Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

1 Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 6:59 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
First topic message reminder :




26 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:00 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Salijci su tvrdili daje njihov predak Merov, ,,Rođen u moru", bio si device koja je zatrudnela dok je plivala u slanoj vodi. Njegovi potornc , Merovinzi, živeli su u vreme kralja Artura. Za njih se verovalo, kao i britanskog kralja, da poseduju magične moći vezane za polarnu osu i nje dva nebeska medveđa. Ime Artur znači medved, i Merovinzi su na bor noj zastavi imali uspravljenu medvedicu spremnu na borbu.
Ova veza između soli i medveđa vuče poreklo od dve boginje iz af ne misterije. Prva je Afrodita, koja je kao i Merov, bila rođena iz ,,m° pene" slanog mora. Ona je vladarka zore i jutarnje zvezde. Druga je
312
d "eda boginja devica, Čiji je simbol mesec, koji noću izaziva mor-uii4a" "!ie ЈО ођгагије osu između zore i noći, kao i između nebeskog ameTvedaimorabezdna.
P r uopšte slučajno da mnoga imena mesta u upravo opisanoj oblasti eze sa pojedinim vidovima to dvoje. Klervo zapravo znači dolina "fflU ti i Ob, reka u Klervou, znači zora. Isto toliko ili možda još i zna-SVB "a su imena koja počinju sa ark-, art-, ili arth, kao Ardeni, koji su do-т me po Arduini, belgijskoj verziji Artemide, i nemačka bar ili ber koje vemo naći u imenima mesta kao što su Bern i Berlin. Sva ta imena, razume se - kao i ime Bernard - znače medved.
Tokom prvih deset godina, koje je proveo kao opat, Bernard de Klervo e brzo izdigao - čak bi se moglo reći čudesno brzo. Postao je vodeći francuski sveštenik, poverenik papa. Kada su Italijani i Francuzi svaki za sebe izabrali po jednog papu, Bernard je izgladio raskol i progurao vlastitog kandidata, Inoćentija II, na papski presto. Ovaj uspeh bio je propraćen izborom bivšeg kaluđera iz Klervoa, Evgenija, za narednog papu, u čije ime je Bernard zagovarao odlazak u Drugi krstaški pohod. Bernard je stajao i iza odluke crkve da ukine Vitezove templare, red koji su zajedno osnovali njegov ujak Andre de Monbar i njegov pokrovitelj grof Igo de Troa.
Krstaški ratovi počeli su jedan milenijum posle Hrista i trajali su nekih dve stotine godina. Njihova misija bila je da povrate Svetu zemlju od "ne-vernika", al-Islama, i da ujedine istočnu i zapadnu crkvu, Konstantinopolj i Rim, sa zajedničkom tačkom u Jerusalimu. Naročito je bilo važno da zapad stekne kontrolu nad ključnim religijskim mestima kao što je bio Solomonov hram.
Pravi Solomonov hram, bio je izgrađen negde oko 1000 godine pre nove
ere, i uništili su ga Haldejci13 nekih pet stotina godina kasnije. Iako je bio
ponovo izgrađen, mnoge svete relikvije su se već smatrale nestalima,
jucujući tu i zavetni kovčeg iz Mojsijevog vremena, koji je vratio u Je-
rusalim Solomonov otac, David. Ovaj drugi hram, doterao je Irod Veliki
eposredno pre Hristovog doba, a sravnili su ga sa zemljom Rimljani u je-
rejskim ratovima godine Gospodnje 70. Posle toga nikada više nije bio
ov"jen. "Hram" koji su čuvali templari za vreme krstaških ratova za-
Je ona jedna od dve islamske građevine izgrađene u osmom veku:
№ el-Aqsa ili Najdalja džamija i nešto starija Stenovita kupola, Davi-
5V šurnro, mesto na kome se nalazio prvi hebrejski oltar podignut u
T "
k0- a ta mesta protezao se sistem vodenih kanala, pećina i tunela,
g0 lz§radio čovek, započet još pre Davidovog vremena, i koji se mno-
tim , a P°minje u Bibliji kao saće koje zahvata ćelo brdo sa Hramom. U
ornrjama takođe se nalaze Solomonove štale, pećine koje su ko-
Stan,
i Mesopotamije. prim, prev. 313
ristili vitezovi templari i za koje se tvrdi da su mogle da prime dve h"r konja. Jedan od svitaka Mrtvog mora iz Kumrana, Bakarni svitak z je popis blaga koje je nekada bilo skriveno u tim pećinama. U njem ° pominju i mnoge hebrejske svete relikvije i rukopisi, kao i koplje ko" probolo Hrista.
To koplje pronašli su prvi krstaši za vreme opsade Sirijske Antioh" Krstaši su bili primorani da jedu konje i tovarne životinje, jer su ih Sa ceni više od mesec dana držali ukleštene između unutrašnjih i spoljašn"h opsadnih zidina, tako da su mnogi pomrli od gladi. Jedan kaluđer je rn đutim, imao viziju daje čuveno koplje zakopano u crkvi svetog Petra ispod samih njegovih nogu. Krstaši su iskopali koplje koje su od tada nosili kao steg ispred sebe kada su kretali u borbu. Njegove moći su im omogućile da osvoje Antiohiju i nastave uspešan marš ka Jerusalimu.
Ime Frank - Franko na starom visokonemačkom - značilo je koplje dok su susedi Franka, Saksonci, nazivani Sako, što znači mač. Ta plemena nemačkih ratnika tako dobro su se pokazala da se u arapskim hronikama svi krstaši nazivaju Franci.
"Iako je Drugi krstaški pohod, koji je propagirao Bernard de Klervo, bio poguban", zaključio je otac Vergilio, "templari su nastavili da napreduju tokom celog njegovog života. Opat iz Klervoa je zatim stavio sebi u neobičan zadatak da napiše stotinu zasebnih alegorijskih i mističnih propo-vedi na Pesmu nad pesmama, od kojih je osamdeset šest završio pre nego što je umro. Još je čudnije to što se zna da se Bernard poistovetio sa Su-lamkom, crnom devicom iz pesme - dok se crkva, razume se, poistoveću-je sa Solomonom, njenim voljenim kraljem. Neki veruju daje Pesma šifro-vani oblik drevnog, tajnog obreda upućivanja, koji je nekada obezbeđivao ključ za tajnu religija i da gaje Bernard dešifrovao. Crkva je gajila toliko poštovanje prema Bernardu da je proglašen za sveca samo dvadeset godina po svojoj smrti, 1153. godine."
"Staje sa redom Vitezova templara" čije je osnivanje pomogao?" upit3 la sam ga. "Rekli ste nam da su kasnije bili osuđeni zbog jeresi i zbrisani. "O njihovoj sudbini je napisano na stotine knjiga", reče Vergilio. "UP ređivani su sa zvezdom koja se brzo uzdigla, kratko sijala dve stotine g dina, a potom isto onako brzo nestala kao što se i pojavila. Prvobitna p velja, koju im je izdao papa, nalagala im je da štite hodočasnike koji pu J u Svetu zemlju i da obezbeđuju brdo sa Hramom. Ali ti jadni vitezovi J rusalimski i hram kralja Solomona uskoro postaše prvi evropski banka prva banka. Na kraju su priznali da raspolažu bogatstvom koje je dosti jednu desetinu onoga kojim su raspolagale krunisane glave Evrope. K-raJ politički nastrojeni, nisu polagali račune ni crkvi ni državi. Napokon,
314
ove institucije osudile su ih zbog jeresi, izdaje i upražnjavanja izopačenog satanističkog seksa. Inkvizicija ih je pohvatala sve do poslednjeg, mučili su ih i spalili na lomači.
"Smatra se da su se među nepreglednim blagom templara", dodade on, ..nalazile i svete relikvije koje poseduju neverovatne moći, kao što su mač svetog Petra i Longinovo koplje, da i ne pominjem Sveti gral - relikvije p3 kojima su tragali dvorski vitezovi kroz ceo srednji vek, od Galahada do ersirala. Do dana današnjeg ostala je nerazjašnjena tajna gde se to blago nalazi."
Kazurne se, nisu mi promakle paralele između srednjovekovnog krimi-ča Vergilija i svih prethodnih pojedinosti, koje su usput pomenuli ostali. mon i njegov hram vezuju se za sve, od kraljice Sabe do krstaša. Me-. "ergilijeva priča ukazivala je na još nešto: ponovo, na mapu. Iako da 03 а sagledam ćelo ustrojstvo, nadala sam se da ću bar uspeti dok 6Zern nekoliko slobodnih krajeva. Volfgang je to uradio umesto mene 10 gledali Vergilijevu mapu na postolju ispred nas. " Verovatno kako stvari same od sebe upadaju u oči, kada gledaš
f - "Sada tek uviđam koliko starih epova - islandske
1 najranije legende o Gralu Kretijena de Troa - opisuju bitke i pu-
315
stolovine koje su se odigrale upravo u ovoj oblasti. Rihard Vagner je sv ciklus Prsten, kome se Hitler toliko divio, zasnovao na germanskom en Nibelungenlied, u kome se govori o tome kako se Oluja sa Istoka. Ati] hunski, borio protiv Nibelunga - a Nibelunzi nisu niko drugi do Merovinzi" "Ali sve se to dogodilo mnogo pre krstaških ratova", istakoh ja. "V ako i govorimo o istoj ledini, kakve veze to ima sa Bernardom ili templarima, koji su došli stotinama godina kasnije?"
"Sve je", odvrati Vergilio, "uslovljeno onim što se dogodilo pre. u ovom slučaju, odnosi se na tri kraljevstva: ono koje je osnovao Solomonov otac u Jerusalimu; kraljevstvo koje su u petom veku u Evropi osnovali Merovinzi; i hrišćansko kraljevstvo u Jerusalimu, nastalo pet vekova kasnije za vreme krstaških ratova, koje su osnovali ljudi koji su došli iz iste oblasti u Francuskoj. Postoje mnoge teorije, ali sve se one odnose na istu stvar: krv."
"Krv?" upitah ja.
"Neki tvrde da su Merovinzi u sebi imali svete krvi", objasnio je Vergilio. "Da su potomci krvne loze koja možda vodi poreklo od Hristovog brata Jakova ili čak od potomka iz tajnog braka između Magdalene i Isusa lično. Drugi kažu daje Josif iz Arimateje sakupio krv Spasioca u Svetom gralu, posudi koju je kasnije Magdalena odnela u Francusku i čuvala je do dana kada je nauka bila u stanju da ponovo otelotvori ljudsko biće." "Mislite na obnavljanje DNK ili kloniranje?" upitah sa grimasom. "Takva stanovišta su, razume se, ne samo jeretička već i, ako smem da kažem, prilično glupa", reče Vergilio i iskrivi lice u osmeh. Ali postoji jedna čudna stvar koju znamo o krvnim lozama: da su svi kraljevi jerusalim-ski tokom hrišćanske vladavine potekli od jedne žene, Ide od Lorena."
Nije mi promaklo da su postojale dve važne planine Ide. Ona prva na Kritu, bila je mesto na kome se rodio Zves i gde su najviše poštovali Dio-nisa. Ona je bila povezana sa Hermionom na karti. Druga, na obali današnje Turske, predstavljala je mesto Parisovog suda; sa nje su bogovi pratili kako napreduje Trojanski rat. A sada se javila i treća Ida, od koje su prema Ver-giliju, potekli svi kraljevi koji su vladali Jerusalimom dve stotine godina. Žena iz oblasti o kojoj smo razgovarali. A to očigledno nije bilo sve.
"Značajna priča sa kraja srednjeg veka u Evropi", reče Vergilio, "nije vezana za krstaške ratove, već za krvavu svađu između dve porodice poznate u istorijskim knjigama po njihovim italijanskim imenima Gvelfi " Gibelini. Oni su zapravo bili Nemci: bavarske vojvode po imenu Welf, Što znači mladunče ili medvedovo mladunče i švapski Hohenštaufenzi po irne-nu Waiblingen ili saće. Jedan jedini čovek, koji je igrom slučaja bio i štićenik Bernarda de Klervoa, pomešao je krv tih protivnika. Bio je to Fridrin Barbarosa, koji je preživeo Bernardov pogubni Drugi krstaški pohod i p°" stao Sveti rimski car.
Prvi vladar koji je u svojim venama sjedinio moćne krvne loze dva " nska plemena i čije su bitke obeležile istoriju srednjeg veka. Barba- su smatrali spasiocem nemačkog naroda, čovekom koji će ih jednog dana ujediniti da predvode svet.
Nastavio je da kali Nemačku i stvara od nje najveću silu. Pripremao se A, povede Treći krstaški rat u šezdeset šestoj godini. Ali na putu za Svetu
Iju tajanstveno se utopio dok se kupao u reci u južnoj Turskoj. Čuvena legenda o njemu kaže da Barbarosa danas spava u planini Kifhojzer u redištu Nemačke i da će ustati da pomogne nemačkom narodu u trenutku kada mu to bude potrebno." Vergilio je prekrstio ruke na mapi i upitao me: Da li vas to podseća na jednu drugu priču?"
Odmahnula sam glavom, a Volfgang je položio prst na mapu i polako stao da obeležava oblast o kojoj je Vergilio govorio. Sledila sam se kada sam čula njegove reci.
"Prema Hitlerovom arhitekti, Albertu Speru", rekao mi je Volfgang, "Hajnrih Himler je upravo u ovoj oblasti želeo da stvori, pošto Nemačka pobedi u ratu, "paralelnu državu SS-ovaca". Himler je nameravao da tamo naseli jurišnike visokog ranga sa rasno čistim ženama, koje će izabrati Ogranak za genaološka istraživanja pri SS-u i da obrazuje poseban Rajh, koji bi sačinjavali oni i njihova deca. Želeo je da pročisti krv i da ponovo probudi drevne mistične veze sa zemljom - krv i zemlja."
S krajnjim užasom sam gledala u njega, ali on još nije bio završio.
"Nema sumnje daje upravo zbog toga Hitler svoj napad na istok nazvao Operacija Barbarosa - kako bi probudio duha cara Fridriha, koji odavno sneva i čeka u planini. Želeo je da prizove magičnu krv odavno izgubljenih Merovinga. Da sprovede utopijski novi svetski poredak, zasnovan na krvi."
316
317
KRV
Vladalo je uverenje da im krv koja teče venama Merovinga daje magične moći: mogli su da nateraju useve da rastu samo se prošetavši preko polja, umeli su da protumače pesmu ptica i glasanje divljih zveri i bili su nepobedivi u bitkama, ako ne bi sekli kosu... Pipin prvi Karoling nije imao magične moći koje su urođene onima kraljevske krvi. On je stoga tražio blagoslov od crkve... kako bi pokazao da kraljevstvo nije nasledio po krvnoj liniji, već da gaje dobio od Boga. Tako je Pipin postao prvi monarh koji je vladao milošću Božjom. Da bi istakao važnost tog čina, Pipin je bio pomazan u dve prilike, drugi put sa svoja dva sina Karlom Velikim i Karlomanom, kako bi spojio novi pojam monarhije stečene božanskim pravom sa germanskim pojmom magične moći koja se nosi u krvi.
Martin Kičen, Kembrička ilustrovana istorija Nemačke
Tiberija, Galileja: proleće, godine Gospodnje 39. INTROIT
D to vreme Irod Antipa bio je gotovo pod potpunim uticajem žene koja mu je donela grdne nevolje.
Emil Sirer, f storija jevrejskog naroda u vreme Isusa Hrista
U svim jadima koji su zadesili našu rasu Uvek je prste svoje umešala neka žena.
Gilbert Salivan
Irod Antipa, tetrarh Galileje i Pereje, stajao je sa raširenim rukama usred svojih kraljevskih odaja kao i svakog jutra, dok su ga tri služavke pripremale za pojavljivanje u odajama za audijenciju u kojima je slušao molbe. Privezale su mu trake zlatnog štitnika za prsa sa teškim lancima, obeležji-ma staleža, i prebacile su mu službeni crveni ogrtač preko ramena. Pošto je oblačenje bilo gotovo, robinje su kleknule. Njegov oslobođenik, Atikus, potom ih je otpustio i zajedno sa stražarima ispred vrata pošao za tetrarhom duž promenade od njegovog privatnog krila nepregledne palate u Tiberiji. Ova duga šetnja u tišini bila je Irodu Antipi jedina prilika tokom celog dana kada je imao vremena da razmišlja - a trenutno je morao o mnogo čemu da razmisli. Već je saznao kakav užas ga čeka na audijenciji: tek Pristigli carski glasnik koga je poslao car Kaligula iz svoje letnje reziden-c"je u Baiji - car koji je sebe smatrao bogom, što Antipa nikako sebi nije smeo dozvoliti da zaboravi.
Od svih jada koji su ga snašli u poslednje vreme, Antipa je bio svestan
a m ovaj mogao biti najgori. U ovom slučaju, kao i u prethodnim kriza-
osa se usredsredila na njegovu porodicu. Možda im je bila u krvi, pomi-
1 Antipa sa izvesnim crnim humorom. Kao što su mnogi primetili, kratka
r"ja Irodove dinastije nije oskudevala u krvnim problemima, bilo da su
. anJu brakovi među rođacima, krvne razmirice, puštanja krvi ili kore-
Krvoprolića, izgleda da su Irodi voleli da sve ostane u porodici.
Va rak-rana u krvnoj lozi Irodovih poticala je direktno od Antipinog
jjj " . _°da Velikog, čoveka koji je bio ogrezao u vlastitoj senzualnosti i po-
sku gasio žeđ za bogatstvom i moći krvlju svojih rođaka. U toj
efji " našlo se deset žena i na desetine potomaka. Mnogih se otarasio sa
n°sću koja se koristila prilikom prinošenja životinjskih žrtava.
321
Irod Antipa je nekada bio veoma daleki naslednik. Ali zahvaljuju" nenadnom pomanjkanju naslednika, po smrti njegovog oca pre četrd "Z godina, kraljevstvo su nasledili on, njegov brat Arhelaj i polubrat рјц 6" Jerusalima. Pošto su sada i oba njegova brata bili mrtvi, Antipa je sa š deset godina postao poslednji Irod koji je bio vladar jevrejskih zernal" Ali danas se to sve izmenilo - u velikoj meri zahvaljujući mahinacija njegove ambiciozne žene Irodijade.
Antipa je znao daje od početka bio proklet zbog ove ljubavi, ove no žude, ove opsesivne strasti koju je osećao prema toj ženi, koja mu je za pravo bila rođaka - i koja je, kada su se upoznali, bila udata za jednog od njegove polubraće, Iroda Filipa od Rima. Njegove podanike Jevreje ovde u Galileji naljutilo je to stoje ukrao bratovljevu zakonitu ženu, a još jači gnev je navukao na sebe kada je odbacio svoju prvu ženu, princezu kraljevske krvi.
Da bi stvari bile još gore, pre deset godina, na nagovor Irodijade i njene kćerke Salome, Antipa je pogubio narodnog duhovnog vođu iz esenske zajednice čiji je jedini greh bio to što je javno nazvao tetrarhovu ženu kurvom. Ne zadovoljivši se time što je jedan čovek skraćen za glavu da bi se spasao njen ugled, Irodijada, koja je žudela za moći, ponovo je krenula u borbu - ovog puta unutar vlastite porodice u kojoj bitke nikada nisu pre-stajale.
Pre više od četrdeset godina, kada je Irod Veliki pogubio Irodijadinog oca, majka je malu Irodijadu i njenog brata Agripu odvela u Rim, gde su odrasli zajedno sa decom iz carske porodice. Agripa je sada bio neopisivo razmažen. Imao je skoro pedeset godina i bio je raskalašni trošadžija čiji je jedini uspeh bio što je razvio kod sebe ukuse primerene kraljevima. U tome je bila srž problema. Zahvaljujući svom prijateljstvu sa Kaligulom, danas je Agripa, čovek koji je trebalo da bude kralj, zaista bio kralj.
Onog časa kada je Tiberije umro, Kaligula - taj podli mali bivši plesač koji ga je nasledio - pustio je Agripu iz zatvora i obasuo ga poklonima, zemljama i titulama sa istom izdašnošću sa kojom će uskoro potrošiti celo-kupno Tiberijevo nasledstvo od dvadeset sedam miliona zlatnih sestercij za manje od godinu dana. Među poklonima, Kaligula je dao Agripi zenuj koje su po Irodijadinom mišljenju sasvim sigurno trebalo da pripadnu nje nom mužu Antipi, uključujući tu i sveto tie gde se nalazio grob Avelje sina Adama i Eve - mesto na kome je čovek prolio prvu krv.
Hebrejski narod je oduvek imao problema sa paradoksom vezanim krv, jer nije li njihov Bog zabranio prolivanje bilo čije krvi kada jen dio "Ne ubij"? Antipa je možda bio samo preobraćeni jevrejski sin cij majka bila Samarićanka Sulamka, ali bez obzira na tu zapovest, рока lo se da je ta zabrana predstavljala njegovo lično iskušenje i ličnu k e Upravo je ponovo trebalo da prođe kroz to iskušenje ili da bude proK
, дпдра je dobro znao da je otrov koji je predstavljala žudnja za kolao venama njegovih ambicioznih rođaka, a ponajviše venama nje-0" "ene Ponižena što je njen brat postao kralj, a muž ostao samo tetrarh, °v.. ja je toliko gnjavila Antipu daje na kraju poslao izaslanstvo iz Ga-
u Rim sa poklonima za pohlepnog dečaka cara, ne bi li ga potkupio
iega proglasi za kralja. Ali ovakav prilaz okrenuo se protiv njih. Ka-tin glasnik, koji je upravo stigao iz Baije, doneo je spisak daljih priloga
v " su se očekivali od tetrarha. Na tom spisku nalazilo se nešto zbog čega Antipi steglo srce. U pitanju je bio predmet koji je, pored toga što je bio veoma vredan, njemu lično mnogo značio.
Datirao je iz vremena kada su otišli u palatu koju je sagradio Irod Veliki u Mahares, istočno od Mrtvog mora, da proslave Antipin rođendan. Irodijadina ljupka kćerka Saloma bila je sa njima. U to vreme je Saloma još bila mlada devojka i plesala je u čast tog događaja. Irodijada nije slučajno izabrala Mahares za proslavu rođendana. Tamo se nalazila tvrđava u kojoj su već dugo držali zatvorenog njenog omraženog neprijatelja. I tako je Saloma posle opčaravajućeg plesa, zatražila uslugu.
Užasan prizor i dalje je pohodio Antipu u košmarima. Čak i sada, posle toliko godina, osetio bi mučninu kada bi se toga setio. U svom besu, koji nije ublažila ni ta užasna smrt, Irodijada je želela još veći trijumf. Naredila je da odsečena glava njene žrtve bude doneta u veliku dvoranu u kojoj su obedovali - blagi bože, stavili su je na poslužavnik kao da je glava divljeg vepra! Ali i pored svog doživljenog užasa i odvratnosti, postojalo je još nešto, nešto skriveno u tom prizoru o čemu Antipa nikada ni reč nije rekao tokom svih ovih godina, mada je često o tome razmišljao. U pitanju je bio sam poslužavnik.
Antipa se sećao dotičnog poslužavnika iz mladosti. Bila je to relikvija
iskopana na brdu sa Hramom za vreme skupog proširenja i rekonstrukcije
rugog hrama, koja je trajala osam godina i koju je izvodio arhitekta Iroda
elikog, njegovog oca. Smatralo se da je taj poslužavnik poticao iz origi-
a|nog blaga kralja Solomona i daje možda na brzinu bio zakopan tokom
zaranja prvobitnog hrama. Međutim, njegov otac se uvek šalio - Antipu
1 Uvek podišla jeza kada bi se toga setio - daje to zapravo bio štit koji je
rseJ upotrebio da se zaštiti od Meduze, koja je umesto kose imala zmije,
aaJe pretvori u kamen.
s aJ užasni predmet je od tada zauvek ostao povezan u njegovom umu U ecenom glavom žrtve njegove žene - tim izmoždenim unezverenim
--twin giaVUIll iILVC HJGgUVt- Ł.V11 4111 iinvi
"em" otvorenim očima, kosom još natopljenom krvlju. Pitao se kako li je Kaligula saznao za taj zlatni poslužavnik. I zašto je, "ne boga, taj dečak koji je sebe sada smatrao bogom odlučio da ga tra-kao danak?
322
323
Rim: popodne, 24. januar godine Gospodnje 41.
DUH I MATERIJA
To nije nikakav paradoks već velika istina do koje se došlo tokom isto rije: ljudska kultura napreduje jedino zahvaljujući sudaru suprotnosti
Da ljudi ne misle različito, ne bi bilo ni konjskih trka.
J. J. Bahoten
Mark Tven

Irod Agripa se s teškom mukom peo uzbrdo, srce mu je lupalo kao ludo i čelo mu je bilo natopljeno znojem - a imao je samo jednog vojnika preto rijanske straže koji mu je pomagao oko tereta. Užasavao se pomisli da bi ih neko mogao prepoznati. Konačno, uradio je to usred bela dana. Još se više plašio da bi neko mogao pogoditi šta su zapravo nosili ispod tog ćebeta.
Ko je mogao da pomisli da će neko tako vitak i graciozan, pravi plesač, mladić koji je zapravo bio proglašen za duha ili boga, biti težak poput vreće kamenja? Ali onih trideset rana od noža zadatih po licu, stomaku i geni-talijama pokojnog Gaja Cezara - koji je pre samo dvadeset minuta bio živ i zdrav ispod kolonada - trebalo bi da ubedi svakoga daje car Kaligula bio sve drugo samo ne bog.
Telo je još bilo toplo dok su teglili njegov les uz brdo Eskvilin do La-mijanskih vrtova, ali se krvlju natopljena toga, koja se već ukrutila na hladnom januarskom vazduhu, zalepila za ćebe. Agripa je shvatio da će teško moći da prirede državničku sahranu caru koji je umro ovako nasilnom smrću, ali se molio da bar uspeju da ga na brzinu i potajno sahrane pre nego što poludela rulja pronađe telo i upotrebi ga za omiljenu rimsku zabavu: obeščašćenje mrtvaca.
Ovo brutalno ubistvo odigralo se pred Agripinim očima samo stoje izišao sa Klaudijem i Kaligulom iz dvorane u kojoj su pratili palatinske igre; Kaligula je zastao da gleda neke dečake dok su uvežbavali trojanski ratni ples, koji će izvesti za one koji se vrate posle ručka. A onda je usledio napad-Velika skupina muškaraca - u kojoj su, na Agripino zaprepašćenje, bili i germanski i tračanski telohranitelji koje je car lično odabrao - stuštila se na Kaligulu kopljima i sportskim kopljima, izvikujući kletve i, dok je °n još disao, počela da ga čereči. Klaudije je pobegao i sakrio se iza zavese Hermaeuma, gde ga je pronašla pretorijanska straža i izvela izvan gradski kapija, radi njegove bezbednosti.
324
su koji je usledio, deo grupe je otrčao da se otarasi Kaliguline "na dok su oni rimski senatori koji su bili među zaverenicima po-"Va sa"zovu vanrednu sednicu i zatraže da se stavi na glasanje predlog "ta"" ju Republike. Sve se dogodilo tako brzo, za svega nekoliko trenu-0 vra дgripi se još vrtelo u glavi dok se dahćući peo uzbrdo. Konačno je - u senku krošnji u vrtovima u kojoj su mogli da spuste svoj teret. Seo M jedan kamen i stao da briše čelo, a stražar je počeo da kopa. je Agripa se pukim slučajem zatekao u Rimu tog sudbonosnog dana.
Pre dve godine Iroda Antipu i njegovu ženu, Agripinu sestru Irodija-
du Kaligula je proterao u Lugdunum u južnoj Galiji, jer su tražili previše
sluga. Sada je njegov stric Antipa bio mrtav isto kao i Irodijada, i Agripa
upravljao kraljevstvom koje, doduše nije bilo ujedinjeno, ali se po veličini približavalo onome čiji je vlasnik nekada bio njegov deda Irod Veliki. Zajedno s njim, nasledio je i većinu glavobolja. Najmanje među njima sigurno nisu bile od mnogobrojnih sukoba između rimskog gospodara i njegovih podanika, krajnje religioznih Jevreja.
Poslednje komešanje, koje je zapravo dovelo Agripu u Rim ove nedelje, bila je nedavna odluka cara Kaligule da "očita Jevrejima bukvicu" zbog svih nevolja koje su priredili svojim rimskim gospodarima. Kaligula je na-meravao da postavi ogroman kip koji će prikazivati njega kao Gaja Boga
- usred Hrama u Jerusalimu!
Pronosili su se glasovi da je kip već krenuo na put brodom ka luci Jafa. Nemiri će izbiti istog Časa kada taj kip bude iskrcan na jevrejskom tlu i zbog toga je Agripa pohitao smesta u Rim da vidi može li promeniti tok događaja koji su već pokrenuti.
Konačno, nije li Agripa odrastao zajedno sa Kaligulinim stricem Klaudijem, u samom jezgru carske porodice? Ostao je dosta blizak i sa Kaligu-lom svih ovih godina i zaslužio mnogo zlatnih lanaca i dragog kamenja, a da i ne pominje vlastito kraljevstvo. Stoga je imao razloga da se nada da će, zajedno sa Klaudijem, možda ubediti mladog cara da se urazumi. Ali kada je stigao u Rim, Agripa teško daje bio pripravan na čoveka koga će sresti u ulozi cara.
Prve noći, dok je čvrsto spavao u palati, dosta posle ponoći, probudila
§a je straža. Naterali su ga da se obuče i zatim su ga marševim korakom,
Postrojeni u dva reda, sproveli do dvorane u palati. Tamo je zatekao sku-
P"nu istaknutih senatora i državnika, kao i carevog strica Klaudija, koji su
o kao i on bili dovedeni iz svojih bezbednih domova usred noći.
Tresli su se od straha dok su vojnici palili fitilje uljanih svetiljki na po-rnici u prednjem delu. Klaudije je upravo zaustio nešto da kaže kada je
zvuk fanfara sastavljenih od flauta i cimbala, car skočio na pozornicu
even kao Venera u kratku svilenu togu i sa dugačkom plavom perikom.
Pevao je divnu pesmu koju je sam sastavio, malo plesao i nestao!
325
"Takav je od smrti svoje sestre Drusile", obavestio je Klaudjje Д2г-kada su napustili odaju. "Jedva da odspava tri sata noću, luta palatom i 2 vija put neba, pozivajući boginju meseca da mu dođe u krevet i zauzm sestrino mesto u njegovom naručju. Drusila je umrla, setićeš se, deseto juna pre tri godine. Bio je neutešan, spavao je pored njenog lesa danima. nije hteo da se odvoji od nje. Zatim je sam jurio bojnim kolima po Kampanji, brodom otplovio za Sirakuzu i nestao na mesec dana. Nije se brijao niti šišao; kada se vratio, izgledao je i ponašao se kao luđak. Od tada su stvari samo nastavile da se pogoršavaju."
"Tako ti svega", reče Agripa. "Šta bi moglo da bude gore od onoga što si mi već ispričao?"
"Mnogo toga", reče Klaudije. "Tokom razdoblja kada smo zvanično oplakivali Drusilu proglasio je za najveću uvredu smeh, kupanje ili obedo-vanje sa porodicom i zahtevao je da se svi državni zvaničnici zakunu daje ona božanstvo. Optužio je obe svoje preostale sestre za izdaju i proterao ih na Pontijska ostrva, a potom prodao njihove kuće, nakit i robove kako bi došao do gotovine. Onda je sagradio štalu od slonove kosti i dragog kamenja za svog trkaćeg konja Incitata. Često priređuje rasipničke večere na kojima je Incitat počasni gost i hrani ga pozlaćenim ječmom. Pohvatao je i likvidirao imućne ljude tek reda radi i otvorio je javnu kuću u zapadnom krilu carske palate. Lično sam ga često viđao kako bos trči ili se čak valja po podu, po gomilama zlatnog novca.
"Pre godinu dana krenuo je na vojni pohod kroz Galiju i Germaniju sa očiglednom namerom da porobi Britaniju. Ali posle duge i jake zime i še-stomesečnog marša, kada su legije konačno stigle do Kanala, Gaj im je samo naložio da sakupe na hiljade školjki; potom su se uputili nazad u Rim!"
"Ali Kaligulaje planirao taj pohod još od Tiberijeve smrti, od trenutka kada je postao car!" povikao je Agripa. "Zašto je odustao - i to na takav bizaran način? Da lije poludeo?"
"Pre bih rekao daje proklet - i on to zna", smrknuto je odgovorio Klaudije. "Znamenje u poslednje vreme nije dobro. Tokom martovskih ida ka-pitol u Kapui pogodila je munja; potom gaje poprskala krv flaminga koga je prinosio na žrtvu. Sula, astrolog, napravio mu je horoskop prošlog avgu-sta za rođendan i rekao mu da se pripremi, jer će uskoro umreti. Iste te večeri, Mnester je odigrao tragediju koja je izvođena one večeri kada je otac Aleksandra Makedonskog bio ubijen."
"Ne veruješ valjda u te stvari?" upitao je Agripa, ali se istog časa setio koliko je carska porodica oduvek bila opsednuta - kao i većina Rimljana -znamenjima koja su čitali iz utrobe ptica i životinja i svim vrstama proročanstava. Ne drže li drevne knjige Sibilinih proročanstava u zlatnom sanduku.
"Kakve veze ima u staja verujem?" odgovorio je Klaudije. "Ne razu-meš. Ako moj bratanac sada umre, imajući u vidu sve ono što smo saznali. možda ću ja morati da napadnem Britaniju!"
326
Sirijska Antiohija: Pasha, godine Gospodnje 42. APOSTOLSKE POSLANICE
Za: Mariju Marko
u Jerusalimu, Rimska Judeja Od: Jovana Marka
iz Antiohije, Sirija
Poštovana i voljena majko,
Šta da kažem? Toliko toga se izmenilo za ovih poslednjih godinu dana u našoj crkvi u Antiohiji da ne znam odakle da počnem. Ne mogu ni da zamislim da će se tokom ovonedeljne Pashe napuniti deset godina od Učiteljeve smrti - nađem se u čudu kada samo pomislim na to. Iako sam bio mlad, ipak se još veoma jasno sećam Učitelja zahvaljujući njegovim čestim posetama našem domu. U naročito živom sećanju ostala mi je ona posled-nja večera u našoj kući na koju su došli on i njegovi učenici.
Bio sam strašno ponosan stoje mene odabrao da otrčim do česme sa vrčem za vodu i budem vodič njegovim učenicima, koji su me od česme sledili do mesta sastanka. Upravo sećanje na to me je nagnalo da ti danas
napišem pismo.
Ujak Barnabas me je zamolio da ti u njegovo ime uputim najtoplije bratske pozdrave kao i uvek. Stalno mi govori kako oseća da ću ovoga leta, kada napunim dvadeset jednu godinu, biti dovoljno upućen u Učiteljev rad - i da ću već dovoljno savladati latinski i grčki - te ću biti spreman da pođem s njim u svoju prvu zvaničnu misiju među nejevrejske narode. Razume se, to su odlične vesti i znam da ćeš biti veoma ponosna što sam dotle dogurao, do naše druge po veličine crkve izvan Jerusalima. Ali postoji nešto što mi ne da da uživam u svemu tome i zato tražim tvoj savet. Molim te da o ovome ni sa kim ne razgovaraš - čak ni sa svojim najbližim prijateljem kao stoje Simon Petar. Uskoro ćeš shvatiti zašto to tražim od tebe.
U crkvu u Antiohiji je na hitan zahtev ujaka Barnabasa došao da radi Jedan čovek. On je Jevrejin iz dijaspore iz Benjaminovog plemena. Odrastao je na severu, u Ciliciji. Kao mladić, učio je kod robija Gamaliela u nrarnu u Jerusalimu, tako da ga možda i znaš. Zove se Saul iz Tarsusa -majko, on je taj moj problem. Plašim se da će stvari postati samo još gore ako niko ništa ne preduzme.
Hitam da dodam na samom početku da Saul iz Tarsusa poseduje mnoge dobre osobine: veoma je obrazovan, ne poznaje samo Toru, Misnu i asični hebrejski, već tečno govori latinski, grčki, punski i standardni rarnejski. Potiče iz bogate i ugledne porodice koja se bavi tekstilom i drži
321
glavnu koncesiju na snabdevanje istočnih rimskih legija onom izdržlji tkaninom od kozje dlake, cilicium, od koje prave sve, od šatora do ci i Zahvaljujući tome, njegova porodica je dobila nasledno rimsko građa u pravo. Razume se, taj čovek nije privukao ujaka Barnabasa samo zbo ° svojih poseda.
Tu počinje moja osnovna nedoumica, majko. Saula iz Tarsusa mora mo smatrati, kao prvo i najvažnije, za privilegovanog čoveka od rođenja-bogat, obrazovan, proputovao sveta, rimski građanin. A kojoj stvari se Učitelj najviše protivo kao najnesvojstvenijoj kraljevstvu? Može se svesti na jednu reč: privilegija- a najviše je bio protiv privilegija ove vrste. Da bih pojasnio stvari, moram da budem određeniji kada su u pitanju događaji koji su prethodili Saulovom prelasku u naš red - obrati pažnju da ne kažem "da je prihvatio naša uverenja", jer on je ustanovio vlastita. Uveravam te da sam sve ono što ću ti ispričati čuo lično od njega.
Dok je učio kod Gamaliela u Jerusalimu, Saul se po prvi put upoznao sa mnogim aktivističkim frakcijama u toj oblasti - fanaticima, sikarima, esenima - i svi oni su se zalagali za oslobođenje od Rima. Čak je bio izložen i uticaju takvih kao što je Učiteljev rođak krstitelj, koji se čak vratio "prirodi" odeven kao divljak u krzna i hraneći se divljim rogačem i medom. Od svih, ipak najveći prezir zaslužuju, prema Saulovom mišljenju, Učitelj i njegovi sledbenici.
Kao prefinjeni sin kosmopolitske Cilicije, Saul oseća najveću odvratnost prema tim mučno primitivnim seljacima. Zar njemu, iako je Jevrejin, nije ukazana najveća od svih časti na zemlji: da bude građanin Rimskog carstva, što predstavlja jedini pasoš za civilizovani svet? Judejci sa histeričnim zahtevima da se oslobode rimske vladavine, kako religijske tako i političke, dovode ga do neopisivog besa. Zbog te bezvredne slobode koju misle da žele, nemilosrdno su huškali provincijske Jevreje protiv celog nepreglednog Rimskog carstva. Takvi moraju da budu zaustavljeni.



27 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:01 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Saul je tražio dozvolu od svog učitelja Gamaliela da ih pohvata - narne-ravao je da ih namami u hram gde bi im se sudilo kao jereticima. Rimski zakon to dozvoljava i sasvim je sigurno da bi bili osuđeni na smrt kamenovanjem. Međutim, Gamaliel mu je mudro odgovorio da bi to bilo u potpunoj suprotnosti sajevrejskim zakonom, koji je bio ustanovljen još u vreme Gamalielovog dede, velikog Hilela. Besan i nemoćan, Saul je prekinuo učenje i sa svojom molbom se obratio zadoku Kaifi, koga je naime novao Rim, i koji se obradovao stoje dobio novog regruta za svoju privatn misiju; nastojao je da podržava Rimljane tako što im je izručivao sve mu i vode koji su se suprotstavljali njihovoj vladavini. Uskoro se pokazalo o je Saul savršeni kandidat za ova krvožedna proganjanja.
Majko, teško će ti biti da poveruješ kada ti kažem daje Saul iz Tarsu bio među ruljom koja je urlala i tražila krv ispred Pilatove palate u no suđenja Učitelju! Nedugo potom, Saul se ponovo našao tamo sa ruljom
328
kamenovala i ubila našeg zemljaka Stefana - iako sada tvrdi da i"čno nije bacio nijedan kamen, već je samo držao ogrtače drugih "" h" mogli bolje da naciljaju! Taj čovek nema ni trunke savesti - tako
° krajnje teško poverovati u njegovu priču o vlastitom "preobraćenju". a cored velike nadarenosti, Saul iz Tarsusa ima ozbiljan fizički nedo-
k Boluje od padavice, bolesti cezara koju Grci nazivaju epilepsia. " da gaje ščepala neka spoljašnja sila. Video sam lično kako to izgleda . u tj reći da prizor nije nimalo lep. U jednom trenutku je držao govor svi su mislili da ima zlatan jezik - a u narednom je ležao na tlu, na usta u je izbijala pena, kolutao je očima, ispuštao zvuke kao da se davi i kao da su ga zaposeli demoni. Danas čak i putuje sa ličnim lekarom.
Priča o njegovom preobraćenju u Učiteljevog sledbenika je nakićena, čudna i nemoguće ju je proveriti, ali u njoj se pominje takav jedan napad. Saul tvrdi daje ubrzo posle kamenovanja Stefanovog, krenuo na zadatak u Damask gde je trebalo da uhodi neke od naših za račun visokog svešte-nikaKaife. Ali kada je Saul stigao do gradskih kapija, dobio je jedan od tih napada. Pao je na tie i zaslepila gaje jarka svetlost. Potom je začuo Učiteljev glas. Upitao gaje zašto ga Saul proganja!
Neke od naših kohorti pronašle su Saula tamo na putu, unele ga unutar gradskih zidina Damaska i pobrinule se za njega. I mada je nekoliko dana ostao šlep, na kraju je ipak uspeo da povrati vid. Posle toga je otišao u divljinu, gde je ostao nekoliko godina. Odbija da razgovara o onome što je tamo radio.
Na kraju je uspeo da ubedi samog sebe daje Učitelj lično njemu uputio poziv i daje samo njega obdario posebnom pronicljivošću. Zbog toga je otišao u Jerusalim da se nađe sa Učiteljevim bratom Jakovom i Simonom Petrom i da im objavi svoju nameru da postane predvodnik naše crkve. Svoju nameru potkrepio je jedino tom krajnje sumnjivom vizijom. Čuo sam da su ga odbili - i on se onda okrenuo ujaku Barnabasu, kao nezavisnom predvodniku severne crkve.
Hoću da kažem, majko, da mi se čini daje ćelu ovu izmišljotinu jedi-0 majstor tkač kakav je Saul iz Tarsusa mogao da smisli! Nema boljeg P ana do da se uvučeš u samu zajednicu koju napadaš. Predstaviš sam sebe 0 čudovišni dar i prođeš kroz kapije Damaska poput trojanskog konja. I P° ediš onako kako to crv čini, dubeći iznutra! Kako je Barnabasa mogao avara jedan takav očigledni šarlatan, kako je uspeo da mu proda tako Pr°vidnu laž? je v1 Je "° b0 sve stoje uradio, ne bih ti pisao ovo pismo. U pitanju
sto daleko gore i ja mislim da nagoveštava ozbiljno oboljenje, lie CCaS Se a Je Pre neih osam ili devet godina, nedugo posle Učite-дг- srnrti, Mirjam iz Magdale došla da nas sve redom, za račun Josifa iz kjj- . eJe zamoli da joj ispričamo sve što možemo o poslednjoj nedelji Učitelj proveo na zemlji? Iako sam u to vreme bio još dete, čak su
329
i od mene zatražili da joj kažem sve što znam - što se, izgleda, poka kao srećna okolnost. °
Prošle godine dobio sam pismo od Mirjam, neposredno pre nego "t otišla iz Efesa da se pridruži bratu i sestri na misiji koju su započeli u Г liji. U tom pismu, Mirjam mi je saopštila daje zapečatila veliki broj §v" ka, izveŠtaje očevidaca, u ćupove od gline koje je potom Jakov Zebede" odneo Josifu iz Arimateje u Britaniju. U početku mi je ostatak njenog pisma malo značio. Tek kada je Saul iz Tarsusa otkrio da nešto zna o tim dokumentima i kada je počeo da se raspituje o njima, razmislio sam o tome kakvu su oni vrednost mogli imati.
Mirjam je konačno dobila odgovor od Josifa u kome joj on saopštava da su mu ti dokumenti, zajedno sa obaveštenjima koje je sam sakupio, omogućili da stvari sagleda mnogo šire nego stoje to bio u stanju neposredno posle Učiteljeve smrti. Iako je Josif odbio da ono što je otkrio potanko saopšti Mirjam dok ona ne stigne u zemlju Kelta, mogla je barda mi prenese ono malo što joj je ipak rekao: izgleda da sam ja u ulozi deča-ka sa krčagom za vodu na onoj poslednjoj večeri u vreme Pashe, možda nešto video ili čuo, ili čak možda učinio neke stvari koje su mu pomogle da stekne pravu sliku o svemu. Međutim, tajna koju nisam shvatio, dok nisam dobio Mirjamino pismo, odnosila se na poslednja uputstva koja mi je Učitelj dao one sudbonosne večeri pre tačno deset godina i na njihovo pravo značenje.
Naložio mi je da odem do Zmijinog vrela noseći veliki vrč, i kada ostali stignu i krenu za mnom, da prođem kroz Esenovu kapiju i da ih povedeni do naše kuće na Sionskoj gori. Rečeno im je da slede vodonošu. Dok mi Mirjam to nije naglasila, nisam shvatio daje vodonoša i sazvežđe, kao i simbol doba koje će nastupiti na zemlji posle ovoga. "Jer ja sam alfa i omega, prvi i poslednji", rekao je Učitelj. Da lije mislio da se poveže i sa krajem i sa početkom tekućeg eona?
Ovo pitanje me ponovo vraća na Saula iz Tarsusa, majko. Iako sam skoro godinu dana, iz dana u dan, živeo pored tog čoveka, on je za mene i dalje enigma. Međutim, verujem da se upravo pojavio ključ: promenioje ime u Pavle. Neki misle da samo oponaša poznatu Učiteljevu dosetku da svim svojim učenicima daje nadimke. Međutim, mislim da sam odgonet-nuo istinu - da to, zapravo, ima veze sa Učiteljevom strašću da iznalazi skrivena značenja u brojevima: geomatria. Lično sam sračunao kakvo bi skriveno značenje moglo da proistekne iz takve jedne simbolične izmene-
Numerička vrednost hebrejskih slova u imenu "Saul" iznosi devedes, što odgovara slovu tzaddi koje takođe predstavlja astrološko sazvežđe Vodolije. Ali "Pavle" u hebrejskoj numerologiji ima vrednost sto deset, qoph-yod, i označava znak ribe i device - to jest, novo doba Ribe i DeV u koje smo upravo zakoračili.
330
"koi numerologiji je značenje slova otprilike isto: "Saulos" savred-л edeset jedan, predstavlja lakkhos - Bahusa ili Dionisa - vodonošu П°5Сл si ne ovo doba nego ono koje dolazi posle njega, dok "Paulos", " totina osamdeset i jedan, simboliše Sofiju ili Devicu s jedne stra-
Ofisa ?. zmiju ili morsku neman, to jest, ribu, s druge. nŁ t ga majko, verujem da on ovom promenom imena iz Saul u Pavle, " da najavi sebe, a ne Učitelja, kao avatara nastupajućeg doba.
Za: Mirjam iz Magdale
u Masiliji, Rimska Galija Od: Marije Marko
u Jemsalimu, Rimska Judeja
Najdraža Mirjam,
izvinjavam se zbog neurednog rukopisa i misli. Iako sada brod za Ma-siliju polazi iz Jafe svake nedelje, znam da ne planiraš da ostaneš dugo na galskoj obali i da ćeš se uskoro uputiti na sever kako bi se pridružila ostatku svoje porodice u Pirinejima. Zato hitam da smesta pošaljem ovo pismo.
Takođe ti prilazem pismo koje sam upravo primila od svog sina. Kao što vidiš, traži od mene da ni sa kim ne podelim njegove reci. Ali ovo pismo je u meni uskomešalo osećanja, Mirjam.
Postoje neke stvari koje se bojim daje trebalo već ranije da ti kažem kao apostolu ili glasniku. Međutim, priznajem da mi te stvari nisu mnogo značile dok mi Jovanovo nedavno pismo nije vratilo mnoštvo sećanja na događaje koji su se odigrali tokom poslednje nedelje Učiteljevog života. Naročito na ono što se dogodilo poslednje noći.
Kao što si do sada već sigurno saznala iz izveštaja koje si dobila od drugih, čak i pre nego što si pročitala ovo Jovanovo pismo, poslednja večera za Pashu kojoj je prisustvovao Učitelj održana je ovde u mom prebi-vahstu u gornjem gradu. Ali ono što možda niko ne zna, osim mene, jeste Pažnja s kojom je Učitelj isplanirao taj obrok do najmanjih pojedinosti. 10 je veoma određen što se tiče načina na koji je trebalo da bude oprem-v. a gornja odaja moga doma. Bilo je veoma važno, stalno mi je podvla-° Učitelj, da se sve pre, za vreme i posle obroka odigra upravo onako 0 je tražio. Zatim je dodao, u strogom poverenju, kako se nada da će Posle te večere povući u pećinu na Josifovom imanju Getseman gde će Zvesti obred upućivanja. Sada to izgleda važno.
e VeČeri, takođe na Učiteljev zahtev, sredili smo da Roza i moja j, , u§a Pripreme obrok i odnesu sva jela gore, ali da ostanu ispred vrata sj v. onima unutra obezbedili privatnost, i da moj sin Jovan i ja sami 0j. 0 goste. To objašnjava kako sam, srećom, videla i čula sve što se °bl ir "0111 tog izuzetnog obroka. Nedugo potom sve sam zapisala u Pnče. Tek sada, po prvi put, sagledavam to veče u sasvim novom
331
svetlu. Mirjam, iako nisi prisustvovala toj večeri, i mada će te možd što ću ispričati zaprepastiti, kada sam uzela u obzir sve što sam uočji П° došla sam do zaključka da se najveći broj događaja koji su se odigra]"" vreme te čudne večere morao, zapravo, vrteti oko tebe.
Razume se, odavno sam shvatila daje moralo postojati valjano ob" šnjenje zašto nisi bila pozvana na tu poslednju Učiteljevu večeru sa uč cima. Uopšte ne sumnjam daje on znao da će biti poslednja. Konačno su znali da si ti izabrani učenik - ,,alfa i omega" tako te je često nazivao zar ne? Posle njegove smrti ti si prva prisustvovala njegovom uspeću na Božje grudi. Ali odlučujući faktor, bar ja tako mislim, Mirjam, bio je taj što si ti mnogo pre te večere bila upućena u Tajne!
Ne sumnjam da si dobila mnogo izveštaja o tim događajima od ostalih koji su bili prisutni. Ali na njihove izveštaje moglo je da utiče to što su i sami bili učesnici, te im je tako izmakla najvažnija stvar. Sasvim je moguće daje Učitelj organizovao ceo taj obrok i događaje oko njega kao neku vrstu testa za ostale učenike, kako jednom nagađajući reče moj sin, da bi video koji se među njima može izmetnuti u kukolj: to jest, koji će na kraju te večeri i Učiteljevog života dokazati da zaslužuju preobražaj koji je uvek nudio onima koji prođu slične testove. Ovu sam priču napisala iz ugla posmatrača. Tražim od tebe da budeš sudija.
POSLEDNJA VEČERA
Nekoliko dana pre Pashe, iz razloga koji su samo njemu bili poznati, Učitelj je kazao svojim učenicima kako da uđu u grad i kako da utvrde gde će se održati večera: rekao im je da čekaju pored Zmijskog vrela u blizini Esenove kapije južno od grada. Tamo će doći čovek sa vrčem za vodu koji će ih povesti, jednog po jednog, na zakazano mesto. Na taj način je Učitelj mogao biti siguran da će samo dvanaestorica prisustvovati večeri. Posled-nji je stigao Učitelj i on je bio trinaesti.
Ovo je bio neortodoksni prilaz planiranju obredne večere čija je pravila, pre više od hiljadu godina, sam Bog dao Mojsiju. Kako su oni, na pn mer, mogli znati da će obrok biti pripremljen prema Tori, da će biti pnme njena određena pravila vezana za čistoću i spremanje hrane? Takođe pre Misni, kvasac se mora tražiti pri svetlosti svece i izbaciti noć ranije -će se za to pobrinuti? Učitelj se nije obazirao na takve pritužbe. Slegn je ramenima i samo rekao daje sve sređeno.
Svi su se iznenadili da je za vodonošu odabran mladi Jovan Ma desetogodišnji sin Marije Marko, koja je zajedno sa svojim bratom ia basom sa Kipra spadala među najbogatije Učiteljeve zaštitnike. Njena F lata na zapadnoj strani Sionske gore godinama je bila drugi dom M" Petru kada nije bio u Galileji, a i Učitelj je znao da u priči sa svojim
332
ed vatre provede dobar deo noći, dok ih je njena posluga bogato nicima P°
ina-
s"uz".. vog puta, sve ih je čekalo iznenađenje. Pošto bi svakog pojedini učenika na kapiji pozdravila Roza, domaćica Marije Marko, jedan ...:- _ .. ".-"""r,,.;;,, ,," ,lv cMnpničtp rln npnnznate
čen . . _a ђ{ ga otpratio, ne u trpezariju, već uz stepenište do nepoznate
h "spod samih greda kuće. Ova soba je bila opremljena skupim name-v° m kakav niko pre toga nije video u jednoj privatnoj kući: bilo je tu s. ". ., jnerrnernih stočića sa egzotično umetnutim raznobojnim kamenjem k" "e je svetlucalo na žućkastoj svellosti persijskih visećih lampi; debelih iha sa jonske obale i raznobojnih tapiserija koje su podsećale na sever-afričku obalu; ogromni samovari sa čajem i ogromne urne do vrha napunjene penušavim vinom, nalazili su se svuda po sobi.
Iako su mnogi od te dvanaestorice bili uspešni profesionalci - skupljači poreza, kao Mateja ili napredni vlasnici ribarskih flota, poput Simona i Andrije i Zebedeja - ipak su ustuknuli pred ovakvom ekstravagantnošću i sjajem, koji su se opasno približavali rimskoj dekadenciji. Zbunjeno su stajali i osvrtali se po toj sobi Marije Marko gledajući rimske kaučeve na kojima je troje moglo da se ispruži dok večera, suviše uplašeni da bi se poslužili vinom ili da bi zapodeli razgovor dok konačno nije stigao i Učitelj. Delovao je kao da ga nešto muči i dao ostalima znak da sednu. On sam nije odmah seo, već je nastavio da korača gore-dole ispred vrata kao da Čeka da se nešto dogodi. Sluge su donele činije sa vodom i peškire. Kada su se udaljili i zatvorili za sobom vrata, Učitelj bez reci podiže jednu činiju i peškir i spusti ih na obližnji sto. Zatim je skinuo odeću, obmotao peškir oko pasa, kleknuo pred Judu i počeo da mu pere stopala. Ostalima je bilo neprijatno i bili su šokirani. Postalo im je još neprijatnije kada su shvatili ua namerava da postupi isto sa svakim od njih. Prilazio je jednom po jednom da im opere stopala i da ih obriše peškirom dok su oni menjali boje usled neprijatnosti. Ali kada je Učitelj došao do Simona Petra, ovaj učenik skoči na noge u znak odbijanja i povika:
..Nikada, nikada! Nećeš mi ti prati noge! Moje ne!" ..izgleda da nemamo ništa zajedničko", tiho mu je rekao Učitelj. Nije se mehivao. "Ako veruješ da sam ja tvoj Učitelj, trebalo bi da slediš moj V er. Nadam se da ćeš učiniti isto kada mene više ne bude da vam poeni staje ljubav. Samo uobraženi sluga ne može ništa da nauči, Petre, i ra sebe višim od onoga koji ga je poslao. Kada mene više ne bude, naše da će moje sledbenike prepoznavati po tome što služe jedan dru-g°me i vole čovečanstvo." Po er" me onda, Učitelju!" s puno oduševljenja povika Petar, i žurno
° sede. "Ne samo moja stopala - operi i moje šake i glavu..." Judu Prsnu u smeh. "Samo ono što je prljavo", reče on. I pogledavši agonetnim osmehom, dodade: "Uglavnom je sve što ovde vidim čisto
333
"
- ali ne sve." Za taj komentar su mnogi kasnije govorili da se odnosi "prljavi" novac koji je Juda primio zato što gaje izdao. n
Kada je Učitelj ponovo navukao svoju lanenu odoru, legao je na k između Simona Petra i mladog Jovana Zebedeja koga je s puno H zvao parthenos, devojka devica, zbog njegove detinjaste mada često m? naste nevinosti. Učitelj je govorio tokom gotovo ćele večere uzbuđeno glasno, jeo je malo i samo bi povremeno uzeo koji gutljaj obrednog vina nekoliko zalogaja tradicionalnih simboličnih jela.
A što se tiče onoga o čemu je govorio, izgleda da je uglavnom zelen da prepričava - kao što je to nalagala vek stara tradicija - istorijat Pashe i egzodus našeg naroda iz Egipta. Ali i pored Učiteljevog živog zanimanja za rabinske zakone, prisutnima se učinilo da on stavlja neobični naglasak na hranu i piće vezane za ovu obrednu večeru, i još više na one stvari koje je Bog zabranjivao - naročito na kvasac. Evo staje Učitelj rekao:
KVASAC
Ovo su stvari kojima čovek ispunjava svoju obavezu za vrstne Pashe: ječam, pšenica, pirevina, raž i zob.
Pesahim 2, Misna 5
U drevnim vremenima dva sveta dana koja nazivamo Pasha i Maces--Pasha i gozba hleba bez kvasca - bili su zasebni događaji, što danas nije slučaj. Gozba hleba bez kvasca potiče iz starije tradicije, još iz vremena Avrama i Noje, i tek je kasnije postala deo obreda Pashe, koji obeležava bekstvo našeg naroda iz egipatskog ropstva.
Prvi Pasha obrok bio je pojeden na brzinu, jer se naš narod pripremao da pobegne. Rečeno im je da iznad vrata iscrtaju to" simbole jagnjećom krvlju, kako bi kada Gospod pređe preko njih bili pokošeni egipatski prvo-rođeni sinovi umesto naših. Takođe im je naloženo da pre bega ne spravljaju kvasac.
Taj zakon se odnosi na pet određenih vrsta žitarica: ječam, pšenicu, pi-revinu, raž i zob. Ako brašno svake od njih ostane duže u dodiru sa vodom, pretvara se u kvasac. Bog je rekao Mojsiju i Aronu da narod ne srne da "jede kvasac, dira kvasac, zarađuje na kvascu, niti da drži kvasac u kući", tokom sedam dana; od četrnaestog u mesecu nišanu do noći dvadeset prvog kada budu napustili Egipat. Bog je obećao da će svako ko se o to oglusl biti izbačen iz Izraela, zauvek.
Zašto je ovo tako čudno naređenje bilo važno? A pošto je proslava hleba bez kvasca starija od Mojsijevog izlaska iz Egipta, obred traganja za kvascem potiče još iz vremena kada hebrejski narod nije upoznao pravog Boga. Šta to znači?
334
. starica od kojih se dobija kvasac - pet - bio je važan Grcima, koji net nazivali quintessence: peta suština, najviši stepen stvarnosti ko-SU ostale teže. Petokraka zvezda - pentakl, sa petouglom u središtu - S- pitagorin simbol, kao i simbol kralja Solomona. Ona označava mud-edstavljenu u jabuci, prirodnom obliku koji skriva taj simbol u svom r°s д Unutar tog simbola - pravog Solornonovog pečata - nalazi se taj-
SfeCnog plamena.
Proces spravljanja kvasca podiže nešto na viši nivo i preoblikuje ga. no je daje Bog za vreme prve Pashe zabranio Jevrejima zemaljski kva-zarad prelaska u više stanje, omogućivši nam da dostignemo onaj nebeski hleb koji je Pitagora nazivao Večni kvasac, hranu koja nam je takođe znata kao manna, mudrost, sapienta, Reč Božja. Ona se dovodi u vezu sa tajanstvenim, nevidljivim elementom koji se naziva eter, za koji su drevni narodi mislili da povezuje vaseljenu: osa.
Mirjani, mogu slobodno da ti kažem, niko u toj odaji na najvišem spratu mog doma nije napravio nikakav zvuk kada je Učitelj završio ovu priču. Učitelj je polako prešao pogledom po krugu svojih učenika i u toj potpunoj tišini postavio sasvim neočekivano pitanje.
"Da li iko od vas zna ko je bila Sulamka?" Zatim je dodao: "Mislim na tamnoputu, prelepu i tajanstvenu ljubav kralja Solomona iz Pesme nad pesmama. Sulamka znači Salemitka, jer ona je poticala iz grada, a Salem je bilo prvobitno ime Jerusalima. Kada je Solomon zatražio njenu ruku od Boga, možda je bila drevnija od samog grada. Koje onda ona, zapravo,
bila?"
Posle jednog trenutka neobične tišine, Simon Petar je odgovorio umesto
ostalih.
"Ali, Gospodaru", pobunio se on, "već hiljadu godina, još od Solornonovog vremena, rabiji i sveštenici lome koplja oko te čuvene žene koja nije bila ni kraljica niti službena kraljevska naložnica, već samo ljupka cuvarka vinograda. Pa ipak, napori svih tih mudrih ljudi nisu urodili plodom. Ko od nas, prisutnih u ovoj sobi, koji nismo dovoljno upućeni u sve vidove Tore, može očekivati da postignemo nešto više od njih?"
Iako mu je Učitelj odgovorio istim blagim glasom, odgovor je u toj mer" pogodio Petra da umalo nije ustuknuo.
"Mirjam iz Magdale bi umela da odgovori." A onda se Učitelj osmeh-.." "° Je zapetljan problem. Možda ćete se setiti da se Solomonu, one °Cl Pre nego što je započeo izgradnju hrama, Bog javio u snu i rekao mu a zatraži sve što želi. Mladi kralj je odgovorio da jedino želi da mu da
Slamku za ženu..."
"Oprosti mi, učitelju", prekinuo gaje mladi Jovan Zebedej. "Bojim se П1Је tako. Kao što svi znaju, Solomonova prva žena bila je faraonova
335
kćer. Dalje, Solomon je te noći tražio od Boga samo jednu stvar - ne već mudrost."
"Tačno", složio se Učitelj i dalje se osmehujući. "Mada je Solomon imao mnogo žena, njegovom srcu je bila najdraža tamnoputa, tajanstvena lepotica s kojom slavi svoju veridbu u Pesmi nadpesmama. Zar je kralj mogao da poželi bolju nevestu od Mudrosti? U Pesmi nadpesmama, ona nam sama kaže daje njen simbol ta petokraka zvezda koju Solomon kasnije prihvata kao vlastiti pečat:
"Metni me kao pečat na srce svoje, kao pečat na mišicu svoju. Jer je ljubav jaka kao smrt... žar je njezin kao žar ognjen."
"To je tajni plamen, večni kvasac", reče Učitelj. ,,Za Grke je jutarnja zvezda bila Artemida ili Atena, device poznate po svojoj mudrosti. Večernja zvezda bila je Afrodita, boginja ljubavi. Pošto mi znamo da su te dve zvezde zapravo jedna ista zvezda, to nam otkriva daje čovek nekada držao ključ najveće tajne: saznanje da su mudrost i ljubav jedno, znanje koje nam dozvoljava da prevaziđemo čak i smrt."
Prisutni u sobi ostadoše zabezeknuti i nemi dok je Učitelj nonšalantno mrsio kosu mladog i veoma zbunjenog Jovana Zebedeja, koji je ležao pored njega na sofi. Zatim je dao znak mom sinu da mu sipa još vina.
"Učitelju, oprosti mi", poče Filip iz Betsaida. "Tvoje reci kao da dodiruju prošle, sadašnje i buduće događaje, tako da nikada nisam siguran kako da protumačim ono što kažeš. Ali kada govoriš o ljubavi, sigurno misliš da bi nam naša ljubav prema božanskom, ako je shvatimo kako treba i ako je pothranjujemo, mogla omogućiti da prevaziđemo čak i smrt? Pa ipak, svako se mora složiti da Pesma Solomonova, kao i istorijski kralj lično, sugerišu sasvim drugačiju, senzualnu, neko bi čak mogao reći telesnu sliku ljubavi - sliku koja teško da odgovara kraljevstvu koje će doći, a koje si ti, lično, predvideo."
"Tako je, Filipe", složi se Učitelj. "Upravo u tome i leži tajna."
Ostrvo Mona, Britanija: jesen, godine Gospodnje 44.
Za: Mirjani iz. Magdale
u Lugdunumu, Galija Od: Josifa izArimateje
na Moni, Irsko more, Britanija
Najdraža Mirjam,
Kao što vidiš, tvoj poslednji paket me je pronašao, mada mu je trebalo izvesno vreme da stigne ovamo. Postoje Klaudije prošle godine "osvojio južnu Britaniju, privremeno sam premestio našu bazu ovamo na sever, u jedno druidsko utvrđenje gde smo dobili veliku podršku. Mada nijednom
336
bio ni u kakvoj fizičkoj opasnosti - Rimljani nisu prosuli ni kap krvi nis se iskrcali i preuzeli vlast, nisu vođene nikakve bitke, niti je bilo ka a Rimljani su ušli i izišli posle nekoliko meseci, ostavivši svega ne-... 0 legija da otpočnu izgradnju - ipak strepim zbog bezbednosti stvari su kod mene, a koje, kao što znaš, imaju određenu vrednost. To nas, razume se, dovodi do teme tvoga pisma.
Što se tiče tvoje ponude - koliko god čeznem da te vidim, mislim da iie pogodno vreme da doputuješ ovamo iz Galije. Objasniću ti to podrob-ije malo kasnije. Prvo moram da ti izrazim svoju zahvalnost na novom obaveštenju do koga si došla i koje sam podrobno razmotrio.
Što nas Rimljani ili njihove udvorice više desetkuju - brutalno pogubljenje Jakova Zebedeja prošlog proleća od strane Iroda Agripe ili bacanje u tamnicu Simona Petra, posle koga je usledilo njegovo dobrovoljno izgnanstvo na sever - sve više uviđam od kolike je važnosti za nas da sastavimo što potpuniju sliku o onome što je Učitelj pokušavao da postigne te posled-
nje nedelje svoga života.
I pored svih njegovih upozorenja na lažne proroke, jasno je da je Ješua sigurno predvideo nekoga kao što je taj Saul iz Tarsusa koga Jovan Marko pominje u svom pismu, koji bi mogao da stupi na scenu posle njegove smrti i pokuša da izmeni ćelu njegovu poruku na takav jedan način. Pokušao sam da povezem ovaj novi izveštaj koji si mi poslala o Učiteljevoj poslednjoj večeri sa obaveštenjima koja smo prethodno prikupili. Slažem se da sada mnogo jasnije vidimo na šta se odnosila njegova poruka.
Prvo, Učiteljevo predstavljanje sebe kao božanskog sluge čiji je glavni zadatak da obredno očisti hram i sve koji se spremaju da uđu u njega. Poniznost. On zatim upoređuje svoje telo i krv sa hlebom i vinom - gest koji podseća na Isaka. Kao daje ponudio sebe, kako materijalno tako i duhovno, umesto obredne žrtve uobičajene za takve prilike. Samožrtvovanje.
Samo da nije bio uhapšen tako brzo, one noći u mom vrtu i daje stigao da do kraja uputi mladog Jovana Zebedeja kao što je i nameravao. Jasno mije sada zbog čega je danas Jovan toliko protiv tebe, ti si jedini učenik koga je ikada sam Učitelj do kraja uputio.
I na kraju, i ti si sigurno došla do istog zaključka kao i ja, zahvaljujući Pismu Marije Marko. Ako je Učitelj isplanirao svaku pojedinost vezanu za večeru, onda je veoma verovatno isto učinio i sa ostalim događajima te ledelje. Možda je pritisak koji je izvršio na prisutne u odaji na spratu bio smišljen da prikrije značenje koje je za njega imalo nekoliko predmeta -na primer pehar iz koga je pio u njenom domu, koji je kasnije, na njegov zahtev, poverila tebi na staranje.
Palo mi je na pamet da je on izgleda sredio da svako od nas dobije po Jedan predmet koji je dodirnuo - ili koji je njega dodirnuo - tokom posled-nJ!h sati provedenih na zemlji, kako bismo ih čuvali na posebnom mestu do njegovog povratka. Na primer, ogrtač koji je nosio sačuvao je Nikodem
337
pošto smo oprali telo. Ili vrh koplja koje gaje probolo. Naloženo mi" ga skinem sa drške koplja onog rimskog centuriona i da ga sačuvam sam i učinio. Verujem da bi ti predmeti mogli da poseduju neku svetu ° - i da su možda mnogo stariji nego što pretpostavljamo. c
I nekolicina drugih mi je dala na čuvanje predmete koji su njima bT povereni, jer je, kao što ti je dobro poznato, Britanija bila jedno od nek liko mesta koja nisu bila pod rimskom okupacijom niti uticajem - bar d sada. Zbog toga se plašim za tebe, ako bi došla ovamo sa peharom. Veru jem daje kucnuo čas da sa tobom podelim nešto što bi trebalo da znaš u slučaju da se meni bilo šta dogodi.
Možda se sećaš putovanja sa koga sam se vratio pre dvanaest godina neposredno pred Učiteljevu smrt? Na zahtev Sanhedrina bio sam u naročitoj misiji na Kapriju gde sam zamolio cara Tiberija da dozvoli povratak izgnanim Jevrejima u Rim. Moja molba je usvojena. Ali zato sigurno nisi znala da sam tom prilikom na Kapri stigao u pratnji nikog drugog do čoveka koji je upravo krenuo u osvajanje Britanije: Klaudija, koji me je ujedno zastupao u toj stvari.
Štaviše, kao što naš tek ustoličeni car sigurno zna, to nije bio poslednji razgovor koji sam vodio sa njegovim stricem Tiberijem. Bio sam sa Tibe-rijem na ostrvu Paksi nepunu nedelju pre njegove smrti. Ako je Klaudije saznao šta smo tamo radili, moramo se zapitati koji su pravi motivi njegove nedavne invazije Britanije. Ostavio je ovde tri legije, koje sada imaju pune ruke posla oko izgradnje puteva i podizanja gradova, jer očigledno predviđa da će veoma dugo ostati u Britaniji. Naterali su stanovnike da pomognu u gradnji hrama u Kamulodunumu.
Car Klaudije možda nije pronašao ono stoje tražio. Ali izgleda da planira dugotrajniju posetu u budućnosti.
Rim: proleće, godine Gospodnje 56. POŽAR
Neka vatra razori zemlju još za moga života.
Neron
Dok su mu robovi odvezivali trake za uvijanje i razdvajali loknu P loknu, dugačka plava kosa se rasula po golim ramenima cara Nerona. deo je nag ispred ogledala u kome se ceo video i proučavao sam sebe n nim plavim očima.
Da, bilo je tačno. Zaista je počeo da podseća na Feba Apolona, kao su to svi tvrdili. Imao je kao isklesane crte lica i gotovo daje bio lep. a
je
uža na usne kako bi pojačao njihov pohotan izgled. To je obja-mal° ru g detinjstva privia5jo podjednako i žene i muškarce. z
je g
javalo z
P°s J.
kosu - dopirala mu je onako gusta gotovo do pasa -
Je
J6 iaou4------- , " _
kako bi mogao da se divi svom fizičkom izgledu u ogledalu: imao °ПТ ste žilave i preplanule mišiće zahvaljujući višegodišnjem takmiče-6 rvanju na Olimpijskim igrama u Grčkoj - gde je i osvojio nekoliko n , jja дп da, to ne treba prevideti. Da ne bi zaboravio, nagnuo se na-m H i nažvrljao: Dati provinciji Olimpiji slobodu.
Još nije napunio ni dvadesetu, a već je bio vladar najvećeg carstva u tskoj istoriji - i sigurno je bio jedini car koji je imao glas anđela i telo boga Sve mu je to palo s neba, samo zato što je njegova prelepa majka Asripina bila dovoljno pametna da se uda za svog devera Klaudija, koji je potom zgodno umro pošto se prejeo otrovnih pečuraka. Ubrzo potom Neron je proglasio Klaudija za boga, jer se zna da su pečurke bile hrana bogova. Sluge su mu upravo preko glave navukle purpurnu svilenu togu, rasporedile uvojke i završile nabiranje zlatnog ogrtača posutog zvezdama preko ramena, kada je njegova majka ušla u Neronove privatne odaje. Izgledala je predivno kao i uvek, te ju je privukao u topao zagrljaj i još vatrenije je
poljubio u usta.
"Draga, nećeš poverovati šta sam isplanirao za nas za večeras", objavi Neron, udaljivši je od sebe kako bi je bolje osmotrio.
Zatim je razvezao ešarpu koja je vezivala njenu togu na grudima i raz-vukao tkaninu otkrivši njene prelepe grudi. Bile su to zaista dve zlatne kugle boginje, pomisli on - konačno, tek je napunila tridesetu, nije li tako? Dok su sluge i robovi odvraćali diskretno poglede, Neron je povio plavu glavu nad grudi svoje majke i stao poput zmije da palaca jezikom preko njih dok joj se bradavice nisu ukrutile. Dozvolio joj je da ga dodiruje ispod toge, onako kako je voleo. Majka je bila jedina koja je znala kako da ga uzbudi. Ipak je posle jednog trenutka, nežno sklonio njenu šaku.
,Ne večeras, draga", rekao je. "Bar još ne. Večeraćemo u kuli Mecena, anio ti i ja u gornjoj odaji. Pripremio sam spektakl koji će uskoro početi Clrn se smrači, znaš - i propustićemo prvi deo ako budemo traćili vreme."
Perona je oduševljavala lepota plamenova. Kada mu je prvi put pala na
arnet ideja da se otarasi tih trošnih drvenih kuća kojih je bilo po ćelom
1 koje su mu kvarile pogled iz nove palate, nije ni pomislio da će
a biti tako lepa. Ne sme zaboraviti da pribeleži svoja osećanja o tome
Am-;eV " ° Sa je podsetilo na nešto o čemu je želeo da razgovara sa
338
rn:
juč pregledao sam neke od Klaudijevih opsežnih gomila hartije
Isti zartllsli šta sam pronašao?" reče on. "Stari jarac je vodio dnevnik! ?.irn 6" 1ГПа tu svakojakih napaljenih misli, mada je retko kad išta predu- elu noć sam probdeo čitajući ga i saznao sam nešto veoma zanim-
339
ljivo. Izgleda daje tvoj brat Kaligula, pre svoje prerani smrti, ušao nekim moćnim predmetima. Kaligula je to krio čak i od svoje sestr n sile, iako su bili veoma bliski. Ali je zato rekao Klaudiju za njih h tako tvrdi u dnevniku. Mada ste ti i Julija bile u izgnanstvu - j kao x °n ti rekla, teško da ste bile Kaliguline poverenice - ipak mi je palo na n da si možda nešto saznala od Klaudija." et
"Nisam", mirno odvrati Neronova majka, pijuckajući vino i posrnatra" ci grad na sedam brežuljaka koji je ležao u tami prošaranoj mnogobroin malim, sve jačim vatrama.
"Zapravo", dodade ona, "načula sam nešto od Drusilinog muža, Lucij kada sam se vratila u Rim da sahranim brata. Lucijev brat Gaj bio je cen turion u rimskoj Judeji pod Tiberijem, pre više od dvadeset godina, i on je nadgledao smaknuće jednog od tih dosadnih jevrejskih religijskih fanatika koje u poslednje vreme bacaš lavovima. Izgleda da su već tada podsticali nerede. Njihov prvi kolovođa bio je upravo taj momak koga je Gaj raza-peo. Zanimljivo je to što on izgleda nije umro od razapinjanja, već gaje ubio Gaj kada gaje probo svojim kopljem, koje je potom neobjašnjivo nestalo. Jevreji su očigledno verovali da to koplje poseduje neku tajanstvenu moć religijske prirode. Ostalo mi nikada nije bilo jasno, te se bojim daje to sve što mogu da ti kažem."
Agripina je spustila čašu i sela Neronu u krilo - isto onako kao što je radila i sa Klaudijem kada je želela da bude po njenom ili da izvuče nešto važno. Ncron je istog časa postao sumnjičav. Ali kada je majka stala da mu trlja intimne delove i da mu gricka vrat, osetio je kako mu se sve više
ukrućuje.



28 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:02 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Prokletstvo: upravo u trenutku kada je želeo da bude pribran i da prati ne samo prelepi spektakl koji je priredio napolju, već i ono o čemu su poveli razgovor, ona gaje krajnje neceremonijalno prekinula svojim seksualnim manevrom. Agripina je razlabavila prednji deo haljine i ponovo izbacila iz korpi svoje zlatne jabuke koje su ga stavljale na velike muke. Samo sto mu ih nije prislonila na lice. Duboko je udahnuo, progutao vaz.duh i ustao Veštica se obrela na podu u gomili svile.
"Ne verujem daje to sve što znaš", rekao joj je Neron. Zabacivši svoju dugačku plavu grivu preko ramena, razdražljivo se zagledao u nju ledeno plavim očima: "Klaudije kaže u svom dnevniku da je Kaligula dobio obaveštenja ne samo od tog tvog zeta, kao što ti tvrdiš, već i neka dodatna od Tiberija. Naveo je spisak tih predmeta - ima ih trinaest - i kaže da o nemaju neku posebnu materijalnu vrednost, već poseduju izvesnu mo silu. Klaudije je čak pre mnogo godina izvršio invaziju na Britaniju, p° šavši da ih se dočepa! Sigurno znaš za njih - a možda znaš i koliko vreoe.
Sagnuo se, ščepao Agripinu za ruke i podigao je sa poda kako D Б gledala pravo u oči. Pokušao je da pogled zadrži na njenom licu i P° od prelepih oblina njene zlataste, napola obnažene kože - njenog top
340
tela koje je obasjavala svetlost razbuktalih vatri koje su harale ,a s druge strane prozora. Agripina se osmehnula mačkasto -
sisa kao što je to
e obasjavala svetost raz
,ma s druge strane prozora. Agripina se osmehnula mačkasto -" uzela njegov palac u usta i počela erotski da ga sisa, kao što je to Zat"-i do mu kolena klecaju, ali je ostao odlučan
. :zvukao palac.
egov palac u usta po dete. Osetio je da mu kolena klecaju, ali je ostao odlučan
senzu brdin13 -atimj" . diladokje" vukao palac.
Potreban mi je novi brod, kojim bih mogla kada god hoću da dolazim "Og imanja u Bauliju", pomenula je Agripina, dohvativši čašu sa vinom f da se ništa nije dogodilo od kada je otpila prethodni gutljaj.
Dobićeš ga", odgovorio joj je Neron, dok se u sebi pitao kako na brzi-da nađe nekoga ko je umeo da sagradi brod koji će potonuti. Ta žena je imala preveliku vlast nad njim - i ona je to znala. Ako je mo-oao da se resi Klaudija, zašto ne bi i Agripine? Onda bi konačno bio slobodan i imao bi veću moć od bilo koga na svetu. To ga je vratilo na glavnu
temu
m.
"Da li je Lucije rekao kakvu vrstu moći "religijske prirode" su Jevreji
verovali da to koplje poseduje?" upitao je majku.
"On, Lucije je od toga napravio pravu studiju", odvratila je ona. "Po-minjao je izvestan broj predmeta koje su Jevreji doneli sa sobom i, Vavi-lona ili Egipta, kao i neke tajne njihove tajanstvene religije. Sve to mislim da ima neke veze sa ponovnim rađanjem - ako se ti predmeti nađu svi zajedno u pravim rukama."
"Da li Jevreji zaista veruju u to?" upitao je Neron. "Da li je Lucije znao
pod kojim uslovima to može da se odigra?"
"Izgleda da moraju biti stavljeni na pravo mesto", reče ona. "Neko moćno mesto, kao što su eleusinske pećine ili u Subaiku izvan Rima, nasuprot mestu na kome podižeš svoju letnju palatu. I razume se, mora biti
pravo vreme."
"Vreme?" upita Neron. "Misliš jutro, popodne, ili ponoć?" Ili misliš
na godišnje doba - proleće ili jesen?"
Ле, ništa slično", odvrati Agripina. "Lucije reče da je to persijanska
111 egipatska zamisao." Pomilovala gaje po ruci i dodala sa osmehom: "Mi-
m na ideju da to treba uraditi na prelasku jednog eona u drugi - na vrhu
"zmeđu dva nebeska doba."
"AH to znači", reče Neron, zagledavši se u razbuktale vatre koje su a proždirale njegov večni grad, "da ti predmeti moraju biti sakupljeni
uPravo sada!"
341
IZGUBLJENO KRALJEVSTVO
Ovakvi trenuci, ti određeni kratki pogledi na prizore onog što je neuhvatljivo... fraze kao što su domaine perdu i pays sans nom opisuju daleko više od izvesne vrste arhetipskog pejzaža ili emocionalne perspektive o njemu... Prvo hvatamo crni paradoks u srcu ljudskog stanja kada shvatimo daje zadovoljenje želja takođe i smrt želje.
Džon Pauls, pogovor za Le grand Meaulnes, od Alana-Furnijea
l
sm za.
sle dvočasovne vožnje do aerodroma na suprotnoj strani Beča, pošto tavili kola na parkingu, čekirali se, prošli carinu i ukrcali se u avion njingrad, dobila sam priliku da pokušam da sredim svoje mentalne
. vg Q ome šta sam do sada uspela da saznam o Pandorinoj tajni.
Osećala sam se poput igrača u milenijumskom lovu na lešine, koji jun
razbacanim tragovima preko kontinenata i kroz eone. Ali ono stoje po-č lo kao ošamućujuća gomila nepovezanih činjenica, preraslo je u nešto "asniju stazu koja je povezivala geografska mesta na mapi sa životinjskim totemima, životinje sa sazvežđima na noćnom nebu, sazvežđa sa bogovima a njihova imena obezbeđivala su ključ. Dok sam gledala kroz prozor aviona Lenjingrad, taj kanalima ispresecani grad, ispod naših krila, činilo mi se odgovarajućim što ova zemlja u koju smo se spuštali ima vlastiti simbol, maskotu, i životinjski totem ruskog medveda.
Prvi put sam shvatila u koliko gradova sam boravila, a da ih nisam upoznala onako kako ih upoznaju oni koji u njima žive - pa čak ni kao turisti. Džersi i Laf su imali status izvođača svetske klase, tako da se njihov život na putovanjima svodio na beskrajnu procesiju limuzina sa šoferima i šampanjac.
I moj otac je više voleo da se u onim retkim prilikama kada bih mu se pridružila u inostranstvu, zatvori u hotele-tvrđave u kojima je mogao da dobije privatnost kakvu samo novac može da kupi - kao one nedelje u San Francisku. I tako sam upoznala sjajne fasade od istorijskog značaja protkane tajnom i magijom na mnogim mestima na planeti, ali sam propustila pnjavštinu, slabo plaćene poslove i nelagodnosti - sliku koja je vrlo verovatno bila mnogo stvarnija.
Večeras, dok smo Volfgang i ja stajali na granitnim stepenicama ispred
_enJingradskog aerodroma zajedno sa masom od stotinak i više senki Isto-
v °S bloka, koje su se pušile u mraku i na kisici, čekajući da ih pojedina-
o propuste kroz jedna jedina staklena vrata za imigrante na aerodromu,
a je da mi se javlja sasvim drugačija slika.
Ovako su opisivali SSSR u statističkim knjigama Stejt departmenta kao
u ""le one koje mi je Volfgang pozajmio - to je zemlja koja ima tride-
y ,Pr°Centa stanovnika više od SAD; oni naseljavaju više nego dvostruko
l . P°vršinu, a opet žive od samo četvrtine našeg godišnjeg prihoda po
no ,stan°vnika, proizvodeći samo trećinu naše proizvodnje po glavi sta-
llca i imaju znatno veću stopu nataliteta i niža očekivanja od života. tren n-"lnŁrad, taj svetlucavi grad Katarine Velike i Petra Prvog, koji je ku? 10 Пас v°dom poput Venecije, sada kao daje počeo da tone nazad u Močvaru od koje je nekada bio otrgnut. Kao i u većini ruskih gradova
345
i stanovnici Lenjingrada provodili su vreme po redovima, što je u zapadnjaka predstavljalo neobjašnjivo, zarazno masovno zatupljiva -С1ГПа
Prošlo je skoro sedamdeset pet godina od Oktobarske revolucije 7 tala sam se koliko dugo ljudi u toj meri umorni od vlastitog postojanja m" da podnose omču od uverenja i metoda prisile sa kojima se ne slažu M ° ćemo zahvaljujući pozivu koji smo dobili i našem prisustvu ovde doh bar delimičan odgovor na to pitanje. "
Volfganga i mene je na aerodromu pokupila mlada žena u uniformi Im rista, koja je delovala krajnje zvanično - za njih se pričalo da su ogran k KGB-a zadužen za gostoprimstvo - i odvela nas do našeg hotela. Dok smo se vozili, Volfgang mi je zagonetno stavio do znanja da sovjetska via da neće blagonaklono gledati na kolege, neoženjenog muškarca i neudatu ženu, koji na njihovoj teritoriji upražnjavaju ono što smo on i ja upražnja-vali i gotovo usavršili u njegovom zamku tokom prošle noći. Primila sam poruku, ali nisam stekla pravu sliku - pre nego što sam videla to mesto.
"Hotel" nalik na baraku, koji je naš domaćin, sovjetski nuklearni esta-blišment, u najboljoj nameri sredio za naš ovdašnji boravak, posedovaoje šarm prosečnog federalnog kazneno-popravnog doma u SAD. Imao je dosta spratova koji su svi izgledali isto, dugačke hodnike prekrivene sivim linoleumom, osvetljene fluorescentnim svetiljkama u kojima sijalice nisu bile menjane od kada su prvi put stavljene, ako je suditi prema njihovom zujanju i treperenju.
Pošto smo se na brzinu dogovorili oko sutrašnjeg rasporeda, Volfganga i mene su razdvojili. Mene je jedna snažna žena jurišnik, za koju mi se učinilo da se zove Svetlana, odvela u žensko krilo. Kada smo stigle u moj boudoir du soir, stala je da me uverava na svom oskudnom engleskom da će ona ćele noći dole dežurati, a zatim mi je tri puta pokazala kako da se zaključam i ostala je da čeka pred mojim vratima dok nije čula da sam to uradila.
Tek sam tada shvatila da umirem od gladi, jer ništa nisam jela od jutrošnjih kroasana i čokolade. Stala sam da preturam po torbi dok nisam našla bombone i bocu vode. Pojela sam ih dovoljno da smirim uznemiren, stomak, skinula se u tim vlažnim, nezagrejanim, neprivlačnim prostonjam . raspakovala nekoliko stvarčica i otišla na spavanje.
Začula sam tiho kucanje na vratima. Bacila sam pogled na putni sat ormariću u hladnoj, jadno nameštenoj sobi. Još je radio po bečkom v menu. Pokazivao je pola jedanaest, stoje značilo daje u Lenjingradu bila prošla ponoć. Volfgang mi je jasno stavio do znanja daje šunjanj vrhovima prstiju radi malo fiskulture bilo strogo zabranjeno prema sovj skoj etikeciji. Ko bi onda to mogao biti u ovo doba noći?
Navukla sam bademantil preko pidžame i otišla da otključam v Ispred njih je stajala "Svetlana". Delovala je neobično stidljivo i čuo
346
sa pređašnjim vojničkim nastupom. Pogledala me je postrance i ne Pretpostavljam da su Sovjeti to smatrali osmehom. f-" reče ona tihim glasom, gotovo poverljivo. "Moliti - neko hoće 1 je rukom niz hodnik kao da je stvarno očekivala
Va s vama." roicaaivam j IU,v"......,------.....------ "
. " ići u hodnik, ostaviti svoju neudobnu, ali relativno bezbednu ledenu C- " noći za njom usred noći na neki neodređeni randevu. - " neko?" Uvila sam se još jače u bademantil i koraknula unazad,


l
ne puštajući kvaku.
Neko", nastavila je uporno i tiho da ponavlja, nervozno se osvrćući "sebe. "Kaže hitno, mora sada priča s vama - s ovog mesta. Moliti pođete sa mnom - on je niz stepenice..."
Neću da siđem, niti ću poći bilo kuda, ako mi ne kažete ko želi da razgovara sa mnom", rekoh odlučno i odmahnuh glavom kako bih naglasila svoje reci. "Zna li profesor Hauzer za ovo?"
"Ne! Ne srne zna ništal" reče ona glasom koji sam jedino mogla da protumačim kao stvarni strah. Šta se to za ime boga dešavalo?
Svetlana poče da pretura po džepu i izvuče kartonsku podsetnicu, mahnu mi njome ispred nosa pre nego što ju je ponovo sakrila. Jedva sam stigla da pročitam dve reci koje su bile odštampane na njoj: Volga Dragonof.
" rgi bože! Volga - sobar strica Lafa! Da se nije nešto dogodilo Lafu tok"Dvih nekoliko dana od našeg rastanka u Sunčanoj dolini. Staje drugo mug,.,, Volga da traži ovde u ponoć na severu Rusije? Kako je uspeo da se u toj meri sprijatelji sa gospođom od ključeva kraljevstva da je zbog njega zaboravna na knjigu pravila?
Da stvari budu još gore, moja kršna sovjetska telohraniteljka ponašala se više nego sumnjivo. Uplašenim očima je zverala unaokolo, a onda me je ponovo zamolila da pođem s njom. Svojim ponašanjem uspela je i mene prilično da unervozi. Zaključila sam da će ipak biti bolje da utvrdim šta se dešava. Dohvatila sam krznom postavljene čizme koje su bile pored vrata, navukla ih, zatim sam obukla debeli kaput preko bademantila, izišla u hod-n"k i pustila Svetlanu da "službeno" zaključa vrata za mnom. Nazirala sam v astiti dah na slaboj fluorescentnoj svetlosti dok sam je sledila niz hodnik; navukla sam rukavice silazeći niz stepenice.
Volga je čekao u predvorju, umotan u tamni, teški kaput. Dok sam pri-1 a da ga pozdravim i posmatrala njegovo izbrazdano, trezveno lice koje nikada nije osmehivalo, shvatila sam da smo tokom dvadeset godina "KO sam poznavala ovog sobara, desnu ruku i nerazdvojnog pratioca Sa strica, verovatno izmenjali samo dvadesetak reci - zbog čega je ovaj e°cekivani noćni sastanak bio još bizarniji.
. °lga mi se naklonio, pogledao na sat i rekao nekoliko ruskih reci mo-
sv n " Prešla je preko predvorja, otključala jedna vrata, upalila slaba
šta " ostav""a nas same. Volga mi je pridržao vrata da uđem prva. Ispo-
° Se daje to prostrana trpezarija ispunjena dugačkim stolovima, već
347
postavljenim za sutrašnji doručak. Volga mi je izvukao stolicu, zat" sam seo, izvadio bocu iz džepa i pružio mi je. i
"Uzmite malo. To je šljivovica pomešana sa toplom vodom- d ne bude hladno dok razgovaramo." ani
"Šta tražiš ovde usred noći, Volga?" prihvatila sam bocu, bar da za jem šake. "Da se nije nešto dogodilo stricu Lafu?"
"Uhvatila ga je panika kada nam se niste juče javili, niti ste sinoć d vr u maestrov dom u Beču po dogovoru", reče Volga. "Hteli smo danas H pozovemo vašeg kolegu, gospodina Olivjea Maksfilda, u vašu kancelari1 u Ajdahu. Ali zbog razlike u vremenu - osam sati - bilo je suviše kasn kada smo saznali da ste već krenuli iz Beča za Lenjingrad."
"Gde je stric Laf?" upitala sam, dok mi se stomak grčio. Odvrnula sam čep na boci i otpila gutljaj tople tečnosti; uspela je malo da me zagreje
"Maestro je želeo lično da dođe i objasni koliko je ovo hitno", stade da me uverava Volga, "ali nije obnovio sovjetsku vizu. Ja sam Transilvanar rumunska vlada je sklopila "pakt prijateljstva" sa Sovjetskim Savezom, tako da ja mogu da dođem ovamo bez prethodne najave. Stigao sam posled-njim avionom iz Beča, ali sam se zadržao kod ulaska u zemlju. Izvinjavam se, ali maestro je tražio da se još noćas vidim s vama. Šalje vam poruku u kojoj potvrđuje moje reci."
Volga mi je uručio koverat. Dok sam vadila poruku i razmotavala je, upitah ga: "Kako si uspeo da nagovoriš onu damu jurišnika da me pusti iz mog kaveza da se sastanem s tobom u ovo doba noći?"
"Strah čini čuda", zagonetno reče Volga. "Poznajem ovaj narod; dobro znam njihove običaje."
Ništa nisam na to rekla dok sam čitala Lafovu poruku:
Najdraži Gavroše,
To što nisi došla ovamo, nagoveštava mi da si prenebregla moj savet i da si prethodne noći možda učinila nešto glupo. Alija te i pored toga volim.
Molim te da sa velikom pažnjom saslušaš sve što Volga ima da ti kaže, jer je vrlo važno. Trebalo je sve to ja da ti ispričam pre odlaska iz Sunčane doline, ali ne pred osobom s kojom si stigla - a onda si iznenada morala da odeš.
Tvoj kolega, gospodin Olivje Maksfild, rekao mije da bi i on voleo da te nađe. Zamolio me je da ti prenesem da mora s tobom da razgovara o nečem drugom, i to što pre.
Tvoj stric Lafsadio.
"Da li je Olivje pomenuo o čemu želi da razgovaramo?" upitala Volgu, nadajući se daje sve u redu sa Jasonom, mojim mačorom.
"Nešto u vezi sa poslom, mislim", reče on i dodade, "imam malo mena, a mnogo toga da vam kažem. Ne bih voleo da se razbolite ako
348
nete u ovoj hladnoj prostoriji i moram da nastavim. Ali pošto ru-noćas o t ovm 0]0 nas često imaju uši, tražim od vas da ne postav-
ski zl ° . ok ne završim - pa čak i onda pazite šta govorite."
o n
nula sam u znak da se slažem, otpila još jedan gutljaj toplog na-i ;i ie doneo i uvila se u kaput kako bi Volga mogao da otpočne nitka Koj1 J . . ". v.
v ," naiduži govor u svom pustmjackom životu.
m° Prvo" reče on, "treba da znate da moj prvi gazda nije bio maestro Laf-." . to je bila vaša baka, daeva. Našla me je u vreme kada je već bila S ata pevačica, a ja sam radio na ulicama Pariza kao siroče iz Prvog
svetskog rata."
Hoćeš da kažeš da te je Pandora primila dok si bio još dete?" rekoh "znenađeno. Već je imala Lafa i Zou, zar to nije bio preveliki teret za mladu ženu koja je, ako je Dačanin tačno znao kada je rođena, po završetku rata mogla imati tek dvadeset i koju godinu. "Kako je ona stigla u Pariz? Mislila sam daje živela u Beču."
"Da biste razumeli prirodu naših odnosa, moram vam ispričati nešto o sebi i svom narodu", reče Volga kao da se izvinjava. "I to je deo priče."
Odjednom mi je sinulo da bi kameni Volga Dragonof možda mogao znati nešto više - ili bi bar mogao biti voljniji da otkrije ono što zna - od Hh igrača u mojoj krajnje ćutljivoj i sumnjičavoj porodici. Možda je izbila moja najbolja prilika da zavirim pod poklopac. Konačno, ostala !a". nasamo s njim u ovoj ledenoj, napuštenoj trpezariji posle ponoći.
"Došao si čak ovamo i strašno si se namučio, Volga. Svakako da želim da čujem sve što si voljan da podeliš sa mnom", stadoh da ga uveravam krajnje iskreno, skinuvši jednu rukavicu i počevši da duvam u prste ne bi li ih zagrejala.
"Rođen sam u Transilvaniji, ali odatle potiče narod moje majke, ne i m°ga oca", reče Volga. "Moj otac je bio iz trouglaste oblasti koja se proteže °Q planine Ararat, u blizini tursko-iranske granice, do gruzijskog Kavkazu u Jei"meniji. Na tom malom potezu zemlje nastao je poseban soj ljudi koji J vec pre sto godina bio na izdisaju i kome je pripadao moj otac: ašoki, l °V1 ш pesnici koji su bili obučeni da pamte ćelu istoriju i genealogiju eg naroda još od Gilgamešovog vremena u Sumeriji. "rutevi nekoliko prilika, koje su odigrale izvesnu ulogu u detinjstvu ga oca, kasnije će se tokom mnogih godina ukrstiti sa putevima naše iov k 1Ce U Etičnim trenucima, isto kao i sa putevima vaše. Moj je otac ° C P°eo da u-i u Aleksandropulu kod poznatog ašoka, oca deča-
ka č °eo a u- u es ,
Vj£ pC godina. Sin će jednog dana postati čuveni ezoterik Georgi Ivano-u G r?Jev- Nekoliko godina kasnije, stigao je još jedan dečak iz Gorija je ђј J1" koji je zajedno sa mojim ocem živeo kod porodice Gurđijev. To štenju d." J°sif Džugašvili, koji se spremao za put: za pravoslavnog sve-imeri " ДЈ Put je ubrzo napustio. Josif je takođe kasnije postao poznat pod °m "Covek od čelika": Staljin."
349
"Stani, Volga", rekoh i spustih mu šaku u rukavici na ruku. Xv je odrastao sa Gurđijevim i Staljinom?" Budimo iskreni, zapanjilo bi J °tac su Volgini preci mogli da nadmaše moje, ako se uzme u obzir put v a je moj život krenuo u poslednje vreme, a onda je sve postalo bizarno
"Možda to nije lako zamisliti", reče Volga. "Ali u tom malom dehj ta postoji snažna mešavina - kako se to kaže? - velika fermentacija f je otac ostao tamo skoro do četrdesete. Zatim je za vreme revolucije ign prešao preko Crnog mora u Rumuniju gde je sreo moju majku i ja sam rodio..."
"Ali Oktobarska revolucija odigrala se tek 1917", istakoh ja. Čak sam i ja toliko znala o istoriji dvadesetog veka - bar sam mislila da znam.
"Vi govorite o drugoj ruskoj revoluciji", reče Volga. "Ona prva, u januaru 1905, počela je kao agrarna pobuna i opšti štrajk i okončala se "Krvavom nedeljom" kada je brutalni carski program rusifikacije svih naroda podanika pokrenuo masakr koji se odavno spremao. Moj je otac bio primoran da pobegne iz Rusije. Međutim, pošto je bio ašok, nikada nije zaboravio svoje korene.
"Kada sam seja rodio 1910. u Transilvaniji, dobio sam ime Volga, slovensko ime za najdužu reku u Rusiji ili na evropskom kontinentu. Njeno najstarije ime bilo je Rha - kao Amon Ra egipatski bog sunca. Ali tatarske ime za ovu reku, Atila, znači gvožđe - odakle potiče i ime Biča Božjeg..." "Imaš isto ime kao Atila? Kao u NibelungenliedT" upitah. Selila sam se tog podatka koji sam saznala prethodnog popodneva. Merovinzi-Nibelunzi borili su se protiv Atile zbog one iste ledine koju su kasnije prisvojili SS-ovci Hajnriha Himlera - to je bila dosta važna veza koju je trebalo slediti. Osećala sam trnce u prslima i to ne samo od hladnoće. I pored velike gladi i umora, pomno sam pratila kuda je sve ovo vodilo. "Tačno", odvrati Volga i klimnu. "Vaša baka je poticala iz dela sveta koji su, još od pamliveka, svi želeli da poseduju. Čak i danas, ta borba nije ni izbliza gotova. Poslednjih sto godina, Nemci, Francuzi i Turci, isto kao Britanci i Rusi nadmetali su se oko zemlje koju je Džingis-kan, a pre njega moj imenjak Atila, osvojio pre mnogo vekova: oko Centralne Azije, skorijoj verziji te borbe nastradao je moj otac i ona me je spojila sa vaso bakom Pandorom u Parizu kada sam imao svega deset godina."
"Misliš na borbu oko Centralne Azije?" upitah, dok je slika koju sam sebi predstavljala postajala sve bistrija. Progutala sam knedlu i resila rizikujem. Čak i da Volga nije znao o čemu govorim, u ovom trenutku sam mogla mnogo da izgubim. ,
"Volga", rekoh, "da li ti znaš u kakvoj su vezi sva ta istorija, g60. ja, mit i legenda sa mojom bakom? Znaš li o čemu su ti njeni rukopisi-Volga je smrknuto klimnuo. Posle njegovih narednih reci, shvatila zašto.
350
od detinjstva trenirao da postanem ašok", rekao mi je. "Znao
" anu i storiju našeg naroda. Kada su moji roditelji ubijeni u Prvom
sarn n V ratu za vreme takozvane Balkanske krize, svet je bio u previra-
sVe"p-"mila me je grupa Cigana koja je bežala iz te oblasti; izdržavao sam
nju" . ostaia ciganska deca, prošeci. Stanovnici Transilvanije pre Rimlja-
Г su se Iračani ili Vuci, tako da nije nikakvo čudo što se muškarac
113 H desetak godina, koji me je primio u pleme, zvao Dačanin. Bio je
° h ski violinista i zaista je kasnije podučavao mladog momka po imenu
V f adio Ben, koga smo pokupili u Salcburgu pred kraj rata."
Zaustila sa.m nešto da kažem, ali sam stisnula usne i pustila njega da
nastavi.
Kada je Dačanin počeo da shvata za šta sam obučavan - da i pored
svoje mladosti, možda znam pokoju drevnu legendu za koju je malo njih uopšte čulo - rekao je da moramo otputovati u Francusku da se vidimo sa njegovom "rođakom" Pandorom. Da joj moram ispričati sve što znam, a da će ona znati šta treba uraditi."
"I da li si j oj ispričao kada ste stigli?" upitala sam, zadržavajući dah.
"Jesam", odvrati Volga. "Svet bi bio mnogo drugačije mesto danas, kao što ste verovatpo već shvatili, da ja nisam sreo vašu baku onda kada sam je sreo - ".jflpfiismo svi pristali da joj pomognemo u njenoj najvažnijoj misiji."
Veoma sam se iznenadila kada se trezveni Volga Dragonof nagnuo napred i čvrsto stegao moje šake, isto onako kao Dačanin u Beču. Njegove šake bez rukavica bile su tople i snažne, i pružile su mi po prvi put posle mnogo nedelja osećaj sigurnosti i poverenja.
"Sada ću vam reći nešto što niko ne zna, možda ni vaš stric", reče on. "Moje prezirr"e, Dragonof - to nije bilo prezime mog oca, koje je glasilo jednostavno Ararat, po planini. Nadenula mi gaje vaša baka kao neku vrstu počasti ili titule. "Kao ime oca kralja Artura, Uter - Pendragon", rekla mi J6- I tvoje znači onaj koji može da upregne i pripitomi sve moćne zmajev-
e s"e što leže ispod površine zemlje." "
v "ašto je ona to rekla za tebe?" upitala sam prigušenim glasom, gotovo saPatorn.
"olga me je pogledao tamnim očima, kao da razmišlja o nečemu stoje Jako davno i daleko odavde, nečem suviše nejasnom da bih ja videla. "Łato što sam joj otkrio ono što ću sada otkriti vama", konačno je redo " та"а ne nevoljno. Kada sam uputila jedan brz pogled prema vratima, k . ° Je: "Ne morate se plašiti da će to nešto značiti drugima: samo onaj upućen biće zaista sposoban da shvati značenje svega toga."
" " Ja nisam upućena ni u šta, Volga", stadoh da ga uveravam. je ,"v a" Jeste", reče on i ovlaš se osmehnu. "Imate izvesne osobine koje
vaša K" i lm _ a nekada posedovala. Pre jednog trenutka, pronašli ste zajedni-
1 mt u
.lvjv; .VIM". ._j--------
iz drevne istorije, srednjovekovne legende i savre-
351
mene politike. Sposobnost da se prave takve veze jeste jedna od v v koju mora da poseduje ašok. Međutim, urođena sposobnost nije dov i""ч - odgovarajuća obuka je neophodna. Vidim da ste prošli tu obuku i - do višeg nivoa, mada možda još toga niste svesni. Uverićete se da n dujete moć da otkrijete drugi, skriveni nivo u priči koju se spremam 6 vam ispričam." a
TAJNA ISTORIJA
Postojao je jedan plavkasti vuk kome su na rođenju sudbinu predodredila nebesa.
Oženio je vučicu. Došli su, prešavši Tengiz...
U trenutku kada je njihov potomak rođen, u desnoj šaci je držao ugru-šak krvi veličine kosti zgloba prsta. Dobio je ime Temudžin kovač.
Tajna istorija Mongola, prev. Fransis Vudman Klivs
U nomadskim kulturama kao što su one iz stepe, samo nebo se smatra za boga. Osa oko koje se vaseljena okreće jeste polarna zvezda, na vrhu repa Malog medveda. Veruje se da je sudbina vođe da savlada i ujedini "četiri ugla" četiri kvadranta čovečanstva na zemlji, kojima odgovaraju četiri četvrtine noćnog neba.
Najvažniji posao u nomadskom svetu ima kovač: smatra se da su ga veštini pravljenja alatki, oružja i posuđa, toliko važnih za njihov težak život, naučili direktno bogovi. Zahvaljujući tom verovanju, svi rođeni da budu vođe prvo su bili kovači; kao i grčkog Hefesta, smatrali su ih deli-mično magima, a delimično bogovima. Duga vladavina mongolske dinastije bila je među samim Mongolima poznata kao monarhija Kovača.



29 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:03 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Godine 1160, pored izvora sveže vode u blizini reke Onon u mongolskoj stepi, rođeno je jedno tajanstveno stvorenje. Legenda kaže da su njegovi preci bili plavi vuk i njegova vučica. Ime mu je bilo Temudžin, sto znači kovač - kao stoje Atilino, koji je živeo pre njega, značilo gvožđe.
Kada je Temudžinu bilo devet godina, njegov otac je ugovorio veriob sa devojkom iz susednog plemena, ali dok se otac vraćao s puta zastao je večera u stepi sa nekim Tatarima i bio otrovan. Zbog svoje mladosti, mudžin i njegova braća izgubiše očeva stada. Odvelo ih je njihovo ple koje je ostavilo dečake i majku udovicu bez ičega. Porodica se preselila svetu planinu Burkan Kaldun, na izvorište reke Onon, po kojoj su tuma li u potrazi za hranom. Svakog dana, Temudžin se molio ovoj planini.
O večna Tangri, naoružao sam se da osvetim krv mojih predaka... Ako odobravaš ono što radim, pomo.i mi svojom snagom.
352
je razgovarala s njim. Kada je Temudžin odrastao i oženio se renicom, uspeo je da okupi mongolska plemena i šatre njihove sVOjom koh je ostala samo gomila kostiju na bojnim poljima ko-"epnja j Pokorio je trećinu Kine i veliki deo istočne stepe. Šaman j"ma otkrio je Mongolima da je Temudžinova sudbina bila da jednog lađa svetom, da postane veliki vođa koji će ujediniti četiri ugla kao fpredviđa od početka vremena.
T aista, u trideset šestoj godini, posle mnogo uspešnih bitaka, Temu-. kovač izabran je za prvog Velikog kana koji će ujediniti sva plemena d jednim tuqom, ili stegom. Njegova titula kao kana bila je Džingis, od P jtske reči tengiz - koja kao i tibetanska dalai, znači more. Njegovi sled-benici su sebe nazivali Kok Mongoli, Plavi Mongoli, po svom moćnom zaštitniku, nebeskom bogu Tangriju. Verovalo se da magični Beli steg sa devet repova jaka, koji su sledili, prožet šamanskim moćima, poseduje sulde - vlastitu dušu ili duha - i da je on poveo Džingis-kana i Kok Mongole u osvajanje civilizovanog nenomadskog sveta.
Kasnije se pričalo da je od njegovog rođenja bilo predodređeno da se
pod Džingis-kanom, Istok i Zapad prepletu poput osnove i potke neke slo-
,-- " larger :e, koja će biti toliko zamršena da se u budućnosti neće moći
nego što su završili, Mongolske carstvo se protezalo od
.ih voucnih tokova centrale Evrope pa sve do Pacifika. Džingis-kan
-, ii a sumnje, opravdao svoju titulu Vladar mora.
Pokorio je zemlje Indusa, budista i taoista, muslimana, hrišćana i Jev-reja, ali je Džingis do kraja zadržao svoju animističku veru i poštovao je reke i planine. Skupa hodočašća i religijske borbe oko mesta kao što su Meka i Jerusalim smatrao je za glupost, jer je bog Tangri postojao svuda. Stavio je van zakona krštenje i obredno pranje smatrajući ih zagađivanjem neprikosnovenog izvora sveg života: vode. Razorio je veliki deo Kine i Irana, brišući sve tragove prethodne civilizacije, uključujući životinjski i Judski život, umetnost, arhitekturu i knjige. Postoje prezirao meku deka-enciju gradskog života, spalio je nepregledna područja obrađenog zem- " vrativši im izgled grube, čiste stepe u kojoj se najprijamije osećao. lako je bio nepismen, Džingis je shvatao kolika je moć pismenosti. °J lični moralni kod pretvorio je u pisani zakon koga su svi morali da se rzavaju. Priča se da je za njegovog života devica sa zlatnom činijom s g avj mogla da prođe celim Putem svile bez uznemiravanja. Dao je da "storija i genealogija Mongola šifrovano zapiše u Plave knjige koje je anio u pećine za buduća pokolenja. Takođe je proučio i zabeležio drev-udrost šamana, maga i sveštenika svake zemlje koju je pokorio. I te Pe je pohranio u pećine.
lio " a Se a dokumenti kada se udruže daju ključ za drevne tajne velike
га taJne prirode u toj meri organske da će, kada se iskopaju, razoriti
današnjih "organizovanih" religija, religija koje su se iskristalisale
353
tokom vekova, religija zarobljenih u vlastitim nepopustljivim dog okamenjenih obredima i liturgijama. "Ч
Priča se daje Džingis - kovač koji je postao okean - upravo sak pećinama tradiciju koja prevazilazi sve vere, ali sadrži koncentrat s V°U koji obezbeđuje srž svake pojedinačno. Oni koji su zainteresovani d dokopaju takve moći tragaju i dan-danas za tim pećinama i onim št " skriveno u njima.
Gurđijev je tvrdio daje pronašao neke od tih dokumenata u Pamiru n prelaska jednog veka u drugi dok je putovao kroz Sinjang i Tadžikista Tu je zatim i čuveni britanski crni mag i okultista Alister Krouli, ko°as kasnije Hitler i Musolini izbacili iz Nemačke i Italije, jer su se plašili pret nje koju bi njegovo tajanstveno znanje moglo da predstavlja po njihove planove. U proleće 1901, Krouli je bio vođa anglo-austrijske ekspedicije koja je prva pokušala da se popne na Kogo-Ri, ili K2, na granici između Kine i Pakistana - u neuspelom pokušaju da pronađu iste te pećine.
Posle Crvenog oktobra, prvo Lenjin, a posle njega i Staljin, pokušaće da povrate te teritorije koje su nekada bile u posedu careva, a izgubljen. su za vreme Oktobarske revolucije. Dvadesetih godina dvadesetog vek: između Prvog i Drugog svetskog rata, ruski mistik Nikolaj Roerih saznao je za ta dokumenta dok je putovao kroz Mongoliju, Tibet i Kašmir. Rečeno mu je da su raštrkani po Centralnoj Aziji, Avganistanu i Tibetu, i da će se pojaviti kada se izdignu skriveni gradovi Sangri-La, Sambala i Agarti. Ali postojao je još jedan skriveni grad koji je potonuo ispod tajanstvenog jezera Gral - koji će se takođe izdići iz vode da podstakne prelazak u novo doba...
Volga je bio sasvim u pravu kada je rekao da ću možda pronaći "skriveni nivo" u priči koju je morao da mi ispriča. Mora da je primetio kako je ono što je kazao uticalo na mene, jer je iznenada aćutao. Odavno je bio pustio moje šake i sada me je pomno posmatrao.
Priča o Kitežu ispričana je u čuvenoj operi Rimski-Korsakova. Džersi je pevala glavnu ulogu gospe Fevronije, spasiteljke grada, poslednji pu kada smo posetili Lenjingrad. To je priča o dva grada, prvi je uništio unu Džingis-kana tokom desetogodišnjeg pustošenja oblasti između Volge Dunava. Posle ovog osvajanja usledilo je dugogodišnje ugnjetavanje K sije, prvo od strane mongolskih hordi, zatim pod isto tako brutalnom v davinom Tamerlanovih Turaka.
Hrišćanski Rusi su tri stotine godina živeli u nadi koju je pothranji mit o drugom gradu, Velikom Kitežu, sve dok ih Ivan Veliki nije oslobo
Molitve gospe Fevronije, nevine šumske devojke, obezbedile su gradu štitu Device Marije, koja gaje prekrila jezerom kroz čiju bistru v° ".tj grad mogao vidcti, ali niko do njega nije mogao dopreti niti mu na Do Kiteža kao i do Grala, mogu da dopru samo odani vernici kao
Stl
Stoje
354
onija, koji su u stanju da prihvate koncept "bezvremenog života" h""a " živeti u obnovljenom gradu kada se cedeći izdigne iz vode, poput i k°J" Tgfusalima u zoru novog doba, što se i dešava na kraju opere. 7 la sam da u ovom slučaju taj izgubljeni grad nije bio samo grad iz Tek su nedavno otkriveni izgubljeni gradovi Hazara u istoj toj obla-35 " je Staljin poplavio kada je menjao tok reka. To je dozvalo sliku l" "e postajala sve razgovetnija u mom umu, sliku koja se javljala pri sva-metafizičko-metaforičko-mitsko-mističnom zaokretu u ovom "lovu" ete predmete kroz milenijume - nešto za šta sam znala da mora da dstavlja srž skrivene istine u Pandorinim rukopisima.
Sve te legende, Kitež, Ede, Nibelungenlied, sage o Gralu Volframa fonEšenbaha i Šretijena de Troa - sve su one na neki način povezane, zar ne, Volga?" upitala sam.
" Polako je klimnuo ne prestavši da me proučava. Nastavila sam: "To onda mora nešto da znači, jer su sve te legende smeštene u kontekst velikog broja proverenih istorijskih činjenica. Da i ne pominjem da su predmete, mesta i događaje o kojima se govori u ovim pričama izgleda dugo tražili svi, od moćnih političkih vođa do tajanstvenih mistika..." Urirr mi se da sam primetila nekakav čudan sjaj u dubinama Volgi-
iiu.
,U reuu, shvatila sam", rekoh i skočih na noge. Iako sam i dalje mogla da nazrem vlastiti dah u vaz.duhu, nisam za sada želela da potegnem još jedan gutljaj šljivovice. Koračala sam gore-dole dok je Volga ćutke sedeo. "Norveške, tevtonske, slovenske, keltske, semitske, indo-evropske, arijevske, grčko-rimske, druidske, tračanske, persijske, aramejske, ugaritske", rekoh. "Pandora je shvatila u kakvoj su one vezi, je li tako? Zbog toga je podelila svoje rukopise između četiri pripadnika iste porodice koji međusobno ne razgovaraju - kako niko nikada ne bi uspeo da ih spoji i otkrije °no što je ona otkrila."
Zaćutala sam i zagledala se u Volgu, shvativši da sam otkrila previše od onoga što sam znala ili nisam znala. Konačno, zar ga Laf nije poslao ak ovamo da on meni otkrije neke stvari? Kada sam ponovo pogledala o|gu, na licu je imao čudan izraz.
"Upravo ste rekli nešto veoma važno - važnije od svega ostalog", reče
" °n. "Znate li staje to?" Pošto sam ga belo pogledala, on nastavi: "Broj
lri" Četvoro ljudi, četiri ugla, četiri strane sveta, četiri kompleta doku-
enata. Vreme je od najveće važnosti, jer se približava smena eona. I vi
e videli najednom mestu sve stoje Pandora sakupila."
"Ako sam dobro shvatila, niko ih nije sve video", istakoh ja.
"Zbog toga sam i došao noćas u Rusiju", oprezno reče Volga. Srce mi
s dački lupalo kada sam ponovo sela. "U Ajdahu niste bili spremni da
s Poduhvatite ove misije koju vam sada vidim u očima. Nadam se da nije
se kasno. Postoji jedna osoba koja je imala pristupa svim dokumenti-
355
ma ovih proteklih godina. Iako se, kao što rekoste, to četvoro Ijuj; sadio, Avgust, Ernest i Zoe - međusobno otuđilo, nisu se otuđili od 5

Zurila sam u njega, ne verujući vlastitim ušima. Postojala je samo " osoba na koju je mogao da misli. Ali sam se onda, hvala nebesima Па sitnice koja je obezvređivala njegove reci. " " a
,,Tačno je daje Džersi bila udata za mog oca, Avgusta, a posle i za r ča Ernesta", priznala sam. "S vremena na vreme smo takođe živele sa " čem Lafom dok sam rasla, u godinama između ta dva braka. Ali Dž " nikada nije imala nikakve veze sa mojom užasnom tetkom Zoe u Pari Njih dve se čak nikada nisu ni srele, koliko ja znam."
Ako su ruski zidovi imali uši, ne bi im bio potreban "upućenik" da pre vedu Volgin odgovor.
"Žao mi je što ću ja biti taj koji će vam to reći, ali veoma je važno da što pre saznate", odlučno reče Volga. "Vaša majka, Džersi, kćerka je Zoe Ben."
OSNOVA I POTKA
Kada Mojra tka sudbinu dužina čovekovog života... predstavljena je... vertikalnim, to jest, nitima osnove. Ali šta je sa potkom, nitima koje su... upletene oko pojedinačnih niti osnove? Bilo bi prirodno u njima videti razne faze sreće koja je njegov usud za života, i od kojih je poslednja smrt.
Stare norveške boginje, Norne, predu sudbinu ljudi na rođenju... Sloveni su takođe imali takvu boginju... isto kao i drevni Hindusi i Cigani... Ne samo da Norne predu i vezuju, one i tkaju. Njihova mreža prekriva -ikog čoveka.
Ričard Brokston Onijans, Poreklo evropske misli
Budizam je i filozofija i praksa. Budistička filozofija je bogata i duboka. Budistička praksa naziva se Tantra. Tantra na sanskritu znači "tkati". ...Najdublji mislioci indijske civilizacije otkrili su da ih reci i pojmovi mogu odvesti samo dotle. Posle toga sledi upražnjavanje prakse, čije iskustvo je neopisivo.
...Tantra ne podrazumeva kraj racionalne misli. Već uklapanje misli... u veće spektre svesti.
Gari Zukav, Učitelji plesa Vu Li
356
Ono što mi je Volga Dragonof upravo bio otkrio predstavljalo je prvi među nedavnim porodičnim šokovima zbog koga se umalo nisam onesvestila. Zaista, izvesni vidovi ove izmenjene slike - koja se zasnivala na onome što sam pouzdano znala o porodici s majčine strane - zvučali su istinito. Nadala sam se da bi mogli čak da ponude nekoliko delića za mnogo veću slagalicu.
Kada sam imala dve godine, majka rne je spakovala i ostavila mog oca. Narednih dvadesetak godina, Avgust je provodio vreme između svog imanja u Pensilvaniji i ugodnih kancelarija u Njujorku iz kojih je upravljao porodičnim carstvom rude i minerala, nasleđenim od Hijeronima Bena.
Džersi se vratila životu operske dive koja je nastupala u svim bleštavim prestonicama Evrope. Narednih šest godina ja sam je pratila tim njenim uzburkanim tragom, sve dok se nije udala za strica Ernesta. Retko sam viđala Avgusta pošto su se rasturili. Nikada nije mnogo pričao o porodičnim stvarima, tako da su sva obaveštenja koja sam dobila o braku svojih roditelja Ui majčinom životu pre njega bila prethodno propuštena kroz filter Džersimh ledenoplavih očiju.
Džersi je rođena 1930, između dva rata. Majka joj je bila Francuskinja, otac Irac sa britanskog Kanalskog ostrva po kome je i dobila ime. Kanalska ostrva se nalaze nedaleko od Normandije. Englezi više nisu mogli da ih brane kada se Francuska predala Nemačkoj 1940. Oni stanovnici koji su to želeli bili su evakuisani, ali su se mnogi dvoumili da to urade - posebno stanovnici Džersija, na kome je više od osamdeset procenata stanovnika resilo da ostane. Kao što se moglo i predvideti, njih su deportovali kada je Nemačka okupirala i utvrdila ostrva želeći da stvori "oklopljenu pesnicu zapadnog zida". One koji su odbili da budu evakuisani, Britanci će osloboditi tek krajem rata. Ali moja majka tada već nije bila među njima.
Priča dalje glasi da je odmah na početku invazije Francuske, Džersina majka otišla da pomogne svojoj porodici i našla se u zamci u Francuskoj. Džersinog oca, irskog pilota koji je štitio englesko nebo u Bici za Britaniju, ubrzo potom je oborio Luftvafe. Desetogodišnju Džersi, takoreći siroče, Britanci su na silu evakuisali u London. Za vreme blickriga, dok su Nemci s neba gađali civilno stanovništvo, bila je poslala zajedno sa drugim malim Englezima - "zavežljajima iz Britanije" - porodicama u Sjedinjene Države gde su ostali do kraja rata. Tada je već Džersina majka, članica francuskog Pokreta otpora, bila proglašena za "nestalu u akciji" u Francuskoj.
Džersi je ovu priču, mnogo puta ponovljenu tokom godina, uvek završavala s očima punim suza izbegavajući dalje komentare tako što bi nas
359
podsetila na hrabrost svojih nesrećnih roditelja i na bol koji jnj nr;v
, vl J J j piiCim,,
sećanje na ta grozna, teška vremena. J v
Ovu sliku potkrepljivala je mnogim uzgrednim dokazima kao vi posteri, karte za predstave i časopisi koji su do u tančine opisivali D? neobično rani javni život u Americi. Sa deset godina je bila srnešte "" hraniteljsku porodicu u Novoj Engleskoj koja je, kada je Džersi imala ot " like dvanaest godina - vreme kada su otkrivena mnoga muzička curi uočila njene izuzetne pevačke sposobnosti. U leto 1945. na samom kr " rata, Džersi je slagala koliko joj je godina imala je petnaest kako bi s okušala u vodećoj ulozi Margo u Pustinjskoj pesmi, mjuziklu Sigmund Romberga koji je obilazio provincije od pamtiveka u potrazi za svezom krvlju. Ta tour deforce uloga bila je idealna za mladog koloraturnog14 soprana kao Džersi.
Na premijernoj večeri u nekakvoj selendri, našu Pepeljugu otkrio je nju-jorški skaut. On je uočio dubinu i opseg tih svežih tonova koji su podsećali na zvona po kojima će se kasnije Džersin glas izdvajati između desetina ostalih mladih soprana. Agent je potpisao ugovor sa Džersi, uveravajući sve da će završiti gimnaziju uprkos briljantnoj karijeri koju joj je predvideo. Uzeo joj je poznatog profesora pevanja. A ostalo je, kako kažu, istorija.
Meni je sada bilo potrebno da otkrijem tajnu istoriju, kako bi to možda nazvao Volga Dragonof: nepoznatu priču o mojoj majci, ako je takva postojala, iza one za javnost. Ali ako ćemo pravo i ako se uzmu sve činjenice u obzir, nije bilo mnogo pojedinosti u Džersinom tako dobro dokumentova-nom životu koje bi protivrečile onome stoje Volga tvrdio: daje senzacionalna plesačica i demimondenka Zoe Ben bila zaista Džersina majka.
Na primer, posle proračuna izvršenog na brzinu, prema kome je Laf rođen na početku veka, i ako je Zoe imala šest godina kada je njemu bilo dvanaest, onda je Zoe u vreme kada se moja majka rodila na ostrvu Džersi 1930, imala dvadeset četiri godine, najbolje doba da se pobegne na ostrvo sa zgodnim irskim pilotom i napravi beba. Nije li Volfgang kazao daje bila članica francuskog Pokreta otpora? Takođe nije bilo van pameti da Zoe, koja je najveći deo blistavog i isto tako dobro dokumentovanog života provela u Francuskoj, ostavi desetogodišnju kćerku u relativnoj bezbednos i Kanalskih ostrva, ako je strahovala za nekog drugog čija je bezbednos možda bila ugrožena nemačkom okupacijom. Prvo na mojoj podužoj lis pitanja bilo je: ko bi mogao taj neko da bude?
Iako je tokom rata bilo razdvojeno na hiljade porodica i mnoge ni bile u stanju da pronađu izgubljene rođake čak i više decenija, do saaaj prošlo skoro pedeset godina od opisanih događaja. Bilo je veoma sumnj vo, možda čak i nezamislivo, da za sve to vreme ni Džersi ni Zoe ne
. na druga živa i zdrava i da vodi glamurozan život u Beču i
najudaje -, u-,
Pariz"- treba dodati veoma važnu činjenicu da je moja majka bila
T°me J jicu muškaraca iz porodice Ben, kao i daje živela sa trećim, udata za a J Bez obzinj na to gto Je Džersj tvrdiia da gotovo m-
mojim stricem

.
14 Koloratura - muzički i pevački ukras, finesa; svako s određenom okretnos veštinom izvedeno spajanje više nota najednom slogu. prim, prev.
360
stricem i_.oiuit.. "_ ----------
zna ili upravo zbog onoga što je znala o vlastitim korenima, kako je !o da joj promakne i da ne poveže tokom svih tih godina, da su trojica m karaca sa kojima je živela zapravo braća njene majke - to jest, njeni j? Ako su Volga i Laf znali toliko o porodičnim stvarima, staje sa Džer-jva muža, stricom Ernestom i mojim ocem, Avgustom? Nisam od Volge uspela da dobijem odgovore na ta pitanja. Ili on ništa više nije znao ili nije hteo da mi kaže.
Moraš da pitaš svoju majku", ponavljao je uvek kada bih ga pritisla. Na njoj je da kaže ono što želi. Možda je imala razloga što ranije ništa
nije rekla."
Kada su se moje strpljenje i izdržljivost gotovo istopili, vratila se moja čuvarka Svetlana i stala da nam daje pomahnitale, uplašene znake, jedva c" ".kajući da me ponovo zaključa u moju sobu pre nego što nas neko uhvati u ;,-. чп;г T!re nego što smo se rastali, zahvalila sam Volgi na onome što mi j ; - i. Zatim sam na brzinu nažvrljala poruku za strica Lafa u kojoj sam ga bavestila da ću nastojati da se vidim s njim na povratku kroz Beč. Dodala sam da zbog gustog rasporeda i udaljenosti između MAAE i Melka nisam bila u stanju da održim prethodno obećanje.
Kada sam se vratila u sobu, nisam mogla da zaspim, ne samo zbog praznog stomaka, ledene spavaće sobe ili mentalne iscrpljenosti. Naprotiv, znala sam daje moja nesanica posledica hiperaktivnog razmišljanja. Morala sam ozbiljno da promislim o ovom ustrojstvu grešaka, propusta, mitova i laži koji su izgleda sačinjavali moj život. Sigurno će me dići već u čik zore. Neću biti u stanju da dođem ni do kakvog novog zaključka dok prethodno ne pregrupišem misli i ne shvatim na čemu sam trenutno.
Od trenutka kada je Volga pomenuo daje moja majka mogući učesnik
u ovoj igri, palo mi je na pamet da Džersi, isto kao i Hermiona, nije samo
me već i mesto - mesto, ako me je pamćenje dobro služilo, na kome se
azilo dovoljno keltskog kamenja da se kvalifikuje za ključnu tačku u
Janstvenoj mreži moći. Konačno mi je sinulo da sam sve vreme možda
a"a u pogrešnom pravcu: dole umesto gore.
iirn drevnim građevinarima koji su podigli egipatske piramide ili So-
. nov hram nisu bile potrebne mape i kaliperi15 da postave svoje građe-
k л OI"ist;ili su isti pribor hiljadama godina, i kada su hodili pustinjom i
a su plovili okeanom. To im je bila jedina potrebna referentna tačka da
eQe tačna mesta na zemlji - mislim na baldahin od zvezda naslikan
"4r --
"Per - šestar za merenje šupljina, prim, prev.
361
preko noćnog neba. Ponovo su me istorija, misterija i mitologija unn i ključnu tačku i istovremeno me usmerile u dobrom pravcu Prpm e п" , 1Lr"a ive-,
dama. "
Pre nego što sam zaspala, potražila sam bocu mineralne vode da " rem zube i primetila na dnu torbe Bibliju koju sam bila ponela u Sun" dolinu. Podsetila me je na razgovor sa Semom pod zvezdama jedne od "" ceri prč nego što sam otišla u školu. Mada tada nisam mogla da znam je bio poslednji put da vidim Sema za dugo vremena. Naredni put srno videli tek prošlog vikenda na jednom drugom planinskom vrhu u Ajdah
Izvadila sam Bibliju iz torbe, spustila je na izubijanu porcelansku iv" ću lavaboa i stala da okrećem stranice dok nisam naišla na Knjigu o Jovu Tada sam začula Semov glas u glavi...
"Sećaš li se priče o Jovu?" upitao me je dok smo zajedno stajali i gledali noćno nebo.
Čudna primedba za nekoga ko nije čitao Bibliju. Uspela sam samo daše selim da je Jahve sklopio sa Jovom prilično nepravednu pogodbu, davši Satani odrešene ruke da muči "Božjeg slugu" koliko hoće; to mi je igledalo strašno okrutno. I rekla sam to Semu.
"Pa ipak, krajnje je zanimljivo da se Jov i pored sve patnje kroz koju je prošao", reče Sem, "na kraju samo jedanput stvarno suočio sa Bogom. Postavio mu je ono čuveno pitanje: "Gde da nađemo mudrost i gde je mesto razumevanju?" Sećaš li se staje Bog odgovorio Jovu kada gaje ovaj jedno slavno zamolio da ga shvati?"
Kada sam odmahnula glavom, Sem je uzeo moju šaku u svoju, podigao drugu svoju šaku i napravio njome široki potez kao da želi da obuhvati ćelo noćno nebo - tu gomilu svetlucavih zvezda koje su ostale tako daieke i nepromenjene više od milijardu godina.
"To je bio odgovor Jovu", rekao mi je Sem. "Bog stiže u zastrašujućem vihoru i stranu za stranom nabraja sve što je postigao. On je stvorio sve od pljuska, konja do nojevih jaja - da i ne pominjcmo samu vaseljenu. Jov ne može da dođe do reci od tolike nadutosti, mada mislim da to nije ni želeo u tom trenutku, posle svega kroz šta je prošao. Božje ponašanje ovom prilikom deluje neshvatljivo, i filozofi su lupali glave o tome huja dama godina. Mislim da sam naišao na zanimljiv trag..."
Sem ine pogleda svojim jasnim sivim očima pri svetlosti zvezda i P° da citira: "Gdje si ti bio kad ja osnivah zemlju?... Kojoj je odredio mjer ; Znaš li? Ili koje rastegao uže preko nje?... Znaš li red nebeski? Možeš uređivati vladu njegovu na zemlji?"
Kada ništa nisam rekla, on nastavi: "To je krajnje poseban odgovor krajnje određeno pitanje, slažeš se?" ,
"Ali ti si mi kazao daje Jovovo pitanje glasilo: "Gde da nađemo rn rost?"" istakoh. "Zar je odgovor na to razmetanje oko stvaranja vaseljene-
362
to je i zbunjivalo sages philosophes sve ove eone: Staje Bog " da kaže?" složio se Sem sa osmehom. "Ali kao što reče moj omi-tinie n j.fiiozof: "Filozofi uvek na kraju iziđu na ista vrata na koja su i """Л druge, pak, strane, za one koji umeju da čitaju kartu puteva, ja se " da odgovor Boga jeste pravi odgovor. Razmisli o tome. Bog izgle-"a н "e da kaže da koordinate ucrtane u kartu neba jesu niti vodilje ovde da zemlji - "kako gore, tako dole" - razumeš?"
П Možda to onda nisam shvatala, ali mislim da sada jesam. Ako je me-obni odnos položaja svetih mesta zaista bio određen na osnovu samih vežđa, gotovo da sam to sebi mogla vizuelno da predstavim, vremenom ta nebeska mapa postepeno postala mapa zemlje - koja će zauzvrat povezati geografiju ispod sa arhetipskim značenjem sazvežđa iznad: totemi,
oltari i bogovi.
Uočila sam još nešto, iako mi je preostalo samo tri sata da odspavam nre nego što budem saznala u kakvoj je sve to vezi sa Sovjetskim Savezom, nuklearnom energijom i Centralnom Azijom. Ovog puta sam zaista počela da osećam da osnova i potka sačinjavaju ustrojstvo.
"olfgang me je pozvao preko kućnog telefona nešto ranije kako bismo dvoje održali kratak tete-a-tete razgovor za vreme doručka pre zakazanog sastanka u devet sa sovjetskim nuklearcima. Zatekla sam ga samog ! uglu trpezarije, na kraju jednog od dugačkih stolova, kako sedi leđima
okrenut zidu.
Prošla sam između redova ruskih biznismena u loše skrojenim crnim
odelima, koji su sedeli zbijeni i jeli neku gustu vrelu kašu i pijuckali kalu
u tišim. Kada me je Volfgang primetio, spustio je salvetu na sto i ustao
kako bi se smestila pored njega i sipao mi vruću kafu. Međutim, kada je
progovorio, glas mu je bio iznenađujuće leden.
.Mislim da još nisi shvatila u kom smo mi položaju ovde u Rusiji", re-
0 mi je. "Veoma retko pozivaju Zapadnjake na otvoreni razgovor o ova-
osetljivoj temi. Objasnio sam ti da će budno motriti na naše ponašanje.
čemu si zaboga razmišljala, kada si noćas otišla na tajni sastanak s ne-
klm i to ovde u hotelu? Ko je bio on?"
"I mene je iznenadio kada se pojavio. Već sam bila u pidžami", stadoh ga uveravam. "Bio je to sobar moga strica, Volga. Laf se zabrinuo što n|sam bar pozvala telefonom u Beč. Trebalo je to da uradim." ..Njegov sobar?" s nevericom ponovi Volfgang. "Rečeno mi je da ste a"i zajedno satima - skoro do svanuća! Staje to imao da ti kaže da ste
№ toliko zadržali?"
Nisam bila načisto koliko želim da otkrijem Volfgangu o sinoćnjem ćas-
Ju, a i zasmetao mi je njegov ton. Zar nije bilo dovoljno što se skoro
sedmicu nisam pošteno naspavala i što sam ćelu noć gladovala? Zar
morala već za doručkom da se suočim sa španskom inkvizicijom? Kada
363

se za našim stolom pojavila jedna mrzovoljna brkata žena sa dubok nijom i korpicom ла hleb, sipala sam malo kaše od zobenih pahu]jjc m " nula komad suvog tosta u usta i prećutala odgovor. Pošto sam malo ?" " jala stomak, osetila sam se nešto bolje. gre"
"Izvini, Volfgange, ali dobro znaš u kakvim si odnosima sa mojim com Lafsadijem", objasnih. "Zaista je bio zabrinut, jer je znao da srno ja sami u Beču. Kada mu se nisam javila, čak je pozvao moju kancelar"" u Ajdahu ne bi li saznao staje sa mnom..."
"Pozvao je tvoju kancelariju?" prekinuo me je Volfgang. "Ali s kim " razgovarao?"
"S mojim gazdom, Olivjeom Maksfildom. Upoznali su se", podsetih ga. "Izgleda da Laf želi o još nekim stvarima da razgovara sa mnom. Pokušao je prvo u Sunčanoj dolini, zatim je hteo u Beču, ali to mu nije pošlo za rukom. Zato je poslao Volgu ovamo."
"O kakvim stvarima?" tiho je upitao Volfgang, pijuckajući kafu. "Porodičnim", rekoh mu. "Prilično ličnim stvarima." Zagledala sam se u svoju činiju sa kašom koja se već stvrdla. Poučena sinoćnjim iskustvom da ne možete zasigurno znati kada ćete dobiti naredni obrok, naterala sam sebe da stavim još jednu kašiku u usta. Poterala sam zalogaj s malo gorke kafe. Nisam tačno znala kako da kažem ono što sam znala da moram da kažem, tako da nisam okolišila:
"Volfgange, kada stignemo u Beč, ne bih da se odmah vratim u Ajdaho, htela bih da napravim malo skretanje - potrajaće samo jedan dan." Zagledao se u mene i ja sam na trenutak zaćutala. "Želim da mi zakažeš viđenje s mojom tetkom Zoe u Parizu."
Volfganga i mene je ispred šarmantne kaznene kolonije, koju smo sada nazivali dom, posle doručka pokupio kombi koji je podsećao na tenk sa prozorima. Članovi posade bili su vozač i nova "pratilja" Inturista; želeli su dvostruko da se obezbede da ćemo stići tamo gde je trebalo da stignemo. Izvadila sam dosje MAAE da se malo podsetim, proverila raspored i priloženu mapu.
Prvi jutrošnji sastanak održaće se na oko sat vožnje zapadno od Lenjm-grada, u pravcu Baltika: u nuklearku u Sosnovi Boru u blizini letnje palate Katarine Velike, gde je trebalo da obiđemo ono što u Americi nazivamo komercijalni reaktor, to jest reaktor koji proizvodi električnu struju zajav nu upotrebu.
Dok smo se vozili, palo mi je na pamet daje ovo prvi put od San rra ciska da ne sipi kiša, da nema leda ni snega - da mogu slobodno da ra gledam okolinu. Dok smo se vozili duž reke, razgledala sam na povrsi Neve izokrenuti odraz Ermitaža u veličanstvenoj nijansi grašakzelene, s me je podsetilo na Volgin poslovični grad Kitež koji će svetlucati u du nama do Sudnjeg dana, kada će se ponovo izdići, cedeći se iz vode.
364
|| . b|aci lebdeli su preko veličanstvenog tirkiznog neba. Duž puta
l PerJaS tezali skeleti stabala sa granama posutim dijamantima od noćašnje " SU S£ dočeci da je još zima, ali zemlja je bila vlažna i mirisala je na ži-! k"e S" se budi: taj je miris ulazio u kombi kroz napola spuštene prozore. V°"T e jutra sam sasvim neočekivano, dok nas je grupa otresitih inženje-. .. j£ara sa imenima kao što su Jurij i Boris, vodala po ogromnoj elek-ra". sosnovi Boru, saznala staje navelo Ruse da nam upute ovaj poziv. T3 me je i inače veoma zanimalo. Ovog aprila, za vreme posete Londonu, vf hail Gorbačov - možda ponet duhom glasnosti i perestrojke - sve je iz-nadio kada je objavio da je SSSR doneo odluku da prestane proizvodnju ma obogaćenog urana koji se koristi za bojeve glave i da zatvori nekoliko sovjetskih reaktora za proizvodnju plutonijuma.
Tog popodneva, za vreme moje prve posete lenjingradskom Institutu za nuklearnu fiziku, ta priča je počela da poprima i te kakav značaj. Na još jednom od onih dugačkih brifinga koje svi nuklearci toliko vole, direktor Instituta, Jevgenij Molotov, zgodan čovck, ali bezizražajnog lica, koji je strašno podsećao na Belu Lugošija, ispričao nam je priču koja je stajala
iza "ega toga.
" "činjala je istom onom bitkom koju je sinoć pomenuo Volga Drago-porom koji se vodio protekla dva milenijuma i koji izgleda do dana današnjeg nije bio rešen. Deo sveta o kome je bila reč - ponovo, Centralna Лija - malo je izgubio od svoje tajanstvenosti tokom te borbe. Britanci, zajedno sa Rusima i ostalima, upustili su se u povuci-potegni rat koji traje proteklih pet stotina godina; čak su i skovali naziv za njega: Velika igra.
VELIKA IGRA
Tokom celokupne istorije ljudskog znanja, postojale su dve zamisli zakona prema kome se razvila vaseljena, metafizička idealistička zamisao i dijalektička materijalistička, i one obrazuju dva suprotna pogleda na svet. U dijalektičkom materijalizmu osnovni uzrok razvoja neke stvari nije spoljašnji već unutrašnji, i on se nalazi u samoj protiv-
rečnosti stvari.
Mao Cedung
Istok je Istok, a Zapad je Zapad i oni nikada ne treba da se sretnu.
Radijard Kipling
Istok će nam pomoći da pokorimo Zapad.
Vladimir Iljič Uljanov Lenjin
365
Ivan III, car Rusije, potomak Aleksandra Nevskog, prvi put je uzburkao stvari za četvrt milenijuma kada je odbio, godine 1480, da plaća danak Zlatnoj hordi. Ivan je oženio Zoe, jedinu bratanicu poslednjeg hrišćanskog vi-antijskog cara. Kada je Konstantinopolj pao pod Turke, proglasio je sebe duhovnim poglavarom Istočne crkve i braniteljem vere.
Ovo politički oštroumno venčanje crkve i države dogodilo se u istorij-ski važnom trenutku za zapadnu Evropu: godine 1492. "Kolumbo je plovio plavim morem", a Ferdinand i Izabela su proterali Mavare i Jevreje iz Španije, prekinuvši sedam stotina godina staro stapanje južnjačkih i istočnih kultura i pokazavši lice Evrope zapadu. To je obeležilo početak kraja feudalnog sistema i zapalilo fitilj nacionalizma, posle čega će uslediti kolonijalno širenje koje je on nametnuo.
Jedno ostrvo na severu prilično se kasno upustilo u tu igru oko otimanja zemlje. Kompanija Istočna Indija službeno je dobila povelju od kraljice Elizabete I Engleske tek 31. decembra 1600. Osnovana je da bi ušla u takmičenje sa Holanđanima koji su već bili u trci sa Špancima i Portugalcima, i već su praktično bili uspeli da dobiju monopol na trgovinu začinima u Maleziji i Spajs ostrvima. Za pedeset godina, povlašćene trgovačke kompanije Istočna Indija nastale su u Danskoj, Francuskoj, Švedskoj i Škotskoj. "Dragi kamen u kruni" Engleske bila je Indija sa svojim nepreglednim blagom, naizgled neiscrpnim prirodnim bogatstvima i toplim lukama. Međutim, do tada su već i Rusi uočili te prednosti. Do mnogobrojnih reformi Petra Velikog u osamnaestom veku, ruski narodi više su ličili na azijske nego na evropske. Nosili su dugačke lepršave halje, nisu se šišali niti brijali, žene su išle zabrađene i upražnjavali su egzotične crkvene obrede. Ali pošto su se paranoično plašili da ponovo ne budu okruženi kao za vreme "izgubljenih vekova" pod Mongolima, ti formalno nazadni feudalci uspevali su da pomere svoje granice za neverovatnih trideset pet hiljada kilometara svake godine. Tokom dva veka od Petrove smrti 1725, upili su gotovo sve krajnje različite kulture na nekoliko hiljada kilometara travnatih otkosa oko sebe, probivši se na istok kroz Sibir sve do Beringovog mora, prigrabivši na zapadu sve ili bar poprilične delove Lit-vanije, Poljske, Finske, Letonije, Estonije, Livonije, Karelije i Laponije.
Uspaničena Britanija proširila je svoj uticaj na sever i istok u Pendžab i Kašmir, pripojivši Burmu, Nepal, Butan, Sikim i Balukistan i ozbiljno je počela da nasrće na Avganistan i Tibet. Egipat i Kipar bili su okupirani, Istočnoindijska kompanija se raspala, a Viktorija, krunisana kraljica Indije, imala je na raspolaganju carstvo u kome sunce nikada nije zalazilo.
Na početku Prvog svetskog rata, Rusija je povukla protivpotez i proširila se na jug i zapad i dočepala se Ukrajine, Kavkaza, Krima i zapadnog Turkestana - današnje Centralne Azije - sve do indijsko-persijske granice. Sada su se ta dva carstva, koja su nekada razdvajale hiljade kilometara, graničila na pojedinim mestima ili ih je razdvajalo svega nekoliko kilometara.
366
Ruski ekspanzionizam nije se okončao Oktobarskom revolucijom. Kada je Lenjin pozvao narodne mase širom sveta na ustanak protiv kolonijalnih tlačitelja, posebno se usredsredio na Indiju, ohrabrujući one pod kolonijalnom vlašću da zbace britanski jaram imperijalnog ropstva. Ali ubrzo se pokazalo da ni boljševici nisu imali nameru da ponude autonomiju kolonijalnim posedima koje je Rusija stekla tokom vekova imperijalizma. One oblasti koje su pokušale da se odvoje tokom građanskih ratova i seljačkih buna koji su usledili, brzo su bile naučene pokornosti.
Kada je 1922. osnovan SSSR, on se sastojao od republika Belorusije Bela Rusija, Transkavka.a Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan, Ukrajine i Ruske Federativne Sovjetske Socijalističke Republike, u koju je ulazilo gotovo sve ostalo. Tek kasnije je u principu islamski bivši Turkestan zatražio da postane posebna i nezavisna republika sa veslačkim, etničkim granicama koje ga dele na pet država. Odluka je doneta 1924, iste godine kada je Lenjin umro i nasledio ga losif Staljin, koji će narednih trideset godina predstavljati čeličnu pesnicu Komunističke partije.
Počevši od 1939, SSSR je "uspostavio mir i apsorbovao" ćelu ili deo Poljske, Čehoslovačke, Rumunije, Baltičkih država Latvije, Litvanije i Estonije, delove Nemačke i Japana.
Nije mi bio potreban Jevgenij Molotov iz lenjingradskog Instituta za nuklearnu fiziku da dopunim sliku. Posle Drugog svetskog rata, ime igre se promcnilo, ali su igrači ostali isti: sada se zvala Hladni rat. Nova igračka koju su imali svi ključni igrači bila je nuklearna bomba. Diplomatska strategija zasnivala se na iskazivanju hrabrosti: kao kada dvoja kola jure jedna prema drugima, a vozači do daske pritiskaju papučicu za gas. Vozač koji prvi smanji gas kako bi izbegao sudar je gubitnik, pile. A SAD je ubrzavala više od bilo kog drugog. Jedina razlika koju sam uspevala da vidim između trke automobila i Hladnog rata, bila je u tome što je u onoj prvoj verziji bar neko imao šanse da preživi.
Tokom nedelje Volfgang i ja smo imali toliko zakazanih sastanaka da smo proputovali ćelu centralnu Rusiju, posetili postrojenja i sastali se sa grupama i pojedincima koji su radili u različitim svojstvima na nuklearnom polju. Otkrila sam da najveća briga sovjetske vlade nije operaciona bez-bednost njihovih elektrana, već nešto za šta bih ja mogla da budem zadužena: bezbednost nuklearnih materijala, naročito onih koji su reciklirani iz goriva i oružja. Ispostavilo se da se najveći deo toga. kada je u pitanju Sovjetski Savez, nalazio izvan same ruske federalne republike. Tu sam ja stu-Pala na scenu.
Već skoro pet godina smo Olivje i ja stvarali bazu podataka za pronalaženje, razvrstavanje i nadgledanje otrovnog, opasnog i transuranskog otpada koji su stvarali segmenti vlade SAD i odgovarajuće grane industrije. Na tom projektu sarađivale su mnoge grupe u zemlji i svetu u našoj jenkijev-
367
skoj verziji glasnosti i perestrojke. Bili smo povezani sa MAAE i sa h podataka u Montreju u Masačusetsu koja je pratila trgovinu nukle materijalima, opremom i tehnologijom. Dosadašnjim nastojanjima tek zavirili u veoma duboku ranu. °
Ubrzo sam otkrila da su tajnovitost i nepoverenje iz proteklog razd hr Hladnog rata ostavili ožiljke koje je teško bilo ukloniti - naročito na M Zemlji. Bilo je mnogo užasnih priča: godinama je moto na nuklearn " polju glasio: Leva ruka ne zna šta radi desna. Vojska je odlagala otpad zemljištu koje se kasnije koristilo za izgradnju stambenih objekata- teč otpad iz reaktora ubacivan je u akvifivere reka i ostalih vodenih tokova Ali otkrila sam da su naši zapadni vojno-industrijski prethodnici izgleda bili prava nevinašca u poređenju sa svojim protivnicima u Rusiji tokom prethodnih četrdeset godina.
Dok smo se mučili oko toga kako da pronađemo i iskopamo otpad -da i ne pominjem nedoumice vezane za to šta ćemo s njim kada ga pronađemo - saznala sam, tokom te nedelje koju sam provela obilazeći Rusiju, da Sovjeti imaju satanske ICBM i vodonične bombe zvane "medvedi" i na hiljade uskladištenih strateških bojevih glava. Imali su brojna skladišta za utrošena goriva; gasnu difuziju i postrojenja laserskih izotopa za obogaćivanje urana; otvorene jame, rudnike pune radioaktivnih otopina i duboko, ali nedovoljno bezbedno uskladišten uran. Izgleda da su već decenijama bacali tritijum i cirkonijum na Arktik i u Pacifik.
Otprilike 900.000 ljudi bilo je zaposleno - i bar deset gradova posvećenih jedino tome - u sovjetskoj nuklearnoj industriji. Postojalo je više od 150 mesta na kojima su se koristili ili proizvodili materijali za fisiju, a u planu su imali udvostručenje broja komercijalnih reaktora u narednih dvadeset godina. A to je bio samo početak.
Problem koji je izazivao najjače njištanje, što bi rekao Olivje, bila je Centralna Azija - koju su na turskim narečjima iz te oblasti nazivali Ortya Asya - u koju je ulazilo pet uglavnom islamskih republika: Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan, Tadžikistan i Turkmenistan. Kada je Karl Marks kazao daje religija opijum za narod, zaboravio je kako duboko je ta droga prodrla u vene čovečanstva - i da retorika nikada nije dokazala da postoji bilo kakav protivotrov. Desetogodišnja agresija Rusije na islamskog suseda Avganistan, "ruski Vijetnam", samo je razbuktala taj vekovni duhovno-ma terijalni raskol.
Ruski naziv za tu istu oblast, Sredniya Aziya, odnosi se na samo će republike - bez Kazahstana, koga zbog velike etnički ruske populacije s traju delom Rusije i na taj način samo dolivaju ulje na fundamentalist vatru. Mesta za nuklearna testiranja Sovjetskog Saveza nalaze se u Kaz stanu, koji se graniči sa Ksinjangom - bivšim kineskim Turkestanom UK živi islamsko stanovništvo - gde Kinezi vrše svoja nuklearna testirani Lop Nuru u dubokoj pustinji, još od 1964. Ćela ta oblast bilaje bure baru
368
ske operacije izvan SSSR ne izgledaju ništa bolje. U Čehoslova-
"p Ijskoj imali su arsenale oružja, vadili su rudu i proizvodili gorivo.
"damdesetih godina, Rusija je snabdevala nuklearnim gorivom zem-
l što su Egipat, Indija, Argentina i Vijetnam, a obogaćenim uranom
."iračke reaktore u Libiji, Iraku i Severnoj Koreji. Pa ipak u ćelom
v.
"SU u nije postojala ni jedna jedina carinska stanica za redovno merenje Soa radijacije isporuka.
Imajući sve to u vidu, nije trebalo mnogo napinjati maštu da bi se shva-l zašto su Rusi cupkali po žeravici. Nema sumnje da su zapadni struč-. i stigli u poslednji čas. Ali kada je bila reč o učvršćivanju rovova, moja filozofija je oduvek bila bolje ikad nego nikad.
Mitska Pandora je tako davno otvorila poslovičnu kutiju da se moralna poruka ove priče izgleda izgubila. Možda je ona oslobodila sva zla koja je osvetoljubivi Zevs uspeo da smisli. Ali kao što reče Sem, možda smo potresno tumačili mape. Konačno, nešto je ostalo zaglavljeno u kutiji i nikada nije pobeglo iz nje: nada. Ako pogledamo sliku iz druge perspektive, možda nas je nada zaista još čekala u kutiji. Bar sam seja nadala daje tako.
Dog vorili smo se sa našim sovjetskim kolegama nuklearcima da ubu-" r- ovaramo otvoreno o problemima. Zahvaljujući tome što se zem-iavno poprilično otvorila i bila spremna na saradnju, sovjetskim
;cnicima bilo je dozvoljeno da češće putuju s druge strane gvozdene za,v-se. što ranije nije bio slučaj. Pre nego što smo Volfgang i ja napustili zemlju, ugovorili smo mnoge sastanke - i ja sam čak sakupila punu kesu onih novih stvarčica kojima su se mogli podičiti samo odabrani, a koje su mi gurali u ruke ćele nedelje: vizitkarte.
Bečki aerodrom je bio gotovo pust kada je naš avion stigao sa zakašnjenjem. Mislila sam da smo propustili let za Pariz, ali je poslednji avion za Pariz bio zadržan zbog nekih manjih popravki i putnici se još nisu bili ukrcali. Cekirali smo se. Dok je Volfgang čekao sa ostalima autobus, ja sam ot"sla da telefoniram Lafu kao što sam obećala. Volfgang mi je kazao da
odužim razgovor, jer je ukrcavanje moglo da počne svakog trenutka. . Nadala sam se da nije suviše kasno, ali zaista nisam očekivala paljbu koju
suo na rnene, postoje sluga koji se javio pronašao Lafa i dao mu slušalicu:
vOavroše, pobogu - gde si ti? Gde si bila?" upitao je krajnje uzrujano s- " nedelje te tražimo. Ona poruka koju si mi poslala po Volgi - šta
""azila u manastiru u Melku? Zašto mi se nisi javila iz Beča ili iz Lenjin-8rada?Gdesisada?"
" renutno sam na bečkom aerodromu", rekoh mu. ,,AH samo što se ni-pkrcaja u avion za Pariz..."
ja ." 12? Gavroše, strašno sam zabrinut za tebe", reče Laf i nema sumnje rer 9 ° " zvučao. "Zašto ideš u Pariz - samo zbog onoga što ti je Volga ua U si prvo o tome razgovarala sa majkom?"
369
"Džersi nije smatrala važnim da mi pomene bilo šta od toga i dvadeset pet godina", naglasih. "Ali ako ti misliš da bi trebalo, ond""-"-11 obavestiti."
"Moraš razgovarati sa njom pre nego što budeš razgovarala sa bil ,-u Parizu", reče Laf. "Kako ćeš inače znati u šta da veruješ?"



30 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:05 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
"Pošto više ne verujem nikome niti u bilo šta što čujem", primetih kastično, "kakve veze ima da li ću se zavaravati u Ajdahu, Beču. Len" gradu ili Parizu?"
"Ima i te kakve veze", reče Laf; po prvi put je zvučao zaista besn "Gavroše, ja samo pokušavam da pazim na tebe i na tvoju majku. Imala i odlične razloge što ranije nije pominjala te stvari - želela je tebe da zaštiti Ali pošto su i Ernest i tvoj rođak Sem mrtvi..." Laf zaćuta, kao da se upravo nečega setio. "S kim si zapravo bila u Melku, Gavroše? Sa Volfgangom Mauzerom?" upita on. "Da li si se možda srela s još nekim dok si boravila ovde u Beču? Pored svojih poslovnih kolega, mislim?"
Nisam bila sigurna šta bi trebalo a šta ne da kažem Lafu, i to još preko javnog telefona. Ali smučili su mi se sva ta tajanstvenost i sve te zavere. čak i među članovima moje vlastite porodice - naročito među članovima moje porodice - te sam odlučila da stanem tome na kraj.
"Volfgang i ja smo proveli jutro u Melku sa tipom koji se zove otac Vergilio", rekoh. Pošto sa druge strane nije dopro nikakav komentar, dodala sam. "Prethodnog popodneva, ručala sam sa zgodnim đavolom koji je tvrdio daje moj deda..."
"Sad je dosta, Gavroše", obrecnu se Laf s drugog kraja žice tonom koji uopšte nije ličio na njega. "Poznajem tog Vergilija Santorinija; on je veoma opasan čovek, što ćeš možda i sama otkriti ako dovoljno dugo pozi vis. Što se tiče onog drugog - tog tvog "dede" - samo se molim da ti je prišao kao prijatelj. Ne smeš da kažeš ništa više - ne možemo da razgovaramo sada o tome, jer si napravila toliko loših i budalastih izbora od našeg rastanka u Ajdahu da ne znam šta da preduzmem. Iako do sada nisi uspela da uradiš ništa od onoga što si rekla da ćeš uraditi, moraš mi nešto obećati, da ćeš prvo pozvati majku, pre nego što se vidiš sa osobom koju namerav da posetiš u Parizu. To je od najveće važnosti, bez obzira na sve ostalo s odlučiš da uradiš ili da ne uradiš."
Nisam znala šta da kažem. Priznajem, bila sam zabrinuta; Laf se ni da ni zbog čega nije ovoliko uznemirio, bar koliko ja znam. Ali tada čula prvi poziv na nemačkom. "
"Zaista mi je žao, Lafe", prošaputala sam, ali ne znam da li me je od buke. "Nazvaću Džersi istog časa čim sletim u Pariz - kunem se.
Na drugom kraju je bio muk. Buka na aerodromu se nije smanji poziv za putnike na našem letu ponovili su na francuskom i na Volfgang je provirio kroz staklena vrata čekaonice, pozivajući me
370
les o
ali sam tada začula jedan drugi glas na drugom kraju veze. Bila je
Rafflbi-F aulein Ben", reče ona, "vašeg Onkela je veoma rastužio ovaj raz-
" da je zaboravio da ti prenese neke poruke. Jedna poruka je
-

jjiism
Ł°v. za tebe preko kompjutera, poslali su nam je iz Volfgangove kance- Druga je od tvog kolege Herr Maksfilda. Telefonirao je mnogo puta
nedelje; kaže da mu se nisi javila, iako te je molio da to uradiš. Ima za tbe veoma važnu prouku. Poslao je telegram."
Samo brzo", rekoh. "Naš avion samo što nije poleteo."
"obe ću ti ja pročitati: nisu dugačke", reče mi ona. "Prva je iz mesta Četiri Ugla u Americi, i glasi: "Istraživačka faza završena. Budi veoma pažljiva sa dosjeom K. Podaci sumnjivi."
Znala sam da su jedina važna stvar u Četiri Ugla, tom udaljenom me-stu usred pustinje na jugozapadu, ruševine drevnih prebivališta Indijanaca iz plemena Anasazi. Sem mi je ovom porukom kazao da bi trebalo s rezervom da primam sve "podatke" koji dolaze od Volfganga "K" Hauzera, a do tog zaključka je došao zahvaljujući onome što je otkrio u Juti. To je bilo dost loše. Ali Olivjeov telegram je bio još gori. U njemu je stajalo:
Pod je otputovao narednim avionom posle tebe za Beč; još je tamo. Možda si izgubila više od mene na našoj lutriji. Jason je dobro i šalje ti pozdrave. Moj šef Teron te takođe pozdravlja.
Voli te, Olivje.
To je bio udarac. Jedina dobra vest bila je ta daje sa mojim mačorom sve bilo u redu. Sasvim sigurno nije bila dobra vest to što me je moj šef Pod pratio do Beča. To me je podsetilo na nešto što mi je ćele prošle nedelje u Rusiji visilo nad glavom. Semovo upozorenje kao da je to samo potvrdilo.
Volfgang jeste govorio istinu kada je priznao da sam oca Vergilija vi-"a " Pre nego što smo se upoznali u manastiru u Melku. Dan ranije u restoranu, otac prerušen u potrčka držao me je na oku ćelo popodne dok sam sa Dačaninom Basaridom. To što sam zapazila Vergilija iako se tru-|° da ostane neprimetni potrčko, moglo je da objasni zašto mi se kasnije mi° Poznat - ali ne baš toliko poznat. Zatim sam se selila Volfgangovih u ređenih odgovora na moja pitanja o njegovom tajanstvenom slugi ansu Klausu, čije ime se stalno menjalo. Tada sam shvatila da laže.
Mora da mu je i te kako laknulo kada sam poverovala da sam one noći li ?°racna za čoveka koga sam videla s leđa pomislila da je otac Vergi-uri i Ut"m saa m" Je Posta"° Jasno da prilika koju sam videla kako se nic" J3Va Па mesečini mJe bio Vergilio već neko koga sam često sledila hod-odl v3. nuearn°g postrojenja u Ajdahu - žilava prilika koja se kretala 01 korakom profesionalnog boksera i vijetnamskog veterana. Uopšte
371
više nisam sumnjala daje čovek koji se tajno sastao sa gangom nogradu iznad Kremsa bio niko drugi do moj šef, Pastor Oven Dart " V"
Potom sam počela da razmišljam o tome šta bi jedna takva veza m da znači. Za početak, nisam mogla da pređem preko činjenice da je n bio taj koji me je uveo u posao na nuklearnom polju čim sam završi! tП ledž, iako nisam imala nikakvo iskustvo, i da mi je on dodelio ovaj z д tak sa Volfgangom, odmah po povratku sa Semove sahrane. Kada s A malo bolje razmislim o tome i uzmem u obzir sve ostalo, tajming je ђ-3 više nego odličan.
Darije takođe bio taj koji je navodno razgovarao sa Vašington postom o mom "nasledstvu"; njegova je ideja bila da na brzinu pošalje Olivjeado pošte da pokupi moj paket. Pastor Dart je poslao i Volfganga da me juri kroz dve države do Džekson Hola i čak se suprotstavio federalnom obezbeđenju kako bi me spakovao na avion sa Volfgangom. Šta je trebalo da znači to što je Pod uskočio u naredni avion za Beč? Dalje, njegov tajni sastanak sa Volfgangom, pošto smo neposredno pre toga sakrili rukopise, poklopio se sa Olivjeovom porukom daje Pod još u Beču, stoje imalo očigledno neki dublji smisao - mada ja ama baš ništa nisam mogla večeras da preduzmem po tom pitanju.
Dok smo se ukrcavali u avion, nešto snažno i hladno raslo je u meni. Pokušala sam da progutam gorčinu koju sam osetila zbog Volfgangove izdaje i da se probijeni do dna ove gomile laži. Međutim, postojalo je nešto još važnije o čemu nisam želela da razmišljam, iako sam znala da moram. Užasavala sam se pomisli da bih mogla da saznam staje ostatak Olivje-ove poruke značio, onaj deo na samom kraju, jer se moglo pokazati daje to bilo najopasnije od svega.
Čovek koji je nastradao u San Francisku umesto mog rođaka Sema zvao se Teron, isto kao Olivjeov "šef". Njegovo ime bilo je Teron Vejn.
VATRA I LED
UČENIK:
Lama, imamo mnoge legende o Velikom kamenu... Od starih druidskih vremena mnogi narodi sećaju se tih istinitih legendi o prirodnim energijama skrivenim u tom neobičnom posetiocu koji je došao na našu planetu.
LAMA:
Lapis Eyilis... kamen koji se pominje među starim Majstersingersima.16 To je dokaz da Zapad i Istok sarađuju na mnogim principima. Ne moramo da idemo u pustinju da čujemo o Kamenu... Kalahakra nas upućuje na sve to, ali je samo nekolicina uspela to da shvati.
Učenje Kalahakre, korišćenje primarne energije, nazvano je Učenje vatre. Hindusi poznaju velikog Agnija - i mada je to drevno učenje - za Novu eru treba da postoji novo učenje. Moramo misliti na budućnost.
Nikolas Roerih, Šambala
Jednog dana svet će skončati u vatri,
Neki kažu u ledu.
Ako ću suditi po želji koju iskusih
Na strani sam onih koji za vatru su.
Ali ako treba da nestanem dvaput,
Mislim da dovoljno mržnju poznajem
Te kažem daje za uništenje i led
Isto tako dobar
I da će poslužiti svrsi.
Robert Frost, Vatra i led
372
"Majstori pevači, članovi nemačkog esnafa kompozitora, pesnici i muzičari u XV i
XVr Fevaci, cianov
1 Veku. prim, prev.
l
bila ni ponoć kada smo stigli, mada je aerodrom Šari de Gol bio prilično pust. Menjačnice su bili zatvorene, a liftovi u svojim staklenim ce-vima bili su isključeni preko noći. Srećom, ugovorili smo sastanak sa Zoe tek ujutro.
Postoje ovde bila ponoć, to znači daje u Džcrsinom elegantnom pent-hausu u Njujorku bilo nešto pre šest popodne - dovoljno rano, ako je već krenula sa koktelima. Možda je još u stanju da se usredsredi, ali moraću odmah da je nazovem. Takođe mi je palo na pamet da će biti bolje da je pozovem sa javnog telefona na aerodromu, a ako je nađem, da sačekam i pokušam daje pozovem iz hotela koji je Volfgang rezervisao za nas. Pre nedelju dana, moja jedina misao bila je gde bismo mogli da provedemo još jednu noć ispunjenu požudom kao što je bila ona ispred kamina u zamku - ali sada sam pokušala da sve to odagnam iz svog uma.
Ukapirala sam kako se upotrebljava kartica za telefon. Volfgang je če-V" na naše torbe kod obližnje pokretne trake za međunarodni saobraćaj; . "eia sam ga kroz stakleni zid. Džersi se javila pošto je telefon nekoliko puta zazvonio. Glas joj je bio kristalno jasan kao da se nalazila na svega nekoliko koraka od mene i zvučala je neobično trezno.
"Bonsoir iz Pariza, majko", učtivo sam je pozdravila - ali ne preterano ljubazno. ,,Laf je zahtevao da ti se javim čim stignem ovamo iz Beča. Nalazim se u telefonskoj kabini nasred Šari de Gola, prošla je ponoć i nisam sama. Verovatno već nagađaš šta me je dovelo ovamo - jedna mala porodična stvarčica koju se izgleda nisi setila da mi pomeneš celih dvadeset pet godina. Možda bi sada bila voljna da nam obema uštediš vreme i gnjavažu i saopštiš mi ono što smatraš da bi ja trebalo da znam?"
Džersi je tako dugo ćutala da sam pomislila da je ispustila slušalicu.
"Majko?" konačno izustih.
"Oh, Arijel, dušo, tako mi je žao", odgovorila je krajnje pokajničkim glasom - mada nisam smetnula s uma ni za trenutak da su dive ujedno i glumice. ,,Dušo, nadala sam se da ćeš, ako te budem držala podalje od svega, bar imati šanse da proživiš koliko-toliko normalan život." Nasmejala se i dodala, pomalo ogorčeno učinilo mi se: ,,Šta god to moglo biti."
"Majko, ne tražim od tebe da mi objasniš zbog čega si uradila ono što si uradila ili nisi tokom proteklih godina. To svakako može da sačeka." Može dugo da čeka, pomislila sam. Zapravo, ako budem imala sreće, možda ću uspeti da odlažem tu ispovest zauvek. "Noćas bih volela da čujem neke gole činjenice", predložila sam. "Da dobijem kratki pregled i pokoji trag o tome šta se događa u tvojoj porodici - našoj porodici. Ako ne tražim suviše?"
375
"Ne znam zašto sam se iracionalno nadala da ovaj dan nikad doći", primed Džersi gotovo iznervirano. "Sasvim sigurno mi nikad palo na pamet da će mi rođena kćerka postaviti međugradsku zased "" nego što sam uopšte stigla da trgnem bar pripremno piće! Zar očeku" ti se izvinim za ceo svoj život u tri minuta?" a
"U redu, ne žuri", rekoh joj ja. "Laf je želeo da prvo razgovaram bom. Imamo na raspolaganju ćelu noć, jer ću se sa svojom najdražom h kicom videti tek ujutro."
"Dobro. Kakve si zapravo "gole činjenice" imala na umu?" hladno m je upitala.
"Na primer, zašto je tvoja majka odjurila u Francusku i ostavila te za vreme rata i zašto si se udala za dva njena brata, a sa trećim živela..."
"Za to će mi biti potrebno piće", prekinula me je Džersi, ostavivši me da čekam na vezi hiljadama kilometara daleko, sa samo jednom telefonskom karticom.
Kada se vratila, mogla sam da čujem lupkanje kockica leda u čaši koje kao daje zamenjivalo znake interpunkcije dok je govorila. Možda je to iz nje sada progovaralo piće, ali glas joj je postao čelično tvrd, kao daje navukla oklop.
"Koliko su ti tačno rekli?" upitala me je Džersi.
"Sigurna sam i suviše za moje vlastito dobro, majko", odvratila sam. "Tako da ne moraš da brines da bi me posle toliko godina mogla povrediti."
"Znači, znaš za Avgusta", glasio je njen odgovor.
"Avgusta?" ponovih.
Iako sam bila uverena da misli na to da mu je Dačanin Basarid pravi otac, zar nije trebalo ja da postavljam pitanja? Nisam uopšte bila sigurna da li bi trebalo da izbrbljam sve što sam znala ženi - bez obzira na to što mi je ona bila majka - koja mi tolike godine ništa nije rekla o svojim roditeljima. Posle Džersinog narednog komentara, laknulo mi je što sam bar jednom uspela da obuzdam svoj jezik.
"Hoću da kažem", nastavila je Džersi, koja je još bila u stanju jasno da se izražava i pored popijenog pića, "da li ti je Lafsadio objasnio zbog čega sam napustila tvog oca?"
Nisam imala pojma kuda je sve to vodilo, ali ujedno sam bila sigurna-šta god da se spremalo, bilo je suviše važno za mene da bih sada zeznu stvar.
"Ispričaj mi svojim recima", predložih. Jedino sam taj kompromis uspe la da smislim, a nisam želela da odgovorim jednostavno sa da ili ne.
"Očigledno je da ne znaš", utvrdi Džersi. "I da budem iskrena, ako J" to prepušteno meni da ti saopštim, mogu ti reći da ne znam šta da ra Znam samo da bi bilo daleko najbolje da ti ne kažem ništa od toga. Ali i jući u vidu da si kazala da dolaziš iz Beča i da si trenutno u Parizu, t J se da bi daljnje čuvanje tajne samo moglo da te dovede u veliku opasnos
376
" sam u velikoj opasnosti, majko!" prasnula sam i procedila kroz zube Isuse, u tom trenutku sam imala neodoljivu potrebu da joj
Paleti vrat!
Ifgang je pogledao u mom pravcu i izvio obrvu. Slegnula sam rame-vn da ie sve u redu i pokušala da se osmehnem.
ia -d J . . . vi, т
Jasno mi je da imaš sva prava da znaš , reče Džersi. Ponovo je zaćutala kao da pokušava da pribere misli. Čula sam samo kanje kockica leda u pozadini hiljadama kilometara odatle. Mislila da me niko ničim više nije mogao iznenaditi. Ali moja majka je na kra- nrogovorila, i kao što to uvek biva sa mojom porodici, zažalila sam što
je to učinila.
Arijel, mila, ja imam sestru..." počela je Džersi. Pošto ništa nisam rekla dodala je: "Trebalo bi da kažem imala sam sestru. Nismo bile bliske, nisam je videla godinama i sada je mrtva. Ali zahvaljujući neoprostivom neverstvu tvog oca pre mnogo godina..." Zagrcnula se kod narednih reci, pravo joj i bilo! "Dušo, i ti imaš sestru, tvojih godina ."
Nisam mogla da poverujem da se to događa. Zašto mi niko nije rekao? Pripa a mi je muka od tolikih laži i prevara koje su izišle iz operskog grla rr° lajke dive - mada je bilo očigledno da nije trebalo samo nju da kri-
Avgust je odlično sve zataškao.
Veiovatno je u tom trenutku bilo najpametnije da spustim slušalicu i da e pretvaram kao da se veza prekinula. Ali sam osećala da je ovo tek bio levi kroše, daje direkt tek trebalo da usledi. Zadržala sam dah i nastavila da čekam. Znala sam da majka koja je bila u pitanju - i koja je pomogla mom ocu u preljubi - nije mogla da bude njegova sadašnja žena Grejs. Bila je suviše mlada pre dvadesetak godina kada je Džersi napustila mog oca. Ali Džersi je i dalje govorila.
"Arijel, znam da je trebalo da ti otac i ja to odavno kažemo..."
Zaćutala je, kao da joj je bio potreban poveći gutljaj pića pre nego što
srnogne snage da nastavi. Dok sam posmatrala Volfganga kako korača
Pored pokretne trake, bila sam zahvalna francuskom sistemu za isporuku
Pr4aga koji je bio jedan od najsporijih u Evropi, tako da sam još imala
remena da proniknem do dna svega ovoga - mada uopšte nisam bila si-
gurna da to želim.
"Pitala si zašto me je moja majka napustila", reče Džersi. "Ona to, za-. v°" nije učinila. Zoe je otišla u Francusku po moju sestru Hale, koju je "Jen otac odveo u Pariz. Bio je rat, znaš..."
i ,, -J "
"Jvjen otac?" prekinula sam je. "Hoćeš da kažeš da otac tvoje sestre nije V"H " 1У° °tac" "rsi pi"01"-"" Zašto me je to uopšte iznenadilo, ako se ima u Wu Zoina reputacija?
s °Ja majka je bila udata ili bi trebalo da kažem, imala je dete - moju - sa drugim čovekom. Pošto su nam očevi bili na suprotnim strana-orn rata, bilo je razumljivo da Hale i ja nismo zajedno odgajane, vo-
377
dile smo zasebne živote. Kada si malopre rekla da si bila u Beču, pomisli] sam da te je stric Lafsadio upoznao sa njom..."
"Sa njomT" Osetila kako mi se srce steže u grudima. Dve devojčic? čiji su očevi bili na suprotnim stranama u ratu? Ali ako je Džersina sestra bila mrtva, koje mogla da bude ta ona s kojom je Laf mogao da me upozna u Beču? Džersi je potom izrekla ono što sam i očekivala da čujem.
"Nikada neću oprostiti tvom ocu Avgustu niti mojoj sestri što su me izdali", reče ona. "Ali dete koje su dobili - tvoja sestra - izrasla je u prelepu i izuzetno talentovanu devojku. Proteklih deset godina, Lafsadio je njen staratelj i neka vrsta Svengalija. Zbog toga sam pomislila da ste se upozna-le. Svuda putuju zajedno."
Priljubila sam slušalicu na grudi i samo što nisam iz kože iskočila, moleći se da se aerodrom sruši na mene ili tako nešto. Nisam mogla da poveru-jem da se ovo dešava. Polako sam vratila slušalicu na uvo upravo u trenutku kada je Džersi rekla: "Arijel, tvoja sestra se zove Bctina fon Hauzer."
"Nadam se da ćete se slagati kao sestre", rekao je Laf- zar ne? - kada smo se Betina Brunhilda fon Hauzer i ja upoznale. Iste te večeri, kada je došla u moju sobu u brvnari, Bambi je pomenula da bi Volfgangovo zanimanje za mene moglo biti "opasno" - mada je tada, koliko se sećam, rekla zapravo da bi moglo sve nas da ugrozi. Blagi bože, da li je to značilo daje Volfgang bio i moj brat?"
Srećom, nije. Volfgangova majka Hale bila je udata za Austrijanca koji je umro neposredno po Volfgangovom rođenju - srećom pre nego što se intimno upoznala sa mojim ocem, Avgustom. Ali to nije mnogo pojednostavilo ionako složene porodične odnose.
Kada sam nekih dvadeset minuta kasnije spustila slušalicu, bila sam mnogo upućenija u porodične stvari. Palo mi je na pamet da bih svojoj omiljenoj rečenici "Moji porodični odnosi su prilično složeni", mogla da dodam "Nisam ni slutila koliko". Ali dok se gulaš ovog puta krčkao - zahvaljujući tome što sam potpalila vatricu pod Džersinim nogama, na površinu je izbilo i nešto više od vrelog vazduha.
Ako je verovati Džersi, njena majka Zoe Ben, najmlađe dete i jedina kćerka Hijeronima i Hermione, pobegla je sa Pandorom i već sa petnaest godina se razvila u odličnu plesačicu. Kao ijedno pokolenje starija Isido-ra Dankan, koja joj je postala prijateljica, tutorka i zaštitnica, Zoe je ubrzo stvorila svoj jedinstven stil izvođenja. U vreme Isidorine tragične smrti 1927, Zoe je imala samo dvadeset; moja mlada baka već je tada bila zvez-da Foli Beržera, Opere Komik i brojnih drugih mesta. Te godine je upoznala Hilmana fon Hauzera.
Hilrnan fon Hauzer je bio pri kraju tridesetih, bio je bogat, moćan, vitez vlonskog reda, član nekoliko podzemnih germanskih nacionalističkih upa kao što su Društvo Tule i Armanenschaft - i te 1927. već je uveliko f nansijski podržavao Nacionalsocijalističku partiju i Adolfa Hitlera. Bio je Dlav kao i Zoe, zgodan, kršan i već deset godina je u Ncmačkoj imao ženu iz stare, uvažene plemićke porodice kao što je bila i njegova - ali potomstva niotkuda.
Mlada Zoe je bila divlja egzibieionistkinja i dosta laka žena, koja je već pet godina plesala naga svako večc pred publikom - o čemu svedoče i njeni memoari, koji predstavljaju skandalozni izveštaj o "uzavrelim dvadesetim" kojima takvi skandali nisu nedostajali. Zoe je jedva čekala da pruži empirijski dokaz da za jalovi brak fon Hauzerovih nije kriv on. Zoe je rodila stanju sestru moje majke, Hale fon Hauzer 1928.
Tokom decenije koja je usledila posle Prvog svetskog rata, Hilman fon Hauzer i njemu slični nisu osetili na svojoj koži pljačku kao većina Nema-ca. Grupa koja je prilično dobro pregrmela oluju između ratova sastojala se od izvesnih industrijalaca i proizvođača oružja kao što su Krups, Tisens, i R fer fon Hauzer lično. Zoina kćerka Hale odvedena je u Nemačku, usvo-:;" su je otac i njegova zakonita žena, koji su je kasnije poslali u elitne škole rancuskoj. Koliko je Džersi shvatila, njena majka Zoe, ubrzo potom je pobegla na ostrvo Džersi, gde je upoznala i na brzinu se udala za uspešnog mladog rančera, koji je gajio ovee i bavio se proizvodnjom irske vune i oni su tamo ostali sa svojom kćerkom Džersi do izbijanja Drugog svetskog rata, kada je on postao pilot junak, a Zoe se vratila u Francusku.
Mada se taj nedostajući "pastoralni" deo Zoine prošlosti nije baš najbolje uklapao u besmrtnu legendu koju je sama o sebi skovala, podudarao se sa izvesnim istorijski važnim događajima usled čega sam osetila žmar-ke. Nisam zaboravila šta se događalo 1940, upravo one nedelje kada se Zoe, po Džersinom tvrđenju, neočekivano vratila u Francusku. Te nedelje je nemačke okupirala Francusku. Ne samo daje Riter fon Hauzer bio u Parizu - po Džersinim recima došao je po njihovu dvanaestogodišnju kćerku. Hale - već je tamo trebalo da se nađe i jedan još stariji Zoin poznanik.
Nisam zaboravila ni popodne provedeno sa Lafom u termalnom bazenu u Sunčanoj dolini, kada mi je rekao da Zoe "nikada nije bila kraljica noći kakvom je volela da se predstavlja", daje to sve bila propaganda koju je smislio "najpametniji prodavač našeg veka" - Zoin austrijski kompatri-ota Adolf Hitler, koji je takođe došao u Pariz iste te nedelje da se slika i osmehuje poput kakvog turiste ispred Ajfelove kule. Smatrao je sebe dugo očekivanim osvajačem potomaka onih salijsko-burgundskih Franaka iz
Nibelungenlieda.
Bez obzira na to da li je moja baka Zoe bila demimondenka ili samo plesačica, da li je bila u OSS ili u francuskom Pokretu otpora tokom rata
378
379
kao stoje Volfgang tvrdio ili je bilo tačno ono stoje Laf rekao, daje sar đivala sa Nemcima - sutra ću ja proceniti pravu Zoe Ben prvi put.
Imajući u vidu tajnovitost, da ne kažem izdaje, kojima se služila naš porodica, možda Volfgang nije znao da su naše majke, Džersi i Hale, bj] polusestre. Takođe je bilo moguće da on ne zna daje osamdesettrogodišnja bomba Zoe, koju je smatrao veoma šarmantnom, i njegova baka. Konačno i ja sam to tek večeras saznala.
Ali Džersi mije rekla još nešto na osnovu čega sam zaključila da Volf. gang sigurno nije govorio ćelu istinu. U pitanju je bila nedelja kada je Sern sahranjen. Sada mi je poslednja Semova šifrovana poruka zvučala još zlo-kobnije.
I Džersi je pre sahrane, isto kao i Avgust i Grejs, kratko razgovarala sa izvršiocem testamenta; ali za razliku od Avgusta i Grejs, Džersi je imala razloga za to. Poznavala je gospodina Lea Abrahamsa, koji je bio advokat strica Ernesta kao i izvršilac testamenta, još iz vremena kada je ostala udovica posle Ernestove smrti. Postoje sada i Sem bio mrtav, bilo je sasvim razumljivo daje Džersi zanimalo kako će ubuduće biti isplaćivana njena renta od nasledstva kojim je prethodnih sedam godina upravljao njen po-sinak. Ali to nije bilo sve.
Kada je Džersi saznala da ću najverovatnije ja biti glavni Semov na-slednik, želela je da se uveri da sam svesna odgovornosti koju to sa sohom povlači. Za to je imala i te kako dobre razloge. Nagađala je staje Sem na-sledio od oca. Možda moja majka i nije bila tolika pijanica kakvom se predstavila onog dana na groblju. Kada bolje razsmilim, njeno zaprepašćujuće ponašanje nam je omogućilo da se na trenutak oslobodimo Avgusta i Grejs i odemo na ručak. Ali kada je Džersi shvatila da ja ništa ne znam, odlučila je da me satera u ćošak i uputi u sve kada ostatak porodice ode iz grada.
Džersi je na sahranu donela nešto svoje i mada nije mogla mnogo ovog časa da mi kaže o tome, bilo mi je dovoljno i ono malo što je uspela. Na-meravala je da mi da ono stoje donela posle našeg razgovora - ali sam ja nestala. Posle mnogo premišljanja, zavila je to u masnu hartiju, uvezala ka-napom i poslala mi sa porukom nažvrljanom na unutrašnjoj strani smeđeg papira koji sam ja na nesreću bacila pre nego što sam pročitala poruku. Na osnovu Džersinog kratkog opisa, a nije se usudila da bude preciznija, jer je ovo ipak bila prekookeanska veza, shvatila sam daje posredi bio rukopis ispisan runama koji sam pohranila između stranica UMO-a u nuklearnom postrojenju - neposredno pre nego što sam dobila one još smrtonosnije rukopise od Sema, koji su se trenutno nalazili u austrijskoj Nacionalnoj biblioteci u Beču. Znači daje Džersin rukopis bio onaj ispisan runama za koji je Volfgang tvrdio da gaje dobio od Zoe i lično ga meni poslao - rukopis za koji me je kasnije Laf uveravao da ga ni Zoe ni Volfgang nikako nisu mogli imati.
380
Majka i ja smo se složile da će biti mnogo smotrenije da naš razgovor
vim° kada se vratim kući. Kada sam spustila slušalicu, Volfgang me
П već čekao ispred telefonske kabine sa našim torbama i mi se uputismo
{ aerodromskom stajalištu taksija. Dok je naš taksi jurio kroz vlažnu, crnu,
niotsku parišku noć, bila sam svesna da ću možda, na šta me je Laf stal-
o upozoravao, uskoro ući u poslovičnu lavlju jazbinu bez biča.
Smrknuto sam shvatila daje sasvim moguće da Volfgang pre one noći provedene u mojoj sobi u Ajdahu, kada sam bila omamljena od lekova i smrznuta posle lavine, nikada nije video rukopis ispisan runama. Ako je to bilo tačno, shvatila sam sa jezom i užasom, šta to znači: da me je čovek koji je sedeo pored mene u taksiju koji nas je vozio francuskim autoputom kroz mrak u ponoć, možda lagao od trenutka kada smo se upoznali.
Naš taksi se uputio uz usku ulicu na levoj obali i zaustavio se ispred Rele Kristin; Volfgang je iskočio napolje, platio vozaču i pozvonio na kapiji.
"Naš avion je dosta kasnio", reče Volfgang recepcioneru na odličnom francuskom. "Nismo još jeli. Da li biste nam dali ključ od naše sobe i od-eli naš prtljag dok mi nešto pregrizemo?"
Recepcioner se složio, Volfgang je razmenio bogatu napojnicu za naš ijiič, i mi se uputismo niz ulicu do prijatnog bistroa u kome su svetla još bila upaljena i gde su večeravali lepo odeveni ljudi, koji su očigledno tu navratili posle posete pozorištu.
Stigao je naš coquilles, bogata mešavina morskih specijaliteta začinjenih egzotičnim mediteranskim začinima. Dobro jelo i jako vino uvek su me opuštali i smekšavali - i otupljivali moje instinkte za preživljavanje upravo onda kada su mi bili najpotrebniji.
"Baš si dugo razgovarala sa Amerikom", konačno je prokomentarisao Volfgang kada su nam doneli svezu zelenu salatu. "Da li često razgovaraš sa majkom?"
"Bar svakih nekoliko godina - neizostavno, bilo daje kiša ili sunce", rekoh mu.
"Možda je ovaj razgovor imao neke veze sa razgovorom koji si ranije vodila sa stricem?" napomenu on. "Bila si neobično tiha od kada smo na-Pustili Beč."
"Ionako previše pričam za vlastito dobro", složih se s njim. "Obično ne volim da pričam o svojoj porodici. Razume se, pošto se ispostavilo da smo ti i ja zapravo rođaci, pretpostavljam da nema toga o čemu ne bismo rnogli da razgovaramo. To jest, pod uslovom da oboje odlučimo da za pro-rnenu govorimo istinu."
"Ah", tiho izusti Volfgang, zagledavši se u tanjir.
Uzeo je kiflu i prelomio je na dva dela, proučavajući delove koje je držao kao da je očekivao da u njima pronađe ključ neke tajne. Konačno me je Pogledao onim svojim neverovatnim tirkiznim očima ispod gustih trepa-
381
vica, usled čega bi mi uvek zaklecala kolena. Ali znala sam da m ostanem usredsređena na um, a ne na materiju. ani da
"Tvoja serva", rekoh mu. "Ali molim te imaj u vidu da ovo v"v partija tenisa." e n"Je
"Očigledno su ti rekli nešto što je mene prikazalo u lošem svetlu" no reče Volfgang. "Pre nego što pokušam da ti ispričam svoju priču m"o da te upitam koliko si upućena u stvar?"
"Zašto me svi na početku razgovora upravo to pitaju?" rekoh. Nekol" ko puta sam ubola viljuškom salatu, zatim sam je spustila i pogledala pravo u oči. "Čak i da si prvi put video Zoe Ben prošle godine, mislim da si znao da ti je ona baka, što znači da su njene kćerke - tvoja i moja majka - polusestre. Znam da mi ni ti ni Zoe niste poslali rukopis ispisan runama Majka me je malopre obavestila da gaje ona poslala. Tačno je daje dugo krila istinu od mene - ali ona nije prevejani lažov. Volela bih da to isto mogu da kažem za tebe. Ipak ti moram zahvaliti na jednoj stvari - što si mi spasao život za vreme lavine. Sto se ostalog tiče, koliko ja vidim, navodio si me na pogrešan trag od trenutka kada smo se sreli na planini i želim da znam zašto - želim to da saznam još noćas."
Volfgang je sa izvesnim zaprepašćenjem zurio u mene. Priznajem da je nekoliko kelnera i gostiju pogledalo u našem pravcu, mada sam dosta dobro kontrolisala glas. A onda se Volfgang, sasvim neočekivano, osmehnuo. "Samo na jednoj stvari?" ponovi on sa izvijenom obrvom, ne obazrevši se na ostatak moje tirade. "Ja moram reći da imam na mnogo čemu tebi da zahvalim. Prvo, ti si prva u koju sam se zaljubio. Drugo, a to zaista nisam očekivao, zaljubio sam se u pravu oštrokonđu. Zato sam ti zahvalan što si me - kako to kažete vi Amerikanci? - "suočila sa stvarnošću"."
Spustio je salvetu na sto i zatražio račun. Ali ja sam se pušila od besa i nisam nameravala ponovo da dozvolim da me se tek tako otrese zahvaljujući ovom možda i tačnom opisu moje malenkosti. Oterala sam kelnera pokretom ruke i podigla čašu sa vinom da potvrdim svoju odluku. "Nisam završila", odlučno sam rekla Volfgangu. "Oh, jesi, veruj mi", stade on da me uverava istim tonom. "Zar ti mj palo na pamet, Arijel, da ranije nisam pomenuo da smo u srodstvu, za što su me svi upozoravali na to da ne gajiš baš najnežnija osećanja prei" porodici Ben? Da si se udaljila od svih osim od svog rođaka Sema još K devojčica? Zar misliš da unapred nisam znao kako bi reagovala da sam gao bez upozorenja, neposredno pošto je taj isti rođak umro, i saopsti° došao sam da te odvučem u naručje tvoje opasne porodice koju tako jj već izbegavaš? A što se tiče rukopisa ispisanog runama za koji kažeš sam te lagao, mogu ti samo reći daje Zoe znala da ti gaje majka pos jer su njih dve o tome razgovarale. Pitaj je sutra, ako meni ne verujes-
. -ecjino sam uspeo to da smislim. Da ti kažem da sam ti gaja po-mikako bih stekao tvoje poverenje..." s"a°" v. uvek kada želiš da stekneš moje poverenje, moraš da smisliš
" i 7" prekinula sam Volfgangovu nepravovremenu ispovest. ПО"лГ sam u sebi morala da priznam da je dosta toga što je rekao bilo ta-
lako je bio veoma zgodan i poželjan i opčinio me onog trenutka kada
СП a ugledala, dosta vremena i truda sam uložila da se ne zbližim s njim
sam ]0g za to nisam mogla da mu kažem ni onda ni sada. Taj razlog bio
S m koji je bio živ i kome je pretila opasnost od svih osim od mene,
| ko da nisam smela da verujem nikome, baš nikome.
Takođe nisam mogla da prenebregnem ni činjenicu daje postojala još edna sitnica koja se nije uklapala u Volfgangov mehanički otisak.
,Čak i daje sve što si rekao istina", dodala sam, "ništa od toga ne objašnjava zašto si me lagao o Podu."
"O... podu?" ponovio je zbunjeno Volfgang.
"Mom šefu, Pastoru Ovenu Dartu", prevedoh mu ja. "Zašto je jedva četo o da odem na zadatak u Rusiju, a z,atim se predomislio i krenuo za nama u "eč? Šta je tražio one noći u vinogradu ispod tvoje kuće? O čemu ste - 4"ojica to razgovarali, što ja nije trebalo da čujem?"
Mt.da mi se samo učinilo, ali Volfgang je blago prebledeo. Zaustio je nešio da kaže, pa se predomislio. Nadala sam se da neće pokušati da mi "vali žvaku daje čovek u vinogradu bio otac Vergilio - a kad smo već kod toga, mogla bih i da ga pitam.
"Ko je uostalom Vergilio Santorini?" upitala sam. "Izgleda da je moj stric Laf čuo za njega. On veruje da je to veoma opasan čovek. Zašto je morao da se sretne s narna u biblioteci u Melku?"
"Teško da bih ovo mesto i vreme odabrao za razgovor o tome, ali bar nas niko neće prisluškivati", reče Volfgang, iznervirano uzdahnuvši. "Još malo pa će sve biti gotovo, tako da sada mogu da ti kažem sve što te zani-Na - kako bi konačno počela da mi verujes.



31 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:06 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Život je jedna veoma složena Pojava, Arijel, i ljudi su često mnogo složeniji nego što smo mi to u stanju da shvatimo..."
"Volgfange, pobogu, skoro je dva ujutro. Pređi na stvar, važi? Ko je erg"lio i zašto nas je Pastor Dart pratio do Beča?"
"U redu", reče Volfgang i pogleda me pravo u oči sa izrazom sama-si-. gazila. "Vergilio Santorini je veoma obrazovan, erudita, naučnik koji
cava srednjovekovne tekstove i koji je diplomirao na Sorboni i Bečkom
lverzitetu. On je stvarno sveštenik, ali nije bibliotekar u manastiru u Mel-
irna, međutim, pristup njihovim arhivama, jer je njegova porodica iz
. а manastiru poklonila veliki deo svoje kolekcije retkih knjiga. Njiho-
lovcern su plaćene mnocobrojne restauracije koje su trenutno u toku
ц manastiru."
382
383
"Porodica Vergilija Santorinija", nastavio je Volfgang, "takođe se к ja među najveće trgovce oružjem u Istočnoj Evropi, posebno Jugc Га
-o4";
Mađarskoj, i oni već pokolenjima stiču novac na taj način. Tvoj stri verovatno na to mislio kada je pomenuo opasnost. Vergilijeva porod poznata je i po tome stoje u vezi sa mafijaškom grupom pod imenom Zve da, konzorcijumom za koji se veruje da trguje nuklearnim materijalima ko" se koriste za oružja. Kao što vidiš, rekoh ti da ljudi kao i situacije mogu biti složeniji nego što se to može objasniti za vreme običnog razgovora tokom večere."
U redu, iznenadilo me je ovo otkriće o ocu Vergiliju, koji je ličio na šarmantnog mada pomalo nadobudnog izučavaoca srednjeg veka. Pre nego što krenem da se raspitujem o tome, pokušala sam da se još malo usred-sredim i čujem odgovor na drugo moje pitanje.
"Uloga Pastora Darta još je složenija", nastavio je Volfgang. "Moram da napravim izvestan uvod. Kada sam stigao u Ajdaho, saznao sam dati je kolega Olivje Maksfild ujedno i gazda, i to me je zabrinulo, jer je bio u prilici da ti prisluškuje telefon i da te uhodi praktično dvadeset četiri sata na dan. Kako sam mogao da budem siguran da on nije nečiji agent? TOJC bio razlog zbog koga sam, odmah po tvom povratku sa sahrane, naveo Pastora Darta i Maksfilda da te presretnu kod pošte, dok sam te ja sledio kolima. Iz tvog ponašanja sam shvatio daje Maksfild, koji je stigao pre tebe, uradio nešto što je izazvalo tvoje podozrenje. Čim si podigla paket, video sam te kako bežiš od Maksfilda i velikom brzinom napuštaš grad. Zato sam te lično pratio do Džekson Hola.
"Iako sam znao da ti je majka poslala rukopis ispisan runama, tvoj strah i sumnjičavost od trenutka kada smo se sreli na planini, govorili su mi kako veruješ da su dokumenti koji su se našli u tvom posedu zapravo nasledstvo koje ti je ostavio rođak. Kasnije te noći, dok si spavala, ukazala mi se ргш-ka da se uverim da su to rune tvoje majke. Takođe sam znao da su to jedim dokumenti koje si do tada primila, stoje značilo da još nisi dobila nasledstvo svog rođaka, ali da ga i dalje očekuješ. To je bilo veoma opasno ак je bilo tačno ono u šta sam verovao - da Maksfild nastoji takođe da se o° čepa tih dokumenata.
"Iako je naš put za Rusiju bio planiran, Pastor Dart i ja smo odlucm ubrzamo odlazak kako bismo te sklonili od Maksfilda koji te je sve vre nadzirao. Dart je trebalo da ostane i presretne drugi paket kada ovaj stig " kako ne bi pao u pogrešne ruke. Ali posle svog tog pažljivog planiranja si kasnila na naš vezni let ,a Solt Lejk. Bio sam u šoku kada si kona stigla. Po izgledu tvoje torbe - koja je bila triput teža nego prethod"1 c
384
na osnovu činjenice da si "obavila jedan poslić" između odlaska u "m. i dolaska na aerodrom, zaključio sam da si ponovo bila u pošti i ovog puta podigla pravi paket!
7 to sam morao", nastavio je on, ,,da javim Pastoru Dartu, dok si ti
vion do Beča. Rekao sam
toaetu,
Л možemo da se nađemo ispod moje kuće u Kremsu, jedinom mestu mu sam mislio daje bezbedno i na kome nas niko neće čuti, u jedino Za e kada ćemo ti i ja biti sami. Pokušao sam da smislim kako da te na-d m da ostaviš rukopise u Austriji, i da ne rizikuješ da ih poneseš sa sohi m u Rusiju gde bi ih sasvim sigurno konfiskovali. Stupio sam u vezu sa Dačaninom Basaridom i zamolio ga da dođe iz Francuske i da se nađe s nama u restoranu u Beču. Nagovestio sam mu da si primila svoje nasledstvo i da bi neko trebalo da ti pomogne da odlučiš šta ćeš s njim. Nisam očekivao da će želeti da ostane sam s tobom u restoranu. Bar je Vergilio motrio da te ne odvede nekuda kako se ne bi srela sa mnom na uglu koji
je on izabrao..."
Volfgang je po prvi put napravio pauzu, i zavrteo glavom. "Arijel, pro-tek dve nedelje bio sam kao lud pokušavajući da te zaštitim od tebe same."
id mene samel umalo nisam vrisnula.
ok mi je hiljadu gongova odzvanjalo u glavi, uspela sam ipak da se urazumim. Da vidimo da li sam sve pohvatala kako treba: ovaj momak je Liravo priznao daje od kada me je sreo, ulepšavao istinu dok nije počela da liči na goblen; naložio je da na mene ćelo popodne motri sveštenik koji je bio možda trgovac oružjem i imao veze sa mafijom; pozvao je mog rođenog dedu da me ubedi da ostavim moje nasledstvo u javnoj biblioteci. Da li sam išta izostavila?
Zapravo, jesam: jednu sitnicu.
"Voltgange, zašto ti i Pastor Dart i svi ostali na svetu želite te rukopise"?" upitala sam. "Znam da su vredni - ali zbog čega su toliko važni da je Pod morao na brzinu da doleti sa drugog kraja sveta da bi se video s tobom na svega nekoliko minuta noću u vinogradu? O čemu ste vas dvojica morali da razgovarate i zašto si mislio da to možete da uradite samo tada i tamo?"
"olfgang me je pogledao kao da se odgovor podrazumevao. Po drugi Put Je zatražio kelneru račun.
"ia dužnim poštovanjem prema sadržaju, ja znam samo jedan deo -
sve a čak i to zahteva poduže objašnjenje", reče on. "A što se tiče Pa-
IJarta, morao sam da mu kažem gde si na kraju sakrila rukopise čim
to saznao - i to pre nego što ti i ja krenemo za Rusiju. Kako bi druga-
. art mogao da ih uzme iz austrijske Nacionalne biblioteke pre neao
10 to uradi neko drugi?"
j, ec koja mi je istog časa pala na pamet bilo je ono Olivjeovo oj. Izgleda s Je Vergilio pratio kada smo krenuli iz Kaje Centrala, i prepisao sve
385
do jednog naslove knjiga kada je Volfgang predao listiće kroz vrata sobe u austrijskoj Nacionalnoj biblioteci. Nisam mogla da nađem reč koja hi 0 tačno opisala.
Dok smo se vraćali uskom uličicom, koja je bila dovoljno blizu reke da se osećala vlaga u noćnom vazduhu, osetila sam želju da zaplačem.
Volfgang me je uhvatio za ruku kao da je sve u redu i stisnuo je. "Hajde da se prošetamo pored reke", predložio je.
Na kraju ulice ugledala sam svetlucanje sa lie de la Cite koje kao da je dopiralo ispod vode. Zašto da ne? pomislih u tihom očajanju. Uvek mogu da se bacim u vodu - i njega da povučem sa sobom, ako uskoro ne počne da mi daje neke pristojne odgovore. Teško daje ovo bila moja ideja o vikendu u Parizu sa Volfgangom. Ovog trenutka sam želela da ga upucam. Uništila sam sve za šta je Sem rizikovao život, kada sam prenebregla La-fovo ozbiljno upozorenje: "Odupri se muškarcima, dok ne otkriješ u šta si se upetljala."
Sada sam i te kako dobro znala u šta sam se upetljala, mada nisam imala blagog pojma šta da preduzmem. Imala sam želju da vrištim dok ne poludim. I dalje ništa nisam znala o tim prokletim rukopisima! Razdirala me je i sama pomisao na to koliko su me stajali. Ali noć je još bila mlada, i ja sam se zaklela da ću dobiti neke otvorene odgovore pre nego što se završi.
Uputili smo se kejom do mesta sa koga smo mogli preko vode da vidimo osvetljenu fasadu Notr Dama nadnetog nad čuvenim zidom od drevnog bršljana, koji se spuštao sve do namreškane vode.
,,Arije!", oslovi me Volfgang, podigavši moje lice ka svome na treperavoj noćnoj svetlosti. "Rekla si da si nesrećna kada te lažem. Ali ti si ne-srećna i kada ti kažem istinu. Toliko te volim - šta bih mogao da ti kažem ili da uradim što bi te usrećilo?"
"Volfgange, upravo si mi kazao da ste ti, neki tamo mafiozo i moj šef Pastor Dart manipulisali mnome i da ste me izdali. Da si ti izdao sve a šta se Sem ikada zalagao i zbog čega je možda izgubio život. Zar očekuješ da me to usreći"! Usrećilo bi me kada bi mi samo rekao istinu - ćelu istinu za promenu - kako ne bih morala kleštima daje izvlačima iz tebe i kada bi prestao da me držiš u mraku "za moje vlastito dobro". Želim da mi smesta kažeš šta znaš o Pandorinim rukopisima - kakve veze oni imaju sa Rusijom i Centralnom Azijom, nuklearnim pitanjima, a očigledno je da imaju, i kakvu ulogu ti i ostali igrate u svemu tome."
"Izgleda da nisi ništa shvatila od onoga što sam ti kazao", iznervirano reče Volfgang. "Kao prvo, nikada nisam kazao daje Vergilio mafijaš, već da potiče iz porodice koja se bavi prodajom oružja - a to je velika razlika. Rekao sam da je tvoj stric možda čuo za njihove veze sa mafijom: ljudi slični Vergiliju često moraju da održavaju veze sa takvima radi vlastite bezbednosti. Isto je i u mom poslu. Ako bismo se prema svim trgovcima oružjem odnosili kao prema neprijateljima, sve aktivnosti bi se onda obav-
386
rale ispod stola i mi bismo izgubili svu kontrolu nad krijumčarenjem koje bi
ače moglo da nam posluži kao polazna tačka - zatvorili bismo sva vrata.
Ali kada pominješ izdaju", dodade on, "postoji nešto što očigledno ne
naš. Postoji jedna grupa koja je, koliko sam uspeo da shvatim, godinama
motrila na Semjuela Bena, još od smrti njegovog oca Ernesta. Povremeno
su čak angažovali tvog rođaka da radi za njih ne bi li pridobili njegovo
poverenje. Ali mislim da su ga na kraju oni ubili.
"Ti ljudi su tvrdili da rade za vladu Sjedinjenih Država, ali su u stvari bili multinacionalni, pod kontrolom čoveka sa podebljim dosjeom - čove-Ica po imenu Teron Vejn. Za vreme mog odsustva, pre nego što sam došao u Sunčanu dolinu da te potražim, saznao sam neke stvari o tom čoveku. prvo: da je bio u San Francisku one nedelje kada je tvoj rođak Sem poginuo. Zajedno su radili na nekom zadatku. Drugo: Vejn je prešao u ilegalu odmah posle Semove smrti i još se nije pojavio. Treće - moraš poverovati u ovo Što ću ti sada reći, Arijel - Olivje Maksfild jeste i bio je od dana kada si ga upoznala, sluga Terona Vejna. Maksfild je došao u Ajdaho, potrudio se da dobije ovaj posao i da se upozna i sprijatelji s tobom, samo iz jednog razloga: ti si bila jedina pomoću koje su mislili da mogu da pre-noste odbrambene bedeme tvog rođaka Sema."
Ostala sam bez teksta. Sem mi je kazao da je radio sa Teronom Vejnom više od deset godina. Taj čovek mora da gaje angažovao još na koledžu, isto što je i Pod uradio sa mnom. Takođe sam znala da je Teron Vejn bio prisutan kada je Sem "poginuo" jer je, prema Semu, taj čovek bio ubijen umesto njega! U zagonetnoj poruci koju mi je ostavio kod Lafa, Olivje je priznao daje i on radio za Terona Vejna.
Kada bolje razmislim, zaista je bilo čudno da su Olivjeovi akreditivi savršeno odgovarali mojima od prvog dana, pre pet godina, kada smo imenovani da zajedno radimo na istom projektu. Da i ne pominjem kako me je namamio da se uselim u njegov stan u podrumu posluživši se niskom kirijom, majstorski spravljenim obrocima, voljom da izigrava bebisiterku rnojoj mački u svako doba i izmislivši onaj uvrnuti san o meni kao Devici Mariji koja pobeđuje mormonskog proroka Moronija u fliperima!
Sve što je Volfgang kazao, ako bi se sagledalo iz malo drugačijeg ugla, moglo je da predstavlja vernu sliku. Teron Vejn je mogao da navuče Sema da pomisli kako radi za nekog drugog. Neko je možda dobio zadatak da smakne Terona Vejna, ne Sema. A Volfgang i Pod su možda samo pokušavali da pomognu Semu i meni da zaštitimo dokumente, jer mi to i pored svih napadnih pokušaja očigledno nismo bili u stanju.
Bila sam strašno zbunjena: imala sam još hiljadu pitanja na koje nisam dobila odgovore. Volfgang me je privukao u naručje tu pored reke i nežno me poljubio u kosu. Zatim me je odmakao i ozbiljno odmerio.
"Odgovoriću ti na svako tvoje pitanje - to jest, ako budem umeo", reče °n. "Ali prošlo je već dva, i mada sa Zoe treba da se vidimo tek u jedana-
387
est, moram priznati da bih želeo bar jednim delom noći da ti se oduv" svu tugu čiji sam izgleda ja bio uzrok." Vragolasto se osrnehnuo i d н Za "Da i ne pominjem kako mi je bilo svih ovih noći koje sam proveo л а°" onim ruskim barakama!" u
Uputili smo se kejom duž aleje kestenova ukrašenih novim Hšć osvetljenim svetiljčicama odozdo. Ličilo je na paučinaste pokrove od " sećih gusenica. U vazduhu se osećala prolećna vlaga. Imala sam osećaj rt se davirri i znala sam da moram brzo da se izvučem iz tog stanja. "Počni od Rusije", predložih.
"Kao prvo", poče Volfgang ponovo me uhvativši za ruku, "možda je " tebi bilo čudno da tokom celog našeg boravka u Sovjetskom Savezu - i pored obimnih razgovora o obezbeđenju i odlaganju nuklearnog otpada-nijednom nije bio pomenut "nesrećni slučaj" u Kištimu?"
Godine 1957. došlo je do nesreće u Kištimu. Odloženi nuklearni otpad dostigao je kritičnu masu, otprilike kao živi reaktor bez kontrolnih sipki, i otpad se izlio na preko otprilike hiljadu kvadratnih kilometara - to je površina koju otprilike pokrivaju Menhetn, Džersi, Bruklin, Jonkers, Bronks i Kvins - oblast u kojoj živi najmanje 150.000 stanovnika.
Sovjeti su uspešno krili ovu "grešku" skoro dvadeset godina, iako su morali da evakuišu stanovništvo iz te oblasti, skrenu tok reke, i zatvore sve puteve. Tek kada je jedan izgnani sovjetski naučnik sedamdesetih godina dunuo u zviždaljku, sve je izišlo na videlo. Ali u današnjoj novoj atmosferi kooperativne atomske glasnosti, čovek mora da se zapita zašto nijednom tokom ćele nedelje intenzivnih dijaloga nisu pomenuli Kištim, a o svemu ostalom su krajnje otvoreno govorili. Odjednom mi je palo na pamet da Volfgang želi nešto važno da mi kaže.
"Hoćeš da kažeš, kako veruješ da "nesrećni slučaj" u Kištimu zapravo nije bio nesrećni slučaj?" upitala sam.
Volfgang je zastao i osmehnuo mi se na gotovo nadnaravnoj noćnoj svetlosti u Parizu u koji je stizalo proleće.
"Odlično", reče on i klimnu. "Čak ni oni koji su na kraju razotkrili ovu nezgodu možda nikada nisu ni naslutili užasnu istinu. Kištim se nalazi na Uralu, nedaleko od Jeketarinburga i Čeljabinska, dva mesta na kojima se još i danas aktivno prave i skupljaju nuklearne bojeve glave - i koja ti i ja. razume se, iz bezbedonosnih razloga nismo bili pozvani da posetimo. A šta ako Kištim nije služio kao otpad za ta dva pogona? Šta ako nije posta slučajno kritičan, kao što to svi veruju? Šta ako je nesrećni slučaj zapra bio posledica kontrolisanog eksperimenta koji nije uopšte ispao ona kako je bilo predviđeno?"
"Ne pretpostavljaš valjda, da bi Sovjeti, čak i u danima najgore rep
, ,
sije, obavili nuklearno testiranje u naseljenoj oblasti?" upitah. "To potpuna ludost!"

M"sarn govorio o testiranju nuklearnog oružja", zagonetno reče Volf-" agledavši se preko reke. Ispružio je ruku prema crnoj vodi Sene
ganfje ispod nas protkala.
Pre više od sto godina", reče on, "upravo na ovom mestu na reci, mladi " ja Tesla je imao običaj da pliva. On je došao u Pariz iz Hrvatske 1882.
388
ja esa .
adi za Kontinental Edison, zatim je nastavio za Njujork gde je radio za
m02 Edisona, s kojim se uskoro žučno posvađao. Siguran sam da znaš daje", dodao je Volfgang kada smo krenuli dalje,
bio" tvorac originalnih patenata za mnoge izume za koje su drugi kasnije " kupjlj svu slavu i dobit. On je prvi zamislio, projektovao i često čak i konstruisao pronalaske kao što su bežični radio, turbina bez lopatica, telefonski pojačivač, transatlantski kabl, daljinski upravljač, tehnike korišćenja solarne energije, da pomenem samo neke. Ima i onih koji kažu daje on izmislio uređaj za "antigravitaciju" sa danas poznatim superprovodnim svojstvima -kao i najkontroverzniji "zrak smrti", koji je mogao da obori avione "i neba pomoću zvuka. Priča se daje u Koloradu Springsu 1899. obavljao suvene tajne eksperimente kojima je čak mogao da menja ustrojstvo vrc-
, a.na."
"Čula sam tu priču", suvo potvrdih Volfgangu. Vodila se beskrajna de--.,; :;",među inženjera "praktičara", koji su verovali Tesli, koji je tvrdio da je u:; islio tehnike za sve, od uskrsnuća mrtvih do hodanja po vodi, i "konceptualnih" fizičara, koji su isticali daje samouki Tesla odbacio uglavnom sve moderne teorije od relativiteta do kvantne fizike. Što je u osnovi pre-žvakavanje suprotnosti duh-materija.
"AH Tesla je umro pre nego stoje izmišljena atomska bomba", istakoh ja. "Takođe je odbijao da poveruje da bi se energija oslobođena cepanjem atoma, ako bi neko uopšte uspeo to da postigne, mogla uspešno obuzdati, Kako onda možeš da pretpostaviš, a izgleda da si upravo to uradio, da je užasna nesreća u Kištimu, do koje je došlo pedesetih godina, sklepana ver-Z1ja nekog Teslinog eksperimenta?" upitah u neverici.
"Nisam sam u tome", odvrati Volfgang. "Tesla je ustanovio novu nau-
vu P°d nazivom telegeodinamika. Njen cilj je bio da stvori izvor neograni-
ene slobodne energije zauzdavanjem prirodnih sila koje latentno postoje
Zemrji. Verovao je da može da pošalje obaveštenje ispod zemlje oko ce-
sveta. Prijavio je mali broj patenata sa tog polja - za razliku od svih
.h svojih otkrića - i dao je samo najopštije opise o tome kako bi ti izu-
. rnogli da rade. Ali je zato vršio mnoge eksperimente sa harmonijom i
"sijao je oscilatore koji su bili tako mali da su se mogli nositi u džepu,
su svojim vibracijama, kada bi se stavili na neku strukturu kao što je
. Pnrner Bruklinski most ili Empajer Stejt Bilding, mogli da ih zaljuljaju
ruse 2a svega nekoliko minuta."
šar"n a P°Jasrnmo" rekoh ja. "Hoćeš da kažeš da su Sovjeti možda poku-a °stvare kontrolisanu lančanu reakciju, da su na neki način pokušali
389
1957. da prizovu tu silu Teslinog tipa - i da se to otrglo kontroli? дг Tesla nije napisao ništa o tome, kako su mogli znati šta treba da urari
"Rekao sam da ništa nije objavio - ne da nije zapisao", reče Volf "Čak je moguće da su se dotične specifikacije nalazile među njegovi pirima od kojih su mnogi tajanstveno nestali kada je umro u Njujo t osamdeset sedmoj godini, 1943, što je veoma značajno, jer je tada D " svetski rat bio na vrhuncu i vodila se trka u pronalaženju nove vrste oru" Neposredno posle toga, Hitler je najavio svojim najbližim poverenicim da su naučnici na pragu da razviju neverovatno novo "superoružje" koće brzo okončati rat u korist Nemačke."
Moj um je bio preplavljen nepovezanim mislima: Nikola Tesla bio je iz Jugoslavije, Vergilio iz Trsta, Volga Dragonof kome je Pandora dala ime po "zmajevim silama" iz zemlje poticao je sa Kavkaza.
"Kakve sve to veze ima sa Pandorom i njenim rukopisima?" upitala sam, ne znajući da li sam čak i sada uopšte spremna da čujem odgovor.
Volfgang je, međutim, naglo zastao i zagledao se kroz maglu koja se dizala sa Marsovog polja gde se poput kakve utvare pomaljala Ajfelova kula. Duž njenih strana bila je ispisana neonskim slovima poruka koja je glasila. Deux Cent Ans - dve stotine godina.
Blagi bože! Brzo sam pogledala Volfganga, koji je počeo da se smeje. ,,Iako sam ti to pomenuo prošle nedelje, već sam bio zaboravio", reče mi on. "Ove godine, 1989, slavi se dvestogodišnjica Francuske revolucije. Godine 1789. Klaprotje u Saksoniji pronašao novi element uran. Dao mu je ime po planeti Uranu koju je jedan drugi Nemac, Heršel, otkrio zajedno sa svojom sestrom iz njihove opservatorije u Engleskoj samo deset godina ranije. Ta tri događaja obeležila su početak uništenja starog eona o čemu je govorio tvoj deda, i Uran su počeli da smatraju za planetu koja upravlja novim dobom - dobom Vodolije. Mislim da je o tome reč u Pandorinim rukopisima. Vidiš li vezu?"
Upravo sam zaustila da ne shvatam - ali mi se onda učinilo da sam ipak shvatila.
"Prometej?" upitah.
Volfgang zatrepta na neonskoj svetlosti i iznenađeno se zagleda u mene.
"Tačno", reče on. "Prometej je po mitu ukrao vatru bogovima i dao J ljudima - isto onako kao što će u narednom dobu, kako kaže Dačanm o sarid, vodonoša izliti veliku životnu silu za čovečanstvo. Često se pokaz da su takvi pokloni istovremeno i kletve i blagoslovi. U mitu o Prometej Zevs se preodmislio i dao nam Pandoru. Ona je otvorila kutiju - zapra krčag - i pustila sva zla u svet. Međutim, ima onih koji ne veruju daj priča o Prometeju i Pandori samo mit. Podozrevam daje tvoja baka ra dora spadala među njih." .
"Misliš da se u rukopisima koje je Pandora sakupila govori o tome K da se napravi nuklearni reaktor? Ili kako dopreti do zemljinih energe i
390
" h jxoo sam shvatila, tato su drevni rukopisi - ili su bar mnogo s.. Uj bilo koje moderne tehnologgije ili izuma." """v ćinu izuma bi bilo prikladnijsie nazvati otkrićima - ili čak ponovnim ""ma" primeti Volfgang. "Ne zsznam da li su drevni narodi posedovali °tlCn nanje, ali znam da postoje messsta na planeti na kojima u prirodi opsta-, " pored drugih komponente ooodrživih lančanih reakcija - radioaktivni "Ujeriiali, teška voda, ostali sastojci.... Često je pominjano da Bibilija i ostali 111 " tekstovi opisuju prizore koji vessoma podsećaju na atomske eksplozije Г ištenje Sodome i Gomore je sanmo jedan od njih. Takođe zaista posto-. aročite tačke na površini zcmljeae koje odlično provode Tesline vrtloge ile veslački stvorene oluje i munje e i harmonske oscilacije. Znamo da su drevni narodi na većini tih mesta poodizali spomenike, postavljali uspravno kamenje ili ostavljali za sobom pećhinske crteže važne za šamane - mnogo
pre pisane istorije."
.,Ali čak i kada bismo sakupili s sve Pandorine rukopise, preveli ih, de-šifrovali i shvatili - šta bi neko mojogao da uradi sa tim znanjem?" iznervirano upitah. "Zašto bi ono bilo opaR.sno?"
"J"ošto sam samo bacio pogled nma ta dokumenta, jasno je da nemam sve nH-" те", reče Volfgang. "Ali zna am dve stvari. Prvo: rani filozofi od Pi-do Platona verovali su daje SZemlja kugla koja visi u prostoru zahva-.jujući ravnoteži i da je prilagođeuna muzici sfera. Međutim, pojedinosti -ezane za izvore moći energije uv vek su držani pod velom, jer se verova-lo da su oni ključni element MisterHja.
"Na samrtničkoj postelji, neposredno pre nego stoje ispio kukutu, Sokrat je rekao svojim učenicima da ж Zemlja, ako se gleda odozgo, podseća na "jednu od onih lopti koje se sastt toje od dvanaest komada kože različitih boja". To nije opis kugle već najvecćeg pitagorejskog poliedra - dodekaedra, dvanaestostranične figure u kojoj jjje svaka strana pentagon. To je bio najsvetiji oblik za Pitagoru i pitagorejjce. Oni su shvatali Zemlju kao džinovski kristal - mi bismo danas rekli " "kristalni sklop" - odašiljač koji je upregao energiju sa nebesa ili iz dubinne zemlje. Oni su smatrali da bi ona čak m°gla biti korišćena za psihičku kontrolu širokih razmera ako bi neko uPravljao tim ključnim tačkama prtritiska. Dalje, oni su zamišljali da bi sile _nutar Zemlje, ako su valjano "poodešene", vibrirale poput muzičke vilju-e Prema odgovarajućim harmonii ijama na nebu."
"U redu", rekoj ja. "Recimo da a je Zemlja zaista jedna džinovska ener-
te ka mreža, što izgleda svi misl"le. Tada ne bih imala problema da shva-
zašto bi ljudi željni moći hteliti da se dočepaju skrivene mape ključnih
ака. Ali što se tiče "misterija", nemojmo zaboraviti da su Sokrat i Pita-
ra, i pored svih tajni koje su znstali ili možda upravo zbog njih, bili zbri-
" na zahtev naroda. Kakvo godB "skriveno znanje" da su posedovali ono
na kraju nije spasio.
391
an-
mnogo
"U svakom slučaju", dodala sam, "rekao si da dve stvari znaš dorinim rukopisima. Koja je druga?"
"Drugaje ono u staje Nikola Tesla verovao - što se i nije baš razlikovalo od onoga što sam upravo opisao", reče Volfgang. "On je m" da Zemlja sadrži neki oblik naizmenične struje koja se sve vrerne v" -"° skuplja - stopom koju je teško, ali ne i nemoguće izmeriti - nalik na r"t " disanja ili otkucaja srca. Smatrao je da kada bi postavio izvesnu koliv TNT-a na pravo mesto u pravo vreme - u trenutku kada kontrakcija nrf nje - mogao bi da raskomada Zemlju na paramparčad "kao dečak jabuk " Ako bi se uklopio u tu struju, tu energetsku mrežu, mogao bi da zauzd neograničenu moć. "Po prvi put u istoriji" rekao je Tesla, "čovek posedui znanje zahvaljujući kome može da se umeša u kosmičke procese.""
Svetog mu sranja.
Volfgang je na trenutak podigao pogled prema Ajfelovoj kuli. Mali crveni mamac gotovo se gubio u srebrnastoj izmaglici. Zatim me je jednom rukom zagrlio dok smo i dalje stajali u tišini.
"Ako je Tesla, poput Prometeja, dao čovečanstvu novu vrstu plamena", reče Volfgang, "možda će se ispostaviti da je Pandorino znanje ujedno i poklon svetu i njegova kazna."
l
ZLO I DOBRO
SOKRAT: Govoriš o dobru i zlu. SOKRA°NpiŁm se da li .h razumeš kao ja.
Platon, Republika
392
l
|А|Ш||
o svim svojim namerama i dobro smišljenim planovima, završila
Pf°" izrezbarenom krevetu sa baldahinom u renesansnom apartmanu u
sal" vitini vodeći ljubav s Volfgangom ćele noći - to jest u onom delu koji
ostao - sa strašću koja me je potpuno isrcpla, tako da sam imala utisak
![ am provela vreme u naručju vampira, a ne austrijskog javnog sluge.
Ispred naše sobe nalazila se mala bašta. Volfgang je stajao kod francu-kih vrata i gledao napolje kada sam ujutro otvorila oči. Njegovo veličan-tveno nago telo ocrtavalo se naspram mreže od vlažnih crnih grana sa izmaglicom od nežnog bledozelenog lišća koje se razmotavalo ispred samih prozora. Setila sam se onog prvog jutra u spavaćoj sobi mog podruma, kada je izmileo iz moje vreće za spavanje i okrenuo mi leđa kako bi se obukao - pre nego što je došao do mene da me poljubi po prvi put.
Više nisam bila kvazidevica koja porumeni za svaku sitnicu: život se
očiglHno pobrinuo za to. Ali znala sam daje ovaj čovek zbog koga bi mi
s"" " jki put brže zakucalo - i ovog puta mi je kao ludo kucalo ćele noći
. ;C predstavljao enigmu kao i u vreme kada smo se upoznali, mnogo
..,"e nego što sam saznala da mi je rođak. Uprkos svim filozofskim opser-
acijama o duhu i materiji, morala sam da priznam daje ono što sam žele-
la od Volfganga bilo daleko od duhovnog prosvećenja. Pitala sam se šta je
to govorilo o meni.
Volfgang je otvorio prozore kroz koje se izlazilo u baštu, došao do kreveta i seo. Povukao je čaršav i stao da me miluje dok nisam ponovo zadrhtala. "Tako si lepa", reče on.
Nisam mogla da poverujem da sam želela još. "Zar nemamo važan sastanak za ručak koji zaista ne bismo smeli da propustimo?" Primorala sam sebe da to pomenem.
"Francuskinje uvek kasne." Lizao mi je prste i zamišljeno me gledao.
"ima nešto u vazduhu - egzotični, erotski parfem koji ispuštaš i od koga
ako Podivljam. Ali uvek imam osećaj daje to iluzija, da smo umotani
magični dimni veo kroz koji niko ne srne da prodre, jer će inače čarolija
b"i Prekinuta."
Bl° je to dobar opis i mojih osećanja: od početka nas je obavijalo nešto stvarno, iluzija tako moćna daje često delovala čak opasno, "lekje prošlo devet", prošaputao je Volfgang, čije su usne lebdele nad № grudima. "Možemo da preskočimo doručak - zar ne? - ionako nas elca rani ručak..."
om"iSS x Magots je jedan od famous cafes u Parizu. Nekada je to bilo J no svratiste književnika i podzemlja - dve grupe koje su u Francu-
395
skoj često mogle da se podiče istim članovima. Svi od Heminsve" Bovoareve i Sartra visili su tamo. A očigledno i Zoe Ben. dt
... ------. 4! vcniti y
pova dva magota. Te orijentalne figure u plavo-zeleno-zlatnim odora okružene pozlaćenim ogledalima, lebdele su na prestolima visoko [n J hara, i ličile na heruvime pokupljene sa pariških ulica i u vatrenim kočii ma odvezene na nebo.
Izišli smo na zastakljenu terasu. Dok smo prilazili Zoi, proučavala sam tu ženu, svoju ozloglašenu baku, o kojoj je izrečena i napisana gomila skandaloznih stvari tokom godina. Možda je imala osamdeset tri, ali dok je se-dela tu pijuckajući svoj šampanjac, imala sam utisak da život kojim je ži-vela - ispunjen vinom, muškarcima i plesom - uopšte nije na njoj ostavio traga. Sedela je "uspravno u sedlu", kako bi to Olivje kazao, ponosnog držanja koje je dopunjavala glatka koža i zavidna francuska pletenica sne-žnobele kose koja joj je dopirala gotovo do struka. Snaga koja se očitavala na njenom licu podsetila me je na Lafovu primedbu da je još kao dete bila ubedljiva kao Atila.
Kada smo stigli do njenog stola u uglu, zagledala se u mene prodornim akvamarin očima - čija je nijansa bila negde između Volfgangovih tirkiznih i majčinih čuvenih "ledenoplavih". Volfgang me je formalno predstavio, izvukao stolicu i smestio me postoje Zoe klimnula. Obratila se Volf-gangu, na engleskom u kome se osećala mešavina naglasaka, ali pogled nije skidala sa mene.



32 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:10 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
"Sličnost je zaista neverovatna", rekla mu je. "Kako li je reagovao Da-čanin kada ju je prvi put video!"
"Ostao je bez reci", priznao je Volfgang.
"Ne želim da budem nevaspitana", reče mi Zoe. "Ali moraš da shvatiš daje Pandora bila jedinstvena. Pošto nje više nema, čovek se zapanji kada sretne nekoga koje gotovo njena inkarnacija. Dobro si postupila što si sve ove godine izbegavala najveći deo porodice. Da smo češće viđali ovu ne-verovatnu Pandorinu repliku, možda bismo svi morali da pribegnemo nii-rišljavim solima ili nekom jačem piću od šampanjca! S njom je bilo teško izići na kraj, uveravam te."
Osmehnula se po prvi put, i na trenutak sam uhvatila onu lenju senz alnost po kojoj je bila čuvena - osobinu zbog koje su, koliko se seca skoro četiri decenije plemići i magnati padali na kolena i obasipali je bog tim poklonima. .,
"Jesi li bila bliska sa mojom bakom?" upitala sam. A onda sam se se da mije ;" Zoe baka, i dodadoh: "Hoću da kažem..."
396
jta hoćeš da kažeš. Ne izvinjavaj se", kratko me je prekinula, dana ćeš možda i naučiti važnu lekciju: možeš da uradiš i da go- .J1- H je po volji a da zbog toga ne moraš da se izvinjavaš." Imala sam v°ris da se Zoe često držala tog svog malog pravila. °tlSu hnula je kelneru da i nama sipa šampanjac u čaše koje su se nalazile cicu pored i čekale nas. Već su bile delimično ispunjene tajanstvenom pa urnom mešavinom koju je kelner promešao napravivši oblak dok je Jao Šampanjac. . . .
Ovo piće se zove la Zoe , obavesti nas ona. "Kao i moje ime, ono Ci "život". Mešavinu su jedne večeri pripremili za mene kod Maksima oh pre koliko je to godina samo bilo! U Parizu su ga pili svi koji su že-leli da budu šik. Želela sam da se vidimo ovde kod Deux Magots i da nazdravimo Životu. Pošto niko ne izlazi ovako rano, moći ćemo na miru i da porazgovaramo. Hoću da vam ispričam o nedostajućem magotu, i o tome u kakvoj je on vezi s nama. Pošto je običaj da niko ne ide na ručak pre otprilike dva sata, rezervisala sam nam sto kod Closerie des Lilas. Pretpostavljam da ste pristojno doručkovali u hotelu u kom ste odseli."
Sedeia sam ukočenog maza. lica, očajnički se trudeći da ne pocrvenim -" šećer iu na naš jutrošnji "doručak". Volfgang mi je značajno stisnuo
! stola.
,Mozcia bismo mogli da uzmemo malo maslina", rekao je kelneru na francuskom. Kada se ovaj udaljio, Volfgang je rekao Zoi: "U Americi se ne pije alkhol ovako rano ako se prethodno nešto ne pregrize."
Osim u mojoj bahanalijskoj porodici, pomislih. Podigli smo čaše i nazdravili Životu. Već pri prvom gutljaju, osetila sam da ovo jako piće ima
ukus opasnosti.
.Arije!..." Zoe je izgovorila moje ime kao da polaže neka prava na
njega. Njene naredne reci su to razjasnile. "Pošto je tvoja majka oduvek
krila u kakvom smo srodstvu, možda ti nije rekla da sam ti ja odabrala
"ne? Možeš li da pogodiš po kome si ga dobila?"
j"Volfgang mi je kazao da je Arijel drevno ime za Jerusalim i da znači °zja Lavica", odvratih. "Ali ja sam oduvek zamišljala da sam ime dobila
P° onom malom duhu Arijelu iz Šekspirove Bure koga je Prospero čarob-
nJak držao u zarobljeništvu."
.."Ne ali si ipak dobila ime po jednom drugom duhu koji je nastao kaje po uzoru na tog", reče Zoe. Zatim je počela da citira na nemačkom:
Ariel bewegt den Sang in himmlich reinen Tonen;
viele Fratzen lockt sein Klang, dock lockt er auch die Schonen...
-ah die liebende Natur, gab der Ceist euch Fliigel,
Folget meiner leichten Spur! Aufzum Rosenhugel!"]1
zače poj i klik - nebesnički zvuči sami! prim, prev.
397
"Arijel peva i svira... hm, harfu", prevela sam. "Ako ti je prjr krila... sledi me do brda ruža. Odakle je to?" aala
"Iz Fausta", odgovorio je Volfgang. "Ta scena se odigrava na v h nine Broken, u Walpurgisnacht, u vreme drevnog germanskog festiv l je Gete prizvao u ovoj drami. Ta reč znači "noć kada su pročistili su vatrama."
Zoe je pogledala Volfganga kao da u tome što je rekao postoji kvo neizgovoreno značenje. Zatim je bakica isto tako šarmantno aktivi ručnu granatu.
"U tom delu Fausta, u sceni pročišćenja, mali duh Arijel oslobađa Fa sta ogorčenosti i patnje koju je prouzrokovao ostalima", obavesu nas ona "Ne zaboravite da ih je Faust često krajnje nenamerno povređivao, u svo joj potrazi za višom mudrošću kao mag. To je bio Lakijev najdraži pasus Ronio je suze svakog puta kada bi ga čuo", zatim je dodala. "Većina ljudi nije svesna daje noć kada je umro - 30. aprila 1945 - Noć uoči prvog maja.18 Što će reći daje ubio sebe i Evu, na Walpurgisnacht."
"Laki?" zbunjeno je upitao Volfgang. Shvatih daje propustio Lafovu priču u kojoj nam je otkrio ljupki porodični nadimak za najozloglašenijeg svetskog tiranina. "Ali 30. april 1945. je čuveni datum: tog dana je Hitler počinio samoubistvo. On je bio Laki?"
"Da", prokomentarisala sam cinično. "Izgleda da je bio porodični prijatelj. Iznenađena sam što to nisi čuo." Međutim, postojalo je nešto što ni ja još nisam bila čula i što bih bila veoma srećna da sam propustila."
"Nije zapravo bio prijatelj", primelila je Zoe sa zavidnom hladnokrv-nošću. "Mogli biste čak reći daje bio član porodice."
Dok sam pokušavala da se saberem posle ove njene primedbe, ona do-dade.
"Morate shvatiti, poznavala sam ga od najranijih dana. Istinu govoreći, Laki je bio običan čovek običnih sposobnosti, porekla i obrazovanja, ali je znao da njegova velika snaga leži upravo u toj jednostavnosti. Zbog toga mislim daje mnogima delovao tako zastrašujuće, jer se ispod površine krilo nešto primitivno što bi odjeknulo u čoveku iako toga nije bio svestan. Kada je Laki u pitanju, to je bilo nešto više od masovne hipnoze, u šta bi mnogi voleli da veruju. Sve u vezi s njim bilo je arhetipsko: umeo je da dopre o istine u svakome." Napravila je pauzu, pa dodala nešto od čega sam se s dila: "Konačno, nije on lično povukao obarač trinaest miliona puta -je izdao pismena naređenja drugima da to urade. Laki je znao da će
To mami mnogi gadan lik, al" i lepa lica mami... Ako duh vas neki drag i priroda okrilati, Svako nek moj laki trag k ružičnjaku onom prati! prevod B. Živojinović 18 May Eve prim, prev.
398
da stvori uslove u kojima će ljudi oseliti da su dobili dopuštenje ° H ono što su duboko skrivali u sebi, ono što im je virilo iz srca." Ja ura ja m{ je muka. Zoe me je hladno odmeravala tim svojim čelično-očima dok je sedela i pijuckala šampanjac čija je boja podscćala Г "u krvi. Sunce kao da je prestalo da greje. Bilo je znači tačno, Laf i "a tali su me upozoravali da je Zoe bila saradnik nacista sa članskom SVl m Ali to je bilo pre nego što sam došla ovamo, pijuckala piće nazvano "oi i slušala pogubne novosti sa njenih vlastitih usana. I sasvim sigur-P0 "neg0 Što sam saznala daje ovaj jurišnik preda mnom moja rođena to! Nije čudo stoje Džersi želcla daje se odrekne - osetila sam potrebu da povratim. Ipak sam stisnula zube i sabrala se. Pažljivo sam spustila svoju čašu purpurnog otrova i okrenula se ka njoj tako da smo se gledale oči u oči. Da razjasnimo nešto: ti smatraš da postoji nešto "iskonsko" i "arhetip-sko" što čini da obični ljudi "odgovore" na ideju o genocidu?" upitala sam je "Misliš daje tvoj drugar Laki bio neki tamo obični Džo sa idejom za koju je vreme bilo sazrelo? Veruješ da je većini ljudi samo potrebna dozvola od nekoga na vlasti da počnu da igraju igru sledi-firera i ponove danas istu sivar? Dovoli da te obavestim, damo moja, ne postoji ništa iskonsko, arhe-ko. Ttriaforično ili genetsko što bi mene nateralo da nešto uradim, a da
"ipunosti svesna šta radim - i zašto."
i oživela sam dovoljno dugo", smireno je odgovorila Zoe, "i videla r-dkvo sile se oslobađaju kada se uspostavi kontakt na tako dubokim nivoima- uključujući i one koje si videla da su probudili Pandorini rukopisi. Dozvoli mi da ja tebe nešto pitam: Zar nisi ti tražila da se vidimo? Da li si "u potpunosti svesna" daje danas - 20. april 1989 - stogodišnjica rođenja Adolfa Hitlera? Da li je to slučajnost?"
Osetila sam užasnu jezu dok sam primoravala sebe da gledam u te jasne, ledene oči moje strašne bake. Ali na nesreću po mene, ona još nije bila završila.
..Reći ću ti još nešto u šta moraš da veruješ. Ko ne shvati kako je radio um Adolfa Hitlera, neće moći da shvati ni Pandoru Basarid i njene ruko-P"se, kao ni prave motive koji pokreću die Familie Behn."
"Nadala sam se da će ti Volfgang jasno staviti to do znanja", ledeno
.mJ°j rekla. "Došla sam u Pariz samo iz jednog razloga. Mislila sam da
1 možda jedina živa osoba koja bi mogla da objasni tajnu Pandorinog
s edstva i odgonetne mnogobrojne tajne koje okružuju povezanost naše
odice sa njima. Nisam došla da slušam naci-propagandu; došla sam
"-b°g istine."
"nači, mala moja, ti bi htela da sve bude istina ili laž, dobro ili loše,
"i belo. Ali život nije takav, niti je ikada bio. Seme postoji u svako-
. u nas. Obe te stvari se zalivaju i rastu jedna pored druge. A kada je u
Ju naša porodica - tvoja porodica - ima dosta toga od čega ne bi bilo
399
mudro da okreneš glavu samo zato što ne možeš stvari lako da so t" kutijama. Nije uvek lako odvojiti žito od kukolja, čak ni posle žetv " S °
"Nikada nisam bila čarobnjak za rešavanje parabola", prirnetih ako tvoja ideja o "istini" podrazumeva da smo svi mi potencijalne ma ubice ako ne nabasamo na dobre vile, s tim se ne slažem. Šta to rno" "" natera "civilizovane" ljude da pomisle kako mogu da ustanu jednog j a okupe komšije, potrpaju ih u kamione, istetoviraju im serijske broje " pošalju ih na neku udaljenu farmu gde će ih melodično istrebljivati?"
,,To nije pravo pitanje", reče Zoe, kao odjek Dačanina Basarida.
"U redu, kako glasi pravo pitanje?" zanimalo me je da saznam.
,,Pravo pitanje glasi: Šta ih sprečava da misle da mogul"
Zurila sam u nju još nekoliko trenutaka. Morala sam da priznam bar samoj sebi, daje to zaista bilo pravo pitanje. Ipak je bilo sasvim jasno da se Zoina i moja perspektiva u osnovi razlikuju. Ja sam možda naivno pretpostavila da su svi ljudi u osnovi dobri, ali da ih jedan jedini čovek može mračnim, hipnotičkim manipulacijama navesti na zlo. S druge, pak, strane, Zoe - koja je, morala sam da se podsetim, zapravo poznavala tog čoveka - zastupala je stanovište da se svi rađamo sa semenom zla i dobra u sebi, i daje dovoljan samo blagi podstrek u pogrešnom pravcu. Koji je bio taj tajni sastojak, očigledno zakopan duboko u svim razumnim društvima, koji nas je sprečavao da pobijemo susede samo zato što nam se ne sviđaju njihove frizure ili kako šišaju travnjake? Nije li Hitler rekao da upravo to najviše mrzi kod Cigana, Slovena, Mediteranaca i Jevreja - što se razlikuju?
Zapravo je trebalo da ja bolje od bilo koga drugog znam da plemenska mržnja i genocid nisu samo bajke izgubljene u maglama prošlosti. Još mi je odzvanjalo u umu ono što se dogodilo prvog dana u školi u Ajdahu. Sem me je dopratio i dok smo prolazili pored nekih dečaka u hodniku, jedan je prošaputao dovoljno glasno da gaje Sem čuo: "Jedini dobar Indijanac je mrtav Indijanac."
Blagi bože.
Smučilo bi mi se svaki put kada bih zagrebala malo dublje ispod površine porodične istorije, jer bih uvek naišla na nešto ružno, jezivo ili neprihvatljivo - ali sam shvatila da bi bilo šta što moja ovde prisutna novopio-nađena baka fašista ima da kaže, moglo zaista da dokaže jednu stvar koja će me odvesti bliže središtu koje je Dačanin nazvao Istina, bar što se ti će naše porodice. I zato sam progutala knedlu i klimnula Zoi da nastavi. apu stila je čašu i pogledala me kroz sužene oči.
"Da bi mogla da shvatiš bilo šta od ovoga, bez obzira da li to bilo pr jatno ili ne, prvo moraš shvatiti da se priroda odnosa koji smo mi, u nas porodici, imali sa Lakijem razlikovala od prirode odnosa koju je on im sa drugima. .r
"Bilo je onih koji su smatrali da ga dobro poznaju. Kao što je RU
Hes, koji je svom sinu dao ime po Lakijevom "tajnom" nadimku
. Volf
400
.. "0jljiviji je bio J ožet" Gebels, koji je imao šestoro prelepih plavušana.
п .° j:jv broj, šest. Zvali su se Helga, Hilda, Helmut, Holde, Hedi i Hajdi."
dorno se zagledala u mene i upitala: "Možda ne znaš šta se dogodilo
tim malim Gebelsovim plavušanima čija su imena počinjala sa ? I oni
bili žrtvovani u Walpurgisnachtu: roditelji su ih otrovali cijanidom u
Hitlerovom berlinskom bunkeru. Na isti način su ubili i psa ljubimca Blon-
dija, a potom i sebi oduzeli živote."
Žrtvovani? Kako to za ime sveta misliš?" uzviknula sam.
Noć uoči prvog maja predodređena je za žrtvovanje i pročišćenje", objasnila je Zoe. "Naredni dan, prvi maj, nekada su zvali Belten, Belove ili Baalove vatre, šesti odeljak keltskog kalendara i stožerna srednja tačka paganske godine. Prethodna noć, u kojoj je Hitler izvršio samoubistvo, 30. april, u drevna vremena se nazivala Noć mrtvih. To je jedini paganski sveti dan koji nikada nije bio preveden u hrišćanski kalendar, i on i dan-danas poseduje svoju prvobitnu, nepatvorenu iskonsku moć."
"Ne misliš valjda da su ljudi koji su umrli u Hitlerovom bunkeru žrtvovali vlastitu decu u nekakvom... paganskom obredu"."" upitah sa užasom.
Zoe mi nije direktno odgovorila. "Najvažniji događaj koji se zbio te noći bio je onaj koji se prvi dogodio: brak sklopljen između dvoje ljudi koji su znali da će uskoro umreti", reče Zoe. "Mladoženja je, razume se, bio Adolf Hitler. Ali ko je bila mlada na tom venčanju održanom u neobično vreme? Nevažna žena koja je odigrala značajnu ulogu - i koja se, stoje veoma zanimljivo, zvala Eva, kao i prva žena u Bibliji, majka svih nas. Njeno prezime opisuje boju zemlje, prima materiae koja obezbeđuje osnovu .a sve alhemijske preobražaje. Zvala se Eva Braun."
Posle ovih reci, Zoe je počela svoju priču...
GOSPODIN BRAUN
- Postoji izvestan čovek, čovek čije pravo ime ne znamo, koji radi iz potaje zarad nekih svojih ciljeva... Ko je on? Mi to ne znamo. Uvek ga pominju kao "Gospodin Braun". AH jedna stvar je izvesna, on je glavni kriminalac svoga doba. Vodi veličanstvenu organizaciju. Bio je glavni pokretač i finansijer propagande za mir za vreme rata, Posvuda ima
svoje uhode...
- Možete li uopšte da ga opišete?
- Zaista mi nije zapao za oko. Bio je sasvim običan - isti kao i svi drugi.
Agata Kristi, Tajni protivnik 1922
Rođen je u Braunauu na Inu, gradiću u čijem se imenu takođe nalazi reč braon. Jurišnike koji su ga doveli na vlast zvali su braonkošuljaši: kancelarije Nacionalsocijalističke partije nalazile su se u Braon kući u Minhenu. u je zatim bio i dr Verner fon Braun, kome su robovi u tajnosti proizvodili
401
rakete u podzemnim pećinama u planinama Harts, sasvim blizu R Sam firer je to mesto nazvao Dora, što isto kao i Pandora, znači da a
Imena i reci su bile veoma važne Lakiju. U Mein Kampu se Пан nu puta ponavljaju reci kao Što su "proviđenje", "usud, sudbina", kao mer u rečenici "Danas mislim daje bilo proviđenje stoje "usud" od h"1" Braunau na Inu kao mesto mog rođenja." a°
In je jedna od četiri reke koje izviru jedna blizu druge visoko u sva" skim Alpima. Te reke obrazuju krst koji se širi preko karte Evrope i ulj se u četiri mora. Inje poslednja pritoka Dunava pre nego što napusti N mačku i nastavi da teče kroz Austriju, Čehoslovačku, Mađarsku, Jugosl viju, Rumuniju i Bugarsku da bi se na kraju ulio u Crno more. Severni krak tog krsta, Rajna, prolazi kroz Nemačku i Holandiju i uliva se u Severno more. Rona teče na zapad i jug kroz Francusku do Mediterana. Tičino utiče u Po u Italiji koji se uliva u Jadransko more. Četiri reke, četiri pravca.
Raspodela prostora na četiri četvrtine, kao četiri reke u Edenu ili ukr-
. stanje dvaju linija u obliku krsta koje se na kraju savijaju pod pravim uglom,
takođe je drevni simbol ogromne moći koji se naziva Krst maga. Nasans-
kritu se zvao svastika i predstavlja jedan od najstarijih simbola čovečanstva.
četiri elementa - zemlju, vazduh, vatru i vodu - i peti skriven u olarnu osu, šarku oko koje se svet okreće i oko koje se vrte ne-
tfeu""1" " j-
ti medvedi.
estu na kome izviru te četiri reke nalazi se Mali prelaz. svetog
da Rimljanima poznat kao Alpis Graia, Grčka planina. Veruje se
Ber .. "z njega Herkul vratio u Grčku, a Hanibal stigao u Italiju. Tu po-
Tuoitorov hram još iz vremena pre Cezara, a na kraju prošlog veka,
jala je jedna utopijska zajednica koja je od izvesne važnosti za moju
f Najvažnija osa germanskih naroda, koja je geomantički povezana
P Dravo tim mestom jeste Irminsul, koji se uzdiže u svetom gaju kod
Fksterštajnea, to je kamen koji strci visoko u Teutoburškoj šumi Vestfali-
Ona je obeležavala posvećeno mesto na kome su tevtonska plemena potisnula Rimljane godine Gospodnje devete, primoravši Rim da napusti svoje severne provincije u Germaniji.
Kada je Karlo Veliki porazio Saksonce 772, prva stvar koju je učinio bila je da uništi ovaj čuveni stub zajedno sa svetim gajem, jer je shvatio da Irminsul obeležava daleko više, a ne samo jedan važan datum u tevtonskoj isioriji: drevno predanje kazuje da se dotični stub tu nalazio od osvita vre-ч: na.
Irmins Saule, Hermanova staza, povezivala je nebo i zemlju. Norveški bog Herman - ili kako ga još zovu Ir, Tir, Tiu ili Ziu - nije bio niko drugi do ratobroni nebeski bog Zevs. Njegov kamen, Irminsul, imao je oblik rune AT, koja predstavlja najstariji severnjački oblik svastike:
vtv
do fon List, isti onaj bečki okultista koji je na prelasku dva veka, u Padu slepila, ponovo otkrio izgubljeno značenje runa, takođe je dvadeset lna ranije osnovao društvo Iduna, ezoteričnu grupu koja je dobila ime , evtonskoj boginji Idun, koja nosi magične jabuke besmrtnosti. Isto kao i "janin Idas, po kome su ide ili prelazne tačke meseci dobile ime. Idun
402
403
je bila boginja Večnog povratka. Sanskritski koren odnosio se tak jednu od dve velike sile. Idu i Pingalu, koje tvore zmijoliku stazu 6 Па žaja. ra-
Na vrhuncu Prvog svetskog rata, Gvido fon List obelodanio i poslednje i najmoćnije proročanstvo, inspirisano Edama, čuvenim i l skim sagama koje govore o konačnoj bici sveta u Poslednjim danima Fv ma legendi, svaki vojnik koji umre na Polju Ida - "blistavo uskrsnuć čim je pogubljen odmah biva i ponovo rođen. List je predvideo da će koji su pali na bojnom polju za ideale sadržane u runama učestvovat" Večnom povratku: da će pogubljeni u Prvom svetskom ratu, ratu koji " okončati sve ratove, doživeti trenutnu reinkarnaciju poput onih na mitol škom Polju Ida. Novorođeni će se tada ujediniti u silu koja će dostići svoi punu snagu kada većina njih napuni osamnaest godina. Ta sila će probuditi uspavani duh der Starke von Oben - Jakog Odozgo - koji će prizvati drevne tevtonske bogove i promeniti svet. Astrološko ispitivanje je otkrilo da će se taj duh ispoljiti negde krajem 1932, oslobodiv.ši silu runa koja je bila uspavana hiljadu godina još od vremena rimskog osvajanja.
Kada je Adolf Hitler 30. januara 1933. postao nemački kancelar, smesta je naredio ponovnu izgradnju i osvećenje Irminsula, koga je razorio Karlo Veliki. Himler je u obližnjem Paderbornu preuredio zamak Vevelsburg za svoj neposvećeni Red tevtonskih vitezova. Kada je Hitler uputio svog arhitektu Alberta Spera da napravi kopiju Zevsovog hrama iz Pergamona na turskoj obali za skupove u Nirnbergu, nemački koledž za rašljare ne samo da je ispitao rašljama polje kako bi utvrdili gde se nalaze najveće sile u zemlji, već su zaključili, na osnovu arhitektonskih prikaza, da hram od 1.300 stopa u kome je trebalo da bude postavljen Hitlerov podijum neće biti postavljen pravilno i neće u potpunosti iskoristiti geomantičke sile. Zato je zgrada bila premeštena nekoliko stotina stopa na zapad - stoje zahtevalo isušivanje jezera i skretanje železničke pruge.
Hitler je zahtevao da se nad stadionom nadnosi ogromni orao sa raširenim krilima u obliku rune Tyr, koja simbolizuje Weibaarin, ženku-orla, Zevsovu bračnu saputnicu i Weberin, tkača ili prelca sudbine sveta u Fo-slednjim danima. Hitler je rekao Speru da mu se ta slika javila u snu KOJI je usnio pošto je nakratko oslepeo, slično Listu, od iperita, bojnog gas dok je služio na zapadnom frontu u Prvom svetskom ratu. Ta dva eleme ta - orao i pauk, onaj koji hrli u visine i onaj koji tka, sile neba i pecm bile su kombinovane u jedinstvenom glasničkom duhu koji će jednog biti i sunce i mesec, i koji će voditi njegov Sveti red. .
Kada je Laki 9. novembra 1918. saznao daje kajzer Vilhelm II abdicj rao i daje novu socijalističku vladu molio da se založi za mir, to je zvalo novi proročki san - daje Votan došao da povede njega i Nemac slavu. Napisao je ovu pesmu:
404
Č sto odlazim u mraznim noćima do Volanovog hrasta na tihom proplanku Prinvam mračne sile da istkaju jedinstvo - one runske moći , mesec stvara svojom mađioničarskom čarolijom; i svi oni koji drsko astupaju po dnevnoj svetlosti poraženi su njihovom magičnom formulom...
H"tler je često govorio da smatra Berlin glavom svog novog religijskog
tka a Minhen njegovim srcem. Ali te noći, u tami svoga uma, shvatio
P , je jsfirnberg još od drevnih vremena bio duhovno središte, duša nema-
л 2 naroda, planina na kojoj je spavao bog Votan. Albert Šper je nazvao
oju kreaciju na tlu namenjenu paradama u Nirnbergu Katedrala svetlo-
ti što odgovara onome ko je želeo sebe da simbolično predstavi kao der
Starke von Oben - osu između neba i zemlje, vrata koja spajaju prošlost i
budućnost.
Glavna reč u imenu nacionalsociljalističke partije bila je "nacionalista".
Naciste je zanimalo da pronađu korene arijevske genealogije, geomantike, misterija i okultnog. Istraživali su bunare, izvore i drevna groblja, doku-mentujući nasleđe sačuvano na nadgrobnim spomenicima širom Evrope. Slali su tajne ekspedicije u Pamir i Pirineje, pohodili drevne pećine u po-twi a izgubljenim dokumentima zapečaćenim u glinenim ćupovima hiljadama godina, koji bi mogli da otkriju istinu o njihovoj svetoj lozi i izgubljenoj mudrosti.
Postojalo je uverenje da je veliki broj obaveštenja bio tajno unet pod šifrom u narodne epove severnih zemalja. Poduhvatili su se njihovog deši-frovanja. Mnogi tragovi su ukazivali na istoriju Trojanskog rala. U čuvenim islandskim sagama iz trinaestog veka, Proznim Edama i Hejnakringlu, Odin je bio kralj drevne zemlje Tir, koja je dobila ime po norveškom bogu Tiru, a to kraljevstvo takođe je poznato kao Troj. Za sagu Ragnarok, Sumrak bogova, prema kojoj je Rihard Vagner napisao svoju operu Die Gotterddm-merung, smatralo se da predstavlja opis tog dugačkog i pogubnog sukoba sa Odinom lično kao kraljem Prijamom.
Odin je zahvaljujući braku sa trojanskom Sibilom, stekao dar prorica-
nJa i predvideo predstojeće uništenje Troje i da ga čeka slavna budućnost
P°sle toga, na severu. Sa svojom porodicom i mnogim Trojancima i ne-
r°jenim blagom, Odin je krenuo na put kroz severne zemlje. Na svakom
estu na kome su zastali tokom ove migracije, lokalno stanovništvo je u
Jima videlo bogove a ne ljude; Odin i njegovi sinovi dobili su zemlje ko-
° su hteli, jer su doneli dar - obilnu žetvu. Takođe je vladalo uverenje
fla upravljaju vremenom.
Udin je postavio svoja tri prva sina za kraljeve Saksonije, Frankonije i
talije; u Jutlandu Šlezvig-Holštajn i Danska postavio je za kralja četvr-
° sina, a u Svijtiodu Švedska petog; šesti je postao kralj Norveške. Na
°ni mestu na kome su se nastanili, zakopali su po jedan sveti predmet
J su doneli sa sobom iz Troje - Herkulov mač, Ahilovo koplje i tako
405
dalje - koji je trebalo da zaštite njihova kraljevstva i da obrazuju
tičku osu koja ih spaja: šestokraku zvezdu rune Hagal. "ч-
Odin je bio veoma moćan čarobnjak čija je mudrost bila ravn monovoj. Kasnije je bio proglašen za božanstvo kao bog Votan Od"
žena, Sibila, proročica iz Marpesosa u podnožju brda Ida u današnjoj skoj, bila je jedna u nizu žena koje su zabeležile istoriju trojanskih kralj -proricale budućnost njihovih potomaka: njihove zapise takođe su na" "V Sibilina proročanstva. "
Posle Trojanskog rata, napravljene su dve kopije tih Sibilinih pro čanstava koje su odnete na bezbedno, u grčku koloniju Eritreju na tursk " obali i u kumanske pećine severno od Napulja. Kumanske knige je kasni je donela u Rim, 600. godine pre nove ere, poslednja iz niza trojanskih si-bila i ponudila ih rimskom kralju Tarkviniju, koji ih je pomno čuvao, tako da su doživele i carska vremena. One su bile ne samo od velike važnosti tevtonskim potomcima Votana već i Rimljanima: Rem i njegov brat blizanac Romul, osnivači Rima, bili su potomci Eneje, trojanskog junaka iz Ver-gilijevog epa Enejida. Kada je Vergilije umro, car Avgust gaje sahranio pored puta koji vodi iz Napulja za Kumu, na mestu gde je Eneja verovat-no sišao u podzemni svet.
Rimska kultura uživala je u "hiljadugodišnjem rajhu" od njegovog osnivanja 753. godine pre nove ere, do njegovog preobraćenja u hrišćanstvo pod Konstantinom, koji je godine Gospodnje 330. prernestio carsku pre-stonicu ponovo u oblast Troje. Druga faza je trajala do osvajanja Konstan-tinopolja od strane otomanskih Turaka 1453. godine, hiljadu godina posle pada Zapadnog rimskog carstva pod Germane. I zato te dve kulture, tev-tonsku i rimsku možemo smatrati dvema granama istog čokota, jer su obe potekle iz Troje.
Germani su sebe smatrali "s pravom izabranim" sinovima čiji predak Votan nije bio samo junak poput Eneje, već i kralj kraljevske krvi i božanstvo. Prezirali su insinuacije da su civilizaciju i kulturu paganskom severu tek kasnije doneli Karlo Veliki i karolinški Franci, uzurpatori koji su otpu-zali u Rim da poljube papski prsten i koji su se krunisali kao sveti n"m" carevi.
Kada se okončalo Zoino eklektičko skakanje kroz dva milenijuma, i pričala nam je kako su ti hiljadugodišnji rajhovi bili povezani.
"Hitler je od ranog doba pohađao školu za dečake u benediktinsKo manastiru u Lambahu. Tvrdio je da se "zarazio svečanom veličanstvenos predivnih crkvenih svetkovina" dok je pevao u crkvenom horu - i zele° J da postane crni kaluder, kako su zvali benediktince." v . _
To me je podsetilo na Vergilijeve opaske o svetom Bernardu, zas ku templara, koji je sam samcijat napravio od Benediktinskog reda, K J bio na izdisaju, najmoćniji red u Evropi.
406
Zoi, Benedikt - savremenik kralja Artura i Atile - sagradio je Pre anastira, i svi oni bili su smešteni u blizini važnih paganskih re-irjtiaes mesta ili na samim tim mestima. Dvanaest ih se nalazilo izvan li?"Js subijaku, nedaleko od ruševina Neronove palate koja je gledala Rir" " Speco, čuvenu proročku pećinu u kojoj je i sam Benedikt proveo Па l"ko godina kao pustinjak. Kada su pojedini kaluđeri iz obližnjih ne ° pokušali da otruju Benedikta koji je težio da ih "pročisti", on je ra-re svoj kamp i preselio se na mesto gde se nekada uzdizao drevni grad " -"num između Rima i Napulja, i sagradio svoj sada legendarni manastir:
Monte Kasino.
Na vrhuncu Drugog svetskog rata, kada su se saveznici iskrcali u Nanuli" neposredno posle pada Musolinijeve vlade, Nemci su proveli šest me-seci braneći Monte Kasino u jednoj od najdužih rovovskih bitaka u ratu. Saveznici su učestalim bombarovanjem pretvorili brdo u gomilu kamenja. Alije nemačka vojska - iako su sklonili na sigurno mnogobrojno blago i arhive iz manastira - nastavila da se bori krijući se među kamenjem, u očajničkom pokušaju da zadrže brdo.
"Po naređenju Hitlera lično, Monte Kasino je fanatički branjen", reče
Zoe, "Isti slučaj bio je i sa Pamirom u Centralnoj Aziji, koji je hteo da za-
ime A vreme invazije na Rusiju. Hitlera su uverili njegovi rašljari i izu-
avaoci geomantike da je Monte Kasino u Italiji jedna od ključnih tačaka
"a golemoj mreži moći koja opasuje zemlju."
"Da, upravo o tome sam pričao Arijel prošle noći", reče Volfgang. "Izgleda da sva ta mesta povezuje eon koji je na pragu. Kao i Hitlerove poteze." "Tako je", složila se Zoe. "To potvrđuje jedan važan događaj. Pošto je Lakijev horoskop predvideo da niko drugi osim njega samog neće moći da ga uništi, bio je poznat među svojim intimnim prijateljima kao "čovek koga je nemoguće ubiti". Poslednji pokušaj da mu se oduzme život, u štabu Vučja jazbina 20. jula 1944, predvodio je Klaus Šenk fon Štaufenberg, zgodni ratni junak, aristokrata i mistik. Pošto je njegovo prezirne simbolično po-yezano sa novim dobom - Schenk znači peharnik, a Stauf srebrni vrč -utenbergasu mn°g" smatrali za "onog koji će ubuduće da toči", za onoga k°Ji će najaviti doba tako što će uništiti Velikog Protivnika. Važno je bilo . ° sto je Štaufenberg, isto kao i Votan, izgubio - ili možda žrtvovao! -
Jedno oko u ratu.
. "Ali Laki je ponovo opravdao svoj nadimak", dodala je Zoe. "Kasnije
sam sebi oduzeo život, prvo je uzeo cijanid, zatim pucao u sebe i na kra-
zgoreo - što je takođe bilo simbolično - keltska trostruka smrt, kao die
SZČan op, za tipa koji je b,o " ojnjjm mamjak u, "takoh Ja. "Obratite pažnju na to kako su b"o obesen na gradskom trgu poput napunjene kobasice doK j re° Pošto je prethodno bio poliven benzinom. Teško da bih te smrt,
407
шУЈ
opisati kao junački ili plemeniti način umiranja - a još manje kao ";
bogova". Da i ne pominjem koliko je miliona ljudi Hitler zbrisao n
u holokaustu." Sebe.
"Da li ti je poznato značenje reci holokausti" upitala je Zoe
"Holo-kaustos", reče Volfgang. "Znači pretvoren u pepeo, zar ne1 д je životinja ponuđena za žrtvovanje u Grčkoj smatrana dobrom na ° su je "potpuno pojedena vatrom". To je značilo da su bogovi prihvatil" " što im je bilo poslato. Za Grke, međutim, to je pre bio način da zahval S sve ono što su već dobili, dok su za Semite takve stvari predstavljale ok javanje greha koje je pleme počinilo u prošlosti."
Šta su to oni pobogu govorili? Podsetila sam sebe da sam u rođačka" vezi sa oboje ovde prisutnih ljudi, koji su krajnje smireno, čak radosno čavrljali o najvećem masovnom ubistvu koje se ikada dogodilo na svetu kao da je reč o nekom atavističkom religijskom obredu. Zar nije bilo previše već i to što je Hitler organizovao da bude spaljen - što je obavio paganski obred u kome je život izgubilo šestoro dece, pas i šačica raznovrsnih prijatelja u podzemnom bunkeru za vreme Walpurgisnachta - samo zato da bi u smrti podsećao na nekog tevtonskog junaka koji se žrtvovao? To je bilo krajnje odvratno. Ali ako sam dobro razumela, ono šta su sada indirektno nagoveštavali bilo je još gore.
"Šalite se", rekoh. "Ne mislite valjda da kažete daje Hitlerova smrt bila deo nekog užasnog božanskog obreda koji podrazumeva masovno klanje - pokušaja da se očiste zemlja i krvne loze ljudi zbog nekog tamo proročanstva o avataru novog doba?"
"Malo je složenije od toga", obavestila me je Zoe. "Kada si stigla, rekla sam da ću ti ispričati o Mudracu koji nedostaje u deux magots. Neki misle daje to Baltazar, koji je doneo na dar gorku mirtu za suze pokajnice. Ali to je zapravo bio Kaspar, čiji je dar bio tamjan: ponuda za žrtvovanje."
"Kao što je bila smrt Kaspara Hauzera", rekoh, setivši se priče koju mi je Volfgang ispričao dok smo se vozili ka manastiru u Melku.
"Jesi li ikada posetila grob Kaspara Hauzera u Anspahu?" upitala je Zoe. "Nalazi se na malom groblju opasanom zidom i sa puno cveća. Levo od njegovog groba je nadgrobni spomenik na kome piše Morgenstern - na nemačkom "jutarnja zvezda", petokraka zvezda Venere. Na nadgrobno spomeniku desno od njegovog je Gehrig - "kopljonoša", ili nebeski ke taur Strelac, od staronemačke reci Ger, koplje. Slučajnost? Pre bih rekla poruka."
"Poruka?" ponovih ja.
"Kentaur je žrtvovao život da bi se zamenio sa Prometejem u Hao reče ona. "I dalje ga povezuju sa sufistima i Istočnom školom mistika, tokraka zvezda Venere bila je simbol žrtvovanja potrebnog za upuciv i u Pitagorejske misterije. Mislim da poruka na grobu Kaspara Hauzera g da na prelasku svakog doba moraju biti prinete žrtve, milom ili silom-
408
del,
se čudno osmehnula, gledajući kroz mene svojim hladnim akva-
e°Činiažrtva prineta je i u našoj priči: umrla je kćerka Lakijeve sestre 1 .jedina žena koju je Laki [Ша{ la je za oPSmrevolverom - mada nikada n.je bilo dato zadovolja-Ali ubllahi!šnienie Njeno ime bilo je Geli Raubal, skraćenica za Anđeh, vajuće °№Л™105 glasnik. Kao što vidiš, isto kao , u slučaju Kaspa-malijnđeo ,oa . glasmk kojl je umro zarad onoga
fn čim su drugi tragali."
,""m su to tragali?" upitah ja.
Man em o večnom povratku - Pandorinim magičnim krugom", reče Zoe"."KrSe je jednostavno, moć života posle smrti."
409
GLASNIK
Verovanje Tračana u njihovu besmrtnost ovako se izražava... Svakih pet godina oni odaberu jednog među sobom i pošalju ga Zalmoksisu kao glasnika... da zatraži sve ono što žele,.. Neki od njih drže koplja sa vrhovima uperenim naviše, dok ostali hvataju glasnika za ruke i noge i polažu ga na vrhove. Ako nastrada, oni veruju da bog blagonaklono gleda na njih, ali ako preživi, oni krive vlastiti rđav karakter, i šalju novog glasnika na njegovo mesto.
Od Grka sam čuo drugačiju priču... Zalmoksis je bio čovek i živeo je na Samosu gde je bio rob u Pitagorinom domaćinstvu... Pošto je dobio slobodu i obogatio se, vratio se u rodnu Trakiju... gde je zabavljao vodeće ljude i učio ih da ni on niti oni, kao nijedan od njihovih potomaka neće nikada umreti.
Herodot, Istorije
Učenici koji su se spasli iz plamena bili su Lidis, Arkipos i Zalmoksis, Pitagorin rob za koga se priča daje propovedao pitagorejsku filozofiju druidima među Keltima.
Hipolit, biskup Romanus Porta, Filozofuniena
I samo ja jedan utekoh da ti javim.
Jov 1:15, 16, 17, 19
I
Kamulodunum, Britanija: proleće, godine Gospodnje 60.
LOMLJENJE HLEBA
Uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: uzmite, jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu i davši hvalu... govoreći; pijte iz nje svi. Jer ovo je krv moja.
Jevanđelje po Mateju 26: 26-28
I Gospod će nad vojskama učiniti svijem narodima na ovoj gori gozbu
od pretila mesa, gozbu od čista vina, od pretila mesa s moždanima, od
vina bez taloga.
I pokvariće na ovoj gori zastirač kojim su zastrti svi narodi, i pokrivač
kojim su pokriveni svi narodi.
Uništiće smrt zauvjek.
Knjiga proroka haije 25: 6-8
Trava na kojoj je ležala bila je poput debelog tepiha jarke smaragdno-ze-lene boje koja joj je smirivala dušu posle još jedne duge, teške zime pod rimskim jarmom. Stajala je onako visoka i ponosna na drvenim bojnim kolima na vrhu travnatog brežuljka, ovlaš držeći dizgine među prstima, dok joj je jutarnji povetarac odizao sa širokih ramena divlju crvenu kosu koja joj je u talasima padala do ramena.



33 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:13 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Protekla godina bila je daleko gora od prethodnih petnaest pod rimskom okupacijom, jer se ispostavilo daje mladi car Neron pohlepniji od svoga očuha, Klaudija, koga je, šaputalo se, Neron lično otrovao.
Horde prevrtljivih rimskih naseljenika bezobzirno su otimale od urode-n"ka Brita, jer su uživali podršku legionara iz garnizona. Pre samo nekoliko meseci, kada je umro njen otac, nju - ponosnu kraljicu kraljevske krvi lz kuće Icena - i njene dve mlade kćerke silovali su rimski oficiri, izvukli Su "h iz njihovih domova i javno ih tukli gvozdenim šipkama. Svu njenu
errilju prisvojio je car Neron, kao i svo porodično bogatstvo i dragoceno-. "" a ona nije bila jedina; blago mnogih drugih takođe je natovareno na kola
P°slato u Rim. I pored ovih tragedija, bila je svesna daje prošla bolje od
n°gih drugih: posvuda su hvatali Brite koje su potom prodavali da u °virna podižu rimske gradove, rimske garnizone, rimske akvadukte,
ske puteve. Pred Britimaje bio jednostavan izbor: sloboda ili smrt. . Kćeri su stajale pored nje na bojnim kolima dok su konji udarali kopi-
rria PO tlu i frktali. Ćutke je osmotrila mnoštvo okupljeno ispod sebe u ši-
413
rokom krugu oko perimetra nepreglednog otvorenog polja, zagleda
- svi su čekali da vide šta će ona da uradi. "Ju
Kada su se konačno utišali, ohmotalaje dizgine oko zaobljenog " čenja na kolima i rastvorila nabore svoje raznobojne tunike. Izvadila j i podigla stvorenjce visoko iznad glave da ga svi vide. Bio je to snežn h sveti zec, koga su odgajili i othranili druidi upravo za ovu priliku Iz osamdeset hiljada muškaraca, žena i dece okupljenih na zelenoj livadi " izišao ni dah. Samo je njištanje konja prekidalo beskrajnu tišinu. Zatim pustila zeca.
Životinjica je u početku ostala da sedi na travnatom brežuljku potpun ošamućena i zbunjena dok je hiljade ljudskih bića stajalo ispod, poput ka mene šume, čekajući u tišini. Zatim se zaleteo niz brdašce i u pravoj liniji pretrčao preko otvorenog polja; mala bela mrlja naspram zelene pozadine Trčao je na jugozapad, u suprotnom pravcu od sunca. Kada okupljeni to videše, iz hiljada grla se istovremeno prolomio ratni poklič, i oni pobacaše uvis svoje ogrtače od tartana, koji su podsećali na kariranu mećavu na nebu.
Videli su da je proročki zec odjurio pravo prema Kamulodunumu. Ovde okupljena Bondikina vojska mogla je ubrzanim maršem do mraka da stigne do njega. Do zore će šesnaest godina maltretiranja Brita i njihove zemlje biti sprano u orgiji u kojoj će se napiti rimske krvi.
Ostrvo Mona, Britanija: proleće, godine Gospodnje 60.
PREDAJA
Ovde na samom kraju sveta, na poslcdnjim slobodnim centimetrima, živeli smo neuznemiravani do ovog dana, štitile su nas udaljenost i naša neznatnost. Sada su izloženi i najudaljeniji delovi Britanije... nema ničeg do mora, stenja i neprijateljski raspoloženih Rimljana, čijoj aroganciji ne možete da udovoljite ni pokornošću ni skromnim samoobuzda-vanjem. Svetske grabljivice... Dozlogrdili su i istoku i zapadu... samo pljačkaju, kasape, kradu - te stvari oni lažno nazivaju carstvom. Opustošili su svet, i to nazivaju mir.
Tacit, Agrikola
citira reći britanskog poglavice Kalgakusa o Rimljanima
Iskonsko pravo ljudi je da umru i ubiju zarad zemlje na kojoj žive, i "a krajnje okrutno kazne sve pripadnike svoje rase koji su grejali šake na ognjištu osvajača.
Vinston Čerćil, Istorija naroda koji govore engleski
414
tonije Paulinije dobro je znao da je trebalo samo da postigne kratko-
kontrolu ili da na kraće vreme pokori urođenike. Karijeru je započeo
iraJ ,,njni Atlas gdc je ugušio pobunu Berbera protiv rimske okupacije.
ie preko glave preturio brojne slične pohode, Svetonije je bio dobro
mlien za i"atovanJe na teškom terenu i žestoke sukobe prsa u prsa. Ali za ove dve godine od kada gaje car Neron imenovao za guvernera
. nije, Svetonije je shvatio da su ovi druidi nešto sasvim drugo. I kao . ,arjJ kao vidovnjaci, bilo da su muškarci ili žene, oni su imali najviša
eštenička zvanja u zemlji i narod ih je smatrao gotovo za bogove. Sve-tonije je bio i te kako svestan da se s njima moglo na duge staze izići na kraj samo na jedan način: morali su da budu potpuno uništeni.
Glavno njihovo svetilište nalazilo se u blizini obale Kambrije na ostrvu Mona- krava, nadimak za Brigde, mesečevu boginju plodnosti sličnu De-metri. Verovali su da ih ta boginja štiti i da će njihovi ratnici koji su bili pogubljeni u bici uskrsnuli iz njenog kotla ponovnog rađanja. Podzemni prolaz do kotla nalazio se ispod jezera koje se prostiralo u blizini Moninog
svetog gaja.
Svetonije je utrošio dve godine na uhođenje ne bi li pomoću raznih trikova tačno utvrdio kada je najpogodniji trenutak da napadne ovo utvrđenje na ostrvu, kada nisu u stanju da ga brane ili iz njega da umaknu. Konačno je saznao da se svi najviši druidski sveštenici okupljaju svake godine prvog dana rimskog meseca maja. Taj dan su Kelti nazivali Beltaine, po tame ili vatrama koje su palili noć ranije da očiste i pročiste svete šume i pripreme ih za godišnju posetu Velike majke u mesecu plodnosti. To je bio najsvetiji dan u godini, kada druidi nisu ni radili ni nosili oružje - tako da je Svetonije mogao da se nada da tog dana neće očekivati napad.
imao je flotilu čamaca sa ravnim dnom koji je trebalo da prebace njegove trupe sa kopna preko uskog, ali često nemirnog tesnaca. U predvečerje uoči prvog maja krenuli su kroz morsku penu i zaobišli južni rt ostrva kako bi se iskrcali na drugoj strani od kopna, zapadno od Svete glave.
Dok su njihovi čamci nečujno klizili prema obali, obred pročišćenja je Vec bio u toku, iako se još nije bilo potpuno smračilo. Nejasne prilike no-
e su zapaljene baklje kroz utihle gajeve koji su se pružali ćelom duži-n°m obale. Sunce je polako tonulo u krvavocrveno more kada su rimske rupe prišle svojim plovilima blizu plaže i šljapkajući kroz talase počele
se iskrcavaju. A onda su zastali pred prizorom na koji su naišli.
omila ljudi odevena u samrtničke crne halje, izišla je na plažu i kre-
"a ka njima poput neumoljivog crnog zida od ljudskih telesa. Muškarci . estenici napredovali su sa rukama podignutim put neba, izvikujući kletve . akletve iz petnih žila. Žene, razbarušene kose, zujale su među njima poput
ekata sa podignutim bakljama. A onda su, u iznenadnom naletu, vrište-
" P°"etele poput furija preko šljunkovite plaže, pravo na rimske vojnike.
415
Svetonijevi oficiri bespomoćno su gledali kako njihove trupe MU stoje na početku plaže. Uplašila ih je i paralizovala ta gomila harn" 6П° urlaju i koje kao da dolaze pravo iz Hada. Svetonije je trčao duž н vojnika dok su pomahnitale žene napredovale; izvikivao je naređenja " °Va klinjao trupe nadglasavajući zaglušujuću buku druida, sve dok se ni oficiri nisu konačno pribrali i počeli da slede njegov primer. Vl
"Posecite ih!" krenulo je naređenje od najvišeg oficira do najnižeg nika. Žene koje su urlale noseći zapaljene baklje nastavile su da se ob šavaju na njih praćene urlicima pomahnitalih druidskih sveštenika koii im odzvanjali u ušima. Vojnici su jurnuli u poslednjem trenutku.
Josif iz Arimateje stajao je pored Lovernija na ivici stene. Setio se jednog drugog zalaska sunca kada je stajao na jednoj drugoj steni pored svog prijatelja i posmatrao kako se more pretvara u krv - bilo je to pre dvadeset pet godina, na jednoj drugoj obali, jedne druge zemlje; tada je sve i počelo. Tada je još možda moglo da bude zaustavljeno. Ali sada, dok su mu krici sa plaže ispod odjekivali u ušima, on se sav užasnut okrenuo kaLo-verniju.
"Moramo da se umešamo!" povikao je Josif, ščepavši prijatelja za ruku. "Moramo da im pomognemo! Moramo to nekako da zaustavimo! Oni se čak ni ne brane! Rimljani su okrenuli njihove vlastite baklje protiv njih -pale im kose i odeću! Seku ih na komadiće!"
Druid je nepomično stajao. Samo se blago trgnuo kada je, i pored užasne buke i vriske, čuo zvuk sekira koje se odbijaju o stenje, jer je tek tada shvatio šta su to Rimljani zapravo naumili: zbrisaće sveti gaj.
Lovernije nije pogledao Josifa. Niti je bacio pogled na krvoproliće dole na plaži koje ne samo da je predstavljalo masakr njegovog naroda već i uništenje svega u šta su verovali i šta su poštovali - sumrak njihovog načina života, čak i njihovih bogova. Zagledao se put mora kao daje u tom sumraku na zapadu mogao da nazre neko drugo mesto, neko drugo vreme u dalekoj prošlosti ili još daljoj budućnosti. Kada je napokon progovorio, Josifu su njegove reci zazvučale daleke i čudne, podsetile su ga na odjeke iz nekog vlažnog i hladnog bezdana.
,,Kada je Isus umro, postupio si mudro", podsetio je Josifa. "Znao si šta treba da uradiš i to si i uradio. Pokušao si da shvatiš pravo značenje nje govog života i smrti, i nisi prestao da se trudiš proteklih tridesetak godina. Prava mudrost, međutim, ne leži samo u razumevanju onoga što se moz ili ne može učiniti, već u saznanju šta se mora učiniti. Kao i u - šta si ono rekao, tako davno? - kairosu: kritičnom trenutku."
"Molim te, Lovernije, ovo jeste kritični trenutak. Blagi Bože!" p°vl Josif.
Iako gaje obuzeo očaj, bilo mu je jasno daje situacija beznadežna. je na kolena tamo na steni, zario lice u šake i počeo da se moli dok se lo
416
, renih stabala mešala sa užasnim samrtničkim kricima. Za njega "JaVa ci bili sjedinjeni u priviđenja koja plutaju preko utihle vode. Po-SU" Л og trenutka Josif je osetio Lovernijevu šaku na svojoj kosi. Glas S"e bio neobično smiren, kao da je pronašao skriveno jezgro nade koje Sdino on mogao da vidi.
Rogovi traže dve stvari", rekao je Josifu. "Moramo smesta da pođemo, " "oćas, i da žrtvujemo sve moćne predmete koje posedujemo, moramo "° "h bacimo u svete vode Llyun Cerrig Bacha, jezera sitnog kamenja."
"Šta posle?" prošaputao je Josif.
"Ako to ne izazove plimu", smrknuto reče Lovernije, "možda ćemo morati da pošaljemo glasnika..."
Glasnik sa juga stigao je na suprotnu stranu ostrva odmah po svitanju, dok je Svetonije Paulinije posmatrao kako pada i poslednje drvo. Bilo je to drevno stablo, najstarije od- doslovce hiljade njih u šumi za čije uništenje jt njegovoj legiji bila potrebna ćela noć.
Obim tog drveta premašivao je dvadeset metara; inženjeri iz njegovog garnizona proračunali su daje bilo veličine neke galije sa podignutim ve-:!itna. Ovako oboreno, imalo je visinu jedne od onih trospratnih zgrada Uije su podigli duž afričke obale dok je bio guverner Mauritanije. Koliko može da bude staro jedno drvo? pitao se Svetonije. Da li bi broj njegovih godova, ako bi imao vremena da ih prebroji, odgovarao broju života koje su njegove trupe noćas oduzele? Hoće li smrt ovog drveta i ostalog svetog drveća, biti i srnrt druida - u šta su oni izgleda verovali?
Odagnavši te misli kako bi se posvetio praktičnijim stvarima, Svetonije je naredio svojim ljudima da sakupe na gomilu u crno odevene leševe mrtvih druida i spale ih. Setivši se glavnog zahteva cara Nerona, poslao je odred vojnika da pretraže ostrvo. Neron je napisao daje od svog pokojnog očuha i deda-strica čuo da druidi čuvaju mnoge dragocenosti u utvrđenjima poput ovoga na Moni. Neron je tražio da ga odmah obaveste o svemu što pronađu.
Pošto se pobrinuo za tu važnu stvar, Svetonije Paulinije se setio glasnika i naredio da ga dovedu. Vojnik je bio iscprljen od dugog puta. Sve-or|ija su obavestili daje mokar i odrpan, jer je malopre morao da prepliva slci tesnac između kopna i ostrva, i to na konju. Konj se penio iako je eplivao kanal. Odveli su ga kada je guverner pozvao glasnika.
"Ne žuri, povrati prvo dah, čoveče", pokuša Svetonije da umiri glasnika. "" ez obzira na važnost vesti, nemoj da izdahneš pre nego što je saopštiš."
"Kamulodunum..." zadahta glasnik.
Svetonije je tek tada primetio koliko loše taj čovek izgleda; na ispuca-usnama su mu se skorile krv i prašina, besciljno je šarao pogledom, a
tko podšišana kosa mu je bila u sličnom neredu kao kosa na leševima ruida koji su prekrivali tie oko njih.
417
Svetonije puknu prstima da mu donesu mešinu sa svezom v pruži je glasniku. Kada je malo otpio i sprao prašinu iz grla, guver " klimnu da nastavi. Međutim, momak je i dalje bio kao lud. Iako " njegovi ljudi bili prekaljeni vojnici, zapitao se nije li se ovaj pogubio V" je video sve te leševe po kojima su praktično gazili. a
"Hajde", odlučno mu reče Svetonije. "Prevalio si ovoliki put -tri stotine kilometara i to očigledno vratolomnom brzinom. Imaš n v ° važno da mi kažeš u vezi sa Kamulodunumom."
"Svi su mrtvi", zakrešta glasnik. "Hiljade - desetine hiljada - svi mrt " A grad, Klaudijev hram - sve je spaljeno do temelja!" Čovek se zaplaka
Svetonije je u prvi mah ostao zapanjen, ali je zapanjenost vrlo brzo smenio bes. Povukao je šaku i snažno ošamario momka. "Ti si vojnik!" podsetio ga je. "Za ime Jupitera, saberi se. Šta se dogodilo u Kamulodu-numu? Zemljotres? Požar?"
"Ustanak starosedelaca, sire", odvratio je glasnik, boreći se da dođe do vazduha. "Iceni i Trinovanti - možda i neka plemena iz Kornvola - još nismo sigurni..."
"A gde je za to vreme bila Deveta hispanska legija?" upita Svetonije ledenim glasom. "Da li je zapovednik krpio togu dok su plemena bosonogih urođenika palila gradove koje je on trebalo da brani?"
"Nisu to bosonogi provincijalci, sire, već naoružane trupe - bilo ih je možda dve stotine hiljada ili više", obavestio gaje vojnik. "Ovamo me je poslao lično zapovednik Petilije Cerialije, i naložio mi je da što brže prevalim put dovde. Polovina Devete legije bila je uništena: dve i po hiljade ljudi s kojima sam služio, poginulo je u pokušaju da spase grad. Rimski prokurator Decianije pobegao je sa svojim službenicima na kopno, a Petilije se zabarikadirao u svojoj tvrđavi i čeka na pojačanje koje se nada da ćete vi dovesti."
"Gluposti. Kako bi šačica neobrazovanih, primitivnih Brita mogla da uništi pola rimskog garnizona i otera glavnog administratora u koloniji-primeti Svetonije, ni ne pokušavši da prikrije prezir za narod koji je došao da pljačka. Pljunuo je na tie i dodao. "Oni čak nisu ni dobri robovi, a kamoli da su dobri vojnici."
"Ipak imaju velike količine oružja, konje i bojna kola", obavestio ga J vojnik. "Njihove žene se bore zajedno sa muškarcima, i mnogo su žesc U Kamulodunumu sam video takve grozote da vam pamet stane, si Ubijali su i staro i mlado, civile i vojnike, majke i decu bez razlike. 1 voljno im je bilo samo da su Rimljani ili naši saradnici. Video sam 1ŁS v rimskih žena sa odojčadi sputanim na grudima! I muškarce razapete ulica - neka mi bogovi oproste što ću ovo reći - ali odsekli su im izve delove tela i prisili im ih na usne dok su još disali..." .
Glasnik je ućutao, pogleda staklastog od užasa. Mukotrpno putovanj uopšte ga nije smirilo.
418
lije uzdahnu. "Kog su to uzornog zapovednika našli da ih povede . on0d?" sa odvratnošću je upitao. u° R adiceu, kraljicu Icena, sire, ona je njihov vođa", odvrati glasnik.
"" Divljake je u bitku povela žena?" sada je Svetonije po prvi put poimao zaprepašćenje.
Molim vas, sire", reče glasnik. "Zapovednik Petilije vas preklinje da " ite Prema onome što sam i sam video, pobuna još ni izdaleka nije P° -v što više krvi biva proliveno, postaje sve žešća. Kamulodunum je cjotova, M" , ; , u
r гиГЈ1јеп. Uputili su se ka Londimumu.
Londinium, Britanija: rano proleće, godine Gospodnje 61.
COMMIXTIO19
Do sada je već bilo mnogo vrsta masovnih uništenja ljudskih bića i biće ih još, najveća su počinjena pomoću vatre i vode, draga, manja, zahvaljujući hiljadama drugih nesreća.
Platon, Timej
Londinium nije bio najveći grad u Britaniji, ni najstariji ni najvažniji, i Josif "n Arimateje je to znao. Ali je nekada bio jedan od najlepših, smešten na prostranim, spokojnim grudima velike majke reke. Danas, dok je po po-slednji put šetao obalom reke, Londiniuma nije više bilo: nekadašnja uspe-šna kolonija bila je pretvorena u debeo sloj crvenog pepela.
Josif je gledao Rimljane s druge strane reke kako gone okovane radnike urođenike kroz razrušeni grad. Bilo mu je i te kako jasno koliko toga je "gubljeno uništenjem ovog grada i koliko dugo će sami Briti plaćati za Ovaj svoj čin osvete, ma koliko on bio opravdan. Kada su Rimljani shvatili da ne mogu da odbrane grad, lepo su ga napustili dok ne prikupe veće snage. Posle uništenja tri rimska grada, uključujući i Verulamium, pobuna Je ugušena. Pobunjenici, koji nisu bili opremljeni da se suprotstave obuče-lrn rimskim legijama pod punom spremom, bili su saterani na vlastita te-na kola i masakrirani - poklani svi do jednog zajedno sa konjima i točnim životinjama.
jsoadicea i njene kćeri bile su mrtve, same su se otrovale, izabravši Ч1 oprost, a ne budućnost u rukama Rimljana. Pošto su pobunjenici radi " Vete i ratovanja napustili svoje domove još prošlog proleća, pre nego Su Posejali useve, zemlja je bila jalova i glad je harala ćele zime.
"Je
ornmixtio lat. - mešanje, primesa ili smesa. prim, prev.
419
Rimljani su tako dobili neiscrpni izvor besplatne radne snas broj urođenika robova, što bi svakoj koloniji omogućilo da procvet" S se i postane primamljiva za veliki broj naseljenika kojih je sada bil °
"

nego ikada. Josif je znao da će Rimljani uskoro ponovo izgraditi LoH um, ovog puta od kamena i cigle radi stabilnosti i jačine, a ne od "r """ šiblja. Napraviće utvrđenja u koja će smestiti garnizone. Od sada će z k " raviti i na ono malo tobožnje uljudnosti koju su pokazivali prema urod nicima.
One noći kada je harala smrt svetim gajevima na ostrvu Mona - kad je Josif bacio svoje svete predmete, Učiteljeve predmete, u Llyun Cerri Bach zajedno sa predmetima druida i dok je gledao kako nestaju u mračnim vodama jezera - shvatio je da je to kraj jedne ere. Ali šta su zapravo uspeli da ostvare od svega onoga čemu su se nekada nadali i što su planirali? Šta će biti sa predmetima koje je Učitelj želeo da čuvaju? Hoće li se oni ili Učitelj, ikada više uzdići?
Prošlo je trideset godina od Učiteljeve smrti. Josifu je bilo skoro sedamdeset i sve što se toliko trudio da sačuva kao da mu je izmicalo ispod nogu. Kada se prošle godine vratio ovamo na jug, na primer, otkrio je daje njegova mala crkva od busenja u Glastonberiju - kao i najveći deo južne Britanije - spaljena do temelja tokom jednogodišnjih građanskih nemira.
Izgleda da je sve za šta je on živeo, a Učitelj i umro, nestajalo poput oblaka koji se udaljava put obzorja. Čak su i Učiteljeve reci koje su se on i Mirjam toliko trudili da sačuvaju ponovo bile zapečaćene u glinene ćupove i pohranjene u pećinu u kambrijskim brdima. Pošto nisu imali ponosnu tradiciju kao druidi - usmenu tradiciju za koju se sam Učitelj nadao da će sačuvati njegove reci i dela u sećanju zauvek - sve mu se više činilo da svi njihovi životi, uključujući i Učiteljev, polako padaju u zaborav, izgubljeni u toj ničijoj zemlji negde između sećanja i mita.
Osvajači pišu istoriju, to je često isticano. Ali istorija je ono što se već dogodilo, ono što je bilo prošlo i završeno, pomisli Josif. Staje sa budućnošću? Nameravao je da se vrati na sever da bi upravo to saznao. U proteklih trideset godina, druidi su pomogli Josifu da širi Učiteljevu filozofiju ovde u Britaniji kao i s druge strane tesnaca u Eire Irska, pa čak i u Galiji-Danas su i same druide Rimljani progonili poput divljih zveri.
Zahvaljujući njihovom duboko religioznom osećanju za život i zermj i njihovu drevnu keltsku kulturu, kao i neobičnoj sklonosti ka misticizrn koji su negovali i u koji su želeli i druge da upute, probudili su u Josi nadu da će možda ponovo uspeti da ga dovedu u vezu sa zadatkom к J mu je Učitelj pre toliko godina dodelio. Možda čak i sa samim Učitelje Zato se ponudio da bude glasnik.
Po prvi put za trideset godina, Josif je bio sasvim ubeđen da će se goditi nešto veoma važno - mada nije mogao da predvidi da li će to dobro ili loše.
420
Crno jezero, Britanija: Beltain, godine Gospodnje 61.
SLANJE GLASNIKA
Sve dobre stvari, draga moja Klea, razumni ljudi moraju da traže od
bogova.
Plutarh, his i Oziris, Klei, sveštenici u Delfima
Bila ie već ponoć kada su rimski stražari konačno napustili tu oblast omogućivši im da zapale vatru. Ostatak plemena stajao je podalje, u zaklonu
mračne šume.
Josif je sa još trojicom odabranih stajao pored vatre i u tišini posmatrao Lovernija, bronzane kože pri plamenu vatre, kako mesa vodu iz jezera sa brašnom od pet žitarica koje su doneli, i priprema lepinju, koju je potom umotao u vlažno lišće i ispekao na pepelu. Kada je lepinja bila gotova, odmotao ju je i jedan ugao malo nagoreo; zatim ju je izlomio na pet delo-va, četiri ispečena i jedan izgoreo, i spustio ih u činiju.
Prineo je činiju svakom čoveku i oni su izvukli po komad. Lovernije r- prihvatio preostali. Kada je Josif otvorio šaku, video je da nije izvukao nagoreli komad lepinje. Pogledao je ostale sa mešavinom olakšanja i nelagodnosti dok su jedan za drugim podizali pogled sa njegove šake. Zatim se visoki, zgodni mladić crveno-smeđe kose i brade, Lovernijev sin Belin, široko osmehnuo pri svetlosti vatre. Ispružio je šaku u kojoj je držao nagoreli komad lepinje. Naprosto je zračio dok se osmehivao i na trenutak je podsetio Josifa na Učitelja. Iako Josif nije nameravao da prekine obred bez obzira na to šta se dogodilo, nije očekivao da će Belin biti taj. "Ne!" ču Josif sebe kako naglas kaže.
Lovernije je ćutke spustio šaku na Josifovu mišicu, a zatim je drugom zagrlio sina i privukao ga sa očiglednim ponosom.
"Dopusti da to budem ja", tiho je rekao Josif Loverniju. "Ne tvoj sin: ljetnu su samo trideset tri i pred njim je ceo život. Meni je skoro sedam-deset, i moj život je promašen."
Lovernije je zabacio glavu unazad i glasno se nasmejao - što se Josifu "Je učinilo nimalo prigodno u datim okolnostima.
"Ako je to slučaj, prijatelju moj", rekao je Josifu, "zašto se onda prijav-
J Jes. Od kakve bi koristi mogao da budeš čak i nama, da i ne pominjem
Sove? Belin je savršen -jak je, zdrav, neukaljan. I on zna kako da bude
, rseni sluga, kako da se pokori Božjoj volji. Pitaj ga da li je srećan što
ce b"i naš glasnik."
š glasnik."
°sif se iznenada setio Učiteljeve poslednje večere, kada je oprao osta-a nečemu veoma dir-
°sif se iznenada setio Učitejeve posene ,
a noge. Pitao se zašto bi uvek kada bi razmišljao o nečemu veoma dir-" urnesto da oseti nadahnuće dobijao samo želju da zaplače. Belin
421
,, v .. T -f,,- t . ,-,"",, odjeknu glasno krckanje. Josif je čuo kako su mu zgnječili
se gotovo blaženo osmehivao Josifu dok je otvarao usta i sav sre" °г tis uuJtlv"u
_ __ ___ __________i__ !_._ T7- _ J _ __________" _ ____: T . _ Uha
cio u njih izgorelu lepinju. Kada ju je progutao, prišao je Josifu i n ga u svoj široki zagrljaj i stao nežno da ga ljulja isto kao što je to u davno, pre mnogo godina, učinio i Lovernije. a"a
"Josife, Josife", reče on. "Ja neću umreti, znaš. Odlazim u večniv Moraš biti srećan zbog mene. Kada budem video tvog Isusa s druge г°" ne, preneću mu tvoje misli pune ljubavi."
Josif je šakom zaklonio oči i zajecao, ali je Belin samo pogledao tren Lovernija i slegnuo ramenima kao da ga sve to zabavlja. Njegov ш lica je govorio: Toliko godina je proživeo među druidima, a i dalje razm" šija kao paganin ili Rimljanin.
Dali su znak ostalima da iziđu iz šume dok je Josif pokušavao da se pribere. Jedan za drugim, ljudi iz keltskih plemena počeše da izlaze iz gu-stiša punog senki i prilaze vatri da budu blagosloveni. Potom odnese svoje dragocenosti od zlata ili bakra do ivice jezera i predaše ih vodi. Kada su sve posude, zavojite zlatne ogrlice, čak i robovski lanci nestali, zaobiđoše Lovernija u redu jedan po jedan i udaljiše se od vatre. Obišli su oko jezera i uputili se u niziju gde su se nalazila pocrnela tresetišta. Oblaci su šapu-ćući prelazili preko meseca, tako daje površina zemlje bila obasjana sablasnom polusvetlošću koja se kretala.
Na ivici nepreglednog i bezdanog tresetišta, Belin se spustio na kolena i podigao ruke. Dvojica mlađih muškaraca koji su se dobrovoljno javili za ovu ulogu, zajedno sa Josifom i Lovernijem, skinuše mu halje i ostalu ode-ću. Lovernije je sačekao da njegov sin ostane potpuno nag, a zatim mu je pružio traku napravljenu od lisičjeg krzna. Belin ju je navukao oko ruke, zatim je pognuo glavu i ispružio ruke iza leđa kako bi mogli da mu ih vežu kožnim trakama. Takođe su mu navukli preko glave i kožnu omču. Glave i dalje pognute ka tresetištu, Belin tiho reče:
"Majko, u tvoje ruke predajem duh svoj."
Josifa su ove reci dirnule u dušu. Posmatrao je, ne dišući, kako Lovernije uzima vreću od meke kože i iz nje vadi lovačku sekiru veoma oštre ivice. Podigao ju je visoko iznad glave i pogledao u nebo. U tom trenutku se pojavio mesec i preplavio predeo svetlošću. Kelti su stajali u tišini na ivici tresetišta; Josifu su ličili na šumu drveća koje se moli. Lovernije poc da zapeva svojim dubokim glasom.
"Ovo je smrt vatrom. Pomoću božje munje predajemo te Taranisu.
Belin se nije trgnuo kada se sekira brzo i sigurno spustila iza njeg mada se Josifu učinilo da ga je čuo kako je uzdahnuo kada mu je meta oštrica pogodila lobanju i razmrskala je. Belin je pao licem na tie.
Dvojica mlađih muškaraca hitro su pristupila i pritegla omču do Lovernije, jednim snažnim cimajem, izvukao sekiru iz sinovljeve g"av®"
"Ovo je smrt vazduhom", izgovori Lovernije. "Predajemo te Isusu.
muškaraca, kojima se sada pridružio i Josif, podigoše mlitavo, oo Belinovo telo sa tla i nadneše ga licem okrenutim nadole nad a1" P i vodu Zatim je Lovernije izgovorio poslednje reci te noći: л ,n ie smrt vodom. Predajemo te Teutatesu." Josif je gledao kako telo nestaje u tresetištu bez traga, kako ga zemlja
gUtaAli trenutak pre nego što je nestalo, Josif je pomislio - samo na tren -video kako se nešto kreće kroz gustu crnu vodu. Učinilo mu se daje dio Boga kako raširenih ruku prima Belinovo telo. Bog se smešio.
422
423
UTOPIJA
Ko god oseća da njegovim venama teče najbolja krv i ko svesno iskoristi tu krv da povede naciju, ostaće na čelu i neće ga se odreći... To je pogubna slika... bićemo poput nekog svetog reda. Naša je želja da ova država potraje hiljadu godina. Srećni smo što znamo da budućnost
pripada nama.
Adolf Hitler, Šesti kongres partije,
Hiljadugodišnji rajh, govor
Smatrao sam za svoju dužnost prema ostalim ljudima da zabeležim ta upozorenja na rasu koja dolazi.
Edvard Balver, lord Liton, Rasa koja dolazi
rie des Lilas je i dalje jedan od najljupkijih restorana u Parizu, prepun "a u svim godišnjim dobima. Smatrala sam da uopšte ne odgovara za л ašnje vitlanje kroz nacističku Nemačku i Austriju, u zmijskom zagrlja- moje plavooke bake Zoe. Kada smo stigli, pozdravile su nas gomile be-rh ljiljana. Dobili smo sto pored terase, na kojoj je senica bila otežala od isprepletenih čokota vinove loze.
Zoe nas je obavestila da narn je unapred naručila. Čim je doneto vino, koje je ona probala, i čim smo bili posluženi, vratila se na temu o kojoj smo došli da razgovaramo: na našu porodicu.
"Kao što sam već pomenula", počela je ona, "visoko u švajcarskim Alpima izviru četiri reke u blizini prolaza Sveti Bernard. Na tom mestu je pre jednog veka postojala jedna utopijska zajednica. Moja baka Klio, žena nimalo slavna, ali veoma važna za našu priču, živcla je tamo izvestan broj godina sa mojim dedom Erazmom Benom, jednim od osnivača te zajednice." U glavi mi se iznenada oglasilo zvonce i setih se reci koje je Dačanin Basarid izgovorio o utopijama dok smo stajali ispred Hofburga u Beču: da idealisti koji u početku žele da poboljšaju civilizaciju često završe pokušavajući da stvore bolji soj ljudi.
"Savršeni svet na vrhu planine, povratak u Zlatno doba", reče Zoe. "Svi su tragali za takvim stvarima u prošlom veku - mnogi to i dan danas rade. Ali kao što sam takođe rekla, život nije ni jednostavan niti crno-beo. Može se desiti da je želja mog dede da ostvari utopiju, zapravo prouzrokovala svu tu nesreću koja je usledila."
Uopšte se ne sećam šta smo tog dana imali za ručak. Ali se sećam svake pojedinosti iz Zoine priče. Dok su se delići polako uklapali, počela sam da uviđam kako uloga jedne male porodice može da predstavlja onu šarku "i osu o kojoj je Dačanin pričao. Osu oko koje se stvari okreću poput životinja na karuselu ili kao što se zodijak izgleda okreće oko one zvezde na vrhu repa Malog medveda.
Sa zanimanjem sam slušala Zoinu priču o ličnom rajskom vrtu naše Porodice. Pre pada.
ja baka Klio, reče Zoe, bila je jedino dete u jednoj švajcarskoj poro-lci, koja je kao i druge bogate porodice tih dana, mnogo polagala na uče-n°st. To je podrazumevalo putovanja, i traganje za izgubljenim kraljevstvi-1113 i kulturama mnogih zemalja. I Klio su veoma zanimala ta istraživanja Carina. Ne samo daje prelistavala prašnjave knjige već se živo zaintere-
za disciplinu koja je tek nedavno bila ustanovljena: terensku arheo-
427
I pre navršene dvadesete godine, Klio je već bila posetila zaj H ocem mnoga egzotična mesta i udaljene oblasti na svetu. Pridružila se ° Sa turisti Hajnrihu Šlimanu, koji se rano obogatio kao snabdevač oruži vreme Krimskog rata i sada je to bogatstvo neštedimice trošio na v reklamirane i oportunističke potrage za izgubljenim kraljevstvima M"v nom i Trojom. e"
Klio je provela svoje mladalačke godine izučavajući drevne jezik tragajući za poreklom mnogih predmeta za koje je saznala iz propalih d kumenata nađenih u grobnicama, na grobljima i u pećinama. To znanje " sa izvesnim uspehom iskoristila za pronalaženje izgubljenih mesta moći veličine, i ulaženje u trag predmetima od velike vrednosti - isto kao što je Šliman, zahvaljujući samo pažljivom čitanju klasika, na kraju pronašao grobnice Mikene sa najbogatijim drevnim blagom na svetu.
Godine 1866, Klio je upoznala i udala se za jednog Holanđanina koji se, isto kao i Šliman, obogatio zahvaljujući ratu. Taj čovek, Erazmo Ben koji je ulagao u Slimanove arheološke projekte, bio je udovac sa malim sinom, Hijeronimom, koji će jednog dana postati moj otac. Ako je Hajnrih Šliman svoje veliko bogatstvo stečeno prodavanjem oružja gotovo isključivo koristio za silovanje i pljačkanje prošlosti čovečanstva, bogatstvo mog dede Erazma Bena bilo je namenjeno ni manje ni više nego za potpuni preobražaj čovekove budućnosti, koja je trebalo da bude oblikovana prema njegovoj predstavi. I još nečem.
Erazmo Ben se zanimao i za utopijsku zajednicu u Švajcarskoj u čijem osnivanju je učestvovao. Ona je bila zasnovana po ugledu na mnoge nove teorije iz inostranstva, uključujući i "trijažu", genetsko odabiranje i sortiranje, koje je igralo veliku ulogu u naučnim zanimanjima ljudi njegovog doba: selektivno vaspitanje. U utopijskim zajednicama se eksperimentisalo tehnikama za poboljšanje useva i stoke, i Erazmo je svako leto provodio u Alpima, u poseti mestu u koje je uložio svoj novac.
Sve je to bila anatema za Klio. Iako je bila protestantkinja, bila je vaspi-tana veoma liberalno i imala široka interesovanja, stoje bilo dosta neobično za devojku njenog doba. Iako je muškarac za koga se udala bio bogat, inteligentan i zgodan, ubrzo posle venčanja izgubila je sve iluzije o Erazmu Benu - naročito mu je zamerala na želji da pročisti svet. Ubrzo je otkrila daje vezana za nepopustljivog kalvinistu strogih principa koji je žene i decu smatrao tek nešto boljima od pokretne imovine, dok su on i njemu slični bili superiorni u odnosu na gotovo sve ostale na zemlji.
Klio je takođe ubrzo otkrila da se Erazmo nije oženio njome samo zbog njene plavo-smeđe kose i lepote, zdravog tela ili pameti, već da bi se dom° gao velikih finansijskih sredstava koja će ona naslediti posle očeve srnr - i stoje bilo još važnije, istorijski vredne zbirke artefakata2 , talismana
20 Artefakt artefactum, lat. - veslački proizvod, rukotvorina, prim, prev.
428
u čijem sakupljanju je i ona pomagala i koje će takođe naslediti od
SN," ;e porodice.
F azrno je izgleda postao opsednut željom da što više sazna o tajnama
4 sti kao i o silama koje bi mogle da budu sakupljene u budućnosti,
Pr, na zahteve sadašnjosti nimalo nije obraćao pažnju. Pošto je Klio posle
o dve godine braka rodila kćerku, Erazmo je potpuno napustio njenu
S telju, smatrajući da je obavio svoju genetsku dužnost. Konačno, ako
čunate i sina iz prethodnog braka, ne samo da je jednom već je dvaput
. nio tu dužnost! Iako je to bila česta situacija u brakovima više klase u
rošlom veku, napredak naše porodice uskoro će doživeti veoma čudan i
drugačiji zaokret.
Erazmo je leti vodio Klio u posetu svom utopijskom projektu u Alpima. Uskoro je postalo očigledno da on neće još dugo moći da rasipa novac na taj projekat. Ali nije se on samo zbog toga zanimao za tu oblast. U blizini se nalazilo nešto što je moglo da bude od velike vrednosti: paganska sveti-lišta koja sam pomenula, kao i pećine, neke još iz vremena neandertalaca, koje su uglavnom bile nepoznate i neistražene zahvaljujući svojoj nepristu-pačnosti. Za njih je znala samo družina lutajućih Cigana koja je ponekad provodila leta u blizini. Dok su mu se po glavi vrzmale vizije o zlatnim artefaktima i raznim poslasticama kao posledicama Šlimanovog nedavnog uspeha kojim se razmetao, Erazmo se nadao da će pronaći nešto vredno, tak i moćno. Zanimljivo je to što se Klio slagala s njim.
Klio nije bio potreban nikakav poseban podstrek da organizuje Cigane da joj pomognu oko njene prve ljubavi, arheologije. Narednog leta po rođenju kćeri, krenula je u potragu. Dok su zajedno istraživali alpske pećine, Klio je otkrila da Cigani mnogo toga znaju o artefaktima koje su iskopali i o istoriji koja ih je okruživala još od davnina. Sve veći deo svoje kolekcije počela je da poverava njima na čuvanje. Takođe se uverila u mudrost življenja tih ljudi, koji su je strašno privlačili - posebno jedan od njih.
Ekspedicije koje je Klio organizovala sa Ciganima uskoro su se dosta udaljile od kuće. Vratila se sa zanimljivim predmetima i grnčarijom. Naj-neobičniji komad, pronađen u pećini između Interlakena i Berna, bio je P drevne boginje medvedice, i totem medveda. Dublje u istoj toj pećini naišli su na zagonetne glinene ćupove koji su delovali veoma staro i u ko-a su se nalazili svici koje je smesta pokušala da dešifruje. Kada su se te jeseni vratili u Holandiju, Klio se razbesnela kada je sa-nala daje Erazmo uzeo neke njene dokumente i artefakte i daje čak pro-Ц0 nekoliko predmeta kako bi povećao prihode koji su se znatno smanjili °g rđavih ulaganja. Još ju je više uznemirilo to što je prisvojio izvestan °J njenih beleški i prevoda dokumenata za koje je mislila da su od veli-
Keistorijske vrednosti.
. Kada se suočila sa njim, Erazmo joj je skrenuo pažnju na svitke koje nedavno bila otkrila i koje je ostavila kod Cigana. Nadao se da bi ih oni
429
mogli odvesti do još većeg blaga i uporno je tvrdio da, kao njen i laže prava na njih. Ne rekavši ništa Erazmu, Klio je pokupila sve v "н° predmete koji su još bili kod nje i zaključala ih u sefu. Пе
Tokom narednih šest meseci vodili su mnogobrojne žestoke i dugotr " svađe, kojima je prisustvovao i Erazmov devetogodišnji sin Hijeronirn P pirke između njegovog oca i teške, temperamentne maćehe, kako ju je video, koja je odbijala da se povinuje očevoj volji, posejale su seme u n" gov mladi um koje će na kraju iznedriti mračno i opasno voće.



34 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:18 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
U leto 1870, kada je Hijeronirn imao deset godina, a njegova mala sestra dve, umro je Kliin otac, i ona je nasledila njegove vredne svitke i predmete. Njen otac je imao toliko pameti da osnuje fond kojim su mogli da se koriste jedino Klio i njeni naslednici i ostavio je privatnu poruku koju je samo ona mogla da otvori. Zahvaljujući poslednjem očevom pismu, Klio je planirala da krene u produženu potragu sa Ciganima preko granice Švaj-carske u Italiju i da ostavi decu sa ocem. Ali ovog puta je Erazmo zahtevao da pođe s njom. Počeo je da podozreva da njegova mlada žena zadržava veći deo pronađenih stvari - i mislio je da zna zbog čega.
Klio je jedne noći jednostavno nestala sa Ciganima, ostavivši poruku da će se vratiti do kraja leta. Ali to se nije dogodilo. Od tada pa nadalje, događaji su se nizali takvom brzinom kao da ih je organizovala neka nevidljiva ruka.
Francusko-pruski rat izbio je 19. jula 1870. i zavladao je pakao. Utopijska zajednica se brzo raspala, jer je rat presekao pristizanje sredstava spolja. Erazmo Ben je ostao sa dvoje dece, bez žene, a bogatstvo se brzo topilo. Znao je da mora hitno da se vrati kući i pokuša da smesti na sigurno Kliine dokumente i artefakte koji su još bili u njegovom posedu, u slučaju da Ho-landija bude pregažena.
Erazmo je bio ranjen dok je prolazio kroz ratnu zonu između Svajcarske i Belgije. Jedva je uspeo da uđe u Holandiju pre nego što je umro. Lokalna crkva je iskoristila ono malo novca koji mu je ostao da obezbedi sinovljevo školovanje. Kćerka koju je imao sa Klio poslata je u sirotište. Izgleda daje sudbina naše porodice daje rat uvek razdvoji, kao i mnoge druge. U ovom slučaju, međutim, nikada neće biti razjašnjeno da li je do konačnog razdvajanja Klio i Erazma došlo slučajno ili je ono bilo planirano. Da se rat nije umešao, da li bi se ona vratila?
Osam godina posle smrti Erazma Bena, njegov sin Hijeronirn završi je školovanje i počeo da se obučava za jedino zvanje, osim vojnog, kojej bilo dostupno dečaku sa ograničenim materijalnim sredstvima: za kalvin stičkog sveštenika. Te pripreme su samo poslužile da utvrde u njemu uv renja koja je stekao tokom desetogodišnjeg života sa ocem. Ideje koje m je usadila crkva postale su njegova prva strast.
Hijeronirn Ben je imao strašne zamerke na račun svoje maćehe K Iracionalno je smatrao da je oduzela njemu i njegovom ocu sve za sta
430
inističkom smilu, bili "odabrani". Napustila je njegovog oca u vre-U ta otišla sa Ciganima i pokrala sve porodične dragocenosti. U tmini |T1S ua srca, Hijeronirn ju je krivio i za mnogo gore stvari, jer ko zna gde 5VO" mogla odvesti njena neobuzdana strast? Da je njegov otac bio samo l stroži s tom ženom, svojom suprugom, to bi, nema sumnje, bilo is-m no u očima Boga, i po zakonu! Hijeronirn je verovao da je sve što je t|io posedovala, čak i pre udaje za njegovog oca, sada trebalo da bude
njegovo.
govo.
Hijeronim je smatrao da je zahvaljujući svojoj maćehi Klio, dobio tako
bedno obrazovanje. Uopšte mu nije bilo stalo do mlađe polusestre koja je bila poslata sam bog zna gde. Konačno, njenim venama tekla je i Kliina krv On je samo želeo svoje nasledstvo. Pažljivo je pregledao očeve harti-je, koje je crkva čuvala za njega. Tako je stekao odličnu predstavu o prirodi i vrednosti artefakata i dokumenata koje je njegova maćeha sakupila i koje ocu nije dozvoljavala da vidi ili proda. U to vreme su sigurno još više vredeli, jer se vrednost takvih stvari sada mnogo bolje shvatala. Odlučio je da će jednog dana pronaći svoju maćehu i povratiti ono što mu je pripadalo po rođenju. Taj dan je možda bio daleko, ali će sigurno doći.
Godine 1899. sve zemlje Evrope su već počele da proslavljaju dolazak puslednjeg veka u našem milenijumu, koji je zapravo trebalo da počne tek 1W1. godine. Palata Šenbrun u Beču bila je po prvi put osvetljena električnim svetiljkama; ferisovi točkovi rascvetavali su se po obalama reka mnogih gradova; svuda je došlo do procvata naučne tehnologije.
Međutim, nijedno od tih novih otkrića, nije privuklo toliku pažnju štampe i javnog mnenja kao jedno davno otkriće. Na Božić 1899, dok su rad-nici popravljali vodovodnu cev u temeljima zamka koji je gledao na Salc-burg, otkrili su veliki zlatni poslužavnik za koji se verovalo da potiče još iz Kristovog vremena, pre dve hiljade godina.
Pozvani su stručnjaci i iznete su razne teorije o poreklu tog poslužav-
nika. Neki su verovali da potiče iz prvog Solomonovog hrama, drugi da
se nalazio među predmetima koji su istopljeni radi izrade Zlatnog teleta, i
Kasnije ponovo vraćeni u prvobitni oblik. Neki su tvrdili daje dizajn grčki,
ugi makedonski ili frigijski. Pošto su te kulture međusobno trgovale hi-
jadama godina, jedino su se složili oko toga daje poslužavnik veoma star
a Potiče sa istoka. Trebalo je da bude izložen za javnost u zamku Hohen-
cburg tokom januara 1900. pre nego što bude odnet u kraljevsku rizni-
cu u Beču.
Hijeronirn Ben, koji je u to vreme imao već skoro četrdeset godina, OVe° je proteklih dvadeset u potrazi za ženom koja mu je ukrala nasled-
01 uništila život. Ali onog časa kada je ugledao izveštaje u holandskim , Vlnama koji su opisivali salcburški poslužavnik, shvatio je da zna kako
Je pronaći. Jedan od nekoliko retkih svitaka koje je njegov otac uspeo
Prisvoji od Klio još je bio u Hijeronimovom posedu zajedno sa jedinom
431
kopijom izveštaja o sveobuhvatnoj potrazi koju je Klio lično oba "i njemu. Ako nije grešio, taj svitak se direktno odnosio na nedavno ° đeni salcburški poslužavnik. a"
Uputio se vozom iz Amsterdama za Salcburg i stigao dan pre otv nja izložbe. Otišao je peške od stanice do zamka i smesta stupio u vez kuratorom. Njega nije zanimao poslužavnik, ali je zato želeo ženu koja " sasvim sigurno doputovati u Salcburg da ga vidi, ako Hijeronim uspe br i efikasno da postavi pravi mamac.
Postoje predao retki svitak kuratoru, Hijeronim gaje snabdeo i Kliinim papirima - tvrdeći da su pripadali njegovom pokojnom ocu, Erazmu Benu čuvenom Šlimanovom pokrovitelju. Hijeronim je spremno pristao rui zah-tev muzeja da priloži i napomenu da autentičnost tih dokumenata još nije utvrđena, zatraživši samo da bar njihov opšti sadržaj - i ime darodavca, njegovog pokojnog oca - bude obelodanjeno na otvaranju izložbe. Postoje lično podrobno proučio beleške, Hijeronim je znao da će, kada se pojave u javnosti, privući veliku pažnju, i da će na njegovu maćehu delovati kao magnet.
U tom svitku, koji su Klio i njen otac pronašli u drevnom glinenom ćupu u Svetoj zemlji, za taj poslužavnik rečeno je daje služio kao ukras na nekom štitu u drevna grčka vremena, a kasnije da je bio među blagom Iroda Velikog. Za vreme vladavine Irodovog sina Iroda Antipe nalazio se u Makareusovoj palati, u vreme kada je Jovan Krstitelj bio tamo zatvoren i pogubljen. Antipaje kasnije poslužavnik doneo u Rim gde je prošao kroz ruke trojice careva: Kaligule, Klaudija i Nerona.
Dalja Kliina istraživanja povodom tog predmeta ukazivala su na to da ga je Neron, verujući da poslužavnik poseduje neobična okultna svojstva, preneo iz Rima u Subijako i smestio u čuvenu proročku pećinu s druge strane doline, koja je bila okrenuta ka njegovoj tamošnjoj letnjoj palati. Posle Ncronove prerane smrti, bio je ubijen, poslužavnik je ostao nedirnut u pećini skoro pet stotina godina. U tu istu pećinu kod Subijaka se godine Gospodnje 500. povukao sveti Benedikt. Prema Klio, čim se poslužavnik pojavio, prešao je u ruke Benediktinskog reda, crnih kaluđera, kojima je omogućio da uspešno preobrate germanske zemlje pozivajući se na njegove moći kao svete relikvije i da postanu najveća kaluđerska sila u kontinentalnoj Evropi.
Prvi susret između Hijeronima Bena i njegove dugo odsutne macen . Klio, nije bio onakav kakav je bilo ko od njih dvoje zamišljao. Ona je i pedeset pet godina još bila prava lepotica, a on, ošamućujuće zgodan p vokosi Holanđanin koji još nije napunio četrdeset; bili su izuzetan p
432
"m Hiieronimje ubrzo otkrio daje i Klio, isto kao i on, htela da is-
vieflUH" .....
vi nepravdu koja je njoj naneta.
Klio je objasnila da se na kraju leta vratila u utopijsku zajednicu kako
.. Obećala, ali je saznala da se zajednica raspala usled nedostatka sred-
i daje njen muž pokupio decu i vratio se u Holandiju. Posle rata, stu-
s.. . ц vezu sa holandskom vladom i bila obaveštena da je njena porodica
P ta|a u ratnoj zoni i da se smatra da su mrtvi.
Tokom trideset godina koje je Hijeronim proveo mrzeći Klio, planiraju-,. ja povrati ono što mu pripada i da se osveti, ona je živela u Švajcarskoj među Ciganima, kao i ranije, misleći da su Benovi odavno mrtvi. Nedavno je 5ak bila usvojila devojčicu da joj nadomesti jedino dete i nameravala je uskoro da počne da je podučava istim onim jezicima i istraživačkim tehnikama koje je i Klio, pod očevim tutorstvom, takođe naučila još u ranom
dobu.
Kada je saznala da je njena prava kćer živa, ali da je još pre trideset
godina bila smeštena u sirotište i da Hijeronim Ben za sve to vreme nije preduzeo baš ništa da pronađe sestru, Klio je shvatila daje čovek pred njom, iako zgodan i privlačan kao i njegov pokojni otac, takođe hladnokrvan i da misli samo na sebe. Klio mu je predložila da se nagode.
Rekla mu je da mu ništa ne duguje, jer Hijeronim nije bio u nikakvom krvnom srodstvu s njom. Ali ako potegne svoje veze u kalvinističkoj crkvi i pronađe sirotište u koje je bila poslata njegova sestra, ako joj uđe u trag i dovede je u Svajcarsku kako bi majka konačno mogla da je vidi, Klio će odvojiti poveću sumu iz svog velikog bogatstva za svakog od njih. Hijeronim je na to brže-bolje pristao. Ali teško daje očekivao ono što se potom dogodilo.
Dok smo Volt"gang i ja sedeli u tišini koja je mogla nožem da se seče, Zoe je nastavila. "Davno izgubljena polusestra za kojom se moj otac dao u potragu, polusestra koju je na kraju i našao na svoju i njenu nesreću, bila je žena koja će mu uskoro postati supruga - Hermiona."
Volfgang je gledao Zoe sa izrazom lica koji nisam mogla da odgonetnem. A onda su mu se oči suzile. "Hoćeš da kažeš da su tvoji roditelji..." "Bili polubrat i sestra", završi Zoe rečenicu umesto njega. "Ali nisam
Još završila."
"Ja sam dosta čula", iznenada rekoh.
To je znači bio razlog što su svi tajili porodične veze svih ovih godina. aista sam mislila da ću da se ispovraćam. Nisam mogla da dišem. Imala m zelju da pobegnem iz prostorije. Ali Zoe to ne bi dopustila. "Ti rukopisi su dati tebi na čuvanje", reče ona. "Ali nećeš moći ni da 2astitiš niti da ih iskoristiš ako sve ne saznaš."
Krajičkom oka sam primetila daje Volfgang podigao čašu sa vinom i brano otpio iz nje. Bio je strašno tih i suzdržan tokom ćele priče. Pitala
433
Ji
sam se kako on sve to prima. Konačno, Zoe je bila i njegova baka M gore od toga? e
""4. ."H...W ".. ,,-, ." f.......----------,----j-----...Ј-.Ц uđKa
sam se Bogu da je to bilo poslednje iznenađenje. Sta bi moglo da
,,Preko svojih veza u kalvinističkoj crkvi", reče Zoe, ,,Hijeronirn je našao sirotište i saznao daje njegova polusestra Hermiona bila sa šesn godina poslata u Južnu Afriku sa ostalim devojkama kao buduća nevest nekog Bura. Rat je bio završen i on se ukrcao na brod za Kejp daje pronađ " Pomno se zagledala u mene i dodala: "Kristijan Aleksandar je upravo b" umro usled komplikacija nastalih na rani zadobijenoj u ratu. Hermiona i nasledila njegovo bogatstvo, uključujući i velike koncesije na vađenje rude i minerala, i čekala je drugo dete. Bila je izbezumljena od bola i straha od budućnosti. Biće udovica sa dvoje dece u zemlji koju razdire rat. Kada je stigao neverovatno zgodan Hijeronim Ben, tvrdeći daje njen rođak..."
Stani! zaurlao je moj um dok sam pokušavala sve ovo da povezem. Nešto nije bilo u redu sa ovom slikom. Shvatila sam šta.
"Dvoje dece?" upitala sam sa užasom. "Hoćeš da kažeš daje Kristijan Aleksander bio otac oba Hermionina sina - Lafsadija i Ernesta? Ali kako je to moguće?"
"To je laž koja se krije iza svega", odvrati Zoe. "Ernest je otkrio istinu o prošlosti naše porodice, mada mu je trebalo puno godina da shvati kako su to on i Lafsadio bili prevareni - razdvojili su ih u detinjstvu i lagali o tome ko je Ernestov otac. A oni su zapravo bili prava braća, sinovi istih roditelja: Hermione i Kristijana Aleksandera. Ernest je došao u Evropu neposredno pred Pandorinu smrt i suočio se s njom. Ona mora daje znala sve vreme istinu, rekao je, ali zašto mu je nije otkrila?"
"Mislim da će biti bolje da nam ispričaš", rekoh Zoi. "Iz početka... uključujući tu i kakve veze ima Pandora sa svim tim."
Ona je to i učinila. Kada je Hijeronim Ben stigao u Južnu Afriku u leto 1900, imao je skoro četrdeset godina; bio je kalvinistički sveštenik i imao samo jedan cilj - da pronađe svoju polusestru, daje odvede kod davno izgubljene majke Klio i na taj način stekne nasledstvo koje je smatrao da mu maćeha duguje.
Otkrio je daje njegova prelepa sestra odnedavno udovica, da ima trideset dve godine i pune ruke posla. Trebalo je da upravlja vađenjem minerala i imanjem, da se brine o šestomesečnom detetu stricu Lafsadiju i daj drugo na putu stric Ernest. Hijeronim je u tome video veliku priliku z sebe. Brzo i nemilosrdno je smislio kako da ubije dve muve jednim udarcem-
Hijeronim je tvrdio Hermioni da je njen rođak koji je već godinarn traži, i da se strastveno zaljubio u nju. Pošto je ostala siroče sa dve godin . nije mogla da zna daje čovek koji je sebe nazivao njenim rođakom zap vo njen polubrat. Bukvalno ju je oborio s nogu: venčali su se posle sa nekoliko nedelja, i on je preuzeo upravu nad celokupnim vlasništvom J nog pokojnog muža.
434
tr"eronim je, međutim, znao da će morati da joj otkrije u kakvom su vo srodstvu pre nego Sto vrati Hermionu u Evropu, jer inače neće "" da dobije ono što im je Klio obećala. Postojao je i dodatni problem: 111 Hermi°na otkrije svojoj novopronađenoj majci da su u braku, izvisiće a hećano nasledstvo. A još k tome, kada Hermiona sazna da je bila obma-za mogla bi da pokuša da poništi brak zbog krvnog srodstva. Hijeronim h"vatio da će to biti teško učiniti ako već budu imali dete.
Međutim, imajući u vidu mogućnost da možda neće biti u stanju da nave jgte jedino osiguranje koje je Hijeronim uspeo da smisli bilo je da traži od Hermione da mu dokaže da ga voli tako što će imenovati njega kao zakonitog Ernestovog oca u krštenici. Tek mnogo godina kasnije Ernest je otkrio, zahvaljujući vlastitom istraživanju, daje samo jednu godinu mlađi od Lafsadija - a ne dve, kako su im uvek govorili - što je probudilo nje-oove sumnje i on je nastavio da kopa.
Zahvaljujući tom neprijatnom otkriću, i meni su mnoge stvari postale jasnije. Na primer, sada je imalo smisla što su malog Lafsadija poslali, čim je napunio godine za školu, u mesto kao što je bio Salcburg, gde nikoga nije poznavao. Da je ostao u Južnoj Africi, pre ili kasnije bi čuo od drugih pojedinosti o očevoj smrti i da su se njegova majka i očuh na brzinu ven-ćali- Kao i to da se Ernest neposredno posle toga rodio. Takođe je imalo smisla što je Hijeronim spakovao ćelu porodicu i preselio se u Beč kada je Hermiona zatrudnela sa Zoe, jer u Beču niko ništa o njima nije znao. Prema Lafsadiju, tamo je njegova majka postala zatvorenik u sopstvenoj kući.
Taj scenario mi je objasnio zbog čega se Lafsadio uznemirio što ću upoznati Zoe - da i ne pominjem njegov prezir prema toj ženi od samog početka. Konačno, ona je sama bila dokaz telesnog odnosa njegove majke sa svojim bratom. Ali čim bi se jedna stvar razjasnila, druge bi postale zagonetnije.
"Gde se Pandora uklapa u sve to?" upitala sam Zoe. "Postojala je jedna osoba koja je upoznala Hijeronima i Hermionu, prvo kao brata i sestru, a potom, mnogo godina kasnije, kao muža i ženu. To je "ilo dete koje je Klio usvojila u Švajcarskoj da joj nadomesti izgubljenu kćerku, dete koje je uzela pod svoje okrilje. Kada je Hijeronim Ben konačno doveo Hermionu u Švajcarsku da se vidi sa majkom kao što je bio °bećao, Klio je potpisala papire kojima je prepisala veliki deo svog fonda kćerki i pastorku, ne shvatajući kakve već pravne i telesne veze sjedinjuju to dvoje. Kada su otišli, otkrili su da je Hijeronim, kao i njegov otac pre nJe§a, prisvojio neke od drevnih svitaka za koje je smatrao da treba da Pripadnu njemu, jer je Bog tako odredio. Svitke koji su tada već pripadali "liinoj usvojenoj kćerki. Iako joj je bilo potrebno mnogo godina da ih pro-nađe, konačno joj je to uspelo: to dete je, razume se, bila Pandora."
Ostatak priče nije bilo teško povezati zahvaljujući onome što sam već ""a saznala od Lafa, Dačanina i ostalih: Pandora je kasnije uspela da uđe
435
u domaćinstvo Benovih zahvaljujući Hitlerovom drugaru iz gimnazijsV"h dana, Gustlu, i da se sprijatelji sa utamničenom Hermionom kao njena usv jena sestra; Hijeronim nije prepoznao dete koje je nakratko sreo. a koje " izraslo u prelepu ženu; Pandora je ucenila Hijeronima i uspela da dovede kući mladog Lafsadija neposredno pre nego što je Hermiona umrla. Ali nešto je ostalo neobjašnjeno. Prema Dačaninovoj priči, Hijeronim je primorao Pandoru da se uda za njega, a potom je izbacio na ulicu kada je ukrala nešto što je on veoma cenio. Nije li i Zoe tada pobegla sa Pandorom i Ciganima? I ako je Lafova priča bila tačna, obe devojke su od samog početka bile velike prijateljice sa Adolfom Hitlerom.
"Gde se u sve to uklapa Hitler?" upitala sam Zoe. "Iz svega onoga što si nam ispričala, jasno je da su Kliini rukopisi završili kod Pandore. Ali čak i ako je tvoj drugar Laki jurio za njima, zašto je izlazio sa svima vama -kao onda kada je došao u Prater dok ste se vozili na karuselu o čemu mije pričao Laf - ili kada vas je vodio u Hofburg da vam pokaže mač i koplje? Zastoje bio tako prijateljski raspoložen prema Pandori i Dačaninu ako je znao da su Romi?"
"Kada je Laki prvi put naleteo na Pandoru i Dačanina u Salcburgu", odvrati Zoe, "saznao je da jure Hijeronima Bena, istog onog čoveka koji je pre dvanaest godina podigao veliku prašinu kada je otkrio mogući isto-rijat i poreklo poslužavnika Jovana Krstitelja. Laki je tada imao samo jedanaest godina i došao je sa školom da vidi taj čuveni predmet. Od tada je sanjao da postane vlasnik tog poslužavnika kao i ostalih svetih predmeta. Dok je živeo u Beču, saznao je mnogo toga o poreklu porodice Ben. Mada to nikada nije bilo dokazano, sasvim sam sigurna daje moj otac postao jedan od njegovih najranijih i najjačih pomagača. Kao što si rekla, Laki je svakako znao dosta toga o Pandorinom poreklu. Dačanin je morao da po-begne najug Francuske, gde sam, zahvaljujući svojim neobičnim vezama, mogla da mu pomažem tokom celog rata. I mada Laki to nikada nije pomi-njao, nije dozvoljavao nikome da takne Pandoru, tako daje ceo rat proži-vela u Beču, mada je, razume se, znao da su ona i Dačanin Romi. Verovao je da jedino ona drži ključ moći za kojom je on tragao."
"Kažeš da su Romi, ali šta to tačno znači?" prekinuo ju je Volfgang čudnim glasom. Bio je neobično tih dok je pričala ovaj poslednji deo svoje priče.
"Cigani", reče mu Zoe. Meni je objasnila: "Detc koje je Klio usvojila, Pandora, bila je zapravo sestričina Ašija Acingazija, čoveka iz ugledne romske loze koji joj je pomogao da dođe do mnogih drevnih tekstova, uključujući tu i proročanstva Kume. Iako ne postoje nikakvi čvrsti dokazi, Pandora je oduvek verovala daje Aši bio i velika Kliina ljubav. Kao što sam rekla Volfgangu prošle godine kada me je prvi put potražio u Heuri-geru u Beču, najstarije duše su one koje čuvaju i održavaju u životu drevnu
436
drost. Pandora je bila takva jedna stara duša, kao što je i većina Roma. načanin je mnogo želeo da te upozna, jer veruje da si i ti jedna od njih..."
"Samo trenutak", ponovo ju je prekinuo Volfgang, ovog puta odlučnije "Nećeš valjda da mi kažeš da su Pandora i Dačanin Basarid - roditelji дvgusta Bena, Arijelini baba i deda - zapravo Cigani?"
Zoe ga je gledala sa nekim čudnim osmehom na usnama i izvijenom
obrvom.
Zar me nije Volfgang upoznao sa Dačaninom? A onda sam se setila sa jzvesnom nelagodnošću da Dačanin nijednom nije pomenuo cigansko poreklo u Volfgangovom prisustvu, a i mene je upozorio da to pred njim ne pominjem. Kada malo bolje razmislim, Dačanin je bio krajnje otvoren o drugim stvarima, maču i koplju, na primer. Čak nije sakrio od Volfganga ni gde ćemo skloniti Pandorine rukopise, ali gaje udaljio dok smo razgovarali o porodičnim stvarima. Odjednom mi se to učinilo jezivo značajno. Tim pre kada je Zoe zagonetno dodala: "Tvoja majka bi se ponosila tim pitanjem."
Volfgang je očigledno bio u istoj meri iscrpljen kao i ja. Konačno, proveli smo nekoliko nedelja jurcajući po Evropi i Rusiji, da i ne pominjem naše zajedničke trenutke. Zaspao je odmah posle večere na prvoj deonici našeg skoro celodnevnog povratnog putovanja za Ajdaho.
Iako je trebalo da razgovaramo o gomili stvari, znala sam da mi je potrebno izvesno vreme da provedem sama sa sobom kako bih razmislila o svemu i razabrala se na čemu sam. Zato sam naručila snažnu crnu kafu i zamolila stjuarda da mi ostavi ceo bokal. Zatim sam pokušala da usredsre-dim um i ponovim sve što sam saznala.
Pre mesec dana, Zoina teorija bi mi zvučala potpuno suludo: da su Laki, njegova sestrična, njegov pas, prijatelji i njihova deca svi zajedno upotreb-Ijeni - isto onako kao što je on prethodno "upotrebio" milione Cigana, Je-vreja i ostalih - u nekoj vrsti masovnog paganskog žrtvovanja, šamanskog "prizivanja" novog doba. Hitlera su okruživali mnogi koji su verovali, kao i on sam, u gomilu gluposti. Da se magični dom Arijevaca, sličan Atlantidi, nalazi na Severnom polu; da će svet na kraju biti uništen pomoću Vatre i Leda; verovali su u moć svetih predmeta i "pročišćene" krvi koja čini čuda na zemlji. Ne treba zaboraviti, kao što je to Volfgang istakao, ni njegovo verovanje u masovna uništenja kao oružje koje je bilo poznato i stalno iznova pronalaženo još od drevnih vremena.
Za one koji su želeli da vrate sat unazad na prethodno zlatno doba za koje su verovali daje postojalo u paganska vremena - na tu opasnost upozoravao je Dačanin Basarid - žrtvovanje ljudi moglo bi i te kako predstavljati deo tog sistema. Koliko god ta ideja mogla da izgleda gnusno, posma-trana u kontekstu onoga što znamo o nacističkim uverenjima, nije nimalo neverovatna.
437
Ali i pored ovog možda korisnog procesa sortiranja i prebiranja kada bih se vratila na frustrirajući! temu vezanu za stvarne odnose kn" postojali između moje porodice i Adolfa Hitlera i njemu sličnih, nalet sam na zid. Nisam imala pojma odakle da krenem. Sedla sam se pesrn" Vilijama Blejka:
"IP l
Dajem ti kraj zlatne niti, namotaj je u klupko: Odvcšće te do nebeske kapije. Ugrađene u jerusalimski zid.
Kada bih mogla da pronađem početak moje zlatne niti - gde je i kako priča počela za mene - to bi bio pravi početak.
Znala sam zapravo kada sam upala u ovaj lavirint: bilo je to one noći kada sam se po mećavi vratila sa Semove sahrane i kada se umalo nisam udavila u snegu. Podigla sam telefonsku slušalicu i saznala od svog oca Avgusta, da u moje "nasledstvo" možda ulazi i nešto veoma vredno što nisam očekivala: Pandorini rukopisi.
Ali tada mi je palo na pamet da sam možda od tog prvog telefonskog poziva, umesto da jurim za istinom za koju sam sve vreme tvrdila da me zanima, možda zatvarala oči svaki put kada bi se ona zabuljila u mene. Nije li Dačanin Basarid kazao da je bitno postavljati prava pitanja? Da proces često može biti važniji od proizvoda? Postojalo je nešto stoje povezivalo sve te naizgled nepovezane stvari, i mada je moglo izgledati kao da tražim iglu u plastu sena, morala sam da shvatim staje to bilo.
A onda sam shvatila.
Sve ovo vreme sam sortirala i prebirala i sledila nit, a trebaloje da potražim ono što je Sem nazvao "tantrom" svega toga - to jest, ono što je držalo na okupu ćelu tapiseriju, kao što u istočnim kulturama tantra povezuje Sudbinu sa životom i smrću. Sem je kazao da ona postoji čak i u životinjskom kraljevstvu: da ženka pauka neće pojesti mužjaka ako napusti mrežu istim putem kojim je ušao, jer joj na taj način pokazuje da prepoznaje ustrojstvo. Konačno sam prepoznala ustrojstvo koje mi je izmicalo-Osetila sam kako mi se stomak grči.
Iako su mi možda svi iz porodice ispričali protivrečne priče, postojaa je jedna osoba čije su priče same po sebi već bile ispunjene preokretim . zaokretima i unutrašnjim protivrečnostima. I mada se može pokazati da istorija ili genealogija svake osobe zapravo drugačije od onoga što mlJe., početku servirano kao tačno - možda čak i od onoga što je svako od nj verovao daje tačno - upravo sam shvatila daje postojala jedna oso kojoj nisam znala gotovo ništa. Priznajem da su me svi od početka up ravali na njega, uključujući tu, shvatih to u ovom užasnom trenutku, i govu sestru!
438
Bio je to čovek koji je sedeo pored mene u avionu, čija se tamna, ku-
va °lava oslanjala o moje rame tako da sam mu jedva nazirala savršeni
fil °Bio je to moj kolega, rođak i negdašnji ljubavnik, Volfgang K. Ha-
er iz Kremsa, Austrija. I mada sam pre samo nekoliko nedelja verovala
j ie Volfgang moja sudbina na planeti Zemlji, pri neumoljivoj, hladnoj
vetlosti stvarnosti bila sam primorana da shvatim daje svaka njegova laž
odila samo do nove laži od trenutka kada je tajanstveno stigao u Ajdaho
jok sam ja bila u San Francisku na Semovoj sahrani.
Kada smo već kod te sahrane, nije li mi Sem lično rekao - što je bilo sasvim oprečno sa Volfgangovim tvrdnjama vezanim za Olivjeovog poslodavca koji je bio poslodavac i Terona Vejna - daje sve bilo sređeno sa blagoslovom najviših ešalona vlade SAD? Nije li Zoe takođe istakla daje Volfgang nju potražio u Beču želeći da izvuče neka obaveštenja, a ne
obrnuto?
Ali najgorča pilula bila je ta da je Volfgang prisvojio Pandorine rukopise meni pred nosom, posluživši se istom onom ulizičkom spretnošću kao i kada je prisvojio moje telo i moje poverenje.
Naišla sam na dosta nagoveštaja njegove zaokupljenosti arijevstvom u njegovom zamku koji kao daje bio iz Valhale, i u vaspitanju dobijenom od majke koju je vaspitao nacista. A šta je sa Volfgangovim direktnim pitanjem upućenim Zoi: "Ne misliš valjda da kažeš da su Arijelini baba i deda bili Cigani?" Staje drugo to moglo da znači?
Pošto sam već progutala dovoljno laži koje bi zadavile i bradavičastu svinju, zapitala sam se kada ću prestati da lažem samu sebe.
Pošto sam počela da strahujem, u najdubljim ponorima svoga uma, da je Volfgang Hauzer lično ta nedostajuća karika koja je povezivala ovu iz-mešanu, raskomadanu i zbrkanu paučinu mita i intriga, počela sam da se molim da mi pođe za rukom da se oprezno vratim istim putem i izvučem i Sema i sebe žive iz nje.
439
URAN
Voleo bih da u ovom trenutku pomenem i najveći duhovni događaj koji se odigrao... oslobađanje atomske energije... skrećem vam pažnju na reci "oslobađanje energije". To oslobađanje je glavna misao nove ere, kao stoje to uvek bilo sa duhovno orijentisanim kandidatom. Oslobađanje je počelo puštanjem jednog vida materije i razrešenjem izvesnih sila duše u atomu... Za samu materiju, velika i moćna inicijacija koja odgovara tim inicijacijama koje oslobađaju ili puštaju duše ljudi... KUCNUO JE ČAS TE SPASILAČKE SILE.
Prikazivanje hijerarhije u spoljašnjem obliku ? "DK Tibetanac", vodila Elis Bejli, 9. augusta, 1945.
Cuklus Urana počinje kada ta planeta stigne do severnog preseka... po-slednji heliocentrični prolazak Urana preko njegovog severnog preseka dogodio se, što je veoma značajno, 20. jula 1945, četiri dana posle prve atomske eksplozije u Alamogordu u Novom Meksiku, što je sasvim sigurno najavilo novu eru - bilo kako bilo... Događaji se zbivaju nama, mi se zbivamo događajima.
Dejn Radijar, Astrološki tajming
Najvažnija stvar u životu svakog čoveka jeste da otkrije tajnu svrhe svog otelovljenja i daje sledi oprezno i sa strašću... Uran u nama je tajno koplje legende. U rukama svetog kralja sagradilo je hram Grala, u rukama Klingsora vrt zlih čarolija... Uran je carska Uraeus zmija u egipatskom simbolizmu, spori, a opet iznenadni gospodar života i smrti. Mnogo je potrebno da se pokrene, ali kada do toga dođe, onda je nezau-staviv... Ako mu ne dozvolite da stvara, proždiraće.
Alister Krouli, Uran
Pre nego što smislim bilo kakav suvisli plan akcije, znala sam da moram da ronađem Sema. Biće mi strašno teško da se suočim s njim i da mu otkri-em mnogobrojne pogubne greške koje sam počinila - od kojih nije bila najmanja ta što sam se mazila sa Volfgangom dok je Rim goreo - odjednom sam shvatila da je zahvaljujući meni, Sem možda bio u većoj opasnosti nego stoje bio pre mog odlaska, ako je bilo ko saznao daje živ.
Volfgang je bio neobično tih tokom putovanja, što mi je odgovaralo. Kada smo sleteli u Ajdaho, dogovorili smo se da on ode pravo do kancelarije i izvesti Poda, koji se do sada sigurno vratio iz Beča, da smo i mi bezbedno stigli. Ja ću nakratko svratiti do kuće da ostavim stvari pre nego što odem na posao. Jedino oružje koje mi je ostalo u mom iscrpljenom arsenalu, bila je činjenica da Volfgang još nije podozrevao da sumnjam u njega, tako da sam morala brzo da delam.
Znala sam da će i Olivje u ovo vreme već biti u kancelariji, bilo je već deset, pa sam pomislila da bih mogla da nazovem Semovog dedu. Surog Medveda, od kuće. Iako su mi verovatno i dalje prisluškivali telefon, mogu bar da pokušam da uputim Semu poruku da sam se vratila.
Dok sam se približavala putem, ugledala sam Olivjeova kola na prilaznom putu i još jedna parkirana na putu nedaleko od poštanskih sandučića, koja su očigledno bila rentirana. Pošto se najbliža kuća nalazila niže niz put, mogla sam da se opkladim daje Olivje imao društvo - a to je bila po-slednja stvar koju sarn želela i koja mi je bila potrebna u ovom trenutku. Uterala sam kola na prilazni put sa namerom da ih okrenem i pokušam da izvedeni nešto drugo kada je lično Olivje pomolio glavu kroz zadnja vrata. Delovao je blago razbarušeno. Dao mi je rukom znak da brzo uđem unutra. Ugasila sam motor, iako mi se to nimalo nije dopadalo, i izišla, vuku-ci kaput i torbu. Pre nego što sam išta uspela da kažem, Olivje je izišao i čvrsto me uhvatio za mišicu.
"Gde si do sada, pobogu?" prosiktao je pomalo histerično. "Nisi mi odgovorila ni na jednu jedinu poruku ćele dve nedelje! Imaš li ti uopšte Pojma šta se sve ovde dogodilo?"
"Nemam", priznala sam dok me je polako obuzimao strah. Pokazala Sam na kola parkirana na putu. "Ko je tvoj gost?"
"Tvoja gošća, draga moja", obavestio me je Olivje. "Dovezla se ovamo lz Solt Lejka kasno sinoć i odsela gore kod mene, jer je kod tebe grejanje "sključeno. Pre nekoliko trenutaka sam je spustio dole u tvoj stan, zajedno Sa malim argonautom da joj pravi društvo." Ona? "Kako bismo rekli rni kauboji", smrknuto je dodao Olivje sledeći me niz stepenice do mog stana, "bojim se da smo svi u govnima zbog tebe."
443
Kada sam ušla u dnevnu sobu svog prostranog podruma, doček l je veliko iznenađenje. Na suprotnom kraju stola sedela je moja nov 6 sestra sa kojom sam razgovarala pre samo dva dana iz telefonske PQ će na bečkom aerodromu, Belina Brunhilda fon Hauzer. n"
Olivje je bio u pravu: njeno prisustvo nije sigurno donosilo ništa d h Ali nisam morala da zadržim dah. Bambi je ustala i prešla preko sobe N" sebi je imala još jedno od onih neverovatnih jednodelnih odela. Ovo je K"i žućkaste biscotti nijanse, tako da je izgledala kao da su je ćelu uronili kazan sa karamelom. Jason je samo prezrivo prošao pored mene. Obesil sam kaput i torbu izvan njegovog domašaja na čiviluk.
"Fraulein Ben... hoću da kažem Arije!", počela je Bambi, brzo se ispra-vivši. ,,Tvoj Onkel me je poslao ovamo čim je shvatio koliko je situacija postala hitna."
Pogledala je Olivjea onim svojim očima sa zlatnim tačkicama i on pocrvene.
"Mislim daje to znak da nestanem", reče on.
,,Zbog čega?" upitah ga i potom dodadoh: "Zar nisi instalirao prislušne uređaje u moj stan i u moj telefon? Zašto bi te inače šef držao ovde nego da me sve vreme uhodiš?"
"Mislim da bi trebalo da joj kažeš", iznenadila me je Bambi rekavši to Olivjeu. "Ispričaj joj ono što si meni sinoć ispričao. Potom ću ja objasniti ostatak što bolje budem mogla."
"Grupa za koju radim me je poslala ovamo pre pet godina, kada te je Pod zaposlio", reče mi Olivje. "Tadajoš uopšte nismo bili sigurni koje iz tvoje porodice umešan u ovu složenu stvar - ali smo znali dosta toga o Pastoru Dartu i njegovim kohortama. Budno smo motrili na njega. Bilo nam je sumnjivo što te je Dart zaposlio odmah po završetku škole i stoje izve-štaje trebalo da podnosiš direktno njemu iako nisi imala gotovo nikakve preporuke. Osim one jedne koja je bila veoma važna: bila si veoma bliska sa svojim rođakom Semom."



35 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:20 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Sve gore od gorega. Znači, Pod je zaista bio negativac, čega sam se i plašila. Njegov nadimak Princ Tame je to i nagoveštavao. Ali morala sam da postavim jedno važno pitanje:
"Da li je Sem znao da me uhodiš? Ili si uhodio i njega, iako je često radio za tvog šefa, Terona Vejna?"
"Mi nismo uhode", odvrati Olivje. "Mi smo međunarodna agencija u okviru Interpola, koja deluje bez obzira na granice kada sledi trag nedozvoljenih aktivnosti - naročito kada je u pitanju krijumčarenje oružja visoke tehnologije. Saznali smo da su se mnogi koji učestvuju u tim aktivnostima ubacili na visoke položaje institucija odgovornih za njihovo kontrolisalJe-Visoko na spisku nalaze se nacionalni trgovci drogom, čak i KGB i C1A-Plašimo se da bi uskoro mogli da počnu da prodaju "vruće proizvode
444
. -ujući tu i atomski materijal - na otvorenom tržištu, kao što trenutno
odaju vlastite tajne agente onome ko plati najviše!" Г To Je bio najduži govor koji sam čula daje Olivje održao, i najozbilj--j ali on još nije bio odgovorio na moje pitanje.
" Ako me nisi uhodio, zašto se moj telefon prisluškuje?" upitah. "Zašto . "ЈЈО tajno? Zašto si pokušao da se dočepaš rukopisa sa runama iz pošte
pre mene?"
Joslat sam ovamo da te zaštitim, čim smo saznali za čim tragaju", reče
mi Olivje. "Mada sam uglavnom morao da te štitim od tebe same."
Iz njega pregovora Herr Volfgang, pomislih.
,Čim sam video rukopis ispisan runama na sedištu tvojih kola, znao sam da to nisu dokumenti koje je tvoj rođak opisao našim ljudima. A kada si ostala posle radnog vremena u kancelariji, motrio sam da vidim gde na-meravaš da ih sakriješ - u UMO, veličanstven izbor! Uzeo sam ih, razume se, i napravio kopije, kako ne bi bili zauvek izgubljeni. Bambi kaže da se Lafsadio plaši da su ostali dokumenti, oni koji su pripadali tvom rođaku, već pali u ruke njenom bratu."
Zapravo mije laknulo stoje bar jedan dokument, rukopis ispisan runama, sada bio u posedu i nekog drugog osim moje porodice. I nadala sam ,e da je Olivje na mojoj strani. Moja zaokupljenost istinom dovela me je do ključnog zapažanja - da prava opasnost koja se krije u tim rukopisima možda preti s druge strane sveta.
Nisam mogla da zaboravim ono što mi je Sem kazao pošto je opisao kako je Teron Vejn nastradao umesto njega od podmetnute bombe. Istu stvar mi je ponovio kada me je upozorio da nonšalantno posetim poštu i proveravam poštansko sanduče. Rekao je da bi onom ko sazna kako i gde može da se dočepa kopije tih rukopisa, bilo sigurno lakše da dođe do njih ako jedno od nas bude mrtvo. Sada sam shvatila da je bio oprezan i rezer-visan ne zato što je paket koji mi je poslao predstavljao jedinu postojeću verziju tih dokumenata - već pre zbog toga što je Sem bio jedina osoba koja je znala gde su skriveni Pandorini originali. To mije nedvosmisleno reklo da sve oni koji jure za dokumentima ne zanima samo staje u njima - već žele da budu sigurni da to niko drugi neće saznati. Dokumenti koji su sada kod Volfganga i Poda predstavljali bi jedine verzije - da je Sem mrtav. Nije mi trebalo mnogo da shvatim šta sledi po scenariju. Ovog puta sarn pokušala da ne zažmurim.
,,Pod je u dosluhu s njim. Tvoj telegram me je upozorio na to, ali sam ga dobila prekasno", rekoh Olivjeu. "Rukopisi su kod Volfganga, iako ste °boje pokušali i na njega da me upozorite."
"Verujem da se moj brat stvarno zaljubio u tebe", reče Bambi. "Da te Je sreo ranije, ta ljubav bi ga možda primorala da ponovo razmotri svoje Vfednosti i možda bi ga spasla. Volfgang je obrazovana osoba sa visokim "dealirna, mada pogrešnim. Mislim da se iznenadio kada je otkrio da je spo-
445
soban i za veliku strast. Ali suviše je kasno da se spase, kasno je č u razgovor. Gde se trenutno on nalazi?" " га
,,Pravo sa aerodroma je otišao u kancelariju", rekoh. "Trebalo bi . j n
da se tamo nađem s njim...
"Onda moramo brzo delovati", reče Bambi. "Čim otkrije da ni ОГ nije tamo, mogao bi da dođe pravo ovamo. Ako veruje da ti znaš ad tvoj rođak sakrio originalne rukopise, onda ćeš biti u strašnoj opasno t" Moj brat mora biti zaustavljen pre nego što još nekoga ubije."
S užasom sam se zagledala u nju, a Olivje mi je nežno spustio šaku na mišicu. Staje to ona pobogu govorila? Razume se da sam znala. Pretpostav ljam da sam oduvek znala.
"Nikada to nismo zasigurno utvrdili", reče Olivje Bambi.
U ušima je počelo tiho da mi zuji kao da ću se onesvestiti. Zatim sam začula Bambin glas kao iz daljine.
"Jeste, ja sam u to sigurna. Moj brat Volfgang ubio je Semjuela Bena."
Čovek sa kojima sam provela nekoliko noći divlje vodeći ljubav bio je hladnokrvni ubica, koji je držeći me u naručju, verovao daje ubio Sema. Imala sam utisak da sam otpila poveći gutljaj apsinta začinjenog opijumom ili čak malo kukute koja je odnela Sokrata u nirvanu - mada bi trenutno bilo mnogo bolje udariti put pod noge. Ali kuda?
Olivje se izgleda upravo spremao da nešto predloži kada smo začuli neki čudan zvuk. Pogledali smo se i tek posle jednog trenutka shvatili šta je posredi: zvono kod ulaznih vrata koje je retko korišćeno. Postoje prednja vrata od puta delila strmina pod devedeset stepeni - takozvano "prednje dvorište", većina ljudi je dolazila prilaznim putem do zadnjih vrata.
Pohitali smo do visokih prozora koji su okružavali moju podrumsku dnevnu sobu koja je podsećala na krompir i provirili napolje. Videli smo samo put, ali ne i osobu koja je stajala na ulazu. Veliki lend rover sa tablicama Ajdaha bio je parkiran odmah iza Bambinih kola. Na prednjem braniku nalazila se nalepnica uspravljenog grizlija. Osmehnula sam se. Možda su stvari konačno počele da se sređuju.
"Prepoznaješ kola?" upitao me je Olivje.
"Ne, ali prepoznajem medveda. Otvori vrata", rekoh mu, "a Bambi ija ćemo pokupiti Jasona i nešto tople odeće i obuće za sve nas. Možda ćemo na izvesno vreme poći na sever."
"Ali ko je to?" upitao je Olivje. "Ne možemo sebi dozvoliti da otvori mo vrata, ako nisi sasvim sigurna koje to."
"Sigurna sam", rekoh mu. "To je medved koji se dovezao ovamo
čak
iz Lapvaija - šesto pedeset kilometara odavde. On je izaslanik mog dragog pokojnog rođaka Sema."
446
i Olivje su se prilično iznenadili kada su ugledali Surog Med-Г Kao i većina Nez Persea, Suri Medved je bio neobično zgodan muška-Imao je prav nos, rupicu na bradi, snažne crte lica, dugačke noge i ši-" ka ramena. Njegove pletenice tamne kose prošarane sedima i srebrnaste -j jspod tamnih veđa kao i Semove, podsećale su na sjajne kristale koji mogli da osvetle samo srce vremena.
Na sebi je imao haljetak sa resama ukrašen perlicama i preko jednog ramena prebačeno ćebe. Prišao mi je i čvrsto i toplo mi stegao šaku.
Kao što rekoh, Suri Medved nikada nije bio moj veliki obožavalac, uglavnom zbog moje čudne porodice. Ovim stiskom je očigledno želeo da mi iskaže koliko mi je zahvalan što pomažem Semu. Razume se, ni on ni Sem još nisu znali da sam poprilično zeznula ćelu stvar. Predstavila sam
Surog Medveda ostalima.
Suri Medved se nikada nije prenemagao u govoru. Zato mi je odmah rekao: "Čuo je tvoje srce i zna koju si odluku donela. Slaže se. Moli te da
dođeš."
Sem je nekako uspeo da mi pročita misli izdaleka. Nisam bila iznenađena: Sem je uvek bio u stanju da sa velike udaljenosti prodre u moje misli. Nisam li osetila da hodi otiscima koje su ostavile moje psihološke moka-sine tokom proteklih nedelja?
"Ostale nije pomenuo", dodao je Suri Medved, pokazavši na Olivjea i Bambi. "Trebalo je da dovedem samo tebe."
To me je dovelo u nezgodan položaj. Ovo dvoje ljudi bili su spremni da mi ispričaju istinu - istinu koja bi mogla biti bitna kako za moju tako i
za Semovu bezbednost.
"Na koga to misli?" upita Olivje. "Kuda hoće da te vodi, i zašto ne želi
da i mi pođemo?"
Pre nego što sam stigla da smislim odogovor, Bambi je resila problem - mada priznajem da nisam sasvim sigurna kako je to učinila.
"Ja sam Halina kćerka", rekla je Surom Medvedu. "Došla sam iz Beča da otkrijem sve što znam o čoveku koji je bio Semov otac i Arijelin očuh
-ErnestuBenu."
"Ah", izusti Suri Medved bezizražajno. "Razumem."
Ubacila sam Jasona u ruksak i potapšala ga po glavi. Nisam htela da §a ostavim samog u kući, jer nisam znala ni kuda idemo ni koliko ćemo biti odsutni. Prebacila sam ruksak preko ramena zajedno sa uobičajenom torbom u koju sa ubacila sve što sam mislila da bi nam moglo zatrebati na Putu u planinu na koji sam povela i Jasona. Uskočila sam na prednje sedi-ste lend rovera Surog Medveda dok su se Olivje i Bambi smestili pozadi, fo mi je omogućilo da istovremeno slušam Bambinu priču i proveravam u zadnjem retrovizoru da li nas neko prati.
447
"U redu, narode", rekoh Bambi i Olivjeu, čim smo izišli iz grada i цп tili se ka severu duž Kontinentalnog razvoda. "Ne mogu da vam kaže kuda smo se uputili, jer ni sama to ne znam. Ali znam kod koga nas Su Medved vodi. Stoga vas uveravam da ovo nije nikakva igra. Jednom z svagda ćemo sve razjasniti."
Olivje me je zbunjeno posmatrao, a onda mu je polako sinulo. "Blagi bože!" povika on. "Hoćeš da kažeš da on nije mrtav?" Polako sam klimnula. Bar sam nešto uspela da obavim kako treba: da nikom živom ne otkrijem da je Sem živ i zdrav. Ali i to će se promeniti kako bismo razrešili ovu zbrku.
"Ali ako je Sem živ... koga je onda Volfgang ubio?" upitala je Bambi. Kada sam je upoznala, nisam mislila daje u stanju ovako brzo da razmišlja. S nelagodnošću sam pogledala Olivjea.
"Oh ne", izusti on, kada je shvatio. "Ceo prošli mesec sam osećao da nešto nije kako treba. Mi obično ne komuniciramo između sebe dok smo na zadatku, ali znao sam daje Teron Vejn otišao u San Francisko iste one nedelje kada je tvoj rođak ubijen. Bilo mi je čudno što nisam dobio od njega nikakve vesti posle brutalnog ubistva nekoga ko nam je pomagao oko slučaja na kome sam radio pet godina. Hteo sam često da na svoju ruku kontaktiram Terona, ali bih uvek zaključio da sigurno ima valjane razloge što se ne javlja." Tužno se osmehnuo. "I imao je."
Dok smo se peli krivudavim putem ka gusto pošumljenoj oblasti sa brzim, tamnim rekama i vrletnim liticama sa iskričavim vodopadima koje bismo na trenutak ugledali između drveća, udisala sam miris borova i slušala Bambinu priču. Dok ju je pričala, i ono nekoliko delića slagalice za kojima sam tragala i koji su mi tako dugo izmicali konačno su našli svoje mesto.
"Moju majku Hale odgojio je njen otac, Hilman fon Hauzer". reče ona. "Kao što znate, Volfgang i ja, nosimo dedino prezime."
"Iz telefonskog razgovora sa mojom majkom, Džersi, shvatila sam da ti i Volfgang imate različite očeve", primetih, zapravo ne želeći da objavim daje Bambi vanbračno dete mog omraženog oca, Avgusta. Ali ja sam bila ta koju je čekalo još jedno iznenađenje.
"Da, imamo različite očeve, ali sa istim prezimenom", obavestila me je Bambi. "Volfgangov otac, zakoniti muž moje majke Hale, bio je zapravo Ernest Ben."
"Takvi odnosi u mojoj porodici više nisu mogli da me šokiraju. Ali imajući u vidu ono stoje Bambi ranije rekla, daje Volfgang kriv za Semo-vu smrt, bilo mi je jasno daje ovaj podatak veoma važan, jer je to značilo da su Sem i Volfgang imali istog oca, Ernesta. Bili su polubraća - isto kao što smo Bambi i ja bile sestre preko mog oca, Avgusta. Pogledala sam Surog Medveda, koji je to primetio krajičkom oka dok je vozio i klimnuo rm u znak potvrde.
448
Da, znao sam za to", reče on. "Poznavao sam Ernesta Bena mnogo odina. Ernest je bio veoma zgodan muškarac i veoma bogat. Došao je u "everozapadni Ajdaho, mnogo pre rata, da kupi prava na vađenje rude, pedeset hiljada ari severno od Lapvaija gde se nalaze brojne neiskorišćene nlanine i pećine ispunjene mineralima - veliki komad Majke Zemlje koji se mogao eksploatisati. Tokom rata se još više obogatio, razume se.
"Posle rata, Ernest je imao oko četrdeset pet godina i vratio se u Evropu, oženio se mladom ženom po imenu Hale i neko vreme ostao u Evropi, pobili su sina, Volfganga. Ernest se iznenada vratio na svoje imanje severno od Lapvaija, i bez žene i bez deteta. Rekao mi je da su umrli. Zatražio je dozvolu da se oženi mojom kćerkom Jasnim Oblakom, koju je znao od detinjstva. On ju je veoma privlačio, ali to nije bilo... uobičajeno. Ernest Ben je bio belac iz strane zemlje. Kako smo mogli znati da će hteti da se privoli našem načinu života? Kako smo mogli znati da neće ponovo napustiti zemlju da se nikada više ne vrati"?
"Kada sam ga pitao da li voli moju kćerku, Ernest Ben je kazao da ve-ruje da nije sposoban da voli - da se razumemo, moj narod nije u stanju da shvati takvu primedbu. Priznati tako nešto je isto kao da ste rekli kako ste već mrtvi. Međutim, obećao je da će da se brine o mojoj kćerki, i da će sva deca koju eventualno budu imali biti odgojena u rezervatu, među našim narodom - to obećanje nije održao. Kada je Jasni Oblak umrla, odveo je Sema iz rezervata. Zatim se oženio tvojom majkom, Džersi, i mi smo se uplašili da će Sem zauvek biti izgubljen za nas."
Suri Medved je to kazao bez imalo ogorčenosti, mada je delovao kao da je duboko zamišljen. Zatim je dodao: "Ernest Ben je rekao još nešto veoma čudno, neposredno pre nego što se venčao sa mojom kćerkom. Kazao je: "Molim se da ovo ukloni mrlju oskrvnuća koju sam napravio." Nikada nije kazao šta je pod tim podrazumevao, niti je ikada pristao da uđe u kolibu za znojenje i pročisti se."
Nešto u vezi s tim mi je zazvučalo poznato.
"Rekao si da je Ernest Ben kupio imanje u Americi pre Drugog svet-skog rata. Kada tačno?" upitah.
"Godine 1923", odvratio je Suri Medved.
To je nema sumnje bila značajna godina - mada sam posle brzog računanja utvrdila da to nema nikakvog smisla.
"Ernest je rođen 1901", rekoh. "Godine 1923. imao je tek dvadeset dve. Zašto bi otac poverio tako mladom sinu da kupi toliko zemlje u stranoj zemlji i poverio mu upravu nad njom?"
Olivje i Bambi su me gledali širom otvorenih očiju. "Blagi bože", izustih.
To je znači bilo to "oskvrnuće" koje naša porodica nikada nije pominja-l, očigledno s dobrim razlogom - kao da bigamija, kidnapovanje, fašizam |ubistvo nisu bili dovoljni. Posle dvočasovne vožnje kroz masiv Gorkog
449
korenja u Stenovitim planinama, dopunila sam ono što sam znala ma Surog Medveda i Bambinom i uspela sam da sastavim dobar " Shvatila sam da obema bakama dugujem izvinjenje - naročito Zoi
Hitlerov minhenski putsch odigrao se 9. novembra 1923. IJ to vr još nikakav rat nije bio na pomolu - ali je Hijeronim Ben znao da će uv t biti ratova. Takođe je znao na čijoj strani planira da bude. Poslao je Erne u Ameriku da počne vađenje rude. Deset godina kasnije, 1933 - jste " dine kada je Hitler postao kancelar Nemačke - Hijeronim je poslao svo drugog sina, kome je tada bila dvadeset jedna godina: mog oca Avgusta Ta dva mladića bili su poslati kao krtice da dube planine i pećine Novo" sveta, skladišteći važne minerale za vreme kada svet uđe u novi rat.
Jedan je odleteo na istok: moj otac u Pensilvaniju. A drugi je odleteo na zapad: Ernest u Ajdaho. A nekoje odleteo u kukavičje gnezdo. To je bila Zoe.
Iako je Zoe napustila svoje roditelje i pobegla sa Ciganima, izgleda da je u vreme kada je porasla, Hijeronim Ben požcleo da svoju kćerku i jedinu pravu naslednicu po krvi "spari sa nekim dobre krvi". On je poslao svog kolegu i prijatelja Hilmana fon Hauzera u Pariz daje zavede. Bez obzira na to kako Zoe gledala na sve ono što se dogodilo, kćerka Hale joj je bila oduzeta i odgajili su je otac i njegova poslušna i jalova žena Nemica. Zoe se udala za divljeg Irca i dobila još jedno dete: moju majku, Džersi.
Hijeronim Ben je doslovno kidnapovao mog oca Avgusta, od Pandore, i prisvojio dvojicu sinova svoje sestre-neveste Hermione koje je začela sa Kristijanom Aleksanderom: Lafa usvajanjem, a Ernesta tako što je lažno uneo svoje ime kao ime oca u njegovu krštenicu. To je značilo da su Zoine dve kćerke, moja majka, Džersi i njena sestra Hale, bile jedine zakonite unuke Hijeronima Bena. Stoga je imalo smisla što je Hijeronim planirao da ih uda za dvojicu prisvojenih "sinova" - Hale za Ernesta i Džersi za Avgusta. Ovom manipulacijom, Hijeronim se nadao da će svi budući uživaoci njegovog bogatstva i moći biti povezani sa njegovom krvnom lozom, preko Zoe.
Najveća greška koju je počinio bila je, razume se, ta što je pogrešne sestre udao za pogrešnu braću. Moj otac Avgust, kome su bili važni samo prestiž i moć, bio bi savršen saputnik za Hale, koja je dobila najbolje arijevsko vaspitanje koje je jedna prelepa plavuša čiji su roditelji bili nacisti mogla da poželi. Proizvod te veze bila je Bambi. Kada su se Ernest i moja majka Džersi sreli u poodmaklim godinama, bili su srećni koliko se to dvoje na ovaj način iskorištenih i emocionalno istraumiranih ljudi mogl° uopšte nadati da će biti.
Ernest je tog oskvrnuća, sramote koju nikada nije mogao da spere s sebe, postao svestan u punoj meri tek kada je oženio Hale fon Hauzer. N4 posredi bilo samo to šta je njen tatica uradio u ratu kao proizvođač oru J - čime se ona i te kako ponosila - već i saznanje kuda su otišle sve ru
450
je lično Ernest predavao svih tih godina u ruke svog "neutralnog" oca ocllanđanina, Hijeronima Bena.
Ernest je polako i bolno počeo da sklapa sliku o porodičnoj prošlosti
ju niko u celosti nije znao. Kada je Ernestu postalo jasno da su on, Avgust . ujjeronim stekli svoje ogromno bogatstvo zahvaljujući patnjama drugih
Hijeronim je jedini tačno znao šta radi - to je za njega već samo po sebi bilo strašno. Ali kada je otkrio da gaje čovek koga je oduvek smatrao ocem koristio kao oruđe - ne samo da bi pomogao u odgajanju superiorne rase već i da bi kontrolisao svet - s tim saznanjem Ernest teško daje mogao da
, Se nosi.
Devojčicina majka Zoe, s druge pak strane, otišla je u okupiranu Francusku ne bi li pokušala da ubedi čoveka koji ju je zaveo da joj dozvoli da odvede kćerku Hale sa teritorije pod okupacijom Nemačke i ostala je tamo u klopci kao što su i Pandora i Laf bili u Beču. Zoe je sigurno smatrala vrhunskom ironijom što u Parizu sedi preko puta mene i veličanstvenog naciste koji me je zaveo i posmatra kako se ponavlja njen vlastiti život između dva rata.
Zapravo je prava ironija bila u tome što su svi ti ljudi, zahvaljujući svojim vezama sa Hijeronimom Benom, Hilmanom fon Hauzerom i Adolfom Hitlerom uspeli, prema Bambinim recima da prežive sam rat, a u slučaju Pandore i Zoe da nekažnjeno zaštite ili spasu stotine ljudi. U tome je učestvovao i Pandorin muž Dačanin Basarid, koji je mnogim Ciganima pomogao da pobegnu iz zemlje preko južne Francuske - uz Zoinu pomoć iz
Pariza.
"Zna li Volfgang bilo šta od toga - zna li da mu je Sem zapravo brat?"
upitala sam Bambi.
Trenutak je ćutala, ozbiljno me gledajući svojim očima prošaranim zlatnim tačkicama.
"Nisam sigurna", konačno je odgovorila. "Ali znam daje bio pod jakim uticajem moje majke - a to je glavni razlog zbog koga gaje Lafsadio prezirao, mada nikada o tome nije voleo da razgovara. Deliće priče sam saznala od Lafsadija, koji ju je verovatno čuo od Ernesta, još pre mnogo godina kada je Ernest došao iz Ajdaha da se suoči sa Pandororn. Izgleda da je Pandora sve vreme znala ćelu priču."
Svakako!
Setila sam se Volfgangovih reci dok je stajao ispod staklene tavanice svog zamka i zurio u Dunav, neposredno pre nego što smo vodili ljubav: "Otac me je kao sasvim malog dečaka odveo da je vidim. Pevala je Daš himmlische Leben. Pogledala me je onim svojim očima - tvojim očima."
"Pošto se oženio mojom kćerkom", rekao je Suri Medved, "Ernest Ben se dva puta vratio u Evropu. Kada su Semu bile tri godine, Ernest je otišao da razgovara sa Pandororn, majkom njegovog brata Avgusta, o važnoj porodičnoj stvari. Drugi put je otišao na Pandorinu sahranu, neposredno po
451
smrti Jasnog Oblaka, i poveo je Sema sa sobom. Pandora mu je zaveštal nešto što je morao lično da podigne, tako mi je Ernest kazao. Kada se vra tio u Ajdaho, zauvekje napustio rezervat."
Imala sam samo još jedno pitanje. Srećom, već sam toliko bila navikla na odgovore pune iznenađenja da se nisam ni trgnula.
"Kako to da si otišla da živiš sa Lafsadijem posle smrti tvoje majke Hale?" upitala sam Bambi. "Da li si već tada dobro poznavala strica Lafa?"
"Moja majka nije mrtva. Bojim se daje još i te kako živa- mada je nisam videla od kada sam napustila kuću pre deset godina", odvrati Bambi suzivši oči. "Mislila sam da si sve vreme znala daje ona ta koja stoji iza svega i iz senke vuče konce!"
Ako je Bambina majka Hale fon Hauzer, stajala "iza svega", kao stoje Bambi rekla - i ako je ona zaista tako grozna da je muž pobegao od nje i oženio Jasni Oblak, a kćerka, Bambi, napustila dom sa petnaest godina da bi živela sa stricem Lafom - onda je bilo jasno od koga je Volfgang nasle-dio mračnu porodičnu crtu.
Ali koja je bila Avgustova uloga u svemu tome? Pitala sam Olivjea da li zna.
"Tvoj otac zauzima visoko mesto na našem spisku", rekao mi je Oliv-je. "Očigledno već godinama nije ni u kakvoj romantičnoj vezi sa Bambi-nom majkom - do sada su se oboje vezali za druge osobe - ali izgleda da se savršeno dobro razumeju. Pre otprilike deset godina, tvoj otac je pomogao Hale fon Hauzer da dobije visoko mesto u Vašingtonu, D.C., sa koga je sada u stanju da vrši značajan politički uticaj, kako ovde tako i u inostran-stvu. Uopšte ne bi trebalo da vam otkrijem s kim to dvoje sve održava veze. Pošto je Hale članica veća nekoliko muzeja i jednih od najvećih novina, ona je najuticajnija društvena zverka prestonice..."
Svetog mu sranja.
"Da te novine nisu kojim slučajem Vašington pastT" upadoh mu u reč. "I da se Halin novi muž kojim slučajem ne zove Vurir-Le Blan?" Zaista je zvučalo holandsko-belgijski, kao da dolazi iz samog Himlerovog nouveau paradis.
Olivje se osmehnuo. "Ti se baš trudiš oko domaćih zadataka."
Bilo mi je jasno zašto je promenila ime u Helena, neko je mogao da pomene osobu nezaboravnog imena kao što je Hale. Takođe sam se setila koliko je mog oca i maćehu Grejs zanimalo da saznaju staja znam o svom nasledstvu za vreme večere u San Francisku. Posle toga su priredili konferenciju za štampu ne bi li još nešto izvukli iz izvršioca testamenta. To je takođe bio dobar povod da me još neko pozove i ispipa da li znam koji sve rukopisi ulaze u Semovo nasledstvo, možda s nešto više uspeha. Kada me je gospođa Vurir-Le Blan iz Vašington posta kasnije pozvala, nije rekla da
452
e reporter, već samo da želi da otkupi moje rukopise. U to vreme nisam ni slutila daje ona Volfgangova i Bambina majka, Hale fon Hauzer.
Da li je Džersi znala daje njena sestra živa, i šta su ona i moj otac radili od kada su prestali da dele postelju? Ona mi to nije rekla, ali mi je Suri Medved uskoro objasnio i zašto.
"Prirodno da sam sumnjao u iznenadnu smrt Ernestove prve žene i de-teta", rekao mi je. "Ali nisam našao nijedan dokaz da su živi, sve do Se-movog nedavnog istraživačkog puta u Jutu. Sem misli da su tvoja majka i Ernest verovali da će svoju decu najbolje zaštititi od prošlosti ćutanjem."
Htela sam da nastavim razgovor o tome, ali je Suri Medved usporio i sasvim polako skrenuo sa puta u šumu. Šumsko tie je bilo posuto debelim slojem borovih iglica od čijeg mirisa mi se zavrtelo u glavi dok smo prolazili. Bambi, Olivje i ja utihnusmo dok smo gledali Surog Meveda kako, pažljivo manevrišući, provlači veliko vozilo kroz uske prolaze između drveća, kao da veze. Prošlo je dosta vremena pre nego što je uspon postepeno počeo da postaje sve teži i dok nismo krenuli pravo uzbrdo. Kada je neravni teren postao suviše strm, Suri Medved je zaustavio kola na ivici uske ras-
pukline. Okrenuo se ka meni.
"Treba da te odvedem do reke, gde će nas čekati moj unuk", rekao mi je. "Očekuje da dovedem samo tebe - tako da će možda biti bolje da ostali
ostanu kod kola."
Okrenula sam se Olivjeu i Bambi i izvila obrvu da vidim šta oni misle. "Volela bih da krenem sa vama", rekla mi je Bambi. "I da pomognem koliko god mogu. Smatram se odgovornom za veliki deo onoga što se dogodilo tebi i tvom rođaku - našem rođaku", ispravila se. "Da sam ti ispričala sve o mom bratu onog trenutka kada sam saznala da si ga upoznala, sve smo to mogli da izbegnemo."
"To mu je onda to", reče Olivje unevši u svoj kvebeški naglasak zapadnjačko otezanje. "Nijedan dasa koji nešto drži do sebe neće pustiti dve cure k"o što ste vi da same lunjaju po ovim brdima."
Zinuo je kada je Bambi iz džepa sakoa izvadila mali brauning automa-tik koji je uperila ka krovu profesionalno kao daje Eni Okli. Olivje je uvek tvrdio da traga za kaubojkom svojih snova, ali je sada smesta podigao ruke. "Pobogu", povika on, "sklanjaj to pre nego što neko bude povređen!
Odakle ti to, za ime sveta?"
"Moj deda Hilman bio je istaknuti trener u Baliermann Gewehrschiessen streljačkom klubu centralne Nemačke. Svi u našoj porodici su morali da nauče da pucaju", obavestila je Olivjea. "Kvalifikovana sam da pucam iz valtera, lugera, mauzera i svih modela brauninga - i imam dozvolu da nosim ovaj radi vlastite zaštite."
Zaista. Nikada ne znate kada bi neko mogao da pokuša da napadne dva-desetpetogodišnju plavušu čelistkinju. Naročito u porodici kao što je naša.
"Neka ga ponese", rekoh Olivjeu. "Mogao bi dobro da nam dođe."
453
Sledili smo Surog Medveda pešice uz dugačku, stenovitu klisuru p vrhu je uspon postao gadan, jer se poveće kamenje odronjavalo ispod naš"h nogu. Zaista ne bih volela da doživim još jednu lavinu. Ispred deset ton izlomljenog kamenja ne možete da umaknete na skijama.
Ispeli smo se na vrh stene koja je gledala sa visine od šest kilometara na gusto pošumljenu dolinu koju je presecala široka, staklasta traka reke i nešto što sam odmah prepoznala i što mi je tačno reklo gde se nalazimo-Semovo omiljeno mesto u severnom Ajdahu, gornji vodopad Mesa.
Reka je ovde bila široka i vodopad se spuštao poput zavese, koja je blistala na suncu kao zlatna Bambina kosa. Samo je neprestana izmaglica koja se izdizala iz podnožja nagoveštavala kolika se količina vode -.liva odozgo i pretvara drevno kamenje na dnu u šljunak i pesak. Bila sam ovde pre mnogo godina, kao tinejdžerka, sa Semom. Bio je to moj poslednji dolazak ovamo pred odlazak u školu i on je želeo da mi ga pokaže.
"To je moje tajno mesto, maheru", rekao mi je. "Pronašao sam ga kada sam jednom otišao sam na pecanje, još dok sam bio sasvim mali. Niko ovde već dugo nije bio, možda hiljadama godina."
Držeći se za ruke, krenuli smo kroz plitku vodu iznad samog vodopada i spustili se niz izrovašeno pročelje stene s druge strane litice. Tamo smo pronašli uski procep u steni, gotovo nevidljiv dok ne stanete tačno ispred njega i tako blizu hučeće vode da su mu ivice bile klizave od mahovine. Sem je postrance skliznuo u pukotinu i povukao me za sobom.
Obreli smo se u velikoj pećini, iza vode koja je urlala i obrušavala se poput vela ispred naših lica. Zašli smo nekoliko metara u pećinu i onda nas je progutala tama. Sem je izvadio baterijsku lampu i upalio je.
Od prizora vam je zastajao dah. Zidovi i tavanica pećine ličili su na bajku ispričanu kristalima u svim bojama duge. Prave duge bile su na sve strane, odbijale su se od uzavrele izmaglice koja se kovitlala oko nas u mnoštvu prizmi.
"Ako ikada budem poželeo da se sakrijem ili tebe da sakrijem, ili nešto što je za mene vredno", rekao mi je Sem u vakuumu ispod urlanja vode, "mislim da nema boljeg mesta od ovog."
Dok sam stajala na visokoj steni koja je gledala na vodopad sa Surim Medvedom, Olivjeom i Bambi, znala sam zašto smo dovedeni ovamo. Tačno sam znala staje skriveno tamo dole u pećini.
Trebalo nam je pola sata da se spustimo sa stene do reke, birajući put kroz šumu i gustiš kojim je bilo prekriveno stenovito tie. Kada smo konačno stigli do čistine na nasipu iznad vodopada, okrenula sam se ka ostalima i nadjačavši huk vode, rekla: "Ovde moramo da pređemo. Mesto koje tražimo nalazi se sa druge strane vodopada. Miljama odavde ne postoji plićak kroz koji bismo mogli bezbedno da pređemo reku."



36 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:21 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Za mene ne postoji nijedno bezbedno mesto, ja se plašim", primeti Olivje, gledajući me svojim velikim tamnim očima. "Žao mi je što vam to njje nisam rekao - ali ne umem da plivam."
Onda je zaista opasno", složila sam se. "Iako će nam voda ovde doseći jedva do kolena, struja je strašno jaka i brza ovako blizu vodopada. Ti bolje ostani ovde, a mi ćemo da pređemo i nađemo Sema."
Suri Medved, koji nije bio od juče, pristao je da sačeka na obali sa Oliv-jeom. Bambi i ja izusmo cipele i zavrnusmo nogavice pantalona pre nego što smo zagazile u reku. Spustila sam ruksak na tie pored Olivjea. Na moje zaprepašćenje, iz njega je provirila Jasonova crna krznata glava - potpuno sam bila zaboravila na njega! Oči mu se acakliše kada je ugledao tekuću vodu iza mene, a uši mu oduševljeno zastrizaše na ovako veliki bazen.
"Oh, ne, nećeš vala", odlučno sam ga obavestila. Gurnula sam ga nazad u ruksak koji sam predala Olivjeu. "Sada bi nam samo još to trebalo -mačka u vodi. Moraćeš ti da izigravaš šefa." Uperila sam prst u Jasona i dodala: "Gazda te više neće hraniti haringama ako budeš nevaljao dok me
nema."
Kada smo Bambi i ja zagazile u vodu držeći se za ruke, osetila sam prvi nalet panike. Voda je bila daleko hladnija, a struja jača nego što sam se sećala od ranije. Shvatila sam i zašto. Sem me je doveo ovamo krajem leta - u najtoplije i najsuvlje doba godine. Tada obično počinje sezona šumskih požara.
Ovog puta smo došli neposredno posle prolcćnog otapanja snega, kada su reke najbrže i vodostaj najviši. Voda nas je tako jako gurala da sam morala da vučem stopala po šljunkovitom tlu. Ako bih samo malo podigla jedno stopalo, lako bi me odnela. Sto je bilo još gore, shvatila sam na osnovu jačine vodene struje - voda nam je sada sezala samo do polovine lista - da ako zagazimo dublje od kolena, možda uopšte nećemo moći da nastavimo.
Upravo sam se spremala da doviknem Bambi kako bi trebalo da se vratimo do Olivjea koji je ostao na obali - ali sam u tom trenutku primetila nekakvo kretanje na oko sto pedeset metara ispred sebe. Podigla sam pogled i ugledala Sema, visokog i vitkog, na drugoj obali reke. Stajao je naspram jarke sunčeve svetlosti koja je ocrtavala njegovu priliku. Podigao je šaku, davši nam znak da ostanemo gde jesmo, skinuo mokasine i zagazio u reku. Kada je prišao dovoljno blizu Bambi i meni, videla sam da mu je oko pasa vezan konopac koji je sigurno bio pričvršćen za nešto na suprotnoj obali. Stigao je do nas, zgrabio me za ramena i nadjačavši buku vode, povikao: "Hvala bogu! Sačekajte da ovo vežem za nešto na drugoj obali, Pa ću da vam pomognem da pređete."
Kada je Suri Medved privezao konopac za drvo, Sem, Bambi i ja nasta-vismo preko reke držeći se za njega. Kada smo bezbedno prešli na drugu stranu, iako nam je voda najviše doprla do sredine butina, što će reći da je
454
455
bila duboka otprilike metar, bila sam iscrpljena od napora koji sam ulas da ne ispustim konopac i da održim ravnotežu. Sa Bambi je bio isti sluč "
Sem se prvi ispeo na stenovitu padinu i obema nam pomogao da iziđ mo. Zatim se bez reci - nalazili smo se suviše blizu vodopada da bi 1st čuli, makar i vikali - spustio niz stenovitu stranu vodopada na malo pros" renje i ispružio ruke da prihvati Bambi. Obuhvatio ju je odozdo oko struka dok sam ja pokušavala da obezbedim njeno nesigurno silaženje odozgo A onda se dogodilo nešto užasno.
Sem je stajao bos u uskovitlanoj izmaglici na tom uskom stenovitorn ispustu, na samo nekoliko centimetara od Bambi, njegova dugačka crna kosa lelujala se u magli i mešala sa njenim zlatnim pramenovima. Kada je spustio pogled, ne skidajući šake sa njenog struka, i kada su se njegove srebrne oči osmehnule njenim zlatastim, osetila sam oštri bol.
Šta to za ime boga nije bilo u redu sa mnom? Ovo teško da je bio trenutak da me ščepaju kandže ružnog zelenog zmaja ljubomore. Pored toga, odakle mi pravo da se osećam tako? Umalo nisam sve odreda uništila, jer se nisam obazirala na molbe da se rukovodim svojim razumom, koje su mi svi odreda upućivali. Ne vodeći računa ni o kome, otputila sam se na svoju malu pohotnu seksualnu odiseju. Staviše, morala sam da priznam da mi Sem nikada, baš nikada - nijednom, ni rečju ni delom - zapravo nije kazao da on i ja možemo postati i nešto više od braće po krvi. Zašto onda ne mogu da budem dovoljno nepristrasna ili čak dovoljno zabrinuta za njega i pokažem isto onoliko ljubavi, otvorenosti, poverenja i podrške koliko je on ukazao meni, onog trenutka kada je shvatio šta tačno osećam prema Volf-gangu Hauzeru? Ali ja to jednostavno nisam mogla. Dok sam ih gledala, imala sam osećaj da mije neko zabio nož u srce i okrenuo ga. Ali ovo teško daje bilo mesto i vreme da izgubim kontrolu.
Takve misli su mi projurile kroz glavu tokom nekoliko kratkih sekundi - mada sam imala utisak da su prošli sati - dok su Sem i Bambi naizgled bili beznadežno izgubljeni svaki u očima onog drugog. Zatim je Sem ubacio Bambi kroz prorez u steni i ispružio ruke da prihvati mene.
Kada me je spustio na kamenu platformu, prineo je usne mom uvetu i povikao nadglasavši grmljavinu vode: "Koje to?"
Potom sam ja prinela svoje usne njegovom uvetu i vičući odvratila: "Moja sestral"
Odmakao se i zabuljio u mene, zavrteo glavom i nasmejao se, mada nisam mogla to da čujem. Zatim je i mene ugurao u pećinu i brzo ušao za
mnom.
Semova baterijska lampa nas je povela kroz svetlucavi lavirint koji su eoni usekli u čvrstu stenu, a voda koja je kapala ukrasila. Protezao se duboko u planinu. Sledili smo ga dok nismo stigli do mesta na kome smo mogli da razgovaramo neometani udaljenim hukom vode. Tada sam predstavila Sema Bambi.
456
,E pa, moje prijateljice", Semov glas se odbio o stalagmite u kristalnoj ećini. "Voleo bih da mogu da zastanem i da se divim ovoj lepoti koja je vladala QVU Divljinu rac]j rnene. Ali bojim se daje pred nama važan zadatak."
"Betina i ja moramo da te upoznamo sa mnogim novostima, isto kao i
Olivje", rekoh Semu. "Možda bi bilo opasno premeštati Pandorine rukopise - pretpostavljam da se ovde nalaze - pre nego što čuješ šta imamo da ti kažemo. Pored toga, gde ćeš naći bolje mesto na kome možeš da ih sa-
kriješ od ovoga?"
"Uopšte ne nameravam da ih krijem", odvrati Sem. "Dovoljno dugo su skriveni, bar se meni tako čini. Iskrenost je najbolja politika: to je tvoj moto, maheru, ti si me tome naučila." Osmehnuo se Bambi i dodao: "Da li si znala daje totem tvoje sestre planinski lav? Pitam se koji li će biti tvoj?" Dok mu je Bambi uzvraćala osmeh, osetila sam bockanje u prstima - možda
od vlage i hladnoće u pećini.
"Ako ne planiraš da ih kriješ", upitala sam Sema utrnutim usnama, "šta ćeš učiniti? Ceo svet se dao u potragu za tim prokletim Pandorinim
rukopisima."
"Moj deda ima odličnu ideju. Nije ti rekao?" upita Sem. "On misli da je krajnje vreme da ceo indijanski narod uradi nešto za naše rezervate - nešto od čega bi i Majka Zemlja mogla da ima velike koristi." Pošto Bambi i ja nismo ništa rekle, Sem je dodao: "Suri Medved misli da je kucnuo čas da osnujemo prvu elektronsku izdavačku kuću američkih urođenika!"
Sem je zapečatio rukopise u tanke, neprovidne i nepropusne lusitne cevi koje su bile smeštene u dnu pećine. Ako niste znali šta tačno tražite, one su pri slaboj svetlosti ličile na još jednu gomilu stalagmita koja se izdiže iz poda.
Sem mi je kazao, onog jutra na planini iznad livade na kojoj su napa-sali ovce, koliko se namučio da prenese na obični papir Pandorinu zbirku drevnih pergamenata, tankih drvenih pločica i bakarnih zapisa, koju je na-sledio od oca. Potom je kazao da je originale zapečatio u "hermetičke kontejnere" i sakrio ih na mestu na kome ih nikada niko neće naći, bar je on ako mislio. Kopije koje je Sem napravio na hartiji -jedinu kopiju, kako iu je on opisao - uzeo je iz svoje banke u San Francisku neposredno po ubistvu Terona Vejna, adresovao na mene i ubacio je u poštansko sandu-ce. To su bili rukopisi koje sam ja potom vukla po svetu i uz mnogo truda ubacila u knjige u austrijskoj Nacionalnoj biblioteci. Dokumenti koji su se sada, prema Volfgangovim recima, nalazili u rukama oca Vergilija i Poda. Sem nam je objasnio daje ideja Surog Medveda da pokupimo sve drevne originalne rukopise zapečaćene u kontejnerima ovde u pećini, da ih ponovo prepišemo i prevedemo na engleski - ovog puta zajedno sa rukopisom "spisanim runama nepoznatog porekla koji sam dobila od Džersi. Potom
457
bismo objavili njihove prevode, jedan po jedan, putem kompjuterske niže, u cilju podučavanja i prosvetljenja širokih narodnih masa.
Suri Medvcd je smatrao da bi posle objavljivanja trebalo da razdelim drevne izvorne zapise - tanane olovne ploče i svilkc od pergamenata - -a7 nim indijanskim muzejima i bibliotekama po Americi koje poseduju nužna sredstva potrebna za čuvanje i pravilno rukovanje takvim dokumentima
Za razliku od čuvenih svitaka sa Mrtvog mora, koji su bili otprilike iste starosti i koje je u svom posedu držalo nekoliko totalitarističkih trgovaca podacima tokom proteklih četrdeset godina, Pandorino i Kliino veličanstveno i egzotično blago biće dostupno radi proučavanja i analize kvalifikova-nim naučnicima iz svih oblasti. Ako sami prevedemo te stvari, bar ćemo znati da ništa nije bilo gurnuto pod tepih. A ako otkrijemo nešto opasno -na primer da na Majci Zemlji postoje tačke kojima se može manipulisati, ali da su svete ili ranjive ili oboje, kao što je Volfgang nagovestio da je slučaj sa Teslinim izumima - mi ćemo i to objaviti, kako bi se ta mesta zaštitila.
Nas troje smo obrazovali niz za iznošenje lusitnih cevi: Bambi ih je dodavala kroz pukotinu pećine Semu, koji ih je povezao konopcem u tri velike gomile dok sam se ja popela uz strmu stenu na vrh. Sem je zatim podigao svežnjeve i ja sam ih izvukla na jačem konopcu. Spustila sam ih pored vodopada i sačekala da se drugo dvoje popne.
Iako je svaka lusitna ccv pojedinačno bila laka kao perce, njihova zajednička težina bila je poprilična; procenila sam da moj i Bambin paket teže bar po deset kilograma svaki, a Semov je izgleda bio još teži. Iako su cevi bile čvrsto zatvorene, Sem se ipak plašio da bi njihov vredni sadržaj mogao biti uništen ako bilo šta procuri unutra ili ih makar navlaži, pošto su mnogi od rukopisa bili veoma krhki.
Zato smo zavežljaje nosili na leđima, visoko iznad nivoa vode. Cevi su vodoravno štrcale od struka do iznad visine ramena. Sem ih je privczao konopcima kakve koriste planinari, u slučaju da se neko od nas oklizne i mora na brzinu da odbaci zavežljaj. Nadali smo se da će nam dodatno opterećenje zapravo pomoći da se suprotstavimo vodenoj bujici.
Neposredno pre nego što sam ušla u reku, pogledala sam Surog Med-veda koji je čekao na suprotnoj obali pored napetog Olivjea, koji je nosio moj ranac sa Jasonom. Potom sam pažljivo sišla u ledenu vodu i mi krenusmo jedno iza drugoga. Sem je išao na čelu i čvrsto držao konopac. Bambi je bila u sredini, a ja na začelju i svi smo se grčevito držali za konopac. Morala sam jako da se usredsredim da mi kolena ostanu pokretna, telo u ravnoteži, a stopala čvrsto na dnu rečnog korita. Već smo bili prevalili dobar komad puta kada sam shvatila da nešto nije u redu. Sem se ukopao nasred reke.
Na obali naspram nas, na ivici šume, nalazila su se dvojica koju sam najmanje u ovom trenutku želela da vidim: moj šef Pastor Oven Dart i
458
Herr profesor dr Volfgang K. Hauzer iz Kremsa, Austrija. Volfgang je držao Olivjeu pištolj prislonjen uz grlo. Suri Medved je nekoliko metara odatle
bio Čvrsto vezan za drvo.
Kako su dospeli ovamo, do ovog mesta u divljini udaljenog sto pedeset kilometara? A onda sam shvatila da smo ostavili kola be, nadzora nekoliko minuta kada je Suri Medved ušao u kuću. Tih nekoliko minuta bilo je dovoljno da nam prikače uređaj za praćenje na kola. Izgleda daje Volfgang učio na greškama od prethodnog puta kada me je sledio.
Čak i sa ove udaljenosti, mogla sam da vidim Volfgangove tamnotirkiz-ne oči kojima je gledao nas troje preko reke - prvo su se kratko zadržale na Bambi i meni, zatim su zaplamtele poput ugljevlja kada je video Sema, kao da nije mogao da poveruje vlastitim očima.
Došlo mi je da zaplačem. Ali sam osetila još veću želju da ostanem živa, što u ovom trenutku baš nije bilo mnogo izgledno. A onda sam ugledala lovački nož u Podovoj šaci. Drugu šaku je odlučno spustio na debeli konopac koji je bio privezan za drvo pored njega - konopac za koji smo se svo troje držali, našu jedinu uzdanicu u ovim brzacima. Osetila sam jezu od straha duž kičme kada sam shvatila da namerava da ga preseče! A onda sam videla kako Volfgang odmahuje glavom i nešto govori Podu, koji je sklonio šaku sa našeg konopca klimnuvši u znak slaganja i pogledao ponovo ka nama.
Bambi, Sem i ja smo stajali usred reke, ukočeni poput kipova, dok sam se ja molila da se za ovih nekoliko časova Volfgang izmenio, da je bio podvrgnut radikalnom hirurškom zahvatu na svojoj ličnosti. Konačno, pokušala sam razumno da razmišljam. Ako je njihov cilj bio da unište svaki trag ovim dokumentima i ostave svom timu kopiju koju je Sem lično napravio i koja je bila jedini postojeći primerak, onda nije bilo nikakvog razloga da Pod ne preseče konopac, pusti nas da se sjurimo niz vodopad i
postanemo hrana za ribe.
Razume se daje postojao razlog i vrlo brzo sam shvatila koji. Ako se sada sjurimo niz vodopad, za nama će poći i Pandorini rukopisi - ali oni neće biti uništeni, jer će ostati da plutaju na površini! Desetine drevnih poruka poskakivaće u modernim malim bocama, niz reku Salmon stotinama kilometara, sve do Snejka i Kolumbije da bi na kraju završile u moru. Ako bi se raštrkale na taj način, kako bi iko mogao uopšte da počne da ih prikuplja i da ih uništava pre nego što ih neko drugi ne pronađe? Prvo moraju da se domognu ovih poruka u bocama i da ih unište, i tek onda će moći
da se pobrinu za glasnike.
Sem je Bambi i meni u tom trenutku dao iza leđa rukom znak da pri-đemo bliže. Kada smo zbili redove, Sem me je pogledao preko ramena i namignuo! Staje za ime boga to trebalo da znači?
Otprilike tridesetak koraka ispred nas, Volfgang je zagazio u vodu sa sve cipelama i čarapama ni ne potrudivši se da zadigne nogavice. Ispred
459
sebe je kao štit gurao Olivjea, držeći mu pištolj prislonjen uz glavu. Ne posredno iza njih išao je Pod, u jednoj ruci držeći pištolj, a u drugoj nož Morala sam da odam počast Volfgangu; sigurno je dobro znao koliko je njegova mala sestra Betina vesta s pištoljem i nije želeo da rizikuje. Olivjea sam doslovce žalila i ne samo zato što mi se dopadao. Ako nas troje pokušamo da zaskočimo ostale, to bi Olivjea moglo da košta života, pošto nije umeo da pliva.
Mada nikome u ovakvim okolnostima nije bilo do veselja, pokušala sam da se usredsredim na ono što je Sem hteo da mi kaže kada mi je namignuo. Očigledno je imao nekog keca u rukavu. Poznajući Sema, znala sam da ćemo, onog trenutka kada on odluči da stupi u akciju, nas dve morati da reagujemo istog časa. Ali uopšte mi nije palo na pamet da bi mogao da uradi ovako nešto.
Volfgang i Pod su obazrivo napredovali duž konopca, sa gornje strane, isto kao i mi, koristeći ga kao odbojnik - što će se uskoro pokazati kao velika greška po njih. Pratila sam njihovo napredovanje isturivši vrat ule-vo, dok se Bambi koja se nalazila odmah iza Sema, izvila udesno kako bi ih bolje videla.
Kada su stigli do sredine reke, Volfgang, koji i dalje nije puštao Olivjea, odstupi malo od konopca kako bi Pod mogao da prođe pored njih do Sema. Kada se Volfgang pomerio malo uzvodno, držeći ubledelog Olivjea na nišanu, Dart nastavi polako ka Semovom zavežljaju cilindara, i dalje budalasto mlatarajući nožem i pištoljem.
Sem je krajnje nonšalantno, gotovo kao da želi da pomogne Podu, naglo povukao konopac koji je pridržavao paket cevi privezan za njegova leđa - i pre nego što je iko shvatio šta namerava da uradi, oslobodio je sigurnosni konopac. Šuplje lusitne cevi krenuše nizvodno u pravcu vodopada.
Ako me sećanje dobro služi, tada je nastao pakao.
Pastor Dart je ispustio nož u vodu i bacio se preko konopca razapetog u visini pasa da uhvati ledeni breg koji se udaljavao. U tom trenutku je Sem potopio konopac duboko u vodu, tako daje Pod, koji je očekivao da ovaj bude na većoj visini, izgubio ravnotežu i pljusnuo licem u brzake. Sem je zatim naglo cimnuo konopac naviše i pokupio Poda, koji je ostao da visi sa konopca poput veša koji se suši.
Dok se Pod koprcao pokušavajući da se oslobodi konopca, Volfgang je odgurnuo Olivjea u stranu kako bi mogao neometano da nanišani u one koji su se brzo udaljavali, pre nego što nestanu preko ivice. Ali čim je to uradio, razdraženi smotuljak crnog krzna, koji je suviše dugo bio sputan u Olivjeovom ruksaku, eksplodirao je pravo Volfgangu u lice! Nisam ni znala daje Jason imao toliko kandži niti daje mogao da ih koristi takvom brzinom i žiletskom preciznošću.
Kada je Volfgang podigao ruke da zaštiti lice, Jason se uspeo uz njih, prešao mu preko glave i nestao iza njega. Volfgangov pištolj je odleteo u
460
vazduh - zahvaljujući Bambi koja je brzo reagovala i upotrebila svoj brauning. Volfgang je psovao nadjačavajući huk vodopada, ali to ga nije zaustavilo. Držeći se za šaku koja je krvarila, skočio je preko debelog konopca za gomilom cevi koja je nestajala, ali se Sem zaleteo postrance u njega i oni zajedno padoše. Hitro sam se osvrnula unaokolo, pokušavajući da ugledam Olivjea - ali i on je nestao isto onako brzo kao i moja mačka. Sve se to dogodilo za nekoliko sekundi. Konačno sam uspela da se oslobodim svog tovara cevi koji mi je samo smetao i da ga žurno privežem za jak, debeo konopac. Zatim sam zgrabila Poda, čiji je pištolj takođe nestao, dok se uspravljao u uskomešanoj vodi. Kada gaje Bambi uzela na nišan, ja sam mu skinula kravatu i čvrsto mu vezala zglavke za konopac pored
tovara.
Bambi je počela da se oslobađa svog tovara, a ja sam preskočila konopac i krenula ka Volfgangu i Semu koji su se gušali u vodi. Čula sam Bambi kada je prodorno kriknula. Okrenula sam se i ugledala Olivjeovo telo, delimično pod vodom, koje se koprcalo nizvodno od nas - možda nekih dvadesetak metara - napredujući pravo ka vodopadu.
Pokušala sam nešto da smislim, kada sam ispred sebe ugledala Volf-ganga kako izvlači Sema iz vode, snažno ga udara pesnicom u vilicu i ponovo baca u vodu, posle čega se uputio ka predmetu svoje želje koji je brzo
nestajao.
Sem se uspravio, pogledao nizvodno i video Olivjea. Pre nego što sam stigla da razmislim, zaronio je u istu onu bujicu koja je vukla Olivjca ka vodopadu. Malo iza njega, Volfgang, koji je i dalje bio na nogama i gotovo nadohvat ledenog brega, posegnu za njim, promaši, izgubi ravnotežu i pade; zatim se voda i njega dočepala.
Bambi je uspela da skine svoj teret i da ga priveže, ne zamočivši pištolj u vodu. Držeći ga i dalje u ruci, prevalila je kratko rastojanje do mesta na kome sam ja stajala, nekoliko metara nizvodno s druge strane konopca i
zaurlala u moje uvo:
"Blagi bože! Zar ne možemo ništa da učinimo"! Svi će izginuti!" Morala sam da priznam da je sve na to ukazivalo. Ni da mi je život od toga zavisio, ne bih uspela da smislim kako to da sprečim. Čak i kada bih uspela da dođem do jednog kraja debelog konopca razapetog preko reke, odvežem ga i bacim u vodu, bila sam sigurna da nije dovoljno dugačak da dopre tako daleko nizvodno. Sa užasom u očima gledali smo razvoj te sablasne scene pred nama: trojicu muškaraca i kristalni ledeni breg odvlačila je mračna, staklasta voda neumoljivo ka steni. Prestala sam da dišem.
Bambi je prebacila pištolj u desnu, šaku kojom je držala gudalo, i uzela moju u levu dok smo gledale kako se gomila kristalnih cevi sa Pandori-nim smrtonosnim rukopisima usporeno kreće ka ivici ambisa. Tamo su se okrenule graciozno poput balerine i nemo skliznule preko ivice. Trenutak kasnije, za njima je nestala i Volfgangova glava.
461
Videli smo Sema koji je žurnim zamasima stigao do Olivjeovog možri već beživotnog tela, ali suviše kasno da se ijedan od njih odupre užasn " podvodnoj struji. Bambi i meni je hučalo u ušima dok smo nemo gledal kako brzo nestaju preko ivice ambisa. Ostale smo samo nas dve.
Dok sam stajala u toj hladnoj brzoj vodi, nisam mogla da zaplačem ni u znak opraštanja niti u znak žaljenja. Apsolutno ništa nisam osećala za one koji su izazvali ili ovekovečili ovu izdaju - a ispostavilo se da su većina članovi moje vlastite užasne porodice. Ipak sam imala nešto za šta sam se još držala, kao što sam se držala za onaj konopac, nešto što bi moglo da me održi u životu i pored svega što se dogodilo. Bila je to ona jedina stvar koja je ostala na dnu Pandorine kutije kada je sve drugo izletelo iz nje: nada.
Okrenula sam se da iziđem iz reke, ali me je Bambi ščepala za ruku.
"Šta ćemo sada?" upitala me je nadjačavši tutnjavu vode - vode koja mi je upravo odnela sve za čim sam ikada marila u životu.
"Prvo moramo da nađemo moju mačku!" odgovorila sam joj isto tako glasno.
Bambi je zavezala zajedno naše cilindre i odvukla ih na obalu, dok sam ja odvukla telo užasnog Poda na leđima kroz vodu i nimalo nežno ga izručila na obalu reke. Držala je pištolj uperen u njega dok sam ja odvezivala Semovog dedu Surog Medveda koji nam je potom pomogao da vežemo Pastora Darta za isto drvo za koje je on bio vezan: milo za drago, seronjo. Zatim smo se nas troje uputili nizvodno u potragu za Jasonom.
Nikada neću shvatiti kako sam znala da će Jason biti ključ rešenja, niti da je još živ i da pliva. Ali sam zato odlično poznavala Jasona, koliko čo-vek može da upozna jednu mačku. Imao je iste prirodne instinkte kao i mitski junak po kome je dobio ime: ponašao se kao argonaut u vodi.
Iako nikada do tada nije pao niz vodopad ove visine i širine - ovaj je bio možda dvanaest metara visok i trideset metara širok - nisam mogla da ga držim podalje od tobogana u zabavnim parkovima koji su bili i viši od ovog vodopada. Takođe je naučio da pliva u brzim vodama Snejka. Voda ispod vodopada sigurno sporije teče i mnogo je mirnija. Bila sam ubeđena da ćemo Jasona dole zateći živog ako nije slomio nijednu kost pri padu.
Jason je takođe voleo da vraća stvari, od gumene loptice iz potoka do žute poštanske priznanice iz snega. Zašto onda ne bi pronašao i ledeni breg od lusitnih cevi sa vrednim rukopisima? Da i ne pominjem tela Olivjea, Sema ili Volfganga, mrtva ili živa.
Prvo smo pronašli Jasona, "srećnog poput školjke za vreme plime , kao što bi rekao Olivje, kako pliva u mirnom jezercetu ispod vodopada. Predmet koji je gurao unaokolo sa izvesnim ponosom bila je gomila plu-tajućih plastičnih cevi, čiji se konopac zakačio za stenu. Nekoliko cevi se otkačilo i plutalo u blizini, ali izgleda da im inače ništa nije falilo.
462
Pošto smo Bambi i ja već bile mokre do gole kože, sišle smo u bazen i zvukle ih - zajedno sa Jasonom - dok je Suri Medved nastavio niz obalu -ve dokle je mogao da ide pešice. Kada smo izvukle cilindre na ispust, on
se vratio.
"Nisam mogao dalje - obala se strmo spušta u gustiš", obavestio me je. Video sam ih odozgo. Nisu mnogo nizvodno odavde. Video sam tri glave u malom rukavcu."
"Jesu li živi?" upitala sam ga.
"Verujem da jesu", odvrati Suri Medved. "Ali obala je veoma strma i klizava. Tuda ne možemo da ih izvučemo. Moramo vodenim putem da ih vratimo ovamo gore."
Teren do reke je ovde bio strmiji, a voda mnogo dublja nego gore. Iako smo Suri Medved, Bambi i ja bili prilično dobri plivači, ipak smo privezati nekoliko kontejnera koji su se otkačili oko grudi. Ona je sakrila pištolj u grmlje. Zatim smo jedno za drugim skliznuli u tamnu reku.
Pronašli smo ih na manje od jedne milje nizvodno. Dočekalo nas je veliko iznenađenje. Sem kroz vodu nije vukao Olivjea već Volfganga, čije su oči bile zatvorene. Sem gaje držao ispod brade kao što to rade spasioci, dok je Olivje poskakivao u blizini srećan poput deteta!
"Ljudi u vodi!" povikao je Olivje kada je ugledao našu flotilu plivača kako se približava. "Spašavajte žene i domoroce!"
Kada smo stigli do Olivjea, rekoh: "Hvala bogu da si živ, ali mislila sam
da ne umeš da plivaš!"
"I ja sam to mislio!" odvrati on. "Spasao me tvoj ranac. Održao me je na površini, iako sam pao niz vodopad. Bilo je prilično zastrašujuće! A onda sam isplivao poput mehura sapunice."
Tako je! Moja ogromna plastična boca za prečišćavanje vode koju uvek nosim kada idem da pešačim. Bila je ispunjena vazduhom i spasila Olivjeu
život.
"Jesi li i li dobro?" upitala sam krajnje zabrinuto Sema.
Bio je sav izubijan, ali ni upola koliko Volfgang, koji mora daje izgubio dosta krvi zbog izgrebanog lica i rane na šaci od Bambinog metka.
"Gotovo da sam siguran daje slomio nogu pri padu niz vodopad", obavestio nas je Sem, nastavivši da ide kroz vodu. "Mora da se onesvestio od
bola."
"Mi ćemo ga preuzeti", reče Bambi. "Moraćemo plivajući da se vratimo."
Pomogla je Surom Medvedu da preuzme Volfganga od Sema dok sam ja pokazivala plutajućem Olivjeu kako da zapliva uzvodno kroz blažu struju ispod vodopada. Kada smo ispuzali na obalu, Suri Medved je podigao beživotno Volfgangovo telo i mi krenusmo nazad po Poda i ostale kontejnere. Olivje je nosio Jasona i držao uperen Bambin pištolj u Poda. Terao je
463
našeg uskoro-bivšeg-šefa ispred svih dok smo se vraćali ka kolima a S Bambi i ja smo nosili naše sve dragocenije blago.
Blatnjavi i izubijani Sem je seo na prednje sedište lend rovera por н mene. Suri Medved je vozio, a Olivje, Bambi, cilindri i naši zarobljeni " smestili su se u prostranom zadnjem delu. Bila sam potpuno iscrpljena I pored svega što sam uložila u te rukopise, gotovo da mi je bilo žao što nisu nestali pod staklastom, ali opasnom površinom reke. Sve ovo što se dogodilo, u toj meri je razorilo moju maštu da nisam videla dalje od nosa.
"Šta sad?" upitala sam okupljene, koji nisu bili ništa manje izubijani i zbunjeni od mene.
"Mogu vam reći", reče Olivje ,,da ću ja prvo da pobacam sve moje zna čke nuklearnog obezbeđenja u poštansko sanduče, zatim ću da izvadim druge moje značke koje ću upotrebiti da predam ovu dvojicu prikana vlastima pod optužbom za pokušaj masovnog ubistva." Zaćutao je i dodao: "Posle toga ćemo da razmotrimo sve ostale optužbe."
"Što se mene tiče", ponosno je rekla Bambi, "dok smo se vraćali ka kolima, Suri Medved me je zamolio da Lal"sadio i ja iskoristimo svoje mnogobrojne veze i pomognemo mu da izabere najbolje arheološke i akademske institucije u ostalim delovima sveta koje će pregledati i potvrditi autentičnost dokumenata. Biće nam drago da to učinimo. Što se tiče mog brata, kao što kaže Lafsadio, uskoro će požnjeti ono što je celog života sejao."
Ja još nisam bila u stanju da razmišljam o oncsvešćenom Volfgangu, koji je poput klade ležao pored Poda i zajedno s njim se cedio na zadnjem sedištu.
"Ali ovi rukopisi još nisu bezbedni", primeti Sem. "I neće biti sve dok ne pokupimo još nekoliko ljudi - uključujući tu tvog oca i Betininu majku - koji sasvim sigurno i dalje prevrću svaki kamen ne bi li ih se dočepali." Bez obzira na osećanja koja sam gajila prema svom ocu, koji se ni za šta nikada nije kajao, prožeo me je razumljivi bol što se sve ovako završilo, a na osnovu izraza Bambinog lica, mogla sam da zaključim da se i ona isto tako oseća. "Dok ne strpamo sve krivce iza rešetaka", dodao je Sem, "moj će posao biti da štitim i dešifrujem ta dokumenta."
Izgleda da samo ja nisam znala kuda ću posle ovoga. Stalno sam se pitala kakav će mi život biti posle ovih nekoliko nedelja, tokom kojih se sve nepovratno izmenilo. Nisam imala posao, niti sam stekla nove prijatelje, nisam imala zadatak i više nisam bila u opasnosti.
"Ja nemam pojma šta ću", priznala sam svima.
"Tebe čeka najveći posao", odvrati Sem i nasmeši se onako blatnjav. Sedela sam i čekala da spusti i drugu mokasinu.
"Moraćeš da naučiš da plešeš", reče on.
PLES
Mandala znači "krug", tačmje magični krug nailazio sam na s žena koje nisu iscrtavale mandale, već su ih plesale. U Indiji naročito ime... mandala nrithya, ples mandale.
Karl G. Jung
U ekstazi plesa čovek premošćuje provaliju između ovog i onog sveta... Možemo da pretpostavimo da je kružm ples postojao još u paleolitskim kulturama, prvom uočljivom stepenu ljudske civilizacije.
Kurt Zahs, Svetska povest plesa
Najstariji oblik plesa izgleda da je Reigen .h kruzn ples koj, za, a simbolizuje najvažniju stvarnost u životu primitivnih ljudi - sveto kra-Jestvo magični krug. U magičnom krugu, oslobođene su sve demon-ske sile.
Suzana K. Langer, Osećanje i forma
464
т tako smo napravili pun krug - ali moji plesački dani još nisu ni počeli. Olivje je sredio, sa javnog telefona na putu, da nas izaslanici t"ederalaca iz Boasa sačekaju u gradu, pokupe Poda i Volfganga i stave ih na led. Protiv njih je mogao da podigne optužnicu za izdaju, međunarodnu špijunažu, bratimljenje sa poznatim stranim dilerima oružjem i krijumčarima nuklearnog materijala, pokušaj višestrukog ubistva u reci, i ubistvo visokog vladinog operativca Terona Vejna, mada je meni sve to izgedalo bledo u poređenju s onim stoje Volfgang uradio: pokušao je da ubije vlastitog po-lubrata Sema.



37 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:22 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
U gradu, Olivje je, opušteno naslonjen na lend rover Surog Medveda, popunjavao formulare za transfer oba njegova zatvorenika. Poda su kao šefa nuklearnog postrojenja federalci prvog smestili u oklopno vozilo da bi ga hitno prebacili u istražni zatvor.
U međuvremenu se Volfgang, koji je sada bio vezan i bezopasan, uspravio u sedeći položaj na zadnjem sedištu i zatražio da nasamo porazgovara sa mnom u kolima. Ostali su izišli i razišli se unaokolo, a ja sam se okrenula preko ramena i zagledala mu se u lice svo izgrebano mačjim kandžama. Volfgang mi je uzvratio pogled jedva potiskujući bol. Izgleda da je taj bol bio mnogo dublji i da nije poticao samo od ranjene šake i na-prsle noge. Njegove tamne tirkizne oči zbog kojih su mi donedavno klecala kolena, sada su u meni izazivale osećaj napuštenosti i strah zbog svega što se dogodilo među nama od kada smo se sreli.
"Arijel", oslovi me Volfgang, "možeš li uopšte da zamisliš koliko je za mene bolno da te gledam? Verovao sam da si shvatila da te volim. A onda sam otkrio da si me sve vreme samo lagala."
Ja sam njega lagala"! Reći tako nešto u najmanju ruku bilo je besmisleno! Blagi bože, već nedeljama koji god kamen da sam okrenula, nailazila sam na novu laž. Često sam se suočavala sa Volfgangom, ali bi mi svaki put servirao samo nove laži, koje bih ja progutala isto onako lakoverno kao i prethodne, i na kraju uvek završila u njegovom naručju i krevetu. Ali pošto je poslednji put kazao staje imao držeći pištolj u ruci, smatrala sam da će biti bolje da se uzdržim od komentara.
"Znala si daje Sem živ i krila si to!" ogorčeno se obrecnuo Volfgang. "Sve vreme si me lagala."
,,Volfgange, pokušavao si da ga ubiješl" Istakla sam ono što je bilo naizgled očigledno. "Da li bi ubio i svoju sestru? Da li si nameravao da ubiješ mene?"
"Volim te", procedio je kroz stisnute usne, prenebregavši moje pitanje kada je iskusio novi talas bola. Čim je prošao, rekao je: "Razume se da ni-
467
sam nameravao da ubijem bilo koga od vas - ne budi luda. Zar ti ličim na manijačkog ubicu? Samo sam hteo da se dočepam tih tako važnih relikvija Oh, Arijel, zar ne shvataš? Ti i ja smo mogli to obaveštenje da upotrebirno kako valja. Mogli smo tako mnogo da postignemo. Uz pomoć tih rukopisa zajedno smo mogli da stvorimo jedan bolji svet."
Zastao je i pažljivo dodao: "Znam šta si mislila posle Pariza i razgovora sa Zoom. Uznemirilo te je moje pitanje o Ciganima, zar ne? Osećao sam to sve vreme dok smo se vraćali avionom i trebalo je još onda nešto da kažem. Jednostavno sam bio iznenađen kada sam saznao i to je sve. Veruj mi da to ništa ne menja među nama. Meni ne bi smetalo..."
"Šta ti ne bi smetalo?" besno sam ga prekinula. "O čemu ti to za ime sveta govoriš? Hoćeš da kažeš da bi bio tako ljubazan da nastaviš da spavaš sa mnom iako nisam čiste krvi? Blagi bože - kakva si ti to osoba? Zar ne vidiš kako se osećam zbog toga što si pokušao da ubiješ Sema onom bombom u San Fracncisku? Pokušao si da ga ubiješ, Volfgange. A sve vreme si znao daje Sem tvoj brat!"
"Nije ШспоГ praktično je vrisnuo Volfgang. Prebledeo je kao kreč u agoniji koja je izražavala sve što nije glasno izrekao.
Olivje je uznemireno provirio kroz prozor i već je krenuo da otvara vrata, ali sam mu dala znak da nije potrebno. Tresla sam se od glave do pete. Obuzelo me je osećanje koje u tom trenutku nisam mogla ni da imenujem. Vrele suze su mi navirale na oči kada sam se okrenula prema Volf-gangu i duboko uzdahnula. Rekla sam što sam mirnije i sažetije mogla i nisam se raspala:
,,Da, Volfgange. On je tvoj brat."
Zatim sam se okrenula, izišla iz kola i zatvorila vrata za sobom.
Suri Medved je bio jedna od najorganizovanijih osoba na kugli zemaljskoj. Bio bi savršeni izvršni direktor u nekoj od najvećih korporacija, da nije bio toliko privržen rešavanju važnijih stvari kao što je bilo očuvanje korena njegovog naroda i razotkrivanje misterija života. U međuvremenu je uspeo da organizuje Semov i moj projekat.
Suri Medved je smatrao da bi bilo suviše opasno samo nas pustiti - "da iziđemo u javnost" - dok Olivje i njegove trupe ne pokupe još nekolicinu loših momaka. Ponovo zahvaljujući Surom Medvcdu, dobili su dodatnu municiju da to i obave. Privatni dosjei strica Ernesta - neprijatna obavešte-nja o porodici Ben za kojima je prema Zoinim recima tragao - pronađeni su među gomilom zemljišnih potraživanja iz prethodnih decenija u ogromnom i jakom sefu u rezervatu u Lapvaiju.
Iako je Ernest možda potpuno izbacio iz uma činjenicu da Hale i Volfgang postoje, kao što nam je rekao Suri Medved, među novopronađenim dokumentima bili su i dokazi daje naša porodica - uključujući tu i mog oca - dugo godina potajno finansirala i zalagala se za vlastiti koncept pre-468
vlasti među kastama. Oružja masovnog uništenja stavljala je u službu svog negativnog viđenja Novog svetskog poretka.
Čekalo nas je i nekoliko iznenađenja od strane vedrijih članova moje porodice. Kao što je Sem podozrevao, a Dačanin Basarid sada potvrdio. Pandora je zaista razdelila svoje nasledstvo na četiri dela između četvoro "dece Benovih". Posle sastanka sa mnom u Beču, izgleda daje Dačanin i sam došao do nekoliko zaključaka. Preuzeo je na sebe da pomiri Lat"sadija i Zoe, što je odavno trebalo da bude učinjeno, potisnuvši u stranu sve one decenije porodične ogorčenosti koje je zapravo izazvao jedan jedini čovek, čovek koji je već odavno bio mrtav.
Dačanin nije morao da ubeđuje Lafa i Zoe da sam ja bila ta koja je prikupila sve delove isto kao što je to nekada uradila Pandora - koja ih je potom svojim testamentom, pre dvadeset pet godina, ponovo razdvojila. Stric Laf mi je poslao sanduk Dačaninovog flaširanog vina i poruku od Dačani-na u kojoj je ovaj podrobno opisao Pandorinu ostavštinu, koja je svih ovih godina privlačila toliko pažnje. Dopunivši to čestim razgovorima sa majkom i Surim Mcdvedom, slika je postala kristalno jasna.
Prvo, tu je bio rukopis ispisan runama koji je moja majka poslala iz San Franciska, a koji je Olivje potom uzeo sa mesta na kome sam ga sakrila, iz UMO-a u nuklearnom postrojenju. Setila sam se da mi je Laf kazao da je Pandora imala običaj da sama prepisuje rune sa uspravnih kamenova širom Evrope: te rune je zaveštala mom ocu. Kada je Džersi otkrila da je Avgust bio u vezi sa njenom sestrom, napravila je tajno kopiju tog rukopisa. Iako je moj otac još posedovao original, Ernest je kasnije posavetovao Džersi da sačuva svoju kopiju i daje da meni kada odrastem, isto kao što je on sačuvao svoj deo Pandorine ostavštine za Sema.
To me dovodi do drugog dela, koji je nasledio Ernest i koji je ostavio Semu. To su bili retki svici skloni raspadanju, pločice i tkanine koje smo spasli iz kristalne pećine izloživši se velikoj opasnosti. Njih su svi toliko želeli da se dočapaju da su čak bili spremni i da ubiju zbog njih. Nije bilo teško pogoditi koji su bili Volfgangovi lični motivi, ako se uzme u obzir njegova opsednutost time da gaje otac napustio i ostavio celokupno imanje - uključujući i te relikvije - svom mlađem sinu Semu, američkom urođeniku. Kao što je Dačanin Basarid istakao u Beču, četvrtina slagalice, čak i polovina, nisu mnogo vredele bez ostalih delova. Volga Dragonof mi je objasnio za vreme našeg ponoćnog razgovora u ledenoj trpezariji u Sovjetskom Savezu da bi, čak i kada bi se svi delovi našli na okupu, i dalje bio potreban neko ko može da razmišlja na pravi način - a tvrdio je kako veruje da sam to ja - da sastavi ćelu slagalicu.
Postojala je samo jedna osoba koja je mogla da me uputi u to, sa mojim znanjem ili bez njega. To je bio Sem. Lafsadio i Zoe, kod kojih su bila preostala dva dela slagalice, poverili su kopije Pandorinog nasledstva Bambi da ih isporuči meni kada je došla da me upozori na Volfganga. Pošto su i
469
oni sada bili u mom posedu, smatrala sam da sam dobro opremljena da krenem u napad.
Suri Medved je smislio odličan plan, tako da Sem i ja nećemo morati da provodimo vreme u dozidanim i udaljenim planinskim kolibama dok budemo radili na projektu - i stavio gaje u pogon pre nekoliko nedelja, čim se Sem vratio iz Solt Lejka sa svojim dokumentima o porodici. Pripremljene su potrebne zalihe za najmanje šest meseci "na severu", kako bismo mogli da počnemo i završimo projekat u relativnoj tajnosti.
Uzeli smo snažne teretne konje, pristojnu zalihu sušene hrane i lekovi-log bilja, vigvam i dovoljno nepromočive termalne opreme, kao i dva leptop kompjutera na baterije i najbolji softver koji se mogao naći na tržištu na raznim jezicima, drevnim i modernim, koji će nam pomoći u prevođenju. Mesto na kome ćemo kampovati bila je jedna ljupka privatna parcela kroz koju je proticao potok na samo dan hoda od Pend Orej jezera i divljine Ku-tenai, koja se nalazila u uskom području u blizini granice sa Britanskom Kolumbijom, što će reći u uštinutom delu, na jedan otkucaj srca od mnogih indijanskih plemena. Jedini pravi grad udaljen četrdeset pet kilometara bilo je mestašce sa 800 stanovnika pod neverovatnim imenom Troja.
Moj tamni, zelenooki spasilac Jason krenuo je sa nama u divljinu - mada pomalo nevoljno. Odobrovoljio se kada je shvatio daje dobio delić svog privatnog brzog potoka. Krajem svake nedelje, Suri Medved je slao bezimenog kurira na pegavom Apalusiju da donese neke osnovne namirnice i pokupi sve dokumente koje smo uspeli da dešifrujemo i prevedemo, koje je potom odnosio ko zna gde. Verujem daje to pored njega znao još samo Suri Medved. ,,Da sam znao za ovu indijansku podzemnu železnicu", primetio je Sem, "to bi mi uštedelo mnogo muka i glavobolje od kada sam nasledio ove stvari!" Bila sam zaboravila kako je živeti napolju, umivati se hladnom vodom, jesti svezu hranu i udisati vazduh koji stvara sama zemlja - bez posrednika koji ih razvodnjavaju ili prljaju. Bilo je to neverovalno iskustvo od prvog trenutka kada smo podigli vigvam i ušli u njega. Sem i ja smo čak posadili nekoliko jednogodišnjih biljaka koje su mogle da rastu ovako visoko. Iako smo morali da pecamo i skupljamo plodove svakog dana ako smo hteli da jedemo, ostatak vremena provodili smo prevodeći rukopise. Sto smo više prevodili, to su oni postajali neverovatniji.
Pred nama su se smenjivala istorijska razdoblja i protiealc misterije iz dubine, nemi glas nepoznate prošlosti o kojoj do sada niko ništa nije čuo. Ta prošlost je počela polako da se pomalja iz magle koja ju je skrivala, magle koju je stvarala dimna mašina što su je milenijumima pokretali istoričari i biografi.
"Nešto mi je palo na pamet", rekla sam Semu kasno jedne noći pored vatre posle otprilike mesec dana rada. "U tim pričama retko nailazimo na neko zaista superiorno društvo koje osvaja i podjarmljuje neko slabije -
470
obično je obrnuto, bilo da ih porediš prema naučnim ili umetničkim dostignućima. U osnovi je istorija zapis o čudesnim junačkim dclima osvajača. Ali njihova "superiornost" se često zasniva na činjenici da su uspeli da po-bede i porobe druge."
"Počela si da shvataš poruku", primeti Sem. "Šteta što nisi Indijanka -znala bi to od rođenja. Znaš li da je Hitlerov omiljeni pisac u detinjstvu bio tip po imenu Karl Maj: on je pisao priče o kaubojima i Indijancima za male nemačke dečake. Pogodi ko obično pobeđuje na kraju tih priča."
Tada sam prvi put osetila ogorčenost u Semovom glasu zbog njegovog porekla koje ja, pošto nisam bila američki urođenik, verovatno nikada neću moći u potpunosti da shvatim.
"Spasao si Volfgangu život", naglasila sam. "Ali onda nisi znao ono što sada znaš: da te je mrzeo, daje on postavio bombu koja te umalo nije ubila. Da si to tada znao, misliš li da bi se svejedno potrudio da ga spaseš?"
"Misliš, da li sam toliki altruista da mogu da oprostim nekome ko uživa da tamani ljude poput mene? Znaš ono: "Nije on loš, on je moj brat"?" reče Sem. Potom se osmehnuo, ustao sa mesta pored vatre na kome je sedeo oslonjen o sedlo, prišao mi, povukao me da ustanem i pogledam ga u oči. "Znao sam", reče on.
"Znao si daje Volfgang pokušao da te ubije?" zapanjeno sam upitala. "Pretpostavljam da u ovom tenutku misliš kako sam veoma plemenit?" upita Sem. "Da raščistimo. Ne smatram da zli ljudi poput njega treba da se izvuku samo sa slomljenom nogom i brzim, bezbolnim davljenjem. Smatram da njegovo lepo arijevsko ime treba malo povlačiti po blatu - i da treba da završi u zatvoru na doživotnoj robiji."
Izgleda daje Sem ipak bio veoma ogorčen čovek. Njegove šake i dalje su počivale na mojim ramenima. Čudno me je gledao dok smo stajali na sredini vigvama okrenuti jedno prema drugom.
Zatvorila sam oči. Selila sam se jedne druge vatre u zamku jednog drugog čovcka i neutaživog plamena u meni koji su izazvali dodiri i miris tog čoveka, čoveka o kome smo upravo razgovarali i koga smo nepovratno odbacili. Taj čovek je u tolikoj meri bio ispunjen mržnjom daje pokušao vlastitog brata da raznese u paramparčad - istog onog brata koji mu je kasnije spasao život, mada je sve to znao. I pored svih izjava ljubavi, pitala sam se da li me je Volfgang zaista voleo. Pitala sam se da li sam ja njega volela.
Kada sam otvorila oči, Semove srebrnaste oči su tražile nešto duboko u meni, neki skriveni odgovor na nepostavljeno pitanje. Sećam se njegovih reci izgovorenih onog jutra na planini: "Arijel, imaš li ti pojma koliko opasno može biti to tvoje prijateljstvo koje je došlo u nevreme po nas oboje?" Da li je još tada znao? Imala sam prilike da se do sada i te kako uverim koliko je bio u pravu, zar ne?
"Pokušao sam da te upozorim", reče Sem. "Nisam bio siguran dok nisam otišao u Solt Lejk. Ali kada sam zahvaljujući porodičnim dokumenti-
471
ma sabrao dva i dva i shvatio situaciju - kada sam razabrao daje Hauzer osoba za koju si mi nagovestila da je trenutno u vezi s tobom možda ista ona osoba koja je ubila Terona Vejna - nisam znao šta da radim. Znao sam koliko bi to moglo biti opasno po mene: znao sam da mene juri. Ali nisam mogao da poverujcm da bi tebi naudio. Poslao sam ti poruku da budeš oprezna kada je on u pitanju. Više nisi devojčica, dušo. Zaista sam že-leo da učiniš ono stoje najbolje za tebe."
"To je bilo užasno i prokleto velikodušno od tebe", obrecnula sam se, prilično ljuta i iznervirana. "Smatrao si daje najbolje za mene da nastavim da vodim ljubav sa tim čovckom, čak i da se zaljubim u njega, a znao si da može oboje da nas uništi?"
Sem se trgnuo kao da sam ga doslovce udarila i ja shvatih koliko ga je stajalo da drži oči zatvorene pred onim što se dogodilo između Volfganga i mene. Konačno je duboko udahnuo i veoma tiho progovorio.
"Da si želela da se opijaš ili drogiraš i to bih ti dopustio, Arijel. Sama si odgovorna za svoje odluke i postupke. Ali to nije ljubav i ti to znaš: ljubav nije nešto što želiš da radiš s nekim."
"Nisam sasvim sigurna da znam šta je to ljubav", rekoh mu ozbiljno. Setila sam se opaske Surog Medveda povodom reci Semovog oca Erne-sta, koji je verovao da nije sposoban da oseti ljubav. Možda bih za Nez Persee i ja bila mrtva osoba.
"Ja mislim da znam. Da ti kažem?" upita Sem ne skidajući pogled sa mene.
Osećala sam se tako prazna - ali ipak klimnuh da nastavi.
"Mislim daje ljubav kada znaš daje deo tebe osoba koju voliš i da se deo njega ili nje nalazi u tebi", reče Sem. "Ne možeš iskoristiti ili prevarili osobu niti manipuiisati njome ako je stvarno voliš, jer bi u tom slučaju iskorištavala ili lagala sebe, manipulisala samom sobom. Ima li to smisla?"
"Hoćeš da kažeš daje Volfgang lažući mene", rekoh sa povećom dozom ironije, "zapravo samo lagao samog seheT"
"Ne - nije mu bilo neophodno da zavarava sam sebe, zar ne?" odbrusi Sem. "Da nisi zaboravila jednu sitnicu? I ti si spavala s njim i lagala ga."
Bila sam zapanjena, ali sam takode znala da je to bilo tačno. Imala sam krajnje intiman odnos sa čovekom kome nikada nisam verovala. Čovekom pred kojim se nikada nisam samovoljno otvorila toliko da bih inu rekla potpunu istinu o bilo čemu. Bila je to gorka pilula, to što sam duboko u sebi sve vreme znala koje Volfgang.
"Još davno sam ti dao deo svog srca i deo svoje duše, Arijel. Siguran sam da ti to znaš." Sem se vragolasto osmehnuo i dodao: "Ali treba vezati još nekoliko niti pre nego što ti dozvolim da uzmeš i deo mog tela."
"Tvog... tela?" ponovila sam dok mi je u glavi tutnjalo. "Mislila sam da te Bambi privlači."
472
"Znam da jesi", reče Sem i isceri se. "Kada sam video tvoj izraz lica dok sam spuštao Betinu niz stenu pored vodopada, prvi put sam pomislio da možda ima nade za tebe i mene, bez obzira na Volfganga." Promrsio mi je kosu i jednostavno rekao: "Volim te, maheru. Pretpostavljam da sam te oduvek voleo."
Priznajem da sam se osećala kao da me je udarila munja. Stajala sam sva ošamućena, ne znajući šta da uradim. Jesam li bila spremna za ovo?
Nisam očekivala da Sem uradi ono što je uradio. Počeo je da sklanja vreće za spavanje i bisage, i da raščišćava prostor u sredini vigvama oko malog kamenog ognjišta.
"Šta to radiš?" upitala sam.
"Zapravo postoji samo jedna nit", objasnio je Sem, gomilajući ćebad na jednu stranu. Uspravio se i nestrpljivo rastresao dugačku kosu.
"Zar očekuješ da i dalje volim nekoga, Arijel, ko ne zna da pleše?" upitao me je.
Kao što mije Dačanin kazao, proces je bio važniji od proizvoda. Tokom proteklog meseca dok smo Sem i ja živeli kao brat i sestra, pre plesa, nisam uopšte shvatala rukopise koje smo prevodili - nije mi palo na pamet da se sva ta priča o svetskoj mreži, osnovi i potki, jingu i jangu, alhe-mijskom braku i dionizijskom obredu, u osnovi svodila na jedno: preobražaj. O tome su govorili svi ti rukopisi.
Plesali smo ćele noći. Sem je imao kasete sa plesovima i pesmama američkih urođenika koje smo puštali na kasetofonu, ali mi smo plesali na svaku muziku - na Zigeuner muziku strica Lafa, mađarske rapsodije i Džer-sine omiljene divlje keltske pesme koje je uvek pratio grozničavi ples, kako je imala običaj da kaže meni i Semu, na svakom irskom venčanju i na svakom bdenju - brzo i sporo, uzbudljivo i magično, moćno i tajanstveno.
Plesali smo bosi oko vatre, potom napolju na mračnoj livadi na vrhu planine koja je mirisala na prve različke ranog leta. Ponekad bismo dodirnuli jedno drugo, držali se za ruke ili plesali zagrljeni, ali često i odvojeni, što je predstavljalo drugačije i neverovatno iskustvo.
Dok sam nastavljala da plešem, imala sam utisak da po prvi put zaista osećam svoje telo - ne samo da je bilo više usredsređeno i uravnoteženo, mada je i to bilo tačno, već je bilo potpuno povezano na neki tajanstveni način sa nebom i zemljom. Osetila sam kako neki delovi mene umiru, otpadaju u delićima, kružnim putanjama se udaljavaju u vaseljenu i pretvaraju u zvezde u nepreglednom ponoćnom prostoru, prostoru poprskanom galaksijama koje su se naizgled nastavljale u beskonačnost.
Plesali smo sve do jutra, dok ugraci u našoj vatri nisu zgasli, zatim smo plesali po livadi punoj poljskog cveća na kojoj smo dočekali prvo sivilo zore koja je krvarila na jutarnjem nebu. I dalje nismo prestajali...
Tek tada je počelo da se dešava nešto čudno - nešto zastrašujuće. Kada je do loga došlo, istog trena sam prestala da plešem. Muzika sa našeg ka-
473
setofona je i dalje svirala i Sem se okretao ukrug. Kada je video da bos stojim među poljskim cvećem, prišao mi je.
"Zašto si stala?" upitao je.
"Ne znam", odgovorih mu. "Ne vrti mi se u glavi niti bilo šta slično jednostavno..." nisam mogla da izgovorim.
"Onda pleši sa mnom", reče on.
Dok se saginjao da isključi muziku, Sem me je uzeo u naručje tamo na livadi i mi počesmo lagano da se krećemo ukrug, gotovo da lebdimo. Sem me je ovlaš držao, tek da me podupre. Njegovo markantno lice sa pravilnim nosem i rupicom na bradi i trepavice koje su zaklanjale snažne jago-dične kosti, podsetile su me, kada se nagnuo ka meni, na snažnog duha zaštitnika. Zatim je spustio usne na moju kosu.
"Naučio sam nešto iz Pandorinih rukopisa", reče on. "U jednoj ranoj verziji srednjovekovnog alhemijskog teksta - Goethe, Magični krug maga Solo-mona - stoji da anđeli ne vode ljubav poput ljudskih bića. Oni nemaju tela."
"Kako oni to rade?" upitala sam ga.
"Na mnogo bolji način", odvrati Sem. "Pomešaju se i postanu jedno na kratko vreme, ali anđeli nemaju supstancu, razume se. Oni su sačinjeni od mesečevih zraka i zvezdane prašine."
"Misliš li da smo mi anđeli?" upitah i nagnuh se unazad u njegovom naručju osmehnuvši se. Sem me poljubi.
"Mislim da bi trebalo da pomešamo svoju zvezdano prašinu, anđelu", odvrati on. Povukao me je za ruku i mi se nađosmo na travi. Ležala sam preko njega među poljskim cvećem. "Želim da radiš sve što ti se radi - ili baš ništa", reče on sa osmehom. "Stojim ti u potpunosti na raspolaganju. Moje telo je tvoj instrument."
"Može li da odsvira El Amor Brujol" upitala sam ga smejući se.
"Može da odsvira šta god virtuoz izvuče iz njega", stade on da me uve-rava. "Šta će to biti?"
"Odjednom se osećam kao da sam iznad granice do koje raste drveće",
ozbiljno mu rekoh.
"Bili smo tamo već jednom i preživeli smo", nežno je rekao Sem, do-hvativši moje prste i prešavši njima preko svojih usana. "Jednom smo već zajedno ušli u svetlost, Arijel. Neposredno pošto su nas pronašli naši totemi - sećaš li se?"
Polako sam klimnula. Da, sećala sam se.
Kada su puma i dva medveda nestali sa tog planinskog vrha pred svitanje, Sem i ja smo ostali veoma dugo da sedimo jedno pored drugog. Nismo se pomerili satima, samo smo dodirivali vrhove prstiju jedno drugom. Kada je tama ustuknula pred zorom, obuzelo me je neko neprijatno oseća-nje da se nešto menja u mom telu, da se nešto pomera poput nemirnog pe-ska. Odjednom sam počela da se odvajam od same zemlje, da lebdim kroz
474
vazduh ka svemiru. Imala sam osećaj da sam se potpuno odvojila od svog tela, ali sam i dalje imala oblik - poput suze ispunjene helijumom, koja je
visila sa noćnog neba.
Na trenutak me je obuzela panika da ću da padnem ili da sam zapravo mrtva i da zauvek napuštam Zemlju! Ali sam onda odjednom shvatila da tamo gore nisam sama. Nekoje bio pored mene: Sem. Gotovo da sam imala osećaj da mi govori iz mog vlastitog uma, mada sam zapravo mogla da vidim oba naša tela kako sede jedno pored drugog tamo dole na Zemlji!
"Ne gledaj dole, Arijel", prošaputao je Sem u mom umu. "Gledaj gore i ispred sebe. Uđimo zajedno u svetlost..."
Čudno, ali nikada kasnije nismo o tome razgovarali. A još je čudnije bilo to što nikada nisam imala utisak da je to bio san. Bio je življi od stvarnosti, isto kao što je naš trodimenzionalni svet u tehnikoloru solidniji od dvodimenzionalne crno-bele razglednice. Ovo je bila mnogo eksponenci-jalnija dimenzija, veća i dublja. Ali ako bih baš morala daje opišem određenim recima, nikada ne bih znala gde da počnem.
Sem i ja smo kao deca zajedno ušli u svetlost. Sada smo se spremali ponovo da to učinimo. Znala sam da će ovog puta biti drugačije od prethodnog. Nas dvoje ćemo se preobraziti u jedno, ovog prolećnog jutra među
poljskim cvećem.
I ovog puta se nisam plašila.
Kada sam posle mnogo časova ležala u Semovom naručju, umesto da osećam iscrpljenost, bila sam sva ushićena, kao da su mi se vene ispunile nečim lakim, mehuričastim i penušavim.
"Kako bi ti to tačno opisao?" upitala sam ga dok je preplitao prste sa mojima. "Mislim, ono što nam se dogodilo?"
"Hmmm", uzvratio je Sem. "Pretpostavaljam da bi tehnički izraz, ako baš moraš tome da nadeneš ime, bio "obostrani orgazam". Veoma dugi obostrani orgazam. Manje-više beskonačan, iscrpljujući, višečasovni, neprekidni
obostrani orgazam..."
Prekrila sam mu šakom lice i gurnula ga.
"S druge, pak, strane", reče Sem, osmehujući se dok je ljubio moje golo rame, "mogla bi mnogo da pojednostaviš stvar ako bi to jednostavno nazvala ljubav. Jesi li bila iznenađena?"
"Nikada do sada nisam osetila ništa slično", priznala sam.
"Pretpostavljam da bi trebalo da mi lakne", primed Sem. "Ali moram
da budem iskren, nisam ni ja."
Seo je i pogledao me dok sam ležala u travi, i stao da prelazi prstom od moje brade sve do središta moga tela dok nisam zatreperila. Zatim se nagnuo i poljubio me u usta kao da lagano presipamo zvezdanu prašinu jedno u drugo. Nisam mogla da poverujem da takav osećaj postoji.
475
"Mislim da smo se uskladili", reče Sem. "Nema više proba - šta kažeš na pravi nastup uživo?"
Šest meseci kasnije, početkom novembra, Sem i ja smo i dalje bili u planini. Suri Medved nam je poslao cipele za sneg, skije za nordijsko skijanje i nekoliko medveđih koža da se pripremimo za prvi ozbiljni sneg.
Gotovo smo bili završili prevođenje rukopisa - Ernestovih, Lafsadije-vih, Zoinih i runa koje je Džersi ukrala od Avgusta. Kao što su Volfgang i ostali pretpostavljali, oni su ukazivali na lokacije na zemlji koje su obrazovale mrežu za koju drevni narodi ne samo da su smatrali da poseduje ogromne moći već su je očigledno i koristili za vreme ceremonija i obreda tokom razdoblja od najmanje pet hiljada godina, što su rukopisi podrobno i dokumentovali. Dobro čuvana tajna ranih tajanstvenih religija kao što su bile orfička, pitagorejska i ranoegipatska sastojala se u tome da će aktiviranje famozne mreže predstavljati alhemijski brak koji će preobraziti Zemlju, donevši na nju energiju koja nas u nekoj vrsti "braka" spaja sa kosmosom.
"Znaš li staje "centar simetrije"?" upitao me je jednog dana Sem. Kada sam odmahnula glavom, objasnio mi je. "U pojedinim matematičkim modelima, kao što su oni iz teorije katastrofe, možeš da odrediš apsolutni centar oblika. Postoji model za šumski požar, na primer. Ako šumski požar bukne oko ivica nekog polja, bez obzira na oblik polja, možeš tačno da predvidiš mesto na kome će se ugasiti: to je pravi centar polja. Do njega ćeš doći ako ivice petvoriš u niz povezanih pravih linija, a zatim na svaku od njih postaviš normalu. Tačka gde se glavnina ovih normala stiče predstavlja apsolutno središte, centar simetrije - svojevrsnu putanju najmanjeg otpora. Mnogi modeli polja mogu biti analizirani na taj način - polja svetlo-sti, mozga, Zemlje a možda i kosmosa. Dozvoli mi da ti pokažem."
Na malom ekranu svog kompjutera iscrtao je oblik:
"Ti misliš da te lokacije za kojima tragamo na Zemlji nisu nužno samo povezane pravim linijama ili šestokrakim zvezdama?" pretpostavila sam. "Ti smatraš da su važne, jer se ponašaju kao centri simetrije?"
"Neka vrsta vrtloga ili vira", složio se Sem. "Nešto što energiju uvlači u sebe i što uvećava njenu moć, jer je istinski centar oblika."
Deo plana bio je svojstven stranicama koje su bile pred nama. Na primer, jednog dana nam je sinulo da crteži koje je Nikola Tesla napravio za svoju kulu visokog napona podignutu u Kolorado Springsu - kulu za koju je tvrdio da će sprovesti energiju preko zemljine mreže - veoma podsećaju na čuveni crtež prve alhemijske retorte, Krisopeje i. Kleopatre, iz najstarijeg postojećeg alhemijskog teksta. A obe te stvari podsećale su - bukvalno na T - na tau krst, simbol moći drevnih Egipćana, isto kao i na runu Tyr koju je pomenula Zoe, a koja je opet podsećala na magični Zevsov stub. Čak, stoje krajnje sablasno, i na sam Irminsul, koga je uništio Karlo Veliki, ali gaje hiljadu godina kasnije ponovo podigao u šumi Teutoburg Adolf Hitler.
Runa Tyr
Irminsul
Teslina kula
Krispoeja iz Kleopatre
Sem i ja smo bili svesni da nas čeka još dosta posla. Pojedini dokumenti ukazivali su na neke druge koji nisu bili u našem posedu. Uspeli smo da zaključimo gde je većina njih bila skrivena pre jednog milenijuma - u pukotini na brdu Ida duž obale Turske, planini Pamir u Centralnoj Aziji, u pećini u kojoj je Euripid pisao svoje drame u centralnoj Grčkoj - i mada su neki od tih drevnih dokumenata nedavno bili pronađeni u tim oblastima, očigledno nismo imali nikakvu garanciju da će se oni za kojima smo mi tragali i danas tamo nalaziti. Odlučili smo da kada završimo naš zadatak ovde, pokušamo da pronađemo bar nekolicinu tih dokumenata krenuvši
stopama Pandore i Klio.
Takođe je bilo strašno i to što je svaki događaj koji bi ispao iz naše Pandorine kutije sa drevnim otkrićima, bio istovremeno propraćen istim negde na zemlji, u sadašnjosti. Znali smo da smo blizu preobražaja koji smo očekivali.
476
477
Ne samo da su se Sovjeti u februaru povukli iz Avganistana, već su i druge zemlje koje su imale svoje zidove, bilo političke ili fizičke, počele da trpe demokratska talasanja koja su odjednom prerasla u bujicu, poput vode sputane branom koja pokušava da pronađe svoj prirodni nivo. svoj centar simetrije.
U junu, na trgu Tjenanmen u Kini, zemlji sa najpoznatijim zidom koji se može videti čak iz svemira, došlo je do velikih društvenih nemira. I pored izlaska tenkova, kvasac je već počeo da raste. Čekali smo da dođe deveti novembar - jer je Volfgang taj datum identifikovao kao prekretnicu za Napoleona, De Gola, kajzera Vilhelma i Adolfa Hitlera - i dobili zapre-pašćujuće vesti, zahvaljujući našem Apalosa ekspresu, od Lafa i Bambi iz Beča. Berlinski zid koji je simbolično delio Istok i Zapad već više od dvadeset pet godina, pao je preko noći. Plimski talas se konačno probio; krenuo je i ništa ga više nije moglo zaustaviti.
Ali tek krajem decembra - skoro na devedesetogodišnjicu rođenja strica Lafa u provinciji Natal u Južnoj Africi -ja sam napravila vlastiti prodor kome smo se Sem i ja nadali. Radila sam na grčkom tekstu ispisanom na dugačkom svitku od veoma starog i osetljivog platna, koji sam upravo izvadila iz jedne od Semovih lusitnih cevi. Znala sam da ga ranije nisam vi-dela. Ali dok sam ukucavala grčka slova u moj leptop, nešto u vezi s njim mi se učinilo poznato.
"Sećaš li se Zoinog dokumenta koji smo preveli pre otprilike dva me-seca?" upitala sam Sema, koji je radio za svojim kompjuterom na drugom kraju vigvama, sedeći prekrštenih nogu sa obeznanjenim Jasonom u krilu. "Mislim na priču o glasu koji doziva preko vode sa ostrva Paksi, govoreći kormilaru Egipćaninu da objavi, kada bude prolazio pored Paloda, da je veliki bog Pan mrtav."
"Da, Tiberije je naredio da tog kormilara dovedu na Kapri radi ispitivanja", odvrati Sem. "Igrom slučaja, kormilarevo ime bilo je Tamuz, kao i ime umirućeg boga u drevnim misterijama. Objavio je Panovu smrt iste nedelje kada je Isus umro. Šta si zaključila?"
"Nisam sigurna", odvratih, i dalje ukucavajući tekst u kompjuter. "Ali na osnovu znanja grčkog koje sam napabirčila tokom poslednjih meseci i posmatrajući mašinu kako prevodi, mislim da bi ovo pismo moglo na neki način da nam objasni kako se stvari uklapaju na dubljem nivou. Na nesreću je iscepano i jedan deo nedostaje. Ali očigledno ga je uputila žena muškarcu - žena za koju mislim da smo je oboje do sada dosta dobro upoznali."
"Pročitaj ga naglas", predložio je Sem, pokazavši sa osmehom na mačku koja je hrkala u njegovom krilu. "Ne volim da uznemiravam ljude kada se duboko zamisle." Ni ja to nisam volela.
478
Planina Perdido, Pirineji, Rimska Galija
Voljeni losife,
Poslušavši tvoj savet, moj brat Lazar i ja smo ostavili kutiju od alaba-stera, pehar, i ostale naše predmete koje je Učitelj dodirnuo poslednjih dana svog života, na skriveno mesto ovde u planini, i molimo se da tu ostanu bezbedni dok se ne ukaže potreba za njima. Popisala sam sve predmete i zapisala uputstva kako se može doći do njih i poslala ti ih odvojeno.
U tvom poslednjem pismu, Josife, napisao si kako misliš da bi uskoro mogao da se pridružiš Učitelju, pošto si napunio previše godina. Pitao si da li bih ja, kao jedini Učiteljev upućenik, mogla iz vlastite perspektive da ispričam ono što mislim da se dogodilo na njegovoj poslednjoj večeri sa učenicima, i da objasnim u kakvoj je to vezi sa ranijim opisima koje sam ti poslala, a koje su napisali ostali koji su bili prisutni tom prilikom.
Nemoguće je izraziti recima ono što se može jedino doživeti, kao što je to slučaj sa onim što se postiže kroz proces upućivanja. Ali daću sve od
sebe.



38 Re: Ketrin Nevil - ''Magicni krug'' taj Sre Feb 22, 2012 8:24 pm

Grebem mu malter

avatar
Elite member
Elite member
Oduvek sam bila uverena da se Učitelj u svemu što je govorio ili radio, služio dvojnim nivoima, iako je pravio jasnu razliku među njima. Nazovimo ih nivoi podučavanja i upućivanja. Za vreme podučavanja voleo je da koristi alegorije i parabole kako bi na primeru pokazao ono što je želeo da saopšti. Ali ispod tih parabola uvek je bio skriven drugi nivo, nivo simbola, za koji verujem da gaje Učitelj koristio samo u kontekstu upućivanja. Učitelj mi je kazao da će jedan jedini simbol, odabran na ovaj način, dodirnuti mnoge nivoe u umu učenika. Kada osoba jednom iskusi određenu sliku na ovaj način, njeno dublje značenje počne da deluje ispod njegove kože na primitivnom, gotovo fizičkom nivou.
Učitelj je u izvesnom pogledu podsećao na istočnjačke mudrace sa kojima je učio - uvek na stazi, uvek je tragao, ispitivao, tražio svoju posebnu zvezdu koju će slediti u noći beskrajne misterije. U tom smislu, čoveku postaje jasno daje on sve vreme razbacivao tragove po svojoj stazi, tragajući za upućenikom koji bi mogao da ih pokupi i nastavi da ga sledi datim putem. Čak i danas, posle toliko godina od kada nas je napustio, osetim istu onu jezu čim se setim njegovog glasa kada mi je kazao: "Spusti svoje stvari i sledi me." Sada mi je tek jasno da je želeo da to bude shvaćeno na oba nivoa, ne samo da je trebalo da ga sledim već i da sledim njegov primer i naučim da postavljam prava pitanja.
Pitanja koja je Učitelj postavio te poslednje noći činila su mi se, kao i uvek, isto tako važna kao i njegovi odgovori. Rekao je ostalima da ću ja znati kako da odgovorim na njegovo pitanje o značaju Sulamke, Solomo-nove ljubavnice u Pesmi nad pesmama. Potom je Učitelj ponudio svoj
479
odgovor: Sulamka predstavlja Mudrost. Ali sećaš li se daje u početku pomenuo daje to "čvornovat" problem? Jednom je upotrebio taj izraz da bi tebe pitao šta se "ne menja i ne nestaje" - nagovestivši daje njegov odgovor u svakoj prilici samo delimičan.
Učitelj je smatrao da upućenik uvek mora nastojati da izvuče pun odgovor za sebe. U ovom slučaju, mislim da mogu da naslutim pravi odgovor koji je imao na umu. Grčka reč za čvor je gna - znati - iz čega takođe izvodimo gnosis ili skrivenu mudrost. Na mnogim jezicima postoje reci istog korena i sve imaju značenje koje nagoveštava zadobijanje skrivenog znanja.
Poistovetivši Sulamku sa Istočnom ili Jutarnjom zvezdom, Učitelj je ponovo usmerio našu pažnju na te misterije. U pesmi je Solomonova ljubav crna i prelepa: ona predstavlja Tamnu Devicu iz drevnih verovanja, ili crni kamen koji pada sa neba.
Trojica odabranih učenika Učiteljevog unutrašnjeg kruga bili su Simon Petar, i Jakov i Jovan Zebedej, koji su želeli da sede pored njega kada njegovo kraljevstvo dođe. Ali on ih je umesto toga poslao - što je po mom mišljenju značajno i simbolično - da obave svaki svoj zadatak, neposredno posle njegove smrti, na tri posebna mesta ovde na Zemlji: Jakova u Bri-gantium, Jovana u Efes i Petra u Rim. Prvo je dom keltske boginje Brigde; drugo, dom grčke Artemide ili, na latinskom, Dijane. A sam Rim je dom ranije frigijske Velike Majke, crnog kamena donetog iz Centralne Anato-lije koji se čuva u svetilištu na brdu Palatin. Kada se povezu prva slova ova tri grada dobijamo čaroliju BER - akronim same te boginje, u obliku medveda.
Ta tri mesta na zemlji predstavljaju tri lica jedne drevne boginje -boginje koju u pesmi predstavlja Sulamka.
Zato Učiteljevo pitanje - Koje bila tamnoputa žena iz Pesme nad pestnama"l - zadire u samo srce poruke daje sama Pesma bila formula za upućivanje, važi samo za one koji su spremni da obave Veliki posao. Brak između belog kralja iz voćnjaka jabuka i tamnopute device vinograda predstavlja brak između božanskog i telesnog koji ogoljuje samo srce Misterija.
Kada sam završila čitanje i podigla pogled, Sem, koji je i dalje držao Jasona u krilu, osmehivao mi se.
"To je jedan od onih koje sam i ja preveo pre nego stoje Volfgang pokupio kopije mog rukopisa", reče on. "Ako znači ono što mislim da znači, sigurno će oboriti nekoliko starih dobrih teorija o celibatu - mada će mi biti teško da u to poverujem. Zašto si rekla da misliš kako ima veze sa "glasom preko vode" ili sa smrću velikog boga Pana?"
"Možda je to upravo ono što povezuje sve Pandorine rukopise", rekoh mu. "Mislim da nam ovo pismo govori da upućivanje - bilo koje upućiva-
480
nje - zahteva neku vrstu smrti. Smrt sveta, smrt ega, smrt "bivšeg sebe", nečijeg postojanja, isto kao što zemlja mora da umre i da se ponovo rodi, svake godine ispočetka. Nemoj zaboraviti, dvojica bogova koji su se sme-njivali svake godine u Delfima bili su Apolon kralj jabuka i Dionis bog vinograda - oni su obavljali isti posao kao i naš junak i junakinja iz Pesme nad pesmama. Samim tim, rođenje i krštenje novog eona, hrabrog novog sveta, zahteva smrt starog načina mišljenja, starih sistema mišljenja - čak i smrt starih bogova."
"Znači, čvor je samo drugačiji način gledanja na osnovu i potku", zaključi Sem.
Tada mi pade na pamet još nešto i pozvah na ekran jedan od dokumenata koji sam nedavno prevela. Pripadao je stricu Lafu.
"Sećaš li se svih onih stvari o vitezovima templarima svetog Bernarda i Solomonovom hramu? Pogodi šta piše u ovom rukopisu, koji je bio logo na njihovoj zastavi? Lobanja i ukrštene kosti - isti je kao i logo eskadrile Mrtvačka glava SS-ovaca Hajnriha Himlera. Ali u ovom dokumentu one ne označavaju smrt. Već život."
"Kako to?"
"Dve važne figure iz grčkog Panteona se stalno pojavljuju u ovim rukopisima", rekoh mu. "Atena i Dionis. Možeš li da se setiš šta su oni imali
zajedničko?"
"Atena je bila boginja države", reče Sem. "Ali i porodice, doma, tkanja - dakle, reda. To je cosmos kod Grka. Dok je Dionis bio gospodar haosa. Njegove paganske svetkovine, koje su preživele do dana današnjeg u nekim hrišćanskim svetkovinama kao što je Mardi Gras, predstavljale su dozvolu za opijanje, bančenje i ludilo. Povezani su u drevnim kosmogoni-jama, u kojima se često kosmos rađa iz haosa."
"Pronašla sam još jednu vezu - način na koji su rođeni", rekoh mu. "Dionisovu trudnu majku Semelu spalio je njegov otac Zevs kada se pojavio pred njom u obliku munje. Otac Zevs je uzeo nerođeno dete iz majčinog pepela, zašio ga u vlastito telo, i kasnije ga rodio iz butine. Zato Dionisa zovu "dvaput-rođen", ili "bog dvostrukih vrata"..."
"A Atenu je Zevs progutao i kasnije rodio iz čela", završio je Sem. "Tako ona uvek može da mu čita misli. Shvatio sam. Jedno je bilo rođeno iz očeve lobanje, a drugo iz njegove butine. Lobanja i ukrštene kosti, dva načina stvaranja ili rađanja, duhovno i profano, jedino zajedno su celoviti ili sveti - na to si mislila?"
Setila sarn se reci svetog Bernarda u njegovim komentarima Pesme nad pesmama: "Do božanske ljubavi stiže se preko telesne."
"Ubeđena sam da na to aludira ova priča o Misterijama", rekoh Semu. "Poruka mora da glasi da nema smrti bez seksa." "Molim?" izusti Sem.
481
"Bakterije nikada ne umiru, one se dele", rekoh. "Klonovi samo nastavljaju da umnožavaju isti materijal. Ljudska bića su jedine životinje koje shvalaju smrt i pripremaju se za nju. To je osnova svake religije, celokupno religijsko iskustvo. Ne samo duh, već i odnos između života i smrti, duh i materija."
"Naš nervni sistem ima dve grane koje povezuju svest sa osećanjima nazvane kranijalna21 i sakralna22. One spajaju mozak i sakrum", složi se Sem. "Tvoja lobanja i ukrštene kosti, mesto gde se kosti kolena povezuju sa butnom kosti, u mnogim jezicima se dovodi u vezu sa moćnim generativnim svojstvima, u recima kao što su "genije" ili genoux. Postoji mnogo dokaza, fizičkih i lingvističkih, koji potvrđuju čuvenu Pitagorinu izreku: Kako iznad, tako i ispod."
"To je bio i jedini Dionisov zadatak u mitologiji: da poveže sveto i profano. Jedini način da se to postigne bilo je ukrštanje. Da se odvoje žene od razboja i ognjišta i da se izvuku iz kuće, odvedu na planinu gde će plesati i poskakivati sa mladim pastirima. Dionis je uni.što svoj rodni grad Tebu, ne jednom već dvaput. Ili bi bolje bilo reći, oni su sami sebe uništili."
"Jednom zbog incesta", reče Sem. "Edip je ubio svog oca, krunisao se za kralja umesto njega i oženio se vlastitom majkom. Kada je u pitanju naša porodica, shvatam šta hoćeš da kažeš. Ali staje bilo posredi drugi put?"
"To se dogodilo kada je mladi kralj Tebe, Pentej, odbio da dozvoli ženama, uključujući tu i svoju majku, da učestvuju u proslavi Dionisovih misterija na planini", odvratih. "Pentej je tvrdio da Gospodar plesa nije pravi bog, da nije Zevsov sin. On je zapravo želeo da zadrži žene noću kod kuće, kako bi zemljoposednici bili sigurni da njihovi potomci i naslednici nisu sinovi satira ili pastira."
"Šta se dogodilo mladom kralju Tebe?" upitao je Sem.
"Njegova majka je poludela", rekoh. "Pojela je vlastitog sina."
"To je prilično jezivo", primeti Sem. Zatim je dodao sa osmehom. "Znači, ti hoćeš da kažeš da Dionis - bog narednog doba - takođe daje i dugo očekivani odgovor na Frojdovo pitanje "Šta žena želi?" Tražite tu i tamo poneku slobodnu noć, kako biste mogle da zavijate po planini, ple-šete, napijete se, poskakujete s mladim pastirima -je li to u pitanju?"
"Sigurna sam da bi to pročistilo neke od zgrušanih krvnih loza", složila sam se. "Izgleda da niko nikada nije obavestio ljude kao što su Hitler ili Volfgang da ukrštanje povećava snagu. Mislim da bi malo pastirskog polena moglo da da odgovor i na Zoino pitanje, "Zašto misle da ne moguT Mislim daje u pitanju ono što si mi kazao o laganju protiv ljubavi. Ako to radiš nekom drugom, onda to radiš i sebi."
21 Kamion grč. - lobanja. prim, prev.
22 Sacrum os lat. - krsna kost. prim, prev.
482
"Juče sam možda naučio nešto što povezuje sve ovo", reče mi Sem vragolasto me pogledavši kako samo on to ume. "Esen, koji je živeo u Kum-ranu u doba Isusa, verovao je daje Adam imao tajnu ženu, prvu ženu pre Eve. Njeno ime bilo je Lilit - što znači "sova", mudrost, sophia. Lilit je napustila Adama. Pogodi zašto." "Nemam pojma", odvratih.
"Adam joj nije dozvoljavao da bude odozgo", reče Sem. Kada je video izraz mog lica, počeo je da se smeje. Zatim je kazao: "Zaista, ne šalim se - mislim da sam nabasao na nešto. Samo slušaj."
Ustao je sa svoje medveđe kože i stao spram mene. "Lilit nije samo mudrost, ona je Majka Zemlja - dovoljno mudra da podržava sav život, ako je ne sputavamo već pustimo da radi ono što najbolje ume. Možda se u misteriji krije drevna mudrost, kako da iskoristimo zemljine prirodne ritmove i energije radi vlastitog izdržavanja, umesto što pregrađujemo reke koje su njene arterije, vadimo rudu iz njenog stomaka, sečemo drveće koje je njen dah, podižemo zidove ne bismo li ogradili sav život u dodeljeni mu prostor.
"Poznato ti je da među Indijancima vlada matrijarhat", dodade Sem. "Ali možda ne znaš za ovo proročanstvo Nez Persea. Za vreme Poslednjih dana, u svim zemljama u kojima su žene postale sluge muškaraca tirana -ili u kojima je zemlja izdeljena na osnovu otimačine nekog patrijarha - te zemlje će na Kraju vremena biti uništene u drugom potopu.
"Znači, kada je reč o Majci Zemlji", završio je Sem sa osmehom, "mislim da bi trebalo da joj od sada dozvolimo da bude odozgo, kao što zaista i zaslužuje. Kao ti i ja." Govorio je istinu.



Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu