ugled, te Jodi Reamer, mojoj divnoj agen¬tici kojoj također dugujem ugled! Hvala vam što ste konstante u mojoj karijeri. Toliko je mnogo ljudi u nakladničkoj kući Harper čija imena i ne znam, a koji neumorno rade na ovoj knjizi - hvala svima njima! A moja ekipa za prava na objavu na stranim tržištima -Maja, Cecilia, Chelsey - fenomenalne ste! Alec Shane, pomoćnik agentice u kojega imam potpuno povjere¬nje, tvoj rukopis na omotnici uvijek znači nešto dobro. Sarah, Sarah, Sarah, Carrie i Saundra (koja je sad tako¬đer poznata kao Sarah) - da nema vas, sišla bih s uma. Hvala vam na svemu! Pogotovo na ninjama. Hoću reći... kojim ninjama?
Isprike i priznanje mojoj teti Klei. Nekako sam te zaboravila spomenuti u zahvalama u Čarolijama. (Krivo je moje loše pamćenje.) Hvala ti što si mi dopustila da ti besramno ukradem ime. I ne brini se, ime je jedino što imate zajedničko. Ukrala sam još neka imena: gospodin Robinson, moj srednjoškolski savjetnik koji mi je osi¬gurao maturalni rad unatoč problemima s rukopisom - hvala mu. Profesorice Cain - usadili ste mi ljubav prema književnosti svake vrste. Uporaba vašeg imena u ovoj knjizi moje je odavanje počasti vama i vremenu koje sam provela na vašim satovima, a koje i danas cije¬nim. Aaron Melton agent je za prodaju nekretnina, koji je posudio ime i izgled Tamanijevu zamjeniku. Rekla sam ti da ću to učiniti, ali nisi mi vjerovao. Ha! Hvala i Elizabeth / LemonLight, prvoj osobi koja me prepozna¬la u knjižari - samo zato što znam da će i ovo zapaziti.
Kenny - nema tih riječi. Ti si moja stijena. Audrey, Brennan, Gideon, Gwendolyn, vi ste moja najveća do¬stignuća. Moja obitelj: nema boljih navijača od vas.

Hvala vam!



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu