Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Aprilynne Pike - Iluzije

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Ići dole  Poruka [Strana 1 od 2]

1Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:25 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
Aprilynne Pike - Iluzije  9789531410823_iluzije_aprilynne_pike

Za Gvendolyn, koja je bila sa mnom svake
minute tijekom preinaka rukopisa.
Svake. Minute.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

2Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:25 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
JEDAN

Hodnici srednje škole Del Norte brujali su ka¬osom prvoga dana škole dok se Laurel pro¬bijala kroz gomilu učenika drugih razreda, uočivši Davidova široka ramena. Obujmila ga je oko pasa i priljubila lice o njegovu meku majicu.
»Hej«, reče David uzvraćajući joj zagrljaj. Laurel je baš bila sklopila oči, spremajući se uživati u trenutku, kad ih je Chelsea oboje uhvatila u radostan zagrljaj.
»Ma je 1' možete vjerovati? Napokon ćemo biti za¬malo maturanti!«
Kad ih je pustila iz zagrljaja, Laurel se nasmijala. Zna¬la je da to Chelseaino pitanje nije bilo posve retoričko - bilo je trenutaka kad Laurel nije bila sigurna da će i prvi razred proći živi.
Kad se David okrenuo prema svom ormariću, Chel¬sea je iz torbe izvukla popis lektire koju im je profeso¬rica Cain bila odredila za ljetne praznike. Suspregnula je osmijeh; Chelsea je cijelo ljeto bila na sto muka oko knjiga s neobveznog dijela popisa.
»Počinje mi se činiti da su svi čitali Ponos i predrasu¬de«, rekla je, nakrivivši papir da ga i Laurel može vidjeti. »Znala sam da sam se trebala odlučiti za Uvjeravanje.«
»Ja nisam čitala Ponos i predrasude«, uzvratila je La¬urel.
»Dobro, da, bila si malo zauzeta čitanjem Najčešće uporabe paprati ili tako nečega.« Chelsea se prignula bliže da joj može šapnuti. »Ili: Sedam navika iznimno učinkovitih Miješalica«, dodala je, zahihotavši se.
»Kako steći nova poljoznanstva i upoznati nove grude«, ubacio je David podigavši obrve. Iznenada se uspravio, osmijeh mu se proširio, a glas postao samo malo gla¬sniji. »Hej, Ryane«, rekao je i ispružio šaku na pozdrav.
Ryan je svojom šakom dotaknuo njegovu i okrenuo se prema Chelsea pa je pomilovao po nadlakticama. »Kako je najzgodnija učenica u Del Norteu?« upitao je, a Chelsea se hihotavo propela na prste da ga poljubi.
Zadovoljno uzdahnuvši, Laurel je posegnula za Da-vidovom rukom i naslonila se na njega. Tek se prije tjedan dana vratila s Akademije u Avalonu, a prijatelji su joj bili nedostajali - ove godine čak i više nego prošle, premda ju je njezin instruktor Yeardley obično držao odveć zauzetom da bi stigla razmišljati o tome. Naučila je savršeno spravljati nekoliko napitaka, a bila je blizu da usavrši pripremu još nekoliko. I miješanje sastojaka išlo joj je sve bolje; počela je stjecati osjećaj za različite biljke i esencije te njihovo zajedničko djelovanje. No ipak ne u toj mjeri da se može osamostaliti kao njezina prijateljica Katya, koja je već istraživala nove napitke, ali Laurel je ipak bila ponosna na svoj napredak.
Svejedno, laknulo joj je kad se vratila u Crescent City, gdje je sve bilo normalno i gdje se nije osjećala tako osa¬mljeno. Nasmiješila se Davidu kad je zatvorio ormarić i privukao je u zagrljaj. Činilo joj se strašno nepošteno da će ona i David ove godine zajedno slušati samo je¬dan predmet, a unatoč tomu što je cijeli protekli tjedan bila provela s njim shvatila je da se grčevito drži za tih posljednjih nekoliko minuta prije no što zazvoni.
Zamalo nije zapazila neobične trnce zbog kojih bi se najradije okrenula i pogledala iza sebe.
Je li je netko promatrao?
Više iz znatiželje nego iz straha prikrila je pogled preko ramena pokretom kojim je zabacila dugu plavu kosu. Ali odmah je uočila promatrača i ostala bez daha kad joj se pogled sreo s dva blijedozelena oka.
Te oči nisu trebale biti svijetlozelene. Trebale su biti duboko smaragdnozelene, iste boje kao i kosa - kosa koja je sad bila jednolično crne boje, kratka i gelom ukroćena u varljivo ležernu frizuru. Umjesto rukom tkane tunike i hlača, na sebi je imao traperice i crnu majicu, u čemu se - ma kako dobro izgledao - zacijelo osjećao vrlo sputano.
A na nogama je imao cipele. Jedva da se sjećala da ga je ikada prije vidjela u cipelama.
Ali svijetle ili tamne, poznavala je njegove oči - oči koje je često viđala u snovima, oči koje su joj bile pozna¬te kao vlastite ili kao one njezinih roditelja. Ili Davidove.
Čim su im se pogledi sreli, svi oni dugi mjeseci otkad je posljednji put vidjela Tamanija iz vječnosti su se pre¬tvorili u trenutak. Prošle mu je zime u ljutnji rekla neka ode, a on ju je poslušao. Nije znala kamo je otišao, na koliko dugo i hoće li ga ikada više vidjeti. Nakon gotovo godinu dana već se zamalo naviknula na bol u prsima koju bi osjetila svaki put kad je pomislila na njega. Ali sad je iznenada bio ovdje, gotovo dovoljno blizu da ga može dotaknuti.
Pogledala je gore u Davida, ali on nije gledao u nju. I on je uočio Tamanija.
»Opa«, rekla joj je Chelsea iza ramena, prenuvši je iz misli. »Tko je onaj zgodni novi tip?« Njezin dečko Ryan frknuo je nosom. »Pa kad jest zgodan - nisam slijepa«, dodala je, slegnuvši ramenima.
Laurel još nije uspjela progovoriti, a Tamanijev je po¬gled lutao s nje na Davida i natrag. Milijun joj je misli prolazilo kroz glavu. Zašto je ovdje? Zašto je tako odje¬ven? Zašto mi nije rekao da dolazi? Jedva da je i osjetila da joj David miče ruku sa svoje košulje i isprepleće svoje tople prste s njezinima, koji su iznenada bili ledeni.
»Strani učenik na razmjeni, kladim se«, reče Ryan. »Pogledajte kako profesor Robinson paradira naokolo s njima.«
»Možda«, odgovori Chelsea ravnodušno.
Profesor Robinson rekao je nešto trima učenicima koji su ga slijedili niz hodnik, a Tamani je okrenuo gla¬vu, tako da mu se više nije vidio ni profil. Kao da je prekinuo čaroliju. Laurel je spustila pogled.
David joj je stisnuo ruku. Podigla je pogled prema njemu. »Je li to onaj tko mislim da jest?« upita on.
Kimnula je, ne uspjevši pronaći glasa. Premda su se David i Tamani dotad bili vidjeli samo dvaput, oba je to puta bilo... nezaboravno. Kad se David opet okrenuo prema Tamaniju, isto je učinila i ona.
Drugi je dečko izgledao kao da mu je neugodno, a djevojka mu je nešto objašnjavala na jeziku koji oči¬gledno nije bio engleski. Profesor Robinson kimnuo je s odobravanjem.
Ryan je prekrižio ruke na prsima i nacerio se. »Vidiš? Rekao sam ti, strani učenici na razmjeni.«
Tamani je prebacivao težinu svoje crne naprtnjače s ramena na rame, izgledajući kao da se dosađuje. Izgle¬dajući ljudski. To je samo po sebi bilo gotovo jednako šokantno kao i sama njegova prisutnost ovdje. U slje¬dećem je trenutku već ponovno gledao u nju, sad manje otvoreno, skrivajući pogled ispod tamnih trepavica.
Laurel se morala truditi da diše normalno. Nije znala što bi mislila. Ne bi ga iz Avalona poslali ovamo bez razloga, a nije mogla zamisliti da bi on sam napustio svoje stražarsko mjesto.
»Jesi dobro?« upita je Chelsea prišavši joj. »Izgledaš pomalo izbezumljeno.«
Prije no što je stigla samu sebe spriječiti u tome, La¬urel joj je očima pokazala prema Tamaniju, a Chelsea je odmah slijedila njezin pogled. »To je Tamani«, rekla je, nadajući se da joj se u glasu ne čuje olakšanje - ili strah - koji je osjećala.
Zacijelo je uspjela u tome, jer Chelsea je samo zurila u nevjerici. »Onaj prezgodni?«
šapnula je.
Laurel je kimnula.
»Ozbiljno?« ciknula je, ali Laurel ju je brzo utišala. Krišom je pogledala prema Tamaniju da vidi je li uhva¬ćena na djelu. Nagovještaj osmijeha u kutu njegovih usana rekao joj je da jest.
Učenici na razmjeni pošli su za profesorom Robin-sonom niz hodnik, dalje od Laurel. Tik prije nego što je zamaknuo za ugao Tamani se okrenuo i namignuo joj. I opet je po tko zna koji put bila sretna što ne može pocrvenjeti.
Okrenula se prema Davidu. Zurio je dolje u nju, a pogled mu je bio pun pitanja.
Laurel je uzdahnula i podigla ruke ispred sebe. »Ni¬sam imala ništa s tim.«
»Ovo je dobro, zar ne?« upita David nakon što su se uspjeli izvući od Chelsea i Ryana. Sad su stajali ispred Laurelina razreda. Nije se sjećala kad je s toliko strepnje iščekivala zvono. »Hoću reći, mislila si da ga više nikad nećeš vidjeti, a sad je ovdje.«
»Lijepo je vidjeti ga«, reče ona tiho, nagnuvši se na¬prijed da ga može zagrliti oko struka, »ali istovremeno se i bojim što to znači. Za sve nas, ne samo za nas dvoje«, brzo se ispravila, boreći se protiv nekakve nelagode koja kao da se prikradala između njih. »To mora značiti da smo u opasnosti, zar ne?«
David je kimnuo. »Trudim se ne misliti o tome. Na kraju će nam ipak reći, ha?«
Ona ga pogleda i podigne obrvu, a nakon nekoliko trenutaka oboje su prasnuli u smijeh.
»Rekao bih da ne možemo računati na to, ha?« Uzeo joj je desnu ruku među svoje, prinio je usnama i zagledao se u srebrnu narukvicu s kristalićima koju joj je bio darovao prije gotovo dvije godine, kad su tek počeli vezu. »Drago mi je da je još nosiš.«
»Svaki dan«, reče Laurel. Priželjkujući da imaju više vremena za razgovor privuče Davida bliže da ga mo¬že još jednom poljubiti, a onda požuri na sat, gdje je ugrabila posljednje prazno mjesto pokraj prozora, koji su se protezali cijelom duljinom zida. Nisu to bili veliki prozori, ali htjela je uhvatiti što je više moguće prirodne Sunčeve svjetlosti.
Odlutala je u mislima dok je profesorica Harms di¬jelila nastavni program za predmet »državni ustroj« i nabrajala što će im sve trebati; nije joj se bilo teško is¬ključiti, pogotovo sad kad se iznenada pojavio Tamani. Zašto je ovdje? Ako je ona zaista u nekakvoj opasnosti, što bi to moglo biti? Otkad je ostavila Barnesa u svjeti¬oniku, nije vidjela nijednoga trola. Bi li to moglo imati neke veze s Kleom, tajanstvenom lovkinjom na trolove, koja ga je i ubila? Ni nju nitko nije vidio u posljednje vrijeme; možda je otišla u druga lovišta. Možda je ovdje bila riječ o nekoj potpuno drugoj krizi?
Svejedno, David je imao pravo - Laurel je bilo drago opet vidjeti Tamanija. Više nego drago. Njegova joj je prisutnost bila nekako utješna. I namignuo joj je! Kao da nije prošlo osam mjeseci. Kao da nije bio otišao od nje. Kao da mu nikad nije došla reći zbogom. Misli su joj se vratile na onih nekoliko kratkih trenutaka u nje¬govu zagrljaju, na mekoću njegovih usana na njezinima u onih nekoliko navrata kad je izgubila samokontrolu. Sjećanja su bila tako živa da se uhvatila kako si lagano dodiruje usne.
Iz misli su je prenula vrata učionice koja su se izne¬nada otvorila. Ušao je profesor Robinson, a odmah za njim Tamani.
»Ispričavam se što vas prekidam«, rekao je. »Dečki i cure?« Laurel je mrzila to kako odrasli uspiju spojiti dvije savršeno uporabljive riječi u tako pokroviteljsku frazu. »Možda ste već čuli da ove godine imamo uče¬nike na razmjeni iz Japana. Tam...« - Laurel je probli-jedila kad je uporabio nadimak koji je ona bila dala Tamaniju - »... zapravo nije na razmjeni, ali upravo se doselio ovamo iz Škotske. Nadam se da ćete ga prihva¬titi jednako lijepo kao i naše druge goste. Tam? Mogao bi nam reći nešto o sebi.«
Gospodin Robinson stavio mu je ruku na rame. Ta-manijev je pogled nakratko pobjegao prema gospodi¬nu Robinsonu, a Laurel je mogla zamisliti kako bi mu najradije uzvratio. Ali uzrujanost mu se na licu vidjela samo na trenutak, a sumnjala je da je to zapazio itko osim nje. Tamani se nasmiješio naherenim osmijehom i slegnuo ramenima: »Zovem se Tam Collins.«
Pola djevojaka u razredu tiho je uzdahnulo začuvši njegov naglasak.
»Doselio sam se iz Škotske, iz predgrađa Pertha - ne onoga u Australiji - i...« Zastao je kao da ne zna što bi još zanimljivoga mogao reći o sebi.
Laurel se ne bi bilo teško sjetiti nekoliko.
»Živim s ujakom. Od malih nogu.« Okrenuo se i na¬smiješio se profesorici. »I ne znam ništa o državnom ustroju«, rekao je, a u glasu mu se naslućivao smijeh. »Barem ne o ovom.«
Pridobio je cijeli razred. Dečki su lagano kimali, a djevojke su šaputale, čak se i profesorica Harms smije¬šila. A čak i nije uporabio svoju moć zavođenja. Zamalo je naglas zastenjala pomislivši do kakvih bi nevolja tek to dovelo.
»Pa, izaberi si mjesto«, reče profesorica Harms pru¬žajući mu radnu bilježnicu. »Tek smo počeli.«
U učionici su bila tri slobodna mjesta, a gotovo svi u njihovoj blizini započeli su kampanju privlačenja Tama-nijeve pozornosti. Nadia, jedna od najljepših učenica, radila je to najotvorenije. Prekrižila je noge prvo na jednu pa na drugu stranu, zabacila valovitu smeđu kosu preko ramena i nagnula se naprijed pa ne baš suptilno potapšala naslon stolice u klupi ispred njezine. Tamani se nasmiješio, gotovo se ispričavajući, i prošao pokraj nje te sjeo na stolac ispred djevojke koja jedva da je bila podigla pogled s knjige otkad je ušao.
Mjesto pokraj Laurel.
Dok je profesorica Harms monotonim glasom čita¬la popis obvezne lektire, Laurel se zavalila unatrag i zagledala se u Tamanija. Nije se trudila da to prikrije - gotovo sve cure iz razreda činile su isto. Izluđivalo ju je što mora mirno sjediti samo pola metra od njega dok joj se po glavi vrti milijun pitanja. Neka su bila razumna. Mnoga nisu.
Do kraja sata već joj se vrtjelo u glavi. Sad joj je bila prilika. Htjela je toliko toga: vikati na njega, pljusnuti ga, poljubiti ga, zgrabiti ga za ramena i protresti ga. Ali najviše od svega htjela ga je zagrliti, stisnuti se uz njega i priznati mu koliko joj je nedostajao. Smjela bi tako s prijateljem, zar ne?
Ali, s druge strane, nije li baš to bilo razlog što se bila toliko naljutila na njega da ga je otjerala? Za Tamanija to nikad nije bio samo prijateljski zagrljaj. Uvijek je želio više. Ali ma koliko joj laskala njegova upornost - i strast, njegovo neprijateljsko ponašanje prema Davidu nije joj bilo nimalo drago. Slomilo joj je srce kad je morala reći Tamaniju neka ode i nije bila sigurna da bi imala snage još jednom proći kroz to.
Polako je ustala i pogledala ga, a usta su joj se izne¬nada osušila. Čim je zabacio naprtnjaču na snažna ramena, okrenuo se i pogledi su im se sreli. Laurel je zaustila nešto reći, ali on se široko nasmiješio i ispružio ruku.
»Hej«, rekao je, gotovo odveć veselo. »Čini se da ćemo dijeliti klupu. Da se predstavim - ja sam Tam.«
Rukovali su se, a tako spojene ruke micale su se gore-dolje, ali samo zbog Tamanijevih pokreta - njezina je ruka omlitavjela. Nekoliko je trenutaka stajala u tišini, sve dok se Tamanijev znakovit pogled nije pojačao i za¬malo pretvorio u zurenje. »O«, rekla je sa zakašnjenjem. »Ja sam Laurel. Laurel Sewell. Drago mi je.« Drago? Ot¬kad to ona kaže da joj je drago? I zašto joj drma cijelu ruku, kao kakav trgovac?
Iz džepa je izvukao raspored sati. »Sljedeći sat imam engleski kod profesorice Cain. Bi li bila tako dobra da mi pokažeš u kojoj je to učionici?«
Je li taj osjećaj koji ju je preplavio kad je shvatila da sljedeći sat nemaju zajedno bio olakšanje ili razočara¬nje? »Naravno«, reče vedrim glasom. »To je samo ne¬koliko vrata niže.« Polako je prikupljala svoje stvari, odugovlačeći, čekajući da se učionica isprazni. A zatim se nagnula bliže Tamaniju: »Što radiš ovdje?«
»Je li ti drago što me vidiš?«
Kimnula je, dopustivši si osmijeh.
Uzvratio joj je najširim osmijehom, a neskriveno mu je zadovoljstvo razvedrilo cijelo lice. Laknulo joj je kad je shvatila da je i on bio nesiguran.
»Zašto...«
Tamani lagano odmahne glavom i pokaže prema hodniku. Kad su već bili gotovo na izlazu, Tamani je primi za lakat i zaustavi. »Nađemo se poslije škole u šumi iza tvoje kuće, može?« upitao je tiho. »Sve ću ti objasniti.« Zastao je i neprirodno brzim pokretom po¬digao ruku i pomilovao je po obrazu. Jedva da je imala vremena registrirati njegov dodir, a njemu su ruke već opet bile u džepovima i izlazio je kroz vrata.
»Tama... Tam?« zazvala je, potrčavši da ga sustigne. »Pokazat ću ti kamo trebaš ići.«
Nacerio se i nasmijao. »Ma daj«, reče tiho, na granici čujnosti. »Zar misliš da sam došao tako nespreman? Ovu školu poznajem bolje nego ti.« Namignuo joj je i nestao.

»Ajme meni!« cikne Chelsea, koja se zaletjela na nju s leđa i praktički je istrgnula iz Davidova stiska. Unijela joj se u lice. »Vilenjak je sa mnom na engleskom! Dođi, brzo, prije nego što se pojavi Ryan - moraš mi sve reći!«
»Šššš!« reče Laurel, ogledavajući se oko sebe. Ali nit¬ko ih nije slušao.
»Stvarno je zgodan«, reče. »Sve su ga cure pogledava¬le. O, a onaj Japanac je sa mnom na matematici premda ima samo petnaest godina. Kad će američkim školama napokon sinuti da postoji svjetska privreda?« reče uzru¬jano. Zastala je, a oči su joj se raširile. »Čovječe, nadam se da nam neće zeznuti prosjek.«
David je zakolutao očima, ali uz osmijeh. »Sve druge muče isti strahovi zbog tebe«, reče.
»Slušaj«, reče Laurel i povuče Chelsea bliže, »još ništa ne znam, tek trebam razgovarati s njim, dobro?«
»Odmah ćeš mi reći, ha?« upita Chelsea.
»A kad ti ne kažem odmah?« zadirkivala ju je Laurel smijući se.
»Reći ćeš mi večeras?«
»Vidjet ćemo«, odgovori Laurel okrećući je pa je gur¬ne prema Ryanu. »Idi!« Chelsea se okrenula i isplazila joj jezik, a zatim je primila svog dečka ispod ruke.
Laurel je zavrtjela glavom i okrenula se prema Da¬vidu. »Jedan zajednički sat nije dovoljan«, reče hineći strogoću. »Čija je to bila zamisao?«
»Moja ne, to je sigurno«, reče on. Ušli su u učionicu i sjeli u jednu od klupa u stražnjim redovima.
Nakon svega što se toga dana bilo dogodilo, nije tre¬bala biti iznenađena kad je na jedini njezin i Davidov zajednički sat ušetao Tamani. Kad je ušao, osjetila je Davidovu napetost, ali opustio se kad je Laurelin neka¬dašnji čuvar sjeo u klupu nekoliko redova ispred njih.
Bit će ovo dugo polugodište, pomislila je.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

3Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:26 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
DVA

Teško uzdahnuvši, Laurel je spustila naprtnjaču na kuhinjski ormarić. Zastala je ispred hlad¬njaka i pogledala unutra, a zatim prekorila samu sebe što tako odugovlači. No prije nego što je zatvorila vrata ipak je dohvatila nektarinu iznutra, ako ni za što drugo onda zato da opravda razgledavanje sadržaja.
Prišla je stražnjim vratima i kao mnogo puta prije zagledala se prema stablima iza kuće, tragajući za zna¬kovima prisutnosti vilenjaka, koji su sad stalno ondje živjeli. Ponekad je razgovarala s njima. Povremeno im je čak davala obrambene napitke i praške. Nije znala koriste li se njima, ali barem je nisu odbili. Voljela je osjećaj da im pomaže, pogotovo zato što im je to što su morali čuvati njezinu kuću omelo živote.
Premda joj se sad činilo da to više nije potrebno, jer od prošle godine nisu vidjeli nijednoga trola. Dio nje najradije bi im rekao neka odu, ali znala je da to ne bi bilo pametno. Jamison ju je bio upozorio da trolovi najradije napadaju kad je žrtva najranjivija, a iz iskustva znala je da je tako. Svidjelo se to njoj ili ne, zasad je vjerojatno bilo najsigurnije da stražari ostanu.
Otvorila je stražnja vrata i krenula prema šumi. Nije bila sigurna gdje bi se točno trebala sastati s Tamani-jem, ali nije nimalo sumnjala da će je on pronaći, kao i obično. Kad je zaobišla hrast, zastala je kao ukopana. Ugledala ga je kako silovitim zamahom noge izuva te-nisicu. Bio joj je okrenut leđima i već je bio svukao ko¬šulju. Nije si mogla pomoći, nije mogla skrenuti pogled s njega. Sunce se probijalo kroz krošnje i osvjetljavalo mu toplu smeđu kožu na leđima - tamniju od Davi-dove - dok se borio s tvrdoglavim vezicama. Tiho si promrmljavši nešto u bradu napokon ih je razvezao pa odbacio i drugu tenisicu u deblo obližnje smreke.
Kao da su se oslobodila okova, a ne odjeće, Tamanije-va su se ramena opustila i glasno je uzdahnuo. Premda je prema ljudskim mjerilima bio pomalo nizak, imao je duge i lijepo oblikovane ruke. Raširio ih je i protegnuo se, a njegova su široka ramena oblikovala bazu trokuta koji se sužavao prema struku, gdje su mu traperice le¬žerno visjele na kukovima. Mišići na leđima prelamali su svjetlost i Laurel se nakratko učinilo da vidi kako upijaju te hranjive zrake. Znala je da bi trebala nešto reći - dati mu na znanje da je došla - ali
oklijevala je.
Kad se podbočio i podigao lice prema suncu, shvatila je da je ipak vrijeme da mu da nekakav znak da je došla - prije nego što svuče još nešto. Glasno je pročistila grlo.
Zlatne su mu se zrake prosule po kosi kad se okre¬nuo, vidljivo napet. »Ti si«, reče, zvučeći kao da mu je laknulo. Zatim mu licem preleti neobičan izraz. »Koliko si već dugo tu?«
»Ne dugo«, odgovori ona brzo.
»Minutu?« ustrajao je. »Dvije?«
»Ovaj... minutu, tako nekako.«
Tamani zavrti glavom. »A ništa nisam čuo. Kvragu i ta ljudska odjeća.« Sjeo je na srušeno deblo i svukao čarapu. »Ne samo da je neudobna nego i glasna! A što je s tom školom - tako je mračna!«
Laurel je zatomila osmijeh. Isto je to ona bila rekla mami nakon prvoga dana u školi Del Norte. »Naviknut ćeš se«, rekla je i pružila mu nektarinu. »Pojedi ovo. Osjećat ćeš se bolje.«
Uzeo ju je od nje, a prsti su im se nakratko dotaknu¬li. »Hvala«, reče tiho. Oklijevao je, a zatim zagrizao.
»Prošao sam obuku za ovo. Jesam! Ali nikad nisam morao tako dugo biti unutra. Usredotočio sam se na učenje kulture i uopće nisam razmišljao o posljedicama boravka u zatvorenom.«
»Pomaže ako sjedneš do prozora«, predložila je. »Na¬učila sam to na teži način.«
»A da mi je znati tko je izmislio traperice!« nastavi Tamani mračno. »Hlače od debelog materijala koji gu¬ši? Nemoj mi reći da rasa koja je izumila internet nije mogla napraviti tkaninu bolju od trapera! Ma daj!«
»Rekao si 'internet'«, zasmijuljila se. »To mi je tako neobično.«
Tamani se samo nasmijao i odgrizao još malo nek-tarine. »Imala si pravo«, rekao je gledajući voće s odo¬bravanjem. »Pomaže.«
Prišla je i sjela pokraj njega na srušeno deblo. Bili su gotovo dovoljno blizu da se dodirnu, ali zrak između njih kao da je bio granitni zid. »Tamani?«
Okrenuo se prema njoj, ali nije rekao ništa.
Ne baš posve sigurna da je to pametno, Laurel se nasmiješila i nagnula naprijed pa ga obgrlila oko vrata. »Zdravo«, rekla je, s usnama blizu njegova uha.
Obavio je ruke oko nje, uzvraćajući joj zagrljaj. Po¬čela se odmicati, ali samo ju je čvršće primio, a njegove su je ruke molile da ostane. Nije se odupirala - shvatila je da se i ne želi odupirati. Nakon nekoliko trenutaka nevoljko ju je pustio iz zagrljaja. »Zdravo«, rekao je tiho.
Podigla je pogled prema njegovim svijetlozelenim očima i razočarano shvatila da joj njihova boja još sme¬ta. Nisu bile drukčije, i dalje su to bile njegove oči, ali nova joj je boja bila nekako nerazumno nelagodna.
»Slušaj«, počeo je polako. »Žao mi je što sam ti pri¬redio takvo iznenađenje.«
»Mogao si mi reći.«
»A što bi ti na to rekla?« upitao je.
Zaustila je da odgovori pa opet zatvorila usta i umje¬sto toga pokajnički se nasmiješila.
»Rekla bi mi da ne dođem, zar ne?« ustrajao je.
Laurel je samo podigla obrvu.
»Zato ti nisam mogao reći«, reče on uz slijeganje ra¬menima.
Sagnula se i iščupala malu paprat pa je počela trgati na komadiće. »Gdje si bio?« upitala je. »Shar mi nije htio reći.«
»Većinom u Škotskoj, kao što rekoh.«
»Zašto?«
Sad je on izgledao pokajnički. »Na obuci.«
»Za što?«
»Za dolazak ovamo.«
»Sve vrijeme?« upitala je glasom tek malo glasnijim od šapta.
Tamani je kimnuo.
Laurel je pokušala zatomiti povrijeđenost koja joj je istog trena ispunila prsa. »Cijelo si vrijeme znao da ćeš se vratiti, a svejedno si otišao bez pozdrava?« Očekivala je da će izgledati posramljeno ili barem kao da mu je neugodno, ali nije. Gledao ju je ravno u oči, ne trepćući.
»A trebao sam pričekati da mi osobno dođeš reći da si izabrala Davida umjesto mene i da više nećeš dolaziti?«
Skrenula je pogled, a osjećaj krivnje sad je potiskivao povrijeđenost.
»Kako bi mi od toga bilo lakše? Ti bi se osjećala bo¬lje - čak junački - a ja bih ispao budala koja odlazi na drugi kraj svijeta glumiti odbačenu ljubav.« Zastao je i zagrizao nektarinu, zamišljeno žvačući. »Umjesto toga, morala si osjetiti težinu svojih izbora, a meni je ostalo malo mog ponosa. Samo mrvica«, dodao je, »jer sam svejedno morao otići na drugi kraj svijeta u ulozi odbačene ljubavi. Mislim da bi moja majka rekla: 'isto voće, druga grana'.«
Laurel nije bila sigurna da shvaća taj izraz. Čak ni nakon dva ljeta u Avalonu nije uspjela pohvatati mnogo vilinske kulture. Ali shvatila je bit.
»Što je učinjeno, učinjeno je«, reče Tamani dovršava¬jući nektarinu, »i predlažem da se maknemo s te teme.« Na trenutak se usredotočio, a zatim silovito baci košticu prema stablima.
Začuje se tih jauk. »Hekatina ti oka, Tamani! Je li to zaista bilo potrebno?«
Tamani se naceri kad se iz grmlja pojavio visok stra-žar kratke kose, trljajući nadlakticu. »Uhodio si nas«, reče Tamani ležerno.
»Pokušao sam ti dati prostora, ali rekao si mi da te pričekam ovdje.«
Tamani raširi ruke u znak predaje. »Istina. Tko još dolazi?«
»Ostali nadgledaju kuću; nema razloga da nam se i oni pridruže.«
»Super«, reče Tamani i sjedne uspravnije. »Laurel, poznaješ li Aarona?«
»Poznajem, vidjeli smo se nekoliko puta«, reče Laurel smiješeći se u znak pozdrava. Nekoliko je bilo pretjera¬no, ali bila je sigurna da su se vidjeli barem jednom ili dvaput. Zimus je pokušala razgovarati sa stražarima, sprijateljiti se s njima, ali uvijek bi joj se jednostavno samo naklonili - što joj je užasno išlo na živce - i šu¬tjeli. Svejedno, Aaron joj se činio poznatim. A i nije je ispravio kad je rekla da se poznaju. Samo je kimnuo glavom - tako duboko da je to zamalo bio naklon - a onda se opet okrenuo prema Tamaniju.
»Nisam ovdje kao obični stražar ili čuvar«, počne Tamani gledajući Laurel. »Došao sam biti ono što sam uvijek trebao biti: Fear-gleidhidh.«
Trebao joj je trenutak da se prisjeti tih riječi. Prošle joj je jeseni Tamani bio rekao da to znači »pratitelj«, a podsjećalo je na riječ kojom zimske vile nazivaju svoje tjelohranitelje. Ali bila je nekako... osobnija.
»Lani je bilo malo previše opasnih situacija«, nastavi Tamani. »Teško nam je paziti na tebe dok si u školi ili te štititi na javnim mjestima gdje ima mnogo ljudi. Pa sam otišao na Imanje na naprednu obuku. Ne mogu se uklopiti među ljude tako dobro kao ti, ali ipak mogu dovoljno dobro da ti budem blizu u svakom trenutku.«
»Je li to zaista potrebno?« ubaci Laurel.
Oba su se vilenjaka okrenula prema njoj i blijedo je pogledala.
»Već mjesecima nismo vidjeli nijednog trola - ili išta drugo.«
Tamani i Aaron razmijenili su pogled koji je u njoj probudio strah i spoznaju da postoji nešto što joj nisu rekli. »To baš i nije... istina«, reče Aaron.
»Bilo je naznaka i tragova trolova«, reče Tamani i opet sjedne na srušeno deblo. »Jedino što nitko nije vi¬dio baš same trolove.«
»Je li to loše?« upita Laurel, još uvjerena da je to što nitko zapravo nije vidio same trolove dobro.
»Vrlo«, reče Tamani. »Vidjeli smo tragove, krvave životinjske leševe, čak i nekoliko ostataka ognjišta. Ali ovdašnji stražari koriste se istim pomagalima kao i oni koji čuvaju dveri - serumima za praćenje, zamkama i sličnim - ali nigdje nije uočena prisutnost trolova. Naše prokušane metode jednostavno ne pronalaze trolove za koje znamo da su ovdje.«
»Zar to ne bi mogli biti... stari tragovi? Od prošle godine?« upita Laurel.
Aaron zausti nešto reći, ali Tamani ga preduhitri. »Vjeruj mi, novi su.«
Osjetila je mučninu i grč u želucu. Vjerojatno ne bi voljela čuti ono što je Aaron htio reći.
»Ali svejedno bih bio došao«, nastavi Tamani. »Još prije no što si Sharu rekla za svjetionik Jamison me htio poslati ovamo da otkrijem što više mogu o Barnesovoj hordi«, reče. »Njegova nam je smrt osigurala malo mi¬ra, ali trol poput njega imao je svoje ljude. Mislim da možemo sa sigurnošću zaključiti da je ovo samo zatišje pred buru.«
Strah joj je sad već izjedao utrobu. Već se bila navikla živjeti bez tog osjećaja i nije se veselila njegovu izne¬nadnu povratku.
»Također, Klei si predala četiri uspavana trola, a vje¬rojatno nema previše izgleda da su se jednostavno pro¬budili, ubili je i nastavili svojim putom. Moguće je da ih je ispitivala i saznala za tebe, možda čak i za dveri.«
Laurel osjeti laganu paniku. »Ispitivala? Po tome što je rekla zaključila sam da će ih jednostavno... ubiti. Secirati. Nije mi ni palo na...«
»U redu je«, reče Tamani. »Učinila si najbolje što si znala u danoj situaciji. Nisi stražarica. Možda ih jest odmah ubila - pokušaj ispitivanja trolova za većinu bi ljudi bio samoubilački pothvat. A i ne znamo koliko je Barnes rekao svojim podređenima. Svejedno, moramo se pripremiti na najgore. Ako ti lovci na trolove odluče postati lovci na vilenjake, moglo bi biti da si sad u većoj opasnosti nego prije. Jamison se htio osigurati za taj novi razvoj situacije pa je malo promijenio plan.«
»Malo«, ponovi Laurel, iznenada umorna. Sklopila je oči i zarila lice u ruke. Osjetila je Tamanijevu ruku oko ramena.
»Slušaj«, reče Tamani Aaronu, »odvest ću je unutra. Mislim da smo završili.«
Nježno ju je povukao na noge pa se zaputila prema kući, bez pozdrava. Hodala je brzo, odmičući se od Ta-manijeve ruke, želeći povećati udaljenost između njih i istodobno naglasiti svoju neovisnost.
Ili barem ono što je od nje ostalo.
Progurala se kroz stražnja vrata, ostavivši ih otvorena za Tamanija, a zatim je prišla hladnjaku i dohvatila prvo voće koje je joj je došlo pod ruku.
»Smijem li ja uzeti još jedno?« upita je Tamani. »Ono koje si mi prije dala zaista je pomoglo.«
Bez riječi mu je pružila komad voća, ionako je bila izgubila tek.
»Što je?« upita Tamani napokon.
»Ne znam«, reče Laurel izbjegavajući mu pogled. »Sve je tako ludo. Hoću reći...«, pogledala je gore u njega, »baš mi je drago da si se vratio. Stvarno jest.«
»Dobro«, reče Tamani, a osmijeh mu je bio malo drh¬tav. »Već sam se počeo pitati.«
»Ali onda mi kažeš da sam u opasnosti i iznenada se opet bojim za vlastiti život. Bez uvrede, ali to mi malo kvari veselje.«
»Shar je htio poslati nekoga drugoga i jednostavno ti ne reći, ali mislio sam da bi ti htjela znati. Čak i ako to znači... pa, sve ovo«, reče i neodređeno mahne rukom.
Laurel je razmislila o tome. Nešto u njoj bilo je uvje¬reno da je ovako bolje, ali ona baš i nije bila posve si¬gurna u to. »Koliko je stvarna ta opasnost u kojoj se nalazim?«
»Nismo sigurni.« Tamani je oklijevao. »Nešto se sa¬svim sigurno događa. Ovdje sam tek nekoliko dana, a stvari koje sam vidio... Jesu li ti poznati serumi za praćenje?«
»Naravno. Mijenjaju boju, zar ne? I tako pokazuju koliko je trag star? Još ih ne znam spravljati...«
»Nema potrebe. Imamo već gotove, smiješane poseb¬no za praćenje trolova i ljudi. Nalio sam ih u jedan od svježih tragova i uopće nije bilo reakcije.«
»Znači, vaše čarolije ne djeluju?« upita Laurel i osjeti kako joj se grlo steže.
»Čini se da je tako«, prizna Tamani.
»Sad se ne osjećam ništa sigurnije«, reče Laurel po¬kušavajući osmijehom unijeti tračak šale u svoje riječi. Ali izdalo ju je drhtanje u glasu.
»Molim te, ne boj se«, ustrajao je Tamani. »Ne treba¬mo čarolije - one nam samo olakšavaju stvar. Dajemo sve od sebe i pomno nadgledamo cijelo područje. Ništa ne prepuštamo slučajnosti.« Zastao je. »Problem je u tome što zapravo ne znamo s čime smo suočeni. Ne znamo koliko ih je, što spremaju, ništa.«
»Znači došao si mi reći da opet trebam biti stalno na oprezu«, reče Laurel, svjesna da bi trebala biti zahvalna, a ne ogorčena. »Ne izlaziti, kad padne mrak trčati kući kao Pepeljuga i tako to?«
»Ne«, reče Tamani tiho, iznenadivši je. »Nisam zbog toga došao. Moj zadatak nije ići u ophodnje ili u lov nego biti u tvojoj blizini. Nastavi živjeti kao i prije, na¬stavi s uobičajenim aktivnostima. Brinut ću se za tvoju sigurnost«, reče i zakorači bliže pa joj makne uvojak kose s lica. »Do posljednjeg daha.«
Ukočeno je stajala svjesna da je to zaista i mislio. Njezinu je nepomičnost shvatio kao poziv pa se nagnuo naprijed i dlanom joj obujmio obraz.
»Nedostajala si mi«, šapne on, a njegov je dah pomi¬luje po licu. Tih joj je uzdah pobjegao između usana prije no što ga je stigla zatomiti, a kako joj se Tamani približavao, tako su joj se oči sklapale same od sebe.
»Ništa se nije promijenilo«, prisilila se šapnuti kad mu je lice bilo od njezina udaljeno samo milimetar. »Izabrala sam.«
Ruka mu se zaustavila, ali osjetila je da mu prsti la¬gano podrhtavaju. Vidjela je da je progutao knedlu prije no što se blijedo osmjehnuo i odmaknuo.
»Oprosti mi. Prešao sam granicu.«
»Što očekuješ da uradim?«
»Isto što i svaki dan«, odgovori Tamani uz slijeganje ramenima. »Što manje promjena u rutini, to bolje.«
»Nisam na to mislila«, reče ona prisiljavajući se po¬gledati ga u oči.
Zatresao je glavom. »Ništa. Ja sam taj koji se mora nositi s tim, a ne ti.«
Pogledala je u pod.
»Zaista to mislim«, reče Tamani i još se malo od¬makne od nje. »Ne moraš paziti na mene ni družiti se sa mnom u školi. Jednostavno ću biti u blizini i sve će biti dobro.«
»Dobro«, ponovi ona klimajući.
»Znaš one stanove u ulici Harding?« upita Tamani, opet zvučeći ležerno.
»One zelene?«
»Aha. Ja sam na broju sedam«, reče uz mangupski osmijeh. »Za slučaj da me ikad budeš trebala.«
Krenuo je prema vratima, a Laurel ga je nekoliko trenutaka promatrala prije no što joj je sinulo što gleda. »Tamani, stani!« reče pa skoči sa stolca i potrči prema vratima. »Ne izlazi kroz prednja vrata bez majice. Imam jako znatiželjne susjede.« Primila ga je za nadlakticu. Okrenuo se, a njegova je ruka gotovo nagonski poklo¬pila njezinu. Zurio je u njezine prste, tako svijetle na njegovoj maslinastoj puti, a pogledom je pratio cije¬lu duljinu njezine ruke, ramena, vrata. Na trenutak je sklopio oči i duboko udahnuo. Kad ih je opet otvorio, njihov je izraz bio neutralan. Nasmiješio se, stisnuo joj ruku, a zatim je pustio da padne s njegove nadlaktice.
»Naravno«, reče ležerno. »Izići ću na stražnja vrata.«
Okrenuo se prema kuhinji i zastao. Podigao je ruku i dotaknuo srebrni lančić koji joj je bio dao kad su se prvi put vidjeli na kojemu je još visio njezin dječji vi¬linski prsten. Nježno se osmjehnuo. »Drago mi je da ga još nosiš.«



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

4Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:27 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
TRI

Sljedećih je nekoliko dana u školi bilo gotovo ne¬podnošljivo. Satovi koje su imali s Tamanijem izluđivali su i Laurel i Davida. Chelsea bi činje¬nica da je oko Crescent Cityja još bilo trolova vje¬rojatno ipak zabrinjavala malo više da se nije tako veselila tomu da je u njihovoj srednjoj školi još jedan pripadnik vilinskog naroda. Ali premda je uvijek bio negdje u blizini, Tamani je uglavnom ignorirao Laurel i njezine prijatelje. I premda joj je bilo drago kad bi joj se kojiput krišom nasmiješio ili joj namignuo, čak ju je i to podsjećalo na opasnost koja možda vreba iza svakoga ugla.
Ali kad su opet počele zadaće, testovi i eseji, Lau¬rel se vratila uobičajenoj školskoj rutini, bez obzira na trolove i Tamanija. Iz iskustva je znala koliko iscrpljuje život u stalnu strahu i odbijala se dovesti u situaciju da jednostavno podnese srednju školu. Htjela je živjeti svoj život, a iako joj je to bilo mrsko priznati, u njemu nije bilo mjesta za Tamanija.
Nije bila sigurna bi li se zbog toga trebala osjećati krivom, biti tužna ili uzrujana. No bez obzira na to je li u njezinu životu bilo mjesta za Tamanija ili ne, znala je da u njegovu životu ima vrlo malo mjesta za išta drugo osim nje. Živio je zato da je štiti i nikad je nije iznevjerio. Uzrujao, frustrirao, povrijedio, naljutio - to da, ali nikada je nije iznevjerio.
Ponekad se pitala što radi kad nije blizu nje. Ali u poslijepodnevima koje je provodila ležeći u Davidovu zagrljaju činilo joj se da je možda i bolje da ne zna. Da¬vid i ona nisu razgovarali o tome - rekla mu je što se događa, naravno, ali odavno su već bili zaključili da je u svemu što se tiče Tamanija šutnja zaista zlato.
Neugodan osjećaj da je netko promatra sad je bio stalan. Pokušala je ne razbijati glavu pitanjima koliko je često bio stvaran, a koliko puta zamišljen. Ali često se i nadala da je stvaran, pogotovo kad bi se pokraj njezine kuće provezao neki sumnjiv auto.
Ili kad bi joj se nenadano oglasilo zvono na vratima.
»Ne obaziri se«, reče David podigavši pogled sa svojih urednih zabilješki kad je Laurel s krila maknula listove sa svojim neurednim. »Vjerojatno je samo neki trgo¬vački putnik.«
»Ne mogu«, reče Laurel. »Mama očekuje neki paket s eBaya. Moram potpisati primitak.«
»Požuri natrag«, reče David i široko se osmjehne.
Laurel se još smiješila kad je otvorila vrata, ali smi¬ješak joj se istopio već pri prvom pogledu na poznato lice pa ga je brzo pokušala nadomjestiti drugim. .»Klea! Zdravo! Ja...«
»Oprosti što sam banula nenajavljena«, reče Klea uz poluosmijeh kojega se ne bi posramila ni Mona Lisa. Bila je, kao i obično, od glave do pete u pripijenoj crnoj odjeći, a na nosu je imala tamne naočale sa zrcalećim staklima. »Bila sam se nadala da ću te moći zamoliti za uslugu.«
Laurel se to učinio neobično izravnim i netipičnim za Kleu. Prisjetila se Tamanijevih riječi o zatišju pred buru. Nadala se da joj oluja nije upravo pozvonila na vrata. »Kakvu uslugu?« upita, sretna što joj je glas zvu¬čao mirno i snažno.
»Možemo li razgovarati ovdje vani?« upita Klea i po¬kaže prema verandi.
Laurel je pošla za njom, oklijevajući premda je znala da se nitko ne bi mogao toliko približiti njezinoj kući, a da ga stražari ne vide. Klea pokaže rukom prema dje¬vojci koja je tiho stajala pokraj najudaljenijega pletenog naslonjača. »Laurel, daj da te upoznam s Yuki.«
Bila je to djevojka koju je Laurel bila vidjela s Tamanijem prvoga dana škole - Japanka na učeničkoj raz¬mjeni. Na sebi je imala kaki suknju od kepera i svijetlu prozračnu majicu s crvenim cvjetovima. Bila je malo viša od Laurel, ali zbog načina kako je stajala - s rukom preko ruke, obješenih ramena, brade spuštene na prsa - doimala se mnogo manjom. Laurel je to držanje bilo poznato - tako je i sama znala stajati u situacijama kad bi najradije nestala.
»Yuki?« ponuka je Klea. Yuki je podigla bradu i duge trepavice, a pogled joj se zaustavio na Laurel.
Laurel je iznenađeno trepnula. Djevojka je imala ele¬gantne bademaste oči, ali njihova je šokantno svijetlo-zelena boja bila u golemu kontrastu s tamnom kosom i licem. Ali bila je to prelijepa kombinacija.
»Zdravo.« Osjećajući se nelagodno, Laurel joj pruži ruku. Yuki je mlitavo prihvati pa Laurel brzo popusti stisak. Susret je svakim trenutkom bivao sve čudniji. »Ti si nova učenica na razmjeni, zar ne?« upita je Laurel pogledavajući Kleu.
Klea pročisti grlo. »Ne baš. Doduše, jest iz Japana, ali morali smo krivotvoriti nekoliko dokumenata da je ubacimo u vaš školski sustav. Najlakše je bilo predstaviti je kao učenicu na razmjeni.«
Laureline su usne oblikovale nečujno O.
»Smijemo li sjesti?« upita Klea.
Laurel je tupo kimnula.
»Možda se sjećaš, prošle smo jeseni razgovarale o tome da bi nam mogla pomoći oko nekih stvari«, poč¬ne Klea, zavalivši se u stolac. »Nadala sam se da nam pomoć neće trebati, ali nažalost nije tako. Yuki je... osoba koja je pobudila zanimanje moje organizacije. Nije neprijatelj«, doda brzo, preduhitrivši Laurelino pi¬tanje. Okrenula se prema Yuki i pomilovala je po dugoj kosi, odmaknuvši joj pramen s lica. »Potrebna joj je zaštita. Spasili smo je od trolova dok je još bila dojenče i smjestili je u udomiteljsku obitelj u Japanu, što dalje od poznatih hordi.« Klea uzdahne. »Nažalost, ništa nije sto posto sigurno. Prošle su jeseni trolovi ubili Yukine udomitelje - njezinu obitelj - u pokušaju da je se opet dočepaju. Izvukli smo je u zadnji čas.«
Laurel pogleda prema Yuki, koja joj uzvrati spokoj¬nim pogledom, kao da Klea nije upravo spomenula umorstvo njezinih roditelja.
»Poslali su je meni. Opet. Putovala je s nama, ali za¬pravo bi trebala biti u školi.« Klea je skinula naočale, tek toliko dugo da bi si umorno protrljala oči. Vani čak i nije bilo sunčano, ali naravno, Klea je te svoje glupe naočale nosila i noću pa se Laurel uopće nije začudila. »Osim toga, lani smo uspjeli očistiti ovo područje od trolova. Uglavnom, ne želim je opet dovesti u opasnost, a još manje želim da je otkriju neki novi trolovi. Pa smo je upisali u ovdašnju školu.«
»Ne razumijem. Zašto ovdje? Za što vam ja trebam?« Laurel nije vidjela razloga zašto bi trebala skrivati svoju sumnjičavost. Vidjela je Klein logor - kad su u pitanju trolovi, nije mogla zamisliti da bi njoj ikada trebala pomoć.
»Nadam se ne za previše toga. Ali stvarno sam u škripcu. Ne mogu riskirati da je povedem sa sobom u lov. Ako je pošaljem predaleko, mogla bi biti u opasnosti od trolova za koje ne znam. Ako je ne pošaljem dovoljno daleko, moglo bije napasti sve što nam se uspije provući kroz mrežu. Ti si se lani uspješno odupirala petorici trolova, a Jeremiah Barnes bio je posebno težak slučaj.
S obzirom na to, pretpostavljam da bi se znala nositi s bilo kakvim... neugodnim elementima koji bi se mogli pojaviti u gradu. Pa si mi se učinila kao dobar izbor osobe koja bi je mogla držati na oku. Molim te?« doda Klea, nekako naknadno.
Moralo je tu biti još nešto što joj Klea nije rekla, ali Laurel se nije mogla domisliti što bi to moglo biti. Je li Yuki uhoda? Ili je zbog Tamanijevih sumnji već po¬stala paranoična? Klea joj jest spasila život - dvaput! Svejedno, nije se mogla prisiliti da joj vjeruje. Ma ko¬liko smisla imalo to što je rekla, ma koliko vjerojatno zvučala njezina priča, Laurel je svaka riječ iz njezinih usta zvučala pogrešno.
Je li Klea smišljeno bila tajnovita? Ili je to zato što je sad prvi put vidi na danjem svjetlu? Ili zato što je ohra¬brena spoznajom da su njezini vilinski čuvari blizu? Ili možda samo zato što je sad starija i samouvjerenija? Koji god bio razlog, Laurel je zaključila da joj je dosta. »Klea, zašto mi ne kažete pravi razlog svoga dolaska?«
Neobično, ali Yuki se na to tiho zahihotala. Kleino je lice na trenutak bilo bezizražajno, a zatim se i ona nasmiješila. »To je ono što mi se sviđa kod tebe, Laurel - nakon svega što sam učinila za tebe, još mi ne vje¬ruješ. A zašto i bi? Ne znaš ništa o meni. Oprez ti služi na čast. Ali treba mi tvoje povjerenje pa ću ti otvoreno sve reći.« Pogledala je prema Yuki, koja je zurila u svoje ruke na krilu. »Mislimo da trolovi traže Yuki zato što baš i nije... ljudsko biće.«
Laureline su se oči raširile.
»Klasificirali smo je u drijade, šumske nimfe«, na¬stavi Klea. »To nam se čini odgovarajućim opisom. Ali ona je jedini primjerak na koji smo naišli. Jedino što znamo sa sigurnošću jest to da nije životinja - ima bilj¬ne stanice. Čini se da hranjive tvari ne dobiva samo iz vanjskih izvora nego i iz tla i sunčeve svjetlosti. Ne pokazuje nikakve nadnaravne sposobnosti poput snage ili moći uvjeravanja kakvu smo vidjeli kod trolova, ali metabolizam joj je pomalo čudesan pa... Uglavnom, zaista te trebam da je držiš na oku. Trebalo bi mi možda nekoliko mjeseci da joj organiziram smještaj u sigurnu kuću. Nadam se da sam je zasad dovoljno dobro sakrila, ali ako nisam, ti si mi plan B.«
Laurel je trebalo manje od sekunde da shvati. Okre¬nula se prema Yuki, koja je napokon podigla glavu i pogledala je. Svojim blijedozelenim očima. Bile su zr¬calni odraz njezinih. I Aaronovih. I Katyinih. A sad i Tamanijevih.
Bile su to vilinske oči.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

5Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:27 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
ČETIRI

Zatvarajući vrata Laurel je priželjkivala da se
može vratiti kroz vrijeme i ne reagirati na zvono, kao što joj je David rekao. Doduše, to ne bi spriječilo Kleu, ali...
»I?«
Laurel se okrene na peti, zatečena zvukom Tamanije-va glasa. Stajao je pokraj Davida u dnevnoj sobi. Obojica su stajala prekriženih ruku.
»Kad si ti došao ovamo?« upita ona, zbunjena.
»Otprilike pola sekunde prije nego što si otvorila vrata«, odgovori David umjesto njega.
»Što je htjela?« upita Tamani. Napućio je usne i zatre-sao glavom. »Nisam mogao dobro čuti što je govorila. Da ne znam da je to nemoguće, zakleo bih se da je namjerno izabrala to mjesto - kao da je znala da sam ovdje.«
Laurel je odmahnula glavom. »To je samo trijem, Tamani. Uobičajeno je da se ondje sjedi i razgovara.«
Tamani se nije doimao uvjerenim, ali nije ustrajao. »I, što se događa? Zašto je Yuki bila s njom?«
»Tko je Yuki?« upita David.
»Ona mala iz Japana«, reče Tamani gotovo otresito. »Učenica na razmjeni.«
Laurel se na trenutak zagleda u njega, pitajući se zna li on već o čemu je riječ. Ali sjetila se da su svi učenici na razmjeni zajedno išli u obilazak škole. Naravno da ih je profesor Robinson predstavio jedne drugima. Osim toga, da zna, već bi joj bio rekao, zar ne?
»Ona je vila«, reče Laurel tiho.
U ušima joj je zujala zatečena tišina.
Tamani zine pa zastane i opet zatvori usta. Suho se nasmije. »Te njezine oči. Trebao sam shvatiti.« Njegova se grimasa pretvorila u mrštenje. »Znači da Klea zna za vile - moramo pretpostaviti da zna za tebe.«
»Nisam sigurna da zna za vile«, reče Laurel polako. »Yuki je nazvala drijadom.« Sjela je na kauč - gdje joj se David odmah pridružio - i prepričala ostatak raz¬govora dok je Tamani hodao amo-tamo po sobi. »Ne sviđa mi se i ne vjerujem joj, ali mislim da ne zna tko je zapravo Yuki.«
Tamani se sad umirio i stajao je zamišljen, sa zglo¬bovima šake lagano pritisnutima o usne.
»Klea nam jest spasila živote. I to dvaput«, reče David. »Ali dovođenje druge vile u Del Norte čini mi se kao prevelika slučajnost.«
»Točno«, reče Laurel pokušavajući srediti misli i osje¬ćaje. Dio nje bio je izvan sebe od sreće. Još jedna vila koja živi kao ljudsko biće! I to ne kao Tamani, koji samo glumi, nego su je od najranije dobi odgajali ljudski rodi¬telji. Taj je dio nje poželio povući Yuki u kuću i ispitati je o svakodnevnom životu, o tome kako se nosi s tim, kakva joj je rutina. Što jede? Je li već procvala? Ali da je išta rekla Yuki, bilo bi to isto kao da otvoreno kaže Klei, a to definitivno nije htjela.
»Što znamo o Yuki?« upita David i pogleda Tamanija, koji je sad već opet prekrižio ruke i samo odmahnuo glavom.
»Gotovo ništa. Ali povezana je s Kleom pa znamo da joj se ne može vjerovati«, reče Tamani mračno.
»Što ako Klea govori istinu?« Ma koliko da je bila sumnjičava prema Klei, Laurel se uhvatila kako se nada da je Yuki samo nevini pijun. Nije bila sigurna zašto. Možda je to bila samo prirodna želja da stane u obranu vlastitoj vrsti. Osim toga, djevojka se doimala tako po¬vučenom i sramežljivom. »Hoću reći, ako je Yuki ovdje da me uhodi, zašto mi uopće otkriti tko je?«
»Mnogo je načina da se nekoga uhodi«, reče Tamani polako. »Yukina bi zadaća mogla biti skretanje pozor¬nosti ili je možda žele sakriti tako da je zapravo ne skrivaju. Ali spoznaja da je Yuki vila nije ni upola tako važna kao pitanje koja je vrsta.«
»Zar većina nisu proljetne vile?« upita David.
»Jesu«, prizna Tamani. »A Vesterica s jakim moćima i okružena ljudima praktički ima vlastitu vojsku.«
David je problijedio, ali Laurel odmahne glavom. »Klea je rekla da Yuki nema nikakve moći.«
»Moguće je da laže. Ili možda Yuki skriva svoje spo¬sobnosti pred Kleom.« Zastane i kratko se nasmiješi. »Zapravo, vrlo je moguće da Yuki laže Klei. Ne bi li to bilo zanimljivo?«
»Koji je najgori mogući scenarij?« upita David. »Da navede mene ili Chelsea da odamo vaše tajne?«
»Ako je Bljeskalica, možda je i sad u sobi, nevidljiva, i prisluškuje naš razgovor«, reče Tamani.
»Ljetne vile to mogu?« upita Laurel.
»Neke, da«, odgovori Tamani. »Ali nije baš vjerojatno da bi to mogla sama naučiti, bez pouke. S druge strane, do danas bih ti sa stopostotnom sigurnošću tvrdio da znam gdje se nalaze sve vile koje nisu u Avalonu pa pretpostavljam da je sve moguće. Po tome koliko malo znamo, Yuki bi mogla biti i Zimska.« Sklopio je oči malo zatresao glavom. I sama pomisao na to izazvala je Laurel grč u želucu. »Ili Jesenska.« Opet je oklijevao, a zatim brzo nastavi, kao da se boji da bi ga netko mogao zaustaviti prije no što kaže što ima. »Mogla bi čak biti Miješalica koja je otrovala tvoga oca.«
Laurel se osjećala kao da ju je netko udario šakom u pleksus. Uspjela je protisnuti: »Što?«
»Ja-ja...« zamucao je Tamani. »Gle, hoću reći da bi mogla biti bezopasna, ali isto bi tako mogla biti vrlo, vrlo opasna. Zato moramo brzo djelovati«, reče, izbje¬gavajući odgovoriti na pitanje.
Ali Laurel nije namjeravala tako lako odustati. »Mi¬sliš na ono prije dvije godine, kad je bio bolestan? Rekao si da su to učinili trolovi.«
Tamani je uzdahnuo. »Moguće je da su bili trolovi. Ali za svih ovih stoljeća koliko imamo posla s njima nikad nismo vidjeli da se služe otrovom na takav način. Grubi su manipulatori... ali nisu Miješalice. Zato, kad ti se otac razbolio...«
»Misliš da je to bilo djelo neke jesenske vile?« upita Laurel tupo. Iznenada joj je to imalo smisla.
»Da. Ne. Mislili smo možda...«
»I nisi mi rekao?« Osjetila je kako se u njoj budi bijes. Što joj je još zatajio? Trebao bi je poučavati o vilinskoj zemlji, a ne držati je u neznanju! »Otad sam već dvaput bila na Akademiji! Gdje žive gotovo sve vile! Trebao si mi nešto reći!«
»Pokušao sam«, pobuni se Tamani, »ali Shar me spri¬ječio u tome. I imao je pravo. Istražili smo stvar. Ne računajući tebe, kroz dveri već desetljećima nije prošla nijedna Miješalica, a da nije bila pod stalnim nadzorom. Ne puštamo vile iz Avalona baš tako olako.«
»Pustili ste mene«, ustrajala je Laurel.
Tamani se nasmiješio, gotovo tužno. »Ti si vrlo, vrlo posebna.« Pročistio je grlo i nastavio: »Nismo htjeli da dođeš na Akademiju sumnjajući u sve Jesenske koje ondje upoznaš, pitajući se jesu li ti pokušale ubiti oca. Pogotovo zato što to ionako najvjerojatnije nije bio nit¬ko od njih.«
Razmislila je o tome. Poznavala je nekoliko Jesenskih koje su bile stručnjaci za otrove za životinje. Uključujući Maru, koja još pamti staru zavadu. »Ali sad misliš da je Yuki imala nešto s tim?« upita ga, potisnuvši misao o Mari da bi se mogla usredotočiti na trenutačnu opa¬snost.
»Možda. Mislim, ne čini se baš vjerojatnim, jer tako je mlada. Osim toga. Barnes je pokazao otpornost na naše napitke pa je moguće da je i on bio nadaren i za neke druge stvari. Jedino u što jesam siguran jest to da Yuki ne bi trebala biti ovdje. Nijedna divlja vila ne bi trebala biti ovdje.«
»Čekaj malo«, reče David nagnuvši se naprijed i po¬loživši ruku na Laurelinu nogu. »Ako je Yuki otrovala tvoga tatu, onda je morala raditi za Barnesa - ali ako je radila za njega, zašto bi sad bila s Kleom? Klea je ta koja je ubila Barnesa.«
»Možda je bila Barnesova zatočenica, a Klea ju je oslobodila«, reče Laurel.
»Ali zašto ti to Klea ne bi rekla?« upita David. »Zašto bi ti lagala da je Yuki siroče?«
»I tako se opet vraćamo na Kleu i laži«, reče Tamani sarkastično.
Nakon dulje tišine Laurel zavrti glavom. »Ne zvuči mi vjerojatno. Zapravo ništa ne znamo. Oslanjamo se samo na ono što mije Klea rekla.« Oklijevala je. »A jako bih htjela čuti Yukinu stranu priče.«
»Nemoguće«, reče Tamani odmah.
Laurel ga ošine ljutitim pogledom, uzrujana njego¬vim riječima. »Zašto?«
Vidio je promjenu na njezinu licu pa je ublažio ton. »Mislim da je odveć opasno«, reče tiho.
»Ne bi li mogao na njoj primijeniti svoje moći navo¬đenja ili zavođenja?« upita David. .
»Baš i ne djeluje na vile«, reče Laurel. Ali na nju je djelovalo, prije no što je znala o čemu je riječ pa je mož¬da to što David kaže imalo smisla.
Tamani je odmahnuo glavom. »Postoji jedan još veći problem. Ako uopće ne bude djelovalo na nju, moglo bi to biti zato što zna za moći zavođenja - a onda će shvatiti da sam i ja vilinskoga roda. Ne mogu to riskirati dok ne prikupimo još malo podataka.«
»A kako ćemo to učiniti?« upita Laurel očajnički. Gu¬šila ju je nemoguća situacija. »Ne znamo tko laže, a tko govori istinu. Možda svi lažu!«
»Mislim da trebamo otići do Jamisona«, reče Tamani nakon kratke stanke.
Laurel se uhvati kako klima glavom. »Mislim da je to dobra zamisao«, reče polako.
Tamani izvuče nešto iz džepa i počne tapkati prstom po tome.
»Pa ne mogu vjerovati - je li to iPhone?« upita Laurel, nesvjesna da joj je glas postao viši i glasniji.
Tamani je blijedo pogleda. »Da?«
»On ima iPhone«, reče Laurel Davidu. »Moj vilinski čuvar koji inače živi bez tekuće vode ima iPhone. To. Je. Baš. Super. Svi na svijetu imaju mobitel - osim mene. To je baš krasno.« Njezini su roditelji i dalje ostajali pri tome da su mobiteli za odrasle i za studente. Kako staromodno.
»Nužno je za komunikaciju«, reče Tamani braneći se. »Moram priznati da su ljudi daleko napredniji u komu¬nikaciji nego vilinski narod. S pomoću ovoga poruke šaljemo trenutno. Nekoliko pritisaka prstom i mogu razgovarati sa Sharom! Nevjerojatno.«
Laurel zakoluta očima. »Znam što se sve može mobi¬telom.« Zastala je, a licem joj preleti gotovo bolan izraz. »I Shar ga ima?«
»Doduše«, reče Tamani polako, ne odgovorivši joj na pitanje, »bolje radi ljudima nego nama. Naša tijela ne provode električne impulse na isti način pa katkad moram više puta dotaknuti zaslon da bi telefon reagi¬rao. Svejedno, ne mogu se požaliti.«
David uputi Laurel osmijeh pun isprike. »Uvijek se možeš poslužiti mojim mobitelom.«
Tamani zareži i promrmlja neku nerazumljivu riječ. »Ne odgovara.« Gurne mobitel u džep i ustane pa se zamišljeno podboči.
Laurel je zurila u njega, u njegova napeta ramena, dominantnu pozu. Vratio se prije samo dva tjedna, a u njezinu je životu opet zavladao kaos.
Seksi, seksi kaos.
Dobro, ovaj put barem nije skinuo majicu. Pročistila je grlo i skrenula pogled, vrativši te misli onamo gdje im je bilo mjesto.
»Moramo do imanja«, reče Tamani i izvuče ključeve iz džepa. »Pođimo.«
»Što? Čekaj!« reče Laurel ustajući, a David učini isto. »Ne možemo ići večeras.«
»Zašto ne? Jamison mora saznati za ovo. Ja ću voziti.«
Ta je izjava iz njegovih usta zvučala potpuno nepri¬rodno i pogrešno. »Zato što je već šest sati. Uskoro će mi se roditelji vratiti s posla, a još nisam napisala zadaću.«
Tamani je izgledao zbunjeno. »Pa?«
Laurel zatrese glavom. »Tamani, ne mogu ići. I ovdje imam obveze. Ti idi. Ne trebam ti ja. Osim toga«, doda pogledavši već ljubičasto nebo, »uskoro će se smračiti. Sve me ovo zaista uznemirilo i radije bih da kad padne mrak svi budemo kod kuće. Ti si taj koji mi je rekao da u blizini ima trolova.«
»Zato moram ostati u tvojoj blizini«, ustrajao je. »To je moja obveza.«
»Pa, škola je moja obveza«, reče Laurel. »Da i ne spo¬minjem da mi je obveza pobrinuti se za sigurnost svo¬je obitelji i prijatelja. Uostalom, imaš mobitel. Pokušaj poslije opet nazvati Shara i reci mu neka dogovori da Jamison ovaj vikend iziđe kroz dveri razgovarati s na¬ma. U petak nam škola završava ranije pa možemo do imanja. Ili u subotu, kad ćemo imati više nego dovoljno vremena da se vratimo prije sutona.«
Tamani je zaškrgutao zubima, a Laurel je bilo jasno da mu se ne sviđa što je rekla, ali znao je da to ima više smisla nego sjesti u auto i voziti se sat vremena do imanja nedugo prije mraka. »Dobro«, reče napokon. »Ali idemo u petak, ne u subotu.«
»Poslije škole«, doda Laurel.
»Odmah poslije škole.«
»Dogovoreno.«
Tamani je stoički kimnuo glavom. »David bi vjero¬jatno trebao krenuti kući. Sunce samo što nije zašlo.« Rekavši to, okrenuo se i krenuo prema kuhinji. Laurel je osluškivala, ali nije čula otvaranje vrata. Nakon ne¬koliko sekundi provirila je u kuhinju, ali nije ga bilo.
David joj je prišao s leđa i naslonio lice na njezin vrat; osjećala je njegov topao dah na ključnoj kosti. Najradije bi ga zagrlila i priljubila se uz njega, ali znala je da će to morati pričekati. Unatoč Tamanijevim uvjeravanjima da sve drži pod nadzorom, opet joj je bilo važno da David bude na sigurnom u svojoj kući prije mraka.
»Stvarno bi trebao krenuti kući«, šapne ona. »Ne že¬lim da budeš vani kad padne mrak.«
»Ne moraš se toliko brinuti za mene«, reče David.
Laurel se odmakne i pogleda ga. »Da, moram«, reče tiho. »Što bih bez tebe?« Sad joj se to više nije činilo kao hipotetičko pitanje i sasvim sigurno ne bi htjela znati odgovor na njega.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

6Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:28 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
PET

Tamani je nečujno zatvorio vrata i jednako nečujno potrčao prema sve mračnijem rubu šume. Nije imao mnogo vremena - jedan od manje ugodnih zadataka bilo je to da se pobrine da David nakon odlaska od Laurel kući stigne živ. Briga za život tog ljudskog dječaka nije mu bila visoko na listi osobnih prioriteta, ali kako mu je Laurelina sreća bila samo jedno mjesto ispod njezine sigurnosti, pratio je i Davida.
Aaron je posegnuo rukom iza najbližega stabla i pri¬mio Tamanija za nadlakticu. »Što se događa?« šapne. »Nove nevolje«, odvrati Tamani mračno. Nove nevolje bile su najmanji od njihovih problema. Sad kad više nije morao izgledati samouvjereno i snažno za Laurel, Tamani je klonuo na tlo i provukao prste kroz kosu - još se nije naviknuo da je tako kratka - i pustio da ga preplave najgori strahovi. Po tko zna koji put poželio je da Jamison jednostavno zapovjedi Laurel povratak u Avalon. Ali Jamison je ustrajao na tome da još nije došao pravi trenutak za to i da Laurel mora doći dragovoljno. »Pojavila se još jedna vila«, reče. Aaron podigne obrvu. »Shar mi nije ništa rekao...« »Došla je s onom ženom-lovcem. Nije iz Avalona.« Aaronova se obrva podigne još više. »Neseelie?« »Ne čini mi se vjerojatnim. Mora biti neka vrsta... divlje vile.«
»Ali to je nemoguće«, reče Aaron i zakorači bliže pa se podboči.
»Znam«, reče Tamani gledajući prema kući gdje su se na sve slabijem večernjem svjetlu u kuhinji vidjele dvije siluete. Prepričao je Aaronu sve što se dogodilo, osjećajući kako mu strah stišće srce dok su mu kroz misli prolazili najgori mogući scenariji.
»Što to znači za nas?« upita Aaron.
»Ne znam«, odgovori Tamani. »U svakom slučaju potrebu za dodatnim pojačanjem.«
»Dodatnim?« Aaron ga pogleda u nevjerici. »Ako ovako nastavimo, do zime će ovdje biti pola Avalona.«
»Što drugo možemo? Treba nam barem još jedna je¬dinica za nadzor nove djevojke. Možda i dvije jedinice. Jamison mi je obećao još stražara ako bude potrebno, a ne želim nikoga maknuti s položaja oko Laureline kuće.«
Začuvši zvuk paljenja automobilskog motora, Tama¬ni podigne pogled. Davidov auto, znao je, jer njegov mu je zvuk u proteklih nekoliko tjedana postao i odveć poznat. Bilo je vrijeme da i on krene. Ustao je i izvukao mobitel. Pokušat će opet nazvati Shara dok bude pratio Davida. Drugu je ruku položio Aaronu na rame. »Ta nova vila ima mogućnost uništiti sve za što smo tako naporno radili. Moramo je shvatiti vrlo ozbiljno.«
Nije čekao Aaronov odgovor, nego je potrčao za Da-vidovim stražnjim svjetlima.

Yukin zadatak, ma kakav bio, očito je zahtijevao da ignorira Laurel po svaku cijenu.
Laurel je isprva mislila da je Yuki jednostavno po¬vučena, jer svaki pokušaj da joj se približi završio je isto: tiho promrmljana isprika i brzo povlačenje. Kad je odustala od toga i samo joj se nasmiješila kad bi se srele u hodniku, Yuki se pretvarala da je ne vidi. U če¬tvrtak je bilo gotovo nemoguće i pronaći je, a od silna ju je truda već počela boljeti glava. Laurel se nije htjela dovesti u situaciju da ode do Jamisona prije nego što sazna barem još nešto o Yuki, ali neuhvatljiva vila nije joj davala prilike za to.
U petak ujutro Tamani nije bio na zajedničkom sa¬tu. Već se počela brinuti kad se napokon pojavio i sjeo pokraj nje baš kad je zazvonilo za početak sata. Profe¬sorica Harms nije ništa rekla, samo je prijeteći podigla obrvu u gesti koja je jasno govorila da će ga sljedeći put zapisati.
»Shar se i dalje ne javlja«, prosiktao je Tamani čim im je profesorica Harms okrenula leđa i počela pisati po ploči.
Laurel ga zabrinuto pogleda. »Uopće?«
»Nijednom.« Vrpoljio se na stolcu. »Možda nije ni¬šta«, doda, a zvučalo je kao da pokušava sama sebe uvjeriti u to. »Shar mrzi telefon. Smatra da se ne bismo trebali služiti ljudskom tehnologijom, kaže da to uvijek završi loše. Dovoljno je tvrdoglav da je moguće da se ne javlja iz principa. Ali jednako bi tako moglo biti da se nešto dogodilo. Dogovor za danas vrijedi, zar ne?«
»Da«, reče Laurel. »Rekla sam roditeljima za sve što se dogodilo. Možemo ići.«
»Odlično«, odgovori on, zvučeći više napeto nego uzbuđeno.
»Hoćemo li se svejedno susresti s Jamisonom?« upita ona.
Tamani je oklijevao pa ga je upitno pogledala. »Shar je vrlo paranoičan kad je u pitanju otvaranje dveri -pogotovo bez upozorenja.«
»Ali moramo vidjeti Jamisona«, ustrajala je Laurel šaptom. »Zar to nije jedini razlog odlaska onamo?«
Tamani je na trenutak pogleda s tako neobičnim izrazom na licu da je zamalo pomislila da se ljuti na nju. »Tebi jest, pretpostavljam«, reče mračno i okrene se prema ploči, ozlojeđeno črčkajući dok je Laurel marljivo zapisivala gradivo. Pokušavala mu je uhvatiti pogled, ali silno se trudio izbjeći njezine oči. Što je krivo rekla?
Čim je zazvonilo za kraj sata, Tamani je ustao i požu¬rio prema vratima i ne pogledavši je. Kad je zakoračila u hodnik, začula je komešanje i gunđanje. Istegnuvši vrat ugleda Davida i Tamanija kako stoje prsa o prsa, a između njih na podu ležalo je nekoliko knjiga.
»Oprosti«, promrmlja David. »Nisam te vidio.«
Tamani ga je nekoliko trenutaka šibao bijesnim po¬gledom, a onda je i on promrmljao ispriku pa podigao knjige i nestao niz hodnik.
»Što je to bilo?« upita Laurel kad je uhvatila korak s Davidom.
»Nezgoda«, reče David. »Praktički je istrčao iz razre¬da čim je zvonilo. Nisam mu se imao vremena maknuti s puta.« Oklijevao je pa dodao: »Nije izgledao sretan.«
»Ljuti se na mene«, reče Laurel gledajući kako Tama-nijeva leđa nestaju u gomili. »Ne znam zašto?«
»Što je bilo?«
Objasnila mu je dok su hodali prema svojim orma¬rićima, koji su bili jedan pokraj drugoga. Biti u višim razredima ima i svoje prednosti.
»Je li to zato što nisam zabrinuta za Shara?« upita ona.
David je oklijevao. »Moglo bi biti«, prizna. »Zar se ti ne naljutiš na njega kad nije zabrinut za mene ili Chel¬sea?«
»Da, ali ovo je drugo. Ti i Chelsea niste kao Shar. Tamani se ne brine za vas jer mu niste važni«, reče Laurel, zatomljujući ljutnju koju bi uvijek osjetila na Tamanijev prezir prema ljudima. »Ja se ne brinem za Shara zato što je potpuno sposoban brinuti se za sebe. Stvar je u... poštovanju.«
»Shvaćam, ali ako je Tamani zabrinut«, reče David spustivši glas, »ne misliš li da bi se možda i ti trebala brinuti?«
Njegove su riječi imale smisla i Laurel osjeti kako joj se ljutnja topi - barem zasad. »Imaš pravo«, reče, »trebala bih mu se ispričati.«
»Pa, imat ćeš dovoljno vremena za to cijelo poslije¬podne«, reče David varljivo ležernim tonom.
Laurel se nasmije, pretvarajući se da je šokirana. »Da¬vide, jesi li ljubomoran?«
»Ne! Pa, zapravo, volio bih provesti poslijepodne s tobom pa u tom smislu, da, jesam ljubomoran.« Slegnuo je ramenima. »Rado bih da mogu s tobom.« Zastao je i pogledao je pogledom nevinašca. »Mogao bih te čekati u autu.«
»To vjerojatno ne bi bila dobra ideja«, reče Laurel tiho, prisjećajući se razgovora koji je maloprije vodila s Tamanijem. »Ionako pokušavamo ući u Avalon bez prethodne najave. Tvoja bi ih prisutnost dodatno uzne¬mirila.«
»Dobro.« David opet zastane, a zatim približi glavu njezinoj i žustro šapne. »Volio bih da mogu proći kroz te dveri s tobom.«
Grlo joj se stislo. Avalon je bio jedino što nikad neće moći podijeliti s Davidom. I ne samo zbog toga što ga vilinski narod nikad ne bi pustio kroz dveri nego i zato što se bojala kako bi se tamo odnosili prema njemu, čak i da mu dopuste ući. »Znam«, šapne i primi ga za obraze.
»Nedostajat ćeš mi«, reče on.
»Pa ne idem odmah!« nasmijala se.
»Da, ali ideš na sat. Nedostajat ćeš mi do sljedećega zvona.«
Laurel ga nestašno lupne po ramenu. »Baš si pekme-zast.«
»Aha, ali voliš me takva.«
»Da«, reče Laurel i opusti mu se u naručju.
Kad je škola završila, Laurel se uputila ravno na parki¬ralište, znajući daje Tamani nestrpljivo čeka. A i morala je priznati da je zanima kakav auto vozi. Nije je iznena¬dilo kad je vidjela da ima kabriolet. Šutke joj je otvorio vrata i spustio krov.
Prvih nekoliko minuta bila je opčinjena samom či¬njenicom da Tamani vozi. Već se bila počela navikavati da ga vidi u tipično ljudskim situacijama, ali svejedno su je ovakve stvari još čudile.
Kad je skrenuo na autocestu, napokon je prekinula tišinu. »Žao mi je«, reče.
»Zbog čega?« upita Tamani, uspješno hineći nehaj-nost.
»Zbog toga što nisam ozbiljno shvatila tvoju zabri¬nutost za Shara.«
»U redu je«, reče Tamani oprezno. »Reagirao sam pretjerano.«
»Ne, nisi«, ustrajala je. »Trebala sam slušati.«
Tamani je šutio.
Nije znala što da još kaže.
»Ne znam što bih da mu se nešto dogodi«, reče Ta¬mani napokon, a riječi kao da su izletjele iz njega.
Samo je kimnula glavom ne želeći ga prekidati, da ne bi opet zašutio.
»Shar je... pa, da znam kako je to imati brata, vjero¬jatno bih rekao da mi je on poput brata.« Na trenutak ju je pogledao, a onda se opet usredotočio na cestu. »Sve što jesam dugujem njemu. Nisam, prema pravilima, još bio dovoljno star za to, a on me ipak uzeo pod svoje i dao sve od sebe da od mene napravi pravoga stražara.« Napokon se opet smiješio. »Njemu mogu zahvaliti što sam opet dobio priliku susresti se s tobom.«
»Bit će dobro«, reče Laurel trudeći se zvučati uvjer¬ljivo, a ne kao da umanjuje važnost njegove zabrinu¬tosti. »Po svemu što si mi o njemu rekao i onome što sam sama vidjela, zaista je poseban. Sigurna sam da je dobro.«
»Nadam se«, reče Tamani i malo ubrza.
Laurel je promatrala cestu, ali krajičkom oka vidjela je da je Tamani stalno pogledava. »U školi jedva da razgovaraš sa mnom«, reče mu nekoliko minuta poslije, nakon što je pretekao kolonu automobila s kamp-kući-cama. Bila je zadivljena njegovom vožnjom. Nije imao automatski mjenjač, a s lakoćom je mijenjao brzine -mnogo bolje nego ona kad je tek bila počela voziti.
Tamani slegne ramenima. »Pa, ne bismo se trebali poznavati, sjećaš se?«
»Da, ali razgovaraš sa mnom na zajedničkim satovi¬ma. Pa bi mi u hodniku mogao barem mahnuti.«
Tamani je brzo pogleda. »Nisam siguran da bi to bilo pametno.«
»Zašto?«
»Zbog Yuki. Klee. Trolova. Biraj.« Zastao je. »Brine me što je na tako malenu mjestu tako mnogo vila. Volio bih ti mahnuti«, doda smiješeći se, »ali mislim da to ne bi bilo mudro.«
»O, slažem se, apsolutno!« reče Laurel podrugljivo veselo. »Trebali bismo skrivati naše prijateljstvo, a ako nas itko vidi kako se vozimo naokolo, pretpostavit će da varam svog dečka. To je mnogo bolja zamisao. Ka¬ko se ja toga nisam sjetila?« Postrance ga je pogledala. »Vjeruj mi, u malome gradu skandali privlače mnogo veću pozornost nego grupno vegetarijanstvo.«
»Što želiš da učinim?« upita Tamani.
Laurel razmisli. »Mahni mi u hodniku. Pozdravi me. Nemoj me ignorirati na satu. Za nekoliko se tjedana to više nikomu neće činiti neobično. Čak ni Klei i Yuki, ako uopće obraćaju pozornost na to.«
Tamani se naceri. »Misliš da si najpametnija na svi¬jetu, ha?«
»Ne mislim«, reče Laurel i nasmije se, nakrivivši malo glavu tako da joj je vjetar zahvatio dugu zlatnu kosu i zavijorio njome. »Znam da jesam.« Nakon kratke stanke doda: »Mogao bi biti i Davidov prijatelj.« Kad ništa nije odgovorio, brzo ga je pogledala. Mrštio se. »Vas dvojica zaista imate mnogo toga zajedničkoga, a svi smo uvučeni u istu stvar.«
Zavrtio je glavom. »Ne bi išlo.«
»Zašto ne? On je simpatičan dečko. A tebi bi dobro došlo da imaš ljudske prijatelje«, reče, aludirajući na ono za što je sumnjala da je korijen tog problema.
»Nije to«, reče Tamani, nehajno odmahnuvši rukom.
»Nego što?« upita ona, već pomalo očajna.
»Ne želim se sprijateljiti s tipom kojemu najozbiljnije namjeravam preoteti djevojku«, reče ne pogledavši je.
Ostatak vožnje provela je u tišini, gledajući kroz pro¬zor.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

7Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:29 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
ŠEST

Kad su stigli na imanje, Tamani se okrenuo prema njoj. »Ostani ovdje«, reče gledajući prema rubu šume. »Dok se ne uvjerim da je sigurno«, doda.
Popustila je; na kraju krajeva, on je bio prošao bor¬benu obuku, a ona nije. Otkopčao je pojas i iskočio iz kabrioleta, ne potrudivši se otvarati vrata. Laurel isprva nije uspjela vidjeti što ga je srušilo na zemlju, ali čim je shvatila da je to bio Shar, otvorila je vrata i požurila do njih.
Hrvali su se u prašini. Tamaniju su ruke bile prikova¬ne iza leđa, a nogama je obujmio Shara oko struka i tako ga prikovao za tlo. Obojica su se pokušavala osloboditi stiska, ali činilo se da su u pat-poziciji. Laurel je stajala prekriženih ruku, smijući se dok su dvojica vilenjaka sipala gaelske epitete i razne vilinske uvrede.
»Trula sporo! Brinuo sam se.«
»Tratinčice od stražara, potpuno si nepripremljen.«
Napokon je Tamani objavio primirje pa su ustali, otresli prašinu i lišće s odjeće i iz kose. Laurel je primije¬tila da ni Sharova kosa više nije bila zelena pri korijenu. Očito, Tamani nije bio jedini koji je morao promijeniti način prehrane.
»Zašto se nisi javio na telefon, stari? Cijeli te tjedan zovem!«
Laurel je rukom pokrila usta da prikrije osmijeh, jer sa svakom je riječi Tamanijev naglasak čujno jačao. Shar je posegnuo u vrećicu za pojasom i izvukao svoj iPho-ne, s istim izrazom kakav je na licu njezine majke bio rezerviran za situacije kad bi se ostaci hrane u hladnjaku upljesnivili. »Ne znam rukovati s tom prokletom spra¬vom«, reče Shar. »Najčešće ga ne osjetim da vibrira dok već nije prekasno, a čak i kad ga osjetim na vrijeme i približim ga uhu kao što si mi rekao, ništa se ne dogodi.«
»Povučeš li prstom po strelici?« upita Tamani.
»Kojoj strelici? Gladak je kao list božikovine«, odgo¬vori Shar, gledajući mobitel, koji je - primijeti Laurel - držao naopako, »rekao si mi da je jako jednostavno, samo ga trebam primiti u ruku i razgovarati. Tako sam i učinio.«
Tamani je uzdahnuo, a onda bubnuo Shara u rame. Shar se nije ni pomaknuo, čak ni lecnuo. »Joj, pa ne moraš ništa pamtiti! Sve ti piše na zaslonu. Daj da ti opet pokažem«, reče Tamani i posegne u džep.
»Nema smisla«, reče Shar nadureno, pogledavajući Laurel. »Sad te dobro čujem.« Okrene se i pođe stazom. »Bolje da se maknemo s čistine. Kakve smo sreće, ne bi me čudilo da, nakon što šest mjeseci nismo vidjeli nijednoga trola, jedan naiđe baš dok stojimo na otvo¬renom i buljimo u ljudske svaštarije.«
Tamani je još nekoliko trenutaka stajao s mobitelom u ruci, a onda gurne ruke u džepove i pođe za Sharom, ogledavši se preko ramena da vidi je li i Laurel krenula za njima. U očima mu se vidjelo olakšanje.
Tri metra nakon ulaska u šumu Shar se naglo za¬ustavi. »Zašto ste ovdje?« upita ozbiljna lica, s kojega je nestao svaki tračak ležernosti i šale. »Plan je da se držiš svoga mjesta u ljudskome svijetu, a ne da stalno skakućeš amo-tamo.«
I Tamani se uozbiljio. »Okolnosti su se promijeni¬le. Ona lovkinja upisala je još jednu vilu u Laurelinu školu.«
Shar je trznuo obrvama, što je za njega bila silovita reakcija. »Lovkinja se vratila?«
Tamani je kimnuo.
»I dovela vilu sa sobom. Kako je to uopće moguće?«
»Ne znam. Navodno su je njezini ljudi pronašli u Ja¬panu, gdje ju je odgojila ljudska obitelj. Ne znamo za što je sposobna i ima li uopće ikakve moći.« Tamanijev pogled pobjegne prema Laurel. »Rekao sam Laurel za otrov. Divlja vila - Yuki - čini mi se premladom da bi znala smiješati takvo što, ali nikad se ne zna.«
Sharove su se oči suzile. »Koliko mlado izgleda?«
»Mlađe od trideset. Starije od deset. Znaš i sam da je nemoguće reći sa sigurnošću. Ali ako je suditi prema njezinu ponašanju, mislim da bi mogla biti blizu Lau-reline dobi, plus-minus godinu ili dvije.«
Laurel to dotad uopće nije bila uzela u obzir. Znala je da vile stare drukčije nego ljudi, ali razlika je bila najočitija kod vrlo mladih - poput Tamanijeve nećaki¬nje Rowen - i sredovječnih vila, koje ponekad i cijelo stoljeće izgledaju kao ljudi u najboljim godinama. Yuki se izgledom uklapala među druge učenike škole Del Norte, ali to je značilo samo to da je u najmanju ruku istih godina kao i drugi.
Shar se zamišljeno mrštio, ali nije postavljao dodatna pitanja.
»Sad kad znam da tvoju bijednu pulpu nije zgnječila čizma nekog trola, trebali bismo otići do Jamisona«, reče Tamani. »On će znati što nam je činiti.«
»Ne možemo samo tako pozvati Jamisona, Tam. Znaš to«, reče Shar jednoličnim glasom.
»Važno je.«
Shar zakorači bliže Tamaniju, a riječi su mu bile ta¬ko tihe da ga je Laurel jedva čula. »Kad sam prošli put zahtijevao prisutnost zimske vile, bilo je to zato da ti spasim život. Mnoge sam druge vilenjake gledao ka¬ko umiru, iako im je Avalon mogao pomoći, ali znao sam da ne smijem izlagati svoj dom riziku. Ne zovemo Zimske na čašicu razgovora.« Zastao je. »Poslat ću za¬molbu. Kad dobijem odgovor, javit ću ti. To je sve što mogu učiniti.«
Tamanijevo se lice objesilo. »Mislio sam...«
»Nisi mislio«, reče Shar strogo, a Tamani zatvori usta. Prijekor je bio popraćen mrštenjem, ali nakon trenutka Sharovo se lice ipak smekšalo. »Dobro, djelomično sam ja kriv za to. Da sam uspio razgovarati s tobom preko one svaštarije, ti ne bi bio tako zabrinut, a ja bih već prije nekoliko dana mogao uputiti zamolbu. Ispričavam se.« Položio je ruku Tamaniju na nadlakticu. »Ovo jest silno važna stvar, ali nemoj zaboraviti tko si. Ti si stra-žar i proljetni vilenjak. Tvoj sadašnji položaj ne mijenja tu činjenicu.«
Tamani je ozbiljno kimnuo, i dalje šutke.
I Laurel je još nekoliko sekundi šutjela, u nevjerici zureći u dvojicu vilenjaka. Unatoč prijašnjem uvjera¬vanju Tamanija da se brine za Sharovu sigurnost, ona je došla vidjeti Jamisona.
I nije imala namjeru otići dok to ne obavi.
Prkosno podigavši bradu, okrenula se i žurnim se korakom zaputila dublje u šumu.
»Laurel!« zazove je Tamani. »Kamo si krenula?«
»Idem u Avalon«, reče ona što je mirnije mogla.
»Laurel, stani!« povikao je i primio je za nadlakticu.
Istrgnula mu se iz stiska, tako da su joj njegovi prsti ostavili tragove na koži. »Ne pokušavaj me zaustaviti!« reče glasno. »Nemaš pravo!« Ne zastavši ni toliko da ga pogleda, nastavila je svojim putem. Dok je hodala, drugi su joj stražari povremeno priječili put, ali povlačili su se čim bi je prepoznali.
Kad je stigla do stabla koje je skrivalo dveri, ondje je zatekla petoricu naoružanih stražara. Duboko udah¬nuvši i podsjetivši se da njoj nikada ne bi naudili, Laurel je prišla najbližemu. »Ja sam Laurel Sewell, pripravnica Jesenska, kalem u ljudskome svijetu. Imam posla s Ja-misonom, zimskim vilenjakom, savjetnikom kraljice Marion, i zahtijevam da mi se dopusti ulazak u Avalon.«
Očito zbunjeni njezinim nastupom, stražari su joj se naklonili s poštovanjem i upitno pogledali Shara, koji je također zakoračio naprijed i naklonio se. Laurel osjeti kako joj se u prsima skuplja osjećaj krivnje, ali zatomila ga je.
»Naravno«, reče Shar tiho. »Odmah ću proslijediti tvoj zahtjev. No na zimskim je vilama da odluče hoće li otvoriti dveri.«
»Svjesna sam toga«, odgovori Laurel, ponosna na sebe što joj glas nije zadrhtao.
Shar se opet naklonio, ne gledajući je u oči. Obišao je stablo i otišao na drugu stranu, a Laurel je poželjela da može poći za njim pa da vidi kako komunicira s Avalonom. Ali takav bi potez mogao razbiti iluziju moći koju je zasad uspješno održavala. Skrenula je pogled i trudila se ostaviti dojam da se dosađuje, dok su minute prolazile u potpunoj tišini.
Činilo joj se da je prošla cijela vječnost prije no što se Shar opet pojavio. »Poslat će nekoga«, reče, a u glasu mu se osjetio prizvuk hrapavosti. Laurel mu je pokušala uhvatiti pogled, ali premda je bradu podigao jednako visoko i ponosno kao ona, nije je htio pogledati u oči.
»Dobro«, reče ona, kao da je to nimalo nije iznenadi¬lo. »Sa mnom će morati poći i moj... čuvar.« Glavom je pokazala prema Tamaniju. Zamalo je uporabila gaelsku riječ kojom se Tamani nazivao, ali nije bila sigurna da bi je dobro izgovorila.
»Naravno«, reče Shar, i dalje gledajući u tlo. »Tvoja nam je sigurnost na prvome mjestu. Stražari, mojih prvih dvanaest naprijed«, zapovjedio je.
Laurel je više osjetila nego vidjela da je i Tamani umalo krenuo naprijed, ali onda se zaustavio i ostao na mjestu.
Dvanaestorica stražara jedan za drugim prošli su po¬kraj golema kvrgava čvora na stablu i položili dlan na njega. Laurel se s tugom prisjetila trenutka kad je Shar bio podigao Tamanijevu gotovo beživotnu ruku na istu tu kvrgu kad ga je dovela ovamo - doslovno na rubu smrti - nakon što ga je Barnes ustrijelio.
Trudila se izgledati ravnodušno dok se stablo ispred nje mijenjalo te se uz blistav bljesak preobrazilo u zlatne dveri koje su štitile vilinsku kraljevinu Avalon. Iza dveri vidjela se samo tama, Jamison još nije došao. Zatim, polako, kao kad se sunce probija iza oblaka, pojavili su se mali prsti oko rešetaka. Trenutak poslije dveri su se otvorile, a svjetlo je poteklo u prostor gdje je do malo¬prije bila samo tama. S druge je strane stajala djevojčica koja je izgledala kao da nema više od dvanaest godina - ili bi tako bilo da je ljudsko biće, podsjeti se Laurel -sitna u usporedbi s veličanstvenim dverima. Bila je to Yasmine, Jamisonova štićenica. Laurel spusti pogled i nakloni se glavom u znak poštovanja. Kad je već odlu¬čila igrati svoju ulogu jesenske vile, morala ju je igrati do kraja. Ispravila se i brzo pogledala preko ramena.
I zamalo izgubila hrabrost.
Bilo joj je mrsko vidjeti Tamanija da se ponaša kao proljetni vilenjak. Ruke je držao iza leđa, a pogled mu je bio spušten, ramena malo gurnuta naprijed, tako da se doimao mnogo manjim premda je bio gotovo pedalj viši od nje. Progutavši kroz stisnuto grlo, Laurel reče: »Dođi«, najzapovjednijim tonom koji je uspjela istisnu¬ti, a zatim zakorači naprijed.
Mlada se zimska vila nasmiješila gore prema Lau¬rel. »Lijepo je vidjeti te opet«, reče Yasmine slatkim, zvonkim glasom. Pogled joj je odlutao na Tamanija. I njemu se nasmiješila. »I tebe, Tamani. Pravo zado¬voljstvo.«
Tamanijevo se lice smekšalo u tako iskren osmijeh da se Laurel srce stislo. Ali čim su im se pogledi sreli, naklonio joj se pa je okrenula glavu. Nije mogla podni¬jeti vidjeti ga u tako podređenoj, poslušnoj ulozi. Njega, ponosnog i snažnog Tamanija.
Yasmine zakorači unatrag i pozove ih neka uđu. La¬urel i Tamani prošli su pokraj nje, ali umjesto da krene za njima Yasmine je pozdravila nekoga drugog. Laurel se okrenula i ugledala Shara, koji je zakoračio naprijed i duboko se naklonio.
»Kapetane?« upita Yasmine.
»Kad ste već ovdje, bih li mogao uporabiti dveri na Hokaidu? Bit ću spreman i čekat ću kad se budete vra¬ćali s kalemom.«
»Naravno«, reče Yasmine.
Shar požuri kroz dveri, koje su se za njim zatvorile, a kroz rešetke je počela ulaziti tama.
»Trebat će trenutak da stražari na Hokaidu pripreme dveri za otvaranje«, reče niska tamnokosa stražarica klanjajući se Yasmine. Yasmine je samo kimnula gla¬vom dok su se stražari na avalonskoj strani okupljali oko istočnih dveri. Laurel nikad prije nije vidjela otva¬ranje drugih dveri.
»Ideš do nje, zar ne?« prosiktao je Tamani Sharu.
U odgovor je dobio samo oštar pogled.
»Nemoj, Share«, reče Tamani. »Uvijek budeš tjedni¬ma u depresiji. Sad si to ne možemo priuštiti. Trebaš nam potpuno usredotočen.«
»Idem do nje zbog ove nove vile«, reče Shar ozbiljno. Zastao je, a pogled mu pobjegne prema Laurel. »Ako je ova nova vila odrastala u Japanu kao ljudsko biće, njezin bi izgled mogao biti dokaz Glamura na djelu. A ako je tako, oni možda nešto znaju. Sviđalo se to tebi ili ne, imaju znanje i iskustvo koje mi nemamo. Učinit ću sve da zaštitim Avalon, Tam. Pogotovo ako...« Nije završio. »Za svaki slučaj«, šapnuo je.
»Share«, počne Tamani. A zatim je stisnuo usne i kimnuo.
»Kapetane?« prekinuo ih je Yasminin svilenkast glas.
»Naravno«, reče Shar i okrenu se.
Iza dveri koje je Yasmine držala otvorenima vidjeli su se stražari koji su stajali u polukružnoj formaciji. Izgle¬dali su gotovo identično onima koji su dočekali Laurel, osim što su bili odjeveni u debele hlače i tunike dugih rukava - što je bilo neobično vidjeti među vilama. Kroz dveri dopre nalet ledena zraka, dovoljno hladna da La¬urel iznenađeno udahne. Pogledala je Shara, ali već je koračao naprijed vadeći debeo plašt iz naprtnjače. U sljedećem ga trenutku već više nije bilo, a dveri su se zatvarale za njim.
»Ovuda«, reče Yasmine krenuvši uz vijugavu stazu koja je vodila iz zidom ograđena vrta. Uz njih je išlo nekoliko stražara u plavim odorama - Yasminini Am fear-faire, čuvari i gotovo stalni pratitelji. I to je već sa¬mo po sebi bilo dovoljan razlog zašto Laurel ne bi voljela biti zimska vila, ma koliku moć imale. Cijenila je ovo malo privatnosti koju je imala.
Hodali su u tišini, prošavši kroz prolaz u kamenom zidu oko dveri i zakoračivši u raskošnu bujnost Avalona. Laurel je zastala i duboko udahnula, uživajući u slatkom otočnom zraku; savršena priroda u Avalonu svakoga bi ostavila bez daha. Polako se spuštala večer i na zapadu se već oslikavao blistav zalazak sunca. »Žao mi je što te Jamison nije mogao osobno dočekati«, reče Yasmine obraćajući se Laurel, »ali zamolio me da te dovedem ravno k njemu.«
»Gdje je on?« upita Laurel. Nije joj bila namjera ome¬tati ga ako radi nešto važno.
»U Zimskoj palači«, reče Yasmine ležerno.
Laurel zastane i pogleda uzbrdo prema ruševnim bijelim tornjevima Zimske palače pa preko ramena u Tamanija. I dalje je odlučno gledao u tlo, ali lagano po¬drhtavanje ruku koje je držao jednu preko druge ispred sebe odavalo je da ga pomisao na ulazak u utočište zim¬skih vila plaši još više nego nju.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

8Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:32 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
SEDAM

Laurel je gledala u Zimsku palaču dok su se str¬mim puteljkom uspinjali prema njoj. Već izda¬leka opazila je zelene lijane koje su podupirale goleme dijelove građevine, ali kad su se približili, vi¬djela je da se mjestimično od lijana odvajaju tanka vla¬kna i isprepleću se s blistavim bijelim kamenom, kao da drže zamak u zagrljaju. Nikad prije nije vidjela gra¬đevinu koja izgleda tako živa!
Na vrhu brežuljka naišli su na golemu bijelu arkadu, a s jedne i druge strane protezale su se ruševine ne¬koć veličanstvena zida. Kad su ušli u dvorište, Laurel shvati da je okružena tragovima razaranja. Smrvljene, odlomljene relikvije - od kipova i fontana do dijelova srušena zida - stršale su iz besprijekorno održavane tra¬ve. Nigdje drugdje u Avalonu nije vidjela stvari u tako ruševnu stanju. Kad god bi na Akademiji nešto trebalo popraviti, bilo bi to učinjeno u najkraćem mogućem roku, a svaka je zgrada bila redovito održavana. I na drugim je mjestima u Avalonu bilo isto - osim ovdje. Nije joj bilo jasno zašto.
No unutra, u palači, sve je vrvjelo vilama u blistavo bijelim odorama, koje su laštile sve vidljive površine i zalijevale stotine biljaka zasađenih u profinjene posude. Tu je vladalo poznato uredno i luksuzno ozračje na koje se Laurel bila naviknula na Akademiji.
Ona i Tamani slijedili su Yasmine do podnožja širo¬ka, veličanstvena stubišta. Kako su se uspinjali, tako je prostorija postajala sve tiša. Laurel je isprva pomislila da je stvar u akustici, ali kad su došli do pola stubišta, već je vladala posvemašnja tišina.
Odvažila se pogledati preko ramena. Tamani je bio tik iza nje - tako je grčevito stiskao ruke, koje su mu se prije jedva zamjetno tresle, da je pomislila da ga to mora boljeti. Sve vile u prizemlju zurile su gore u njih, nepomično stojeći i mlitavo držeći kantice za zalije¬vanje i krpe za prašinu. Čak su i Am fear-faire ostali u podnožju stuba i nisu pošli za Yasmine.
»Idemo u gornje prostorije Zimske palače«, šapne Tamani vrlo napetim glasom. »Nitko ne ide u gornje sobe. Nitko osim zimskih vila.«
Laurel pogleda gore prema vrhu stubišta. Nije se otvaralo u široko predvorje, kao što je očekivala, nego je završavalo pred golemim dvostrukim vratima. Kroz guste lijane nazirala se pozlata. Laurel nikad prije nije vidjela tako velika vrata. Izgledala su prevelika i pre¬teška da bi ih Yasmine mogla makar samo pomaknuti.
Ali mlada vila nije zastala ni trenutka. Podigla je obje ruke preda se, s dlanovima prema van, i lagano gurnula zrak prema vratima, uopće ih ne dotičući. Vidjelo se da joj zrak pruža otpor, ali uz šuškanje zelenila vrata su se odškrinula dovoljno da jedan za drugim mogu proći kroz njih.
Yasmine se okrenula i mirno pogledala Laurel, s oče¬kivanjem. Nakon trenutka oklijevanja, Laurel se pro¬vukla kroz vrata, a za njom je uz malo veće oklijevanje krenuo i Tamani.
Bilo je to kao da su zakoračili pod krošnju Drveta svijeta. Zrak je treperio od čarolije - od moći,
»Rijetko puštamo druge vile u gornje prostorije«, reče Yasmine spokojno, »ali Jamison je smatrao da problem koji je ponukao našega kalema da zatraži sastanak s njim zacijelo zahtijeva tajnovitost kakvu mogu pružiti samo gornje odaje.«
Laurel je počela žaliti zbog svog brzopletog i impul¬zivnog zahtjeva. Zapitala se što će Jamison učiniti kad sazna zašto su došli. Je li divlja vila u Laurelinoj školi dovoljan razlog za ovakvu zabrinutost?
»Ovdje je«, reče Yasmine i mahne im neka je slijede u golemu sobu svu u bijeloj i zlatnoj boji. Na nizu stupića od alabastera bila je izložena zbirka vrlo raznovrsnih predmeta: mala slika, kruna s biserima, blistava srebrna čaša. Laurel zaškilji prema lutnji duga vrata napravlje¬noj od veoma tamna drva. Nakrivivši glavu, zakoračila je s uskoga tamnoplavog saga koji se protezao cijelom duljinom prostorije i zaputila se prema lutnji, ne mo¬gavši se othrvati njezinu pozivu. Zastala je pred njom i ništa na svijetu nije željela više nego prebirati po nje¬zinim krhkim žicama.
Baš kad je posegnula za njom, Yasmine ju je primi¬la za ruku i neobično je snažno povukla unatrag. »Da sam na tvome mjestu, ne bih je dirala«, reče ravnim glasom. »Ispričavam se, trebala sam te upozoriti; mi smo svi već navikli na njezino vabljenje. Jedva da ga više i zapažamo.«
Yasmine je tiho otapkala natrag prema tepihu, a nje¬zina su bosa stopala bila jednako nečujna i na mramor¬nom podu. Laurel je pogledala preko ramena prema lutnji. Još je osjećala želju da je zasvira, ali više ne tako jako kao prije. Požurila je dalje, ne želeći predugo raz¬mišljati o njoj.
Na kraju goleme prostorije skrenuli su za ugao. Ja¬mison ih je čuo prije nego što su oni ugledali njega. Okrenuo se od onoga što je radio i raširenih ruku za¬koračio kroz mramornu arkadu prema njima. Iza njega, iz arkade su uz duboku grmljavinu skliznula dva ma¬sivna kamena zida. Preko Jamisonova je ramena Lau¬rel nakratko ugledala mač zariven u kamen. Oštrica je zablistala kao brušeni dijamant prije no što je nestala skrivena iza kamenog zida.
»Ima li uspjeha?« upita Yasmine.
»Ništa više no obično«, odgovori on uz osmijeh.
»Što je to bilo?« upita Laurel prije nego što se stigla zaustaviti.
Ali Jamison je samo odmahnuo rukom. »Stari pro¬blem. A kao i drugi stari problemi, nije ništa hitno. Ali vi«, reče on smiješeći se, »vas mi je drago vidjeti.« Pružio je jednu ruku Laurel, drugu Tamaniju. Laurel je brzo prihvatila njegovu objema svojima, pritom s po¬štovanjem pognuvši glavu. Tamani je oklijevao - prvo se tradicionalno rukovao s Jamisonom, ali odmah po¬tom pustio mu je ruku i službeno se savio u struku bez ijedne riječi.
»Dođite«, reče Jamison i pokaže prema maloj prosto¬riji u koju se ulazilo iz mramornog hodnika, »možemo ondje razgovarati.« Laurel je ušla u elegantno namješte¬nu sobu i sjela na jedan kraj kauča presvučena crvenim brokatom. Jamison se smjestio u golem naslonjač s lijeve strane. Tamani je ostao stajati, oklijevajući. Pogledao je mjesto pokraj Laurel, a zatim se predomislio - ili možda izgubio hrabrost - i stao uza zid, prekriživši ruke ispred tijela.
Yasmine je ostala na pragu.
Jamison je podigao pogled. »Yasmine, hvala ti što si dopratila moje goste. Sutra nas čeka mnogo učenja. Sunce samo što nije zašlo, a ne bih htio da budeš iscr¬pljena.«
Laurel se učini da na Yasmininu licu vidi početak nezadovoljna pućenja usana, ali brzo ga se oslobodila. »Naravno, Jamisone«, reče uljudno, a zatim se polako povuče, bacivši još jedan pogled prema njima prije no što je nestala iza ugla. Laurel je to iznenada podsjeti¬lo da je Yasmine - unatoč tomu što je moćna i što je poštuju - zapravo još dijete, baš kao i ona sama, pogo¬tovo u usporedbi s nekim tako drevnim i mudrim kao što je Jamison.
»No«, reče Jamison čim su Yasminini koraci utihnuli, »što mogu učiniti za vas?«
»Pa«, počne Laurel plaho, sve sigurnija da je njezin potez na dverima bio ishitren i neopravdan. »Važno je«, izlane napokon, »ali ne znam je li dovoljno važno da opravda sve ovo«, reče ona pokazujući na veličanstvenu palaču oko njih.
»Bolje je puhati i na hladno nego biti odveć samou¬vjeren«, reče Jamison. »Reci mi što je.«
Kimnula je, pokušavajući smiriti živce. »Klea se vra¬tila«, reče.
»Bilo je to očekivano«, odvrati Jamison. »Nisi valjda mislila da je više nećemo vidjeti?«
»Nisam znala«, reče Laurel obrambenim tonom. »Mi¬slila sam možda...« prekine se. Nije bila stvar u tome. Pročistila je grlo i sjela uspravnije. »Dovela je nekoga sa sobom. Vilu.«
Taj put su se Jamisonu oči raširile i brzo je pogledao Tamanija. Tamani mu je uzvratio pogled, ali nije ni¬šta rekao, a nakon nekoliko trenutaka Jamison se opet okrenuo prema Laurel. »Nastavi.«
Laurel je prepričala Kleinu priču o tome da je Yuki pronađena dok je još bila izdanak, da su joj trolovi ubili roditelje. »Klea me zamolila neka pazim na nju. Neka joj budem prijateljica, pretpostavljam. Jer zna da sam ja jednom uspjela pobjeći trolovima.«
»Klea«, ponovi Jamison tiho. »Kako izgleda?«
»Ovaj... visoka je. Ima kratku plavocrvenu kosu. Vitka je, ali ne mršava. U crnom je od glave do pete«, završi Laurel uz slijeganje ramenima.
Jamison ju je netremice promatrao - čelo joj je jedva zamjetno zabridjelo od topline. Bilo je to tako suptilno da se zapitala nije li si to umislila. Nakon nekoliko tre¬nutaka već se počela osjećati nelagodno pod njegovim pogledom, ali kad se okrenula rema Tamaniju u nadi da će joj dati nekakav znak što bi trebala učiniti, Jamison je sjeo uspravnije i uzdahnuo. »Nikad nisam bi previše dobar u tome«, promrmljao je, zvučeći razočarano.
Laurel je dotaknula čelo. Bilo je hladno. »Što ste upra¬vo. ..«
»Dođi i sjedni«, reče Jamison okrenuvši se prema Ta¬maniju. »Imam osjećaj da moram vikati jer stojiš tako daleko.«
Brzo, ali uz trzave pokrete koji su ukazivali na oklije¬vanje, Tamani se odgurne od zida i sjedne pokraj Laurel.
»Ima li ikakvih znakova da ta vila ima zle namjere?« upita Jamison.
»Ne. Zapravo, doima se prilično plahom. Povuče¬nom«, reče Tamani.
»Pokazuje li naznake da ima neke moći?«
»Nisam vidio nijednu«, reče Tamani. »Klea tvrdi da Yuki nema nikakve moći, da je samo biljka. Nazvala ju je drijadom, ali ne možemo znati je li to istina ili samo priča za nas.«
»Imamo li razloga misliti da je ta divlja vila prijetnja Laurel ili Avalonu?«
»Pa, zasad ne, ali u svakom slučaju...« Tamani ušuti, a Laurel je znala da stisnuta čeljust znači da pokušava steći nadzor nad osjećajima. »Ne, gospodine«, reče napokon.
»Dobro onda.« Jamison ustane, a Tamani i Laurel odmah učiniše isto. Tamani se baš počeo okretati kad mu je Jamison spustio ruku na rame. »Ne kažem da niste trebali doći, Tamani.«
Tamani ga je oprezno pogledavao, a Laurel osjeti ka¬ko se u njoj budi osjećaj krivnje - na kraju krajeva, ona je bila ta koja je ustrajala na tome. Ona je tako očajnički trebala Jamisonov savjet.
»Nismo mogli predvidjeti ovakav razvoj situacije. Ali«, nastavi Jamison podigavši prst, »možda otkrijete da se promijenilo manje no što mislite. I dosad ste Kleu smatrali prijetnjom Laurelinoj sigurnosti, zar ne?«
Tamani je kimnuo bez riječi.
»Možda je to i Yuki. Ali«, nastavi on napeto, »ako je tako, onda je tvoje mjesto - gdje ne samo trebaš nego i moraš biti - uz Laurel u Crescent Cityju. Ne ovdje.« Obje mu je ruke položio na ramena, a Tamani pogleda u pod. »Imaj vjere u sebe, Tamani. Uvijek si bio oštra uma i snažne intuicije. Uporabi ih. Odluči što treba učiniti. Dao sam ti ovlasti kad sam te poslao onamo.«
Tamani jedva zamjetno zaklima glavom.
Laurel je zinula da Jamisonu kaže da je kriva ona, a ne Tamani, ali glas joj je zamro u grlu. Najradije bi da uopće nisu došli. Prijekor, pa čak i tako blag, i nasamo - bez publike - bio bi dovoljan da mu dodatno pojača osjećaj nelagode. Htjela je reći nešto u njegovu obranu, ali nije uspijevala pronaći riječi.
»Doduše, imam jedan prijedlog«, reče Jamison dok ih je vodio natrag prema dvostrukim vratima koja vode u predvorje. »Bilo bi mudro pokušati odrediti kojoj kasti pripada taj divlji cvijet - za svaki slučaj, ali i zato što postoji mogućnost da to tebi bude od pomoći.«
To joj nije bilo palo na pamet. Ma kakvi bili Kleini planovi, kad bi Tamani i ona mogli privući Yuki na svo¬ju stranu možda bi dobili ključ za otključavanje Kleinih tajni. Ali ako je premlada za cvat...
Prije nego što je stigla oblikovati pitanje, Jamison se okrene prema njoj. »Nije uvijek lako otkriti koje moći netko ima. Možda ne bi bilo loše da svratiš na Akade¬miju i posavjetuješ se sa svojim profesorima. A onda natrag u Kaliforniju«, reče odlučno. »Ne sviđa mi se zamisao da u zalazak sunca budeš tako daleko od svojih stražara. Ali ako se ne zadržiš dugo, imat ćete dovoljno vremena da se vratite do dveri prije mraka, s obzirom na vremensku razliku - ovdje je već ipak malo kasnije«, doda i pokaže kroz prozor na crno baršunasto nebo gdje su se već počele pojavljivati prve zvijezde.
Jamison ih je ispratio kroz pozlaćena vrata - koja su se širom otvorila, a da on nije morao ni prstom pomak¬nuti - i cijelim putem niza stube do predvorja. Sad je već bilo gotovo posve prazno, samo su fosforescentni cvjetovi prigušeno sjajili u golemoj prostoriji. No Jamisonovi su Amfear-faire čekali spremni. Okružili su ga čim je zakoračio sa stuba.
»Yasmine je otišla na počinak«, reče Jamison dok su prolazili ispod arkade ukrašene zmajevima, »pa ću vam ja otvoriti dveri.« Nasmijao se. »Ali ove se stare stabljike kreću mnogo sporije nego vaše mlade. Vi idite do Akade¬mije, a ja ću krenuti prema dverima i tamo vas pričekati.«
Laurel i Tamani izišli su iz dvorišta pedeset koraka prije Jamisona. Čim su odmaknuli dovoljno daleko da ih više ne može čuti, Laurel je usporila i uhvatila korak s Tamanijem. »Trebala sam mu reći da je to bila moja zamisao«, lanula je.
»Nije bila tvoja ideja«, reče Tamani tiho. »Ja sam to predložio početkom tjedna.«
»Da, ali ja sam bila ta koja je ustrajala na tome da dođemo danas. Dopustila sam da Jamison prekori tebe, a trebao je koriti mene.«
»Molim te«, reče Tamani i nasmiješi se. »Za tebe bih podnosio svakodnevne prijekore i još bih to smatrao povlasticom.«
Skrenula je pogled, pocrvenjevši, i požurila naprijed. Hod nizbrdo ubrzao im je kretanje pa nije trebalo dugo da ugledaju svjetla Akademije, koja su ih navodila kroz mrak. Pogledala je gore u golemu sivu zgradu i licem joj se razlio osmijeh.
Kad joj je Akademija počela izgledati kao dom?



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

9Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:33 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
OSAM

Dok je Zimska palača tonula u san, na Aka¬demiji je sve vrvjelo studentima i osobljem. Ako ništa drugo, uvijek je netko spravljao neku mješavinu koja treba zreti na svjetlosti zvijezda. Hodajući prema stubištu Laurel je mahnula nekoli¬cini vila koje je poznavala, a svima su se oči raširile od iznenađenja što je vide. Ali svi su se disciplinirano vra¬tili svojim zadaćama bez ijednog komentara, pustivši Laurel i Tamani na miru.
Čim je zakoračila na prvu stubu, prema njima je požurila vila u neupadljivoj odjeći proljetne posluge. »Žao mi je, ali vrijeme posjeta je prošlo. Morat ćete doći sutra.«
Laurel je iznenađeno pogleda. »Ja sam Laurel Sewell«, reče.
»Bojim se da te ne mogu pustiti gore, Laurelseul«, odgovori vila odlučno, spojivši joj ime i prezime u jed¬nu riječ.
»Ja sam Laurel. Sewell. Naučnica. Idem gore u svoju sobu.«
Vila raširi oči i odmah se savije u struku i nakloni. »Moje najdublje isprike. Nikad vas prije nisam vidjela. Nisam vas prepoznala...«
»U redu je«, reče Laurel prekinuvši je. »Nećemo dugo i brzo ćemo opet otići.«
Vila se doimala užasnutom. »Nadam se da vas nisam uvrijedila - nema razloga da ne ostanete dulje.«
Laurel se prisilila toplo se nasmiješiti vili - sigurno je tek odnedavno na tom poslu i boji se da će je zbog toga unazaditi. »Ma ne, nije zbog ovoga nego se mo¬ram vratiti na svoj zadatak.« Oklijevala je. »Bi li... bi li mogla obavijestiti Yeardleya da sam ovdje? Moram razgovarati s njim.«
»U vašoj sobi?« upita vila trudeći se ugoditi joj.
»To bi bilo savršeno, hvala.«
Vila se duboko naklonila - prvo Laurel, a zatim i Tamaniju - prije nego što je otrčkarala prema prosto¬rijama za poslugu.
Tamani je imao neobičan izraz lica dok ga je vodila gore pa niz hodnik. Kad je na poznatim vratima od trešnjevine ugledala svoje ime ispisano vitičastim ru¬kopisom, licem joj se razlio osmijeh. Pritisnula je dobro nauljenu kvaku vrata - koja niti su imala niti su trebala bravu - i ušla u svoju sobu.
Sve je bilo točno onako kako je ostavila, premda je znala da se soba redovito čisti. Čak je i zaboravljena četka za kosu još ležala nasred kreveta. Podigla ju je, premišljajući se bi li je ponijela sa sobom, ali onda ju je ipak spremila na mjesto. Za rezervu. Na kraju krajeva, ionako si je po povratku kući bila kupila novu.
Okrenula se Tamaniju. Stajao je na pragu.
»Pa, uđi«, reče ona. »Dosad si valjda već shvatio da ne grizem.«
Podigao je pogled i odmahnuo glavom. »Čekat ću ovdje.«
»Ne, nećeš«, reče ona strogo. »Kad dođe Yeardley, zatvorit ćemo vrata da razgovorom ne probudimo dru¬ge učenike. Ako ne budeš unutra, propustit ćeš cijeli razgovor.«
Na to je ipak ušao, ali ostavio je vrata otvorena i ostao stajati blizu dovratka. Laurel je tužno zavrtjela glavom, a zatim mu prišla i zatvorila vrata. Zastala je s rukom na kvaki i pogledala ga. »Htjela sam ti se ispričati za prijašnje ponašanje«, reče tiho.
Doimao se zbunjenim. »Na što misliš? Već sam ti rekao da mi nije važno je li Jamison okrivio mene...«
»Ne za to«, reče ona gledajući u svoje ruke. »Nego za to što sam se na drugoj strani dvera pozvala na svoj viši položaj i što sam se otresla na tebe. Ali nijedan od stražara ne bi me shvatio ozbiljno da se nisam postavila kao bahata Miješalica s kompleksom nadmoći.« Oklije¬vala je. »Pa sam to učinila. Ali sve je to bila samo gluma. Znaš da ne mislim tako. Nadam se da znaš. I ne odobra¬vam takav stav drugih vila i... Bolje da prestanem, jer bismo tako mogli unedogled.« Duboko udahne. »Bit je u tome da mi je žao. Nisam tako mislila.«
»U redu je«, promrmlja Tamani. »Dobro je da me se ponekad podsjeti na to gdje mi je mjesto.«
»Tamani, ne«, reče Laurel. »Ne kad sam ja u pitanju. Ne mogu promijeniti to kako se ostatak Avalona ponaša prema tebi - barem ne još. Ali sa mnom nikad nisi samo Proljetni«, reče i dotakne ga po nadlaktici.
Podigao je pogled, ali samo na trenutak, a onda se opet zagledao u pod. Između obrva urezala mu se du¬boka bora.
»Tam, što je?«
Pogledao ju je u oči. »Ona proljetna vila ispred stu¬ba, nije znala što sam. Znala je samo da sam s tobom i pretpostavljam da je zaključila da sam i ja Miješalica.« Oklijevao je. »Naklonila mi se, Laurel. Ja sam inače taj koji se klanja. Bio je to čudan osjećaj. Ja... svidio mi se, na neki način«, prizna pa nastavi, a riječi su pokulja-le iz njega: »Tih nekoliko sekundi nisam bio proljetni vilenjak. Nije bio dovoljan jedan pogled na stražarsku odoru da me se odmah stavi na moje mjesto. Bio je - bio je to dobar osjećaj. I loš«, doda. »Sve u isto vrijeme. Kao da...« Riječi mu prekine kucanje na vratima.
Preplavi je razočaranje što moraju prekinuti razgo¬vor. »To je vjerojatno Yeardley«, reče tiho. Tamani je kimnuo i zauzeo svoje mjesto kraj zida.
Laurel otvori vrata i nađe se u oblaku ružičaste svile. »Učinilo mi se da sam te čula!« zaskvičala je Katya i zagrlila je. »Ne mogu vjerovati! Pa nisi mi rekla da se tako brzo vraćaš.«
»Ni sama nisam znala«, reče Laurel, široko se smije¬šeći. Bilo je nemoguće ne smiješiti se u Katyinoj blizini. Na sebi je imala svilenu spavaćicu bez rukava s dubo¬kim izrezom na leđima, jer do cvatnje je imala samo mjesec dana. Plava joj je kosa narasla do ramena pa je sad izgledala još mlađe.
»Nema veze, drago mi je da si ovdje. Koliko ostaješ?«
Laurelin je osmijeh bio pun isprike. »Samo nekoliko minuta, bojim se. Čim porazgovaram s Yeardleyem, moram se vratiti do dveri.«
»Ali mrak je«, pobuni se Katya, »trebala bi barem prespavati.«
»U Kaliforniji je još dan«, reče Laurel. »Zaista se mo¬ram vratiti kući.«
Katya se nestašno nasmiješi. »Ako baš moraš...« Po¬gleda Tamanija i u očima joj zaiskri tračak koketiranja. »Tko je ovaj tvoj prijatelj?«
Laurel dotakne Tamanija po ramenu, ne bi li zako¬račio naprijed. »Ovo je Tamani.«
Na njezino veliko nezadovoljstvo, Tamani se odmah s poštovanjem duboko naklonio.
»Oh«, reče Katya kad je shvatila. »Tvoj prijatelj vojnik sa Samhaina, ne?«
»Stražar«, ispravi je Laurel.
»Da, to«, reče Katya, kao da razlika uopće nije važ¬na. Zgrabila je Laurel za obje ruke i više se uopće nije obazirala na Tamanija. »Dođi sad ovamo i reci mi što to imaš na sebi, za ime svijeta.«
Laurel se nasmijala, pustivši da Katya opipa krut ma¬terijal njezine suknje od trapera, ali usput je i Tamaniju uputila osmijeh isprike. Nije ga vidio; opet je stajao uza zid i spuštena pogleda.
Katya se bacila na krevet, a nabori svilene spavaćice lijepo su joj naglašavali obline, dok je dubok izrez na leđima otkrivao mnogo savršene kože. U traper-suknji i majici bez rukava uz nju se Laurel osjećala tako obično da je nakratko poželjela da je Tamanija ipak ostavila dolje. Ali otjerala je tu misao i pridružila se prijatelji¬ci. Katya je nastavila nepovezano cvrkutati o raznim stvarima koje su se dogodile od njezina odlaska prije mjesec dana, a Laurel ju je slušala smiješeći se. Prije sa¬mo godinu dana ne bi vjerovala da će zastrašujuća, ne¬poznata Akademija ikada biti mjesto gdje će se smijati i razgovarati s prijateljicom. Doduše, isto je bila mislila i za srednju školu.
Stvari se mijenjaju, reče u sebi. A i ja s njima.
Katya se iznenada uozbiljila i posegnula za Laurel, obujmivši joj obraze vršcima prstiju. »Opet izgledaš sretno«, reče.
»Da?« upita Laurel.
Katya je kimnula. »Nemoj me krivo shvatiti«, reče na onaj svoj tipično formalan način, »bilo je lijepo imati te ovdje cijelo ljeto, ali bila si tužna.« Zastala je. »Nisam htjela zabadati nos gdje mu nije mjesto. Ali sad si opet sretna. Drago mi je.«
Laurel je šutjela, pomalo zatečena i iznenađena. Je li bila tužna? Odvažila se brzo pogledati prema Tamaniju, ali činilo se da ih on ne sluša.
Na vratima se začulo oštro kucanje i Laurel skoči s kreveta i požuri ih otvoriti. Na pragu je stajao Yeardley, visok i strog, premda samo u tankim širokim hlačama s vrpcom u struku. Ruke je prekrižio na golim prsima, a - po običaju - bio je bos.
»Laurel, zatražila si da dođem?« Glas mu je bio oz¬biljan i strog, ali u pogledu mu se vidjela toplina. Na¬kon dva ljeta, koliko ju je poučavao, činilo se da mu je postala draga. Što se ne bi moglo reći po gomili posla kojom bi je uvijek zatrpao. Bio je prije svega vrlo za¬htjevan učitelj.
»Da«, odgovori Laurel brzo. »Molim vas, uđite.«
Yeardley je zakoračio prema sredini sobe dok je ona zatvarala vrata.
»Želiš li da odem?« upita Katya tiho.
Laurel pogleda prijateljicu. »Ne... ne, mislim da ni¬je potrebno«, reče pogledavši Tamanija. »Nije nikakva tajna, barem ne ovdje.«
Tamani joj je uzvratio pogled. Lice mu je bilo napeto pa je napola očekivala da će se usprotiviti, ali na kraju je samo svrnuo pogled i slegnuo ramenima, a ona se okrenula prema Yeardleyu.
»Trebam način kako provjeriti... godišnje doba... neke vile.« Nije htjela uporabiti riječ kasta pred Tama-nijem. Ni sad ni ikad.
»Ženske ili muške vile?«
»Ženske.«
Yeardley nonšalantno slegne ramenima. »Prati kad će procvasti. Ili kad će vilenjaci u njezinoj blizini početi proizvoditi pelud.«
»A što ako vila još nije procvala?«
»Možeš otići dolje u arhiv i provjeriti.«
»Ne ovdje. Vila u Kaliforniji.«
Yeardley je oštro pogleda. »Vila u ljudskom svijetu? Netko izvan tvoje pratnje?«
Laurel je kimnula.
»Neseelie?«
Neseelie su joj još bili tajna. Nitko nije otvoreno go¬vorio o njima, ali iz onoga što je načula shvatila je da svi oni žive u izoliranoj zajednici s druge strane jednih dveri. »Mislim da nije. Ali njezina nam povijest nije u potpunosti poznata pa ne možemo biti sigurni.«
»A ona sama ne zna koje je godišnje doba?«
Laurel je oklijevala. »Ako i zna, ne mogu je pitati.«
Yeardley je napokon shvatio. »Ah, razumijem.« Uz¬dahnuo je i zamišljeno pritisnuo prst na usne. »Ne znam jesam li ikad prije čuo da netko ima takav problem. A ti, Katya?«
Kad je i ona odmahnula glavom, Yeardley nastavi: »U Avalonu pomno pratimo svaku mladicu, tako da nam ovaj problem predstavlja jedinstven izazov. Ali mora postojati neki način. Možda bi sama mogla na¬praviti neki napitak?«
»Jesam li spremna za to?« upita Laurel puna nade.
»Gotovo sigurno nisi«, odgovori Yeardley svojim či¬njeničnim tonom. »Ali vježba ne mora uvijek završiti uspjehom. Mislim da bi za tebe bilo dobro da počneš učiti osnove spravljanja novih napitaka. A ovo mi se čini kao dobra prilika. Treba ti prašak za identifikaciju, nešto poput cyoana«, reče on, spomenuvši jednostavni prašak za identifikaciju ljudi i ne-ljudi. »Samo što bi morala otkriti po čemu se kaste razlikuju na staničnoj razini, a nisam baš čuo za istraživanja na tom polju. Mislim da to nikamo ne vodi.«
»A što je s tilakoidnim membranama?« upita Katya tiho. Svi su se okrenuli prema njoj.
»Što si rekla?« upita Yeardley.
»Tilakoidne membrane«, nastavi Katya, ovaj put malo glasnije. »U kloroplastu. Kod Bljeskalica te su membra¬ne učinkovitije. Pomažu osvjetljavati njihove iluzije.«
»Stvarno?« Yeardley nakrivi glavu.
Katya je kimnula. »Kad sam bila mlađa, znali smo ukrasti fosforescentni serum za svjetiljke i... ovaj... popiti ga. Pa bismo svijetlili u mraku«, reče, spustivši pogled dok je prepričavala taj nestašluk iz djetinjstva.
»Jedna od mojih prijateljica bila je Ljetna, a jednom je prilikom i ona popila serum s nama. Ali umjesto da sjaji jednu noć, ona je sjajila tri dana. Trebale su mi godine da shvatim zašto.«
»Izvrsno, Katya«, reče Yeardley, a u glasu mu se jasno čulo zadovoljstvo. »Volio bih da sljedeći tjedan još malo popričamo o tome na satu.«
Katya je oduševljeno kimnula.
Yeardley se opet okrene prema Laurel. »To je već ne¬ki početak. Usredotoči se na biljke koje fosforesciraju, jer to bi moglo dokazati učinkovitije tilakoide, a zatim pokušaj ponoviti reakciju koju dobiješ s praškom cyo-an. A ja ću osobno raditi s Katyom na tome ovdje na Akademiji.«
»Ali što ako nije ljetna vila?«
»Onda ćeš biti dvadesetpet posto bliže svome cilju, zar ne?«
Laurel je kimnula. »Moram to zapisati«, reče, ne že¬leći priznati Yeardleyu da nema pojma o čemu to Katya govori. Ali David bi mogao znati. Dohvatila je nekoliko kartica papira sa stola, gdje su je - nakon prošloga ljeta - uvijek čekale, i sjela pokraj Katye. Katya joj je tiho diktirala, a Laurel se svim srcem nadala da je biološka terminologija ista u Avalonu i u ljudskome svijetu.
»Eksperimentiraj kad god budeš imala priliku, a vi¬djet ćemo što možemo smisliti Katya i ja ovdje u Ava¬lonu«, reče Yeardley. »Bojim se da ti večeras ne mogu pomoći više od toga.« Zastao je i nasmiješio joj se s odobravanjem. »Drago mi je opet te vidjeti, Laurel.«
Zatomivši razočaranje Laurel mu uzvrati osmije¬hom dok je izlazio iz sobe, zatvarajući vrata za sobom. Nakon onolika dramatiziranja ne bi li joj se omogućio dolazak ovamo, sad joj se posjet Avalonu činio vrlo ne¬produktivnim.
»Jesi li čula?« upita Katya tiho, ali uzbuđeno. »Osob¬no će raditi sa mnom. Sad sam dio tvoje pratnje«, do¬da i primi Laurel za ruku. »Pomagat ću u spravljanju seruma koji će se rabiti u ljudskome svijetu. Tako sam uzbuđena!«
Zgrabila je Laurel za rame, privukla je sebi i brzo je poljubila u oba obraza pa potrčala prema vratima. »Kad sljedeći put dođeš«, reče, opet provirivši kroz vrata, »pr¬vo se javi meni, dobro?« Zatvorila je vrata za sobom, a soba je nakon nje ostala nekako tiha i prazna.
»Bolje da požurimo«, reče Laurel Tamaniju, prošavši pokraj njega, a da ga nije ni pogledala. Nije htjela da joj vidi obeshrabrenost na licu.
Do dveri su hodali brzo i u tišini. Kad su prišli krugu čuvara oko Jamisona, koji su svi stajali vrlo nepomično, vidjeli su da je Jamison zadubljen u tihi razgovor sa Sharom. Nakon nekoliko sekundi obojica su kimnuli i pogledali Laurel i Tamanija.
»Je li tvoj posjet Akademiji urodio plodom?« upita Jamison.
»Ne još, ali nadam se da uskoro hoće«, odgovori La¬urel.
»Jeste li spremni za polazak?«
Kimnuli su, a Jamison posegne za dverima. Kad su se otvorile, prvo je pogledao Shara pa Tamanija. »Potreb¬no je paziti na lovkinju i divlju vilu, ali ne dopustite da vam zaokupe svu pozornost. Ostatak Barnesove horde sigurno čeka priliku za napad. Ako vam išta zatreba -pojačanje, neke zalihe, bilo što - samo zatražite.«
»Trebat ćemo još stražara. Za divlju vilu«, reče Ta¬mani. Ovdje, daleko od palače i Akademije, opet je bio samouvjeren, govorio je s lakoćom i stajao je uspravno.
»Naravno«, odgovori Jamison. »Sve što vam treba i još više od toga. Pobrinut ćemo se da Laurel bude na sigurnom, ali nužno je da ostane u Crescent Cityju. Pogotovo ako želimo vidjeti kako će se stvari razvijati.« Laurel je osjetila laganu nelagodu, jer zvučalo joj je to vrlo slično kao Laurel je mamac. Ali Tamani je nikad prije nije iznevjerio pa nije imala razloga misliti da će to sada učiniti.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

10Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:34 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
DEVET

Čim su se dveri zatvorile, Tamani se okrenuo prema Sharu, nadajući se - ali i dvojeći - da je njegov stari prijatelj dobro. »Jesi li dobio ono što si tražio?«
Shar odmahne glavom. »Ne baš. Ali vjerojatno sam dobio što sam zaslužio.«
Ne budi tako nemilosrdan prema sebi, pomislio je Ta¬mani, ali nije ništa rekao. Kao i svaki put dosad. Ko¬liko god Sharu bilo teško otići u Japan, Tamani je bio siguran da to iskustvo nije ni upola tako gadno kao emocionalno mučenje kojemu je sam sebe podvrgavao nakon toga.
»Koga si išao vidjeti, Share?« upita Laurel.
Na njezino je pitanje odgovorio tišinom. Tamani joj je položio dlan na donji dio leđa i blago je potaknuo na brži hod. Sad nije bio trenutak za ispitivanje Shara o Hokaidu.
Zastali su na rubu šume, a Sharu zatitra osmijeh oko usana. »Požuri«, zadirkivao je Tamanija. »Uskoro će sunce zaći, a sutra imaš školu.«
Tamani proguta frustraciju. Mrzio je glupu školu, a Shar je to znao. »Samo se sljedeći put javi na taj gubavi telefon, dobro?« reče, bocnuvši i on njega na rastanku.
Sharu ruka nakratko poleti prema vrećici gdje je dr¬žao mobitel, ali nije ništa rekao.

Kad su sjeli u kabriolet, Tamani je opet skrenuo na au¬tocestu, ali sad je vozio mnogo sporije nego na putu do imanja. Ostalo je još sat vremena do zalaska sunca, povjetarac je bio svjež, a s njim je u autu bila Laurel. Nije bilo razloga za žurbu.
Vozili su se u tišini prije nego što je Laurel napokon upitala: »Kamo je Shar išao?«
Tamani je oklijevao. Nije htio odavati Sharove tajne, a ionako je bio dužan Laurel govoriti samo stvari koje su joj potrebne za uspješno izvršavanje njezine zadaće. Ali volio je o tim pravilima razmišljati kao o smjernicama, a osim toga bilo je u najmanju ruku vjerojatno da su Neseelie imali nekakve veze s Yukinim pojavljivanjem. »Otišao je posjetiti majku.«
»Na Hokaido?«
Tamani je kimnuo.
»Zašto mu majka živi u Japanu? Je li tamo stražarica?«
Tamani oštro odmahne glavom. »Majka mu je Ne¬seelie.«
Laurel uzdahne. »Nemam pojma što to znači!«
»Znači da je izbačena«, reče Tamani pokušavajući pronaći bolji način da to kaže - nešto što bi zvučalo manje grubo.
»Misliš, prognana? To znači biti Neseelie?«
»Ne... baš.« Tamani zagrize donju usnu i uzdahne. Odakle početi? »Nekoć davno«, počne, prisjetivši se da ljudi vole tako počinjati priče, »postojala su dva vilinska dvora. Njihovo je suparništvo bilo... zamršeno. Jedan je dvor bio prijateljski raspoložen prema ljudima - njih su ljudi nazvali Seelie. Drugi je dvor žudio za dominacijom nad ljudima, htjeli su ih porobiti, mučiti ih za zabavu ili ih loviti i ubijati. Oni su bili Neseelie.
»Negdje usput došlo je do raskola u dvoru Seelie. Ne¬ki su pripadnici vilinskoga roda smatrali da bi za ljude bilo najbolje da ih se ostavi na miru. U osnovi, bili su izolacionisti.«
»Ne živi li vilinski narod i sad tako?«
»Da«, reče Tamani. »Ali nekoć nije bilo tako. Seelie su čak imali pogodbe s nekim ljudskim kraljevstvima - uključujući Camelot.«
»Ali to je propalo, nije li?« upita ona. »Tako si mi rekao lani na festivalu.«
»Pa, neko je vrijeme funkcioniralo. U nekim je stva¬rima pogodba s Camelotom bila vrlo uspješna. Uz Ar-thurovu pomoć Seelie su zauvijek istjerali trolove iz Avalona i gotovo istrijebili sve Neseelie. Ali na kraju su se stvari... raspale.«
Nije mu bilo drago što mora ulaziti u pojedinosti, ali kad su u pitanju Neseelie, bilo je teško odlučiti gdje jedno objašnjenje završava, a drugo počinje. A trebalo bi mu nekoliko sati da objasni što je sve pošlo po zlu u Camelotu. Osim toga, čak je i u Avalonu ta priča bila toliko stara da su mnogi preispitivali njezinu točnost. Neki su tvrdili da sjećanja skupljena u Drvetu svijeta čuvaju istinu o njihovoj povijesti, ali - nakon što je i sam razgovarao s Tihima - Tamani ne bi rekao da su dobiveni odgovori dovoljno jasni da bi ih se moglo sma¬trati povijesnim činjenicama.
Zaključio je da će morati izvući najbolje iz onoga što ima.
»Kad su trolovi preplavili Camelot, bilo je to pro¬tumačeno kao konačan dokaz da su čak i naši najdo¬bronamjerniji odnosi s ljudima osuđeni na propast. Izolacionisti su došli na vlast. Svi ostali bili su žigosani kao Neseelie.«
»Znači dio vilinskoga dvora Seelie postao je novi vi¬linski dvor Neseelie?«
Tamani se namrštio. »Pa, već više od tisuću godina nije bilo vilinskoga dvora Neseelie. Ali Titanija je bila zbačena s prijestolja, Oberon okrunjen za kralja, a svi su se složili da bi za ljude bilo najbolje da ih vilinski narod ostavi na miru. Svi su pozvani natrag u Avalon,
Oberon je stvorio dveri i otada smo uglavnom izoli¬rani. Ali svako toliko pojavi se zamisao da bi se vile trebale umiješati u ljudske poslove - dobronamjerno ili zlonamjerno. No ako netko baš ustraje na tome, bude protjeran.«
»Na Hokaido?«
Tamani je kimnuo. »Ondje se, nedaleko od dveri, na¬lazi. .. neka vrsta prihvatnoga logora. Šaljemo ih onamo, jer ne možemo dopustiti da siju nemir u Avalonu, ali ne želimo ni da se miješaju u ljudske poslove. Nisu baš odvojeno kraljevstvo, ali svi ih zovu Neseelie.«
»Kad je Sharova majka... izbačena?«
»Prije pedesetak godina, možda. Prije nego što sam niknuo.«
»Pedesetak?« nasmijala se Laurel. »Pa koliko Shar ima godina?«
»Osamdeset četiri.«
Začuđeno je vrtjela glavom. »Nikad se neću navi¬knuti na to.«
»Ma hoćeš«, reče Tamani, bocnuvši je pod rebra, »ot¬prilike u vrijeme kad ti navršiš osamdesetu.«
»Zašto je Shar danas išao do nje? Misli li da je Yuki Neseelie? I na što je mislio kad je spomenuo Glamur?«
Tamani je oklijevao. Sad su već zašli u zaista mutne vode. »Dobro. Evo što je Glamur: posvemašnje ludilo. Ali ona vrsta ludila koja zvuči taman toliko vjerojatno da te uspije privući. Molim te, shvati da nitko zapravo ne vjeruje u ovo što ću ti sad reći. Nitko normalan, u svakom slučaju. A u Avalonu ćeš se uvaliti u nevolje ako samo i spomeneš Glamur.«
Kad je sjela malo uspravnije i sklopila ruke u krilu, Tamani shvati da joj je njegovo upozorenje samo dodat¬no pojačalo znatiželju. Nekad je bila tako ljudska! »Da počnemo ovako: jesi li se ikad zapitala zašto su nam ljudi toliko fizički slični?«
»Obično polazim s druge strane«, reče Laurel i na¬smiješi mu se, »ali da, jesam. David kaže da to mora biti konvergentna evolucija - ispunjavamo slične... ekološ¬ke niše. Kao morski psi i dupini, samo... bliže.«
Suzdržao se da ne iskrivi lice; nije mu bila namjera uvući Davida u razgovor. »Pa, Neseelie vjeruju da smo si to sami napravili - da prije Glamura uopće nismo izgledali kao ljudi. Da smo bili sličniji biljkama.«
»Što - zelena koža i tako to?« upita Laurel.
»Tko zna? Ali Neseelie drže da je jedna od njihovih drevnih kraljica, Zimska vila po imenu Mab, uporabila svoju moć da izmijeni cijelu našu rasu - i učinila nas sličnijima ljudima. Neki od njih misle da nam je time ispunila želju da se možemo što bolje uklopiti u ljudski svijet. Drugi pak misle da je to bila kazna za to što smo pokušali živjeti kao ljudi, što smo se zaljubljivali u njih, i slično. Ali svi se slažu da će mladica koja nikne blizu ljudskoga naselja sličiti ljudima koji u njemu žive.«
»Znači, vila koja se rodila... ovaj... koja je nikla u Japanu izgledala bi kao Japanka«, reče Laurel, a Ta¬mani je gotovo mogao čuti kako joj se misli povezuju u glavi dok je nastavljala: »Čini mi se da bi to bilo lako provjeriti. Sva Neseelie djeca izgledala bi kao Japanci. Znači, Shar je otišao provjeriti je li Yuki pobjegla iz Neseelie... zatvora?«
»Samo što Neseelie ne smiju u Vrt pa mlade vile ne¬maju gdje izrasti u logoru. Već više od tisuću godina nijedna vila nije niknula izvan Avalona. A mladice ne mogu biti prognane.«
»Čekaj malo, što to znači da ne smiju u Vrt?«
»Nije... im dopušteno razmnožavati se«, reče Tama¬ni, iako bi radije da ga nije pitala.
»A kako ih mogu spriječiti u tome?« upita ona ljutito.
»Jesenske im daju nešto«, reče Tamani, »što sprečava da vile procvatu. A bez cvata ne može biti mladica.«
»Osakate ih?« upita Laurel sijevajući pogledom.
»Nije to baš sakaćenje«, reče Tamani bespomoćno.
»Nema veze!« usklikne ona. »Nitko nema pravo ne¬komu oduzimati izbor!«
»Nisam ja osmislio ta pravila«, reče on. »I ne pokuša¬vam tvrditi da je taj postupak ispravan. Ali pogledaj to iz Sharove perspektive. Budući da mu je majka oduvijek bila Neseelie, Shar je već kao izdanak učio o Glamuru. Između ostaloga«, doda zagonetno. »A onda je njegova majka označena kao Neseelie i prognana na Hokaido. Danas smo mu rekli za vilu koja dolazi iz Japana, gdje su smješteni Neseelie. Činjenica da Yuki tvrdi da je nik¬nula u Japanu i još k tome izgleda kao Japanka nije dokaz da je Glamur stvaran - i sama si vidjela da su vile u Avalonu međusobno vrlo različita izgleda, prema ljudskim standardima - ali u Sharovu je umu to bila samo još jedna poveznica s Neseelie.«
»Zašto onda nisi prije spomenuo Neseelie - čim smo saznali za Yuki?«
Stali su na prvom semaforu u Crescent Cityju pa se okrenuo prema njoj. »Zato što mislim da Shar donosi preuranjene zaključke. Jako se dobro pazi na Neseelie, i to s dobrim razlogom.« Tamani zastane, prisjećajući se onog puta kad je i on otišao sa Sharom na Hokaido. Bilo je jezivo čuti čisto ludilo iz usta vila čije su oči bile tako jasne i inteligentne - priče o urotama i tajnim svjetovi¬ma i mračnim čarolijama koje su očigledno nemoguće. »Vidio sam logor - pozorno se prati svaka jedinka. Jed¬nom kad te smjeste onamo, ostaješ do smrti.«
»Ako Yuki nije Neseelie, što je onda?«
»To je ono što moramo saznati«, reče Tamani, opet gledajući pred sebe. »Nikad nismo ni uzeli u obzir mo¬gućnost postojanja divlje vile koja nije ni Seelie ni Ne¬seelie, a kamoli očekivali da ćemo doći u dodir s njom. Ali ne vidim nikakve druge uvjerljive alternative.«
»I što ćemo sad?« upita Laurel gledajući ga. Pogled joj je bio tako otvoren, tako pun povjerenja, a svijetloze-lene su joj oči blistale u sutonu. Tamani nije ni shvatio da se počeo nesvjesno naginjati prema njoj pa se brzo odmaknuo.
Sljedeći će korak morati uključiti Laurel, premda bi je on najradije maknuo daleko od svega toga. »Klea ti je dala mogućnost da se sprijateljiš s Yuki. Nadam se da ćeš uspjeti saznati još nešto o njoj.«
Laurel je kimnula glavom. »I ja se nadam. Ali čini se da se njoj taj Klein plan ne sviđa. Imam osjećaj da me izbjegava.«
»Pa, nastavi pokušavati«, reče Tamani, trudeći se zvučati ohrabrujuće. »Ali budi oprezna. Još ne znamo što sve može i kakve su joj namjere prema tebi.«
Laurel pogleda u svoje ruke na krilu.
»I nastavi raditi na određivanju njezine kaste«, doda Tamani pa se brzo ispravi, sjetivši se da ona ne voli tu riječ - a dvojio je da će ikada moći shvatiti zašto: »Hoću reći njezina godišnjeg doba. Već i samo taj podatak bio bi nam od velike pomoći. Znali bismo barem nešto.«
»Dobro.«
Skrenuo je na prilaz Laurelinoj kući, a ona primi za kvaku pa zastane.
»Je li Shar... Neseelie?«
Tamani zatrese glavom. »Majka ga je pokušala odga¬jati u tom duhu, ali Shar nikad nije bio vjernik. A nakon što je upoznao svoju družicu Arianu, izgon iz Avalona bio je posljednja stvar koju bi htio. Ariana i njihova mladica Lenore cijeli su njegov svijet. Što se Shara tiče, nema te cijene koju ne bi platio da osigura njihovu si¬gurnost - ili sigurnost Avalona. Čak i ako to znači da će vlastitu majku ostaviti da živi i umre u izgnanstvu.«
»Samo sam se pitala«, reče ona tiho.
»Hej, Laurel«, reče on i primi je za zapešće tik prije no što mu je izmakla iz dosega. Najradije bi je privukao bliže, zagrlio je, zaboravio na sve drugo. Ruka mu je zadrhtala od želje, ali prisilio ju je da se umiri. »Hvala ti što si pošla sa mnom. Bez tebe ne bih uspio ući u Avalon.«
»Je li se isplatilo?« upita ona, beživotno opustivši ru¬ku u njegovoj. »Ništa nismo saznali. Nadala sam se... mislila sam da će Jamison nešto znati.« Pogledala ga je, a u očima joj se tek sad odražavalo razočaranje koje je zacijelo bila osjećala cijelu večer.
Progutao je slinu; bilo mu je mrsko što ju je iznevje¬rio. »Išli smo zbog mene«, reče tiho, ne skidajući pogled s njihovih ruku - bile su tako blizu. Nije je želio pustiti. Ali ako je ne pusti, Laurel će za nekoliko trenutaka la¬gano povući ruku, a to će biti još gore. Prisilio se raširiti prste, gledajući kako joj ruka ponovno pada uz tijelo. Ako ništa drugo, ovako je to barem bio njegov izbor.
»Osim toga«, doda trudeći se zvučati opušteno, »do¬bro je da je Jamison saznao za Yuki i Kleu. Shar je... prilično nezavisan. Voli sam proniknuti u problem prije nego vijest o tome prenese dalje. Tvrdoglav je po tom pitanju.« Zavalio se u sjedalo, s jednom rukom na upravljaču. »Sljedeći tjedan pozdravit ću te na hodni¬ku u školi«, reče smiješeći se pa brzo krene uz škripu gume po asfaltu, odolijevajući porivu da se okrene i još je jednom pogleda.
Odvezao se do svoga praznog stana i ušao. Nije palio svjetla, ostao je sjediti u polumraku dok je sunce zalazi¬lo i soba postajala sve mračnija. Pokušavao je ne misliti o tome što će Laurel raditi cijeli vikend. Čak i uza svu privatnost koju joj se trudio osigurati - i to ne samo iz pristojnosti - vidio je previše poljubaca i nježnih zagr¬ljaja i nije volio razmišljati o tome.
Prisilivši se da ustane, prišao je prozoru s kojega se vidio rub šume iza stambenih zgrada, Jamison mu je rekao neka ima malo više vjere u sebe pa je odlučio poslušati ga. Prije nekoliko dana bio je pratio Yuki do malene kuće gdje se činilo da živi. Stražari koji će je čuvati trebali bi stići tek za nekoliko dana pa je odlučio da će je dotad sam nadgledati, makar to značilo da će premalo spavati.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

11Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:42 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
DESET

Stvarno čudno, reče David dok su sjedili na Laurelinu krevetu i razgovarali o njezinu odlasku u Avalon, zaboravivši na knjige i bilježnice raširene oko njih.
»Nije li? Nekako sam mislila da je to izopćavanje zbog toga što vjeruješ u drukčije stvari tipično za ljude. Što je čista ironija.«
David se nasmijao. »Ja sam više mislio na kršenje zakona fizike i prelaženje tisuća kilometara u dvije se¬kunde.«
»To su dvije različite stvari«, odmahne ona i nasmi¬ješi se. »Jesi li uspio išta saznati o membranama koje je spomenula Katya?«
»Mislim da jesam«, odgovori on. Pa nastavi, zadir¬kujući je: »A jesi li ti?«
»Možda. Prema onome što sam pročitala na inter-netu, tilakoidne su membrane mjesto gdje se nalaze kloroplasti. Znači da se ondje odvija pretvorba sunčevih zraka u energiju.«
»Onda smo došli do istog odgovora«, reče David smiješeći se. »Tvoja prijateljica Katya rekla je da su kod ljetnih vila tilakoide učinkovitije. Pretpostavljam da to znači da iz manje sunčeve svjetlosti izvuku više ener¬gije.«
»Vjerojatno zato što njihova glazba uključuje i svje¬tlo«, reče ona, prisjetivši se vatrometa koji je gledala na prošlogodišnjoj proslavi Samhaina.
»A Katya je to shvatila nakon što su ona i njezini prijatelji popili sredstvo za fosforescenciju?« upita on i ne trudeći se skriti koliko ga ta pomisao zabavlja.
»Otprilike«, reče Laurel i zakoluta očima.
»Da barem ja mogu tako.«
Pogledala ga je i podigla obrvu.
»Ne, ozbiljno«, reče on. »Možeš li zamisliti kako bi to dobro bilo? Na primjer, u Noći vještica roditelji bi mogli dati klincima malo svjetlećeg soka prije nego što navečer odu u maškare i bili bi mnogo sigurniji.«
»Nekako mi se čini da ti sigurnost djece u mraku nije bila prva stvar koja ti je pala na pamet«, reče ona.
»No dobro, možda bi također bilo zabavno noću isko¬čiti iza drveta i svijetliti neonski zeleno.«
»Tako sam i mislila.« Laurel pogleda dolje u ono malo zabilješki koje joj je Katya pomogla napraviti. »Čini mi se ovako: kad bih nabavila uzorak stanica, mogla bih ih tretirati supstancijom za fosforescenciju i promatrati koliko dugo stanice zadržavaju sjaj. Tako bih mogla dokazati da li jest ili nije ljetna vila.«
»Mislim da to neće ići tako jednostavno«, reče David preokrenuvši se na trbuh i približivši glavu njezinoj. »Katyina je prijateljica vjerojatno nastavila sjajiti zato što je bila živa pa su tilakoidne membrane preradile sve sredstvo za fosforescenciju. Ako uspiješ nabaviti uzo¬rak, stanice više ne bi bile žive i ne bi rasle. Što znači da bi morala pronaći način da ih održiš na životu. Ili da testiraš izravno na Yukinoj koži.«
»Nešto mi govori da ona baš i ne bi pristala na to«, reče Laurel suho.
Oboje su neko vrijeme sjedili u tišini.
»Cvijeće možeš dulje održati na životu ako u vodu staviš šećera, ne?«
David je slegnuo ramenima. »Valjda.«
»A kad su nas Barnesovi trolovi bacili u rijeku Chetko, Tamani me pokrpao i stavio pod neko svjetlo koje je pomoglo zacijeliti moje rane. Bilo je to kao... pri¬jenosno sunčevo svjetlo. Što ako bih nekako uspjela neopazice...« - zatrese glavom, trudeći se zasad još ne razmišljati o tome - »uzeti mali uzorak Yukina tkiva? Mogla bih ga staviti u otopinu vode i šećera i izložiti ga tom posebnom svjetlu. Misliš li da bi to bilo dovoljno da održi stanice na životu?«
»Možda. Da je u pitanju obična biljka, bio bih skep¬tičan, ali vile su visokorazvijen oblik biljnoga života, zar ne?«
Laurel je kimnula.
»A to je svjetlo vilinska čarolija pa bi moglo biti do¬voljno. Možeš li ti sama napraviti tu svjetiljku?«
»Ne. To je nešto stvarno, stvarno napredno. Ali Ta¬mani bi mi vjerojatno mogao nabaviti jednu.«
»A možeš li sama napraviti napitak za fosforescen-ciju?«
Kimnula je. »Mislim da mogu.«
»A hoćeš li jedne noći popiti malo pa da svijetliš u mraku?«
Zinula je. »Neću!«
»Molim te? Bilo bi super.« Sad je već klečao na kreve¬tu, uzbuđeno stišćući ruke. »Da mogu, ja bih to sigurno napravio.«
»Neću.«
»Molim te.«
»Ne!«
David je bocne pod rebra. »Bila bi lijepa. Kao blistava anđelica.«
»Vjerojatno bih samo izgledala radioaktivno. Ne, hvala.«
Zgrabio ju je i pritisnuo je tijelom, škakljajući je dok nije gotovo ostala bez zraka.
»Prestani!«
Odmaknuo se i legao pokraj nje. »Čudesna si, znaš«, rekao je i maknuo joj uvojak kose s čela.
»I ti.«
Namreškao je nos i odmahnuo glavom. »Nisam. Jed¬noga ćeš se dana umoriti od mene i odbaciti me.«
Smiješio se, ali u glasu mu se čuo prizvuk ozbiljnosti. »Nikad mi te neće biti dosta, Davide«, reče Laurel tiho.
»Nadam se da neće«, odgovori on i zakopa lice u njezin vrat. »Jer ako ti ikada bude, bojim se da bi meni bilo dosta dosadnoga ljudskog života.«

* * *

Čim je u ponedjeljak došla u školu, Laurel je potražila Tamanija. Zapitala se što je radio cijeli vikend - pogo¬tovo u svjetlu novih otkrića. Jedva je čekala priliku da ga upita može li joj nabaviti svjetlosnu kuglu. Trebat će joj nekoliko dana da napravi sredstvo za fosforescenciju, ali nadala se da će već u sljedećih nekoliko tjedana moći na sebi ispitati novu teoriju.
Taman će u to doba procvasti pa će moći iskoristiti komadić latice.
Jutros je pod tušem osjetila kvržicu i poznate trnce na mjestu gdje joj kosa pada na leđa. Bilo je malo prerano, ali ljeto je bilo toplije nego inače, a Majka Priroda kao da se silno trudila sve to nadoknaditi u jeseni. Zahlad-njelo je, a lišće je već počelo žutjeti. Počela je i sezona magle pa su rana jutra bila zaista siva. A to je utjecalo na Laurel kao i na sve druge biljke u Crescent Cityju.
Očekivala je raniji cvat, ali kvržica se nikad prije nije pojavila već u rujnu. Kad se bila pogledala u zrcalo, šapnula je: »Evo ga opet.«
Nije imala razloga za šapat. Njezin je cvat bio tajna pred svijetom, ali ne i pred obitelji. Nakon prošle godi¬ne, kad su je laži zamalo stajale života - i ne samo nju nego i Chelsea - držala se iskrenosti i istine. A i kad se uzme u obzir pred koliko se ljudi morala skrivati, bilo je lijepo da to ne mora činiti i u vlastitu domu. Njezini su roditelji znali sve - da je vila, da je Tamani sad u školi s njom, čak i cijelu priču o Yuki.
Doduše, nije im spomenula što osjeća prema Tama¬niju, a i možda je malo ublažila značenje činjenice da je Yuki vila, ali njezini roditelji nisu baš trebali detaljnu analizu svega što joj se događalo u životu; mogli su i sami nešto zaključiti.
Tamanija nije bilo nigdje među okupljenim učenici¬ma, ali ugledala je Davida kako je čeka pokraj njihovih susjednih ormarića.
»O, otkud ti ovdje?« reče i privuče ga u zagrljaj.
Obujmio joj je obraz dlanom, palcem odmaknuo pramen kose s očiju i podigao joj bradu. Nasmiješila se očekujući poljubac.
»Hej, Laurel.«
Oboje su se okrenuli i ugledali Tamanija, koji im je mahnuo u prolazu, cereći se od uha do uha, vjerojatno od zadovoljstva što je uspješno omeo njihove javne iz¬ljeve nježnosti. Gledala je za njim i shvatila da njezine i Davidove oči nisu jedine koje ga prate.
Gledala ga je i Yuki, stojeći na drugoj strani hodnika, s neobičnim, gotovo čeznutljivim izrazom na licu.
»Čudno«, reče Laurel tiho.
»Meni kažeš«, progunđa David pogleda prikovana za Tamanijeva leđa.
»Ne on«, reče Laurel, čvrsto ga primivši za ruku. »Yuki.«
David brzo pogleda prema Yuki, koja se već opet bila okrenula prema svom ormariću i sad je uzimala knjige s najgornje police.
»Što je s njom?«
»Ne znam. Čudno ga je gledala.« Laurel zastane. »Tre¬bala bih otići porazgovarati s njom - znaš da bih se trebala kao sprijateljiti s njom. Što je lijepa, vesela riječ za 'uhoditi je'«, doda šaptom.
David je kimnuo, a ona je krenula prema Yuki, ali prije toga mu je još jednom stisnula ruku. »Hej, Yuki!« reče, zgrčivši se na umjetnu prpošnost svoga glasa.
Po tome kako je plaha Yuki sagnula glavu bilo joj je jasno da ju je i ona čula. »Zdravo«, odgovorila je uljudno.
»Nismo mnogo razgovarale«, reče Laurel, pokušava¬jući smisliti što bi mogla reći. »Samo sam htjela vidjeti kako ti ide prilagodba.«
»Dobro sam«, reče Yuki, zvučeći neraspoloženo.
»Pa«, nastavi Laurel, osjećajući se kao budala na kva¬drat, »slobodno mi se obrati budeš li išta trebala.«
Nešto je bljesnulo u Yukinu pogledu i zakoračila je ustranu, dalje od rijeke učenika, i povukla Laurel za sobom. »Slušaj, to što se Klea odlučila obratiti tebi za pomoć ne znači da ja tu pomoć trebam.«
»Zaista mi nije problem«, reče Laurel iskreno, polo¬živši joj ruku na rame. »Sjećam se kako sam ja bila izgu¬bljena u drugom razredu. Mogu zamisliti kako je tebi.«
Yuki ju je sad šibala ljutitim pogledom, a Laurel osjeti kako joj se usta suše. Vila je stresla njezinu ruku sa svoga ramena. »Dobro sam. Velika sam cura i znam se brinuti za sebe. Ne treba mi tvoje vodstvo, a definitivno mi ne treba tvoje sažaljenje.« Rekavši to, okrenula se i zaputila niz hodnik, a svijetloplava joj je suknja lepršala oko nogu.
»Ah«, reče Laurel sarkastično sebi u bradu, »to je od¬lično prošlo.«

Jednako je prošla i sutradan, a i dan nakon toga. »Ku¬nem ti se da me mrzi«, šapnula je Tamaniju dok je profesorica Harms monotono pričala o ratu 1812. »Ništa nisam postigla!«
»Moramo poraditi na tvojim komunikacijskim vje¬štinama«, reče Tamani, cereći se.
»Isplati li se? Misliš da će nam jednostavno otvoriti dušu?«
»Jesi li ikad čula izreku: drži prijatelje blizu, nepri¬jatelje još bliže?«
»Ne znamo je li nam neprijatelj.«
»Ne«, prizna Tamani, »apsolutno ne znamo. Ali sve¬jedno bismo je trebali držati na oku. I što bliže.«
»A što da učinim? Ponudila sam joj pomoć, a rekla sam ti kako je prošlo.«
»Ma daj«, reče Tamani blago, ali ipak s prizvukom prijekora. »Zar ti ne bi mrzila nekoga tko bi ti prišao tako pokroviteljski?«
Morala je priznati da ima pravo. »Ne znam što drugo učiniti.«
Oklijevao je i pogledao profesoricu Harms, a zatim se nagnuo bliže njoj. »Pusti mene.«
»Što? Da se pokušaš sprijateljiti s njom?«
»Naravno. Imamo mnogo toga zajedničkoga. Pa, više nego što ona zna - ali oboje smo stranci i novi u Cres¬cent Cityju. A«, reče i podigne obrve, »i moraš priznati da sam zgodan i karizmatičan.«
Samo je zurila u njega.
»Osim toga, sad te pozdravljam na hodniku.« To je svakako bilo točno. Pozdravljao ju je otprilike triput dnevno i obično savršeno tempirano da prekine po¬ljubac.
»Bome da«, reče Laurel tupo.
»Tako ću graditi prijateljstvo s tobom i s njom, a za nekoliko tjedana ti bi se putovi mogli ukrstiti, to je sve.«
»Moglo bi to uspjeti«, složi se ona, u sebi potaj¬no zahvalna što ima savršen izgovor za izbjegavanje neugodnih razgovora s Yuki. Uostalom, mama joj je uvijek znala reći da ne možeš prisiliti nekoga da te pri¬hvati i voli, a posljednjih nekoliko tjedana bili su živi dokaz za to.
»Osim toga, ja nisam povezan s Kleom - barem ko¬liko ona zna. Možda ću imati više sreće i uspjeti izvući nešto iz nje.«
Teško je i mogla zamisliti da Tamani ne bi uspio iz nekoga izvući točno ono što mu treba. Naslonila se una¬trag i slegnula ramenima. »Tvoja je, prepuštam ti je.«

Tamani je zaustavio auto pokraj pločnika kojim je Yuki hodala prema kući u kojoj je - činilo se - provodila svaki trenutak kad nije bila u školi. Kad ga nije ni po¬gledala, doviknuo je: »Hoćeš li da te povezem?«
Okrenula se, raširila oči i stisnula knjige na prsa. U pogledu joj je vidio da ga je prepoznala, ali brzo je opet spustila pogled na tlo ispred sebe i jedva zamjetno od¬mahnula glavom.
»Ma daj«, reče Tamani uz nestašan osmijeh. »Ne gri-zem... jako.«
Podigla je glavu i pogledala ga vrlo usredotočeno. »Ne, hvala.«
»Dobro«, reče on nakon minute. »Kako želiš.« Ubr¬zao je, pretekao je i parkirao se na pločniku. Baš je izla¬zio iz auta kad je došla do njega, zbunjeno zureći.
»Što radiš?«
Zalupio je vrata. »Nisi se htjela voziti pa mi se učinilo da je lijep dan za šetnju.«
Zastala je. »Šališ se?«
»Pa, ne moraš hodati sa mnom, ali u tom ću slučaju izgledati prilično bedasto - kao da razgovaram sam sa sobom.« Okrenuo se i počeo hodati opuštenim ko¬rakom. U glavi je polako brojio do deset, a baš kad je došao do devet začuo je zvuk koraka na šljunku kad je požurila da ga sustigne. Savršeno.
»Žao mi je«, reče kad je došla do njega. »Nisam mi¬slila biti nedruštvena nego jednostavno još nikoga ne poznajem. A ne sjedam u auto nepoznatima.«
»Ja nisam neznanac«, reče Tamani trudeći se gledati je u oči. »Vjerojatno sam prva osoba koju si upoznala u školi.« Zahihotao se. »Ako ne računamo Robinsona.«
»Nisam znala jesi li me uopće i zapazio«, reče ona oprezno.
Slegnuo je ramenima. »Priznajem da sam bio prilično usredotočen na pokušaj da razumijem ljude oko sebe. Ovdje imaju čudan naglasak. Kao da svi imaju vatu u ustima.«
Otvoreno se nasmijala, a Tamani je iskoristio priliku da je promotri. Bila je zaista privlačna - kad nije gledala u pod i kad su joj se vidjele lijepe zelene oči. Imala je i sladak osmijeh - nešto što nije tako često imao priliku vidjeti.
»Usput, ja sam Tam«, reče i pruži joj ruku.
»Yuki.« Na trenutak je samo gledala u pruženu ru¬ku, a onda je oprezno prihvati. Držao ju je malo dulje no što je bilo potrebno, pokušavajući joj izmamiti još jedan osmijeh.
»Zar nemaš učenicu 'domaćina'?« upita on kad su nastavili niz pločnik. »Nije li to bit učeničke razmjene?«
»Ovaj...« Nervozno je zataknula kosu iza uha. »Ne baš. Ja sam poseban slučaj.«
»Pa s kim onda živiš?«
»Većinom sama. Ne baš potpuno sama«, brzo se ispravi. »Moja udomiteljica Klea svako malo svrati, a stalno provjerava kako sam. Često putuje zbog posla. Ali nemoj to reći nikome u školi«, doda, izgledajući kao da je u šoku što mu je to uopće i rekla. »Misle da je Klea sve vrijeme ovdje.«
»Neću, ne brini se«, reče Tamani, namjerno ležerno, kao da uopće i nije važno. Nadzirao joj je kuću i znao je da se Klea nije pojavljivala već dulje od tjedan dana. »Koliko imaš godina?«
»Šesnaest«, odgovori ona odmah.
Bez imalo oklijevanja. Ako je lagala, onda je bila jako dobra lažljivica.
»Je li osamljeno biti na razmjeni?«
Sad je zastala, grizući donju usnu. »Ponekad. Ali ve¬ćinu vremena nije loše. Hoću reći, nitko mi ne govori kad trebam ići u krevet ili što smijem gledati na TV-u. Većina bi klinaca ubila za to.«
»Znam da ja bih«, reče Tamani. »Moj je ujak uvijek bio vrlo strog sa mnom.« Blago rečeno, doda u sebi. »Ali što sam stariji, to mi daje više slobode.«
Yuki skrene na puteljak prema maloj kući. »To je to?« upita on.
Nije morao pitati. Znao je gdje živi. Kućica je bila obrasla bršljanom i imala je samo jednu malu spavaću sobu u stražnjem dijelu, a s ulice se ulazilo ravno u dnevnu sobu. Znao je da joj je posteljina ljubičasta i da na zidovima ima slike pop-zvijezda izrezane iz ča¬sopisa. Znao je i da ne voli biti sama, barem ne toliko koliko je tvrdila, i da mnogo vremena provodi ležeći na krevetu i buljeći u strop. A ona nije znala da sve dok je u Crescent Cityju nikad više neće biti sama kod kuće.
»Ovaj, da«, reče ona zatečeno, kao da nije shvatila koliko su već dugo hodali.
»Onda te napuštam«, reče Tamani, ne želeći joj se nametati već na prvom pravom susretu. Palcem je poka¬zao u smjeru odakle su došli. »Ostavio sam auto negdje gore.«
Opet se nasmiješila, pokazavši plitku jamicu na li¬jevom obrazu, koja je zatekla Tamanija. Ne zato što su jamice bile rijetke među vilama, nego zato što je zbog urođene simetrije bio neobično da je netko ima samo najednom obrazu. Svejedno, nije si mogao pomoći, uz¬vratio joj je osmijehom. Zaista se doimala kao drago stvorenje. Nadao se da to nije samo gluma.
»I«, reče hodajući polako natraške, »ako te sutra po¬zdravim, hoćeš li mi odzdraviti?«
Korak mu je postao samo malo nesigurniji kad nije odgovorila.
»Zašto to radiš, Tam?« upita ga nakon duge stanke.
»Što?« upita on i stane.
»Ovo«, reče ona i pokaže na njega i na sebe.
Dao je sve od sebe ne bi li istodobno izgledao ne¬stašno i pokajnički. »Lagao sam«, reče oprezno. »Jesam te primijetio već prvoga dana.« Slegnuo je ramenima i pogledao u tlo. »Odmah sam te primijetio. Samo mi je trebalo malo dulje da skupim hrabrost da ti priđem.«
Podigao je pogled prema njoj, zapazio kako joj se zgrčio mišić na vratu, ali i prije nego što je odgovorila znao je da je pobijedio. »Dobro«, reče ona tiho. »Po¬zdravit ću te.«



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

12Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:43 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
JEDANAEST

Laurel je zurila u sebe u zrcalu, pokušavajući odre¬diti je li joj izbočina na leđima zaista tako velika kao što joj se činilo ili samo preuveličava. Na kraju joj je preostalo samo to da jednostavno raspu¬sti kosu preko leđa i da se nada najboljemu. David je toga dana otišao ranije u školu, a ona je odlučila da će ići pješice kako bi se poslije mogla povesti s njim. Ba¬cila je pogled na sat i požurila dolje. Usput je dohvatila jabuku iz vječno pune košare za voće u kuhinji, do¬viknula pozdrav roditeljima i istrčala na ranojutarnje sunce.
»Da te povezem?« začuje glas kad se Tamanijev ka¬briolet zaustavio pokraj nje. Oklijevala je. Bila mu je prijateljica, ne bi bilo neobično da se odveze s njim do škole. S druge strane, jasno joj je dao do znanja svoje namjere, a nije ga htjela ohrabrivati - ili još gore, davati mu lažne nade kao što je nehotice učinila lani. Svejedno, vožnja u kabrioletu bila je jednako blagotvorna kao i hodanje, a osim toga voljela je osjećati vjetar na licu. »Hvala«, reče uz osmijeh pa otvori vrata i skliznu na sjedalo.
»Kako ide miješanje?« upita on kad su se već pribli¬žavali školskom parkiralištu.
»Još malo pa sam gotova s drugom turom sredstva za fosforescenciju«, odgovori ona. »Ide sporo, ali gotovo sam sigurna da sam ovaj put pogodila mješavinu.«
»Onda sam dobro tempirao. Donio sam ti dar«, reče on i pruži joj malen paket umotan u tkaninu.
Već joj je po obliku bilo jasno da je riječ o svjetlosnoj kugli za koju ga je bila zamolila. »Hvala ti! Nadam se da ću sutra procvasti pa da možemo početi s pokusima.«
»Što god ti treba, samo reci«, reče on. »Samo, ne bi li prvo trebala provesti pokus na živim vilama? Hoću reći, ako sam dobro shvatio, pokušavaš istodobno održati stanice na životu i iskušati serum na njima. Ne bi li bilo bolje rješavati jedno po jedno? Ali nemoj misliti da ti solim pamet o tome kako biti Miješalica«, doda brzo.
»Ne, imaš pravo«, nevoljko je priznala, sjetivši se kako ju je David molio neka popije serum za fosfores-cenciju. »Samo što baš i ne mogu doći u školu sjajeći, shvaćaš što hoću reći?«
»Pa, možda ne moraš. Još malo pa je vikend. Nije li Katya rekla da to traje samo jednu noć? A ako oboje popijemo, moći ćeš vidjeti razliku između Proljetnih i Jesenskih.«
»Možda«, reče ona rastreseno. »Još nisam sigurna koliko je pametno piti taj serum, ali možda bi ga se moglo nanijeti izravno na...« Utihnula je razmišljajući o mogućim načinima da testira svoju teoriju.
»Laurel?«
Prenula se. »Što?«
Nasmijao se. »Triput sam te zazvao po imenu.«
Bili su na parkiralištu. Šačica učenika probijala se kroz parkiralište, a kako je krov Tamanijeva auta bio spušten, imala je osjećaj da su joj jako blizu.
»Slušaj«, reče Tamani privlačeći joj pozornost. »Za¬pravo sam htio razgovarati s tobom o Yuki.«
»Što je s njom?« upita ona.
»Rekao bih da sam... ostvario prvi kontakt. Neki dan sam je otpratio kući.«
»Oh. Dobro, dobro«, reče ona, osjećajući se neobično izloženom u Tamanijevu kabrioletu na školskom parki¬ralištu. Pogledala je prema školskim vratima i ugledala Davida kako je čeka na vrhu stuba. Njegov je sastanak očito završio ranije. Gledao je prema autu i nakon neko¬liko se trenutaka brzim korakom uputio prema njima.
»Nastavit ću raditi na tome i nadam se da će se pro¬mijeniti i njezin odnos prema tebi...« Glas mu je zamro, a pogled se usredotočio na nešto iznad njezine glave.
Okrenula se i pogled joj se sreo s Davidovim. Osmi¬jeh mu je bio malo nategnut. »Dopusti meni«, reče i otvori joj vrata.
»Hvala«, odgovori ona, zabaci torbu na rame i iziđe iz auta.
»Nisam znao da ti treba prijevoz«, reče David, pogle¬davajući čas nju, čas Tamanija. »Mogla si me nazvati.«
»Imao si sastanak«, reče ona slegnuvši ramenima. »Mislila sam se vratiti kući s tobom pa sam krenula pješice u školu.«
»A ja sam slučajno naišao«, reče Tamani opušteno.
»Kladim se da jesi«, odgovori mu David, zagrli Laurel i povede je dalje od auta.
»Laurel?« zazove Tamani. »Onda? Vrijedi li dogovor za ovaj vikend?« Namjerno je to rekao tako da zvuči vrlo dvosmisleno. David je zagrizao mamac.
»Kakav dogovor?« upita, a glas mu je sad definitivno bio napet.
»Ma, ništa«, reče Laurel tiho, zakoračivši između njih dvojice, u nadi da će se prestati prepucavati ako se više ne budu mogli vidjeti. »Pomaže mi s onom stvari... o kojoj smo razgovarali. S testiranjem... onoga.«
»Zar nismo ovaj vikend planirali učiti za SAT-testo-ve*?« upita David uz prizvuk razočaranja u glasu.
»Mislim da Laurel ima većih problema od tvojih ljud¬skih ispita«, dobaci Tamani.
»Ma dajte!« prosiktala je, sijevajući pogledom na obo¬jicu. »Pa što je ovo?«
David je prekrižio ruke na prsima, doimajući se kao da se osjeća krivim, a Tamani je izgledao kao klinac kojega su uhvatili s rukom u kutiji za kekse. Gledala je jedno¬ga pa drugoga, a zatim tiho rekla: »Slušajte me, obojica. Mnogo se toga događa i nemam vremena dadiljati vas dvojicu. Pa prestanite, dobro?« Bez ijedne dodatne riječi zalupila je vratima i brzo krenula prema školi.
»Laurel, čekaj!« dovikne David.
Ali nije čekala.
Sustigao ju je kod ormarića. »Oprosti. Samo sam... se razljutio kad sam te vidio s njim. Glupo od mene, znam.«
»Da, jest«, odgovori ona.
»Ma... jednostavno ne volim što je ovdje. Prije je bilo u redu, ali sad kad te stalno pozdravlja na hodniku i kad ti nudi da će ti pomoći s projektom...« Pokajnički se nasmiješio. »Ako se sjećaš, tako sam te ja vabio.«
»Ali ovdje se ne radi o tome«, reče ona i zatvori svoj ormarić. »Ovo je važno i nemam se vremena baktati s tvojim egom.«
»Nije ego«, branio se. »Oboje znamo da želi biti nešto više od tvog čuvara. Mislim da je potpuno shvatljivo da sam malo uzrujan zbog toga.«
»Imaš pravo«, otrese se ona. »Ako mi ne vjeruješ, onda zaista jest.« Okrenula se i krenula na prvi sat, od¬bijajući se okrenuti.

»Dečki su nemogući!« ljutito je otpuhnula spustivši
naprtnjaču na pod pokraj blagajne u maminu dućanu.
»Ah, to je glazba za moje uši«, reče mama smiješeći se.
Laurel si nije mogla pomoći, morala se i ona nasmi¬ješiti na to, premda je i zakolutala očima.
»Znači, pobjegla bi od spomenutih dečki?« upita je mama. »Uključuje li tvoj bijeg i malo manualnog rada?«
»Znaš da ti uvijek rado pomognem, mama.« Otkad su lani izgladile nesporazum, Laurel se uhvatila kao češće pomaže mami u dućanu nego tati u njegovoj knjižari odmah pokraj. Mama je sad imala jednu zaposlenicu na pola radnog vremena pa nisu mogle tako otvoreno razgovarati, ali sredinom popodneva imale su trgovinu samo za sebe.
»Što mogu učiniti?« upita Laurel.
»Imam dvije kutije s novom robom«, reče mama. »Ako mi pomogneš da je razvrstam, možemo usput razgovarati.«
»Dogovoreno.«
Neko su vrijeme slagale robu u tišini, a onda je mama napokon upitala: »Znači, David te malo naljutio?«
»Otprilike«, promrmlja Laurel. »Pa, ne baš, ali ne nosi se baš dobro s nekim stvarima. Rekla sam ti za Tamanija, zar ne?«
»Jesi«, reče mama, lukavo se smiješeći, »ali pretpo¬stavila sam da mi nisi rekla sve.«
»Pa, tako nekako. Počeo nam se malo miješati u vezu. Pa je David ljubomoran.«
»Ima li razloga za ljubomoru?«
Laurel je razmislila o tome. Nije bila sigurna koji bi bio pravi odgovor na to. »Možda?«
»Je li to pitanje?«
Obje su se nasmijale, a kad je mami prepričala što je bilo, Laurel je imala osjećaj kao da joj je netko skinuo teret s leđa.
»Zvuči mi kao da si se dobro postavila«, reče mama. Nakon kratke stanke doda: »Jeste li prekinuli?«
»Ne!« reče Laurel odlučno.
»Znači da si još sretna s njim?«
»Da!« ustrajala je. »Super je. Samo je imao loš dan. Ne prekidaš s nekim zbog jednoga lošeg dana. Malo je napet zbog Tama... Tamanija«, nastavi. Već se bila navikla na skraćenu verziju njegova imena, jer svi su ga u školi tako zvali.
»Ali sviđa ti se i Tamani?«
»Ne znam«, šapnula je. »Hoću reći, da, sviđa mi se, ali s njim to nije isto kao s Davidom.« Naslonila je glavu mami na rame, osjećajući se zbunjenijom no ikad prije. »Volim Davida. Svašta smo prošli zajedno.« Nasmije se. »A kad kažem svašta, znaš što mislim.«
»Da, znam«, reče mama tmurno. »Ali ljubav je nešto što mora biti jednako sebično koliko je nesebično. Ne možeš se natjerati voljeti nekoga samo zato što misliš da bi trebala. Nije dovoljno samo željeti da nekoga voliš.«
Laurel je šokirano pogleda. »Govoriš li mi da bih trebala prekinuti s Davidom?« Plašila ju je i sama po¬misao na to.
»Ne«, reče mama. »Zaista ne. Volim Davida. Nikad nisam upoznala Tamanija - što bismo, usput rečeno, trebali promijeniti.« Zastala je s rukom na Laurelinoj. »Samo kažem da ne bi trebala ostati s njim iz krivih razloga, ma kako se uzvišenima činili. Nitko nikomu ne duguje biti u vezi. To je izbor koji svakoga dana iznova činimo.«
Laurel je polako kimnula glavom pa zastala. »Volim ga, mama.«
»Znam. Ali mnogo je različitih vrsta ljubavi.«



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

13Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:44 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
DVANAEST

Potaknuta maminim riječima, Laurel je zaključila da nema razloga da ne pozove Tamanija k sebi. Kao prijatelja. Pa ga je u petak navečer prvi put nazvala na njegov iPhone i pitala ga želi li doći do nje u subotu da joj pomogne u istraživanjima. A pritom je zaista mislila na istraživanja. Mama neće biti kod kuće pa ga neće moći upoznati, ali tata će biti doma. A to je već nešto.
Začulo se zvono na vratima, a tata je doviknuo da će on otvoriti. Nije bilo načina da do vrata stigne prije njega. Pa se odlučila za odugovlačenje. Opet je pogle¬dala preko ramena, zureći u svoj cvat u zrcalu. Bio je predivan - i potpun - kao i prije. Nakon što joj je trol lani iščupao šaku punu latica, bojala se da više nikad neće narasti isti. Srećom, činilo se da to nimalo nije utjecalo na novi cvat. Svejedno je bio raskošne tamno-plave boje u sredini, koja je prema vrhovima blijedjela U gotovo bijelu. Latice su se širile u oblik četverokrake zvijezde, koja ju je - čak i sad kad je znala što je - i dalje podsjećala na krila. Ponekad je zaista voljela taj svoj cvat - kad joj nije bio strašan i kad joj nije bilo nezgodno što ga ima na leđima.
A definitivno joj je bilo nezgodno upoznavati Tama¬nija s tatom dok je u cvatu.
Pokušavajući smiriti živce, popravila je zelenu majicu bez rukava i poravnala nogavice kapri-hlača prije no što je odškrinula vrata. Nekoliko je sekundi osluškivala, sve dok nije začula Tamanijev glas s izrazitim naglaskom.
Bila bi prava katastrofa da siđe u punom cvatu, a da se pokaže da je na vratima neki razgovorljiv susjed.
Opet osjeti želju nazvati Davida. Sinoć joj je bio po¬slao email i opet se ispričao, ali još mu nije odgovorila. Prije sat vremena već je napola utipkala njegov broj, ali predomislila se. Dan kad se spremala izvoditi pokuse s Tamanijem nije bio pravi trenutak za rješavanje pro¬blema u vezi, a i znala je da se uz Davidovu prisutnost i napetost između njih dvojice ne bi mogla usredotočiti na posao. Nazvat ću ga čim Tamani ode, obećala si je.
Dok je silazila stubama, čula je da tata i Tamani raz¬govaraju. Bilo je neobično čuti ih zajedno - osjetila je neobičnu ljubomoru. Dvije godine Tamani je bio nje¬zina tajna - njezina posebna osoba. Ni sa kim ga nije morala dijeliti, ne računajući onih nekoliko puta kad je i David bio s njima. Ponekad bi se tako voljela vratiti u ono kako je bilo prije, kad je imao tamnozelene oči i dugu kosu i nije nosio tenisice i traperice. Kad je bio samo njezin.
Izgubljena u mislima jedva da je i zapazila kad je razgovor zamro. Sve su oči bile uprte u nju. »Hej«, reče im, nekako nespretno mahnuvši.
»Ma vidi je!« reče tata glasno i uzbuđeno. »Nisam znao da si u cvatu.«
Slegnula je ramenima. »Nije to neka velika stvar«, reče onoliko nonšalantno koliko je mogla, s obzirom na to da je Tamani stajao i zurio u njezin cvat, a na licu mu se vidio oprez.
Brzo je gurnuo ruke u džepove.
Ah, da.
»Dakle«, reče ona, prisilivši se na osmijeh dok je tata i dalje otvorenih usta zurio u njezin cvat, a Tamani se trudio ne gledati ga. »Tata, Tamani. Tamani, tata.«
»Da, Tamani mi je baš pričao o tome kako je biti stražar. Fascinantno.«
»Tebi je sve što ima veze s vilama fascinantno«, reče Laurel, kolutajući očima.
»A zašto mi ne bi bilo?« Prekrižio je ruke na prsima i ponosno je pogledao.
Laurel se počela meškoljiti pod toliko pozornosti. »Pa, čeka nas dosta posla«, reče i pokaže glavom pre¬ma stubama.
»Zadaće?« upita tata, očigledno u nevjerici.
»Vilinskog posla«, odgovori ona vrteći glavom. »Ta¬mani je velikodušno pristao darovati svoje tijelo za moja istraživanja.« Riječi su joj već bile izišle iz usta kad je shvatila kako je to zvučalo. »Hoću reći da mi pomaže«, ispravi se, osjećajući se kao idiot.
»Super! Mogu li gledati?« upita tata, zvučeći više kao dječak nego kao odrasli muškarac.
»Naravno, jer uopće mi neće biti čudno da mi tata viri preko ramena«, reče Laurel veselo.
»Dobro«, reče on i priđe je zagrliti. Šapne joj na uho: »Izgledaš prekrasno. Neka vrata tvoje sobe ostanu otvo¬rena.«
»Tata!« prosiktala je, ali on je samo podigao obrvu. Usudila se baciti pogled prema Tamaniju, ali činilo se da njega sve to zabavlja. »Dobro«, rekla je pa se odmaknula i krenula prema stubama. »Ovuda«, reče Tamaniju.
Na trenutak je oklijevao, a zatim priđe Laurelinu ocu i ispruži ruku, na kojoj - zapazi ona - trenutačno nije bilo peluda, vjerojatno zahvaljujući podstavi u džepu njegovih hlača. »Drago mi je da smo se upoznali, gos¬podine Sewell«, reče on.
»Apsolutno, Tarn.« Laurel se lecne. Zvučalo je još bi¬zarnije iz tatinih usta. »Jednoga od ovih dana morat ćemo još malo porazgovarati.«
»Naravno«, reče Tamani i položi mu drugu ruku na rame. »Ali sad, budući da je subota, sigurno imate mno¬go posla u knjižari.«
»Ma ne, obično bude gužva oko podneva«, odgovori tata i pokaže na sat na kojemu je bilo tek jedanaest.
»Jasno, ali prije nekoliko tjedana počela je škola, a učenicima stalno trebaju nove knjige, zar ne? Kladim se da je već sad gužva i da bi im dobro došla vaša pomoć. Trebali biste otići do knjižare. Pomoći im. Mi ćemo biti dobro.«
Trebale su joj tri sekunde da shvati što se događa.
»Znaš što, imaš pravo«, reče njezin otac pomalo sa¬njivim glasom. »Trebao bih im otići pomoći.«
»Pa, bilo je lijepo vidjeti vas, makar nakratko. Sigu¬ran sam da ćemo opet imati prilike za razgovor.«
»Da, to bi bilo super!« reče Laurelin tata, sad već malo više u svom stilu. »Pa, vas dvoje marljivo radite, a mislim da ću ja otići do knjižare i pomoći Maddie. Subota je, kladim se da je gužva.« Dohvatio je ključeve od auta i izišao.
»To nije bilo u redu«, reče Laurel Tamaniju.
»Zašto?« upita on, iskreno zbunjen. »Pa maknuo sam nam ga s puta.«
»Njega? Taj on moj je tata!«
»Neće mu ništa biti od mog navođenja«, pobuni se Tamani. »Osim toga, već godinama živim sam - ne snalazim se dobro u blizini roditelja koji vole gledati preko ramena.«
»Moja kuća, moja pravila«, reče ona strogo. »Nemoj to više raditi.«
»Dobro, neću«, reče Tamani i podigne ruke ispred sebe. Zastane i pogleda gore prema njoj. »Ali imao je pravo. Prekrasna si.«
Ljutnja joj je isparila i uhvatila se kako gleda u pod pokušavajući smisliti odgovor.
»Dođi«, reče on i brzo prođe pokraj nje, kao da se ništa nije dogodilo. »Krenimo na posao.«
U proteklih nekoliko godina Laurelina se soba iz ti¬pične tinejdžerske sobe postupno pretvorila u ružičast kemijski laboratorij. Tanki, lepršavi zastori i djevojačka posteljina ostali su isti, a prizme na prozorskoj dasci još su svjetlucale i bacale svjetlo preko sobe. Ali ono nije padalo na CD-e, šminku, knjige i odjeću, nego se odbijalo od bočica, tarionika i raznih reagensa: vrećica s lišćem, bočica s uljima i košarica sa suhim cvjetovima.
Ako ništa drugo, barem joj je soba uvijek lijepo mi¬risala.
Laurel je sjela za svoj stol i pokazala Tamaniju na ružičast stolac ispred toaletnog stolića, trudeći se ne razmišljati o tome koliko je puta David sjedio na njemu i gledao je kako radi.
»I«, upita on, obraćajući se više njezinu cvatu nego njoj, »što si dosad napravila?«
»Uh«, reče ona, pokušavajući ignorirati stezanje u pr¬sima, »ne baš mnogo. Sredstvo za fosforescenciju ispalo je kako treba. Pokušala sam napraviti i prašak cyoan, ali to se pokazalo ipak malo prezahtjevnim.«
»Zašto cyoan?. To ti neće ništa reći o vili.«
»Ali želimo nešto slično. A ponekad kad mi miješanje ide stvarno dobro i kad potom u nečemu pogriješim, osjetim... pa, ne znam kako bih opisala taj osjećaj. Ot¬prilike kao kad sviram gitaru i odsviram akord koji zvuči dobro, ali ja znam da nije dobar, jer nije onaj koji sam htjela odsvirati...«
Tamani se bespomoćno smiješio. »Nemam blage veze o čemu govoriš.«
Nasmijala se. »Ni ja! A u tome i jest problem. Mislim da Katya ima pravo, da različite vrste vila drukčije pre¬rađuju svjetlost. Recimo, ja volim sunčevo svjetlo, ali ne rabim ga pri miješanju. A Proljetne... mislim da ste vi vrlo prilagodljivi. Hoću reći, ti ponekad probdiješ cijelu noć, zar ne?«
»Često«, reče on umornim glasom koji je davao na znanje da je u posljednje vrijeme i prečesto ostajao bu¬dan.
»A stražari na Hokaidu moraju podnijeti veliku hlad¬noću.«
Tamani je oklijevao. »Pa, da, ali uz pomoć Jesenskih. Koje im spravljaju poseban čaj od...«
»Bijele kukovine, sjećam se«, reče ona. »Ali svejed¬no, energija mora doći odnekud. A Zimske vile potroše mnogo energije kad... Što?« upita ga kad mu je ugledala sjaj u očima.
»Čuj se«, reče, a u tonu mu se čuo ponos. »Nevje¬rojatna si. Potpuno razumiješ sve to. Znao sam da ćeš kad-tad s lakoćom opet postati jesenska vila.«
Zatomila je osmijeh i pročistila grlo pa počela nepo¬trebno usitnjavati već gotov prašak u tarioniku.
»Što ćemo sad?« upita on.
»Ne znam. I dalje mislim da ne bismo trebali popiti serum. Pitala sam se bi li možda djelovao na kožu...«
Tamani joj odmah ponudi podlakticu.
»... ali nisam spremna isprobavati naslijepo. Miješa¬nje je u prstima«, reče ona. »Hoću reći, ovisi o dodiru«, ispravila se. »Mislim reći da prije nego što išta pokušam želim najprije dobiti osjećaj kakav ti je stanični sklop, što znači da te moram... dodirnuti.«
Je li to moglo zvučati gore nego što je zvučalo? Bespo¬moćno je gledala kako Tamani pokušava skriti koliko ga to zabavlja.
»Dobro«, reče on i opet ispruži ruku, koja je svjetlu¬cala od peluda i izgledala prilično čarobno.
»Zapravo«, reče ona polako, »radije bih da...« Stanka. »Da svučeš majicu pa da sjedneš na sunce ispred pro¬zora. Tako će tvoje stanice moći početi s fotosintezom, nakon što su neko vrijeme mirovale, a ja ću - nadajmo se - osjetiti tu aktivnost.
»To gotovo da ima smisla«, reče on i osmjehne se. Prišao je sjedalici ispred prozora i sjeo, čekajući da ona sjedne iza njega. Pazila je da im se tijela ne dotaknu. Ne samo zato što to ne bi bila dobra zamisao i što bi joj omelo koncentraciju, nego i zato što je dosad već bila naučila da su joj prsti mnogo osjetljiviji ako ostatak tijela drži podalje od bilo kakva biljnog tkiva.
»Spremna?« upita Tamani tihim i pomalo sugestiv¬nim glasom.
Pogledala je kroz prozor. Sunce je baš izišlo iza oblaka.
»Savršeno«, reče tiho. »Samo naprijed.«
Protegnuo je dugačke ruke i svukao majicu preko glave. S mukom se pokušavala usredotočiti. Položila mu je dlanove na leđa i raširila prste. Lagano je pritisnula i sklopila oči, pokušavajući osjetiti ne Tamanija nego njegovu staničnu dinamiku.
Nakrivila je glavu, osjećajući sunce na nadlanicama. Trebao joj je samo trenutak da shvati pogrešku. Sad je dlanovima suncu priječila put do Tamanijeve kože. Frustrirano uzdahnuvši podigla je dlanove i opet ih spustila niže na leđa i više prema rebrima, na strani koju mu je sunce ugrijalo. Osjetila je da se malo poma¬knuo, ali sad je već bila u stanju duboke usredotočenosti koju čak ni Tamani nije mogao poremetiti.
Barem ne previše.
Od Yeardleya je bila naučila kako osjetiti temeljnu prirodu svake biljke koju dotakne. Uvjeravao ju je da će joj uz učenje i trud taj osjećaj na kraju reći sve što treba znati o nekoj biljci - a pogotovo što ta biljka može kad se pomiješa s nekom drugom. Trebala bi onda moći isto i s Tamanijem. A kad bi još mogla pronaći način kako osjetiti razliku između njih dvoje...
Ali svaki put kad je pomislila da je nešto osjetila, izblijedjelo bi. Nije bila sigurna je li to zato što mu je stalno zaklanjala sunce ili razlike za kojima je tragala jednostavno nisu postojale. Što se jače trudila, to je ma¬nje nalazila. Kad je napokon shvatila da tako jako stišće Tamanija da je prsti bole, više nije osjećala nikakvu razliku.
Maknula je ruke, pokušavajući ne gledati lagane udu¬bine koje su mu njezini prsti ostavili na koži.
»I?« upita on, okrenuvši se prema njoj i naslonivši se na prozorsku dasku, ali ne pokazavši nikakvu namjeru da opet navuče majicu.
Uzdahnula je, osjećajući kako je opet preplavljuje osjećaj frustracije. »Bilo je... nešto, ali kao da je ne¬stalo.«
»Želiš li da opet pokušamo?« Nagnuo se naprijed, približivši lice njezinu. Govorio je tiho, iskreno, bez tračka koketiranja ili zadirkivanja.
»Mislim da ne bi pomoglo.« Još je pokušavala raz¬vrstati ono što je osjetila u prstima. Kao riječ na vrh jezika, kao prekinuto kihanje, tako blizu da se ne usudiš predugo zagledati u to da ne nestane. Sklopila je oči i pritisnula sljepoočnice lagano ih masirajući, osjećajući život u vlastitim stanicama. Bio joj je jednako poznat kao i prije.
»Voljela bih... voljela bih da te mogu... bolje osje¬titi«, reče, priželjkujući da je to mogla reći nekako drukčije. »Samo što... ne mogu doprijeti do onoga što pokušavam dosegnuti. Kao da mi je tvoja koža na putu. Na Akademiji bih jednostavno razrezala uzorak, ali sad nemam tu mogućnost, iz očitih razloga«, reče i nasmije se.
»Što drugo učiniš kad ne možeš proniknuti u to što neka biljka može? Mislim, osim da je razrežeš«, upita on.
»Pomirišem je«, odgovori ona automatski. »A one koje nisu otrovne mogu i kušati.«
»Kušati?«
Podigla je pogled prema njemu; na usnama mu je ti¬trao poluosmijeh. »Ne«, reče, jer odmah joj je bilo jasno što mu je na umu. »Ne, ne, ne, n...«
U pola riječi prekinule su je dvije peludom zaprašene ruke, koje su joj obujmile obraze, i Tamani je poljubi, razdvojivši joj usne svojima.
U glavi su joj eksplodirale zvijezde, njihov se pepeo duginih boja skrutnuo u olujnu imitaciju nekog umjet¬ničkog djela, u baražnu paljbu cvjetnih parada i ludila. Kroz glavu su joj nepozvane, neuhvatljive i teško shvat¬ljive tekle misli od kojih joj se istodobno vrtjelo i bilo joj mučno. Pomiješaj sa zantedeschia stamens za moćan protuotrov. Za revitalizaciju ostarjelih tkiva životinja ako se pomiješa s amritom. Serum za blokadu navođenja koji je moguće ubrizgati, cvjetne latice, fotootpornost, oblog ivančice melem tinkturaotrovnektarsmrt - Laurel se na¬glo odmaknula od Tamanija, odveć ošamućena da bi ga pljusnula.
»Laurel? Laurel, jesi li dobro?«
Zavalila se unatrag na sjedalici i prinijela prste usnama.
»Laurel, ja...«
»Zamolila sam te da to ne činiš.« Glas joj je bio posve bez intonacije. Nekako dalek. Ali misli su joj jurile sto na sat. Znala je da bi trebala biti bijesna, ali jedva da je i zapažala Tamanijevu prisutnost, jer pala je u drugi plan pred bujicom osjećaja koji su joj preplavili um.
»Ti to ne bi učinila. Morao sam barem pokušati. Ni¬sam time mislio ništa loše...«
»Jesi«, reče ona. Istraživanje je bila zgodna izlika, ali zapravo je uočio priliku i iskoristio je. Nasreću, djelo¬valo je. Otprilike. Tupo ga je pogledala. Postupno joj je sinulo da on nema pojma što se dogodilo.
»Želiš da ti se ispričam? Hoću, ako ti je to tako važno. Evo, opr...«
Stavila mu je prst na usta da ga ušutka. Kad ga je do¬taknula, nije je opet preplavila bujica podataka, ali slike su joj još bile svježe u sjećanju. Je li drugim Jesenskima uvijek tako? zapitala se. Ili je ovo bila slučajnost?
Na licu joj je zacijelo bio izraz potpune zbunjenosti, jer Tamani je zakoračio unatrag, izvan dosega, i mole¬ćivo podigao ruke. »Gle, samo sam mislio...«
»Šuti«, reče ona. Glas joj je još bio beživotan, ali više se nije osjećala tako tupo. »Poslije ćemo se baviti time. Kad si me poljubio, sinule su mi... zamisli. Za napitke za koje nikad nisam čula.« Prisjetila se kako joj je u misli došla i riječ otrov. »Mislim da je možda riječ o zabranjenim stvarima.«
»Zašto?«
»Pogrešno sam postupila, Tamani. Ne trebam te do¬dirnuti. Možda ću trebati iskušati napitke na tebi, ako pronađem odgovarajuće biljke, ali dodirivanje tvoje kože nikad mi neće reći kako da spravim napitke za tebe.«
Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati što je mi¬slila. »A što ti jest reklo, Laurel?«
»Reklo mi je kako spraviti napitke od tebe.«
»Sveta Hekato, latice, grančice i dah«, opsuje Tamani, a lice mu se nabora od brige. »Možeš to?«
»Uz mnogo učenja i vježbe«, reče ona tiho. Koliko joj je puta Yeardley rekao te riječi? »Ja... mislim da je to nešto što ne bih trebala znati«, nastavi tiho. »Ne znam zašto.«
»To nema nimalo smisla. Sigurno to i druge Jesenske znaju?«
»Ne znam. Nitko mi to nikad nije spomenuo. Za¬što...« Teško je oblikovala suvisle misli. Komu bi nor¬malnomu palo na um pamet uporabiti druge vile kao sastojke? »Zašto se to nikad prije nije dogodilo?« upita na kraju. »Pa nisam te sad prvi put poljubila.«
Tamanijev je osmijeh sad izgledao pomalo bolno. »Ovaj, zagrizao sam jezik - prilično jako - tik prije nego što sam te poljubio.
Laureline su se misli zaustavile uz škripu. »To je ogavno!«
»Hej«, reče on uz slijeganje ramenima, »ti si ta koja razrežeš stvari i kušaš ih, a znao sam da ti samoj to nikad ne bi palo na pamet.«
Imao je pravo. A očito je uspjelo. Lagani dodir - ili poljubac - jednostavno nije bio dovoljan. A ipak...
»Bilo bi bolje da sad odeš«, reče ona strogo. Otu¬pjelost je lagano blijedjela. Tamani ju je poljubio! Bez njezina dopuštenja. Opet! Znala je da bi trebala biti bi¬jesna, ali ljutnja se nekako nije uspijevala probiti kroz šok izazvan novim otkrićem.
»Ako će ti biti lakše, stvarno me boljelo«, prizna Ta¬mani, a čeljust mu je stajala pod neobičnim kutom.
»Zao mi je. A i dobro je što to nisi uradio negdje pred Davidom«, doda ona. »Ali nisi to uopće trebao učiniti.«
Tamani je jednostavno kimnuo, a zatim se okrenuo i bez riječi izišao iz sobe.
Kad je otišao, opet si je dotaknula usne i izgubila se u mislima. Ali ne u mislima o Tamaniju, nego u mislima o napicima, prascima i otrovima za koje je nekako znala da uopće nije trebala saznati.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

14Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:44 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
TRINAEST

U ponedjeljak ujutro u njezinu je ormariću bilo cvijeće. Ne velike, razmetljive ruže, nego svježe ubrano poljsko cvijeće vezano vrpcom. Po tome je znala da je od Davida. On nije bio od onih koji od darova rade veliku stvar i tako na sebe privlače više pozornosti nego na sam dar.
Upravo ju je zato toliko zbunjivala pojava ljubomor¬noga, posesivnog Davida.
»Žao mi je«, reče David, tiho joj prišavši iza leđa.
Pogledala je dolje u cvijeće, ali nije odgovorila.
»Bio sam totalno u krivu. Bio sam izvan sebe.« Naslo¬nio se leđima na svoj ormarić i provukao rukama kroz kosu. »Jednostavno mi se ne sviđa činjenica da je ovdje. Pokušao sam to skrivati i nositi se s tim, ali prošli sam tjedan jednostavno pukao.«
»Nisam učinila ništa loše«, reče ona, izbjegavajući mu pogled dok je slagala knjige u svoj ormarić.
»Znam«, reče on. »Upravo to i pokušavam reći, ali očito mi ne uspijeva. Nije problem u tebi, nego u me¬ni.« Okrenuo se prema njoj, a pogled njegovih plavih očiju bio je potpuno iskren. »Stvar je u tome da znam što želi, a ja ne želim da to i dobije. Vjeruj mi«, reče, pokušavajući okrenuti sve na šalu, »da ti imaš curu koja je tako kul kao moja, i ti bi se povampirila da ti je netko pokušava preoteti.«
»Imala sam dečka koji je bio jednako kul kao tvoja cura«, reče ona, ne okrećući se.
»Potrudit ću se biti bolji«, reče David, opet se na-slonivši na svoj ormarić da bi joj mogao vidjeti lice. »Obećavam ti.«
Zurila je u svoj ormarić, ne želeći si priznati da je pola ljutnje koju je osjećala ionako bila ljutnja na sa¬mu sebe. Htjela je da joj David vjeruje, da zna da neće dopustiti da mu je Tamani preotme. Ali David je imao potpuno pravo biti sumnjičav prema Tamaniju - a ka¬ko je mogla od njega tražiti da joj vjeruje kad nije bila sigurna da i sama sebi vjeruje?
»Trebao sam prije nazvati«, reče David prenuvši je iz misli.
»Trebala sam ti odgovoriti na e-mail«, prizna ona. »Htjela sam. Ali ponestalo mi je hrabrosti.«
»Znači... da je sve opet dobro?« upita David oklije¬vajući.
To je bio trenutak - trenutak da mu kaže sve. Da mu prizna da je bila u krivu koliko i on. Otvorila je usta i...
»Bok, Laurel.«
Oboje su se okrenuli prema Tamaniju kad je izrekao svoj sad već uobičajen jutarnji pozdrav. Laurel opet po¬gleda gore u Davida i shvati da je opet izgubila hrabrost.
»Da, sve je u redu«, reče tiho.
David je uzdahnuo i zagrlio je. »Hvala ti«, reče tiho. »Zaista mi jest žao.«
»Znam«, reče ona, osjećajući kako joj u želucu tinja osjećaj krivnje.
Nakon kratke stanke, on doda: »Kad već nismo učili ovaj vikend, možemo li to nadoknaditi tijekom tjedna?«
Uzdahnula je, a u tom je trenutku požalila što je pri¬stala ponovno pisati SAT-testove. »Ne bismo li mogli učiti nešto drugo? Ne znam uopće zašto se trudiš oko toga. Na svim si ispitima i prvi put postigao jako dobre rezultate.«
»Da, ali to je bilo davno. Stvarno mislim da mogu bolje.« Zastao je. »Osim toga, želim ti pružiti potporu.«
Napućila je usne. Nije baš voljela da je se podsjeća da njezini rezultati nisu baš bili blistavi. Zato se ovaj put bolje pripremala.
»Uostalom«, nastavi on brzo, »dosad smo uvijek učili zajedno i htio sam biti siguran da to još vrijedi.«
»Apsolutno«, reče ona i primi ga za nadlakticu. »Neću prestati učiti s tobom samo zato što si mulac.« Nasmiješila se da mu pokaže da se šali pa se nakon trenutka oklijevanja i on nasmijao.
»Znači, poslije škole?«
»Naravno.«
»Dobro.« Oklijevao je, a onda se ipak odvažio pa je brzo poljubio. »Volim te«, reče joj.
»Znam«, odgovori ona i zapita se odakle je došao taj odgovor.
»Otpratit ću te do razreda.«
Kad je zabacila naprtnjaču na leđa, krajičkom oka opazila je Tamanija - stajao je naslonjen na Yukin or¬marić i čavrljao s njom. Kao da je osjetio da ga gleda, okrenuo se i pogledi su im se sreli na djelić sekunde prije nego što se opet nasmiješen okrenuo prema Yuki.
Nije shvatila da je zastala sve dok je David nije povu¬kao naprijed. Brzo ga je sustigla. »Vidi vraga«, reče tiho.
»Što?« upita David.
»Tamani zaista napreduje... s Yuki.«
David se malo okrene i pogleda preko hodnika gdje su Tamani i Yuki još razgovarali, a Yuki je očito upijala svaku njegovu riječ. David je slegnuo ramenima. »Nije li takav bio plan?«
»Otprilike«, reče ona, pitajući se zašto ju je to tako zasmetalo. Zato što je Tamani uspio tamo gdje ona nije i sprijateljio se s Yuki? »Nekako sam mislila da je plan da je on pokuša uvjeriti da postane moja prijateljica.«
Nakon što je rastreseno poljubila Davida, ušla je na sat državnog ustroja i sjela na uobičajeno mjesto, če¬kajući da Tamani uđe i sjedne pokraj nje. Osjetila je početak glavobolje. Super. Samo joj je još to trebalo.
Ušao je trčeći i skliznuo na stolac taman kad je zazvo¬nilo za početak sata. Na rukama je imao crne kožnate rukavice s odrezanim prstima.
»Što je to?« upita ga Laurel i namreška nos. »Ruka¬vice bez prstiju izišle su iz mode čak i prije fudbalerki. Izgledaš kao seljo.«
»Bolje seljo nego nakaza kojoj iz dlanova pada svje¬tlucava prašina«, prosiktao je mračno. »Što klinci znaju, možda su rukavice u Škotskoj posljednji krik mode.«
Osjećala se posramljeno što nije shvatila; na kraju krajeva, ruke su mu bile pune peluda zbog njezina cvata. »Oh. Što si radio s Yuki? Mislila sam daje plan da spojiš mene i nju, a ne da se vas dvoje spetljate«, šapnula je dok je profesorica Harms prozivala učenike.
»Nisam se spetljao s njom«, prosiktao je. »Nego radim što god je potrebno.«
»Uključujući i to da iskoristiš vilu koja pojma nema tko si?«
»Ne iskorištavam je«, šapne on u odgovor, a u glas mu se uvukao prizvuk ljutnje. »Samo se ponašam pri¬jateljski prema njoj. Ako se pokaže da je posve nevina u cijeloj stvari, onda će u meni imati nekoga tko joj može odgovoriti na sva pitanja koja će postavljati o sebi.« Na¬kon dulje stanke doda: »S tobom je išlo prilično dobro.«
»Ne baš tako dobro«, odbrusi mu ona otrovno. »Ni¬sam baš tvoja cura, zar ne?« Okrenula se prema plo¬či prije nego što je stigao odgovoriti i podigla ruku. »Užasno me boli glava. Smijem li na brzinu otrčati do svog ormarića?« upita Laurel profesoricu. Nije htjela razmišljati o Tamaniju i Davidu. Od toga joj je bilo sa¬mo još gore.
Glupi dečki.

»Dendroidan«, reče David, podigavši pogled s knjige.
Laurel zastenje. »Zar nismo završili? Mislim da smo prešli već valjda dvjesto riječi.« Uopće nije pretjerivala. Doduše, bio je to dobar dan. U ponedjeljak i utorak situacija je bila malo napeta, ali sad su se stvari već vratile u uobičajenu rutinu pa je Laurel opet imala neke koristi od tog učenja. Ispitivali su jedno drugo, točne odgovore nagrađivali su poljupcima, a čak su uspjeli i napisati zadaću u prijateljskoj tišini. Činilo se da se sve vratilo u normalu.
Laurel je voljela taj osjećaj.
»Samo još ovu jednu«, ustrajao je David. »Primjerena je.«
»Dendroid«, reče Laurel zbrčkavši lice. »Stroj koji živi pod zemljom?« reče i nasmiješi se. David zakoluta očima. »Jako smiješno. Ne, rekao sam dendroidan. To je riječ koja ne govori tko si nego kakav si.«
»O, uzrujana. Umorna. Iscrpljena. Jesam li blizu?«
»Dobro«, reče David i zaklopi knjigu. »Prestat ću prije nego što me zatučeš knjigom. Možemo završiti.« Zastao je. »Jednostavno želim da postigneš dobar re¬zultat.«
»Zaista ne mislim da će bubanje dan prije testa biti od velike pomoći. Zaista«, ustrajala je.
Slegnuo je ramenima. »Pa ne može odmoći.«
»Lako je tebi reći«, promrmlja ona i protrlja oči. Priš¬la je krevetu, prešavši mu prstima preko ramena, a za¬tim je legla pokraj svoje knjige.
»Hoćeš li da te još nešto ispitam? Možda matema¬tiku?«
Iskrivila je lice. »Mrzim matematiku.«
»Upravo bi je zato trebala učiti. Osim toga«, doda, »to ti je bio najbolji rezultat čak i bez priprema. Mislim da imaš dobre izglede da ga poboljšaš. Hoću reći, lani čak i nisi slušala matematiku, a sad imaš trigonometriju, što bi ti trebalo biti od velike pomoći.«
Uzdahnula je i okrenula cvat prema osunčanom prozoru. »Ponekad ne vidim smisao u tome«, reče na¬tmureno. »Kakve veze ima koji sam uspjeh postigla na SAT-testovima? Zašto ih ponovno pišem?«
U početku joj se bilo činilo da to ima smisla. Na Da-vidov poticaj, raspitala se o programu za medicinske sestre na Berkeleyu i provjerila koji se predmeti traže za upis. Čak je i malo učila. Otprilike. Ali testovi nisu bili ono što je očekivala, a najgore od svega bilo je to što su trajali više od četiri sata i to u prostoriji bez prozora. Užasno je loše napisala esej, a jedan od usmenih ispita nije izdržala do kraja. Na trećinu pitanja iz matemati¬ke odgovorila je nasumce. Čak i prije no što je dobila ispodprosječne rezultate znala je da nije dobro prošla. U jednu ruku to joj je olakšalo odluku - pogotovo s obzirom na to da je istoga dana uspješno smiješala novi napitak. Bio je to praktički znak da ne treba ići na ko¬ledž, nego na Akademiju u Avalon. Očigledno je tako bilo suđeno.
Ali znala je da može bolje.
»Laurel«, reče David, a u glasu mu se čula frustraci¬ja, »stalno to govoriš, a ja i dalje ne shvaćam. Zašto ne možeš ići na koledž?«
»Nije stvar u tome da ne mogu«, odgovori ona. »Nego jednostavno nisam sigurna da to želim.«
Izgledao je zabrinuto, ali brzo je to skrio, prije nego što joj nabije osjećaj krivnje. »Zašto ne?« upita.
»Postajem sve bolja u miješanju«, reče ona. »Ozbilj¬no. Tam... Ovaj, svi su impresionirani mojim napret¬kom. Sve to vježbanje zaista se isplatilo, a sad i napokon počinjem shvaćati cijelu tu stvar s intuicijom. Stvarno djeluje. Ja učinim da djeluje. Uzbudljivo je, Davide.«
»Ali jesi li sigurna? Hoću reći, pa ne moraš biti stalno u Avalonu da bi postala još bolja. Možeš i ovdje vježbati. Pogledaj samo svoju sobu. Pa postala si veća štreberica od mene«, reče i nasmije se. »Možeš nastaviti s tim i svejedno ići na koledž.« Oklijevao je. »Budući da te¬bi školarina ne bi bila problem, ne bi morala raditi uz studij pa bi imala dovoljno vremena za učenje vilinskih stvari.«
»Ni tebi školarina neće biti problem, štreberu - imaš sve petice.«
»Pa zato mi je mama napokon dopustila da presta¬nem raditi.« Nasmiješio se od uha do uha. »Sad sasvim drukčije ulaže u moju budućnost.«
»A činjenica da sad imaš više vremena za svoju curu samo je dodatni bonus«, odgovori Laurel pa ga privuče bliže i poljubi, u podjednakoj mjeri zato što je to htjela i zato da promijeni temu. Ruke su mu pošle prema nje¬zinu struku, lagano okrznuvši latice, ali ne zaustavivši se na njima.
Ležali su na njegovu krevetu, a ona je oslonila koljeno njemu na kuk. Već i samo to što su ležali jedno uz drugo kao da je ublažilo frustraciju koju je osjećala proteklih nekoliko tjedana. Ugnijezdila mu se u pregib ramena i sklopila oči, prisjećajući se zašto toliko voli biti s njim. Bio je njezin - uvijek je bio, ako ćemo iskreno - i to od prvoga dana. Uvijek je bio tako sabran, čak i kad bi se našao suočen s nevjerojatnim stvarima, poput činjenice da joj iz leđa raste cvijet, ili toga da ih trolovi bacaju u rijeku, da ih vile uhode... Stvarima pred kojima bi svi drugi pobjegli glavom bez obzira. Do prve TV-postaje, najvjerojatnije. Već i samo to učinilo ga je najodanijom osobom koju je ikada upoznala.
Rastreseno mu je prešla prstima preko rebara i podi¬gla lice pa naslonila čelo na njegov obraz.
»Laurel?«
»Mmmm?« upita ona ne otvarajući oči.
»Smijem li samo reći - a dopusti mi da završim prije no što išta kažeš - da mislim da bi se zaista trebala potruditi na ovim SAT-testovima i poslati prijavu na nekoliko koledža. U proteklih si nekoliko mjeseci zaista mnogo učila. Bilo bi šteta da to propadne.«
Zastao je, ali Laurel je šutjela.
»Gle«, nastavi, »prijava na koledž, čak i potvrda da si primljena, ne znači da moraš ići. Ali kad maturiraš i...« Oklijevao je, a ona zagrize usnu, znajući da mu je to teško i izreći. »I kad budeš morala donijeti odluku, ne želim... da se nađeš u škripcu. Dobro je imati izbor.«
Minute su tiho klizile dok je razmišljala o tome. Imao je pravo - ne mora ići na koledž ako je prime. A i pre¬dobro je znala da to što sad misli jedno nije nikakvo jamstvo da će isto misliti poslije. U proteklih nekoliko godina mnoge su joj se stvari promijenile i u životu i u glavi. Često nabolje. »Dobro«, reče tiho. Znala je da je rekavši »dobro je imati izbor« zapravo htio reći »nemoj odabrati nešto što će značiti rastanak zauvijek«. Bio je to njegov način da je zadrži uza se što dulje može -ostavljajući otvorenom mogućnost da to bude i zauvijek.
Ali to nije značilo da nema pravo.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

15Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:45 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
ČETRNAEST

Sve je vrijeme unutra, reče Tamani Aaronu na pola puta između Yukine i Laureline kuće. »Piše za¬daću, čita, gleda televiziju. Ne vidim nikakve do¬kaze da nešto smjera.« Prošla su već dva tjedna otkad je otkrio da je Yuki vila, a još nije bilo ničega što bi ukazivalo na to da makar samo shvaća što je, a kamoli da kuje planove za Laurelinu propast.
»Svi stražari kažu da im je najdosadnije nadzirati nju«, odvrati Aaron. »Ništa se ne događa. A pritom ne mislim samo na sumnjive stvari.«
»Ne možemo ih maknuti s te dužnosti«, reče Tamani, »ali zaista se čini da uludo trošimo resurse, zar ne?«
Aaron je podigao obrvu. »Tako sam se ja osjećao ve¬ćinu prošle godine.«
Tamani se suzdržao od odgovora koji mu je bio navrh jezika, jer i on bi slično razmišljao da je prema Laurel bio objektivan. Ali svaki se trud isplati kad čuvaš ne¬koga koga voliš.
»Pitam se...« počeo je pa zastao. Netko se glasno kre¬tao kroz šumu idući prema njima. Obojica su se brzo skrila iza stabala, s rukama na oružju. Iz tame su se pojavila dva deformirana lika. Što je sad ovo? Mjeseci¬ma su bili pročešljavali šumu u potrazi za trolovima, bez uspjeha, a sad su jednostavno naletjeli na dvojicu? Slobodnom je rukom dao signal Aaronu.
Moj umire. Tvoga ispitujemo.
Aaron je kimnuo da razumije.
Kad mu je prvi trol prošao nadohvat ruke, Tamani je iskoračio iza drveta, izvukao nož iz korica i zamahom ruke zarezao trola po leđima. Trol se okrenuo prema njemu, pokušavajući ga u slijepom, refleksnom protuna-padu dohvatiti kvrgavom rukom s pandžama. Tamani je zakoračio u stranu i s lakoćom izbjegao udarac, a zatim mu je svom snagom zario nož do drške kroz oko. Oštro je gurnuo oštricu i stvor se srušio na tlo.
Nedaleko od njega Aaron je drugome trolu zadao nekoliko plitkih rana po nogama i rukama, usporivši mu pokrete. Nije lako onesposobiti trola - mnogo je bolje brzo ga ubiti - ali Tamani je trebao informacije. Srećom, dva noža mnogo brže onesposobe trola nego jedan. Pritisnuvši palom trolu vrat stopalom, Tamani izvuče nož iz njegove lubanje. Iz rane je lagano tekla krv, blistajući pod svjetlom zvijezda. Podigao je pogled na vrijeme da vidi kako Aaronova leđa nestaju u šumi; drugi je trol očito zaključio da je vrijeme da pobjegne. Tamani je na trenutak razmišljao bi li pošao za njima, ali odlučio je da neće. Aaron je bio savršeno sposoban da se sam pobrine za trola.
Umjesto toga, primio je mrtvoga trola ispod pazuha i odvukao ga sa staze, za slučaj da naiđe još koji. Kad se dovoljno udaljio, pretražio je tijelo u potrazi za bilo kakvim tragom koji bi ukazivao na to što je ovdje ra¬dio. Bio je nenaoružan - ali trolovima oružje i ne treba - i odjeven u blatnjav pončo od čvrste tkanine i crni kombinezon. Barnesovi su se trolovi često bili odijevali slično, ali to baš i nije bio pouzdan dokaz. Džepovi su bili prazni. Nigdje ničega što bi ukazivalo na to odakle je došao i kakve su mu bile namjere.
Udarivši truplo nogom, Tamani se odšuljao natrag na stazu i krenuo Aaronovim tragom. Pronašao ga je za manje od minute. Nož mu je bio u koricama i nije se činilo da je igdje ozlijeđen, ali nije bilo ni trola.
»Izgubio sam ga«, reče Aaron vrteći glavom.
»Izgubio si ga?« upita Tamani zabezeknuto. »Pa bio je pola metra ispred tebe!«
»Hvala ti na tim riječima, Tam. Kao da se prije njih ni¬sam osjećao dovoljno loše«, odbrusi mu Aaron ogorčeno.
»Reci mi što se dogodilo.«
»Jednostavno je... nestao.« Vrhom stopala udario je u tlo i iščupao busenčić trave. »Dosad sam pratio mnogo trolova, ali nikad mi se ništa ovakvo nije dogodilo sve dok nisam došao ovamo.«
»Je li se negdje ukopao?« upita Tamani pogledom pre¬tražujući okoliš, tražeći znakove ukopavanja.
Aaron zatrese glavom. »Pazio sam na to. Trčao sam za njim i jasno sam ga vidio ispred sebe. Posegnuo sam za nožem za bacanje - htio sam ga pogoditi u tetivu -i samo sam na sekundu spustio pogled. Možda čak i samo na pola sekunde. I već je bio nestao.«
»Kako to misliš nestao?«
»Nestao! Iščeznuo kao ljetna izmaglica. Kažem ti, Tamani, trol je ispario. Nije ostavio nikakav trag za sobom!«
Tamani je prekrižio ruke na prsima, pokušavajući shvatiti. Aaron je bio jedan od tragača koje je dobro poznavao. Ako on kaže da nije bilo traga, onda ga zaista nije bilo. Ali to ne znači da je sve to imalo smisla.
»Učinilo mi se da sam čuo korake, ali i oni su ubrzo nestali.«
Tamani proguta, pokušavajući zatomiti strah koji mu se dizao iz želuca.
»Pošalji nekolicinu u izviđanje«, reče tiho. »Pokušajte pronaći trag.«
»Nema traga, kažem ti«, ustrajao je Aaron. A zatim se malo odmaknuo i stao uspravno. »Poslušat ću sva¬ku tvoju zapovijed, Tamani. Ako želiš da se po šumi razmili desetak izviđača, dobit ćeš ih. Ali neće pronaći ništa novo.«
»Što drugo možemo učiniti?« upita Tamani, ne us¬pijevajući sakriti očaj u glasu. »Moram se pobrinuti za njezinu sigurnost.«
Aaron je oklijevao. »Čiju? Laurelinu ili Yukinu?«
Tamani je nakratko zašutio; jesu li nadzirali Yuki ili je štitili? »Obje«, reče napokon. »Ne znamo kamo su išli ti trolovi - objema su kuće podjednako daleko. Jesmo li vidjeli išta drugo?«
»Oglodane kravlje kosture, dokaze da se netko pro¬bijao kroz grmlje. Isto ono što već mjesecima nalazi¬mo«, reče gledajući prema obzoru. »Tu su, premda ih ne vidimo.«
»Ima li izgleda da su to bila samo ova dvojica?« upita Tamani, iako je već znao odgovor.
»Ne osim ako ne jedu za dvanaestoricu. Ili dvadese¬toricu. Mislim da su ova dvojica samo bili neoprezni.«
»Nije samo to«, reče Tamani vrteći glavom. »Doimali su se gotovo... zbunjeni. Siguran sam da su bili iznena¬đeni kad su nas ugledali, ali uopće nisu bili naoružani. Moj jedva da se i pokušao braniti.«
»Ni moj se baš nije previše trudio«, složi se Aaron.
»Uskoro moram krenuti«, reče Tamani tiho. »Laurel ide u Eureku na nekakve ispite. Pratit ću je. Ti si zadu¬žen za divlju vilu. Kleu nismo vidjeli već tjednima, što znači da bi se trebala uskoro pojaviti. Ako se pojavi, moraš prisluškivati sve o čemu govore i obavijestiti me o tome. Čak i ako je riječ o nečemu što ti se čini nevaž¬nim. Želim znati svaku riječ koju progovore.«
Aaron je stoički kimnuo glavom, a Tamani se okrenuo i potrčao kroz šumu prema Laurelinoj kući. Kad se pri¬bližio rubu šume iza njezine kuće, usporio je. Vidjelo se svjetlo u kuhinji. Oblio ga je val topline kad se na prozoru pojavilo lice gledajući prema šumi. Tražeći njega.
i bliskost iz djetinjstva, jer osjetio je naznake toga kad ju je prethodne godine bio doveo u Avalon. Ali sve mu se to sad činilo kao loša šala. Dužnost mu je bila da svaki dan nadzire nju i Davida, a da vrijeme provodi u pokušajima da osvoji nekoga drugoga. Yuki je bila simpatična, ali nije bila Laurel. Nitko nije Laurel.
Nasmiješio se dok je ona i dalje zurila kroz prozor. Htio je zakoračiti iz sjene, samo da vidi što će učiniti.
Moglo bi biti vremena za to. Za jedan ranojutarnji razgovor o ljepoti svitanja. Zamalo je skupio dovoljno hrabrosti za to kad je začuo poznat zvuk automobilskog motora. Opsovao je ispod glasa kad je Davidova Hon¬da Civic skrenula na prilaz. Okrenuo se i potrčao do grmlja niz cestu, gdje je bio parkiran njegov auto. Nije htio vidjeti njihov pozdrav, poljupce i zagrljaje koje je David tako ležerno primao.
Jednoga dana, reče si, jednoga dana to ću biti ja.
»I?« upita David kad su izišli iz učionice nakon četiri sata pisanja testova.
»Nemoj me još ništa pitati«, reče Laurel, a u glas joj se uvlačio prizvuk panike dok je hodala niz hodnik prema izlazu i tako potrebnoj sunčevoj svjetlosti. SAT-testove pisali su u srednjoj školi u Eureki, u istoj onoj učionici bez prozora. Laurel je osjetila svaku minutu tog zatoče¬ništva i kanila je to što prije nadoknaditi. Čim je iskora¬čila iz sjene nadstrešnice, blagi joj je jesenski povjetarac pomilovao lice. Duboko je udahnula i zastala, raširivši ruke kao da će zagrliti sunčeve zrake. Zatim je klonula na stube ispred škole, uživajući u činjenici da je gotovo.
Nakon otprilike minute i David je sjeo pokraj nje. »Donio sam ti nešto.«
Pružio joj je bocu hladnog Spritea, koju je zacijelo kupio na automatu. Čak su je i kapljice na orošenoj boci osvježavale. »Hvala ti.«
Pričekao je da otvori bocu i otpije dobar gutljaj pa je upitao: »Jesi li dobro?«
»Sad sam bolje«, odgovori mu uz osmijeh. »Samo sam se morala maknuti iz one prostorije.«
»I...« počne oprezno. »Kako je prošlo?«
Nasmiješila se. »Mislim da sam dobro napisala. Bo¬lje.«
»Da?«
»A ti?«
Slegnuo je ramenima. »Ne znam. Teško je reći.« Za¬stao je. »Ali baš bih volio nadmašiti Chelsea.«
»Baš si grozan. Pa prosjek ti je za 0,2 bolji od njezi¬na. Zar joj ne možeš dopustiti da barem u ovome bude bolja od tebe?«
David se nacerio. »Natječemo se još od osnovne. Sve je to dobronamjerno, vjeruj mi.«
»Dobro«, reče Laurel i nagne se prema njemu da ga poljubi pa mu nasloni glavu na rame.
»Što kažeš«, počne on s oklijevanjem, »na bal Sadie Hawkins*?«
Laurel se nasmijala i zavrtjela glavom. »A nisu li mogli malo pričekati još jedan tjedan i održati ga u studenom? Negdje oko dana Sadie Hawkins?« Frknula je nosom. »Ne žele da se zadrti roditelji opet pobune, kao prošle godine. To je samo nekostimirani ples Noći vještica.«
»Svejedno«, reče David, »moglo bi biti zabavno. Ne da te pozivam« reče i dotakne joj vrh nosa, »jer u ovom slučaju dame biraju, ali ako ti pozoveš mene i ako Chel¬sea pozove Ryana i ako vas dvije odlučite ići zajedno, možda bismo mogli učetvero. To je sve što želim reći«, reče uz širok osmijeh i slijeganje ramenima.
»Vraški je puno tih ako, stari moj«, reče ona, otežući po južnjački. »Svakako se nadam da si se osigurao za slučaj neuspjeha u svom pothvatu.«
»Užasna si«, reče on i nagne se da je opet poljubi.
»Aha«, složi se ona, »ali voliš me takvu.«
»Da«, reče on grlenim glasom. »Volim te jako pothvat no.«
»Loše ti ide«, reče ona hihoćući se dok ju je usnama škakljao po vratu.
»Nisam mogao smisliti ništa bolje«, reče on smijući se. »Priznajem da si bolja od mene.« Odmaknuo se da je može pogledati u lice. »U svemu.«
Samo se nasmiješila.
»Laurel, stvarno«, reče on pa zastane. »Jako sam ponosan na tebe.«
»Davide...«
»Molim te, dopusti da to kažem«, prekinuo ju je. »Sigurno nije lako dobiti rezultate koji razočaravaju, a zatim zagrijati stolac i ponovno učiti za testove koje si već jednom pisala, pogotovo kad se uzme u obzir da to na kraju možda uopće neće biti važno. Mislim da je to zbilja hvalevrijedno.«
»Hvala ti«, reče ona ozbiljno pa se naceri. »Drago mi je da znaš barem jednu dugačku riječ.«
»Ma sad ćeš vidjeti!« reče on, zgrabi je za ruku pa je povuče sebi u krilo, stišćući je uza se dok je cičala i smijala se.

Dovezao ju je kući tik prije no što je sunce zamaknulo za obzor i zapalilo nebo. Gledala je za njegovim autom pitajući se što će učiniti ako ovaj put zaista postigne bolji rezultat.
»Laurel!«
Poskočila je kad je odnekud iza kuće začula glasan šapat. Okrenula se i ugledala Tamanija kako viri preko zida.
»Imaš sekundu?« upita i pozove je pokretom glave.
Nakon trenutka oklijevanja spustila je torbu na tri¬jem i krenula za njim. »Što trebaš?« upita ga tiho. »Je li se nešto dogodilo?«
»Ne, ne baš«, reče on. »Pa, možda. Jutros smo pro¬našli... dva trola.«
»Što?«
»Pobrinuli smo se za njih«, reče on, podigavši ruke da je smiri. »Samo ne želim da misliš da ti nešto tajim. Iskreno govoreći, bolje da smo ih sad pronašli.«
»Zašto?« upita ona oklijevajući.
»Zato što to znači da smo ih napokon vidjeli, nakon toliko mjeseci tragova.«
»Ali, kao, sve je u redu?« upita ona gotovo sarka¬stično.
»Zaista jest. Još smo u stanju visoke pripravnosti, ali ne želim da se brineš. Uostalom, nisam zato došao ovamo«, reče, ispričavajući se. »Samo sam htio poraz¬govarati s tobom. Već dugo nisam.«
Istina, cijeli ga je tjedan bila izbjegavala. Zato što ju je poljubio, a nije htjela razgovarati o tome. Zato što ga David nije volio. Zato što je gledao Yuki onako kako je nekoć gledao nju.
Kad nije odgovorila, Tamani je gurnuo ruke u dže¬pove i zamahnuo nogom kroz travu. »Kako je prošlo danas?«
»Dobro. Mislim da sam dobro napisala.«
»Dobro.« Zastane. »Jesi li izvela još koji pokus? Mož¬da sa svjetlosnom kuglom?«
Uzdahnula je. »Ne. Mislim da imaš pravo, trebala bih prvo iskušati sredstvo za fosforescenciju na vla¬stitoj koži. Ali stalno to odgađam, jer na kraju više neću imati izgovora da si ne odrežem dio cvata, kao što sam planirala. Vjerojatno misliš da sam kukavica. Mislim, ti si zagrizao jezik, a ja se bojim odrezati si komad latice.«
»Ne, ne, dobro je. Već ćeš nešto smisliti«, reče on, rastreseno.
Kimnula je. Nije znala što bi rekla. Baš se spremala otvoreno ga pitati što je htio kad je lanuo: »Sljedeći je petak u školi ples.«
Preplavi je osjećaj deja vu i iznenađeno shvati da joj je ipak bila draža napeta tišina. »Možda nisi upućen u tradiciju, ali tu večer dame biraju«, reče ona brzo. »Što znači da ti ne bi trebao pozivati mene. Djevojke su te koje pozivaju.«
»Znam«, reče on brzo. »Nisam te pokušavao pozva¬ti.«
»Oh«, reče ona, priželjkujući da se zemlja otvori i proguta je. »Pa dobro.«
»Yuki me pozvala.«
Nije mogla istisnuti ni riječ. Ne bi trebala biti izne¬nađena. Zapravo, Yuki je vjerojatno samo pretekla du¬gačak red cura koje su se na to spremale.
»Samo sam...« Dugi je trenutak šutio, a ona se zapita hoće li uopće završiti rečenicu. »Htio sam doći i pita¬ti te«, nastavi napokon, »postoji li možda neki razlog da ne prihvatim poziv.« Podigao je glavu i pogledao je blijedozelenim očima koje su blistale na zalazećem suncu.
Ne - svjetlo u njegovim očima bilo je mnogo više od odraza. Bilo je vatra koja je topila njezinu ljutnju i poljuljala joj odlučnost svaki put kad bi se našla suo¬čena s njom. Trepnula je i prisilila se skrenuti pogled prije nego što je zaslijepi.
»Ne, naravno da nema«, reče trudeći se zvučati ne¬hajno. »Naravno da trebaš prihvatiti. Hoću reći, to nam i jest cilj, zar ne? Približiti se Yuki i vidjeti kako diše.«
»Da, apsolutno«, reče on. Samo što se nije rasplakala na zvuk poraza u njegovu glasu. »Zapravo, mislila sam da bi bilo super kad bismo Yuki i ja... i ti... i David... mogli ići zajedno. Možda bi to napokon premostilo jaz između tebe i Yuki. A bit će noć pa bi mi bilo draže da sam ti blizu. Za svaki slučaj.« Tužno se osmjehnuo. »To mi je posao, znaš.«
»Da, naravno«, reče ona, iznenada osjećajući očaj¬ničku želju da uđe u kuću. »Daj da porazgovaramo o tome u ponedjeljak. Možda bismo mogli povesti i Chel¬sea i Ryana«, doda, uključivši i Davidov izvorni plan.
»Što više, to bolje; tako kažete, zar ne?« reče on šu¬plje se nasmijavši.
»Točno«, odgovori ona. »Hej, moram ići. Moji rodi¬telji još i ne znaju da sam se vratila«, doda uz osmijeh.
»Da. Bolje da uđeš.«
Kimnula je i okrenula se pa krenula natrag prema trijemu. Gurnula je vrata i zakoračila unutra kad ju je opet zazvao.
»Laurel?«
Uhvatila je vrata prije no što su se zalupila. »Da?«
»Žao mi je. Za ono... kad sam došao k tebi. Ono što sam učinio. Uzeo sam si previše slobode.«
»U redu je«, reče ona, zatomivši osjećaje. »Naučila sam nešto o... znaš već. Što je dobro. Još smo prija¬telji«, nasmiješila se najbolje što je mogla. »Laku noć, Tamani.«
»I tebi«, uzvratio joj je osmijehom. Ne baš uvjerljivim.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

16Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:45 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
PETNAEST

I tako je od toga da Tamanija izbjegava zato što je ljutita na njega došla do toga da ga izbjegava zato što je svaki razgovor s njim bio nelagodan i zbunju¬jući. Ali imali su plan za školski ples i čekao ju je još jedan zadatak. Sljedećega je tjedna svratila do Chelsea, osjećajući se pomalo krivom što ju je u posljednje vri¬jeme bila prilično zanemarila. Duboko se ispričavala, svaljujući krivnju na učenje za SAT-testove.
»Znači, misliš da si ovaj put postigla bolji rezultat?« upita Chelsea veselo.
»Mislim«, reče Laurel, još napola u čudu koliko je sve bilo lakše nakon što je učila kako treba. »I učinit ću to. Prijavit ću se na nekoliko koledža.«
»Mislim da je to super, Laurel«, reče Chelsea, ali u glasu joj se čuo prizvuk nečega.
»Stvarno?« upita Laurel da je potakne na dalji raz¬govor.
Chelsea pogleda gore u nju, a osmijeh kao da joj je bio nalijepljen na lice. »Da. David ima potpuno pravo kad kaže da je dobro imati više opcija.«
»Opcije su dobra stvar, ali bilo bi lakše da jedno¬stavno znam što želim. Ti to znaš od svoje desete, ne?«
Chelsea je kimnula, a onda je - na Laurelino veliko iznenađenje - briznula u plač.
»Chelsea!« reče ona i pritrči krevetu pa zagrli svoju najbolju prijateljicu, koja je ridala lica zarivena u ruke. »Chelsea«, reče Laurel blažim glasom. »Što se događa?« I njoj su oči zasuzile dok ju je gledala kako plače.
Nakon nekoliko minuta Chelsea je duboko udahnu¬la i nasmijala se dok je zglobovima šaka pokušavala obrisati suze.
»Oprosti«, reče. »Glupo je.«
»Što je glupo?«
Chelsea je samo mahnula rukom. »Čovječe, imaš to¬liko svojih problema da ne moraš još slušati o mojima.«
Laurel joj je položila obje ruke na ramena, čekajući da Chelsea podigne glavu i pogleda je. »Sve i da je sutra smak svijeta, ništa mi ne bi bilo važnije nego slušati o tvojim problemima«, reče Laurel strogo. »Reci mi što je.«
Chelseaine se oči opet napuniše suzama. Ponovno je duboko udahnula i protrljala već ionako crvene kapke. »Ryan je prije nekoliko tjedana dobio rezultate SAT-testova.«
»O, ne, jesu li tako loši?«
Chelsea zavrti glavom. »Prilično su dobri, zapravo. Ne tako kao moji, ali čak ni Davidovi nisu tako dobri kao moji.«
Laurel se nasmijala i zakolutala očima. »Pa u čemu je onda problem?«
»Neki dan sam bila sama u njegovoj sobi - on je mo¬rao otići u prizemlje porazgovarati s mamom - a ispis njegovih rezultata ležao mu je na stolu. Možda sam bi¬la malo previše znatiželjna, ali bacila sam pogled na njegovu prijavu i...« Oklijevala je. »Nije se prijavio na Harvard.«
Harvard je bio Chelseain prvi izbor fakulteta - još je u osnovnoj školi sanjala o tome da jednoga dana ondje studira. Svi su to znali. Svi. »Možda jednostavno više nije bilo mjesta«, reče Laurel, pokušavajući je utješiti. »Automatski se šalju samo četiri prijave, zar ne?«
»On se prijavio samo na dva koledža«, reče ona tmur¬no. »Na UCLA-u i Berkeley. Nije ni poslao prijavu na Harvard. Mislim, uvijek sam znala da postoji moguć¬nost da nećemo ići na isti faks, ali rekao je da će barem poslati prijavu!«
Laurel je htjela ponuditi neke riječi ohrabrenja i utje¬he, ali nije znala što bi rekla. Sjećala se da joj je Chelsea rekla da su se ona i Ryan dogovorili da će oboje poslati prijave na Harvard i UCLA-u, a onda čekati da vide kamo će upasti. Ryan se očito predomislio. »Jesi li... ga pitala o tome?« upita napokon. »Možda jednostavno nije htio da njegovi roditelji znaju da se prijavio na Harvard. Znaš kakav je njegov otac.«
»Možda«, reče Chelsea uz slijeganje ramenima.
»Trebala bi ga pitati«, reče Laurel. »Daj, pa zajedno ste već dulje od godine. Trebali bi moći razgovarati o takvim stvarima.«
»Možda ne želim znati.« Chelsea joj je izbjegavala pogled.
»Chelsea!« reče Laurel uz osmijeh. »Pa ti si glavna propagatorica brutalne iskrenosti!« Zastane i zahihoće se. »Propagatorica. To je riječ kao iz SAT-testa.«
Chelsea podigne obrvu. »Ozbiljno. Ako će nam veza ionako uskoro završiti, možda radije ne bih znala koliko je rano on to znao. A ako to radi samo zato da umiri oca, možda ću se ugodno iznenaditi.«
»Možda«, reče Laurel. »Ali neće li te to izjedati dok ne saznaš?«
Chelsea iskrivi lice. »Očigledno.«
»Pa ga zato pitaj.«
Neko su vrijeme sjedile u tišini, a Laurel se u sebi čudila tomu kako je razmišljajući o tuđim problemima zaboravila na svoje. Pa makar i nakratko.
»Hej, Chelsea«, reče tiho, kad joj se u glavi počela oblikovati zamisao. »Jesi li slobodna večeras?«
»Sad?« upita Chelsea.
Laurel pogled kroz prozor. »Imamo sat vremena, ako požurimo«, reče, navukavši sandale.
»Ovaj... dobro.«
Sišle su niza stube, a Chelsea je doviknula mami da se vraća za sat vremena. Mama je doviknula da kuha špa-gete i zamolila je neka ne kasni na večeru. U Chelseai-noj kući malokoji razgovor nije uključivao dovikivanje. Ne vikanje, nego dovikivanje do kakva dođe kad su svi u žurbi i nemaju vremena zastati i prići dovoljno blizu osobi s kojom razgovaraju da mogu govoriti normalnim tonom. Doduše, u kući s trojicom dječaka mlađih od dvanaest godina, vikanje vjerojatno i jest normalan ton.
»Kamo idemo?« upita Chelsea vežući pojas.
»Do Yuki«, odgovori Laurel.
»Yuki?« A nakon kratke stanke: »Idemo li je uhoditi?«
»Ne!« reče Laurel, premda je znala da je to vrlo razu¬mno pitanje. »Mislila sam da bismo je mogle pokupiti i odvesti do Vere.«
»Na... frape?« upita Chelsea. Bezmliječni voćni frapei učinili su Verinu trgovinu zdravom hranom jednim od Laurelinih omiljenih mjesta.
»Da, naravno«, reče Laurel i uključi žmigavac kad su se približili Yukinoj ulici. »Klea želi da je držim na oku, Tamani želi da je držim na oku, pa sam mislila da bismo mogli svi zajedno na jesenski ples.«
»Znači, banut ćemo joj na prag, oteti je, našopati je smrznutim voćem i pozvati je van. Genijalan plan«, reče Chelsea sarkastično.
»Kupit ću ti jednu od onih čokoladnih pralina s ro¬gačem koje toliko voliš«, reče Laurel uz širok osmijeh kad su se zaustavile ispred Yukine kuće.
Chelsea je teatralno položila ruku na srce. »Moju lju¬bav prema čokoladi iskorištavaš protiv mene. Nemam izbora, mrvim se kao čokoladni keks. Ili što već«, reče kad ju je Laurel pogledala ispod obrva. »Metafore su mi trule. Ajmo.«
Yukina je kuća bila veličine Laureline garaže, odma¬knuta od ceste i gotovo skrivena dvama brijestovima, koji su rasli na početku prilaza. Prema Aaronovim ri¬ječima, Yuki je gotovo uvijek bila sama kod kuće, ali zasad nitko od susjeda nije ništa poduzeo u vezi s tim. Moguće je da jednostavno nisu zapazili.
Ako je tako, onda su još manje znatiželjni nego La¬urelini susjedi.
Pozvonile su, a zvuk zvona jasno se čuo kroz tanka ulazna vrata i prozore sa samo jednim staklom. Una¬toč Kleinoj tvrdnji da je Yuki ovdje da bi mogla biti na sigurnom, činilo se da mjere osiguranja nisu nikakav prioritet.
»Mislim da nije doma«, šapne Chelsea.
Laurel je kimnula glavom prema biciklu kojim je Yuki ponekad dolazila u školu. »Bicikl joj je ovdje. A mislim da nema auto.«
»To ne znači da nije otišla u šetnju«, usprotivi se Chel¬sea. »Ona je... poput tebe.«
Laurel duboko udahne i zadrži zrak. »Dobro«, reče. »Očito neće ići ovako.«
»Moramo li svejedno ići do Vere?« upita Chelsea kad su se krenule.
Na zvuk škljocanja brave Laurel se okrenula. Othrva-la se porivu da poravna kaki suknju i da zagladi kosu. Na tek malo odškrinutim vratima pojavilo se Yukino lice, a na trenutak je iskreno iznenađeno zurila u njih prije nego što je širom otvorila vrata.
»Zdravo«, reče Laurel, trudeći se ne zvučati odveć veselo. »Jesi li zauzeta?«
»Ne baš«, reče Yuki oprezno.
»Idemo do Vere pa smo mislile da bi možda htjela ići s nama«, reče Laurel, nadajući se da joj se u smiješku vidi poziv.
»Do trgovine zdravom hranom?« Nije izgledala ni¬šta manje sumnjičavo. Zapravo, još ih je sumnjičavije promatrala.
»Ondje rade stvarno odličan voćni frape. Samo smr¬znuto voće i voćni sok.« Laurel se zapita nije li pretjerala s detaljnim opisom frapea. »Izvrsni su! Moraš probati.«
»Ahm...« oklijevala je Yuki, a bilo je jasno da poku¬šava smisliti kako da odbije poziv.
»Ja vozim«, reče Laurel.
»U redu, dobro«, odgovori Yuki uz osmijeh koji nije bio baš potpuno usiljen.
Laurel je mogla zamisliti koliko je osamljeno živjeti potpuno sama. Vidjela ju je u razgovoru s drugim uče¬nicima u školi, ali Aaron je rekao da joj nitko nikad ne dolazi u posjet.
»Ja i častim«, reče Laurel i pokaže prema svom autu.
Cijelim putem do Verine trgovine Yuki jedva da je progovorila, iako su se Laurel i Chelsea trudile uvući je u razgovor, pričajući joj o satu psihologije na kojemu su zajedno sjedile - što se pokazalo dosadnijim nego sam taj sat. Laurel se tješila mišlju da će kod Vere barem imati izgovor za tišinu - puna usta.
Nakon što su naručile frape, sjele su van za stol sa suncobranom koji nije zaklanjao zalazeće sunce, na Laurelinu radost.
»Ovo je zaista dobro«, reče Yuki napokon uz nago¬vještaj osmijeha.
»I mislila sam da će ti se svidjeti«, reče Laurel, zahva-tivši žličicom malo ledenog deserta od manga i jagoda.
»I«, počne Chelsea, pokušavajući potaknuti razgovor, »kakve su škole u Japanu?«
Yuki je iznenada opet izgledala kao da se dosađuje. »Više-manje kao i ovdje, ali svi nose školske odore.«
»Čujem da poslije obične škole još idete u dodatnu školu gdje vas pripremaju za fakultete. Tvoj prijatelj, June... stvarno je pametan.«
»Jun«, ispravi je Yuki, izgovorivši / mnogo mekše, na što Chelsea pocrveni. »Ne poznajem ga baš. I nikad nisam išla u takve juku škole. Većina nas ne ide.«
»Reci nam nešto o sebi«, ubaci Laurel.
Yuki je slegnula ramenima i skrenula pogled. »Ne¬ma se što reći. Volim čitati, pijem previše zelenog čaja, izrađujem ikebane i slušam bendove iz sedamdesetih za koje nitko nije čuo.«
Laurel se nasmijala. I ona i Chelsea znale su da se itekako ima što reći o Yuki, a i ona je to jako dobro znala. Ali nije znala koliko Laurel zna i je li Chelsea uopće upoznata sa svime. Bilo je to kao da su natjecatelji u nekom natprirodnom kvizu.
»Što je ikebana?« upita Chelsea, pažljivo izgovarajući slog po slog.
»Umjetničko aranžiranje cvijeća. Vjerojatno bi ti bilo dosadno.«
Aranžiranje cvijeća? pomisli Laurel i sjedne usprav-nije. Zapita se bi li to mogao biti paravan za nekakvu vilinsku čaroliju - no jednako bi tako moglo biti samo znak da je, kao i druge vile, priroda privlači više nego ljude.
»Ne, zvuči zanimljivo«, reče Chelsea, ali bilo je očito da ne zna što bi dalje rekla.
Sve tri pretvarale su se da su zauzete hranom.
»O, hej«, počne Laurel. Bilo je sad ili nikad. »Tam... ovaj... rekao je da si ga pozvala na bal Sadie Hawkins. Ili jesenski ples. Ili kako god će to već nazvati.« Plakati po školi bili su zbrkani, blago rečeno. Imala je dojam da je netko iz školskog vijeća pogledao na internetu
tko je Sadie Hawkins tek nakon što su već otisnuli pola ukupne količine plakata.
Yuki je kimnula. »Jesam. Odakle poznaješ Tama?« upita, prodorno je gledajući.
»Sjedi pokraj mene na satu državnog ustroja«, odgo¬vori Laurel. »Pričala sam mu kako Chelsea i ja obično idemo zajedno na takve događaje, a činilo mi se da mu se zamisao svidjela. Možda bismo mogli ići svi zajed¬no?«
»Apsolutno«, reče Chelsea, s prizvukom sarkazma u glasu, za koji se Laurel nadala da je promaknuo Yuki. »Mislim da bi to bilo fenomenalno.«
Fenomenalno? »Super. Znači, dogovoreno!« reče Lau¬rel. »Ako se ti slažeš, naravno«, doda i okrene se Yuki.
»Može«, reče Yuki smiješeći se Chelsea. Zvučala je potpuno iskreno. Dovoljno da Laurel zapeče savjest. »Učinilo mi se da bi bilo zabavno da nas ima više. Hoću reći, zapravo i ne poznajem Tama pa... da.« Zašutjela je.
Naglašeno pogledavši prema njoj, Chelsea podigne žličicu, poliže je i reče: »Pa, ja mislim da je jako zgo¬dan.«
Obje su vile naglašeno skrenule pogled.

»Dobro, stvarno, što je ono bilo?« upita Laurel pošto su nakon prilično nelagodnih pola sata odvezle Yuki kući.
»Što«?
»Ono da je Tamani baš zgodan.«
Chelsea je slegnula ramenima. »Pa zgodan je.«
»On je posljednja stvar o kojoj želim razgovarati s Yuki.«
»Zašto?« upita Chelsea uz osmijeh.
»Zato što je vilenjak i ne želim da ona nešto posum¬nja.«
»A-haa«, reče Chelsea rastežući riječ. »Uostalom, što je s tobom i Tamom?«
»Molim te, ne zovi ga tako«, otrese se Laurel, svjesna da nema razloga za to. »Zove se Tamani i znam da ga u školi moraš zvati Tam, ali bi li ga, molim te, mogla zvati punim imenom barem kad smo nasamo?«
Chelsea je sjedila u tišini, gledajući je.
»Što?« upita Laurel napokon.
»Nisi mi odgovorila na pitanje«, reče Chelsea ozbilj¬no. »Što je s tobom i Tamanijem?« upita, naglasivši mu puno ime.
Laurel je čvršće primila upravljač. »Ništa«, reče. »Ja sam trebala biti ta koja će se sprijateljiti s Yuki. Nisam uspjela. Pa je morao on, a ja se osjećam krivom zbog toga. Mrzim kad ga iznevjerim. Prijatelj mi je.«
»Prijatelj«, reče Chelsea sasvim ozbiljna lica. »Zato David počne rigati vatru svaki put kad se nađe u istoj prostoriji s njim.«
»Nije istina.«
»Jako to dobro skriva kad si ti u blizini, jer ne želi ispasti ljubomoran. Ali vjeruj mi, postane vraški napet čim se nađe u Tamanijevoj blizini.«
»Stvarno?« upita Laurel, a počne je obuzimati osjećaj krivnje.
»Da. Zar misliš da je onaj ispad prošli tjedan bio slu¬čajnost? Pa napetost raste od prvoga dana škole. Mislila sam da vas dvoje razgovarate o takvim stvarima.«
»Kako to da uvijek ispada da sam ja kriva što je Ta¬mani zaljubljen u mene?« reče Laurel glasnije no što je namjeravala. »Ništa nisam učinila!«
»Ma daj, Laurel«, reče Chelsea tiše. »Jasno mi je da se sviđaš Tamaniju, ali nije stvar u tome. Sviđaš se većini dečki u našem razredu. Komad si. Vidjela sam kako te gledaju. Ali to Davidu na smeta. Mislim da mu čak i godi. Hoda s najljepšom curom u školi i svi to znaju.«
»Nisam najljepša cura u školi«, reče Laurel ukoče¬no, zaustavivši auto uz pločnik ispred Chelseaine kuće.
Znala je da je zgodna, ali u školi Del Norte bilo je mno¬go privlačnih djevojaka. A Chelsea je bila jedna od njih.
»Jesi najzgodnija cura u školi«, ponovi Chelsea, »a Kapetan Znanost tvoj je dečko. Nisi poznavala Davida prije srednje škole pa dopusti da ti objasnim. Kad si ga počela zapažati, promijenila si mu život. Nema toga što ne bi učinio za tebe. A inače nije ljubomorni tip.«
»Počinjem misliti da su svi dečki ljubomorni tipovi«, progunđa Laurel.
»Kažem ti, David se ne ljuti na Tamanija zato što je Tamani ljubomoran. David se ljuti na Tamanija zato što si ti ljubomorna.«
Laurel nasloni glavu na upravljač, osjećajući se po¬raženo.
»Je li zaista zaljubljen u tebe?« upita Chelsea nakon duga trenutka tišine.
»Da«, prizna Laurel i pogleda je, ali s glavom još na upravljaču.
Chelsea podigne obrve. »Ajoj. Sretno s tim.«



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

17Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:46 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
ŠESNAEST

Ne znam zašto mi to ove godine toliko smeta, reče Laurel, skrivajući se u hodniku iza Da-vidova mnogo krupnijeg tijela da si popravi vrpcu oko cvata.
»Možda zato što u subotu nisi mogla osloboditi lati¬ce«, ponudi David odgovor na njezino pitanje. »Otpri¬like kao kad te mišići bole ako ih ne odmoriš, ili tako nešto.«
»Možda«, složi se Laurel. »A ni ovaj vikend neće biti ništa bolje.«
»Bi li radije da ne idemo na ples?« upita on, skrivajući osmijeh. »Ne bi mi bilo krivo.« Nije baš bio sretan kad je čuo da i Tamani ide s njima. Doduše, kad je čuo da ga je pozvala Yuki, malo se odobrovoljio, ali ne previše.
»Znam da ne bi«, reče Laurel, »ali Chelsea bi. Treba joj to. Pogotovo nakon prošlog tjedna. Njoj i Ryanu do¬bro će doći ta večer.«
»Sigurna si da ne smijem odalamiti Ryana?« zareži David. Bilo je zanimljivo vidjeti kako se David zaštit-nički postavlja prema Chelsea. Laurel je znala da su njih dvoje dugogodišnji prijatelji, ali kad mu je rekla da se Ryan nije prijavio na Harvard, napola je očekivala da stane na Ryanovu stranu - na kraju krajeva, i on mu je bio prijatelj, a Chelsea zapravo još nije znala pravi razlog.
»Ne, ne smiješ odalamiti Ryana, Davide«, prekori ga ona. »Ni ikoga drugoga.«
»Da, mama«, reče David i zakoluta očima.
»Eh, da, Tamani želi da se nađemo prije plesa - ti, Chelsea i ja. Rekao joj je to na satu, bez ikakvih dodat¬nih objašnjenja. Nekakav strateški sastanak, pretpo¬stavljam. Kaže da je važno.« Laurel protrlja sljepooč¬nice. Situacija s Yuki gotovo da joj je teže padala nego spoznaja da se u blizini šunjaju trolovi. Trolovi vole blaga, osvetu i trganje udova ljudima. Koliko je Laurel znala, Yuki i Klea bile su joj saveznice, ali jednako bi tako moglo biti i da joj rade o glavi ili spremaju nešto još gore. Pretpostavljala je da je ta neizvjesnost uzrok sve češćih glavobolja u posljednje vrijeme.
»Jako je gadno danas?« upita David pomilovavši je po ramenima i naslonivši čelo na njezino.
Kimnula je, jedva zamjetno, tako da ne mora odma¬knuti čelo od njegova. Voljela je blizinu njegova lica. »Samo moram nakratko izići«, reče mu tiho. »Maknuti se iz ovih mračnih hodnika.«
»Hej, Laurel.«
Podigla je glavu i ugledala Yuki. Koja se smiješila.
Njoj.
Pogled joj je pobjegao na Tamanija, koji je stajao tik iza Yuki. »Hej«, odgovori ona, pomalo napeto.
»Čuj«, reče Yuki, »htjela bih ti zahvaliti što si neki dan svratila do mene.«
»Oh«, reče Laurel, ne znajući što bi rekla. »Nema na čemu. Mislim, sigurno je prilično neobično naći se u novoj sredini.«
»Da, može biti. A...« počne i brzo pogleda Tamania, koji joj je ohrabrujuće kimnuo. »Nisam se ponašala pre¬više prijateljski, a ti si bila stvarno draga prema meni.«
»Ma nema veze«, reče Laurel, sad se već osjećajući pomalo nelagodno. »Nije to bilo ništa posebno.«
»Možemo li Tam i ja jesti s vama? Znam da vi uvijek jedete vani.«
»Volim biti vani«, reče Laurel, uz lagani osjećaj kao da se opravdava. »Naravno da nam se možete pridružiti. Ako želite.« To nam je bio cilj, podsjećala je samu sebe.
Tamani i Yuki otišli su po svoje užine, a Laurel se okrenula prema svom ormariću. Glava ju je sve jače boljela. Bilo joj je drago da je veliki odmor. Izlazak na svjež zrak obično joj pomogne.
»Jesi li dobro?« upita David, zaključavajući ormarić nakon što je izvadio vrećicu s užinom.
»Yuki će vidjeti što jedem«, reče Laurel. »Zašto to Tamani nije spriječio?« Ali znala je zašto. Rizik je bio isplativ. Vjerojatno.
David nije odgovorio, samo ju je zagrlio dok su išli prema vratima.
Kad su izišli, Chelsea, Ryan i još nekoliko učenika već su sjedili vani i vadili užine iz vrećica. Tamani i Yuki stigli su tik iza njih. Jedva da je itko i podigao pogled kad su sjeli; novi su učenici često dolazili i odlazili. Yuki je sjela pokraj Laurel, a Tamani pokraj nje.
Baš smo neprimjetni, pomisli Laurel. Troje učenika na okupu, koji svi jedu samo voće i povrće. Savršeno. To nikomu neće upasti u oči. Laurel je oklijevala otvarajući svoju salatu. Dobro, ako ništa drugo, jutros je imala više vremena za pripremu pa joj je danas užina više sličila pravom obroku nego uobičajenih pola šalice špinata s nekoliko jagoda, ili neko voće i vrećica narezane mr¬kve. Izvukla je i limenku Spritea, naglašeno je otvorila i otpila dugačak gutljaj.
No činilo se da se Yuki uopće ne uzrujava oko takvih stvari. Laurel je blenula kad je vila otklopila malu pla¬stičnu posudu u kojoj je bila duguljasta gomilica nalik svitku omotanu tamnozelenim vrpcama.
»Što je to?« upita ona, nadajući se da zvuči prijateljski.
Yuki podigne pogled prema njoj. »Svitak od kupusa«,
reče jednostavno.
Laurel je znala da ne bi trebala ustrajati, ali nikad nije jela ništa što bi i najmanje podsjećalo na to u što je Yuki sad zagrizla i znatiželja je prevladala. »A što je to zeleno što je omotano oko njega?«
Yuki je iznenađeno pogleda. »Nori. Morska alga, u osnovi. Vjerojatno si je vidjela na sushiju.«
Laurel se posvetila svojoj užini, prije no što privuče previše pozornosti na hranu koju su jeli. Promatrajući Yuki kako jede svoj svitak s kupusom i pije zeleni čaj, iznenada se osjeti osamljenom. Kako bi bilo imati vi¬linsku prijateljicu koja također živi u ljudskom svijetu? Nekoga s kim bi mogla razmjenjivati tajne o raznim načinima prikrivanja i recepte za užinu? Sine joj da bi se ona i Yuki zaista mogle dobro slagati. Kad bi samo mogla biti sigurna da Yuki nije prijetnja njoj i Avalonu.
»Zar ti nećeš jesti?« upita Yuki.
Laurel podigne pogled, ali Yuki se nije obraćala njoj nego Tamaniju, koji se opušteno opružio na travi. Sle¬gnuo je ramenima. »Nisam gladan. Obično odem nešto pojesti, ali danas sam ti htio praviti društvo«, reče uz razoružavajući osmijeh i dotakne je po koljenu.
Laurel se okrenula, a toplina koju je bila osjetila pre¬ma Yuki raspršila se.
»Hoćeš li malo mog svitka?« upita Yuki.
Laurel se nije okrenula, ali prisluškivala je, pitajući se kako će se Tamani sad izvući.
»Ne, hvala. Stvarno nisam gladan. A i ne volim baš zelenjavu.«
Laurel se zamalo ugušila Spriteom. Tamani ju je gle¬dao, a u očima mu se vidio smijeh. Položila je ruku Davidu na bedro i naglašeno skrenula pogled sa svoga vilenjačkog čuvara.
Dok je prije plesa stajao ispred Laurel i njezinih pri¬jatelja, Tamani se osjećao nelagodno, kao učitelj. Bio ih je zamolio da malo ranije dođu do Laurel, dok je Ryan još na poslu, tako da mogu otvoreno razgovarati. »Prvo, htio sam vas upozoriti na činjenicu da smo pronašli trola...«
»Laurel je rekla da je bio mrtav«, prekine ga Chelsea, malo problijedivši.
Tamani još nije bio posve siguran što misli o Chelsea, ali činilo se da je u redu. »Da, kad sam završio s njim, bio je mrtav«, potvrdi on.
Zamalo se nasmiješio na Chelseaino zadovoljno kli¬manje glavom. Nikad nije razgovarao s njom o onome što joj se bilo dogodilo prošloga ljeta, ali pretpostavljao je da je prilično traumatično upoznati se s natprirod¬nim tako da te otmu trolovi.
»Ali jedan nam je pobjegao. A činjenica da smo ih uopće i pronašli jasan je pokazatelj da postaju nesmo-treni ili bahati. Kako god bilo, večeras moramo biti vrlo oprezni. Pogotovo s obzirom na to da su s nama Ryan i Yuki.«
»Jesi li već vidio Kleu?« upita Laurel.
Tamani napući usne i odmahne glavom. »Ne, ali Yuki je spomenula da ju je neki dan vidjela. Dakle, posto-ji mogućnost da se Yuki uspjela neopažena iskrasti iz kuće - što je malo vjerojatno - ili da je Klea neopažena ušla - što je još manje vjerojatno. Vjerojatnije je da Yuki jednostavno laže, ali ne znam zašto. Zapravo, ne znam što bih mislio o tome.«
»Oprosti što ističem očito«, reče David tonom koji se Tamaniju nimalo nije svidio, »ali ne bismo li mogli jed-nostavno nazvati Kleu? Laurel ima njezin broj. Kvragu, pa i ja imam njezin broj.«
»I reći još što?« upita Tamani, malo sijevajući pogle-dom. »Da bi baš mogla svratiti na čaj?«
»Mogli bismo nešto izmisliti. Pretvarati se da je Yuki treba.«
»A ubrzo bi otkrila da to nije istina i pitala zašto smo lagali. Što onda?« Zastao je na dovoljno dugo da svima bude jasno da David nema odgovora, a zatim je nasta¬vio: »Ma koliko da me brine Klea, trenutačno me više brine Yuki. Kad otkrijemo koliko je - i je li - opasna, Klea će mi opet biti prioritet.«
»Radim na tome«, reče Laurel malodušno. »Odrezala sam komadić cvata i stavila ga u otopinu vode i šećera pa pod svjetlosnu kuglu. Kad sam dodala sredstvo za fosforescenciju, trajalo je nekoliko sati, pa mislim da djeluje.«
»A to si i htjela postići?« upita Tamani. Većina Lau-relina miješanja zbunjivala ga je, ali volio je kad je bila uspješna u vilinskim stvarima.
»Da, ali ne znam hoće li nam to biti od prevelike pomoći. Iskušala sam ga na svojoj koži i reagira, a ko¬ža mi neko vrijeme sjaji, ali moglo bi biti drukčije na kosi ili na biljnom soku ili na nečem trećem. Treba mi nekakav uzorak Yukina tkiva da ga mogu usporediti sa svojim uzorkom i uspoređivati jabuke i jabuke, a ne jabuke i kruške.«
»Dat ću sve od sebe da ti ga nabavim«, reče Tamani, pokušavajući smisliti kako bi to mogao učiniti.
»Kladim se da hoćeš«, promrmlja si David u bradu.
Tamani ga je samo ošinuo pogledom.
»Dečki...«, počne Laurel prijetećim tonom.
»Oprosti«, reče David.
Laurel naglašeno pogleda Tamanija, ali nije ništa re¬kao. Nije smatrao da je učinio išta krivo.
»Također sam htio da porazgovaramo o mjerama si¬gurnosti«, nastavio je, okrenuvši se od Laurel. »Želim da budemo na okupu kad god je to moguće. Trolovi su već prije ulazili u trag Laurel po mirisu njezina cvata, a bit ćemo vani nakon zalaska sunca pa moramo biti na oprezu i držati se na okupu. Nadam se da nam večer neće biti uzbudljiva.«
»Baš ti hvala«, reče Chelsea i zakoluta očima.
»Mislim u pozitivnom smislu«, reče Tamani, nasmiješivši se. Počela mu se sviđati ta ljudska djevojka. Izvukao je mobitel i provjerio koliko je sati. »Moram pokupiti Yuki za petnaestak minuta.«
»A moja mama će uskoro doći doma da mi pomogne pripremiti grickalice primjerene za vile«, doda Laurel.
»Onda smo spremni«, reče David, protegne ruke iza leđa pa jednu ostavi Laurel oko ramena.
»Hoćemo li se sad igrati pitanja i odgovora?« upita Chelsea.
Sve su se oči okrenule prema njoj.
»Ne vi«, reče ona i pokaže na Tamanija. »On i ja.«
Tamani ju je dugo samo gledao. »Bojim se da ne znam tu igru.«
»O, nije teška«, reče Chelsea. »Ionako je već dugo igraš s Laurel, ali ona ti nikad ne postavlja ona dobra pitanja. Premda mi jest rekla da je većina Shakespea-rovih djela nastala po vilinskim legendama. Već jako dugo čekam priliku da te pitam o stvarno zanimljivim stvarima.«
»Ovaj, dobro«, reče Tamani, ne baš siguran na što je mislila.
»Je li u pitanju samo Shakespeare ili ima još priča koje postoje u objema kulturama?«
»Oh«, reče Tamani i nasmije se. Zavalio se u naslo¬njač blizu Chelsea. »Ima ih cijelo mnoštvo. U Avalonu obožavamo priče. Smisao života ljetnih vila upravo je pričanje priča kroz ples, glazbu ili umjetnost. Ali ljudi su beskrajno domišljati i stalno smišljaju nove načine da priču učine zanimljivijom tako što će je pogrešno prepričati. Svejedno, mnoge vaše priče imaju vilinske korijene.«
Chelsea se nije dala smesti. »Pepeljuga.«
»Ne«, reče Tamani. »Hoću reći, vile većinom ne nose cipele. A nema baš previše smisla da bi se nekoga moglo pronaći po veličini cipela.«
»A što je s njezinom kumom vilom?« upita Chelsea.
»Nepotreban dodatak. Mi možemo učiniti da tikve narastu tako velike i bez čarolije. A čak ni zimska vila ne bi mogla miševe pretvoriti u konje.
»Ljepotica i zvijer.«
»Priča o vili koja se zaljubila u trola. Njome straše većinu izdanaka. Doduše, u našoj se inačici ne pokaže da je trol zapravo kraljević.«
»Matovilka.«
»Napitak za rast koji je izmaknuo kontroli.«
Chelsea je zacičala. »Palčica.«
»To je samo pogrešno tumačenje vilinske fiziologi¬je. Zaista se rađamo iz cvjetova, ali nikad nismo tako maleni. Doduše, nestašne Bljeskalice često ohrabruju te zablude o sićušnim vilama.«
»Reci mi jednu koja će me iznenaditi.«
Tamani se zamisli na trenutak. »Znaš li Frulaša iz Hamelna?.«
Chelsea je na trenutak izgledala zbunjeno. »Misliš iz Hamelina?«
»Vjerojatno. Ali to nije priča, to je istiniti događaj«, reče Tamani vrlo ozbiljno. I jedva da je imalo iskrivlje¬na. Frulaš je bio vrlo moćan proljetni vilenjak. Većina nas može navesti jednu ili dvije životinje da se ponašaju kako želimo, ali Frulašu je to uspjelo s cijelim gradom. Na kraju je bio pogubljen zbog toga.«
»Što je učinio s djecom?« upita Chelsea.
»Duga je to priča. Na kraju ih je sve naveo do ruba litice. Svi su poginuli.«
Chelsea i Laurel obje su bez riječi užasnuto zurile u Tamanija.
»Nije baš jedna od naših lijepih priča«, reče on s ne¬lagodom.
»A što se s legendama iz Camelota?« upita Chelsea, koja se prva sabrala. U pogledu su joj se vidjele iskrice koje su Tamaniju odale da je to ono što ga sve vrijeme zapravo želi pitati.
»Sto s njima?«
»Laurel mi je prepričala dijelove koje si joj ispričao. Ali što je s ostatkom? S Lancelotom? Guinevere? Okru¬glim stolom?«
Oklijevao je - nije bio siguran da želi pričati tu priču, pogotovo pred Davidom. Ali nije mogao odbiti, a da to ne bude sumnjivo. »Laurel ti je rekla za Neseelie?«
»Da«, reče Chelsea, naćulivši uši.
»Znači da znaš da su se Seelie udružili s kraljem Ar¬thurom?«
»Kraljica Titania je to dogovorila.«
»Da. A po ljudskim običajima, taj je savez potvrđen brakom.«
»Misliš... između ljudi i vila?« upita Chelsea.
»Da, baš tako«, zahihoće se Tamani. »Guinevere je bila proljetna vila, poput mene.«
Chelsea raširi oči. »Ali mislila sam da je smisao save¬zničkih brakova da se dobije nasljednik koji bi mogao vladati obama kraljevstvima...«
»Nije poznato jesu li Seelie znali da Guinevere ne može imati djecu s Arthurom. U ona smo vremena bili mnogo manje sofisticirani - ali moguće je da jesu znali, ali su jednostavno... odlučili ne reći Arthuru.«
Chelsea zine u čudu.
»Na Arthurovu je dvoru bilo mnogo vila, uključujući Nimue i njezina sina Lancelota. Lancelot je bio Arthurov prijatelj, ali također i Guineverin Fear-gleidhidh.«
»Njezin što?«
Tamani osjeti neobičan ponos na činjenicu da Laurel to ipak nije podijelila s prijateljicom. »To znači zaštitnik. Čuvar.« Značilo je mnogo više od toga, ali Tamani se ionako već osjećao pomalo ogoljen.
»Znači, Guinevere se udala za Arthura, a kad se umi¬ješao njezin vilinski čuvar i oteo mu je, to je bio kraj Camelota?« Svi su pogledali Davida kad je progovorio.
»Izvrći to kako želiš«, reče Tamani mirno, »ali Lance¬lot je bio najmanja Arthurova briga. Kad je postalo očito da Arthur i Guinevere ne mogu imati djece - nasljed¬nika krune - mnogi su za to počeli optuživati vještice. Guinevere se okrenula Lancelotu i zbog zaštite, ne samo zbog ljubavi. Ali stvari u Camelotu već su izmaknule kontroli i recimo samo da su Guinevere zamalo spalili na lomači prije nego što ju je Lancelot spasio i odveo je natrag u Avalon.«
»A što bi bilo da Lancelot uopće nije bio ondje?« upi¬ta David. »Što ako su Guinevere i Arthur zaista imali priliku biti sretni? I dalje mi zvuči kao da je Lancelot zakuhao sve.«
Tamani je vidio kako se Laurel i Chelsea pogledavaju. Bilo je očito da nitko više ne govori o Lancelotu i Gui¬nevere. Ne želeći uzrujati Laurel, Tamani se pretvarao da mu je zavibrirao mobitel pa je ustao.
»Možda«, reče. »Ali Arthur je bio velik kralj, pogoto¬vo po ljudskim mjerilima, a ako mene pitaš, mislim da bi on radije izgubio od boljega od sebe nego pobijedio slabijega.« Zagledao se u Davida pa se nasmiješio. »Br¬zo se vraćam«, reče, vrteći ključeve od auta oko prsta. Izišao je i zatvorio vrata za sobom, i ne okrenuvši se.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

18Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:46 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
SEDAMNAEST

Laurel se nakratko maknula s plesnog podija, gdje je bilo prevruće i odveć sparno, i otišla u WC, gdje je bilo malo svježije, ali zagušljivo od mirisa parfema. Provjerila je ima li koga unutra, ali bila je sama. Nakratko sama, pomno se izvila i popravila si košulju preko cvata - koji ju je već bolio, jer je predugo bio povezan - a zatim je uzdahnula i naslonila čelo na hladno zrcalo.
Zaista je voljela plesne zabave. Barem prvih sat vre¬mena. Ali nakon toga dvorana joj je postala odveć mračna, a nije bilo sunca koje bi doprlo kroz prozore i malo je okrijepilo. Povrh toga, glazba kao da je večeras bila posebno glasna i glavobolja je bila još jača, nego prethodnih dana.
Pravo mi budi kad ostajem vani tako dugo nakon za¬laska sunca.
Svejedno, ostalo je još samo pola sata. Laurel se na¬gnula nad umivaonik i umila se hladnom vodom. Osu¬šila je lice papirnatim ručnikom i zagledala se u svoju blijedu put u zrcalu. Zaključila je da joj je ipak malo bolje, pa čak i ako se samo zavaravala da jest. Bilo joj je drago što su na ples mogli doći u trapericama i maji¬cama, ne bi imala snage za svečanu odjeću.
Večer su započeli u Laurelinoj kuhinji, gdje je mama bila postavila malu zakusku. Bilo je zanimljivo krajič¬kom oka promatrati Yuki. Pažljivo je prinosila svaki komadić hrane nosu, pokušavajući pogoditi sastojke prije nego što oprezno zagrize. Zapravo, bila je prilično
simpatična. Vrlo sramežljiva, ali Laurel je slutila da se ispod površine krije mnogo više toga nego što se vidi. Bilo joj je zabavno u njezinu društvu, sve dok se nije sjetila da su zajedno samo zato što je Yuki na spoju s Tamanijem.
Nakon kratke zakuske svi su se potrpali u Tamanijev kabriolet - što je bila njegova zamisao; htio je da svi bu¬du na okupu. Srećom, auto je imao spojena sjedala. Nije bilo dovoljno pojaseva, ali ako je osoba koja je sjedila na sredini prednjeg sjedala - Yuki, stisnuta između Laurel i Tamanija - preko krila prebacila jaknu, stvarno se nije moglo reći je li vezana ili nije. A ionako ne postoji policajac koji bi Tamaniju mogao napisati kaznu.
Laurel je puštala da joj voda teče preko prstiju kad je začula da počinje jedna od njoj najdražih pjesama. Osjetivši dašak nove snage, vratila se na plesni podij i pronašla Davida. Nestašno zarežavši, skočila mu je na leđa. Zgrabio joj je ruke i savio se naprijed, odigavši je od poda sve dok nije počela cičati. Zatim ju je okrenuo oko sebe i privukao je na prsa pa joj dotaknuo nos svo¬jim. »Jesi za ples?« šapnuo je.
Nasmiješila se i kimnula. Čvrsto ju je držao, grleći je oko leđa, pazeći da jednu ruku drži ispod, a drugu iznad cvata.
Kad je pjesma završila, David se široko nasmiješio i okrenuo je oko sebe. Smijala se, uživajući u tome kako se svjetla vrte gore iznad njih. Bila je u trećem okretu kad je krajičkom oka ugledala Tamanija. Bio je samo metar od nje, plesao je s Yuki.
Većinu večeri plesali su oprezno - tipično za prvi izlazak - tijela odmaknutih desetak centimetara. Sad se Yuki primaknula bliže i naslonila čelo Tamaniju na obraz. Tamanijeve su je ruke lagano obujmile oko leđa, a čelo mu je bilo namršteno, ali nije se odmicao. Nije
je odgurnuo. Dok ih je gledala, uzdahnuo je i naslovio glavu na Yukinu.
Vilinski se par polagano okretao i iznenada su se Tamanijeve oči srele s njezinima. Očekivala je da će u njegovu pogledu vidjeti osjećaj krivnje, da će se odma¬knuti od Yuki i izvući se iz njezina zagrljaja. Ali nije. Pogled mu je bio miran, bez osjećaja. A zatim je vrlo namjerno sklopio oči i opet naslonio obraz na Yukino čelo. Nešto se u Laurel sledilo.
Ali David ju je već opet okretao prema sebi. Kad je podigla pogled, toplo joj se smiješio. Nije vidio onaj grozni, strašni trenutak. Natjerala se na osmijeh, baš kad je polagana pjesma završila i kad je počela brza.
Prstiju isprepletenih s Davidovim, krenula je prema rubu plesnoga podija, odupirući se želji da se okrene i pogleda preko ramena. Ali čim je to mogla učiniti, a da David ne posumnja, okrenula se i pogledom pretraži¬la krcatu prostoriju tražeći Tamanija. Napokon ga je ugledala na drugom kraju dvorane - smijao se nečemu što je Yuki rekla.
»Hej, Davide«, reče Laurel, jedva se nasmiješivši koli¬ko joj je grlo bilo stisnuto. »Ples će trajati još petnaestak minuta - bismo li možda mogli otići malo ranije?«
David je zabrinuto pogleda. »Jesi li dobro?«
»Jesam«, reče ona, i dalje se smiješeći. »Samo me boli glava. Zapravo, cijelu me večer boli.« Kratko se nasmi¬jala. »Časna riječ, alergična sam na školu. A ova glasna glazba baš i ne pomaže.«
»Naravno«, reče David. Privuče je k sebi i šapne joj na uho: »Nakon ovoga posljednjeg plesa ionako ne može biti bolje. Idem po Tama«, reče i nasmije se. »Pretpo¬stavljam da su i njih dvoje spremni za polazak, htjeli to priznati ili ne.« Okrenuo se da pođe, ali Laurel ga primi za ruku i povuče natrag.
»Zar ne bismo mogli pješice?« upita. »Do moje je kuće samo pola sata. Prije smo stalno išli pješice.«
Davidovo se lice uozbiljilo. »Jesi li sigurna? Mislio sam da se svi moramo držati na okupu.«
»Da, ali...« Pogled joj pobjegne prema Tamaniju. Još ih nije vidio, ali bilo je samo pitanje vremena kad će ih ugledati. »Već mjesecima nije bilo stvarne opasnosti. U gradu je sad već valjda milijun stražara.«
»I najmanje jedan trol«, napomene David.
»Osim toga«, nastavi ona, ne obazirući se na njegove riječi, »nikad nikamo ne idem bez svoje vilinske opre¬me«, reče, šunjajući se prema garderobi, odakle je br¬zo dohvatila svoju torbu. »Bit ćemo dobro. Molim te? Cijelu večer nismo bili sami. Želim malo mira i tišine, to je sve.«
»Hladno je.«
Laurel se nasmiješi. »Ja ću te grijati.«
»Nećeš, ti si doslovno hladnokrvna«, reče smijući se. Ali dohvatio je svoju jaknu s vješalice i položio joj ruku na leđa, vodeći je kroz dvostruka vrata van iz dvorane.
Laknulo joj je kad su izišli u tiho predvorje, gdje se motalo tek nekoliko ljudi.
»Hvala«, reče Laurel i pokaže prema stražnjim vra¬tima. »Pođimo ovuda.«
Uspjeli su napraviti samo nekoliko koraka prije nego što su se vrata dvorane s treskom otvorila, udarivši u zid iza. Laurel i David okrenuli su se i ugledali Tamanija, koji je istrčao iz dvorane, mahnito ih tražeći pogledom sve dok mu se oči nisu zaustavile na njoj.
»Evo te«, reče čim je bio dovoljno blizu da ga može čuti. »Kamo ideš?«
»Idem kući«, reče ona, ne gledajući ga u oči. »Mi ide¬mo kući. Nije daleko. Vi možete ostati do kraja plesa.«
»Vraga ideš«, reče Tamani napeto.
»Hej!« reče David. »Pusti je na miru!«
Tamani je uzdahnuo i spustio glas. »Laurel, molim te, pričekaj. Moj je posao štititi te, a ne mogu ga obavljati ako mi počneš bježati sama usred noći.«
»Nije sama«, usprotivi se David.
»Kao da jest. Ti je ne možeš zaštititi.«
»Ja...«
»Ne pokušavaj se pretvarati da večeras nosiš pištolj«, prekinuo ga je Tamani. »Provjerio sam.«
David zatvori usta. Koliko često još nosi pištolj? Si¬gurno bi primijetila - ne može to biti baš tako često. Ili može?
Tamani je stisnuo šake pa ih opustio, a zatim je po¬digao glavu, neobično smireno. »Ne pokušavam ti se miješati u život, Davide. Ali moramo se držati plana, ma koliko da smo uvjereni da opasnosti nema. Molim te da pričekaš dok ne okupim ostale pa da vas sve odvezem kući. Onda ću se maknuti, a vi možete... što god želite. Ali dopusti da vas prvo odvezem kući i da se uvjerim da ste na sigurnom. Molim te?«
Laurel pogleda gore u Davida, ali znala je da će on biti na Tamanijevoj strani. Ni on je nije htio pustiti da ide pješice.
»Dobro«, reče Laurel tiho.
»Hvala ti.« Tamani se okrenuo i žurnim se korakom vratio u dvoranu. Čim su se vrata zatvorila za njim, Laurel osjeti Davidovu ruku na ramenu.
»Žao mi je što nismo dovoljno daleko odmaknuli«, reče, a zatim doda s oklijevanjem: »Ali ovako se osje¬ćam bolje.«
»Ništa se neće dogoditi!« reče Laurel, gotovo očaj¬nički. »Već se mjesecima ništa nije dogodilo pa neće ni večeras!«
»Znam«, reče David držeći je za obje ruke. »Ali bolje je biti na oprezu. Kad dođemo do tebe, otpremit ćemo ih kućama pa nas dvoje možemo pogledati neki film i zaboraviti na sve drugo, dobro? Još deset minuta i bit ćemo sami, u redu?«
Kimnula je, jer nije bila sigurna da joj glas ne bi drhtao. Točno je to htjela. Točno je to trebala. Večer s Davidom.
Uskoro je Tamani doveo i ostale iz dvorane.
Laurel se prisilila na osmijeh i pogledala ih. »Žao mi je što vam kvarim zabavu«, reče, hineći dobro raspo¬loženje. »Ali užasno me boli glava, a od glasne mi je glazbe još gore.«
»Nema problema«, reče Chelsea, primivši je pod ru¬ku. »Ionako je sve već pri kraju.«
Nakon trenutka komunikacije s Chelsea bez ijedne riječi, Laurel se uvuče na stražnje sjedalo i sjedne izme¬đu Davida i Ryana, dok je Chelsea sjela naprijed s Yuki i Tamanijem. Uputivši joj dug upitan pogled, Tamani se okrenuo naprijed i uključio motor.
Laurel je promatrala kako pokraj njih promiču za¬mračene kuće, razmišljajući o tome kako je apsurdno da Tamani smatra da joj treba zaštita od toga. Nema veze što joj je ono nekoć davno Jamison bio rekao o zamkama za muhe. Barnes je bio mrtav. Barnes je bio pametan; on je bio od onih koji strpljivo čekaju da muha naiđe. On bi planirao i čekao da se Laurel uljuljka u osjećaj sigurnosti. Ali činilo se da ono što je ostalo od njegove horde ne radi ništa drugo osim što se skriva ili umire.
Na pola puta niz prazan dio ulice krajičkom oka ugle¬dala je veliku sjenu koja se stvorila ispred Tamanijeva auta. Nije imala vremena ni vrisnuti prije nego što se začula škripa kočnica - ali ionako je već bilo prekasno. Auto je udario nešto, uz grozan zvuk, a Laurel je po¬letjela naprijed; sigurnosni joj se pojas urezao u rame prije nego što ju je povukao natrag tako da je udarila u sjedalo.
Pokraj nje David je opsovao vukući svoj pojas. La¬urel je vidjela da su se napuhali zračni jastuci ispred Tamanija i Chelsea.
Zračni jastuci.
Sigurnosni pojasevi.
Yuki.
Vrata su se otvarala i svi su se izvlačili van, oslobađali se pojaseva, ali Laurel nije skidala pogled s Yuki, koja je klonula glavom na upravljačku ploču. Zastenjala je i počela se pridizati se, a niz čelo su joj klizile kapi biljnog soka. Nitko drugi nije obraćao pozornost na nju, svi su istrčali vidjeti što je Tamani udario. Laurel je morala učiniti nešto, jer znala je da Ryan to ne smije vidjeti.
»Chelsea, daj mi svoju košulju«, rekla ja prepuzavši preko sjedala.
»Ali...«
»Odmah!« viknula je, poželjevši da joj može objasniti da ne može uporabiti vlastitu zbog cvata.
Chelsea je oklijevala, a zatim svuče košulju preko glave, otkrivajući crni grudnjak. Laurel joj je uputila pogled pun isprike pa se nagnula naprijed i pritisnula košulju Yuki na čelo.
»Što?« promrmlja Yuki, trepćući.
»Budi mirna«, reče Laurel tiho. »Udarili smo u ne¬što - porezala si se po čelu - moraš biti mirna ili će svi otkriti«, reče, naglasivši posljednji dio rečenice.
Yukine su se oči raširile. Kimnula je i lecnula se od bola. »Joj«, reče kroz stisnute zube kad joj je bol presje¬kao dezorijentiranost.
Začuvši povike izvana, Laurel je podigla glavu. Svje¬tla kabrioleta osvjetljavala su trojicu u tamnoplavim kombinezonima, a njihova su ih izobličena, iskežena lica učinila prepoznatljivima u trenutku.
Trolovi.
Iznenada je netko poletio kroz zrak i udario u po¬klopac motora. Glava mu je snažno udarila o prednje staklo, dodavši zvjezdastu napuklinu već postojećoj mreži koju je napravila Yukina glava. »Ryane!« vrisnula je Chelsea, ali Ryanova se glava zakotrljala u stranu, a oči su samo zatreperile prije nego što su se zatvorile.
»Dajte nam tu curu«, zarežao je jedan od trolova, »i nitko drugi neće nastradati.«
Tamani je skočio naprijed, udarivši nogom trola u glavu. Trol je malo zateturao unatrag, kad je Tamani odskočio da izbjegne trolov nespretan uzvratni udarac.
»Chelsea!« reče Laurel oštro. »Drži košulju čvrsto Yuki na čelu.«
»Ne mogu«, reče ona, pokušavajući se progurati po¬kraj nje. »Moram... Ryan... moram do njega...«
Laurel je zgrabi za ruku. »Chelsea, ako odeš van, sa¬mo ćeš im opet privući pozornost na njega. Moraš ostati ovdje i pomoći meni. To je najbolji način da pomogneš njemu.«
Chelseain je pogled bio uspaničen, oči raširene, ali kimnula je. »Dobro.«
»Dođi sad ovamo i drži joj košulju na čelu.«
Chelseaine su tople ruke skliznule preko Laurelinih.
»Yuki!« Laurel joj je obujmila lice rukama, pokuša¬vajući je navesti da se usredotoči, ali pogled joj je i dalje bio mutan. »Uzmi mobitel i nazovi Kleu!« Nije imalo smisla skrivati ovo od nje pa onda bolje da im usput i priskoči upomoć.
Laurel je skočila na stražnje sjedalo i dohvatila svoju torbu pa iz nje izvukla kuglu od šećernog stakla veličine veće pikule. Zaštitivši je dlanom iskočila je kroz vrata na strani suvozača i potrčala prema prednjem dijelu. Baš kad je došla do prednjih svjetala, netko ju je zgrabio oko struka i oborio je na tlo. Dok je padala, bacila je kuglu Tamaniju pod noge. Čula je kako se razmrskala.
S tla se počeo dizati gust dim, obavivši ih izmaglicom koja je prelamala zrake prednjih svjetala. Čim je vidjela da se dim pojavio, okrenula se i snažno laktom udarila svog napadača.
David je bolno zastenjao i zgrabio je za ruku, zašti-tivši se od sljedećeg udarca. »Ja sam!« protisne. »Nisam mogao pustiti da te vide.«
»Oprosti!« šapnula je Laurel, opet se usredotočivši na dim. Bio je tako gust da nije mogla vidjeti nikakve pokrete. Pozorno je promatrala, nadajući se da će serum djelovati.
Nešto je isteturalo iz dima. Trol? Stisnula je šake, na¬dajući se, ali obris se uspravio. Bio je to Tamani. Oslo¬nio se na poklopac motora i snažno nogama udario dvojicu trolova koji su ga slijedili. Pali su na leda, što mu je dalo dovoljno vremena da izvuče noževe, a kad je široko zamahnuo jednom rukom, za njom je ostao trag kapljica krvi. Trol ispred njega nestao je natrag u dim, a Tamani se okrenuo prema ostalima.
»Ne bi se više trebali moći boriti!« reče Laurel, osje¬tivši kako je panika grabi za prsa. Kugla je sadržala serum koji djeluje na zjenice životinja i privremeno ih oslijepi - ali nema nikakav učinak na vile. »Trebali bi bi¬ti bespomoćni! Davide, moram nešto učiniti!« Pokušala je ustati, ali Davidove su je ruke držale kao u škripu.
»Što, da te ubiju?« šapnuo je. »Vjeruj mi, najbolje ćeš mu pomoći ako ostaneš ovdje.«
Imao je pravo, ali kad se opet zgurila u sigurnost Davidova zagrljaja, odakle je gledala kako se Tamani bori za vlastiti život - i za živote svih njih, osjećala se kao izdajica. Okretao se, izmicao, udarao; čula je kako njegovi noževi sijeku zrak, čula je stenjanje trolova kad bi im oštrice zarežale meso. Bio je brz, ali Laurel je znala da i mora biti - jedan ili dva udarca trolove ruke i sve bi bilo gotovo. Cijela je tučnjava trajala možda pola minute, ali ona je imala osjećaj da su prošli sati prije nego što je jedan od trolova ispustio visok cvilež i stropoštao se na tlo. Druga dvojica pobjegli su prema šumi.
Laurel je provirila iza gume, čekajući sljedeći val tro¬lova, ali sve je bilo tiho.
Pogledala je preko ruba vrata u auto, gdje je sjedila Chelsea držeći svoju košulju pritisnutu Yuki o čelo, i dalje ne skidajući pogled s Ryana, koji je nepomično ležao na poklopcu motora. Tamani se presavio u stru¬ku, s rukama na koljenima, pokušavajući doći do daha.
»Tam!« usklikne ona očajnički i ustane, a glas joj je čujno pukao.
Njegov se pogled samo na trenutak zaustavio na njoj. »Davide«, zazvao je podvukavši ruke pod mrtvoga tro-la, »pomozi mi! Brzo!«
David je pritrčao pomoći mu da podigne teškoga trola, a zatim su ga odvukli s ceste i gurnuli iza ograde.
»Poslije ću se pozabaviti time«, reče Tamani i potrči prema autu. »A sad još ovo...«
Laurel je tek sad mogla jasno vidjeti što im je bilo skočilo pred auto. Definitivno je to bilo tijelo. Beživotne oči, krumpirast nos i tanka rijetka kosa... Zadrhtala je već i od sama pogleda na to. Na sebi je imalo dronjke, izgledalo je više životinjski nego ljudski - poput Bess, trolice koju je Barnes držao na lancu kao psa.
»Jedan od nižih«, reče Tamani. »Žrtva. Znali su da će umrijeti, ali svejedno su ga baciti pred auto. Pomozi mi, Davide.« On je primio mrtvoga trola ispod pazuha, a David za noge, okrenuvši glavu na stranu - možda zato da ga ne mora gledati, možda zbog smrada.
Dotrčali su do auta baš kad je Ryan zastenjao i po¬kušao se preokrenuti. »Budi se«, reče Laurel držeći se Davidu za nadlakticu. »Moramo ga unijeti u auto prije nego što shvati što se dogodilo.«
David ga je primio oko prsa i povukao ga preko po¬klopca motora pa ga prilično nespretno prevalio na stražnje sjedalo.
»Što se dogodilo?« upita Ryan, držeći se za potiljak.
Laurel je gotovo čula kad su svi zadržali dah. »Imali smo nesreću«, reče oklijevajući. »Udario si glavom.«
Ryan jaukne i reče: »Sutra ću imati gadnu modricu, ha?« Sklopio je oči i promrmljao još nešto, ali činilo se da opet gubi svijest.
To ih je sve prenulo. Tamani je brzo pogledom pre¬gledao Chelsea i Yuki. »Jesi li dobro?« upita Yuki napeto.
»Dobro je«, reče Chelsea. »Nazvala je Kleu. Ali pri¬lično je ošamućena.«
Tamani je uzdahnuo. »Davide«, reče okrenuvši se.
David je stajao i kao opčinjen zurio u Chelseainu razodjevenost. Izgledao je užasnuto.
»Davide!« ponovi Tamani glasnije i dotakne ga po ramenu. David se lecnuo i podigao pogled, a obrazi su mu se zažarili.
»Morate se maknuti odavde prije nego što netko dođe pogledati što se dogodilo«, reče, šapćući da ga Yuki ne čuje.
»A kamo ti ideš?« upita Laurel.
»Moram za njima. A ti moraš kući.«
»Ali auto...«
»Još radi«, reče on i pritisne joj ključ u ruku. »Molim te, idi. Odvezi ih sve k sebi. Ondje ćete biti sigurni.« Počeo se okretati, ali Laurel ga zgrabi za nadlakticu.
»Tam, ja...«
U glavi joj sijevne munja. Klonula je na koljena i pritisnula ruke na sljepoočnice dok joj je bol oštra po¬put noža rezala svijest. Poželjela je vrisnuti, pokušala je vrisnuti. Je li vrisnula? Nije bila sigurna. Čula je samo glasnu buku bez ikakva smisla.
Završilo je jednako iznenada kao što je i bilo počelo.
Srušila se na asfalt, shrvana šokantno naglim pre¬stankom bola. Udovi su joj se tresli, a trebalo joj je ne¬koliko trenutaka da shvati da je sva mokra jer joj se cijelo tijelo oznojilo - što joj se nikad prije nije bilo dogodilo. Netko ju je zvao po imenu. David? Tamani? Nije bila sigurna. Pokušala je otvoriti usta i odgovoriti, ali nije mogla pomaknuti usne. U rub vidnog polja po¬čelo joj se uvlačiti dobrodošlo crnilo. Nije mu se opirala. Osjetila je kako je nečije ruke podižu, a onda su joj kapci zatreperili i utonula je u zagrljaj tame.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

19Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:47 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
OSAMNAEST

Tamani je užasnuto promatrao kako Laurel pada. Pogledom je tražio neku vidljivu ozljedu na njezinu tijelu, ali nije vidio ništa. »Davide«, reče, otrčavši do prtljažnika i posegnuvši za ključem, »podigni je i položi je na stražnje sjedalo.«
»Ne bismo je trebali micati«, reče David, čučnuvši pokraj nje.
»Što ćeš učiniti?« upita Tamani živčano. »Pozvati hitnu? Sad je najvažnije da je maknemo odavde. Stavi je u auto.«
David ju je oprezno podigao i smjestio je pokraj Rya-na, koji je još bio u nesvijesti. »Što sad?« upita gledajući Tamanija.
Tamani je zurio u svoj pojas s opremom, koji ga je čekao u prtljažniku. U glavi je čuo Sharov glas kako mu govori neka uzme pojas i neka krene za trolovima. Ali još dok je posezao za njim, znao je da to neće moći učiniti. Lakše bi si otrgnuo ruku nego da je napusti dok je u ovakvu stanju. Zarežao je i zalupio prtljažnik. »Uđi u auto«, otrese se na Davida.
Uskočio je na sjedalo vozača i okrenuo ključ, zadrža¬vajući dah. Čim je motor proradio, nagazio je na gas, jer htio je što prije odvesti Laurel kući na sigurno.
»Kad stignemo, želim da svi uđu«, reče oštro kad su već bili blizu Laureline kuće. »Onda ćemo smisliti što dalje. Ja ću se pobrinuti za Yuki«, doda tiše, sjetivši se da to što su joj oči zatvorene ne znači da ga ne može čuti.
Popeo se na pločnik i ugasio motor. Chelsea je pa¬žljivo naslonila Yuki na njega i otrčala otvoriti ulazna vrata. Tamani je podigao Yuki u naručje i naslonio joj glavu na svoja prsa, ljubomorno gledajući kako David čini isto s Laurel. Chelsea je uspjela omotati svoju ko¬šulju oko Yukina čela tako da joj ne može lako pasti s glave, ostavljajući joj mogućnost da nastavi vjerovati da je njezina tajna neotkrivena.
Kad su došli do vrata, Chelsea je već prema autu vo¬dila Laurelina tatu, odjevena samo u donji dio trenirke i majicu, moleći ga da pomogne Ryanu.
»Što se dogodilo?« uspaničeno upita Laurelina majka s vrata.
»Udarili smo jelena«, reče Tamani prije nego što se itko drugi snašao. Znakovito je gledao Laurelinu mamu sve dok joj s lica nije nestao sumnjičav izraz i dok nije kimnula da razumije. Pokazala je na naslonjač pa je Tamani polako spustio Yuki u njega, dok je David po-legao Laurel na kauč. Laurelina je majka odmah klekla pokraj nje, milujući je po kosi.
Na vratima su se pojavili Laurelin tata i Chelsea, po¬dupirući Ryana između sebe. Opet je bio pri svijesti, ali posve dezorijentiran. »Imaš li auto?« upita Tamani Chelsea.
Odmahnula je glavom. »David je došao po mene.«
»A Ryan?«
Kimnula je glavom, tako silovito da je izgledalo kao da se grči. »Vani mu je kamionet.«
»Uzmi mu ključeve i odvezi ga kući.«
Počeo se okretati, ali čvrsto ga je primila za nadlak¬ticu. »A što da kažem njegovim roditeljima?«
»Udarili smo jelena.«
»Zaista ga ne bismo smjeli micati poslije nesreće. Trebali bismo ga odvesti u bolnicu. Možda ima potres mozga.«
»Učini što god misliš da je potrebno«, reče Tamani i prigne se pa nastavi šaptom, »ali ne zaboravi da smo udarili jelena.« Zastao je i svukao košulju pa je njome zaogrnuo oko ramena, gledajući je u oči. »Osoba koja je učinila onoliko koliko si ti učinila večeras svakako može učiniti još tu jednu stvar.«
Licem joj se razlio osmijeh i Tamani je znao da je rekao pravu stvar.
»Pobrinut ću se da saznaš sve što te zanima«, doda, znajući da je to posljednja stvar zbog koje još oklijeva.
Kimnula je i Ryana prepustila Laurelinu ocu te brzo navukla Tamanijevu košulju i zakopčala je. Kad su od¬veli Ryana do njegova kamioneta, Tamani se okrenuo prema ostalima, pokušavajući procijeniti štetu. Laurel je još bila u nesvijesti, ali Yuki je ispod poluspuštenih vjeđa pogledom skenirala sobu.
Dok je bila zauzeta time, Tamani ju je promatrao. Čim je Laurel pala, bio je pogledao u Yuki, a ona je buljila u Laurel. U njezinim je očima vidio nešto što mu se nije svidjelo. Možda je bio paranoičan, ali činilo mu se da je oko Yuki malo previše slučajnosti, baš kao i oko Klee. A Tamani nije vjerovao u slučajnosti.
Trolovi su tražili da im predaju curu. Ali na koju su mislili? Opet je poželio da može uporabiti svoje mo¬ći na Yuki i postaviti joj nekoliko pitanja. Ali tajnost njegova identiteta bila je jedna od rijetkih prednosti koje su imali pred njom - ako zaista nije znala tko je on. Večeras je svakako imao razloga posumnjati u to. Svejedno, nije mogao riskirati gubitak te prednosti zbog nekoliko pitanja i odgovora koji možda ionako ne bi nikamo vodili.
Kad ga je Yuki pogledala, Tamani je odmah navukao zabrinut izraz i kleknuo pokraj nje. »Jesi li dobro?«
Nasmiješila se, a on se prisilio uzvratiti joj osmije¬hom. »Sad sam bolje«, reče ona pomalo promuklim glasom. Primila se za čelo, još omotano Chelseainom košuljom. »Što se dogodilo?«
Oklijevao je s odgovorom. »Udario sam jelena«, reče napokon. »A ti si udarila glavom o upravljačku ploču.« Nagnuo se naprijed, s namjerom da ipak iskoristi njezi¬nu trenutačnu dezorijentiranost. »Chelsea ti je zamotala čelo - hoćeš li da ti to pogledam?«
»Ne«, odgovori ona brzo, razrogačivši oči. Ali brzo na lice opet navuče neutralan izraz. Opet je na oprezu. »U redu je«, reče smireno. »Klea će uskoro doći, ona će se pobrinuti za to.«
Tamani se prisilio kimnuti glavom. Ako se Klea po¬javi, to će mu bili prilika da je prati, ali Laurel je još bila bez svijesti, a trebao bi i krenuti u potragu za onom dvojicom trolova. A tu je bio i Ryan; činilo se da se ne sjeća trolova, ali Laurel sigurno ne bi dopustila da na njemu uporabi eliksir zaborava, što znači da će - ako se dečko ičega sjeća - sad morati paziti na još jedno ljudsko biće. Iskrivio je lice. Kao da već i ovako nije imao pune ruke posla.
»Laurel mi je rekla neka je nazovem«, nastavi Yuki, pogrešno protumačivši njegov izraz. »Ne sjećam se toč¬no što je rekla, ali dolazi.«
»Trebali bismo ti donijeti neke papirnate ručnike ili tako nešto«, reče David, iznenada se oglasivši.
Yuki se odmah primi za glavu. »Ne treba«, reče. »Do¬bro mi je i ovo.«
»Da, ali Chelsea će htjeti svoju košulju«, ustrajao je David. Pogledavši Tamanija, prignuo se blizu Yuki i šapnuo joj nešto na uho. Yuki je kimnula, a on je izišao iz sobe.
»A što je s Laurel, je li se i ona udarila u glavu?« upita Yuki nakon trenutka nelagodne tišine.
»Ne sjećaš se?«
Polako je odmahnula glavom. »Ne baš. Sjećam se sa¬mo dima i glasova i...« Zastane. »Laurel se onesvijestila ili tako nešto.«
»Aha, mislim da je bila ozlijeđena u sudaru, ali da to nije osjetila sve dok već sve nije bilo gotovo. Adrenalin i tako to, znaš«, reče i sumorno se nasmije, ali Yuki nije odgovorila.
David se vratio iz kuhinje s rolom papirnatih ručni¬ka. »Daš mi malo mjesta?« naglašeno reče Tamaniju.
Tamani se odmaknuo, a nije bio siguran što David izvodi. Očito joj je bio rekao nešto što joj je dalo na zna¬nje da zna što je ona. Ili barem da zna da nema ljudsku krv. A to je bio podatak koji Tamani nije bio spreman podijeliti s njom.
»Gledajte koga sam našao«, reče Laurelin tata s vrata, vidljivo se trudeći zvučati veselo u danoj situaciji. »Sti¬gla je baš kad su Chelsea i Ryan odlazili. Klea, zar ne? Laurel nam je... ovaj... toliko toga ispričala o vama.«
Tamani nije bio siguran koji osjećaj prevladava u nje¬mu - znatiželja ili strah - kad se okrenuo prema Klei. Izgledala je točno onako kako ju je Laurel bila opisala: od glave do pete u crnom - večeras je bila u kožnatoj odjeći - s kratkom crvenkastom kosom i sunčanim na¬očalama. Zračila je prijetnjom i Tamani je bio siguran da se Laurelini čuvari već primiču kući.
Trudio se neopazice promatrati Kleu i Yuki. U neko¬liko sekundi prije nego što je Klea tiho upitala: »Jesi li dobro?«, između njih dvije odvijao se nečujan razgovor koji nije uspio protumačiti.
»Mislim da jesam«, odgovori Yuki, polako klimaju¬ći. Tamani je uočio njezin spušten pogled, napetost u ramenima. Upravo je s Yuki bio proveo tri sata - koja su uključivala prometnu nesreću i napad trolova - ali tijekom njih ni u jednom trenutku nije izgledala ta-ko preplašeno kao sad. Budući da je toliko vremena provodila sama, dosad mu nije pala na pamet moguć¬nost da je možda Kleina zatočenica. Pijun možda, ali ne i zatočenica. Ali sad...
»Porezala je čelo«, reče David, a Tamani zapazi da zamrljanu Chelseainu košulju ležerno, ali pažljivo drži iza leđa. »Chelsea i ja pomogli smo joj očistiti ranu«, reče gledajući je u oči, a njegove su riječi sadržavale i nagovještaj drugoga značenja.
Obrve su joj se tek zamjetno podigle preko ruba na¬očala, a zatim je kimnula. »Dobro«, reče, očigledno odgovarajući na neizrečeno.
Kao da osjeća Tamanijev pogled na sebi, Klea se okre¬nula prema njemu. »A tko si ti?« upita, ne trudeći se skriti sumnjičavost.
»Ja sam Tam«, reče on brzo, pruživši joj ruku u ru¬kavici. »Yukin prijatelj. Vi ste njezina... udomiteljica?«
Na trenutak je samo zurila u njegovu ruku, a zatim je nakratko prihvati.
»Iz Škotske sam«, doda Tamani, pojačavši naglasak. »Yuki i ja, oboje smo stranci. Upoznali smo se prvoga dana. Ja...« Spustio je pogled, navukao pokajnički izraz. »Ja sam vozio. Jako mi je žao.«
»Nesreće se događaju«, reče ona kao da to nije važno. »Ali sad moram Yuki odvesti kući.« Krenula je prema naslonjaču, prošavši pokraj Laurel. »Je li Laurel dobro?« upita, a u glasu joj se čula istinska zabrinutost.
»Čekali smo da vi dođete po Yuki pa da odvezemo Laurel u bolnicu«, reče Laurelin otac brzo, a njegova je laž zvučala posve prirodno.
»Naravno«, reče Klea odrješito. »Neću vas zadržava¬ti.« Pomogla je Yuki da ustane iz naslonjača, a jednom joj je rukom držala papirnate ručnike na čelu. »Nazvat ću za nekoliko dana da vidim kako je Laurel«, reče, ne obraćajući se nikomu posebno.
»Naravno«, promrmlja Laurelina mama. »Ali sad je moramo odvesti liječniku.«
»Apsolutno«, reče Klea vodeći Yuki prema vratima.
Kad su se vrata za njima zatvorila, svi su odahnuli.
Osim Tamanija.
Pritrčao je prozoru i oprezno provirio van, gleda¬jući kako Klea utovaruje Yuki u auto - crn, s dvojim vratima, koji je čak i njegovu nestručnu oku izgledao iznimno brz - a zatim brzo kreće. Odmaknuo se od prozora tek kad je vidio da su za njima krenule i tamne, brze sjene.
»Davide, što ti je bilo?« upita ga. »Umalo si nas pot¬puno razotkrio!«
»Isplatilo se«, reče David i makne ruku iza leđa. »Do¬bio sam ovo.«
»Mislim da bi Chelsea preživjela gubitak košulje«, reče Tamani. »Zapravo, kad se uzme u obzir kako po¬božno skuplja vilinske suvenire, ne očekujem da ću ja dobiti svoju košulju natrag.«
»Ne razumiješ«, odbrusi mu David. »Pokušavali smo doći do uzorka Yukina biljnog soka, ne? E, pa ovo je natopljeno njime!«
Tamani je na trenutak ostao bez riječi. Bilo je to tako jednostavno, tako očito, tako...
»Genijalno«, priznao Tamani nevoljko.
David se samo nacerio.
»Mama?« Laurelin je glas bio hrapav i slabašan, ali svi su je čuli.
Roditelji su pritrčali kauču, a David se nagnuo preko naslona, približivši lice Laurelinu. Tamani se prisilio ostati gdje je bio, osjećajući se kao višak, još više nego kad je na plesu gledao kako se Laurel vrti u Davidovu naručju.
»Kako sam dospjela ovamo?« upitala je ošamućeno.
»Dovezli smo te kući nakon nesreće«, reče David tiho.
Opet je legla, doimajući se pomalo zbunjeno. Mama joj je stisnula ruku i okrenula se Tamaniju. »Što se za¬ista dogodilo?« upita ga. »I nemoj mi prodavati priču o jelenu.«
David pogleda Tamanija, prepuštajući mu odluku. Ali Tamani je znao da nije važno, jer Laurel bi im io¬nako sve rekla. Pa je duboko udahnuo i sve im ispričao, ništa ne izostavljajući.
»I samo se srušila?« upita Laurelina mama kad je za¬vršio, još držeći ruku kćeri na licu. »Zašto?«
»Nisam sigurna«, odgovori Laurel, govoreći polako, trudeći se da jasno izgovori svaku riječ. »Sve je već bilo gotovo, stajala sam i iznenada sam osjetila strašnu bol u glavi. Ja... jednostavno sam se onesvijestila.«
»Jesi li sigurna da nisi ozlijedila glavu u sudaru?«
»Mislim da nisam«, odgovori Laurel. »Nisam imala takav osjećaj. Na trenutak kao da nije postojalo ništa osim... bola. I grmljavine u glavi. I pritiska. A zatim crnilo.«
Laurelin otac pogleda Tamanija. »Mogu li trolovi izvesti takvo što?«
Tamani je samo slegnuo ramenima. »Ne znam. Ni¬kad se prije nije dogodilo ništa slično, ali čini se da u posljednje vrijeme stalno nailazim na taj problem.«
»Moj serum nije djelovao na njih«, reče Laurel. »A trebao je.«
Nakon kratka oklijevanja, David upita: »Jesi li ga ti smiješala?«
Laurel zakoluta očima. »Ne«, reče sarkastično. »Ni¬sam gaja smiješala. Napravio ga je netko od naprednih studenata. Ne znam tko.«
»Svejedno, moguće je da je nešto jednostavno pošlo krivo?« ustrajao je David.
»Istina, jesenske vile mogu pogriješiti pri miješanju«, prizna Laurel pa zastane, prisjetivši se. »Yuki, bila je ozlijeđena.« Govorila je polako, kao da joj je i to na¬porno.
»Da«, reče David. »Klea ju je odvela prije nekoliko minuta.«
»Klea je došla ovamo?« upita Laurel pokušavajući se pridići u sjedeći položaj. Mama joj je pomogla, podu¬prijevši je oko ramena. Laurel nakratko sklopi oči, kao da se boji da će opet izgubiti svijest, a tik prije no što su joj se vjeđe opet podigle Tamani je nesvjesno zakoračio prema njoj.
»Nisam mogao ništa učiniti u vezi s tim«, reče Da¬vid. »Ali rekli smo joj samo najnužnije i poslali ih kući. Ona... zna da Chelsea i ja znamo za Yuki. Žao mi je, nisam znao što drugo reći.«
»U redu je. Klea mi nije rekla da ne smijem reći vama dvoma. A što je s Ryanom i Chelsea? Gdje su?«
David je oklijevao. »Odvezli su se kući. Ili možda u bolnicu. Zapravo, Chelsea je odvezla Ryana. Kamo god da su otišli, njegov će ga tata sigurno pregledati da vidi ima li slučajno potres mozga. A vjerojatno nas čeka jezikova juha što nismo odmah nazvali hitnu.«
Laurel je slegnula ramenima. »Preživjet ćemo. Bolje to nego da je otkrio... Znači, Ryan se ničega ne sjeća?«
»Čini se da ne.« David je uzdahnuo. »Srećom po nas, bio je stvarno ošamućen.«
»I sigurno se ne sjeća trolova?« upita Tamani.
»Koliko mogu procijeniti, ne«, odgovori David.
»Hvala nebesima. A što je s Yuki?« upita Laurel.
David pogleda Tamanija.
»Ne znam«, prizna Tamani. »I ona se činila prilično dezorijentiranom. Nisam siguran je li uopće vidjela tro-love. Ali moguće je da se pretvarala, jer je mislila da ja ne znam ništa o njima. Kako god bilo, sasvim sigurno glumi da ne zna ništa. Barem preda mnom.«
»Ali što...«
»Dosta zasad«, reče Laurelina majka i opet je polegne. »Moraš prestati razmišljati o svima drugima i na trenutak se brinuti za sebe. Jesi li dobro?«
Laurel je kimnula glavom. »Jesam«, reče, a zaista i jest izgledala bolje. Zatomila je zijevanje. »Ali potpu¬no sam iscrpljena. Pa zato smo i krenuli kući, zar ne?« Šuplje se nasmijala, ali brzo je prestala kad joj se nitko nije pridružio.
»Dobro«, reče majka veselo, »spremimo našu curicu u krevet.«
»Samo još jedno«, reče Tamani brzo.
»Ne večeras«, reče David.
»Sutra bi već moglo biti prekasno«, prosiktao je Ta¬mani.
»Ne svađajte se!« reče Laurel, a na zvuk njezina glasa Tamani je zastao u pola koraka. Brzo je promrmljao ispriku i odmaknuo se od Davida.
»O čemu govorite?« upita Laurel slabašno. Čuvši joj iscrpljenost u glasu, Tamani je poželio pritrčati joj, uzeti je u naručje i odnijeti je daleko od svega. Natrag u Ava-lon gdje je nitko i ništa od ovoga ne bi moglo povrijediti. Po milijunti se put zapitao što je to u ovome svijetu - i ovom ljudskom dječaku - toliko privlači da želi ostati. I biti u stalnoj opasnosti samo da njih zaštiti, dok je on želio samo jedno - da ona bude na sigurnom. Bila je snažna - tako snažna - ali i snažniji od nje slamali su se pod dovoljno jakim vjetrom.
»Imam Chelseainu košulju«, reče David. »Onu kojom je prekrila Yukinu ozljedu. Ja... mislio sam da bi mogla iz nje dobiti uzorak koji ti treba za pokus.«
Laurel se rašire oči. »Da! Davide, to je savršeno!« pokušala je ustati, ali opet je klonula na kauč. David i Tamani obojica su zakoračili naprijed i pružili joj ru¬ku. David se namrštio, a Tamani mu je uzvratio istom mjerom.
»Dobro sam«, reče Laurel. »Samo sam naglo ustala. Trebam uzorak«, reče, a Tamaniju je bilo jasno da se silno trudi spriječiti da joj glas zadrhti. »Moram ga pri¬premiti večeras ili će biti prekasno.«
David podigne košulju. »Odnijet ću je gore«, reče.
»Pomoći ću ti da ustaneš«, istodobno je ponudio Ta¬mani. Nakon vrlo napeta trenutka, ustala je Laurelina majka i pomogla joj da se osovi na noge.
»Ja ću je odvesti gore«, reče vrlo blagim glasom, »a Mark će ponijeti košulju.« Oklijevajući, David pruži košulju Laurelinu ocu. Laurel se oslonila na mamu, izbjegavajući pogledati ijednoga od njih dvojice, ali mama im je uputila pogled koji je Tamanija i previ¬še podsjetio na vlastitu majku. »Mislim da ste obojica imali i previše uzbuđenja za jednu večer. Ja ću pomoći Laurel da pripremi uzorak, a nakon toga mora u krevet. Sve drugo može pričekati do sutra. Davide, slobodno možeš prespavati na kauču, ako želiš. Nisam sigurna bi li bilo pametno da izlaziš.« Zastane pa doda, kao da joj je naknadno palo na pamet: »I ti možeš ostati, Tamani, ali...«
»Hvala vam, ali ne mogu«, reče on. »Bojim se da me večeras čeka još mnogo posla.«
»Pretpostavljam da znaš i sam izići«, reče Laurelina mama, a Tamani je bio siguran da joj se u glasu čuo tračak smijeha kad je to rekla. Ali samo je kimnuo i ostao promatrati kako se ona i Laurel polako uspinju stubama.
»Pa«, reče David okrenuvši se Tamaniju.
Tamani nije odgovorio, samo se okrenuo i nečujno izišao kroz stražnja vrata. Večeras više nije imao str¬pljenja za Davida.
Čim je sišao sa stražnjeg trijema, pojavio se Aaron i uhvatio korak s njim. »A da mi objasniš što se dogo¬dilo?« upita, a u glasu mu se definitivno čuo prijekor.
»Napali su nas trolovi«, otrese se Tamani, već umo¬ran od skrivanja pravih osjećaja. »Ali ako to već sam nisi znao, znači da baš i ne radiš svoj posao.«
»Stigli smo samo nekoliko sekundi nakon što ste se vi odvezli, ali bilo je prekasno. Ostao je samo trag, ništa više.«
»Nadam se da ste ga slijedili.«
»Naravno da jesmo«, reče Aaron oštro. »Ali nestao je. Opet. Mene zanima zašto ga ti nisi slijedio. Ti si ih imao u vidnom polju!«
Tamani osjeti kako ga preplavljuje osjećaj krivnje, ali otresao ga je. »Morao sam ostati s Laurel.«
»Mi smo se mogli pobrinuti da ona sigurno stigne kući.«
»Nisam to mogao znati. Znao sam samo da niste ondje.«
Aaron je uzdahnuo. »Pratiti te dok voziš automobil točno je tako teško kao što možeš zamisliti.«
»A što u tvom životu nije teško, Aarone?«
»Trebao si ih slijediti, Tamani. To ti je posao!«
»Ne, to je tvoj posao!« odbrusi mu Tamani, glasnije no što je trebalo. »Moj je zadatak štititi Laurel, a upravo sam to i činio.« Okrenuo se i isprepleo prste iza glave, puštajući da mu laktovi mlitavo vise oko lica dok je plitko i brzo disao pokušavajući se sabrati. »Pronaći ću ih«, reče nakon duge stanke.
»Trag se već odavno ohladio«, reče Aaron, odbijajući mu popustiti.
»Baš me briga. Pronaći ću ih. Nakon što Laurel zaspi, odradit ću još jednu smjenu«, obećao je, više sebi nego Aaronu, ali nije dobio nikakav odgovor. Nakon duge minute spustio je ruke i okrenuo se, ali bio je sam među drvećem.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

20Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:47 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
DEVETNAEST

Moramo razgovarati, reče Chelsea zgrabivši Laurel za ruku čim je ušla u školu. Laurel se naceri. »O, dobro sam, Chelsea, hvala na pitanju. A ti? Je li te možda počeo boljeti vrat?«
»Ozbiljno«, prosiktala je Chelsea. »Zaista moramo razgovarati. Odmah«, doda, a glas joj je malo napukao.
»Dobro«, reče Laurel, shvativši da nije vrijeme za šalu. »Naravno. Oprosti. Ovaj... pođimo onamo.« Po¬kazala je Chelsea niz hodnik prema domarovu spre¬mištu, koje je uvijek bilo otvoreno. Nitko se ondje nije zadržavao. »Što se događa?« upita, skliznuvši niza zid na pod i potapšavši mjesto pokraj sebe.
Chelsea joj se pridruži, prigne se bliže i šapne: »Riječ je o Ryanu. Ne sjeća se što se dogodilo u petak navečer.«
Laurel je bila zbunjena. »Pa to je normalno nakon udarca u glavu, nije li?«
»Ne sjeća se ničega. Ni sudara, ni toga da sam ga ja dovezla kući, ne sjeća se ni pola plesa, Laurel.«
»Hoće li mu se sjećanje vratiti?«
Chelsea podigne obrvu. »Nekako sumnjam u to.«
U trenutku panike Laurel je shvatila na što Chelsea cilja. »Misliš da sam mu ja nešto dala?« upita najglasnije što se usudila.
Chelseaino se lice odmah smekšalo. »Ne, naravno da ne mislim!« Oklijevala je. »Ali mislim da mu je netko nešto dao. A recimo samo da sam sigurna da to nisu bili njegovi roditelji.«
»Zaista misliš da je taj njegov gubitak sjećanja... ne¬prirodan?« upita Laurel.
»Ništa drugo nema smisla. U petak navečer, putem kući, bio je pri sebi i smisleno je odgovarao na pitanja. Danas zna manje nego što je znao sat nakon nesreće.«
»Zašto mi to jučer nisi rekla?«
»Isprva nisam bila sigurna. Ali sinoć smo razgovarali telefonom i on se zaista ne sjeća ničega od otprilike de¬set navečer u petak pa sve do subote ujutro. Prevelik je to gubitak. Moj brat Danny lani je imao potres mozga i izgubio je samo nekoliko minuta. Ništa slično ovomu.«
Laurel je uzdahnula. Nije znala što bi bilo gore - da je to učinio Tamani ili da je to bilo Yukino djelo.
»Laurel?« Chelseain je glas sad bio tih.
»Da?«
»Lani si mi rekla da ćeš učiniti sve što možeš da za¬štitiš Ryana. Sad se pozivam na to tvoje obećanje.«
»Ne mogu mu vratiti sjećanja«, reče Laurel. »Ali dajem ti riječ da ću učiniti sve što mogu da se to ne ponovi.«
Ustale su i vratile se natrag u glavno predvorje, koje se već punilo učenicima. Laurel je stala ispred svog or¬marića, pokušavajući odlučiti što dalje. Krajičkom oka spazila je Tamanijev profil pa je krenula za njim, pazeći da on ne vidi da ga prati.
Umjesto da zastane pred svojim ormarićem. Tamani je stao pred Yukinim, zakoračivši joj blizu. Laurel je uspjela baciti letimičan pogled na Yukino ozlijeđeno čelo, ali nije se imalo što vidjeti. Ozljeda je bila uza sam rub kose pa se jedva i vidjela. Povrh toga, Klea ili ona ranu su prekrile nekakvom šminkom pa je izgledala kao običan ljudski ožiljak. Vrlo mudro, morala je priznati. Onaj jesenski dio nje najradije bi to pogledao izbliza, ali to nije bilo moguće. Pogotovo ne sad kad joj je Tamani zaklanjao pogled.
Pružio je ruku i dotaknuo Yuki po čelu, tik ispod ožiljka, a zatim je prstom pomilovao po licu. Laurel osjeti grč ljutnje u želucu, morala se okrenuti. Nije bila sigurna koje je od njih dvoje dalo Ryanu eliksir zabo¬rava, ali moralo je to biti jedno od njih.
Osjetila je snažne ruke na svojim bokovima i Davi-dovo se lice pritisnulo o njezino.
»Dobro jutro«, reče ona uz osmijeh.
»Jesi li...«
»Molim te, ne pitaj jesam li dobro«, prekinula ga je. »Dobro sam.«
»Mislio sam pitati jesi li... gladna«, odgovori on, smi¬ješeći se od uha do uha.
Laurel zakoluta očima, a Chelsea ga prijateljski lupi po ramenu.
»Je li Klea opet svratila?« upita on otvarajući svoj ormarić.
»Ne od sinoć u osam navečer, kad si me to posljednji put pitao«, odgovori Laurel.
»Čudno, zar ne?« upita on.
Laurel je morala priznati da ima pravo. Klea je bila previše opuštena u vezi s cijelom tom stvari. »Imamo problem«, reče Laurel. Zazvonilo je prvo zvono za poče¬tak sata. »Skraćena verzija«, doda ona i nastavi: »Netko je Ryanu dao eliksir zaborava, a nisam to bila ja, pa sam ili ljutita ili uplašena ili pomalo od obojega.«
»Hoćeš da porazgovaram s njim?« upita David i pre¬križi ruke na prsima pa srdito pogleda Tamanija.
»Ne«, prosiktala je Laurel, povukavši ga prema sebi. »Mogu i sama, hvala na pitanju.«
»Dobro«, reče on mračno.
»Osim toga, ne znam je li to bio on«, reče Laurel.
»Daj, molim te«, pobuni se David. »Što je ono rekao tik prije no što je otišao?« Oponašao je škotski naglasak: »Večeras me čeka još mnogo posla.«
»Mogao je misliti na bilo što«, reče Laurel gladeći ga po ruci. »Molim te, ne donosi zaključke naprečac.«
David napući usne. »Dobro«, reče, »ali ako se pre¬domisliš, javi.«
»Hoću«, odgovori Laurel iskreno, povuče ga za pred¬njicu košulje da ga može poljubiti. »Razgovarat ćemo poslije.«
David se okrenuo i uputio se niz hodnik baš kad se Tamani pozdravio s Yuki i krenuo prema Laurel. U posljednjem je trenutku pogledao preko ramena prema Yuki, ali taj mu je pokret dovoljno promijenio putanju da se ramenom zabio u Davida. David se okrenuo ra¬širenih ruku.
»Hej!«
Svi su zastali i zagledali se u njih.
Svi osim Tamanija, koji je nastavio hodati. Ali podi¬gao je ruku, još u crnoj rukavici bez prstiju. »Oprosti, kompa«, reče neobično amerikaniziranim naglaskom. »Moja greška.« Nije ni zastao ni pogledao Laurel kad je prošao pokraj nje, samo je nastavio prema učionici.

Nije je mogao pogledati ni kad je sjeo pokraj nje na satu državnog ustroja. Nije se lijepo ponio kad je gurnuo Davida i znao je to, ali nakon što su ti osjećaji cijeli vikend kuhali u njemu, više se nije mogao suzdržati.
A moglo je biti slučajno.
Po njezinu ukočenu držanju bilo mu je jasno da La¬urel zna da nije bilo slučajno. Ljutila se na njega, ali već je bio umoran od isprika.
Morao je priznati da mu svakodnevni prizor nje i Davida pada teže no što je bio očekivao. Iskreno govo¬reći, bio je očekivao da će Laurel sad već biti njegova. Uvijek je pretpostavljao da samo treba dovoljno dugo biti u njezinoj blizini pa da je pridobije - da ponovno probudi kemiju koju su prije toliko puta osjetili. Ali u Crescent Cityju bio je već dulje od dva mjeseca, a ništa se, čini se, nije događalo.
Ništa mu nije išlo od ruke. Izgubio je trag trolovima - cijeli vikend nije naišao ni na kakav znak njihove prisutnosti, i dalje nije imao pojma kako postupiti s Yuki, a onaj jedan put kad je vidio Kleu nije mogao ništa učiniti.
Možda je Shar imao pravo. Možda ovo zaista jest lo¬ša zamisao. Možda je uvijek i bila. Ali sad nije mogao odustati - nije bio takav tip. Pokušao je opet uhvatiti Laurelin pogled, ali sagnute je glave brzo pisala u bi¬lježnicu, zapisujući svaku profesoričinu riječ.
Dobro, pomisli on tvrdoglavo. Neću ni ja s tobom raz¬govarati.
Na završetku sata počela se okretati prema njemu, ali prije nego što je išta stigla reći, spremio je knjige u torbu i zabacio je na leđa. Uputio joj je još jedan brz pogled, susreo se s njezinim suženim očima i istutnjao iz učionice.
Pokušao je vidjeti preko glava drugih učenika, po¬novno proklinjući činjenicu da je niži od većine. Ali uspio je ugledati Yuki kako ide prema svom ormariću pa se progurao kroz gomilu do nje.
»Hej«, reče pomalo zadihano.
Oči su joj se prvo raširile, a zatim je spustila pogled pokušavajući prikriti osmijeh. »Zdravo.«
»Ne da mi se ići na nastavu. Hoćeš li markirati sa mnom?«
Pogledala je u oba smjera prije no što mu je prišla bliže i šapnula: »Markirati?« tako užasnutim glasom da bi čovjek pomislio da joj je predložio umorstvo.
»Naravno. Zar nikad nisi?«
Oštro je odmahnula glavom.
Pružio joj je ruku. »A želiš li?«
Dugo je gledala ispruženu ruku, kao da bi mogla sko¬čiti i ugristi je. Ili, što je vjerojatnije, pomisli Tamani, kao da bi mogla biti zamka.
»Dobro«, reče, a kad je položila ruku u njegovu licem joj se razlio osmijeh.
»Vidiš«, reče on, sad već pomalo uživajući. »Nije bilo tako teško.« Nacerio se i povukao je za sobom kroz more toplih tijela prema izlazu iz škole. Dovoljno je već puta markirao da je znao da nitko ne pazi tko bježi s nastave, ali Yuki se stalno ogledavala oko sebe kao da očekuje da će svakoga trena netko iskočiti iza grma i uhvatiti je na djelu.
Tamani je otvorio vrata suvozača i rekao: »Ostavit ću krov dignut dok se ne udaljimo od škole«, a zatim obiđe auto i uđe s druge strane.
Yuki je zurila u prednje staklo. »Popravljeno je«, reče iznenađeno. »I poklopac motora.«
»Aha«, reče Tamani ležerno. »Poznajem jednog tipa koji mi je to sredio.«
Bolje rečeno, poznajem jednog tipa koji voli novac. Bilo mu je smiješno koliko se toga može postići novcem u ljudskom svijetu. Mehaničar je bio tvrdio da je nemo¬guće obaviti popravke u tako kratku roku, ali kad mu je Tamani na stol spustio snop stotica, brzo se ispravio i rekao da je rekavši nemoguće zapravo mislio strašno skupo.
Yuki se spustila nisko na sjedalu da je se što manje vidi kroz prozor, a Tamani je jedva zatomio osmijeh. Vila ili ne, očito se bojala autoriteta i zaista se osjećali kao da radi nešto pogrešno. Kad su se udaljili od škole. Tamani je spustio krov i Yuki se vidljivo opustila, čak je raspustila kosu, koja je sad je lepršala na vjetru iza nje.
»Kamo idemo?« upita ga, naslonivši glavu na naslon.
»Ne znam. Imaš li neko omiljeno mjesto?«
Iskrivila je lice. »Nemam auto. Ne mogu ići predaleko od kuće.«
Tamani nije htio priznati da je i njegov raspon kre¬tanja bio ograničen. Nije se mogao previše udaljiti od Laurel. Premda u školi dosad nije bilo napada trolova, nema smisla izazivati sudbinu.
Zapazio je park zdesna pa je skrenuo i parkirao auto iza grma, tako da ga se s ceste nije moglo vidjeti. »Kako ti se ovo čini?«
»Za što?« upita Yuki stidljivo, ne gledajući ga u oči.
Bilo je očito na što je mislila. Istina, danas je nastu¬pio pomalo napasno. Ali nije htio prebrzo otkriti svoje lažne namjere. »Mislio sam da bismo mogli malo raz¬govarati«, reče namjerno ležernim tonom. »U posljednje vrijeme nisam bio u blizini tvoje kuće, a u školi... pre¬velik je pritisak. Bolje je razgovarati daleko od škole.«
»U parku?« upita ona i nasmiješi se.
»Ne vidim zašto ne«, reče on i nagne se bliže. »Imaš nešto protiv parkova?« Ne čekajući odgovor, skliznuo je iz auta, znajući da će ga slijediti. I zaista, već za nekoli¬ko trenutaka začuo je kako se otvaraju vrata suvozača. Brzo ga je sustigla.
»Je li ti već dojadilo da stalno od tebe traže da kažeš nešto na japanskom?« upita je, počevši s neutralnom temom.
Zakolutala je očima. »Itekako! Svi žele da im kažem kako bi se na japanskom reklo njihovo ime. A kad im kažem da bi bilo isto kao i ovdje, onda žele japansko ime. Izgovore ga tako da se naježim od užasa. Blago tebi, ti govoriš engleski.«
»Da, ali žele da izgovaram razne irske fraze, premda im stalno ističem da sam Škot, a ne Irac.« Doduše, ni sam nije znao da su te fraze irske, sve dok nije pogledao na internetu nakon otprilike desetog zahtjeva.
»A mene pitaju gledam li anime.«
»I, gledaš li?« upita Tamani, pitajući se što je anime.
Nasmijala se. »Ne. Gledam obične emisije. HBO...« reče i malo se pokunji pa doda: »...a katkad i Disney Channel, priznajem.«
Tamani se zahihotao, jer činilo mu se da se to oče¬kuje od njega. Nije imao pojma čemu se smije. Čuo je za televiziju, ali nikad je nije gledao. Izvan konteksta, bilo mu je teško primijeniti išta od stvari koje je bio naučio na obuci. A nikad se nije dobro snalazio s tim akronimima.
»I, kako si?« upita sad ozbiljno, naslonivši se na dječju penjalicu i zagledavši se u nju.
»Prilično sam dobro. Ništa uzbudljivo.«
»Prošli vikend ne bi nazvala uzbudljivim?« upita on smiješeći se.
»Oh, ovaj, to da«, reče on zajapureno. »To jest bilo uzbudljivo. Mislila sam osim toga.«
»Je li to Klei u redu?« upita Tamani. »Nije mi se činilo da je odveć zabrinuta zbog nesreće.«
»Pa, ovaj«, počne Yuki i krene prema ljuljački, zako¬rači gore pa se uhvati za lance da ne izgubi ravnotežu. »Bavi se policijskim poslovima pa često viđa slične stva¬ri. Čak i kad jest zabrinuta, ne pokazuje to.«
»Jesi li sretna kod nje? Znam da baš i ne živite zajed¬no, kao što si rekla, ali ipak.«
»Jesam, sretna sam. Ne viđam je često, ali u redu je.«
Tamani je sad zakoračio na tanak led, jer znao je da mu neće ništa reći ne bude li malo riskirao. »Činila si mi se... malo napetom kad je došla. Gotovo kao da si bila uplašena.«
Iskrivila je lice, jedva primjetno. »Nisam bila upla¬šena«, reče, malo podigavši bradu. Stojeći na ljuljački, ljuljala se lijevo-desno umjesto naprijed-natrag. »Mrzim kad je moram prekinuti u poslu. Ni ona to ne voli. Nije zla ili tako nešto, nego jednostavno nije roditeljski tip.
Od mene očekuje određene stvari, a jedna od njih je da se ne uvaljujem u nevolje. Nije to loša osobina: ima velike planove i ne dopušta da joj itko ili išta stoji na putu.« Nakratko je oklijevala. »Voljela bih jednog dana biti kao ona«, doda tiho.
»Mislim da već jesi takva«, reče Tamani. Prišao joj je s leđa i primio lance ljuljačke pa je pažljivo zaustavio. Zakoračio je jednom nogom između Yukinih sandala i drugom se nogom odgurnuo od tla te se i on popeo na sjedalo, zaljuljavši ljuljačku, stojeći priljubljen prsima o njezina leđa. Osjetio je kako je zadržala dah. »Brine me to što si stalno sama. I što imaš posla s njom. Mene je pomalo uplašila. Ustručavao sam se reći joj da sam ja vozio.«
Yuki mu se nasmiješila preko ramena, zabavljajući se naočigled.
Oklijevao je, trudeći se dobro tempirati riječi za naj¬jači učinak. »Ako se išta dogodi, ako se uvališ u nevolje - s njom ili i sa kim drugim - hoćeš li mi reći?«
Dugo ga je gledala, lica udaljena samo nekoliko centi¬metara od njegova, a zatim je polako kimnula. »Hoću«, šapnula je.
Ovaj put joj je povjerovao.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

21Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:48 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
DVADESET

Nakon što Tamanija pola dana nije bilo, a drugu ju je polovicu dana ignorirao, Laurel je dojadilo pretvarati se da je sve u redu pa se izvukla s uobičajenog učenja kod Davida rekavši mu da joj treba malo vremena za sebe. David je to podnio stoički i bez komentara. Možda zato što su cijeli vikend proveli zajedno ili razgovarajući telefonom. Ili možda zato što je Tamani, nakon što se ipak pojavio, cijelo poslijepodne proveo s Yuki.
Kad je došla kući, uspinjući se stubama prema sobi vukla je naprtnjaču za sobom, uživajući u zvuku koji je proizvodila kad bi udarila o stube - kao nadureno dijete koje ljutito udara nogama. Doduše, i osjećala se pomalo nadureno. Najvjerojatnije je ipak Tamani dao Ryanu eliksir zaborava, premda je znao da to ona ne odobrava. A i sigurno je znao da će saznati. Bio je to jedini logičan razlog zašto ju je cijeli dan ignorirao.
Nije bila ljuta zato što se Yuki zagrijala za Tamanija. To je bio njegov problem.
Otvorila je vrata svoje sobe i zamalo vrisnula, jer na prozorskoj je dasci sjedio Tamani igrajući se srebrnim nožem.
»Prepao si me!« reče mu optužujućim glasom.
Slegnuo je ramenima. »Oprosti«, reče, a nož je nestao negdje u odjeći.
Napućila je usta i okrenula se, pretvarajući se da kopa po naprtnjači. Čula je njegov uzdah dok je ustajao.
»Žao mi je«, reče on i približi joj se. »Nisam te htio preplašiti. Nisi bila kod kuće kad sam došao. Pa sam... ušao.«
»Bilo je zaključano!« reče ona. Prije samo pola mi¬nute ključem je otključala vrata.
»Ljudske brave? Ma daj, molim te«, reče on. »To je kao da ostaviš vrata otvorena.«
»Zaista ne bi smio biti ovdje bez dopuštenja«, promr-mljala je, ne želeći se tako lako odreći prava na ljutnju.
»Ispričavam se. Opet«, reče on, a u glas mu se uvuče tračak napetosti. »Jedva da ikad dođem ovamo osim ako ti ne trebam nešto dostaviti«, reče i pokaže prema njezinu stolu. »Nije baš da ti virim kroz prozore i uhodim te.«
»Dobro.« Ali nije znala što bi drugo rekla. Pa je do¬hvatila jedinu zadaću koju je imala - esej koji nije bila namjeravala pogledati prije večeri - i sjela za stol, pre¬tvarajući se da čita.
»Jesi li uzrujana?« upita Tamani.
»Jesam li uzrujana'?« upita ona, lupi dlanovima o stol i okrene se prema njemu. »Šališ se? Cijeli si me vikend ignorirao, zamalo si se potukao s Davidom u hodniku, dao si Ryanu eliksir zaborava, a glupa ti se Yuki vješala oko vrata u svakoj mogućoj prilici. Ne, nisam uzrujana, Tamani, bijesna sam!«
»Ryanu je netko dao eliksir zaborava?«
Podigla je ruku. »Nemoj ni pokušati glumiti nevi¬našce preda mnom. Zlo mi je od toga.«
»Što se dogodilo Ryanu?« ustrajao je.
Sad je već podigla obje ruke. »Netko mu je izbrisao sjećanja. Izgubio je razdoblje od dvanaest sati. Zgodno, zar ne?«
»Zapravo, da«, reče Tamani.
»Znala sam«, reče ona. »Znala sami Zamolila sam te da nikad više ne uporabiš taj napitak na mojoj obitelji i prijateljima. Bila sam vrlo određena.«
Tamani je samo stajao, šutke je gledajući.
»Ali ne«, nastavila je, osjećajući se kao da je nešto u njoj puklo i sad je iz nje pokuljala bujica koju više nije mogla zaustaviti. »Ne, ti moraš biti Tamani koji ima plan. Tamani koji manipulira glupim, bezvrijednim ljudskim bićima. Tamani koji mi radi stvari iza leđa i laže mi!«
Gledao ju je u oči sve dok ona prva nije spustila po¬gled. »Nećeš ni pitati?«
»Što?«
»Jesam li to učinio?«
Zakolutala je očima. »Jesi li to učinio?« upita, najviše zato da mu bude srce na mjestu.
»Ne.«
Oklijevala je samo na trenutak. »Je li netko od tvojih stražara?«
»Koliko ja znam, nije. A ako jesu, bilo je to kršenje izravne zapovijedi i zbog toga će biti maknuti s položaja i poslani natrag u Orick.«
Sad ga je gledala u šoku. Glas mu je bio odveć miran i čvrst. Nije lagao. Oblije je strava. »Stvarno?« upita tiho.
»Stvarno.«
Klonula je na stolac, osjećajući kako se ljutnja koju je cijeli dan hranila polako topi.
»Pretpostavljam da sam se dosad već trebao navi¬knuti«, reče on tiho.
»Na što?« upita Laurel, premda nije bila sigurna želi li čuti odgovor.
»Na to da mi još ne vjeruješ.«
»Vjerujem ti«, usprotivila se, ali Tamani je samo za-tresao glavom.
»Ne, ne vjeruješ«, reče, gorko se nasmijavši. »Imaš povjerenja u mene i moje sposobnosti. Znaš da ću te spasiti ako se nađeš u nevolji. To ne znači da mi vjeruješ.
Da mi vjeruješ, ne bi pretpostavila da sam kriv, a da me prije toga barem ne pitaš jesam li to učinio.«
»Trebala sam pitati«, lane Laurel, osjećajući se ne¬podnošljivo malom. Ali nije više gledao u nju nego kroz prozor. »Htjela sam te pitati, ali izbjegavao si me! Što sam drugo mogla zaključiti?« Ustala je i prišla mu, mi¬slima ga moleći neka se okrene i pogleda je. »Žao mi je«, napokon je šapnula njegovim leđima.
»Znam«, reče on uz dubok uzdah. Ništa više.
Položila mu je ruku na rame i povukla ga. »Pogledaj me.«
Okrenuo se, a kad su im se pogledi sreli, poželjela je da nisu. S lica mu je zračio osjećaj boli i izdaje. Poklopio je njezinu ruku svojom i bol se pretvorila u čežnju.
Očajnički pokušavajući skrenuti pogled s njegovih očiju, promatrala je njegovu ruku na svojoj, istodobno tako poznatu i tako stranu. Ruke mu nisu bile nalik Da-vidovim krupnim i snažnim šakama. Nisu bile mnogo veće od njezinih, s dugim vitkim prstima i savršeno oblikovanim noktima. Raširila je prste ispod njegova dlana, tako da su njegovi upali u razmak između nje¬zinih. Osjećala je njegov pogled na sebi dok je zurila u njihove ruke, silno to želeći.
I znajući da to ne može imati.
Nespremna napraviti korak naprijed, nesigurna ka¬ko se vratiti natrag, s očajem u pogledu podigla je lice prema Tamaniju. Činilo se da razumije njezinu nečujnu molbu. Na licu mu se vidjelo razočaranje, ali i odluč¬nost. Podigao je ruku s njezine, ostavivši joj svjetlucav otisak na nadlanici. Zatim je polako skliznuo njezin dlan niz svoju nadlakticu, odmaknuvši ga od sebe, sve dok joj ruka opet nije visjela uz tijelo.
»Žao mi je«, ponovno je šapnula, a zaista joj i jest bilo žao. Nije ga htjela povrijediti. Ali nije mu mogla dati što je želio. Previše ju je ljudi trebalo, a ponekad je imala osjećaj da ih je sve iznevjerila.
Nakon duga pogleda, Tamani je pročistio grlo i opet se okrenuo prema prozoru. »Dakle znamo da ja nisam Ryanu dao ništa«, reče pomalo ukočeno. »A zatražit ću potvrdu da i nitko drugi od stražara nije. Ali što nam onda ostaje?«
»Najočitiji odgovor je Yuki.« Laurel priđe krevetu i sjedne pa osloni laktove na koljena, a bradu na dlanove. »A ako može smiješati eliksir, mora biti Jesenska.«
»Da. Ako.« Tamani se zamisli. »Ali zašto mu uopće dati eliksir zaborava? Ionako se ničega nije sjećao.«
»Ali vidio je trolove, makar samo na sekundu. Možda je to bila mjera opreza, za slučaj da se poslije sjeti.«
»Čini mi se... nesmotreno. Morala je znati da ćemo primijetiti njegov gubitak pamćenja.«
»Osim ako...« Laurel je oklijevala. »Osim ako ne misli da ćemo primijetiti. Ako ne shvaća da sam ja vila, mož¬da pretpostavlja da nemamo pojma o takvim stvarima.«
»Što nas vraća na ono ako nam Klea uopće govori isti¬nu, u što nitko od nas ionako ne vjeruje«, reče Tamani vrteći glavom.
»Ne vjerujem Klei, ali osim što nam je dala pištolje i pojavila se u pravim trenucima, nikad nije učinila ništa sumnjivo. Spasila mi je život gotovo isto toliko puta kao i ti. Možda bismo trebali prestati biti paranoični i jednostavno joj... vjerovati«, reče Laurel, trudeći se zvučati entuzijastično.
Tamani je slegnuo ramenima. »Možda. Ali sum¬njam.«
Nisu imali dovoljno dokaza. Kad bi barem mogli pouzdano znati da je Yuki jesenska vila... »Što je bilo s tvojim pokusom? Je li uspio?«
Bacila se natraške na madrac, raširivši ruke. »Ovi¬si. Jesu li stanice ostale žive dovoljno dugo da obrade sredstvo za fosforescenciju? Da. Jesam li saznala išta korisnoga? Ne.«
»Što se dogodilo?«
Laurel je ustala i prišla pokusu koji je još stajao na njezinu radnom stolu - dvije male staklene posude s prozirnim, ljepljivim talogom, a pokraj njih sklopljena svjetlosna kugla. »Ovo je Yukin biljni sok. A ovo je malo moga. Nisam ga htjela razrjeđivati otopinom vode i šećera... Nisam bila sigurna ni da će reagirati na sred¬stvo za fosforescenciju. Ali jesu. Oba su uzorka sjajila. Moj je sjajio pola sata, Yukin četrdeset pet minuta.«
»Ali Katya kaže da je ona sjajila cijelu noć!«
Kimnula je. »Ali također je rekla da su oni ispijali po bočicu sredstva, a logično je da se najveći dio fotosinte¬ze odvija u koži. Nisam sigurna da razlika od petnaest minuta isključuje mogućnost da je Yuki jesenska vila.«
»Hoćeš li pokušati s mojim sokom? Možda uočiš veću razliku.«
»Hoću, ako si voljan.«
Tamani je izvadio svoj srebrni nož i plitko zarezao jagodicu palca prije no što se Laurel uopće i stigla po¬buniti. Istisnuo je nekoliko kapljica biljnog soka u pra¬znu posudicu. Laurel je ponovno otvorila svjetlosnu kuglu i postavila je uz svježi uzorak. Bila joj je mrska činjenica da je tako voljan ozlijediti se zbog nje, ali sad kad već jest, trebala bi se pobrinuti da ne bude uzalud. Kapaljkom je dodala sredstvo za fosforescenciju i Tamanijev je biljni sok odmah počeo sjajiti prigušenim bijelim svjetlom.
»Bolje da sad krenem«, reče on, ne gledajući je i zaputivši se prema vratima, usput omatajući palac koma¬dićem tkanine.
»Ne želiš ostati da vidiš koliko će dugo svijetliti?« upita ona, iznenada ne želeći da je ostavi samu.
»Siguran sam da ćeš mi reći rezultat.«
»Otpratit ću te do vrata«, reče ona, ustajući, očajnički se trudeći dobiti barem prolaznu ocjenu iz gostoprim¬stva.
Sišli su u tišini. Tamani je primio za kvaku i odš-krinuo vrata, a zatim zastao. »Laurel, ja... mislim da ne mogu...« Obliznuo je usne, a u očima mu se vidjela gorljiva odlučnost od koje joj se ubrzao dah.
Ali u sljedećem je trenutku već nije bilo. »Nema ve¬ze«, promrmljao je i širom otvorio vrata.
Na trijemu je stajao David, izgledajući onoliko izne¬nađeno koliko se iznenađeno ona osjećala. »Našao sam tvoju bilježnicu u svom ruksaku«, reče pružajući joj zelenu bilježnicu sa spiralnim uvezom. »Vjerojatno sam slučajno uzeo obje. Htio sam ti je vratiti...« Nije dovršio.
Na Tamanijevu je licu bio izraz poraza koji nije mo¬gao promaknuti ni Davidu. Sagnuo se i provukao se između Davida i dovratka, i ne okrenuvši se.
David je gledao za njim dok nije zamaknuo iza ugla, a zatim se okrenuo Laurel.
»Hvala ti«, reče ona i uzme bilježnicu.
I dalje ju je šutke gledao.
»Vidimo se sutra«, reče ona odlučno.
»Ali...«
»Nemam snage za taj razgovor - opet«, ustrajala je. »Ako te to i sutra bude grizlo, razgovarat ćemo o tome. Ali ako se prije toga urazumiš, bit će mi jako drago«, reče i uputi mu nategnut osmijeh pa zatvori vrata iz¬među njih.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

22Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:49 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
DVADESET I JEDAN

Tamani je promatrao kako David žurno obilazi Laurelin auto da joj može otvoriti vrata. Nakon što su ušli u školu držeći se za ruke, izvadio je rukavice iz torbe. Već mu ih je bilo dosta. Još tjedan dana, možda i manje, i napokon će ih moći odbaciti. Zauvijek, nadao se.
Zakopčao ih je oko zapešća i zagledao se u ruku. Još je osjećao njezine prste na svome ramenu, njezinu ruku ispod svoga dlana. Možda nije trebao odustati. Posegnuti za još. Ali koliko bi to trajalo? Dan? Možda tjedan, a onda bi se počela osjećati krivom i opet bi ga odgurnula od sebe?
Slijedio ih je unutra. Njegov ju je pogled pronašao čim je ušao. Kao i obično, stajala je s Davidom i još ga nije opazila. Davidova je ruka bila ležerno prebačena preko njezina ramena, a on osjeti grč ljubomore. Znao je da - i za ljude i za vile - ljubavne veze često nisu trajne, pogotovo među mladima. Pa i sama mu je Laurel rekla da ne traži »jedinu pravu ljubav«. Grčevito se držao za te riječi, premda im je njezino ponašanje u posljednje vrijeme naoko proturječilo.
Hladna ga je ruka primila za zapešće i vratila ga u stvarnost.
»Zazvala sam te po imenu, ali nisi me čuo«, reče Yuki na svom savršenom američkom engleskom bez ikakva naglaska.
»Oprosti.« Za njegov je posao bilo nužno da je uvi¬jek na oprezu. Trenutak rastresenosti mogao bi Laurel stajati života. Upravo se zato Shar bio toliko dvoumio oko odluke da ga uopće i pošalje ovamo. Prekorivši se što je dopustio da Laurel makar i nakratko ugroze njegovi osjećaji prema njoj, okrenuo se i nasmiješio se Yuki, premda je jednim uhom i dalje osluškivao Laurelin razgovor.
Yuki mu je uzvratila osmijeh, a zatim ga upitala je li gledao nekakav TV-program za koji nikad nije čuo. Za-tresao je glavom i rekao joj neka mu ispriča sve o tome. Nakon toga sve je išlo lako. Voljela je čavrljati o ljud¬skim glazbenicima, tračevima s interneta i TV-serijama s nebuloznim zapletima, ali baš mu zato nije bilo teško kimati glavom na sve što je rekla.
Laurel se okrenula i zaputila se prema učionici gdje je imala prvi sat. Yuki je bila usred objašnjenja po čemu se japanske aidoru razlikuju od američkih starleta pa se Tamani samo malo pomaknuo da može bolje držati na oku Laurel dok se probijala kroz gomilu učenika. Davida nije zapazio sve dok se nije ramenom zabio u njega tako da ga je gotovo okrenuo na drugu stranu i istrgnuo ga Yuki iz ruke.
»Pazi malo!« reče Tamani, jedva se othrvavši porivu da mu slomi nos. Ili vrat.
Ali David je samo pogledao preko ramena sa za¬dovoljnim izrazom na licu i nastavio svojim putem. »Oprosti, kompa«, rekao je, oponašajući Tamanijev naglasak. »Moja greška.«
»Ne znam što Laurel vidi u tom tipu«, reče Yuki gla¬som u kojemu se čulo jasno neodobravanje. »Ona mi se čini simpatična. Ali on je malo... naporan.«
Tamani je kimnuo. Pogledom je opet tražio Laurel kad je osjetio Yukinu ruku na ramenu. Upitala ga je je li dobro. Zaustio je odgovoriti da jest kad su njegove oči napokon pronašle Laurelino lice.
Gledala je prema njima, čvrsto stežući naramenice svoje naprtnjače i bijesno sijevajući pogledom. Morao je dvaput provjeriti da bi bio siguran, ali zaista je bilo tako! Nije pogledom šibala njega.
Nego Davida.
Bila je to ugodna promjena.
Ali nije umanjila njegovu ljutnju. Bilo mu je mrsko što se ne može obračunati sa svojim suparnikom. Nije se mogao potući s njim, nije mu mogao oteti Laurel, nije joj se mogao udvarati onako kako se udvara vilama, a da ne otkrije njihov pravi identitet. Cijeli se prvi sat pjenio u sebi. Laurel je sjedila tako blizu, samo neko¬liko centimetara od njega, u susjednoj klupi, ali kakve koristi od toga? Jednako je tako mogla biti i kilometar od njega. Ili tisuću kilometara. Ili milijun.
A, naravno, usto je i bila jesenska vila, što ga je do¬datno ograničavalo. Ali o tome i nije htio razmišljati.
Negdje na polovici sata Laurel mu je pružila papirić s porukom. Pogledao je - bili su to rezultati pokusa sa sredstvom za fosforescenciju. Trideset sedam minuta. Točno između Laurel i Yuki. Morao je priznati da ne zna što to znači - ako je išta i značilo. Izvadio je ke¬mijsku i počeo pisati odgovor pa ga prešarao i počeo ispočetka. Ali bile su to pogrešne riječi. Je li uopće više i bilo riječi koje ne bi bile pogrešne u komunikaciji s njom? Uzdahnuvši, gurnuo je poruku u naprtnjaču. Nije gledao Laurel pa nije znao je li uopće i zapazila da je ne gleda.
Mahnula mu je kad je izlazio iz učionice, a u pogledu joj se vidjela zabrinutost, ali čak mu se i to činilo po¬drugljivim dok se izvlačio iz klupe, prikupljajući svoje knjige koje su mu bile kao kazališni rekviziti, i kretao na sljedeći sat.
Na kraju drugog sata bilo mu je dosta. Otpratio je Yuki na treći sat, ali nije se mogao prisiliti da on krene na svoj. Neko je vrijeme lunjao po školskom dvorištu, a zatim je otišao do parkirališta i zavalio se u sjedalo svoga auta. Krov je bio spušten pa je raskopčao košulju i uživao u suncu koje se probijalo kroz jesenje oblake.
Nekoliko minuta prije zvona za veliki odmor prisi¬lio se da se vrati u školu, donijevši istu odluku koju je morao donositi otprilike dvaput tjedno. Sva srcobolja, sva ljutnja, sav strah da nikad neće imati ništa više od ovoga, sve je to bilo vrijedno prilike da joj vidi oči i da se kupa u njezinu osmijehu - čak i kad se nije smiješila njemu. Svaki je dan bio vrijedan boli.
Ali to ne znači da je uživao u tome.
Predvorje je bilo prazno. Za nekoliko minuta u njega će se sliti rijeka učenika, koji će se doslovno penjati jed¬ni preko drugih da što prije dođu do ručka, kao gladne ljudske životinje. Otključao je svoj ormarić - premda ga ne bi bilo briga sve da mu netko i ukrade stvari koje je unutra držao - i otvorio ga. Ležerno je ubacio naprtnja-ču, pokušavajući odlučiti što će raditi tijekom odmora. Hoće li Yuki htjeti ručati s Laurelinom skupinom? Rado bi bio blizu Laurel, ali nije znao bi li mogao podnijeti pogled na Davida. Ne danas.
Začuo je korake i okrenuo se. Niz hodnik je išao Da¬vid, sijevajući pogledom. Naokolo se motalo još nekoli¬ko klinaca. Vjerojatno su ranije izišli sa sata. Kako on ljudi kažu: mi o vragu...?
Znao je da bi se trebao okrenuti, ignorirati Davidove ružne poglede i ljudsku sitničavost. Znao je da se ne isplati kvačiti s ljudima. Imao je važnijeg posla.
Ali uzvratio je Davidu istim pogledom.
David je usporio, zastao ispred Tamanija, a zrak iz¬među njih osjetno se ohladio.
»Imaš problema, Lawsone?« upita Tamani.
David je oklijevao. Bilo je očigledno da nije u svom elementu. Ali Tamani je iz iskustva znao koliko tvrdoglav taj ljudski klinac može biti. Neće ustuknuti. »Znaš koji je moj problem«, odgovori David.
»Da preformuliram«, reče Tamani i zakorači dva ko¬raka naprijed. »Imaš problema sa mnom?«.
»Jedino to i imam s tobom«, reče David pa i on za¬korači dva koraka prema Tamaniju, sve dok mu nije bio nadohvat ruke.
Tamani zakorači još korak naprijed, prepolovivši raz¬mak između njih, osjećajući kako se glave okreću prema njima. »Reci mi kako se uistinu osjećaš«, reče Tamani, tako tiho da je dvojio da je to itko čuo.
»U mom vokabularu nema riječi kojima bih to mogao opisati«, reče David i prekriži ruke na prsima.
Nije to baš bilo prepucavanje - osim možda štreber¬sko - ali Tamani mu je morao priznati da mu dobro ide. »Srećom«, reče Tamani, a usne mu se iskrive u zloban osmijeh, »ja znam mnogo više riječi nego ti, dinseach.« Dobacio mu je tu gaelsku riječ s mnogo više prezira no što bi zaslužila u prijevodu. Zazvonilo je zvono za veliki odmor, ali jedva da ga je i čuo.
»Samo me pokušavaš uhvatiti na mamac«, reče Da¬vid, ali zvučao je nesigurno. Oklijevao je. »Želiš da na¬ljutim Laurel. Želiš da se sažali nad tobom.« Sad su se već i drugi učenici počeli okupljati oko njih, nadajući se zabavi.
»Uopće ne«, reče Tamani i vrhovima prstiju jedne ruke dotakne Davida po prsima. »Samo te želim smje¬stiti na tvoje mjesto, burraidh.« Gurnuo je dovoljno ja¬ko da je David morao zakoračiti unatrag da ne izgubi ravnotežu.
Kombinacija zbunjenosti i ljutnje imala je željeni uči¬nak. David je zakoračio naprijed i gurnuo Tamanija. Mogao je ostati uspravan ili je mogao povući Davida za sobom, ali umjesto toga Tamani je zateturao unatrag, a zatim opet naprijed, ispruženih ruku. Gurnuo ga je
naglašenim pokretima, ali s vrlo malo snage, no David je svejedno morao zakoračiti dva koraka unatrag. Prije no što se stigao snaći, Tamani ga je još jednom gurnuo, tako da je David leđima udario u ormariće uz glasan zveket metala.
»Tučnjava!« povikao je netko iz okupljene gomile. »Tučnjava! Tučnjava! Tučnjava!«
O, da, pomisli Tamani. Životinja stjerana u kut uvijek će se tući.
Kad mu se Davidova šaka zabila u čeljust, morao je priznati da klinac ima dobar udarac. Ali bol je bio manji od zadovoljstva zbog činjenice da je David bio taj koji je prvi udario njega. Sezona lova bila je otvorena.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

23Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:49 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
DVADESET I DVA

Laurel je čekala ispred Chelseaine učionice i zgra¬bila je za ruku čim je izišla. »Hoćete li ti i Ryan danas jesti s nama?« upita je.
»Mislim da hoćemo«, reče Chelsea. »Zašto?«
»Ponekad se nekamo iskradete«, reče Laurel, premda se činilo da se u posljednje vrijeme sve manje iskradaju. Chelsea je i dalje odbijala pitati Ryana o Harvardu, a činilo se da je to sve više muči. »Pa sam samo htjela provjeriti.« Zapravo, nije htjela biti nasamo s Davidom. Ne još. I dalje se ljutila što se toga jutra slučajno zaletio u Tamanija. Danas nije imala strpljenja za njihove gluposti.
Čula je komešanje i prije nego što ga je vidjela. Ona i Chelsea ušle su u predvorje baš u trenutku kad je David udario šakom Tamanija u lice. Nije stigla trepnuti, a Tamani ga je već zgrabio za prednjicu košulje. Nakon munjevito brza udarca u pleksus, David se presavio na¬pola boreći se za zrak. Tamani ga je i dalje držao i opet je podigao ruku spreman za sljedeći udarac.
»Tamani!« potrčala je naprijed, gurajući ljude s puta da što prije stigne do njega.
Još je malo držao Davidovu majicu, ali kad je Laurel dotrčala do njih, pustio je majicu i odgurnuo ga od sebe, ostavivši zgužvan krug tamo gdje ga je do maloprije bio čvrsto držao.
»Koga vraga radite?« viknula je, gledajući čas jedno¬ga, čas drugoga.
»On je prvi počeo!« povikao je David, a izgledao je kao da se sprema opet navaliti na Tamanija.
»On je mene udario«, reče Tamani mirno, obraćajući se Laurel, a ruke su mu opušteno stajale na kukovima. »Što sam trebao? Okrenuti i drugi obraz?«
»Htio si da te udarim i jako to dobro znaš«, reče Da¬vid i zakorači naprijed. Ryan ga zgrabi za ramena i po¬vuče ga natrag, ali više nije pokušavao.
»Daj, molim te«, pobuni se Tamani, gledajući ga. »Od prvoga dana umireš od želje da me udariš, priznaj.«
»Sa zadovoljstvom«, zarežao je David.
»Dosta!« povikala je Laurel. »Ne mogu vjerovati... Koga vraga... Ma baš me briga!« reče, oštro podigavši ruke da ih obojicu ušutka. »Želite da izaberem? Dobro, hoću. Biram otići od obojice! Ne želim nijednoga od vas dvojice ako ćete se ovako ponašati. Dosta mi je.« Okrenula se na peti i počela se gurati kroz gomilu pre¬ma izlaznim vratima.
»Laurel!« Očaj u Davidovu glasu natjerao ju je da se okrene.
»Ne«, reče mirno. »Neću opet prolaziti kroz istu stvar. Gotovo je.« Nije se više osvrtala. Potrčala je van. Čula je korake iza sebe, ali nije mogla - nije htjela - stati.
»Gospodine Lawson! Što je ovo?« Svagdje bi pre¬poznala taj glas: bio je to gospodin Roster, zamjenik ravnatelja. »Gospodine Collins! Tarn Collins! Vrati se ovamo, smjesta!«
Laurel je nastavila dalje. Nju nitko nije prozvao. Izju¬rila je kroz vrata, sretna što je toga jutra došla svojim autom, a ne s Davidom - ili Tamanijem. Uključila je motor i prvi put u životu krenula uz škripu guma. Na parkiralištu još nije bila gužva pa je na kočnicu nagazila tek na prvom znaku za obvezno zaustavljanje.
Nagonski je skrenula na autocestu 101, ali tek kad je već bila na pola puta shvatila je da je krenula prema sta¬roj kući. Učinilo joj se ironičnim da se nakon preseljenja iz Oricka onamo obično išla sastati s Tamanijem. A sad je bježala od njega. I Davida.
Nije htjela razmišljati o tome.
Putem je naišla na laganu kišicu, ali nije zatvarala prozore. Prednje joj je staklo bilo istočkano kapljicama, a kosa malo vlažna, ali samo ju je odmaknula s lica. No kad je skrenula na neasfaltiran prilaz kući, već je pljuštalo, a kapi koje su bubnjale po krošnjama bile su gotovo zaglušujuće. Laurel je zatvorila prozore, otvorila vrata i odlučila se radije skloniti u kuću nego u šumu.
Osim toga, nije bila raspoložena za Sharove prodike. Doduše, možda će je slijediti i u kuću, ali u šumi ga nikako ne bi mogla izbjeći.
Rastreseno je otpetljala povez oko leđa. Latice koje su već venule nisu se odmah otvorile nego su se najprije malo objesile pa se polako izravnavale dok je hodala prema vratima, s košuljom podignutom do početka re¬bara. Ugurala je ključ u bravu - išlo je malo teže, već dugo je nitko nije otključao - ali napokon ga je uspjela okrenuti. Upravo je primila za kvaku kad je začula zvuk drugog auta. Ogledala se oko sebe u potrazi za kakvim oružjem, a onda je shvatila da će se - ako dolazi netko s neprijateljskim namjerama - stražari pobrinuti za njega.
Ali kad se na prilazu pojavio Tamanijev kabriolet, osjetila je posve drukčiju vrstu straha.
Krov mu je bio spušten, a on mokar do kože.
»Laurel«, zazvao ju je, iskočivši iz auta gotovo i prije nego što se dokraja zaustavio.
»Ne!« doviknula mu je kroz kišu koja je bubnjala po limenom krovu trijema ispred kućice. Naslonila se leđi¬ma na vrata, s rukom još na kvaki. »Došla sam ovamo da pobjegnem od tebe!«
Tamani je ušao kroz vrata na drvenoj ogradi, zastavši na trenutak prije nego što se odlučnim korakom zaputio prema kući, a ista mu se odlučnost vidjela i u pogledu.
»Ne želim te ovdje«, reče ona kad joj je prišao.
»Već jesam ovdje«, reče on tiho. Bio je samo nekoliko centimetara od nje, ali nije je dodirivao. Nije ni poku¬šao. »Pitanje je samo želiš li da odem.«
»Želim«, reče ona, a glas joj je bio tako tih da ga se jedva čulo kroz kišu.
»Zašto?«
»Ti... zbunjuješ me«, reče, a emocije joj se izliše u obliku suza, koje je ljutito otirala s lica.
»Isto bih ja mogao reći za tebe«, reče on, svrdlajući je pogledom.
»Zašto si onda ovdje?«
Podigao je ruke kao da će je primiti za nadlaktice, ali prije nego što ju je dotaknuo, opet ih je pustio da mu padnu uz tijelo. Zatim je, kao da je to jedino objašnjenje koje će joj ikada trebati, jednostavno rekao: »Zato što te volim.«
»Pokazuješ to na neobičan način.«
Duboko je uzdahnuo. »Dobro, nije to bio moj naj¬sjajniji trenutak, priznajem. Bio sam ljutit. Žao mi je.«
»A što je s Yuki?«
»Yuki?« Namrštio se, zamislivši se. Kad mu je sinulo, oči su mu se raširile. »O, Laurel, pa ne misliš valjda...«
»Zbilja joj se sviđaš.«
»A svaku minutu provedenu s njom rado bih zami¬jenio za sekundu s tobom. Svaki trenutak proveden s njom samo je igra, gluma. Moram otkriti što je i što zna, da bi ti bila na sigurnom.«
Progutala je kroz stisnuto grlo. Njegove su riječi zvu¬čale istinito. Na trenutak se zapitala nije li to zaista jedi¬no objašnjenje koje joj treba. Ali sabrala se. Odgovorio je tek na pola njezinih pitanja, a kako joj nije mogao čitati misli, znala je da ga mora pitati i ostala, ako želi znati odgovore.
»Bi li te više boljelo da sam s Davidom zato što ga vo¬lim ili da sam s njim zato da te učinim ljubomornim?«
»Boljelo...?« počeo je odmah, prije nego što je shvatio na što je ciljala. A zatim je zastao i zagledao se u nju. Stajali su na trijemu, a zvuk kiše sad se već pretvorio u tekuće šištanje po krovu i krošnjama. I premda je to bio jedini zvuk koji se čuo kilometrima naokolo, jedva da ga je čula - toliko je čujno i isprekidano disala.
Tiho, gotovo jedva čujno, Tamani reče: »Nikad ne bih učinio nešto samo da te povrijedim.«
»Ne bi?« upita ona mnogo glasnije nego on, a sa sva¬kom sljedećom riječi glas joj se pojačavao i napokon je postavila pitanje koje ju već danima razdiralo: »A što je s plesom? Plesao si s Yuki, a kad sam te pogledala, okrenuo si se i čvršće je privio uza se. Zašto si to učinio ako me nisi htio povrijediti? Zašto, ako ne zato?«
Skrenuo je pogled kao da ga je pljusnula, ali nije se činilo da se osjeća krivim. Izgledao je kao da mu je sve to bolno. »Sklopio sam oči«, reče tako tiho da ga je jedva čula.
»Što?« upita, ne shvaćajući.
Podigao je ruku da joj da znak da još nije završio. Jedva je uspijevao protisnuti riječi kroz stisnuto grlo. »Sklopio sam oči«, ponovio je nakon nekoliko plitkih udaha, »i zamislio da je ona ti.« Pogledao ju je posve otvorena lica, iskrenim pogledom, a glas mu je bio pjesma patnje.
Ne razmišljajući, privukla ga je sebi i njihove su se usne spojile sa strašću i gladi kojima se nije mogla oduprijeti. Objema se rukama primio za dovratak, kao da se bojao dotaknuti je. Okusila je slatkoću njegovih usta, osjetila snagu njegova tijela uz svoje. Još je držala ruku na kvaki pa ju je pritisnula. Pod njihovom težinom vrata su se širom otvorila. Zateturavši unatrag, prstiju zapetljanih u njegovu kosu, Laurel ga je povukla unutra za sobom.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

24Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:50 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
DVADESET I TRI

Zaista su predugo ostali, ali stalno su nalazili nove razloge da ostanu još malo. Odugovlačili su s odlaskom iz prazne kućice, držeći se za ruke ili smijući se sjećanjima na Laurelino djetinjstvo, ili kradući još jedan poljubac, koji bi se brzo pretvorio u dva pa deset pa dvadeset. Znala je da će, čim iziđu iz kućice, sve opet postati zamršeno, ali tih je nekoliko sati u praznoj kući bez struje, telefona, interneta ili te¬levizije svijet bio samo njihov.
Ali nisu mogli spriječiti da padne mrak. Razmišljala je o tome da jednostavno ostane - ovdje je bila na si¬gurnom, možda više nego kod kuće. Ali premda je Ta¬manijev zadatak bio briga za njezinu sigurnost, njezin je zadatak bio pobrinuti se za sigurnost vlastite obitelji. A to nije mogla s udaljenosti od osamdeset kilometa¬ra. Osim toga, roditelji su se već sigurno brinuli gdje je. Kad se dovoljno sabrala da se sjeti da Tamani ima mobitel, već su bili u odvojenim autima na putu natrag u Crescent City.
Vožnja je prekratko trajala i ubrzo je već bila nado¬mak svoje kuće. Pogledala je u retrovizor i mahnula Tamaniju kad je skrenuo prema svome stanu, gledajući za njegovim svjetlima sve dok joj nisu izmaknula iz vida. Tek kad je netko zatrubio iza nje, shvatila je da se na semaforu već odavno upalilo zeleno.
Kad je skrenula na prilaz kući, već su se počele pojav¬ljivati zvijezde iza oblaka. Znala je da je čeka prijekor. Mamin je auto bio u garaži, ali činilo se da tata još nije kod kuće. Spremivši ključeve u džep, pokušala se ušulja¬ti u kući, ali mama je sjedila u dnevnoj sobi, pijuckajući čaj i čitajući časopis o vrtlarstvu.
Laurel je zatvorila vrata za sobom. »Ovaj, zdravo«, reče napokon.
Mama ju je nakratko šutke promatrala. »Danas sam imala zanimljiv poziv iz škole.«
Laurel se sva zgrčila u sebi. Pretvarala se da je zauzeta oslobađanjem latica.
»Nisi bila na popodnevnim satovima.«
Govor koji je bila uvježbavala cijelim putem kući ispario joj je iz glave. Pa je samo šutjela. Zajedno sa svilenim šalom s leđa joj je pala i jedna latica, a ona se zapita hoće li ih večeras sve izgubiti ili se ta jedna istrgnula nakon današnjih aktivnosti.
»A onda se pojaviš u sedam navečer - bez ijedne ri¬ječi - a oči ti blistaju onako kako već tjednima nisu«, dovrši mama tiho.
»Žao mi je ako si se zabrinula«, reče Laurel, trudeći se zvučati iskreno, istodobno pokušavajući suspregnu¬ti osmijeh. Isprika jest bila iskrena, ali osmijeh bi je potkopao.
»Nisam se dugo brinula«, reče mama, prebacivši noge preko ruba kauča. »Brzo učim. Otišla sam iza kuće i po-razgovarala s tvojim prijateljem stražarom Aaronom.«
Laurel raširi oči. »Razgovarala si s Aaronom?«
»Rekao mi je da mu se Tamani javio oko podneva i da mu je rekao da si na sigurnom, s njim. Pa sam se prestala brinuti.«
»To ti je bilo dovoljno da se prestaneš brinuti?«
»Pa, dovoljno da se prestanem brinuti za tvoju sigur¬nost, u svakom slučaju. Vidjela sam pogled u Tamani-jevim očima neku večer. Nema teorije da bi dopustio da ti se nešto dogodi.«
Osmijeh protiv kojega se borila opet joj se prikrao na lice.
»Nemoj misliti da si se tako lako izvukla - svejed¬no si u nevolji. O kazni ćemo kad se tata vrati kući.« Uozbiljila se. »Stvarno, Laurel, pa što si mislila? Zna li David gdje si?«
Laurelino se lice objesilo i zatresla je glavom.
»Je li kod kuće, zabrinut?«
»Vjerojatno.« Osjećala se grozno.
»Hoćeš li ga nazvati?«
Ukočeno je odmahnula glavom.
»Oh.« Potom duga stanka. »Dođi u kuhinju«, reče ona napokon i nježno je povuče za ruku. »Skuhat ću ti čaj.«
Ako se njezinu mamu pita, čaj sve liječi. Prehlađena si? Popij malo čaja. Slomila si nešto? Postoji čaj i za to. Bila je sigurna da negdje u maminoj smočnici postoji kutija čaja na kojoj piše: U slučaju Sudnjeg dana, preliti vrelom vodom i ostaviti tri minute.
Sjela je na barski stolac i gledala kako mama kuha čaj, a zatim u šalicu ubacuje kockice leda da se što prije ohladi.
»Primijetila sam da si izgubila laticu«, reče ležerno. »Bi li ti smetalo da ih sačuvam nekoliko? Zaista divno mirišu. Kladim se da bih od njih mogla napraviti feno¬menalan potpourri.«
»Ovaj, može«, reče Laurel, pokušavajući ne mislili koliko je čudno da će mama raditi nešto od njezinih latica.
»Jesi li danas pokisla?«
»Malo.«
»Pa«, reče mama nakon što joj je u čaj ubacila šećera, znajući da to voli, »potrošila sam cijelu zalihu neobave¬znog čavrljanja, hoćeš li mi sad reći što se dogodilo?«
Otezala je još nekoliko sekundi dok je pijuckala čaj, a onda napokon reče: »David i Tamani potukli su se za vrijeme velikog odmora. Šakama. Zbog mene.«
»David? Stvarno?«
»Znam. Čudno, zar ne? Ali u posljednje su se vrijeme stalno durili, a već je i prije bilo trzavica. Danas je nešto prelilo čašu.«
Mama se smiješila. »Zbog mene se dečki nikad nisu tukli.«
»Kažeš to kao da je zabavno. A nije!« pobuni se La¬urel. »Bilo je grozno. Prekinula sam tučnjavu, ali bilo mi je previše. Pa sam otišla.«
»A... Tamani te slijedio.«
Laurel je kimnula.
»Kamo si otišla?«
»Do kućice u Oricku.«
»A Tamani s tobom?«
»Nisam ga pozvala«, reče Laurel braneći se.
»Ali došao je.«
Laurel je kimnula.
»A ti si mu dopustila da ostane.«
Opet je kimnula.
»A onda...« Mama je ostavila da pitanje visi u zraku.
»A onda smo ušli u kuću. I družili se«, nastavi ona, osjećajući se kao idiot.
»Družili se«, reče mama sarkastično. »Tako se to u današnje vrijeme zove?«
Laurel zarije lice u ruke. »Nije bilo... tako«, promr-mljala je kroz prste.
»O, stvarno?«
»Dobro, u redu. Bilo je otprilike tako«, reče Laurel.
»Laurel.« Mama je obišla kuhinjski šank i zagrlila je, naslonivši joj obraz na tjeme. »U redu je. Ne moraš se opravdavati preda mnom. Lagala bih ti kad bih rekla da sam iznenađena.«
»Zar sam zaista tako predvidljiva?«
»Samo majci«, reče mama i poljubi je u vrh glave. »Imam ideju. Nazovi Chelsea i reci joj da si dobro, a ona će reći Davidu. Već je dvaput nazvao ovamo.«
»Dobra ideja.« Laurel se nasmiješi mami, premda po¬malo blijedim osmijehom. Zapravo, razgovor s Chelsea neće joj biti mnogo lakši od razgovora s Davidom, ali nakon današnjega dana bila je voljna prihvatiti sve što joj se nudilo, a što bi joj moglo olakšati situaciju.
»Omojbože«, reče Chelsea bez daha prije no što je Lau¬rel uopće stigla reći »halo«. Srećom pa ima prikaz broja pozivatelja. »Prekinula si s Davidom!«
Lecnula se. »Da, čini se da jesam.«
»Pred cijelom školom!«
»Nisam to namjeravala učiniti pred svima.«
»Znači da si ipak namjeravala?«
Laurel je uzdahnula, a bilo joj je drago što je Chelsea nazvala iz privatnosti svoje sobe, a ne iz dnevne sobe pred mamom. »Ne, nisam to namjeravala učiniti.«
»Znači da ćeš se predomisliti?«
»Ne«, reče Laurel, neobično sigurna u svoj odgovor, »neću se predomisliti.«
»Ozbiljno?«
»Da. Barem... zasad.«
»Što to onda znači? Jesi li sad s Tamanijem?«
Nakon ovoga danas? »N-ne znam«, priznala je.
»Ali možda?«
»Možda.«
»Opa.«
»Znam.« Laurel se igrala bočicom od šećernoga stakla na svome stolu. Nije imala pojma što bi rekla. »Ovaj... nazvala sam te da ti kažem da sam dobro, za slučaj da si se brinula s obzirom na to da sam tako nestala...« Nije dovršila. Začula je lagano kuckanje i krajičkom
oka ugledala pokret s druge strane prozora. Tamani je podigao glavu i nasmiješio se. Uzvratila mu je osmije¬hom i zamalo ispustila slušalicu. »Hej, Chelsea, moram ići«, reče bez daha. »Večera.«
»U osam?«
»Aha«, odgovori Laurel, prisjetivši se razloga zašto je uopće zvala. »Bi li... ga mogla nazvati i reći mu da sam dobro?«
»Njega? Misliš Davida?«
»Da. Molim te?«
Čula je kad je Chelsea uzdahnula i promrmljala nešto o tome kako uvijek nadrapa glasnik. »Da mu još nešto poručim?«
»Ne. Samo da sam na sigurnom. Moram ići. Hvala ti, Chelsea«, reče brzo i prekine vezu pa odbaci bežični telefon na krevet. Požurila je prema prozorskoj dasci i otvorila prozor.
»Smijem li ući?« upita Tamani, a osmijeh mu je bio nježan, pogled topao.
»Naravno«, odgovori ona, uzvraćajući mu osmije¬hom. »Ali morat ćeš biti tih kao miš - mama je dolje, a tata će svaki čas doći kući.«
»Znam biti nečujan«, reče on i nečujno bosonog pre¬korači prozorsku dasku.
Ostavila je prozor otvoren, uživajući u zaostalom mirisu kiše. Zurila je dolje u svoj tepih. A zatim je Ta¬mani posegnuo za njezinom rukom i isprepleo prste s njezinima. Blago ju je povukao prema sebi i obujmio je oko struka. »Nedostajala si mi«, šapnuo joj je na uho.
Odmaknula se malo od njega i pogledala ga. »Nisam mislila da ću te vidjeti prije sutra.«
Pokrio je njezinu ruku svojom pa je prinio usnama i poljubio joj vrhove prstiju. »Zar si zaista mislila da ću se moći držati podalje od tebe?«
Pustio joj je ruku i podigao joj bradu. Najprije joj je poljubio jednu vjeđu pa drugu, a Laurel je stajala vrlo mirno, plitko dišući dok joj je ljubio obraze pa bradu pa nos. Najradije bi ga zgrabila, privukla ga bliže i po¬novno zapalila plamen koji je plamtio među njima cijelo poslijepodne, ali prisilila se ostati nepomična. Polako je spustio usne na njezine, a slatka unutrašnjost njegovih usta spojila se s njezinom. Tako polako, tako nježno.
Kad se počeo odmicati, primila ga je za obraze. Nije mogla podnijeti pomisao da će taj slatki poljubac pre¬stati. Opet ju je čvršće zagrlio, a ona se cijelim tijelom pritisnula uz njega, na trenutak poželjevši da može po¬stati dijelom njega.
Okrenula se kad se začulo kucanje na vratima. »Da?« upita, nadajući se da ne zvuči previše bez daha. Kvaka se okrenula i prije nego što je išta stigla reći vrata su se otvorila.
»Tata je došao«, reče mama. »Siđi i suoči se s poslje¬dicama.«
Laurel se jedva zamjetno okrenula i krajičkom oka pogledala iza sebe.
Tamaniju ni traga.
Kimnula je i krenula za mamom iz sobe, ne usuđujući se pogledati preko ramena.
»I, kolika je šteta?« Kad je zatvorila vrata za sobom, Tamani je ležao na njezinu krevetu, gledajući je.
»Gdje si bio?« upita ona šaptom.
»Kad ne znaš kamo bi, skrij se pod krevet«, reče on i naceri se.
»Ali nije bilo dovoljno vremena«, pobuni se ona.
»Za mene jest.«
Zavrtjela je glavom. »Mislila sam da smo nadrapali.«
»Jesi li ti nadrapala?« upita on, a Laurel se zapita je li ikada prije u životu rekao riječ nadrapati.
»U kazni sam cijeli tjedan«, reče ona i sjedne pokraj njega. Bilo joj je neobično vidjeti ga ovdje. Jedno je iz¬gubiti se u slatkoći njegova poljupca, ali bilo joj je uža¬sno čudno razgovarati s njim o običnim stvarima. Nije bilo onako kao s Davidom, koji je bio stalna prisutnost u njezinu životu - ugodno poznata stvar, udobna kao omiljene papuče. Bi li joj Tamani to mogao zamijeniti, sad kad žive tako blizu? Sad kad se viđaju svaki dan?
»Znači li to da bih te ovaj tjedan trebao pustiti na miru, tako da osjetiš svu težinu svoje kazne?« upita on ozbiljna lica.
Oči su joj se raširile, ali kad mu se kraj usana izvio u osmijeh, zveknula ga je po ruci.
Uhvatio ju je i na trenutak je držao prije nego što je opet isprepleo prste s njezinima i povukao je dolje na sebe. »Znači li to da ti smijem doći praviti društvo?« upita tiho pa se okrene i pogleda je tim svojim prodor¬nim, blijedozelenim očima.
Oklijevala je. S Davidom je bila gotovo dvije godine, a toliko ga je dugo i voljela. I premda je prekinula s njim, sad kad je Tamani bio ovdje osjećala se kao da ga vara. Bila je već umorna od Davidove ljubomore, od njegovih promjena raspoloženja, ali je li to značilo da ga više ne voli? Osim toga, David nije bio jedini kome je ranije toga dana rekla neka je ostavi na miru. Uopće nije sumnjala u to da je Tamani započeo prepirku s Davidom, a evo je sad kako lijepo nagrađuje taj njegov potez. Je li to značilo da je zaljubljena u Tamanija?
Je li moguće istodobno voljeti dvojicu?
»Spava ti se?« šapne Tamani.
»Mmm?« odgovori Laurel, napola otvorivši oči.
Sagnuo se i prošaptao joj na uho: »Smijem li ostati?«
Sad je potpuno otvorila oči. »Ovdje?«
Kimnuo je.
»Cijelu noć?«
Malo ju je čvršće zagrlio. »Molim te? Samo ćemo spavati.«
Malo se okrenula, nagnula glavu i poljubila ga da ublaži svoj odgovor. »Ne.«
»Zašto?«
»Previše mi je to čudno.« Slegnula je ramenima. »Osim toga, moji bi roditelji poludjeli da saznaju.«
»Ne moraju saznati«, reče on i nasmiješi se.
»Znam da ne moraju«, reče ona ozbiljno i položi mu dlan na prsa. »Ali ja bih znala. Ne volim im lagati. Moj je odnos s njima mnogo bolji otkad sam im počela go¬voriti istinu. Mnogo, mnogo bolji.«
»Nisi im rekla da sam maloprije bio ovdje, ni da ka¬nim biti u tvojoj blizini i ostatak tjedna.«
»Ne, ali to su sitnice. Ovo bi bila velika stvar.«
»Dobro«, odgovori on i nagne se da je poljubi još jednom. Nasmiješio se kad su im se dotaknuli nosovi i čela. »Ne želim otići, ali idem ako tako kažeš.«
Nasmiješila se. »Kažem«, odgovori i zijevne.
Sljedećeg se jutra nije mogla sjetiti kad je otišao i kako. Ali nije ga bilo, a pokraj nje na jastuku ležao je poljski cvijet.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

25Aprilynne Pike - Iluzije  Empty Re: Aprilynne Pike - Iluzije taj Pon Jul 16, 2012 2:50 pm

Margita

Margita
Administrator
Administrator
DVADESET I ČETIRI

Sjedila je u svom autu, odugovlačeći, osjećajući kako joj se gruda straha u želucu povećava. Osje¬ćala se gore nego prvoga dana škole, prije više od dvije godine. Tad se bojala da će se osramotiti pred gomilom neznanaca. Sad je morala ući i suočiti se s činjenicom da se osramotila pred gomilom poznatih.
A među njima je bio i David.
Nije mislila da će se ikad pribojavati susreta s njim. U njoj su ratovali osjećaji - dijelu nje tako je nedostajao, ali nije si to htjela priznati. Drugom je dijelu bilo drago da je prekinula s njim i napokon mu pokazala da zaista ozbiljno misli to što mu je rekla. A treći dio nje najradije bi mu se u suzama bacio u zagrljaj i molio ga za oprost.
Zaključala je auto, pitajući se ne bi li mogla još malo ostati na parkiralištu i zakasniti na prvi sat. Ali nakon jučerašnjega markiranja nije si mogla dopustiti taj rizik. Roditelji su zaključili da je mjesto za kaznu kod kuće, a ne u školi, pa je mama nazvala i opravdala joj izostanak. Ali Laurel je znala da će neko vrijeme morati slijepo slijediti sva školska pravila.
Uzdahnuvši, prisilila se krenuti prema svom orma¬riću.
Dok je prilazila dvostrukim vratima na ulazu u ško¬lu, jedno se krilo otvorilo i na njima se pojavio David. Laurel je stala kao ukopana i blenula. Izgledao je tako tužno. Nije bio namršten, čak je i uspio nabaciti prilično uvjerljiv osmijeh, ali oči su mu bile dva dubokoplava jezera tako silne tuge da je ostala bez daha.
»Zdravo, Laurel«, reče on glasom jedva glasnijim od šapta.
Dio nje koji mu je htio pritrčati i baciti mu se u za¬grljaj kao da je dobio ohrabrenje.
A onda se otvorilo drugo krilo vrata i na njima se pojavio Tamani. »Bok, Laurel«, reče, a osmijeh mu je bio ohol, bahat.
Osjetila je kako joj noge popuštaju. »Molim te, ne¬moj«, jedva je protisnula kroz stisnuto grlo.
David se okrenuo na peti i otišao bez ijedne dalje riječi. Ali Tamani se doimao zbunjenim.
»Samo nisam htio da te gnjavi...«
Zgrabila ga je za prednjicu majice i odvukla ga iza zgrade.
»Hej, ako si htjela da se nekamo iskrademo, mogla si reći«, reče on i nasmije se. Ali osmijeh mu je izblijedio pri pogledu na njezino lice. »Što je?« upita iskreno.
»Nisam ti cura, Tam.«
»Pa, očito, ne smijem te poljubiti pred Yuki, ali...«
»Ne. Stalo mi je do tebe. I nije mi žao zbog svega što se jučer dogodilo, ali ne znam što to znači. Još poku¬šavam srediti misli i osjećaje. To što sam prekinula s Davidom ne znači automatski da sam sad s tobom.«
Oklijevao je, a zatim upitao: »Znači, opet sam vraćen na čekanje?«
»Otprilike. Možda. Ne znam! Ali bez obzira na sve, ja nisam oružje i ne želim da se preko mene osvećuješ njemu.«
»Ali on je to radio. Cijelo vrijeme«, reče Tamani lju-tito.
»Da«, prizna Laurel, »i zato sam prekinula s njim. Je li to ono što želiš?«
Napokon je počeo izgledati pokunjeno.
»U ovom trenutku ne želim dečka, a ako želiš da se predomislim, očekujem da se pristojno ponašaš.«
Gledala ga je najstrožim pogledom sve dok nije skre¬nuo pogled.
»Je li zaista gotovo između tebe i Davida?« upita je napokon.
»Ne znam«, reče ona. Bio je to jedini odgovor koji mu je mogla dati. »Zasad, da. Trebam vremena. Sama sa sobom. A to ide i tebi u korist«, nastavila je prije nego što ju je stigao prekinuti. »Ne možeš jednostavno prestati voljeti nekoga za samo jedan dan. Nije to tako jednostavno.«
»Najbolje stvari u životu rijetko su jednostavne.« Uz¬dahnuo je, a glas mu je podrhtavao. Uto je zazvonilo zvono i Laurel se lecnula.
»Trebali bismo u razred. Ne smijem zakasniti.«
Kimnuo je. Osmijeh mu je bio napet, ali činilo se da je dobro. Ili barem onoliko dobro koliko u toj situaciji može biti. Nagonski ga je zagrlila i privila mu se uz prsa. Nije je pokušao poljubiti, a ona nije ponudila usne na poljubac; bio joj je dovoljan i zagrljaj. I spoznaja da će nekako na kraju sve biti dobro.
Još ga jednom stisnuvši, Laurel se okrene natrag pre¬ma ulazu i zamalo ispusti naprtnjaču iz ruke kad je vidjela da im se preko parkirališta približava Shar u trapericama i širokoj majici, kose svezane u jednostavan rep na potiljku.
»Što on radi ovdje?«
»Oh«, reče Tamani, kao da se tek sad sjetio, »zamje¬nik ravnatelja želi razgovarati sa mnom i mojim uja¬kom. O onome jučer.« Slegnuo je ramenima.
Kad je Shar prišao bliže i pogledao ih čeličnim pogle¬dom, Laurel je podigla obrvu. »Pa, unatoč činjenici da je ovo prizor koji bih rado vidjela, moram ići.« Rekavši to, potrčala je prema vratima u pokušaju da u učionicu stigne prije drugog zvona.
»Gospodine Collins«, reče zamjenik ravnatelja Roster, otvorivši dosje i spustivši ga na stol prije nego što će sjesti u škripav stolac.
Mrzim ga, pomisli Tamani.
»Hvala vam što ste se odazvali mom pozivu«, reče zamjenik ravnatelja gledajući Shara.
Kao što je Tamani i očekivao, Shar je odbio sjesti. Stajao je s rukama prekriženima na prsima, gledajući čovjeka svisoka. Tamani ga je rijetko vidio da ikoga gleda drukčije pa se nakratko zapitao koliko je puta tako gledao svoju družicu Arianu i kako ga je odučila od toga. Morao se nakašljati da prikrije hihot koji mu se umalo oteo iz grla.
Shar je pogledavao čas Tamanija, čas zamjenika rav¬natelja. »Naravno«, reče glatko. »U čemu je problem?«
»Tam se jučer potukao«, reče zamjenik ravnatelja, strogo gledajući Tamanija.
Shar nije ni trepnuo. »Koliko sam shvatio, Tam je bio napadnut i samo se branio.«
Gospodin Roster zamuca: »Ovaj, da, pa... ali prije toga je bilo dosta naguravanja i izazivanja...«
»Znači, zato što taj drugi dječak nema nikakvu sa-mokontrolu, treba kazniti mog...« zastao je, »nećaka?«
»Obojica su bili podjednako uključena u tučnjavu pa će - prema našim pravilima - obojica i biti kažnjena«, reče gospodin Roster, sad odlučnim glasom. »Budući da je ovo Tamov prvi disciplinski prekršaj, nadamo se da se neće ponoviti i...«
»Neće«, reče Shar i podigne obrvu pa pogleda Tama¬nija. I zaista, Tamani je bio dobio prodiku zbog toga što je dopustio da ga svlada ljutnja, pogotovo kad je u pitanju David, koji bi im - s obzirom na sve što zna o Avalonu - mogao izazvati mnoge nevolje, kad bi to htio. Prodika koju je Tamani dobio od svoga nadređenog bila je mnogo gora od ičega što bi mogao dobiti od ovog ljudskog administratora.
»Drago mi je da to čujem, gospodine Collins. Nego, htio sam još o nečemu porazgovarati s vama. Možda niste svjesni da će vaš nećak pasti iz gotovo svih pred¬meta koje sluša. Vrlo je rijetko nazočan na satu, a i kad jest, ometa nastavu.«
Ovaj posljednji dio bio je bezočna laž. Nikad nije ometao nastavu. Nikad i nije podigao ruku ili se javio na satu - najčešće je samo sjedio i osluškivao je li u školu ušlo nešto što bi moglo nauditi Laurel. Ako se izuzmu loše ocjene i markiranje, bio je uzoran učenik.
»Što to znači?« Sharov je glas bio monoton, što je očito živciralo zamjenika ravnatelja.
»Ovaj, pa, obično učenike koji se tuku discipliniramo tako da ih udaljimo s nastave, ali s tri jedinice, jednom dvojkom i jednom četvorkom čini nam se da bi za Tama bila primjerenija neka druga kazna. Da ga se ohrabri i potakne na... napredovanje.«
Shar je blijedo zurio u gospodina Rostera, a Tamani je pokušavao zatomiti podsmijeh. Uza svu obuku koju je prošao, Shar nikad nije imao razloga učiti o ljudskom sustavu ocjenjivanja. Ali nije se dao smesti.
»Što nam je činiti?«
Tamani je sad prvi put primijetio kako staromodno Shar zvuči u usporedbi s tinejdžerima kojima je on sva¬kodnevno bio okružen. Sva sreća da su engleski govorili s naglaskom pa su se te gramatičke neobičnosti izgubile u tome naglasku.
»Pa, ako želi maturirati sa svojim kolegama, mora popraviti ocjene.« Zamjenik ravnatelja prekrižio je ruke na stolu pred sobom. »Čini mi se da bi mu dobro došlo malo pouke?«
»Naravno. Ako je potrebno.« Pljesnuo je Tamanija po ramenu, gestom koja je izvana izgledala prijateljskom, ali znao je da će mu ostati modrica. »Naravno da želimo da Tam maturira.« Zamjenik ravnatelja čuo je iskrenost u tim riječima, ali samo zato što je Sharu već bilo dosta tog sastanka i posegnuo je za svojim moćima navođe¬nja. Shar i Tamani bili su zaključili da je tučnjavi svje¬dočilo previše učenika da bi im se svima moglo izbrisati sjećanje na nju pa nije preostalo ništa drugo nego da Tamani prihvati kaznu - osim ako mu ne bude ometala izvršavanje stražarskih zadataka. Ali Shar je također odlučio da nema ništa lošega u tome da se uz pomoć malo navođenja cijeli taj postupak olakša - naravno, samo ako Yuki nije u blizini.
Shar je bio iznimno nadaren i mogao je rabiti svoju moć i bez tjelesnog dodira, na daljinu. Tamani mu je silno zavidio na tome.
»Naravno«, reče gospodin Roster, smiješeći se. »Ne¬go, David Lawson - to je dječak s kojim se Tam potukao - jedan je od naših najboljih učenika. Davidu i Tamu odredili smo kaznu trodnevnog udaljavanja s nastave, ali to vrijeme moraju provesti u školi, pa smo mislili da bi to bila dobra prilika da David tijekom ta tri dana poučava vašeg nećaka. Mislim da ćete se složiti da je to vrlo blaga kazna, koja će istodobno dječacima omogu¬ćiti da riješe međusobne probleme.«
Tamani je zamalo uzdahnuo. Kakav gubitak vremena.
»Naravno, bit će pod nadzorom«, nastavi zamjenik ravnatelja, kao da je Shar mario za to. »Sad bih još samo trebao vaš potpis«, reče i gurne list papira prema njemu.
Tamani brzo pogleda Shara, ali Shar ili nije vidio ili se namjerno nije obazirao na njega. »U redu je«, reče. Primio je kemijsku i uspio nažvrljati nešto nečitko na crtu za potpis.
»Odlično«, reče zamjenik ravnatelja. Ustao je i ruko vao se sa Sharom. »Ništa nam nije važnije od uspjeha naših učenika, a najveću ulogu u tome imaju roditelji - ili, u vašem slučaju, ujaci.«
»Pobrinut ćemo se da se stvari poprave«, reče Shar. »Nakratko ću još porazgovarati s Tamom na parkirali¬štu prije nego što ga pošaljem natrag unutra.«
»Dobro, dobro«, reče zamjenik ravnatelja ponosno, uvjeren da Tamanija čeka dodatna disciplinska mjera. Otvorio im je vrata i pokazao prema hodniku.
Tamani je osjećao pogled ljudskih očiju cijelim pu¬tem do izlaznih vrata. U tišini su došli do Tamanijeva kabrioleta, gdje je Shar zastao i naslonio se na auto pa se okrenuo prema »nećaku«.
»Pa, mladiću«, reče ozbiljna lica, »što imaš reći u svoju obranu?«
Još su nekoliko trenutka zurili jedan u drugoga. Ta¬mani se prvi slomio. Pobjegao mu je hihot, a onda su obojica vilenjaka prasnula u smijeh.



Spojler:
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Aprilynne Pike - Iluzije  Giphy
Spojler:

Aprilynne Pike - Iluzije  8b_15
http://www.book-forum.net

Sponsored content


Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 2]

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu