1
Den Braun - Anđeli i demoni Čet Feb 16, 2012 6:00 pm
Scarlet
Elite member
PROLOG
Fizičar Leonardo Vetra je mogao osetiti smrad spaljenog mesa i znao je da je njegovo. Sa užasom je zurio u
mračnu figuru koja se nadvijala nad njim. “Sta hoćete od mene?”
“La chiave”, odgovori škripavi glas. “Lozinku.”
“Ali... ja ne...”
Uljez se ponovo nagnu napred, zarivajući do beline usijani predmet dublje u Vetrine grudi. Čulo se šištanje
pečenog mesa.
Vetra kriknu u agoniji. “Ne postoji lozinka!” Oseti kako klizi prema nesvestici.
Prilika sevnu očima. “Ne avevo paura. Plašio sam se toga.”
Vetra se borio da ostane pri svesti, ali tama ga je obuzimala. Njegova jedina uteha je bila u tome što je znao
da se njegov napadač nikada neće dočepati onoga po čega je došao. Međutim, trenutak kasnije, prilika je izvadila
sečivo i približila ga Vetrinom licu. Sečivo je lebdelo. Pažljivo. Hirurški precizno.
“Za ljubav božiju!” vrisnuo je Vetra. Ali bilo je prekasno.
Visoko na stepenicama piramide u Gizi, mlada žena se smejala i dobacivala mu: “Roberte, požuri! Znala sam
da je trebalo da se udam za mlađeg čoveka!”
Njen osmeh je bio magičan.
Trudio se da održi korak, ali su mu noge bile teške poput kamena. “Čekaj”, molio je. “Molim te...”
Dok se penjao, vid mu se zamaglio. U ušima mu je tutnjalo. Moram stići do nje! Ali kada je ponovo podigao pogled,
žena je nestala. Na njenom mestu je stajao stari čovek sa istrulelim zubima. Posmatrao ga je, usana iskrivljenih
u grimasu što je odavala usamljenost. Zatim je ispustio krik patnje koji odjeknu pustinjom.
Robert Lengdon se prenuo iz noćne more. Telefon pored njegovog kreveta je zvonio. U magnovenju je podigao
slušalicu.
“Halo?”
“Tražim Roberta Lengdona”, reče glas.
Lengdon se uspravi u krevetu i pokuša da sabere misli. “Ovde... je Robert Lengdon.” Začkiljio je prema svom
digitalnom satu. Bilo je 5:18 ujutro.
“Moramo se odmah videti.”
“Ko je to?”
“Moje ime je Maksimilijan Koler. Ja sam fizičar koji se bavi subatomskim česticama.”
“Šta?” Lengdon je jedva uspevao da se usredsredi. “Jeste li sigurni da ste dobili pravog Lengdona?”
“Vi ste profesor religiozne ikonologije na univerzitetu Harvard. Napisali ste tri knjige o simbologiji i...”
“Znate li koliko je sati?”
“Izvinjavam se. Moram vam nešto pokazati. Ne mogu da pričam o tome preko telefona.”
Jecaj razumevanja se oteo sa Lengdonovih usana. Ovo se dešavalo i pre:
Jedna od opasnosti pisanja knjiga o religioznoj simbologiji su bili pozivi religioznih fanatika koji su želeli da im
potvrdi njihovu najnoviju božiju poruku. Prošlog meseca, striptizeta iz Oklahome je obećala Lengdonu najbolji seks u
životu, ako bi doleteo tamo i potvrdio autentičnost raspeća koje se magično ukazalo na njenom krevetskom čaršavu.
Pokrov iz Tulse, nazvao ga je Lengdon.
“Kako ste našli moj broj?” Lengdon je pokušao da zvuči ljubazno, uprkos dobu dana.
“Skinuo sam ga sa mreže. Sa sajta o vašoj knjizi.”
Lengdon se namrštio. Bio je prokleto siguran da na sajtu njegove knjige nema njegovog kućnog broja. Čovek
je očigledno lagao.
“Moram da se vidim sa vama”, insistirao je glas. “Platiću vam dobro.”
Sada je Lengdon bio besan. “Žao mije, ali ja stvarno...”
“Ako krenete odmah, možete biti ovde do...” I
“Ne idem ja nikuda! Sada je pet ujutru!” Lengdon spusti slušalicu i sruši se na krevet. Zatvorio je oči i pokušao
ponovo da zaspi. Bilo je uzalud. San mu se urezao u misli. Nevoljno je obukao ogrtač i sišao dole.
Robert Lengdon je bos lutao kroz svoju praznu viktorijansku kuću u Masačusetsu, noseći sa sobom ritualni
lek protiv nesanice - šolju vrućeg neskvika. Aprilski mesec je sijao kroz prozore okrenute prema zalivu i igrao po
orijentalnim tepisima. Lengdonove kolege su se često šalile kako njegova
kuća više liči na antropološki muzej nego na dom. Police su bile pretrpane religijskim predmetima iz celog
sveta - ekuaba iz Gane, zlatni krst iz Španije, kikladski idol sa Egejskog mora, pa čak i retki pleteni boccus sa Bornea,
ratnički simbol večite mladosti.
Dok je Lengdon sedeo na mesinganom mahariši sanduku i uživao u toplini čokoladnog mleka, ugledao je svoj
odraz na prozorskom staklu. Lik je bio iskrivljen i bled... poput duha. Ostarelog duha, pomislio je, surovo se podsećajući
da je njegov mladalački duh živeo u smrtnoj školjci.
Iako nije bio naročito privlačan u klasičnom smislu, četrdesetpetogodišnji Lengdon je imao ono što su njegove
koleginice opisivale kao “eruditsku” privlačnost - pramenove sedih u gustoj smeđoj kosi, prodorne plave oči, dubok,
osvajajući glas i snažan, bezbrižan osmeh univerzitetskog sportiste.
Ronilac u prvom timu srednje škole i fakulteta, Lengdon je još uvek imao telo plivača, zategnutu, dvometrašku
građu, koju je budno održavao sa pedeset dužina dnevno u univerzitetskom bazenu.
Prijatelji su Lengdona uvek posmatrali kao neku vrstu zagonetke - čoveka zarobljenog između vekova. Vikendom
se mogao videti kako seta po dvorištu Univerziteta, raspravljajući o kompjuterskoj grafici ili istoriji religije sa
studentima; sledeći put bi ga videli u odelu od tvida i šarenom prsluku, na fotografiji objavljenoj na stranicama elitnog
magazina o umetnosti, snimljenoj na otvaranju muzeja na kojem su ga zamolili da govori.
Iako je bio strog predavač koji je verovao u čvrstu disciplinu, Lengdon je bio voljan da se upusti u ono što
je nazivao “izgubljenom umetnošću dobre, čiste zabave”. Uživao je u rekreaciji sa zaraznim fanatizmom koji mu je
doneo bratsko prihvatanje medu studentima. Njegov nadimak na kampusu ‘ Kiklade, “Delfin” - imao je veze sa njegovom
prijatnom prirodom ali i legendarnom sposobnošću da zaroni u bazen i nadigra čitav protivnički tim u partiji
podvodnog poloa.
Dok je Lengdon sedeo sam, odsutno zureći u tamu, tišina njegovog doma je ponovo prekinuta, ovoga puta
zvonjavom kućnog faksa. Previše iscrpljen da bi se iznervirao, Lengdon se umorno nasmejao.
Božji ljudi, pomislio je. Dve hiljade godina čekanja na Mesiju i još uvek su uporni kao sam đavo.
Umorno je odneo praznu šolju u kuhinju i polako se odšetao do radne sobe obložene hrastovinom. Pristigli faks
je ležao na stolu. Uzdahnuo je, podigao parče papira i pogledao ga.
Istog trenutka ga obuze nalet mučnine.
Na stranici se nalazila slika ljudskog leša. Telo je bilo golo a glava potpuno okrenuta unazad. Na grudima žrtve
videla se užasna opekotina. Čovek je bio žigosan... obeležen jednom rečju. Tu reč je Lengdon dobro poznavao.
Veoma dobro. Zurio je u kitnjasta slova sa nevericom.
“Iluminati”, promucao je, dok mu je srce lupalo. To ne može biti...
Usporenim pokretima, uplašen od onoga što bi mogao da vidi, Lengdon je okrenuo faks za 180 stepeni. Pogledao
je reč naopačke.
Istog trenutka ostade bez daha. Osećao se kao da ga je udario kamion.
Jedva u stanju da poveruje svojim očima, ponovo je okrenuo faks, čitajući žig sa prave strane i ponovo naopačke.
“Iluminati”, prošaptao je.
Ošamućen, Lengdon se sruši u stolicu. Na trenutak je
sedeo u potpunom zaprepašćenju. Tada je trepćuća crvena
lampica na faks-mašini privukla njegov pogled. Ko god da je
poslao ovaj faks, još uvek je bio na vezi... čekajući da razgovara
sa njim. Lengdon je dugo posmatrao trepćuće svetio.
Onda je drhtavom rukom podigao slušalicu.
I jesam li sada privukao vašu pažnju?” reče glas kada se
Lengdon konačno javio.
“Da, gospodine, možete biti sigurni da jeste. Hoćete li da
objasnite ovo?”
“Već sam pokušao da vam kažem.” Glas je bio krut, mehanički. “Ja sam fizičar. Vodim istraživačko postrojenje.
Desilo se ubistvo. Videli ste telo.”
“Kako ste me pronašli?” Lengdon je jedva mogao da se skoncentriše. U glavi mu je tutnjalo od prizora sa
faksa.
“Već sam vam rekao. Sa mreže. Sajt vaše knjige, Umetnost iluminata.”
Lengdon pokuša da se sabere. Njegova knjiga je bila skoro nepoznata u širim literarnim krugovima, ali je našla
mnogo sledbenika na mreži. Ipak, čovekova tvrdnja nije imala smisla. “Na stranici nema kontakt informacija”, usprotivio
se Lengdon. “Siguran sam u to.”
“Ovde u laboratoriji imam ljude koji su veoma vesti u izvlačenju informacija o korisnicima sa mreže.”
Lengdon je bio skeptičan. “Zvuči mi kao da vaša laboratorija zna mnogo toga o mreži.”
“I trebalo bi”, čovek mu uzvrati. “Mi smo je izmislili.”
Nešto u tom glasu je reklo Lengdonu da se ne šali.
“Moram vas videti”, insistirao je glas. “Ovo nije stvar o kojoj možemo pričati preko telefona. Moja laboratorija je
na samo sat vremena leta od Bostona.”
Lengdon je stajao na bledom svetlu svoje radne sobe i proučavao faks.
Slika je bila neodoljiva i verovatno je predstavljala epigrafsko otkriće veka, deceniju njegovog istraživanja
potvrđenu jednim simbolom.
“Hitno je”, navaljivao je glas.
Lengdonov pogled je bio prikovan za žig. Iluminati, čitao je opet i opet.
Njegov rad se oduvek zasnivao na simboličkom ekvivalentu fosila - prastarim dokumentima i istorijskim glasinama
- ali slika pred njim je napravljena danas. U sadašnjosti. Osećao se kao paleontolog koji se našao licem u lice
sa živim dinosaurom.
“Uzeo sam tu slobodu da pošaljem avion po vas”, reče glas. “Biće u Bostonu za dvadeset minuta.”
Lengdon oseti da mu se usta suše. Sat leta...
“Molim vas oprostite mi zbog moje drskosti”, reče glas. “Potrebni ste mi ovde.”
Lengdon je ponovo pogledao faks - prastari mit potvrđen crno-belom fotografijom. Implikacije su bile zastrašujuće.
Odsutno se zagledao kroz prozor prema zalivu. Prvi nagoveštaji zore su se probijali kroz grane breza u
njegovom dvorištu, ali je panorama ovog jutra izgledala nekako drugačije.
Dok ga je obuzimala čudna kombinacija straha i uzbuđenja, Lengdon je shvatio da nema izbora.
“Pobedili ste”, reče. “Gde da se ukrcam na avion?”
Hiljade milja odatle, dva čoveka su se sastala. Odaja je bila mračna. Srednjovekovna. Od kamena.
“Benvenuto”, reče vođa. Sedeo je u senci, skriven od pogleda. “Jesi li bio uspešan?”
“Da”, odgovori mračna prilika. “Perfectamente.” Reči behu tvrde poput kamenih zidova.
“I neće biti nikakve sumnje u to ko je odgovoran?”
“Nikakve.”
“Izvrsno. Imaš li ono što sam tražio?”
Ubičine oči zablistaše, crne poput nafte. Izvadio je teški elektronski uređaj i spustio ga na sto.
Čovek u senci je delovao zadovoljno. “Dobro si to obavio.”
“Čast je služiti bratstvu”, reče ubica.
“Faza dva počinje uskoro. Odmori se. Noćas ćemo izmeniti svet.”
Automobil Roberta Lengdona izlete iz tunela Kalahan i nađe se na istočnoj strani bostonske luke pored ulaza
na aerodrom Logan. Proverivši uputstva, pronašao je aerodromski put i skrenuo levo pored stare zgrade Istočne
aviokompanije. Tri stotine metara niz prilaznu stazu u tami se nazirao hangar. Na njemu je bila ispisana velika brojka
4. Zaustavio se na parkingu i izašao iz auta.
Čovek okruglog lica u plavoj letačkoj uniformi se pojavi iza ugla zgrade.
“Robert Lengdon?” pozvao je. Glas je zvučao prijateljski. Imao je akcenat koji Lengdon nije mogao nigde da
smesti.
“To sam ja”, reče Lengdon, zaključavajući auto.
“Savršen tajming”, reče čovek. “Upravo sam sleteo. Pođite za mnom, molim vas.”
Dok su obilazili oko zgrade, Lengdon oseti napetost. Nije bio naviknut na misteriozne telefonske pozive i tajne
sastanke sa strancima. Ne znajući šta da očekuje, obukao je uobičajenu garderobu za predavanja - pamučne pantalone,
džemper i sako od tvida. Dok su hodali, razmišljao je o faksu koji se nalazio u njegovom džepu od sakoa, još
uvek ne uspevajući da poveruje u ono što je prikazivao.
Pilot je izgleda osetio Lengdonovu nervozu. “Da vam letenje možda ne predstavlja problem, gospodine?”
“Nikako”, odgovori Lengdon. Žigosani leševi mi predstavljaju problem.
Letenje mogu da podnesem.
Čovek je vodio Lengdona oko hangara. Obišli su ugao i našli se na pisti.
Lengdon se zaustavio upola koraka i zablenu u letelicu parkiranu na asfaltu.
“Vozićemo se u tome?”
Čovek se iskezio. “Sviđa vam se?”
Lengdon je nekoliko trenutaka zurio. “Da li mi se sviđa? Štaje, kog đavola, to?”
Letelica pred njima je bila ogromna. Neodređeno je podsećala na “spejs šatl”, osim što je gornji deo bio odsečen
i savršeno ravan. Tako parkirana na pisti, ličila je na džinovski klin. Lengdonov prvi utisak je bio da sigurno
sanja. Vozilo je izgledalo sposobno za letenje koliko i “bjuik”. Krila praktično nije ni bilo - samo dva zdepasta peraja
na zadnjem delu trupa. Iz krmenog dela se izdizao par krilaca. Ostatak aviona je bio sam trup – oko 60 metara od
početka do kraja - bez prozora, bez ičega osim glatke površine.
“Dve stotine pedeset hiljada kilograma sa punim rezervoarom”, objašnjavao je pilot, poput oca koji se hvali
novorođenim detetom. “Pokreće ga tečni hidrogen. Trup je titanijumski kalup sa silikonskim vlaknima. Postiže odnos
potiska/težine od 20:1; većina mlažnjaka postiže 7:1. Direktoru mora da se žestoko žuri da se vidi sa vama. Obično
ne šalje velikog dečka.”
“Ova stvar leti?” reče Lengdon.
Pilot se nasmešio. “O, da.” Poveo je Lengdona preko asfalta do aviona.
“Znam, izgleda pomalo začuđujuće, ali bolje bi vam bilo da se naviknete.
Za pet godina, sve što ćete videti su ove bebice - PLVB - putničke letelice velike brzine. Naša laboratorija je
prva koja je dobila jednu.”
Mora da je to jedna đavolski važna laboratorija, pomisli Lengdon.
“Ovo je prototip ‘boinga X-33” nastavio je pilot, “Ali postoji još desetak drugih - prototip Nacionalnog vazduhoplovstva,
Rusi imaju Skramdžet, Englezi HOTOL. Budućnost je stigla, samo joj je potrebno malo vremena da se
probije do javnog sektora. Možete se oprostiti sa konvencionalnim avionima.”
Lengdon je oprezno odmerio letelicu. “Mislim da su mi draži konvencionalni avioni.”
Pilot ga je usmerio uz stepenice. “Ovuda molim vas, g. Lengdon. Pazite gde stajete.”
Nekoliko minuta kasnije, Lengdon je sedeo u praznoj kabini. Pilot mu pomože da se veže u prvom redu i nestade
u prednjem delu letelice.
Sama kabina je zapanjujuće ličila na unutrašnjost velikog putničkog aviona. Jedina razlika je bila u tome što
nije imala prozore, a to je smetalo Lengdonu. Celog života ga je proganjao blagi oblik klaustrofobije - posledica incidenta
iz detinjstva kojeg nikad nije sasvim preboleo.
Lengdonova averzija prema zatvorenom prostoru ga nije ni na koji način sputavala, ali ga je oduvek frustrirala.
Manifestovala se na suptilne načine.
Izbegavao je sportove u zatvorenom, poput reketbola ili skvoša i drage volje je platio malo bogatstvo za svoju
prostranu viktorijansku kuću sa visokom tavanicom, iako mu je na raspolaganju bio pristupačan smeštaj za profesore
univerziteta. Lengdon je često sumnjao da je njegova sklonost ka umetnosti, koja se razvila još dok je bio dečak,
poticala od ljubavi prema otvorenom prostoru muzeja.
Motori pod njim su zagrmeli, šaljući duboki drhtaj kroz trup. Lengdon je progutao knedlu i čekao. Osetio je kako
se avion pokrenuo. Iznad glave je začuo tihu muziku.
Telefon na zidu pored njega je dvaput zapištao. Lengdon je podigao slušalicu.
“Halo?”
“Da li ste se udobno smestili, g. Lengdon?”
“Naravno da nisam.”
“Samo se opustite. Bićemo tamo za jedan sat.”
“A gde se tačno nalazi tamo?” upita Lengdon, shvativši da nema pojma
kuda ide.
“Ženeva”, odgovori pilot, turirajući motore. “Laboratorija je u Ženevi.”
“Ženeva”, ponovi Lengdon, osećajući se malo bolje. “Sever države Njujork. Čak imam i rodbinu blizu jezera
Seneka. Nisam znao da u Ženevi postoji laboratorija za fiziku.”
Pilot se nasmejao. “ Ne Ženeva u Njujorku, g. Lengdon. Ženeva u Švajcarskoj.”
Trebao mu je trenutak da shvati. “Švajcarska?” Lengdon oseti da mu se ubrzava puls. “Učinilo mi se da ste
rekli da je laboratorija na sat leta!”
“I jeste, g. Lengdon.” Pilot se zakikota. “Ovaj avion postiže petnaest maha.”
Na prepunoj evropskoj ulici, ubica se probijao kroz gužvu. Bio je to snažan čovek. Mračan i moćan. Neočekivano
okretan. Mišići su mu još uvek bili stegnuti od uzbuđenja zbog proteklog sastanka.
Prošlo je dobro, rekao je sebi. Iako mu poslodavac nije otkrio svoj identitet, ubica se osećao počastvovano u
njegovom prisustvu. Da li je stvarno prošlo samo petnaest dana od kako ga je čovek u senci prvi put kontaktirao?
Ubica se još uvek sećao svake reči tog razgovora...
“Moje ime je Janus”, rekao je glas. “Mi smo na neki način srodne duše.
Imamo zajedničkog neprijatelja. Čujem da su tvoje usluge na prodaju.”
“Zavisi od toga koga predstavljate”, odgovorio je ubica.
Glas mu je rekao.
“Je li to nekakva šala?”
“Vidim da ste čuli za nas”, odgovorio je glas.
“Naravno. Bratstvo je legendarno.”
“A ipak sumnjate u moju verodostojnost.”
“Svi znaju da su braća zauvek nestala.”
“Izvrstan trik. Najopasniji neprijatelj je onaj kojeg se niko ne boji.”
Ubica je bio skeptičan. “Bratstvo je opstalo?”
“Skrivenije nego ikad. Naš uticaj je prodro u sve oko vas... čak i u svetu tvrđavu našeg najvećeg neprijatelja.”
“Nemoguće. Oni su neranjivi.”
“Naše ruke su duge.”
“Ničije ruke nisu toliko duge.”
“Ubrzo ćete poverovati u to. Neporeciva demonstracija moći bratstva je već izvedena. Akt izdajstva kao dokaz.”
“Šta ste uradili?”
Glas mu je rekao.
Ubičine oči su se raširile. “Nemoguć zadatak.”
Sledećeg dana je u novinama širom sveta osvanuo isti naslov. Ubica je postao sledbenik.
Sada, petnaest dana kasnije, ubičina vera se učvrstila izvan svake sumnje.
Bratstvo je opstalo, pomislio je. Noćas će pokazati veličinu svoje moći.
Dok se probijao kroz ulice, njegove crne oči su blistale slutnjom. Jedno od najtajanstvenijih i najstrašnijih društava
koje je ikada postojalo je zatražilo njegove usluge. Napravili su mudar izbor, pomislio je. Njegova reputacija u
pogledu tajnovitosti je nadmašena samo pričama o njegovoj ubojitosti.
Do sada ih je plemenito služio. Obavio je ubistvo i doneo predmet Janusu, kao što je ovaj i tražio. Sada je bilo
na Janusu da iskoristi svoju moć kako bi obezbedio postavljanje predmeta...
Postavljanje.
Ubica se pitao na koji bi način Janus uopšte mogao da izvede taj zastrašujući zadatak. Čovek je očigledno
imao veze iznutra. Činilo se da uticaj bratstva ne poznaje granice.
Janus, mislio je ubica. Lažno ime, očigledno. Pitao se da li je ono upućivalo na rimskog boga sa dva lica... ili na
Saturnov mesec? Nije bilo nikakve razlike. Janus je imao nezamislivu moć. To je dokazao izvan svake sumnje.
Dok je ubica hodao, zamišljao je kako ga njegovi preci posmatraju sa smeškom. Danas je vodio njihovu bitku,
borio se protiv istog neprijatelja protiv koga su se oni godinama borili, još od jedanaestog veka...
Njegovi preci su stvorili malu ali smrtonosnu vojsku da bi se odbranili.
Njeni vojnici su se širom zemlje pročuli kao zaštitnici - vesti dželati koji su lutali okolinom likvidirajući svakog
neprijatelja na koga bi naišli. Bili su poznati ne samo po brutalnim ubistvima, već i po tome što su proslavljali svoje
pobede tako što su padali u omamljenost izazvanu drogom. Njihova omiljena droga je bila snažan opijat koji su zvali
hašiš.
Kako se njihova slava širila, ovi smrtonosni ljudi su se pročuli po jednom imenu - hašašini - bukvalno “sledbenici
hašiša”. Ime hašašin je postalo sinonim za smrt na skoro svakom jeziku na svetu. Ta reč se danas još uvek
upotrebljava, čak i u modernom engleskom jeziku... ali, baš kao i umetnost ubijanja, reč je evoluirala.
Sada se izgovara asasin.
Šezdeset četiri minuta je prošlo kada je Robert Lengdon, u neverici i sa blagom mučninom, sišao niz stepenice
na suncem obasjanu pistu. Malo jači povetarac se igrao reverima njegovog sakoa od tvida. Otvoreni prostor je
izgledao sjajno. Žmirkao je prema bujnoj zelenoj dolini koja se sa svih strana uzdizala prema snegom pokrivenim
vrhovima.
Mora da sanjam, reče sebi. Svakog trenutka ću se probuditi.
“Dobrodošli u Švajcarsku”, reče pilot, nadvikujući se sa tutnjavom zamagljenih HEDM motora X-33 koji su
usporavali iza njih.
Lengdon je pogledao na sat. Na njemu je bilo 7:07 ujutro.
“Upravo ste prošli šest vremenskih zona”, objasni pilot. “Ovde je malo posle jedan popodne.”
Lengdon podesi sat.
“Kako seosećate?”
Protrljao je stomak. “Kao da sam jeo stiropor.”
Pilot klimnu glavom. “Visinska bolest. Bili smo na dvadeset hiljada metara. Tamo ste trideset posto lakši. Sreća
što smo samo preletali okean. Da smo išli za Tokio, podigao bi nas skroz gore - na stotinu milja. E, od toga bi vam
se prevrnuo stomak.”
Lengdon je slabašno klimnuo glavom i smatrao se srećnim. Sve u svemu, let kao let. Osim ubrzanja tokom
poletanja koje je mrvilo kosti, putovanje je proteklo uobičajeno - uz koju blagu turbulenciju i nekoliko promena pritiska
dok su se penjali, ali ni sa čim što bi ukazalo na to da su leteli ošamućujućom brzinom od 11.000 milja na sat.
Grupica tehničara se rastrčala po pisti da se pobrine za X-33. Pilot je otpratio Lengdona do crnog “pežoa”
sedan koji se nalazio na parkiralištu kraj kontrolnog tornja. Nekoliko trenutaka kasnije, jurili su niz asfaltirani put koji
se pružao preko doline. U daljini su se nazirale zgrade. Travnata polja su promicala pored kola kao u izmaglici.
Lengdon je u neverici posmatrao kako pilot tera brzinometar do 170 kilometara na čas - više od 100 milja
na sat. Staje to sa ovim tipom i brzinom? pitao se. “Pet kilometara do laboratorije”, reče pilot. “Bićemo tamo za dva
minuta.”
Lengdon je uzalud tragao za sigurnosnim pojasom. Zašto ne bi za tri, a da stignemo živi?
Auto je jurio dalje.
“Volite li Rebu?” upita pilot, nabijajući kasetu u kasetofon.
Žena je počela da peva. “To je samo strah od usamljenosti...”
Ovde toga nema, pomisli Lengdon odsutno. Koleginice su ga često zavitlavale kako njegova kolekcija predmeta
muzejske vrednosti nije bila ništa više od providnog pokušaja da ispuni praznu kuću, kuću za koju su tvrdili da
bi joj prijalo prisustvo žene. Lengdon bi se na to uvek nasmešio, podsećajući ih da već ima tri ljubavi u svom životu
- simbologiju, podvodni polo i samački život - a poslednji mu je pružao slobodu da putuje po svetu, spava do kasno
kada god to želi i da uživa u tihim noćima kod kuće uz brendi i dobru knjigu.
“Ovo je poput malog grada”, reče pilot, trgnuvši Lengdona iz sanjarenja.
“Ne samo laboratorije. Imamo supermarkete, bolnicu, čak i bioskop.”
Lengdon odsutno klimnu glavom i pogleda prema gomili zgrada koje su e uzdizale pred njima.
“Štaviše”, dodade pilot, “imamo i najveću mašinu na svetu.”
“Stvarno?” Lengdon je pogledom pretraživao okolinu.
“Nećete je videti ovde, gospodine.” Pilot se nasmešio. “Nalazi se šest spratova ispod.”
Lengdon nije imao vremena za nova pitanja. Pilot je bez upozorenja zakočio. Kola su se zanela i zaustavila
ispred blindirane stražarske kućice.
Lengdon pročita znak ispred njih. SECURITE. ARRETEZ. Shvatajući gde se nalazi, iznenada oseti nalet panike.
“Bože! Pa ja nisam poneo pasoš!”
“Pasoši nisu neophodni”, ubeđivao ga je pilot. “Imamo sporazum sa švajcarskom vladom.”
Lengdon je zbunjeno posmatrao dok je pilot pružao čuvaru svoja dokumenta. Stražar ih je provukao kroz uređaj
za elektronsku identifikaciju. Na mašini se upalilo zeleno svetio.
“Ime putnika?”
“Robert Lengdon”, odgovori vozač.
“Koga posećuje?”’
“Direktora.”
Stražar podiže obrve. Okrenu se i proveri kompjuterski ispis, upoređujući ga sa podacima na ekranu kompjutera.
Zatim se vrati do prozora. “Uživajte u boravku, g. Lengdon.”
Kola su pojurila dalje, ubrzavajući narednih stotinak metara duž kružnog prilaza koji je vodio do glavnog ulaza
postrojenja. Iznad njih se nadvijala pravougaona, ultramoderna građevina od stakla i čelika. Lengdon je bio zapanjen
providnim izgledom zgrade. Oduvek je gajio ljubav prema arhitekturi.
“Staklena katedrala”, objasni mu pratilac.
“Crkva?”
“Ma kakvi. Crkva je jedina stvar koju nemamo. Jedina religija ovde je fizika. Hulite boga koliko hoćete”, nasmeja
se, “samo nemojte blatiti kvarkove i mezone.”
Lengdon je začuđeno sedeo dok je vozač okretao auto i zaustavljao ga ispred staklene zgrade. Kvarkovi i
mezoni? Nema carine? Avioni koji jure 15 maha? KO su dođavola ovi tipovi? Gravirana granitna ploča pred zgradom
mu je odgovorila na pitanje: (CERN) Conseil Europeen pour la Recherche Nucleaire.
“Nuklearna istraživanja?” upita Lengdon, prilično siguran da je dobro preveo.
Vozač mu nije odgovorio. Naginjao se napred, zauzet nameštanjem kasetofona. “Ovde izlazite. Direktor vas
čeka na ovom ulazu.”
Lengdon primeti čoveka u invalidskim kolicima koji je izlazio iz zgrade.
Činilo se da je u ranim šezdesetim. Vitak i potpuno ćelav, krutog lica, nosio je beli laboratorijski mantil i skupe
cipele, čvrsto oslonjene na postolja na invalidskim kolicima. Čak i iz daljine, njegove oči su izgledale beživotno poput
dva siva kamena.
“Je li to on?” upita Lengdon.
Vozač podiže pogled. “Pa, nek sam...” Okrenu se i zloslutno nasmesi
Lengdonu. “Mi o vuku...”
Lengdon izađe iz vozila, ne znajući šta da očekuje.
Čovek u kolicima je ubrzao prema Lengdonu i pružio mu lepljivu ruku.
“G. Lengdon? Pričali smo telefonom. Moje ime je Maksimilijan Koler.”
Maksimilijana Kolera, generalnog direktora CERN-a, iza leđa su zvali
Konig - Kralj. Titula data više iz straha nego iz poštovanja prema figuri koja je vladala svojim kraljevstvom sa
pokretnog trona. Iako ga je malo njih lično poznavalo, užasna priča o tome kako je bio osakaćen predstavljala je deo
predanja u CERN-u i malo njih ga je krivilo zbog njegove gorčine kao i zaklete posvećenosti čistoj nauci.
Lengdon se tek nekoliko trenutaka nalazio u Kolerovom prisustvu i već je osetio da je direktor jedan od onih
ljudi koji su održavali distancu. Lengdon je shvatio da bukvalno trči kako bi održao tempo sa Kolerovim električnim
invalidskim kolicima, dok su glatko jurila prema glavnom ulazu. Invalidska kolica nisu ličila ni na jedna koja je ranije
video - bila su opremljena nizom električnih naprava, uključujući i telefon sa nekoliko linija, pejdžer, kompjuterski
ekran, čak i malu, odvojivu kameru. Pokretni komandni centar kralja Kolera.
Lengdon ga je pratio kroz mehanička vrata u CERN-ov ogromni glavni hol.
Staklena katedrala, razmišljao je Lengdon, podižući pogled prema nebesima.
Iznad njihovih glava, plavičasti stakleni krov je blistao na popodnevnom suncu, bacajući kroz vazduh zrakove
geometrijskih oblika i dajući prostoriji veličanstven izgled. Uglaste senke su ličile na vene na belim, pločama obloženim
zidovima i mermernom podu. Vazduh je mirisao čisto, sterilno.
Šačica naučnika se žustro motala okolo, a njihovi koraci su odjekivali u rezonantnom prostoru.
“Ovuda, molim vas, g. Lengdon.” Glas mu je zvučao skoro kompjuterizovano. Akcenat je bio krut i precizan,
poput njegovih krutih crta lica. Koler se zakašljao i obrisao usta belom maramicom dok je fiksirao Lengdona svojim
mrtvim, sivim očima. “Požurite, molim vas.” Činilo se da njegova invalidska kolica lelc po pločicama prekrivenom
podu.
Lengdon ga je pratio pored bezbroj hodnika koji su se odvajali od glavnog atrijuma. Svaki hodnik je brujao od
aktivnosti. Naučnici koji bi ugledali Kolera su iznenađeno zurili, zagledajući Lengdona kao da se pitaju ko bi on mogao
biti kada se nalazi u takvom društvu.
“Stidim se da priznam”, usudi se Lengdon, pokušavajući da započne razgovor, “da nisam nikada čuo za
CERN.”
“To me ne iznenađuje”, odgovori Koler. Kratki odgovor je zvučao surovo efikasno. “Većina Amerikanaca ne
vidi Evropu na vrhu svetskog naučnog istraživanja. Posmatraju nas samo kao staromodan trgovački centar - čudan
pogled na stvari ako razmislite o nacionalnostima ljudi poput Ajnštajna, Galileja i Njutna.”
Lengdon nije bio siguran kako da odgovori. Izvadio je faks iz svog džepa.
“Ovaj čovek na fotografiji, možete li...”
Koler ga preseče pokretom ruke. “Molim vas. Ne ovde. Upravo vas vodim do njega.” Ispružio je ruku. “Možda
bih ja trebalo to da uzmem.”
Lengdon mu predade faks i tiho nastavi da ga prati.
Koler oštro skrenu nalevo i uđe u široki hodnik ukrašen nagradama i pohvalnicama. Iznad ulaza je visila izuzetno
velika ploča. Dok su prolazili,
Lengdon uspori da pročita gravirani natpis na bronzi.
NAGRADA ARS ELEKTRONICA
Za kulturološka dostignuća u digitalnom dobu Dodeljena Timu Bernersu Liju i CERN-u za otkriće SVETSKE
MREŽE
Pa neka sam proklet, pomisli Lengdon, čitajući tekst. Ovaj tip se nije šalio. Lengdon je oduvek mislio o mreži
kao o američkom izumu. Sa druge strane, znanje mu je bilo ograničeno na sajt za njegovu knjigu i povremeno surfovanje
po Luvru ili El Pradu na starom mekintošu.
“Mreža je”, reče Koler, ponovo kašljući i brišući usta, “nastala ovde kao sistem internih kompjuterskih sajtova.
Omogućavala je naučnicima iz različitih odeljenja da međusobno dele svakodnevna otkrića. Naravno, čitav svet je
pod utiskom da je mreža tehnologija Sjedinjenih Država.”
Lengdon ga je pratio niz hodnik. “Zašto ne ispravite to?”
Koler slegnu ramenima, očigledno nezainteresovan. “Nebitna zabluda oko nebitne tehnologije. CERN je nešto
mnogo veće od globalne kompjuterske veze. Naši naučnici stvaraju čuda skoro svakodnevno.”
Lengdon upitno pogleda Kolera. “Čuda?” Reč “čudo” sigurno nije bila deo rečnika u harvardskoj istraživačkoj
zgradi Ferčajld. Čuda su spadala u bogosloviju.
“Zvučite skeptično”, reče Koler. “Mislio sam da ste religiozni simbolog.
10
Zar ne verujete u čuda?”
“Neopredeljen sam po pitanju čuda”, reče Lengdon. Naročito onih koja se dešavaju u naučnim laboratorij
ama.
“Možda su ‘čuda’ pogrešna reč. Samo sam pokušavao da govorim vašim jezikom.”
“Mojim jezikom?” Lengdonu bi neprijatno. “Ne želim da vas razočaram, gospodine, ali ja se bavim religioznom
simbologijom - ja sam akademik, a ne sveštenik.”
Koler iznenada uspori i okrenu se, a pogled mu malo smekša. “Naravno.
Baš glupo sa moje strane. Ne mora se imati rak da bi se proučavali njegovi simptomi.”
Lengdon nikada nije čuo da neko stvari postavi na takav način.
Kada su produžili niz hodnik, Koler klimnu sa odobravanjem. “Čini mi se da ćemo se nas dvojica savršeno
razumeti, g. Lengdon.”
Lengdon je nekako sumnjao u to.
Dok su žurili dalje, Lengdon poče da oseća kako tlo pred njima snažno podrhtava. Buka je postajala snažnija
sa svakim korakom, odbijajući se od zidova. Činilo se da dolazi sa kraja hodnika pred njima.
“Staje to?” konačno upita Lengdon, vičući. Činilo mu se da se približavaju aktivnom vulkanu.
“Tunel za slobodan pad”, odgovori Koler, a njegov šupalj glas je sekao vazduh bez napora. Nije pružio više
nikakvo objašnjenje.
Lengdon nije pitao. Bio je iscrpljen, a Maksimilijan Koler nije delovao zainteresovano za osvajanje bilo kakvih
nagrada za gostoprimstvo. Lengdon podseti sebe zašto se nalazio ovde. Iluminati. Pretpostavio je da se negde u
ovom kolosalnom postrojenju nalazilo telo... telo žigosano simbolom zbog kojeg je upravo preleteo 3.000 milja.
Dok su se približavali kraju hodnika, tutnjava postade skoro zaglušujuća, vibrirala je kroz Lengdonove donove.
Skrenuli su iza ugla i sa desne strane se pojavi platforma za posmatranje. Četiri otvora prekrivena debelim staklom
su bila usađena u zakrivljeni zid, poput prozora na podmornici. Lengdon zastade i pogleda kroz jedan od otvora.
Profesor Lengdon je video mnogo čudnih stvari u svom životu, ali ovo je bila najčudnija. Zatreptao je nekoliko
puta, pitajući se da li halucinira. Posmatrao je unutrašnjost ogromne kružne komore. Unutar komore, plutajući kao u
bestežinskom stanju, bili su ljudi. Njih troje. Jedan od njih je mahnuo i napravio kolut unapred u vazduhu.
Moj bože, pomisli. Nalazim se u zemlji Oz.
Pod prostorije je bio načinjen od žičane mreže, poput džinovske ograde kokoSinjea. Ispod mreže se videla
metalna mrlja ogromnog propelera.
“Tunel za slobodan pad”, reče Koler, zastajući da ga sačeka. “Skokovi iz aviona u zatvorenom. Odlično deluje
protiv stresa. To je vertikalan aerodinamički tunel.”
Lengdon je zaprepašćeno posmatrao. Jedan od tri letača, gojazna žena, približila se prozoru. Iako su je bacale
vazdušne struje, iscerila se i Lengdonu pokazala palac okrenut prema gore. Lengdon se blago nasmešio i uzvratio
joj istim gestom, pitajući se da li zna da je to prastari simbol muške plodnosti.
Lengdon primeti da je krupna žena jedina nosila nešto što je izgledalo kao minijaturni padobran. Parče tkanine
se talasalo iznad nje poput igračke.
“Za šta joj služi taj mali padobran?” Lengdon upita Kolera. “Sigurno nema više od jedne stope u prečniku.”
“Trenje”, reče Koler. “Smanjuje njenu aerodinamičnost, tako da je ventilator može podići.” Ponovo je nastavio
dalje niz hodnik. “Jedan kvadratni metar platna usporava telo koje pada za skoro dvadeset posto.”
Lengdon bezizrazno klimnu glavom.
Ni u jednom trenutku nije pomislio da će mu kasnije te noći, u zemlji stotinama kilometara udaljenoj odatle, ova
informacija spasiti život.
Kada su Koler i Lengdon izašli sa zadnje strane CERN-ovog glavnog kompleksa na blistavo švajcarsko sunce,
11
Lengdonu se učini da je prebačen kući. Prizor pred njim je ličio na koledž Ajvi lige.
Travnata padina se spuštala naniže prema prostranoj ravnici, na kojoj su šumarci javorovih stabala okruživali
puteljke i spavaonice od cigala. Pojedinci učenog izgleda su ulazili i izlazili iz zgrada. Kao da su želeli da naglase
atmosferu koledža, dva dugokosa hipika su se dobacivala frizbijem, uživajući u Malerovoj Četvrtoj simfoniji koja je
treštala sa prozora spavaonice.
“Ovo su spavaonice za zaposlene”, objašnjavao je Koler, dok je u svojim invalidskim kolicima ubrzavao stazom
prema zgradama. “Ovde radi preko tri hiljade fizičara. CERN sam zapošljava više od polovine svetskih fizičara koji
se bave subatomskim česticama - najmoćnije umove na svetu - Nemce, Japance, Italijane, Holanđane, koga god
hoćete. Naši fizičari su predstavnici preko pet stotina univerziteta i šezdeset nacionalnosti.”
Lengdon je bio zapanjen. “Kako se svi oni sporazumevaju?”
“Na engleskom, naravno. Univerzalnom jeziku nauke.”
Lengdon je oduvek mislio da je matematika univerzalni jezik nauke, ali je bio previše umoran da bi se raspravljao.
Poslušno je pratio Kolera.
Na pola puta do kraja staze, pored njih protrča mladić. Na majici mu je bila ispisana poruka: BEZ OUTA NEMA
NAUKE!
Lengdon ga isprati zbunjenim pogledom. “Out?”
“Opšta ujedinjena teorija”, pomogao mu je Koler. “Teorija svega.”
“Shvatam”, reče Lengdon, ne shvatajući ništa.
“Da li ste upoznati sa subatomskom fizikom, g. Lengdon?”
Lengdon sleže ramenima. “Upoznat sam sa opštom fizikom - padajuća tela, takve stvari.” Godine iskustva sa
skokovima u vodu su ga obdarile dubokim poštovanjem prema strahovitoj moći gravitacionog ubrzanja. “Subatomska
fizika proučava atome, zar ne?”
Koler odmahnu glavom. “Atomi izgledaju poput planeta u poređenju sa onim čime se mi bavimo. Naša interesovanja
leže unutar jezgra atoma veličine desethiljaditog dela atoma.” Ponovo se zakašljao, zvučeći bolesno.
“Muškarci i žene u CERN-u su ovde da bi pronašli odgovore na ista pitanja koja je čovek postavljao od nastanka
vremena. Odakle smo došli? Od čega smo napravljeni?”
“A ti odgovori leže u laboratoriji za fiziku?”
“Zvučite iznenađeno.”
“I jesam. Ta pitanja zvuče spiritualno.”
“G. Lengdon, sva pitanja su nekada bila spiritualna. Još od početka vremena, spiritualnost i religija su služili da
popune praznine koje nauka nije razumela. Izlazak i zalazak sunca je pripisivan Heliosu i vatrenoj kočiji. Zemljotresi
i plimski talasi su bili izraz Posejdonovog besa. Nauka je u međuvremenu dokazala da su ti bogovi bili lažni idoli.
Uskoro će svi bogovi biti razotkriveni kao lažni idoli. Nauka danas da je odgovore na skoro svako pitanje koje čovek
može da postavi. Ostalo je još samo nekoliko pitanja, a ona su ezoterična. Odakle dolazimo? Šta radimo ovde? Šta
je smisao života i univerzuma?”
Lengdon je bio zapanjen. “I to su pitanja na koja CERN pokušava da odgovori?”
“Ispravka. To su pitanja na koja upravo odgovaramo.”
Lengdon zaćuta. Produžili su između stambenih zgrada. Odnekud dolete frizbi i zaustavi se tačno ispred njih.
Koler ga je ignorisao i nastavio dalje.
Sa livade se začuo glas. “S’il vous plait!”
Lengdon se osvrnu. Stariji sedokosi čovek u duksu COLLEGE PARIS mu je mahao. Lengdon podiže frizbi i
stručno ga zavitla nazad. Starac ga uhvati jednim prstom i zabaci uvis nekoliko puta pre nego što ga preko ramena
dodade svom partneru. “Merci!” doviknu Lengdonu.
“Čestitam”, reče Koler kada ga je Lengdon konačno sustigao. “Upravo ste se dobacivali sa dobitnikom Nobe12
love nagrade, Džordžom Čarpakom, izumiteljem višežičnc proporcionalne komore.”
Lengdon klimnu glavom. Ovo je moj sretan dan.
Lengdonu i Koleru je trebalo još tri minuta da stignu do svog cilja velike, dobro održavane spavaonice u jasenovom
gaju. U poređenju sa drugim spavaonicama, ova građevina je delovala luksuzno. Na ulazu je u kamenu bio
izrezbaren natpis ZGRADA C.
Maštovit naziv, pomisli Lengdon.
Ali uprkos svom sterilnom imenu, zgrada C je prijala Lengdonovom arhitektonskom ukusu - bila je konzervativna
i čvrsta. Imala je fasadu od crvene cigle, kitnjastu balustradu i bila je uokvirena simetrično uobličenom živom
ogradom. Dok su se dva čoveka kretala kamenom stazom koja je vodila do ulaza, prošli su ispod kapije načinjene od
dva mermerna stuba. Neko je na jednom od njih ostavio nalepnicu.
OVAJ STUB JE JONSKI
Grafiti fizičara? pomisli Lengdon, posmatrajući stub i kikoćući se za sebe, “Laknulo mi je što vidim da čak i
briljantni fizičari umeju da pogreše.”
Koler se okrenu. “Na šta mislite?”
“Ko god da je napisao ovu poruku, napravio je grešku. Ovaj stub nije jonski. Jonski stubovi su jednake širine.
Ovaj je sužen na krajevima. To je dorski stub - grčkog je porekla. To je uobičajena greška.”
Koler se nije nasmejao. “Autor je hteo da se našali, g. Lengdon. Jonski u smislu da sadrži jone - čestice sa
električnim nabojem. Većina predmeta ih sadrži.”
Lengdon ponovo pogleda stub i zastenja.
Još uvek se osećao glupo kada je izašao iz lifta na poslednjem spratu zgrade C. Pratio je Kolera niz ukusno
namešten hodnik. Dekor je bio neočekivan - tradicionalni francuski kolonijalni nameštaj - sofa od trešnjevog drveta,
velika porcelanska vaza i rezbarena drvenarija.
“Volimo da se naši glavni naučnici osećaju udobno”, objasni Koler.
Očigledno, pomisli Lengdon. “Znači, čovek sa fotografije je živeo ovde gore? Bio je jedan od vaših važnijih
radnika?”
“Tako nekako”, reče Koler. “Propustio je sastanak sa mnom ovog jutra i nije odgovarao na pozive. Došao sam
da ga potražim i pronašao ga mrtvog u njegovoj dnevnoj sobi.”
Lengdon oseti iznenadnu jezu, shvativši da će upravo videti ljudski leš.
Nikada nije imao naročito jak stomak. Bila je to slabost koju je otkrio kao student istorije umetnosti, kada im
je profesor objašnjavao kako je Leonardo da Vinči stekao anatomsko znanje o ljudskom telu, ekshumirajući leševe i
secirajući njihovu muskulaturu.
Koler ga povede do udaljenog kraja hodnika. Tamo su se nalazila usamljena vrata. “Potkrovlje, kako biste vi
rekli”, uputi ga Koler, brišući kapljice znoja sa čela.
Lengdon odmeri vrata od hrastovine ispred sebe. Na pločici je pisalo: LEONARDO VETRA
“Leonardo Vetra”, reče Koler, “bi napunio pedeset osam godina sledeće nedelje. Bio je jedan od najbriljantnijih
naučnika našeg doba. Njegova smrt je velik gubitak za nauku.”
Na trenutak se Lengdonu učini da je primetio emocije na Kolerovom otvrdlom licu. Ali one su nestale podjednako
brzo kao što su se i pojavile.
Koler posegnu rukom u džep i poče da prebira po velikom prstenu sa ključevima.
Lengdonu se iznenada javi neobična pomisao. Zgrada je delovala napušteno. “Gde su svi?” upita. Odsustvo
aktivnosti je nešto što apsolutno nije očekivao, s obzirom da su se upravo spremali da uđu na mesto zločina.
“Stanari su u svojim laboratorij ama”, odgovori Koler, našavši ključ. !
“Mislim na policiju”, objasni Lengdon. “Jesu li već otišli?”
13
Koler zastade, sa ključem napola u bravi. “Policija?”
Lengdonove oči se susretoše sa direktorovim. “Policija. Poslali ste mi faks o ubistvu. Morali ste pozvati policiju.”
“Naravno da nisam.”
“Šta?”
Kolerove sive oči postadoše oštrije. “Situacija je kompleksna, g. Lengdon.”
Lengdon oseti talas zebnje. “Ali... sigurno još neko zna za ovo!”
“Da. Leonardova usvojena ćerka. Ona je takođe fizičar ovde u CERN-u.
Delila je laboratoriju sa ocem. Oni su kolege. G-đica Vetra je bila odsutna ove nedelje, radeći na terenu. Obavestio
sam je o smrti njenog oca i ona se upravo vraća dok mi razgovaramo.”
“Ali čovekje ubi...”
“Formalna istraga”, reče Koler čvrstim glasom, “biće obavljena. Međutim, ona će sigurno uključivati pretragu
Vetrine laboratorije, prostora koji su on i njegova ćerka smatrali veoma privatnim. Zbog toga će istraga sačekati dok
se g-đica Vetra ne vrati. Osećam da joj dugujem barem toliku dozu diskrecije.”
Koler okrenu ključ.
Dok su se vrata otvarala, nalet ledenog vazduha je šišteći provalio iz prostorije i zapljusnuo Lengdona po licu.
Zbunjeno je ustuknuo. Gledao je preko praga vanzemaljskog sveta. Stan pred njim je bio obavijen u gustu,
belu maglu. Izmaglica se kovitlala oko nameštaja u vrtlozima pare i zastirala sobu neprozirnom koprenom.
“Šta je?...” promuca Lengdon.
“Freonski sistem za hlađenje”, odgovori Koler. “Ohladio sam stan da bih očuvao telo.”
Lengdon zakopča svoj sako od tvida da bi se zaštitio od hladnoće. Nalazim se u zemlji Oz, pomisli. I zaboravio
sam svoje magične papuče.
Telo pred Lengdonovim nogama je izgledalo grozno. Pokojni Leonardo Vetra je ležao na leđima, potpuno go,
a koža mu je bila plavkasto-siva.
Vratni pršljenovi su mu se nazirali kroz kožu na mestu gde mu je vrat bio slomljen, a glava mu je bila okrenuta
za 180 stepeni. Lice pritisnuto uz pod nije se moglo videti. Ležao je u smrznutoj bari sopstvene mokraće, a dlake oko
smežuranih genitalija su bile prekrivene mrazom.
Boreći se sa napadom mučnine, Lengdon spusti pogled na grudi žrtve.
Iako je Lengdon već desetak puta proučavao simetričnu ranu na faksu, opekotina je definitno bila mnogo upečatljivija
u stvarnosti. Izdignuto, ispečeno meso je bilo savršeno ocrtano... simbol nepogrešivo oblikovan.
Lengdon se pitao da li su snažnu jezu koja mu je razdirala telo prouzrokovali rashladni uređaji ili njegova potpuna
zaprepašćenost značajem onoga stoje upravo posmatrao.
Srce mu je lupalo dok je obilazio oko tela, čitajući reč naopačke i potvrđujući genijalnost simetrije. Sada kada
ga je video, simbol je izgledao još neshvatljivije.
“G. Lengdon?”
Lengdon nije čuo. Bio je u drugom svetu... svom svetu, svome elementu, svetu gde su istorija, mit i činjenice
postajale jedno, preplavljujući čula.
Točkici su se okretali.
“G. Lengdon?” Kolerove oči su ga ispitivale sa očekivanjem.
Lengdon nije podizao pogled. Pokreti su mu postali svrhovitiji, usredsredeniji. “Koliko toga već znate?”
“Samo ono što sam stigao da pročitam na vašem sajlu. Reč iluminati znači ‘prosvetljeni’. To je naziv nekakvog
drevnog bratstva.”
Lengdon klimnu glavom. “Jeste li čuli to ime ranije?”
14
“Ne dok ga nisam video ispisanog na g. Vetri.”
“Pa ste ga potražili na internetu?”
“Tako je.”
“I dobili ste bez sumnje na stotine veb stranica.”
“Na hiljade”, reče Koler. “Vaša je, međutim, upućivala na Harvard, Oksford, uglednog izdavača, kao i listu
srodnih publikacija. Kao naučnik, naučio sam da je informacija vredna samo onoliko koliko je vredan njen izvor. Vaši
akreditivi su delovali autentično.”
Lengdonove oči su još uvek bile prikovane za telo.
Koler nije više rekao ništa. Jednostavno je posmatrao, očigledno čekajući da Lengdon razjasni prizor pred
njima.
Lengdon podiže pogled, osvrćući se po zamrznutom stanu. “Možda bismo mogli da popričamo o ovome na
nekom toplijem mestu?”
“Ova soba je sasvim u redu.” Činilo se da Koler ne primećuje hladnoću.
“Pričaćemo ovde.”
Lengdon se namršti. Istorija iluminata nije uopšte bila jednostavna. Smrznutu se dok budem pokušavao da
objasnim. Pogled mu ponovo pade na žig i oseti obnovljeno strahopoštovanje.
Iako su opisi znaka iluminata bili legendarni u modernoj simbologiji, nijedan akademik ga nije stvarno video.
Prastari dokumenti su opisivali ovaj simbol kao ambigram - ambi kao “oba” - označavajući da se mogao čitati sa obe
strane. I premda su ambigrami uobičajeni u simbologiji - svastika, jin i jang, Davidova zvezda, krstovi - ideja da bi
ambigram mogao biti načinjen od reci je delovala apsolutno nemoguće. Moderni simbolozi su godinama pokušavali
da od reci “iluminati” stvore savršeno simetričan oblik, ali su u tome potpuno omanuli. Većina akademika je zaključila
da je postojanje simbola predstavljalo mit.
“Pa, ko su iluminati?” bio je uporan Koler.
Da, pomisli Lengdon, ko su doista ? Počeo je svoju priču.
“Od početka istorije”, objašnjavao je Lengdon, “postojao je duboki jaz između nauke i religije. Istaknuti naučnici
poput Kopernika...”
“Bili su ubijani”, prekinu ga Koler. “Ubila ih je crkva zbog iznošenja naučnih istina. Religija je oduvek proganjala
nauku.”
“Tačno. Ali 15OO-tih godina, grupa ljudi u Rimu je odlučila da se suprotstavi crkvi. Neki od najobrazovanijih
ljudi Italije - fizičari, matematičari, astronomi - počeli su tajno da se sastaju zabrinuti zbog netačnih učenja crkve.
Plašili su se da bi monopol crkve na ‘istinu’ mogao štetiti akademskom prosvećivanju širom sveta. Osnovali su
prvi svetgki trust mozgova, nazivajući sebe ‘prosvetljenima’.”
“Iluminati.”
“Tako je”, reče Lengdon, ”Najučeniji umovi Evrope... posvećeni potrazi za naučnim saznanjima.”
Koler zaćuta.
“Naravno, iluminati su nemilosrdno proganjani od strane katoličke crkve.
Ovi naučnici su mogli opstati samo pomoću pravila koja su zahtevala ekstremnu tajnost. Glasine su se širile
kroz akademsko podzemlje i bratstvo iluminata je počelo da prihvata učene ljude iz svih delova Evrope. Naučnici su
se redovno sastajali u Rimu u ultratajnom skrovištu koje su nazivali Crkva prosvetljenja.”
Koler se nakašlja i promeškolji u stolici.
“Mnogi pripadnici iluminata”, nastavi Lengdon, “hteli su da se bore protiv tiranije crkve nasilnim putem, ali njihov
najcenjeniji član ih je ubedio da to ne učine. On je bio pacifista i jedan od najpoznatijih naučnika u istoriji.”
Lengdon je bio siguran da će Koler prepoznati ime. Čak i laici su znali za zlosrećnog astronoma, koga je crkva
15
uhapsila i zamalo pogubila zato što je tvrdio da je Sunce, a ne Zemlja, središte solarnog sistema. Iako su njegovi
podaci bili neosporivi, astronom je surovo kažnjen zbog implikacije da Bog nije stavio čovečanstvo u središte Svog
univerzuma.
“Njegovo ime je bilo Galileo Galilej”, reče Lengdon.
Koler podiže pogled. “Galileo?”
“Da. Galileo je bio iluminat. I takođe pobožni katolik. Pokušavao je da ublaži stav crkve u pogledu nauke, tvrdeći
da nauka ne poriče postojanje Boga, već ga u stvari potvrđuje. Napisao je jednom da, kada kroz svoj teleskop
posmatra planete, čuje glas Boga u muzici sfera. Smatrao je da nauka i religija nisu neprijatelji, već pre saveznici - dva
različita jezika koji pričaju istu priču, priču o simetriji i ravnoteži... raju i paklu, noći i danu, toplom i hladnom, Bogu i
Satani. I nauka i religija su slavile Božiju simetriju... beskrajnu bitku svetla i tame.” Lengdon je zastao, cupkajući da
bi se ugrejao.
Koler je samo sedeo u svojoj invalidskoj stolici i posmatrao ga.
;;Na nesreću’, dodao je Lengdon, ‘’sjedinjenje nauke i religije nije bilo ono što je crkva želela.”
“Naravno da nije”, prekinu ga Koler. “Takva unija bi opovrgla tvrdnju crkve da je ona jedini posrednik preko
kojeg čovek može razumeti Boga.
Zato je crkva optužila Galileja da je jeretik, proglasila ga krivim i stavila ga u stalni kućni pritvor. Prilično sam
upoznat sa naučnom istorijom, g. Lengdon. Ali to je bilo pre nekoliko vekova. Kakve to veze ima sa Leonardom Vetrom?”
Pitanje od milion dolara. Lengdon je prešao na stvar. “Hapšenje Galileja je izazvalo preokret medu iluminutima.
Načinjeno je dosta grešaka i crkva je otkrila identitet četiri člana, koje su uhvatili i ispitivali. Ali1 četiri naučnika nisu
otkrila ništa... čak ni kada su bili mučeni.”
“Mučeni?”
Lengdon klimnu glavom. “Bili su živi žigosani. Na grudima. Simbolom krsta.”
Kolerove oči se raširiše i on baci nesiguran pogled prema Vetrinom telu.
“Onda su naučnici brutalno ubijeni, a njihovi leševi bačeni su na ulice Rima kao upozorenje drugima koji su hteli
da se priključe bratstvu. Dok im je crkva bila na tragu, ostatak iluminata je napustio Italiju.”
Lengdon zastade radi efekta. Pogleda Kolera pravo u njegove mrtve oči.
“Iluminati su otišli duboko u ilegalu, gde su se počeli mešati sa drugim izbegličkim grupama koje su bežale od
katoličkih čistki - misticima, alhemičarima, okultistima, Muslimanima, Jevrejima. Tokom godina, iluminati su počeli da
primaju nove članove. Stvorena je nova organizacija iluminata.
Mračnijih iluminata. Duboko antihrišćanskih iluminata. Postali su veoma moćni, koristeći misteriozne obrede i
smrtonosnu tajanstvenost, zaklinjući se da će se jednoga dana ponovo uzdići i osvetiti katoličkoj crkvi. Njihova moć
je narasla u tolikoj meri da ih je crkva smatrala najopasnijom antihrišćanskom organizacijom na svetu. Vatikan je
proglasio bratstvo za Sejtana.”
“Šejtana?”
“To je islamski izraz. Označava ‘protivnika’... Božjeg protivnika. Crkva je izabrala islamski izraz, zato što su taj
jezik smatrali prljavim.” Lengdon je oklevao. “Šejtan je koren engleske reči... Satana.”
Nelagodnost pređe Kolerovim licem.
Lengdonov glas je bio smrtno ozbiljan. “G. Koler, ne znam kako se ova oznaka našla na grudima ovog čoveka...
ni zašto... ali ono što vidite pred sobom je davno izgubljen simbol najstarijeg i najmoćnijeg satanističkog kulta
na svetu.”
Uličica je bila uska i prazna. Hašašin se kretao hitro, a crne oči su mu blistale u iščekivanju. Dok se približavao
16
svom cilju, Janusove opraštajuće reči su mu odjekivale u glavi. Faza dva počinje uskoro. Odmori se.
Fizičar Leonardo Vetra je mogao osetiti smrad spaljenog mesa i znao je da je njegovo. Sa užasom je zurio u
mračnu figuru koja se nadvijala nad njim. “Sta hoćete od mene?”
“La chiave”, odgovori škripavi glas. “Lozinku.”
“Ali... ja ne...”
Uljez se ponovo nagnu napred, zarivajući do beline usijani predmet dublje u Vetrine grudi. Čulo se šištanje
pečenog mesa.
Vetra kriknu u agoniji. “Ne postoji lozinka!” Oseti kako klizi prema nesvestici.
Prilika sevnu očima. “Ne avevo paura. Plašio sam se toga.”
Vetra se borio da ostane pri svesti, ali tama ga je obuzimala. Njegova jedina uteha je bila u tome što je znao
da se njegov napadač nikada neće dočepati onoga po čega je došao. Međutim, trenutak kasnije, prilika je izvadila
sečivo i približila ga Vetrinom licu. Sečivo je lebdelo. Pažljivo. Hirurški precizno.
“Za ljubav božiju!” vrisnuo je Vetra. Ali bilo je prekasno.
Visoko na stepenicama piramide u Gizi, mlada žena se smejala i dobacivala mu: “Roberte, požuri! Znala sam
da je trebalo da se udam za mlađeg čoveka!”
Njen osmeh je bio magičan.
Trudio se da održi korak, ali su mu noge bile teške poput kamena. “Čekaj”, molio je. “Molim te...”
Dok se penjao, vid mu se zamaglio. U ušima mu je tutnjalo. Moram stići do nje! Ali kada je ponovo podigao pogled,
žena je nestala. Na njenom mestu je stajao stari čovek sa istrulelim zubima. Posmatrao ga je, usana iskrivljenih
u grimasu što je odavala usamljenost. Zatim je ispustio krik patnje koji odjeknu pustinjom.
Robert Lengdon se prenuo iz noćne more. Telefon pored njegovog kreveta je zvonio. U magnovenju je podigao
slušalicu.
“Halo?”
“Tražim Roberta Lengdona”, reče glas.
Lengdon se uspravi u krevetu i pokuša da sabere misli. “Ovde... je Robert Lengdon.” Začkiljio je prema svom
digitalnom satu. Bilo je 5:18 ujutro.
“Moramo se odmah videti.”
“Ko je to?”
“Moje ime je Maksimilijan Koler. Ja sam fizičar koji se bavi subatomskim česticama.”
“Šta?” Lengdon je jedva uspevao da se usredsredi. “Jeste li sigurni da ste dobili pravog Lengdona?”
“Vi ste profesor religiozne ikonologije na univerzitetu Harvard. Napisali ste tri knjige o simbologiji i...”
“Znate li koliko je sati?”
“Izvinjavam se. Moram vam nešto pokazati. Ne mogu da pričam o tome preko telefona.”
Jecaj razumevanja se oteo sa Lengdonovih usana. Ovo se dešavalo i pre:
Jedna od opasnosti pisanja knjiga o religioznoj simbologiji su bili pozivi religioznih fanatika koji su želeli da im
potvrdi njihovu najnoviju božiju poruku. Prošlog meseca, striptizeta iz Oklahome je obećala Lengdonu najbolji seks u
životu, ako bi doleteo tamo i potvrdio autentičnost raspeća koje se magično ukazalo na njenom krevetskom čaršavu.
Pokrov iz Tulse, nazvao ga je Lengdon.
“Kako ste našli moj broj?” Lengdon je pokušao da zvuči ljubazno, uprkos dobu dana.
“Skinuo sam ga sa mreže. Sa sajta o vašoj knjizi.”
Lengdon se namrštio. Bio je prokleto siguran da na sajtu njegove knjige nema njegovog kućnog broja. Čovek
je očigledno lagao.
“Moram da se vidim sa vama”, insistirao je glas. “Platiću vam dobro.”
Sada je Lengdon bio besan. “Žao mije, ali ja stvarno...”
“Ako krenete odmah, možete biti ovde do...” I
“Ne idem ja nikuda! Sada je pet ujutru!” Lengdon spusti slušalicu i sruši se na krevet. Zatvorio je oči i pokušao
ponovo da zaspi. Bilo je uzalud. San mu se urezao u misli. Nevoljno je obukao ogrtač i sišao dole.
Robert Lengdon je bos lutao kroz svoju praznu viktorijansku kuću u Masačusetsu, noseći sa sobom ritualni
lek protiv nesanice - šolju vrućeg neskvika. Aprilski mesec je sijao kroz prozore okrenute prema zalivu i igrao po
orijentalnim tepisima. Lengdonove kolege su se često šalile kako njegova
kuća više liči na antropološki muzej nego na dom. Police su bile pretrpane religijskim predmetima iz celog
sveta - ekuaba iz Gane, zlatni krst iz Španije, kikladski idol sa Egejskog mora, pa čak i retki pleteni boccus sa Bornea,
ratnički simbol večite mladosti.
Dok je Lengdon sedeo na mesinganom mahariši sanduku i uživao u toplini čokoladnog mleka, ugledao je svoj
odraz na prozorskom staklu. Lik je bio iskrivljen i bled... poput duha. Ostarelog duha, pomislio je, surovo se podsećajući
da je njegov mladalački duh živeo u smrtnoj školjci.
Iako nije bio naročito privlačan u klasičnom smislu, četrdesetpetogodišnji Lengdon je imao ono što su njegove
koleginice opisivale kao “eruditsku” privlačnost - pramenove sedih u gustoj smeđoj kosi, prodorne plave oči, dubok,
osvajajući glas i snažan, bezbrižan osmeh univerzitetskog sportiste.
Ronilac u prvom timu srednje škole i fakulteta, Lengdon je još uvek imao telo plivača, zategnutu, dvometrašku
građu, koju je budno održavao sa pedeset dužina dnevno u univerzitetskom bazenu.
Prijatelji su Lengdona uvek posmatrali kao neku vrstu zagonetke - čoveka zarobljenog između vekova. Vikendom
se mogao videti kako seta po dvorištu Univerziteta, raspravljajući o kompjuterskoj grafici ili istoriji religije sa
studentima; sledeći put bi ga videli u odelu od tvida i šarenom prsluku, na fotografiji objavljenoj na stranicama elitnog
magazina o umetnosti, snimljenoj na otvaranju muzeja na kojem su ga zamolili da govori.
Iako je bio strog predavač koji je verovao u čvrstu disciplinu, Lengdon je bio voljan da se upusti u ono što
je nazivao “izgubljenom umetnošću dobre, čiste zabave”. Uživao je u rekreaciji sa zaraznim fanatizmom koji mu je
doneo bratsko prihvatanje medu studentima. Njegov nadimak na kampusu ‘ Kiklade, “Delfin” - imao je veze sa njegovom
prijatnom prirodom ali i legendarnom sposobnošću da zaroni u bazen i nadigra čitav protivnički tim u partiji
podvodnog poloa.
Dok je Lengdon sedeo sam, odsutno zureći u tamu, tišina njegovog doma je ponovo prekinuta, ovoga puta
zvonjavom kućnog faksa. Previše iscrpljen da bi se iznervirao, Lengdon se umorno nasmejao.
Božji ljudi, pomislio je. Dve hiljade godina čekanja na Mesiju i još uvek su uporni kao sam đavo.
Umorno je odneo praznu šolju u kuhinju i polako se odšetao do radne sobe obložene hrastovinom. Pristigli faks
je ležao na stolu. Uzdahnuo je, podigao parče papira i pogledao ga.
Istog trenutka ga obuze nalet mučnine.
Na stranici se nalazila slika ljudskog leša. Telo je bilo golo a glava potpuno okrenuta unazad. Na grudima žrtve
videla se užasna opekotina. Čovek je bio žigosan... obeležen jednom rečju. Tu reč je Lengdon dobro poznavao.
Veoma dobro. Zurio je u kitnjasta slova sa nevericom.
“Iluminati”, promucao je, dok mu je srce lupalo. To ne može biti...
Usporenim pokretima, uplašen od onoga što bi mogao da vidi, Lengdon je okrenuo faks za 180 stepeni. Pogledao
je reč naopačke.
Istog trenutka ostade bez daha. Osećao se kao da ga je udario kamion.
Jedva u stanju da poveruje svojim očima, ponovo je okrenuo faks, čitajući žig sa prave strane i ponovo naopačke.
“Iluminati”, prošaptao je.
Ošamućen, Lengdon se sruši u stolicu. Na trenutak je
sedeo u potpunom zaprepašćenju. Tada je trepćuća crvena
lampica na faks-mašini privukla njegov pogled. Ko god da je
poslao ovaj faks, još uvek je bio na vezi... čekajući da razgovara
sa njim. Lengdon je dugo posmatrao trepćuće svetio.
Onda je drhtavom rukom podigao slušalicu.
I jesam li sada privukao vašu pažnju?” reče glas kada se
Lengdon konačno javio.
“Da, gospodine, možete biti sigurni da jeste. Hoćete li da
objasnite ovo?”
“Već sam pokušao da vam kažem.” Glas je bio krut, mehanički. “Ja sam fizičar. Vodim istraživačko postrojenje.
Desilo se ubistvo. Videli ste telo.”
“Kako ste me pronašli?” Lengdon je jedva mogao da se skoncentriše. U glavi mu je tutnjalo od prizora sa
faksa.
“Već sam vam rekao. Sa mreže. Sajt vaše knjige, Umetnost iluminata.”
Lengdon pokuša da se sabere. Njegova knjiga je bila skoro nepoznata u širim literarnim krugovima, ali je našla
mnogo sledbenika na mreži. Ipak, čovekova tvrdnja nije imala smisla. “Na stranici nema kontakt informacija”, usprotivio
se Lengdon. “Siguran sam u to.”
“Ovde u laboratoriji imam ljude koji su veoma vesti u izvlačenju informacija o korisnicima sa mreže.”
Lengdon je bio skeptičan. “Zvuči mi kao da vaša laboratorija zna mnogo toga o mreži.”
“I trebalo bi”, čovek mu uzvrati. “Mi smo je izmislili.”
Nešto u tom glasu je reklo Lengdonu da se ne šali.
“Moram vas videti”, insistirao je glas. “Ovo nije stvar o kojoj možemo pričati preko telefona. Moja laboratorija je
na samo sat vremena leta od Bostona.”
Lengdon je stajao na bledom svetlu svoje radne sobe i proučavao faks.
Slika je bila neodoljiva i verovatno je predstavljala epigrafsko otkriće veka, deceniju njegovog istraživanja
potvrđenu jednim simbolom.
“Hitno je”, navaljivao je glas.
Lengdonov pogled je bio prikovan za žig. Iluminati, čitao je opet i opet.
Njegov rad se oduvek zasnivao na simboličkom ekvivalentu fosila - prastarim dokumentima i istorijskim glasinama
- ali slika pred njim je napravljena danas. U sadašnjosti. Osećao se kao paleontolog koji se našao licem u lice
sa živim dinosaurom.
“Uzeo sam tu slobodu da pošaljem avion po vas”, reče glas. “Biće u Bostonu za dvadeset minuta.”
Lengdon oseti da mu se usta suše. Sat leta...
“Molim vas oprostite mi zbog moje drskosti”, reče glas. “Potrebni ste mi ovde.”
Lengdon je ponovo pogledao faks - prastari mit potvrđen crno-belom fotografijom. Implikacije su bile zastrašujuće.
Odsutno se zagledao kroz prozor prema zalivu. Prvi nagoveštaji zore su se probijali kroz grane breza u
njegovom dvorištu, ali je panorama ovog jutra izgledala nekako drugačije.
Dok ga je obuzimala čudna kombinacija straha i uzbuđenja, Lengdon je shvatio da nema izbora.
“Pobedili ste”, reče. “Gde da se ukrcam na avion?”
Hiljade milja odatle, dva čoveka su se sastala. Odaja je bila mračna. Srednjovekovna. Od kamena.
“Benvenuto”, reče vođa. Sedeo je u senci, skriven od pogleda. “Jesi li bio uspešan?”
“Da”, odgovori mračna prilika. “Perfectamente.” Reči behu tvrde poput kamenih zidova.
“I neće biti nikakve sumnje u to ko je odgovoran?”
“Nikakve.”
“Izvrsno. Imaš li ono što sam tražio?”
Ubičine oči zablistaše, crne poput nafte. Izvadio je teški elektronski uređaj i spustio ga na sto.
Čovek u senci je delovao zadovoljno. “Dobro si to obavio.”
“Čast je služiti bratstvu”, reče ubica.
“Faza dva počinje uskoro. Odmori se. Noćas ćemo izmeniti svet.”
Automobil Roberta Lengdona izlete iz tunela Kalahan i nađe se na istočnoj strani bostonske luke pored ulaza
na aerodrom Logan. Proverivši uputstva, pronašao je aerodromski put i skrenuo levo pored stare zgrade Istočne
aviokompanije. Tri stotine metara niz prilaznu stazu u tami se nazirao hangar. Na njemu je bila ispisana velika brojka
4. Zaustavio se na parkingu i izašao iz auta.
Čovek okruglog lica u plavoj letačkoj uniformi se pojavi iza ugla zgrade.
“Robert Lengdon?” pozvao je. Glas je zvučao prijateljski. Imao je akcenat koji Lengdon nije mogao nigde da
smesti.
“To sam ja”, reče Lengdon, zaključavajući auto.
“Savršen tajming”, reče čovek. “Upravo sam sleteo. Pođite za mnom, molim vas.”
Dok su obilazili oko zgrade, Lengdon oseti napetost. Nije bio naviknut na misteriozne telefonske pozive i tajne
sastanke sa strancima. Ne znajući šta da očekuje, obukao je uobičajenu garderobu za predavanja - pamučne pantalone,
džemper i sako od tvida. Dok su hodali, razmišljao je o faksu koji se nalazio u njegovom džepu od sakoa, još
uvek ne uspevajući da poveruje u ono što je prikazivao.
Pilot je izgleda osetio Lengdonovu nervozu. “Da vam letenje možda ne predstavlja problem, gospodine?”
“Nikako”, odgovori Lengdon. Žigosani leševi mi predstavljaju problem.
Letenje mogu da podnesem.
Čovek je vodio Lengdona oko hangara. Obišli su ugao i našli se na pisti.
Lengdon se zaustavio upola koraka i zablenu u letelicu parkiranu na asfaltu.
“Vozićemo se u tome?”
Čovek se iskezio. “Sviđa vam se?”
Lengdon je nekoliko trenutaka zurio. “Da li mi se sviđa? Štaje, kog đavola, to?”
Letelica pred njima je bila ogromna. Neodređeno je podsećala na “spejs šatl”, osim što je gornji deo bio odsečen
i savršeno ravan. Tako parkirana na pisti, ličila je na džinovski klin. Lengdonov prvi utisak je bio da sigurno
sanja. Vozilo je izgledalo sposobno za letenje koliko i “bjuik”. Krila praktično nije ni bilo - samo dva zdepasta peraja
na zadnjem delu trupa. Iz krmenog dela se izdizao par krilaca. Ostatak aviona je bio sam trup – oko 60 metara od
početka do kraja - bez prozora, bez ičega osim glatke površine.
“Dve stotine pedeset hiljada kilograma sa punim rezervoarom”, objašnjavao je pilot, poput oca koji se hvali
novorođenim detetom. “Pokreće ga tečni hidrogen. Trup je titanijumski kalup sa silikonskim vlaknima. Postiže odnos
potiska/težine od 20:1; većina mlažnjaka postiže 7:1. Direktoru mora da se žestoko žuri da se vidi sa vama. Obično
ne šalje velikog dečka.”
“Ova stvar leti?” reče Lengdon.
Pilot se nasmešio. “O, da.” Poveo je Lengdona preko asfalta do aviona.
“Znam, izgleda pomalo začuđujuće, ali bolje bi vam bilo da se naviknete.
Za pet godina, sve što ćete videti su ove bebice - PLVB - putničke letelice velike brzine. Naša laboratorija je
prva koja je dobila jednu.”
Mora da je to jedna đavolski važna laboratorija, pomisli Lengdon.
“Ovo je prototip ‘boinga X-33” nastavio je pilot, “Ali postoji još desetak drugih - prototip Nacionalnog vazduhoplovstva,
Rusi imaju Skramdžet, Englezi HOTOL. Budućnost je stigla, samo joj je potrebno malo vremena da se
probije do javnog sektora. Možete se oprostiti sa konvencionalnim avionima.”
Lengdon je oprezno odmerio letelicu. “Mislim da su mi draži konvencionalni avioni.”
Pilot ga je usmerio uz stepenice. “Ovuda molim vas, g. Lengdon. Pazite gde stajete.”
Nekoliko minuta kasnije, Lengdon je sedeo u praznoj kabini. Pilot mu pomože da se veže u prvom redu i nestade
u prednjem delu letelice.
Sama kabina je zapanjujuće ličila na unutrašnjost velikog putničkog aviona. Jedina razlika je bila u tome što
nije imala prozore, a to je smetalo Lengdonu. Celog života ga je proganjao blagi oblik klaustrofobije - posledica incidenta
iz detinjstva kojeg nikad nije sasvim preboleo.
Lengdonova averzija prema zatvorenom prostoru ga nije ni na koji način sputavala, ali ga je oduvek frustrirala.
Manifestovala se na suptilne načine.
Izbegavao je sportove u zatvorenom, poput reketbola ili skvoša i drage volje je platio malo bogatstvo za svoju
prostranu viktorijansku kuću sa visokom tavanicom, iako mu je na raspolaganju bio pristupačan smeštaj za profesore
univerziteta. Lengdon je često sumnjao da je njegova sklonost ka umetnosti, koja se razvila još dok je bio dečak,
poticala od ljubavi prema otvorenom prostoru muzeja.
Motori pod njim su zagrmeli, šaljući duboki drhtaj kroz trup. Lengdon je progutao knedlu i čekao. Osetio je kako
se avion pokrenuo. Iznad glave je začuo tihu muziku.
Telefon na zidu pored njega je dvaput zapištao. Lengdon je podigao slušalicu.
“Halo?”
“Da li ste se udobno smestili, g. Lengdon?”
“Naravno da nisam.”
“Samo se opustite. Bićemo tamo za jedan sat.”
“A gde se tačno nalazi tamo?” upita Lengdon, shvativši da nema pojma
kuda ide.
“Ženeva”, odgovori pilot, turirajući motore. “Laboratorija je u Ženevi.”
“Ženeva”, ponovi Lengdon, osećajući se malo bolje. “Sever države Njujork. Čak imam i rodbinu blizu jezera
Seneka. Nisam znao da u Ženevi postoji laboratorija za fiziku.”
Pilot se nasmejao. “ Ne Ženeva u Njujorku, g. Lengdon. Ženeva u Švajcarskoj.”
Trebao mu je trenutak da shvati. “Švajcarska?” Lengdon oseti da mu se ubrzava puls. “Učinilo mi se da ste
rekli da je laboratorija na sat leta!”
“I jeste, g. Lengdon.” Pilot se zakikota. “Ovaj avion postiže petnaest maha.”
Na prepunoj evropskoj ulici, ubica se probijao kroz gužvu. Bio je to snažan čovek. Mračan i moćan. Neočekivano
okretan. Mišići su mu još uvek bili stegnuti od uzbuđenja zbog proteklog sastanka.
Prošlo je dobro, rekao je sebi. Iako mu poslodavac nije otkrio svoj identitet, ubica se osećao počastvovano u
njegovom prisustvu. Da li je stvarno prošlo samo petnaest dana od kako ga je čovek u senci prvi put kontaktirao?
Ubica se još uvek sećao svake reči tog razgovora...
“Moje ime je Janus”, rekao je glas. “Mi smo na neki način srodne duše.
Imamo zajedničkog neprijatelja. Čujem da su tvoje usluge na prodaju.”
“Zavisi od toga koga predstavljate”, odgovorio je ubica.
Glas mu je rekao.
“Je li to nekakva šala?”
“Vidim da ste čuli za nas”, odgovorio je glas.
“Naravno. Bratstvo je legendarno.”
“A ipak sumnjate u moju verodostojnost.”
“Svi znaju da su braća zauvek nestala.”
“Izvrstan trik. Najopasniji neprijatelj je onaj kojeg se niko ne boji.”
Ubica je bio skeptičan. “Bratstvo je opstalo?”
“Skrivenije nego ikad. Naš uticaj je prodro u sve oko vas... čak i u svetu tvrđavu našeg najvećeg neprijatelja.”
“Nemoguće. Oni su neranjivi.”
“Naše ruke su duge.”
“Ničije ruke nisu toliko duge.”
“Ubrzo ćete poverovati u to. Neporeciva demonstracija moći bratstva je već izvedena. Akt izdajstva kao dokaz.”
“Šta ste uradili?”
Glas mu je rekao.
Ubičine oči su se raširile. “Nemoguć zadatak.”
Sledećeg dana je u novinama širom sveta osvanuo isti naslov. Ubica je postao sledbenik.
Sada, petnaest dana kasnije, ubičina vera se učvrstila izvan svake sumnje.
Bratstvo je opstalo, pomislio je. Noćas će pokazati veličinu svoje moći.
Dok se probijao kroz ulice, njegove crne oči su blistale slutnjom. Jedno od najtajanstvenijih i najstrašnijih društava
koje je ikada postojalo je zatražilo njegove usluge. Napravili su mudar izbor, pomislio je. Njegova reputacija u
pogledu tajnovitosti je nadmašena samo pričama o njegovoj ubojitosti.
Do sada ih je plemenito služio. Obavio je ubistvo i doneo predmet Janusu, kao što je ovaj i tražio. Sada je bilo
na Janusu da iskoristi svoju moć kako bi obezbedio postavljanje predmeta...
Postavljanje.
Ubica se pitao na koji bi način Janus uopšte mogao da izvede taj zastrašujući zadatak. Čovek je očigledno
imao veze iznutra. Činilo se da uticaj bratstva ne poznaje granice.
Janus, mislio je ubica. Lažno ime, očigledno. Pitao se da li je ono upućivalo na rimskog boga sa dva lica... ili na
Saturnov mesec? Nije bilo nikakve razlike. Janus je imao nezamislivu moć. To je dokazao izvan svake sumnje.
Dok je ubica hodao, zamišljao je kako ga njegovi preci posmatraju sa smeškom. Danas je vodio njihovu bitku,
borio se protiv istog neprijatelja protiv koga su se oni godinama borili, još od jedanaestog veka...
Njegovi preci su stvorili malu ali smrtonosnu vojsku da bi se odbranili.
Njeni vojnici su se širom zemlje pročuli kao zaštitnici - vesti dželati koji su lutali okolinom likvidirajući svakog
neprijatelja na koga bi naišli. Bili su poznati ne samo po brutalnim ubistvima, već i po tome što su proslavljali svoje
pobede tako što su padali u omamljenost izazvanu drogom. Njihova omiljena droga je bila snažan opijat koji su zvali
hašiš.
Kako se njihova slava širila, ovi smrtonosni ljudi su se pročuli po jednom imenu - hašašini - bukvalno “sledbenici
hašiša”. Ime hašašin je postalo sinonim za smrt na skoro svakom jeziku na svetu. Ta reč se danas još uvek
upotrebljava, čak i u modernom engleskom jeziku... ali, baš kao i umetnost ubijanja, reč je evoluirala.
Sada se izgovara asasin.
Šezdeset četiri minuta je prošlo kada je Robert Lengdon, u neverici i sa blagom mučninom, sišao niz stepenice
na suncem obasjanu pistu. Malo jači povetarac se igrao reverima njegovog sakoa od tvida. Otvoreni prostor je
izgledao sjajno. Žmirkao je prema bujnoj zelenoj dolini koja se sa svih strana uzdizala prema snegom pokrivenim
vrhovima.
Mora da sanjam, reče sebi. Svakog trenutka ću se probuditi.
“Dobrodošli u Švajcarsku”, reče pilot, nadvikujući se sa tutnjavom zamagljenih HEDM motora X-33 koji su
usporavali iza njih.
Lengdon je pogledao na sat. Na njemu je bilo 7:07 ujutro.
“Upravo ste prošli šest vremenskih zona”, objasni pilot. “Ovde je malo posle jedan popodne.”
Lengdon podesi sat.
“Kako seosećate?”
Protrljao je stomak. “Kao da sam jeo stiropor.”
Pilot klimnu glavom. “Visinska bolest. Bili smo na dvadeset hiljada metara. Tamo ste trideset posto lakši. Sreća
što smo samo preletali okean. Da smo išli za Tokio, podigao bi nas skroz gore - na stotinu milja. E, od toga bi vam
se prevrnuo stomak.”
Lengdon je slabašno klimnuo glavom i smatrao se srećnim. Sve u svemu, let kao let. Osim ubrzanja tokom
poletanja koje je mrvilo kosti, putovanje je proteklo uobičajeno - uz koju blagu turbulenciju i nekoliko promena pritiska
dok su se penjali, ali ni sa čim što bi ukazalo na to da su leteli ošamućujućom brzinom od 11.000 milja na sat.
Grupica tehničara se rastrčala po pisti da se pobrine za X-33. Pilot je otpratio Lengdona do crnog “pežoa”
sedan koji se nalazio na parkiralištu kraj kontrolnog tornja. Nekoliko trenutaka kasnije, jurili su niz asfaltirani put koji
se pružao preko doline. U daljini su se nazirale zgrade. Travnata polja su promicala pored kola kao u izmaglici.
Lengdon je u neverici posmatrao kako pilot tera brzinometar do 170 kilometara na čas - više od 100 milja
na sat. Staje to sa ovim tipom i brzinom? pitao se. “Pet kilometara do laboratorije”, reče pilot. “Bićemo tamo za dva
minuta.”
Lengdon je uzalud tragao za sigurnosnim pojasom. Zašto ne bi za tri, a da stignemo živi?
Auto je jurio dalje.
“Volite li Rebu?” upita pilot, nabijajući kasetu u kasetofon.
Žena je počela da peva. “To je samo strah od usamljenosti...”
Ovde toga nema, pomisli Lengdon odsutno. Koleginice su ga često zavitlavale kako njegova kolekcija predmeta
muzejske vrednosti nije bila ništa više od providnog pokušaja da ispuni praznu kuću, kuću za koju su tvrdili da
bi joj prijalo prisustvo žene. Lengdon bi se na to uvek nasmešio, podsećajući ih da već ima tri ljubavi u svom životu
- simbologiju, podvodni polo i samački život - a poslednji mu je pružao slobodu da putuje po svetu, spava do kasno
kada god to želi i da uživa u tihim noćima kod kuće uz brendi i dobru knjigu.
“Ovo je poput malog grada”, reče pilot, trgnuvši Lengdona iz sanjarenja.
“Ne samo laboratorije. Imamo supermarkete, bolnicu, čak i bioskop.”
Lengdon odsutno klimnu glavom i pogleda prema gomili zgrada koje su e uzdizale pred njima.
“Štaviše”, dodade pilot, “imamo i najveću mašinu na svetu.”
“Stvarno?” Lengdon je pogledom pretraživao okolinu.
“Nećete je videti ovde, gospodine.” Pilot se nasmešio. “Nalazi se šest spratova ispod.”
Lengdon nije imao vremena za nova pitanja. Pilot je bez upozorenja zakočio. Kola su se zanela i zaustavila
ispred blindirane stražarske kućice.
Lengdon pročita znak ispred njih. SECURITE. ARRETEZ. Shvatajući gde se nalazi, iznenada oseti nalet panike.
“Bože! Pa ja nisam poneo pasoš!”
“Pasoši nisu neophodni”, ubeđivao ga je pilot. “Imamo sporazum sa švajcarskom vladom.”
Lengdon je zbunjeno posmatrao dok je pilot pružao čuvaru svoja dokumenta. Stražar ih je provukao kroz uređaj
za elektronsku identifikaciju. Na mašini se upalilo zeleno svetio.
“Ime putnika?”
“Robert Lengdon”, odgovori vozač.
“Koga posećuje?”’
“Direktora.”
Stražar podiže obrve. Okrenu se i proveri kompjuterski ispis, upoređujući ga sa podacima na ekranu kompjutera.
Zatim se vrati do prozora. “Uživajte u boravku, g. Lengdon.”
Kola su pojurila dalje, ubrzavajući narednih stotinak metara duž kružnog prilaza koji je vodio do glavnog ulaza
postrojenja. Iznad njih se nadvijala pravougaona, ultramoderna građevina od stakla i čelika. Lengdon je bio zapanjen
providnim izgledom zgrade. Oduvek je gajio ljubav prema arhitekturi.
“Staklena katedrala”, objasni mu pratilac.
“Crkva?”
“Ma kakvi. Crkva je jedina stvar koju nemamo. Jedina religija ovde je fizika. Hulite boga koliko hoćete”, nasmeja
se, “samo nemojte blatiti kvarkove i mezone.”
Lengdon je začuđeno sedeo dok je vozač okretao auto i zaustavljao ga ispred staklene zgrade. Kvarkovi i
mezoni? Nema carine? Avioni koji jure 15 maha? KO su dođavola ovi tipovi? Gravirana granitna ploča pred zgradom
mu je odgovorila na pitanje: (CERN) Conseil Europeen pour la Recherche Nucleaire.
“Nuklearna istraživanja?” upita Lengdon, prilično siguran da je dobro preveo.
Vozač mu nije odgovorio. Naginjao se napred, zauzet nameštanjem kasetofona. “Ovde izlazite. Direktor vas
čeka na ovom ulazu.”
Lengdon primeti čoveka u invalidskim kolicima koji je izlazio iz zgrade.
Činilo se da je u ranim šezdesetim. Vitak i potpuno ćelav, krutog lica, nosio je beli laboratorijski mantil i skupe
cipele, čvrsto oslonjene na postolja na invalidskim kolicima. Čak i iz daljine, njegove oči su izgledale beživotno poput
dva siva kamena.
“Je li to on?” upita Lengdon.
Vozač podiže pogled. “Pa, nek sam...” Okrenu se i zloslutno nasmesi
Lengdonu. “Mi o vuku...”
Lengdon izađe iz vozila, ne znajući šta da očekuje.
Čovek u kolicima je ubrzao prema Lengdonu i pružio mu lepljivu ruku.
“G. Lengdon? Pričali smo telefonom. Moje ime je Maksimilijan Koler.”
Maksimilijana Kolera, generalnog direktora CERN-a, iza leđa su zvali
Konig - Kralj. Titula data više iz straha nego iz poštovanja prema figuri koja je vladala svojim kraljevstvom sa
pokretnog trona. Iako ga je malo njih lično poznavalo, užasna priča o tome kako je bio osakaćen predstavljala je deo
predanja u CERN-u i malo njih ga je krivilo zbog njegove gorčine kao i zaklete posvećenosti čistoj nauci.
Lengdon se tek nekoliko trenutaka nalazio u Kolerovom prisustvu i već je osetio da je direktor jedan od onih
ljudi koji su održavali distancu. Lengdon je shvatio da bukvalno trči kako bi održao tempo sa Kolerovim električnim
invalidskim kolicima, dok su glatko jurila prema glavnom ulazu. Invalidska kolica nisu ličila ni na jedna koja je ranije
video - bila su opremljena nizom električnih naprava, uključujući i telefon sa nekoliko linija, pejdžer, kompjuterski
ekran, čak i malu, odvojivu kameru. Pokretni komandni centar kralja Kolera.
Lengdon ga je pratio kroz mehanička vrata u CERN-ov ogromni glavni hol.
Staklena katedrala, razmišljao je Lengdon, podižući pogled prema nebesima.
Iznad njihovih glava, plavičasti stakleni krov je blistao na popodnevnom suncu, bacajući kroz vazduh zrakove
geometrijskih oblika i dajući prostoriji veličanstven izgled. Uglaste senke su ličile na vene na belim, pločama obloženim
zidovima i mermernom podu. Vazduh je mirisao čisto, sterilno.
Šačica naučnika se žustro motala okolo, a njihovi koraci su odjekivali u rezonantnom prostoru.
“Ovuda, molim vas, g. Lengdon.” Glas mu je zvučao skoro kompjuterizovano. Akcenat je bio krut i precizan,
poput njegovih krutih crta lica. Koler se zakašljao i obrisao usta belom maramicom dok je fiksirao Lengdona svojim
mrtvim, sivim očima. “Požurite, molim vas.” Činilo se da njegova invalidska kolica lelc po pločicama prekrivenom
podu.
Lengdon ga je pratio pored bezbroj hodnika koji su se odvajali od glavnog atrijuma. Svaki hodnik je brujao od
aktivnosti. Naučnici koji bi ugledali Kolera su iznenađeno zurili, zagledajući Lengdona kao da se pitaju ko bi on mogao
biti kada se nalazi u takvom društvu.
“Stidim se da priznam”, usudi se Lengdon, pokušavajući da započne razgovor, “da nisam nikada čuo za
CERN.”
“To me ne iznenađuje”, odgovori Koler. Kratki odgovor je zvučao surovo efikasno. “Većina Amerikanaca ne
vidi Evropu na vrhu svetskog naučnog istraživanja. Posmatraju nas samo kao staromodan trgovački centar - čudan
pogled na stvari ako razmislite o nacionalnostima ljudi poput Ajnštajna, Galileja i Njutna.”
Lengdon nije bio siguran kako da odgovori. Izvadio je faks iz svog džepa.
“Ovaj čovek na fotografiji, možete li...”
Koler ga preseče pokretom ruke. “Molim vas. Ne ovde. Upravo vas vodim do njega.” Ispružio je ruku. “Možda
bih ja trebalo to da uzmem.”
Lengdon mu predade faks i tiho nastavi da ga prati.
Koler oštro skrenu nalevo i uđe u široki hodnik ukrašen nagradama i pohvalnicama. Iznad ulaza je visila izuzetno
velika ploča. Dok su prolazili,
Lengdon uspori da pročita gravirani natpis na bronzi.
NAGRADA ARS ELEKTRONICA
Za kulturološka dostignuća u digitalnom dobu Dodeljena Timu Bernersu Liju i CERN-u za otkriće SVETSKE
MREŽE
Pa neka sam proklet, pomisli Lengdon, čitajući tekst. Ovaj tip se nije šalio. Lengdon je oduvek mislio o mreži
kao o američkom izumu. Sa druge strane, znanje mu je bilo ograničeno na sajt za njegovu knjigu i povremeno surfovanje
po Luvru ili El Pradu na starom mekintošu.
“Mreža je”, reče Koler, ponovo kašljući i brišući usta, “nastala ovde kao sistem internih kompjuterskih sajtova.
Omogućavala je naučnicima iz različitih odeljenja da međusobno dele svakodnevna otkrića. Naravno, čitav svet je
pod utiskom da je mreža tehnologija Sjedinjenih Država.”
Lengdon ga je pratio niz hodnik. “Zašto ne ispravite to?”
Koler slegnu ramenima, očigledno nezainteresovan. “Nebitna zabluda oko nebitne tehnologije. CERN je nešto
mnogo veće od globalne kompjuterske veze. Naši naučnici stvaraju čuda skoro svakodnevno.”
Lengdon upitno pogleda Kolera. “Čuda?” Reč “čudo” sigurno nije bila deo rečnika u harvardskoj istraživačkoj
zgradi Ferčajld. Čuda su spadala u bogosloviju.
“Zvučite skeptično”, reče Koler. “Mislio sam da ste religiozni simbolog.
10
Zar ne verujete u čuda?”
“Neopredeljen sam po pitanju čuda”, reče Lengdon. Naročito onih koja se dešavaju u naučnim laboratorij
ama.
“Možda su ‘čuda’ pogrešna reč. Samo sam pokušavao da govorim vašim jezikom.”
“Mojim jezikom?” Lengdonu bi neprijatno. “Ne želim da vas razočaram, gospodine, ali ja se bavim religioznom
simbologijom - ja sam akademik, a ne sveštenik.”
Koler iznenada uspori i okrenu se, a pogled mu malo smekša. “Naravno.
Baš glupo sa moje strane. Ne mora se imati rak da bi se proučavali njegovi simptomi.”
Lengdon nikada nije čuo da neko stvari postavi na takav način.
Kada su produžili niz hodnik, Koler klimnu sa odobravanjem. “Čini mi se da ćemo se nas dvojica savršeno
razumeti, g. Lengdon.”
Lengdon je nekako sumnjao u to.
Dok su žurili dalje, Lengdon poče da oseća kako tlo pred njima snažno podrhtava. Buka je postajala snažnija
sa svakim korakom, odbijajući se od zidova. Činilo se da dolazi sa kraja hodnika pred njima.
“Staje to?” konačno upita Lengdon, vičući. Činilo mu se da se približavaju aktivnom vulkanu.
“Tunel za slobodan pad”, odgovori Koler, a njegov šupalj glas je sekao vazduh bez napora. Nije pružio više
nikakvo objašnjenje.
Lengdon nije pitao. Bio je iscrpljen, a Maksimilijan Koler nije delovao zainteresovano za osvajanje bilo kakvih
nagrada za gostoprimstvo. Lengdon podseti sebe zašto se nalazio ovde. Iluminati. Pretpostavio je da se negde u
ovom kolosalnom postrojenju nalazilo telo... telo žigosano simbolom zbog kojeg je upravo preleteo 3.000 milja.
Dok su se približavali kraju hodnika, tutnjava postade skoro zaglušujuća, vibrirala je kroz Lengdonove donove.
Skrenuli su iza ugla i sa desne strane se pojavi platforma za posmatranje. Četiri otvora prekrivena debelim staklom
su bila usađena u zakrivljeni zid, poput prozora na podmornici. Lengdon zastade i pogleda kroz jedan od otvora.
Profesor Lengdon je video mnogo čudnih stvari u svom životu, ali ovo je bila najčudnija. Zatreptao je nekoliko
puta, pitajući se da li halucinira. Posmatrao je unutrašnjost ogromne kružne komore. Unutar komore, plutajući kao u
bestežinskom stanju, bili su ljudi. Njih troje. Jedan od njih je mahnuo i napravio kolut unapred u vazduhu.
Moj bože, pomisli. Nalazim se u zemlji Oz.
Pod prostorije je bio načinjen od žičane mreže, poput džinovske ograde kokoSinjea. Ispod mreže se videla
metalna mrlja ogromnog propelera.
“Tunel za slobodan pad”, reče Koler, zastajući da ga sačeka. “Skokovi iz aviona u zatvorenom. Odlično deluje
protiv stresa. To je vertikalan aerodinamički tunel.”
Lengdon je zaprepašćeno posmatrao. Jedan od tri letača, gojazna žena, približila se prozoru. Iako su je bacale
vazdušne struje, iscerila se i Lengdonu pokazala palac okrenut prema gore. Lengdon se blago nasmešio i uzvratio
joj istim gestom, pitajući se da li zna da je to prastari simbol muške plodnosti.
Lengdon primeti da je krupna žena jedina nosila nešto što je izgledalo kao minijaturni padobran. Parče tkanine
se talasalo iznad nje poput igračke.
“Za šta joj služi taj mali padobran?” Lengdon upita Kolera. “Sigurno nema više od jedne stope u prečniku.”
“Trenje”, reče Koler. “Smanjuje njenu aerodinamičnost, tako da je ventilator može podići.” Ponovo je nastavio
dalje niz hodnik. “Jedan kvadratni metar platna usporava telo koje pada za skoro dvadeset posto.”
Lengdon bezizrazno klimnu glavom.
Ni u jednom trenutku nije pomislio da će mu kasnije te noći, u zemlji stotinama kilometara udaljenoj odatle, ova
informacija spasiti život.
Kada su Koler i Lengdon izašli sa zadnje strane CERN-ovog glavnog kompleksa na blistavo švajcarsko sunce,
11
Lengdonu se učini da je prebačen kući. Prizor pred njim je ličio na koledž Ajvi lige.
Travnata padina se spuštala naniže prema prostranoj ravnici, na kojoj su šumarci javorovih stabala okruživali
puteljke i spavaonice od cigala. Pojedinci učenog izgleda su ulazili i izlazili iz zgrada. Kao da su želeli da naglase
atmosferu koledža, dva dugokosa hipika su se dobacivala frizbijem, uživajući u Malerovoj Četvrtoj simfoniji koja je
treštala sa prozora spavaonice.
“Ovo su spavaonice za zaposlene”, objašnjavao je Koler, dok je u svojim invalidskim kolicima ubrzavao stazom
prema zgradama. “Ovde radi preko tri hiljade fizičara. CERN sam zapošljava više od polovine svetskih fizičara koji
se bave subatomskim česticama - najmoćnije umove na svetu - Nemce, Japance, Italijane, Holanđane, koga god
hoćete. Naši fizičari su predstavnici preko pet stotina univerziteta i šezdeset nacionalnosti.”
Lengdon je bio zapanjen. “Kako se svi oni sporazumevaju?”
“Na engleskom, naravno. Univerzalnom jeziku nauke.”
Lengdon je oduvek mislio da je matematika univerzalni jezik nauke, ali je bio previše umoran da bi se raspravljao.
Poslušno je pratio Kolera.
Na pola puta do kraja staze, pored njih protrča mladić. Na majici mu je bila ispisana poruka: BEZ OUTA NEMA
NAUKE!
Lengdon ga isprati zbunjenim pogledom. “Out?”
“Opšta ujedinjena teorija”, pomogao mu je Koler. “Teorija svega.”
“Shvatam”, reče Lengdon, ne shvatajući ništa.
“Da li ste upoznati sa subatomskom fizikom, g. Lengdon?”
Lengdon sleže ramenima. “Upoznat sam sa opštom fizikom - padajuća tela, takve stvari.” Godine iskustva sa
skokovima u vodu su ga obdarile dubokim poštovanjem prema strahovitoj moći gravitacionog ubrzanja. “Subatomska
fizika proučava atome, zar ne?”
Koler odmahnu glavom. “Atomi izgledaju poput planeta u poređenju sa onim čime se mi bavimo. Naša interesovanja
leže unutar jezgra atoma veličine desethiljaditog dela atoma.” Ponovo se zakašljao, zvučeći bolesno.
“Muškarci i žene u CERN-u su ovde da bi pronašli odgovore na ista pitanja koja je čovek postavljao od nastanka
vremena. Odakle smo došli? Od čega smo napravljeni?”
“A ti odgovori leže u laboratoriji za fiziku?”
“Zvučite iznenađeno.”
“I jesam. Ta pitanja zvuče spiritualno.”
“G. Lengdon, sva pitanja su nekada bila spiritualna. Još od početka vremena, spiritualnost i religija su služili da
popune praznine koje nauka nije razumela. Izlazak i zalazak sunca je pripisivan Heliosu i vatrenoj kočiji. Zemljotresi
i plimski talasi su bili izraz Posejdonovog besa. Nauka je u međuvremenu dokazala da su ti bogovi bili lažni idoli.
Uskoro će svi bogovi biti razotkriveni kao lažni idoli. Nauka danas da je odgovore na skoro svako pitanje koje čovek
može da postavi. Ostalo je još samo nekoliko pitanja, a ona su ezoterična. Odakle dolazimo? Šta radimo ovde? Šta
je smisao života i univerzuma?”
Lengdon je bio zapanjen. “I to su pitanja na koja CERN pokušava da odgovori?”
“Ispravka. To su pitanja na koja upravo odgovaramo.”
Lengdon zaćuta. Produžili su između stambenih zgrada. Odnekud dolete frizbi i zaustavi se tačno ispred njih.
Koler ga je ignorisao i nastavio dalje.
Sa livade se začuo glas. “S’il vous plait!”
Lengdon se osvrnu. Stariji sedokosi čovek u duksu COLLEGE PARIS mu je mahao. Lengdon podiže frizbi i
stručno ga zavitla nazad. Starac ga uhvati jednim prstom i zabaci uvis nekoliko puta pre nego što ga preko ramena
dodade svom partneru. “Merci!” doviknu Lengdonu.
“Čestitam”, reče Koler kada ga je Lengdon konačno sustigao. “Upravo ste se dobacivali sa dobitnikom Nobe12
love nagrade, Džordžom Čarpakom, izumiteljem višežičnc proporcionalne komore.”
Lengdon klimnu glavom. Ovo je moj sretan dan.
Lengdonu i Koleru je trebalo još tri minuta da stignu do svog cilja velike, dobro održavane spavaonice u jasenovom
gaju. U poređenju sa drugim spavaonicama, ova građevina je delovala luksuzno. Na ulazu je u kamenu bio
izrezbaren natpis ZGRADA C.
Maštovit naziv, pomisli Lengdon.
Ali uprkos svom sterilnom imenu, zgrada C je prijala Lengdonovom arhitektonskom ukusu - bila je konzervativna
i čvrsta. Imala je fasadu od crvene cigle, kitnjastu balustradu i bila je uokvirena simetrično uobličenom živom
ogradom. Dok su se dva čoveka kretala kamenom stazom koja je vodila do ulaza, prošli su ispod kapije načinjene od
dva mermerna stuba. Neko je na jednom od njih ostavio nalepnicu.
OVAJ STUB JE JONSKI
Grafiti fizičara? pomisli Lengdon, posmatrajući stub i kikoćući se za sebe, “Laknulo mi je što vidim da čak i
briljantni fizičari umeju da pogreše.”
Koler se okrenu. “Na šta mislite?”
“Ko god da je napisao ovu poruku, napravio je grešku. Ovaj stub nije jonski. Jonski stubovi su jednake širine.
Ovaj je sužen na krajevima. To je dorski stub - grčkog je porekla. To je uobičajena greška.”
Koler se nije nasmejao. “Autor je hteo da se našali, g. Lengdon. Jonski u smislu da sadrži jone - čestice sa
električnim nabojem. Većina predmeta ih sadrži.”
Lengdon ponovo pogleda stub i zastenja.
Još uvek se osećao glupo kada je izašao iz lifta na poslednjem spratu zgrade C. Pratio je Kolera niz ukusno
namešten hodnik. Dekor je bio neočekivan - tradicionalni francuski kolonijalni nameštaj - sofa od trešnjevog drveta,
velika porcelanska vaza i rezbarena drvenarija.
“Volimo da se naši glavni naučnici osećaju udobno”, objasni Koler.
Očigledno, pomisli Lengdon. “Znači, čovek sa fotografije je živeo ovde gore? Bio je jedan od vaših važnijih
radnika?”
“Tako nekako”, reče Koler. “Propustio je sastanak sa mnom ovog jutra i nije odgovarao na pozive. Došao sam
da ga potražim i pronašao ga mrtvog u njegovoj dnevnoj sobi.”
Lengdon oseti iznenadnu jezu, shvativši da će upravo videti ljudski leš.
Nikada nije imao naročito jak stomak. Bila je to slabost koju je otkrio kao student istorije umetnosti, kada im
je profesor objašnjavao kako je Leonardo da Vinči stekao anatomsko znanje o ljudskom telu, ekshumirajući leševe i
secirajući njihovu muskulaturu.
Koler ga povede do udaljenog kraja hodnika. Tamo su se nalazila usamljena vrata. “Potkrovlje, kako biste vi
rekli”, uputi ga Koler, brišući kapljice znoja sa čela.
Lengdon odmeri vrata od hrastovine ispred sebe. Na pločici je pisalo: LEONARDO VETRA
“Leonardo Vetra”, reče Koler, “bi napunio pedeset osam godina sledeće nedelje. Bio je jedan od najbriljantnijih
naučnika našeg doba. Njegova smrt je velik gubitak za nauku.”
Na trenutak se Lengdonu učini da je primetio emocije na Kolerovom otvrdlom licu. Ali one su nestale podjednako
brzo kao što su se i pojavile.
Koler posegnu rukom u džep i poče da prebira po velikom prstenu sa ključevima.
Lengdonu se iznenada javi neobična pomisao. Zgrada je delovala napušteno. “Gde su svi?” upita. Odsustvo
aktivnosti je nešto što apsolutno nije očekivao, s obzirom da su se upravo spremali da uđu na mesto zločina.
“Stanari su u svojim laboratorij ama”, odgovori Koler, našavši ključ. !
“Mislim na policiju”, objasni Lengdon. “Jesu li već otišli?”
13
Koler zastade, sa ključem napola u bravi. “Policija?”
Lengdonove oči se susretoše sa direktorovim. “Policija. Poslali ste mi faks o ubistvu. Morali ste pozvati policiju.”
“Naravno da nisam.”
“Šta?”
Kolerove sive oči postadoše oštrije. “Situacija je kompleksna, g. Lengdon.”
Lengdon oseti talas zebnje. “Ali... sigurno još neko zna za ovo!”
“Da. Leonardova usvojena ćerka. Ona je takođe fizičar ovde u CERN-u.
Delila je laboratoriju sa ocem. Oni su kolege. G-đica Vetra je bila odsutna ove nedelje, radeći na terenu. Obavestio
sam je o smrti njenog oca i ona se upravo vraća dok mi razgovaramo.”
“Ali čovekje ubi...”
“Formalna istraga”, reče Koler čvrstim glasom, “biće obavljena. Međutim, ona će sigurno uključivati pretragu
Vetrine laboratorije, prostora koji su on i njegova ćerka smatrali veoma privatnim. Zbog toga će istraga sačekati dok
se g-đica Vetra ne vrati. Osećam da joj dugujem barem toliku dozu diskrecije.”
Koler okrenu ključ.
Dok su se vrata otvarala, nalet ledenog vazduha je šišteći provalio iz prostorije i zapljusnuo Lengdona po licu.
Zbunjeno je ustuknuo. Gledao je preko praga vanzemaljskog sveta. Stan pred njim je bio obavijen u gustu,
belu maglu. Izmaglica se kovitlala oko nameštaja u vrtlozima pare i zastirala sobu neprozirnom koprenom.
“Šta je?...” promuca Lengdon.
“Freonski sistem za hlađenje”, odgovori Koler. “Ohladio sam stan da bih očuvao telo.”
Lengdon zakopča svoj sako od tvida da bi se zaštitio od hladnoće. Nalazim se u zemlji Oz, pomisli. I zaboravio
sam svoje magične papuče.
Telo pred Lengdonovim nogama je izgledalo grozno. Pokojni Leonardo Vetra je ležao na leđima, potpuno go,
a koža mu je bila plavkasto-siva.
Vratni pršljenovi su mu se nazirali kroz kožu na mestu gde mu je vrat bio slomljen, a glava mu je bila okrenuta
za 180 stepeni. Lice pritisnuto uz pod nije se moglo videti. Ležao je u smrznutoj bari sopstvene mokraće, a dlake oko
smežuranih genitalija su bile prekrivene mrazom.
Boreći se sa napadom mučnine, Lengdon spusti pogled na grudi žrtve.
Iako je Lengdon već desetak puta proučavao simetričnu ranu na faksu, opekotina je definitno bila mnogo upečatljivija
u stvarnosti. Izdignuto, ispečeno meso je bilo savršeno ocrtano... simbol nepogrešivo oblikovan.
Lengdon se pitao da li su snažnu jezu koja mu je razdirala telo prouzrokovali rashladni uređaji ili njegova potpuna
zaprepašćenost značajem onoga stoje upravo posmatrao.
Srce mu je lupalo dok je obilazio oko tela, čitajući reč naopačke i potvrđujući genijalnost simetrije. Sada kada
ga je video, simbol je izgledao još neshvatljivije.
“G. Lengdon?”
Lengdon nije čuo. Bio je u drugom svetu... svom svetu, svome elementu, svetu gde su istorija, mit i činjenice
postajale jedno, preplavljujući čula.
Točkici su se okretali.
“G. Lengdon?” Kolerove oči su ga ispitivale sa očekivanjem.
Lengdon nije podizao pogled. Pokreti su mu postali svrhovitiji, usredsredeniji. “Koliko toga već znate?”
“Samo ono što sam stigao da pročitam na vašem sajlu. Reč iluminati znači ‘prosvetljeni’. To je naziv nekakvog
drevnog bratstva.”
Lengdon klimnu glavom. “Jeste li čuli to ime ranije?”
14
“Ne dok ga nisam video ispisanog na g. Vetri.”
“Pa ste ga potražili na internetu?”
“Tako je.”
“I dobili ste bez sumnje na stotine veb stranica.”
“Na hiljade”, reče Koler. “Vaša je, međutim, upućivala na Harvard, Oksford, uglednog izdavača, kao i listu
srodnih publikacija. Kao naučnik, naučio sam da je informacija vredna samo onoliko koliko je vredan njen izvor. Vaši
akreditivi su delovali autentično.”
Lengdonove oči su još uvek bile prikovane za telo.
Koler nije više rekao ništa. Jednostavno je posmatrao, očigledno čekajući da Lengdon razjasni prizor pred
njima.
Lengdon podiže pogled, osvrćući se po zamrznutom stanu. “Možda bismo mogli da popričamo o ovome na
nekom toplijem mestu?”
“Ova soba je sasvim u redu.” Činilo se da Koler ne primećuje hladnoću.
“Pričaćemo ovde.”
Lengdon se namršti. Istorija iluminata nije uopšte bila jednostavna. Smrznutu se dok budem pokušavao da
objasnim. Pogled mu ponovo pade na žig i oseti obnovljeno strahopoštovanje.
Iako su opisi znaka iluminata bili legendarni u modernoj simbologiji, nijedan akademik ga nije stvarno video.
Prastari dokumenti su opisivali ovaj simbol kao ambigram - ambi kao “oba” - označavajući da se mogao čitati sa obe
strane. I premda su ambigrami uobičajeni u simbologiji - svastika, jin i jang, Davidova zvezda, krstovi - ideja da bi
ambigram mogao biti načinjen od reci je delovala apsolutno nemoguće. Moderni simbolozi su godinama pokušavali
da od reci “iluminati” stvore savršeno simetričan oblik, ali su u tome potpuno omanuli. Većina akademika je zaključila
da je postojanje simbola predstavljalo mit.
“Pa, ko su iluminati?” bio je uporan Koler.
Da, pomisli Lengdon, ko su doista ? Počeo je svoju priču.
“Od početka istorije”, objašnjavao je Lengdon, “postojao je duboki jaz između nauke i religije. Istaknuti naučnici
poput Kopernika...”
“Bili su ubijani”, prekinu ga Koler. “Ubila ih je crkva zbog iznošenja naučnih istina. Religija je oduvek proganjala
nauku.”
“Tačno. Ali 15OO-tih godina, grupa ljudi u Rimu je odlučila da se suprotstavi crkvi. Neki od najobrazovanijih
ljudi Italije - fizičari, matematičari, astronomi - počeli su tajno da se sastaju zabrinuti zbog netačnih učenja crkve.
Plašili su se da bi monopol crkve na ‘istinu’ mogao štetiti akademskom prosvećivanju širom sveta. Osnovali su
prvi svetgki trust mozgova, nazivajući sebe ‘prosvetljenima’.”
“Iluminati.”
“Tako je”, reče Lengdon, ”Najučeniji umovi Evrope... posvećeni potrazi za naučnim saznanjima.”
Koler zaćuta.
“Naravno, iluminati su nemilosrdno proganjani od strane katoličke crkve.
Ovi naučnici su mogli opstati samo pomoću pravila koja su zahtevala ekstremnu tajnost. Glasine su se širile
kroz akademsko podzemlje i bratstvo iluminata je počelo da prihvata učene ljude iz svih delova Evrope. Naučnici su
se redovno sastajali u Rimu u ultratajnom skrovištu koje su nazivali Crkva prosvetljenja.”
Koler se nakašlja i promeškolji u stolici.
“Mnogi pripadnici iluminata”, nastavi Lengdon, “hteli su da se bore protiv tiranije crkve nasilnim putem, ali njihov
najcenjeniji član ih je ubedio da to ne učine. On je bio pacifista i jedan od najpoznatijih naučnika u istoriji.”
Lengdon je bio siguran da će Koler prepoznati ime. Čak i laici su znali za zlosrećnog astronoma, koga je crkva
15
uhapsila i zamalo pogubila zato što je tvrdio da je Sunce, a ne Zemlja, središte solarnog sistema. Iako su njegovi
podaci bili neosporivi, astronom je surovo kažnjen zbog implikacije da Bog nije stavio čovečanstvo u središte Svog
univerzuma.
“Njegovo ime je bilo Galileo Galilej”, reče Lengdon.
Koler podiže pogled. “Galileo?”
“Da. Galileo je bio iluminat. I takođe pobožni katolik. Pokušavao je da ublaži stav crkve u pogledu nauke, tvrdeći
da nauka ne poriče postojanje Boga, već ga u stvari potvrđuje. Napisao je jednom da, kada kroz svoj teleskop
posmatra planete, čuje glas Boga u muzici sfera. Smatrao je da nauka i religija nisu neprijatelji, već pre saveznici - dva
različita jezika koji pričaju istu priču, priču o simetriji i ravnoteži... raju i paklu, noći i danu, toplom i hladnom, Bogu i
Satani. I nauka i religija su slavile Božiju simetriju... beskrajnu bitku svetla i tame.” Lengdon je zastao, cupkajući da
bi se ugrejao.
Koler je samo sedeo u svojoj invalidskoj stolici i posmatrao ga.
;;Na nesreću’, dodao je Lengdon, ‘’sjedinjenje nauke i religije nije bilo ono što je crkva želela.”
“Naravno da nije”, prekinu ga Koler. “Takva unija bi opovrgla tvrdnju crkve da je ona jedini posrednik preko
kojeg čovek može razumeti Boga.
Zato je crkva optužila Galileja da je jeretik, proglasila ga krivim i stavila ga u stalni kućni pritvor. Prilično sam
upoznat sa naučnom istorijom, g. Lengdon. Ali to je bilo pre nekoliko vekova. Kakve to veze ima sa Leonardom Vetrom?”
Pitanje od milion dolara. Lengdon je prešao na stvar. “Hapšenje Galileja je izazvalo preokret medu iluminutima.
Načinjeno je dosta grešaka i crkva je otkrila identitet četiri člana, koje su uhvatili i ispitivali. Ali1 četiri naučnika nisu
otkrila ništa... čak ni kada su bili mučeni.”
“Mučeni?”
Lengdon klimnu glavom. “Bili su živi žigosani. Na grudima. Simbolom krsta.”
Kolerove oči se raširiše i on baci nesiguran pogled prema Vetrinom telu.
“Onda su naučnici brutalno ubijeni, a njihovi leševi bačeni su na ulice Rima kao upozorenje drugima koji su hteli
da se priključe bratstvu. Dok im je crkva bila na tragu, ostatak iluminata je napustio Italiju.”
Lengdon zastade radi efekta. Pogleda Kolera pravo u njegove mrtve oči.
“Iluminati su otišli duboko u ilegalu, gde su se počeli mešati sa drugim izbegličkim grupama koje su bežale od
katoličkih čistki - misticima, alhemičarima, okultistima, Muslimanima, Jevrejima. Tokom godina, iluminati su počeli da
primaju nove članove. Stvorena je nova organizacija iluminata.
Mračnijih iluminata. Duboko antihrišćanskih iluminata. Postali su veoma moćni, koristeći misteriozne obrede i
smrtonosnu tajanstvenost, zaklinjući se da će se jednoga dana ponovo uzdići i osvetiti katoličkoj crkvi. Njihova moć
je narasla u tolikoj meri da ih je crkva smatrala najopasnijom antihrišćanskom organizacijom na svetu. Vatikan je
proglasio bratstvo za Sejtana.”
“Šejtana?”
“To je islamski izraz. Označava ‘protivnika’... Božjeg protivnika. Crkva je izabrala islamski izraz, zato što su taj
jezik smatrali prljavim.” Lengdon je oklevao. “Šejtan je koren engleske reči... Satana.”
Nelagodnost pređe Kolerovim licem.
Lengdonov glas je bio smrtno ozbiljan. “G. Koler, ne znam kako se ova oznaka našla na grudima ovog čoveka...
ni zašto... ali ono što vidite pred sobom je davno izgubljen simbol najstarijeg i najmoćnijeg satanističkog kulta
na svetu.”
Uličica je bila uska i prazna. Hašašin se kretao hitro, a crne oči su mu blistale u iščekivanju. Dok se približavao
16
svom cilju, Janusove opraštajuće reči su mu odjekivale u glavi. Faza dva počinje uskoro. Odmori se.
