Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 Suzan Kolins - Lov na vatru taj Pon Apr 16, 2012 2:31 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

2 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Pon Apr 16, 2012 2:32 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
Uprkost lošim izgledima, Ketnis je pobedila u Igrama gladi. Ona i Pita Melark, tribut iz Distrikta dvanaest, preživeli su čudesnom igrom slučaja. Trebalo bi da odahne, da bude srećna. Najzad, vratila se svojoj porodici i dugogodišnjem prijatelju Gejlu. Ipak, ništa nije u skladu sa njenim željama. Gejl je ledenim ponašanjem drži na distanci. Pita joj je potpuno okrenuo leđa. Šuška se o pobuni protiv Kaptiola – pobuni kojoj su Pita i Ketnis doprineli.

Ketnis u šoku shvata da je pokrenula nemire koje više ne može da zaustavi. Dok se bliži vreme za Pitinu i njenu posetu distriktima tokom okrutne Pobedničke turneje, ulozi su veći nego ikada. Ako ne budu u stanju da dokažu, izvan svake sumnje, da su potpuno zaljubljeni jedno u drugo, posledice će biti zastrašujuće...

„Igre gladi su žestok roman u kojem se radnja brzo odvija držeći vas u neprestanoj neizvesnosti... Nisam mogao da ispustim knjigu iz ruku.“
– Stiven King

„Odlična mešavina trilera, naučne fantastike i romanse.“
– USA Today



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

3 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Pon Apr 16, 2012 2:35 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
Prvi deo: Varnica


01Stežem termos dlanovima, mada je njegova toplota odavno isparila na ledenom vazduhu. Mišići su mi zgrčeni od hladnoće. Ako bi se čopor divljih pasa pojavio u ovom trenutku, male su šanse da se popnem na drvo pre nego što me napadnu. Treba da ustanem, da se krećem, da razmrdam ukrućene udove. Umesto toga sedim, nepomična kao stena poda mnom i posmatram kako zora osvetljava šumu. Ne mogu se boriti protiv sunca. Mogu samo bespomoćno da posmatram kako me uvlači u dan kojeg sam se mesecima užasavala.U podne će svi biti pred mojom novom kućom u Pobedničkom selu. Reporteri, kamermani, čak i Efi Trinket, moja stara pratilja. Svi će doći u Distrikt dvanaest iz Kapitola. Pitam se da li će Efi i dalje nositi onu užasnu ružičastu periku, ili će odabrati neku drugu neprirodnu boju, posebno za Pobedničku turneju. I drugi će čekati. Osoblje koje će se brinuti o svim mojim potrebama tokom duge vožnje vozom. Tim za pripremu koji će me ulepšavati za javne nastupe. Tu će biti i moj stilista i prijatelj, Sina. Čovek koji je osmislio prelepe kostime zbog kojih me publika primetila na Igrama gladi.Da je do mene, pokušala bih da zaboravim Igre u potpunosti. Da o njima više nikada ne progovorim ni reč. Da se pretvaram da je u pitanju noćna mora i to je sve. Međutim, Pobednička turneja to onemogućava. Strateški je postavljena maltene tačno na sredinu između dvaju igara. Na taj način Kapitol održava stalnu jezu. Distrikti ne samo što moraju da se prisećaju moći Kapitola svake godine već moraju i da je slave. Ove godine, jedna sam od zvezda proslave. Moraću da putujem od distrikta do distrikta, da stojim pred gomilom koja mi kliče, mada me tajno prezire, i da u lice gledam članove porodica dece koju sam pobila...Zora nastavlja neumitno da sviće, pa sam se osovila na noge. U svim zglobovima me žiga, a leva noga mi je toliko utrnula da sam počela da je osećam tek nakon nekoliko minuta koračanja. Bila sam u šumi tri sata, ali se nisam zaista potrudila da lovim, pa ništa nisam ni ulovila. Za moju majku i sestru to više nije bitno. Mogu da kupe meso od mesara u gradu, mada svi više volimo svežu divljač. Međutim, moj najbolji prijatelj, Gejl Hotorn, i njegova porodica zavise od današnjeg ulova i ne mogu da ih izneverim. Krenula sam u obilazak naših zamki. Za tu šetnju mi je potrebno sat i po vremena. Kada smo išli u školu, tokom popodneva smo imali vremena i za obilazak zamki, i za lov, i za sakupljanje, i opet bismo stigli u grad na vreme za trampu. Ali, sada Gejl radi u rudniku uglja. Pošto nemam šta da radim, preuzela sam lov na sebe.Gejl se u ovo vreme prijavljuje na posao, silazi u dubinu zemlje liftom od čije brzine se prevrće stomak i počinje da kopa po ugljenoj žici. Znam kako je tamo dole. Svake školske godine, kao deo obuke, moj razred ide u obilazak rudnika.
Kada sam bila mala, bilo mi je prosto neprijatno. Klaustrofobični tuneli, smrdljiv vazduh, gusta tama svuda unaokolo. Ali, nakon što je moj otac zajedno sa nekolicinom drugih rudara poginuo u eksploziji, jedva sam uspevala da se nateram da uđem u lift. Godišnji obilazak je postao izvor neverovatne uznemirenosti. Dva puta mi je toliko pozlilo da me je majka zadržala kod kuće, pomislivši da sam dobila grip.Razmišljam o Gejlu. Zaista je živ samo u šumi, punoj svežeg vazduha, sunca i čiste, tekuće vode. Ne znam kako to podnosi. U stvari... znam. Podnosi ono što mora zato što je to način da prehrani majku i dva mlađa brata i sestru. Ja imam dovoljno novca da prehranim obe naše porodice, ali on neće da uzme ni novčić. Čak mu teško pada i to što im donosim meso, mada bi se sigurno brinuo o majci i Prim da sam nastradala u Igrama. Govorim mu da mi čini uslugu, da me izluđuje sedenje u kući po ceo dan. Ipak, nikada ne donosim divljač kada je on kod kuće. Što i nije tako teško pošto radi po dvanaest sati dnevno.Viđam ga samo nedeljom. Tada se nalazimo u šumi i idemo zajedno u lov. To mi je i dalje najlepši dan u nedelji, ali nije kao pre kada smo mogli o svemu da razgovaramo. Igre su to pokvarile. Nadam se da ćemo tokom vremena povratiti opuštenost, ali delom znam da se nadam uzalud. Povratka nema.U zamkama pronalazim dobar ulov – osam zečeva, dve veverice i dabra koji je uplivao u Gejlovu žičanu napravu. Pravi je stručnjak kada su zamke u pitanju. Savija mladice tako da podignu ulov van domašaja predatora, namešta klade na fine obarače od pruća koji potpuno neočekivano bacaju korpe i hvataju ribu. Mada sam pažljivo nameštala svaku zamku, znam da nemam njegov osećaj za ravnotežu i instinktivno razumevanje toga na kom će mestu divljač preći stazu. To je više od iskustva. To je prirodan talenat. Kao što ja mogu da ubijem životinju u gotovo potpunom mraku i to samo jednom strelom.Stižem do ograde koja okružuje Distrikt dvanaest kada je sunce već visoko na nebu. Kao i uvek, osluškujem par trenutaka, ali nije se čulo zujanje električne energije kroz žicu. Skoro nikada se i ne čuje, mada treba da bude uključena sve vreme. Provlačim se kroz otvor pri dnu ograde i izlazim na Livadu, nedaleko od svog starog doma. Zadržali smo ga, pošto je to zvanično prebivalište moje majke i sestre. Ako iznenada umrem, morale bi da se vrate. Međutim, trenutno su obe u novoj kući u Pobedničkom selu. Samo ja koristim skučeno mestašce na kojem sam odrasla. Za mene, to je jedini pravi dom.Odlazim tamo da se presvučem. Da zamenim staru kožnu jaknu svog oca za fini vuneni kaput koji mi se uvek činio suviše uzanim u ramenima. Ostavljam meke, iznošene lovačke čizme i obuvam skupe mašinski napravljene cipele koje moja majka smatra primerenijom obućom za nekoga sa mojim statusom. Već sam sakrila luk i strele u šuplje deblo u šumi. Mada vreme prolazi, odlučujem da par minuta posedim u kuhinji. Deluje napušteno bez vatre u ognjištu i stolnjaka na stolu. Oplakujem svoj stari život. Jedva smo spajali kraj sa krajem, ali sam uvek znala gde pripadam, znala sam da mi je mesto među gusto prepletenim nitima našeg živpta. Volela bih tome da se vratim zato što mi taj život sada deluje tako sigurno, sada kada sam bogata, poznata i mrska vladi u Kapitolu.Pažnju mi privlači zavijanje na zadnjim vratima. Otvaram ih i pronalazim Priminog ofucanog, starog mačora Ljutića. Mrzi novu kuću skoro koliko i ja. Uvek je napušta dok je moja sestra u školi. Nikada se nismo naročito voleli, ali sada imamo nešto zajedničko. Puštam ga unutra i hranim komadom dabrovine. Čak odlazim toliko daleko da ga češkam iza ušiju. „Prava si rugoba, znaš to, zar ne?" pitam ga. Ćuška me u ruku da ga još malo mazim, ali moramo da krenemo. „Hajdemo." Podižem ga jednom rukom, grabim veliku torbu za lov sa drugom i izvlačim oboje na ulicu. Mačak skače i nestaje u žbunju.Cipele mi žuljaju prste dok koračam niz ulicu posutu ugljenom prašinom. Kroz sokake i zadnja dvorišta stižem do Gejlove kuće za par minuta. Njegova majka Hejzel ugledala me kroz prozor iznad sudopere. Briše ruke o kecelju i kreće da mi otvori vrata.Sviđa mi se Hejzel. Poštujem je. Njen muž je nastradao u istoj eksploziji koja je ubila mog oca, ostavivši je sa tri dečaka i bebom na putu. Manje od nedelju dana nakon porođaja već je počela da traži posao. Rudnik nije dolazio u obzir, pošto mora da se brine o bebi, ali uspela je da pronađe posao kao pralja kod nekih trgovaca u gradu. U četrnaestoj godini, Gejl je kao najstariji od četvoro dece postao zadužen za izdržavanje porodice. Već se prijavio za kocku, što im je obezbedilo oskudnu zalihu brašna i ulja u zamenu za dodatno prijavljivanje njegovog imena za izbor tributa. Povrh toga, još tada je bio umešan u postavljanju zamki. Međutim, to nije dovoljno za izdržavanje petočlane porodice. Zato je Hejzel morala naporno da radi u perionici. Zimi su joj ruke bile tako crvene i ispucale da su krvarile pri najblažem dodiru. To bi se i dalje dešavalo da joj moja majka nije napravila melem. Međutim, Gejl i Hejzel su odlučili da se drugi dečaci, dvanaestogodišnji Rori i desetogodišnji Vik, kao ni četvorogodišnja Posi, nikada neće prijavljivati za kocku.Hejzel se nasmešila kada je ugledala divljač. Uzela je dabra za rep da proveri koliko je težak. „Paprikaš će biti odličan." Za razliku od Gejla, ona naš lovački sporazum ne smatra problematičnim.,,I krzno je dobro", kažem. Ugodno mi je ovde sa Hejzel, dok odmeravamo vrednost plena kao i obično. Sipa mi šolju biljnog čaja koju sam obuhvatila dlanovima. „Znaš, kada se vratim sa turneje, mislila sam da počnem da vodim Rorija sa sobom u šumu. Posle škole. Da ga naučim da koristi luk i strele."Hejzel klima glavom. ,,To bi bilo dobro. Gejlu je to palo na pamet, ali on je slobodan samo nedeljom. Mislim da taj dan voli da sačuva za tebe."
Nisam uspela da sprečim crvenilo koje mi je zapalilo obraze. Budalasto, zaista. Slabo ko me poznaje tako dobro kao Hejzel. Zna koliko smo Gejl i ja bliski. Sigurna sam da mnogi ljudi pretpostavljaju da ćemo se jednog dana venčati, mada ja o tome nikada nisam razmišljala. Ali, to je bilo pre Igara. Pre nego što je moj kolega tribut, Pita Melark, objavio da je ludo zaljubljen u mene. Naša romansa je bila ključna za preživljavanje u areni. Samo što za Pitu to nije bila strategija. Nisam sigurna šta je značila za mene. Sada znam da je za Gejla sve to bilo užasno bolno. Steže me u grudima kada razmišljam o tome da ćemo tokom Pobedničke turneje, Pita i ja morati ponovo da se pretvaramo da smo zaljubljen par.Na brzinu pijem čaj, mada je suviše vruć i ustajem od stola. ,,Moram da krenem. Treba da se pripremim za kamere."Hejzel me grli. „Uživaj u hrani."„Naravno", kažem.Sledeća stanica mi je Hob, gde sam uvek obavljala najveći deo trgovine. Hob je pre mnogo godina bio skladište za ugalj, ali kada je napušteno, postalo je sastajalište za ilegalne trgovce i pretvorilo se u veoma razvijeno crno tržište. Pošto privlači kriminalne elemente, onda i ja tu pripadam. Lov u šumi koja okružuje Distrikt dvanaest predstavlja kršenje bar desetak zakona i kažnjivo je smrću.Mada oni to nikada ne spominju, dugujem mnogo toga Ijudima koji rade u Hobu. Gejl mi je rekao da je Masna Sej, starica koja prodaje supu, započela sakupljanje novca za sponzorstvo za Pitu u mene tokom Igara. To je u početku bilo vezano samo za Hob, ali mnogi ljudi su čuli šta se dešava i odlučili da daju prilog. Ne znam kolika je suma u pitanju. Cena bilo kojeg poklona u areni je prekomerna. Međutim, možda me je upravo ta suma spasla od smrti.Još mi je čudno što otvaram vrata Hoba sa praznom torbom u rukama, bez ičega za razmenu i osećam na kuku težinu džepa punog novčića. Trudim se da obiđem što više štandova i kupim kafu, zemičke, jaja, pređu i ulje. Na kraju kupujem i tri flaše bele tečnosti od jednoruke žene po imenu Riper. Doživela je nesreću u rudniku i bila dovoljno pametna da smisli način da preživi.Tečnost nije za moju porodicu, već za Hejmiča, mog i Pitinog mentora sa proteklih Igara. Jeste nasilan i uglavnom pijan, ali odradio je svoj posao – mnogo više od svog posla – pošto je prvi put u istoriji, dvoje tributa pobedilo. Bez obzira na to kako se ponaša, i njemu dugujem. Zauvek. Kupila sam belu tečnost zato što mu je nestalo pića pre dve nedelje, i nije ga bilo na prodaju. Imao je krizu, tresao se i vrištao na nevidljive spodobe koje je samo on video. Uplašio je Prim na smrt i iskreno, nije mi lako da ga gledam takvog. Od tada sam počela da pravim zalihu, za slučaj da opet bude nestašica.Krej, naš glavni mirovnjak, namrštio se kada me ugledao sa bocama. On je stariji čovek sa par pramenova srebrnkaste kose začešljanih preko sjajnog crvenog lica. ,,To je prejako za tebe, devojčice."



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

4 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Pon Apr 16, 2012 5:53 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
Ako iko to zna, on zna. Osim Hejmiča, Krej pije više od svih ljudi koje poznajem.,,Hm, moja majka ga koristi u lekovite svrhe", kažem ravnodušno.,,Pa, ta stvar će ubiti skoro sve što mrda", odvratio je i dobacio novčić za flašu.Kada stižem do štanda Masne Sej, sedam i naručujem supu, neku vrstu mešavine tikve i pasulja. Dok jedem prilazi mirovnjak po imenu Darijus i kupuje porciju. Što se kriminalističke službe tiče, on mi je omiljen mirovnjak. Nikada se ne razmeće, uvekje raspoložen za šalu. Verovatno ima preko dvadeset godina, ali ne deluje starije od mene. Ima nešto u njegovom osmehu i crvenoj nakostrešenoj kosi što mu daje dečački izgled.„Zar ne treba da budeš u vozu?" pita me.„Pokupiće me u podne', odgovaram.„Zar ne treba da izgledaš bolje?" glasno šapuće. Ne mogu da se ne nasmejem, uprkos lošem raspoloženju. „Možda si mogla da staviš neku traku u kosu ili nešto slično?" Blago me udara po pletenici, a ja mu guram ruku.,,Ne brini. Kada završe sa mnom, nećeš me prepoznati", kažem.„Dobro je", kaže on. „Pokažite malo ponosa prema svom distriktu za promenu, gospođice Everdin. Šta mislite o tome?" Klima glavom Masnoj Sej glumeći neodobravanje i vraća se svojim prijateljima.
„Vrati mi činiju kada završiš", dovikuje Masna Sej za njim, ali pošto se smeje, njen povik ne zvuči naročito strogo. „Hoće li te Gejl ispratiti?" pita me.,,Ne, nije na listi", kažem. „Videću ga u nedelju."„Mislim da bi morao da bude na listi, pošto ti je rođak i sve to", kaže suvo.To je samo još jedna laž koju je Kapitol osmislio. Kada smo se Pita i ja našli među poslednjih osam tributa u Igrama gladi, poslali su novinare da urade priče o nama. Kada su se raspitivali za moje prijatelje, svi su ih uputili na Gejla. Ali, nije im odgovaralo, uz romansu koja se odvijala u areni, da moj najbolji prijatelj bude Gejl.Suviše je zgodan, suviše muževan i suviše nevoljan da se smeši pred kamerama. Međutim, prilično ličimo jedno na drugo. Imamo takozvani šav izgled. Tamnu, ravnu kosu, maslinast ten, sive oči. Zato ga je neki genije proglasio mojim rođakom. Nisam znala za to dok nismo praktično već bili kod kuće, na platformi železničke stanice i čula svoju majku kako izgovara sledeću rečenicu, „Tvoji rođaci jedva čekaju da te vide!" Okrenula sam se i ugledala Gejla, Hejzel i decu kako me čekaju. Šta sam mogla?Masna Sej zna da nismo rođaci, ali čak i ljudi koji nas znaju godinama kao da su zaboravili na to.,,Ne mogu da dočekam da se cela stvar završi", šapućem. „Znam", kaže Masna Sej. „Ali, moraš ovo da odradiš da bi se sve završilo. Nemoj da zakasniš."Dok idem ka Pobedničkom selu, počinje da pada sneg. Selo se nalazi na osamsto metara od centra grada, ali deluje kao potpuno drugi svet. To je odvojena zajednica izgrađena usred prelepog zelenila prošaranog cvetnim žbunovima. Ima dvanaest kuća od kojih je svaka deset puta veća od mog rodnog doma. Devet kuća je prazno, kao i uvek. U tri živimo Hejmič, Pita i ja.Kuće u kojima živimo Pita i ja odišu životom. Prozori su osvetljeni, dim izlazi iz dimnjaka, šareno obojena kukuruzovina zakačena je za ulazna vrata, kao ukras zbog predstojećeg Festivala žetve. Međutim, Hejmičeva kuća, uprkos brizi koju ljudi iz održavanja ulažu, odaje utisak zapuštenosti. Pripremila sam se pred njegovim vratima, znajući da će unutra biti užasno, a zatim ih otvorila.Nos mi se istog trenutka nabrao od gađenja. Hejmič odbija da mu drugi čiste kuću, ali lično veoma loše obavlja taj posao. Tokom godina, miris pića i povraćke, kuvanog kupusa i zagorelog mesa, neoprane odeće i mišjeg izmeta stvorio je smrad zbog kojeg su mi pošle suze na oči. Gacam kroz razbacane omote, slomljene čaše i kosti, do mesta na kojem znam da ću ga pronaći. Sedi za kuhinjskim stolom raširenih ruku, sa glavom u lokvi tečnosti i hrče sve u šesnaest.Drmusam mu rame. „Ustaj!" kažem glasno, pošto sam naučila da ne postoji nežan način za buđenje Hejmiča. Na trenutakprestaje da hrče, kako da razmišlja, a zatim nastavlja. Guram ga jače. „Ustaj, Hejmiču. Danas je turneja!" Otvoram prozor, udišući duboko čist vazduh. Prebiram nogama po đubretu na podu, pronalazim džezvu za kafu od kalaja i sipam vodu iz česme. Šporet nije potpuno ugašen. Uspevam da podstaknem par komada užarenog ugljevlja. Sipam nešto mlevene kafe u džezvu, dovoljno da tečnost bude gusta i jaka, a zatim je stavljam na šporet da provri.Hejmič je i dalje potpuno nepokretan. Pošto ništa drugo nije upalilo, punim lavor ledenom vodom, polivam ga po glavi i skačem u stranu. Iz usta mu se otima grleni životinjski krik. Skače, šutira stolicu tri metra iza sebe i zamahuje nožem. Zaboravila sam da uvek spava sa nožem u jednoj ruci. Trebalo je da mu ga iščeprkam iz prstiju, ali razmišljala sam o drugim stvarima. Bljujući psovke, zamahuje još par puta pre nego što će se probuditi. Zatim briše lice rukavom i okreće se ka prozoru na kojem sedim, za slučaj da moram brzo da zbrišem.„Šta radiš?" pita.„Zamolio si mi da te probudim pre nego što stignu kamere", odgovaram.„Šta?",,To je tvoja ideja", insistiram.Izgleda da se prisetio. „Zašto sam mokar?"„Nisam uspela da te probudim drmusanjem", kažem. „Slušaj, ako si hteo nežnost, trebalo je da zamoliš Pitu."
„Šta da me zamoli?" Zvuk njegovog glasa stvara u mom stomaku čvor neprijatnih emocija poput krivice, tuge i straha. I čežnje. Valjalo bi da priznam da i to osećanje postoji, ali ima suviše jaku konkurenciju da bi ikada moglo da prevagne.Gledam Pitu dok prilazi stolu. Sunčeva svetlost sa prozora zasvetlucala je preko pahuljica na njegovoj plavoj kosu. Deluje snažno i zdravo, toliko drugačije od bolesnog, izgladnelog dečaka kojeg se sećam iz arene. Jedva se primećuje da hramlje. Polaže veknu svežeg hleba na sto i pruža ruku Hejmiču.„Zamolio sam te da me probudiš, a ne da mi navučeš upalu pluća", kaže Hejmič, spuštajući nož. Svlači prljavu košulju i ostaje u podjednako mokroj potkošulji, a zatim kreće da se trlja suvim delom.Pita se smeje i potapa Hejmičev nož u belu tečnost iz boce koju je pronašao na podu. Obrisao je sečivo o majicu i isekao hleb. Pita nam svima obezbeđuje sveže pecivo. Ja lovim. On peče pecivo. Hejmič pije. Svi imamo zanimaciju kojom se branimo od sećanja na ono što smo iskusili tokom Igara gladi. Prvi put me pogledao tek kada je dodao Hejmiču okrajak. „Jesi li za parče?"„Ne, jela sam u Hobu", kažem. „Ali, hvala ti."Glas ne zvuči kao moj. Tako sam zvanična. Kao i svaki put kada razgovaram sa Pitom otkako su kamere snimile naš srećan povratak kući, otkako smo se vratili svojim životima.
„Nema na čemu", kruto odgovara.Hejmič baca košulju na gomilu. „Brrr. Vas dvoje morate da otoplite odnose pre nešto što počne šou."U pravu je, naravno. Publika očekuje zaljubljeni par koji je osvojio Igre gladi. A ne dvoje ljudi koji jedva mogu jedno drugo da pogledaju u oči. Međutim, kažem samo „Okupaj se Hejmiču." Zatim skačem kroz prozor na zemlju i krećem preko travnjaka ka svojoj kući.Sneg je počeo da se hvata. Ostavljam tragove stopala za sobom. Ispred vrata zastajem da očitim vlagu sa čizama pre nego što uđem. Majka je radila dan i noć da bi sve bilo savršeno kada stignu kamere. Nije pravo vreme za prljanje njenog savršeno uglačanog poda. Jedva promaljam glavu unutra, a ona već stoji pred mene i pruža ruku da me zaustavi.,,Ne brini, skidam ih", kažem, ostavivši cipele na otiraču.Majka ispušta čudan, zadihani smeh i skida torbu punu zaliha sa mog ramena. ,,To je samo šou. Jesi li se lepo provela u šetnji?",,U šetnji?" Dobro zna da sam pola noći provela u šumi. Tada iza nje ugledam čoveka na vratima kuhinje. Krojeno odelo i hirurški savršene crte lica odaju da je u pitanju čovek iz Kapitola. Nešto nije u redu. „Pre bih rekla da je klizanje u pitanju. Napolju je stvarno klizavo."
„Neko je došao da te vidi", kaže moja majka. Lice joj je bledo. Osećam da pokušava da sakrije zebnju.„Mislila sam da dolaze tek u podne." Pretvaram se da ne primećujem u kakvom je stanju. ,,Da li je to Sina došao ranije da mi pomogne?"„Ne, Ketnis, to je..."„Ovuda, gospođice Everdin, molim vas", kaže čovek, pokazujući ka hodniku. Čudno je kada vas sprovode u sopstvenoj kući, ali znam da ne treba da komentarišem.Uputila sam majci ohrabrujući osmeh preko ramena i krenula za njim. „Verovatno su u pitanju uputstva za turneju." Već su mi poslali gomilu uputstava o maršruti i protokolu po kojem se postupa u svakom distriktu. Međutim, dok koračam ka vratima kabineta, prostorije u koju do ovog trenutka nisam kročila, osećam kako mi se misli roje. Koje došao? Šta hoće? Zašto mije majka tako bleda?„Uđite", kaže čovek iz Kapitola kada me je dopratio niz hodnik.Pritiskam uglačanu kvaku i zakoračim unutra. Najpre osećam suprotstavljene mirise ruža i krvi. Sitni, sedokosi čovek, koji mi je iz nekog razloga neodređeno poznat, sedi i čita knjigu. Podiže prst kao da će reći „Samo trenutak". Zatim se okreće i srce mi staje.Zurim pravo u zmijolike oči predsednika Snoua.

02U mojoj glavi, predsednik Snou je osoba koju vidamo ispred mermernih stubova izmedu kojih vise ogromne zastave. Potresno je posmatrati ga okruženog običnim predmetima u sobi. Kao da je neko podigao poklopac šerpe i umesto paprikaša ugledao zmiju otrovnicu i sevanje otrovnog zuba.Šta radi ovde? Sećam se drugih Pobedničkih turneja. Sećam se da su pobednički tributi uvek u prisustvu mentora i stilista. Ponekad se pojavi neki zvaničnik iz vlade. Međutim, nikada se ne pojavljuje predsednik Snou. On prisustvuje proslavi u Kapitolu. Tačka.To što je doputovao čak iz svog grada, može da znači samo jedno. U ozbiljnoj sam nevolji. Ako sam ja u nevolji, u nevolji je i moja porodica. Prolazi mi jeza niz kičmu dok razmišljam o tome koliko su moja majka i sestra trenutno blizu čoveka koji me prezire. Koji će me uvek prezirati. Zato što sam nadmudrila sadističke Igre gladi, zbog čega je Kapitol ispao glup, a time je podrivena njegova moć i kontrola.Samo sam pokušavala da održim sebe i Pitu u životu. Pobuna je bila usputna. Medutim, kada Kapitol objavi da samo jedan tribut može da preživi, a neko se usudi tome da prkosi, pretpostavljam da je to definicija pobune. Jedina odbrana mi je bila ludačka zaljubljenost u Pitu. Zato su nam dozvolili da živimo. Da budemo krunisani kao pobednici. Da odemo kući, slavimo, mašemo pred kamerama i budemo ostavljeni na miru. Do sada.Zbog toga što mi je ova kuća toliko strana ili zbog šoka što ga vidim i obostranog shvatanja da me može ubiti u sekundi, osećam se kao nametljivac. Kao da je ovo njegov dom, a ja nisam pozvana na zabavu. Zato mu ne nudim dobrodošlicu, niti stolicu. Ništa ne govorim. U stvari, prema njemu se ponašam kao da jeste zmija i to veoma otrovna. Stojim nepokretno i posmatram ga, razmišljajući kako da uteknem.„Situacija će biti znatno jednostavnija ako se složimo da ne lažem o jedno drugo", kaže. „Šta misliš?"Mislim da mi se jezik ukočio i da će razgovor biti nemoguć, pa sam iznenadila samu sebe brzim odgovorom i sigurnim glasom, ,,Da, mislim da ćemo tako uštedeti vreme."Predsednik Snou se nasmešio. Prvi put sam primetila njegove usne. Očekujem zmijske usne, drugim rečima nepostojeće. Ali, njegove su izrazito pune, kao da je premalo kože razvučeno preko suviše mesa. Pitam se da li su izmenjene hirurškim putem da bi izgledao privlačnije. Ako je tako, to je bilo gubljenje vremena i novca, pošto uopšte nije privlačan. „Moji savetnici se brinu da ćete praviti probleme, ali vi ne planirate da pravite probleme, zar ne?" pita.,,Ne", odvraćam.
,,To sam im i rekao. Rekao sam im da devojka koja učini sve što je moguće da spase svoj život, neće taj isti život odbaciti obema rukama. Osim toga, mora da razmišlja o svojoj porodici. O svojoj majci, sestri, i svim onim... rođacima." Po načinu na koji je zastao kod reči „rođaci", jasno mi je da zna da Gejl i ja ne delimo porodično stablo.Znači karte su otkrivene. Možda je tako i bolje. Nejasne pretnje kod mene ne prolaze. Radije bih tačno znala o čemu se radi.„Sednimo." Predsednik Snou seda za veliki sto od ispoliranog drveta na kojem Prim piše domaći, a majka račune. Ovo je naš dom, mesto na kojem nema nikakvo pravo, a u isto vreme svako pravo, da bude. Sedam ispred stola, na jednu od izrezbarenih stolica sa visokim naslonom. Napravljena je za nekog znatno višeg od mene, samo mi prsti na nogama dotiču pod.„Imam problem, gospođice Everdin", kaža predsednik Snou. „Problem koji je nastao onog trenutka kada ste izvukli one otrovne bobice iz torbe u areni."To je bio trenutak u kojem sam shvatila da će Tvorci igara, ako budu morali da izaberu između toga da posmatraju Pitu i mene kako vršimo samoubistvo – što bi značilo da nema pobednika – i dopuštanja da oboje preživimo, izabrati ovo poslednje.
,,Da je glavni tvorac igara, Seneka Krejn, imao iole pameti, istog trenutka bi vas pretvorio u prah. Međutim, čovek ima nesrećnu sentimentalnu crtu. Zato ste sada ovde. Možete li da pogodite gde je on?"Klimam glavom, zato što je po načinu na koji je to izgovorio jasno da je Seneka Krejn pogubljen. Miris ruža i krvi je znatno jači sada kada nas razdvaja samo sto. Predsednik Snou na reveru nosi ružu, što otkriva izvor cvetnog mirisa, doduše genetski pojačanog, pošto nijedna ruža ne miriše tako jako. Što se tiče krvi... ne znam.„Nakon toga si samo odigrala svoj mali scenario do kraja. Prilično dobro si izigravala zaljubljenu šiparicu. Ubedila si stanovnike Kapitola. Nažalost, u distriktima ti nisu svi poverovali", kaže.Sigurno delujem veoma zbunjeno pošto je odmah dodao.,,To, naravno nisi znala. Nemaš pristup informacijama o raspoloženju u drugim distriktima. Međutim, u nekolicini njih, ljudi su tvoj mali trik doživeli kao čin pobune, a ne ljubavi. Ako devojka iz Distrikta dvanaest, od svih mesta na svetu, može da prkosi Kapitolu i izvuče se bez posledica, šta njih sprečava da učine isto?" kaže. „Šta ih sprečava da podignu ustanak?"Treba mi par trenutaka da shvatim o čemu govori. Zatim me saznanje pogađa poput čekića. „Došlo je do ustanka?" pitam, u isto vreme oduševljena i uplašena tom mogućnošću.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

5 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Pon Apr 16, 2012 5:55 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
„Još ne. Ali će se sigurno desiti ako se nešto ne preduzme. Ustanci vode ka revoluciji." Predsednik Snou trlja čelo iznad leve obrve, isto mesto na kojem meni obično počinje glavobolja. „Imaš li ikakvu predstavu o tome šta to znači? Koliko će ljudi poginuti? Sa kakvim posledicama će ostali morati da se suoče? Kakve god pi;obleme distrikti imaju sa Kapitolom, veruj mi da bi se ceo sistem raspao ako popustimo stisak makar na trenutak."Zapanjena sam njegovim iskrenim i otvorenim govorom. Kao da mu je prva briga dobrobit građana Panema, mada ništa nije dalje od istine. Ne znam kako se usuđujem da izgovorim sledeće reči, ali to ipak činim. „Sistem je sigurno veoma krhak, ako šaka bobica može da ga razori."Nastupa duga pauza, dok me proučava. Zatim jednostavno kaže: „Jeste krhak, ali ne onako kako ti pretpostavljaš."Čuje se kucanje na vratima. Čovek iz Kapitola promalja glavu unutra. „Njena majka pita želite li čaj."„Veoma bih voleo da popijem čaj", kaže predsednik. Vrata se otvaraju šire i na njima stoji majka noseći na poslužavniku porcelanski set koji je donela sa sobom u Šav kada se udala. „Postavite ga ovde, molim vas." Spustio je knjigu na ivicu stola i pokazao prstom mesto na stolu.
Majka je spustila poslužavnik na sto. Na njemu su čajnik i šolje, mleko i šećer, kao i tanjir sa kolačićima. Imaju predivan preliv i ukrašeni su cvećem nežnih boja. To samo Pita ume da izvede.„Dobrodošao prizor. Znate, čudno je koliko često ljudi zaborave da i predsednici moraju da jedu", šarmantno izjavljuje predsednik Snou. Izgleda da se majka bar malo opustila.„Mogu li vam ponuditi još nešto? Skuvaću obilniji obrok, ako ste gladni", ponudila je.,,Ne, ovo je savršeno. Hvala vam", kaže otpustivši je. Majka klima, dobacivši mi pogled, i odlazi. Predsednik Snou nam sipa čaj. U svoj je stavio mleko i šećer i dugo mešao. Osećam da je rekao šta ima i da čeka moju reakciju.„Nisam želela da pokrenem ustanak", kažem mu.„Verujem ti. Nije bitno. Tvoj stilista je ispao prorok u odabiru garderobe. Ketnis Everdin, devojka koja je gorela, obezbedila je varnicu koja može uništiti Panem ako je na vreme ne ugasimo", kaže.„Zašto me jednostavno ne ubijete odmah?" izvalim.„Javno?" pita. ,,To bi samo podstaklo plamen."„Onda sredite da se desi nesreća", kažem.,,Ko bi poverovao u to?" pitam. ,,Ti sigurno ne bi kada bi čula za to."„Onda mi recite šta želite da uradim i uradiću to", kažem.
„Kada bi to bilo tako jednostavno." Podiže kolačić i proučava ga. „Ljupko. Tvoja majka ih je napravila?"„Pita." Prvi put moram da skrenem pogled. Posegnem ka svom čaju, ali spuštam ga kada čujem kako šoljica zveči po tanjiriću. Brzo uzimam kolačić da bih to prikrila.„Pita. I kako je ljubav tvog života?" pita me.„Dobro", kažem.,,U kom trenutku je shvatio koliko si ravnodušna?" pita, umačući kolačić u čaj.„Nisam ravnodušna", kažem.„ Ali, nisi ni toliko zaljubljena u njega, kao što želiš da svi u zemlji veruju", kaže.,,Ko kaže da nisam?" pitam.„Ja kažem", odvrati predsednik. ,,Ne bih bio ovde da sam jedina osoba koja sumnja u to. Kako je tvoj zgodni rođak?",,Ne znam... ne..." Reči mi zastaju u grlu zbog odvratnosti koju osećam prema ovom razgovoru i raspravi o svojim osećanjima prema dvoje ljudi do kojih mi je najviše stalo.„Progovorite, gospođice Everdin. Njega lako mogu da ubijem ako ne pronađemo neko srećnije rešenje", kaže. ,,Ne činite mu uslugu time što nestajete sa njim u šumi svake nedelje."
Ako zna za to, ko zna šta sve zna? Kad smo već kod toga, kako zna? Mnogi ljudi mu mogu reći da Gejl i ja provodimo nedelju u lovu. Zar se ne vraćamo uveče pune torbe divljači? Zar ne činimo to već godinama? Pravo je pitanje šta on misli da se dešava u šumi oko Distrikta dvanaest. Sigurno nas nisu pratili u divljinu. Ili možda jesu? Da li je moguće da su nas pratili? Deluje mi malo verovatno. Primetili bismo da nas prati neka osoba. A kamere? Nikada do sada to mi nije palo na pamet. Šuma je za nas uvek bila mesto gde smo sigurni, van domašaja Kapitola, gde smo slobodni da kažemo ono što mislimo i da budemo ono što jesmo. Bar je tako bilo pre Igara. Ako nas od tada posmatraju, šta su videli? Dvoje ljudi koji love i pričaju protiv Kapitola. Međutim, ništa ne ukazuje na dvoje zaljubljenih ljudi, što predsednik Snou izgleda nagoveštava. Sigurni smo od te optužbe. Osim... osim...Desilo se samo jednom. Brzo i neočekivano, ali se ipak desilo.Nakon što smo se Pita i ja vratili sa Igara, prošlo je nekoliko nedelja pre nego što smo Gejl i ja bili nasamo. Prvo su se odigravale obavezne proslave. Najpre banket za pobednike kojem prisustvuju samo najviši zvaničnici. A zatim praznik za ceo distrikt sa besplatnom hranom i zabavom koju obezbeđuje Kapitol. Dan paketa, prvi od dvanaest, tokom kojih se svakoj osobi u Distriktu dele pošiljke sa hranom. To mi je omiljeni deo proslave. Gledala sam svu onu gladnu decu iz Šava kako trče unaokolo i mašu konzervama sa sosom od jabuka, mesom, pa čak i slatkišima. Prevelike da bi se njima mahalo, kod kuće su im vreće pune brašna i kante sa uljem. Znala sam da će svakog meseca tokom cele godine dobijati novi paket. To je jedna od retkih prilika kada sam se osećala dobro zbog pobede na Igrama.Nisam imala nimalo privatnosti zbog silnih ceremonija, događaja i reportera koji su pratili svaki moj korak dok sam predsedavala raznim dešavanjima, zahvaljivala se i ljubila Pitu zbog publike. Nakon par nedelja, stvari su se konačno stišale. Kamermani i reporteri su se najzad spakovali i otišli kući. Pita i ja smo uspostavili hladan odnos koji održavamo od tada. Moja porodica se doselila u našu kuću u Pobedničkom selu. U Distriktu dvanaest život se nastavio uobičajenim tokom. Rudari su se vratili u rudnike, a deca u školu. Sačekala sam dok mi se nije učinilo da je opasnost prošla, a zatim sam jedne nedelje ne rekavši nikome, ustala pre zore i otišla u šumu.Vreme je još bilo dovoljno toplo tako da mi nije trebala jakna. Spakovala sam hranu u torbu: hladnu piletinu, sir, hleb iz pekare i narandže. U staroj kući sam obukla lovačke čizme. Kao i obično, kroz ogradu nije tekla struja. Lako sam se provukla i pronašla svoj luk i strele. Otišla sam do našeg mesta, tamo gde smo Gejl i ja doručkovali pre žetve koja me je odvela na Igre.Čekala sam bar dva sata. Već sam pomislila da je odustao od mene tokom svih ovih nedelja. Ili da mu više nije stalo. Da me mrzi. Pomisao da ću ga zauvek izgubiti, da ću zauvek izgubiti svog najboljeg prijatelja, jedinu osobu kojoj sam poverila svoje tajne, bila je tako bolna da nisam to mogla da podnesem. Nakon svega ostalog što se desilo, to je zaista neizdrživo. Osetila sam da mi se u očima skupljaju suze i da mi se grlo steže, kao i uvek kada sam uznemirena.Tada sam podigla pogled i on je bio tu. Stajao je tri metra dalje i posmatrao me. Bez razmišljanja sam skočila na noge i bacila mu se oko vrata, ispuštajući čudan zvuk, nešto između smeha, plakanja i grcanja. Grlio me tako snažno da nisam mogla da mu vidim lice. Dugo me nije pustio. Učinio je to tek kada više nije imao izbora, pošto me uhvatila neverovatno glasna štucavica i morala sam nešto da popijem.Tog dana smo činili sve kao i obično. Doručkovali smo. Lovili divljač i ribu i sakupljali rastinje. Razgovarali smo o ljudima iz grada. Medutim, nismo razgovarali o sebi, o njegovom životu u rudniku, o mojim dogodovštinama u areni. Samo o sporednim stvarima. Kada smo stigli do rupe u ogradi koja se nalazi najbliže Hobu, stvarno sam poverovala da sve može biti kao i ranije. Da ćemo nastaviti kao i uvek. Svu divljač sam dala Gejlu, pošto mi sada imamo više nego dovoljno hrane. Rekla sam mu da ću preskočiti odlazak u Hob, mada sam se radovala toj poseti, zato što majka i sestra nisu ni znale da sam otišla u lov pa će se pitati gde sam. Iznenada, dok sam predlagala da preuzmem dnevni obilazak zamki, obuhvatio mi je lice dlanovima i poljubio me.Bila sam potpuno nespremna za to. Čovek bi pomislio da ću se nakon tolikih sati koje sam provela sa Gejlom – gledajući ga kako govori, smeši se i mršti – znati sve o njegovim usnama. Međutim, nisam mogla ni da zamislim koliko su tople. Niti kako te ruke, koje postavljaju najkomplikovanije zamke, mogu lako da me uhvate. Mislim da sam proizvela neki zvuk duboko u grlu. Nejasno se sećam i svojih prstiju, čvrsto stisnutih u pesnice na njegovim grudima. Tada me je pustio. „Morao sam to da uradim. Bar jednom", rekao je i otišao.Uprkos tome što je sunce zalazilo i što će se moja porodica zabrinuti, sela sam pod drvo pored ograde. Pokušala sam da razaberem kakva su moja osećanja prema tom poljupcu, da li mi se dopao ili ne, ali sam se sećala samo pritiska Gejlovih usana i mirisa narandže koji se zadržao na njegovoj koži. Nije bilo svrhe porediti ga sa mnogim poljupcima koje sam razmenila sa Pitom. Još nisam u potpunosti shvatala da li se oni uopšte računaju. Najzad sam otišla kući.Cele nedelje sam pregledala zamke i odnosila ulov njegovoj majci. Međutim, Gejla sam videla tek u nedelju. Uvežbala sam govor o tome kako ne želim da imam dečka i kako se nikada neću udavati, ali na kraju ga nisam iskoristila. Gejl se ponašao kao da se ništa nije desilo. Možda je čekao da ja nešto kažem. Ili da ga poljubim. Umesto toga, i ja sam se ponašala kao da se ništa nije desilo. Ali, jeste. Gejl je uništio nevidljivu barijeru među nama, a zajedno sa njom i moju nadu da će se naš prijateljski odnos nastaviti po starom.Sve to mi je proletelo kroz um, u trenutku kada me predsednik Snou gledao u oči nakon što je zapretio da će ubiti Gejla. Kako sam glupa što sam pomislila da će me Kapitol ostaviti na miru nakon što se vratim kući. Možda nisam znala za potencijalne ustanke, ali sam svakako znala da su besni na mene. Umesto da postupam krajnje oprezno kao što je i primereno ovoj situaciji, šta sam učinila? Sa predsednikove tačke gledišta, zanemarila sam Pitu i pred celim Distriktom oglasila da više uživam u Gejlovom društvu. Čime sam svima jasno stavila do znanja da se rugam Kapitolu. Svojom nehatnošću dovela sam u opasnost Gejla i njegovu porodicu, svoju porodicu i Pitu.„Molim vas, nemojte povrediti Gejla", šapućem. ,,On mi je samo prijatelj. Prijatelji smo već godinama. To je sve. Osim toga, sada svi misle da smo rođaci."„Mene samo zanima kako on utiče na tvoj odnos sa Pitom, a time i na raspoloženje u distriktima", kaže.,,Na turneji će sve biti isto kao i ranije. Biću zaljubljena u njega kao što sam i bila", kažem.„Kao što i jesi", ispravlja me predsednik Snou.„Kao što i jesam", potvrđujem.„Samo, moraš mnogo više da se potrudiš, da bi sprečila ustanak", kaže. „Ova turneja ti je jedina šansa da preokreneš stvari."„Znam. Učiniću to. Uveriću sve ljude u distriktima da nisam prkosila Kapitolu, već da sam ludo zaljubljena", kažem.
Predsednik Snou ustaje i briše debele usne salvetom. „Ciljaj visoko, u slučaju da zakažeš.",,Ne razumem? Kako da ciljam visoko?" pitam.„Uveri me", kaže. Spušta salvetu i uzima knjigu. Ne gledam ga dok ide ka vratima, pa se trgnem kada mi šapne na uho. „Usput, znam za poljubac." Vrata su se uz škljocaj zatvorila za njim.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

6 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Pon Apr 16, 2012 5:59 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
03

Njegov dah... miriše na krv.Šta to zaboga radi? Pije je? Zamišljam kako pijucka krv iz šoljice za čaj, i umače kolačič sa kojeg cure crvene kapljice.Automobil oživljava ispod prozora, nežno i tiho poput mačke koja prede. Zvuk se gubi u daljini. Kola nestaju kao što su se i pojavila, neprimetno.Soba se vrti oko mene u sporim naherenim krugovima. Pitam se da li ću se onesvestiti. Naginjem se napred i jednom rukom hvatam za sto. U drugoj i dalje držim Pitin prelepi kolačić. Mislim da je na prelivu bio šumski ljiljan, ali sada je potpuno smrvljen u mojoj pesnici. Nisam bila svesna toga da ga mrvim. Valjda mi je bilo potrebno nešto za šta ću se uhvatiti dok se moj svet vrti bez kontrole.Poseta predsednika Snoua. Distrikti na ivici ustanka. Direktna pretnja smrti Gejlu, uz mogućnost da uslede i druge. Svi koje volim osuđeni su na propast. Ko zna ko će još platiti zbog mojih postupaka? Osim ako ne preokrenem stvari tokom turneje, ako ne utišam nezadovoljstvo i ne umirim predsednika. Ali kako? Tako što ću bez trunke sumnje dokazati celoj zemlji da volim Pitu Melarka.Ne mogu to da izvedem, pomislim. Nisam toliko dobra. Pita je vešt, on se svima dopada. Može da navede ljude da poveruju u bilo šta. Ja samo sedim i ćutim.
Puštam njega da priča. Ali, Pita nije onaj koji mora da dokaže svoju privrženost, već ja.Čujem majčin lagan, brz korak u hodniku. Ona ne sme da sazna. Ne sme da sazna za ovo. Pružam ruku iznad poslužavnika i čistim mrvice sa dlana i prstiju. Otpila sam gutljaj čaja.,,Da li je sve u redu, Ketnis?" pita me.„Sve je u redu. Na televiziji to ne prikazuju, ali predsednik uvek poseti pobednika pre turneje da mu poželi sreću", kažem veselo.Majčino lice preplavi olakšanje. ,,Oh. Pomislila sam da postoji neki problem.",,Ma kakvi", kažem. „Problem će nastati kada moj tim za pripremu vidi da sam pustila obrve da izrastu." Majka se smeje, a ja razmišljam o tome da nema povratka, otkako sam preuzela brigu o porodici u jedanaestoj godini. Uvek ću morati da je štitim.„Zašto ne pođeš na kupanje?" pita.„Odlično", kažem i vidim da je zadovoljna mojom reakcijom.Otkako sam se vratila kući, trudim se da popravim svoj odnos sa majkom. Često je molim da učini nešto za mene, umesto da odbijam svaku ponudu za pomoć kao što sam činila tokom godina besa. Puštam je da vodi računa o novcu koji sam osvojila. Uzvraćam joj zagrljaje umesto da ih samo podnosim. Vreme koje sam provela u areni navelo me da shvatim koliko mi je potrebno da prestanem da je kažnjavam zbog nečega što je bilo van njene kontrole, posebno zbog depresije u koju je upala nakon očeve smrti. Ponekada se ljudima dešavaju stvari sa kojim jednostavno ne umeju da se nose.Kao što se meni upravo dešava.Osim toga, učinila je nešto divno kada sam se vratila u distrikt. Nakon što su porodice i prijatelji dočekali Pitu i mene na železničkoj stanici, reporterima je bilo dozvoljeno da postave nekoliko pitanja. Neko je majku pitao šta misli o mom novom dečku. Odgovorila je, da mada smatra da je Pita uzoran mladić, ja nemam dovoljno godina da imam dečka. Ovo je propratila značajnim pogledom u njegovom pravcu. Začuo se smeh i komentari novinara: „Neko je u nevolji." Pita je ispustio moju ruku i sklonio se u stranu. To nije dugo potrajalo – pritisak da postupamo drugačije bio je suviše jak – ali, na taj način smo dobili izgovor da se ponašamo rezervisanije nego u Kapitolu. Možda čak može da pomogne u objašnjenju zašto me tako slabo viđaju u njegovom društvu otkako su kamere otišle.Odlazim gore u kupatilo, gde me čeka puna kada. Majka je u vodu stavila vrećicu suvog cveća, zbog čega je vazduh zamirisao. Nismo navikli na luksuz da odvrnemo slavinu i dobijemo neograničenu količinu tople vode. U Šavu smo imali samo hladnu, kupanje je podrazumevalo podgrevanje vode na šporetu. Skidam se i ulazim u svilastu vodu – majka je u nju sipala i ulje – i trudim se da se saberem.
Prvo pitanje je kome reći, i da li uopšte nekome reći. Nikako majci i Prim. Razboleće se od brige. Ne mogu reći Gejlu. Čak i da mogu nekako da mu dojavim. Ionako ne bi mogao ništa da učini. Da nema porodicu, možda bih pokušala da ga ubedim da pobegne. Može lako da preživi u šumi. Međutim, nije sam i nikada ne bi napustio porodicu. Ni mene. Kada se vratim kući, moraću da mu kažem zašto više ne možemo nedelju da provodimo zajedno, ali ne mogu sada o tome da razmišljam. Osim toga, Gejl je već toliko ljut i frustriran zbog Kapitola da mi se ponekad čini da će podići sopstveni ustanak. Ne treba mu podstrek. Ne, ne mogu reći nikome koga ostavljam za sobom u Distriktu dvanaest.To mi ostavlja troje ljudi kojima mogu da se poverim. Prvi je Sina, moj stilista. Međutim, čini mi se da je Sina već u opasnosti, ne želim da ga uvučem u još gore probleme. Zatim, tu je Pita, moj partner u ovoj obmani. Ali, kako da započnem razgovor? Hej, Pita, sećaš se kako sam ti rekla da sam se pretvarala da sam zaljubljena u tebe? Pa, stvarno mi je potrebno da zaboraviš na to iponašaš se kao da si silno zaljubljen u mene ili će predsednik ubiti Gejla. Ne mogu. Osim toga, Pita će dobro glumiti bez obzira na to da li zna kakva je opasnost u pitanju. Ostaje mi Hejmič. Pijani, mrzovoljni Hejmič, uvek spreman za sukob. Čovek kojem sam upravo sipala lavor ledene vode na glavu. Njegova dužnost mentora na Igrama bila je da me održi u životu. Nadam se da je još spreman za to.
Skliznula sam u vodu, dopuštajući joj da priguši zvuke oko mene. Volela bih da mogu da plivam kao što sam činila tokom toplih letnjih dana u šumi sa svojim ocem. Ti dani su bili posebni. Krenuli bi rano ujutru i otišli u šumu dublje nego obično, do malog jezera koje je pronašao tokom lova. Ne sećam se kako sam naučila da plivam. Sećam se samo ronjenja, prevrtanja preko glave i mahanja rukama. Blatnjavog dna jezera pod prstima. Mirisa pupoljaka i zelenila. Plutanja na leđima, kao što sada činim, i zurenja u plavo nebo dok su zvuci sume prigušeni vodom. On bi lovio barske ptice koje se gnezde na obali, a ja bih tražila jaja u travi. Zajedno bi u plićacima kopali korenje ketnisa, biljke po kojoj sam dobila ime. Uveče, kada stignemo kući, majka bi se pretvarala da me ne poznaje zato što sam tako čista. Zatim bi skuvala neverovatnu večeru – pečenu patku i kuvani ketnis sa prelivom.Nikada nisam odvela Gejla na jezero. Mogla sam. Treba dosta vremena da se stigne do tamo, ali ptice je tako lako uloviti da se vreme za lov brzo nadoknadi. Nisam želela to mesto da delim sa drugima, pripadalo je meni i ocu. Nakon Igara, otkako imam znatno više slobodnog vremena, otišla sam tamo par puta. Uživala sam u plivanju, ali su me te posete uglavom bacale u depresiju. Tokom proteklih pet godina, jezero se slabo promenilo, ali ja sam neprepoznatljiva.Čak i pod vodom čujem buku. Automobilske sirene, pozdrave, vrata koja se uz tresak zatvaraju. Stigla mi je pratnja. Imam tek toliko vremena da se obrišem peškirom i uvučem u ogrtač pre nego što tim za pripremu navali na vrata kupatila. Nema ni govora o privatnosti. Kada je moje telo u pitanju, pred ovo troje ljudi nemam tajni.„Ketnis, tvoje obrve!" vrišti Venija. Iako mi iznad glave visi crni oblak, ne mogu a da se ne nasmejem. Njena nebeskoplava kosa je nameštena tako da štrči u šiljcima, a zlatna tetovaža koja je ranije bila ograničena na prostor iznad obrva, sada vijuga ispod očiju, doprinoseći opštem utisku da sam je potpuno šokirala.Oktavija prilazi i umirujuće je tapše po leđima oblog tela, punijeg nego obično, pogotovo pored Venijine vitke figure. „Hajde, hajde. Popravićeš to začas. Ali, šta ja da radim sa ovim noktima?" Grabi mi ruku i steže je svojim svetlozelenim dlanovima. Ne, njena koža nije svetlozelene boje, već zimzelene. Promena nijanse je, bez sumnje, pokušaj da ostane u toku sa kapricioznim modnim trendovima Kapitola. „Stvarno, Ketnis, mogla si da mi ostaviš nešto sa čime mogu da radim!" zacvilela je.Istina. Izgrizla sam nokte do korena tokom proteklih par meseci. Pomislila sam da prekinem tu naviku, ali mi na pamet nije pao nijedan dobar razlog da to učinim. „Izvini", mrmljam. Nisam provodila vreme brinući o tome kako će grickanje noktiju uticati na moj tim za pripremu.Flavije uzima par pramenova moje mokre, umršene kose. Odmahnuo je sa neodobravanjem, zbog čega su njegove narandžaste kovrdže zaigrale. ,,Da li je iko dotakao ovo, otkako smo se poslednji put videli?" pita strogo. „Zamolili smo te da ne diraš kosu, sećaš li se?"„Sećam se", kažem zahvalna što mogu da dokažem da ih ne uzimam u potpunosti zdravo za gotovo. „Mislim, ne, niko je nije skraćivao. Zapamtila sam." U stvari nisam. Pre će biti da se to pitanje nije ni postavilo. Otkako sam se vratila kući, samo sam je uplitala u pletenicu i to je sve.To ih je donekle umirilo. Svi me ljube, postavljaju na stolicu u mojoj spavaćoj sobi i kao i obično počinju da govore u glas, ne obraćajući pažnju na to da li slušam. Dok mi Venija oblikuje obrve, Oktavija stavlja lažne nokte a Flavije nanosi nešto lepljivo na moju kosu, slušam sve o tome šta se dešava u Kapitolu. Kako su Igre bile veliki hit, kako je od tada silno dosadno, kako niko ne može da dočeka Pitinu i moju posetu na kraju Pobedničke turneje. Nakon toga, Kapitol će ubrzo početi da se priprema za Četvrtvekovno zatomljenje.„Zar to nije uzbudljivo?"„Zar se ne osećaš kao srećnica?",,U prvoj pobedničkoj godini, bićeš mentor na Četvrtvekovno zatomljenje!"Reči im se preklapaju u pomami oduševljenja,,Oh, da", kažem bezizražajno. To je najbolje što mogu. Biti mentor tributima, prava je noćna mora, čak i tokom običnih godina. Ne mogu da odem u školu a da se ne zapitam koje ću dete morati da obučavam. Da stvari budu još gore, Sedamdeset pete Igre gladi su takode i Četvrtvekovno zatomljenje. Svakih dvadeset pet godina, godišnjica poraza koji su distrikti doživeli obeležava se neverovatnom proslavom i, zbog posebne zabave, dodatnim nesrećnim okolnostima za tribute. Naravno, ja nikada nisam doživela Četvrtvekovno zatomljenje. Sećam se da sam u školi čula da je pre dvadeset pet godina Kapitol zahtevao dvostruki broj tributa za arenu. Učiteljica nije ulazila u detalje, što je iznenađujuće, pošto je te godine pobedio tribut iz Distrikta dvanaest, naš Hejmič Abernati.„Bolje da se Hejmič pripremi za ogroman publicitet!" ciči Oktavija.Hejmič mi nikada nije pominjao lično iskustvo iz arene. Ne bih ga ni pitala. Ako sam ikada videla reprizu tih Igara na televiziji, sigurno sam bila suviše mlada da se sećam. Ali, Kapitol mu ove godine neće dozvoliti da zaboravi. Na neki način, dobro je što smo ove godine i Pita i ja na raspolaganju da budemo mentori tokom Zatomljenja, pošto od Hejmiča neće biti koristi.Nakon što su iscrpli temu Četvrtvekovnog zatomljenja, tim za pripremu je pokrenuo dugačku tiradu o svojim neshvatljivo budalastim životima. Ko je kome šta rekao o nekome koga uopšte ne poznajem i Oktavijina beskrajna priča o tome kolika je greška to što će svi na njenoj rođendanskoj žurki nositi perje.Uskoro su mi obrve počupane, kosa glatka i svilenkasta, a nokti spremni za lakiranje. Očigledno su dobili instrukcije da mi pripreme lice i ruke, pošto će ostatak biti skriven zbog hladnog vremena. Flavije silno želi da mi stavi svoj lični purpurni ruž, ali se zadovoljio ružičastim kada su počeli da mi nanose šminku i lak. Po paleti koju je Sina odredio, razabiram da smo se odlučili za devojački, a ne seksi izgled. Dobro je. Neću nikoga uveriti ni u šta ako budem izgledala provokativno. Hejmič mi je to jasno stavio do znanja kada me obučavao za intervju pre Igara.Majka ulazi, pomalo stidljivo, i kaže da je Sina zamolio da pokaže timu kako mi je namestila kosu na dan žetve. Reaguju oduševljeno, a zatim očarano posmatraju proces stvaranja komplikovane pletene frizure. U ogledalu vidim njihova ozbiljna lica dok prate svaki njen pokret. Jedva čekaju da počnu kada dođe njihov red da pokušaju. U stvari, sve troje se bez oklevanja prema mojoj majci ponašaju sa punim poštovanjem. Žao mi je što sam se osećala superiorno u odnosu na njih. Ko zna kako bih se ponašala ili o čemu bih pričala da sam odrasla u Kapitolu? Možda bih i ja žalila zbog odluke da na moju rođendansku žurku svi dođu u perjanim kostimima.Kada je frizura gotova, pronalazim Sinu u dnevnoj sobi. Čim ga ugledam, nada mi preplavi grudi. Izgleda isto kao i uvek, u jednostavno odeći, kratke smeđe kose uz nagoveštaj zlatnog ajlajnera. Grlimo se. Jedva se uzdržavam da ne izlanem celu epizodu sa predsednikom. Ne, odlučila sam da prvo kažem Hejmiču. On će najbolje znati koga time treba da opteretim. Mada, tako je lako razgovarati sa Sinom. U poslednje vreme smo dosta razgovarali telefonom koji smo dobili uz kuću. Što je inače prava smejurija, pošto ga skoro niko koga znamo ne poseduje. Naravno, Pita ga ima, ali njega ne zovem. Hejmič je svoj pre više godina iščupao iz zida. Telefon ima moja prijateljica Medž, gradonačelnikova ćerka, ali ako nas dve poželimo da razgovaramo, činimo to licem u lice. Najpre smo ga jedva koristili. Zatim je Sina počeo da zove da bismo razgovarali o mom talentu.Svaki pobednik mora da ima talenat. To je aktivnost kojom se baviš pošto ne moraš da radiš ni u školi, ni u industriji kojom se distrikt bavi. Možeš raditi bilo šta, zaista, bilo šta o čemu mogu sa tobom da razgovaraju. Ispostavilo se da Pita stvarno ima talenat. U pitanju je slikanje. Godinama je pravio prelive za kolače u porodičnoj pekari. Sada kada je bogat, može sebi da priušti prave boje za slikanje i platno. Ja nemam talenat, osim ako se ne računa nezakonit lov, a ne računa se. Ili možda pevanje, ali to ni u ludilu ne bih činila za Kapitol. Majka je pokušala da me zainteresuje za različite pogodne alternative sa spiska koji joj je Efi Trinket poslala. Kuvanje, cvetni aranžmani, sviranje flaute. Kod mene se nijedna nije primila, mada se ispostavilo da je Prim talentovana za sve tri. Najzad se Sina ponudio da mi pomogne da razvijem strast prema dizajniranju odeće, kojoj je zaista bilo potrebno razvijanje pošto uopšte nije postojala. Pristala sam pošto je to značilo da ću razgovarati sa Sinom, a on je obećao da će sve odraditi.
Trenutno je raspoređivao stvari po mojoj dnevnoj sobi: odeću, materijale, blokove sa skicama koje je nacrtao. Podigla sam jedan od njih i pogledala haljinu koju sam navodno dizajnirala. „Znaš, čini mi se da obećavam", kažem.„Oblači se, pokvarenštino jedna", kaže on bacivši ka meni gomilu odeće.Možda me dizajniranje odeće ne zanima, ali obožavam da nosim sve što Sina sašije za mene. Poput ovog. Crne pantalone od debelog, toplog materijala. Udobna bela košulja. Džemper ištrikan od mekane vune, zelene, plave i sive. Kožne čizme na pertlanje u kojima me prsti ne žuljaju.„Jesam li sama dizajnirala ovu odeću?" pitam.,,Ne, ali težiš tome da dizajniraš svoju odeću i da budeš poput mene, tvog modnog heroja", kaže Sina. Predao mi je gomilu kartica. „Čitaćeš sa njih iza kamere dok oni snimaju odeću. Pokušaj da zvučiš zainteresovano."U tom trenutku je stigla Efi Trinket sa narandžastom perikom na glavi, na vreme da nas sve podseti da „Imamo plan i program"! Ljubi me u obraze dok maše kamermanima. Zatim mi naređuje da stanem na mesto. Samo smo zbog Efi na vreme stizali svuda uKapitolu, zato se trudim da joj učinim. Skakućem unaokolo poput marionete, podižem različite komade odeće i izgovaram beznačajne rečenice tipa: „Zar ovo nije predivno?" Snima me tim zadužen za zvuk dok čitam sa kartica veselim glasom kako bi kasnije to mogli da montiraju, zatim su me izbacili iz prostorije da bi na miru snimili odeću koju sam ja, odnosno koju je Sina dizajnirao.Prim je ranije izašla iz škole zbog ovog događaja. Sada stoji u kuhinji dok je intervjuiše druga ekipa. Deluje ljupko u plavoj haljini koja joj ističe oči. Zavezala je svoju svetlu kosu trakom te iste boje. Malo se nagnula napred i podigla na prste u svojim blistavim belim čizmama kao da će poleteti, kao...Bam! Kao da me neko zviznuo u grudi. Niko to, naravno, nije učinio, ali bol je tako stvaran da moram da zakoračim unazad. Čvrsto zatvaram oči i više ne vidim Prim – vidim Ru, dvanaestogodišnju devojčicu iz Distrikta jedanaest koja mi je bila saveznik u areni. Mogla je da leti poput ptice, od drveta do drveta, hvatajući se za najtanje grane. Ru, koju nisam uspela da spasem, već sam je pustila da umre. Zamišljam je kako leži na zemlji sa kopljem u stomaku...Koga još neću uspeti da spasem od osvete Kapitola? Ko će umreti ako predsednik Snou ne bude zadovoljan mnome?Shvatam da Sina pokušava da mi obuče kaput i podižem ruke. Krzno me obuhvata i spolja i iznutra. To je krzno životinje koju nikada nisam videla. „Hermelin", kaže mi dok mazim bele rukave. Kožne rukavice. Crveni šal. Nešto vuneno mi prekriva uši. „Vraćaš mufove za uši u modu."Mrzim mufove za uši, mislim u sebi. Zbog njih čovek ne čuje dobro, a pošto sam ogluvela na jedno uho od eksplozije u areni, mrzim ih još više. Nakon pobede, u Kapitolu su mi operacijom povratili sluh, ali ga i dalje proveravam s vremena na vreme.Majka prilazi noseći nešto u šakama. ,,Za sreću", kaže.To je broš koji mi je Medž poklonila pre nego što sam krenula na Igre. Kreja u zlatnom krugu. Pokušala sam da je poklonim Ru, ali ona nije htela da je uzme. Rekla mi je da je zbog broša odlučila da mi veruje. Sina ga kači na čvor šala.Efi u blizini tapše rukama. „Pažnja! Upravo ćemo napraviti prvi snimak ispred kuće. Pobednici se pozdravljaju pred početak svog veličanstvenog puta. Ketnis, široki osmeh molim, veoma si uzbuđena, zar ne?" Ne preterujem kada kažem da me izgurala kroz vrata.Na trenutak ne vidim dobro od snega koji sada već veje. Tada vidim da Pita izlazi na vrata. U glavi čujem predsednikovo naređenje: Uveri me. I znam da moram.Razvlačim lice u širok osmeh i krećem ka Piti. Zatim, kao da više ne mogu da izdržim, počinjem da trčim. Uhvatio me, podigao i zavrteo. Zatim se okliznuo – još nije u potpunosti ovladao svojom veštačkom nogom – padamo u sneg, ja povrh njega. Tada smo se poljubili prvi put nakon više meseci. Oko nas su krzno, pahulje i karmin, ali pod svim tim osećam staloženost kojom Pita uvek zrači. Tako znam da nisam sama. Mada sam ga silno povredila, neće me odati pred kamerama. Neće me osuditi bezvoljnim poljupcem. I dalje me štiti. Kao u areni. Iz nekog razloga zbog toga imam želju da zaplačem. Ali ne činim to, već ga podižem na noge, uzimam ga podruku i veselo ga povlačim dalje.Ostatak dana prolazi u nejasnom magnovenju. Odlaska na stanicu, mahanja, kretanja voza, večera sa starim timom – Pita i ja, Efi i Hejmič, Sina i Porša, Pitina stilistkinja. Večerali smo fantastično jelo, kojeg se uopšte ne sećam. Zatim sam utonula u pidžamu i širok ogrtač, sedela u raskošnom kupeu i čekala da svi zaspu. Znam da će Hejmič ostati budan satima. Ne voli da spava kada je napolju mrak.Kada se sve u vozu utišalo, obula sam papuče i krenula ka njegovim vratima. Moram da kucnem nekoliko puta, pre nego što otvori, mršteći se kao da zna da donosim loše vesti.„Šta hoćeš?" pita, maltene me oborivši oblakom isparenja koji miriše na vino.„Moram da razgovaram s tobom", šapućem.„Sada?" pita. Klimnem. „Bolje bi ti bilo da je nešto važno u pitanju." Čeka, ali ja sam sigurna da se snima svaka reč koju izgovorimo u vozu. „Pa?" uzvikuje on.Voz počinje da koči. Na trenutak sam pomislila da me presednik Snou gleda i ne odobrava ideju da se poverim Hejmiču, pa je odlučio da me odmah ubije. Međutim, samo smo zastali da dolijemo gorivo.,,U vozu je tako zagušljivo", kažem.
To je bezazlena fraza, ali vidim da je Hejmič razumeo. „Znam šta ti je potrebno." Progurao se kraj mene i zateturao niz hodnik ka vratima. Kada je uspeo da ih odgurne, pogodio nas je nalet snega. Sapleo se i spustio na zemlju.Sluga iz Kapitola juri da mu pomogne, ali Hejmič mu samo dobrodušno odmahne dok se udaljuje. „Samo želim da se nadišem svežeg vazduha. Vraćam se za minut."„Izvinite. Pijan je", kažem. „Ja ću ga dovesti." Skočila sam i krenula uz prugu iza njega, natopivši papuče, dok me vodio nešto dalje od voza kako nas niko ne bi čuo.„Šta se dešava?"Sve mu pričam. O predsednikovoj poseti, o Gejlu, o tome kako ćemo svi umreti ako izneverim.Lice mu se iznenada trezni i deluje starije pod crvenim sjajem zadnjeg svetla. „Znači da ne smeš da izneveriš."„Kada bi mi pomogao tokom ove turneje..." počinjem.,,Ne, Ketnis, ovo nije samo tvoja turneja", kaže.„Kako to misliš?" pitam.„Čak i da uspeš to da izvedeš, svi oni će se vratiti za par meseci da nas odvedu na nove Igre. Ti i Pita bićete mentori, svake godine od sada pa nadalje. Svake godine će se prisećati vaše romanse i prikazivati detalje iz vašeg privatnog života na televiziji. Nikada nećeš moći da činiš ništa drugo, sem da živiš srećno do kraja života sa tim momkom."Ono što je upravo izgovorio pogodilo me svom snagom. Čak i da to poželim, nikada neću moći da provedem život sa Gejlom. Neće mi dozvoliti da živim sama. Zauvek ću biti zaljubljena u Pitu. Kapitol će insistirati na tome. Verovatno ću provesti još par godina sa majkom i Prim, najzad, tek mi je šesnaest. A zatim... a zatim... „Razumeš li šta ti govorim?" pita me.Klimam. Govori mi da imam samo jednu moguću budućnost, ako želim da sačuvam one koje volim u životu. Moram da se udam za Pitu.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

7 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Pon Apr 16, 2012 6:04 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
04

U tišini se vučemo nazad u voz. U hodniku, pred mojim vratima, Hejmič me potapše po ramenu i kaže: „Mogla si mnogo gore da prođeš, znaš." Vratio se u svoj kupe, odnoseći vonj vina sa sobom.U sobi sam skinula natopljene papuče, pidžamu i ogrtač. Ima toga još u fiokama, ali sam se jednostavno uvukla pod pokrivače u donjem vešu. Zurim u tamu, razmišljajući o svom razgovoru sa Hejmičem. Istina je sve što je rekao o očekivanjima Kapitola i o mojoj budućnosti sa Pitom, čak i njegov poslednji komentar. Naravno da sam mogla da prođem mnogo gore. Ali nije u tome poenta, zar ne? Jedna od retkih sloboda koje imamo u Distriktu dvanaest jeste sloboda da se venčamo s kime god želimo, ili da se uopšte ne venčamo. Meni je sada čak i to oduzeto. Pitam se da li će predsednik Snou insistirati da imamo decu. Ako bude tako, moraće da učestvuju u žetvi svake godine. Sigurno bi bilo uzbudljivo videti dete ne jednog, već dva pobednika kako odlazi u arenu. Već se dešavalo da deca pobednika završe u areni. To uvek izazove dosta uzbuđenja i podstakne priču o toma kako ta porodica nema sreću na svojoj strani. Međutim, dešava se suviše često da bude samo sreća u pitanju. Gejl je uveren da Kapitol to čini namerno, da namerno namešta izvlačenje zbog dodatne drame. Nakon svih problema koje sam izazvala, verovatno sam svom detetu obezbedila mesto na Igrama.
Razmišljam o Hejmiču, ne oženjenom, bez porodice, kako se zaklanja od sveta alkoholom. Mogao je da odabere bilo koju ženu u distriktu. Izabrao je samoću. Ne samoću – to zvuči smireno. Pre će biti da je odabrao život u samici. Da li zbog toga što je video kako je u areni pa nije želeo da rizikuje? Osetila sam ukus tog rizika kada su pročitali ime moje sestre na žetvi. Kada sam je gledala kako izlazi na pozornicu smrti. Međutim, kao njena sestra, ja sam mogla da preuzmem njeno mesto. Moja majka nije mogla to da učini za svoje dete.Izbezumljeno sam tražila izlaz. Ne smem da dopustim da me predsednik Snou osudi na takvu sudbinu. Čak i da to znači da ću sama sebi oduzeti život. Doduše, pre toga ću pokušati da pobegnem. Šta bi učinili da prosto nestanem? Da nestanem u šumi i nikada se ne vratim? Da li bih bila u stanju da povedem sve koje volim sa sobom i započnem novi život negde u divljini? Malo verovatno, ali ne i nemoguće.Protresla sam glavom da razbistrim misli. Nije vreme za pravljenje sumanutih planova za bekstvo. Moram da se usredsredim na Pobedničku turneju. Suviše ljudi zavisi od toga da li ću obezbediti dobru predstavu.Zora je stigla pre sna i Efi mi je već lupala na vrata. Obukla sam prvu odeću koju sam izvukla ih fioke i odvukla se do trpezarije. Ne razumem kakve veze ima kada sam ustala. Danas samo putujemo. Međutim, ispostavilo se da je jučerašnje sređivanje poslužilo tek koliko da izgledam pristojno do ulaska u voz. Danas će me tim za pripremu zapravo obraditi.
„Zašto? Suviše je hladno za prikazivanje", gunđam.„Nije suviše hladno u Distriktu jedanaest", kaže Efi.Distrikt jedanaest. Naša prva stanica. Radije bih započela sa bilo kojim drugim distriktom, pošto je u ovom živela Ru. Ali takva je tradicija Pobedničke turneje. Obično počinje u Distriktu dvanaest, i onda unazad do prvog, završivši se u Kapitolu. Pobednički distrikt se preskače i čuva za kraj. Pošto Distrikt dvanaest priređuje najjadniju proslavu – obično samo večeru za tribute i pobedničko okupljanje na trgu, gde niko ne izgleda kao da se zabavlja – najbolje je da što pre završe sa nama. Ove godine, prvi put otkako je Hejmič pobedio, poslednja stanica će biti u našem distriktu i Kapitol je odlučio da plati proslavu.Pokušavam da uživam u hrani kao što mi je Hejzel preporučila. Kuhinjsko osoblje se trudi da mi ugodi. Spremili su, između ostalog, moje omiljeno jelo, jagnjeći paprikaš sa suvim šljivama. Sok od narandže i vrela topla čokolada čekaju me na stolu. Zato jedem obilno. Hrana je besprekorna, ali ne mogu reći da uživam u njoj. Takođe mi veoma smeta to što samo Efi i doručkujemo.„Gde su svi ostali?" pitam.,,Oh, ko zna gde je Hejmič", kaže Efi. Nisam Hejmiča ni očekivala, pošto verovatno tek ustaje iz kreveta. „Sina je dokasno sređivao tvoj kupe sa garderobom. Sigurno je naručio bar stotinu komada odeće. Tvoje večernje haljine su neverovatne. Pita sigurno još spava."
„Zar njemu nije potrebna priprema?" pitam.,,Ne na isti način kao tebi", odvraća Efi.Sta to znači? To znači da moram jutro da provedem tako što mi čupaju dlake sa tela dok Pita spava. Nisam o tome razmišljala, ali u areni bar neki dečaci zadrže svoje dlake, za razliku od devojčica. Sećam se Pite dok sam ga kupala pored potoka. Dlake su mu svetlucale na suncu, dok sam sprala blato i krv. Samo mu je lice bilo glatko. Nijednom dečaku nije izrasla brada, a mnogi su imali dovoljno godina za to. Pitam se šta su im učinili.Ja sam čupava, ali moj tim je u još gorem stanju. Piju litre kafe i dodaju jedni drugima male pilule raznih boja. Izgleda da ne ustaju pre podneva, osim ako nije proglašeno vanredno stanje. Na primer, zbog mojih dlaka na nogama. Bila sam tako srećna kada su ponovo izrasle. Kao da je to znak da se stvari vraćaju u normalu. Prelazim prstima preko mekog paperja na nogama i predajem se timu. Nisu raspoloženi za uobičajeno brbljanje, tako da čujem svaku dlaku dok je čupaju iz korena. Moram da ležim u kadi punoj gustog rastvora neprijatnog mirisa, dok su mi lice i kosa prekriveni kremama. Usledila su još dva kupanja u manje neprijatnim rastvorima. Čupaju, ribaju, masiraju i mažu dok ne postanem sva ranjava.Flavije mi podigne bradu i uzdahne. „Prava je šteta što je Sina zabranio vršenje izmena na tebi."
,,Da, od tebe stvarno možemo da napravimo nešto posebno", kaže Oktavija.„Kada bude starija", kaže Venija maltene strogo. „Moraće da nam dopusti."Da učine šta? Da mi naduvaju usne kao predsedniku? Da mi tetoviraju grudi? Da mi oboje kožu u ružičasto i ugrade dragulje u nju? Da mi iseku dekorativne šare na licu? Da mi naprave uvijene kandže? Ili mačje brkove? Viđala sam sve to kod ljudi u Kapitolu, i mnogo više. Zar zaista nemaju pojma koliko nakazno deluju ljudima iz distrikta?Pomisao da ću biti prepuštena ćefovima svog tima za pripremu samo doprinosi patnjama koje se bore za moju pažnju – izmrcvareno telo, nedostatak sna, obavezan brak, užasavajuća mogućnost da ne zadovoljim očekivanja predsednika. Kada konačno stignem na ručak, koji su Efi, Sina, Porša, Hejmič i Pita započeli bez mene, suviše sam potištena za razgovor. Svi oduševljeno hvale hranu i ushićeno pričaju o tome kako uvek lepo spavaju u vozu. Svi su uzbuđeni zbog turneje. Pa, svi osim Hejmiča. On mamurno kruni pogačicu. Ni ja nisam gladna. Možda zbog toga što sam doručkovala tešku hranu ili zbog toga što sam toliko nesrećna. Bezvoljno mešam čorbu u tanjiru. Pojela sam samo par kašika. Ne mogu ni da pogledam Pitu – svog budućeg muža – mada sve ovo uopšte nije njegova krivica.Ostali primećuju i pokušavaju da me uvuku u razgovor, ali ih odbijam. U jednom trenutku voz staje. Poslužitelj nas obaveštava da nije samo sipanje goriva u pitanu. Neki deo se pokvario pa moraju da ga zamene. Biće im potrebno bar sat vremena. Efi je dobila napad, izvukla planer i počela da predviđa kako će ovo kašnjenje uticati na ostatak naših života. Najzad više nisam mogla da je slušam.„Nikog nije briga, Efi!" brecnem se. Svi me pogledaše, čak i Hejmič. Čovek bi pomislio da će bar on biti na mojoj strani, pošto ga Efi izluđuje. Istog trenutka sam počela da se branim. „Istina je, nikog nije briga!" kažem, ustajem i napuštam trpezariju.Voz mi sada deluje zagušljivo i hvata me muka. Nalazim vrata, otvaram ih na silu – uključivši neki alarm koji ignorišem – i skačem na zemlju, očekujući da zgazim u sneg. Međutim, vazduh je topao i miluje mi kožu. Lišće se zeleni na drveću. Koliko smo daleko na jug otišli za samo jedan dan? Koračam duž koloseka, žmirkajući zbog jakog sunca. Već žalim zbog reči koje sam uputila Efi. Moja situacija nije njena krivica. Treba da se vratim i izvinim. Moj ispad je vrhunac loših manira, a njoj maniri mnogo znače. Ali noge me odnose dalje, duž koloseka sve do kraja voza. Ostavljam ga za sobom. Stajaćemo sat vremena. Mogu da hodam dvadeset minuta u jednom pravcu i da se vratim nazad na vreme. Umesto toga, posle par stotina metara padam na zemlju i ostajem da sedim tamo gledajući u daljinu. Da imam luk i strele, da li bih jednostavno nastavila?
Nakon nekog vremena čujem korake iza sebe. Sigurno Hejmič dolazi da me ukori. Nije da ne zaslužujem, ali ipak ne želim to da slušam. „Nisam raspoložena za predavanje", upozoravam grumen trave kraj svojih stopala.„Biću kratak." Pita seda pored mene.„Mislila sam da je Hejmič", kažem.,,Ne, on još radi na pogačici." Gledam ga dok namešta veštačku nogu. „Loš dan, a?"„Nije to ništa", kažem.Duboko je udahnuo. „Slušaj, Ketnis, želim sa tobom da razgovaram o tome kako sam se ponašao u vozu. Mislim u prošlom vozu. Onom koji nas je dovezao kući. Znao sam da između tebe i Gejla nešto postoji. Bio sam ljubomoran na njega pre nego što smo se ti i ja zvanično upoznali. Nije pošteno da te primoravam da se držiš nečega što se desilo tokom Igara. Žao mi je."Potpuno me iznenadilo njegovo izvinjenje. Istina je da se Pita hladno ponašao otkako sam mu priznala da je moja ljubav prema njemu tokom Igara bila pomalo odglumljena. Međutim, ne uzimam mu to za zlo. U areni sam svim silama igrala na kartu romanse. Bilo je trenutaka kada iskreno nisam znala šta osećam prema njemu. I dalje ne znam.,,I meni je žao", kažem. Nisam sigurna zbog čega. Možda zbog toga što postoji realna šansa da ću ga potpuno uništiti.
„Nema razloga da ti bude žao. Održavala si nas u životu. Ne želim da nastavimo ovako, da se ignorišemo u stvarnom životu i padamo u sneg kada nas snima kamera. Pa sam mislio, ako ja prestanem da se ponašam tako, znaš, ranjeno, možda možemo da budemo prijatelji", kaže.Svi moji prijatelji će verovatno biti ubijeni, ali ako ga odbijem to ga neće sačuvati. „Okej", kažem. Osećam se bolje zbog njegove ponude. Manje dvolično. Bilo bi lepo da mi je ovo rekao ranije, pre nego što sam znala kakvi su planovi predsednika Snoua i da prijateljstvo za nas više nije opcija. Kako god bilo, drago mi je što ponovo govorimo.„Šta nije u redu?" pita me.Ne mogu da mu kažem. Čupkam rastinje.„Počnimo sa nečim osnovnijim. Zar nije čudno što znam da si u stanju da rizikuješ svoj život da bi spasla moj... ali ne znam koja ti je omiljena boja?" kaže.Blago se osmehujem. „Zelena. A tebi?"„Narandžasta", odvraća.„Narandžasta? Kao Efina kosa?" kažem.,,Ne tako drečava", kaže. „Više poput... zalaska sunca."Zalazak sunca. Vidim istog trenutka obod zalazećeg sunca, nebo prekriveno mekim nijansama narandžaste boje. Predivno. Setim se kolačića sa ljiljanom i sada kada Pita ponovo govori sa mnom, činim sve što mogu da mu ne prepričam razgovor sa predsednikom. Znam da Hejmič to ne bi odobrio. Bolje da se držim ćaskanja.„Znaš, svi pričaju o tvojim slikama. Žao mi je što ih još nisam videla", kažem.„Imam pun kupe slika." Ustaje i nudi mi ruku. „Hajdemo."Lepo je osetiti kako mu se prsti ponovo prepliću sa mojima, ali ne zbog kamera već zbog iskrenog prijateljstva. Vraćamo se u voz držeći se za ruke. Na vratima se prisećam: „Moram prvo da se izvinim Efi.",,Ne libi se da dobro preteraš", savetuje mi Pita.Kada smo se vratili u trpezariju gde ostali i dalje ručaju, moje izvinjenje prevršava svaku meru, ali u njenom umu jedva uspevam da nadoknadim narušavanje etikecije. Doduše, Efi je ipak učtivo prihvatila izvinjenje. Kaže da je jasno da sam pod velikim pritiskom. Njen komentar o potrebi da se neko pozabavi planom aktivnosti potrajao je samo pet minuta, tako da sam se zapravo olako izvukla.Kada je Efi konačno završila, Pita me sprovodi kroz nekoliko vagona da vidim njegove slike. Ne znam šta da očekujem. Možda veću verziju cvetnog kolačića. Međutim, u pitanju je nešto potpuno drugačije. Pita je slikao Igre.Neke slike ne biste odmah prepoznali, ako niste bili sa njim u areni. Voda kaplje kroz pukotine u našoj pećini. Suvo dno jezera. Njegove ruke koje iskopavaju korenje. Tu su i mnoge druge koje bi bilo koji posmatrač prepoznao. Zlatan rog po imenu Kornukopija. Klouv smešta noževe u jaknu. Jedan od mutova, nepogrešivo svetle dlake i zelenih očiju, jasno je da to Iskrica, reži i juri ka nama. I ja. Svuda me ima. Visoko na drvetu. Perem majicu na kamenu u potoku. Ležim nesvesno u lokvi krvi. Tu je i jedna koje se ne sećam – možda sam tako izgledala kada sam imala groznicu – izvirem iz sive izmaglice koja se u potpunosti slaže sa bojom mojih očiju.„Šta misliš?" pita.„Mrzim ih", kažem. Skoro da mogu da namirišem krv, prljavštinu, neprirodan dah mutova. „Sve vreme pokušavam da zaboravim arenu, a ti si je oživeo. Kako to da se tako dobro sećaš detalja?"„Viđam ih svake noći", kaže.Znam na šta misli. Noćne more – koje mi nisu bile strane ni pre Igara – sada me pohode svake noći. Međutim, standardna mora, ona u kojoj mog oca mina raznosi na komade, sada se retko javlja. Umesto toga, iznova preživljavam različite verzije onoga što se desilo u areni. Moj besplodan pokušaj da spasem Ru. Pita krvari na smrt. Iskričino naduveno telo raspada mi se u rukama. Katonov užasan kraj sa mutovima. To su mi najčešći posetioci. ,,I ja. Pomaže li? Kada ih slikaš?"„Ne znam. Mislim da se manje plašim odlaska na spavanje, ili bar sebi to govorim", kaže. „Međutim nisu prestale."
„Možda nikada i neće. Hejmič i dalje ima noćne more." Nije mi ništa rekao, ali sigurna sam da zbog toga ne voli da spava u mraku.,,Da. Ali što se mene tiče, bolje je da se probudim sa četkicom u ruci, nego sa nožem", kaže. „Znači, stvarno ih mrziš?",,Da. Ali, fantastične su. Zaista", kažem. Stvarno jesu. Samo ne želim više da ih gledam. „Hoćeš da vidiš moj talenat? Sina je odlično obavio posao."Pita se smeje. „Kasnije." Voz se cima napred. Vidim da pored nas počinje dapromiče rastinje. „Skoro smo stigli u Distrikt jedanaest. Hajde da ga pogledamo."Otišli smo do poslednjeg vagona. U njemu ima stolica i kauča na kojima se može sedeti, ali najbolje od svega je to što se zadnji prozor uvlači u plafon, pa deluje kao da se voziš na svežem vazduhu i imaš širok vidokrug. Ogromna, otvorena polja i krda stoke koja pasu po njima. Veoma drugačiji prizor od našeg šumovitog doma. Blago usporavamo i čini mi se da ćemo stati, kada se pred nama pojavila ograda. Visoka je bar deset stopa, sa bodljikavom žicom na vrhu. Prema njoj naša ograda u Distriktu dvanaest deluje detinjasto. Brzo prelećem pogledom po osnovi, pojačanoj ogromnim metalnim pločama. Nema šanse da se prokopa ispod, da se pobegne u lov. Tada ugledam kule, postavljene na jednakim razmacima, pune naoružanih stražara. Deluju tako neprirodno uglavljene među livadama punim divljeg cveća.
„Ovo je bogami drugačije", kaže Pita.Ru mi je nagovestila da se u Distriktu jedanaest strogo sprovode pravila. Međutim, ovo nisam mogla ni da zamislim.Sada nas okružuju polja sa usevima dokle god seže pogled. Muškarci, žene i deca, sa slamnatim šeširima koji ih štite od sunca, ispravljaju se i okreću ka nama, iskoristivši prolazak voza da istegnu leđa. U daljini vidim voćnjake i pitam se da li bi Ru tamo radila, sakupljajući voće sa najtanjih grana na vrhu drveta. Male grupe koliba – u poređenju sa njima naše kuće u Šavu su prave palate – pojavljuju se tu i tamo, ali deluju napušteno. Verovatno svi učestvuju u žetvi.Polja su nepregledna. Ne mogu da verujem koliki je Distrikt jedanaest. „Šta misliš koliko ljudi živi ovde?" pita me Pita. Odmahujem glavom. U školi ga opisuju prosto kao veliki distrikt i to je sve. Ne daju nam podatke o broju stanovnika. Međutim, deca koja svake godine čekaju žetvu sigurno čine samo majušni deo dece koja zapravo žive ovde. Šta rade? Održe preliminarno izvlačenje? Odaberu pobednike pre vremena i pobrinu se da budu u gomili? Kako to da se Ru našla na pozornici, a da se niko osim vetra nije ponudio da zauzme njeno mesto?Umorila sam se od beskrajnog prostranstva ovog distrikta. Ne prigovaram kada nas Efi poziva da se obučemo. Odlazim u svoj kupe i dopuštam da mi tim za pripremu namesti kosu i našminka me. Sina ulazi sa lepom narandžastom haljinom sa šarom od jesenjeg lišća. Pada mi na pamet da će se Piti dopasti boja.Efi još jednom predočava dnevni program meni i Piti. U nekim distriktima pobednici se voze kroz grad dok stanovnici kliču. Ali, u Distriktu jedanaest – možda zbog toga što ne postoji pravi grad a naselja su razuđena, možda zbog toga što ne žele da odvlače suviše ljudi sa polja tokom žetve – javno okupljanje ograničeno je na trg. Dešava se pred njihovom Zgradom pravosuđa, orijaškim mermernim zdanjem. Nekada je sigurno bila veličanstveno lepa, ali vreme je naplatilo danak. Čak se i na televiziji vidi da bršljan obrasta trošnu fasadu i da se krov ugiba. Sam trg je okružen oronulim radnjama, uglavnom napuštenim. Gde god da žive imućni ljudi Distrikta jedanaest, sigurno ne žive ovde.Naš javni nastup biće upriličen napolju, na nečemu što Efi naziva verandom, popločanim prostorom između glavnih vrata i stepenica, u senci krova koji pridržavaju stubovi. Gradonačelnik Distrikta jedanaest predstaviće Pitu i mene i pročitati govor u našu čast. Zahvalićemo se tekstom koji je za nas napisao Kapitol. Ako je pobednik imao saveznika među mrtvim tributima, smatra se da je po bontonu dodati nekoliko ličnih komentara. Treba da kažem nešto o Ru i Trešu. Međutim, svaki put kada sam pokušala nešto da zapišem kod kuće, prazan papir mi se rugao u lice. Teško mi je da pričam o njima, a da se ne rastužim. Na sreću, Pita je nešto osmislio i uz manje izmene, može da prođe kao zahvalnica od oboje.
Na kraju ceremonije, dobićemo neku vrstu plakete i ući u Zgradu pravosuđa gde će biti servirana posebna večera.Dok je voz ulazio u stanicu Distrikta jedanaest, Sina je vršio poslednje pripreme, zamenivši narandžastu traku za kosu, zlatnom i zakačio mi na haljinu broš sa krejom koji sam nosila u areni. Na platformi stanice nema odbora za doček, samo odred mirovnjaka koji nas sprovode do oklopnih vozila. Efi frkće dok se metalna vrata uz škljocaj zatvaraju za nama. „Stvarno, čovek bi pomislio da smo kriminalci", kaže.Ne svi, Efi. Samo ja, pomislim.Vozilo nas dovozi pred Zgradu pravosuđa. Žurno nas uvode unutra. Osećam izvrstan miris hrane koja se priprema, ali taj miris ne može da sakrije smrad plesni i truljenja. Nisu nam ostavili dovoljno vremena za razgledanje. Dok najkraćim putem koračamo ka glavnom ulazu, čujem da na trgu počinje himna. Neko mi je prikačio mikrofon. Pita me hvata za levu ruku. Gradonačelnik nas predstavlja dok se velika vrata uz škripu otvaraju.„Širok osmeh!" kaže Efi i gura nas. Krećemo napred.To je to. Sada moram sve da ih uverim koliko sam zaljubljena u Pitu, pomislim. Svečana ceremonija je strogo isplanirana, tako da nisam sigurna kako to da izvedem. Nije vreme za poljupce, ali možda bih mogla da uglavim jedan.
Čuje se glasan aplauz, ali ni blizu klicanja, zviždanja i pokliča koje smo čuli u Kapitolu. Koračamo preko verande dok ne ponestane krova i ne nađemo se na vrhu velikih mermernih stepenica pod prodornim zracima sunca. Dok mi se oči navikavaju na svetlo, vidim da su po zgradama na trgu okačene zastave koje prikrivaju njihovo očajno stanje. Trg je prepun ljudi, ali to je samo majušni deo ovdašnjeg stanovništva.Kao i obično, napravljena je platforma u dnu bine za porodice poginulih tributa. Sa Trešove strane stoji samo starica pogrbljenih leđa i visoka mišićava devojka, pretpostavljam njegova sestra. Na suprotnoj strani... nisam spremna za prizor Ruine porodice. Lica njenih roditelja obliva tuga. Petoro mladih braće i sestara veoma liče na nju. Krhka grada, svetlucave smeđe oči. Poput jata malih, tamnih ptica.Aplauz zamire i gradonačelnik čita govor u našu čast. Prilaze nam dve devojčice sa ogromnim buketima cveća. Pita izgovara svoj deo pripremljenog govora, a moje usne se pokreću da ga završe. Na sreću, majka i Prim su me pripremale, tako da mogu da ga izgovorim i u snu.Pita ima lične komentare zapisane na karticama, ali ih ne vadi. Prosto je svojim jednostavnim, toplim stilom pričao o Trešu i Ru, o tome kako su uspeli da budu među poslednjih osam tributa, kako su mene održali u životu – a na taj način i njega – i kako je to dug koji nikada neće moći da otplati. Zatim je na trenutak oklevao pre nego što je dodao nešto što nije zapisano na karticama. Možda je mislio da će ga Efi naterati da prećuti. „Ovo ni na koji način ne može da nadoknadi vaš gubitak, ali u znak zahvalnosti želimo da porodice oba tributa iz Distrikta jedanaest svake godine dobijaju jedno mesečno sledovanje naše nagrade do kraja naših života. Dok god mi živimo, oni neće gladovati."Gomila reaguje dubokim uzdasima i žamorom. Nema presedana za ono što je Pita uradio. Ne znam da li je to uopšte po zakonu. Verovatno ne zna ni on, pa nije ni pitao za slučaj da je protiv zakona. Što se porodica tiče, oni samo šokirano zure. Život im se zauvek promenio kada su Ru i Treš poginuli, ali ovaj dar će ga promeniti iznova. Mesečna primanja tributske nagrade lako će obezbediti porodicu za godinu dana. Dok kod mi živimo, oni neće gladovati.Pogledam Pitu, a on mi se tužno nasmeši. Čujem Hejmičev glas. „Mogla si mnogogore daprođeš." U tom trenutku, nemoguće je zamisliti da sam mogla bolje da prođem. Poklon je... savršen. Podižem se na prste da ga poljubim i to uopšte ne deluje odglumljeno.Gradonačelnik zakoračuje napred i predaje nam plakete. Toliko su velike da moram da spustim buket da bih primila svoju. Ceremonija je maltene završena kada primećujem da jedna od Ruinih sestara zuri u mene. Sigurno ima bar devet godina i skoro je identična replika svoje sestre, uključujući način na koji stoji sa blago raširenim rukama. Uprkos dobrim vestima o nagradi, nije srećna. U stvari, prekorno me gleda. Možda zbog toga što nisam spasla Ru?Ne. Zbog toga štojoj sejoš nisam zahvalila, pomislim.Obuzeo me stid. Devojčica je u pravu. Kako mogu da stojim, pasivna i mutava, i pustim Pitu ga priča i za mene? Da je pobedila, Ru ne bi dozvolila da moja smrt prođe neopevana. Sećam se sa koliko truda sam je prekrila cvećem u areni kako njena smrt ne bi prošla neopaženo. Taj gest neće ništa značiti ako ga sada ne podržim.„Čekajte!" Zakoračim napred sa plaketom čvrsto stisnutom uz grudi. Vreme za moj govor je došlo i prošlo, ali moram nešto da kažem. Suviše joj dugujem. Da sam se odrekla cele nagrade u korist njihovih porodica, to ne bi bilo dovoljno da opravda moje ćutanje. „Molim vas, sačekajte." Ne znam kako da započnem, ali kada sam krenula, reči mi klize sa usana kao da su mi se dugo motale po glavi.„Zelim da se zahvalim tributima Distrikta jedanaest", kažem. Gledam dve Trešove srodnice. „Samo jednom sam razgovarala sa Trešom. Tek koliko mu je bilo potrebno da mi poštedi život. Nisam ga poznavala, ali sam ga uvek poštovala. Zbog njegove moći. Zbog njegovog odbijanja da učestvuje u Igrama pod bilo čijim uslovima, osim svojih. Karijeristi su ga od početka želeli u svom timu, ali on nije pristao na to. Poštujem ga zbog toga."
Prvi put je pogrbljena žena – da li je to njegova baka? – podigla glavu, a tračak osmeha zaigra na njenim usnama.Masa ljudi je utihnula. Tako su tihi da se pitam kako uspevaju to da izvedu. Sigurna sam da svi zadržavaju dah.Okrećem se ka Ruinoj porodici. „Međutim, osećam da sam dobro poznavala Ru. Ona će uvek biti sa mnom. Sve lepe stvari me podsećaju na nju. Vidim je u žutom cveću koje raste na Livadi pokraj moje kuće. Vidim je u krejama koje pevaju na granama. Ali, najbolje je vidim u svojoj sestri Prim." Glas me izdaje, ali i govor je pri kraju. „Hvala vam za vašu decu." Podigla sam bradu i obratila se masi. „Hvala svima za hleb."Stojim, slomljena i mala, dok hiljadu očiju zuri u mene. Nastupila je duga pauza. Zatim, negde iz središta gomile, neko počinje da zviždi krejinu melodiju od četiri note koju me Ru naučila. Melodiju koja označava kraj radnog dana u voćnjacima. Melodiju koja je u areni označavala sigurnost. Pri kraju melodije, pronašla sam čoveka koji je zviždi, smežuranog starca u izbledeloj crvenoj majici i radnom kombinezonu. Pogledi su nam se sreli.Ono što se zatim desilo, nije se desilo slučajno. Suviše je skladno izvedeno da bi bilo spontano. U potpunom skladu, svaka osoba u gomili prislonila je tri srednja prsta leve ruke na usne i ispružila ih ka meni. To je pozdrav iz Distrikta dvanaest kojim sam se oprostila od Ru u areni.
Da nisam razgovarala sa predsednikom, ovaj gest bi mi izmamio suze. Pošto mi je njegovo upozorenje da stišam distrikte sveže u pamćenju, gest me ispunjava užasom. Šta će pomisliti o ovom javnom salutiranju devojčici koja je prkosila Kapitolu?Svom snagom me pogađaju posledice onoga što sam učinila. Nije bilo namerno – samo sam želela da se zahvalim – međutim, izmamila sam nešto opasno. Čin disidentstva naroda Distrikta jedanaest. Upravo ono što pokušavam da sprečim!Pokušavam da se setim šta da kažem što će potkopati ono što se upravo desilo, što će ga negirati, ali čujem samo pucketanje iz mikrofona, što znači da je isključen. Gradonačelnik je preuzeo. Pita i ja dobijamo poslednji aplauz. On me vodi nazad ka vratima, nesvestan toga da je nešto krenulo naopako.Osećam se čudno i moram da zastanem na trenutak. Sunčevi zraci mi igraju pred očima. „Jesi li dobro?" pita me.„Vrti mi se u glavi. Sunce sija tako jako", kažem. Ugledam njegov buket. „Zaboravila sam cveće", mrmljam.„Doneću ga", kaže.„Mogu i sama", odvraćam.Da nisam zastala, do sada bismo se našli u sigurnosti Zgrade pravosuđa, da nisam zaboravila cveće. Umesto toga sve smo posmatrali sa verande.
Par mirovnjaka vuče starca koji je zviždao ka vrhu stepenica. Primoravaju ga da padne na kolena pred gomilom. Zatim mu pucaju u glavu.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

8 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Pon Apr 16, 2012 8:56 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
05

Čovek je upravo pao na zemlju kada nam je zid belih mirovnjačkih uniformi zaklonio vidik. Nekoliko vojnika je držalo automatsko oružje popreko. Gurali su nas ka vratima.„Pošli smo!" kaže Pita, odgurnuvši mirovnjaka koji me ćuškao. „Ulazimo, u redu? Hajde, Ketnis." Zagrlio me i odveo nazad u Zgradu pravosuđa. Mirovnjaci su nas pratili dva koraka iza. Istog trenutka kada smo se našli unutra, vrata se zatvoriše. Čula sam topot mirovnjačkih čizama dok su se vraćali ka gomili.Hejmič, Efi, Porša i Sina čekaju ispred praznog ekrana na zidu, lica su im napeta i uznemirena.„Šta se desilo?" žurno nam prilazi Efi. „Prenos je prestao nakon divnog govora koji je održala Ketnis. Zatim je Hejmič rekao da mu se učinilo da čuje pucanj. Ja sam rekla da je to besmislica, ali ko zna? Ludaka ima svuda!"„Ništa se nije desilo, Efi. Povratno paljenje starog kamiona, to je sve", kaže Pita.Začula su se još dva pucnja. Vrata ih nisu prigušila. Ko je nastradao? Trešova baka? Jedna od Ruinih malih sestara?„Pođite oboje sa mnom", kaže Hejmič. Pita i ja ga pratimo, ostavivši ostale za sobom. Mirovnjake stacionirane oko Zgrade pravosuđa ne interesuje naše kretanje unutar zgrade. Popeli smo se uz veličanstvene mermerne stepenice. Na vrhu počinje dugačak hodnik sa izlizanim tepihom na podu. Dupla vrata su otvorena, dočekujući nas dobrodošlicom u prvu prostoriju na koju smo naišli. Tavanica je visoka bar šest metara. Pervazi su izrezbareni šarama u obliku voća, cveća i debeljuškaste dece sa krilima koja nas posmatraju iz svakog ćoška. Vaze sa cvećem koje miriše tako snažno da su me oči zasvrbele. Naša večernja odeća visi na čiviluku. Ova soba je pripremljena za nas, ali u njoj smo proveli tek toliko vremena da ispustimo svoje plakete. Zatim je Hejmič iščupao mikrofone sa naših grudi, stavio ih ispod jastuka na kauču i mahnuo nam.Koliko znamo, Hejmič je ovde bio samo jednom, na svojoj pobedničkoj turneji pre više od dvadeset godina. Sigurno ima neverovatno pamćenje ili pouzdane instinkte, pošto nas sprovodi kroz lavirint vijugavih stepenica i sve užih hodnika. Ponekad bi zastao i otvorio vrata. Po škripi šarki može se pretpostaviti da je prošlo mnogo vremena otkako su poslednji put otvorena. Najzad smo se popeli uza stepenice do vrata na tavanu. Kada ih je Hejmič odgurnuo u stranu, našli smo se u kupoli Zgrade pravosuđa. To je prostrana prostorija puna slomljenog nameštaja, knjiga, skela i zardalog oružja. Sve je prekriveno debelim slojem prašine. Jasno je da niko ovde nije bio godinama. Svetlo se tegobno probija kroz četiri garava prozora kupole. Hejmič nogom šutira vrata i okreće se ka nama.„Šta se desilo?" pita.Pita mu prepričava dogadaje sa trga. Zviždanje, salutiranje, naš povratak na verandu, smrt starca. „Šta se dešava, Hejmiču?"„Bolje da mu ti ispričaš", kaže mi Hejmič.
Ne slažem se. Mislim da će biti sto puta gore ako mu ja ispričam. Medutim, ipak se trudim da staloženo objasnim Piti sve. O predsedniku Snou, o nemirima u distriktima. Nisam preskočila čak ni Gejlov poljubac. Opisujem u kolikoj smo opasnosti, u kolikoj je opasnosti cela zemlja zbog mojeg trika sa bobicama. ,,Na ovoj turneji sam trebala da ispravim stvar. Da sve ljude koji sumnjaju, uverim da sam tako postupila iz ljubavi. Da smirim stvari. Danas sam očigledno uspela samo da dovedem do smrti troje ljudi. Verovatno će svi na trgu biti kažnjeni." Toliko mi je loše da moram da sednem na kauč, uprkos tome što iz njega vire žice i sunđer.,,To znači da sam ja samo pogoršao stvari time što sam poklonio novac", kaže Pita.Iznenada je udario lampu koja je stajala na sanduku. Odletela je preko sobe, pala na pod i razbila se. „Ovo mora da prestane. Odmah. Ova – ova – igra koju vas dvoje igrate. Igra u kojoj jedno drugom govorite tajne, ali ih krijete od mene kao da sam nebitan ili glup ili suviše slab da se nosim sa njima."„Uopšte nije tako, Pita..." započnem.„Upravo je tako!" urla na mene. „I ja imam ljude do kojih mi je stalo, Ketnis! Porodicu i prijatelje u Distriktu dvanaest. Nastradaće isto kao i tvoji ako ovo ne izvedemo kako treba. Zar posle svega što smo prošli u areni ne zaslužujem bar da mi kažeš istinu ?"
,,Ti si uvek tako dobar pred kamerama, Pita", kaže Hejmič. „Predstavljaš se izuzetno pametno. Nisam želeo to da poremetim.",,Pa, izgleda da si me precenio. Danas sam žestoko zeznuo stvar. Šta misliš da će se desiti sa porodicama Treša i Ru? Misliš li da će dobiti deo naše nagrade? Misliš li da sam im obezbedio bolju budućnost? Ja mislim da će biti srećni ako prežive današnji dan!" Ponovo je nešto bacio, neki kip čini mi se. Nikada ga nisam videla u sličnom stanju.,,U pravu je, Hejmiču", kažem. „Pogrešili smo što mu nismo ništa rekli. Sada i u Kapitolu."„Vas dvoje ste čak i u areni imali neki sistem, zar ne?" pita. Glas mu je sada nešto tiši. „Neki sistem u koji ja nisam bio uključen.",,Ne. Bar ne zvanično. Znala sam šta Hejmič želi da uradim po darovima koje je slao ili nije slao", kažem.,,Pa, ja nisam imao u priliku. Pošto mi ništa nije poslao dok se ti nisi pojavila", kaže Pita.Nisam o tome razmišljala. Kako je njemu delovalo kada sam se pojavila u areni sa lekom za opekotine i hlebom, dok je on na pragu smrti, a nije ništa dobio. Kao da me Hejmič održavao u životu o Pitinom trošku.„Slušaj, dečko..." započne Hejmič.
,,Ne trudi se. Znam da si morao da izabereš jedno od nas. Ja sam i želeo da to bude ona. Međutim, ovo je drugačije. Napolju je troje mrtvih ljudi. Biće ih i više ako ovo ne odigramo savršeno. Svi znamo da sam bolji od Ketnis pred kamerama. Niko ne treba da mi govori šta da kažem i kako da se ponašam. Ali moram da znam u šta se upuštam", kaže Pita.,,Od sada ćeš biti obavešten o svemu", obećava Hejmič.„Bolje bi bilo", kaže Pita. Nije me ni pogledao pre nego što je otišao.Prašina koju smo uznemirili traži novo mesto na kojem će se sleći. Na mojoj kosi, očima, sjajnom, zlatnom brošu.„Stvarno si izabrao mene, Hejmiču?" pitam.„Aha", odvraća on.„Zašto? On ti se više dopada", kažem.„Istina. Ali, seti se, pre nego što su promenili pravila, znao sam da samo jedno od vas dvoje mogu da izvučem", kaže. „Pomislio sam, pošto je tako odlučan da te zaštiti, ako sve troje radimo na tome, imamo šansu da te vratimo kući.,,Oh", kažem, pošto mi ništa drugo ne pada na pamet.„Videćeš, to su izbori koje moraš da napraviš. Ako preživimo ovo", kaže Hejmič. „Naučićeš."Pa, danas sam naučila jednu stvar. Ovo mesto nije veća verzija Distrikta dvanaest. Našu ogradu ne čuvaju i kroz nju skoro nikada ne teče struja. Naši mirovnjaci nisu prijatni, ali nisu ni brutalni. Naše nevolje donose više umora nego besa. Ovde, u Distriktu jedanaest, pate znatno više i znatno su očajniji. Predsednik Snou je u pravu. Varnica bi bila dovoljna da ih zapali.Stvari se odvijaju tolikom brzinom da nemam vremena za razmišljanje. Upozorenje, pucnjava, shvatanje da sam možda pokrenula nešto što će imati značajne posledice. Sve je tako neverovatno. Bilo bi drugačije da sam isplanirala čitavu stvar, ali s obzirom na to kakve su okolnosti... kako sam, zaboga, uspela da prouzrokujem tolike probleme?„Hajdemo. Moramo na večeru", kaže Hejmič.Ostala sam pod tušem koliko god su mi dozvolili, pre nego što sam morala da izađem da me srede. Tim za pripremu je izgleda nesvestan današnjih događanja. Svi su uzbuđeni zbog večere. U distriktima mogu da im prisustvuju, dok u Kapitolu skoro nikada ne dobijaju pozivnice za prestižne zabave. Dok pokušavaju da predvide koja će jela biti poslužena, meni pred očima neprestano igra metak koji raznosi glavu starca. Ne obraćam pažnju na to šta mi rade dok ne dođe vreme da krenem, pa stajem pred ogledalo. Bledoružičasta haljina nežno mi dotiče cipele. Kosa mi je sklonjena sa lica i pada niz leđa u poplavi uvojaka.S leđa mi prilazi Sina i namešta mi svetlucavi srebrni šal preko ramena. Uhvatio je moj pogled u ogledalu. „Sviđa li ti se?"„Odeća je prelepa. Kao i uvek", kažem.
„Hajde da vidimo kako izgleda uz osmeh", kaže mi nežno. Podseća me da će se za par trenutaka oko mene ponovo naći kamere. Uspela sam da podignem uglove usana. „Eto, vidiš."Kada smo se svi okupili da krenemo na večeru, vidim da je Efi zle volje. Hejmič joj sigurno nije ispričao ništa o dešavanjima na trgu. Ne bi me iznenadilo da Sina i Porša znaju, ali kao da postoji prećutni dogovor da Efi ne sazna loše vesti. Međutim, nije potrebno mnogo vremena da saznamo u čemu je problem.Efi nas obaveštava o večerašnjem planu i programu, a zatim ga baca u stranu. „Nakon toga, hvala bogu, možemo da se ukrcamo na voz i odemo odavde", kaže.,,Da li je sve u redu, Efi?",,Ne dopada mi se kako se ponašaju prema meni. Strpali su me u oklopno vozilo i zabranili mi pristup na platformu. Pre sat vremena sam odlučila da prošetam oko Zgrade pravosuđa. Ja sam stručnjak za arhitekturu, znate", kaže.,,Oh, da, znam za to", kaže Porša pre nego što je pauza postala preduga.,,Pa, odlučila sam da bacim pogled pošto će ruševine iz distrikta ove godine biti hit, kada su se pojavila dva mirovnjaka i naredila mi da se vratim u svoje odaje. Jedan me čak ćušnuo puškom!" kaže Efi.Sigurna sam da je to direktna posledica toga što smo Hejmič, Pita i ja nestali na neko vreme ranije u toku dana. Zapravo je pomalo utešno znati da je Hejmič bio u pravu. Da niko ne nadgleda prašnjavu kupolu u kojoj smo razgovarali. Sigurna sam da se to sada promenilo.Efi deluje toliko uznemireno da sam je spontano zagrlila. ,,To je užasno, Efi. Možda uopšte ne treba da idemo na večeru. Bar dok ne dobiješ izvinjenje." Znam da nikada neće pristati na to, ali se znatno oraspoložila zbog predloga i uvažavanja njene pritužbe.„Neka, snaći ću se. Deo mog posla jeste da podnosim uspone i padove. Ne možemo da dozvolimo da vas dvoje propustite svoju večeru", kaže. „Ali, hvala ti na ponudi, Ketnis."Efi nas raspoređuje u poredak pred ulazom. Najpre tim za pripremu, zatim ona, pa stilisti i Hejmič. Pita i ja smo, naravno, na začelju.Negde ispod nas počinje da svira muzika. Kada prvi talas naše male procesije krene niza stepenice, Pita i ja se uzimamo za ruke.„Hejmič kaže da nisam trebao da vičem na tebe, da si postupala po njegovom naređenju", kaže Pita. „Uostalom i ja sam u prošlosti krio stvari od tebe."Prisećam se svog šoka kada je Pita priznao da me voli pred celim Panemom. Hejmič je znao za to i nije mi rekao. „Mislim da sam i sama polomila par stvari nakon tog intervjua."„Samo jednu urnu", kaže on.
,,I ruke. Nema više svrhe da budemo neiskreni jedno prema drugom, zar ne?" kažem.„Nema svrhe", odvraća Pita. Stojimo na vrhu stepenica. Čekamo da Hejmič odmakne petnaest koraka kao što nam je Efi naložila. „Da li je to stvarno jedini put da si poljubila Gejla?"Toliko sam zapanjena da odgovaram. „Da." Nakon svega što se danas desilo, zar ga samo to pitanje muči?„To je petnaesti korak. Hajdemo", kaže.Svetlo nas je obasjalo, i ja sam nabacila svoj najveličanstveniji osmeh.Spuštamo se niza stepenice i istog trenutka smo uvučeni u neraspoznatljivi niz obedovanja, ceremonija i putovanja vozom. Svaki dan isto. Buđenje. Oblačenje. Vožnja kroz gomilu koja kliče. Slušanje govora u našu čast. Zahvaljivanja, ali samo po scenariju koji je Kapitol odredio, bez ikakvih ličnih dodataka. Ponekad idemo u kratku turu: u jednom distriktu smo u daljini ugledali more, nepregledne šume u drugom, ružne fabrike, pšenična polja, smrdljive rafinerije. Zatim sledi oblačenje u večernju odeću. Odlazak na večeru. Povratak u voz.Tokom ceremonija, zvanični smo i puni poštovanja, ali uvek se držimo za ruke. Tokom večera smo maltene delirično zaljubljeni jedno u drugo. Ljubimo se, plešemo, hvataju nas dok pokušavamo da se iskrademo kako bismo bili sami. U vozu smo blago očajni dok pokušavamo da procenimo kakav smo utisak ostavili.
Čak i bez ličnih govora koji bi pokrenuli nezadovoljstvo – nepotrebno je reći da su govori iz Distrikta jedanaest isečeni u montaži – oseća se nešto u vazduhu, ključanje u loncu koji samo što se nije prelio. Ne svuda. U nekim distriktima vlada raspoloženje umorne stoke, kakvo obično Distrikt dvanaest odaje tokom pobedničkih ceremonija. Međutim, u drugima – posebno u distriktima osam, četiri i tri – na licima ljudi zasija iskreno ushićenje kada nas ugledaju. A ispod ushićenja, gnev. Kada uzvikuju moje ime, to više nalikuje kriku na osvetu nego na klicanje. Kada mirovnjaci krenu da stišaju gomilu, ljudi ih guraju umesto da se povuku. Znam da ne mogu ništa da učinim kako bih to promenila. Koliko god ljubavi da pokažem, to neće zaustaviti ovu plimu. Ako je uzimanje bobica u ruku bio čin privremenog ludila, onda su ovi ljudi prigrlili to isto ludilo.Sina je počeo da mi sužava odeću u struku. Tim za pripremu mi je puderom prekrio crne krugove oko očiju. Efi je počela da mi daje pilule za spavanje, ali ne pomažu mi. Ne pomažu mi dovoljno dobro. Zadremam samo da bi me probudile noćne more, sve brojnije i intenzivnije. Pita, koji noću uglavnom luta kroz voz, čuje me kako vrištim mučeći se da razbijem izmaglicu koju stvaraju lekovi i tako produžuju moje užasne snove. Uspeva da me probudi i smiri. Nakon toga, počela sam da odbijam pilule. Ali, svake noći ga puštam u svoj krevet. Nosimo se sa tamom kao što smo činili u areni, zagrljeni se borimo protiv opasnosti koje nas mogu opkoliti svakog trenutka. Ništa drugo se ne dešava, ali vozom ubrzo počinju da kruže glasine.Kada mi Efi to pomene, mislim: Odlično. Možda će glasine stići do predsednika. Kažemo joj da ćemo se potruditi da budemo diskretniji, ali to ne činimo.Dolazak u Distrikte dva i jedan posebno je užasan. Katon i Klouv, tributi iz Distrikta dva sigurno bi se vratili kući da nije bilo mene i Pite. Ja sam lično ubila Iskricu i dečaka iz Distrikta jedan. Trudila sam se da ne gledam u članove njegove porodice. Saznala sam da se zvao Marvel. Kako to da mu nisam znala ime? Pretpostavljam da pre igara nisam obraćala pažnju, a posle nisam ni želela da saznam.Kada stignemo do Kapitola, već smo prilično očajni. Bezbroj puta se pojavljujemo pred publikom koja nas obožava. Nema opasnosti od ustanka medu privilegovanima, među onima čija imena nikada nisu bila u kugli za žetvu, čija deca nikada neće umreti zbog zločina počinjenih pre mnogo generacija. U Kapitolu ne moramo nikoga da ubeđujemo u svoju ljubav. Zato se držimo slabe nade da još imamo šansu da ubedimo one koje nismo ubedili u distriktima. Šta god da učinimo, čini se da smo učinili prekasno.
U našim starim odajama u Centru za obuku, predlažem javnu prosidbu. Pita pristaje da to učini, ali zatim odlazi u svoju sobu i dugo ostaje tamo sam. Hejmič mi savetuje da ga ostavim na miru.„Mislila sam da je to želeo", kažem.„Ne na ovaj način", odvrati Hejmič. „Želeo je da bude iskreno."Vraćam se u sobu i ležim pod pokrivačima, trudeći se da ne razmišljam o Gejlu, ali nisam u stanju da razmišljam o bilo čemu drugom.Te večeri, na pozornici pred Centrom za trening, nekako se batrgamo sa nizom pitanja. Sizar Flikerman, u svetlucavom ponoćno plavom odelu, sa kosom kapcima i usnama obojenim u plavo, bez greške nas sprovodi kroz intervju. Kada nas pita za planove, Pita se spušta na koleno, otvara svoje srce i pita me da se udam za njega. Ja, naravno, pristajem. Sizar je izvan sebe od oduševljenja, publika u Kapitolu potpuno histerična, povici gomile širom Panema prikazuju zemlju ošamućenu od sreće.Predsednik Snou dolazi u iznenadnu posetu i čestita nam. Rukuje se sa Pitom i sa odobravanjem ga tapše po ramenu. Mene grli, obuhvata me mirisom krvi i ruža i ljubi u obraz. Kada se povuče, prste mi ukopava u rame, a osmehom mi para lice. Usuđujem se da podignem obrve. One pitaju ono što moje usne ne mogu. Jesam li uspela?Da li sam učinila dovoljno? Predala sam vam sve u ruke, odigrala igru do kraja, pristala da se udam za Pitu. Da li je to dovoljno?
U znak odgovora, skoro neprimetno odmahuje glavom.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

9 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Pon Apr 16, 2012 9:00 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
06

U tom blagom pokretu vidim kraj svih nada i početak uništenja svega do čega mi je stalo na svetu. Ne mogu da pogodim kakvu će formu poprimiti moja kazna, koliko široko će zabaciti mrežu, ali kada završi sa mnom, verovatno više ništa neće ostati. Covek bi pomislio da ću u ovom trenutku biti potpuno očajna. Međutim, dešava se nešto čudno. Osećam ogromno olakšanje. Mogu da batalim ovu igru. Dobila sam odgovor na pitanje da li sam uspela u ovom poduhvatu, makar taj odgovor bio odlučno 'ne'. Ako očajna vremena zahtevaju očajničke mere, sada sam slobodna da vučem najočajnije moguće poteze.Samo ne ovde, ne još. Od suštinske je važnosti da se vratim u Distrikt dvanaest, pošto veliki deo plana uključuje moju majku, sestru, Gejla i njegovu porodicu. Čak i Pitu, ako uspem da ga nagovorim da krene sa nama. Dodajem i Hejmiča na listu. To su ljudi koje moram povesti sa sobom kada pobegnem u divljinu. Kako ću ih uveriti, gde ćemo otići usred zime, kako ćemo izbeći zarobljavanje, to su pitanja na koja trenutno nemam odgovor. Ali, najzad znam šta moram da učinim.Umesto da se skljokam na zemlju i da zaplačem, uspravljam se uz više samopouzdanja nego što sam nedeljama osetila. Moj osmeh, mada deluje pomalo luđački, nije lažan. Kada predsednik Snou utiša publiku i kaže „Šta mislite o tome da im priredimo venčanje ovde u Kapitolu?", bez problema ispuštam pravi devojački „katatonična sam od radosti" poklič.Sizar Flinkerman pita da li predsednik ima određeni datum na umu.,,Oh, pre nego što odredimo datum, bolje da porazgovaramo sa njenom majkom, kaže predsednik i grli me. „Ako se cela zemlja ujedini u molbama, uspećemo da te udamo pre tridesete."„Verovatno ćete morati da donesete novi zakon", kažem uz kikot.„Ako bude potrebno", dodaje predsednik raspoloženo.Oh, kako se nas dvoje divno zabavljamo.Zabavi koja se održava u banketnoj Sali predsedničke vile nema premca. Tavanica visoka dvanaest metara pretočena je u noćno nebo. Zvezde izgledaju baš kao kod kuće. Pretpostavljam da izgledaju isto u Kapitolu, ali ko bi to znao? Ovde uvek ima suviše svetla da bi se videle zvezde. Muzičari plutaju na sredini, između plafona i poda, na nečemu što deluje poput paperjastih belih oblaka, ali ne vidim šta ih drži u vazduhu. Tradicionalni trpezarijski stolovi zamenjeni su bezbrojnim sofama i stolicama. Neke su postavljene pored kamina, a druge pored mirisnih cvetnih vrtova ili jezera punih egzotičnih riba, tako da ljudi mogu u najvećoj udobnosti da jedu, piju i rade šta god požele. U centru prostorije nalazi se popločan prostor koji služi kao podijum za ples, pozornica na kojoj raznorazni zabavljači izvode svoj program i mesto za okupljanje kitnjasto obučenih gostiju.
Zvezda večeri je ipak hrana. Stolovi prepuni poslastica postavljeni su uz zidove. Sve što vam pada na pamet, uključujući i stvari o kojima nikada niste ni sanjali, leži i čeka. Cele pečene krave, svinje i koze još se vrte na ražnju. Veliki poslužavnici sa živinom punjenom voćem i orasima. Morska stvorenja već prelivena sosom ili mole da budu prelivena začinjenim prelivom. Beskrajno mnogo sireva, hleba, povrća, slatkiša. Čitavi vodopadi vina i potoci pića koja svetlucaju pod plamenom.Apetit mi se vratio sa željom da uzvrati udarac. Nakon što sam nedeljama bila suviše zabrinuta za ishranu, potpuno sam izgladnela.„Želim da probam sve", kažem Piti.Vidim da pokušava da pročita moj izraz, da otkrije odakle potiče ova transformacija. Pošto ne zna da predsednik Snou smatra da sam izneverila, može samo da pretpostavi da smo uspeli. Možda misli da sam iskreno radosna zbog naše veridbe. Vidim da je zbunjen, ali samo na trenutak pošto nas kamere okružuju. „Onda se dobro pripremi", kaže on.,,U redu, samo po jedan zalogaj od svakog jela", kažem. Moja odlučnost je popustila već kod prvog stola na kojem se nalazi dvadesetak supa, i to kada sam naišla na krem supu od bundeve posutu narendanim orasima i majušnim crnim semenkama. „Mogla bih ovo da jedem cele noći!" uzviknem. Ali nisam to učinila.
Poklekla sam pred bistrom supom od zeleni. Njen ukus mogu da opišem samo kao ukus proleća. Ponovo sam poklekla pred penastom ružičastom supom sa malinama.Preda mnom su se pojavljivala lica, ljudi su se predstavljali, fotografisali, ljubili me u obraze. Izgleda da je moj broš sa krejom izazvao novu modnu senzaciju, pošto je nekoliko ljudi prišlo da mi pokaže svoje modne detalje. Moja ptica se nalazi na kopčama kaiševa, izvezena je na svilenim etiketama, pa čak i istetovirana na intimnim mestima. Svi žele da nose pobednički simbol. Mogu samo da zamislim koliko to izluđuje predsednika. Ali, šta može? Igre su ovde veliki hit, a bobice simbol devojčice koja očajnički želi da spase svog dragog.Pita i ja se ne trudimo da pronađemo društvo, ali ljudi nam neprestano prilaze. Mi smo jedine osobe na zabavi sa kojima svi žele da popričaju. Pretvaram se da sam oduševljena, mada me ovi Kapitolci uopšte ne zanimaju. Oni su samo sitnice koje mi odvlače pažnju od hrane.Svaki sto me stavlja pred nova iskušenja. Uprkos strogog režima samo jedan zalogaj po jelu' brzo ću se zasititi. Uzimam malu pečenu pticu, zagrizem je i jezik mi preplavi sos od narandže. Izvrsno. Ali, naterala sam Pitu da pojede ostatak pošto želim da nastavim sa isprobavanjem. Užasava me ideja da bacim hranu, kao što to mnogi ljudi oko mene opušteno čine. Nakon desetak stolova, već sam potpuno sita, a probali smo samo neznatan broj jela.
Tada nas okružuje moj tim za pripremu. Pričaju potpuno nepovezano, što od alkohola koji su popili, što zbog ekstaze što su deo tako veličanstvene afere.„Zašto ne jedete?" pita Oktavija.,,Ja sam jela do malopre, ali ne mogu više ni zalogaj da stavi u usta", kažem. Smeju se kao da je to najblesavija stvar koju su ikada čuli.,,To nikoga ne sprečava!" kaže Flavije. Vode nas do stola na kojem se nalaze čaše za vino, ispunjene providnom tečnošću. „Popij ovo!"Pita uzima jednu čašu i kreće da otpije gutljaj, ali oni se izbezumljuju.,,Ne ovde!" vrišti Oktavija.„Tamo", kaže Venija, pokazujući ka vratima koja vode u toalet. „Ili ćeš sve izbaciti ovde na pod!"Pita ponovo pogleda čašu i konačno sabira dva i dva. ,,Od ovoga ću povratiti?"Moj tim za pripremu se histerično smeje. „Naravno, kako bi mogao da nastaviš da jedeš", kaže Oktavija. ,,Ja sam to već dva puta uradila. Svi to rade, kako bi se inače zabavili na gozbi?"Ostajem bez teksta. Zurim u elegantne čaše i ono što predstavljaju. Pita svoju vraća na sto, pažljivo kao da spušta dinamit. „Ketnis, hajde da igramo."Muzika svira sa oblaka dok me vodi dalje od tima i hrane, ka plesnom podijumu. Kod kuće imamo samo par plesova. Igra se uz muziku violine i flaute i potrebno je dosta prostora. Ali, Efi nam je pokazala neke plesove koji su popularni u Kapitolu.
Muzika je spora i sanjalačka. Pita me privlači u naručje i krećemo se ukrug, praktično bez ikakvih pravih plesačkih koraka. Za ovaj ples je potrebno tako malo prostora da bi čovek mogao da igra na tacni. Ćutimo neko vreme. Zatim Pita progovara napetim glasom.„Pristaješ na sve, misleći da možeš sa tim da izađeš na kraj, misleći da nisu tako loši, i tada..." naglo prekida sam sebe.Razmišljam o mršavoj deci na našem kuhinjskom stolu dok majka prepisuje ono što roditelji ne mogu da im obezbede. Više hrane. Sada kada smo bogati, uvek im da nešto hrane da ponesu kući. Ali, ranije, nije imala šta da da, a deci obično nije bilo spasa. A ovde, u Kapitolu povraćaju da bi se stalno iznova tovarili hranom. Ne čine to zbog bolesti uma ili tela, ne čine to zato što je hrana pokvarena. To je prosto nešto što ljudi rade na zabavama. To se očekuje. To je deo zabave.Jednog dana kada sam donela divljač Gejlovoj majci, Vik je bio kod kuće pošto je zakačio gadan kašalj. Pošto je član Gejlove porodice, dečko jede bolje od devedeset procenata dece u Distriktu dvanaest. Ipak je proveo petnaest minuta pričajući mi o tome kako su na Dan paketa otvorili konzervu kukuruznog sirupa. Svako je dobio po kašiku sirupa namazanog na hleb. Možda će kasnije u toku nedelje pojesti još. Hejzel mu je rekla da može da stavi kašiku u čaj kako bi ublažio kašalj, ali njemu ne bi bilo pravo ako i ostali ne uzmu malo. Ako je tako u Gejlovoj kući, kako li je u ostalim porodicama?
„Pita, doveli su nas ovde da se borimo na smrt kako bismo ih zabavili", kažem. ,,U poređenju sa tim, ovo je ništavno."„Znam. Znam to. Samo ponekad to ne mogu da izdržim. Toliko da... nisam siguran šta ću sledeće učiniti." Zastaje, a zatim šapuće: „Možda smo pogrešili, Ketnis.",,U čemu?" pitam.„Što smo pokušali da smirimo stanje u distriktima", kaže.Brzo okrećem glavu levo-desno, ali izgleda da ga niko nije čuo. Snimateljska ekipa je ostala kraj stola sa rakovima, a parovi koji plešu oko nas ili su suviše pijani ili suviše obuzeti sobom da bilo šta primete.„Žao mi je", kaže Pita. I treba da mu bude žao. Ovo nije ni vreme ni mesto za takve izjave.„Sačekaj da dođemo kući", kažem mu.Tada se pojavila Porša sa krupnim čovekom koji mi deluje neodređeno poznato. Predstavila ga je kao Plutarha Hevensbija, novog glavnog Tvorca igara. Plutarh me zamolio za ples, a Pita je nabacio osmeh za kamere i blagonaklono me predao, upozoravajući čoveka da se ne privija preterano uz mene.Ne želim da plešem sa Plutarhom Hevensbijem. Ne želim da osećam njegove šake. Jednom me drži za ruku, a druga mu je na mom kuku. Nisam navikla da me dodiruju, osim Pite ili članova porodice. Kada je dodir u pitanju, Tvorce igara rangiram negde ispod crva. Čini se da je to osetio pa me drži na odstojanju dok se obrćemo po podijumu.Pričamo o zabavi, o zabavljačima, o hrani. Zatim se našalio rekavši da izbegava punč od obuke. Najpre ne razumem, ali tada shvatam da je to čovek koji je zakoračio unazad u činiju punča kada sam ispalila strelu ka Tvorcima igara tokom obuke. U stvari, gađala sam jabuku u ustima njihove pečene svinje. Ali, uspela sam da ih uplašim.,,Oh, vi ste..." smejem se, prisetivši se kako se punč razleteo na sve strane.,,Da. Biće ti drago da čuješ da se nikada nisam oporavio", kaže Plutarh.Želim da istaknem da se dvadeset dva tributa nikada neće oporaviti od Igara koje je on osmislio. Međutim, kažem samo, „Odlično. Znači, vi ste glavni Tvorac igara ove godine? To je sigurno velika čast."„Među nama, nije bilo mnogo pretendenata za taj posao", kaže. „Suviše odgovornosti u vezi sa tim kako će se Igre završiti."Da, tvojprethodnikje mrtav, pomislim. Sigurno zna šta se desilo Seneki Krejn, ali ne deluje ni najmanje zabrinuto. „Već planirate Četvrtvekovno zatomljenje?" pitam.,,Oh, da. Zapravo, pripremaju se već godinama, naravno. Arene se ne mogu izgraditi za dan. Međutim, recimo da se o aromi igara odlučuje sada. Verovala ili ne, večeras imam sastanak na kojem ćemo osmišljavati strategiju", kaže.
Plutarh je zakoračio unazad i izvukao zlatan sat sa lancem iz džepa prsluka. Otvorio ga je i namrštio se. „Moram uskoro da krenem." Okrenuo je sat ka meni. „Počinje u ponoć."„To mi se čini pomalo kasno za..." govorim, ali nešto mi odvlači pažnju. Plutarh prelazi palcem preko kristalne površine sata i na trenutak se pojavljuje slika. Zasvetlucala je kao da je obasjana plamenom sveće. Još jedna kreja. Identična kao ona na mom brošu. Samo što ova nestaje. Zatvorio je sat.„Veoma je lep", kažem.„Više je nego lep. Ovaj sat je jedinstven", kaže. „Ako neko pita za mene, otišao sam kući u krevet. Sastanci su tajni. Ali, pomislio sam da tebi mogu da kažem.",,U pravu ste. Vaša tajna je sigurna", kažem.Rukuje se sa mnom uz naklon, što je uobičajen gest u Kapitolu. ,,Pa, vidimo se sledećeg leta na Igrama, Ketnis. Čestitam na veridbi. Srećno sa majkom."„Sreća će mi biti i te kako potrebna", kažem.Plutarh nestaje, a ja lutam kroz gomilu, tražeći Pitu dok mi stranci čestitaju. Na veridbi, na pobedi na Igrama, na izboru karmina. Zahvaljujem se, ali zapravo razmišljam o tome kako mi je Plutarh pokazao svoj lepi, jedinstveni sat. Čitava situacija je bila čudna, maltene zaverenička. Ali, zašto? Možda se plaši da će mu neko ukrasti ideju o nevidljivoj kreji na satu. Da, verovatno je platio čitavo bogatstvo za sat, a sada ne može nikome da ga pokaže iz straha da će ta osoba napraviti jeftinu, sklepanu verziju. Što se može desiti samo u Kapitolu.Pronalazim Pitu dok se divi predivno ukrašenim kolačima na jednom stolu. Pekari su došli iz kuhinje da bi razgovarali sa njim o glazuri. Jasno je da se upinju iz petnih žila da mu odgovore na pitanja. Spakovali su mu one koje je odabrao da ponese u Distrikt dvanaest kako bi na miru proučio njihovu tehniku.„Efi je rekla da moramo u jedan da budemo u vozu. Pitam se koliko je sati", kaže gledajući unaokolo.„Skoro je ponoć", odvraćam. Skidam čokoladni cvet sa jednog kolača i grickam ga, uopšte ne vodeći računa o manirima.„Vreme je da se zahvalimo i pozdravimo!" ćurliče Efi kraj mog lakta. Ovo je jedan od onih trenutaka u kojima obožavam njenu kompulzivnu tačnost. Pronalazimo Sinu i Poršu. Efi nas vodi da se pozdravimo sa bitnim ljudima, a zatim nas tera ka vratima.„Zar ne treba da se zahvalimo predsedniku?" interesuje se Pita. „Ovo je njegova kuća.",,Oh, on ne voli zabave. Suviše je zaposlen", kaže Efi. „Već sam sredila da se mu se sutra pošalje odgovarajuća poruka i pokloni. Tu ste!" mahnula je dvojici kapitolskih slugu koji podupiru pijanog Hejmiča.
Putujemo kapitolskim ulicama u kolima sa zatamljenim prozorima. Naš tim je iza, u drugom automobilu. Ima toliko ljudi koji slave da napredujemo veoma sporo. Međutim, Efi je sve odlično procenila. Našli smo se u vozu tačno u jedan sat i krenuli sa železničke stanice.Hejmiča su odneli u sobu. Sina naručuje čaj. Svi sedamo za sto dok Efi šuška papirima i podseća nas da turneja još nije završena. ,,Ne smemo zaboraviti da nas čeka Festival žetve u Distriktu dvanaest. Predlažem da popijemo čaj i odemo pravo u krevet." Niko se ne protivi.Kada sam otvorila oči, bilo je rano popodne. Glava mi je naslonjena na Pitinu ruku. Ne sećam se kada je došao sinoć. Okrećem se pažljivo, da ga ne probudim, međutim, već je budan.„Nisi imala noćne more", kaže.„Molim?" pitam.„Sinoć nisi imala noćne more", kaže.U pravu je. Prespavala sam celu noć prvi put nakon mnogo meseci. „Doduše, sanjala sam", kažem prisetivši se. „Pratila sam kreju kroz šumu. Veoma dugo. To je zapravo bila Ru. Mislim, pevala je njenim glasom."„Gde te odvela?" pita, sklanjajući mi kosu sa čela.„Ne znam. Nismo stigle tamo gde smo krenule", kažem. „Ali, bila sam srećna."„Izgledala si srećno u snu", dodaje on.
„Pita, kako to da ja nikada ne znam kada ti imaš noćne more?" pitam ga.,,Ne znam. Čini mi se da ne vičem, niti razbijam stvari ili nešto slično. Samo se budim, ukočen od straha", kaže.„Treba da me probudiš kada se to desi", kažem, razmišljajući o tome kako ja prekidam njegov san dva-tri puta u toku noći, i o tome koliko mu je vremena potrebno da me smiri.„Nema potrebe. U noćnim morama uglavnom sanjam da gubim tebe", kaže. ,,Sa mnom je sve u redu, čim shvatim da si tu."Uh. Piti tako lako klize sa usana slični komentari, a meni se čini kao da me udario pesnicom u stomak. On prosto iskreno odgovara na moje pitanje. Ne traži da mu odgovorim nešto slično, da mu izjavim ljubav. Ipak se osećam grozno, kao da ga iskorišćavam na neki užasan način. Da li je zaista tako? Ne znam. Osećam se nemoralno zbog činjenice da je ovde, u mom krevetu. Što je veoma ironično, pošto smo sada zvanično vereni.„Biće gore kada se vratimo kući, kada ponovo budem spavao sam", kaže.Tako je, samo što nismo stigli kući.Dnevni red proslave u Distriktu dvanaest podrazumeva večeru u kući gradonačelnika Andersija večeras i pobednički skup na trgu tokom Festivala žetve sutra. Uvek proslavljamo Festival žetve poslednjeg dana Pobedničke turneje, ali to obično znači ručak kod kuće sa nekoliko prijatelja, ako možete to sebi da priuštite.
Ove godine proslava će biti javna. Pošto je Kapitol priređuje, u distriktu će svima biti pun stomak.Najveći deo priprema će se obaviti u gradonačelnikovoj kući, pošto opet moramo da nosimo krzno ako želimo da izađemo napolje. Kratko smo ostali na železničkoj stanici, nasmešili se i mahnuli dok smo ulazili u kola. Čak ni svoje porodice nećemo videti do večeras.Drago mi je što je u pitanju gradonačelnikova kuća, a ne Zgrada pravosuđa, gde je održana memorijalna služba za mog oca i gde su me odveli nakon žetve da bih se oprostila sa porodicom. Zgrada pravosuđa je prepuna tuge.Dopada mi se kuća gradonačelnika Andersija, posebno zbog toga što smo njegova ćerka Medž i ja prijateljice. Uvek smo to bile na neki način, ali zvanično od onog dana kada je došla da se oprosti sa mnom pre nego što sam krenula na Igre. Od onog dana kada mi je za sreću poklonila broš sa krejom. Kada sam se vratila, počele smo da provodimo vreme zajedno. Ispostavilo se da i ona ima dosta slobodnog vremena. U početku je bilo pomalo čudno zato što nismo znale šta da radimo. Čula sam druge devojčice kako pričaju o momcima, drugim devojkama ili odeći. Medž i ja nismo torokuše, a priča o odeći mi je na smrt dosadna. Nakon par neuspelih pokušaja, shvatila sam da ona umire od želje da ode u šumu. Odvela sam je par puta i pokazala joj kako da koristi luk. Ona se trudila da me nauči da sviram pijano, ali sam uglavnom slušala nju kako svira. Ponekad smo ručale jedna kod druge. Njoj se više dopada moja kuća. Njeni roditelji deluju fino, ali mislim da ih Medž ne viđa često. Njen otac upravlja Distriktom dvanaest, a majka dobija užasne glavobolje i danima ne izlazi iz kreveta.„Možda bi valjalo da je odvedete u Kapitol", rekla sam tokom jedne poseti. Tog dana nismo svirale klavir. Mada se nalazi dva sprata dalje, zvuk je za njenu majku ipak suviše bolan. „Oni mogu da je srede, znaš."„Da. Međutim, u Kapitol se ne može otići ako te oni ne pozovu", kaže Medž tužno. Čak su i gradonačelnikove privilegije ograničene.Stižemo do gradonačelnikove kuće i imam tek toliko vremena da na brzinu zagrlim Medž, pre nego što me Efi odvodi na treći sprat da se spremim. Kada me srede i obuku u srebrnu haljinu do članaka, i dalje mi ostaje sat vremena do večere, pa se iskradam da je pronađem.Njena soba je na drugom spratu, kao i radna soba njenog oca i nekoliko gostinjskih soba. Provlačim glavu kroz vrata radne sobe da se javim gradonačelniku, ali on nije tu. Međutim, upaljen je televizor. Zastajem i posmatram sebe i Pitu na sinoćnoj zabavi u Kapitolu. Plešemo, jedemo, ljubimo se. Ovo se sada gleda u svakoj kući u Panemu. Publici je sigurno muka od ukletih ljubavnika iz Distrikta dvanaest. Znam da meni jeste.Okrećem se da napustim prostoriju, ali mi pažnju privlači piskav zvuk. Ekran televizora se mrači. Zatim na njemu zasvetle reči: IZVEŠTAJ O STANJU U DISTRIKTU OSAM. Znam da to nije namenjeno mojim već isključivo gradonačelnikovim očima. Treba da se okrenem i odem. Brzo. Medutim, prilazim televizoru.Pojavljuje se spiker koga nikada ranije nisam videla. Žena sede kose i promuklog , autoritativnog glasa. Govori o tome da su se uslovi pogoršali i da je podignuta uzbuna trećeg nivoa. Dodatne snage su poslate u Distrikt osam, a proizvodnja tekstila je prestala.Zatim se pojavio snimak glavnog trga u Distriktu osam. Prepoznala sam ga zato što smo tamo bili prošle nedelje. Zastave sa mojim likom i dalje vijore na krovovima. Ispod njih je masa. Trg je prepun ljudi koji vrište, lica skrivenih maskama i bacaju cigle. Zgrade gore. Mirovnjaci pucaju u gomilu, ubijaju ljude.Nikada nisam videla ništa slično, ali sigurna sam da u pitanju može biti samo jedno. Ovo predsednik Snou naziva ustankom.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

10 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Uto Apr 17, 2012 2:15 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
07

Kožna torba puna hrane i termos sa čajem. Krznene rukavice koje je Sina zaboravio. U snegu leže tri grane odlomljene sa golog drveta i označavaju pravac u kojem sam krenula. Ostavljam taj putokaz za Gejla na našem uobičajenom mestu za sastanak prve nedelje nakon Festivala žetve.Nastavljam da hodam kroz hladnu, maglovitu šumu. Krećem se stazom koja je Gejlu nepoznata, ali je moja stopala mogu preći i u snu. Stazom koja vodi ka jezeru. Više ne verujem da naša uobičajena sastajališta obezbeđuju privatnost, a biće mi potrebno i više od toga da Gejlu danas ispričam sve. Da li će doći? Ako ne dođe, neću imati izbora. Moraću da rizikujem i odem do njegove kuće usred noći. Postoje stvari koje moram da mu ispričam... stvari oko kojih mi je neophodna njegova pomoć...Kada sam shvatila posledice onoga što sam videla na televizoru gradonačelnika Andersija, jurnula sam ka vratima i krenula niz hodnik. Pravo na vreme. Gradonačelnik se popeo uza stepenice par trenutaka kasnije. Mahnula sam mu.„Tražiš Medž?" rekao je prijateljskim tonom.,,Da. Želim da joj pokažem haljinu", odvratih.„Znaš gde je možeš pronaći." Tada se iz radne sobe začuo novi pisak. Lice mu je posivelo. „Izvini", reče. Ušao je u sobu i čvrsto zatvorio vrata.
Stajala sam u hodniku dok se nisam sabrala. Podsećala sam sebe da se moram ponašati prirodno. Zatim sam pronašla Medž u njenoj sobi, za toaletnim stočićem. Češljala je svoju talasastu plavu kosu pred ogledalom. Bila je u istoj onoj lepoj beloj haljini koju je nosila na dan žetve. U ogledalu je videla moj odraz iza sebe i nasmešila se. „Pogledaj se samo. Kao da dolaziš sa kapitolskih ulica."Prišla sam bliže i prstima dotakla kreju. „Čak i moj broš. Kreje su poslednji krik mode u Kapitolu, zahvaljujući tebi. Sigurna si da ga ne želiš nazad?" pitala sam.,,Ne budi blesava, to je poklon", reče Medž. Zavezala je kosu svečanom zlatnom trakom.„Odakle ti?" upitala sam.„Pripadao je mojoj tetki", odvratila je. „Mislim da je veoma dugo bio u porodici."„Čudan izbor, kreja", rekoh. „Mislim, zbog onoga što se desilo tokom pobune. Kada se izjalovio plan Kapitola sa brbljivim krejama."Brbljive kreje su bile mutanti, genetički poboljšani mužjaci ptica koje je stvorio Kapitol da bi špijunirale pobunjenike u distriktima. Mogle su da zapamte i ponove čitave razgovore ljudi, zato su ih slali u pobunjene oblasti da hvataju reči i donose ih u Kapitol. Pobunjenici su shvatili šta se dešava i namagarčili Kapitol izgovarajući laži koje su potom brbljive kreje vraćale kući. Kada je prevara otkrivena, prepustili su kreje sudbini. Za nekoliko godina izumrle su u divljini, ali prethodno su se parile sa ženkama drozdova i stvorile novu vrstu.„Kreje nikada nisu bile oružje", reče Medž.- „One su ptice pevačice, zar ne?"„Pretpostavljam da si u pravu", rekoh. Ali, to nije istina. Drozd je obična ptica pevačica. Kreja je stvorenje čije postojanje Kapitol nije isplanirao. Nisu računali na to da će brbljive kreje biti dovoljno pametne da se prilagode životu u divljini, da prenesu svoj genetski kod, da napreduju u novom obliku. Nisu predvideli da će brbljive kreje opstati.Sada, dok sa mukom koračam kroz sneg, vidim kreje kako skakuću po granama i čujem kako imitiraju pesmu drugih ptica, a zatim ih menjaju u nešto sasvim novo. Kao i uvek, podsećaju me na Ru. Razmišljam o snu koji sam sanjala poslednje noći u vozu, o snu u kojem pratim Ru u krejinom obliku. Volela bih da sam spavala malo duže i otkrila gde pokušava da me odvede.Duga je šetnja do jezera, nema šta. Ako odluči da me prati, Gejl će potrošiti dosta snage koja bi mu bolje poslužila u lovu. Bio je upadljivo odsutan tokom večere u gradonačelnikovoj kući, mada se ostatak njegove porodice pojavio. Hejzel je rekla da je bolestan, što je bila očigledna laž. Nisam uspela da ga pronađem ni tokom Festivala žetve. Vik mi je rekao da je Gejl otišao u lov. Što je verovatno istina.
Nakon par sati stižem do stare kuće pored jezera. Možda 'kuća' nije prava reč. U pitanju je prostorija veličine nešto više od jednog kvadratnog metra. Otac je smatrao da je nekada davno tu bilo mnogo zgrada – još se vide neki od temelja – i da su ljudi dolazili da se igraju i pecaju na jezeru. Ova kuća je nadživela ostale zato što je napravljena od betona. Pod, krov i tavanica. Preostao je samo jedan stakleni prozor, savijen i požuteo od vremena. Nema vode, niti struje, ali kamin i dalje funkcioniše. U uglu stoje drva koja smo otac i ja sakupili pre više godina. Zapalila sam malu vatru, računajući da će izmaglica prikriti dim. Dok se vatra raspaljivala, počistila sam sneg koji se skupio pod razbijenim prozorima metlom od grančica koju mi je otac napravio kada sam imala osam godina i igrala se u kući. Zatim sam sela na majušno betonsko ognjište, grejala se pokraj vatre i čekala Gejla.Pojavio se začuđujuće brzo, sa praćkom preko ramena i mrtvom divljom ćurkom koju je sigurno ulovio usput, za pojasom. Stajao je na dovratku razmišljajući da li da uđe. U rukama je držao neotvorenu torbu sa hranom, termos i Sinine rukavice. Darove koje neće prihvatiti zato što je ljut na mene. Znam kako se oseća. Zar nisam istu stvar učinila i svojoj majci?Gledam ga u oči. Ne može u potpunosti da prikrije povređenost, izdaju koju oseća zbog moje veridbe sa Pitom. Ovaj susret je moja poslednja prilika da ne izgubim Gejla zauvek. Mogla bih satima da objašnjavam i opet bi mogao da me odbije. Zato odmah prelazim na stvar.
Predsednik Snou mi je lično zapretio da će te ubiti", kažem.Gejl blago podiže obrve, ali bez straha ili zaprepašćenja. „Samo mene?",,Pa, nije mi dao listu. Ali, mislim da su naše porodice u pitanju", kažem.To je dovoljno da se približi vatri. Čučnuo je pored ognjišta da se ugreje. „Ukoliko ne učiniš šta?"„Sada ništa", kažem. Očigledno će biti potrebna dalja objašnjenja, ali nemam pojma odakle da počnem, zato samo sedim i mračno zurim u vatru.Nakon par minuta Gejl prekida tišinu. ,,Pa, hvala ti na upozorenju."Okrećem se ka njemu spremna da eksplodiram, ali krajičkom oka hvatam sjaj u njegovim očima. Smešim se i mrzim sebe zbog toga. Nije trenutak za smeh, mada sam mu upravo saopštila vrlo lošu i neočekivanu vest. Svi ćemo biti zbrisani bez obzira na sve. „Imam plan.",,Da, kladim se da je briljantan", kaže on. Bacio mi je rukavice u krilo. „Drži to. Ne želim stare rukavice tvog verenika."„Nije mi verenik. To je sve deo predstave. I to nisu njegove rukavice već Sinine", kažem.„Onda mi ih vrati", kaže. Navukao je rukavice i savio prste, klimnuvši sa odobravanjem. „Bar će mi ruke biti tople dok umirem."„Optimistično. Naravno, ti ne znaš šta se desilo", kažem.,,Da čujem", odvraća on.
Odlučila sam da započnem priču od one večeri kada smo Pita i ja krunisani kao pobednici Igara Gladi, a Hejmič me upozorio na bes Kapitola. Pričam mu o nemiru koji me istrajno muči otkako sam se vratila kući, o tome kako mi je predsednik Snou došao u posetu, o ubistvima u Distriktu jedanaest, o napetosti koja se osećala medu ljudima u masi, o očajničkom pokušaju da sve umirimo veridbom,0   predsednikovom nagoveštaju da to nije dovoljno, o svojoj ubeđenosti da ću morati za sve da platim.Gejl me ne prekida. Dok pričam, on stavlja rukavice u džep i pravi obrok za nas od hrane iz kožne tašne. Prži hleb i sir, vadi srž iz jabuka, stavlja kestenje u vatru da se ispeče. Gledam njegove ruke1
njegove prelepe, vešte prste. Puni su ožiljaka, kao što su i moji bili pre nego što je Kapitol uklonio sve tragove sa moje kože, ali snažni i spretni. Te ruke imaju dovoljno moći da kopaju rudu i dovoljno preciznosti da postavljaju fine zamke. Ruke kojima verujem.Zastala sam da otpijem gutljaj čaja pre nego što sam mu ispričala o povratku kući.,,Pa, stvarno si dobro zamesila stvari", kaže.„Još nisam završila", odvraćam ja.„Čuo sam dovoljno zasada. Pređimo na tvoj plan", predlaže.Duboko sam udahnula. „Pobeći ćemo."
„Šta?" pita. Stvarno sam uspela da ga iznenadim.„Otići ćemo u šumu i nestati", kažem.Njegov izraz lica je nemoguće pročitati. Da li će mi se nasmejati u lice, odbaciti ideju kao budalastu? Iznervirano ustajem, spremajući se za raspravu. „Sam si rekao da možemo to da izvedemo! Onog jutra pre žetve. Rekao si..."Zakoračio je ka meni i osećam kako me podiže. Prostorija se okreće oko mene i moram da ga zagrlim oko vrata kako bi se pridržala. Srećan osmeh mu obasjava lice.„Hej!" bunim se, ali kroz smeh.Gejl me spušta na zemlju, ali me ne ispušta iz ruku. „Dobro, hajde da pobegnemo", kaže.„Stvarno? Ne misliš da sam luda? Poći ćeš sa mnom?" Deo neverovatnog tereta koji osećam podiže se sa mojih pleća i prelazi na Gejlova.„Mislim da si luda, ali i dalje želim da pođem sa tobom", kaže on. I zaista to misli. Ne samo da to misli, već je srećan zbog toga. ,,Možemo to da izvedemo. Znam da možemo. Hajde da odemo odavde i nikada se više ne vratimo!"„Siguran si?" pitam. „Biće teško sa svom tom decom. Ne želim da zađem desetak kilometara u šumu i..."„Siguran sam. Kompletno, potpuno, sto posto siguran." Dodirnuo je čelom moje i privukao me bliže. Njegova koža, celo njegovo biće isijava toplotu zbog blizine vatre. Zatvaram oči upijajući tu toplotu. Udišem miris snegom natopljene kože, dima i jabuka, miris svih zimskih dana koje smo zajedno proveli pre Igara. Ne pokušavam da se pomerim. Zašto bih to učinila? Šapuće mi: „Volim te."Eto zbog čega.Nisam u stanju da predvidim ove stvari. Dešavaju se prebrzo. U jednom trenutku predlažem plan za bekstvo, a u sledećem... od mene se očekuje da se suočim sa nečim poput ovoga. Odreagovala sam na najgori mogući način. „Znam."Zvuči užasno. Kako da on ne može da se odupre ljubavi prema meni, ali da ja ništa ne osećam prema njemu. Gejl počinje da se udaljava, ali ja ga grabim. „Znam! A ti... ti znaš koliko mi značiš." Nije dovoljno. Oslobodio se mog stiska. „Gejle, ne mogu sada da razmišljam o nekome na taj način. Svakog minuta, svakoga dana otkako su prozvali Prim na žetvi, razmišljam o tome koliko se plašim. Nema mesta za bilo šta drugo. Ako odemo na neko sigurno mesto, možda će biti drugačije. Ne znam."Vidim da je progutao razočaranje. „Dobro, otići ćemo i otkriti." Okrenuo se nazad ka vatri. Kestenje je počelo da pregoreva. Izvadio ga je na ognjište. „Moraćemo da ubeđujemo moju majku."Izgleda da je i dalje za plan, ali sva radost je nestala, ostavivši za sobom poznatu napetost. „I moju. Moraću da je nateram da shvati. Da je povedem u dugu šetnju. Da je uverim da ne postoji drugo rešenje."
„Razumeće. Gledao sam Igre sa njom i Prim. Neće te odbiti", kaže Gejl.„Nadam se." Temperatura u kući kao da je spala za dvadeset stepeni u roku od par sekundi. „Nagovaranje Hejmiča biće pravi izazov."„Hejmič?" Gejl je batalio kestenje. „Nećeš valjda i njega da pozoveš da krene sa nama?"„Moram, Gejle. Ne mogu da ostavim njega i Pitu pošto će..." Njegov mrk pogled me zaustavio. „Šta je?"„Zao mi je. Nisam shvatio koliko je brojno društvo koje vodiš", brecnuo se.„Mučili bi ih do smrti pokušavajući da otkriju gde sam", kažem.„Šta je sa Pitinom porodicom? Oni nikada ne bi pošli. U stvari, verovatno jedva čekaju da nas prijave. On je dovoljno pametan da to shvati. Šta ako odluči da ostane?" pita Gejl.Pokušavam da zvučim ravnodušno, ali glas mi puca. „Onda će ostati."„Ostavićeš ga za sobom?" pita Gejl.,,Da bih spasla majku i Prim, da", odvraćam. „Mislim ne! Nagovorila bih ga da krene."„ A mene, da li bi ostavila mene?" Gejlov pogled je sada čvrst kao stena. „ Ako, na primer, ne mogu da uverim svoju majku da odvuče troje male dece u divljinu usred zime."„Hejzel neće odbiti da pođe. Ona je razumna žena", kažem.
„Ali, ako odbije, Ketnis. Šta onda?" zahtevao je da zna.„Onda ćeš je naterati, Gejle. Misliš li da izmišljam ono što sam ti ispričala?" sada sam i ja povisila glas u besu.,,Ne. Ne mislim da izmišljaš. Možda te predsednik zavarava. Mislim, odlučio je da ti priredi venčanje. Videla si kako je reagovala masa u Kapitolu. Mislim da ne sme sebi da dozvoli da te ubije. Niti Pitu. Kako bi se iščupao iz toga?" kaže Gejl.,,Pa, s obzirom na to da je izbio ustanak u Distriktu osam, sumnjam da provodi vreme birajući tortu za moje venčanje!" vrištim.Čim sam to izgovorila, pokajala sam se. Reči su imale trenutan uticaj na Gejla – obrazi su mu se zacrveneli, a sive oči zasvetlucale. ,,U osmici je izbio ustanak?" pita tihim glasom.Pokušavam da ga smirim, kao što sam pokušala da smirim napetost u distriktima. ,,Ne znam da li je pravi ustanak u pitanju. Ali, ima nemira. Ljudi su na ulicama..." kažem.Gejl me grabi za ramena. „Šta si videla?"„Ništa! Ništa nisam videla lično. Samo sam nešto čula." Kao i obično, već je prekasno. Odustajem i pričam mu. „Videla sam nešto na gradonačelnikovom televizoru. Nisam smela. Videla sam masu ljudi i vatru i mirovnjake koji pucaju na narod, ali ljudi se ne povlače već uzvraćaju..." Grizem usnu i teško mi je da nastavim opisivanje scene. Umesto toga, izgovaram reči koje me već dugo izjedaju iznutra. ,,To je moja krivica, Gejle. Zbog onoga što sam uradila u areni. Da sam se lepo ubila onim bobicama, to se ne bi desilo. Pita je mogao da se vrati kući i živi normalno. Svi ostali bili bi bezbedni."„Bezbedni da čine šta?" kaže on nešto nežnijim tonom. ,,Da gladuju? Da rade kao robovi? Da šalju decu na žetvu? Nisi ti povredila ljude – pružila si im priliku da nešto promene. Samo treba da budu dovoljno snažni da je prihvate. U rudniku se priča o tome. Ljudi žele da se bore. Zar ne shvataš? Dešava se! Konačno se dešava! Ako je u Distriktu osam izbio ustanak, zašto ne bi izbio i ovde? Zašto ne bi izbio svuda? Ovo bi moglo da bude ono što smo..."„Prestani! Ne znaš o čemu govoriš. Mirovnjaci u drugim distriktima nisu poput Darijusa ili Kreja! Mirovnjacima u drugim distriktima ništa ne znače životi ljudi!" kažem.„Baš zato moramo da se priključimo borbi!" odvratio je grubo.,,Ne! Moramo da odemo pre nego što nas pobiju, kao i mnoge druge ljude!" Sada i ja urlam. Ne razumem zašto ovo radi. Zašto ne vidi ono što je neosporno?Gejl me grubo gura od sebe. „Idi, onda. Ja neću otići ni za milion godina."„Malopre si radosno pristao da ideš. A ustanak u Distriktu osam pojačava potrebu da odemo. Samo si ljut zbog..." Neću mu pominjati Pitu. „Razmišljaj o svojoj porodici."
„Razmišljaj ti o svim ostalim porodicama, Ketnis. O onima koji ne mogu da pobegnu. Zar ne razumeš? Ako je pobuna počela, više ne možemo da razmišljamo samo o sopstvenom spašavanju!" Gejl odmahuje glavom, ne skrivajući koliku odvratnost oseća prema meni. „Mogla bi toliko toga da učiniš." Baca mi Sinine rukavice pred noge. „Predomislio sam se. Ne želim ništa što je napravljeno u Kapitolu." Odlazi.Gledam rukavice. Ništa što je napravljeno u Kapitolu? Da li je to upućeno meni? Zar misli da sam sada samo još jedan proizvod Kapitola i prema tome nedodirljiva? Nepoštenost čitave situacije me razbesnela. Takođe sam se uplašila da će Gejl sada učiniti nešto potpuno ludo.Spustila sam se nazad do vatre. Uteha mi je očajnički potrebna kako bih isplanirala sledeći korak. Umirivala sam samu sebe pomišlju da se pobune ne dižu za jedan dan. Gejl tek sutra može da razgovara sa ostalim rudarima. Ako stignem do Hejzel pre toga, možda će ga ona urazumiti. Ali ne mogu odmah da krenem. Ako Gejl bude tamo, neće me pustiti da uđem. Možda večeras, kada svi zaspu... Hejzel često do kasno pere veš. Mogla bih da kucnem na prozor, da joj objasnim situaciju. Ona će sprečiti Gejla da uradi nešto budalasto.Setila sam se razgovora sa predsednikom u radnoj sobi.„Moji savetnici se brinu da ćete praviti probleme, ali vi neplanirate da pravite probleme, zar ne?"
,,Ne.",,To sam im i rekao. Rekao sam im da devojka koja učini sve štoje moguće da spase sebi život, neće taj isti život odbaciti obema rukama."Razmišljam o tome koliko je Hejzel truda uložila da održi porodicu u životu. Sigurna sam da će biti na mojoj strani. Ili možda ipak neće?Sigurno je skoro podne. Dani su sve kraći. Nema svrhe da ostajem u šumi nakon mraka ako ne moram. Nogom sam ugasila ostatke male vatre, počistila hranu i zadenula Sinine rukavice za pojas. Zadržaću ih neko vreme, u slučaju da se Gejl predomisli. Prisećam se izraza na njegovom licu kada ih je bacio na zemlju. Koliko je bio zgađen njima, mnome...Vučem se kroz šumu i stižem do stare kuće dok je još dan. Razgovor sa Gejlom mi je očigledno osujetio plan, ali odlučna sam da sprovedem u delo odluku da pobegnem iz Distrikta dvanaest. Odlučila sam da pronađem Pitu. Čini mi se da ću ga lakše ubediti, pošto je na turneji video isto što i ja. Naletela sam na njega na izlazu iz Pobedničkog sela.„Vraćaš se iz lova?" pita. Vidi se da mu se ta ideja ne dopada.„Zapravo ne. Ideš u grad?" pitam ga.,,Da. Večeraću sa porodicom." Odvraća on.„Prošetaću sa tobom." Put koji vodi od Pobedničkog sela do trga slabo se koristi. Dovoljno je siguran za razgovor. Međutim, ne mogu da izustim ni reč. Razgovor sa Gejlom je bio prava katastrofa. Grizem ispucale usne. Trg je svakim korakom sve bliže. Možda mi se nova prilika neće uskoro ukazati. Duboko udišem i reči počinju da naviru. „Pita, ako te zamolim, da li bi pobegao sa mnom iz Distrikta dvanaest?"Pita me hvata za ruku i zaustavlja. Ne mora da me gleda u lice da bi znao da sam ozbiljna. „Zavisi od toga zbog čega to predlažeš."„Nismo ubedili predsednika. U Distriktu osam je izbila pobuna. Moramo da pobegnemo", kažem.„Kada kažeš 'mi', misliš li na sebe i mene? Ne. Ko bi još krenuo?" pita on.„Moja porodica. Tvoja, ako žele da pođu. Možda i Hejmič", kažem.,,A Gejl?"„Ne znam. Možda ima neke druge planove", odgovaram.Pita odmahuje glavom i žalosno se osmehuje. „Siguran sam da je tako. Naravno, Ketnis, poći ću sa tobom."Slabašna nada me obasjava. „Hoćeš?"„Da. Ali, ni na trenutak ne pomišljam da ćeš zaista krenuti", kaže.Otela sam ruku. „Onda me ne poznaješ. Budi spreman. Možemo krenuti svakog trenutka." Nastavila sam, a on me prati dva koraka dalje.„Ketnis", kaže Pita. Ne usporavam. Ako misli da je ideja loša, ne želim to da čujem pošto je to jedina ideja koju imam. „Ketnis, sačekaj." Šutiram prljavu, sleđenu grudvu snega sa puta i zastajem kako bi me pristigao. Ugalj zaista sve čini posebno ružnim. „Stvarno ću poći sa tobom ako to želiš. Samo mislim da je bolje da o svemu porazgovaramo sa Hejmičem. Da se uverimo da tako nećemo samo pogoršati stvari za sve." Podigao je glavu. „Šta je to?"Podižem i ja bradu. Toliko sam zaokupljena sopstvenim brigama da nisam primetila čudnu buku koja dopire sa trga. Fijuk, zvuk udarca, uzdah gomile.„Hajdemo", kaže Pita. Izraz lica mu je iznenada očvrsnuo. Ne znam zašto. Ne prepoznajem zvuk, niti mogu da pogodim šta se dešava. Međutim, on očigledno zna da je nešto loše u pitanju.Kada stižemo na trg, jasno je da se nešto dešava, međutim gužva je tolika da ništa ne vidim. Pita se popeo na neki sanduk kraj zida poslastičarnice. Pruža mi ruku dok gleda šta se dešava. Već sam počela da se penjem kada me iznenada zaustavlja. „Silazi. Odlazi odavde!" šapuće, ali glas mu je oštar.„Šta je?" kažem, pokušavajući na silu da se popnem.„Idi kući, Ketnis! Doći ću odmah, kunem se!" kaže on.Šta god da je u pitanju, sigurno je užasno. Izvukla sam ruku iz njegovog stiska i počela da se probijam kroz gomilu. Ljudi me vide, prepoznaju i zapadaju u paniku. Ruke me guraju nazad. Glasovi šište.„Odlazi odavde, devojko."„Samo ćeš pogoršati stvari."„Šta pokušavaš? Da ga ubiješ?"
Tada srce počinje da mi kuca tako brzo i snažno da jedva čujem šta mi govore. Znam samo jednu stvar. Ono što se dešava na trgu namenjeno je meni. Kada konačno stižem do rasčišćenog prostora, vidim da sam u pravu. I Pita je bio u pravu. I ljudi su bili u pravu.Gejlu su ruke vezane za drveni stub. Divlja ćurka koju je ulovio visi iznad njega, prikucana ekserom kroz vrat. Gejlova jakna je odbačena u stranu, a košulja pocepana. Visi u nesvesti na kolenima. Drže ga samo konopci na zglobovima. Ono što su nekada bila njegova leđa, sada je krvav komad mesa.Iza njega stoji čovek kojeg nikada ranije nisam videla, ali prepoznajem uniformu. To je uniforma glavnog mirovnjaka. Međutim, nije Krej u pitanju, već visok, mišićav čovek sa oštrim naborima na pantalonama.Komadići slagalice se sklapaju tek kada u njegovoj podignutoj ruci ugledam bič.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

11 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Uto Apr 17, 2012 11:13 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
08

,Ne!" vrisnem i skačem napred. Prekasno je da sprečim ruku koja se spušta, instinktivno znam da nemam moć da je zaustavim. Umesto toga se bacam između biča i Gejla. Ispružila sam ruke da zaštitim što veći deo izmrcvarenog tela tako da nemam čime da zaštitim sebe. Bič me svom silinom udara po levoj strani lica.Bol je trenutan i zaslepljujući. Zasvetlucalo mi je pred očima. Padam na kolena. Jednom rukom pokrivam krvavi obraz, a drugom se pridržavam da ne padnem. Osećam kako se stvara modrica i raste preko mog oka. Poda mnom je kamenje mokro od Gejlove krvi, a vazduh zasićen njenim mirisom. „Prestani! Ubijaš ga!" vrištim.Letimično sam osmotrila lice svog napadača. Prekaljeno, dubokih bora i okrutnih usta. Seda kosa vrlo kratko podšišana, oči tako crne da deluje kao nema ništa osim zenica. Dugačak, pravilan nos, crven zbog hladnog vazduha. Moćna ruka je ponovo podignuta. Zuri u mene. Ruka mi poleće ka ramenu, spremna da zgrabi strelu, ali naravno, oružje mi je skriveno u šumi. Stegnula sam zube u očekivanju sledećeg udarca.„Stoj!" začuje se glas. Hejmič se pojavio i sapleo preko tela mirovnjaka na zemlji. To je Darijus. Velika, purpurna masnica narasta kroz crvenu kosu na njegovom čelu. U nesvesti je, ali i dalje diše. Šta se desilo? Da li je pokušao da pomogne Gejlu pre nego što sam ja stigla?
Hejmič ga ignoriše i grubo me podiže na noge. ,,Oh, odlično." Rukom mi podiže bradu. „Ima foto snimanje sledeće nedelje. Treba da prikazuje najnovije modele venčanica. Šta da kažem njenom stilisti?"Vidim titraj prepoznavanja u očima čoveka sa bičem. Umotano zbog hladnoće, lice mi nije našminkano, a pletenica je ispod kaputa. Nije me lako prepoznati kao pobednika poslednjih Igara gladi. Posebno dok mi polovina lica lagano otiče. Međutim, Hejmič već godinama visi na televiziji, teško ga je zaboraviti.Čovek je spustio bič na bok. „Prekinula je kažnjavanje kriminalca koji je priznao svoju krivicu."Sve u vezi sa ovim čovekom, njegov zapovedan glas, njegov čudan akcenat, navodi na zaključak da je u pitanju nepoznata i opasna pretnja. Odakle je došao? Iz Distrikta jedanaest? Iz Distrikta tri? Iz Kapitola?„Briga me da li je digla u vazduh prokletu Zgradu pravosuđa! Pogledaj njen obraz! Misliš li da će biti spremna za snimanje za nedelju dana?" reži Hejmič.Čovekov glas je hladan, ali uočavam blagi nagoveštaj sumnje. ,,To nije moj problem."„Nije? E, pa postaće tvoj problem, prijatelju. Čim dođem kući, zovem Kapitol", kaže Hejmič. „Otkrićemo ko ti je dao dozvolu da unakaziš lepo lice pobednice!",,On je lovokradica. Kakve to ima veze sa njom?" kaže čovek.,,To je njen rođak." Pita me uhvatio za drugu ruku, ali nežno. „ A ona je moja verenica. Do njega možeš doći samo preko nas dvoje."
Možda smo nas troje jedini ljudi u distriktu koji su u stanju da se na ovaj način suprotstave. Mada je to privremeno. Biće posledica. Ali u ovom trenutku, važno mi je samo da održim Gejla u životu. Novi glavni mirovnjak baca pogled ka svom pomoćnom odredu. Sa olakšanjem shvatam da su u pitanju poznata lica, stari prijatelji iz Hoba. Po njihovim izrazima vidi se da ne uživaju u predstavi.Jedna od njih, žena po imenu Prunija koja redovno jede kod Masne Sej, kruto je zakoračila napred. „Verujem da je dobio odgovarajući broj udaraca bičem za prvi prekršaj, gospodine. Osim ako ste se odlučili za smrtnu presudu, koju može izvršiti streljački vod.",,Da li je to ovde standardni protokol?" pita Glavni mirovnjak.,,Da, gospodine", kaže Prunija, a nekoliko drugih klima u znak slaganja. Sigurna sam da niko od njih to zapravo ne zna, pošto je u Hobu standardni protokol za osobu koja se pojavi sa divljom ćurkom cenkanje svih prisutnih oko bataka.,,U redu. Onda vodi svog rođaka odavde, devojko. Kada se osvesti, kaži mu da ću sledeći put kada ga uhvatim u lovokrađi na kapitolskoj teritoriji lično sastaviti streljački vod." Glavni mirovnjakje pucnuo bičem i poprskao nas krvlju. Zatim ga je umotao i otišao.Većina preostalih mirovnjaka kreće za njim u nezgrapnoj formaciji. Mala grupa ostaje i podiže Darijusa držeći ga za noge i ruke. Uhvatila sam Prunijin pogled i bezvučno izgovorila reč 'Hvala', pre nego što su krenuli. Nije odgovorila, ali sigurna sam da je razumela.„Gejl." Okrećem se i nespretno petljam oko konopca na njegovim zglobovima. Neko je dodao nož i Pita ga preseca. Gejl pada na zemlju.„Najbolje da ga odnesemo kod tvoje majke", kaže Hejmič.Nema nosila, ali starica koja prodaje odeću, prodaje nam dasku koja joj služi kao tezga. „Nemojte nikome reći odakle vam", kaže, pakujući brzo ostatak robe. Trg je već skoro prazan. Strah je nadvladao samilost. Nakon onoga što se upravo desilo, ne krivim nikoga.Kada smo Gejla, licem nadole, položili na dasku, na trgu je ostala samo šačica ljudi koji će ga nositi. Hejmič, Pita i par rudara koji rade u istoj ekipi sa Gejlom.Za ruku me cima Livi, devojka koja živi par kuća dalje od naše stare kuće u Šavu. Moja majka je prošle godine uspela da održi u životu njenog mlađeg brata kada je dobio boginje. ,,Da li će vam biti potrebna pomoć do kuće?" Njene sive oči su uplašene, ali odlučne.,,Ne, ali možeš otići do Hejzel. Pošalji je kod mene", kažem.„Dobro", kaže Livi i okreće se na peti.„Livi!" doviknem, „Nemoj joj dozvoliti da povede decu."„Ja ću ostati sa njima", odvrati ona.„Hvala ti." Zgrabila sam Gejlovu jaknu i pojurila za ostalima.
„Stavi malo snega na obraz", naređuje Hejmič preko ramena. Uzimam šaku snega i prislanjam ga na obraz, delimično umrtvljavajući bol. Levo oko mi sada obilno suzi. Smrkava se i sada mogu samo da pratim čizme pred sobom.Dok koračamo, slušam Gejlove kolege Bristela i Toma, dok prepričavaju događaj. Gejl je sigurno otišao do kuće Glavnog mirovnjaka, kako i stotinu puta ranije, pošto Krej dobro plaća divlju ćuretinu. Umesto njega je pronašao novog Glavnog, čoveka po imenu Romulus Tred. Niko ne zna šta se desilo Kreju. Jutros je kupovao piće u Hobu i bio komandant distrikta, ali sada nema ni traga ni glasa od njega. Tred je odmah uhapsio Gejla, naravno, pošto je stajao pred njim sa mrtvom ćurkom u rukama i nije mogao da kaže ništa u svoju odbranu. Vest se brzo raširila. Doveden je na trg, primoran da prizna krivicu i osuđen na bičevanje. Kazna je odmah izvršena. Dok sam se ja pojavila, udarili su ga bar četrdeset puta. Onesvestio se oko tridesetog.„Sreća da je imao samo ćurku", kaže Bristel. ,,Da se vratio sa uobičajenim ulovom, bilo bi mnogo gore."„Rekao je Tredu da je pronašao kako luta po Šavu. Kazao je da je prešla preko ograde, a on je ubio sa štapom. To je ipak zločin. Da znaju da je bio u šumi sa oružjem, sigurno bi ga ubili", kaže Tom.„Šta se desilo Darijusu?" kaže Pita.
„Nakon dvadesetak udaraca bičem, iskoračio je i rekao da je dovoljno. Ali nije to učinio pametno i zvanično poput Prunije. Zgrabio je Treda za ruku, a ovaj ga je udario drškom biča. Sigurno mu ne sleduje ništa dobro", kaže Bristel.„Izgleda da nikome od nas ne sleduje ništa dobro", odgovara Hejmič.Počeo je da pada sneg, gust i mokar, pogoršala se ionako loša vidljivost. Teturala sam se za ostalima na putu ka svojoj kući, koristeći uši više nego oči. Zlatna svetlost je obojila sneg kada su se vrata otvorila. Moja majka, koja me bez sumnje čekala nakon neočekivanog, celodnevnog odsustva, osmatra scenu.„Novi glavni", objasni Hejmič. Ona mu uljudno klima kao da dalja objašnjenja nisu potrebna.Ispunjena sam strahopoštovanjem kao i uvek kada je posmatram kako se menja iz žene koja me zove da ubijem pauka u ženu imunu na strah. Kada pred nju dovedu bolesnu ili umiruću osobu... ona tačno zna ko je. Za par trenutaka, kuhinjski sto je rasčišćen, sterilno platno rašireno i Gejl položen preko njega. Majka sipa vrelu vodu iz čajnika u lavor i govori Prim da izvadi lekove iz ormarića. Suve biljke, tinkture i bočice kupljene u apoteci. Posmatram njene šake i dugačke tanke prste kako mrve ovo ili ono i dodaju različite kapi u lavor. Natopila je komad tkanine vrelom tečnošću i objasnila Prim kako da pripremi sledeću turu.Bacila je pogled ka meni. „Da li ti je oko posečeno?",,Ne, samo je nateklo i zatvorilo se", kažem.
„Stavi sneg na njega", naređuje mi. Ali, jasno je da ja nisam u prvom planu.„Možeš li da ga spaseš?" pitam majku. Ništa ne govori dok cedi tkaninu i drži je na vazduhu kako bi se prohladila.„Ne brini", kaže Hejmič. „Pre Kreja je bilo dosta bičevanja. Uvek smo ih dovodili kod tvoje majke."Ne sećam se vremena pre Kreja, vremena kada je glavni mirovnjak često bičevao ljude. Moja majka je u to vreme sigurno bila mojih godina i radila u apoteci svojih roditelja. Verovatno je još tada imala isceliteljski dar.Nežno je počela da čisti osakaćeno meso Gejlovih leđa. Muka mi je, osećam se beskorisno dok mi sneg kaplje sa rukavice praveći lokvu na podu. Pita me spušta na stolicu i drži krpu punu snega na mom obrazu.Hejmič govori Bristelu i Tomu da idu kući. Vidim da je svakom stavio po novčić u šaku pre nego što su krenuli. „Ne znam šta će se desiti sa vašom ekipom", kaže. Oni klimaju glavom i prihvataju novac.Hejzel stiže, bez daha i crvena u licu, sa snegom u kosi. Bez reči se spušta na stolicu kraj stola, uzima Gejla za šaku i prinosi je svojim usnama. Moja majka je ne primećuje. Nalazi se u posebnom stanju koje uključuje samo nju, pacijenta i povremeno Prim. Ostali mogu da čekaju.Čak i njenim iskusnim rukama potrebno je vremena da očiste rane, srede kožu koja može da se spase, nanesu melem i stave zavoj. Kada je krv očišćena, vidim gde je svaki udarac biča pao. Osećam kako odjekuju po posekotini na mom licu. Umnožavam svoj bol jednom, dva puta, četrdeset puta i nadam se da će Gejl ostati u nesvesti. Naravno, suviše tražim. Dok majka stavlja poslednji zavoj, otima mu se jecaj sa usana. Hejzel ga mazi po kosi i šapuće mu nešto dok majka i Prim premeću po oskudnim zalihama tableta protiv bolova, obično dostupnim samo doktorima. Teško je doći do njih, veoma su skupe i za njima uvek vlada velika potreba. Moja majka čuva najjače za najgore bolove, ali šta je najgori bol? Za mene je to bilo koji bol. Da je do mene, ti lekovi bi nestali za jedan dan pošto nisam u stanju da posmatram bilo čiju patnju. Majka se trudi da ih sačuva za one koji umiru, da bi im olakšala odlazak sa ovog sveta.Pošto je Gejl povratio svest, odlučile su da mu daju biljni napitak. ,,To neće biti dovoljno", kažem. Zure u mene. ,,To neće biti dovoljno. Znam kakav je osećaj. Taj napitak je jedva dovoljan za glavobolju."„Pomešaćemo ga sa sirupom za spavanje, Ketnis. Podneće nekako. Biljke su više za upalu..." govori majka smireno.„Samo mu daj prokleti lek!" vrištim na nju. „Daj mu lek! Ko si ti da odlučuješ o tome koliko bola on može da podnese!"Gejl se promeškoljio kada je čuo moj glas i pokušao da me dosegne. Od pokreta mu krv natapa zavoje, a on ispušta užasan zvuk.
„Izvedite je napolje", kaže moja majka. Hejmič i Pita me iznose iz sobe dok joj dovikujem psovke. Držali su me prikovanu za krevet u jednoj od gostinjskih soba dok nisam prestala da se borim.Dok ležim i jecam a suze pokušavaju da se proguraju kroz kapke, čujem Pitu kako prepričava Hejmiču ono što sam mu ispričala o predsedniku i ustanku u Distriktu osam. „Ona hoće da svi pobegnemo", kaže. Ako Hejmič ima neko mišljenje o tome, zadržao ga je za sebe.Nakon nekog vremena, majka je ušla u sobu i pozabavila se lečenjem mog lica. Zatim mi je podigla šaku i mazila me po ruci dok joj je Hejmič prepričavao šta se desilo sa Gejlom.„Znači, ponovo počinje?" kaže. „Kao ranije?"„Po svemu sudeći", odvraća on. „Ko bi rekao da će nam biti žao što Krej više nije sa nama?"Ljudi Kreja svakako ne vole zbog uniforme koju nosi, međutim imao je naviku da mami devojke u krevet obećavajući im novac. Zbog toga su ga svi u okrugu prezirali. Tokom veoma loših dana, najgladniji bi se okupljali pred njegovim vratima nakon sumraka, otimajući se za šansu da zarade par novčića i prehrane porodice prodajući svoja tela. Da sam bila malo starija kada mi je otac poginuo, možda bih bila medu njima. Umesto toga, naučila sam da lovim.
Ne znam na šta tačno majka misli kada kaže pita da li je ponovo počelo, ali suviše sam ljuta i povređena da pitam. Međutim, do mene je i te kako doprla ideja da se najgora vremena vraćaju. Kada se začulo zvono na vratima, skočila sam iz kreveta kao oparena. Ko je u ovo doba noći? Postoji samo jedan odgovor. Mirovnjaci.,,Ne dam ga", kažem.„Možda su došli po tebe", podseća me Hejmič.„Ili tebe", kažem.„Ovo nije moja kuća", ističe Hejmič. „Ali, ja ću otvoriti vrata.",,Ne, ja ću ih otvoriti", kaže moja majka tiho.Međutim, svi smo krenuli za njom niz hodnik uz neprestanu zvonjavu. Kada je otvorila vrata, nismo ugledali odred mirovnjaka, već sam jednu osobu prekrivenu snegom. Medž. Pružila mi je malu, vlažnu kartonsku kutiju.„Daj ovo svom prijatelju", kaže. Otvaram poklopac. Unutra je šest bočica punih providne tečnosti. „Moja majka ih koristi. Rekla je da mogu da ih uzmem. Iskoristi ih, molim te." Otrčala je nazad u oluju pre nego što smo uspeli da je sprečimo.„Luda devojka", mrmlja Hejmič dok ide za mojom majkom u kuhinju.Bila sam u pravu, ono što je majka dala Gejlu nije bilo dovoljno. Zubi su mu čvrsto stisnuti, a koža mu je sjajna od znoja. Majka puni špric providnom tečnošću iz jedne bočice i ubrizgava ga Gejlu u ruku. Lice mu se opustilo maltene istog trenutka.„Šta je to?" kaže Pita.
,,Iz Kapitola je. Zove se morfling", odgovara moja majka.„Nisam znao da Medž poznaje Gejla", kaže Pita.„Prodavali smo joj jagode", kažem maltene ljutito. Zbog čega sam besna? Sigurno ne zbog toga što je donela lek.„Sigurno je silno zaljubljena u njega", kaže Hejmič.To je ono što me ljuti. Nagoveštaj da se između Gejla i Medž nešto dešava. I to mi se ne dopada.„Ona mi je prijateljica", kažem.Pošto je Gejl zaspao od leka za bolove, svi su se malo opustili. Prim nas je naterala da pojedemo malo paprikaša i hleba. Ponudili smo Hejzel sobu da prespava kod nas, ali ona želi da ide kući kod ostale dece. Hejmič i Pita su voljni da ostanu, ali majka ih šalje kući u krevet. Zna da nema svrhe da meni kaže to isto, pa me ostavlja da se brinem o Gejlu dok se ona i Prim odmaraju.Sama u kuhinji sa Gejlom, sedam na stolicu u kojoj je do malopre sedela Hejzel i uzimam ga za ruku. Nakon nekog vremena, moji prsti pronalaze njegovo lice. Dotičem delove njegovog lica koje nikada ranije nisam imala razloga da dotaknem. Njegove guste, crne obrve, obraz, nos, šupljinu u dnu vrata. Prelazim prstom duž njegove brade i najzad stižem do usana. Mekih i punih, blago ispucalih. Dahom greje moju ledenu kožu.
Da li svi deluju mlađe kada spavaju? U ovom trenutku, Gejl izgleda kao onaj dečak koji je naleteo na mene u šumi pre više godina, dečak koji me optužio da kradem ulov iz njegovih zamki.Kakav smo par bili – bez očeva, uplašeni, ali neustrašivo rešeni da održimo svoje porodice u životu. Bili smo očajni, ali nakon tog dana više nismo bili sami. Pronašli smo jedno drugo. Razmišljam o hiljadu trenutaka koje smo proveli zajedno u šumi. O toplim popodnevima koje smo proveli u pecanju, o onom danu kada sam ga naučila da pliva, o danu kada sam izvrnula članak pa me nosio kući. Računali smo jedno na drugo, pazili jedno na drugo i primoravali jedno drugo na hrabrost.Prvi put sam obrnula naše pozicije u glavi. Zamislila sam da posmatram Gejla kako zauzima Rorijevo mesto na žetvi, kako mi ga istržu iz života, postaje ljubavnik neke nepoznate devojke da bi preživeo i zatim dolazi kući sa njom. Obećavajući da će je oženiti.Mržnja koju osećam prema njemu zbog te fantomske devojke, zbog svega, tako je snažna da me guši. Gejl je moj. Ja sam njegova. Bilo šta drugo je nezamislivo. Zašto je bilo potrebno da ga izbičuju na smrt da bih ja to shvatila?Zato što sam sebična. Zato što sam kukavica. Ja sam devojka koja će u trenutku kada može biti od velike koristi pobeći da bi preživela i prepustiti smrti one koji ne mogu da je prate. To je devojka sa kojom se Gejl sastao danas u šumi.
Nije ni čudo što sam pobedila u Igrama. U Igrama nikada ne pobeđuje pristojna osoba.Spasla si Pitu, pomislim slabašno.Sada i to dovodim u pitanje. Vrlo dobro znam da moj život u Distriktu dvanaest ne bi bio vredan življenja da ga nisam spasla.Spuštam glavu na ivicu stola, dok me obuzima gađenje prema samoj sebi. Volela bih da sam umrla u areni. Volela bih da me Seneka Krejn razneo na komade kao što je predsednik Snou rekao da je Glavni tvorac trebalo da uradi čim sam stavila bobice na dlan.Bobice. Shvatam da odgovor na pitanje 'Ko sam ja?' leži u šaci otrovnih bobica. Ako sam pružila šaku sa bobicama da spasem Pitu, pošto znam da bi me svi odbacili ako se vratim bez njega, onda sam vredna prezira. Ako sam to učinila zato što ga volim, i dalje sam egocentrična, ali mi se može oprostiti. Međutim, ako sam to učinila da bih prkosila Kapitolu, onda sam osoba vredna poštovanja. Nevolja je u tome što ne znam šta se tačno dešavalo u meni u tom trenutku.Da li je moguće da su narodi distrikta u pravu? Da je to bio čin pobune, mada nesvestan? Zato što, duboko u sebi, znam da nije dovoljno očuvati sebe, ili svoju porodicu, ili svoje prijatelje, tako što ću pobeći. Čak i kada bih mogla to da učinim. To ne bi ništa promenilo. Ljudi bi i dalje stradali, kao Gejl danas.
Život u Distriktu dvanaest nije toliko drugačiji od života u areni. U nekom trenutku moraš da prestaneš da bežiš i suočiš se sa osobom koja želi da te ubije. Teško je prikupiti hrabrost za to. Međutim, Gejlu nije bilo teško. On je rođeni buntovnik. Ja sam ta koja pravi plan za bekstvo.„Žao mi je", šapućem. Nagnula sam se napred i poljubila ga.Kapci su mu zalepršali. Pogledao me kroz izmaglicu od opijata. „Zdravo, Ketnip."„Zdravo, Gejle", kažem.„Mislio sam da ćeš do sada već biti daleko odavde", kaže.Izbor mi je jednostavan. Mogu umreti kao progonjena zver u šumi, ili umreti ovde pored Gejla. „Nigde ja ne idem. Ostaću ovde i prouzrokovati svu silu problema.",,I ja", kaže Gejl. Uspeo je da se nasmeši pre nego što ga je droga ponovo uspavala.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

12 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Uto Apr 17, 2012 11:19 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
09

Neko mi drmusa rame. Uspravila sam se. Zaspala sam naslonjena glavom na sto. Beli čaršav mi se usekao u zdrav obraz. Drugi obraz, onaj po kome me Tred ošinuo bičem, pulsira od bola. Gejl je u dubokoj nesvesti, ali čvrsto mi steže šaku. Osećam miris svežeg hleba i okrećem ukočen vrat. Pita me gleda tužnim izrazom. Stičem utisak da nas već neko vreme posmatra.„Idi u krevet, Ketnis. Ja ću voditi računa o njemu", kaže.„Pita. Ono što sam juče rekla, o bežanju.:." zastajem.„Znam", kaže on. „Nema potrebe da objašnjavaš."Vidim vekne hleba na bledoj, snežnoj jutarnjoj svetlosti, i plave podočnjake pod njegovim očima. Pitam se da li je uopšte spavao. Sigurna sam da nije prošlo mnogo vremena. Razmišljam o tome kako je juče pristao da krene sa mnom, kako je prišao da mi pomogne da zaštitim Gejla, o njegovoj spremnosti da poveže svoju sudbinu sa mojom, mada sam mu dala tako malo za uzvrat. Šta god da uradim, nekoga povređujem. „Pita..."„Samo idi u krevet", kaže.Opipavam rukama put uza stepenice, uvlačim se pod pokrivač i ponovo tonem u san, u nekom trenutku, u snu me pohodi Klouv, devojka iz Distrikta dva. Juri me i pribija uz zemlju, a zatim izvlači nož i zaseca mi lice. Nož mi se zariva u obraz i pravi duboku ranu. Zatim Klouv počinje da se preobražava, lice joj se izdužava u njušku, iz kože joj raste tamno krzno, nokti joj se pretvaraju u kandže. Ali, sitne oči ostaju iste. Postala je mutacija sebe same, vukoliko stvorenje Kapitola koje nas je terorisalo poslednje noći u areni. Zabacivši glavu unazad, ispustila je dugačak, jeziv uzvik koji su čuli ostali mutanti koji se motaju u blizini. Klouv je počela da liže krv koja mi lipti sa obraza, zbog čega mi bol razdire lice. Prigušeno sam vrisnula i naglo se probudila, drhteći i znojeći se u isto vreme. Mazeći svoj povređeni obraz rukom, podsećam samu sebe da me nije ranila Klouv već Tred. Volela bih da je Pita tu da me zagrli, ali tada se prisećam da ne smem više to da želim. Odabrala sam Gejla i pobunu. Budućnost sa Pitom je kapitolska tvorevina, a ne moja.Spao mi je otok oko oka i sada mogu malo da ga otvorim. Guram zavesu u stranu i vidim da se vejavica pretvorila u pravu snežnu mećavu. Sve se beli, a vetar zavija neverovatno slično urlicima mutova.Dobrodošlicom pozdravljam mećavu sa svirepim vetrom i dubokim smetovima. To će možda biti dovoljno da drži prave vukove, poznate pod imenom mirovnjaci, podalje od mojih vrata. Dobiću par dana za razmišljanje. Da smislim plan. Sa Gejlom, Pitom i Hejmičem uz sebe. Ova mećava je pravi dar.Međutim, pre nego što sam sišla da se suočim sa novim životom, neko vreme sam razmišljala o tome šta to zapravo znači. Pre manje od jednog dana, bila sam spremna da u sred zime krenem sa voljenima ka divljini, iako je bilo vrlo verovatno da će Kapitol krenuti u poteru. Nesiguran poduhvat, u najmanju ruku. Sada sam odlučila da se posvetim nečemu znatno rizičnijem. Borba protiv Kapitola podrazumeva munjevitu osvetu. Moram prihvatiti činjenicu da mogu svakog trenutka biti uhapšena. Čuće se kucanje na vratima, poput onog sinoć, i odred mirovnjaka će me odvući. Možda će me mučiti. Sakatiti. Možda će mi prosvirati mozak na trgu, ako budem imala dovoljno sreće da se odluče za brzo pogubljenje. Kapitolu nikada ne ponestaje kreativnih načina za ubijanje ljudi. Zamišljam sve stvari kojih se užasavam i suočavam se sa njima: ionako su mi uvek na pameti. Bila sam tribut na Igrama. Predsednik mi je pretio. Dobila sam udarac bičem preko lica. Već sam meta.Sada na red dolazi ono što mi mnogo teže pada. Moram se suočiti sa činjenicom da moju porodicu i prijatelje verovatno čeka ista sudbina. Prim. Dovoljno je da pomislim na Prim i moja odlučnost se lomi. Njena zaštita je moja odgovornost. Navukla sam ćebe preko glave, dišem tako brzo da sam iskoristila sav kiseonik i sada se borim za vazduh. Ne smem da dopustim Kapitolu da povredi Prim.Tada sam shvatila. Već su je povredili. Ubili su njenog oca u onim užasnim rudnicima. Držali su se po strani dok je umirala od gladi. Izabrali su je za tributa, a zatim je naterali da gleda kako se njena sestra bori na život i smrt u areni. Povređena je mnogo gore nego ja u dvanaestoj godini. Njeno iskustvo, međutim, bledi u poređenju sa životom koji je Ru proživela.
Odgurnula sam ćebe u stranu i udahnula hladan vazduh koji se kroz prozor uvlači u sobu.Prim... Ru... zar one nisu razlog zbog kojeg treba da se borim? Ono što im je učinjeno je u tolikoj meri pogrešno, u tolikoj meri pakosno, u tolikoj meri ga je ne moguće opravdati, da zapravo nemam izbora. Niko nema pravo da se ponaša prema njima na taj način.Da. O tome treba da razmišljam kada me strah preplavi. Ono što ću uraditi, ono što ćemo svi biti primorani da istrpimo, sve je to zbog njih. Prekasno je da pomognem Ru, ali možda nije prekasno da pomognem njenoj braći i sestrama koji su me posmatrali sa trga u Distriktu jedanaest. Nije prekasno da pomognem Roriju, Viku i Posi. Nije prekasno za Prim.Gejl je u pravu. Za ljude koji imaju dovoljno hrabrosti, ovo je prilika. U pravu je kada kaže da bih ja mogla mnogo toga da učinim, s obzirom na to da sam pokrenula čitavu stvar. Mada nemam pojma šta bi to moglo biti. Međutim, odluka da ne bežim presudni je prvi korak.Tuširam se. Ovog jutra ne prelazim u glavi listu zaliha koje treba poneti u divljinu, već pokušavam da shvatim kako su organizovali ustanak u Distriktu osam. Mnogo ljudi jasno prkosi Kapitolu. Da li je čitava situacija isplanirana, ili je jednostavno eksplodirala nakon godina mržnje i prezira? Kako to da izvedemo ovde? Da li će mi se narod Distrikta dvanaest pridružiti ili zaključati svoja vrata? Juče se trg brzo ispraznio nakon bičevanja Gejla. Da li je to zbog toga što se svi osećamo nemoćno i ne znamo šta da učinimo? Treba nam neko ko će nas voditi i uveravati nas da je ustanak moguć. Mislim da ja nisam ta osoba. Možda sam bila izazivač pobune, ali vođa je neko sa snažnim ubeđenjem. Ja tek što sam postala obraćenik. Vođa je osoba nepokolebljive hrabrosti, ja svoju još nisam pronašla. Vođa je neko ko govori jasno i uverljivo, a meni se jezik lako veže.Reči. Kada pomislim na reči, setim se Pite. Ljudi lako prihvataju sve što on izgovori. Kladim se da bi mogao da pokrene masu, kada bi poželeo. Pronašao bi prave reči. Međutim, sigurna sam da mu to nikada nije palo na pamet.U prizemlju se majka i Prim brinu o Gejlu. Po izrazu njegovog lica, rekla bih da je lek prestao da deluje. Pripremila sam se za borbu, ali se trudim da mi glas deluje smireno. „Zar ne možeš da mu daš još jednu injekciju?"„Ako bude neophodno, učiniću to. Prvo ćemo probati snežnu oblogu. Skinula je zavoje. Vrelina koja zrači sa njegovih leđa vidi se golim okom. Položila je čistu tkaninu preko izmrcvarenog mesa i klimnula Prim.Prim prilazi sa velikom činijom, mešajući nešto što deluje poput snega. Međutim, smeša je bledozelene boje i miriše slatkasto i čisto. Snežna obloga. Počinje pažljivo kutlačom da sipa mešavinu preko tkanine. Skoro da čujem šištanje Gejlove izmučene kože pri susretom sa snežnom mešavinom. Počinje zbunjeno da trepće, a zatim ispušta uzdah olakšanja.
„Sreća da imamo sneg", kaže majka.Pitam se kako se ljudi oporavljaju od bičevanja tokom leta, dok sunce prži, a voda iz česme je mlaka. „Šta si radila tokom toplih meseci?" pitam.Dok se mršti, između majčinih obrva se javlja duboka brazda. „Trudila sam se da oteram muve."Stomakmi grči pri pomisli na tu sliku. Puni maramicu snežnom mešavinom. Prislanjam je na obraz. Bol se istog trenutka povlači. Hladnoća snega je blagotvorna, ali biljna mešavina koju majka u njega dodaje čini da povređeno mesto utrne. „Oh. Ovo je odlično. Zašto mu sinoć to nisi stavila na leđa?"„Morala sam da sačekam da se rana umiri", kaže.Ne znam šta to tačno znači, ali ako deluje, ko sam ja da se svadam sa njom? Moja majka zna šta radi. Kajem se zbog svih užasnih stvari koje sam joj rekla dok su me Pita i Hejmič odvlačili iz kuhinje. „Žao mi je što sam juče vrištala na tebe."„Čula sam i mnogo gore stvari", odvrati ona. „Videla si kako se ljudi ponašaju kada je povređen neko koga vole."Neko koga vole. Jezik mi je utrnuo od tih reči, kao da je umotan u snežnu oblogu. Naravno da volim Gejla. Ali, na koju vrstu ljubavi ona misli? Šta ja tačno mislim kada kažem da volim Gejla? Ne znam. Sinoć sam ga poljubila kada su me ponele emocije. Međutim, sigurna sam da se ne seća. Možda se i seća? Nadam se da ne. Ako se seća, sve će se zakomplikovati. Ne mogu da razmišljam o poljupcima dok pokušavam da podstaknem pobunu. Protresla sam glavom da razbistrim misli. „Gde je Pita?" kažem.„Otišao je kući kada je čuo da si ustala. Nije želeo da mu kuća bude prazna tokom oluje", kaže majka.,,Da li je dobro stigao?" pitam. Tokom mećave, čovek lako može da se izgubi i odluta.„Nazovi ga da proveriš", kaže ona.Ulazim u radnu sobu koju uglavnom izbegavam od razgovora sa predsednikom, i okrećem Pitin broj. Zvonilo je nekoliko puta, a zatim se javio.„Zdravo. Samo sam htela da se uverim da si stigao kući", kažem.„Ketnis, živim tri kuće od tebe", kaže.„Znam, ali vreme je loše", kažem.,,Pa, dobro sam. Hvala ti što si nazvala." Nastupa duga pauza. „Kako je Gejl?"„Dobro. Majka i Prim su mu stavile snežnu oblogu", kažem.,,A tvoje lice?" pita.,,I ja sam stavila oblogu", kažem. „Jesi li video Hejmiča danas?"„Obišao sam ga. Mrtav je pijan. Naložio sam mu vatru i ostavio hleb", kaže.„Želela sam da razgovaram sa – sa obojicom." Ne usuđujem se da kažem ništa više od toga preko telefona. Sigurna sam da je ozvučen.
„Verovatno ćemo morati da sačekamo da se vreme smiri", kaže. ,,Do tada se ionako ništa neće dešavati.",,Da, do tada se ništa neće dešavati", slažem se.Oluja je besnela dva dana, ostavivši za sobom smetove više od mene. Prošao je još jedan dan pre nego što je raščišćen put od Pobedničkog sela do trga. Pomagala sam majci oko Gejla, nanosila snežnu oblogu na obraz i pokušavala da se setim svega što sam čula o ustanku u Distriktu osam, jer nam to može biti od pomoći. Spao mi je otok na licu. Ostala je rana koja zarasta i užasno svrbi, i masnica na oku. Ipak, čim se ukazala prva prilika, nazvala sam Pitu i pitala ga da li želi sa mnom u grad.Probudili smo Hejmiča i odvukli ga sa sobom. Bunio se, ali manje nego obično. Svi smo svesni toga da moram da popričamo o onome što se desilo. Najopasnije mesto za razgovor su naši domovi u Pobedničkom selu. U stvari, sačekali smo da se selo nađe daleko iza nas pre nego što smo uopšte progovorili. To vreme sam provela proučavajući zid od snega visok tri metra, sa svake strane uske staze koja je raščišćena, pitajući se da li će pasti na nas.Najzad je Hejmič prekinuo ćutanje. „Znači, svi smo krenuli ka velikoj, nepoznatoj divljini, zar ne?" pita me.,,Ne", kažem. ,,To više nije plan."„Znači, otkrila si sve mane tog plana, jesam li u pravu srce?", pita. „Imaš li neku novu ideju?"
„Želim da dignem ustanak", kažem.Hejmič se samo nasmejao. U pitanju nije zloban smeh, što me dodatno uznemiruje. Znači da me ne shvata ozbiljno. ,,Pa, ja želim da pijem. Doduše, javi mi kako ti ide", kaže on.„Dobro, onda nam reci kakav je tvoj plan?" brecam se na njega.„Moj plan je da tvoje venčanje bude savršeno", kaže Hejmič. „Nazvao sam ih i pomerio datum snimanja, bez suvišnih detalja.",,Ti nemaš telefon", kažem.„Efi ga je popravila", kaže. „Znaš li da me pitala da li želim ja da te predam? Rekao sam joj što pre to bolje."„Hejmiču." Glas mi dobija preklinjući ton.„Ketnis." Imitira me. „Neće uspeti."Ćutimo dok pored nas prolazi grupa ljudi sa lopatama na putu ka Pobedničkom selu. Možda će se pozabaviti onim snežnim zidovima visokim tri metra. Kada su konačno odmakli, našli smo se suviše blizu trga. Zakoračili smo na trg i svi se istog trenutka ukopali u mestu.Ništa se neće dešavati tokom mećave. Pita i ja smo se složili oko toga. Međutim, silno smo pogrešili. Trg je potpuno preobličen. Velika zastava sa grbom Panema visi sa krova Zgrade pravosuđa. Mirovnjaci, u besprekornim uniformama, marširaju preko očišćenih pločnika. Duž krovova su postavljena mitraljeska gnezda. Najviše nas je rastrojio prizor nekoliko novih konstrukcija postavljenih na sredinu trga – zvaničan stub za bičevanje, nekoliko zatvorskih ćelija i vešala.„Tred je pravi marljivi mrav", kaže Hejmič.Par ulica dalje, plamen se uzdiže ka nebu. Niko ne mora ništa da kaže. To Hob nestaje u oblaku dima. Razmišljam o Masnoj Sej, Riperu i svim mojim prijateljima koji su tu zarađivali hleb.„Hejmiču, misliš li da su vi bili unutra kada..." nisam u stanju da završim rečenicu.„Nema šanse. Pametni su oni. I ti bi bila pametna, da si samo malo starija", kaže. ,,Pa, bolje da proverim koliko alkohola za dezinfekciju može da mi proda apotekar."Oteturao se preko trga. Gledam Pitu. „Šta će mu to?" Tada shvatam. ,,Ne smemo mu dozvoliti da to popije. Ubiće se ili oslepeti. Kod kuće imam malu zalihu bele tečnosti.",,I ja. Možda će mu to biti dovoljno dok Riper ne smisli kako da se vrati u posao", kaže Pita. „Moram da proverim kako mi je porodica.",,Ja moram do Hejzel." Sada sam već zabrinuta. Mislila sam da će se pojaviti pred našim vratima čim sneg bude raščišćen. Međutim, od nje ni traga ni glasa.„Poći ću i ja sa tobom, svratiću do pekare kada pođem kući", kaže.„Hvala ti." Iznenada sam se uplašila onoga što ću možda pronaći.Ulice su maltene potpuno puste, što ne bi bilo tako neobično da su ljudi u rudnicima, a deca u školi. Ali nisu. Vidim lica koja zure u nas sa dovrataka i prozora.
Ustanak, pomislim. Kakav sam ja idiot. U tom planu postoji mana koju smo Gejl i ja prevideli. Ustanak podrazumeva kršenje zakona, nadmudrivanje sa ljudima na vlasti. Mi smo to činili čitavog života, kao i naše porodice. Bespravno smo lovili, prodavali i kupovali robu na crnom tržištu, rugali se Kapitolu u šumu. Međutim, za većinu ljudi u Distriktu dvanaest, čak je i kupovina na Hobu suviše riskantna. A ja očekujem da se okupe na trgu sa ciglama i bakljama. Dovoljno je da ugledaju Pitu i mene i već povlače decu sa prozora i navlače zavese.Hejzel smo pronašli kod kuće kako neguje bolesnu Posi. Prepoznala sam male boginje. „Nisam mogla da je ostavim", kaže. „Znam da je Gejl u dobrim rukama."„Naravno", kažem. „Mnogo mu je bolje. Majka kaže da će se vratiti u rudnik za nekoliko nedelja."„Možda rudnici tada neće raditi", kaže Hejzel. „Priča se da su zatvoreni do daljnjeg." Nervozno je pogledala praznu kadu za pranje veša.„I tebe su zatvorili?" pitam.„Nisu zvanično", kaže Hejzel. „Ali, svi se plaše da koriste moje usluge."„Možda je samo oluja u pitanju", kaže Pita.,,Ne, Rori je jutros obišao uobičajene mušterije. Navodno, nemaju ništa za pranje", odvraća ona.Rori grli Hejzel. „Bićemo dobro."
Izvadila sam pregršt novca iz džepa i spustila ga na sto. „Moja majka će poslati lek za Posi."Kada smo izašli, okrećem se ka Piti. „Kreni kući. Želim da prođem pored Hoba."„Idem s tobom", kaže.„Ne. Već sam te uvukla u dovoljno problema", kažem mu.„Ako sada izbegnem šetnju kraj Hoba... to će mi kao pomoći?" Smeši se i uzimam me za ruku. Zajedno koračamo ulicama Šava do zapaljene zgrade. Nisu ostavili odred mirovnjaka. Znaju da se niko neće potruditi da je spase.Vrelina plamena topi okolni sneg. Na cipele mi kaplje crna tečnost. „Ugljena prašina iz vremena kada se skladište koristilo", kažem. Uvukla se u svaku pukotinu, zalepila za podne daske. Pravo je čudo da nije ranije izgorela. „Želim da proverim kako je Masna Sej."„Drugi put, Ketnis. Mislim da danas nećemo nikome pomoći ako mu banemo na vrata", kaže Pita.Vraćamo se na trg. Kupila sam kolače od Pitinog oca dok ćaskamo o vremenu. Niko ne pominje ružne sprave za mučenje samo nekoliko metara od ulaznih vrata. Poslednja stvar koju primećujem dok odlazimo sa trga jeste da ne prepoznajem lica mirovnjaka.Kako dani prolaze, stvari se kreću od lošeg ka gorem. Rudnici su ostali zatvoreni dve nedelje. Do tada već pola distrikta gladuje. Broj dece koja se prijavljuje za kocku vrtoglavo je narastao, ali često ne dobijaju svoje namirnice. Nastupila je nestašica hrane.
Čak i oni koji imaju novac počinju praznih ruku da izlaze iz prodavnica. Kada su rudnici ponovo otvoreni, plate su prepolovljene, radno vreme produženo, a rudari poslati na opasna radna mesta. Željno iščekivana hrana za Dan Paketa stiže pokvarena i zagađena izmetom glodara. Sprave na trgu masovno se koriste. Ljudi se kažnjavaju za prekršaje koji su toliko godina previđani, da smo zaboravili da su nezakoniti.Gejl se vratio kući a da nismo razmenili više ni reč o pobuni. Međutim, ne mogu se oteti utisku da će sve što vidi samo učvrstiti njegovu odlučnost da se bori. Nevolje u rudniku, izmrcvarena tela na trgu, glad na licima članova njegove porodice. Rori se prijavio za kocku. Gejl o tome nije u stanju da govori, ali čak ni to nije dovoljno pošto zalihe neredovno stižu, a cena hrane raste.Jedina svetla tačka jeste to što sam nagovorila Hejmiča da zaposli Hejzel kao kućnu pomoćnicu. Ona zarađuje dodatan novac, a Hejmičev standard života se znatno poboljšao. Čudno je ući u njegovu kuću koja je sada čista i provetrena, dok se na šporetu greje hrana. On to jedva primećuje pošto vodi sasvim drugačiju bitku. Pita i ja se trudimo da smanjimo sledovanja bele tečnosti, ali skoro smo je potrošili. Kada sam poslednji put videla Riper, bila je okovana.Osećam se kao parija dok hodam ulicama. Sada me u javnosti svi izbegavaju. Međutim, kod kuće mi ne manjka društvo. Stalan priliv bolesnih i povređenih isporučuje se u našu kuhinju pred moju majku, koja je odavno prestala da naplaćuje svoje usluge.
Međutim, njene zalihe lekova su iscrpljene i uskoro će pacijente lečiti isključivo snegom.Odlazak u šumu je, naravno, zabranjen. Sasvim. Bez rasprave. Čak ni Gejl tome ne prkosi. Međutim, jednog jutra sam ja to uradila. Preko ograde me nije oterala kuća puna bolesnih i umirućih. Tamo me nisu oterala krvava leđa, mršava lica dece, čizme koje marširaju, niti sveprisutan jad. Tamo me oterao sanduk pun venčanih haljina koji je jedne večeri stigao uz poruku od Efi da ih je predsednik Snou lično odobrio.Venčanje. Stvarno planira to da izvede do kraja? Šta je u svom uvrnutom umu zamislio da će time postići? Da li to čini zbogKapitolaca? Obećao je venćanje, venčanje će isporučiti. A zatim će nas pobiti? Za pouku distriktima? Ne znam. Ne shvatam. Prevrćem se u krevetu dok najzad to više ne mogu da izdržim. Moram da pobegnem. Makar na par sati.Kopam po ormanu u potrazi za zimskom opremom koju mi je Sina napravio za Pobedničku turneju. Vodootporne čizme, snežno odelo koje me pokriva od glave do pete i termalne rukavice. Volim svoju staru odeću za lov, ali ova odeća je pogodnija za stazu kojom ću danas koračati. Na prstima silazim u prizemlje, punim torbu sa hranom i iskradam se iz kuće. Šunjam se sporednim ulicama i sokacima, probijajući se ka slabom mestu u ogradi, nedaleko od Rubine mesare. Pošto mnogi rudari prolaze ovuda na putu ka rudniku, staza je prepuna otisaka stopala. Moji se neće primetiti. Uz pojačane mere bezbednosti, Tred nije obratio naročitu pažnju na ogradu. Možda je pomislio da je hladno vreme i strah od divljih životinja dovoljan da zadrži ljude unutra. Uprkos tome, kada prolazim kroz ogradu brišem tragove sve do oboda šume.Zora sviće dok uzimam luk i strele i pravim stazu kroz sneg u šumi. Iz nekog razloga odlučna sam da stignem do jezera. Možda želim da se oprostim sa tim mestom, sa svojim ocem i srećnim trenucima koje smo tu proveli, pošto znam da se nikada više neću vratiti. Možda samo želim da udahnem čist vazduh. Briga me da li će me uhvatiti, želim samo još jednom da vidim jezero.Potrebno mi je dvostruko više vremena nego inače. Sinina odeća zadržava toplotu tela. Stižem natopljena znojem, dok mi je lice utrnulo od hladnoće. Odblesak sunčeve svetlosti na snegu poigrava se mojim vidom. Tako sam iscrpljena i obuzeta beznadežnim mislima da ne primećujem znake. Tanak stub dima koji izlazi iz dimnjaka, sveže otiske stopa, miris borovih iglica koje se kuvaju. Bukvalno sam na par koraka od vrata betonske kućice kada zastajem u mestu. Nisam zastala zbog dima, otisaka, niti mirisa, već zbog škljocaja oružja iza sebe.Instinktivno se okrećem izvlačeći strelu, mada znam da šanse nisu na mojoj strani. Vidim belu mirovnjačku uniformu, šiljatu bradu, svetlosmeđe dužice među koje će se ugnezditi moja strela. Ali oružje pada na zemlju, a nenaoružana žena mi pruža nešto na dlanu.„Stani!" viče.
Oklevam, nesposobna da obradim novi razvoj događaja. Možda im je naređeno da me dovedu živu kako bi me mučili dok ne optužim sve ljude koje poznajem. Da, srećno vam bilo sa tim, pomislim. Moji prsti su već maltene pustili strelu kada razabiram predmet na njenom dlanu. Mala, bela pljosnata lepinja. Zapravo, više liči na kreker. Siv je i natopljen na ivicama. Međutim na centru je jasno utisnut znak.To je moja kreja.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

13 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Uto Apr 17, 2012 11:19 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
II deo

ZATOMLJENJE



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

14 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Sre Apr 18, 2012 2:59 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
10

Ovo nema nikakvog smisla. Moja ptica utisnuta u hleb. Za razliku od elegantnih predstava koje sam viđala u Kapitolu, ovo svakako nije modni detalj. „Šta je ovo? Šta to znači?" pitam oštro, spremna da ubijem.
,,To znači da smo na tvojoj strani", kaže drhtav glas iza mene.
Nisam je videla dok sam prilazila. Sigurno je bila u kući. Ne skidam pogled sa svoje trenutne mete. Verovatno je pridošlica naoružana, ali računam da neće rizikovati da čujem škljocaj koji će značiti da mi se smrt bliži, znajući da ću odmah ubiti njenu saputnicu. „Dođi ovamo da mogu da te vidim", naređujem.
,,Ne može, ona je..." kaže žena sa krekerom.
„Dođi ovamo!" urlam. Začuo se korak, pa zvuk povlačenja. Čujem da se naporno kreće. Ispred mene je dohramala druga žena, mada bi valjalo da kažem devojka pošto izgleda kao da je moje godište. Obučena je u neodgovarajuću uniformu mirovnjaka, uključujući i krzneni ogrtač, ali prevelika je za njenu malenu figuru. Ne vidim oružje. Rukama umiruje grubu štaku napravljenu od slomljene grane. Vrh njene desne čizme ne diže se iz snega, zato se čuje zvuk povlačenja.
Proučavam njeno lice, crveno od hladnoće. Zubi su joj krivi, a preko jednog oka boje čokolade ima mladež u obliku jagode. Ona sigurno nije mirovnjak. Nije ni građanin Kapitola.
,,Ko ste vi?" pitam oprezno, ali manje ratoborno.
„Zovem se Tvil", kaže druga žena. Starija je od mene. Ima oko trideset pet godina. „Ovo je Boni. Pobegle smo iz Distrikta osam."
Distrikt osam! Sigurno znaju za ustanak!
„Odakle vam uniforme?" pitam.
„Ukrala sam ih iz fabrike", kaže Boni. ,,Mi ih šijemo. Mislila sam da će ovu uniformu nositi... neko drugi. Zato mi ne odgovara."
„Pušku smo uzele od mrtvog mirovnjaka", kaže Tvil, prateći moj pogled.
„Taj kreker u tvojoj ruci. Sa pticom. Šta to znači?" pitam.
„Zar ne znaš, Ketnis?" pita Boni iskreno iznenađena.
Prepoznale su me. Naravno da su me prepoznale. Lice mi je otkriveno i stojim u okolini Distrikta dvanaest sa strelom u rukama. Ko bi drugi bio nego ja? „Znam da je isti kao broš koji sam nosila u areni."
„Ona ne zna", kaže Boni tiho. „Možda ne zna ništa."
Iznenada osećam potrebu da delujem obavešteno. „Znam za pobunu u Osmici."
,,Da, zato smo morale da pobegnemo", kaže Tvil.
,,Pa, pobegle ste. Šta sada?" pitam.
„Krenule smo ka Distriktu trinaest", odgovara Tvil.
„Trinaest?" pitam. ,,Ne postoji Distrikt trinaest. Zbrisali su ga sa lica zemlje."
„Pre sedamdeset pet godina", kaže Tvil.
Boni se premešta na štaci i trza.
„Šta ti je sa nogom?" pitam.
„Izvrnula sam članak. Čizme su mi prevelike", kaže Boni.
Grizem se za usnu. Instinktivno osećam da govore istinu. Iza te istine se krije gomila informacija koje želim. Zakoračila sam napred i uzela pušku koju je Tvil bacila, pre nego što sam spustila svoje oružje. Oklevam na trenutak, razmišljajući o onom danu kada smo
Gejl i ja posmatrali letelicu koja se niotkuda pojavila u šumi i zarobila dvoje odbegle dece iz Kapitola. Dečak je ubijen. Crvenokosa devojčica, koju sam videla u Kapitolu, osakaćena je i pretvorena u mutavu ejvoks sluškinju. ,,Da li vas neko juri?"
„Mislim da ne. Sigurno misle da smo poginule u eksploziji koja se desila u fabrici", kaže Tvil. „Preživele smo srećnim slučajem."
„Dobro, hajde da uđemo", kažem, pokazujući glavom betonsku kućicu. Ulazim za njima, noseći pušku.
Boni kreće pravo ka ognjištu i spušta se na mirovnjački ogrtač koji je tu raširen. Pruža ruke ka slabom plamenu koji gori na jednom kraju ugljenisane klade. Koža joj je tako bleda da je maltene providna. Vidi se svetlucanje vatre kroz njeno meso. Tvil pokušava ogrtačem da uvije devojčicu koja se trese.
Galon od kalaja presečen je napola. Ivica je nazubljena i opasna. Položen je u pepeo i pun borovih iglica koje se kuvaju u vodi.
„Spremate čaj?" pitam.
„Nismo sigurne. Sećam se da sam pre par godina na Igrama gladi videla da to neko radi. Mislim da su bile borove iglice u pitanju", kaže Tvil, mršteći se.
Sećam se Distrikta osam. Ružno industrijsko naselje u kojem vazduh smrdi na industrijska isparenja, a ljudi žive u oronulim zgradama. Nema nijedne travke na vidiku. Nemaju priliku da nauče ništa o prirodi. Čudo je da su ove dve stigle dovde.
„Nemate više hrane?" pitam.
Boni klima potvrdno. „Uzele smo koliko smo mogle, ali hrane ima tako malo. Odavno smo sve potrošile." Drhtaj u njenom glasu topi poslednje ostatke moje odbrane. Ona je samo neuhranjena, povređena devojčica koja beži od Kapitola.
„Pa, danas vam je srećan dan", kažem, spustivši torbu na pod. Ljudi gladuju širom distrikta, a mi i dalje imamo više nego dovoljno. Zato delim hranu. Imam prioritete: Gejlova porodica, Masna Sej, još neki trgovci iz Hoba koji više nemaju od čega da žive. Moja majka pomaže drugim ljudima, uglavnom pacijentima. Jutros sam namerno napunila torbu sa hranom. Kada majka bude videla opustošen špajz, pretpostaviće da sam otišla da podelim hranu gladnima. Na taj način sam kupovala vreme da odem na jezero, a da je ne zabrinem. Imala sam nameru da isporučim hranu te večeri, nakon povratka, ali sada vidim da od toga nema ništa.
Izvlačim iz torbe dve sveže zemičke sa sirom zapečenim na vrhu. Uvek ih imamo u kući otkako je Pita otkrio da su mi omiljene. Jednu bacam u krilo Tvil, a drugu polažem u krilo Boni, pošto deluje kao da joj je koordinacija pokreta trenutno malo poremećena. Ne želim da zemička završi u vatri.
,,Oh", kaže Boni. ,,Oh, da li je cela za mene?"
Nešto me steže unutra dok se prisećam drugog glasa. Ru. U areni. Kada sam joj dala batak od gruslinga. „Oh, nikada nisam dobila ceo batak samo za sebe." Neverica hronično gladnih.
,,Da, jedi", kažem. Boni drži zemičku kao da ne veruje da je stvarna, a zatim zariva zube u nju, iznova i iznova, nesposobna da prestane. „Ukus je bolji ako žvaćeš." Klimnula je, trudeći se da uspori, ali znam koliko je to teško kada si šupalj. „Mislim se čaj skuvao." Podigla sam kantu iz pepela. Tvil je pronašla dve limene šolje u svom rancu. Sipala sam čaj i položila ga na zemlju da se ohladi. Zgurile su se jedna uz drugu, duvale u čaj da ga ohlade i otpijale male, vrele gutljaje, dok sam ja podsticala vatru. Sačekala sam da poližu prste, a zatim rekla, „Ispričajte mi svoju priču." To su i učinile.
U Distriktu osam je raslo nezadovoljstvo još od Igara gladi. Naravno, oduvek je bilo prisutno u nekom stepenu. Međutim, razgovor više nije bio dovoljan, ideja o preduzimanju neke akcije prešla je sa reči na delo. Fabrike tekstila koje opslužuju Panem prepune su glasnih mašina. Buka omogućava bezbedno prenošenje informacija, od uha do uha, neprimetno, nečujno. Tvil je učiteljica, a Boni jedna od njenih učenica. Kada se poslednje zvonce oglasi, obe provode četiri sata u fabrici specijalizovanoj za šivenje uniformi mirovnjaka. Boni je radila u hladnim prostorijama za inspekciju i bili su joj potrebni meseci da obezbedi dve uniforme, čizmu danas, pantalone sutra. Bile su namenjene Tvil i njenom suprugu. Podrazumevalo se da drugi distrikti moraju biti obavešteni da bi se ustanak proširio i bio uspešan.
Onog dana kada smo Pita i ja prošli kroz njihov distrikt tokom Pobedničke turneje, bila je neka vrsta probe. Ljudi su se u gomili rasporedili po timovima, pored zgrada koje će im biti meta kada izbije pobuna. Plan je podrazumevao zauzimanje centara moći, poput Zgrade pravosuda, komande mirovnjaka i Centra za komunikaciju na trgu, kao i drugih lokacija u distriktu: pruga, ambar, elektrodistribucija i oružarnica.
One noći kada smo se verili, kada je Pita pao na kolena i izjavio mi večnu ljubav pred kamerama u Kapitolu, ustanak je počeo. Idealan trenutak. Bilo je obavezno gledati naš intervju sa Sizarom Flikermanom. To je Ijudima iz Distrikta osam dalo dobar razlog da budu van kuće kada padne mrak. Okupili su se na trgu ili u opštinskim centrima i gledali televiziju. Inače bi takva okupljanja bila sumnjiva, ali sada su svi došli na unapred određeno mesto u osam sati i nastao je pravi haos.
Iznenađene mirovnjake gomila je u prvom trenutku nadvladala velikim brojem učesnika. Zauzet je Centar za komunikaciju, ambar i elektrodistribucija. Oružje palih mirovnjaka prisvajali su pobunjenici. Javila se nada da pobuna nije uzaludna. Ako obaveste druge distrikte, možda je moguće zbacivanje vlade u Kapitolu.
Međutim, tada se omča stegla. Pristigle su hiljade mirovnjaka. Letelice su bombama pretvorile pobunjenička uporišta u pepeo. U haosu koji je usledio, ljudi su pokušavali da se vrate kućama u jednom komadu. Grad je potčinjen za manje od četrdeset osam sati. Nastupila je potpuna blokada. Nije bilo hrane i uglja, a ljudima je bilo zabranjeno da izlaze iz kuća. Jedini program koji je televizija prikazivala bilo je vešanje podstrekača na trgu. Jedne noći, kada je ceo distrikt bio na ivici umiranja od gladi, došlo je naređenje da se svi vrate na posao.
To je za Tvil i Boni značilo da najpre idu u školu, pa u fabriku. Ulice su bili neprohodne zbog štete koju su nanele bombe. Zakasnile su na svoju smenu u fabrici. Bile su udaljene stotinu metara kada je zgrada odletela u vazduh. Poginuli su svi ljudi koji su se zadesili unutra, uključujući Tvilinog supruga i celu Boninu porodicu.
„Sigurno je neko obavestio Kapitol da je ideja za pobunu potekla odatle", kaže Tvil slabašno.
Njih dve su pobegle nazad do Tvilinog stana, gde su uniforme i dalje čekale. Pokupile su svu hranu koju su uspele da nađu, ne libeći se da kradu od suseda koji su poginuli u eksploziji. Zatim su krenule ka železničkoj stanici. Presvukle su se u mirovnjačke uniforme u skladištu pored stanice. Tako prerušene, uspele su da se ukrcaju u teretni vagon pun materijala, na voz koji se uputio ka Distriktu šest. Izašle su iz voza kada je stao da dopuni gorivo i nastavile peške. Skrivene u šumi, koristile su prugu kao putokaz. Pre dva dana su stigle na obod Distrikta dvanaest. Tu su morale da zastanu, pošto je Boni izvrnula članak.
„Shvatam da ste u begu, ali šta očekujete da pronađete u Distriktu trinaest?" pitam.
Boni i Tvil razmenjuju uznemiren pogled. „Nismo sigurne", kaže Tvil.
„Taj distrikt je u ruševinama", kažem. „Svi smo videli snimke."
„Upravo je u tome stvar. Koriste iste snimke otkako ljudi u Distriktu osam pamte", kaže Tvil.
„Stvarno?" Pokušavam da se setim snimaka Distrikta trinaest koje sam videla na televiziji.
„Znaš kako uvek prikazuju Zgradu pravosuda?" Nastavlja Tvil. Klimam. Videla sam je hiljadu puta. „ Ako pažljivo pogledaš, videćeš. Gore u desnom uglu."
„Šta ću videti?" pitam.
Tvil ponovo pruža kreker sa utisnutom pticom. „Kreju. Vidi se samo letimično dok proleće. Uvek je ista."
„Kod nas ljudi veruju da stalno koriste isti snimak zato što Kapitol ne sme da prikaže čega tamo stvarno ima", kaže Boni.
Gunđam u neverici. „Krenule ste u Distrikt trinaest na osnovu verovanja? Snimka ptice? Mislite da će te pronaći grad u kojem se ljudi šetkaju unaokolo, a Kapitol baš briga za to?"
,,Ne", odvrati Tvil ozbiljno. „Mislimo da su se ljudi preselili pod zemlju kada je površina grada uništena. Mislimo da su uspeli da prežive. Mislimo da ih Kapitol ostavlja na miru zato što su se u Distriktu trinaest pre rata bavili proizvodnjom nuklearnog oružja."
„Iskopavali su grafit", kažem. Međutim, oklevam pošto je to informacija koju nam je prosledio Kapitol.
„Da, imali su par malih rudnika. Ali, to nije dovoljno da opravda tako brojnu populaciju. To je jedina tačna informacija koju imamo" kaže Tvil.
Srce mi brzo kuca. Šta ako su u pravu? Da li je moguće? Možda ne moramo da bežimo u divljinu, možda postoji mesto gde možemo biti sigurni? Ako u Distriktu trinaest opstaje zajednica ljudi, zar ne bi bilo bolje da odem tamo gde zapravo mogu nešto da postignem, nego da ovde čekam smrt? Ali... ako ima ljudi u Distriktu trinaest... ljudi sa moćnim oružjem...
„Zašto nam nisu pomogli?" pitam besno. „Ako je to istina, zašto su dopustili da živimo ovako? Uz glad, ubistva i Igre?" Iznenada me obuzima silna mržnja prema imaginarnom podzemnom gradu Distrikta trinaest i ljudima koji sede i gledaju kako umiremo. Nisu ništa bolji od Kapitola.
,,Ne znamo", šapuće Boni. ,,Za sada se samo nadamo da grad postoji."
To me dozvalo pameti. Obmanjuju same sebe. Distrikt trinaest ne postoji zato što Kapitol nikada ne bi dozvolio njegovo postojanje. Verovatno greše što se tiče snimka. Kreja ima koliko i kamenja, a podjednako su otporne. Ako su preživele bombardovanje, verovatno se razmnožavaju brže nego ikad.
Boni nema dom. Svi članovi njene porodice su mrtvi. Ne može se vratiti u Distrikt osam, niti asimilovati u drugi distrikt. Naravno da je privlači ideja o nezavisnom Distriktu trinaest. Nisam u stanju da joj saopštim da juri običan san, tanak kao dim. Možda će ona i Tvil nekako uspeti da izgrade život u šumi. Sumnjam, ali u toliko su jadnom stanju da moram da pokušam da im pomognem.
Najpre sam im dala svu hranu iz moje torbe, uglavnom žitarice i suve mahune, ali ako budu pažljive to će im neko vreme biti dovoljno. Zatim sam odvela Tvil u šumu i pokušala da joj objasnim osnove lova. Ima oružje koje može pretvoriti sunčevu energiju u smrtonosne zrake, znači može joj potrajati u nedogled. Kada je uspela da ubije prvu vevericu, siroto stvorenje je bilo skoro potpuno ugljenisano pošto je primilo direktan udarac u telo. Pokazala sam joj kako da je odere i očisti. Uspeće, uz malo vežbe. Isekla sam novu štaku za Boni. Nazad u kući, skinula sam jedne čarape i rekla joj da ih stavi u prste čizama dok hoda, a da noću spava u njima. Najzad sam ih naučila kako da upale pravu vatru.
Molile su me da im objasnim situaciju u Distriktu dvanaest. Pričam im o životu pod Tredovom upravom. Vidim da to smatraju bitnim informacijama koje će preneti ljudima koji upravljaju Distriktom trinaest. Pristajem na igru, da im ne bih uništila nadu. Najzad shvatam da je kasno popodne i više nemam vremena da im ugađam.
„Moram da idem", kažem.
Zahvaljuju mi i grle me.
Boni se rasplakala. „Jedva mogu da poverujem da sam te stvarno upoznala. Svi pričaju o tebi otkako si..."
„Znam. Znam, otkako sam izvukla one bobice iz torbe", kažem umorno.
Jedva da sam osetila šetnju do kuće, mada je počeo da pada sneg. Um mi je okupiran novim informacijama o ustanku u Distriktu osam i neverovatnoj mogućnosti da je Distrikt trinaest opstao.
Razgovor sa Boni i Tvil potvrdio je jedno: predsednik Snou je napravio budalu od mene. Svi poljupci i nežnost na svetu ne bi umirili raspoloženje u Distriktu osam. Da, moje bobice su bile varnica, ali nisam imala nikakvu kontrolu nad vatrom. Sigurno je bio svestan toga. Zašto je došao u moj dom i naredio mi da uverim masu u svoju ljubav prema Piti? To je očigledno smicalica kojom je pokušao da me spreči da pogoršam stvari u distriktima. I da bi zabavio ljude u Kapitolu, naravno. Pretpostavljam da je venčanje neizbežna posledica toga.
Bližim se ogradi kada ugledam kreju na grani. Zapevala je ka meni. Shvatam da mi nisu objasnile šta znači ptica na krekeru.
„Znači da smo na tvojoj strani." Rekla je Boni. Ljudi su na mojoj strani? Na kojoj strani? Jesam li nesvesno postala simbol pobune? Da li je kreja na mom brošu postala simbol otpora? Ako je tako, mojoj strani ne ide baš najbolje. To je jasno na osnovu onoga što se desilo u Osmici.
Sakrila sam oružje u šuplje deblo blizu svoje stare kuće u Šavu i krenula ka ogradi. Čučim na jednom kolenu i spremam se da izađem na Livadu. Međutim, toliko sam zaokupljena današnjim dešavanjima da me tek huk sove vraća u realnost.
Pri slabom svetlu sumraka ograda deluje bezopasno kao i obično. Međutim, zvuk poput brujanja drveta punog košnica osa tragačica, naterao me da povučem ruku. Kroz ogradu protiče struja.
11
Mehanički se povlačim nazad u zaklon šume. Pokrivam usta rukavicom kako bih rasterala svoj beli dah na ledenom vazduhu. Adrenalin juri mojim venama, uklanjajući sve brige iz moje glave kako bih se usredsredila na pretnju pred sobom. Šta se dešava? Da li je Tred uključio ogradu kao dodatnu meru predostrožnosti? Ili je nekako saznao da sam danas pobegla iz njegove mreže? Možda je odlučan da me drži van Distrikta dvanaest dok ne bude u stanju da me uhvati i uhapsi? Da me odvuče na trg i zaključa u kavez, izbičuje ili obesi?
Smiri se, naređujem sebi. Nije prvi put da me van distrikta drži električna ograda. Dešavalo se to par puta tokom godina, ali Gejl je uvek bio sa mnom. Jednostavno bismo odabrali udobno drvo i sačekali da struja ponovo bude isključena, što se uvek dešavalo. Ako bih kasnila, Prim bi otišla do Livade da proveri da li je ograda upaljena, kako majka ne bi brinula.
Međutim, danas moja porodica nema pojma da sam u šumi. Učinila sam sve da ih navedem na pogrešan zaključak. Ako se uskoro ne pojavim, zabrinuće se. Delom sam takođe zabrinuta. Nisam sigurna da je u pitanju slučajnost to što je struja uključena baš onog dana kada sam nakon dužeg vremena otišla u šumu. Mislim da me niko nije video kada sam se iskrala, ali ko zna? Uvek ima ljudi koji se mogu unajmiti. Neko je prijavio da me Gejl poljubio baš na ovom mestu. Ipak, to je bilo usred dana i pre nego što sam počela da vodim računa o svom ponašanju. Da li je moguće da ima kamera? To mi je i ranije padalo na pamet. Da je na taj način predsednik Snou saznao za poljubac? Bio je mrak kada sam prošla ispod ograde i lice mi je bilo uvijeno u šal. Međutim, lista sumnjivaca koji odlaze u šumu verovatno nije naročito dugačka.
Provirujem kroz drveće i ogradu ka Livadi. Vidim samo mokar sneg, osvetljen tu i tamo svetlima sa prozora na obodu Šava. Nema nijednog mirovnjaka na vidiku, nema naznaka da me love. Bez obzira na to da li Tred zna da sam danas izašla iz distrikta, shvatam da nemam izbora: moram nekako da se provučem kroz ogradu a da me niko ne vidi, i da se pretvaram da nisam ni izlazila.
Dodir sa mrežom ili spiralama bodljikave žice na vrhu dovešće do trenutnog pogubljenja. Mislim da ne mogu da kopam ispod ograde, a da me ne otkriju. Osim toga, zemlja je smrznuta. Preostaje mi samo jedno. Moram da pređem preko ograde.
Krećem duž oboda šume u potrazi za drvetom čije su grane dovoljno visoke i dugačke. Nakon jednog kilometra nailazim na stari javor koji bi mogao da posluži. Međutim, stablo je suviše široko i zaleđeno da se verem po njemu, a nema niskih grana. Penjem se na susedno drvo i oprezno skačem na javor, maltene izgubivši oslonac na klizavoj kori. Uspela sam nekako da se zadržim i polako dopuzim do grane koja visi preko ograde.
Dok gledam dole, prisećam se zašto smo Gejl i ja uvek čekali u šumi radije nego da preskačemo ogradu. Da bi izbegao strujni udar, moraš se popeti na visinu od bar šest metara. To je opasno dugačak pad, čak i za nekoga ko je godinama vežbao skačući sa drveća. Ali, nemam izbora. Mogu da potražim drugu granu, ali sada je već suviše mračno. Sneg koji pada zaklanja mesečinu. Ovde bar imam snežni smet koji će mi ublažiti pad. Čak i da pronađem novu granu, ko zna na šta bih morala da skačem? Zabacujem praznu torbu preko leđa i polako se spuštam. Visim na rukama i par trenutaka skupljam hrabrost. Zatim se puštam.
Nakon pada udaram u tlo, uz trzaj koji mi protresa kičmu. Trenutak kasnije, i zadnjicom udaram o zemlju. Ležim u snegu, pokušavajući da procenim štetu. Ne moram da se uspravim, po bolu u levoj peti i repnom pršljenu, znam da sam povređena. Pitanje je koliko teško. Nadam se da su u pitanju masnice, ali kada se osovim na noge, osećam da sam nešto i polomila. Doduše, mogu da hodam, pa krećem trudeći se da što bolje prikrijem hramanje.
Majka i Prim ne smeju da saznaju da sam bila u šumi. Moram da smislim alibi, bez obzira koliko je providan. Neke od radnji na trgu su i dalje otvorene. Ulazim u jednu i kupujem belo platno za zavoje. Ionako nam ponestaje. U dugoj kupujem vrećicu bombona za Prim. Stavljam jednu u usta, osećajući kako mi se pepermint topi na jeziku, i shvatam da danas ništa drugo nisam jela. Htela sam da napravim obrok na jezeru, ali kada sam videla u kakvom su stanju Boni i Tvil, delovalo mi je nekako pogrešno da im otmem makar jedan zalogaj.
Kada se približim kući, moja leva peta više ne može da podnosi teret. Odlučila sam da kažem majci da sam popravljala rupu na krovu stare kuće i skotrljala se. Što se tiče hrane, prosto ću biti nejasna u vezi sa tim kome sam je podelila. Vučem se kroz vrata, spremna da se skljokam kraj vatre, ali doživljavam novi šok.
Dva mirovnjaka, čovek i žena, stoje na vratima naše kuhinje. Ženin izraz lica se ne menja, ali hvatam treptaj iznenađenja na licu muškarca. Nisu me očekivali. Znaju da sam otišla u šumu i da treba da budem zarobljena tamo.
„Zdravo", kažem ravnodušnim glasom.
Majka se pojavljuje iza njih, ali se drži po strani. „Evo je, baš na vreme za večeru", kaže nekako suviše razdragano. I te kako kasnim na večeru.
Razmišljam da li da skinem čizme kao i obično, ali ne mogu to da izvedem a da ne otkrijem da sam povređena. Zato svlačim mokru kapuljaču i istresam sneg iz kose. „Mogu li da vam pomognem?" pitam mirovnjake.
„Glavni mirovnjak Tred nas je poslao da ti prenesemo poruku", kaže žena.
„Cekaju te satima", dodaje majka.
Čekali su da potvrde da se nisam vratila. Da potvrde da me ograda spržila ili da sam zarobljena u šumi kako bi mogli da odvedu moju porodicu na ispitivanje.
„Sigurno je važna poruka u pitanju", kažem.
„Možete li nam reći gde ste bili, gospođice Everdin?" pita žena.
„Lakše je reći gde nisam bila", kažem uz iscrpljen uzdah. Krećem ka kuhinji, primoravajući se da koračam normalno levom nogom, mada je svaki korak pravo mučenje. Prolazim između mirovnjaka i dolazim do stola, a da se nisam izdala. Spuštam torbu i okrećem se ka Prim koja kruto sedi pored ognjišta. Tu su i Hejmič i Pita. Sede na stolicama za ljuljanje i igraju šah. Da li su tu slučajno, ili su ih 'pozvali' mirovnjaci? Kako god, drago mi je što ih vidim.
,,Pa, gde si bila?" pita Hejmič glasom u kojem se oseća dosada.
„Nisam uspela da razgovaram sa Kozarom o oplođivanju tvoje koze pošto mi je neko dao pogrešno obaveštenje o tome gde čovek živi", saopštavam svojoj sestri saosećajno.
„Nije istina", kaže Prim. „Tačno sam ti rekla."
„Rekla si da živi pored zapadnog ulaza u rudnik", kažem.
„Pored istočnog ulaza", ispravlja me Prim.
„Jasno se sećam da si rekla pored zapadnog, zato što sam ja rekla: 'Pored gomile šljake?', a ti si rekla: 'Da"', kažem.
„Pored šljake kod istočnog ulaza", odvrati Prim strpljivo.
„Nije istina. Kada si to rekla?" zahtevam da znam.
„Sinoć", ubaci se Hejmič.
„Svakako je istočni ulaz u pitanju", dodaje Pita. Gleda Hejmiča i obojica se smeju. Sevam pogledom ka Piti, a on se trudi da deluje skrušeno. „Žao mi je, ali o tome ti pričam odavno. Ne slušaš ljude kada govore."
„Kladim se da su ti ljudi danas rekli da on ne živi tamo i da opet nisi slušala", kaže Hejmič.
„Zaveži, Hejmiču", kažem, jasno stavljajući do znanja da se upravo to desilo.
Hejmič i Pita crkavaju od smeha. Čak se i mojoj sestri otima osmeh.
„Lepo. Onda nekneko drugi sredi napumpavanje glupave koze", kažem zbog čega samo počinju da se smeju još jače. Zato su njih dvojica dogurala dovde, pomislim. Pitu i Hejmiča ništa ne može da poremeti.
Gledam mirovnjake. Čovek se smeška, ali žena nije ubeđena. „Šta je u torbi?" pita oštro.
Znam da se nada da je unutra divljač ili divlje rastinje. Nešto optužujuće. Izbacujem sadržaj na sto. „Evo pogledaj."
,,Oh, odlično", kaže majka, pregledajući materijal. „Ponestaje nam zavoja."
Pita prilazi stolu i otvara vrećicu sa bombonama. ,,Oh, pepermint", kaže ubacujući jedan u usta.
,,Za mene su." Krećem ka vrećici. On je dobacuje Hejmiču, koji sabija punu šaku u usta pre nego što je dodaje Prim. ,,Ne zaslužujete slatkiše!" kažem.
„Šta, samo zato što smo u pravu?" grli me Pita. Ispuštam tihi uzdah bola kada se moj repni pršljen pobuni. Trudim se da ga pretvorim u ogorčeni uzdah, ali u očima mu vidim da zna da me boli. „Dobro, Prim je rekla zapadni ulaz. Jasno sam to čuo. Mi smo idioti. Kako ti se to čini?"
„Malo bolje", kažem i prihvatam poljubac. Tada pogledam mirovnjake kao da sam se iznenada setila da su ovde. „Imate poruku za mene?"
,,Od glavnog mirovnjaka Treda", kaže žena. „Hteo je da te obavesti da će kroz ogradu oko Distrikta dvanaest od sada dvadeset četiri sata na dan teći struja."
„Zar do sada nije bilo tako?" pitam, preterano nevino.
„Pomislio je da ćeš želeti da preneseš ovu informaciju svom rođaku", dodaje žena.
„Hvala vam. Reći ću mu. Sigurna sam da ćemo svi bolje spavati sada kada je ispravljen ovaj propust u bezbednosti." Znam da preterujem, ali ovaj komentar mi daje osećaj satisfakcije.
Žena steže vilicu. Ništa nije proteklo po planu, ali ona nema nova naređenja. Odsečno mi je klimnula i krenula, sa kolegom za petama. Kada je majka zaključala vrata za njima, naslonila sam se na sto.
„Šta je bilo?" kaže Pita, čvrsto me držeći.
,,Oh, povredila sam levo stopalo. Petu. I repni pršljen imao je izuzetno loš dan." Odveo me do jedne od stolica na ljuljanje. Spustila sam se na meko jastuče.
Majka mi je skinula čizme. „Šta se desilo?"
„Okliznula sam se i pala", kažem. Četvoro pari očiju gleda me sa nevericom. ,,Na ledu." Međutim, svi znamo da je kuća ozvučena i da nije sigurno otvoreno razgovarati. Ne ovde, ne sada.
Kada mi skine čarapu, majka prstima opipava kost leve pete, a ja se trzam. „Možda si je slomila", kaže. Proverava drugu nogu. „Ova je u redu." Procenjuje da mi je repna kost samo dobro ugruvana.
Prim odlazi da mi donese pidžamu i ogrtač. Kada se presvučem, majka mi stavlja led na petu i podiže je na jastuče. Jedem tri porcije paprikaša i veknu hkba dok ostali večeraju za stolom. Zurim u vatru, razmišljajući o Boni i Tvil, nadajući se da je vlažan sneg izbrisao moje tragove.
Prim prilazi, seda na pod pored mene i naslanja glavu na moje koleno. Sisamo bombone sa ukusom peperminta dok joj sklanjam meku plavu kosu iza uveta. „Kako je bilo u školi", pitam.
„Dobro. Učili smo o sporednim proizvodima uglja", kaže.
Neko vreme zurimo u vatru. „Hoćeš li isprobati venčanice?"
„Neću večeras. Verovatno sutra", kažem.
„Sačekaj da ja dođem kući, važi?" kaže ona.
„Naravno." Ako meprvo ne uhapse.
Majka mi daje šolju čaja od kamilice sa dozom sirupa za spavanje. Istog trenutka kapci počinju da mi se sklapaju. Povređenu nogu mi je uvila zavojima, a Pita se ponudio da me odvede u krevet. Naslanjam se na njegovo rame, ali se toliko teturam da me podiže i nosi gore. Ušuškao me i rekao laku noć, ali ja ga hvatam za šaku i držim je. Sirup za spavanje opušta ljude, poput bele tečnosti, znam da moram da kontrolišem jezik. Ali, ne želim da Pita ode. U stvari, želim da uđe u krevet kod mene, da bude tu kada noćne more dođu. Iz nekog razloga koji mi trenutno izmiče, znam da to ne mogu da tražim od njega.
„Nemoj ići dok ne zaspim", kažem.
Pita seda na ivicu kreveta i greje mi ruku svojim šakama. „Kada si zakasnila na večeru, pomislio sam da si se predomislila."
Tonem u san, ali znam na šta misli. Pošto je struja puštena u ogradu, ja se nisam pojavila a mirovnjaci čekaju, pomislio je da sam možda pobegla, sa Gejlom.
„Nisam, rekla bih ti da jesam", kažem. Privlačim njegovu šaku i naslanjam obraz na nju, upijajući blagi miris cimeta i mirođije od hleba koji je danas pekao. Želim da mu ispričam o Tvil i Boni, o ustanku i fantaziji o Distriktu trinaest, ali znam da to nije bezbedno. Osećam kako tonem u san i uspevam da promrmljam još samo jednu rečenicu. „Ostani sa mnom." Dok me vitice sirupa odvlače u svet snova, čujem da mi nešto šapuće, ali ne razabiram šta.
Majka me pustila da spavam do podneva, a tada me probudila da mi pregleda petu. Naredila mi je da provedem nedelju dana u krevetu, a ja se ne bunim pošto se osećam prilično loše. Ne samo zbog pete i repne kosti. Celo telo me boli od iscrpljenosti. Zato dozvoljavam majci da izigrava doktora, da mi donese doručak u krevet i da me uvije u još jedno ćebe. Zatim samo ležim i zurim kroz prozor u zimsko nebo, pitajući se kako će se sve završiti. Mnogo razmišljam o Boni i Tvil, o gomili venčanica u prizemlju, o tome da li će Tred otkriti kako sam se vratila i uhapsiti me. Čudno je to. Mogao bi prosto da me uhapsi na osnovu mojih starih prekršaja, ali možda mu je, sada kada sam pobednik Igara, potrebno nešto zaista neoborivo. Pitam se da li je predsednik Snou u kontaktu sa Tredom. Sigurna sam da nikada nije obraćao pažnju na starog Kreja. Međutim, pošto sam postala nacionalni problem, da li je Tredu dao temeljne instrukcije? Ili Tred postupa po sopstvenom nahođenju? U svakom slučaju, sigurna sam da se slažu u tome da je neophodno da me zadrže unutar ograde u distriktu. Čak i da smislim neki način da pobegnem – možda da zavežem konopac za granu onog javora i popnem se gore – sada više ne postoji način za bekstvo moje porodice i prijatelja. Ionako sam rekla Gejlu da ću ostati i boriti se.
Narednih par dana, trzam se svaki put kada neko pokuca na vrata. Međutim, mirovnjaci nisu došli da me uhapse, pa sam s vremenom počela da se opuštam. Osećam se još bolje otkako mi je Pita nemarno saopštio da je struja na određenim delovima ograde isključena pošto ekipe električara ukopavaju temelje ograde u zemlju. Sigurno misle da sam se one večeri provukla ispod, mada je struja tekla kroz žicu. To je dobro za stanovnike distrikta pošto mirovnjaci sada imaju manje vremena da maltretiraju narod.
Pita dolazi svaki dan da mi donese zemičke sa sirom i pomaže mi sa porodičnom knjigom iz apoteke. To je prastara knjiga od pergamenta i kože. Neki majčin predak, travar, započeo je pisanje pre mnogo godina. Knjiga je prepuna crteža biljaka i zapisa o njihovoj medicinskoj primeni. Moj otac je dodao odeljak o jestivim biljkama, koji mi je služio kao vodič za održanje porodice u životu nakon njegove smrti. Već dugo želim da dodam sopstvena zapažanja. Stvari koje sam naučila iz iskustva ili od Gejla, i informacije koje sam pokupila tokom obučavanja za Igre. Nisam to učinila zato što ne znam lepo da crtam, a od presudnog je značaja da crteži budu precizni u svakom detalju. Tu nastupa Pita. Već zna kako izgledaju neke biljke, imamo neke osušene, a ostale moram da mu opišem. Skicira ih na zasebnim papirima dok se ne uverim da su savršeni, tada mu dopuštam da ih ucrta u knjigu. Nakon toga, pažljivo zapisujem sve što znam o toj biljci.
Ovaj tihi posao mi pomaže da ne razmišljam o svojim nevoljama. Volim da posmatram njegove šake dok radi. Pod potezima njegovog pera papir cveta, boja preplavljuje do tada crno-žućkastu knjigu. Lice mu dobija poseban izgled dok se koncentriše. Njegov uobičajen opušten izraz zamenjuje nešto duboko i snažno, nešto što otkriva čitav jedan novi svet u njemu. Već sam to viđala: u areni, kada se obraća gomili, ili kada je odgurnuo onog mirovnjaka od mene u Distriktu jedanaest. Ne znam tačno da protumačim taj izraz. Takođe sam postala pomalo opsednuta njegovim trepavicama. Čovek ih obično ne primećuje zato što su tako svetle. Medutim, izbliza, dok po njima pada sunčeva svetlost sa prozora, dobijaju zlatastu boju i tako su dugačke da mi nije jasno kako se ne upetljaju kada trepne. Jednog popodneva Pita je prestao da senči cvet i pogledao me tako naglo da sam se trgla, kao da me uhvatio dok ga špijuniram. Što je zapravo istina, na neki čudan način. Međutim, samo je rekao: „Znaš, mislim da je ovo prvi put da radimo nešto normalno zajedno."
,,Da", slažem se. Naš celokupan odnos je zaprljan Igrama. Normalnost nikada nije bila njegov deo. „Lepa promena."
Svakog popodneva me nosi u prizemlje da malo promenim okolinu. Nerviram sve prisutne time što svaki put upalim televizor. Obično gledamo samo ono što je obavezno, zato što je mešavina propagande i paradiranja moći Kapitola – uključujući Sedamdeset četvrte Igre gladi – tako odurna. Međutim, sada tražim nešto određeno, kreju na kojoj su Boni i Tvil zasnovale svoje nade. Znam da je to verovatno budalasto, ali čak i da jeste, želim da isključim tu mogućnost. Da uklonim ideju o naprednom Distriktu trinaest iz glave.
Najpre sam je uočila tokom priče koja se odnosi na Mračne Dane. Vidim ruševine Zgrade pravosuđa u Distriktu trinaest i hvatam crno-belu donju stranu krejinog krila dok leti preko gornjeg desnog ugla. To nije dokaz. Samo stari snimak koji ide uz staru priču.
Međutim, par dana kasnije, nešto drugo mi privlači pažnju. Spiker čita vest o nestašici grafita i kako to utiče na proizvodnju u
Distriktu tri. Puštaju snimak reporterke koja navodno uživo izveštava u zaštitnom odelu, ispred ruševina Zgrade pravosuđa u Trinaestici. Kroz masku izveštava da su istraživanja nažalost potvrdila da su rudnici Distrikta trinaest i dalje suviše toksični da bi se u njima iskopavalo. Kraj priče. Međutim, trenutak pre nego što se ponovo pojavljuje spiker, vidim blesak krila iste one kreje.
Reporterka je prosto nalepljena preko starog snimka. Ona se uopšte se ne nalazi u Distriktu trinaest. Što za sobom povlači pitanje: Šta se tamo nalazi?
12
Nakon toga mi je teško da mirno ležim u krevetu. Želim nešto da radim, da otkrijem šta mogu o Distriktu trinaest, ili da pomognem u pokušaju da se skrši Kapitol. Umesto što sedim, kljukam se zemičkama sa sirom i gledam Pitu kako crta. Hejmič povremeno svrati da mi donese vesti iz grada. Uvek su loše. Sve više ljudi biva kažnjavano ili umire od gladi.
Zima je počela da se povlači i maka je konačno presudila da mogu da se oslanjam na povređenu nogu. Prepisala mi je vežbe i pustila me da pomalo šetam. Jedne večeri sam krenula na spavanje odlučna da sutra odem u grad. Ali, nakon buđenja, iznad sebe vidim Veniju, Oktaviju i Flavija kako se smeše.
„Iznenadenje!" vrište. „Poranili smo!"
Nakon udarca bičem, Hejmič je njihovu posetu pomerio za par meseci kako bi mi rana zacelila. Nisam ih očekivala još tri nedelje. Međutim, trudim se da delujem presrećno zato što je konačno osvanuo dan fotografisanja neveste. Majka je okačila sve haljine kako bi mi bile pri ruci, ali da budem iskrena, nisam nijednu probala.
Nakon uobičajene tirade o katastrofalnom stanju mog izgleda, prelaze na posao. Najviše se brinu zbog mog lica, mada lično smatram da je moja majka odradila izvanredan posao. Vidi se samo bleda, ružičasta pruga preko jagodice. Bičevanje nije opšte poznata činjenica, zato im govorim da sam se okliznula na led i posekla. Tada shvatam da imam isti izgovor za povredu noge, zbog čega će nošenje cipela sa visokim potpeticama biti problem. Međutim, Flavije, Oktavija i Venija nisu naročito podozrivi, pa sam prilično bezbedna.
Pošto moram da izgledam bezdlako samo par sati, umesto par nedelja, obrijali su me umesto da me depiliraju. Ipak moram da ležim u kadi punoj neke mešavine, koja doduše nije gadna. Ubrzo prelaze na moju kosu i šminku. Tim je, kao i obično, pun vesti koje se obično svim silama trudim da ne čujem. Ali, Oktavija izgovara nešto što mi privlači pažnju. To je obična uzgredna primedba o tome kako nije uspela da nabavi račiće za svoju žurku.
„Zašto nisi uspela da ih nabaviš? Nije sezona?" pitam.
,,Oh, Ketnis, već nedeljama ne možemo da nabavimo morsku hranu!" kaže Oktavija. „Zbog toga što je vreme tako loše u Distriktu četiri."
Zazujalo mi je u ušima. Nema morske hrane. Nedeljama. Iz Distrikta četiri. Jedva prikrivan bes u masi tokom Pobedničke turneje. Odjednom sam potpuno sigurna da je u Distriktu četiri izbila pobuna.
Počinjem nonšalantno sa se raspitujem o teškoćama koje im je ova zima donela. Nisu navikli na oskudicu pa i najmanji nedostatak u snabdevanju na njih ostavlja utisak. Dok su me spremili za oblačenje, njihove žalbe o teškoći nabavke određenih proizvoda – od kraba do čipova sa muzikom i traka za kosu – daju mi ideju o tome koji su se distrikti pobunili. Morska hrana iz Distrikta četiri. Elektronske sprave iz Distrikta tri. I naravno materijali iz Distrikta osam. Zadrhtala sam od uzbuđenja pri pomisli na pobunu širokih razmera.
Zelim još da razgovaram sa njima, ali Sina dolazi da me zagrli i proveri da li sam dobro našminkana. Odmah je usmerio pažnju na ožiljak na mom obrazu. Mislim da nije poverovao da sam se okliznula na ledu, ali nije me ispitivao. Samo je stavio još malo pudera i jedva vidljiv trag nestaje u potpunosti.
U prizemlju, dnevna soba je raščišćena i osvetljena zbog snimanja. Efi se odlično provodi, naređujući svima šta da rade da bismo sve obavili po planu i programu. To je verovatno dobra stvar, pošto ima šest haljina i svaka ima svoj veo, cipele, nakit, frizuru, šminku, postavku i rasvetu. Kremasta čipka, ružičaste ruže i uvojci. Saten boje slonovače, zlatne tetovaže i zeleni buket. Haljina i veo posuti dijamantima i mesečina. Teška, bela svila, rukavi koji padaju od mojih zglobova do poda i biseri. Čim jedan snimak bude prihvaćen, istog trenutka počinju da me spremaju za drugi. Osećam se kao testo koje iznova mese i preoblikuju. Majka uspeva da m doturi par komadića hrane i gutljaja čaja, dok me tim oblači. Međutim, kada su završili sa snimanjem, gladna sam kao vuk i iscrpljena. Nadam se da ću provesti neko vreme sa Sinom, ali Efi ih sve gura ka vratima pa moram da se zadovoljim obećanjem da će me nazvati telefonom.
Palo je veče. Noga me boli zbog svih ludačkih cipela koje sam nosila, zato odustajem od odlaska u grad. Penjem se na sprat i spiram slojeve šminke, balsama i boje, a zatim silazim da osušim kosu pored vatre. Prim je stigla iz škole na vreme da vidi poslednje dve haljine i sada čavrlja o njima sa majkom. Obe deluju preterano srećno zbog snimanja. Kada odem u krevet, shvatam da su srećne zato što misle da sam bezbedna. Da je Kapitol zaboravio na moju intervenciju tokom bičevanja i da se niko neće toliko truditi oko osobe koju planira da pogubi. Da, kako da ne.
U noćnoj mori sam obučena u svilenu venčanicu, ali je pocepana i blatnjava. Dugački rukavi se kače za trnje i grane dok trčim kroz šumu. Čopor mutiranih tributa mi prilazi sve bliže i bliže, sve dok me njihov vreli dah i očnjaci ne poklope. Vrištim i budim se.
Zora samo što nije svanula, nema svrhe da se trudim da ponovo zaspim. Osim toga, stvarno moram da izađem i porazgovaram sa nekim. Gejl je u rudniku. Ali, potreban mi je Hejmič ili Pita, ili neko drugi sa kim ću podeliti teret onoga što mi se desilo otkako sam otišla na jezero. Odbegli zločinci, ograda kroz koju teče struja, nezavisni Distrikt trinaest, nestašice u Kapitolu. Sve.
Doručkujem sa majkom i Prim i krećem u potragu za poverenikom. Vazduh je topao i oseća se nagoveštaj proleća. Proleće je najbolje godišnje doba za ustanak Čini mi se. Svi se osećaju manje ranjivim kada zima prođe. Pita nije kod kuće. Pretpostavljam da je već krenuo u grad. Međutim, iznenađena sam što se Hejmič mota po kuhinji tako rano. Ulazim u njegovu kuću bez kucanja. Čujem kako Hejzel na spratu pere pod ove sada besprekorno čiste kuće. Hejmič nije obeznanjen od pića, ali ne deluje ni naročito trezno. Izgleda da ima istine u glasinama da je Riper ponovo u poslu. Baš razmišljam da je bolje da ga pustim da se ispava, kada on predlaže šetnju do grada.
Hejmič i ja smo sada u stanju da razgovaramo nekom vrstom stenografskog govora. Za par minuta ga obaveštavam o svemu. On meni prepričava glasine o ustancima u Distriktu sedam i jedanaest. Ako je moj osećaj ispravan, to znači da je skoro polovina distrikta bar pokušala da se pobuni.
,,I dalje misliš da ovde pobuna ne bi uspela?" pitam.
„Još nije pravo vreme. Ostali pobunjeni distrikti su znatno veći. Čak i da se polovina stanovništva sakrije po kućama, pobunjenici imaju šansu za uspeh. Ovde, u Dvanaestici, moraju učestvovati svi, do poslednjeg čoveka.", kaže.
Nisam o tome razmišljala. Nedostaje nam brojnost. „Ali, u nekom trenutku će to biti moguće?" insistiram.
„Možda. Mali smo, slabi i nemamo nuklearno oružje", kaže Hejmič sarkastično. Nije se preterano uzbudio oko priče o Distriktu trinaest.
„Hejmiču, šta misliš da će uraditi distriktima koji su se pobunili?" pitam.
„Pa, čula si šta su uradili u Osmici. Videla si šta su uradili ovde i to bez ikakve provokacije", kaže Hejmič. „Ako situacija stvarno izmakne kontroli, mislim da se neće libiti da sravne sa zemljom još jedan distrikt, kao što su učinili sa Trinaesticom. Da posluži kako primer."
„Znači, misliš da je Trinaestica stvarno uništena? Mislim, Boni i Tvil su u pravu što se tiče kreje", kažem.
„U redu, ali šta to dokazuje? Ništa. Postoji mnogo razloga za korišćenje starih snimaka. Verovatno deluju upečatljivije. Tako je i jednostavnije, zar ne? Samo pritisneš par dugmića u sobi za montažu, umesto da letiš čak tamo i snimaš." Kaže. „Ideja da se Distrikt trinaest oporavio i da Kapitol na to ne obraća pažnju zvuči pomalo poput glasine koje se drže očajnici."
„Znam. Ali, ponadala sam se da je tako", kažem.
„Naravno. Zato što si očajna", kaže Hejmič.
Ne raspravljam se, zato što je u pravu.
Prim se vraća iz škole veoma uzbuđena. Učiteljica je najavila da je večeras na televiziji obavezan program. „Mislim da je u pitanju tvoje snimanje!"
„Nemoguće, Prim. Juče su me snimali", kažem joj.
„Pa, tako je neko čuo", odvrati ona.
Nadam se da nije u pravu. Nisam imala vremena da pripremim Gejla za ovo. Od bičevanja ga viđam samo kad svrati da moj majka proveri kako mu rane zarastaju. Često u rudniku radi sedam dana u nedelji. Tokom par minuta privatnosti, dok ga pratim u grad, priča mi da su šuškanja o ustanku u Dvanaestici ugušena Tredovim strogim merama. Zna da neću pobeći. Ali zna i da mi je suđeno da postanem Pitina nevesta, ako do pobune ne dođe. Ako me vidi kako tumaram unaokolo u onim predivnim haljinama na televiziji... šta će učiniti?
Kada se okupljamo oko televizora u sedam i trideset, otkrivam da je Prim u pravu. Sizar Flikerman stoji ispred mase okupljene pred Centrom za obuku i razgovara sa zahvalnom publikom o predstojećem venčanju. Predstavlja Sinu, koji je preko noći postao zvezda zbog kostima koji je za mene sašio pre Igara. Nakon par minuta njihovog dobrodušnog ćaskanja, usmeravaju nam pažnju na veliki ekran.
Sada shvatam kako su uspeli da me fotografišu juče i naprave specijalnu emisiju danas. Sina je najpre dizajnirao dvadeset četiri venčanice. Zatim je sužavao izbor, šio haljine i odabirao ukrase.
Izgleda da su u Kapitolu mogli da glasaju za haljine koje im se najviše dopadaju tokom ovog procesa. Emisija dostiže vrhunac mojim fotografijama u šest finalnih haljina. Sigurna sam da su ih začas ubacili u montaži. Publika burno reaguje na svaki snimak. Vrište i kliču svojim omiljenim modelima, a zvižde onima koji im se ne dopadaju. Glasali su i verovatno se kladili na pobedničku haljinu. Ljudi ulažu dosta vremena i novca u izbor moje venčanice. Bizarno je posmatrati sve to kada znam da se nisam pomučila da probam nijednu haljinu pre nego što su kamere stigle u moj dom. Sizar je najavio da se glasanje zaključuje sutra u podne.
„Dovedimo Ketnis Everdin na venčanje u stilu!" doviknuo je publici. Već sam htela da ugasim televizor, ali Sizar nam govori da ostanemo uz ekrane pošto sledi drugi veliki događaj večeri. „Tako je, ove godine je sedamdeset peta godišnjica Igara gladi. To znači da je vreme za treće Četvrtvekovno zatomljenje!"
„Šta će učiniti?" pita Prim. ,,To je tek za nekoliko meseci."
Okrećemo se prema majci. Ima dalek i svečan izraz lica, kao da se nečega priseća. „Sigurno je u pitanju čitanje kartica."
Čuje se himna, a meni se grlo steže od odvratnosti kada predsednik Snou izlazi na pozornicu. Prati ga dečak obučen u belo odelo, sa jednostavnom drvenom kutijom u rukama. Himna se završava, a predsednik počinje da govori, da nas podseća na Mračne dane iz kojih su rođene Igre gladi. Kada su zakoni o Igrama doneti, određeno je da će svakih dvadeset pet godina biti proslavljano Četvrtvekovno zatomljenje. Ova glorifikovana verzija Igara treba da podseti na one koji su poginuli tokom pobune distrikata.
Ove reči imaju određenu svrhu, pošto podozrevam da je u nekoliko distrikta pobuna u toku.
Presednik Snou nam zatim govori šta se desilo tokom prethodnih Četvrtvekovnih zatomljenja. ,,Na dvadeset petu godišnjicu pobune, kao podsetnik da im deca umiru zato što su odabrali da izazovu nasilje, svaki distrikt je morao da održi izbore i glasa za tribute koji će ih predstavljati."
Pitam se kako su se osećali. Birali su decu koja će otići. Čini mi se da je još gore kada te susedi odaberu po imenu nego kada izvuku tvoje ime iz kugle.
„Na pedesetu godišnjicu pobune", nastavio je predsednik, ,,kao podsetnik da su umrla po dva pobunjenika na svakog građanina Kapitola, svaki distrikt je poslao dvostruki broj tributa."
Zamišljam kako izgleda suoćiti se sa ćetrdeset sedmoro dece, umesto dvadeset troje. Mnogo gori izgledi, manje nade i više mrtve dece. Te godine je Hejmič pobedio...
„Imala sam prijateljicu koja je te godine bila odabrana", kaže majka tiho. „Mejsil Doner. Njeni roditelji su bili vlasnici prodavnice slatkiša. Poklonili su mi njenu pticu. Kanarinca."
Prim i ja razmenjujemo pogled. Prvi put čujemo za Mejsil Doner. Možda zato što je majka znala da ćemo hteti da čujemo kako je umrla.
„Sada je pred nama treće Četvrtvekovno zatomljenje", kaže predsednik. Dečak zakoračuje napred i pruža kutiju otvarajući usput poklopac. Vidimo uredne, uspravne redove žutih koverata. Oni koji su osmislili sistem Četvrtvekovnog zatomljenja, bili su spremni za sto godina održavanja Igara gladi. Predsednik uzima kovertu jasno obeleženu brojem 75. Zavlači prste ispod poklopca i izvlači mali kvadratni papir. Čita bez oklevanja: ,,Na sedamdeset petu godišnjicu, kao podsetnik pobunjenicima da čak ni najjači među njima ne mogu nadvladati moć Kapitola, muški i ženski tribut biće odabrani od postojećeg zbira pobednika."
Majka ispušta tih vrisak, a Prim zariva lice u šake. Ja se osećam poput ljudi u gomili čija lica gledam na televiziji. Pomalo zbunjena. Šta to znači? Od postojećeg zbira pobednika?
Tada shvatam šta to znači. Bar za mene. Distrikt dvanaest ima samo tri postojeća pobednika. Dva muška i jednog ženskog...
Vraćam se u arenu.

13
Telo mi reaguje pre uma. Istrčavam kroz vrata i jurim preko travnjaka Pobedničkog sela u tamu koja ga okružuje. Mokro tlo mi natapa čarape. Svesna sam oštrog šibanja vetra, ali ne stajem. Gde? Gde da odem? U šumu, naravno. Već stižem do ograde, kada me brujanje podseća da sam u zamci. Povlačim se, dahćem, okrećem na peti i ponovo krećem.
Sledeće čega se sećam jeste da se nalazim u podrumu jedne od kuća u Pobedničkom selu, na rukama i kolenima. Bledi zraci mesečine dopiru kroz prozor iznad moje glave. Hladno mi je, mokra sam i vetar me produvao, ali pokušaj bekstva nije utišao histeriju koja besni u meni. Ugušiću se ako je ne izbacim iz sebe. Skupila sam majicu, nagurala je sebi u usta i zavrištala. Ne znam koliko je to potrajalo. Prestala sam kada sam ostala maltene bez glasa.
Sklupčala sam se ležeći na boku i zurila u betonski pod obasjan mesečinom. Vraćam se u arenu. Vraćam se u noćnu moru. Vraćam se tamo. Moram priznati da mi to nije palo na pamet. Svašta sam zamišljala. Da me javno ponižavaju, da me muče i pogubljuju. Da bežim kroz divljinu dok me gone mirovnjaci i letelice. Da se udajem za Pitu, a naša deca moraju u arenu. Ali nikada nisam pomislila da ću ponovo biti učesnik u Igrama. Zašto? Zato što ne postoji takav presedan. Pobednici su oslobođeni žetve zauvek. Takva je bila pogodba. Do sada.
Napipavam neku plastiku, poput plastike koja se koristi za zaštitu prilikom krečenja. Navlačim je preko sebe kao ćebe. U daljini, neko doziva moje ime. U tom trenutku, ne mogu da razmišljam o onima koje volim. Razmišljam samo o sebi. I onome što me čeka.
Plastika je kruta, ali održava toplotu. Mišići mi se opuštaju, a srce počinje sporije da kuca. Vidim drvenu kutiju u rukama dečaka i predsednika koji izvlači požutelu kovertu. Da li je moguće da su pravila trećeg Četvrtvekovnog zatomljenja zapisana pre sedamdeset pet godina? Deluje nemoguće. To je suviše savršeno rešenje za nevolje sa kojima se Kapitol suočava danas. U isto vreme će se osloboditi mene i ugušiti pobunu u distriktima.
Čujem predsednikov glas u glavi. ,,Na sedamdeset petu godišnjicu, kaopodsetnikpobunjenicima da čak ni najjači među njima ne mogu nadvladati moć Kapitola, muški i ženski tribut biće odabrani od postojećeg zbira pobednika."
Da, pobednici su najjači među nama. Oni su preživeli arenu i izbegli omču siromaštva koja guši ostale. Oni su, ili bih možda trebala da kažem, mi smo otelovljenje nade tamo gde nada ne postoji. Sada će nas dvadeset troje biti ubijeno, da bi Kapitol dokazao da je čak i ta nada iluzorna.
Drago mi je što sam pobedila prošle godine. Inače bih poznavala sve ostale pobednike, ne samo zato što sam ih viđala na televiziji, već zato što su gosti na svakim Igrama. Iako ih ne spominju kao što Hejmiča uvek spominju, većina njih svake godine dolazi u Kapitol da prisustvuje ovom događaju. Sigurno su mnogi od njih prijatelji. Jedini prijatelji o čijem ubistvu moram da razmišljam su Pita ili Hejmič. Pita ili Hejmič!
Uspravljam se i odbacujem plastiku. Šta mi je upravo proletelo kroz um? Ne postoji situacija u kojoj bih pristala da ubijem Pitu ili Hejmiča. Međutim, jedan od njih će se naći sa mnom u areni. To je činjenica. Možda su već odlučili ko će to biti. Koga god da izvuku iz kugle, onaj drugi ima mogućnost da se prijavi umesto njega. Već znam šta će se desiti. Pita će zamoliti Hejmiča da mu dopusti da ode u arenu bez obzira na sve. Zbog mene. Da bi me zaštitio.
Teturam se po podrumu u potrazi za izlazom. Kako sam uopšte dospela ovde? Napipavam put do kuhinje i vidim da je staklo na vratima razbijeno. Biće da mi zato ruka krvari. Jurim kroz mrak ka Hejmičevoj kući. Sedi sam za kuhinjskim stolom sa polupraznom flašom bele tečnosti u jednoj i nožem u drugoj ruci. Pijan kao smuk.
,,Ah, tu si. Sva iznurena. Konačno si sabrala dva i dva, zar ne srce? Shvatila si da nećeš ići sama? I sada si došla da me zamoliš... šta?" pita.
Ne odgovaram. Prozor je otvoren i vetar me šiba kao da sam napolju.
„Priznajem, dečku je bilo lakše. Našao se ovde pre nego što sam uspeo da otvorim čep na flaši. Preklinjao me da ga pustim nazad u arenu. Ali, šta ti možeš da mi kažeš?" Oponaša moj glas. „Hejmiču, idi umesto njega. Više bih volela da on dobije šansu da proživi ceo svoj život nego ti."
Grizem se za usnu. Čim je to izgovorio, shvatam da je u pravu. Plašim se da upravo to želim. Da Pita preživi, čak i da to znači da će Hejmič umreti. Ne, ne želim to. Hejmič je užasan, ali on je sada član moje porodice. Zašto sam došla? Razmišljam. Šta, zaboga, tražim ovde?
„Došla sam na piće", kažem.
Hejmič je prsnuo u smeh i tresnuo flašom o sto ispred mene. Brišem grlić rukavom i otpijam par gutljaja pre nego što sam počela da se davim. Potrebno mi je par minuta da se saberem, čak i tada nosi i oči mi i dalje suze. Osećam tečnost u sebi poput vatre. Dopada mi se.
„Možda i treba ti da kreneš sa mnom", kažem dok privlačim stolicu. ,,Ti ionako mrziš život."
„Istina", odvrati Hejmič. „Pošto sam prošli put odabrao da održim tebe u životu... čini se da ovaj put treba da spasem njega."
„Još jedan dobar razlog", kažem. Brišem nos i uzimam još jedan gutljaj.
„Pita tvrdi da mu dugujem pošto sam prošli put odabrao tebe. Da moram da učinim šta god on poželi. A on želi da ide u arenu kako bi te zaštitio", kaže Hejmič.
Znala sam. Nije teško predvideti šta če Pita učiniti u ovoj situaciji. Dok sam se ja valjala na podu podruma i razmišljala o sebi, on je bio ovde, razmišljajući o meni. Stid nije dovoljno jaka reč da opiše ono što osećam.
„Mogla bi da proživiš hiljadu života i opet ga ne bi zasluživala, znaš", kaže Hejmič.
„Da, da", odvratim osorno. ,,On je bez sumnje najsuperiorniji od nas troje. Šta ćeš uraditi?"
,,Ne znam", uzdiše Hejmič. „Vratiću se sa tobom, ako to bude moguće. Ako na žetvi izvuku moje ime, neće biti bitno šta ja žalim. On će se dobrovoljno prijaviti da ode umesto mene."
Neko vreme smo sedeli u tišini. „Bilo bi ti teško u areni, zar ne? Poznaješ sve ostale pobednike?" kažem.
,,Oh, možemo računati na to da će mi biti nepodnošljivo gde god da se nađem." Glavom je pokazao na flašu. „Možeš li sada da mi je vratiš?"
,,Ne", kažem zagrlivši flašu. Hejmič izvlači drugu ispod stola i odvrće čep. Shvatam da nisam došla na piće. Nešto drugo želim da ga zamolim. „Dobro, shvatila sam zašto sam došla kod tebe", kažem. „Ako se Pita i ja nađemo u areni, ovoga puta ćeš pokušati njega da održiš u životu."
Nešto je sevnulo u njegovim krvavim očima. Bol.
„Kao što si rekao, kako god okreneš biće ti nepodnošljivo. Šta god da Pita želi, na njega je red da bude spasen. Oboje mu to dugujemo." Sada ga već preklinjem. „Osim toga, Kapitol me toliko mrzi da sam, takoreći, već mrtva. On možda ima neku šansu. Molim te, Hejmiču. Reci da ćeš mi pomoći."
Mršti se dok gleda u flašu, odmeravajući moje reči. ,,U redu", najzad izusti.
„Hvala ti", kažem. Treba da odem do Pite sada, ali ne želim. Vrti mi se u glavi od pića, i veoma sam iscrpljena. Ko zna na šta bi uspeo da me nagovori? Ne, sada moram da odem kući da se suočim sa majkom i Prim.
Dok se teturam uza stepenice moje kuće, ulazna vrata se otvaraju i Gejl me privlači u naručje. „Pogrešio sam. Trebalo je da pobegnemo kada si to predložila", šapuće.
,,Ne", kažem. Teško mi je da se usredsredim. Piće se sliva iz flaše po Gejlovoj jakni, ali on ne obraća pažnju na to.
„Nije prekasno", kaže.
Preko njegovog ramena vidim majku i Prim zagrljene na dovratku. Ako pobegnemo, one će umreti. A sada moram i da štitim Pitu. Kraj rasprave. „Jeste prekasno." Kolena me izdaju i on me podiže. Dok mi alkohol gasi svest, čujem kako se flaša razbija na komade. To mi se čini primerenim, pošto očigledno više ništa ne držim čvrsto u svojim rukama.
Budim se i jedva stižem do toaleta pre nego što je bela tečnost izletela na bis. Dok izlazi, peče me isto koliko je pekla dok je ulazila, ali ukus je dva puta gori. Kada prekinem da povraćam, drhtava sam i znojava, ali sam bar izbacila najveći deo pića iz želuca. Međutim, nešto deo je ipak dospeo do mog krvotoka. Muče me jaka glavobolja, suva usta i ključanje u stomaku.
Puštam vodu i ceo minut stojim pod toplom kišom koja lije iz tuša pre nego što shvatam da sam u donjem vešu. Majka mi je verovatno svukla prljavu odeću kada me je smestila u krevet. Odbacujem mokar veš u lavabo i sipam šampon na glavu. Ruke me peku i tada primećujem kopče, male i uredne, preko dlana jedne i gornje strane druge ruke. Kroz maglu se sećam da sam sinoć razbila prozor. Trljam se od glave do pete, zaustavivši se samo da povratim još jednom pod tušem. U pitanju je samo žuč koja odlazi niza slivnik zajedno sa mirišljavim mehurićima.
Najzad čista, oblačim ogrtač i krećem nazad u krevet, ignorišući kosu koja se cedi po podu. Uvlačim se pod ćebad, ubeđena da trovanje proizvodi sličan osećaj. Koraci na stepeništu obnavljaju moju paniku od sinoć. Nisam spremna da se suočim sa majkom i Prim. Moram da se saberem, da budem smirena i sigurna u sebe, kao onog dana kada smo se pozdravljale nakon žetve. Moram da budem snažna. Mučim se da sednem uspravno i pripremim se za susret. Pojavljuju se na vratima sa čajem i tostom, veoma zabrinute. Otvaram usta planirajući da izvalim neku šalu, ali uspevam samo da briznem u plač.
Toliko o snazi.
Majka seda na jednu stranu kreveta, a Prim se uvlači pored mene. Obe me grle, ispuštajući tihe jecaje, dok se konačno nisam isplakala. Tada Prim uzima peškir, briše mi kosu i raščešljava čvoriće dok me majka hrani tostom i čajem. Obukle su me u toplu pidžamu i pokrile još jednim ćebetom. Ponovo sam zaspala.
Po svetlu procenjujem da je kasno popodne kada se ponovo budim. Na stočiću pored kreveta čeka me čaša sa vodom. Žedno je slivam u sebe. Stomak i glava su mi i dalje u lošem stanju, ali osećam se znatno bolje nego ranije. Ustajem, oblačim se i uplićem kosu u pletenicu. Pre nego što siđem zastajem na vrhu stepenica, postiđena zbog svoje reakcije na Četvrtvekovno zatomljenje. Moj beg, opijanje sa Hejmičem, plakanje. S obzirom na to kakve su okolnosti, mislim da zaslužujem jedan dan povlađivanja. Doduše, drago mi je što kamere nisu tu da me snime.
U prizemlju, majka i Prim me ponovo grle, ali nisu preterano emotivne. Znam da se kontrolišu da bi meni bilo lakše. Gledajući Prim u lice, teško mi je da zamislim da je to ona ista krhka devojčica koju sam ostavila za sobom nakon žetve pre devet meseci. Kombinacija tog iskušenja i onoga što je usledilo – okrutnost u distriktu, parada bolesnih i ranjenih koje često leči sama zato što majka ima toliko posla – kao da su učinili da naglo ostari. Takođe je i porasla; sada smo skoro iste visine, ali ne deluje zbog toga starije.
Majka mi sipa kutlaču čorbe u šolju. Zatražila sam još jednu šolju za Hejmiča. Zatim prelazim preko travnjaka do njegove kuće.
Tek se budi. Prihvatio je šolju bez reči. Sedimo, maltene smireno, i pijuckamo čorbu gledajući zalazak sunca kroz prozor dnevne sobe. Na spratu čujem nekoga i pretpostavljam da je Hejzel u pitanju, ali par minuta kasnije u sobu ulazi Pita i baca na sto kartonsku kutiju punu praznih flaša.
„Eto, gotovo je", kaže.
Hejmiču je potrebna sva preostala snaga da fokusira pogled, zbog čega sam ja progovorila. „Šta je gotovo?"
„Prosuo sam sve piće u slivnik", kaže Pita.
Ovo je izvuklo Hejmiča iz tuposti. Počeo je da prebira po kutiji u neverici. „Šta si uradio?"
„Sve sam prosuo", kaže Pita.
„Prosto će kupiti još", kažem
„Neće", odvrati Pita. „Jutros sam pronašao Riper i rekao joj da ću je prijaviti onog trenutka kada proda piće bilo kome od vas dvoje. Takode sam je potplatio, za svaki slučaj, ali mislim da nije željna da se vrati u pritvor."
Hejmič zamahuje nožem, ali pokušaj mu je tako patetičan da se Pita lako brani od udarca. U meni raste gnev. „Šta se tebe tiče šta on radi?"
,,I te kako me se tiče. Šta god da se desi, dvoje nas će se naći u areni dok će treći biti mentor. Ne smemo sebi da dozvolimo pijanstvo u timu. Posebno tvoje, Ketnis", kaže mi Pita.
„Šta?" brecam se ogorčeno. Bila bih znatno uverljivija da nisam toliko mamurna. „Sinoć sam prvi i jedini put u životu bila pijana."
,,Da, i vidi u kakvom si stanju", odvrati Pita.
Ne znam šta sam očekivala od svog prvog susreta sa Pitom nakon objave. Nekoliko zagrljaja i poljubaca. Možda malo utehe. Sigurno ne ovo. Okrećem se ka Hejmiču. ,,Ne brini, nabaviću ti piće."
„Onda ću vas oboje prijaviti i pustiti vas da se otreznite u drvenim okovima na trgu", kaže Pita.
,,U čemu je smisao svega ovoga?" pita Hejmič.
„Smisao je u tome što će se dvoje nas vratiti kući iz Kapitola. Jedan mentor i jedan pobednik", kaže Pita. „Efi mi šalje snimke svih živih pobednika. Gledaćemo Igre i naučiti sve što možemo o tome kako se bore. Nabacićemo kilažu i ojačati. Ponašaćemo se kao karijeristi. Jedno od nas troje ponovo će biti pobednik bilo da vam se to dopada ili ne!" Izjurio je iz prostorije zalupivši vrata za sobom.
Hejmič se trgnuo od treska.
„Ne volim samozadovoljne ljude", kažem
„Šta tu ima da se voli?" kaže Hejmič i počinje da cevči ostatke iz praznih flaša.
,,Ti i ja. On planira da se ti i ja vratimo kući", kažem.
,,Pa, lepo ćemo se našaliti sa njim", odvrati Hejmič
Medutim, nakon par dana pristali smo da se ponašamo kao karijeristi, pošto je to najbolji način da i Pita bude spreman za Igre. Svake noći gledamo snimke Igara u kojima su preostali pobednici pobedili. Shvatam da nismo upoznali nikoga od njih tokom Pobedničke turneje, što mi sada deluje čudno. Kada to pomenem, Hejmič mi objašnjava da predsednik Snou ne sme da prikaže kako se Pita i ja – posebno ja – družimo sa ostalim pobednicima iz distrikata u kojima može izbiti pobuna. Pobednici imaju poseban status, ako deluje kao da podržavaju moj prkos prema Kapitolu, to bi politički bilo veoma opasno. Može se desiti da neki od naših protivnika budu stari ljudi, što je u isto vreme tužno i ohrabrujuće. Pita pravi obimne beleške, Hejmič nam daje informacije o ličnosti svakog pobednika. Lagano upoznajemo svoju konkurenciju.
Svakog jutra vežbamo da osnažimo tela. Trčimo, dižemo teške stvari i istežemo mišiće. Svakog popodneva vežbamo borbene veštine, bacanje noževa, borbu prsa u prsa. Čak sam ih naučila kako da se penju na drveće. Zvanično, tributi ne smeju da treniraju, ali niko nije pokušao da nas spreči. Tributi iz distrikata jedan, dva i četiri svake godine dolaze spremni da rukuju kopljem i mačem. Ovo je ništa u poređenju sa tim.
Nakon svih onih godina zloupotrebe, Hejmičevo telo se opke vežbanju. I dalje je neverovatno snažan, ali lako ostaje bez daha. Čovek bi pomislio da osoba koja svake noći spava sa nožem, može sa njim da pogodi zid, ali ruke mu se toliko tresu da su mu potrebne nedelje da to postigne.
Medutim, Pita i ja napredujemo pod novim režimom. Vežbanje mi zaokuplja pažnju. Sprečava me da prihvatim poraz. Majka je osmislila meni za dobijanje na težini. Prim nam leči bolne mišiće. Medž nam donosi novine koje njen otac dobija iz Kapitola. Favorizuju nas u predviđanjima ko će biti pobednik među pobednicima. Čak nam se i Gejl pridružuje nedeljom, mada ne voli ni Pitu ni Hejmiča, i uči nas svemu što zna o zamkama. Čudno mi je da razgovaram sa Pitom i Gejlom u isto vreme, ali oni kao da su ostavili po strani međusobne razmirice.
Dok se jedne noći vraćam sa Gejlom u grad, priznaje mi: ,,Osećao bih se bolje da ga je lakše mrzeti."
„Pričaj mi o tome", kažem. ,,Da sam samo mogla da ga mrzim u areni, sada ne bismo bili u škripcu. On bi bio mrtav, a ja bih bila blaženo srećan i jedini pobednik."
,,A šta bi bilo sa nama, Ketnis?" pita Gejl.
Ćutim, zato što ne znam šta da kažem. Šta bi bilo sa mnom i mojim lažnim rođakom koji mi ne bi bio rođak da nema Pite? Da li bi me poljubio i da li bih mu uzvratila poljubac da sam slobodna da to učinim? Da li bih u drugačijim okolnostima dozvolila sebi da budem otvorena sa njim, ušuškana sigurnošću koju donose novac, hrana i iluzija nedodirljivosti koju obezbeđuje činjenica da sam pobednik? Međutim, žetva bi uvek vrebala našu decu. Bez obzira na moje želje...
„Lovili bismo, kao i svake nedelje", kažem. Znam da je to bukvalan odgovor, ali to je jedini iskren odgovor koji imam. Gejl zna da sam odabrala njega kada sam odlučila da ne bežim. Što se mene tiče, nema svrhe razgovarati o nečemu što je moglo da bude. Čak i da sam ubila Pitu u areni, i dalje ne bih želela da se udam. Verila sam se da bih spasla živote ljudima, ali to nije upalilo.
Osim toga, plašim se da bi neki emotivni izliv doveo do toga da Gejl učini nešto drastično. Na primer, da podstakne ustanak u rudnicima. Kao što je Hejmič rekao, Distrikt dvanaest još nije spreman za to. U stvari, sada je još nespremniji nego pre objave o Četvrtvekovnom zatomljenju, pošto je narednog jutra u naš distrikt vozom stiglo stotinu mirovnjaka.
Pošto ovog puta ne planiram da se vratim živa, bolje bi bilo da me Gejl sto pre zaboravi. Doduše, planiram da mu kažem par stvari nakon žetve, tokom sat vremena određenih za pozdravljanje sa porodicom. Reći ću mu koliko mi je bio bitan svih ovih godina. Koliko je moj život bolji, zato što ga poznajem. Zato što ga volim, na pomalo ograničen, ali jedni način koji mogu da zamislim.
Međutim, nisam dobila priliku za to.
Dan žetve je vreo i sparan. Stanovništvo Distrikta dvanaest čeka. Ljudi se znoje u tišini na trgu, dok im se mašinke smeše u lice. Stojim sama u prostoru ograđenom konopcima, dok su Pita i Hejmič u sličnom oboru desno od mene. Žetva traje samo par trenutaka. Efi nosi periku metalik zlatne boje, ali nema njenog uobičajenog poleta. Neko vreme grebe po kugli za devojke i najzad uzima papir na kojem piše moje ime, što svi već ionako znaju. Zatim izvlači Hejmičevo ime. On jedva ima vremena da mi dobaci tužan pogled pre nego što se Pita dobrovoljno javi da zauzme njegovo mesto.
Istog trenutka su nas odveli u Zgradu pravosuđa gde nas čeka Glavni mirovnjak Tred. „Nova procedura', kaže uz osmeh. Žurno nas izvode na zadnja vrata, ubacuju u kola i odvoze na železničku stanicu. Nema kamera na pl



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

15 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Sre Apr 18, 2012 3:06 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
Nema kamera na platformi, nema gomile koja nas prati. Pojavljuju se Hejmič i Efi, okruženi stražarima. Mirovnjaci nas ubacuju unutra i s treskom zatvaraju vrata. Voz kreće.
Zurim kroz prozor, posmatrajući Distrikt dvanaest kako nestaje dok mi neizrečeni pozdravi još lebde na usnama.

14
Dugo ostajem na prozoru. Sve dok šuma ne proguta poslednji tračak mog doma. Ovoga puta ne gajim ni najslabiju nadu u povratak. Pre prvih Igara sam obećala Prim da ću učiniti sve što je u mojoj moći da pobedim. Sada sam se zaklela da ću učiniti sve što je u mojoj moći da Pita preživi. Nikada se neću vratiti nazad ovim putem.
Odlučila sam koje ću poslednje reči uputiti voljenima. Koji je najbolji način da zatvorim i zaključam vrata za sobom, ostavljajući ih u bezbednosti. Sada mi je Kapitol i to oteo.
„Napisaćemo pisma, Ketnis", kaže Pita iza mene. „Tako će biti bolje. Dobiće delić nas koji će ih tešiti. Hejmič će ih isporučiti ako... ako bude potrebno."
Klimam glavom i odlazim pravo u svoju sobu. Sedim na krevetu svesna toga da nikada neću napisati ta pisrna. Poput govora koji sam pokušala da napišem u čast Ru i Treša u Distriktu jedanaest. U mojoj glavi sve deluje jasno, kao što je sve jasno kada se obraćam masi. Međutim, reči nikada nisu potekle iz pera. Osim toga, ono što sam želela da kažem, želela sam da kažem uz zagrljaje i poljupce, mazeći kosu svoje sestre i Gejlovo lice, stiskajući Medž ruku. Te reči ne mogu biti isporučene uz drveni kovčeg u kojem se nalazi moje hladno, kruto telo.
Suviše utučena da plačem, želim samo da se sklupčam na krevetu i spavam do dolaska u Kapitol sutra ujutru. Međutim, imam misiju. Više od misije. To je moja posmrtna želja. Održati Pitu u životu. Koliko god da se to čini nemogućim sa obzirom na gnev Kapitola, bitno je da držim stvari pod kontrolom. To neće biti moguće ako budem oplakivala one koje sam ostavila kod kuće. Pusti ih, kažem sebi. Oprosti se i zaboravi na njih. Trudim se. Razmišljam o svakom pojedinačno, puštajući ih iz sebe kao ptice iz kaveza, zaključavajući vrata da se ne bi vratili.
Kada Efi pokuca na moja vrata da me pozove na večeru, ne mislim ni o čemu. Ipak, ta lakoća je dobrodošla.
Obrokprolazi u mračnom raspoloženju. Tako mračnom da duge periode tišine razbija samo odnošenje prethodnog i postavljanje novog jela na sto. Hladna krem supa od povrća. Kolačići od ribe u gustom sosu od limuna. Majušne ptice punjene sosom od narandže, sa divljim pirinčem i vodenom grbašticom. Čokoladni krem sa trešnjama.
Pita i Efi povremeno pokušavaju da pokrenu razgovor, ali bez naročitog uspeha.
„Sviđa mi se nova boja tvoje kose, Efi", kaže Pita.
„Hvala ti. Želela sam da bude u skladu sa brošem koji nosi Ketnis. Palo mi je na pamet da nabavimo zlatan ukras za članak za tebe i možda zlatnu narukvicu ili nešto slično za Hejmiča, kako biste izgledali kako tim", kaže Efi.
Izgleda da Efi nije svesna toga da je moj broš sa krejom sada simbol pobunjenika. Bar u Distriktu osam. U Kapitolu, kreja je još zabavan podsetnik na posebno uzbudljive Igre gladi. Šta bi drugo bio? Pravi pobunjenici ne stavljaju tajni simbol na nešto tako trajno kao nakit. Stavljaju ga na kreker koji se u sekundi može pojesti, ako je neophodno.
„Mislim da je to odlična ideja", kaže Pita. „Šta kažeš, Hejmiču?"
,,Da, kako god", odvrati Hejmič. Ne pije, ali vidim da bi voleo. Efi je naredila da se skloni njeno vino kada je videla koliko se Hejmič trudi, ali on je ipak u očajnom stanju. Da je tribut, ne bi dugovao Piti ništa i mogao bi da pije koliko želi. Sada mora da se potrudi iz petnih žila da održi Pitu u životu i to u areni punoj svojih prijatelja, i da se suoči sa činjenicom da verovatno neće uspeti.
„Možda bismo i tebi mogli da nabavimo periku", kažem pokušavajući da se našalim. Ošinuo me pogledom koji govori ostavi me na miru, tako da smo pojeli krem u tišini.
,,Da pogledamo reprizu žetvi?" pita Efi, brišući uglove usana belom, lanenom salvetom.
Pita odlazi po svoju svesku sa beleškama o preostalim živim pobednicima, i svi se okupljamo u kupeu sa televizorom da vidimo ko će nam biti konkurenti u areni. Smeštamo se dok svira himna i kreće pregled ovogodišnjih žetvi u dvanaest distrikata.
U istoriji Igara bilo je sedamdeset pet pobednika. Pedeset devet je još u životu. Prepoznajem mnoga lica, bilo da sam ih gledala kao tribute ili mentore na prethodnim Igrama ili tokom nedavnog pregledanja snimaka starih pobednika. Neki su tako stari ili oronuli od bolesti, droge i pića da ih ne prepoznajem. Kao što je i očekivano, najveći je broj pobednika iz distrikata jedan, dva i četiri. Međutim, svaki distrikt uspeva da prikupi bar po jednog ženskog i muškog pobednika.
Žetva brzo prolazi. Pita studiozno stavlja zvezdice pokraj imena odabranih tributa u svojoj svesci. Hejmič bezizražajno posmatra svoje prijatelje dok koračaju ka pozornici. Efi iznosi tihe, uznemirene komentare tipa 'Oh ne, Sesilija ili 'Pa, Čaf nikada nije mogao da odoli dobroj tuči', i često uzdiše.
Trudim se da zapamtim ostale tribute, ali kao i prošle godine, samo par njih mi zaista ostaje u sećanju. Brat i sestra iz Distrikta jedan, pobednici dve uzastopne godine iz vremena mog detinjstva. Krasi ih klasična lepota. Brut, dobrovoljac iz Distrikta dva. Ima bar četrdeset godina i deluje kao da ne može da dočeka da se vrati u arenu. Finik, zgodan momakbronzane kose iz Distrikta četiri. Krunisan je za pobednika pre deset godina. Tada je imao četrnaest. U
Distriktu četiri je prozvana i histerična devojka duge smeđe kose, ali je nju odmah dobrovoljno zamenila osamdesetogodišnjakinja kojoj je neophodan štap da se popne na pozornicu. Zatim, tu je Džoana Mejson, jedini živi ženski pobednik iz Sedmice. Osvojila je Igre pre par godina, pretvarajući se da je slaba. Žena iz Osmice, koju je Efi nazvala Sesilija i koja deluje kao da joj je tridesetak godina, mora da se odvoji od troje dece koja su dotrčala i zagrlila je. Tu je i Čaf, čovek iz Jedanaestice, za kojeg znam da je dobar Hejmičev prijatelj.
Prozivaju mene, zatim Hejmiča. Pita se dobrovoljno prijavljuje. Jedna spikerka se zaplakala, pošto izgleda kao da šanse nikada neće biti na strani ukletih ljubavnika iz Distrikta dvanaest. Zatim se sabrala i izjavila da se kladi da će ovo biti najbolje Igre do sada.
Hejmič napušta kupe bez reči. Efi nam je poželela laku noć, nakon što je nabacila par nevezanih komentara o ovom ili onom tributu. Sedim i posmatram Pitu dok kida stranice ispisane podacima o pobednicima koji nisu odabrani.
„Zašto ne odeš na spavanje?" kaže.
Zato što ne mogu da se nosim sa noćnim morama bez tebe, pomislim. Večeras će sigurno biti užasne. Ali, ne mogu da ga pozovem da spava sa mnom. Jedva da smo se dotakli od one noći kada je Gejl išiban. „Šta ćeš ti raditi?" pitam.
„Pregledaću beleške da procenim sa čime se suočavamo. Ujutru ćemo ih ponovo pregledati zajedno. Idi u krevet, Ketnis", kaže.
Odlazim, i naravno, za par sati se budim iz noćne more u kojoj se starica iz Distrikta četiri pretvara u velikog glodara i grize mi lice. Znam da sam vrisnula, ali niko nije došao. Nije došao Pita, nije došao čak ni neki od kapitolskih poslužitelja. Obukla sam ogrtač i pokušala da smirim žmarce po telu. Neda mi se da ostanem u svom kupeu, najzad sam odlučila da pronađem nekoga ko će mi skuvati čaj ili toplu čokoladu. Možda je Hejmič još budan. Sigurno nije zaspao.
Naručila sam toplo mleko od poslužitelja. To je najbolji lek za smirenje kojeg trenutno mogu da se setim. Čujem glasove iz sobe sa televizorom. Ulazim i nalazim Pitu. Pored njega je kutija sa snimcima starih Igara gladi koje mu je Efi poslala. Prepoznajem epizodu u kojoj je Brut pobedio.
Kada me ugleda, Pita ustaje i gasi snimak. „Ne možeš da spavaš?"
„Ne naročito dugo", kažem. Ogrnula sam se ogrtačem prisetivši se starice koja se pretvara u glodara.
„Želiš li da pričaš o tome?" pita. To ponekad pomaže, ali odmahujem glavom. Osećam se kao slabić zato što me progone ljudi sa kojima se još nisam ni borila.
Kada Pita raširi ruke, spremno mu padam u naručje. Prvi put mi je ponudio utehu otkako su objavili Četvrtvekovno zatomljenje. Ponašao se poput zahtevnog trenera, uvek nas je kinjio, insistirao da Hejmič i ja trčimo brže, jedemo više, upoznamo svoje neprijatelje. Ljubavnik? Ma kakvi. Nije se više čak ni pretvarao da mi je prijatelj. Čvrsto ga grlim oko vrata pre nego što mi naredi da radim sklekove ili nešto slično. Međutim, on me samo privukao bliže i zakopao lice u moju kosu. Toplota se širi celim mojim telom od tačke na vratu koju su njegove usne upravo dotakle. Osećaj je tako dobar, tako nemoguće prijatan, da sam svesna toga da se neću prva odmaći.
A i zašto bih? Oprostila sam se sa Gejlom. Nikada ga više neću videti, to je sigurno. Šta god sada učinila, više ga ne mogu povrediti. Ili neće videti, ili će misliti da se pretvaram zbog kamera. Bar mi je taj kamen pao sa srca.
Razdvojio nas je dolazak poslužitelja sa toplim mlekom. Spustio je na sto poslužavnik sa krčagom koji se puši i dve šolje. „Doneo sam još jednu šolju", kaže.
„Hvala", odvratim.
„Sipao sam kašiku meda u mleko. Da bude slađe. I mrvicu začina", dodaje. Gleda nas kao da bi još nešto rekao, a zatim blago odmahne glavom i povlači se iz kupea.
„Šta mu je?" pitam.
„Mislim da mu je žao nas", kaže Pita.
„Kako da ne", kažem, sipajući mleko.
„Zaista to mislim. Neće svi ljudi u Kapitolu biti srećni zato što se mi vraćamo u arenu", kaže Pita. „Ili ostali pobednici. Vezuju se za svoje šampione."
„Pretpostavljam da će to preboleti kada potekne krv", kažem ravnodušno. Stvarno, nemam vremena da brinem o tome kako će Četvrtvekovno zatomljenje uticati na raspoloženje u Kapitolu. „Znači, gledaš sve emisije ponovo?"
,,Ne baš. Samo delove na kojima se vide različite tehnike koje ljudi koriste", kaže Pita.
,,Ko je sledeći?" pitam.
,,Ti odaberi", odvraća Pita, pružajući mi kutiju.
Trake su obeležene godinama i imenima pobednika. Kopam po kutiji i iznenada u ruci ugledam jednu koju nismo gledali. Pedesete Igre Gladi. Znači drugo Četvrtvekovno zatomljenje. Pobednik je Hejmič Abernati.
,,Ovu nikada nismo gledali", kažem.
Pita odmahne glavom. „Nismo. Znao sam da Hejmič to ne želi. Kao što mi ne želimo da gledamo svoje snimke. Pošto smo u istom timu, smatrao sam da to nije ni bitno."
„Da li imamo snimak osobe koja je pobedila na dvadeset petim Igrama?" pitam.
„Mislim da ne. Ta osoba je sada verovatno mrtva. Efi mi je poslala snimke pobednika sa kojima postoji mogućnost da se susretnemo." Pita odmerava Hejmičev snimak u ruci. „Zašto? Misliš da treba da pogledamo njegov snimak?"
,,To je jedni snimak Zatomljenja koji imamo. Možda ćemo videti nešto bitno o načinu na koji Zatomljenje funkcioniše", kažem. Međutim, osećam se čudno. To mi deluje kao narušavanje Hejmičeve privatnosti. Ne znam zašto, Igre su javne. Ali, tako se osećam. Doduše, moram da priznam da sam i radoznala. ,,Ne moramo da kažemo Hejmiču da smo je pogledali."
„Važi", slaže se Pita. Pustio je snimak, a ja sam se sklupčala pored njega na kauču, sa mlekom u rukama. Odličnog je ukusa sa medom i začinima. Potom se udubljujem u snimak pedesetih Igara gladi. Nakon himne, predsednik Snou izvlači kovertu drugog Četvrtvekovnog zatomljenja. Deluje mlađe, ali podjednako odurno. Čita tekst sa kartice istim tegobnim glasom kao i ove godine, informišući Panem da će u čast Četvrtvekovnog zatomljenja broj tributa biti udvostručen. Sledi rez, pa snimak žetve i prozivanja jednog po jednog imena.
Kada je Distrikt dvanaest stigao na red, Pita i ja smo već potpuno poraženi brojem dece koja kreću u sigurnu smrt. Neka druga žena, a ne Efi, čita imena dece iz Dvanaestice, ali počinje sa istom rečenicom „Prvo dame!" Proziva ime devojke za koju po izgledu procenjujem da je iz Šava. Zatim čujem ime Mejsil Doner.
,,Oh!" izustim. „Ona je bila prijateljica moje majke." Kamera je pronalazi u gomili, dok je grle druge dve devojčice. Sve tri su plave. Sve tri su očigledno iz trgovačkih porodica.
„Mislim da je tvoja majka grli", kaže Pita tiho. U pravu je. Mejsil Doner se hrabro odvaja od njih i kreće ka pozornici. Uspevam letimično da osmotrim svoju majku kada je bila mojih godina. Nisu preuveličavali kada su opisivali njenu lepotu. Za ruku je drži druga devojka i plače. Veoma liči na Mejsil. Međutim, liči na još jednu devojku koju poznajem.
„Medž", kažem.
,,To je njena majka. Ona i Mejsil su bile bliznakinje ili tako nešto", kaže Pita. „Otac mi je to jednom spomenuo."
Razmišljam o Medžinoj majci. Supruzi gradonačelnika Andersija. Ženi koja provodi život u krevetu, nepokretna od užasnog bola, skrivajući se od sveta. Razmišljam o tome kako nikada nisam znala da su ona i moja majka povezane na ovaj način. Razmišljam o tome kako se Medž pojavila za vreme snežne mećave sa lekovima za Gejla. O mom brošu u obliku kreje i tome kako taj komad nakita za mene dobija posve novo značenje sada kada znam da je njegov prethodni vlasnik bila Mejsil Doner, tribut ubijen u areni.
Na kraju prozivaju Hejmičevo ime. Doživela sam još jači šok kada sam ugledala njega, nego kada sam ugledala majku. Mlad je.
Snažan. Teško je priznati, ali zgodan je. Kosa mu je tamna i kovrdžava, sive oči mladića iz Šava, sjajne i opasne.
,,Oh. Pita, sigurno nije on ubio Mejsil, šta misliš?" izleti mi. Ne znam zašto, ali ne mogu da podnesem tu pomisao.
„Medu četrdeset osam tributa? Rekao bih da su male šanse za to", odvrati Pita.
Vožnja kočijama – tokom koje su deca iz Distrikta dvanaest obučena u užasne rudarske uniforme – i intervjui proleću. Nema dovoljno vremena da se usredsredimo na određenu osobu. Ali, pošto će Hejmič biti pobednik, prikazuju nam njegov razgovor sa Sizarom Flikermanom u potpunosti. Sizar izgleda isto kao i uvek u svetlucavom tamnoplavom odelu. Samo su mu kosa, kapci i usne tamnozelene boje.
,,Pa, Hejmiču, šta misliš o tome što u ovim Igrama ima sto posto više konkurenata nego obično?" pita Sizar.
Hejmič sleže ramenima. „Mislim da to uopšte nije bitno. Biće sto posto glupavi kao i obično, pa mislim da su mi šanse iste."
Publika je prsnula u smeh, a Hejmič izvija usne u poluosmeh. Arogantan. Ravnodušan.
„Nije morao mnogo da glumi, zar ne?" kažem.
Rez, a zatim gledamo prvo jutro Igara. Posmatramo situaciju očima jednog od tributa dok juri kroz cilindar iz Sobe za otisnuće u arenu. Oteo mi se uzdah zaprepašćenja. Neverica se ogleda na licima učesnika. Čak i Hejmič podiže obrve u znak zadovoljstva, mada se odmah ponovo namrštio.
Mesto oduzima dah. Zlatna Kornukopija stoji usred zelene livade pune predivnog cveća. Nebo je azurno plave boje sa paperjastim oblacima. Ptice pevačice lepršaju iznad glava. Neki od tributa njuškaju vazduh. Sigurno miriše fantastično. Snimak iz vazduha nam odaje da se livada prostire kilometrima unaokolo. U daljini, u jednom pravcu se nalazi šuma, u drugom planina prekrivena snegom.
Lepota dezorijentiše mnoge igrače. Kada se oglasio gong, većina njih se i dalje trudi da se probudi. Medutim, Hejmič nije jedan od njih. On je već kod Kornukopije, naoružan i sa rancem punim zaliha na leđima. Kreće ka šumi pre nego što su neki od tributa zakoračili sa diska.
Osamnaest tributa je nastradalo u krvoproliću tokom prvog dana. Ostali lagano umiru jedan za drugim, dok postaje očigledno da je sve na ovom prelepom mestu – sočno voće koje visi sa grana, voda u kristalno čistim potocima, čaki miris cveća ako se udahne direktno – veoma otrovno. Samo kišnica i hrana pokraj Kornukopije nije opasna po život. Velika grupa karijerista sa obilnim zalihama, pretražuje podnožje planine u potrazi za žrtvama.
Hejmič se suočava sa sopstvenim nevoljama u šumi, gde se ispostavilo da su paperjaste, zlatne veverice zapravo mesožderi i da napadaju u čoporu, dok ubod leptira donosi užasan bol, ako ne i smrt. Međutim, on uporno nastavlja napred, vodeći računa da mu planina uvek bude za leđima.
Mejsil Doner se pokazala veoma snalažljivom za devojku koja je napustila Kornukopiju samo sa malim rancem na leđima. Unutra je pronašla činiju, nešto suve govedine i duvaljku sa dvadeset četiri strelice. Koristeći otrove koji se nalaze svuda unaokolo, pretvorila je duvaljku u smrtonosno oružje. Umakala je strelice u smrtonosne smese i gađala protivnike.
Nakon četiri dana, slikovita planina je eksplodirala u vulkan i zbrisala desetak igrača, uključujući i petoro karijerista. Dok planina bljuje tečnu vatru, livada ne može da pruži zaklon. Preostalih trinaest tributa – uključujući Hejmiča i Mejsil – nemaju izbora. Moraju da krenu u šumu.
Hejmič se uporno kreće u istom pravcu. U suprotnom pravcu od vulkana, ali lavirint guste živice ga primorava da se vrati u središte šume, gde naleće na troje karijerista i izvlači nož. Možda su veći i jači, ali Hejmič je neverovatno brz i uspeva da ubije dvojicu pre nego što ga je treći razoružao. Baš je hteo da prereže Hejmiču vrat, kada ga je strelica oborila na zemlju.
Mejsil Doner zakoračuje iz šume. „Duže ćemo živeti udvoje."
,,To si upravo dokazala", kaže Hejmič, trljajući vrat. „Saveznici?" Mejsil klima glavom. Sada su tu, uvučeni u savez koji će teško raskinuti ako žele da se vrate kući i suoče sa svojim distriktom.
Poput Pite i mene, bolje im ide zajedno. Više će se odmarati, osmisliće sistem da sakupe više kišnice, boriće se kao tim i deliti hranu mrtvih tributa. Ali, Hejmič je odlučan u tome da se neprestano kreću napred.
„Zašto?" postavlja Mejsil iznova isto pitanje, ali on je ignoriše dok najzad ne odbije da nastavi dalje bez objašnjenja.
„Zato što se arena sigurno negde završava?" kaže Hejmič. ,,Ne može se nastavljati u nedogled."
„Šta očekuješ da pronađeš tamo?" pita Mejsil.
,,Ne znam. Ali, možda tamo ima nečega što možemo iskoristiti", odvrati on.
Kada su se konačno probili kroz živicu, koristeći letlampu iz ranca mrtvog karijeriste, našli su se na ravnom, suvom tlu koje vodi do litice. U dubini su se nazirale šiljate stene.
,,To je to, Hejmiču. Hajdemo nazad", kaže Mejsil.
,,Ne, ja ostajem ovde", odvrati on.
„Dobro. Ostalo nas je samo petoro. Možda je bolje da se sada rastanemo", kaže ona. ,,Ne želim da ostanemo samo nas dvoje."
„Slažem se", slaže se Hejmič. I to je sve. Nije joj pružio ruku, niti je pogledao. Mejsil polako odlazi.
Hejmič korača duž oboda litice kao da pokušava nešto da otkrije. Nogom je oborio kamenčić u ambis, naizgled nepovratno. Međutim, par trenutaka kasnije, kamenčić se vraća nazad i proleće pokraj njega. Hejmič zbunjeno zuri, a zatim mu lice dobija napregnut izraz. Baca stenu veličine pesnice preko oboda i čeka. Kada mu se vratila pravo u ruke, počeo je da se smeje.
Tada je Mejsil počela da vrišti. Sa savezom je gotovo. Ona ga je raskinula, niko ga ne bi krivio da nije obratio pažnju. Međutim, Hejmič ipak trči ka njoj. Stigao je na vreme da vidi kako joj poslednja ružičasta ptica iz jata dugim, tankim kljunom probada vrat.
Držao je za ruku dok je umirala. Ne mogu da se ne setim Ru i toga kako sam stigla prekasno da je spasem.
Kasnije toga dana, još jedan tribut je ubijen u borbi, a trećeg je pojeo čopor veverica, ostavivši Hejmiča i devojku iz Distrikta jedan da se otimaju oko krune. Krupnija je od njega i podjednako brza. Kada je konačno do nje došlo, borba je krvava i užasna. Oboje zadobijaju rane koje se mogu pokazati fatalnim. Tada je konačno razoružala Hejmiča. Teturao se kroz šumu, pridržavajući creva da ne ispadnu, dok je ona zapinjala za njim, noseći sekiru sa kojom planira da mu zada poslednji udarac. Hejmič najkraćim putem kreće ka litici. Stiže do oboda u trenutku kada ona baca sekiru. Pada na zemlju, a oružje mu preleće preko glave u ambis. Bez oružja, devojka samo stoji, pokušavajući da zaustavi krv koja lipti iz njene prazne očne duplje. Možda misli da može nadživeti Hejmiča, koji počinje da se grči na zemlji. Ono što ona ne zna, a on vrlo dobro zna, jeste da će se sekira vratiti. Kada je doletela preko ivice, zarila joj se u lobanju. Oglasio se top, njeno telo je uklonjeno, a trube su najavile Hejmičevu pobedu.
Pita gasi traku i sedimo u tišini neko vreme.
Najzad je progovorio: „Polje sile na dnu litice isto je kao polje sile na krovu Centra za obuku. Ono što te vraća ako pokušaš da izvršiš samoubistvo. Hejmič je otkrio način da ga pretvori u oružje."
,,Ne samo protiv tributa, već i protiv Kapitola", kažem. „Nisu očekivali da će se to desiti. Nije predviđeno da polje bude deo arene. Nisu planirali da ga neko upotrebi kao oružje. Kada je to smislio, Hejmič je učinio da deluju glupo. Kladim se da su proveli mnogo vremena pokušavajući da srede taj propust. Sigurno se zato ne sećam da sam ovo gledala na televiziji. Skoro da je isto toliko loše kao moje bobice!"
Prvi put nakon nekoliko meseci, ne mogu da se oduprem smehu. Pita odmahuje glavom kao da sam poludela – možda i jesam. Bar malo.
„Skoro, ali ne sasvim", oglasi se Hejmič iza nas. Poskočila sam i okrenula se, zabrinuta da će biti ljut zato što smo pogledali snimak, ali samo se zlobno smeškao i potegao gutljaj iz flaše vina. Toliko o tome da će ostati trezan. Verovatno bi trebalo da se uznemirim zato što ponovo pije, ali muči me drugo osećanje.
Provela sam sve ove nedelje upoznavajući svoje protivnike, ne razmišljajući o tome ko su mi saigrači. U sebi sam osetila novu vrstu samopouzdanja. Konačno znam ko je Hejmič. Počinjem da shvatam ko sam ja. Dvoje ljudi koji su Kapitolu priredili toliko problema, sigurno će biti u stanju da otkriju način da vrate Pitu kući.
15
Pošto sam bezbroj puta prošla pripremu sa Flavijem, Venijom i Oktavijom, do sada bi to trebalo da bude rutina. Međutim, nisam predvidela teško emocionalno iskušenje koje me čeka. Svako od njih je bar dva puta briznuo u plač tokom pripreme, a Oktavija je jecala manje-više celo jutro. Ispostavilo se da su se zaista vezali za mene i da ih moje vraćanje u arenu veoma potresa. U kombinaciji sa činjenicom da će izgubiti karte za gomilu velikih društvenih događaja, uključujući moje venčanje, čitava stvar je postala nepodnošljiva. Ideja da treba da budu jaki zbog nekog drugog, nikada im nije pala na pamet, tako da sam se našla u situaciji da moram da ih tešim. To mi pomalo smeta, pošto sam ja ta koja ide na klanje.
Doduše, čitava stvar je interesantna kada se setim onoga što je Pita rekao o poslužitelju u vozu, o tome kako nije srećan što će ponovo gledati pobednike kako se bore. O tome kako se ljudima u Kapitolu to uopšte ne dopada. I dalje mislim da će zaboraviti na nezadovoljstvo kada se gong oglasi, ali za mene je pravo otkriće to što bilo ko u Kapitolu oseća bilo šta prema nama. Nemaju problem sa tim da svake godine gledaju decu kako se ubijaju međusobno. Možda znaju suviše toga o pobednicima, posebno onima koje slave već godinama, da bi zaboravili da smo ljudska bića. Skoro kao da gledaju svoje prijatelje kako umiru. Kao što mi u Distriktima posmatramo Igre.
Kada se Sina konačno pojavi, već sam prilično razdražljiva i iscrpljena od pokušaja da utešim tim za pripremu, posebno što me njihove suze neprestano podsećaju na suze koje se sigurno prolivaju u mom domu. Dok stojim u tankom ogrtaču, a koža i srce me peku, znam da neću biti u stanju da podnesem još jedan sažaljiv pogled. Brecam se istog trenutka kada ga ugledam na vratima: „Kunem se da ću te ubiti na mestu ako zaplačeš."
Sina se samo nasmešio. „Vidim da si imala mokro jutro."
„Mogao bi da me iscediš", odvratim.
Sina me grli oko ramena i vodi na ručak. ,,Ne brini. Uvek kanališem emocije kroz rad. Zato ne povređujem nikoga osim sebe."
,,Ne mogu ponovo da prolazim kroz to", upozoravam ga.
„Znam. Razgovaraću sa njima", kaže Sina.
Osećam se malo bolje nakon ručka. Fazan sa želeom boje dragulja, majušne porcije povrća u puteru i pire krompir sa peršunom. Za desert umačemo komadiće voća u činiju sa istopljenom čokoladom. Sina je naručio još jednu činiju, pošto sam počela da kusam čokoladu kašikom.
„Znači, šta ćemo nositi tokom svečanosti povodom otvaranja Igara?" pitam dok stružem poslednje ostatke čokolade sa druge činije. „Šlemove sa svetiljkama ili vatru?" Znam da Pita i ja moramo tokom vožnje u kočijama biti obučeni u nešto što ima veze sa ugljem.
„Nešto slično", kaže on.
Kada dođe vreme da se obučem u kostim za ceremoniju otvaranja, moj tim za pripremu stiže, ali Sina im govori da su obavili odličan posao jutros i da nije ostalo više šta da se radi. Odlaze da se oporave, zahvalno me ostavivši u Sininim rukama. Najpre mi je podigao kosu, onako kako ga je moja majka naučila. Zatim je prešao na moju šminku. Prošle godine me samo blago našminkao da bi me publika prepoznala kada se nađem u areni. Sada mi je lice skoro potpuno skriveno dramatičnim, tamnim senkama. Naglašene obrve, oštre jagodice, oči koje tinjaju, tamnopurpurne usne. Kostim na prvi pogled deluje jednostavno, obično usko crno odelo iz jednog dela koje me prekriva od glave do pete. Na glavu mi je spustio krunu poput one koju sam dobila kao pobedni, ali ove je načinjena od teškog, crnog metala, a ne od zlata. Zatim je utulio svetlo u sobi tako da nalikuje sumraku i pritisnuo dugme unutar tkanine na mom zglobu. Zadivljeno spuštam pogled dok mi odelo polako oživljava. Najpre sija mekim zlatnim sjajem koji postepeno prelazi u tamnonarandžastu boju zapaljenog uglja. Izgledam kao da sam obučena u žar – ne, kao da jesam komad žeravice, upravo izvađen iz ognjišta. Boje se pojačavaju i blede, premeštaju i stapaju, baš kao kod pravog žara.
„Kako si ovo izveo?" pitam u čudu.
„Porša i ja smo proveli mnoge sate posmatrajući vatru", kaže Sina. „Pogledaj se."
Okrenuo me ka ogledalu da bih dobro osmotrila kako izgledam. Ne vidim devojčicu, ne vidim ženu, već neko nezemaljsko biće koje živi u vulkanu poput onih koji su pobili toliko dece na Igrama u kojima je učestvovao Hejmič. Crna kruna, koja sada deluje usijano, baca čudnu senku na moje dramatično našminkano lice. Ketnis, devojka koja je gorela, ostavila je za sobom treperavi plamen, haljinu posutu draguljima i odore nežnih boja. Smrtonosna je poput vatre.
„Mislim... da mi je upravo ovo bilo potrebno da se suočim sa ostalima", kažem.
,,Da, mislim da su dani ružičastog karmina i traka za kosu iza tebe", kaže Sina. Ponovo je dotakao dugme na mom zglobu, ugasivši svetlo. „Nećemo da potrošimo bateriju pre vremena. Kada se nađeš na kočiji, ovog puta ne želim da mašeš, niti da se smešiš. Želim da gledaš pravo ispred sebe, kao da ti je ispod časti da primetiš publiku."
„Konačno nešto što ću znati da izvedem kako treba", kažem.
Sina mora da se pozabavi sa još par stvari. Odlučila sam da siđem u prizemlje Centra za preobražaj, ogroman prostor u kojem se okupljaju tributi i njihove kočije pre početka ceremonije otvaranja.
Nadam se da ću tamo pronaći Pitu i Hejmiča, ali oni još nisu pristigli. Za razliku od prošle godine, kada su se svi tributi držali svojih kočija kao pijan plota, sada su svi veoma društveni. Pobednici, ovogodišnji tributi i njihovi mentori, stoje u malim grupama i razgovaraju. Naravno, oni se svi znaju među sobom, a ja ne poznajem nikoga. Nisam osoba koja ide unaokolo i predstavlja se drugima. Zato mazim vrat jednog od svojih konja i trudim se da me ne primete.
Nije upalilo.
Krckanje mi je stiglo do ušiju pre nego što sam shvatila da se nalazi kraj mene. Kada sam okrenula glavu, čuvene zelene oči Finika Odaira našle su se par centimetara od mene. Ubacio je kocku šećera u usta i naslonio se na mog konja.
„Zdravo, Ketnis", kaže kao da se poznajemo godinama, a nikada se nismo upoznali.
„Zdravo, Finiče", kažem podjednako opušteno, mada se nelagodno osećam zbog njegove blizine, posebno s obzirom na to koliko mu je kostim oskudan.
„Hoćeš kocku šećera?" pita, pruživši ka meni punu šaku. ,,Za konje su, ali koga je briga? Ješće šećer još mnogo godina, dok ti i ja... pa, ako ugledamo nešto slatko, najbolje da to brzo zgrabimo."
Finik Odair je neka vrsta žive legende Panema. otkako je osvojio Šezdeset pete Igre gladi u četrnaestoj godini, još je jedan od najmlađih pobednika. Pošto je iz Distrikta četiri, bio je karijerista, tako da su izgledi za pobedu već bili na njegovoj strani, ali nijedan trener nije mogao da mu podari izuzetnu prirodnu lepotu. Visok je, atletski građen, zlatne kože, bronzane kose i neverovatnih zelenih očiju. Dok su ostali tributi sa tih Igara imali sreće ako dobiju šaku pšenice ili šibice na poklon, Finiku nikada ništa nije nedostajalo, ni hrane, ni lekova, ni oružja. Njegovim konkurentima je trebalo nedelju dana da shvate da njega treba ubiti, ali bilo je već prekasno. Već je dobro rukovao kopljem i nožem koje je pronašao kod Kornukopije. Kada je dobio srebrni padobran sa trozupcem – što je najskuplji poklon koji sam ikada videla da neko dobija u areni – sve je bilo gotovo. Distrikt četiri je ribarska oblast. Finik je ceo život proveo na brodu. Trozubac je prirodan, smrtonosan produžetak njegove ruke. Ispleo je neku vrstu mreže od loze koju je pronašao i koristio je da upetlja svoje protivnike i probode ih trozupcem. Za nekoliko dana kruna je bila njegova.
Od tada građani Kapitola puštaju bale za njim.
Zbog njegove mladosti nisu smeli da ga pipnu prvih par godina. Međutim, otkako je napunio šesnaest, sve vreme trajanja Igara kao psi ga prate oni koji su očajno zaljubljeni u njega. Niko ne ostaje dugo u njegovoj milosti. Tokom godišnje posete promeni četiri ili pet partnera. Bilo da su mladi ili stari, lepi ili obični, bogati ili veoma bogati, praviće im društvo i prihvatati njihova ekstravagantne poklone, ali nikada se neće dugo zadržavati niti vraćati nekome sa kim je završio.
Ne mogu osporiti činjenicu da je Finik jedan od najlepših i najsenzualnijih muškaraca na planeti. Ali, mogu iskreno reći da me nikada nije privlačio. Možda je suviše lep, možda ga je suviše lako osvojiti, najzad, možda ga je suviše lako izgubiti.
,,Ne, hvala", odbijam šećer. „Doduše, volela bih jednom da pozajmim tvoj kostim."
Obučen je u zlatnu mrežu, vezanu preko prepona, pa se tehnički ne može reći da je nag, ali razgolićeniji nije mogao da bude. Sigurna sam da njegov stilista smatra da što veću količinu Finikove kože publika vidi, tim bolje.
„Izgledaš vrlo zastrašujuće u tom kostimu. Šta se desilo sa haljinama za devojčice?" pita. Blago je liznuo usne. To verovatno izluđuje većinu ljudi. Međutim, meni iz nekog razloga na pamet pada stari Krej, kako bali nad nekom sirotom, gladnom devojkom.
„Prerasla sam ih", kažem.
Finik prstima prelazi po okovratniku moje odeće. „Šteta zbog Zatomljenja. Opelješila bi Kapitol kao bandit. Dragulji, novac, šta god poželiš?
„Ne volim dragulje, a imam više novca nego što mi je potrebno. Na šta ti trošiš svoj novac, Finiče?" pitam.
,,Oh, već godinama se ne bavim nečim tako prostim kao što je novac", kaže Finik.
„Kako onda plaćaju to zadovoljstvo da se nađu u tvom društvu?" pitam.
„Tajnama", kaže tiho. Nagnuo je glavu tako da su mu se usne maltene našle na mojima. ,,A ti, vatrena devojčice? Imaš li neku tajnu koja je vredna mog društva?"
Pocrvenela sam iz nekog glupog razloga, ali nisam se dala. ,,Ne, ja sam kao otvorena knjiga", šapućem. „Svi znaju moje tajne pre nego što ih sama postanem svesna."
Nasmešio se. „Nažalost, čini mi se da je to istina." Pogled mu je odlutao u stranu. „Dolazi Pita. Žao mi je što si morala da otkažeš venčanje. Znam da ti je to teško palo." Ubacio je još jednu kocku šećera u usta i odšetao.
Pita se našao kraj mene u identičnoj odeći. „Šta je hteo Finik Odair?" pita me.
Okrećem se, približavam svoje usne Pitinim i spuštam kapke imitirajući Finika. „Ponudio mi je šećer i poželeo da sazna sve moje tajne", kažem zavodljivim glasom.
Pita se smeje. ,,Uh. Ne verujem."
„Veruj", kažem. „Ispričaću ti sve kada koža prestane da mi se ježi."
„Misliš li da bismo ovako završili da je samo jedno od nas pobedilo?" pita on, gledajući pobednike. „Kao deo ovog cirkusa?"
„Naravno. Pogotovo ti", kažem.
,,Oh. A zašto posebno ja?" pita uz osmeh.
„Zato što si slab prema lepim stvarima, a ja nisam", saopštavam superiorno. „Namamili bi te svojim kapitolskim manirima i bio bi zauvek izgubljen."
„Imati oko za lepotu nije slabost", ističe Pita. „Osim kada si ti u pitanju." Muzika počinje. Vidim da se široka vrata otvaraju za prvu kočiju i čujem urlanje mase. „Hoćemo li?" Ispružio je ruku i pomogao mi da uđem u kočiju.
Popela sam se i povukla ga za sobom. „Stani mirno", kažem i nameštam mu krunu. „Jesi li video kako izgleda upaljeno odelo? Ponovo ćemo izgledati fantastično."
„Naravno. Ali, Porša kaže da moramo da budemo iznad čitave situacije. Bez mahanja i slično", kaže. „Gde su uopšte njih dvoje?"
,,Ne znam." Gledam povorku kočija. „Možda je bolje da se odmah uključimo." To i činimo. Kada smo počeli da svetlimo, vidim da ljudi pokazuju ka našoj kočiji i pričaju. Sigurna sam da ćemo ponovo biti glavna tema ceremonije otvaranja Igara. Skoro da smo stigli do vrata. Okrećem glavu, ali ni Porše ni Sine nema na vidiku. Prošle godine su bili uz nas do poslednje sekunde. „Treba li ove godine da se držimo za ruke?" pitam.
„Mislim da su to prepustili nama", kaže Pita.
Pogledala sam te plave oči koje dramatična šminka ne može učiniti istinski smrtonosnim i setila se kako sam prošle godine bila spremna da ga ubijem. Kako sam bila uverena da pokušava da me ubije. Sada je sve obrnuto. Ja sam odlučna da spasem njega, znajući da će me to koštati života. Međutim, onom delu mene koji nije tako hrabar kao što bih poželela, drago je što je pored mene Pita, a ne Hejmič. Naši dlanovi se pronalaze bez dalje diskusije. Naravno da u ovo ulazimo zajedno.
Glasovi mase uzdižu se do jednog sveopšteg vriska kada izađemo u sumrak, ali mi ne reagujemo. Jednostavno sam usmerila pogled ka udaljenoj tački na horizontu i pretvarala se da nema publike, da nema histerije. Ne mogu da odolim, bacim pogled ka velikim ekranima duž staze i vidim da nismo prosto lepi, mračni smo i moćni. Ne, više od toga. Mi, ukleti ljubavnici iz Distrikta dvanaest, koji su toliko patili i tako kratko uživali u nagradi koju nam je donela pobeda, ne tražimo naklonost publike, nećemo ih nagraditi svojim osmesima niti loviti njihove poljupce. Mi ne opraštamo.
Uživam u tome. Najzad mogu da se ponašam prirodno.
Dok ulazimo u kružni tok oko Gradskog trga, vidim da su par drugih stilista pokušali da ukradu Sininu i Poršinu ideju osvetljavanja svojih tributa. Električno svetlo obasipa kostime tributa iz Distrikta tri. Oni proizvode elektronske uređaje, tako da to bar ima smisla. Ali, zašto stočari iz Distrikta deset obučeni u kravlje kože imaju svetleće pojaseve? Peku sami sebe? Zaista očajno.
Međutim, Pita i ja smo toliko opčinili masu svojim žar-kostimima da većina tributa zuri u nas. Posebno smo interesantni paru iz Distrikta šest, opštepoznatim zavisnicima od morflina. Oboje su mršavi i imaju mlitavu, žućkastu kožu. Ne mogu da otrgnu pogled svojih prevelikih očiju, čak ni kada predsednik Snou počne da govori sa balkona, primajući nas uz dobrodošlicu na Zatomljenje. Krenula je himna. Dok krećemo u poslednji krug oko Trga, grešim li ili sam u pravu? Da li me to predsednik prati pogledom.
Pita i ja čekamo da se zatvore vrata Centra za obuku kako bi se opustili. Sina i Porša nas čekaju, zadovoljni našom izvedbom. Ove godine se čak i Hejmič pojavio, ali nije prišao našoj kočiji već tributima iz Distrikta jedanaest. Vidim da klima glavom u našem pravcu i da oni kreću sa njim da nas pozdrave.
Odmah prepoznajem Čafa, zato što sam ga godinama posmatrala na televiziji dok deli flašu sa Hejmičem. Ima tamnu kožu, visok je oko dva metra i jedna ruka mu se završava patrljkom zato što je izgubio šaku na Igrama koje je osvojio pre trideset godina. Sigurna sam da su mu ponudili veštačku, poput noge koju su napravili za Pitu, ali izgleda da je nije prihvatio.
Zena, Sider, izgleda kao da je rođena u Šavu. Ima maslinastu kožu i crnu kosu prošaranu sedim vlasima. Samo zlatnosmeđe oči odaju da je iz drugog distrikta. Sigurno ima šezdesetak godina, ali deluje snažno. Nema nijednog traga koji bi otkrio da se odala piću, morflinu ili bilo kom drugom hemijskom obliku bega od stvarnosti tokom proteklih godina. Zagrlila me pre nego što smo prozborile makar jednu reč. Znam da je to zbog Ru i Treša. Nisam uspela da se uzdržim od pitanja: „Porodice?"
„Živi su", tiho je odvratila pre nego što me pustila.
Čaf me zagrlio zdravom rukom i poljubio pravo u usta. Zapanjeno se trzam, dok se Hejmič i on grohotom smeju.
Nemamo više vremena, pošto nas kapitolski poslužitelji požuruju ka liftovima. Stičem utisak da im se ne dopada drugarstvo među pobednicima, koje kao da je baš briga za to. Dok hodam ka liftu, držeći Pitu za ruku, neko šuška pored mene. Devojka je svukla šešir od lišća i grančica i bacila ga iza sebe, ne gledajući gde pada.
Džoana Mejson. Iz Distrikta sedam. Drvena građa i papir, zato je nosila taj šešir. Pobedila je uverljivo se pretvarajući da je toliko slaba i bespomoćna da je treba ignorisati. Zatim je ispoljila neverovatnu sposobnost za ubijanje. Rastresla je svoju oštru kosu i zakolutala očima. „Užasan kostim, zar ne? Moja stilistkinja je najveći idiot u Kapitolu. Otkako je preuzela posao pre četrdeset godina, naši tributi su drveće i to je to. Volela bih da sam dobila Sinu. Izgledaš fantastično."
Devojački razgovori. Uvek mi je loše išlo iznošenje mišljenja o odeći, frizuri, šminki. Zato lažem. ,,Da, pomogao mi je da dizajniram sopstvenu modnu liniju. Treba da vidiš šta sve može da učini sa somotom." Somot. Jedini materijal koji mi je u ovom trenutku pao na pamet.
„Videla sam. Tokom vaše turneje. Ona haljina bez bretela koju si nosila u Distriktu dva? Tamnoplava sa dijamantima? Toliko je lepa da sam poželela da posegnem kroz ekran televizora i strgnem ti je sa leđa", kaže Džoana.
Kladim se da si poželela da je strgneš, pomislim. Zajedno sa desetak centimetara mog mesa.
Dok čekamo lift, Džoana skida ostatak svog drveta, puštajući ga da padne na pod i zgađeno ga šutira. Osim zelenih papuča, na sebi nema ništa od odeće. „Tako je već bolje."
Nekako smo završili u istom liftu sa njom. Sve do sedmog sprata pričala je sa Pitom o njegovim slikama dok je svetlo njegovog i dalje uključenog kostima obasjavalo njene nage grudi. Ignorišem ga nakon što je izašla, ali znam da se kezi. Odbacujem njegovu ruku čim su se vrata zatvorila za Čafom i Sider, a mi ostali sami. Odmah je prsnuo u smeh.
„Šta je bilo?" brecam se na njega čim smo izašli u hodnik.
,,Ti, Ketnis. Zar ne shvataš?" kaže.
„Šta je sa mnom?" pitam.
„Zato se svi tako ponašaju. Finik sa šećerom, Čaf sa poljupcem i Džoana sa striptizom." Neuspešno je pokušao da se uozbilji. „Igraju se sa tobom zato što si tako... znaš."
,,Ne, ne znam", kažem. Stvarno nemam pojma o čemu govori.
„Kako što nisi htela da me pogledaš golog u areni, mada sam bio polumrtav. Tako si... čedna", najzad je izgovorio.
„Nisam!" kažem. „Tokom protekle godine sam praktično kidala odeću sa tebe svaki put kada je kamera u blizini!"
,,Da, ali... mislim, prema kapitolskim standardima, ti si čedna", jasno pokušavajući da me smiri. „Što se mene tiče, savršena si. Oni te samo zadirkuju."
,,Ne, smeju mi se. Kao i ti!" kažem.
„Nije istina." Pita odmahuje glavom, ali i dalje potiskuje osmeh. Ozbiljno se predomišljam oko toga ko treba da preživi ove Igre kada se otvaraju vrata drugog lifta.
Hejmič i Efi nam se pridružuju delujući zadovoljno zbog nečega. Međutim, Hejmič se odmah uozbiljio.
Šta sam sada uradila? Zamalo da pitam, ali vidim da zuri iza mene ka ulazu u trpezariju.
Efi trepće u istom pravcu, a zatim veselo izjavljuje: „Izgleda da su vam ove godine obezbedili odgovarajući par."
Okrećem se i ugledam crvenokosu ejvoks devojku koja se o meni brinula prošle godine do početka Igara. Pomislim kako je lepo imati prijatelja ovde. Primećujem da mladić pored nje, još jedan ejvoks, takođe ima crvenu kosu. Efi je sigurno mislila na to kada je pomenula odgovarajući par.
Tada su mi prošli trnci niz kičmu. Poznajem i njega. Ne iz Kapitola, već zbog mnogih godina opuštenog razgovora u Hobu, šala na račun supe Masne Sej i onog poslednjeg dana kada sam ga videla na trgu u nesvesti dok je život isticao iz Gejlovog tela.
Naš novi ejvoks je Darijus.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

16 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Sre Apr 18, 2012 3:07 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
16
Hejmič me zgrabio za ruku predviđajući moj sledeći korak, ali ostala sam bez reči zbog onoga što su kapitolski mučitelji priredili Darijusu. Hejmič mi je jednom rekao da ejvoksima nešto učine sa jezikom, tako da više nikada ne progovore. Čujem Darijusov glas u glavi, nestašan i veseo, odzvanja kroz Hob dok me zadirkuje. Ne zbog onoga zbog čega me sada zadirkuju kolege pobednici, već zato što se zaista dopadamo jedno drugom. Kada bi ga Gejl sada video...
Znam da bi bilo kakav znakprepoznavanja, moj najmanji pokret u njegovom pravcu, doveo do kazne za Darijusa. Zato samo zurimo jedno drugom u oči. Darijus, sada nemi rob, i ja, na putu ka grobu. Šta bismo rekli jedno drugom, čak i da možemo? Da patimo jedno zbog drugog? Da nam je drago što smo se poznavali?
Ne, Darijusu ne treba da bude drago što me poznavao. Da sam ja bila tu da sprečim Treda, on ne bi istupio da spase Gejla. Ne bi bio ejvoks. Tačnije, ne bi bio moj ejvoks, pošto ga je predsednik Snou očigledno poslao ovamo zbog mene.
Otrgla sam ruku iz Hejmičevog stiska i krenula ka svojoj staroj sobi, zaključavajući vrata za sobom. Sela sam na ivicu kreveta, naslonila laktove na kolena i čelo na pesnice, i posmatrala svetlucanje svog odela u tami, zamišljajući da sam kod kuće u Distriktu dvanaest, šćućurena pored vatre. Odelo je polako potamnelo kada se baterija ispraznila.
Kada je Efi pokucala na vrata da me pozove na večeru, ustala sam i skinula odelo, uredno ga složila i položila na sto pored krune. U kupatilu sam sprala tamnu šminku sa lica i obukla se u jednostavnu majicu i pantalone, a zatim krenula niz hodnik ka trpezariji.
Za vreme večere nisam svesna mnogo čega, osim toga da su Darijus i crvenokosa ejvoks devojka naši poslužitelji. Tu su svi, Efi, Hejmič, Sina, Porša i Pita. Čini mi se da razgovaraju o ceremoniji povodom otvaranja Igara. Jedini trenutak u kojem sam se osetila prisutnom jeste kada sam namerno oborila jelo od graška na pod i pre nego što je bilo ko uspeo da me spreči, sagnula se da ga pokupim. Darijus je u tom trenutku bio pored mene i nakratko smo se našli jedno kraj drugog, van domašaja pogleda ostalih, dok smo skupljali grašak. Na trenutak su nam se šake dotakle. Osetila sam njegovu grupu kožu kroz puterasti sos jela. U čvrstom, očajnom stisku naših prstiju, našle su se sve reči koje nikada nećemo moći da izgovorimo. Tada mi je Efi zacoktala jezikom ,,To nije tvoj posao, Ketnis!"I on me pustio.
Kada smo ušli u sobu da gledamo reprizu ceremonije otvaranja, uglavila sam se između Sine i Hejmiča na kauč, zato što nisam htela da sedim pored Pite. Ovaj užas vezan za Darijusa pripada meni i Gejlu, možda čak i Hejmiču, ali ne i Piti. Možda ga je poznavao tek toliko da mu klimne glavom u prolazu, ali Pita nije bio deo Hoba kao mi. Osim toga, još sam ljuta na njega zato što mi se smejao zajedno sa ostalim pobednicima. Poslednje što želim jeste njegovo saosećanje i uteha. Nisam se predomislila u vezi s tim da spasem njegov život u areni, ali ne dugujem mu ništa više od toga.
Dok gledam procesiju do Gradskog trga, razmišljam o tome koliko je loše što nas svake godine teraju da se oblačimo u kostime i paradiramo ulicama u kočijama. Deca izgledaju budalasto u kostimima, ali ostereli pobednici deluju krajnje žalosno. Oni koji su i dalje mladi, poput Džoane i Finika, i oni čija tela nisu propala, poput
Sider i Bruta, uspevaju da zadrže nešto dostojanstva. Međutim, većina je u ponorima pića, morflinga ili bolesti i deluju groteskno u kostimima krava, drveća i vekni hleba. Prošle godine smo ćaskali o svakom takmićaru, ali večeras se provlači tek po koji komentar. Nije neko čudo što je masa podivljala kada smo se Pita i ja pojavili, mladi, snažni i lepi u svojim fenomenalnim kostimima. Izgledamo upravo onako kako tributi treba da izgledaju.
Čim se snimak završio, ustajem da se zahvalim Sini i Porši na neverovatnom poslu koji su obavili i krećem pravo u krevet. Efi nas podseća da moramo ustati rano kako bismo se dogovorili oko strategije za obuku, ali glas joj zvuči prazno. Sirota Efi. Konačno je imala pristojnu godinu na Igrama kada smo Pita i ja pobedili. Sada je nastupila takva zbrka da čak ni ona ne može na stvari da gleda pozitivno. Podozrevam da je, prema kapitolskim pojmovima, ovo prava tragedija.
Ubrzo nakon što sam otišla u krevet, začulo se tiho kucanje na vratima, ali sam ga ignorisala. Večeras ne želim da vidim Pitu. Posebno pošto je Darijus u blizini. To je skoro kao da je Gejl ovde. Gejl. Kako da ga zaboravim dok Darijus luta hodnicima?
U snovima me progone jezici. Najpre sleđena i bespomoćna gledam kako ruke u belim rukavicama izvršavaju krvavu disekciju u Darijusovim ustima. Zatim se nalazim na zabavi gde svi nose maske. Progoni me neko sa palacavim, vlažnim jezikom. Pretpostavljam da je Finik u pitanju, ali kada me sustigao i skinuo masku, vidim da je to u stvari predsednik Snou. Sa debelih usana mu curi krvava pljuvačka. Najzad se nalazim u areni, jezik mi je suv kao barut dok pokušavam da stignem do bare koja se udaljava svaki put kada mi se nađe u domašaju.
Kada sam se probudila, oteturala sam se ka kupatilu i gutala vodu iz slavine sve dok više nisam mogla da popijem ni kap. Skidam znojavu odeću i vraćam se nazad u krevet naga. Nekako uspevam ponovo da zaspim.
Sledećeg jutra odlažem odlazak na doručak koliko je to god moguće pošto ne želim da raspravljam o strategiji za obuku. Šta tu ima da se raspravlja? Svaki pobednik već zna šta svi ostali umeju. Ili su umeli. Pita i ja ćemo nastaviti da glumimo zaljubljenost i to je to. Nekako mi nije do razgovora o tome, pogotovo dok nemi Darijus stoji pored. Dugo se tuširam i polako oblačim u odeću koju mi je Sina ostavio za obuku. Preko mikrofona naručujem hranu iz menija u svojoj sobi. Za minut se pojavljuju kobasice, jaja, krompir, hleb, sok i topla čokolada. Jedem polako, trudeći se da razvučem doručak do deset sati, kada moramo da siđemo u Centar za obuku. U devet i trideset Hejmič počinje da mi lupa na vrata. Očigledno je sit mog ponašanja. Nareduje mi da ODMAH dođem u trpezariju! Ipak, perem zube pre nego što krećem niz hodnik, delotvorno trošeći još pet minuta.
U trpezariji su samo Pita i Hejmič, čije je lice crveno od pića i besa. Na zglobu nosi narukvicu od čistog zlata sa šarom u obliku plamena – to mora da je ustupak Efinom planu o timskom simbolu. Razjareno je vrti oko ruke. Narukvica je zaista lepa, ali zbog tog pokreta izgleda više poput okova nego poput nakita. „Kasniš", reži na mene.
„Izvinite. Uspavala sam se nakon što su me osakaćeni jezici jurili celu noć." Želela sam da rečenica zvuči odbojno, ali me glas izdao na kraju rečenice.
Hejmič me mrko pogleda, a zatim popušta. „Dobro, nema veze. Danas, na obuci, imate dva zadatka. Prvo, da ostanete zaljubljeni."
„Očigledno", kažem.
,,I drugo, sprijateljite se sa ljudima", kaže Hejmič.
,,Ne", odvratim. ,,Ne verujem nikome od njih, a većinu ne mogu da podnesem. Radije bih da samo nas dvoje budemo tim."
,,To sam i ja mislio u početku, ali..." počinje Pita.
„ Ali to neće biti dovoljno", insistira Hejmič. „Ovoga puta će vam biti potrebno više saveznika."
„Zašto?" pitam.
„Zato što ste u izrazito nepovoljnom položaju. Vaši suparnici se poznaju već godinama. Šta mislite ko će im biti prva meta?" pita on.
,,Mi. Ali šta god da učinimo za ovih par dana, to neće oboriti neko staro prijateljstvo", kažem. „Zašto da se trudimo?"
„Zato što umete da se borite. Masa vas obožava. Zbog toga ste poželjni saveznici. Ali, samo ako ostalima stavite do znanja da ste voljni da stupite u savez sa njima", kaže Hejmič.
„Hoćeš da kažeš da ove godine želiš da se udružimo sa karijeristima?" pitam, nesposobna da sakrijem gađenje prema toj ideji. Tributi iz distrikata jedan, dva i četiri se tradicionalno udružuju, ponekad prihvatajući još par izuzetnih boraca i potom progone slabije takmičare.
,,To je tvoja strategija, zar ne? Da se obučavamo kao karijeristi?" odvraća Hejmič. „O tome ko će se naći u čoporu karijerista odlučuje se pre početka Igara. Pita je jedva uspeo da im se priključi prošle godine."
Prisećam se koliko sam gnušanje osetila kada sam otkrila da je Pita sa karijeristima tokom proteklih Igara. „Znači treba da pokušamo da se udružimo sa Finikom i Brutom – to nam savetuješ, zar ne?"
„Nije neophodno. Svi su pobednici. Napravite svoj čopor, ako želite. Odaberite one koji vam se dopadaju. Ja predlažem Čafa i Sider. Mada Finika ne treba ignorisati", kaže Hejmič. „Udružite se sa nekim ko vam može biti od pomoći. Zapamtite, više niste u ringu sa gomilom uplašene dece. Ovi ljudi su iskusne ubice, bez obzira na to u kakvom stanju se nalaze."
Možda je u pravu. Ali, kome mogu da verujem? Sider možda. Međutim, da li zaista želim da se udružim sa njom, samo da bih kasnije možda morala da je ubijem? Ne. Ipak, udružila sam se sa Ru u sličnim okolnostima. Kažem Hejmiču da ću pokušati, mada mislim da će mi to prilično loše ići.
Efi se pojavila malo ranije da nas odvede dole pošto smo se prošle godine pojavili poslednji, mada smo sišli na vreme. Ali, Hejmič joj kaže da ne želi da nas ona vodi u teretanu. Niko od ostalih pobednika neće se pojaviti sa bebisiterkom. S obzirom na to da smo najmlađi, veoma je važno da delujemo samopouzdano. Zato mora da se zadovolji time da nas prati do lifta, diže larmu oko naših frizura i pritiska dugme za pozivanje.
Vožnja je tako kratka da nema vremena za razgovor, ali kada me Pita uhvatio za ruku, nisam se otrgla. Mada sam ga sinoć ignorisala u privatnosti, na treningu moramo delovati kao nerazdvojan tim.
Efi nije morala da brine da ćemo poslednji stići. Tu su samo Brut i Enobarija, žena iz Distrikta dva. Enobarija ima otprilike tridesetak godina. Sećam se samo da je, tokom borbe prsa u prsa, ubila jednog tributa tako što mu je pregrizla grkljan. Postala je toliko poznata po tome da je nakon pobede hirurški izmenila zube da budu oštri poput očnjaka i obloženi zlatom. Ima mnogo obožavatelja u Kapitolu.
Do deset sati se pojavila samo polovina tributa. Žena koja vodi trening, Atala, obratila nam se na vreme, neuznemirena slabom posetom. Možda je to i očekivala. Meni je laknulo, pošto to znači da ima dvanaest ljudi manje prema kojima moram prijateljski da se ponašam. Atala je pročitala listu stanica, među kojima se nalaze stanice za borbene veštine i stanice za preživljavanje, i pustila nas da se pozabavimo treningom.
Kažem Piti da je bolje da se razdvojimo i tako pokrijemo veću teritoriju. Kada odlazi da baca koplja sa Brutom i Čafom, krećem ka stanici za pravljenje čvorova. Nju maltene niko ne posećuje. Dopada mi se trener, a i on se mene seća, možda zato što sam provela neko vreme na njegovoj stanici prošle godine. Zadovoljan je pošto sam mu pokazala da još umem da postavim zamku koja hvata neprijatelja za nogu i besi ga o drvo. Jasno je da je zapazio moje zamke u areni i sada me posmatra kao naprednog učenika. Zato ga molim da pregleda kako pravim svaki čvor koji će mi možda zatrebati u areni i nekoliko onih koje verovatno nikada neću upotrebiti. Bila bih savršeno zadovoljna da provedem čitavo jutro sama sa njim, ali nakon sat i po vremena neko me zagrlio otpozadi i prstima lako zavezao komplikovan čvor nad kojim sam se mučila. Naravno, u pitanju je Finik, koji je izgleda celo detinjstvo proveo rukujući trozupcem i praveći komplikovane čvorove za mreže. Neko vreme posmatram kako u pokušaju da me zabavi uzima konopac, pravi omču i pretvara se da će se obesiti.
Kolutajući očima krećem prema drugoj praznoj stanici gde tributi uče kako se pali vatra. Umem da raspalim dobru vatru, ali sam zavisna od šibica kako bih je upalila. Zato me trener uči kako da upotrebim kremen, čelik i nagoreli komad materijala. Teže je nego što izgleda, čak i kada se čovek napreže koliko god može, poput mene. Bilo mi je potrebno sat vremena da upalim vatru. Podigla sam pogled sa pobedničkim osmehom na licu i otkrila da imam društvo.
Dva tributa iz Distrikta tri stoje pored mene, mučeći se da upale pristojnu vatru šibicama. Razmišljam da odem, ali stvarno želim ponovo da pokušam sa kremenom. Osim toga, ako budem morala da podnesem izveštaj Hejmiču o svom pokušaju da steknem prijatelje, ovo dvoje su podnošljiv izbor. Oboje su sitni, imaju sivkastu kožu i crnu kosu. Žena po imenu Vajers je otprilike godišta moje majke i govori tihim, inteligentnim glasom. Odmah sam primetila da ima običaj da prekine govor usred rečenice kao da je zaboravila da sam tu. Muškarac, Biti, stariji je i uznemireniji. Nosi naočare, ali provodi dosta vremena gledajući ispod okvira. Pomalo su čudni, ali prilično sam sigurna da se neće namerno skinuti do gole kože da bi me postideli. Osim toga, iz Distrikta tri su. Možda će moći da mi potvrde da je tamo izbio ustanak.
Bacila sam pogled po Centru za obuku. Pita je u sredini skarednog kruga bacača noževa. Morflinzi iz Distrikta šest su kod stanice za kamuflažu, farbaju jedno drugom lica ružičastim spiralama. Muški tribut iz Distrikta pet povraća vino po podijumu za borbu mačevima. Finik i starica iz njegovog distrikta koriste stanicu za streličarstvo. Džoana Mejson je ponovo gola. Kožu je namazala uljem za čas rvanja. Odlučila sam da ostanem tu gde jesam.
Vajers i Biti su pristojno društvo. Prijateljski su nastrojeni, ali ne i preterano radoznali. Pričamo o svojim talentima. Njih dvoje su izumitelji, zbog čega dizajniranje odeće deluje prilično isprazno. Vajers donosi neku vrstu sprave za šivenje na kojoj trenutno radi.
„Oseća gustinu materijala i odabira jačinu", kaže, a zatim postaje zaokupljena komadićem suve slame pre nego što je u stanju da nastavi.
„Jačinu konca", završava Biti njeno objašnjenje. „Automatski. Isključuje ljudsku grešku." Zatim pričamo o njegovom nedavnom uspehu. Napravio je muzički čip, tako majušan da može stati u svetlucavu pahuljicu, ali u sebi sadrži sate muzike. Sećam se da je Oktavija pričala o tome tokom fotografisanja za venčanje, što mi daje šlagvort da aludiram na ustanak.
,,Oh, da. Članovi mog tima za pripremu su pre par meseci bili silno uznemireni zato što nisu mogli da ga kupe", kažem nemarno. „Pretpostavljam da kasni dosta narudžbi iz Distrikta tri."
Biti me pogledao ispod naočara. ,,Da. Da li ste ove godine imali sličan zastoj u proizvodnji uglja?" pita.
,,Ne. U stvari, izgubili smo par nedelja kada su doveli novog glavnog mirovnjaka i njegovu ekipu, ali ništa značajno", kažem. „Mislim, ništa značajno kada je u pitanju produkcija. Dve nedelje sedenja u kući za većinu ljudi znači dve nedelje gladovanja."
Mislim da razumeju šta pokušavam da kažem. Da nije bilo ustanka. ,,Oh. Šteta", kaže Vajers pomalo razočaranim glasom. „Smatram da je tvoj distrikt veoma..." Opet je odlutala, dokjoj pažnju dovlači nešto što samo ona vidi.
„Interesantan", dovršava Biti. „Oboje to mislimo."
Osećam se loše, shvatajući da je njihov distrikt propatio mnogo gore nego naš. Osećam potrebu da odbranim svoje sugrađane. „Nema nas mnogo u Dvanaestici", kažem. „Mada se to ovih dana ne bi reklo s obzirom na to koliko ima mirovnjaka. Ali, pretpostavljam da smo dovoljno interesantni."
Dok idemo ka stanici za pravljenje zaklona, Vajers zastaje i gleda tribine po kojima se šetaju Tvorci igara, jedu i piju, i tek ponekad obraćaju pažnju na nas. „Pogledaj", kaže, blago mahnuvši glavom u njihovom pravcu. Podižem pogled i vidim Plutarha Hevensbija u veličanstvenom purpurnom ogrtaču sa krznenim okovratnikom, obeležjem Glavnog tvorca. Jede ćureći batak.
Ne shvatam zašto zavređuje komentar, ali ipak kažem, ,,Da, on je promovisan kao Glavni tvorac igara ove godine."
,,Ne, ne. Tamo pored ćoška stola. Jedva se..." kaže Vajers.
Biti žmirne ispod naočara. „Jedva se nazire."
Zbunjeno zurim u tom pravcu. I tada vidim. Četrdesetak kvadratnih santimetara u uglu stola kao da vibrira. Kao da se vazduh razbija na majušne vidljive talase, zakrivljujući oštre ivice drveta i pehar vina koji je neko tu ostavio.
„Polje sile. Postavili su ga između nas i Tvoraca igara. Pitam se zbog čega", kaže Biti.
„Verovatno zbog mene", priznajem. „Prošle godine sam ispalila strelu ka njima tokom privatnog razgovora." Biti i Vajers me zainteresovano gledaju. „Izazvali su me. Nego, da li sva polja sila imaju tu tačku?"
„Pukotinu", izusti Vajers nerazumljivo.
„Slabu tačku u oklopu, što bi se reklo", završi Biti. „Idealno bi bilo da je nevidljiva, zar ne?"
Želim još da razgovaram sa njima o tome, ali najavljen je ručak. Tražim Pitu, ali on je u grupi desetak drugih pobednika, pa sam odlučila da jedem sa ljudima iz Distrikta tri. Možda ću uspeti da nagovorim Sider da nam se pridruži.
Kada smo ušli u trpezariju, vidim da neki iz Pitine grupe imaju drugačije zamisli. Sastavili su više malih stolova i napravili jedan veliki sto kako bismo svi jeli zajedno. Ne znam šta da radim. Čak i u školi sam izbegavala da jedem za prepunim stolom. Iskreno, verovatno bih sedela sama da mi se Medž nije pridruživala. Sigurno bih jela sa Gejlom, ali pošto je bio u starijem razredu, vreme za ručak nam se nije poklapalo.
Uzela sam poslužavnik i krenula ka kolicima sa hranom naslaganim pored zidova. Pita me pristigao kod paprikaša. „Kako ide?"
„Dobro. Odlično. Sviđaju mi se pobednici iz Distrikta tri", kažem. „Vajers i Biti."
„Stvarno?" pita. „Ostali misle da su smešni."
„Zašto li me to ne iznenađuje?" kažem. Prisećam se kako je Pita u školi uvek okružen gomilom prijatelja. Pravo je čudo da me je primetio, osim da primeti koliko sam čudna.
„Džoana im je dala nadimak Ludaja i Voltaja", kaže. „Mislim da je ona Ludaja, a on Voltaja."
„Znači ja sam glupa zato što mislim da mogu biti korisni. Zbog nečega što ti je Džoana Mejson rekla dok si joj mazao grudi uljem za čas rvanja", odvratim.
„Zapravo mislim da je taj nadimak u upotrebi već godinama. Nisam to izgovorio kao uvredu. Samo ti saopštavam šta sam saznao", kaže.
,,Pa, Vajers i Biti su pametni. Oni su izumitelji. Na osnovu kratkog pogleda provalili su da postoji polje sile između nas i Tvoraca igara. Ako moramo da imamo saveznike, želim da to budu oni." Bacila sam kutlaču nazad u činiju sa paprikašem, poprskavši nas oboje.
„Zbog čega si ljuta?" pitam me dok briše paprikaš sa majice. „Zato što sam te zadirkivao u liftu? Zao mi je. Mislio sam da će ti biti smešno."
„Zaboravi", kažem i odmahnem glavom. ,,U pitanju je suviše stvari."
„Darijus", kaže
„Darijus. Igre. Hejmič koji nas tera da se udružimo sa drugima", kažem.
„Možemo i sami, znaš", kaže on.
„Znam. Ali, možda je Hejmič u pravu", kažem. „Nemoj mu kazati da sam to rekla, ali kada su Igre u pitanju, obično je u pravu."
,,Pa, možeš doneti konačnu odluku kada su saveznici u pitanju. Ali, trenutno naginjem ka Čafu i Sider", kaže Pita.
„Dopada mi se Sider, ali ne i Čaf", kažem. „Bar ne još."
„Hajde da jedemo sa njim. Obećavam da mu neću dozvoliti da te ponovo poljubi", kaže Pita.
Čaf mi ne deluje toliko loše za vreme ručka. Trezan je, i mada priča suviše glasno i zbija mnogo loših šala, uglavnom su na njegov račun. Vidim zašto se dopada Hejmiču, koji je mračnjak. Ali, još nisam spremna da budem sa njim u timu.
Trudim se da budem društvenija, ne samo sa Čafom, već sa celom grupom. Nakon ručka sam obišla stanicu za jestive insekte sa tributima iz Osmice – Sesilijom, koja ima troje dece kod kuće, i Vulfom, starcem koji ne čuje dobro i izgleda ne zna šta se zapravo dešava pošto uporno pokušava da strpa otrovne bube u usta. Silno želim da pomenem Tvil i Boni u šumi, ali ne znam kako. Pozivaju me Kašmir i Sjaj, brat i sestra iz Distrikta jedan, i neko vreme zajedno pravimo visaljke. Učtivi su, ali hladni. Sve vreme razmišljam o tome kako sam prošle godine ubila oba tributa iz njihovog Distrikta, Iskricu i Marvela, i o tome da su ih verovatno poznavali i možda bili njihovi mentori. Osrednji su i moji pokušaji da napravim visaljke i moj pokušaj da se zbližim sa njima. U najboljem slučaju. Pridružila sam se Enobariji u treningu mačevima i razmenile smo par komentara, ali jasno je da nijedna od nas ne želi da bude u istom timu. Finik se ponovo pojavio dok sam učila o pecanju, ali samo da bi me upoznao sa Megs, staricom iz Distrikta četiri. Zbog njenog akcenta i lošeg izgovora – moguće da je udarila kap – ne mogu da razaberem više od svake četvrte reči. Međutim, ume da napravi dobru udicu od bilo čega – od trna, kosti, minđuše. Nakon nekog vremena sam zanemarila trenera i počela da radim isto što i Megs. Kada sam napravila prilično dobru udicu od savijenog nokta i privezala je vlatima svoje kose, podarila mi je krezavi osmeh i nerazumljiv komentar koji je verovatno pohvalan. Iznenada sam se setila da se ona dobrovoljno prijavila da zameni mladu, histeričnu ženu iz svog distrikta. Sigurno ne zbog toga što je smatrala da ima šansu da pobedi. Učinila je to da bi spasla devojku, kao što sam se ja dobrovoljno prijavila da spasem Prim. Odlučila sam da je želim u svom timu.
Odlično. Sada moram da kažem Hejmiču da želim osamdesetogodišnju staricu, Ludaju i Voltaju za saveznike. Oduševiće se.
Zato sam odustala od pokušaja da se sprijateljim sa drugim tributima i otišla do stanice za streličarstvo da popravim svoje duševno stanje. Odlično se provodim isprobavajuči različite lukove i strele. Trener Taks, videvši da nepokretne mete ne predstavljaju pravi izazov za mene, baca u vazduh lažne ptice blesavog izgleda, očekujući da ih pogodim. Najpre deluje glupo, ali ispostavlja se da je veoma zabavno. Mnogo više nalikuje lovu na živa stvorenja. Pošto pogađam sve ptice koje je bacio, sada baca više od jedne. Zaboravljam teretanu, pobednike i to koliko se loše osećam, i potpuno uživam u streličarstvu. Kada uspevam da pogodim svih pet ptica iz jednog bacanja, shvatam da je tako tiho da čujem svaku dok pada na zemlju. Okrećem se i vidim da je većina pobednika zastala i da me posmatraju. Na licu im vidim lepezu osećanja, od zavisti i mržnje do divljenja.
Nakon treninga, Pita i ja se družimo, čekajući da se Hejmič i Efi pojave na večeri. Kada nas pozovu da jedemo, Hejmič me odmah zaskače. „Bar polovina pobednika je naložila mentorima da traže da im ti budeš saveznik. Siguran sam da nije u pitanju tvoja prijatna narav."
„Videli su kako koristi luk i strelu", kaže Pita uz osmeh. „Zapravo, i ja sam to sada prvi put video. Upravo sam se spremao da uputim zvaničan zahtev."
„Toliko si dobra?" pita me Hejmič. „Toliko si dobra da te Brut želi za saveznika?"
Sležem ramenima. „Ali, ja ne želim Bruta. Želim Megs i Distrikt tri."
„Naravno", uzdiše Hejmič i naručuje flašu vina. „Reći ću svima da još nisi odlučila."
Nakon mog streličarskog poduhvata i dalje me pomalo zadirkuju, ali više nemam osećaj da mi se rugaju. U stvari, osećam se kako da sam primljena u krug pobednika. Tokom naredna dva dana, provodim vreme sa svakom osobom koja ide u arenu. Čak i sa morflinzima, koji su me uz Pitinu pomoć kamuflirali u polje žutog cveća. Čak i Finik mi je održao čas korišćenja trozupca u zamenu za čas uputstava iz streličarstva. Što ih bolje upoznajem, sve mi je gore. Sve u svemu, nikoga ne mrzim, a neki mi se čak i dopadaju. Mnogi su toliko oštećeni da mi je prirodan instinkt da ih zaštitim. Ali, svi oni moraju da umru da bi Pita živeo.
Poslednji dan obuke završava se privatnim časovima. Svi dobijamo po petnaest minuta pred Tvorcima igara kako bismo ih zadivili svojim veštinama, ali ne znam šta bilo ko od nas može da im pokaže. Za vreme ručka smo zbijali šale na tu temu. Šta ćemo uraditi? Pevati, plesati, skidati se, pričati viceve. Megs, koju sada malo bolje razumem, odlučila je da dremne tokom tih petnaest minuta. Ne znam šta ću ja uraditi. Možda ću ispucati poneku strelu. Hejmič nam je rekao da ih iznenadimo ako možemo, ali ostala sam bez ideja.
Kao devojka iz Distrikta dvanaest, poslednja sam na redu. Trpezarija postaje sve tiša i tiša kako tributi odlaze na razgovor. Lakše je održati nemaran, nepobediv stav kada nas je više u prostoriji. Dok ljudi izlaze kroz vrata, u stanju sam da razmišljam isključivo o tome kako će mnogi od njih živeti još samo par dana.
Pita i ja najzad ostajemo sami. Posegao je preko stola ka mojim rukama. „Jesi li odlučila šta ćeš uraditi za Tvorce igara?"
Odmahujem glavom. „Ove godine ne mogu da ih koristim kao metu zbog zaštitnog polja. Možda ću napraviti neku udicu. A ti?"
„Nemam pojma. Voleo bih da mogu da ispečem kolač ili tako nešto", kaže Pita.
„Odradi opet neku kamuflažu", predložim.
„Samo ako su mi morflinzi ostavili malo materijala", kaže suvo. „Zalepili su se za tu stanicu od početka treninga."
Neko vreme sedimo u tišini, dok meni ne izleti ono o čemu oboje razmišljamo. „Kako ćemo da ubijemo ove ljude, Pita?"
„Ne znam." Naslonio se čelom na naše prepletene prste.
,,Ne želim da nam budu saveznici. Zašto je Hejmič želeo da ih upoznamo?" pitam. „Biće mnogo teže nego prošli put. Osim kada je Ru u pitanju. Međutim, nju ionako ne bih bila u stanju da ubijem. Suviše me podseća na Prim."
Pita me pogleda zamišljeno, nabranog čela. „Njena smrt je bila najužasnija, zar ne?"
„Nijedna smrt nije bila lepa", kažem, razmišljajući o tome kao su završili Iskrica i Katon.
Prozivaju Pitu, tako da ostajem sama. Prolazi petnaest minuta. Zatim pola sata. Prošlo je skoro četrdeset minuta kada su me konačno prozvali.
Ulazim i osećam oštar miris sredstva za čišćenje. Primećujem da je jedna strunjača dovučena na centar prostorije. Raspoloženje Tvoraca je znatno drugačije nego prošle godine, kada su bili polu pijani i više zainteresovani za poslastice na stolu nego za mene. Sada se došaptavaju, delujući pomalo uznemireno. Šta li je Pita uradio što ih je toliko uznemirilo?
Počinjem da brinem. Ovo ne valja. Ne želim da se Pita izdvoji kao meta Tvoraca igara. To je moj posao. Da odvučem paljbu dalje od Pite. Kako ih je uznemirio? Volela bih da učinim isto to i mnogo više. Da razbijem samozadovoljnu fasadu onih koji koriste svoj um da pronađu zabavne načine da nas ubiju. Da ih nateram da shvate da su i oni podložni kapitolskoj okrutnosti koliko i mi.
Imate li ikakvu ideju o tome koliko vas mrzim? Vas koji svoj talenat posvećujete Igrama, govorim u sebi.
Pokušala sam da uhvatim pogled Plutarha Hevensbija, ali izgleda da me namerno ignoriše, kao i tokom celog perioda obuke. Setila sam se kako me pitao da igramo i pokazao mi svoj sat. Ovde nema mesta prijateljskom ponašanju. Kako bi to i bilo moguće? Ja sam tribut, on je Glavni tvorac igara. Moćan, udaljen, bezbedan...
Iznenada tačno znam šta da uradim. Nešto što će potpuno oduvati ono što je Pita uradio. Prišla sam stanici za čvorove i uzela dugačak konopac. Počela sam da radim sa njim, ali teško mi je pošto ga nikada nisam koristila. Samo sam posmatrala Finikove vešte prste, ali pokretao ih je veoma brzo. Nakon deset minuta napravila sam dobru omču. Dovukla sam na sredinu prostorije jednu od lutaka koje se koriste za vežbe gađanja i obesila je, koristeći šipke za veranje. Bilo bi lepo da joj zavežem ruke iza leđa, ali ponestaje mi vremena. Požurila sam ka stanici za kamuflažu gde su neki tributi, bez sumnje morflinzi, napravili pravu zbrku. Međutim, pronašla sam delimično punu kanticu soka od crvenih bobica koja će poslužiti svrsi. Tkanina boje kože kojom je lutka opšivena, predstavlja platno koje dobro upija. Pažljivo sam prstima nacrtala reči na telu, skrivajući ih od pogleda. Zatim sam zakoračila unazad, da osmotrim reakciju Tvoraca kada pročitaju ime na lutki.
SENEKA KREJN.
17
Dejstvo na Tvorce je trenutno i zadovoljavajuće. Nekoliko njih je ispustilo prigušene krike. Drugi su ispustili čaše sa vinom tako da su se krhotine rasule po podu. Dvoje ih je na rubu nesvesti. Svi imaju šokiran izraz lica.
Sada sam privukla pažnju Plutarha Hevensbija. Napeto zuri u mene dok mu sok breskve koju je zdrobio rukama teče niz prste. Najzad pročisti grlo i kaže: „Možete ići, gospođice Everdin."
Učtivo klimam glavom i okrećem se da krenem, ali u poslednjem trenutku ne mogu da odolim i bacam kanticu crvenog soka preko ramena. Čujem kako udara u lutku dok se lomi još par čaša. Kada se vrata lifta zatvore preda mnom, niko se još ne pomiče sa mesta.
Ovo ihje iznenadilo, pomislim. Bilo je brzopleto i opasno i nema sumnje da ću za to desetostruko platiti. Ali, u ovom trenutku osećam ushićenje i dopuštam sebi da uživam u tome.
Želim odmah da pronađem Hejmiča i ispričam mu sve o svom privatnom razgovoru, ali nema ga. Pretpostavljam da se svi spremaju za večeru. Odlučila sam da se istuširam, pošto su mi ruke prljave i lepljive od soka. Dok stojim pod vodom, počinjem da dovodim u pitanje mudrost svog poslednjeg trika. Pitanje koje od sada treba da vodi sve moje odluke glasi: ,,Da li će ovo pomoći Piti da preživi?" Indirektno, možda i neće. Sve što se dešava na obuci je tajno. Znači da nema svrhe preduzimati neku akciju protiv mene, pošto niko neće znati šta sam zgrešila. U stvari, prošle godine su me nagradili zbog drskosti. Međutim, ovo je drugačija vrsta zločina. Ako su Tvorci ljuti na mene i ako odluče da me kazne u areni, Pita može nastradati u tom napadu. Možda sam postupila suviše impulsivno. Ipak... Ne mogu reći da mi je žao zbog toga.
Dok se okupljamo za večeru, primećujem da su Pitine ruke umrljane raznim bojama, mada mu je kosa još mokra od pranja. Sigurno se ipak odlučio za neku vrstu kamuflaže. Nakon što je supa servirana, Hejmič odmah prelazi ono što je svima na umu. „Dobro, kako su prošli privatni razgovori?"
Razmenjujem pogled sa Pitom. Nisam naročito željna da pretočim u reči ono što sam uradila. Deluje veoma ekstremno u tihoj trpezariji. „Prvo ti", kažem Piti. „Mora da je bilo nešto posebno u pitanju. Morala sam da čekam četrdeset minuta da uđem."
Pitu kao da je obuzela ista nevoljnost kao i mene. ,,Pa, ja... ja, pozabavio sam se kamuflažom, kao što si ti predložila, Ketnis." Okleva. ,,Ne baš kamuflažom, mislim, koristio sam boje."
,,Za šta?" pita Porša.
Razmišljam o tome koliko su Tvorci bili uznemireni kada sam ušla u teretanu na svoj razgovor. O mirisu sredstava za čišćenje. O strunjači postavljenoj na sredinu prostorije. Da li su njome pokušali da prikriju nešto što nisu uspeli da očiste? „Naslikao si nešto, zar ne? Sliku."
„Jesi li je videla?" kaže Pita.
,,Ne. Silno su se potrudili da je sakriju", kažem.
,,Pa, to tako treba. Ne mogu da dozvole da drugi tributi vide šta jedan može da učini", kaže Efi ravnodušno. „Šta si naslikao, Pita?" Deluje nekako zbunjeno. ,,Da nije Ketnis u pitanju?"
„Zašto bi naslikao mene, Efi?" pitam iznervirano.
,,Da pokaže da će učiniti sve da te odbrani. To svi u Kapitolu ionako očekuju. Zar se nije dobrovoljno prijavio da ide sa tobom?" kaže Efi, kao da je to najočiglednija stvar na svetu.
„Zapravo, naslikao sam Ru", kaže Pita. „Onako kako je izgledala kada je Ketnis prekrila cvećem."
Za stolom je nastupila duga pauza dok su svi pokušavali da se izbore sa onim što su upravo čuli. „Šta si pokušavao time da postigneš?" pita Hejmič veoma odmerenim glasom.
„Nisam siguran. Samo sam želeo da im predočim da su odgovorni za to. Makar na trenutak", kaže Pita. ,,Za ubistvo te devojčice."
„Ovo je užasno." Efi zvuči kao da će zaplakati. „Takvo razmišljanje je... zabranjeno, Pita. Sasvim. Samo si sebi i Ketnis navalio dodatne probleme na vrat."
„Moram da se složim sa Efi", kaže Hejmič. Porša i Sina ćute, ozbiljnog lica. Naravno, u pravu su. Ali, mada me to veoma brine, smatram da je uradio nešto neverovatno.
„Verovatno nije pravo vreme da pomenem da sam obesila lutku na kojoj sam ispisala ime Seneke Krejna", kažem. Ovo je proizvelo željeni efekat. Nakon trenutka potpune neverice, neodobravanje se obrušilo na mene kao lavina.
„Obesila... si... Seneku Krejna?" kaže Sina.
,,Da. Prikazivala sam svoju veštinu vezivanja čvorova, i on se nekako našao u omči", kažem.
„Oh, Ketnis", izusti Efi tihim glasom. „Kako uopšte znaš za to?"
„Zar je to tajna? Predsednik Snou se nije ponašao kao da je tajna. U stvari, silno je želeo da ja to saznam", kažem. Efi ustaje od stola sa salvetom prislonjenom na lice. „Uznemirila sam Efi. Da li je trebalo da lažem i kažem da sam ispalila par strela."
„Čovek bi pomislio da smo ovo isplanirali", kaže Pita uz nagoveštaj osmeha.
„Zar niste?" pita Porša. Zatvorila je prstima kapke kao da se bori protiv veoma jakog svetla.
„Ne", kažem. Počinjem da cenim Pitu kao nikada ranije. ,,Nijedno od nas nije znalo šta ćemo uraditi kada uđemo."
,,I, Hejmiču?" kaže Pita. „Odlučili smo da ne želimo saveznike u areni."
„Dobro je. Znači da neću biti odgovoran za to što ćete pobiti moje prijatelje svojom glupošću", kaže.
„Baš smo na to i mislili", kažem.
Obrok smo završili u tišini, ali kada smo ustali da pređemo u dnevnu sobu, Sina me čvrsto zagrlio. „Pogledajmo te procene."
Okupljamo se oko televizora. Efi nam se pridružuje crvenih očiju. Tributi se pojavljuju, distrikt po distrikt, a procene im svetle ispod imena. Od jedan do dvanaest. Veoma predvidivo, najviše ocene dobijaju Kašmir, Sjaj, Brut, Enobarija i Finik. Ostali dobijaju niske ili prosečne ocene.
,,Da li su ikada nekome dali nulu?" pitam.
,,Ne, ali za sve postoji prvi put", odvrati Sina.
Ispostavilo se da je u pravu. Kada smo i Pita i ja dobili ocenu dvanaest, time smo ušli u istoriju Igara gladi. Međutim, nikome nije do slavlja.
„Zašto su to uradili?" pitam.
,,Da ostali ne bi imali izbora, osim da se odmah udruže protiv vas", kaže Hejmič bezizražajno. „Idite u krevet. Ne mogu da vas gledam."
Pita me prati do sobe u tišini, ali pre nego što je uspeo da mi poželi laku noć, zagrlila sam ga i spustila glavu na njegove grudi. Ruke mu klize niz moja leđa i naslanja se obrazom na moju kosu. „Zao mi je što sam pogoršala stvari", kažem.
„Ništa više nego ja. Zašto si to uradila?" pita.
,,Ne znam. Da im pokažem da sam više od običnog piona u igrama?" kažem.
Nasmejao se, bez sumnje se prisetivši večeri pre početka prošlogodišnjih Igara. Bili smo na krovu. Ni on, ni ja nismo uspeli da zaspimo. Pita je rekao nešto tog tipa, ali ja tada nisam razumela na šta misli. Sada razumem.
,,I ja", kaže mi. ,,Ne kažem da neću pokušati. Mislim, ne kažem da neću pokušati da te vratim kući. Ali, da budem savršeno iskren..."
„Da budeš savršeno iskren, misliš da im je predsednik Snou verovatno dao direktno naređenje da se pobrinu da poginemo u areni", kažem.
„Nešto slično mi je palo na pamet", kaže Pita.
I meni je to palo na pamet. Više puta. Mada znam da se ja neću izvući, ipak gajim nadu da će Pita preživeti. Nije on izvukao bobice iz torbe, već ja. Niko ne sumnja da je njegov prkos bio inspirisan ljubavlju. Možda će mu predsednik Snou radije dopustiti da živi, poražen i slomljenog srca, kao upozorenje drugima.
„Čak i da se to desi, svi će znati da smo se borili do kraja, zar ne?" pita on.
„Svi će znati", odvraćam. Prvi put sam se distancirala od lične tragedije koja me satire od kada su objavili Zatomljenje. Setila sam se čoveka kojeg su ubili u Distriktu jedanaest, setila sam se Boni i Tvil, setila sam se glasina o ustancima. Da, u svim distriktima ljudi će posmatrati kako se suočavam sa osudom na smrt, činom kojim predsednik Snou potvrđuje svoju vlast. Tražiće neki znak toga da nisu vodili bitke uzalud. Moram im jasno staviti do znanja da ću prkositi Kapitolu do poslednje kapi krvi... da Kapitol može da me ubije, ali da ne može da uništi moj duh. Ima li boljeg načina da podarim nadu ustanicima?
Lepota ove ideje jeste u tome da je moja odluka da spasem Pitu po cenu sopstvenog života, samo po sebi čin prkosa. Time odbijam da učestvujem u Igrama gladi po pravilima koja određuje Kapitol. Moj privatni cilj se u potpunosti podudara sa mojim javnim ciljem. Ako bih zaista uspela da spasem Pitu... to bi bilo idealno, kada je revolucija u pitanju. Ja bih bila mnogo snažniji simbol ako poginem. To bi od mene načinilo neku vrstu mučenika. Moje lice bi se našlo na svim zastavama. Ujedinilo bi ljude na način na koji ja, ako preživim, to nikada ne bih umela. Ali, Pita će biti mnogo vredniji simbol ako preživi, i tragičniji zato što će pretočiti svoju tugu u reči koje će pokrenuti ljude.
Pita bi odlepio da zna o čemu razmišljam, zato samo kažem: „Šta da radimo tokom poslednjih par dana života?"
„Samo želim da provedem svaki minut ostatka svog života sa tobom", odvrati Pita.
„Hajdemo onda", kažem uvlačeći ga u svoju sobu.
Ponovo spavam sa Pitom i to mi deluje poput nekog luksuza. Nisam ni bila svesna toga koliko čeznem za bliskošću. Za tim da ga osećam kraj sebe u mraku. Kajem se što sam protraćila poslednjih par večeri skrivajući se od njega. Tonem u san, ušuškana njegovom toplotom. Kada ponovo otvorim oči, dnevno svetlo se već uliva kroz prozor.
„Bez noćnih mora", kaže on.
„Bez noćnih mora", potvrđujem. ,,Ti?"
,,Ni jedna jedina. Zaboravio sam kako izgleda dobar noćni odmor."
Ležimo neko vreme, ne žureći da započnemo dan. Sutra uveče televizija će snimati intervju, za koji nas Efi i Hejmič danas pripremaju. Visokepotpetice i sarkastični komentari, pomislim. Tada ulazi crvenokosa ejvoks devojka sa porukom od Efi kojom nas obaveštava da Hejmič i ona smatraju da se nakon nedavne pobedničke turneje sasvim dobro snalazimo sami u javnosti. Priprema je otkazana.
„Stvarno?" kaže Pita, uzimajući mi poruku iz ruke. „Znaš li šta to znači? Imamo ceo dan samo za sebe."
„Šteta što ne možemo nigde da odemo", kažem čežnjivo.
,,Ko kaže?" pita on.
Krov. Naručili smo gomilu hrane, zgrabili ćebad i krenuli da napravimo izlet na krovu. Celodnevni izlet u cvetnom vrtu prepunom zvončića. Jedemo. Ležimo na suncu. Kidam lozu i vežbam svoju novu veštinu zavezivanja čvorova i pravljenja mreže. Pita me crta. Izmislili smo igru sa zaštitnim poljem koje okružuje krov. Jedno od nas baci jabuku na njega, a drugo je hvata.
Niko nas ne uznemirava. Kasno je popodne, ležim sa glavom u Pitinom krilu i pravim venčić od cveća dok se on igra sa mojom kosom, tvrdeći da vežba zavezivanje čvorova. Nakon nekog vremena je prestao. „Šta bi?" pitam.
„Voleo bih da zamrznem ovaj trenutak, ovde i sada, i živim u njemu zauvek", kaže.
Obično se zbog sličnih komentara u kojima aludira na svoju večnu ljubav prema meni osećam užasno i izjeda me krivica. Ali, sada mi je toplo i toliko sam opuštena da nisam u stanju da brinem zbog budućnosti koju neću doživeti. Dopuštam jednoj reči da mi sklizne sa usana. „Dobro."
Osećam osmeh u njegovom glasu. „Znači, dozvoljavaš to?"
„Dozvoljavam", kažem.
Njegovi prsti se vraćaju mojoj kosi. Zadremala sam. Probudio me da vidim zalazak sunca. Spektakularan svetlonarandžasti plamen prži liniju horizonta iza Kapitola. „Pomislio sam da ne želiš ovo da propustiš", kaže.
„Hvala ti", odvratim. Zato što mogu na prste da nabrojim zbir zalazaka koji su mi preostali. Ne želim nijedan da propustim.
Nismo se pridružili ostalima na večeri, niko nas nije pozvao.
„Drago mi je. Sit sam toga što su svi oko mene nesrećni", kaže Pita. „Svi plaču. A Hejmič..." Ne mora da završi rečenicu.
Ostali smo na krovu do kasno u noć, a zatim se tiho uvukli u moju sobu ne naletevši ni na koga u hodniku.
Sledećeg jutra nas je probudio moj tim za pripremu. Prizor Pite i mene kako spavamo u istom krevetu, previše je za Oktaviju. Odmah je briznula u plač. „Seti se šta nam je Sina rekao", kaže Venija surovo. Oktavija klima i izlazi uz jecaje.
Pita se vratio u svoju sobu na pripremu, a ja ostajem sa Venijom i Flavijem. Nema njihovog uobičajenog čavrljanja. U stvari, uopšte ne pričaju, osim da mi kažu da podignem bradu ili da prokomentarišu tehniku šminkanja. Skoro je vreme ručku kada osećam da mi nešto kaplje po ramenu. Okrećem se i vidim Flavija koji mi skraćuje kosu dok mi se suze slivaju niz lice. Venija ga ošine pogledom, na šta on nežno polaže makaze na sto i odlazi.
Zatim je ostala samo Venija. Koža joj je tako bleda da deluje kao da su joj tetovaže ispupčene. Kruto odlučna, sreduje mi kosu, nokte i šminku, brzo radeći prstima da nadoknadi odsutne članove tima. Sve vreme izbegava moj pogled. Tek kada se Sina pojavi da bi proverio kako izgledam i da bi je odmenio, uzima me za ruke i pogleda pravo u oči: „Svi želimo da znaš da je... bila privilegija ulepšavati te." Zatim žurno izlazi iz prostorije.
Moj tim za pripremu. Moji budalasti, plitki, srdačni ljubimci, opsednuti perjem i zabavama, maltene su mi slomili srce opraštajući se. Venijine poslednje reči potvrđuju da svi znamo da se neću vratiti. Da li ceo svet to zna? pitam se. Gledam Sinu. On sigurno zna. Ali, kao što je i obećao, nema opasnosti da zaplače.
„Šta nosim večeras?" pitam, gledajući torbu u kojoj se nalazi moja haljina.
„Predsednik Snou je lično naručio haljinu", kaže Sina. Otkopčao je torbu, otkrivši jednu od venčanica koje sam nosila na snimanju. Teška bela svila sa dubokim dekolteom, uskim strukom i rukavima čiji krajevi vise od mojih zglobova do poda. I biseri. Biseri su svuda. Zašiveni su za haljinu, vise mi u nizovima oko vrata i čine krunu za veo. „Mada su najavili Četvrtvekovno zatomljenje one večeri kada smo obavili snimanje, ljudi su ipak glasali za svoju omiljenu haljinu i ova je pobedila. Predsednik je naložio da je nosiš večeras. Nije prihvatio naše primedbe."
Protrljala sam svilu prstima, pokušavajući da odgonetnem zbog čega predsednik želi da obučem tu haljinu. Pošto sam najveći prestupnik, pretpostavljam da moj bol, gubitak i poniženje moraju da budu najočigledniji. Verovatno smatra da će haljina to svima jasno staviti do znanja. Čin pretvaranja moje venčanice u moj mrtvački pokrov toliko je varvarski, i toliko me pogađa da osećam tup bol u stomaku. ,,Pa, šteta je protraćiti tako lepu haljinu", uspevam da izgovorim.
Sina mi pažljivo pomaže da je navučem preko glave. Dok mi se venčanica spušta na ramena, ona se bune zbog težine. ,,Da li je uvekbila ovako teška?" pitam. Sećam se da je nekoliko haljina bilo masivno, ali ova kao da je teška čitavu tonu.
„Morao sam da napravim neke ispravke zbog osvetljenja", kaže Sina. Klimam glavom, ali ne vidim kakve to ima veze sa bilo čim. Oprema me cipelama, bisernom ogrlicom i velom. Popravlja mi šminku. Tera me da prošetam.
„Izgledaš zanosno", kaže. „Ketnis, gornji deo haljine je veoma uzan. Nemoj dizati ruke iznad glave. Bar dok se ne zavrtiš."
„Opet ću se vrteti?" pitam, razmišljajući o prošlogodišnjoj haljini.
„Siguran sam da će te Sizar zamoliti da to učiniš. Ako to ipak ne uradi, predloži to sama. Ali, ne odmah. Sačuvaj to za finiš", podučava me Sina.
„Daj mi znak, da znam tačno kada", kažem.
„Važi. Imaš li ikakav plan za intervju? Znam da vam je Hejmič to prepustio", pita.
,,Ne, ove godine ću improvizovati. Čudno je to. Uopšte nisam nervozna." Zaista nisam. Koliko god da me predsednik Snou mrzi, kapitolska publika me obožava.
Nalazimo se sa Efi, Hejmičem, Poršom i Pitom kod lifta. Pita je u elegantnom smokingu i belim rukavicama. U tome se mladoženje obično venčavaju ovde u Kapitolu.
Kod kuće je sve jednostavnije. Nevesta obično iznajmi belu haljinu, nošenu hiljadu puta. Mladoženja nosi bilo kakvu čistu odeću koja nije rudarska. Ispune neke obrasce u Zgradi pravosuđa i dodele im kuću. Porodica i prijatelji se okupe na ručku ili kolačima, ako mladenci to mogu sebi da priušte. Čak i da ne mogu, uvek se mladencima otpeva tradicionalna pesma na pragu njihovog novog doma. U kući se odvija mala ceremonija, mladenci pale prvu vatru, peku komad hleba i dele ga. Možda je pomalo staromodno, ali u Distriktu dvanaest niko se ne oseća venčanim dok ne ispeče tost.
Ostali tributi su se već okupljeni iza scene i tiho razgovaraju, ali u trenutku kada Pita i ja stižemo, svi zaćute. Shvatam da svi zure u moju venčanicu. Da li su ljubomorni na njenu lepotu? Na njenu moć manipulacije gomilom?
Najzad je Finik progovorio: „Ne mogu da verujem da te Sina obukao u to."
„Nije imao izbora. Predsednik Snou ga je naterao", kažem uz delimično odbramben stav. Neću dozvoliti da bilo ko kritikuje Sinu.
Kašmir zabacuje svoje duge, plave lokne i reži: „Izgledaš komično!" Zatim grabi brata za ruku i povlači ga na mesto odakle će povesti našu procesiju na pozornicu. Ostali tributi staju u red. Zbunjena sam. Mada su svi ljuti, neki od njih nas saosećajno tapšu po ramenu. Džoana Mejson je zapravo zastala da mi namesti bisernu ogrlicu.
„Nateraj ga da plati za to, važi?" kaže.
Klimam glavom, ali ne znam na šta misli, sve dok nismo svi seli na scenu i Sizar Flikerman održao uvodni govor, kose i lica obojenih u svetloljubičasto. Tributi su započeli svoji intervjue i ja prvi put shvatam koliko se pobednici osećaju izdanim i koliko su besni. Međutim, veoma su pametni, tako neverovatno pametni i sve se svodi na negodovanje prema vladi, a posebno predsedniku. Ne prema svima. Ima onih koji su došli samo zbog Igara, poput Bruta i Enobarije, i onih koji su suviše zbunjeni ili drogirani da učestvuju u napadu. Međutim, ima dovoljno pobednika koji su i dalje dovoljno snalažljivi i hrabri da se bore.
Kašmir je sve započela svojim govorom o tome kako odmah počne da plače kada pomisli na to koliko ljudi u Kapitolu pate zato što će nas izgubiti. Sjaj se priseća koliko su ljubaznosti on i njegova sestra doživeli u ovom gradu. Biti preispituje zakonitost Zatomljenja na svoj nervozni, grcavi način, pitajući se da li su to stručnjaci u poslednje vreme proveravali. Finik recituje pesmu koju je posvetio svojoj jedinoj pravoj ljubavi u Kapitolu. Stotinak ljudi se onesvestilo, potpuno sigurno da misli baš na njih. Kada se Džoana Mejson popela na scenu, zapitala se da li se nešto može učiniti povodom ove situacije. Sigurno tvorci Četvrtvekovnog zatomljenja nisu predvideli da će se razviti tolika ljubav između pobednika i Kapitola. Niko nije toliko okrutan da preseče tako duboku vezu. Sider tiho razmišlja o tome kako u Distriktu jedanaest svi ljudi misle da je predsednik Snou svemoćan. Ako je svemoćan, zašto ne izmeni Zatomljenje? Čaf je odmah podržava insistirajući dabi predsednik mogao da izmeni Zatomljenje kada bi hteo, ali verovatno misli da to nikome nije bitno.
U trenutku kada ja izlazim na scenu, publika je u očajnom stanju. Ljudi plaču, padaju u nesvest i uzvicima zahtevaju izmenu. Moje pojavljivanje u beloj venčanici maltene izaziva pobunu. Neće više biti mene, ukleti ljubavnici neće živeti zauvek srećno, neće biti venčanja. Vidim da čak i Sizarov profesionalizam posustaje dok se trudi da ih utiša kako bih ja mogla da govorim, ali moja tri minuta prolaze.
Najzad su utihnuli i on uspeva da prozbori: „Ketnis, ovo je očigledno veoma napeta noć za sve nas. Postoji li išta što želiš da kažeš?"
Glas mi drhti dok govorim. „Samo to da mi je žao što nećete videti moje venčanje... ali mi je drago što ćete me bar videti u venčanici. Zar nije... jednostavno predivna?" Ne moram da se okrećem ka Sini. Znam da je pravi trenutak. Počinjem polako da se vrtim, podigavši rukave svoje teške haljine iznad glave.
Kada sam čula vriske iz publike, pomislila sam da je to zbog toga što izgledam zanosno. Tada sam primetila da se oko mene nešto kovitla. Dim. Od vatre. Nije u pitanju lažni plamen koji sam nosila prošle godine na kočiji, već nešto znatno stvarnije što mi proždire haljinu. Dim postaje sve gušći. Počinjem da paničim. Nagoreli komadi svile odleću u vazduh, a biseri se rasipaju po sceni. Nekako se plašim da stanem pošto mi koža ne gori i znam da je Sina iza ovoga. Zato nastavljam da se vrtim u nedogled. U trenutku sam počela da se borim za vazduh, potpuno okružena čudnim plamenom. Zatim je vatra u momentu prestala. Polako se zaustavljam, pitajući se da li sam gola i zašto mi je Sina spalio venčanicu.
Ali, nisam gola. Obučena sam u haljinu istog dizajna kao i venčanica, ali je boje uglja i načinjena od sitnog perja. U čudu podižem duge rukave u vazduh i tada ugledam sebe na televizijskim ekranima. Obučena u crno, osim belih traka na rukavima. Odnosno krilima.
Sina me pretvorio u kreju.
18
I dalje se pomalo dimim, zbog čega me Sizar drhtavom rukom dotiče po glavi. Bela boja je izgorela, ostavivši gladak, uzan, crni veo koji pada preko leđa haljine. „Perje", kaže Sizar. „Izgledaš poput ptice."
„Poput kreje, čini mi se", kažem, mahnuvši krilima. ,,To je ptica sa broša koji sam nosila kao simbol."
Senka prepoznavanja preleće preko Sizarevog lica i sigurna sa da zna da kreja nije samo moj simbol. Ona sada simbolizuje mnogo više. Ono što će ljudi u Kapitolu videti kao razmetljivu promenu kostima, u distriktima će odjeknuti na sasvim drugačiji način. Ali, ipak pokušava da se izvuče.
,,Pa, skidam kapu tvom stilisti. Mislim da mi niko neće protivrečiti kada kažem da je to najspektakularnija stvar koju smo ikada videli tokom intervjua. Sina, mislim da treba da se pokloniš!" Sizar daje znak Sini da ustane. On to i čini, uz mali graciozni naklon. Iznenada sam se uplašila za njega. Šta je učinio? Nešto užasno opasno. Čin pobune. Učinio je to zbog mene. Sećam se njegovih reči...
,,Ne brini. Uvek kanališem emocije kroz rad. Zato ne povređujem nikoga osim sebe."
... i plašim se da je povredio sebe toliko da mu nema pomoći. Značaj moje večerašnje vatrene transformacije neće izmaći predsedniku.
Publika, do tog trenutka tiha i zapanjena, počinje divlje da tapše. Jedva čujem zvučni signal koji označava da je mojih tri minuta isteklo. Sizar mi se zahvaljuje i ja se vraćam na svoje mesto. Haljina mi je sada lakša od vazduha.
Dok prolazim pored Pite koji kreće na intervju, ne gleda me u oči. Pažljivo se spuštam na sedište, ali osim ponekog tračka dima, potpuno sam nepovređena, zato usmeravam pažnju na njega.
Sizar i Pita su prirodan tim otkako su se prošle godine upoznali. Opušten razgovor, pun humora i sposobnost prelaska na srceparajuće momente bez pauze, poput Pitine izjave ljubavi, postigli su veliki uspeh dok publike. Lako su započeli razgovor uz par šala o vatri i perju i tome kako perad ne treba prekuvati. Ali, svi vide da je Pita zamišljen tako da Sizar upravlja razgovor ka temi koja je svima na umu.
„Pita, nakon svega što si prošao, kako ti je bilo kada si čuo za Zatomljenje?" pita Sizar.
„Bio sam u šoku. Mislim, u jednom trenutku gledam kako Ketnis predivno izgleda u svim tim venčanicama, a zatim..." glas mu se gubi.
„Shvataš da neće biti venčanja?" dodaje Sizar nežno.
Pita zastaje na trenutak, kao da nešto odlučuje. Gleda omađijanu publiku, zatim u pod, i najzad u Sizara. „Sizare, misliš li da naši prijatelji iz publike mogu da sačuvaju tajnu?"
Iz mase dopire nelagodan smeh. Na šta li misli? Da sačuvaju tajnu od koga? Ceo svet nas gleda.
„Siguran sam u to", kaže Sizar.
„Već smo venčani", kaže Pita tiho. Gomila je zaprepašćena, a ja moram da zakopam lice u pregibe suknje da ne bi videli koliko sam zbunjena. Zašto je, zaboga, to uradio?
„Ali... kako je to moguće?" pita Sizar.
,,Oh, nije to zvaničan brak. Nismo otišli u Zgradu pravosuđa i tako to. Ali, u Distriktu dvanaest imamo jedan običaj. Ne znam kako je u drugim distriktima. Ali, kod nas je ovako", kaže Pita i ukratko opisuje pravljenje tosta.
,,Da li su vaše porodice bile prisutne?" pita Sizar.
,,Ne. Nismo nikome rekli. Čak ni Hejmiču. Osim toga, njena majka to ne bi nikada odobrila. Ali, znali smo da neće biti tostiranja ako se venčamo na Kapitolu. Nismo želeli više da čekamo. Zato smo jednog dana to uradili", kaže Pita. ,,Za nas je to jači dokaz venčanja od bilo kakvog papira i velike zabave."
„Znači to se desilo pre Zatomljenja?" kaže Sizar.
„Naravno da se desilo pre Zatomljenja. Siguran sam da to ne bismo uradili nakon objave", kaže Pita pomalo iznervirano. „Ali, ko je to mogao da pretpostavi? Niko. Vratili smo se sa Igara, bili smo pobednici, svima je bilo drago što smo zajedno i onda odjednom – mislim, kako čovek da predvidi tako nešto?"
,,To nije bilo moguće predvideti." Sizar ga grli oko ramena. „Kao što si i sam rekao. Ali, moram da priznam da mi je drago što ste proveli nekoliko srećnih meseci zajedno."
Ogroman aplauz. Kao da sam time ohrabrena, dižem pogled s perja i dopuštam publici da vidi moj tužni osmeh zahvalnosti. Oči mi suze zbog ostatka dima iz perja, što je fin dodatak.
„Meni nije drago", kaže Pita. „Voleo bih da smo sačekali da sve bude učinjeno zvanično."
Ovo je iznenadilo Sizara. „Sigurno je malo vremena bolje nego nimalo?"
„Možda bih i ja tako mislio, Sizare", kaže Pita gorko, ,,da nije beba na putu."
Eto. Ponovo je uspeo. Bacio je bombu koja je zbrisala napore svih tributa koji su pre njega govorili. Možda i nije baš tako. Možda je ove godine samo zapalio fitilj na bombi koju su sami pobednici napravili. Nadajući se da će je neko detonirati. Možda su mislili da ću to učiniti ja u svojoj venčanici. Nisu znali da se ja oslanjam na Sinin talenat, dok se Pita oslanja na svoju pamet.
Dok bomba eksplodira, šalje optužbe o nepravdi, varvarizmu i okrutnosti u svim pravcima. Čak i najkrvožednija osoba željna Igara i zaljubljena u svoj grad, ne može da zanemari, bar na trenutak, koliko je cela stvar užasna.
Trudna sam.
Publika nije u stanju odmah da upije vest. Čuju je, urezuje im se u um, potvrđuju je glasovi ljudi oko njih i tada najzad počinju da zvuče poput krda ranjenih životinja. Počinju da stenju, vrište i dozivaju upomoć. A ja? Znam da mi je lice na svim ekranima, ali ga ne skrivam. Zato što, na trenutak, moram i sama da shvatim šta je Pita rekao. Zar to nije ono čega sam se najviše plašila u vezi sa našim venčanjem – gubitka svoje dece na Igrama? To bi sada moglo da se desi, zar ne? Samo da nisam provela život gradeći oko sebe zid sve dok nisam počela da se trzam na samu pomisao o braku ili porodici?
Sizar ne može ponovo da umiri publiku, čak ni kada se zvučni signal oglasio. Pita klima glavom u znak pozdrava i vraća se na sedište bez reči. Vidim da se Sizareve usne pomeraju, ali vlada potpuni haos i ne mogu da čujem ni reč. Odjeknula je himna, pojačana toliko da osećam vibracije u kostima, podsećajući nas da je programu došao kraj. Ustajem i osećam da je Pita posegnuo ka meni. Suze mu se slivaju niz lice dok ga uzimam za ruku. Koliko su stvarne? Da li je to priznanje da su ga progonili isti strahovi kao i mene? Ista stvar od koje strahuje svaki pobednik? Svaki roditelj u Panemu?
Okrećem se ka gomili, ali lica Ruinog oca i majke mi igraju pred očima. Njihova tuga. Njihov gubitak. Spontano se okrećem ka Čafu i pružam mu ruku. Osećam da mi se prsti stežu oko patrljka kojim se sada završava njegova šaka i čvrsto se držim.
Tada se desilo. U celom redu, pobednici pružaju ruke jedni ka drugima. Neki odmah, poput morflinga, Vajers i Bitija. Drugi nesigurno, ali uhvaćeni u zamku onih oko sebe, poput Bruta i Enobarije.
Dok se čuju poslednji taktovi himne, svih dvadeset četvoro nas stoji U neprekinutom nizu. To je verovatno prva javna demonstracija jedinstva među distriktima od Mračnih dana. Znamo da su shvatili kada ekrani počinju da se gase. Međutim, prekasno je. U čitavoj zbrci nisu uspeli da isključe kamere na vreme. Svi su nas videli.
Na pozornici vlada pravi metež dok se svetla gase. Teturamo se i saplićemo po mraku nazad do Centra za obuku. Izgubila sam usput Čafa, ali Pita me vodi ka liftu. Finik i Džoana pokušavaju da nam se pridruže, ali uznemireni mirovnjak im preprečuje put. Krećemo gore sami.
Čim smo zakoračili iz lifta, Pita me grabi za ramena. „Nemamo mnogo vremena. Reci mi, imam li zbog čega da se izvinjavam?"
,,Ne", odvratim. Načinio je veliki korak bez mog odobrenja, ali drago mi je što nisam znala, što nisam imala vremena da ga kritikujem, da dozvolim da krivica zbog Gejla umanji ono što zaista osećam prema tome šta je Pita učinio. A osećam se opunomoćeno.
Negde, veoma daleko, nalazi se mesto po imenu Distrikt dvanaest. Tamo će moja majka, moja sestra i moji prijatelji morati da se nose sa onim što ova noć donosi. Sutra, nakon kratke vožnje letelicom do arene, Pita, ja i ostali tributi suočićemo se sa svojom kaznom. Ali, čak i da svi mi doživimo užasan kraj, na pozornici se večeras desilo nešto što se više ne može preokrenuti. Pobednici su podigli sopstveni ustanakkoji Kapitol, možda, neće uspeti da uguši.
Čekali smo da se ostali vrate, ali kada su se vrata lifta otvorila, pojavio se samo Hejmič. „Napolju je ludnica. Sve su ih poslali kući i otkazali reprizu intervjua na televiziji."
Pita i ja žurimo do prozora i pokušavamo da razaberemo šta se dešava ispod nas na ulicama. „Šta pričaju?" interesuje se Pita. „Da li traže od predsednika da otkaže Igre?"
„Mislim da ni sami ne znaju šta da traže. Cela situacija je bez presedana. Čak i sama ideja o suprotstavljanju dnevnom redu Kapitola ovde izaziva zabunu među ljudima", kaže Hejmič. „Ali nema šanse da Snou otkaže Igre. Znate to, zar ne?"
Ja znam. Naravno da ne može sada da se povuče. Jedina opcija mu je da uzvrati udarac i to surovo. „Ostali su otišli kući?" pitam.
„Tako im je naređeno. Ne znam kako će se probiti kroz gomilu", kaže Hejmič.
„Znači da nikada više nećemo videti Efi", kaže Pita. Nismo je videli ni prošle godine onog jutra kada su Igre započele. „Zahvali joj se u naše ime."
„Više od toga. Moraš joj reći nešto posebno. Najzad, to je Efi", kažem. „Reci joj koliko je cenimo i da je najbolja pratilja na svetu i reci joj... da je volimo."
Neko vreme stojimo u tišini, odlažući neizbežno. Tada je Hejmič progovorio. „Bolje je da se i mi sada pozdravimo."
„Imaš li neki savet za nas?" kaže Pita.
„Ostanite živi", kaže Hejmič nabusito. To nam sada dođe kao stara šala. Brzo nas je zagrlio, jedno po jedno i vidim da više od toga ne može da podnese. „Idite na spavanje. Potreban vam je odmor."
Znam da treba Hejmiču da kažem mnogo toga, ali ne mogu da se setim nečega što već i sam ne zna. Grlo mi je tako stegnuto da ionako sumnjam da bih uspela da progovorim. Zato sam, ponovo, dopustila Piti da govori za oboje.
„Čuvaj se, Hejmiču", kaže on.
Krenuli smo, ali na dovratku nas je zaustavio Hejmičev glas. „Ketnis, kada se nađeš u areni", započeo je rečenicu i zatim zastao. Mršti se tako da mi se čini da sam ga već razočarala.
„Šta?" pitam maltene se braneći.
,,Ne zaboravi ko je pravi neprijatelj", kaže mi Hejmič. ,,To je sve. Hajde sada, izlazite odavde."
Koračamo niz hodnik. Pita želi da ode u svoju sobu kako bi se istuširao i da dođe do mene kasnije, ali ja mu ne dam. Sigurna sam da će se vrata zaključati za mnom i da ću provesti noć bez njega. Osim toga, imam i ja tuš u sobi. Odbijam da pustim njegovu ruku.
Da li smo spavali? Ne znam. Provodimo noć zagrljeni, na pola puta između zemlje snova i jave. Ne razgovaramo. Oboje se plašimo da ćemo uznemiriti ono drugo, nadajući se da ćemo uspeti da ugrabimo nekoliko dragocenih minuta odmora.
Sina i Porša stižu u zoru i znam da Pita sada mora da ide. Tributi ulaze u arenu sami. Poljubio me. „Vidimo se uskoro", kaže.
„Vidimo se uskoro", odvratim.
Sina mi pomaže da se obučem za Igre i kreće sa mnom na krov. Već sam krenula da se penjem uz merdevine, kada mi iznenada sine: „Nisam se oprostila sa Poršom."
,,Ja ću joj reći da si je pozdravila", kaže Sina.
Struja me prikiva u mestu na merdevinama, dok mi doktor ubrizgava tragač u levu podlakticu. Sada će uvek moći da me pronađu u areni. Letelica uzleće, a ja gledam kroz prozor dok ne potamni. Sina me nutka jelom. Kada mu to nije uspelo, prelazi na piće. Uspevam da pijuckam vodu, razmišljajući o dehidraciji koja me prošle godine zamalo ubila. Razmišljam o tome da moram biti snažna kako bih održala Pitu u životu.
Kada stignemo do Sobe za lansiranje, tuširam se. Sina mi upliće kosu i pomaže mi da obučem jednostavno donje rublje. Ove godine tributi su obučeni u plavo jednodelno odelo, načinjeno od veoma tankog materijala. Odelo se zakopčava se napred, dugačkim rajsferšlusom. Takođe nosim postavljen pojas, širok petnaestak santimetara, prekriven sjajnom purpurnom plastikom i najlonske čizme gumenih donova.
„Šta misliš?" pitam, pruživši Sini materijal da ga pogleda.
On se mršti dok trlja tanušni materijal među prstima. ,,Ne znam. Neće te zaštititi od hladnoće ili vode."
,,Od sunca?" pitam, zamišljajući usijanu kuglu iznad gole pustinje.
„Moguće. Ako je obrađen", kaže. ,,Oh, zamalo da zaboravim ovo." Vadi moj zlatni broš iz džepa i kači mi ga na odelo.
„Haljina je sinoć izgledala fantastično", kažem. Fantastično i nesmotreno. Ali, Sina to sigurno zna.
„Pomislio sam da će ti se dopasti", kaže on uz nežan osmeh.
Sedimo držeći se za ruke, kao i prošle godine, dok mi glas ne naredi da se pripremim za lansiranje. Poveo me do metalnog diska i zakopčao mi odelo do vrata. „Zapamti, vatrena devojko", kaže. ,,I dalje se kladim na tebe." Poljubio me u čelo i zakoračio unazad dok se stakleni cilindar spušta oko mene.
„Hvala ti", kažem, mada me verovatno ne čuje. Dižem bradu, držeći čelo visoko kao što mi uvek govori da učinim i čekam da se disk podigne. Ali, nije se podigao. Ne još.
Gledam Sinu podignutih obrva. On samo blago odmahuje glavom, zbunjen koliko i ja. Zašto odlažu?
Iznenada se vrata iza njega otvaraju i tri mirovnjaka ulaze u sobu. Dvojica povlače Sini ruke iza leđa i stavljaju mu lisice, dok ga treći udara u slepoočnicu tako snažno da je pao na kolena. Nastavljaju da ga udaraju rukavicama ojačanim metalom, praveći mu duboke posekotine na licu i telu. Vrištim koliko me grlo nosi i udaram po staklu, pokušavajući da ga dosegnem. Mirovnjaci me potpuno ignorišu i odvlače Sinino mlitavo telo iz prostorije.
Zgađena i užasnuta, osećam da se disk podiže. Još sam naslonjena na staklo kada mi vetar podiže kosu. Primorala sam sebe da ustanem. Na vreme, pošto je staklo počelo da se povlači. Stojim u areni. Nešto nije u redu sa mojim očima. Zemlja je suviše svetla i sjaktava i talasa se. Škiljim ka stopalima i shvatam da je metalni disk okružen plavim talasima koji mi zapljuskuju čizme. Polako podižem pogled i posmatram vodu koja se prostire u svim pravcima.
Samo jedna misao mi opseda um.
Ovo nije mesto za vatrenu devojku.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

17 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Sre Apr 18, 2012 3:08 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
TREĆI DEO



NEPRIJATELJ



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

18 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Sre Apr 18, 2012 3:09 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
19
„Dame i gospodo, sedamdeset pete Igre gladi upravo počinju!" Glas Klaudija Templsmita, najavljivača Igara gladi, odzvanja mi u ušima. Imam manje od minuta da se saberem. Tada će se oglasiti gong i tributi će moći da siđu sa metalnih diskova. Ali, gde da odem?
Ne mogu da sredim misli. Progoni me slika Sine, pretučenog i krvavog. Gde je sada? Šta mu rade? Da li ga muče? Ubijaju? Pretvaraju u ejvoksa? Napad je očigledno insceniran da me uznemiri, kao i Darijusovo prisustvo u našim odajama. Uspelo je. Želim samo da se sručim na metalni disk. Ali, ne smem to da učinim, pogotovo nakon onoga čemu sam upravo prisustvovala. Moram biti snažna. Dugujem to Sini koji je rizikovao sve time što je potkopao autoritet predsednika pretvorivši svilu moje venčanice u krejino perje. Dugujem to i pobunjenicima koji se, ohrabreni Sininim primerom, u ovom trenutku možda bore da skrše moć Kapitola. Odbijanje da učestvujem u Igrama po pravilima Kapitola biće moj poslednji čin pobune. Zato sam stegla zube i primorala sebe da počnem da se ponašam kao igrač.
Gde se nalaziš? Još ne mogu da razaberem okolinu. Gde se nalaziš? Zahtevam od sebe odgovor i polako se usredsređujem. Plava voda. Ružičasto nebo. Vrelo sunce prži. Dobro, eno je Kornukopija, blistavi metalni rog, udaljen nekih četrdeset metara. Najpre mi se učinilo da se nalazi na kružnom ostrvu. Ali kada pažljivije pogledam, vidim tanke pruge koje sijaju sa kruga poput prečaga na točku. Mislim da ih ima deset ili dvanaest, na podjednakoj udaljenosti jedna od druge. Između prečaga je voda. Voda i par tributa.
To je, znači, to. Ima dvanaest prečaga, izmedu svake po dva tributa na metalnim diskovima. Vulf iz Distrikta osam je drugi tribut u mom vodenom klinu. Nalazi se desno od mene na istoj udaljenosti koliko i traka zemlje na levu stranu. Iza vode se u svim pravcima prostire uska plaža, a zatim gusto zelenilo. Prelećem pogledom po tributima, pokušavajući da pronadem Pitu, ali izgleda da je sa one strane Kornukopije.
Uzimam šaku vode dok se preliva preko diska i mirišem je. Zatim vrhom mokrog prsta dotičem jezik. Kako što sam i pretpostavila, slana je. Poput talasa koje smo Pita i ja videli na plaži u Distriktu četiri. Ali, bar deluje čisto.
Nema čamaca, niti konopaca, čak ni komada plutajućeg drveta za koje bismo se držali. Ne, postoji samo jedan način da se dospe do Kornukopije. Kada se gong oglasio, nisam oklevala da zaronim na levu stranu. Udaljenost nije veća od one na koju sam navikla, a navigacija kroz talase nije teža nego plivanje po tihom jezeru kod kuće, ali telo mi deluje čudesno lagano i bez napora klizim kroz vodu. Možda je to zbog soli. Izvlačim se na traku kopna i trčim ka Kornukopiji. Ne vidim da mi se iko približava sa moje strane, ali zlatan rog mi zaklanja dobar deo vidokruga. Ne dozvoljavam da me uspori razmišljanje o protivnicima. Sada razmišljam kao karijerista. Želim najpre da se dočepam nekog oružja.
Prošle godine, zalihe su bile postavljene u širokom krugu oko Kornukopije. Najvrednije su bile najbliže rogu. Ali, ove godine, plen je nagomilan kod ulaza visokog šest metara. Pogled mi se istog trenutka usmerava ka zlatnom luku koji mi se nalazi na dohvat ruke. Uzimam ga.
Neko je iza mene. Oprezna sam, ali nisam sigurna, možda vetar pomera pesak ili prosto menja pravac. Izvlačim strelu iz tobolca koji je još zaglavljen na gomili, stavljam je na tetivu i okrećem se.
Par metara dalje stoji Finik, svetlucav od vode i zgodan, sa trozupcem spremnim za napad. U drugoj ruci drži mrežu. Blago se smeši, ali mišići gornjeg dela tela su mu napeti. „Znaš da plivaš", kaže. „Kako si to naučila u Distriktu dvanaest?"
„Imamo veliku kadu", odvratim.
„Nema drugog načina", kaže on. „Sviđa li ti se arena?"
,,Ne naročito. Ali, tebi se sigurno dopada. Kladim se da su je izgradili specijalno za tebe", izgovaram pomalo gorko. Tako mi deluje, zbog sve te vode. Kladim se da samo šačica pobednika zna da pliva. U Centru za obuku nema bazena, tako da nisu mogli ni da nauče. U arenu si ili došao kao plivač, ili bi ti bilo bolje da veoma brzo učiš. Čak i učešće u krvoproliću zavisi od toga koliko brzo možeš da preplivaš dvadeset metara. To Distriktu četiri daje neverovatnu prednost.
Na trenutak stojimo savršeno mirno i odmeravamo se. Oružje, veštinu. Zatim se Finik iznenada iskezi. „Dobro je što smo saveznici, zar ne?"
Osetivši zamku, baš sam htela da pustim strelu, nadajući se da ću ga pogoditi u srce pre nego što me trozubac probode. Tada je pomerio ruku i nešto mu je zasvetlucalo na zglobu. Zlatna narukvica sa plamenovima. Ista kao narukvica koju je Hejmič nosio onog jutra kada smo započeli obuku. Kratko se pitam da li je Finik ukrao kako bi me prevario, ali nekako znam da to nije slučaj. Hejmič mu je dao narukvicu. Poručuje mi, zapravo naređuje, da verujem Finiku.
Čujem korake. Moram brzo da odlučim. „Tako je!" brecam se. Mada mi je Hejmič mentor i trudi se da me održi u životu, ovo me ljuti. Zašto mi ranije nije rekao da je napravio ovaj dogovor? Verovatno zato što smo Pita i ja odbili da imamo saveznike. Zato ih je Hejmič odabrao za nas.
„Sagni se!" naređuje Finik moćnim glasom, toliko drugačijim od svog uobičajenog zavodničkog mačijeg prenemaganja, da sam ga odmah poslušala. Trozubac leti preko moje glave i čuje se gadan, tup udarac kada pronalazi metu. Čovek iz Distrikta pet, pijanac koji je povratio tokom borbe mačevima, pada na kolena dok Finik izvlači trozubac iz njegovih grudi. ,,Ne veruj ljudima iz Jedinice i Dvojke", kaže Finik.
Nemam vremena da preispitujem istinitost te rečenice. Čupam tobolac sa gomile. „Uzmi jednu stranu, a ja ću drugu", kažem. On klima, a ja letim preko gomile. Odvojeni sa četiri prečage, Enobarija i Sjaj upravo dolaze do kopna. Ili plivaju jako sporo ili su bili uvereni da je voda prepuna drugih opasnosti, što je takođe veoma moguće. Nekad nije dobro suviše razmišljati. Ali, sada su na pesku i biće ovde za par sekundi.
„Ima li čega korisnog?" čujem kako Finik dovikuje.
Brzo pregledam gomilu sa svoje strane i vidim buzdovane, mačeve, lukove i strele, trozupce, noževe, sekire, metalne objekte za koje ne znam čemu služe... i ništa drugo.
„Oružje!" vičem. „Samo oružje!"
„I kod mene", potvrđuje. „Zgrabi šta želiš pa da krenemo!"
Ispaljujem strelu ka Enobariji, koja se suviše približila, ali ona to očekuje i skače nazad u vodu pre nego što je strela dosegla. Sjaj nije tako brz, tako da zarivam strelu u njegov list dok se baca ka talasima. Prebacujem dodatni luk i tobolac preko ramena, zadevam dva duga noža i šilo za pojas i nalazim se sa Finikom ispred gomile.
„Učini nešto povodom toga, molim te", kaže mi. Vidim da Brut juri ka nama. Odvezao je pojas i sada ga drži rukama kao neku vrstu štita. Gađam ga, ali uspeva da blokira strelu pre nego što mu je proburazila jetru. Tamo gde je probila pojas, raspršuje se purpurna tečnost, skrivajući mu lice. Dok uzimam novu strelu, Brut se baca na zemlju, kotrlja nekih pola metra do vode i zaranja. Iza sebe čujem zveket metala koji pada. „Hajde da krenemo", kažem Finiku.
Sukob sa Brutom je dao Enobariji i Sjaju dovoljno vremena da stignu do Kornukopije. Brut je negde u blizini, a ni Kašmir sigurno nije daleko. Ovo četvoro klasičnih karijerista su verovatno u savezu. Da brinem samo o sebi, možda bih bila voljna da se sukobim sa njima sa Finikom uz sebe. Ali, moram da razmišljam o Piti. Spazila sam ga, i dalje nasukanog na metalnom disku. Krećem i Finik me prati bez pitanja, kao da zna koji mi je sledeći korak. Kada sam se našla najbliže što sam mogla, skidam noževe sa pojasa, spremajući se da otplivam do njega i nekako ga dovedem.
Finik mi spušta ruku na rame. ,,Ja ću ga dovesti."
Obuzima me sumnja. Da li je lukavstvo u pitanju? Da li se Finik potrudio da zadobije moje poverenje samo da bi otplivao do Pite i udavio ga? „Mogu ja to", insistiram.
Ali, Finik je već spustio sve oružje na zemlju. „Bolje da se ne iscrpljuješ. U tvom stanju", kaže i tapše me po stomaku.
Oh, da. Ja sam kao trudna, setim se. Dok pokušavam da razaberem šta to zapravo znači i kako treba da se ponašam – da li treba da povraćam ili nešto slično – Finik je već kod ivice.
„Pokrivaj me", kaže i zaranja bez mane.
Podižem luk da odbijem napadače iz pravca Kornukopije, ali niko nas ne progoni. Sjaj, Kašmir, Enobarija i Brut se okupljaju u verovatno odavno oformljen čopor i prebiraju po oružju. Brzo prelećem pogledom ostatak arene i shvatam da je većina tributa i dalje na diskovima. Ne, čekaj, neko stoji na prečagi levo od mene, sa one strane Pitinog diska. To je Megs. Nije krenula ka Kornukopiji niti ka drveću. Skočila je u vodu i krenula ka meni, dok joj seda kosa poskakuje po talasima. Veoma je stara, ali nakon osamdeset godina u Distriktu četiri, sigurna sam da može da se održi na površini.
Finik je stigao do Pite i vuče ga nazad, sa jednom rukom preko njegovih grudi dok drugom moćno zamahuje kroz vodu. Pita pluta bez otpora. Ne znam šta mu je Finik rekao, niti kako ga je ubedio da stavi svoj život u njegove ruke – možda mu je pokazao narukvicu.
Ili je jedan pogled na mene kako čekam bio dovoljan. Kada su stigli do peska, povlačim ga na suvo tlo.
„Zdravo", kaže i Ijubi me. „Imamo saveznike."
,,Da. Baš kao što je Hejmič i nameravao", odvratim.
„Podseti me, da li smo se udružili sa još nekim?" kaže Pita.
„Samo sa Megs, čini mi se", kažem i klimam glavom ka starici koja se istrajno kreće ka nama.
,,Ne mogu da ostavim Megs", kaže Finik. „Ona je jedna od par ljudi kojima se zaista dopadam."
„Nemam problem sa Megs", kažem. „Posebno sada kada sam videla arenu. Njene udice će nam verovatno biti najbolja šansa da se dočepamo obroka."
„Ketnis je od prvog dana želela u svom timu", kaže Pita.
„Ketnis dobro procenjuje ljude", odvrati Finik.
Jednom rukom je izvukao Megs iz vode, kao da nije teža od šteneta. Nešto je izgovorila. Čini mi se da sam prepoznala reč „plovac" i potapšala se po pojasu.
„Vidi, u pravu je. Neko je to shvatio." Finik pokazuje ka Bitiju. Mlati po talasima, ali uspeva da održi glavu iznad vode.
„Šta?" pitam.
„Pojasevi su uređaji za plutanje", kaže Finik. „Mislim, moraš sam da se krećeš, ali oni će te sačuvati od davljenja."
Zamalo da zamolim Finika da sačekamo Bitija i Vajers i povedemo ih sa sobom. Ali, Biti je tri prečage dalje, a Vajers uopšte ne vidim. Možda bi ih Finik ubio isto tako brzo kao i tributa iz Distrikta pet, zato sam predložila da krenemo. Predajem Piti luk, tobolac sa strelama i nož, a ostalo zadržavam. Ali, Megs me vuče za rukav i brblja nešto, sve dok joj nisam predala šilo. Zadovoljna, stavlja ručku u usta i pruža ruke Finiku. On baca mrežu preko ramena, podiže Megs na nju i steže trozubac slobodnom rukom. Zatim bežimo dalje od Kornukopije.
Tamo gde prestaje pesak, oštro se uzdiže šuma. Ne, nije to prava šuma. Bar ne onakva šuma na kakvu sam ja navikla. Džungla. Pada mi na pamet strana, maltene zastarela reč. Reč koju sam čula na nekim Igrama gladi ili od oca. Drveće mi je uglavnom nepoznato. Ima glatka stabla i tek po koju granu. Zemlja je veoma crna i sunđerasta pod nogama, često skrivena prepletenim lozama i raznobojnim pupoljcima. Dok je sunce toplo i sjajno, vazduh je topao i težak od vlage. Imam osećaj da ovde nikada nije suvo. Tanak plavi materijal dopušta znoju da brzo ispari, ali odelo mi se već zalepilo za telo.
Pita nas vodi. Proseca put dugačkim nožem kroz gustu vegetaciju. Naterala sam Finika da ide za njim. Mada je najsnažniji, ipak nosi Megs. Osim toga, mada veoma stručno koristi trozubac, to oružje je manje pogodno za džunglu od luka i strele. Zbog oštre padine i vrućine, ubrzo smo se zadihali. Međutim, Pita i ja smo intenzivno trenirali, a Finik je tako izuzetan fizički primerak da se čak i sa Megs na ramenu, popeo bar dva kilometra pre nego što je zatražio da se odmorimo. Čak i tada je to tražio više zbog Megs nego zbog sebe.
Zbog rastinja ne vidimo Kornukopiju. Zbog toga se penjem na drvo sa savitljivim granama kako bih pogledala šta se dešava. Volela bih da to nisam učinila.
Oko Kornukopije, zemlja kao da krvari. Voda je puna purpurnih mrlja. Tela leže po zemlji ili plutaju u moru. Ali, zbog daljine i pošto su svi obučeni u ista odela, ne mogu da procenim ko je mrtav, a ko živ. Vidim samo da se neke majušne plave figure i dalje bore. Šta sam mislila da će se desiti? Da će pobednici koji su se sinoć uhvatili za ruke, sklopiti neko univerzalno primirje u areni? Ne, nisam poverovala u to. Ali nadala sam se da će ljudi pokazati... šta? Neku vrstu uzdržanosti? Ili bar oklevanja. Pre nego što pređu na masakr. A svi se znate među sobom, pomislim. Svi ste seponašali kao prijatelji.
Ovde imam samo jednog pravog prijatelja, i on nije iz Distrikta četiri.
Puštam da mi lagani vetar ohladi obraze dok odlučujem. Uprkos narukvici, treba odmah da ubijem Finika. Ovaj savez nema budućnost. A on je suviše opasan da mu dopustim da ode. Dok među nama postoji oprezno poverenje treba da iskoristim priliku i da ga ubijem. Lako mogu da ga pogodim u leđa dok hodamo. To je, naravno, veoma podlo, ali zar neće biti još gore ako sačekam da ga bolje upoznam? Da mu dugujem? Ne, sada je pravo vreme. Bacam poslednji pogled ka figurama koje se bore na krvavom tlu i donosim čvrstu odluku. Zatim skliznem na zemlju.
Ali, kada sam sletela, shvatam da Finik ide u korak sa mojim mislima. Kao da zna šta sam videla i kako je to na mene uticalo. Podigao je jedan od svojih trozubaca u opušteno odbrambenu poziciju.
„Šta se dešava tamo, Ketnis? Da li su se svi uhvatili za ruke? Zakleli na ne nasilje? Pobacali oružje u more u znak prkosa prema Kapitolu?" pita Finik.
,,Ne", kažem.
,,Ne", ponavlja Finik. „Zato što je ono što se desilo u prošlosti, ostalo u prošlosti. Niko u ovoj areni nije slučajno postao pobednik." Na trenutak posmatra Pitu. „Osim Pite."
Znači, Finik zna ono što Hejmič i ja znamo. O Piti. O tome da je istinski bolja osoba od svih nas. Finik je ubio tributa iz Distrikta pet, a da nije ni trepnuo. Koliko je meni trebalo da postanem smrtonosna? Kada sam gađala Enobariju, Sjaja i Bruta, gađala sam da ubijem. Pita bi se prvo upustio u pregovore. Utvrdio da li je moguć neki širi savez. Ali, čemu to? Finik je u pravu. Ja sam u pravu. Ljudi u ovoj areni nisu krunisani zbog svoje samilosti.
Gledam ga u oči, odmeravajući njegovu brzinu sa svojom. Koliko će mi vremena biti potrebno da mu strelom probijem mozak, nasuprot vremenu potrebnom trozupcu da stigne do mog tela. Vidim da čeka da ja načinim prvi korak, da procenjuje da li najpre da se odbrani ili da odmah krene u napad. Osećam da smo se oboje odlučili kada Pita namerno zakorači između nas.
„Koliko ih je mrtvo?" pita.
Pomeri se, idiote, pomislim. Ali on staje čvrsto između nas.
„Teško je reči", odvratim. „Bar šestoro, čini mi se. Još se bore."
„Hajde da nastavimo da se krećemo. Potrebna nam je voda", kaže Pita.
Zasada nismo videli ni potok ni jezero. Slana voda nije za piće. Ponovo se prisećam prošlogodišnjih Igara, kada sam maltene umrla od dehidracije.
„Bolje da je uskoro pronađemo", kaže Finik. „Moramo da se sakrijemo pre nego što ostali večeras krenu u lov na nas."
Mi. Nas. Lov. Dobro, možda bi ubistvo Finika bilo malo preuranjeno. Do sada je bio od pomoći. Hejmič ga odobrava. Ko zna šta će nam noć doneti? Ako dođe do toga, uvek mogu da ga ubijem na spavanju. Zato sada nisam ništa učinila. Nije ni Finik.
Nedostatak vode povećava moju žeđ. Pažljivo gledam unaokolo dok se penjemo, ali nemam sreće. Nakon još par kilometara, vidim da su šuma proređuje i da smo stigli do podnožja brda. „Možda ćemo imati više sreće sa druge strane. Možda tamo postoji neki izvor ili nešto slično."
Međutim, nema druge strane. Znam to pre ostalih, iako sam najdalje od vrha. Ugledala sam čudan, talasavi kvadrat, poput prozorskog okna usred vazduha. Najpre sam pomislila da je to odblesak sunca ili vrelina koja se podiže sa tla. Ali, fiksirano je na određenom mestu, ne pomera se kada se ja pomerim. Tada sam povezala ovaj kvadrat sa Vajers i Bitijem u Centru za obuku i shvatila šta se nalazi pred nama. Ispustila sam uzvik upozorenja u trenutku kada je Pita zamahnuo nožem da preseče lozu.
Začuo se oštar zvuk. Na trenutak, drveće je nestalo i ugledali smo brisan prostor i komad gole zemlje. Tada se Pita odbio od zaštitnog polja i oborio Finika i Megs na zemlju.
Jurim ka njemu. Nepokretno leži, upetljan u lozu. „Pita?" Oseća se slab miris oprljene kose. Ponovo ga dozivam, blago ga drmusajući, ali mi ne odgovara. Prstima prelazim preko njegovih usana. Nema toplog daha, iako je do malopre dahtao. Stavljam uho na njegove grudi, na ono mesto gde uvek položim glavu, gde znam da ću čuti snažne otkucaje njegovog srca.
Međutim, dočekuje me samo tišina.
20
„Pita!" vrištim. Drmusam ga jače, čak ga šamaram po licu, ali nema svrhe. Srce mu je stalo. Udaram praznu ljušturu. „Pita!"
Finik naslanja Megs na drvo i sklanja me sa puta. „Pusti mene." Prstima dotiče Pitin vrat, prelazi preko njegovih rebara i kičmenog stuba. Zatim mu zatvara nozdrve.
„Prekini!" urlam, bacajući se ka Finiku. Sigurna sam da želi da se uveri da je Pita mrtav i pobrine da tako i ostane. Finik podiže ruku i udara me tako snažno u grudi da odletim do obližnjeg stabla. Na trenutak sam ošamućena od bola, ali trudim se da prodišem dok posmatram kako Finikponovo zatvara Pitin nos. Sa mesta na kojem sedim, izvlačim strelu i postavljam je na luk. Baš sam htela da je otpustim, kada me je zaustavio bizaran prizor. Finik ljubi Pitu. Ne, ne ljubi ga. Zatvorio mu je nos, a razjapio usta i sada mu duva vazduh u pluća. Vidim to, vidim kako se Pitine grudi podižu i spuštaju. Zatim mu Finik otkopčava odelo i počinje dlanovima da pritiska tačku iznad srca. Sada kada sam prevazišla prvobitan šok, shvatam šta pokušava da uradi.
Jednom u sto godina bih videla majku kako radi nešto slično, ali ne često. Ako vam srce otkaže u Distriktu dvanaest, malo je verovatno da će vas porodica dovesti do moje majke na vreme. Zato su njeni pacijentu uglavnom opečeni, ranjeni ili bolesni. Ili izgladneli, naravno.
Ali, u Finikovom distriktu je drugačije. Šta god da radi, već je to radio. Postupa po određenom ritmu i metodu. Vrh moje strele se okreće ka zemlji dok se naginjem napred i očajnički tražim znake uspeha. Užasni minuti prolaze dok mi nada polako nestaje. Kada sam već pomislila da je prekasno, da je Pita mrtav, otišao, zauvek nedostižan, zakašljao se a Finik je seo.
Ostavljam oružje u prašini i jurim ka njemu. „Pita?" Kažem nežno. Sklanjam vlažan pramen plave kose sa njegovog čela i osećam kako puls snažno bije pod mojim prstima na njegovom vratu.
Oči mu se otvaraju i zagledaju u moje. „Budi pažljiva", kaže slabašno. „Napred je zaštitno polje."
Smejem se, ali suze mi teku niz obraze.
„Mora da je jače od onog u Centru za obuku", kaže on. „Dobro mi je, samo sam malo uzdrman."
„Bio si mrtav! Srce ti je stalo!" izletelo mi je pre nego što sam razmislila da li je to dobra ideja. Prekrivam usta šakom zato što počinjem da ispuštam užasne zvuke davljenja, što se uvek desi kada plačem.
„Čini mi se da sada radi normalno", kaže. ,,U redu je, Ketnis." Klimam glavom, ali i dalje zvučim kao da se davim. „Ketnis?" sada je Pita zabrinut za mene, što samo doprinosi sveopštem ludilu.
,,U redu je. To su samo hormoni", kaže Finik. „Zbog bebe." Podižem pogled i gledam ga dok sedi na kolenima i dahće od napora zbog uspona, vreline i vraćanja Pite u život.
,,Ne. Nije..." mucam, ali preseca me još histeričniji zvuk plača koji samo potvrđuje ono što je Finik rekao o bebi. Susreće moj pogled, a ja ga gledam kroz suze. Znam da je glupo, što me toliko ljuti. Želim samo da održim Pitu u životu, ali nisam uspela a Finik jeste. Treba da mu budem zahvalna. I jesam. Ali sam i besna zato što to znači da ću zauvek dugovati Finiku Odairu. Zauvek. Kako onda da ga ubijem na spavanju?
Očekujem da vidim samozadovoljan ili sarkastičan izraz na njegovom licu, ali on deluje zbunjeno. Gleda Pitu, pa mene kao da pokušava nešto da shvati. Zatim lagano odmahuje glavom. „Kako si?" kaže Piti. „Možeš li da nastaviš?"
,,Ne, mora da se odmori", kažem. Nos mi curi kao lud, a nemam ni komadić tkanine koji bih iskoristila umesto maramice. Megs bere punu šaku viseće mahovine sa grane i pruža mi je. Suviše sam uznemirena da razmišljam da li je sigurno. Glasno duvam nos i brišem suze sa lica. Lepa je ova mahovina. Dobro upija i iznenađujuće je meka.
Primećujem svetlucanje zlata na Pitinim grudima. Posežem i otkrivam disk koji visi na lančiću oko njegovog vrata. Na njemu je urezana moja kreja. „Ovo je tvoj simbol?" pitam.
,,Da. Smeta li ti što sam upotrebio tvoju kreju? Želeo sam da imamo isti simbol", kaže.
,,Ne, naravno da mi ne smeta." Uspevam da iscedim osmeh. To što se Pita pojavio u areni noseći kreju u isto vreme je i blagoslov i kletva. Sa jedne strane, to će dati dodatni podstrek pobunjenicima u distriktima. Sa druge strane, teško je zamisliti da će predsedniku to promaći. Samim tim, biće mi teže da održim Pitu u životu.
„Znači, želiš da ovde napravimo logor?" pita Finik.
„Mislim da to nije dobro rešenje", odgovara Pita. „Ovde nema vode, nema zaštite. Dobro se osećam, zaista. Mogu polako da se krećem."
„Bolje da se krećemo polako, nego da se uopšte ne krećemo." Finik mu pomaže da se podigne na noge, a ja pokušavam da se saberem. otkako sam jutros ustala, gledala sam kako Sinu prebijaju na mrtvo ime, spuštena sam u arenu i videla Pitu kako umire. Ipak, drago mi je što Finik neprestano igra na kartu trudnoće umesto mene, pošto se sa tačke gledišta publike, ne snalazim baš najbolje.
Proverila sam oružje, mada znam da je u savršenom stanju, zato što zbog toga delujem kao da držim stvari pod kontrolom. „Preuzeću vođstvo", najavljujem.
Pita je pokušao da se pobuni, ali Finik ga preseca. „Neka, pusti je." Namrštio se i pogledao me. „Shvatila si da je polje tu, zar ne? U poslednjem trenutku? Vikala si." Klimam. „Kako si znala?"
Oklevam. Možda je opasno otkriti da znam Bitijev i Vajersin trik za otkrivanje zaštitnog polja. Ne znam da li su Tvorci videli kada su mi njih dvoje to pokazali tokom obuke. Kako god bilo, posedujem veoma važnu informaciju. Ako to budu saznali, mogu izmeniti zaštitno polje pa više neću moći da uočim njegovo podrhtavanje. Zato sam slagala. ,,Ne znam ni sama. Maltene sam ga čula. Oslušni." Svi smo se umirili. Čuje se zvuk insekata, ptica i vetra koji pirka kroz rastinje.
„Ništa ne čujem", kaže Pita.
„Čuje se", insistiram, „poput ograde oko Distrikta dvanaest kada je uključena struja, samo mnogo tiše." Svi su ponovo napregnuto oslušnuli. I ja činim to isto, mada znam da se ništa ne čuje. „Evo ga!" kažem. „Zar to niste čuli? Dopire sa onog mesta na kojem je Pita doživeo strujni udar."
,,Ni ja ništa ne čujem", kaže Finik. „Ali, ako ti čuješ, onda svakako preuzmi vođstvo."
Odlučila sam da iskoristim ovu situaciju do kraja. „Čudno", kažem. Okrećem glavu na jednu, pa na drugu stranu. „Čujem samo levim uhom."
„Onim koje su hirurzi operisali?" kaže Pita.
„Da", odvratim, slegnuvši ramenima. „Možda su posao obavili bolje nego što su mislili. Znaš, ponekad čujem čudne stvari tim uhom. Čujem stvari za koje obično smatramo da su nečujne. Poput krila insekata. Ili snega koji pada na zemlju." Savršeno. Sada će pažnja biti usmerena na hirurge koji su mi operisali uvo nakon Igara prošle godine. Moraće da objasne zašto sam obdarena sluhom šišmiša.
,,Ti", kaže Megs, gurajući me napred da bih mogla da ih povedem. Pošto ćemo se kretati polako, Megs bi radije da hoda pomoću štapa koji joj je Finik brzo izdeljao. Napravio je štap i za Pitu. Dobro je, pošto uprkos njegovim protestima, mislim da Pita zapravo želi da legne. Finik je sada na začelju kolone, tako da nam leđa čuva osoba u pripravnom stanju.
Koračam tako da mi zaštitno polje bude sa leve strane, pošto mi je levo uho navodno obdareno supersluhom. Međutim, to je izmišljotina. Zato sam isekla pregršt tvrdih oraha koji vise poput grožđa a obližnjeg drveta i sada ih bacam ispred sebe dok koračam. Dobro je, zato što mi promiče podrhtavanje polja mnogo češće nego što ga primećujem. Kad god orah pogodi zaštitno polje, vidi se oblačak dima pre nego što crn i napukle ljušture padne na zemlju kraj mojih nogu.
Nakon par minuta postajem svesna zvuka udaraca iza sebe. Okrećem se i vidim da Megs guli koru sa oraha i ubacuje ga u već puna usta. „Megs!" vrištim. „Ispljuni to. Možda je otrovno."
Ona mrmlja nešto i ignoriše me, oblizujući se sa uživanjem. Okrećem se ka Finiku, ali on se samo smeje. „Izgleda da ćemo saznati." Kaže.
Nastavljam napred, razmišljajući o Finiku koji je spasao staru Megs, ali će je pustiti da jede čudne orahe. Kojeg nam je Hejmič odredio za saveznika i koji je vratio Pitu iz mrtvih. Zašto ga nije pustio da umre? Niko ga ne bi krivio. Ja nikada ne bih pogodila da on ima moć da vraća iz mrtvih. Zašto bi želeo da spase Pitu? Zašto je tako odlučan da bude sa mnom u timu? Spreman je da me ubije, ako dođe do toga, ali pustiće mene da donesem odluku o borbi.
Nastavljam da koračam, bacajući orahe. Ponekad ugledam podrhtavanje polja. Trudim se da se krećem nalevo, pokušavajući da pronađem prolaz, kako bismo se udaljili od Kornukopije i pronašli vodu. Međutim, nakon sat vremena shvatam da je uzalud. Krećući se na levu stranu uopšte ne napredujemo. U stvari, polje kao da nas vodi zakrivljenom putanjom. Zastajem i okrećem se. Gledam kako Megs hramlje, a Pitu obliva znoj. „Hajde da se odmorimo", kažem. „Moram ponovo da osmotrim teren odozgo."
Drvo koje sam odabrala više je od ostalih. Penjem se uz uvrnute grane, držeći se što je moguće bliže stablu. Ne mogu da procenim koliko se lako lome ove gumičaste grane. Ipak se penjem nerazumno visoko zato što moram nešto da vidim. Dok se držim za stablo koje je sada tanko kao mladica, ljuljajući se napred-nazad na vlažnom vetru, sumnje su mi potvrđene. Postoji razlog zbog kojeg ne možemo da skrenemo nalevo i nikada nećemo moći. Prvi put vidim oblik čitave arene. Savršen krug. Sa savršenim točkom u sredini. Nebo iznad kružne džungle svuda je iste nijanse ružičaste boje. Čini mi se da razabiram jedan ili dva talasava kvadrata, pukotine u oklopu, kako ih zovu Vajers i Biti. Otkrivaju ono što treba da ostane skriveno i zato predstavljaju slabost. Da bih bila potpuno sigurna, ispuštam strelu u prazan prostor iznad vrhova drveća. Blesak svetla i na trenutak se nazire pravo plavo nebo, a zatim je strela odbačena nazad u džunglu. Silazim da ostalima saopštim loše vesti.
„Zaštitno polje nas drži zatvorenim u krugu. Nekoj vrstu kupole. Ne znam koliko je visoka. U sredini je Kornukopija, oko nje more, a oko svega džungla. Veoma precizno. Veoma simetrično. I zauzima veoma malo prostora", kažem.
,,Da li si videla neku vodu?" pita Finik.
„Samo slanu vodu tamo gde su nas diskovi izbacili na početku Igara", kažem.
„Sigurno postoji još neki izvor", kaže Pita, mršteći se. „Ili ćemo poumirati za par dana."
,,Pa, rastinje je gusto. Možda negde postoji neko jezero", kažem sumnjičavo. Instinktivno osećam da Kapitol želi da se ove neomiljene Igre što pre završe. Plutarh Hevensbi je možda već dobio naređenje da nas pobije. ,,U svakom slučaju, nema svrhe da pokušavamo da otkrijemo šta je sa druge strane brda. Odgovor je 'ništa."
„Sigurno postoji voda za piće negde između polja i točka", insistira Pita. Svi znamo šta to znači. Moramo da se vratimo dole. Moramo da krenemo ka karijeristima i krvoproliću. Megs jedva hoda, a Pita je suviše slab da se bori.
Odlučili smo da se spustimo par stotina metara nizbrdo i da nastavirrio da kružimo. Da vidimo ima li vode na tom nivou. Ostala sam na čelu, povremeno bacajući orah levo od sebe, ali sada smo daleko od zaštitnog polja. Sunce prži, pretvarajući vazduh u paru i poigrava se sa našim vidom. Do sredine popodneva jasno je da Pita i Megs ne mogu da nastave.
Finik je odabrao mesto za logor nekih desetak metara ispod zaštitnog polja, govoreći da možemo da ga iskoristimo kao oružje tako što ćemo poterati neprijatelje ka njemu, ako budemo napadnuti. Zatim su Megs i on počupali gomilu oštre trave koja raste do visine od metar i po i počeli da je upliću, praveći prostirke. Pošto se Megs ništa naročito nije desilo od oraha, Pita je sakupio gomilu i sada ih peče bacajući ih na zaštitno polje. Metodično čisti ljusku, spuštajući srž na list. Ja stojim na straži. Vrpoljim se, vruće mi je i uznemirena sam zbog svega što se danas desilo.
Žedna sam. Tako sam žedna. Najzad više to ne mogu da podnesem. „Finiče, čuvaj stražu. Idem da se promuvam unaokolo i potražim vodu", kažem. Niko nije oduševljen idejom da odem sama, ali preti nam dehidracija.
,,Ne brini, neću daleko", obećavam Piti.
„Idem i ja sa tobom", kaže on.
„Nemoj. Loviću, ako mi se ukaže prilika", kažem mu. Mada ne dodajem ,,Ne možeš sa mnom zato što si suviše glasan", to se ipak podrazumeva. Plašio bi plen i ugrožavao mene svojim teškim korakom. „Neću dugo."
Nečujno se krećem među stablima, srećna što zemlja prigušuje korake. Krećem nizbrdo u dijagonali, ali ne pronalazim ništa osim raskošnog, zelenog rastinja.
Zaustavio me zvuk topa. Sigurno se završilo krvoproliće kod Kornukopije. Sada ćemo saznati koliko je tributa pokosila smrt. Brojim koliko se puta oglašava top, zato što svaki pucanj predstavlja jednog mrtvog tributa. Osam. Ne tako mnogo kao prošle godine. Ali, meni deluje kao da ih je mnogo, pošto im znam imena.
Osećam iznenadnu slabost i naslanjam se na drvo, osetivši kako vrelina upija vlagu iz mog tela poput sunđera. Već gutam teško i prikrada mi se slabost. Pokušavam da trljam stomak rukom, nadajući se da će mi se neka trudnica smilovati, postati moj sponzor i da će mi Hejmić poslati vodu. Nemam sreće. Klizim na zemlju.
Sedeći mirno, počinjem da primećujem životinje: čudne ptice sjajnog perja, tri guštera sa palacavim plavim jezicima i nešto što nalikuje mešancu pacova i oposuma i visi na grani blizu stabla. Ubila sam jednog strelom, da bih ga bolje osmotrila.
Neverovatno je ružan. Veliki glodar, šarenog sivog krzna. Dva zlokobna zuba mu vire preko donje usne. Dok mu gulim kožu i vadim iznutrice primećujem da mu je njuška vlažna. Kao kod životinje koja je upravo pila vodu na potoku. Uzbuđeno polazim od njegovog drveta i krećem se polako u spirali. Izvor koji je životinja koristila sigurno nije daleko.
Ništa. Nisam ništa pronašla. Ni kap rose. Najzad krećem ka logoru, pošto znam da će se Pita zabrinuti zbog mene, skuvanija i razdraženija nego ikada.
Kada stižem, vidim da su ostali potpuno preobrazili logor. Megs i Finik su napravili malu kolibu od travnatih prostirki, otvorenu sa jedne strane, ali sa tri zida, krovom i podom. Megs je isplela i nekoliko činija koje je Pita ispunio pečenim orasima. Gledaju me sa puno nade, ali ja odmahujem glavom. „Ništa od vode. Ali, tu je negde. On je znao gde", kažem, podigavši oderanog glodara da ga svi vide. „Pio je nedugo pre nego što sam ga ustrelila, ali nisam uspela da pronađem njegov izvor. Kunem se da sam pregledala svaki centimetar zemljišta u radijusu od trideset metara."
„Možemo li da ga jedemo?" kaže Pita.
„Nisam sigurna. Ali, meso mu izgleda nije mnogo drugačije od mesa veverice. Treba da ga skuvamo..." Oklevam dok razmišljam kako da zapalim vatru bez ičega. Čak i da uspem, treba razmišljati o dimu. Ova arena je tako mala da nema šanse da ga sakrijemo.
Piti je sinula ideja. Uzima komad mesa, probada ga vrhom zašiljenog pruta i pušta da padne na zaštitno polje. Čuje se šištanje, a zatim štap doleće nazad. Meso je crno spolja, ali dobro pečeno iznutra. Tapšemo mu, a zatim brzo prestajemo, setivši se gde se nalazimo.
Sunce tone na ružičastom nebu, a mi se okupljamo u kolibi. I dalje sam podozriva prema orasima, ali Finik mi objašnjava da ih je Megs prepoznala iz nekih drugih Igara. Nisam se potrudila da provedem neko vreme kod stanice sa jestivim biljem, zato što prošle godine nisam imala potrebu za tim. Žao mi je zbog toga. Sada bih sigurno prepoznala neke od biljaka koje me okružuju. Možda bih mogla da pogodim gde ćemo završiti. Međutim, Megs deluje zdravo, a jede orahe već satima. Zato sam uzela jedan i odgrizla komadić. Ima blag, pomalo slatkast ukus i podseća me na kesten. Odlučila sam da je u redu. Meso glodara je oštro i nalikuje na meso divljači, ali je iznenađujuće sočno. Ovo uopšte nije loš prvi obrok u areni. Kada bismo samo imali čime da speremo grlo.
Finik mi je postavio mnogo pitanja o glodaru. Odlučili smo da ga nazovemo šumski pacov. Koliko je bio visoko, koliko dugo sam ga gledala pre nego što sam ga ustrelila i šta je radio? Ne sećam se mnogo čega. Njuškao je unaokolo u potrazi za insektima, valjda.
Užasavam se noći. Bar će gusto ispletena koliba pružiti kakvutakvu zaštitu od onoga što se šunja džunglom kada zađe sunce. Međutim, par trenutaka pre nego što će sunce skliznuti za horizont, izlazi bledi mesec. Obrisi postaju vidljivi u tami. Razgovor zamire. Svi znamo šta sledi. Poređali smo se u niz kod ulaza u kolibu i Pita me uhvatio za ruku.
Na nebu je zasvetleo grb Kapitola, kao da pluta u svemiru. Dok slušam himnu pomislim, Finiku i Megs će biti mnogo teže. Međutim, ispostavilo se da i meni prilično teško pada da vidim lica mrtvih pobednika na nebu.
Čovek iz Distrikta pet, onaj kojeg je Finik ubio trozupcem, pojavljuje se prvi. Znači da su živi svi tributi od distrikta jedan do četiri – četvoro karijerista, Biti i Vajers i naravno Megs i Finik. Nakon lica čoveka iz Petice, pojavljuje se lice muškog morflinga iz Distrikta šest, Sesilije i Vulfa iz Osmice, oba tributa iz Devetke, žene iz Desetke i Sider iz Distrikta jedanaest. Vraća se grb Kapitola uz poslednje taktove muzike. Potom nebo potamni, osim meseca.
Svi ćute. Ne mogu da se pretvaram da sam ikoga od njih dobro poznavala. Ali, razmišljam o onoj deci koja su se obesila Sesiliji oko vrata kada su je odvodili. Razmišljam koliko je Sider bila ljubazna prema meni onog dana kada smo se upoznale. Čak i pomisao na morflinga staklastih očiju koji mi crta žute cvetove po obrazima izaziva bol. Svi su mrtvi. Zauvek nestali.
Ne bih znala koliko dugo smo sedeli tako da nije pristigao srebrni padobran. Sleteo je kroz lišće pravo pred nas. Niko nije posegnuo ka njemu.
„Šta mislite, čiji je?" pitam konačno.
„Nema načina da saznamo", odvrati Finik. „Zašto ne pustimo Pitu da ga prisvoji, pošto je on danas umro?"
Pita odvezuje vrpcu i izravnava komad svile. Na padobranu se nalazi mali metalni objekat koji ne prepoznajem. „Šta je to?" pitam. Niko ne zna. Predajemo ga iz ruke u ruku i svako ga pregleda. To je šuplja metalna tuba, zašiljena sa jedne strane. Sa druge strane se nalazi mala ivica savijena u stranu. Maglovito mi je poznato. Deo koji je mogao otpasti sa bicikla, nosača za zavesu, sa bilo čega.
Pita duva u nju da vidi da li će izaći neki zvuk, ali ništa se ne čuje. Finik gura mali prst unutra, proveravajući da li je u pitanju oružje. Beskorisno.
„Možeš li da pecaš sta tim, Megs?" pitam. Megs, koja može da peca skoro sa bilo čim, odmahuje glavom i gunđa.
Uzimam metalnu tubu i kotrljam je na dlanu. Pošto smo saveznici Hejmič radi u dogovoru sa mentorima iz Distrikta četiri. Učestvovao je u biranju poklona. To znači da je vredan. Da može da nam spase život. Razmišljam o događajima iz prošle godine. Voda mi je bila očajno potrebna, ali on je nije poslao zato što je znao da ću je pronaći ako se potrudim. Hejmičevi darovi ili njihov nedostatak, nose sa sobom poruku. Maltene ga čujem kako reži na mene: Koristi mozak ako ga imaš. Čemu to služi?
Brišem znoj sa očiju i okrećem poklon ka mesečini. Okrećem ga na ovu i onu stranu i gledam iz svih uglova, pokrivam različite delove tube, a zatim ih otkrivam. Trudim se da mu otkrijem svrhu. Najzad iznervirano zabadam jedan kraj u prašinu. „Odustajem. Možda će Biti i Vajers moći da provale čemu služi, ako naletimo na njih."
Opružam se i naslanjam vreli obraz na prostirku od trave, zureći ljutito u metalnu tubu. Pita masira napetu tačku između mojih ramena. Dopuštam sebi da se opustim. Pitam se zašto se arena nije ohladila sada kada je sunce zašlo. Pitam se šta se dešava kod kuće.
Prim. Majka. Gejl. Medž. Razmišljam o tome kako me gledaju kod kuće. Bar se nadam da su kod kuće. Nadam se da ih Tred nije priveo. Da nisu kažnjeni kao Sina. Kao Darijus. Kažnjeni zbog mene. Svi.
Čeznem za njima, za svojim distriktom, svojom šumom. Pravom šumom sa čvrstim stablima od tvrdog drveta, prepunih hrane, divljači koja nije tako jeziva. Potoka. Hladnog vetra. Nema hladnog vetra koji će oduvati ovu vrelinu. Zamišljam takav vetar i puštam ga da mi ohladi obraze i utrne prste. Odjednom, komad metala dopola zaboden u zemlju dobija ime.
„Slavina!" uzvikujem i uspravljam se.
„Šta?" pita Finik.
Čupam tubu iz zemlje i čistim je. Skupljam šaku oko zašiljenog kraja i skrivam ga, a zatim gledam ivicu okrenutu upolje. Da, ovo sam već videla. Tokom jednog hladnog, vetrovitog dana pre mnogo godina. Bila sam u šumi sa ocem. Videla sam ovakvu tubu umetnutu u rupu isečenu u kori javora. Sok je kroz nju kapao u našu kofu. Sirup od javora je obično parče hleba pretvarao u poslasticu. Posle očeve smrti nikada nisam saznala šta se desilo sa njegovim slavinama. Verovatno su skrivene negde u šumi i nikada ih neću pronaći.
,,To je slavina. Nešto kao čep. Zarije se u stablo, a sok pocuri." Gledam žilava, zelena stabla oko sebe. ,,U stablo određenog drveta."
„Sok?" pitam Finik. Izgleda da pored mora nemaju određenu vrstu drveta.
,,Od kojeg se pravi sirup", kaže Pita. „Ali u ovom drveću verovatno ima nešto drugo."
Istog trenutka smo se osovili na noge. Žeđ. Nepostojanje izvora. Oštri zubi šumskog pacova i njegova vlažna njuška. U stablima postoji samo jedna stvar koja nam može biti od koristi. Finik kreće da zabije slavinu u zelenu koru jednog masivnog stabla sa kamenom, ali ja ga zaustavljam. „Čekaj. Oštetićeš ga. Moramo prvo da izbušimo rupu", kažem.
Nemamo čime da bušimo, pa Megs nudi šilo. Pita ga zariva u koru. Pet centimetara duboko. On i Finik sa šilom i noževima na smenu prave rupu koja će biti dovoljno velika da slavina stane u nju. Pažljivo je zarivam i svi se povlačimo korak unazad u iščekivanju. Najpre se ništa ne dešava. Zatim se kap vode sliva na dlan koji je Megs ispružila. Liže je i pruža ruku očekujući još.
Mrdanjem smo namestili slavinu tako da sada iz nje ističe tanušan slap. Na smenu držimo otvorena usta pod slavinom, vlažeći suve jezike. Megs donosi korpu. Trava je tako gusto prepletena da drži vodu. Punimo korpu i dodajemo je iz ruke u ruku gutajući tečnost, a kasnije se čak i umivamo. Poput svega ostalog, voda je topla, ali nije vreme za izbiranje.
Pošto nas žeđ više ne ometa, shvatamo koliko smo umorni i pripremamo se za spavanje. Prošle godine sam uvek pakovala svu opremu za slučaj da moram brzo da pobegnem tokom noći. Ove godine, nemam ranac koji treba spakovati. Samo oružje koje ionako ne ispuštam iz ruke. Tada sam se setila slavine i izvadila je iz kore. Otkinula sam čvrstu lozu provukla je kroz slavinu i zavezala ga za pojas.
Finik se ponudio da preuzme prvu stražu i ja sam mu dopustila, znajući da stražu moramo čuvati ili on ili ja, dok se Pita ne odmori. Ležem pored Pite, na pod kolibe i kažem Finiku da me probudi kada se umori. Umesto toga se trzam iz sna par sati kasnije zbog nečega što podseća na udarac zvona. Zvek! Zvek! Ne zvuči baš poput onih zvona koja zvone na Zgradi pravosuđa za Novu godinu, ali je dovoljno slično da prepoznam. Pita i Megs su ih prespavali, ali Finik pažljivo sluša, poput mene. Zvonjava prestaje.
„Izbrojao sam dvanaest", kaže.
Klimam. Dvanaest. Šta to znači? Po jedno zvono za svaki distrikt? Možda. Ali, zašto?" „Šta misliš u čemu je stvar?"
„Nemam pojma", kaže.
Čekamo dalje instrukcije, možda neku poruku od Klaudija Templsmita. Pozivnicu na gozbu. U daljini se pojavljuje samo zaslepljujuća munja koja pogađa visoko drvo. Počinje oluja. To valjda znači da će početi kiša, ili je to način da dobiju vodu oni koji nemaju tako pametne mentore kao što je Hejmič.
„Idi na spavanje, Finiče. Ionako je moj red da stražarim", kažem.
Finik okleva, ali niko ne može zauvek da ostane budan. Smešta se pored ulaza u kolibu, sa jednom rukom na trozupcu, i tone u nemiran san.
Sedim sa lukom u ruci i posmatram džunglu koja deluje sablasno bledo i zeleno na mesečini. Nakon sat vremena prestaje da seva. Čujem kišu kako se približava, udarajući po lišću stotinu metara dalje. Posmatram da li će stići do nas, ali to se nije desilo.
Zvuk topa me uplašio, mada ga moji usnuli saputnici nisu čuli. Nema svrhe da ih budim. Još jedan pobednik je mrtav. Ne dozvoljavam sebi da se upitam ko je poginuo.
Kiša prestaje iznenada, poput prošlogodišnje oluje u areni.
Par trenutaka kasnije vidim maglu kako se spušta iz pravca u kojem je padala. Obična reakcija. Hladna kišajepala na toplu zemlju i magla sepodigla, pomislim. Nastavlja postojano da se približava. Vitice posežu napred i uvijaju se poput prstiju, kao da vuku ostatak magle za sobom. Dok ovo posmatram, osećam da mi se diže kosa na glavi. Sa ovom maglom nešto nije u redu. Njeno napredovanje je suviše istovremeno da bi bilo prirodno. Ako nije prirodno...
Gadljiv, sladak miris mi dopire do nozdrva. Posežem ka ostalima, urlajući da se probude.
Za par sekundi koliko mi treba da ih probudim, već počinjem da dobijam plikove.
21
Sićušne ranice užasno peku, gde god me magla dotakla.
„Bežite!" vrištim. „Bežite!"
Finik se istog trenutka budi i ustaje da se sukobi sa neprijateljima. Ali, čim je ugledao zid magle, baca usnulu Megs na leđa i polazi. Pita je ustao, ali nije sasvim budan. Grabim ga za ruku i počinjem da ga vučem kroz džunglu za Finikom.
„Šta se dešava? Šta je to?" pita zbunjeno.
„Neka vrsta magle. Otrovan gas. Požuri, Pita!" podstičem ga. Mada je ceo dan to poricao, vidim da su posledice udara u zaštitno polje veoma velike. Spor je, mnogo sporiji nego inače. Loze i nisko rastinje, koje me povremeno izbaci iz ravnoteže, njega sapliću na svakom koraku.
Gledam ka zidu magle koji se prostire u pravoj liniji u svim pravcima. Na trenutak me obuzima užasan impuls da pobegnem, da ostavim Pitu i spasem sebe. Bilo bi tako lako potrčati svom snagom. Možda bih čak mogla da se popnem na drvo, iz ad linije magle. Izgleda da nije viša od dvanaest metara. Sećam se da sam to učinila tokom prošlih Igara kada su se pojavili mutovi. Pojurila sam i setila se Pite tek kada smo stigli do Kornukopije. Ovog puta, zarobljavam svoj strah, potiskujem ga i ostajem kraj njega. Ovoga puta cilj nije moje preživljavanje. Već Pitino. Razmišljam o ljudima u distriktu ćiji su pogledi sada zalepljeni za televizor. Gledaju da li ću pobeći, kao što Kapitol očigledno želi, ili istrajati.
Čvrsto ga stežem za ruku i kažem: „Gledaj u moja stopala. Trudi se da gaziš tamo gde i ja." Ovo pomaže. Deluje kao da se krećemo malo brže, ali nedovoljno brzo da smemo da se odmorimo. Magla nam je istrajno za petama. Kapljice nas dosežu odvajajući se od glavne maglene mase. Peku, ali ne poput vatre. Manje su vrele, a više bole dok hemija pronalazi naše meso, hvata se za njega i progoreva gornje slojeve kože. Odela nam ne pomažu. Kao da smo obučeni u toaletni papir. Uopšte nas ne štite.
Finik, koji je najpre dobro odmakao, zastaje kada je shvatio da Pita i ja imamo problem. Ali, ovo nije nešto protiv čega možemo da se borimo, možemo samo da bežimo. Dovikuje ohrabrujuće poruke, trudeći se da nas podstakne. Upravljamo se prema njegovom glasu, ali to je sve.
Pita veštačkom nogom zapinje za puzavicu i pruža se koliko je dug pre nego što sam uspela da ga uhvatim. Dok mu pomažem da ustane, postajem svesna nečeg mnogo strašnijeg od plikova, goreg od opekotina. Leva strana njegovog lica je opuštena, kao da su svi mišići sa te strane odumrli. Kapak je spušten, maltene prekrivajući oko. Usta mu vise pod čudnim uglom ka zemlji. „Pita..." govorim i tada osećam grč u ruci.
Magla nas ne napada samo opekotinama – cilj su joj naši nervi. Prožima me sasvim novi strah. Cimam Pitu napred, zbog čega je se samo ponovo sapleo. Dok sam uspela da ga podignem na noge, obe ruke mi se nekontrolisano tresu. Magla nas je pristigla, udaljena je manje od metra. Nešto nije u redu sa Pitinim nogama; pokušava da hoda normalno, ali noge mu poskakuju kao da je marioneta.
Osećam da je suknuo napred i shvatam da se Finik vratio po nas i da ga vuče. Podmećem rame, koje je izgleda još pod mojom kontrolom, pod Pitin pazuh i činim sve što je u mojoj moći da pratim
Finikov žustar korak. Nalazimo se na nekih desetak metara od magle kada se Finik zaustavio.
„Ne vredi. Moram da ga nosim. Možeš li ti da poneseš Megs?" pita me.
„Da", odvratim smelo, mada mi srce tone u pete. Istina je da Megs nema više od trideset pet kila, ali ni ja nisam naročito krupna. Ipak, sigurna sam da sam nosila i teži teret. Samo kada bi ruke prestale da mi poskakuju. Čučnula sam, a ona mi se penje na ramena, kao Finiku. Polako ispravljam noge. Ispravljenih kolena, mogu da je nosim. Finik je prebacio Pitu preko ramena. Krečemo napred, Finik vodi, a ja pratim stazu koji on probija kroz lozu.
Zid magle nas prati, tih, postojan i ravan, osim pipaka koji se pružaju napred. Mada mi instinkt govori da bežim pravo napred, shvatam da se Finik kreće dijagonalno nizbrdo. Pokušava da održi udaljenost od gasa dok nas vodi ka moru koje okružuje Kornukopiju. Da, voda, pomislim dok se kapljice kiseline zarivaju dublje u moje meso. Sada mi je drago što nisam ubila Finika. Kako bih inače izvukla Pitu odavde živog? Zahvalna sam što je neko na mojoj strani, makar privremeno.
Kada sam konačno počela da padam, Megs nije kriva za to. Ona čini sve što je u njenoj moći da mi olakša. Međutim, više ne mogu da nosim veliku težinu. Pogotovo dok mi se desna noga ukrućuje. Prva dva puta kada sam pala, uspela sam da se osovim na noge, ali treći put ne mogu da nateram stopala da sarađuju. Dok se mučim da ustanem, Megs se skotrljala na zemlju ispred mene. Mlatim udovima, pokušavajući da se uspravim držeći se za lozu i stabla.
Finik se vratio do mene, sa Pitom na leđima. „Nema svrhe", kažem. „Možeš li da ih nosiš oboje? Idi, ja ću te stići." Sumnjiv predlog, ali ja ga izgovaram uz svu sigurnost koju uspevam da sakupim.
Vidim Finikove zelene oči pri svetlu mesečine. Vidim ih jasno kao dan. Odbijaju svetlost, poput mačjih. Možda zato što su sjajne od suza. ,,Ne", kaže on. ,,Ne mogu oboje da ih nosim. Ruke su mi neupotrebljive." Istina je. Rukama nekontrolisano trza i stvari mu ispadaju iz njih. Od tri trozupca, preostao mu je samo jedan i Pita ga drži. „Žao mi je, Megs. Ne mogu to da izvedem."
Ono što se zatim desilo, desilo se tako brzo i bilo toliko besmisleno, da nisam uspela da ga sprečim. Megs je pridigla, poljubila Finika u usta i odšepala pravo u maglu. Telo su joj istog trenutka obuzeli snažni grčevi dok je padala na zemlju u nekoj vrsti užasnog plesa.
Želim da vrisnem, ali grlo mi gori. Načinila sam jedan uzaludan korak u njenom pravcu kada sam čula udar topa i shvatila da joj je srce stalo, da je mrtva. „Finiče?" Dozivam ga promuklim glasom, ali je već okrenuo leđa toj sceni i nastavio da beži od magle. Vukući za sobom utrnulu nogu, teturam se za njim, ne znajući šta drugo da uradim.
Vreme i prostor gube smisao dok mi magla opseda um, praveći mi zbrku u mislima, čineći celu situaciju nestvarnom. Neki duboko ukorenjen nagon za održanjem tera me da se krećem za Finikom i Pitom, mada sam verovatno već mrtva. Neki delovi mog tela su jasno mrtvi, dok drugi odumiru. Megs je mrtva. U to sam sigurna, ili samo mislim da sam sigurna zato što nema nikakvog smisla.
Mesečina se preliva preko Finikove bronzane kose, bol seva kroz moje telo, noga mi se pretvorila u komad drveta. Pratim Finika dok se nije skršio na zemlju sa Pitom na leđima. Kao da nisam u stanju da zaustavim svoje kretanje unapred, zato nastavljam sve dok se ne sapletem o njihova tela i tako povećam gomilu. Ovako ćemo umreti, pomislim. Međutim, ta misao je apstraktna i manje uznemirujuća od trenutne agonije u kojoj se moje telo nalazi. Čujem kako Finik stenje i uspevam da se otkotrljam sa njih. Vidim zid magle. Dobija boju bisera. Možda se vid poigrava sa mnom, ali čini mi se da se magla menja. Da, postaje gušća, kao da je dospela do prozora i sada je primorana da se sabije. Žmirkam i shvatam da iz nje više ne izviru pipci. U stvari, prestala je da se kreće. Poput svih ostalih užasa kojima sam prisustvovala u areni, dosegla je granicu svoje teritorije. Ili su Tvorci odlučili da još nije pravo vreme da nas ubiju.
„Stala je" pokušavam da kažem, ali iz mojih natečenih usta izlazi samo užasno graktanje. „Stala je", ponavljam, ovog puta nešto jasnije, pošto se i Pita i Finik okreću ka magli. Ona počinje da se diže, kao da je nebo usisava. Gledamo dok nisu nestali i poslednji ostaci.
Pita se skotrljao sa Finika, koji se okrenuo na leđa. Ležimo, dahćemo i trzamo se, tela punih otrova. Nakon par minuta, Pita neodređeno pokazuje rukom nagore. ,,Ma-juni." Podižem pogled i ugledam par stvorenja za koje pretpostavljam da su majmuni. Nikada nisam videla živog majmuna – nema ih u šumi oko našeg okruga. Ali, verovatno sam videla sliku, ili sam ih videla u nekim Igrama, pošto mi je na pamet pala ista reč kao Piti. Mislim da ovi imaju narandžasto krzno, mada je teško proceniti. Duplo su niži od odraslog čoveka. Čini mi se da je dobar znak to što su se pojavili. Sigurno se ne bi zadržavali u okolini da je vazduh otrovan. Neko vreme osmatramo jedni druge u tišini. Ljudi i majmuni. Zatim se Pita podiže na kolena i puzi niz padinu. Svi puzimo, pošto je za nas hodanje trenutno podvig koliko i letenje. Puzimo dok se rastinje ne pretvori u peščanu plažu i dok nam topla voda koja okružuje Kornukopiju ne zapljusne lica. Trzam se unazad kao da sam dotakla plamen.
Utrljavanje soli u ranu. Prvi put u potpunosti shvatam taj izraz. Slana voda prži mi rane takvom snagom da sam se maltene onesvestila. Međutim, osetila sam još nešto. Oprezno spuštam ruku u vodu. Najpre je zaista bolno, ali zatim bol prestaje. Kroz plavičastu vodu vidim da mi iz rana na koži curi mlečna supstanca. Kako belina nestaje, nestaje i bol. Otkopčala sam pojas i skinula odelo, koje je ionako tek nešto više od krpe probušene na mnogo mesta. Cipele i donji veš su čudesno ne dotaknuti. Malo-pomalo, deo po deo tela, cedim otrov iz rana. Pita čini to isto. Ali, Finik se povukao od vode i leži na pesku, nevoljan ili nesposoban da očisti rane.
Najzad, kada je najgore gotovo, otvaram oči pod vodom, ušmrkujem je i izbacujem. Zatim grgoljim vodu kako bih isprala grlo, sve dok se nisam dovoljno oporavila da pomognem Finiku. Vraća mi se delimičan osećaj u nogu, ali ruke mi se i dalje trzaju. Ne mogu da odvučem Finika do vode, moguće je da bi ga bol ionako ubio. Zato uzimam pregršt vode i sipam je na njegove pesnice. Pošto nije pod vodom, otrov izlazi iz njegovih rana na isti način na koji je i ušao, u oblaku pare koju rasterujem rukama. Pita se oporavio dovoljno da mi pomogne. Skinuo je Finikovo odelo i pronašao dve školjke kojima možemo da donosimo vodu mnogo bolje nego drhtavim rukama. Najpre smo mu natopili ruke, pošto su u najgorem stanju. Mada se mnogo beličaste tvari izlilo iz njih, on to uopšte ne primećuje. Samo leži, zatvorenih očiju i povremeno zastenje.
Gledam unaokolo, sve svesnija opasnosti našeg položaja. Noć je, ali mesečina obezbeđuje suviše svetla da bismo ostali skriveni. Imamo sreće što nas niko još nije napao. Videćemo ih ako krenu ka nama iz pravca Kornukopije, ali karijeristi bi nas nadjačali. Ako nas već nisu primetili, Finikovo jaukanje će nas uskoro odati.
„Moramo da ga ubacimo u vodu", šapućem. Ali ne možemo da ga zagnjurimo dok je u ovakvom stanju. Pita klima glavom ka Finikovim stopalima. Uzimamo ga za noge i okrećemo za sto osamdeset stepeni, a zatim počinjemo da ga vučemo ka slanoj vodi. Desetak centimetara po desetak centimetara. Najpre do članaka. Čekamo par minuta. Zatim do sredine listova. Čekamo. Kolena. Bela tvar u kovitlacima izlazi iz njegovog mesa. Stenje. Nastavljamo da ga čistimo od otrova, malo po malo. Otkrila sam da mi je sve bolje, što duže sedim u vodi. Ne samo za kožu, već i za um i kontrolu mišića. Vidim da se i Pitino lice vraća u normalno stanje. Oko mu se otvara, a usta više nisu iskrivljena.
Finik polako oživljava. Oči mu se otvaraju, pogled usredsređuje na nas i shvata da mu pomažemo. Spušta glavu u moje krilo. Puštamo ga da se odmara par minuta potopljen od vrata nadole. Pita i ja se smešimo jedno drugom dok Finik diže ruke iznad vode.
„Još samo glava, Finiče. To je najgori deo, ali osećaćeš se mnogo bolje, ako si u stanju da podneseš potapanje", kaže Pita. Pomažemo mu da sedne i da se drži za naše ruke dok čisti oči, nos i usta. Grlo mu je još suviše nadraženo da govori.
„Pokušaću da iscedim malo vode iz drveta", kažem. Petljam prstima po pojasu i nalazim slavinu koja još visi na lozi.
„Pusti me da prvo napravim rupu", kaže Pita. „Ostani sa njim. Ti si iscelitelj."
Kakav vic, pomislim. Ali nisam to izgovorila, pošto se Finik već nosi sa dovoljno problema. Najgore je prošao, mada mi nije jasno zašto. Možda zbog toga što je najkrupniji, ili zato što se najviše iscrpeno. Zatim, tu je Megs. Još ne razumem šta se desilo. Zašto je ostavio da bi nosio Pitu. Zašto ona ne samo što se nije pobunila, već je bez oklevanja otrčala pravo u smrt. Zbog toga što je toliko stara da su joj dani ionako odbrojani? Da li su mislili da će Finik imati veće šanse da pobedi ako smo mu Pita i ja saveznici? Finikov ispijen izraz mi govori da sada nije pravo vreme da počnem da postavljam pitanja.
Umesto toga pokušavam da se saberem. Skinula sam broš sa krejom sa uništenog odela i zakačila ga za bretelu majice. Pojas za plutanje je izgleda otporan na kiselinu, pošto izgleda kao nov. Znam da plivam, tako da mi pojas nije neophodan, ali Brut je sa njim blokirao moju strelu, zato ga ponovo prikopčavam oko struka, razmišljajući o tome da mi može pružiti zaštitu. Rasplela sam kosu i očešljala je prstima. Magla je oštetila i dosta proredila. Zatim sam ponovo uplela ono što je od nje preostalo.
Pita je pronašao dobro drvo desetak metara od plaže. Jedva ga vidimo, ali je zvuk noža kojim delje stablo kristalno jasan. Pitam se šta se desilo sa šilom. Megs ga je ispustila ili odnela u maglu sa sobom. U svakom slučaju je nestalo.
Premestila sam se malo dublje u vodu i plutam malo na leđima, malo na stomaku. Morska voda izlečila Pitu i mene, ali je Finika potpuno promenila. Počeo je plako da se kreće, razrađujući udove. A zatim je zaplivao. Ali, ne poput mene, već ritmičnim zahvatima, ujednačenim tempom. Kao da posmatram neku čudnu morsku životinju koja se vraća u život. Zaranja i izbija na površinu, izbacujući vodu iz usta, prevrće se bizarnim pokretom poput vadičepa, tako da mi se vrti u glavi dok ga posmatram. Zatim ostaje pod vodom toliko dugo da sam sigurna da se udavio. Poskočila sam od straha kada je izronio glavom iz vode pokraj mene.
,,Ne radi to", kažem.
,,Da ne zaranjam ili da ne izranjam?" pita on.
,,Ni jedno, ni drugo. Oboje. Šta god. Lezi u vodi i lepo se ponašaj", kažem. „Ili, ako ti je već toliko dobro, idi i pomozi Piti."
Za kratko vreme, koliko nam je potrebno da priđemo ivici džungle, postajem svesna promene. Možda su za to zaslužne godine provedene u lovu, ili levim uhom zaista čujem bolje nego što je iko nameravao. Ali, osećam gomilu toplih tela iznad nas. Ne moraju da brbljaju niti da vrište. Dovoljno je što dišu.
Dotičem Finikovu ruku i on prati moj pogled. Ne znam kako su stigli tako tiho. Možda i nisu. Možda smo bili suviše zaokupljeni ispiranjem rana. Za to vreme, oni su se okupili. Ni pet, ni deset, već mnoštvo majmuna sedi na granama drveća. Par koji smo ugledali u šumi nakon odlaska magle, sada deluje poput odbora za doček. Ovi deluju zloslutno.
Stavljam strelu na luk, a Finik podiže trozubac. „Pita", dozivam ga smirenim glasom. „Dođi da nam pomogneš."
„Važi, za minut. Samo što nisam završio", kaže, zaokupljen bušenjem stabla. ,,Da, to je to. Gde ti je slavina?"
,,Tu je. Ali, pronašli smo nešto što moraš da pogledaš", nastavljam odmerenim glasom. „Kreni ka nama tiho da ne uznemiriš ono što smo pronašli." Iz nekog raznoga ne želim da Pita primeti majmune, ili pogleda ka njima. Postoje stvorenja koja pogled u oči smatraju činom agresije.
Pita se okreće ka nama, zadihan od posla. Ton kojim zahtevam da nam se pridruži toliko je čudan, da je shvatio da nešto nije u redu. „Dobro", kaže opušteno. Počinje da se kreće kroz džunglu. Mada znam da se trudi da bude što tiši, to mu nikada nije bila jača strana, čak i kada je imao dve zdrave noge. Međutim, u redu je. Dok se on kreće, majmuni ostaju na mestu. Nalazi se na samo pet metara od plaže kada ih je konačno osetio. Pogled mu samo na sekundu leti nagore, ali to pokreće silovitu reakciju. Majmuni se pretvaraju u vrištavu, narandžastu masu krzna i bacaju se ka njemu.
Nikada nisam videla da se životinja kreće tako brzo. Klize niz lijane kao da su podmazane. Preskaču neverovatne razdaljine. Ogoljenih zube, nakostrešeni, kandži podignutih poput sečiva noža. Možda nikada ranije nisam videla majmune, ali životinje se u prirodi ovako ne ponašaju. „Muti!" urlam dok Finik i ja uskačemo u rastinje.
Znam da svaka strela mora da pogodi, i uspevam to da izvedem. Pri sablasnoj svetlosti meseca obaram majmuna za majmunom, gađajući ih u oči, srce i grlo, da bi svaki pogodak bio smrtonosan. To ipak ne bi bilo dovoljno da ih Finik ne nabada na trozubac poput ribe i ne baca u stranu i da Pita ne zamahuje nožem svom silinom. Osećam kandže na nozi i na leđima, a zatim neko obara napadača. Vazduh postaje težak od mirisa izgaženog rastinja, krvi i ustajalog smrada majmuna. Pita, Finik i ja stojimo u trouglu, međusobno okrenuti leđima. Srce mi se ledi dok uzimam svoju poslednju strelu. Tada se prisećam da Pita ima tobolac. On ne koristi luk, već zamahuje nožem. I sama sam izvadila nož, ali majmuni su brži, napadaju tolikom brzinom da jedva stižem da reagujem.
„Pita!" urlam. „Tvoje strele!"
Pita se okreće i vidi da sam u nevolji. Skida svoj tobolac i tada se dešava. Majmun skače sa drveta pravo ka njegovim grudima. Nemam nijednu strelu, nemam čime da ga gađam. Čujem zujanje Finikovog trozupca dok pronalazi novu metu i znam da je zauzet. Pitin nož i ruka su okupirani dok pokušava da skine tobolac. Bacam nož ka dolazećem mutu, ali stvorenje pravi kolut u letu, izbegava sečivo i nastavlja ka ciju.
Bez oružja, potpuno bespomoćna, činim jedinu stvar koja mi pada na pamet. Trčim ka Piti da ga oborim na zemlju i zaštitim svojim telom, mada znam da neću stići na vreme.
Međutim, ona je uspela. Kao da se stvorila iz vazduha. Jednog trenutka nije bilo ničega, a zatim se našla ispred Pite. Već krvava, ispuštajući piskav vrisak, zenica raširenih poput crnih rupa.
Ženski morfling iz Distrikta šest pruža svoje mršave ruke kao da će zagrliti majmuna i ovaj zariva očnjake u njene grudi.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

19 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Sre Apr 18, 2012 3:28 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
22
Pita ispušta tobolac i zabija nož majmunu u leđa, iznova i iznova, sve dok stisak vilice ne popusti. Šutira muta, pripremajući se za novi napad. Sada imam strele i napetog luka, sa Finikom za leđima teško dišem, ali ne borim se.
„Hajde! Hajde!" urla Pita, dahćući od besa. Međutim, majmunima se nešto desilo. Povlače se, vraćaju na drveće i nestaju u džungli, kao da ih neki glas doziva. Kao da im Tvorci govore da je bilo dosta.
„Uzmi je", kažem Piti. ,,Mi ćemo te štititi."
Pita nežno podiže morflinga i nosi je par poslednjih metara do plaže dok Finik i ja držimo oružje u pripravnosti. Međutim, osim narandžastih leševa na tlu, majmuni su nestali. Pita polaže morflinga na pesak. Sečem materijal sa njenih grudi i otkrivam četiri duboke rane. Krv polako ističe iz njih, zbog čega deluju manje smrtonosno. Zubi su pravu štetu naneli unutra. Po poziciji rana, sigurna sam da su zubi probili neki vitalni organ, pluća ili čak srce.
Ona leži na pesku i dahće poput ribe na suvom. Koža joj je ulegla i bolesno zelena, a rebra se ocrtavaju kao kod deteta koje umire od gladi. Sigurna sam da je sebi mogla da priušti hranu, ali se okrenula morflingu, kao što se Hejmič okrenuo piću. Sve u vezi sa njom govori o beskorisnom traćenju – njeno telo, njen život, prazan pogled u očima. Držim je za ruku koja se trza, nesigurna da li je to zbog otrova koji joj napada nerve, zbog šoka od napada ili zbog nedostatka droge koja je održavala u životu. Ništa ne možemo da učinimo. Ništa osim da ostanemo kraj nje dok umire.
,,Ja ću paziti na drveće", kaže Finik pre nego što se udaljio. I ja bih volela da odem, ali steže mi ruku tako čvrsto da bih morala da je iščupam, a nemam srca za toliku okrutnost. Razmišljam o Ru i o tome da bih mogla da otpevam neku pesmu ili tako nešto. Ali, ne znam ni njeno ime, a kamoli kakve pesme voli. Znam samo da umire.
Pita čuči pored nje sa druge strane i mazi je po kosi. Kada je počeo da govori tihim glasom, to mi deluje besmisleno, ali ne obraća se meni. „Svojim bojicama kod kuće mogu da napravim svaku boju koju možeš da zamisliš. Ružičastu. Bledu kao bebina koža. Ili tamnu kao gavran. Zelenu poput prolećne trave. Plavu koja svetluca kao led na vodi."
Morfling zuri u Pitine oči i upija svaku njegovu reč.
„Jednom sam proveo tri dana mešajući boju dok nisam otkrio pravu nijansu za sunčevu svetlost koja se preliva po belom krznu. Vidiš, mislio sam da je žuta, ali boja je bila mnogo složenija. Sadržala je u sebi mnoge slojeve boja. Jedan po jedan', kaže Pita.
Njeno disanje postaje sve pliće. Slobodnom rukom mlati po svojim krvavim grudima, majušnim kružnim pokretima koje toliko voli da koristi kada boji.
„Još nisam uspeo da otkrijem pravu boju duge. Dolazi iznenada i brzo nestaje. Nikada nemam dovoljno vremena da je naslikam. Tek koliko da naslikam po tračak plave i purpurne boje. Zatim nestaje u vazduhu", kaže Pita.
Opčinjena je Pitinim rečima. Zanesena. Podiže drhtavu ruku i crta po Pitinom obrazu nešto za šta verovatno veruje da je cvet.
„Hvala ti", šapuće on. ,,To izgleda predivno."
Na licu joj je zasijao osmeh na trenutak i ispustila je tih, škripav zvuk. Zatim joj je krvava ruka pala nazad na grudi. Ispustila je poslednji dah i top se oglasio, a stisak na mojoj ruci popustio.
Pita je odneo u vodu. Vratio se i seo pored mene. Njeno telo je neko vreme plutalo ka Kornukopiji, zatim se pojavila letelica i četiri duge, metalne, kandže su se spustile, podigle je i odnele ka noćnom nebu. Nestalaje.
Finik nam se pridružio. U rukama nosi pregršt mojih strela, još mokrih od krvi majmuna. Spustio ih je pored mene na pesak. ,,Pomislio sam da će ti biti potrebne."
„Hvala", kažem. Ulazim u vodu i spiram krv sa oružja, sa rana. Kada sam se vratila u šumu da sakupim mahovinu da se obrišem, tela majmuna su nestala.
„Šta se desilo?" pitam.
,,Ne znamo. Lijane su se zanjihale i oni su nestali", kaže Finik.
Zurimo u džunglu, obamrli i iscrpljeni. Primećujem da su mi se napravile kraste na koži, tamo gde su me kapljice magle dotakle. Povrede su prestale da me bole i počele da svrbe. Jako. Pokušavam na to da gledam kao na dobar znak. Znak da zarastaju. Bacam pogled ka Piti i Finiku. Obojica češu lice. Da, čak je i Finikova lepota narušena ove večeri.
,,Ne češite se", kažem, silno želeći da razderem sopstvenu kožu. Ali znam da moj savet neće vredeti. „Navući ćete infekciju. Mislite li da je dovoljno sigurno da ponovo pokušavamo da se domognemo vode za piće?"
Krećemo ka drvetu koje je Pita izdubio. Finik i ja stojimo sa oružjem u rukama, spremni za akciju dok on uglavljuje slavinu, ali nema opasnosti. Pita je pronašao dobru žilu i voda počinje da šiklja. Gasimo žeđ, puštajući toplu vodu da nam se sliva niz bolna tela. Zatim punimo školjke vodom i vraćamo se na plažu.
Noć je tiha, mada će verovatno svanuti za par sati. Osim ako Tvorci nemaju drugačije planove. „Zašto se ne odmorite malo?" pitam. ,,Ja ću stražariti."
,,Ja bih radije ostao neko vreme budan, Ketnis", kaže Finik. Gledam ga u oči i lice i shvatam da jedva zadržava suze. Megs.
Najmanje što mogu da učinim jeste da mu obezbedim nešto privatnosti kako bi je ožalio.
„Dobro, Finiče, hvala ti", kažem. Ležem na pesak pored Pite, koji istog trenutka tone u san. Zurim u noč razmišljajući o tome kako čovek može da se predomisli za dan. Juče ujutru, Finik mi je bio na listi za odstrel, a sada sam spremna da spavam dok on čuva stražu. Spasao je Pitu i pustio Megs da umre, a ja ne znam zašto. Znam samo da nikada neću moći da mu se odužim. Mogu samo da odem na spavanje i pustim ga da tuguje na miru. Kao i ja.
Kada sam ponovo otvorila oči, već je odavno svanulo. Pita sedi pored mene. Iznad nas je prostirka od ispletene trave i štiti nas od sunca. Uspravljam se i shvatam da Finik nije lenčario. Dve ispletene činije pune su sveže vode. U trećoj je gomila rakova.
Finik sedi na pesku i lomi im ljusku kamenom. „Bolji su kada su sveži", kaže, kida komad mesa i ubacuje ga u usta. Oči su mu i dalje natečene, ali ja se pretvaram da to ne vidim.
Stomak počinje da mi zavija na miris hrane i posežem ka rakovima. Zaustavlja me prizor sopstvenih noktiju punih skorele krvi. Češala sam se u snu.
„Znaš, češanjem ćeš navući infekciju", kaže Finik.
„Tako sam čula", kažem. Ulazim u vodu i spiram krv, pokušavajući da odlučim šta više mrzim, bol ili svrab. Sita svega, izlazim na plažu, podižem glavu i brecam se: „Hej, Hejmiču, ako nisi suviše pijan, dobro bi nam došlo nešto za kožu."
Maltene je komično koliko brzo se padobran pojavio iznad mene. Podigla sam ruke i tuba mi pada pravo na dlanove. „Bilo je krajnje vreme", kažem ali ne mogu da zadržim mrkpogled. Hejmič. Šta bih dala za pet minuta razgovora sa njim.
Sedam na pesak pored Finika i skidam poklopac sa tube. Unutra je gusta, tamna mast oporog mirisa, poput kombinacije katrana i borovih iglica. Nabiram nos dok cedim lek na dlan i počinjem da ga razmazujem po nozi. Ispuštam zvuk zadovoljstva pošto mast iskorenjuje svrab. Takođe mi boji krastavu kožu u užasnu sivkastozelenu boju. Dok mažem drugu nogu, dobacujem tubu Finiku. On me sumnjičavo posmatra.
„Izgleda kao da se raspadaš", primećuje Finik. Međutim, verovatno je svrab pobedio, pošto je i sam počeo da se maže. Zaista, kombinacija krasta i masti izgleda grozno. Ne mogu da odolim, uživam u njegovoj uznemirenosti.
„Siroti Finik. Da li je ovo prvi put u životu da ne izgledaš lepo?" kažem.
„Verovatno. Osećaj mi je potpuno stran. Kako se ti boriš sa tim sve ove godine?" pita me.
„Izbegavaj ogledala i zaboravićeš na to", kažem.
„Neću zaboraviti ako budem morao tebe da gledam", kaže.
Obilno se mažemo. Utrljavamo čak jedno drugom mast na leđa, na delove kože koje donji veš ne štiti. „Idem da probudim Pitu", kažem.
,,Ne, čekaj", kaže Finik. „Hajde zajedno da ga probudimo. Da mu se unesemo u lice."
Pristajem pošto u životu nemam često priliku da se šalim. Smeštamo se sa obe strane Pite, naginjemo svoja lica ka njegovom nosu i drmusamo ga. „Pita. Pita, probudi se", kažem nežnim glasom.
Počinje da trepće, a zatim skače kao oparen. „Aaa!"
Finik i ja padamo nazad na pesak, crkavajući od smeha. Svaki put kada pokušamo da prestanemo, izraz Pitinog lica dok pokušava da zadrži prezriv izraz ponovo nas tera na smeh. Kada smo uspeli nekako da se saberemo, počinjem da razmišljam o tome da Finik Odair možda i nije tako loš. Bar nije onoliko sujetan kao što sam mislila. U stvari, uopšte nije loš. Baš kada sam došla do tog zaključka, pored nas se spustio padobran sa veknom svežeg hleba. Prisetila sam se kako mi je Hejmič prošle godine pomoću poklona prenosio poruke. Zato sam ovu poruku sebi prevela sledećim rečima. Budi prijatelj sa Finikom i dobićeš hranu.
Finik obrće hleb u rukama, pregledajući koru. Suviše posesivno. To nije neophodno. Ima zelenkastu nijansu zbog morske trave koju uvek koriste u Distriktu četiri kada prave hleb. Svi znamo da je njegov. Možda je prosto shvatio koliko je hleb dragocen i da ga više možda više nikada neće videti. Možda ga kora iz nekog razloga podseća na Megs. Ali rekao je samo, „Dobro će ići uz rakove."
Dok pomažem Piti da premaže kožu mašću, Finik vešto čisti meso ljuskara. Okupljamo se i jedemo ukusne rakove sa slanim hlebom iz Distrikta četiri.
Izgledamo strašno – kraste nam otpadaju zbog masti – ali drago mi je što imamo lek. Ne samo zato što nas više ne svrbi, već zato što nas štiti od bleštavog sunca na ružičastom nebu. Po njegovoj poziciji procenjujem da je oko deset sati pre podne, i da smo u areni tek jedan dan. Jedanaest tributa je mrtvo, trinaest živo. Deset ih je skriveno negde u džungli. Od toga su troje ili četvoro karijeristi. Ne da mi se da se prisećam ko su ostali.
Za mene se džungla od mesta koje pruža zaštitu brzo pretvorila u zlokobnu zamku. Znam da ćemo u nekom trenutku biti primorani da ponovo zađemo u njene dubine. Ili da bismo lovili ili da bismo bili lovljeni, ali za sada planiram da se držim plaže. Ne želim da čujem da Pita ili Finik imaju druge predloge. Neko vreme džungla deluje maltene nepokretno. Čuje se pesma ptica i vidi svetlucanje, ali ne razmeće se svojom opasnošću. Zatim se u daljini začuje vrisak. Preko puta nas, klin džungle počinje da podrhtava. Ogroman talas se diže sa brda, nadmašujući drveće i tutnji niz padinu. Udara u more takvom snagom da, mada smo daleko, voda počinje da se talasa oko naših kolena, potopivši sve što posedujemo. Nas troje uspevamo da pokupimo stvari pre nego što ih voda odnese, osim odela prepunih rupa od hemikalija, koja su doduše u toliko lošem stanju da nas nimalo ne brine što ih gubimo.
Čuje se hitac iz topa. Vidimo letelicu iznad oblasti gde je talas započeo i metalnu kuku koja čupa telo iz šume. Dvanaest, pomislim.
Morska voda se polako smiruje nakon što je prošao ogroman talas. Ponovo razmeštamo stvari po mokrom pesku i krećemo da sednemo. Tada smo ih ugledali. Tri figure udaljene od nas za dve prečage središnjeg točka, kako se teturaju po plaži. „Tamo", kažem tiho klimajući glavom u pravcu pridošlica. Pita i Finik prate moj pogled. Kao po dogovoru, svi se povlačimo u senku džungle.
Trio je u lošem stanju – to se odmah vidi. Jedna osoba praktično vuče drugu, a treća se kreće ukrug, kao da je poremećena. Svi su crvene boje, kao da su umočeni u farbu i ostavljeni da se osuše.
,,Ko je to?" kaže Pita. „Ili šta? Mutanti?"
Izvlačim strelu, spremna za napad. Ali, tada figura koju vuku pada na plažu. Osoba koje je vukla skače iznervirano po zemlji kao da ima napad besa, okreće se i gura poremećenu figuru koja se kreće u krugovima na zemlju.
Finikovo lice se ozarilo. „Džoana!" doziva i trči ka crvenim figurama.
„Finiče!" odgovara mu Džoanin glas.
Razmenjujem pogled sa Pitom. „Šta sad?" pitam.
,,Ne možemo ostaviti Finika", kaže on.
„Pretpostavljam da si u pravu. Hajde, onda", kažem mrzovoljno, pošto Džoana Mejson sigurno ne bi bila na mojoj listi saveznika, čak i da imam listu. Nas dvoje krećemo niz plažu do mesta gde nas Finik i Džoana čekaju. Dok se približavamo, vidim njene saputnike i sada sam veoma zbunjena. Na zemlji leži Biti na leđima, a Vajers se uspravila i ponovo korača u krugovima. ,,Sa njom su Vajers i Biti."
„Ludaja i Voltaja", kaže Pita podjednako zbunjeno. „Moram da čujem kako se to desilo."
Kada stignemo do njih, Džoana pokazuje ka džungli i nešto žustro objašnjava Finiku. „Mislili smo da je kiša, znaš, zbog munja. Bili smo tako žedni. Ali kada je počelo da pada, ispostavilo se da je krv u pitanju. Gusta, vrela krv. Nismo mogli da gledamo, niti da govorimo, a da nam ne uđe u oči i usta. Samo smo se koprcali unaokolo pokušavajući da pronađemo izlaz. Tada je Blaj udario u zaštitno polje."
„Žao mi je, Džoana", kaže Finik. Potrebno mi je par trenutaka da se setim ko je Blaj. Mislim da je to Džoanin kolega pobednik iz Distrikta sedam, ali ne mogu da se setim da sam ga ikada videla. Kad bolje razmislim, mislim da uopšte nije dolazio na trening.
,,Da, pa, nije bio ništa posebno, ali bio je deo doma", kaže ona. „Ostavio me samu sa ovo dvoje." Ćušnula je jedva svesnog Bitija čizmom. „Dobio je nož u leđa kod Kornukopije. A ona..."
Pogledali smo ka Vajers koja i dalje kruži unaokolo, obložena skorelom krvlju i mrmlja nešto sebi u bradu: „Tik, tak. Tik, tak."
,,Da, znamo. Tik, tak. Ludaja je u šoku", kaže Džoana. To je navelo Vajers da krene u njenom pravcu. Zateturala se ka Džoani koja je grubo gurnula ka tlu. „Samo ostani dole."
„Ostavi je na miru", brecam se.
Džoana sevnu pogledom ka meni, sa mržnjom u očima. „Ostavi je na miru?" šišti. Zakoračila je napred pre nego što sam uspela da odreagujem i ošamarila me tako jako da sam prebrojala sve zvezde na nebu. „Šta misliš ko ih je izvukao iz proklete džungle za tebe? Ti..." Dok joj se telo previja, Finik je baca preko ramena, odnosi do vode i potapa joj glavu dok mi ona dovikuje uvrede. Međutim, nisam je gađala strelom. Zato što je sa Finikom i zato što je rekla da ih je izvukla iz džungle zbog mene.
,,Na šta misli kada kaže da ih je dovela zbog mene?" kažem Piti.
,,Ne znam. U početku si htela da budu u našem timu", podseća me on.
,,Da. U početku." Međutim, to ništa ne objašnjava. Gledam Bitijevo nepokretno telo. „Neće dugo biti sa mnom, ako nešto ne učinimo."
Pita diže Bitija u naručje, a ja uzimam Vajers za ruku i krećemo ka našem malom logoru na plaži. Vodim Vajers u plićak da bi se okupala, ali ona samo steže ruke i povremeno mrmlja: „Tik, tak." Otkopčavam Bitijev pojas i nalazim težak metalni kalem zakačen sa unutrašnje strane na konopac napravljen od loze. Ne znam za šta služi, ali ako je on smatrao da ga treba sačuvati, ja ga sigurno neću izgubiti. Bacam ga na pesak. Odeća mu je zalepljena za telo i krvava, zato ga Pita drži u vodi, dok ja pokušavam da je odlepim. Potrebno mi je neko vreme da mu skinem jednodelno odelo i tada shvatam da mu je donji veš takođe natopljen krvlju. Nemam izbora, moram da ga skinem u potpunosti kako bih ga oprala. Doduše, moram reći da to na mene više nema isti efekat. Naš kuhinjski sto je ove godine bezbroj puta bio ukrašen golim muškarcima. Čovek se navikne, nakon nekog vremena.
Spustili smo Finikovu prostirku od pletene trave i položili Bitija na stomak dok mu pregledam leđa. Ima posekotinu od nekih petnaestak centimetara, od lopatice do rebara. Na sreću nije duboka. Izgubio je dosta krvi, međutim – vidi se po tome što mu je koža bleda – i dalje ističe iz rane.
Sedam na pete da razmislim. Šta imam sa čime bih mogla da mu pomognem? Morsku vodu? Osećam se poput svoje majke u vreme kada je prva linija odbrane za lečenje bilo čega bio sneg. Bacam pogled na džunglu. Kladim se da je u pitanju prava prirodna apoteka, samo kada bih znala kako da je iskoristim. Ali, ovo nisu biljke na koje sam navikla. Zatim se prisećam Megs i mahovine koju mi je dala da obrišem nos. „Odmah se vraćam", kažem Piti. Na svu sreću, ima je svuda unaokolo. Uzimam pregršt sa obližnjeg drveta i nosim je na plažu. Pravim debeli uložak od mahovine, stavljam ga preko posekotine i obmotavam njegovo telo lozom kako bi uložak ostao na mestu. Dali smo mu malo vode i odvukli ga u hlad na obodu džungle.
„Mislim da je to sve što možemo da učinimo za njega", kažem.
„Dovoljno je. Dobro ti ide ovo isceljenje", kaže. ,,To ti je u krvi."
,,Ne", kažem odmahujući glavom. „Povukla sam na oca." Moja krv se uzburka tokom lova, a ne tokom epidemije. „Idem da se pobrinem za Vajers."
Uzimam šaku punu mahovine koju ću koristiti umesto krpe i pridružujem joj se u plićaku. Ne opire se dok joj čistim odeću i spiram krv sa kože. Međutim, u očima joj vidim strah. Kada joj se obraćam, ne odgovara mi osim da još žurnije ponovi, „Tik, tak." Sigurna sam da želi nešto da mi kaže, ali bez Bitija koji bi mi preveo, ništa ne razumem.
,,Da, tik, tak. Tik, tak", kažem. To je malo smiruje. Ispiram njenu odeću dok ne uklonim praktično svu krv, a zatim joj pomažem da je ponovo obuče. Odeća im nije oštećena poput naše. Pojas je u dobrom stanju, pa joj ga prikopčavam. Zatim potapam njen donji veš, kao i Bitijev, i stavljam stenje na njega da ostane pod vodom.
Dok sam isprala Bitijevo odelo, pridružuju nam se besprekorno čista Džoana i Finik. Izvesno vreme, Džoana pije vodu i jede rakove, a ja pokušavam da nagovorim Vajers da nešto pojede. Finik priča
o magli i majmunima ravnodušnim, maltene ciničnim glasom, izbegavajući bitne detalje.
Svi se nude da stražare dok se ostali odmaraju, ali na kraju Džoana i ja ostajemo budne. Ja, zato što sam odmorna, a ona zato što je odbila da legne. Sedimo na plaži i ćutimo dok sve dok ostali nisu zaspali.
Džoana baca pogled ka Finiku da bi se uverila da spava, a zatim se okreće ka meni. „Kako ste izgubili Megs?"
,,U magli. Finik je nosio Pitu. ja sam neko vreme nosila Megs. Zatim više nisam mogla da je podignem. Finik nije mogao oboje da ih nosi. Poljubila ga je i ušla pravo u otrov", kažem.
„Znaš li da je bila Finikov mentor", kaže Džoana optužujućim glasom.
,,Ne, nisam to znala", odvratim.
„Bila mu je maltene član porodice", dodaje par trenutaka kasnije, ali manje otrovnim glasom.
Posmatramo talase dok se prelivaju preko donjeg veša. „Šta ti radiš sa Ludajom i Voltajom?" pitam.
„Rekoh ti – dovela sam ih za tebe. Hejmič je rekao da moram da ti ih dovedem, ako želim da budemo saveznici", kaže Džoana. „Tako si mu rekla, zar ne?"
Ne, mislim u sebi. Ali, klimam glavom. „Hvala ti, cenim to."
„Nadam se." Pogled joj je pun prezira, kao da sam najveći davež u njenom životu. Pitam se da li tako izgleda imati stariju sestru koja te mrzi.
„Tik, tak", čujem iza sebe. Okrećem i vidim da je Vajers dopuzala do nas. Očima fiksira džunglu.
„Oh, odlično, evo je ponovo. Okej, idem na spavanje. Ludaja i ti možete zajedno da stražarite", kaže Džoana, a zatim odlazi i smešta se pored Finika.
„Tik, tak", šapuće Vajers. Postavljam je ispred sebe i pokazujem joj da legne, mazeći je po ruci, ne bi li se smirila. Tone u san, prevrćući se nemirno i povremeno izgovara svoju frazu. „Tik, tak."
„Tik, tak", slažem se tiho sa njom. „Vreme je za spavanje. Tik, tak. Spavaj."
Sunce se diže na nebu dok se ne nađe direktno iznad nas. Sigurno jepodne, odsutno pomislim. Mada to uopšte nije bitno. Preko vode, desno od nas, preko neba seva munja, grmljavina udara u drvo i počinje oluja. U istoj oblasti kao i sinoć. Neko je sigurno ušao u njen domet i izazvao napad. Neko vreme sedim i gledam munje, nadajući se da će Vajers ostati mirna, uljuljkana zvucima talasa. Razmišljam o prošloj noći, o tome kako su munje počele da sevaju odmah nakon zvona. Dvanaest otkucaja.
„Tik, tak", kaže Vajers, osvestivši se na trenutak. Zatim je ponovo zaspala.
Dvanaest otkucaja. Kao da je ponoć. Zatim munja. Sunce nad nama. Kao da je podne. Zatim munja.
Polako ustajem i pregledam arenu. Munja je tamo. U sledećem klinu je padala krvava kiša, tamo gde su Džoana, Vajers i Biti uhvaćeni. Mi smo bili u trećem odeljku, odmah pored, kada se pojavila magla. Čim je nestala, majmuni su počeli da se okupljaju u četvrtom. Tik, tak. Glava mi leti na drugu stranu. Pre par sati, oko deset, talas se pojavio u drugom odeljku, nadesno od klina u kojem je sada sevnula munja. U podne. U ponoć. U podne.
„Tik, tak", izgovara Vajers u snu. Dok munje prestaju, a krvava kiša počinje da pada desno od njih, njene reči iznenada dobijaju smisao.
,,Oh", izgovaram tiho. „Tik, tak." Pogledom prelazim pun krug oko arene i znam da je u pravu. „Tik, tak. To je sat."
23
Sat. Maltene vidim kazaljke kako otkucavaju po dvanaest sekcija u areni. Svaki sat počinje novim užasom, novim oružjem Tvoraca, a završava se prethodni. Munje, krvava kiša, magla, majmuni – to su prva četiri sata. U deset – talas. Ne znam šta se dešava tokom ostalih sedam sati, ali znam da je Vajers u pravu.
U ovom trenutku pada krvava kiša, a mi smo na plaži ispod dela u kojem se pojavljuju majmuni, suviše blizu magli za moj ukus. Da li se napadi dešavaju samo u džungli? Ne mora da znači. Talas nije ostao u okviru džungle. Ako magla krene ka plaži, ili se majmuni vrate...
„Ustajte", naredujem, drmusajući Pitu, Finika i Džoanu. „Ustajte – moramo da se pomerimo odavde." Međutim, ima dovoljno vremena da im objasnim teoriju o satu. Odnosno, zašto Vajers ponavlja 'tik, tak' i kako nevidljive kazaljke pokreću smrtonosne zamke u svakom odeljku.
Mislim da sam uverila sve koji su pri svesti, osim Džoane koja se, naravno, protivi svakom mom predlogu. Ali, čak se i ona složila da je bolje da krenemo, nego da se posle kajemo.
Dok ostali skupljaju naše stvari i oblače Bitija u odelo, ja budim Vajers. Ona skače uz panično: „Tik, tak!"
,,Da, tik, tak, arena je sat. Arena je sat, Vajers, u pravu si", kažem. ,,U pravu si."
Licem joj se širi talas olakšanja – verovatno zato što je neko konačno shvatio ono što je ona znala od prvih dvanaest otkucaja. „Ponoć."
„Počinje u ponoć", potvrđujem.
Jedno sećanje se sa mukom probija do moje svesti. Vidim sat. Ne, to je sat na dlanu Plutarha Hevensbija. „Počinje u ponoc', rekao mi je Plutarh. Zatim se na kratko pojavila kreja i nestala. Sada kada razmišljam o tome, čini mi se da je pokušavao da me upozori na to šta se dešava u areni. Ali, zašto? U to vreme nisam bila tribut u Igrama. Možda je mislio da će mi to pomoći ako budem nekome mentor. Ili je sve vreme ovo bio plan.
Vajers klima glavom ka krvavoj kiši. „Pola jedan", kaže.
„Upravo tako. Pola jedan. U dva, ovde počinje užasna magla", kažem, pokazujući na džunglu. „Zato sada moramo da se pomerimo negde gde je sigurno." Ona se smeši i poslušno ustaje. „Jesi li žedna?" Dodajem joj pletenu korpu i ona otpija četvrtinu sadržaja. Finikjoj pruža poslednji komadić hleba. Prevazišlaje nemogućnost da komunicira i sada je ponovo u stanju da funkcioniše.
Proveravam oružje. Vezujem slavinu i tubu masti u padobran i privezujem ga lozom za pojas.
Biti je i dalje prilično nesvestan, ali kada Pita krene da ga podigne, buni se. „Vajer*", kaže.
„Ovde je", kaže mu Pita. ,,Sa Vajers je sve u redu. I ona ide sa nama."
Ali, Biti se otima. „Vajer", insistira.
,,Oh, znam šta želi", kaže Džoana nestrpljivo. Zakorači preko plaže i podigne cilindar koji sam izvadila iz njegovog pojasa kada smo ga kupali. Obložen je tankim slojem skorele krvi. ,,Ovu bezvrednu stvar. To je neka vrsta žice ili tako nešto. Zbog toga je ranjen, dok je trčao je ka Kornukopiji da uzme to. Ne znam kakvo je to oružje. Verovatno može da se izvuče komad žice i upotrebi kao garota. Ali, možete li da zamislite da Biti garotira nekoga?"
„Pobedio je u Igrama pomoću žice. Postavio je električnu zamku", kaže Pita. ,,Za njega je to najbolje oružje."
Čudno je da Džoana nije to povezala. Nešto mi ne zvuči kako treba. Sumnjivo mi je. ,,Ti bi to trebala da provališ", kažem. „Pošto si mu dala nadimak Voltaja."
Džoana me strelja pogledom. ,,Da, baš glupo od mene, zar ne?" kaže. „Sigurno sam bila pometena pokušajem da održim tvoje prijatelje u životu. Dok si ti... šta si ono radila? Ubijala Megs?"
Prsti mi se stežu oko drške noža zadenutog za pojas.
„Hajde. Pokušaj. Baš me briga što si trudna, iščupaću ti grkljan", kaže Džoana.
Znam da sam u stanju odmah da je ubijem. Samo je pitanje vremena kada će stvari među nama planuti, kada će jedna pokušati da ubije drugu.
„Možda je bolje da svi pazimo gde gazimo", kaže Finik gledajući me. Uzeo je kalem i položio ga Bitiju na grudi. „Evo ti žica, Voltaja. Pazi gde ćeš da je utakneš."
Pita podiže Bitija, koji se više ne opire. „Gde ćemo?"
„Voleo bih da odem do Kornukopije i posmatram. Da vidim da li smo u pravu u vezi sa satom", kaže Finik. Čini mi se da je to dobar plan. Osim toga, ne bih imala ništa protiv da ponovo pregledam oružje. Sada nas je šestoro. Iako ne računamo Bitija i Vajers, ipak imamo četiri dobra borca. Za mene je situacija znatno drugačija nego prošle godine u ovo vreme, kada sam bila sama. Da, odlično je imati saveznike, dok god ignorišeš činjenicu da ćeš morati da ih ubiješ.
Biti i Vajers će verovatno sami poginuti. Ako budemo morali da bežimo, njih dvoje neće stići daleko. Džoanu bih iskreno lako ubila, ako to bude neophodno da zaštitim Pitu. Ili prosto da bih je ućutkala. Međutim, preko mi je potrebno da neko ubije Finika, pošto mislim da sama to ne bih mogla nakon onoga što je učinio za Pitu. Razmišljam kako da ga dovedem u sukob sa karijeristima. Neosetljiva sam, znam.
Ali, šta drugo mogu? Sada kada znamo za sat, sigurno neće umreti u džungli. Znači, neko će morati da ga ubije u borbi.
Pošto mi je odvratno da razmišljam o tome, moj um se frenetično trudi da promeni temu. Jedino što je u stanju da me otrgne od trenutne situacije jeste fantaziranje o tome da ubijem predsednika. Pretpostavljam da to nije preterano lep san za jednu sedamnaestogodišnju devojčicu, ali meni pričinjava zadovoljstvo.
Koračamo ka najbližoj peščanoj prečagi koja vodi do Kornukopije i oprezno joj se približavamo, za slučaj da se tamo skrivaju karijeristi. Doduše, sumnjam u to. Satima smo na plaži i nismo uočili nijedan pokret. Ta oblast je napuštena, kao što je za očekivati. Tu je samo zlatan rog i gomila preostalog oružja.
Kada je Pita položio Bitija u hlad Kornukopije, Biti je pozvao Vajers. Čučnula je pored njega i on joj polaže žičani kalem u ruke. „Očisti ga, molim te?" kaže.
Vajers klima glavom, trči ka vodi i natapa kalem. Počinje tiho da peva neku smešnu pesmicu o mišu koji trči po satu. Verovatno je u pitanju pesma za decu, ali izgleda da je usrećuje.
,,Oh, ne ponovo", kaže Džoana kolutajući očima. „Pevala je tu pesmu satima pre nego što je počela sa tiktakovanjem."
Vajers se iznenada uspravila i pokazala ka džungli. „Dva", kaže.
Pratim njen prst pogledom do zida od magle koji je upravo počeo da klizi niz plažu. ,,Da, pogledajte. Vajers je u pravu. Dva je sata i magla se spustila."
„Tačno po planu", kaže Pita. „Baš pametno od tebe što si to shvatila, Vajers."
Vajers se smeši i nastavlja da peva dok pere kalem. ,,Oh, ona je više nego pametna", kaže Biti. „Ona je intuitivna." Svi se okrećemo ka Bitiju, koji kao da se vraća u život. „Oseća stvari pre nego što ih drugi osete. Poput kanarinca u rudniku."
„Šta je to?" pita Finik.
,,To je ptica koju nosimo u rudnik da nas upozori ako je vazduh štetan", kažem.
„Šta uradi, crkne?" pita Džoana.
„Najpre prestane da peva. Tada treba izaći. Ali, ako je vazduh veoma štetan, onda ugine. Kao i svi ostali." Ne želim da pričam o umirućim pticama. Podsećaju me na očevu smrt, na Ru, na smrt Mejsil Doner i to kako je majka nasledila njenog kanarinca. Oh, odlično, sada sam se setila Gejla koji je duboko u rudniku, dok mu predsednikova pretnja visi nad glavom. Tamo je lako izazvati nesreću. Tihi kanarinac, varnica, ništa ti više ne treba.
Vraćam se svojoj fantaziji o ubistvu predsednika.
Uprkos tome što je nervira Vajers, Džoana deluje srećno. Onoliko koliko je to u areni moguće. Dok ja dopunjujem tobolac sa strelama, ona čeprka unaokolo sve dok ne iskopa par sekira smrtonosnog izgleda. To deluje kao čudan izbor, sve dok ne ugledam kako jednu baca tolikom snagom da se zabije u suncem omekšan zlatan zid Kornukopije. Naravno, Džoana Mejson. Distrikt sedam. Drvna građa. Kladim se da baca sekire otkako je izašla iz kolevke. Poput Finika sa njegovim trozupcem. Ili Bitija sa žicom. Ru i njenog znanja o biljkama. Shvatam da je to još jedan hendikep koji imaju ljudi iz Distrikta dvanaest. Odlazimo u rudnik tek kada napunimo osamnaest godina. Izgleda da većina ostalih tributa veoma rano nauči ponešto o svom zanatu. Ponešto od onoga što se radi u rudnicima može biti veoma korisno tokom Igara. Rukovanje pikom. Raznošenje stvari dinamitom. Nešto što ti može dati prednost. Kao što lov meni daje prednost. Ali, mi te stvari učimo prekasno.
Dok ostali rukuju oružjem, Pita čuči na zemlji i crta nožem po velikom, glatkom listu koji je doneo iz džungle. Bacam pogled preko njegovog ramena i vidim da pravi mapu arene. U centru je Kornukopija na krugu od peska, sa dvanaest prečaga koje se granaju iz kruga. Deluje kao pita podeljena na dvanaest jednakih delova. Drugi krug predstavlja liniju vode, a najveći predstavlja spoljnu granicu džungle. „Vidi kako je postavljena Kornukopija", kaže mi.
Posmatram Kornukopiju i shvatam na šta misli. „Rep pokazuje dvanaest sati", kažem.
„Tako je, ovo je vrh našeg sata", kaže on i brzo urezuje brojeve od jedan do dvanaest. ,,Od dvanaest do jedan je zona munja." Piše munja majušnim slovima u odgovarajućem podeljku, zatim u sledećim podeljcima urezuje krv, magla i majmuni.
,,Od deset do jedanaest je talas", kažem. Dodaje i to. Finik i Džoana nam se pridružuju, naoružani do zuba trozupcima, sekirama i noževima.
,,Da li ste primetili nešto neobično u drugim podeljcima?" Pitam Džoanu i Bitija, pošto su možda videli nešto što mi nismo. Ali, oni su videli samo krv. „Pretpostavljam da bi u njima moglo da bude bilo šta."
„Obeležiću one u kojima nas oružje Tvoraca prati i izvan džungle, kako bismo izbegavali te podeljke", kaže Pita i urezuje dijagonalne linije kod magle i talasa. Zatim seda i naslanja se. „Sada znamo mnogo više nego jutros."
Klimamo u znak slaganja. Tada sam primetila tišinu. Naš kanarinac je prestao da peva.
Ne čekam. U okretu stavljam strelu na luk i letimice uočavam kako Sjaj obara Vajers na zemlju, isekavši joj grlo u krvavo crveni osmeh. Vrh moje strele nestaje u njegovoj desnoj slepoočnici. Za sekundu koliko mi je trebalo da uzmem novu strelu, Džoana zariva sekiru u grudi Kašmir. Finik obara koplje kojim je Brut gađao Pitu, a Enobarijin nož mu se zariva u butinu. Da nema Kornukopije iza koje mogu da se sakriju, oba tributa iz Distrikta dva bila bi mrtva. Krećem u poteru. Bum! Bum! Bum\ Top potvrđuje da je Vajers mrtva i da nema potrebe da dokrajčim Sjaja i Kašmir. Moji saveznici i ja krećemo u krug oko roga, jureći Bruta i Enobariju koji jure niz peščanu prečagu ka džungli.
Iznenada mi se pokreće tlo pod nogama i padam na pesak. Peščani krug na kojem se nalazi Kornukopija počinje veoma brzo da se okreće. Magli mi se pogled dok posmatram džunglu. Osećam da me centrifugalna sila vuče ka vodi i zarivam šake i stopala u pesak, pokušavajući da pronađem oslonac na nestabilnom tlu. Zbog peska koji leti unaokolo i sve veće vrtoglavice, moram da zatvorim oči. Ne mogu ništa drugo da učinim, osim da nekako izdržim. Iznenada, bez usporavanja, zaustavljamo se uz tresak.
Polako se pridižem. Kašljem i muka mi je. Moji saveznici su u sličnom stanju. Finik, Džoana i Pita su uspeli da se zadrže. Tri mrtva tela su odbačena u vodu.
Čitav događaj, otkako je Vajers prestala da peva do ovog trenutka, nije trajao duže od par minuta. Sada sedimo i dahćemo, pljuckajući pesak iz usta.
„Gde je Voltaja?" pita Džoana. Na nogama smo. Jedan teturav krug oko Kornukopije potvrđuje nam da je nestao. Finik ga uočava nekih dvadeset metara dalje u vodi kako se jedva se održava na površini i pliva ka njemu da ga izvuče.
Tada se prisećam kalema i koliko mu je bio bitan. Očajno ga tražim unaokolo. Gde li je? Gde li je? Tada ga ugledam. I dalje je u Vajersinim stisnutim šakama, daleko na pučini. Stomakmi se steže pri pomisli na ono što moram da učinim. „Pokrivajte me", kažem ostalima. Bacam oružje u stranu i trčim ka prečagi najbližoj njenom telu. Ne usporavajući, skačem u vodu i počinjem da plivam. Krajičkom oka vidim da se letelica pojavila iznad nas i da se metalna kandža spušta da je odnese. Ali, nisam stala. Plivam što brže mogu i udaram u njeno telo. Dahćem i trudim se da ne gutam vodu punu krvi koja se izliva iz rane na njenom vratu. Pluta na leđima i zuri u nemilosrdno sunce. Na površini je održavaju pojas i smrt. Dok se održavam na površini, mučim se da iščupam kalem iz njenih ruku, pošto ga drži snažnim samrtnim stiskom. Zatim mogu samo da joj zatvorim kapke, šapnem zbogom i otplivam. Kada sam izbacila kalem na pesak i izvukla se iz vode, njeno telo je već nestalo. Ali, još osećam njenu krv pomešanu sa slanom vodom u ustima.
Vraćam se do Kornukopije. Finik je doneo Bitija. Živ je, mada se nagutao vode. Sada sedi i iskašljava se. Imao je dovoljno razuma da čvrsto drži naočare, tako da sada bar vidi. Stavljam mu kalem u krilo. Potpuno je čist, nema ni traga od krvi. On odmotava malo žice i prelazi preko nje prstima. Prvi put je dobro osmatram i nije ni nalik žicama sa kojim sam se ja sretala. Bledo je zlatne boje i tanana kao vlas kose. Pitam se koliko je dugačka. Sigurno bar nekoliko kilometara. Kalem je prilično velik. Međutim, nisam pitala zato što znam da razmišlja o Vajers.
Gledam tužna lica svojih saveznika. Finik, Džoana i Biti su izgubili svoje partnere iz distrikta. Prišla sam Piti i zagrlila ga. Svi stojimo u tišini neko vreme.
„Hajde da odemo sa ovog smrdljivog ostrva", kaže Džoana najzad. Preostalo je samo pitanje oružja. Uglavnom smo ga zadržali. Na sreću, loza je jaka pa su i slavina i tuba masti i dalje umotane u padobran i zavezane za moj pojas. Finik skida majicu i vezuje je oko rane koju mu je naneo Enobarijin nož; srećom nije duboka. Bitiju se čini da sada može da hoda, ako se budemo kretali polako, pa mu pomažem da ustane. Odlučili smo da krenemo ka plaži koja se nalazi na dvanaest sati. Tako ćemo najduže ostati mirni i biti najdalje od otrovnih taloga. Zatim su Pita, Džoana i Finik krenuli u tri različita pravca.
„Dvanaest sati, zar ne?" kaže Pita. „Rep pokazuje ka dvanaest."
„Tako je bilo pre nego što su nas zavrteli", kaže Finik. ,,Ja sam prosuđivao po suncu."
„Sunce ti samo govori da je četiri sata, Finiče", kažem.
„Mislim da Ketnis pokušava da ti objasni da time što znaš da je četiri sata, ne možeš objasniti gde se na satu nalazi četvorka. Imaš samo uopštenu ideju o pravcu. Osim ako nisu pomerili i spoljni krug džungle", kaže Biti.
Ne, Ketnis je htela da istakne nešto mnogo jednostavnije. Bitijeva teorija je mnogo složenija od mog komentara o suncu. Ali, klimam glavom kao da sam o tome sve vreme razmišljala. ,,Da. Znači bilo koji od puteva na prečagama može voditi ka dvanaest sati", kažem.
Kružimo oko Kornukopije, proučavajući džunglu. Zapanjujuće je jednolika. Sećam se visokog drveta koje je prva munja udarila u dvanaest sati, ali svaki sektor ima neko slično drvo. Džoani je palo na pamet da pratimo tragove Bruta i Enobarije, ali vetar i voda su ih obrisali. Nema načina da se proceni gde je šta. „Nije trebalo da pominjem sat", kažem gorko. „Sada su nam oduzeli i tu prednost."
„Samo privremeno", kaže Biti. ,,U deset ćemo ponovo videti talas i znati gde se nalazimo."
,,Da, ako nisu prepravili celu arenu", dodaje Pita.
„Nije bitno", kaže Džoana nestrpljivo. „Morala si da nam kažeš inače se ne bismo pomerili iz logora, glupačo." Ironično, njen logičan mada pogrdan odgovor me utešio. Da, morala sam da im kažem da bismo se pokrenuli. „Hajdemo, potrebna nam je voda. Ima li neko dobar osećaj?"
Nasumice smo odabrali stazu i krenuli njome, nemajući pojma ka kojem broju smo se uputili. Kada stižemo do džungle, zurimo u nju, pokušavajući da dešifrujemo šta nas tamo čeka.
,,Pa, vreme je za majmune. Ne vidim ih unutra", kaže Pita. „Idem da izdubim drvo."
,,Ne, na mene je red", kaže Finik.
„Čuvaću ti leđa", odvrati Pita.
,,To može i Ketnis", kaže Džoana. ,,Ti moraš da nam napraviš novu mapu. Staru je odnela voda." Pokidala je veliki list sa grane i dodala mu ga.
Na trenutak sam posumnjala da pokušavaju da nas razdvoje i pobiju. Ali to nema smisla. Imala bih prednost u borbi sa Finikom pošto bi on dubio stablo, a Pita je mnogo krupniji od Džoane. Zato krećem za Finikom nekih petnaestak metara u džunglu. Pronašao je dobro drvo i počeo da dubi rupu nožem.
Dok stojim sa oružjem na gotovs, ne mogu da se otresem osećaja da se nešto dešava i da to ima neke veze sa Pitom. Prisećam se svega što smo uradili otkako se gong oglasio, tražeći izvor nelagode. Finik dovlači Pitu sa metalnog diska. Finik oživljava Pitu nakon što mu je zaštitno polje zaustavilo srce. Megs trči u sigurnu smrt kako bi Finik mogao da nosi Pitu. Morfling se baca pred majmuna da ga spase. Borba sa karijeristima je bila veoma brza, ali zar nije Finik odbio koplje namenjeno Piti, čak i po cenu toga da ga pogodi Enobarijin nož? Čak i sada, Džoana ga odvlači da crta mapu na listu, ne rizikujući da ga pusti u džunglu...
Nema nikakve sumnje. Iz meni potpuno neshvatljivih razloga, neki od ostalih pobednika se trude da ga održe u životu, čak iako to znači da će sebe žrtvovati.
Zaprepašćena sam. Prvo, to je moj posao. Drugo, to nema nikakvog smisla. Samo jedna osoba može da preživi. Zašto su odabrali da zaštite Pitu? Šta im je Hejmič rekao, kako se nagodio sa njima da bi Pitin život postavili iznad svog?
Znam koji su moji razlozi da ga održim u životu. On mi je prijatelj i ovo je moj način da prkosim Kapitolu i da podrijem njihove užasne Igre. Ali, da me ništa ne vezuje za njega, šta bi me navelo da ga odaberem na štetu sebe? Naravno da je hrabar, ali svi smo bili dovoljno hrabri da preživimo Igre. Nema sumnje da je teško prevideti njegovu dobrotu, ali ipak... zatim mi je palo na pamet ono što Pita radi mnogo bolje do svih nas. Zna da koristi reči. Obrisao je pod sa svima nama tokom oba intervjua. Možda zbog svoje dobrote može tako dobro da pokrene masu – ne, čitavu zemlju – i privuče je na svoju stranu jednom jednostavnom rečenicom.
Sećam se da sam razmišljala o tome da je to dar koji vođa revolucije treba da ima. Da li je Hejmič uspeo ostale da uveri u to? Da će Pitini govori imati veću moć protiv Kapitola od ukupne fizičke snage svih ostalih? Ne znam. To mi i dalje deluje kao krupan korak za neke od ostalih tributa. Mislim, govorimo o Džoani Mejson. Ali koje drugo objašnjenje postoji za njihove odlučne pokušaje da ga zaštite?
„Ketnis, imaš li slavinu?" pita Finik, vrativši me u stvarnost. Sečem lozu koja vezuje slavinu za moj pojas i pružam mu metalnu tubu.
Tada čujem vrisak. U njemu se oseća tolika količina straha i bola da mi se krv ledi u žilama. Glas mi je veoma poznat. Ispuštam slavinu, zaboravljam gde sam i šta me čeka. Znam samo da moram da stignem do nje i da je zaštitim. Divlje jurim u pravcu glasa, ne vodeći računa o opasnostima. Kidam lijane i grane i sve ostalo što me sprečava da stignem do nje.
Da stignem do moje male sestre.
24
Gde je? Štajoj rade? „Prim!" urlam. „Prim!" Odgovara mi samo novi vrisak očaja. Kakoje dospela ovamo?Zašto se našla na Igrama? „Prim!"
Loze mi seku lice i ruke, a puzavice me sapliću. Ali, približavam joj se. Blizu sam. Veoma sam blizu. Znoj mi klizi niz lice i peče rane od kiseline koje još nisu u potpunosti zacelile. Dahćem, trudeći se da udahnem topao, vlažan vazduh, naizgled lišen kiseonika. Prim ispušta neki glas – izgubljen, ranjen zvuk – ne mogu ni da zamislim šta su joj uradili da bi ispustila takav zvuk.
„Prim!" Kroz zid zelenila izbijam na malu čistinu. Zvuk se ponavlja negde iznad mene. Iznad mene? Glava mi se zabacuje unazad. Zar su je popeli na drvo? Očajnički tražim grane, ali nema ničega. „Prim?" izgovaram preklinjućim glasom. Čujem je, ali je ne vidim. Njen sledeći jauk odzvanja jasno kao dan. Nema greške, vidim njegov izvor. Glas dopire iz kljuna male crne ptice sa krestom. Stoji na grani nekih tri metra iznad moje glave. Tada shvatam.
Brbljiva kreja.
Nikada je ranije nisam videla. Mislila sam da su izumrle. Proučavam je na trenutak, dok se naslanjam na stablo drveta, stežući rukom bokkoji me probada. Mutacija, preteča, predak. Izvlačim iz sećanja sliku drozda. I vidim kako je parenjem sa brbljivom krejom nastala moja kreja. Ništa u vezi sa ovom pticom ne navodi na zaključak da je mutant u pitanju. Ništa osim užasno životnog zvuka Priminog glasa koji joj izvire iz kljuna. Ućutkala sam je strelom kroz vrat. Ptica pada na zemlju. Izvlačim strelu i zavrćem joj šiju za svaki slučaj. Zatim bacam tu gadost u džunglu. Samrtna glad me ne bi naterala da je pojedem.
Nije bilo stvarno, kažem sebi. Kao što prošle godine vukovi mutanti nisu zaista bili mrtvi tributi, većprosto sadistički trik Tvoraca.
Finik izleće na čistinu dok brišem strelu mahovinom. „Ketnis?"
„U redu je. Dobro sam", kažem, mada se uopšte ne osećam dobro. „Mislila sam da čujem svoju sestru, ali..." Presekao me prodoran vrisak. To nije glas moje sestre, već neke devojke, čini mi se. Ne prepoznajem ga. Međutim, Finik je istog trenutka odreagovao. Nestala mu je sva boja sa lica. Vidim kako mu se zenice šire od straha. „Finiče, čekaj!" kažem, posegavši rukom ka njemu, ali već se otrgao i nestao u potrazi za žrtvom. Bezglavo, kao što sam ja pojurila za Priminim glasom. „Finiče!" dozivam ga, ali znam da se neće okrenuti i sačekati da mu dam racionalno objašnjenje. Mogu samo da ga pratim.
To i nije tako teško, mada se kreće veoma brzo, pošto ostavlja raščišćenu, utabanu stazu za sobom. Međutim, ptica je udaljena bar šeststo metara i to uzbrdo. Stižem do njega potpuno bez daha. Kruži oko gigantskog drveta. Stablo je prečnika bar metar i po, a grane počinju tek na nekih šest metara od zemlje. Glas devojke dopire iz lišća, ali brbljiva kreja je skrivena. Finik takođe vrišti bez prestanka. „Eni! Eni!" U stanju je potpune panike i ne mogu da doprem do njega, zato radim ono što bih inače činila. Penjem se na obližnje drvo, pronalazim kreju i ubijam je strelom. Pada pravo dole pred Finikova stopala. On je podiže, polako shvatajući o čemu se radi. Međutim, kada sam sišla da mu se pridružim, deluje očajnije nego ikada.
,,U redu je, Finiče. To je samo brbljiva kreja. Poigravaju se sa nama", kažem. „Nije stvarno. To nije tvoja... Eni."
„Ne, nije Eni. Ali, glas je njen. Brbljive kreje imitiraju ono što čuju. Odakle im ti vrisci, Ketnis?" pita me.
Osećam kako mi obrazi blede dok mi do mozga dopire ono što je upravo rekao. ,,Oh, Finiče, misliš li da su..."
,,Da. Mislim. To je upravo ono o čemu razmišljam", kaže on.
Zamišljam Prim u beloj sobi, privezanu za sto, dok maskirane osobe u odorama izmamljuju one užasne vriske iz nje. Negde je muče, ili su je mučili da dođu do tih glasova. Kolena mi popuštaju. Padam na zemlju. Finik pokušava nešto da mi kaže, ali ga ne čujem. Ono što konačno čujem jeste glas druge ptice, negde levo od mene. Ovoga puta, glas je Gejlov.
Finik me grabi za ruku pre nego što uspevam da potrčim. ,,To nije on." Zatim počinje da me vuče nizbrdo, ka plaži. „Odlazimo odavde!" Ali, Gejl urliče tako bolno da ne mogu da se obuzdam, već počinjem da se otimam. ,,To nije on, Ketnis! To je mut!" Urla Finik na mene. „Hajde!" Vuče me i nosi sve dok nisam u stanju da shvatim ono što mi govori. U pravu je, to je samo brbljiva kreja. Ne mogu pomoći Gejlu tako što ću juriti za njom. Ali, to ne menja činjenicu da je u pitanju Gejlov glas i da ga je neko jednom naterao da tako zazvuči.
Prestajem da se opirem Finiku, i kao u noći kada nas je pojurila magla, bežim od onoga protiv čega ne mogu da se borim. Od onoga što mi može naškoditi. Samo što se ovoga puta ne raspada moje telo, već moje srce. Ovo je još jedno od oružj na satu. Četiri sata, čini mi se. Kada kazaljka dođe do četiri, majmuni odu kući, a brbljive kreje dođu da se igraju sa nama. Finik je u pravu – jedino što možemo jeste da odemo odavde. Mada ne postoji lek koji bi Hejmič mogao da nam pošalje padobranom i izleči rane koje su ptice nanele Finiku i meni.
Ugledam Pitu i Džoanu na ivici džungle i istog trenutka me ispunjava mešavina olakšanja i besa. Zašto Pita nije došao da mi pomogne? Zašto niko nije krenuo za nama? Čak i sada se povlači, podignutih ruku, sa dlanovima okrenutim ka nama. Usne mu se miču, ali ne čujem glas. Zašto?
Zid je tako providan da Finik i ja nalećemo pravo na njega, odbijamo se i padamo na tlo džungle. Ja imam sreće, udarila sam u zid ramenom. Finik je naleteo licem i sada mu curi krv iz nosa. Zato Pita i Džoana, pa čak ni Biti koji tužno odmahuje glavom iza njih, nisu došli da nam pomognu. Nevidljiva barijera nam blokira put. Nije zaštitno polje u pitanju. Možemo da dodirujemo tvrdu, glatku površinu koliko god želimo. Ali, Pitin nož i Džoanina sekira ne mogu da ga probiju. Proveravam samo par metara u oba pravca i znam da zid zatvara ceo odeljak između četiri i pet sati. Dok ne prođe pun sat, bićemo poput pacova u zamci.
Pita naslanja dlan na površinu zida. Ja naslanjam svoj sa suprotne strane, kao da mogu da ga osetim. Vidim da mu se usne pomeraju, ali ga ne čujem. Ne čujem ništa što se dešava napolju. Pokušavam da razaberem šta govori, ali ne mogu da se usredsredim. Zato zurim u njegovo lice i trudim se da zadržim prisustvo duha.
Zatim su počele da pristižu ptice. Jedna po jedna, i da se spuštaju na obližnje grane. Pažljivo orkestriran užas počinje da se izliva iz njihovih kljunova. Finik odmah odustaje, baca se na zemlju i prekriva uši šakama, kao da pokušava da zdrobi sopstvenu lobanju. Ja se borim neko vreme. Praznim tobolac gađajući mrske ptičurine. Čim jedna padne, druga brzo zauzima njeno mesto. Najzad odustajem i padam pored Finika, pokušavajući da blokiram mučne povike koje ispuštaju Prim, Gejl, moja maka, Medž, Rori, Vik, pa čak i Posi, bespomoćna mala Posi...
Znam da je prestalo kada osetim Pitine ruke na sebi dok me podiže i iznosi iz džungle. Međutim, mišići su mi suviše ukrućeni, oči zatvorene, a ruke i dalje preko ušiju. Na Pitinom sam krilu. Nežno me ljulja i izgovara umirujuće reči. Dugo mi je trebalo da se opustim. Tada je počela drhtavica.
,,U redu je, Ketnis", šapuće on.
„Nisi ih čuo", odvratim.
„Čuo sam Prim. Na početku. Ali, to nije bila ona", kaže. „Već brbljiva kreja."
„Jeste bila ona. Negde. Brbljiva kreja je čula i sada je imitira", kažem.
,,Ne, nisam na to mislio. Kao što sam se prošle godine pitao da li su Iskričine oči zapravo u onom mutu. Ali, to nisu bile Iskričine oči, kao što ovo nije Primin glas. Ili, ako jeste, uzeli su njen glas iz intervjua koji je dala i prepravili zvuk. Napravili ga tako da izgleda kao da vrišti", kaže on.
,,Ne, mučili su je", odvratim. „Verovatno je mrtva."
„Ketnis, Prim nije mrtva. Kako bi mogli da je ubiju? Skoro da nas je ostalo samo osmoro. A šta se tada dešava?" pita on.
„Umire još sedmoro", kažem beznadežno.
,,Ne, kod kuće. Šta se dešava kada ostane još osmoro tributa u Igrama?" Diže mi bradu da bih ga pogledala u oči. „Šta se dešava? Kada nas ostane osmoro?"
Znam da pokušava da mi pomogne, ali nisam u stanju da razmišljam. „Kada ostane osmoro?" ponavljam. „Kod kuće intervjuišu porodicu i prijatelje poslednjih osmoro."
„Tako je", kaže Pita. „Intervjuišu tvoju porodicu i prijatelje. Mogu li to da učine ako su ih sve pobili?"
,,Ne?" pitam i dalje nesigurna.
,,Ne. Tako znam da je Prim i dalje živa. Nju će prvu intervjuisati, zar ne?" pita.
Želim da mu verujem. Silno. Samo... oni glasovi...
„Prvo Prim. Zatim tvoju majku. Tvog rođaka, Gejla, Medž", nastavlja. ,,To je bio običan trik, Ketnis. Užasan trik. Ali, taj trik može da povredi samo nas. Mi učestvujemo u Igrama. Ne oni."
„Stvarno veruješ u to?" kažem.
„Stvarno verujem u to", kaže Pita. Kolebam se, razmišljajući o tome kako Pita može bilo koga da uveri u bilo šta. Bacam pogled ka Finiku da bi mi potvrdio ono što Pita govori. Međutim, Finik pogledom fiksira Pitu i njegove reči.
„Veruješ li ti u to, Finiče?" pitam.
„Moguće je. Ne znam", odvrati on. „Mogu li to da urade, Biti? Da uzmu nečiji glas i učine da zvuči..."
,,Oh, da. To uopšte nije teško, Finiče. Naša deca uče nešto slično u školi", kaže Biti.
„Naravno da je Pita u pravu. Cela zemlja obožava Prim. Da su je stvarno ubili, verovatno bi izbio ustanak", kaže Džoana ravnodušno. ,,A to sigurno ne žele, zar ne?" Zabacila je glavu unazad i viknula, „Ustanak u celoj zemlji? To sigurno ne želite!"
Vilica mi se obesila. Niko, nikada nije rekao nešto slično na Igrama. Sasvim sigurno su isključili kamere koje snimaju Džoanu i izbaciće ovaj snimak u montaži. Ali, ja sam je čula i više ne mogu da razmišljam o njoj na isti način. Nežnost i dobrota joj nisu jača strana, ali zasigurno je hrabra. Ili luda. Podigla je nekoliko školjki i krenula ka džungli. „Idem po vodu", kaže.
Ne mogu da se obuzdam. Hvatam je za ruku dok prolazi pokraj mene. ,,Ne idi tamo. Ptice..." Prisećam se da su ptice verovatno otišle, ali ipak ne želim da iko ulazi tamo. Ne još.
,,Ne mogu me povrediti. Nisam poput vas. Ljudi koje sam volela više nisu među živima", kaže Džoana i nestrpljivo otresa moju ruku. Kada mi je donela vodu u školjci, zahvaljujem se klimanjem glave, znajući da bi prezrela sažaljenje u mom glasu.
Dok Džoana skuplja moje strele i vodu, Biti nešto petlja sa žicom, a Finik odlazi u vodu. I ja moram da se operem, ali ostajem u Pitinom naručju, suviše potresena da se pokrenem.
„Koga su iskoristili protiv Finika?" pita me on.
„Neku devojku po imenu Eni", kažem.
,,To je sigurno Eni Kresta", kaže Pita.
,,Ko?" pitam.
„Eni Kresta. Megs se dobrovoljno prijavila da je zameni. Pobedila je pre pet godina", kaže Pita.
Bilo je to onog leta nakon što mi je otac poginuo, kada sam počela da prehranjujem porodicu i kada je celo moje biće bilo zaokupljeno borbom protiv gladi. ,,Ne sećam se dobro tih Igara", kažem. ,,Da li je to bilo one godine kada je bio zemljotres?"
,,Da. Eni je devojka koja je poludela kada su odsekli glavu tributu iz njenog distrikta. Pobegla je i sakrila se. Međutim, zemljotres je probio branu i većina arene je poplavljena. Pobedila je zato što je bila najbolji plivač", kaže Pita.
,,Da li je kasnije ozdravila?" pitam. „Mislim na njeno duševno stanje?"
,,Ne znam. Ne sećam se da sam je ponovo viđao na Igrama. Ali, tokom ovogodišnje žetve nije delovala naročito stabilno", kaže Pita.
Znači, to je osoba koju Finik voli, pomislim. Ne voli svoju nisku Ijubavnika u Kapitolu. Već sirotu, ludu devojku iz distrikta.
Udar topa nas okuplja na plaži. Pojavljuje se letelica u zoni za koju pretpostavljamo da je između šest i sedam sati. Posmatramo kandžu dok se spušta pet puta kako bi pokupila delove jednog, raskomadanog tela. Nemoguće je proceniti ko je u pitanju. Ne želim da saznam šta se desilo u šest sati.
Pita crta novu mapu na listu, urezujući BK za brbljive kreje u odeljku između četiri i pet, i reč zver tamo gde smo videli da skupljaju komade tela tributa. Sada znamo kakvu vrstu napada donosi sedam različitih sati. Napad brbljivih kreja ima jednu pozitivnu stranu. Sada ponovo znamo gde se nalazimo na satu.
Finik je ispleo još jednu korpu za vodu i mrežu za pecanje. Ja sam se na brzinu okupala i namazala mast na kožu. Zatim sedam pored vode i čistim ribu koju Finik hvata, gledajući kako sunce tone na horizontu. Mesec se već diže ispunjavajući arenu čudnim sumrakom. Već smo se smestili da pojedemo presnu ribu, kada se oglasila himna. Lica su počela da se smenjuju...
Kašmir. Sjaj. Vajers. Megs. Žena iz Distrikta pet. Morfling koja je spasla Pitu. Blaj. Čovek iz Desetke.
Osmoro mrtvih. Uz osmoro od prethodne večeri. Dve trećine tributa je nastradalo za dan i po. Sigurna sam da je rekord u pitanju.
„Ukidaju nas svetlosnom brzinom", kaže Džoana.
,,Ko je ostao? Osim nas petoro i Distrikta dva?" pita Finik.
„Čaf", kaže Pita bez razmišljanja. Možda je vodio računa o njemu zbog Hejmiča.
U tom se spustio padobran sa zamotuljkom punim četvrtastih zemički. „Iz tvog su distrikta, zar ne Biti?" kaže Pita.
„Da, iz Distrikta tri", odvrati Biti. „Koliko ih ima?"
Finik broji, prevrćući svaki u ruci pre nego što ih položi na urednu gomilu. Ne znam šta je sa njim i hlebom, ali kao da opsednut njime. „Dvadeset četiri", kaže.
„Znači, dva tuceta?" kaže Biti.
„Tačno dvadeset četiri", kaže Finik. „Kako da ih podelimo?"
„Hajde da svi uzmemo po tri, a ko bude živ ujutru za doručak, neka odluči o preostalim zemičkama", predloži Džoana. Ne znam zašto sam se nasmejala. Možda zato što je rekla istinu. Džoana me pogledala maltene odobravajućim pogledom. Ne, ne odobravajućim, već zadovoljnim.
Čekamo da džinovski talas poplavi odeljak od deset do jedanaest sati, i da se voda povuče, a zatim odlazimo na tu plažu i podižemo logor. U teoriji, imamo punih dvanaest sati sigurnosti. Čuje se neprijatno škljocanje iz odeljka od jedanaest do dvanaest sati. Verovatno je u pitanju neka vrsta zlokobnog insekta. Kakvo god da stvorenje ispušta taj zvuk, ostaje u okviru džungle, a mi se držimo podalje od tog dela plaže, za slučaj da samo čekaju da se neko oklizne kako bi nagrnuli.
Ne znam kako Džoana uspeva i dalje da bude na nogama. Jedva da je spavala sat vremena od početka Igara. Pita i se dobrovoljno prijavljujemo da čuvamo stražu zato što smo odmorniji i želimo neko vreme da budemo sami. Ostali odmah tonu u san, mada se Finik mnogo prevrće. Svaki čas čujem kako mrmlja Enino ime.
Pita i ja sedimo na vlažnom pesku okrenuti na suprotnu stranu jedno od drugog. Desnim ramenom i kukom naslonila sam se na njega. Ja posmatram vodu, a on džunglu, što mi odgovara. Još me progone glasovi brbljivih kreja, koje nažalost čak ni insekti ne mogu da utule. Nakon nekog vremena naslanjam glavu na njegovo rame. Osećam da me miluje po kosi.
„Ketnis", kaže tiho, „nema svrhe da se pretvaramo da ne znamo šta ono drugo pokušava da učini." Ne, verovatno nema svrhe, ali nije uživancija razgovarati o tome. Za nas. Gledaoci su u Kapitolu verovatno zalepljeni za ekrane svojih televizora kako ne bi propustili nijednu reč.
,,Ne znam kakav si dogovor napravila sa Hejmičem, ali treba da znaš da je i meni nešto obećao." Naravno da to znam. Rekao je Piti da će me njih dvojica zajedno održati u životu, da ne bi ništa posumnjao. „Znači da možemo pretpostaviti da laže ili mene ili tebe."
Ovo mi je privuklo pažnju. Dvostruki dogovor. Dvostruko obećanje. A samo Hejmič zna istinu. Podižem glavu i gledam Pitu u oči. „Zašto mi ovo sada govoriš?"
„Zato što ne želim da zaboraviš da smo u drugačijoj situaciji. Ako ti umreš, a ja preživim, za mene nema života u Distriktu dvanaest. Ti si moj život", kaže. „Nikada ne bih ponovo bio srećan." Počinjem da se bunim, ali on spušta prst na moje usne. ,,Za tebe je drugačije. Ne kažem da ti neće biti teško. Ali, ima drugih ljudi zbog kojih bi tvoj život bio vredan življenja."
Pita skida lančić sa zlatnim diskom sa vrata. Podiže ga ka mesečini tako da se jasno vidi kreja. Zatim prelazi palcem preko kopče koju ranije nisam primetila. Disk se otvara. To je, u stvari, medaljon. Unutra su fotografije. Sa desne strane majka i Prim. Nasmejane. Sa leve strane, Gejl. Neverovatno, ali i on je nasmejan.
Ništa na svetu me ne bi slomilo poput ova tri lica. Nakon onoga što sam po podne čula... to je savršeno oružje.
„Potrebna si svojoj porodici, Ketnis", kaže Pita.
Svojoj porodici. Majci. Sestri. I svom lažnom rođaku Gejlu. Ali, jasno je ono što Pita pokušava da kaže. Da Gejl jeste član moje porodice, ili će to jednog dana biti. Ako preživim. Da ću se udati za njega. Pita mi u isto vreme poklanja svoj život i Gejla. Da bi mi stavio do znanja da ne smem nikada da posumnjam u to. Sve. To je ono što Pita želi da uzmem od njega. Sve.
Cekam da pomene bebu, da se dodvori kamerama, ali on to ne čini. Tako znam da je ovaj razgovor nije deo Igara. Da govori istinu o tome kako se oseća.
,,Ja nikome nisam zaista potreban", kaže. U njegovom glasu nema samosažaljenja. Istina je da nije potreban svojoj porodici. Oni će žaliti za njim, kao i prijatelji. Ali, nastaviće sa svojim životom. Čak će i Hejmič, pomoću bele tečnosti, nastaviti sa životom. Shvatam da će samo jedna osoba biti nepovratno oštećena ako on umre. Ja.
„Meni si potreban", kažem. Deluje uznemireno. Duboko uzdiše kao da će započeti dugačak govor, a to ne valja. To nikako ne valja, zato što će pričati o Prim i mojoj majci i svemu ostalom i samo ću se zbuniti. Pre nego što je uspeo da progovori, zaustavila sam ga poljupcem.
Ponovo to osećam. Ono što sam osetila samo jednom. Prošle godine u pećini, kada sam pokušavala da navedem Hejmiča da nam pošalje hranu. Poljubila sam Pitu hiljadu puta tokom tih Igara i kasnije. Ali, samo jedan poljubac je pokrenuo nešto duboko u meni. Samo jedan poljubac me naveo da poželim još. Ali, tada je moja rana počela da krvari i naterao me da legnem.
Ovog puta nema šta da nas prekine. Nakon par pokušaja, Pita odustaje od pokušaja da progovori. Osećaj postaje sve topliji i širi se od mojih grudi kroz celo telo, duž nogu i ruku sve do najviših vrhova mog bića. Umesto da me zadovolje, poljupci imaju suprotan efekat i čine moju potrebu sve jačom. Mislila sam da sam stručnjak za gladovanje, ali ovo je potpuno nova vrsta gladi.
Prvi grom koji najavljuje oluju udara u drvo u ponoć. To nas je osvestilo. Finik se budi. Seda na pesak uz oštar vrisak. Vidim da zariva prste u pesak kako bi se uverio da noćna mora u kojoj se do malopre nalazio nije stvarna.
,,Ne mogu više da spavam", kaže. „Jedno od vas dvoje treba da se odmori." Tek tada je primetio naše izraze i zagrljaj. „Ili oboje. Mogu i sam da čuvam stražu."
Međutim, Pita mu to neće dopustiti. „Suviše je opasno", kaže. ,,Ja nisam umoran. Spavaj ti, Ketnis." Ne bunim se zato što moram biti odmorna da bih mogla da ga održim u životu. Puštam da me odvede do mesta na kojem ostali leže. Spustio mi je lančić oko vrata, a zatim spustio ruku na mesto gde bi trebalo da se nalazi beba. „Bićeš divna majka", kaže. Poljubio me još jednom i vratio se do Finika.
Komentar o bebi je signal da je tajm-aut Igara završen. Da on dobro zna da će se publika pitati zašto nije iskoristio najuverljiviji argument u svom arsenalu. Da se sponzorima mora manipulisati.
Ali, dok se opružam na pesku, pitam se da li je to i nešto više? Da li me upravo podsetio da jednog dana mogu imati decu sa Gejlom? Pa, ako je to pokušavao, pogrešio je. Prvo, to nikada nije bio moj plan. I drugo, ako iko može biti dobar roditelj, svima je jasno da je to Pita.
Dok tonem u san, pokušavam da zamislim svet budućnosti u kojem neće biti Igara, ni Kapitola. Zamišljam mesto poput livade na kojoj sam pevala Ru dok je umirala. Mesto gde bi Pitino dete bilo sigurno.



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

20 Re: Suzan Kolins - Lov na vatru taj Sre Apr 18, 2012 3:29 pm

Meow Mix

avatar
Elite member
Elite member
25
Dok se budim, obliva me kratak, izvanredan osećaj sreće, na neki naćin povezan sa Pitom. Sreća je u ovom trenutku, naravno potpuno apsurdna, pošto ću kako su stvari krenule verovatno biti mrtva za jedan dan. I to u najboljem slučaju, ako uspem da savladam ostale, uključujući i sebe i tako krunišem Pitu za pobednika Četvrtvekovnog zatomljenja. Ipak, osećaj je tako neočekivan i sladak da se trudim da ga zadržim par trenutaka. Pre nego što me oštar pesak, vrelo sunce i svrab vrate u stvarnost.
Svi su već ustali i posmatraju spuštanje padobrana na plažu. Pridružujem im se tokom nove isporuke hleba. Identična je kao jučerašnja. Dvadeset četiri zemičke iz Distrikta tri. Znači, ukupno trideset tri. Svi uzimamo po pet, ostavivši osam u rezervi. Niko to nije izgovorio, ali osam zemički ćemo savršeno podeliti među sobom, kada još jedna osoba umre. Na dnevnoj svetlosti, šale o tome ko će doživeti sledeću podelu zemički nisu više smešne.
Koliko dugo ćemo biti u stanju da održimo ovaj savez? Mislim da niko nije očekivao da se broj tributa tako brzo smanji. Šta ako grešim u vezi sa tim da ostali štite Pitu? Šta ako je to slučajnost, ili strategija da se zadobije naše poverenje kako bismo bili lak plen, ili ja uopšte ne razumem šta se dešava? Čekaj, nema tu ili. Ja zaista ne razumem šta se dešava. Ako je tako, vreme je da se Pita i ja čistimo odavde.
Sedam pored njega na pesak da pojedem zemičke. Iz nekog razloga mi je teško da ga pogledam. Možda zbog onih silnih poljubaca od sinoć, mada poljupci za nas nisu ništa novo. Možda kod njega nisu izazvali drugačiji osećaj. Možda je to zbog saznanja da nam je ostalo tako malo vremena, a radimo jedno protiv drugog kada je u pitanju to ko će preživeti ove Igre.
Nakon jela, uzimam ga za ruku i vučem ka moru. „Hajde. Naučiću te da plivaš." Moram da ga odvučem od ostalih kako bismo razgovarali o odlasku. Biće nezgodno. Istog trenutka kada shvate da prekidamo savez, postaćemo mete.
Da ga zaista učim da pliva, naterala bih ga da skine pojas, pošto ga pojas održava na vodi. Ali, to sada nije bitno. Zato mu samo pokazujem osnovne zamahe i puštam ga da vežba plivajući napred-nazad u vodi do struka. Džoana nas najpre pažljivo posmatra, ali najzad gubi interesovanje i počinje da drema. Finik plete novu mrežu od loze, a Biti se igra sa žicom.
Dok je Pita plivao, ja sam nešto otkrila. Preostale kraste počinju da se ljušte. Uzimam pregršt peska i nežno njime trljam ruku. Sve kraste se skidaju i otkrivaju novu kožu pod sobom. Zaustavljam Pitu pod izgovorom da mu pokažem kako da se oslobodi krasta koje izazivaju svrab. Dok se ljuštimo, pominjem beg.
„Vidi, ostalo nas je osmoro. Mislim da je vreme da se odvojimo", kažem tiho, mada sumnjam da nas ostali tributi čuju.
Pita klima glavom i vidim da razmišlja o mom predlogu i procenjuje da li su šanse na našoj strani. „Slušaj", kaže. „Hajde da sačekamo da Brut i Enobarija poginu. Mislim da Biti upravo pravi neku zamku za njih. Tada ćemo otići, obećavam."
Nisam uverena. Ali, ako sada odemo protiv sebe ćemo imati dva tabora. Možda i tri, ko zna šta je Čaf naumio? Osim toga, tu je i sat. Moram da razmišljam o Bitiju. Džoana ga je dovela zbog mene, ako odemo sigurno će ga ubiti. Tada se prisećam. Ne mogu da štitim i Bitija. Samo jedna osoba može biti pobednik i to mora biti Pita. Moram to da prihvatim. Moram da donosim odluke zasnovane isključivo na njegovom preživljavanju.
„Dobro", kažem. „Ostaćemo dok karijeristi ne poginu. Ali, to je kraj saveza." Okrećem se i mašem Finiku. „Hej, Finiče, uđi! Otkrili smo kako da ponovo budemo lepi!"
Svo troje ribamo kraste sa tela, pomažući jedno drugom sa leđima. Nova koža je ružičasta poput neba. Nanosimo novi sloj masti zato što koža deluje suviše osetljivo za jako sunce. Mast na glatkoj koži uopšte ne izgleda tako loše, a biće i dobra kamuflaža u džungli.
Biti nas doziva. Ispostavlja se da je tokom svih onih stati dok se zamajavao sa žicom zapravo osmislio plan. „Mislim da se svi slažemo da nam je naredni zadatak da ubijemo Bruta i Enobariju", kaže blagim glasom. „Sumnjam da će nas ponovo otvoreno napasti, pošto su brojčano nadjačani. Pretpostavljam da bismo mogli da ih lovimo, ali to je opasan i iscrpljujući posao."
„Misliš li da su shvatili kako radi sat?" pitam.
„Ako već nisu, uskoro hoće. Možda ne tako detaljno kao mi. Ali, sigurno znaju da se bar u nekim zonama odvijaju napadi koji se neprestano ponavljaju. Takođe im neće izmaći činjenica da su naš prethodni sukob prekinuli Tvorci. Znamo da je to bio pokušaj da nas dezorijentišu, ali sigurno se pitaju zašto se to desilo, što ih takođe može dovesti do zaključka da je arena sat", kaže Biti. „Zato mislim da je najbolje da im postavimo zamku."
„Cekaj da pozovem Džoanu", kaže Finik. „Biće besna ako pomisli da je propustila nešto važno."
„Ili neće", mrmljam, pošto je uvek prilično besna, ali ga ne zaustavljam pošto bih i sama bila prilično ljuta ako bih bila isključena iz plana.
Kada nam se pridružila, Biti nam pokazuje da se malo udaljimo kako bi imao prostora za rad. Brzo crta krug i deli ga na dvanaest delova. Ta arena nije iscrtana Pitinim preciznim potezima, već grubim crtama čoveka čiji je um zaokupljen drugim, kompleksnijim pitanjima. ,,Da ste Brut i Enobarija i da znate ono što znate o džungli, gde biste se osećali najsigurnije?" pita Biti. Glas mu nije snishodljiv, ali me ipak podseća na učitelja koji se sprema da uvede decu u predavanje. Možda je u u pitanju razlika u godinama, ili jednostavno to što je Biti milion puta pametniji od nas.
„Najsigurniji je tu gde smo sada", kaže Pita. „Najsigurnije je na plaži."
„Zašto onda nisu na plaži?" pita Biti.
„Zašto što smo mi ovde", odvrati Džoana nestrpljivo.
„Upravo tako. Mi smo zauzeli plažu. Gde bi ti otišla?" kaže Biti.
Razmišljam o smrtonosnoj džungli i zauzetoj plaži. ,,Ja bih se krila na ivici džungle. Tako bih mogla da pobegnem kada napad počne, a mogla bih i da špijuniram nas."
,,I zbog hrane", dodaje Finik. „Džungla je puna čudnih stvorenja i biljaka. Ali, gledajući nas, znao bih da je bezbedno jesti morsku hranu."
Biti nam se smeši kao da smo nadmašili njegova očekivanja. ,,Da, odlično. Znači shvatate. Evo mog predloga: udar sata u dvanaest sati. Šta se dešava tačno u podne i tačno u ponoć?"
„Munja udara u drvo", kažem.
„Da. Predlažem da nakon što munja udari u podne, ali pre nego što udari u ponoć, razapnemo moju žicu od drveta do vode. Slana voda je naravno snažan provodnik. Kada munja udari, struja će proći kroz žicu, ne samo do vode već i do okolne plaže vlažne od talasa u deset sati. Struja će ubiti svakoga ko bude u kontaktu sa tom površinom u tom trenutku.", kaže Biti.
Nastupa duga pauza dok varimo Bitijev plan. Meni deluje pomalo nerealno, čak nemoguće. Ali zašto? Videla sam hiljadu zamki. Zar ovo nije samo jedna velika zamka, sa naučnim komponentama? Da li bi to moglo da upali? Kako tributi obučeni da love ribu, obrađuju drvenu građu i iskopavaju ugalj, mogu da preispituju taj plan? Šta mi znamo o korišćenju energije sa neba?
Pita je pokušao. „Zar će žica stvarno moći da sprovede toliko struje, Biti? Deluje krhko, kao da će pregoreti."
,,Oh, pa i hoće. Ali tek kada struja prođe kroz nju. Zapravo, imaće funkciju sličnu fitilju. Samo što će sprovoditi struju", kaže Biti.
„Kako znaš?" pita Džoana. Jasno je da nije ubeđena.
„Zato što sam je ja izumeo", kaže Biti blago iznenađen. „To zapravo i nije žica u uobičajenom smislu. Niti je munja prirodna, niti je drvo pravo drvo. Ti poznaješ drveće bolje od svih nas, Džoana. Do sada bi bilo uništeno, zar ne?"
,,Da", slaže se ona sumorno.
Ne brinite zbog žice – ponašaće se upravo onako kao sam vam objasnio", uverava nas Biti.
„Gde ćemo mi biti u tom trenutku?" pita Finik.
„Dovoljno duboko u džungli, da budemo bezbedni", odvrati Biti.
„Karijeristi će takođe biti bezbedni, osim ako ne budu u blizini vode", kažem ja.
„Tako je", odvraća Biti.
„Morska hrana će biti skuvana", kaže Pita.
„Verovatno više nego skuvana", kaže Biti. „Taj izvor hrane će biti eliminisan zauvek. Ali, pronašli ste druge jestive stvari u džungli, zar ne Ketnis?"
,,Da. Orahe i pacove", kažem. ,,A imamo i sponzore."
„Znači, to nije problem", kaže Biti. „Ali, pošto smo saveznici i svi ćemo morati da učestvujemo u planu, vas četvoro morate doneti odluku da li da pokušamo ili ne."
Jesmo poput đaka u školi. Potpuno nesposobni da osporimo njegovu teoriju, osim elementarnim brigama, koje uglavnom nemaju nikakve veze sa njegovim planom. Gledam uznemirena lica ostalih. „Zašto da ne?" kažem. „Ako plan propadne, nikom ništa. Ako uspe, postoji velika mogućnost da ćemo ih ubiti. Ako pobijemo svu hranu iz mora, Brut i Enobarija takode gube izvor hrane."
,,Ja sam za to da pokušamo", kaže Pita. „Ketnis je u pravu."
Finik baca pogled ka Džoani i diže obrve. Neće pristati, ako ona ne pristane. „Dobro", kaže ona najzad. „Bolje to nego da ih lovimo po džungli. Sumnjam da će shvatiti naš plan, pošto ga i sami jedva razumemo."
Biti želi da pogleda drvo u koje udara munja pre nego što montira zamku. Sudeći po suncu, devet je sati ujutru. Ionako uskoro moramo da odemo sa ove plaže. Zato rasturamo logor i prelazimo na deo plaže koji se graniči sa sekcijom džungle u kojoj udara grom. Biti je i dalje suviše slab da se sam penje uz padinu, zato ga Finik i Pita nose na smenu. Puštam Džoanu da nas vodi, zato što je put do drveta prilično pravolinijski i ne može mnogo da zaluta. Osim toga, mogu da nanesem znatno više štete sa tobolcem punim strela, nego ona sa dve sekire. Bolje da ja budem zaštitnica.
Težak, sparan vazduh me guši. Tako je otkako su Igre počele. Volela bih da Hejmič prestane da nam šalje hleb iz Distrikta tri i nabavi još onog iz Distrikta četiri, pošto se znojim kao prase već dva dana i mada sam jela ribu, mojem telu je neophodna so. Kocka leda je takođe dobra ideja. Ili hladna voda. Zahvalna sam za tečnost iz drveta, ali iste je temperature kao morska voda, vazduh, ostali tributi i ja. Svi smo u velikom, vrelom loncu.
Dok se približavamo drvetu, Finik predlaže da ja preuzmem vođstvo. „Ketnis čuje zaštitno polje", kaže Bitiju i Džoani.
„Čuje ga?" pita Biti.
„Samo sa jednim uhom, onim što su ga rekonstruisali u Kapitolu", kažem. Pogodite koga nisam prevarila tom pričom? Bitija. Sigurno se seća da mi je pokazao kako da uočim slabu tačku zaštitnog polja. Osim toga, verovatno je nemoguće čuti polje. Ali, iz nekog razloga, nije doveo u pitanje moju tvrdnju.
,,U tom slučaju, neka nas Ketnis vodi", kaže i zastaje na trenutak da obriše naočare. ,,Sa zaštitnim poljem se ne treba igrati."
Ne možemo da promašimo drvo u koje udara munja zato što je mnogo više od ostalih. Pronalazim pregršt oraha i teram ostale da čekaju dok se polako krećem uz padinu, bacajući orahe pred sebe. Spazila sam zaštitno polje maltene odmah, čak i pre nego što ga je orah pogodio, pošto se nalazi samo petnaest metara dalje. Dok osmatram rastinje pred sobom, uočavam kvadrat u kojem se talasa vazduh visoko iznad sebe sa desne strane. Orah bacam direktno ispred sebe i čujem kako cvrči u znak potvrde.
„Ostanite niže od drveta u koje udara munja", kažem ostalima.
Podelili smo zaduženja. Finik čuva Bitija dok ovaj ispituje drvo, Džoana uglavljuje slavinu u drvo, Pita sakuplja orahe, a ja lovim u blizini. Šumski pacovi se ne plaše ljudi, tako da ih lako pogađam. Zvuk talasa koji dolazi u deset sati, podsetio me da treba da se vratim. Pridružujem se ostalima i počinjem da čistim ulov. Zatim crtam liniju u prašini, na metar od zaštitnog polja, kako bi svi znali da treba da se drže podalje. Zatim Pita i ja sedamo da pečemo orahe i komadiće mesa pacova.
Biti se i dalje zamajava oko drveta, radeći ko zna šta, mereći i slično. U nekom trenutku je odlomio komad srebrne kore, pridružio nam se i bacio je prema zaštitnom polju. Odbila se, zasvetlela i pala na zemlju. Za par trenutaka joj se vratila prvobitna boja. „Ovo mnogo toga objašnjava", kaže Biti. Gledam Pitu i moram da se ugrizem za usnu da se ne bih nasmejala. To nikome ništa ne objašnjava, osim možda Bitiju.
Tada smo čuli zvuk škljocanja iz susednog sektora. Znači da je jedanaest sati. Glasnije se čuje u džungli nego prethodne noći na plaži. Svi napeto osluškujemo.
„Zvuk nije mehaničkog porekla", kaže Biti odlučno.
„Kladila bih se da su insekti u pitanju", kažem. „Možda kukci."
„Insekti sa kleštima", dodaje Finik.
Zvuk narasta, kao da naš tihi razgovor odaje blizinu živog mesa. Šta god da škljoca, kladim se da nas za par sekundi može oglodati do kostiju.
„Valjalo bi da se počistimo odavde", kaže Džoana. „Imamo manje od sat vremena do udara groma."
Međutim, nismo daleko otišli. Samo do identičnog drveta u sekciji sa krvavom kišom. Napravili smo neku vrstu izleta. Svi čučimo na zemlji, jedemo hranu iz džungle i čekamo munju koja će označiti podne. Na Bitijev zahtev se penjem se na drvo kada je škljocanje utihnulo. Munja zaslepljuje, čak i odavde, pri svetlosti sunca. Potpuno je okružio udaljeno drvo, zbog čega je zasvetlucalo plavičastom svetlošću, a u okolini je zapucketao elektricitet. Silazim dole i dajem izveštaj Bitiju, koji deluje zadovoljno, uprkos tome što ne koristim naučne izraze.
Kružnom putanjom se vraćamo nazad na plažu sekcije velikog talasa. Pesak je gladak i vlažan, očišćen nedavnim naletom vode. Biti nam daje slobodno popodne dok radi sa žicom. Pošto je to njegovo oružje i moramo se u potpunosti prikloniti njegovom znanju, imam čudan osećaj da su me ranije pustili iz škole. Najpre svi dremamo na smenu u senci džungle, ali tokom kasnog popodneva, svi su budni i nemirni. Pošto nam je ovo poslednje veče morske hrane, odlučili smo da napravimo gozbu. Po Finikovim uputstvima lovimo kopljima ribu, sakupljamo rakove i ronimo u potrazi za ostrigama. Ovo poslednje mi se najviše dopada, ali ne zato što volim ostrige. Probala sam ih samo jednom, u Kapitolu, i bile su suviše ljigave za mene. Ali, duboko pod vodom je predivno, kao da sam u drugom svetu. Voda je čista, a jata drečavih riba i čudnog morskog cveća ukrašavaju peščano dno.
Džoana stražari dok Pita, Finik i ja čistimo hranu. Pita je upravo otvorio ostrigu i čujem ga kako se smeje. „Hej, pogledajte ovo!" Pruža ka nama blistav, savršen biser veličine graška. „Znaš, pod dovoljno velikim pritiskom ugalj se pretvara u biser", Pita se ozbiljno obrati Finiku.
„Nije tačno", odvrati Finik odlučno. Ali ja crkavam od smeha prisetivši se da nas je na taj način Efi Trinket predstavila ljudima iz Kapitola prošle godine, pre nego što su nas upoznali. Kao ugalj koji se pod pritiskom života pretvorio u perle. Lepota koja se rađa iz bola.
Pita pere biser u vodi i daje mi ga. ,,Za tebe." Držim ga na dlanu i posmatram kako mu se boje prelivaju na suncu. Da, zadržaću ga. Preostalih par sati svog života, držaću ga uz sebe. Poslednji poklon od Pite. Jedini poklon koji mogu da prihvatim. Možda će mi to dati snage u poslednjim trenucima.
„Hvala", kažem skupivši pesnicu oko bisera. Hladno zurim u plave oči osobe koja je sada moj najveći protivnik, osobe koja želi da me održi u životu po cenu sopstvenog. Obećavam sebi da ću ga sprečiti da sprovede taj plan u delo.
Iz pogleda tih očiju nestaje osmeha, sada i one napeto zure u mene, kao da mi čitaju misli. „Ono sa medaljonom nije upalilo, zar ne?" kaže Pita, mada Finik stoji pored. Mada svi mogu da ga čuju. „Ketnis?"
„Upalilo je", kažem.
„Ali, ne na način koji sam želeo", kaže i skreće pogled. Nakon toga će pažnju usmeriti isključivo na ostrige.
Baš kada smo seli da jedemo, pred nama se pojavljuje padobran sa dva dodatka obroku. Mala činija začinjenog crvenog sosa i rolnice iz Distrikta tri. Finik ih je, naravno, odmah prebrojao. „Ponovo dvadeset i četiri", kaže.
Znači trideset dve rolnice. Ako svi uzmemo po pet, ostaće sedam, što kasnije nećemo moći da podelimo na jednake delove. To je hleb za jednog.
Slano meso ribe, sočni rakove. Čak i ostrige deluju ukusno, kada im se doda sos. Gostimo se sve dok više nismo u stanju da uzmemo ni zalogaj. Uprkos tome, ostalo nam je hrane. Međutim, neće se održati, zato je bacamo nazad u vodu da je se karijeristi ne bi dočepali kada krenemo. Niko se nije potrudio da počisti ljušture. Talasi će ih sprati.
Sada možemo samo da čekamo. Pita i ja sedimo uz vodu, sa rukom u ruci i ćutimo. Sinoć je održao govor i nije uspeo da me navede da se predomislim. Šta god da kažem, on se neće predomisliti. Prošlo je vreme za ubeđivanje pomoću poklona.
Doduše, imam biser. Za mojim je pojasom u padobranu, na sigurnom, uz slavinu i lek. Nadam se da će dospeti nazad u Distrikt dvanaest.
Sigurna sam da će majka i Prim znati da treba da ga vrate Piti, pre nego što me sahrane.
26
Počela je himna, ali večeras na nebu nema novih lica. Publika će se uznemiriti željna krvi. Međutim, Bitijeva zamka obećava zabavu. Zbog toga Tvorci nisu osmislili novi napad. Možda su jednostavno radoznali i žele da vide da li će upaliti.
Kada smo Finik i ja procenili da je otprilike devet sati, napustili smo svoj ljušturama posut logor, prešli na plažu sektora u kojem se nalazi drvo u koje udara munja i krenuli ka njemu pri svetlosti mesečine. Zbog punih stomaka, neugodnije nam je nego jutros i dah nam je kraći. Počela sam da se kajem zbog poslednjih nekoliko ostriga.
Biti zove Finika da mu pomogne. Ostali čuvaju stražu. Pre nego što je uopšte zavezao žicu za drvo, Biti je odmotao metre i metre. Naložio je Finiku da je čvrsto veže oko slomljene grane i položi je na zemlju. Zatim su stali sa oko drveta, dodajući kalem jedan drugom dok su stablo obmotavali žicom. Najpre je delovalo nasumično, ali tada uočavam da se sa Bitijeve strane na mesečini pojavljuje šablon, poput komplikovanog lavirinta. Pitam se da li je bitno kako je žica nameštena ili to prosto čini da bi zabavio publiku i naterao ih na razmišljanje. Kladim se da mnogi od njih znaju o elektricitetu koliko i ja.
Završili su sa stablom u trenutku kada je talas započeo. Nikada nisam obratila pažnju kada tačno počinje u okviru sektora od deset sati. Verovatno se najpre prikuplja energija, zatim kreće talas i najzad nastupaju posledice poplave. Nebo mi govori da je oko pola jedanaest.
Tada nam je Biti otkrio ostatak svog plana. Pošto moramo brzo da se krećemo kroz drveće, želi da Džoana i ja nosimo kalem kroz džunglu, odmotavajući žicu usput. Treba da je položimo preko plaže sektora od dvanaest sati i ispustimo metalni kalem, sa preostalom žicom, duboko u vodu i pobrinemo se da potone. Zatim treba da otrčimo u džunglu. Ako krenemo odmah, uspećemo bezbedno da pobegnemo.
„Želim da idem sa njima kao čuvar", oglasi se Pita istog trenutka. Nakon situacije sa biserom, znam da je nevoljniji nego ikada da me pusti van vidokruga.
„Suviše si spor. Osim toga, potreban si mi na ovom kraju. Ketnis će biti čuvar", kaže Biti. „Nema vremena za razgovor o ovome. Žao mi je. Ako devojke žele da prežive, moraju odmah da krenu." Predao je kalem Džoani.
Kao ni Piti, ni meni se plan ne dopada. Kako da ga štitim izdaleka? Ali, Biti je u pravu. Sa veštačkom nogom, Pita se suviše sporo kreće da bismo sišli niz padinu na vreme. Džoana i ja smo najbrže i najsigurnijeg koraka po opasnom terenu džungle. Ne pada mi nikakva alternativa na pamet. Osim toga, ako verujem ikome osim Piti, to je Biti.
,,U redu je", kažem Piti. „Odnećemo kalem i odmah se vraćamo nazad."
„Nikako u sektor sa drvetom", podseća me Biti. „Krenite ka drvetu u sekciji od dvanaest do jedan. Ako vam se učini da vam vreme ističe, prebacite se za još jedan sektor dalje. Neka vam ne pada na pamet da se vraćate na plažu, dok ne procenim štetu."
Obuhvatam Pitino lice dlanovima. ,,Ne brini. Vidimo se u ponoć." Ljubim ga i pre nego što je uspeo da prigovori, okrećem se ka Džoani. „Spremna?"
„Zašto da ne?" kaže Džoana i sleže ramenima. Jasno je da joj je drago zbog toga što radimo u paru koliko i meni. Ali, Biti nas je sve uhvatio u zamku. ,,Ti nas čuvaj, a ja ću da odmotavam. Možemo se menjati kasnije."
Bez dalje diskusije, krećemo niz padinu. Zapravo, skoro da uopšte ne razgovaramo. Krećemo se prilično brzo, jedna sa kalemom a druga na straži. Na pola puta čujemo škljocanje, što znači da je jedanaest sati.
„Bolje da požurimo", kaže Džoana. „Želim da budemo što dalje kada grom udari. Za slučaj da se Voltaja preračunao."
„Preuzeću malo ja kalem", kažem. Teže je postavljati žicu nego stražariti, a ona to već dugo radi."
„Evo", kaže Džoana, dodajući mi kalem.
Obe ruke su mi i dalje na metalnom cilindru koji blago vibrira. Iznenada je tanka zlatna žica odozgo pala na nas i nagomilala se oko naših zglobova. Drugi kraj je zavijugao ka našim nogama.
Potreban nam je samo trenutak da shvatimo šta se desilo. Gledamo se, ali nijedna ne mora ništa da kaže. Neko je iznad nas presekao žicu i stići će nas svakog trenutka.
Oslobadam ruke žice i upravo sam spustila ruku na strelu kada me metalni cilindar pogodio u glavu. Sledeće čega se sećam jeste da ležim među lozama, sa užasnim bolom u levoj slepoočnici. Nešto mi nije u redu sa vidom. Pogled mi je zamućen, ne mogu da se usredsredim. Mučim se da spojim u jednu sliku dva meseca koji mi plutaju nad glavom. Teško mi je da dišem. Shvatam da mi Džoana sedi na grudima i pribija mi ramena kolenima.
Osećam ubod u levoj podlaktici. Pokušavam da se otrgnem, ali još sam onesposobljena. Džoana nešto kopa, pretpostavljam da mi zariva vrh noža u meso i uvrće ga. Osećam užasan bol, a zatim mi nešto toplo teče niz zglob i ispunjava dlan. Zabacuje mi ruku i obliva mi lice mojom krvlju.
„Lezi!" šišti. Ustaje sa mene.
Lezi? Pomislim. Šta? Šta se dešava? Zatvaram oči da bih blokirala nedoslednosti i mučim se da shvatim šta se dešava.
Razmišljam o tome kako je Džoana gurala Vajers na plaži. „Samo ostani dole." Ali, nije napala Vajers. Ne na ovaj način. Osim toga, ja nisam Vajers. Ja nisam Ludaja. „Samo ostani dole." Ta rečenica mi odzvanja u glavi.
Čujem korake. Dvoje ljudi. Koračaju ne pokušavajući da sakriju svoje prisustvo.
Čujem Brutov glas. „Maltene je mrtva! Hajdemo, Enobarija!" Koraci nestaju u noći.
Jesam li maltene mrtva? Tonem u nesvest i budim se u potrazi za odgovorom na to pitanje. Jesam li maltene mrtva? Nisam u poziciji da tvrdim suprotno. U stvari, mučim se da racionalno razmišljam. Jedno znam. Džoana me napala. Udarila me kalemom u glavu. Isekla mi je ruku, verovatno mi nanevši teške posekotine po venama, a zatim su se pojavili Brut i Enobarija, pre nego što je uspela da me dokrajči.
Gotovo je sa savezom. Finik i Džoana su sigurno sve vreme imali dogovor. Znala sam da je trebalo jutros da odemo. Ne znam na čijoj je strani Biti. Ali, ja sam laka žrtva, kao i Pita.
Pita! Panično otvaram oči. Pita čeka kod drveta, ništa ne sumnja i nije na oprezu. Možda ga je Finikveć ubio. ,,Ne", šapućem. Zicu su presekli karijeristi nedaleko od mesta na kojem se nalazim. Finik, Biti i Pita – ne znaju šta se ovde dole dešava. Sigurno se pitaju šta se desilo, zašto se žica opustila. Možda je odskočila nazad do drveta. To, samo po sebi može biti signal za ubistvo, zar ne? Sigurno je Džoana odlučila da je došlo vreme da se odvoji od nas, da me ubije i pobegne od karijerista, a zatim uvuče Finika u borbu što je pre moguće.
Ne znam. Ne znam. Znam samo da se moram vratiti do Pite i pobrinuti se da preživi. Potrebna mi je svaka mrva volje da se uspravim u sedeći položaj i pridignem na noge pridržavajući se za stablo. Sreća da imam za šta da se pridržavam, pošto mi se džungla ljulja pred očima. Bez upozorenja se naginjem napred i povraćam ručak, sve dok i poslednja ostriga ne iscuri iz mog tela. Drhtava i znojava, procenjujem svoje fizičko stanje.
Dok dižem povređenu ruku, krv me poliva po licu a svet još jednom naglo zaokreće. Čvrsto zatvaram oči i držim se za drvo čekajući da zemlja prestane da se kreće. Zatim načinim par pažljivih koraka ka obližnjem drvetu, uzimam nešto mahovine i bez pregledanja rane čvrsto uvijam ruku. Bolje je. Svakako je bolje sada kada je ne gledam. Zatim rukom pažljivo dodirujem ranu na glavi. Imam veliku modricu, ali nema krvi. Očigledno imam neku unutrašnju povredu, ali nisam u opasnosti da iskrvarim na smrt. Bar ne iz glave.
Sušim ruke mahovinom i nesigurno uzimam luk levom, ranjenom rukom. Stavljam strelu na tetivu. Koračam niz padinu.
Pita. Moja umiruća želja. Moje obećanje. Da ga održim u životu. Malo se razvedravam kada shvatam da se top nije oglasio, što znači da je Pita još živ. Možda je Džoana postupala po sopstvenom nahođenju, znajući da će Finik preći na njenu stranu kada njene namere postanu jasne. Mada je teško pogoditi šta se među njima dešava. Prisećam se kako je pogledao pre nego što se složio da postavimo Bitijevu zamku. Među njima postoji mnogo dublji savez, zasnovan na dugogodišnjem prijateljstvu i ko zna čemu još. Znači, ako se Džoana okrenula protiv mene, više ne smem da verujem ni Finiku.
Stižem do tog zaključka u trenutku kada čujem da neko trči ka meni. Ni Pita, ni Biti ne mogu da se kreću tako brzo. Saginjem se iza zavese od loze, sakrivši se na vreme. Finik juri kraj mene, kože potamljene mašću i skače kroz rastinje kao jelen. Uskoro je stigao do mesta gde me napala. Sigurno je video krv. „Džoana! Ketnis!" doziva. Ostajem na mestu dok Finik ne krene u pravcu u kojem su nestali Džoana i karijeristi.
Krećem se što brže mogu, a da ne počne da mi se vrti u glavi. U glavi osećam damar. Verovatno uzbunjeni mirisom krvi, insekti škljocaju sve jače. Tutnjava mi odzvanja u ušima. Ne, čekaj. Možda mi u ušima zvoni od udarca. Dok se insekti ne utišaju, ne mogu biti sigurna. Međutim, kada se insekti utišaju udariće grom. Moram brže da se krećem. Moram da stignem do Pite.
Zvuk topa me zaustavlja u mestu. Neko je upravo umro. Znam da to može biti bilo ko s obzirom na to da svi trče unaokolo uplašeni i naoružani do zuba. Ali, ko god da je u pitanju, verujem da je ta smrt pokrenula neku vrstu slobodnog lova u noći. Ljudi će najpre ubijati, a zatim postavljati pitanja. Primoravam noge da potrče.
Nešto me grabi za stopala i pružam se po zemlji koliko sam duga. Osećam da se obmotava oko mene, uplićući me oštrim vlaknima. Mreža! Ovo je sigurno jedna od Finikovih čuvenih mreža, postavljena da me uhvati. Sigurno je negde u blizini sa trozupcem u ruci. Na trenutak se koprcam, a zatim ugledam mrežu na mesečini. Zbunjeno podižem ruku i vidim da sam umotana u svetlucave, zlatne niti. To nije Finikova mreža već Bitijeva žica. Pažljivo ustajem i shvatam da sam naletela na komad žice koji se zakačio za stablo na putu nazad ka drvetu. Polako se ispetljavam i zakoračujem par koraka dalje, a zatim nastavljam uzbrdo.
Dobra vest jeste to što sam na pravoj stazi i nisam toliko dezorijentisana od povrede da izgubim osećaj za pravac. Loša vest jeste to što me žica podsetila na predstojeću oluju. Još čujem insekte, ali čini mi se da postaju tiši?
Krećem se na metar desno od žice i koristim je za navođenje dok trčim, ali dobro pazim da je ne dotaknem. Ako se insekti utišavaju, a prvi grom samo što nije udario u drvo, znači da će uskoro kroz žicu suknuti struja, a sve što je dotakne će umreti.
Drvo se pojavljuje preda mnom, stabla ovenčanog zlatom. Usporavam, trudeći se da se krećem nečujno, ali ima sreće što sam u stanju da stojim. Tražim ostale. Nema nikoga. „Pita?" dozivam tiho. „Pita?"
Čujem samo tiho stenjanje. Okrećem se. Vidim telo na zemlji. „Biti!" uzvikujem. Dotrčavam i klečim pored njega. Verovatno je nehotično zaječao. U nesvesti je, mada ne vidim nikakve rane osim posekotine ispod lakta. Grabim pregršt mahovine i nespretno mu umotavam ruku dok se trudim da ga osvestim. „Biti! Biti, šta se dešava! Ko te posekao? Biti!" Drmusam ga kako povređena osoba ni u kom slučaju ne sme da se drmusa, ali ne znam šta drugo da radim. Ponovo je jeknuo i nakratko podigao ruku da me odgurne.
Tada sam primetila da drži nož koji je ranije nosio Pita. Nož je labavo obmotan žicom. Zbunjena, ustajem i podižem žicu, potvrdivši da je zavezana za drvo. Potrebno mi je par trenutaka da se setim drugog, znatno kraćeg komada žice koji je Biti obmotao oko grane i ostavio sa strane na zemlji pre nego što je počeo da radi na stablu. Pomislila sam da je to bitno zbog elektriciteta, da ga je ostavio sa strane da ga kasnije potrebi. Ali, nije to učinio. Ovde je bar dvadeset – dvadeset pet metara žice.
Žmirkam ka vrhu brda i shvatam da smo sam par koraka od zaštitnog polja. Eno ga talasavi kvadrat, visoko gore, desno od mene, tamo gde sam ga jutros i videla. Šta je to Biti naumio? Da li je pokušao da zarije nož u zaštitno polje kao što je Pita slučajno učinio? U čemu je stvar sa žicom? Da li je to bio plan B? Ako propadne slanje struje do vode, možda je mislio da je pošalje ka zaštitnom polju? Šta bi se desilo? Ništa? Mnogo šta? Da li bi nas tako sve spržio? Pretpostavljam da se zaštitno polje sastoji uglavnom od energije. U Centru za obuku, polje je bilo nevidljivo. Ovo nekako podražava džunglu. Ali, videla sam da se pomerilo kada ga je Pita udario nožem, a ja strelom. Stvaran svet je iza.
Više mi ne zvoni u ušima. Ipak su bili insekti u pitanju. Sada to znam zato što brzo utihnjuju i čujem samo zvuke iz džungle. Od Bitija nema koristi. Ne mogu da ga probudim, ne mogu da ga spasem. Ne znam šta je pokušavao da uradi sa žicom i nožem, a on ne može da mi objasni. Zavoj od mahovine na moj ruci natopljen je krvlju, nema svrhe da se zavaravam. Moram da se sklonim od ovog drveta i...
„Ketnis!" čujem njegov glas, mada je veoma daleko. Šta to radi? Pita mora da je do sada shvatio da nas svi love. „Ketnis!"
Ne mogu da ga zaštitim. Ne mogu da se krećem brzo, niti da stignem daleko, a streličarska sposobnost mi je u najmanju ruku sumnjiva. Činim jedino što mogu kako bih odvukla napadače od njega i privukla ih sebi. „Pita!" vrištim. „Pita! Ovde sam! Pita!" Da, privući ću ih sebi, daleko od Pite a u blizinu drveta koje će uskoro postati oružje. „Ovde sam! Ovde sam!" On neće stići na vreme, sa veštačkom nogom i usred noći. Neće stići na vreme. „Pita!"
Uspelo mi je. Čujem kako dolaze. Dvoje ih je. Jure kroz džunglu. Kolena me izdaju. Spuštam se pored Bitija i sedam na pete. Podižem luk i strelu. Ako uspem da ih ubijem, da li će Pita uspeti da se izbori sa ostalima?
Enobarija i Finik stižu do drveta. Ne vide me iznad sebe na padini. Koža mi je kamuflirana mašću. Nišanim Enobarijin vrat. Uz malo sreće, kada je ubijem, Finik će skočiti iza drveta da bi se sakrio, baš u trenutku kada udari grom. Što će se desiti svakog trenutka. Čuje se tek po koji tihi škljocaj tu i tamo. Mogu da ih ubijem sada. Mogu da ih ubijem oboje.
Još jedan udar topa.
„Ketnis!" Pitin glas me doziva. Ali, ovoga puta nisam odgovorila. Biti još diše pokraj mene. On i ja ćemo uskoro umreti. Finik i Enobarija će umreti. Pita je živ. Top se oglasio dva puta. Brut, Džoana, Čaf. Dvoje su već mrtvi. To Piti ostavlja samo jednog tributa kojeg mora da ubije. To je najbolje što mogu. Ostaje mu samo jedan neprijatelj.
Neprijatelj. Neprijatelj. Ta reč izbija iz sećanja i ulazi u sadašnjost. Izraz na Hejmičevom licu. „Ketnis, kada se nađeš u areni..." Mrštenje, nesigurnost. „Šta?" Čujem sopstveni glas, stegnut dok se rogušim zbog neizrečene optužbe. ,,Ne zaboravi ko je pravi neprijatelj", kaže Hejmič. „Toje sve."
Hejmičev poslednji savet. Zašto bi morao da me podseti? Uvek sam znala ko je neprijatelj. Ko nas izgladnjuje, muči i ubija u areni. Ko će uskoro ubiti sve ljude koje volim.
Luk mi ispada iz ruku kada konačno shvatam značenje njegovih reči. Da, znam ko je neprijatelj i to nije Enobarija.
Najzad shvatam šta je Biti naumio sa nožem. Drhtavim rukama skidam žicu sa drške, obmotavam je oko strele tik iznad perja i vezujem čvorom koji sam naučila tokom obuke.
Ustajem, okrećem se ka zaštitnom polju, potpuno svesna toga da ću se otkriti, ali više me nije briga za to. Samo mi je bitno da okrenem vrh strele ka tački gde bi Biti zario nož da je mogao da bira. Podižem luk ka talasavom kvadratu, ka slaboj tački, ka... kako ga je ono nazvao tog dana? Pukotina u oklopu. Puštam strelu, vidim da pogađa metu i nestaje, povukavši zlatnu žicu za sobom.
Kosa mi se diže na glavi, a grom pogađa drvo.
Blesak beline juri niz žicu. U trenutku, kupola je buknula zaslepljujućim plavim plamenom. Odbačena sam na zemlju, beskorisnog tela, potpuno paralizovana, očiju širom otvorenih, dok paperjasta materija pada poput kiše po meni. Ne mogu da dosegnem Pitu. Ne mogu da dosegnem svoj biser. Oči se napinju da pronađu poslednju lepu sliku koju ću poneti sa sobom.
Trenutak pre eksplozije, pronašla sam zvezdu.
27
Sve je odjednom buknulo. Zemlja je eksplodirala i zasula nas kišom zemlje i biljaka. Drveće se zapalilo. Čak se i nebo ispunilo žarkim svetlosnim pupoljcima. Ne mogu da shvatim zašto bombarduju nebo, ali tada razabiram da Tvorci gore pale vatromet, dok se pravo razaranje dešava na tlu. Za slučaj da nije dovoljno zabavno gledati kako arena nestaje sa lica zemlje povlačeći preostale tribute za sobom. Ili da bi osvetlili naš krvavi kraj.
Da li će dopustiti nekome da preživi? Da li će biti pobednika Sedamdeset petih Igara gladi? Možda i neće. Najzad, ovo Četvrtvekovno zatomljenje je... šta je ono predsednik Snou pročitao sa kartice?
„... podsetnikpobunjenicima da čak ni najjači od njih ne mogu da nadvladaju moć Kapitola..."
Čak ni najjači pobednik neće pobediti. Možda nikada nisu nameravali da u ovim Igrama bude pobednika. Ili ih je moj konačni čin izdaje naterao da nas sve pobiju.
„Žao mije, Pita, pomišljam. Žao mije što nisam uspela da te spasem. Da ga spasem? Verovatno sam uništila svaku šansu da Pita ima normalan život, verovatno sam ga osudila uništivši zaštitno polje. Možda bi mu dozvolili da živi da sam igrala po pravilima.
Letelica se materijalizovala iznad mene bez upozorenja. Da vlada tišina, i da je kreja u blizini, čula bih da je džungla utihnula i pisak upozorenja koji ptica ispušta pred pojavljivanje letelice iz Kapitola. Međutim, moje uši ne mogu da razaberu tako fin zvuk usred bombardovanj a.
Izlazi kandža i staje direktno iznad mene. Metalni prsti klize ispod mene. Želim da vrisnem, potrčim i oslobodim se, ali zaleđena sam, bespomočna da učinim bilo šta osim da se žarko nadam da ću umreti pre nego što stignem do senovitih figura koje me gore čekaju. Nisu mi poštedeli život da bi me krunisali za pobednika, već da bi moja smrt bila što sporija i javnija.
Moji najgori strahovi se potvrđuju kada me u letelici dočeka lice Plutarha Hevensbija, Glavnog tvorca. Napravila sam pravu zbrku od njegovih divnih Igara sa fantastičnim satom koji otkucava i pobednicima. Nastradaće zbog ovog promašaja, verovatno izgubiti život, ali ne pre nego što se pobrine za moju kaznu. Krenuo je rukom ka meni, kao da će me udariti, ali učinio je nešto mnogo gore. Zatvorio mi je oči palcem i kažiprstom, osudivši me na ranjivost tame. Sada mi više ne mogu učiniti ništa što već nisam znala da dolazi.
Srce mi snažno tuče i krv počinje da ističe ispod natopljenog zavoja od mahovine. Muti mi se u glavi. Možda ću iskrvariti na smrt pre nego što me vrate u Kapitol. U mislima šapućem reči zahvalnosti Džoani Mejson zato što mi je nanela ovu odličnu ranu i onesvešćujem se.
Dolazeći svesti osećam da ležim na mekom stolu. Osećam da me žuljaju cevke u levoj ruci. Pokušavaju da me održe u životu. Ako umrem tiho u privatnosti, to će biti moja pobeda. Još sam uglavnom nesposobna da se pokrenem, otvorim oči ili podignem glavu. Ali, u desnoj ruci osećam delimičnu sposobnost pokreta. Teško mi pada po telu, poput peraja. Ne, poput nečeg manje pokretnog, poput palice. Nemam koordinaciju pokreta ni dokaz da još imam prste. Ipak nekako uspevam da zabacim ruku i počupam cevke.
Čuje se alarm, ali ne uspevam da ostanem budna dovoljno dugo da vidim ko će doći.
Kada se ponovo osvestim, ruke su mi zavezane za sto, a cevke u ruci. Medutim, mogu da otvorim oči i malo podignem glavu. U velikoj sam prostoriji sa niskim plafonom. Srebrna svetlost me obasjava. Ima dva reda kreveta, okrenutih jedan ka drugom. Čujem disanje ljudi za koje pretpostavljam da su moje kolege pobednici. Preko puta mene je Biti. Za njega je prikačeno desetak različitih mašina. Pustite nas da umremo! vrištim u sebi. Glava mi pada na sto i ponovo tonem u nesvest.
Kada sam se konačno zaista probudila, nisam više vezana. Dižem ruku i shvatam da ponovo mogu da upravljam prstima. Pridižem se u sedeći položaj i držim za mekani sto, dok pokušavam da razbistrim vid. Leva ruka mi je zavijena, ali cevke stoje na stalku pored kreveta.
Sama sam. Tu je samo Biti. I dalje leži ispred mene dok ga u životu održava armija mašina. Gde su ostali? Pita, Finik, Enobarija i... i... još neko, zar ne? Ili Džoana ili Čaf ili Brut. Jedna osoba je i dalje bila živa nakon što je bombardovanje počelo. Sigurna sam da ćemo poslužiti kao primer. Ali, gde su ih odveli? Da li su ih premestili iz bolnice u zatvor?
„Pita..." šapućem. Toliko želim da ga zaštitim. Još sam rešena da to činim. Pošto nisam uspela da učinim njegov život bezbednim, moram da ga ubijem pre nego što Kapitol za njega odabere užasnu smrt. Spuštam noge sa kreveta i tražim bilo šta što može da se upotrebi kao oružje. Na stolu pored Bitijevog kreveta ima nekoliko špriceva koji su još u u sterilnoj plastici. Savršeno. Potreban mi je samo vazduh i dobar ubod u njegovu venu.
Zastajem na trenutak, razmišljajući o tome da li da ubijem Bitija. Ako to učinim, monitori će početi da pište i uhvatiće me pre nego što stignem do Pite. U sebi obećavam da ću se kasnije vratiti da ga dokrajčim, ako budem u stanju.
Na sebi imam samo tanku spavaćicu, zato zavlačim špric ispod zavoja obmotanog oko rane na ruci. Na vratima nema stražara. Nema sumnje da sam nekoliko kilometara ispod Centra za obuku ili u nekom kapitolskom uporištu. Mogućnost bekstva je ništavna. Nije bitno. Ne bežim, završavam posao.
Šunjam se niz uski hodnik ka blago odškrinutim metalnim vratima. Neko je tamo. Uzimam špric i stežem ga u ruci. Pribijam se uza zid i slušam glasove.
„Izgubili smo kontakt sa Sedmicom, Desetkom i Dvanaesticom. Međutim, Jedanaestica sada kontroliše transportni sistem, tako da postoji nada da će uspeti da isporuče nešto hrane."
Plutarh Hevensbi. Čini mi se. Mada sam samo jednom razgovarala sa njim. Promukli glas postavlja pitanje.
,,Ne, žao mi je. Nema načina da te transportujemo u Četvorku. Ali, izdao sam posebno naređenje da je dovedu, ako je moguće. To je najbolje što mogu, Finiče."
Finik. Moj um se muči da razabere smisao ovog razgovora, i činjenice da u njemu učestvuju Plutarh Hevensbi i Finik. Zar je toliko drag Kapitolu da će mu oprostiti sve zločine? Ili stvarno nije znao šta Biti namerava? Prograktao je još nešto. Nešto očajno.
,,Ne budi glup. To je najgore što možeš da učiniš. Tako ćeš je sigurno ubiti. Dok god si ti živ, i ona će živeti. Koristiće je kao mamac", kaže Hejmič.
Kaže Hejmič! Uz tresak ulazim u sobu teturajući se. Hejmič, Plutarh i veoma izubijani Finik sede oko stola punog hrane i niko ne jede. Dnevna svetlost se uliva kroz zakrivljene prozore. U daljini vidim vrhove drveća. Letimo.
„Jesi li završila sa padanjem u nesvest, srce?" kaže Hejmič, očigledno ljut. Međutim, dok se ljuljam napred-nazad, on prilazi i grabi me za zglobove kako bi me umirio. Zatim gleda moju šaku. „Znači, ti i špric protiv Kapitola? Zato ti niko ne dozvoljava da praviš planove." Zurim u njega ništa ne shvatajući. „Ispusti ga." Osećam sve jači pritisak na desnom zglobu. Primorana sam da otvorim šaku i pustim špric. Poseo me na stolicu pored Finika.
Plutarh pred mene stavlja tanjir čorbe i rolnicu. Stavlja mi kašiku u ruku. „Jedi", kaže znatno nežnijim glasom od Hejmičevog.
Hejmič seda preko puta mene. „Ketnis, objasniću ti šta se desilo. Ne želim da postavljaš pitanja dok ne završim. Razumeš li?"
Klimam glavom. Evo šta mi je ispričao.
Od trenutka objavljivanja Zatomljenja, postojao je plan o tome da nas oslobode iz arene. Pobednici iz distrikata tri, četiri, šest, sedam, osam i jedanaest bili su u različitim stepenima upoznati sa planom. Plutarh Hevensbi je već nekoliko godina deo ilegalne grupe koja se bori da svrgne Kapitol. Pobrinuo se da žica bude među oružjem. Bitijev zadatak je bio da probije rupu u zaštitnom polju. Hleb koji smo dobijali u areni bio je šifra za tačno vreme spasavanja. Distrikt iz kojeg je hleb, označavao je dan spasavanja. Tri. Broj rolnica sat. Dvadeset četiri. Letelica pripada Distriktu trinaest. Boni i Tvil, žene iz Osmice, koje sam srela u šumi, bile su u pravu u vezi sa tim da taj distrikt postoji i kakve su mu odbrambene mogućnosti. Trenutno smo na veoma kružnom putu ka Distriktu trinaest. U međuvremenu je buknula pobuna u većini distrikata u Panemu.
Hejmič zastaje da vidi da li ga pratim. Ili je završio za sada.
Teško je prihvatiti čitav komplikovani plan u kojem sam pion, kao što bila pion u Igrama gladi. Iskorišćena bez pristanka, bez znanja. U Igrama gladi sam bar znala da se sa mnom poigravaju.
Moji takozvani prijatelji su bili znatno tajanstveniji.
„Nisi mi rekao." Glas mi je pun besa, poput Finikovog.
„Nismo rekli ni tebi ni Piti. Nismo smeli da rizikujemo", kaže Plutarh. ,,Ja sam se čak brinuo da ćeš pomenuti moju indiskreciju sa satom tokom Igara." Izvukao je džepni sat i prešao palcem preko kristala, osvetlivši kreju. „Naravno, kada sam ti ovo pokazao, prosto sam nameravao da te upozorim na arenu, smatrajući da ćeš biti nečiji mentor. Pomislio sam da je to prvi korak ka zadobijanju tvog poverenja. Nisam ni sanjao da ćeš ponovo biti tribut."
„Još ne razumem zašto Pita i ja nismo bili obavešteni o planu", kažem.
„Zato što bi nakon eksplozije u areni prvo vas pokušali da zarobe. Bilo je bolje da što manje znate", kaže Hejmič.
„Nas bi zarobili prve? Zašto?" kažem, pokušavajući da pratim ono što mi govore.
,,Iz istog razloga zbog kojeg smo se mi složili da vas održimo u životu", kaže Finik.
„Nije istina, Džoana je pokušala da me ubije", kažem.
„Džoana te onesvestila da izvadi uređaj za praćenje iz tvoje ruke i odvede Bruta i Enobariju dalje od tebe", kaže Hejmič.
„Šta?" Glava me silno boli i želim da prestanu da me zamajavaju. ,,Ne znam šta..."
„Morali smo da te spasemo zato što si ti kreja, Ketnis", kaže Plutar. „Dok si ti živa, i revolucija je živa."
Ptica, broš, pesma, bobice, sat, kreker, haljina koja nestaje u plamenu. Ja sam kreja. Ona koja je preživela uprkos svih planova Kapitola. Simbol pobune.
Posumnjala sam u to kada sam pronašla Boni i Tvil u šumi. Mada nikada nisam shvatila prave razmere. Doduše, nisam ni trebala da shvatim. Sećam se Hejmičevog podrugljivog osmeha kada je čuo moj plan da pobegnem iz Distrikta dvanaest, da započnem sopstveni ustanak i mogućnost da Distrikt trinaest možda postoji. Izvrdavanja i obmane. Ako je sposoban za to, iza maske od sarkazma i pijanstva, tako uverljivo i tako dugo, o čemu mi je još lagao? Znam o čemu.
„Pita", šapućem dok mi se srce steže.
„Ostali su održavali Pitu u životu zato što su znali da nema šanse da ostaneš u savezu ako on umre", kaže Hejmič. „Nismo smeli da rizikujemo da ostaneš bez zaštite." Reči su mu otvorene, izraz lica nepromenjen. Ali, ne može da sakrije sivu nijansu koja mu je upravo oblila obraze.
„Gde je Pita?" šištim na njega.
„Pokupile su ga trupe iz Kapitola zajedno sa Džoanom i Enobarijom", kaže Hejmič. Konačno ima dovoljno pristojnosti da spusti pogled.
Tehnički, nisam naoružana. Međutim, niko ne bi smeo da potceni štetu koju mogu da nanesu nokti, posebno ako je meta nespremna na napad. Skačem preko stola i grebem Hejmiča po licu. Krv šiklja, a povredila sam mu i jedno oko. Zatim oboje vrištimo užasne, užasne reči u lice jedno drugom. Finik pokušava da me izvuče napolje. Znam da bi me Hejmič najradije rastrgao, ali ja sam kreja. Ja sam kreja i ionako me je suviše teško održati u životu.
Druge ruke pomažu Finiku i vraćaju me na moj sto. Obuzdavaju me, zavezuju mi zglobove za sto, zato od besa snažno udaram glavom u sto, iznova i iznova. Igla mi se zabada u ruku, glava me toliko boli da prestajem da se borim i počinjem da cvilim užasnim glasom umiruće životinje, sve dok me glas ne izda.
Droga me nije uspavala već smirila. Ne spavam, zarobljena sam u mutnoj, tupoj patnji, čini mi se zauvek. Ponovo su mi udenuli tube u ruku i obraćaju mi se umirujućim glasovima koji ne dopiru do mene. U stanju sam samo da razmišljam o Piti koji leži negde na nekom sličnom stolu, dok pokušavaju iz njega da iščupaju informacije koje nema.
„Ketnis. Ketnis, žao mi je." Finikov glas dopire sa obližnjeg kreveta i dopire mi do svesti. Možda patimo od istog bola. „Želeo sam da se vratim po njega i Džoanu, ali nisam mogao da se pokrenem."
Ne odgovaram. Namere Finika Odaira mi ne znače ništa.
,,On je u boljem položaju od Džoane. Brzo će shvatiti da on ništa ne zna. Neće ga ubiti ako pomisle da mogu da ga iskoriste protiv tebe", kaže Finik.
„Kao mamac?" kažem gledajući plafon. „Kao što će koristiti Eni kao mamac, Finiče?"
Čujem da plače, ali me nije briga. Verovatno je uopšte neće ispitivati, pošto je potpuno izgubljena. Poludela je pre više godina, još tokom Igara u kojima je učestvovala. Postoji dobra šansa da sam i ja krenula u istom pravcu. Možda sam već poludela, ali niko nema srca da mi kaže. Osećam se prilično ludo.
„Voleo bih da je mrtva", kaže on. „Voleo bih da su svi oni mrtvi i da smo mi mrtvi. To bi bilo najbolje."
Ne postoji dobar odgovor na tu tvrdnju. Ne mogu da je osporim s obzirom na to da sam malopre šetala unaokolo sa špricom u ruci kako bih ubila Pitu kada ga pronađem. Da li stvarno želim da on umre? Želim... želim da mi se vrati. Ali, sada to nije moguće. Čak i kada bi pobunjenici zbacili moć Kapitola, sigurna sam da će poslednje predsednikovo delo biti da mu preseče vrat. Znači da bi zaista bilo bolje da su mrtvi.
Ali, hoće li Pita to znati ili će nastaviti da se bori? Snažan je i odličan je lažov. Misli li da ima šansu da preživi? Da li želi da preživi? Nije to planirao. Već je otpisao svoj život. Ako zna da su mene spasli, možda je čak i srećan. Možda oseća da je ispunio svoju misiju.
Mrzim ga više nego Hejmiča.
Odustajem. Prestajem da govorim i da odgovaram. Odbijam hranu i vodu. Mogu da pumpaju u moju ruku šta god žele, ali osobi koja je izgubila volju za životom to neće biti dovoljno. Imam utisak da bi, ako ja umrem, Piti možda bilo dozvoljeno da preživi. Ne kao slobodna osoba, već kao ejvoks ili tako nešto, da služi budućim tributima iz Distrikta dvanaest. Tada bi možda pronašao način da pobegne. Moja smrt bi još mogla da ga spase.
Ako ne uspem, nije bitno. Dovoljno je umreti iz inata. Dovoljno je kazniti Hejmiča, koji je, od svih ljudi na ovom prokletom svetu, pretvorio Pitu i mene u pione u svojim Igrama. Verovala sam mu. Poverila sam mu na čuvanje ono što mi je najdragocenije. A on me izdao.
„Zato ti niko ne dozvoljava da pravišplanove", rekao mi je.
Istina. Niko normalan mi ne bi dozvolio da napravim plan. Zato što očigledno ne razlikujem prijatelje od neprijatelja.
Mnogo ljudi je dolazilo da razgovara sa mnom, ali njihove reči mi zvuče poput škljocanja insekata u džungli. Beznačajne su i daleke. Opasne, ali samo ako im se priđe blizu. Kada reči postanu razgovetne, stenjem dok mi ne daju lek protiv bolova i to odmah popravi stvari.
Sve dok jednog dana nisam otvorila oči i ugledala lice koje ne mogu da zanemarim. Nekoga ko neće moliti, objašnjavati ili misliti da može da izmeni moju volju preklinjanjem, zato što samo on zna kako ja funkcionišem
„Gejl", šapućem.
„Zdravo, Ketnip." Posegao je rukom i sklonio mi pramen kose sa očiju. Jedna strana lica mu je nedavno opečena. Ruka mu je u povezu, a vidim i zavoje ispod rudarske košulje. Šta mu se desilo? Kako to da je ovde? Kod kuće se desilo nešto loše.
Nisam zaboravila Pitu, samo sam se setila ostalih. Dovoljno je da pogledam Gejla i njihova lica me vuku nazad u stvarnost, zahtevajući da budu priznata.
„Prim?" dahćem.
„Živa je. Kao i tvoja majka. Izvukao sam ih na vreme", kaže.
„Nisu u Distriktu dvanaest?" pitam.
„Nakon Igara su poslali avione. Bacali su vatrene bombe." Okleva. ,,Pa, znaš šta se desilo u Hobu."
Znam. Gledala sam kako leti u vazduh. Staro skladište obavijeno ugljenom prašinom. Ceo distrikt je prekriven tom prašinom. U meni se budi nova vrsta užasa dok zamišljam vatrene bombe koje gađaju Šav.
„Nisu u Distriktu dvanaest?" ponavljam. Kao da će me to pitanje na neki način odbraniti od istine.
„Ketnis", kaže Gejl nežno.
Prepoznajem taj glas. To je glas kojim se obraća ranjenim životinjama pre nego što će im zadati smrtonosni udarac. Instinktivno
podižem ruku da se odbranim od njegovih reči, ali on mi grabi šaku i čvrsto je steže. „Nemoj", šapućem.
Ali, Gejl nije od onih koji od mene skrivaju tajne. „Ketnis, Distrikt dvanaest više ne postoji."

KRAJ DRUGE KNJIGE



“Life isn’t divided into genres. It’s a horrifying, romantic, tragic, comical, science-fiction cowboy detective novel. You know, with a bit of pornography if you're lucky.”

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu