Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 Povratak:Suton V taj Pon Feb 13, 2012 6:52 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

2 Re: Povratak:Suton V taj Pon Feb 13, 2012 6:52 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
L. J. SmitH
VAMPIRSKI DNEVNICI
5
POVRATAK: SUTON
Naslov originala L. J. Smith
"The Vampire Diaries: The Return: Nightfall"
Prevela Marija Pavićević



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

3 Re: Povratak:Suton V taj Pon Feb 13, 2012 6:53 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
PROLOG
Ste-fan?
Elena je postajala sve nervoznija. Nije mogla da pošalje reč iz
glave mislima onako kako je htela.
„Stefan", umiljavao se on, oslonjen o lakat, posmatrajući je onim
pogledom od kog uvek gotovo da zaboravi šta je htela da kaže. Oči su
mu sijale kao zeleno lišće na prolećnom suncu. „Stefan", ponovio je.
„Možeš li sad sama da izgovoriš, ljubavi moja najslađa?"
Elena se okrete i ozbiljno ga pogleda. Bio je toliko lep da joj je
slamao srce svojim izvajanim crtama lica, bledom puti i tamnom
kosom koja mu je nemarno padala preko čela. Želela je da pretoči u
reči sva osećanja koja su se nagomilala iza zapetljanog jezika i tvrde
glave, ne mogavši da nađu oduška. Mnogo šta je morala da ga pita... i
da mu kaže, ali još nije umela da izgovara artikulisane glasove. Sve joj
je to bilo navrh jezika, ali tu je i ostalo. Čak ni telepatski ništa nije
mogla da izrazi, u glavi su joj bili samo fragmenti nejasnih sećanja.
Na kraju krajeva, bio je to tek sedmi dan njenog novog života.
Stefan joj je rekao da je, čim se prvi put probudila posle smrti,
kada je umrla kao vampir i vratila se sa One strane, umela da hoda,
da govori, da radi štošta što je sada, izgleda, zaboravila. Nije znao
zašto je sve to zaboravila; nije poznavao nikoga ko se vratio iz mrtvih a
da nije vampir, što je Elena donedavno bila, ali što svakako više nije.
Stefan joj je takođe rekao da iz dana u dan uči munjevitom
brzinom. Nove slike, nove reči-misli. Iako joj je bilo najlakše da
komunicira s njim, bio je siguran da će uskoro opet biti ona stara.
Ubrzo će početi da se ponaša kao tinejdžerka, što je pre toga i bila.
Više neće biti mlada i skoro zrela osoba dečjeg uma, kakvom su
duhovi hteli da je stvore: porašće, gledaće svet drugim očima, očima
deteta.
Elena je mislila da duhovi baš i nisu bili fer prema njoj. Šta ako je
Stefan u međuvremenu našao neku drugu koja ume da hoda, da
govori, možda čak i da piše? To ju je najviše mučilo.
Upravo zbog toga je nekoliko noći ranije Stefan, probudivši se,
zatekao njen krevet prazan. Našao ju je u kupatilu, napetu i
zadubljenu u novine, kako pokušava da rastumači kukice s crticama za
~ 4 ~
koje je znala da predstavljaju reči koje je nekada razumela. Papir je
bio mokar jer su po njemu kapale njene suze. Te kvačice za nju nisu
imale nikakvog smisla.
„Zašto plačeš, ljubavi? Ponovo ćeš naučiti da čitaš. Čemu žurba?"
Tada je ugledao komadiće olovke, slomljene snažnim stiskom, ali i
gomilu uredno složenih salveta. Uzela ih je da bi na njima pokušala da
piše slova. Možda će, ako nauči da piše kao svi ostali, Stefan prestati
da spava u fotelji i početi da je drži u naručju na velikom krevetu.
Onda neće tražiti neku stariju ili pametniju. Onda će znati da je ona
odrasla osoba.
Videla je kako Stefan polako sklapa celu sliku u glavi i ugledala
suze u njegovim očima. Njega su vaspitali da ne sme da plače ma šta
se desilo. Međutim, sad je morao da se okrene od nje i Elena je prilično
dugo, činilo joj se, slušala njegovo sporo, duboko disanje. Podigao ju je
s poda i odneo do kreveta, a zatim je, zagledavši se u njene oči, rekao:
„Elena, reci mi šta želiš da uradim. Neka je i nemoguće, učiniću to.
Kunem se. Samo mi reci."
Sve reči koje je htela da mu prenese mislima i dalje su se samo
gomilale u njoj, ne nalazeći izlaza. Iz njenih očiju su navirale suze, a
Stefan ih je otirao prstima nežno kao da se pribojava da će grubim
dodirom upropastiti sliku od neprocenjive vrednosti.
Elena podiže lice prema njemu i, zatvorivši oči, malčice napući
usne. Htela je da je poljubi. Ali...
„U svom si umu još samo dete", zavapi Stefan. ,,Ne smem to da
zloupotrebim!"
Njih dvoje su se još u njenom prošlom životu povremeno služili
jezikom znakova, kog se Elena još sećala. Ponekad bi lupnula sebe
ispod brade, baš onde gde je koža najmekša: jednom, dvaput, triput. To
je značilo da joj je neprijatno, onako iznutra. Kao da joj je grlo puno
nečega. To je značilo da hoće da... Stefan uzdahnu.
„Ne mogu..." Tap-tap-tap... „Još nisi ona stara..." Tap-tap-tap...
„Saslušaj me, ljubavi..."
TAP! TAP! TAP! Gledala ga je netremice onim molećivim
pogledom. Da je mogla da govori, rekla bi mu: Molim te, veruj mi, samo
mi daj malo fore, nisam ja baš skroz glupa. Molim te da saslušaš ono
što ne umem da ti kažem rečima.
„Teško ti je. Stvarno ti je teško", tumačio je Stefan nekako
zbunjeno, kao da se predaje. „Ja... ako ja... ako uzmem samo malo..."
~ 5 ~
Stefanovi prsti odjednom postadoše hladni i kruti; uhvatio ju je za
glavu i blago joj podigao bradu, namestivši je baš pod onim uglom, i
ona oseti dvostruki ujed zuba blizanaca, koji je bolje nego bilo šta
drugo uveriše da je živa i da više nije duh.
Tada je postala sasvim sigurna da Stefan voli samo nju i nikog
drugog, i da može da mu kaže ponešto od onoga što je htela. Ipak,
morala je da mu to kaže blago uzvikujući, ne od bola, dok su svuda oko
nje iskrile zvezde, komete i munje. Stefan je bio taj koji mislima nije
mogao da joj pošalje nijednu reč. Kao da je onemeo.
Elena je smatrala da je to jedini fer potez. Nakon toga ju je svake
noći držao u naručju, što ju je oduvek činilo srećnom.
1.
Dejmon Salvatore je gluvario, ljuljuškajući se ni na nebu ni na
zemlji; malčice se oslanjao o granu... čega ono beše? Ma ko se još trudi
da pamti imena drveća? Koga je briga za to? Visoko je, s njega može
lepo da gviri u sobu Kerolajn Forbs na trećem spratu, a uz to mu je i
izuzetno udobno, tako da na drvetu može fino da odmori svoje stare
koščice. Zavalio se u rašlje drveta, prepleo prste iza glave, a nogu na
kojoj se caklila uska čizma pustio da visi u praznom prostoru, na visini
od deset metara. Uživao je kao mačka koja zadovoljno prede i
posmatrao prizor poluzatvorenih očiju.
Čekao je da sat otkuca 4.44 ujutru, čarobni trenutak kada će
Kerolajn izvesti svoj bizarni ritual. Već ju je video da to radi, i to dva
puta, i bio je očaran.
Uto ga ujede komarac.
To je bilo smešno zato što komarcima vampiri nikad nisu bili
meta. Njihova krv nije hranljiva kao ljudska. Ipak, svakako je na
vratu, ispod potiljka, osećao svrab kao kad komarac bocne. Osvrnuo se,
upijajući opojne mirise letnje noći, ali nije ugledao ništa.
Oko njega su bile samo iglice četinara. Nijedna buba nije proletela.
Ništa nije milelo po granama. Dobro, onda. Mora da ga je bocnula
iglica ovog četinara. Ali zabolelo ga je. A kako je vreme prolazilo, bol
nije jenjavao; štaviše, bivao je sve jači. Možda je neka pčela izvršila
~ 6 ~
samoubilački napad? Dejmon pažljivo opipa mesto uboda na vratu.
Nije bilo ni otrovne kesice ni žaoke. Samo gnjecava, bolna grudvica.
Trenutak kasnije pažnju mu je ponovo privuklo ono što se zbivalo
s druge strane prozora. Nije mu dokraja bilo jasno šta se događa, ali
iznenada je osetio brujanje Moći oko usnule Kerolajn, poput zujanja
visokonaponskog kabla. Nekoliko dana ranije nešto ga je dovuklo na
isto to mesto, ali kad je stigao, nikako nije mogao da odredi gde je
izvor.Sat je otkucao 4.40 i oglasio se alarmom za buđenje. Kerolajn se
probudila i zavrljačila budilnik preko sobe.
Mala, imaš sreće, pomisli Dejmon, zločesto je odmerivši. Da nisam
vampir nego čovek, i to nekakav mangup, tvoja čistota bi, pod
pretpostavkom da je još imaš, verovatno bila u opasnosti. Sreća tvoja
što sam tih stvari morao da se odreknem pre skoro pola milenijuma.
Dejmon se osmehnuo bez određenog razloga. Osmeh namah
iščeznu, a iz crnih očiju iščile sva toplina. Ponovo je bacio pogled kroz
otvoren prozor.
Da... uvek je smatrao da ona budala od njegovog mlađeg brata ne
ceni dovoljno Kerolajn Forbs. Nesumnjivo, bila je dobro parče za
posmatranje: dugi zlatnosmeđi udovi, vitko telo i kosa boje bronze koja
joj se u slapu spušta niz leđa, uokvirujući joj lice poput talasastog
rama. Ni njen um pak nije trebalo zapostaviti. Prirodno izopačeno,
osvetoljubivo, zlobno biće. Izvrstan primerak. Eto, na primer, ukoliko
ne greši, znala je da vrača i vudu lutkicama, koje su joj i sada ležale na
stolu.
Prava fantazija.
Dejmon je voleo da posmatra kreativni proces nastajanja
umetničkog dela. Ona nepoznata Moć je i dalje brujala, ali još nije
mogao da odredi odakle tačno dopire. Da nije... u samoj devojci? Ma
nema šanse.
Kerolajn brzo zgrabi nešto što je ličilo na zamotuljak zelenih
svilenih niti. Skinula je majicu i namah, toliko hitro da su i oči
vampira jedva mogle da prate, obukla to žensko rublje, te je sada
izgledala poput kakve princeze džungle. Netremice je zurila u svoj
odraz u ogledalu s postoljem u kome je mogla cela da se vidi.
Šta li to čekaš, malecka, pitao se Dejmon.
E pa... sad bi već mogao i da se spusti malo niže i osmotri je
izbliza. Istog trena neka crna krila zaparaše vazduh; jedno kao ugalj
~ 7 ~
crno pero nežno slete na tle i već u sledećem trenutku na drvetu više
nije bilo nikoga sem crne vrane koja je čučala na grani.
Dejmon je onim jednim sjajnim okom uporno posmatrao kako
Kerolajn, razdvojivši usne i, po svemu sudeći, pogleda uprtog u
sopstveni odraz, odjednom polete napred kao da ju je udarila struja.
Zatim se, kao da je upravo srela dragu osobu, osmehnula tom odrazu.
Dejmon je sada jasno razaznao izvor Moći. Nalazio se unutar
ogledala. Svakako, nije bio u istoj dimenziji u kojoj je bilo samo
ogledalo, ali se u njemu Moć nesumnjivo krila.
Kerolajn se ponašala... čudno. Zabacila je dugu kosu boje bronze,
te joj se predivno rasula po ramenima; olizala je usne i nasmešila se
kao da pozdravlja ljubavnika. Dejmon je jasno čuo njene reči.
„Hvala ti. Kasniš."
Nikoga osim nje nije bilo u sobi, a nije bilo ni odgovora. Međutim,
usne na Kerolajninom odrazu nisu se pomerale kao usne same
Kerolajn.
Bravo, pomisli Dejmon, uvek spreman da oda priznanje novom
triku s ljudskim bićima. Svaka ti čast, ko god da si!
Čitajući sa usana u odrazu, shvatio je da je devojka u ogledalu
izgovorila nešto poput izvini. I lepo.
Dejmon nakrivi glavu. Kerolajn iz ogledala je govorila:
„... ne moraš da... nakon današnjeg dana."
Original je odgovorio promuklim glasom.
„Ali šta ako ne mogu da ih prevarim?"
Odraz je uzvratio:
„... imati pomoć. Ne brini, ne opterećuj se..."
„Dobro. A je li da niko neće, ono, stvarno nastradati? Mislim, ne
govorimo valjda o pravoj smrti, kao kod ljudskih bića."
Odraz:
„Zašto bismo uopšte...?"
Dejmon se osmehnu za sebe. Koliko je samo puta gledao ovakve
promene? Kad je bio u obliku pauka, znalo se: muvu prvo moraš da
odvučeš u gostinsku sobu; onda je opustiš i ubediš da će sve biti u redu,
a zatim, pre nego što shvati šta se događa, možeš s njom da radiš šta
god hoćeš, i to sve dok ti više ne bude potrebna.
E pa, sad je vreme za novu muvu, razmišljao je, a one njegove crne
oči zasjaše.
Kerolajn je spustila ruke na krilo i počela da ih krši.
~ 8 ~
„Sve dok ti stvarno... znaš. Ono što si obećao. Jesi li stvarno mislio
ozbiljno kad si rekao da me voliš?"
„... da mi veruješ. Staraću se o tebi i o tvojim neprijateljima. Već
sam počeo..."
Kerolajn se odjednom ispružila, toliko zavodljivo da bi mnogi
momci iz škole Robert E. Li platili da vide takav prizor.
„E to bih volela da doživim", rekla je. „Toliko mi je muka da
slušam Elena ovo, Stefan ono... a sada sve ponovo kreće iz početka."
Iznenada je zaćutala, kao da joj je neko spustio slušalicu, a ona je
to tek sad shvatila. Na trenutak je skupila kapke i stisnutih usana
gledala kroz trepavice. Već sledećeg trenutka se opustila. Pogled joj je
ostao prikovan za ogledalo, a ruku, do malopre podignutu, nežno je
spustila na stomak. Zagledala se u njega, a crte lica kao da joj
postadoše mekše, kao da se pretopiše u izraz nekoga ko je uznemiren,
ali ko prihvata stanje stvari.
Međutim, Dejmon ni na trenutak nije skidao pogled sa ogledala.
Pomno ga je posmatrao: sve je bilo normalno, ništa neobično, ništa
posebno i - la era!* Tek u poslednjem trenutku čitavog prizora, dok se
Kerolajn okretala, blesnulo je nešto crveno.
Šta to bi, plamen?
Šta li bi to moglo da bude? To pitanje mu je lenjo prolazilo kroz
glavu dok se, uz lepet krila, iz vrane sjajnog perja preobražavao u
prelepog mladića koji se udobno smestio na visoku granu drveta. Ono
biće u odrazu sigurno nije iz Felove Crkve. Ipak, sudeći po onome što je
reklo, čini se da želi da naudi njegovom bratu, pa je jedva primetan ali
predivan osmeh zatitrao na Dejmonovim usnama i tu se zadržao tek
sekund.
Ništa na ovom svetu nije voleo toliko koliko da posmatra kako
onaj tobož pravični licemer od njegovog brata, večito u fazonu „bolji
sam od tebe zato što ne pijem ljudsku krv", upada u nevolju.
Za tinejdžere u Felovoj Crkvi, ali i neke među odraslima, priča o
Stefanu Salvatoreu i lokalnoj lepotici Eleni Gilbert bila je moderna
varijanta bajkovite romanse o Romeu i Juliji. Ona je dala svoj život da
bi spasla njegov kada ih je zarobio pomahnitali ludak, a zatim je njen
dragi umro od slomljenog srca. Čak se govorkalo da Stefan možda i nije
ljudsko biće... nego nešto drugo.
_________________________________
*Eto ga (ital). (Prim. prev.)
~ 9 ~
Možda demonski ljubavnik za čije je spasenje Elena platila smrću.
Dejmon je znao pravu istinu. Stefan jeste bio mrtav, ali on je
mrtav već stotinama godina. Tačno je i da je vampir, ali smatrati njega
demonom bilo bi isto što i nazvati Zvončicu naoružanom i opasnom.
U međuvremenu, Kerolajn izgleda nije mogla da prestane da se
obraća praznoj sobi.
„Videćeš ti", prošaputala je prilazeći gomili knjiga i papira koji su
bili razbacani svuda po radnom stolu.
Preturala je po papirima sve dok nije našla malu kameru na kojoj
je bilo uključeno zeleno svetlo. Bilo je upereno u nju, pa joj se činilo da
je kamera jednooko biće koje je netremice posmatra. Pažljivo je
priključila kameru na kompjuter i počela da ukucava šifru.
Dejmonov vid je bio mnogo oštriji od ljudskog, pa je s te daljine
jasno mogao da vidi šta ukucavaju preplanuli prsti s dugim noktima
premazanim lakom boje bronze: KFJEZAKON. Kerolajn Forbs je
zakon, prođe mu kroz glavu. Kako jadno.
Slučajno se osvrnula i Dejmon ugleda kako joj naviru suze. Zatim,
sasvim neočekivano, Kerolajn poče da jeca. Bacila se na krevet, plačući
i njišući se napred-nazad, a s vremena na vreme bi udarila dušek
stisnutom pesnicom. Ipak, uglavnom je samo jecala i plakala.
Dejmona je to iznenadilo. Međutim, navika je bila jača od njega,
pa je promrmljao:
„Kerolajn? Kerolajn, mogu li da uđem?"
„Šta? Ko je to?" Usplahirena, počela je da se osvrće.
,,Ja sam, Dejmon. Mogu li da uđem?", upitao je glasom u kome se
osećalo podrugljivo sažaljenje, istovremeno preuzimajući kontrolu nad
njenim umom.
Svi vampiri imaju moć da tako upravljaju umovima smrtnika.
Kolika će Moć biti, zavisi od mnogo stvari: od toga čime se vampir
hrani (ljudska krv je zasad najjača hrana), od toga koliko je čvrst
karakter žrtve, od odnosa između vampira i žrtve, od smene dana i
noći, i od mnogih drugih uzroka koje čak ni Dejmon do sada nije uspeo
da razume. Jedino što je uspeo da nauči jeste da jasno oseti kad mu se
Moć rasplamsava, što se upravo događalo.
Kerolajn je čekala.
„Mogu li da uđem?", izgovorio je najmelodičnije što je mogao, skoro
preklinjući, u isto vreme slamajući Kerolajninu jaku volju svojom, koja
je svakako bila jača.
~ 10 ~
,,Da", odgovorila je, brzo brišući oči. Izgleda da joj nije bilo nimalo
neobično to što on tek tako ulazi kroz prozor na trećem spratu. Pogledi
su im se sreli. „Uđi, Dejmone."
Izgovorila je reči bez kojih vampir ne može da uđe. Gracioznim
pokretom se prebacio preko prozorske daske. Unutrašnjost njene sobe
je mirisala na parfeme, i to ne na one blagih nota. U tom trenutku se
osećao kao ljudožder, nije mogao da veruje koliko ga naglo i brzo
savladava žeđ za krvlju, koliko silovito. Gornji očnjaci mu se izdužiše
skoro dvostruko, a vrhovi im postadoše oštri kao žilet.
Nije to bio trenutak za razgovor, za okolišanje, što je bio njegov
uobičajeni pristup. Svaki sladokusac, naravno, zna da se pola uživanja
krije u iščekivanju, ali sada ga beše obuzela neutoljiva glad. Snažno je
usmeravao svoju Moć da bi upravljao ljudskim umom. Poklonio je
Kerolajn jedan zanosan osmeh.
To je bilo sasvim dovoljno.
Kerolajn krenu prema njemu, a zatim zastade. Usne su joj bile
blago razmaknute, kao da je htela nešto da ga pita, i ostale su tako
razdvojene; zenice joj se odjednom raširiše kao da je u mračnoj
prostoriji, a zatim se skupiše i ostadoše tako skupljene.
„Ja... ja..." Bilo je to sve što je uspela da izusti. „Ahhh..."
I gotovo. Bila je njegova. I to bez po muke.
Očnjaci su mu pulsirali od nekog prijatnog bola; blaga osetljivost
ga je nagonila da munjevito brzo, poput kobre, duboko zarije zube u
njenu arteriju. Bio je gladan, ne, umirao je od gladi, pa mu je celo telo
gorelo od želje da pije koliko mu se prohte. Na kraju krajeva, postoji
veliki izbor drugih izvora s kojih može da pije ukoliko ovaj presuši.
Ni za tren nije odvratio pogled; gledao ju je pravo u oči, a onda joj
je pažljivo zametnuo glavu da bi lakše prišao vratu, osetivši slasno
damaranje u onoj udolini ispod brade. To mu je omamilo sva čula:
kucanje njenog srca, onaj egzotični miris krvi drugačije od njegove,
koja, onako gusta, slatka i sočna, teče tik ispod površine kože. Zavrtelo
mu se u glavi. Nikada nije bio toliko uzbuđen, toliko željan...
Toliko željan da je na trenutak zastao. Na kraju krajeva, jedna
devojka ili neka druga, kao da je to uopšte bitno, zar ne? Ali u čemu je
razlika ovog puta? Šta to nije u redu s njim?
Tada je shvatio.
Hoću svoj um natrag, hvala lepo.
Dejmonu se odjednom razbistrilo u glavi; nestalo je sve one vreline
~ 11 ~
od uzbuđenja, pa je mogao jasno da razmišlja; aura čulnosti u kojoj je
bio zarobljen namah se raspršila. Pustio je Kerolajninu bradu i
primirio se.
Skoro da je i sam potpao pod uticaj onoga što je koristilo Kerolajn
kao medijum. Kao da je to pokušalo da ga navede da prekrši obećanje
dato Eleni.
Ponovo je ugledao jedva vidljiv tračak onog crvenila u ogledalu.
To je jedno od onih bića koje je privukao osvit Moći čije je sedište
postala Felova Crkva, bio je ubeđen u to. Iskoristilo ga je, vatreno ga
podsticalo, pokušalo da ga natera da ovoj devojci popije svu krv. Da je
ispije naiskap, da ubije ljudsko biće, da učini ono što je prestao da čini
još otkad je upoznao Elenu.
Zašto?
Spolja je bio hladan, ali gnev je u njemu dostigao belo usijanje;
usredsredio se i pokušao da umom ispita okolinu u svim pravcima ne
bi li otkrio ko je taj parazit. Trebalo bi da je još tu; ogledalo je samo
portal kojim se služi da prelazi kratka rastojanja. Ipak, imalo je
kontrolu nad njim, nad njim, Dejmonom Salvatoreom, tako da mora da
je još tu negde, u blizini.
Ipak, ništa nije uočio. Od toga se još više razgnevio. Odaslao je
mračnu poruku, odsutno se pipkajući po onom delu vrata ispod
potiljka:
Jednom ću te upozoriti, samo jednom. MENE zaobiđi!
Tu misao je odaslao naletom Moći koja je u njegovim čulima
blesnula kao munja. Trebalo bi da ga njena jačina usmrti ako je u
blizini, bilo da je na krovu, u vazduhu, na grani... možda čak i u
susednoj sobi. Gde god bilo, to stvorenje bi od siline talasa trebalo da
se stropošta na zemlju, a on bi onda bio kadar da to opazi čulima.
Iako je Dejmon mogao da oseti kako nebo nad njim tamni u skladu
s njegovim raspoloženjem i kako grane udaraju jedna o drugu od siline
vetra, nije bilo nikakvog mrtvog tela niti samrtničkog pokušaja osvete
tog bića, šta god ono bilo.
U blizini nije otkrio ništa što bi moglo da dopre do njegovih misli,
kao ni u daljini, jer ništa nije moglo biti toliko snažno s tolikog
rastojanja, a da ga on ne primeti. Ponekad se zabavljao time što se
pretvarao da je sujetan, ali je duboko u sebi uvek bio smiren, pa je sebe
mogao da preispituje hladne glave. Bio je svestan svoje snage. Sve dok
se dobro hrani i ne dozvoljava da ga osećanja smekšaju, nema tog
~ 12 ~
stvorenja koje može da mu stane na put, bar ne u ovoj ravni
postojanja.
Dva takva stvorenja su bila baš ovde, u Felovoj Crkvi, začuo se
neki blago podrugljiv kontrapunkt u njegovoj glavi, ali Dejmon ga je
prezrivo ignorisao. U blizini sigurno nije bilo starih vampira, jer bi ih
osetio. Obični vampiri su se vrzmali tuda, već su se okupljali u jata.
Međutim, svi su oni bili preslabi da bi mogli da upravljaju njegovim
umom.
Jednako je bio ubeđen i u to da ni u široj okolini ne postoji biće
koje bi iole moglo da se meri s njim. Osetio bi to kao što oseća plamena
žarišta tajanstvene čarobne moći čije je središte tačno ispod Felove
Crkve.
Ponovo je pogledao u Kerolajn, koja je i dalje stajala nepomično, u
onom zanosu. Postepeno će dolaziti sebi i neće biti nikakvih posledica,
barem kad je reč o onome što joj je on uradio.
Okrenuo se i hitro poput pantera izleteo kroz prozor i dočekao se
na drvo, a zatim se lagano spustio deset metara niže, na zemlju.
2.
Dejmon je morao da sačeka nekoliko sati da bi ponovo jeo, bilo je
toliko devojaka u dubokom snu, ali bio je besan kao ris. Glad koju je
onaj manipulator probudio u njemu bila je stvarna iako mu nije pošlo
za rukom da od njega napravi marionetu. Bila mu je potrebna krv; i to
što pre.
Tek tada je bolje razmislio i vratio film o Kerolajninom čudnom
gostu iz ogledala: o tom u srži demonski zlom ljubavniku koji je
prepustio Dejmonu da je ubije, premda se trenutak ranije pretvarao da
pristaje na sve što je htela.
U devet sati pre podne, vozio se glavnom gradskom ulicom
prolazeći pored starinarnice, nekoliko restorana, knjižare.
Ček', ček'. Vidi, vidi. Nova radnja u kojoj prodaju naočare za
sunce. Parkirao je automobil i izašao iz njega sa elegancijom kaljenom
vekovima, sticanom kroz nebrojeno puta ponovljene bezbrižne i
nehajne pokrete koji, kako se činilo, nisu zahtevali ni najmanji napor.
Još jednom je na Dejmonovom licu zablistao osmeh, ali je ubrzo i
nestao, jer je zastao da bi se ogledao u tamnom staklu izloga i malo se
~ 13 ~
divio sebi. Da, kako god da me posmatraju, ostavljam bez daha, nema
šta, pomislio je izgubivši se u mislima.
Iznad vrata je visilo zvonce koje je zazvonilo kada je ušao. U radnji
je zatekao punačku, ali veoma lepu devojku s krupnim plavim očima i
smeđom kosom vezanom u punđu.
Primetila je da je Dejmon ušao i stidljivo mu se osmehnula.
„Ćao." Iako je nije pitao, drhtavim glasom je dodala: „Ja sam
Pejdž."
Dejmon ju je dugo posmatrao, ne žureći se, i na kraju joj uputio
blistav, drugarski osmeh.
„Zdravo, Pejdž", reče, polako izgovarajući njeno ime.
Pejdž proguta knedlu.
„Mogu li da ti pomognem?"
„O, da", odvrati Dejmon, uporno je gledajući pravo u oči, „mislim
da možeš." Zatim se uozbiljio. „Jesi li znala", rekao joj je, „da podsećaš
na gospodaricu nekog srednjovekovnog dvorca?"
Pejdž je prebledela, pa porumenela kao paprika, i jedva dočekala
da mu se ponovo obrati.
„Ot-otkad znam za sebe, žalim što se nisam rodila u tom periodu.
A otkud ti to znaš?"
Dejmon se samo nasmeši.
Elena se zagleda u Stefana, širom otvorivši tamnoplave oči nijanse
lazurnog kamena poprskanog zlatnom prašinom. Upravo joj je rekao
da će imati „posetioce"! Otkad se probudila posle druge smrti, bolje
reći, čitavih tih sedam dana, nikada, ali baš nijednom, nije imala
„posetioca". Prvo što treba da uradi, iz ovih stopa, jeste da otkrije šta je
„posetilac".
Petnaest minuta nakon što je ušao u radnju u kojoj prodaju
naočare za sunce, Dejmon je zviždućući hodao trotoarom s novim „rejban"
naočarima na nosu.
Pejdž je prilegla na pod da malo dremne. Kasnije će joj šef
zapretiti i verovatno je naterati da sama plati za rejbanke. Međutim,
trenutno se osećala prijatno i bila je sva luda od sreće, setila se
ekstatičnog ushićenja koje nikada neće moći da zaboravi.
~ 14 ~
Dejmon je razgledao izloge, ali ne onako kako su to činila ljudska
bića. On je razgledao prodavce. Ona simpatična starica iza pulta u
knjižari... ne. Momak u radnji sa elektronikom... ne.
Međutim... nešto u izlogu radnje sa elektronikom privuklo je
njegovu pažnju. Koliko je samo pametnih naprava čovek izumeo. Žarko
je poželeo da nabavi kameru veličine dlana. Navikao je da sledi svoje
nagone i nije bio probirljiv kada su posredi oni koji će mu željenu stvar
obezbediti. Krv je krv, a vena može biti bilo čija. Svega nekoliko
minuta kasnije ponovo se našao na trotoaru i, pošto je dobio uputstvo
za korišćenje igračkice, krenuo u šetnju s tom spravicom u džepu.
Uživao je u samoj šetnji, samo što su ga očnjaci opet svrbeli.
Čudno, trebalo bi da je sit, mada, s druge strane, juče nije jeo gotovo
ništa. Mora da je zbog toga još gladan; zbog toga i zbog Moći koju je
upotrebio na onog prokletog parazita u Kerolajninoj sobi. U
međuvremenu je uživao u načinu na koji su mu se mišići mazno i
skladno istezali, bez ikakvog napora, kao dobro podmazani zupčanici
mašine, pri čemu je svaki pokret predstavljao pravo uživanje.
Protegao se jedanput, tek da bi onako životinjski uživao u tome, a
onda je ponovo zastao da bi odmerio sebe u izlogu starinarnice. Bio je
malo razbarušeniji nego inače, ali lep kao i uvek. I bio je u pravu;
rejbanke su mu opako stajale. Vlasnica starinarnice je bila udovica, a
znao je i da ta udovica ima veoma lepu i veoma mladu rođaku.
U radnjici je bilo mračno, a klima-uređaj je bio uključen.
„Moram da vam kažem", rekao je toj rođaki kada mu je prišla da
bi ga uslužila, ,,da me neodoljivo podsećate na nekoga ko bi voleo da
putuje po svetu."
Nakon što joj je objasnio da su „posetioci" njeni prijatelji, zapravo,
njene dobre drugarice, Stefan je rekao Eleni da treba da se obuče.
Elena nije razumela zašto. Bilo joj je vrućina. Pristala je da obuče
„spavaćicu za noć" (koju je svakako nosila dok je spavala noću), ali
danju je bilo još toplije, a „spavaćicu za dan" nije imala.
Osim toga, odeća koju je hteo da joj da, njegove farmerice s
podvrnutim nogavicama i polo majica koja će joj sigurno biti prevelika,
nekako joj... nije odgovarala. Kada je dodirnula majicu, u svesti su joj
se pojavile slike stotina žena kako u malim prostorijama sede za
mašinama za šivenje i mukotrpno i grozničavo rade pri slabom
~ 15 ~
osvetljenju.
„Misliš da je ovo iz tekstilne fabrike*?", uzviknuo je Stefan
iznenađeno kada mu je pokazala sliku koju je imala u glavi. „Ovo?"
Brzo je bacio odeću na dno ormara.
„Šta misliš o ovome?" Pružio joj je drugu majicu.
Elena ju je pažljivo posmatrala i raširila da je bolje pogleda. U
glavi joj se više nisu pojavljivale slike žena koje se znoje grozničavo
radeći za mašinom.
„Može?", upita Stefan. Elena, međutim, u tom trenutku stade kao
ukopana. Prišla je prozoru i provirila napolje.
„Šta nije u redu?"
Ovog puta mu je mislima poslala samo jednu sliku. Odmah je
prepoznao tu osobu. To je bio Dejmon.
Stefana kao da nešto steže u grudima. Stariji brat mu skoro pola
milenijuma zagorčava život što više može. Svaki put kada bi Stefan
uspeo da mu umakne, Dejmon bi mu ušao u trag tražeći... šta ono
beše? Osvetu? Konačno zadovoljenje? Njih dvojica su još davno, u
renesansnoj Italiji, usmrtili jedan drugog, i to u istom času. Boreći se u
dvoboju zbog mlade vampirice, ukrstili su mačeve i proboli srce jedan
drugom skoro u istoj sekundi. Od tada je sve krenulo nizbrdo.
Ali on ti je, s druge strane, spasao život nekoliko puta, pomisli
Stefan, iznenada opovrgavajući sopstvene argumente. A i obećao si da
ćeš mu čuvati leđa, kao i on tebi, i da ćete brinuti jedan o drugom...
Stefan oštro pogleda Elenu. Zbog nje su se obojica obavezali da se
drže istog obećanja, onda, kada je bila na samrti. Elena ga ponovo
pogleda onim očima nalik na tamnoplava jezera, koje su zračile
nevinošću.
Bilo kako bilo, morao je da se suoči s Dejmonom, koji je upravo u
tom trenutku parkirao svoj „ferari" ispred pansiona, pored Stefanovog
„poršea".
_________________________________
*Ovde postoji negativna konotacija (engleski izraz je svieal shop), budući da
radnici u fabrikama u zemljama u razvoju za vrlo malu platu rade i prekovremeno,
u veoma lošim uslovima i izloženi opasnosti od povrede naradu. Postoji i pokret
protiv takve eksploatacije radnika, među kojima ima i mnogo dece. Pojedine
zemlje se protiv toga bore tako što sastavljaju spisak radnji u kojima se
(ne)prodaje roba proizvedena u tim fabrikama i to postavljaju na zvanične sajtove.
(Prim. prev.)
~ 16 ~
„Ne mrdaj odavde i... drži se podalje od prozora. Molim te",
užurbano reče Eleni. Izjurio je iz sobe, zatvorio vrata i maltene sleteo
niza stepenice.
Zatekao je Dejmona pored „ferarija", odakle je posmatrao oronulu
fasadu pansiona, prvo kroz naočare, a onda golim okom. Sudeći po
njegovom izrazu lica, reklo bi se da, gledao ovako ili onako, i nema
neke razlike.
Ipak, to nije bila Stefanova najveća briga. Pažnju mu je zaokupila
njegova aura i raznolikost mirisa koji su se širili oko njega, ljudsko
čulo ih nikada ne bi osetilo, a kamoli razaznalo svaki ponaosob.
„Šta si to radio?", upita Stefan, previše zapanjen da bi ga i ovlaš
pozdravio.
Dejmon mu uputi osmeh, blistav kao da se napajao na dvesta
pedeset vati.
„Skoknuo sam do antikvarnice", reče i uzdahnu. „A da: i kupio
ponešto." Upro je prstom u nov kožni kaiš, lupnuo se po džepu s
kamerom i zakačio u kosu naočare „rej-ban". „U ovoj prašnjavoj tačkici
od gradića čovek može da ode u sasvim pristojnu kupovinu, da ne
poveruješ. Baš volim da kupujem."
„Misliš, voliš da kradeš. A to je samo delić onoga šo sam nanjušio
na tebi. Jesi li to na samrti ili si samo lud?" Ponekad, kada se otruje,
stigne ga kakva tajanstvena kletva ili ga pak savlada neka bolest,
vampir besomučno, sumanuto juri za plenom, za bilo čim, tačnije bilo
kim ko mu se nađe pri ruci.
„Samo sam gladan", odgovori Dejmon uglađeno, i dalje
posmatrajući pansion. „Uzgred, šta bi sa onom osnovnom pristojnošću?
Dolazim čak ovamo i umesto da me lepo dočekaš i kažeš 'Zdravo,
Dejmone' ili 'Drago mi je što te vidim, Dejmone', šta ja čujem? Ništa od
toga. Samo: 'Šta si to radio, Dejmone?'" Napravio je plačevnu grimasu,
a onda poče podrugljivo da šmrca. „Pitam se, mlađi brate, šta li bi na to
rekao sinjore Marino."
„Sinjore Marino se pretvorio u prah još pre nekoliko stotina
godina", procedi Stefan kroza zube, pitajući se kako svaki put uspe
tako da ga ubode, kao sad, pozivajući se na njihovog nekadašnjeg
učitelja gospodskog držanja i plesa. „To bi trebalo i mi da budemo. To,
doduše, nema nikakve veze s temom ovog razgovora, brate. Pitao sam
te šta si to radio, ali mislim da dobro znaš na šta mislim, mora da si
popio krv polovine devojaka u gradu."
~ 17 ~
„Devojaka i žena", prekorno će Dejmon, lakrdijaški podigavši prst.
„Moramo biti politički korektni, zaista. A ti bi možda trebalo malo bolje
da vodiš računa o ishrani. Kad bi bolje jeo, možda bi se malo i popunio.
Ko zna?"
„Kad bih bolje jeo...?" Tu rečenicu je mogao da završi na hiljadu
načina, ali nijedan od njih ne bi bio dobar. „Baš šteta", reče umesto
toga niskom, vitkom i mišićavom Dejmonu, „što ti nećeš porasti ni
milimetar više dokle god si živ. Nego, lepo mi reci šta tražiš ovde, pošto
si po gradu ostavio toliko loma koji ja moram da sređujem, to baš i liči
na tebe."
„Došao sam po svoju kožnu jaknu", ravnodušno odvrati Dejmon.
„Zašto, pa mogao si i nju da ukra...?" Stefan prekide sebe usred
reči jer odjednom oseti kako velikom brzinom leti unazad i kako ga
nešto snažno prikiva za škripave daske na zidu pansiona, a onda mu
se Dejmon unese u lice.
„Dečko, ja ove stvari nisam ukrao. Platio sam ih, sopstvenom
valutom. Platio sam u snovima, fantazijama i zadovoljstvu koje nije od
ovog sveta." Poslednje reči je posebno naglasio, znajući da će se Stefan
zbog toga najviše razbesneti.
Stefan se jeste razbesneo, mada je bio i u dilemi. Znao je da je
Dejmon radoznao kada je posredi Elena. To je bilo dovoljno loše.
Međutim, sada su Dejmonove oči svetlucale nekim čudnim sjajem. Kao
da je u njegovim zenicama na trenutak ugledao nekakav plamen. Šta
god da je Dejmon radio tog dana, to sigurno nije bilo nešto normalno.
Nije znao o čemu je reč, ali je znao kako Dejmon namerava da završi
sa svim tim.
„Pravi vampir ne bi trebalo ništa da plaća", govorio je Dejmon
najzajedljivijim mogućim tonom. „Na kraju krajeva, mi smo toliko
poročni da bi trebalo da budemo ništavni kao prašina. Zar nije tako,
mali brate?"
Podigao je ruku na kojoj je nosio prsten s lazurnim kamenom koji
ga je štitio od zlataste svetlosti popodnevnog sunca, koja bi ga inače
pretvorila u prah. Stefan se tada malo pomerio, ali Dejmon je brže
iskoristio taj trenutak i podignutom rukom prikovao Stefanovu ruku
za zid. Stefan se pretvarao da će poleteti na levu stranu, a onda se
bacio na desnu da bi se oslobodio Dejmonovog stiska. Međutim,
Dejmon je bio brz kao zmija, ne, bio je brži od nje. Mnogo brži nego
obično. Brz i snažan od silne životne energije koju je uneo u sebe.
~ 18 ~
„Uh, ti..." Stefan je bio toliko besan da je umalo izgubio razum, pa
je pokušao da svom snagom udari po Dejmonovim nogama.
„Jeste, to sam ja, Dejmon", rekao je otrovno, likujući. „I ja ne
plaćam ako mi se ne plaća; samo uzmem ono što mi je potrebno.
Uzimam sve što poželim i ne dajem ništa zauzvrat."
Stefan se zagleda u te crne oči, koje su se skoro pretvorile u zenice,
i ponovo ugleda tanani plameni jezičak. Pokušao je da misli. Dejmon je
uvek brzo napadao, uvredio bi se zbog svake sitnice. Ali ne ovoliko.
Poznavao ga je dovoljno dugo da bi mogao da primeti da nešto nije u
redu; nešto mu je tu bilo sumnjivo. Dejmon kao da je dobio napad. Kao
da koristi skener, Stefan je odaslao zračak Moći pokušavajući da
pročačka po svesti svog brata i utvrdi šta je posredi.
„Vidim da si shvatio ponešto, ali tako nećeš stići nikuda", podlo
procedi Dejmon, a Stefan uto oseti žar u utrobi, kao da mu celo telo
gori. Bio je u agoniji dok ga je razgoropađeni Dejmon kažnjavao bičem
sopstvene Moći.
Stefan je dobro znao da, ma koliki bol osećao, mora da razmišlja
hladne glave; mora da uključi mozak, a ne samo da reaguje. Načinio je
mali pokret, uvijajući vrat u stranu i gledajući prema vratima
pansiona. Samo da Elena ne izleti napolje...
Ipak, bilo mu je veoma teško da razmišlja dok ga je Dejmon i dalje
šibao bičem. Disao je teško i ubrzano.
„Eto, da znaš", reče Dejmon. ,,Mi vampiri uzimamo, to ti je lekcija
koju treba da naučiš."
„Dejmone, zar ne bi trebalo da brinemo jedan o drugom... obećali
smo..."
„Jesmo, i zato ću se ja odmah pobrinuti za tebe." Onda ga je ujeo. I
raskrvario ga.
To je bilo bolnije i od šibanja bičem Moći, pa se Stefan obazrivo
primirio boreći se da izdrži, ne želeći da pruža otpor. Ujed zuba oštrih
poput žileta nije trebalo da bude bolan kad mu ih je zario u karotidu,
ali Dejmon ga je namerno držao pod nezgodnim uglom, sada već za
kosu, da bi ga što više bolelo.
Tada je usledio pravi bol. Agonija nevoljnog krvarenja, koje se
nastavlja uprkos opiranju. To je mučenje kakvo bi ljudska bića
uporedila s vađenjem duše iz živog tela. Trenutak kada bi učinila sve
samo da bol prestane. Sve što je Stefan u tom trenutku znao jeste da je
to najveća fizička patnja koju je morao da izdrži, a na koncu je postao
~ 19 ~
svestan suza koje su počinjale da naviru i da mu se kotrljaju niz
slepoočnice, padajući u talasastu tamnu kosu.
Najveće poniženje za jednog vampira jeste da ga drugi vampir
posmatra kao ljudsko biće, da ga posmatra kao meso. Stefan je osećao
kako mu udari srca odjekuju u ušima dok se bespomoćno uvijao pred
Dejmonovim očnjacima nalik na dvosekle noževe, pokušavajući da
stoički izdrži poniženje takvog zlostavljanja. Ako ništa drugo, može da
zahvali Bogu na tome što ga je Elena poslušala i ostala u sobi.
Već je bio počeo da se pita da li je Dejmon stvarno poludeo pa
ozbiljno namerava da ga ubije kada ga je on, konačno, pustio, izbacivši
ga iz ravnoteže snažnim trzajem. Stefan se spotače i pade skotrljavši
se, a onda podiže pogled i ugleda Dejmona koji je stajao nad njim.
Prstima je pritisnuo mesto na vratu gde mu je koža bila otkinuta.
„E", hladno poče Dejmon, „sad možeš da odeš gore i doneseš mi
jaknu."
Stefan se polako pridiže. Znao je da se Dejmon sada naslađuje:
ponizio ga je; njegova uvek uredna odeća sada je izgužvana i
prekrivena iščupanim vlatima trave i blatom iz retke cvetne leje
gospođe Flauers. Najbolje što je umeo, otresao se jednom rukom,
budući da se drugom i dalje držao za bolno mesto na vratu.
„Nešto si mi se ućutao", primeti Dejmon. Stajao je pored svog „ferarija"
prelazeći jezikom preko usana i desni i gledajući kroz trepavice
od zadovoljstva. „Gle čuda, nema brecanja i istresanja. Pa zar ni reči
grdnje? Dakle, trebalo bi češće da te podučavam ovoj lekciji."
Stefan se mučio jer je jedva pomerao noge. Kad se okrenuo od
Dejmona i uputio prema pansionu, pomislio je da je ipak sve dobro
prošlo, očekivao je da će biti mnogo gore. Tada je stao kao ukopan. Na
prozoru njegove sobe na kom nisu bili navučeni kapci pojavila se
Elena, držeći Dejmonovu jaknu u ruci. Sudeći po ozbiljnosti na njenom
licu, moglo se reći da je sve videla.
Bio je to pravi šok za Stefana, ali pretpostavljao je da je Dejmon
šokiran više od njega.
Uto Elena zavitla jaknu i baci je prema Dejmonu tako da mu je
pala pravo pred noge i obavila se oko njegovih stopala. Stefan se
iznenadio ugledavši da je Dejmon sav prebledeo. Podigao je jaknu kao
da se ustručava da je dodirne. Pogled mu je sve vreme bio uprt u
Elenu. Ušao je u kola.
„Zbogom, Dejmone. Ne mogu da kažem da mi je bilo
~ 20 ~
zadovoljstvo..."
Bez ijedne reči, sa izrazom lica bezobraznog deteta koje je upravo
dobilo batine, pokrenuo je motor.
„Samo me ostavi na miru", rekao je bezizražajno, dubokim glasom.
Odjurio je, ostavivši za sobom oblak prašine i peska.
U Eleninim očima nije bilo spokojstva kada je Stefan ušao u svoju
sobu i zatvorio vrata za sobom. Iz njih je izbijala svetlost zbog koje je
skoro zastao u dovratku.
Povredio te je.
„On povređuje svakoga. To je jače od njega. Danas mi je bio
nekako čudan. Ne umem da objasnim zbog čega konkretno. Doduše,
baš me briga. Hej, vidi ti to, pa ti sastavljaš rečenice!"
On... Elena zastade. Prvi put otkad je otvorila oči na proplanku na
kom je vaskrsnula, na njenom čelu se pojavila bora. Nije mogla da
stvori mentalnu sliku. Nije umela da nađe prave reči. Nešto u njemu.
Nalik na... hladnu vatru, na tamnu svetlost, rekla mu je mislima
naposletku. Ali skriveno. Vatra koja iznutra isijava van.
Stefan je pokušao da poveže to s bilo čim što je čuo i znao, ali ništa
nije uspeo da zaključi. I dalje se stideo zbog toga što je Elena videla sve
što se zbilo napolju.
„Jedino što sa sigurnošću mogu da kažem jeste da on u sebi ima
moju krv. Pored krvi polovine devojaka ovog grada."
Elena zatvori oči i zavrte glavom. Ubrzo potom, kao da je rešila da
ne produbljuje priču, potapšala je mesto pored sebe na krevetu.
Dođi, zapovedila je samouvereno, podigavši pogled. Zlatne iskre u
njenim očima zasvetlucaše posebnim sjajem. Pusti da... odagnam... bol.
Pošto Stefan nije odmah prišao, ona je ispružila ruke prema
njemu. Dobro je znao da ne treba da joj prilazi, ali bio je zaista mnogo
povređen, naročito mu je bio povređen ponos.
Stao je pored nje i sagnuo se da je poljubi u kosu.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

4 Re: Povratak:Suton V taj Pon Feb 13, 2012 6:54 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
3.
Kasnije tog dana, Kerolajn je sedela s Metom Hanikatom, Meredit
Sulez i Boni Makalok i svi su slušali razgovor Stefana i Boni preko
Boninog mobilnog telefona.
„Bolje kasnije posle podne", rekao je Stefan Boni. „Uvek odrema
malo posle ručka, a svakako će biti malo svežije za nekoliko sati.
Rekao sam Eleni da ćete navratiti i baš se obradovala. Ali dobro
zapamtite dve stvari. Prvo, prošlo je tek sedam dana otkad se vratila i
još nije baš... ona stara. Mislim da će pregurati te svoje... simptome za
neki dan, ali u međuvremenu znajte da možete svašta da očekujete. A
drugo, ne govorite nikome ništa o onome što ovde budete videle.
Nikome."
„Stefane Salvatore!" Za Boni je to bila velika uvreda i pravi
skandal. „Zar posle svega što smo prošli zajedno misliš da ćemo trtljati
unaokolo?"
„Nisam tako mislio", blago joj uzvrati Stefanov glas preko telefona.
Međutim, Boni je šištala kao ekspres lonac.
„Morali smo zajedno da se borimo protiv podivljalih vampira i
glavnog gradskog duha, pa protiv vukodlaka, pa da se bakćemo s
Drevnima, pa s tajnim kriptama, onda sa serijskim ubistvima i... i... s
Dejmonom, i sad mi kaži, jesmo li ikad nekom nešto pomenuli?",
uzviknu Boni.
„Izvini", reče Stefan. „Samo sam hteo da kažem da Elena neće biti
bezbedna ako bilo kome kažete ijednu reč. Istog trena će u novinama
osvanuti naslov: DEVOJKA SE VRATILA IZ MRTVIH. I šta onda da
radimo?"
„Razumem te potpuno", brzo reče Meredit, nagnuvši se da bi
Stefan mogao da je čuje. „Ništa ne brini. Svi ćemo se zakleti da nikome
ništa nećemo reći." Pogledala je u Kerolajn i brzo odvratila svoje tamne
oči.
„Moraću nešto da te zamolim." Stefan je pribegao svem svom
renesansnom poznavanju pravila pristojnosti i učtivog ophođenja,
svestan da su tri od četiri osobe s druge strane žice ženskog pola. ,,Da
li bi nekako mogla da iznudiš tu zakletvu?"
„Mislim da bih mogla", uljudno odvrati Meredit, ovog puta
gledajući Kerolajn pravo u oči. Kerolajn pocrvene, a rumenilo na
~ 22 ~
njenim preplanulim obrazima i vratu poprimi grimiznu nijansu.
„Sredićemo to, a posle podne svraćamo tamo."
Boni, koja je držala slušalicu, na kraju reče:
„Hoće li neko još nešto da kaže?"
Met je tokom razgovora uglavnom ćutao. Sada je zavrteo glavom,
pa se pramenovi njegove plave ćube razleteše na sve strane. Odmah
potom, kao da više nije mogao da izdrži, izlete mu:
„Možemo li da čujemo Elenu? Samo da joj kažemo 'ćao'? Mislim,
prošlo je nedelju dana." Njegova preplanula koža se zajapurila kao
nebo u suton, baš kao što je malopre Kerolajn oblila rumen.
„Samo vi svratite, pa će vam sve biti jasno. Videćete zašto kad
budete došli." Prekinuo je vezu.
Družina se beše okupila kod Meredit. Sedeli su napolju, za stolom
u zadnjem delu dvorišta.
„Dobro, mogli bismo barem da im ponesemo malo hrane", predloži
Boni i ustade naglo kao da ju je nešto ubolo. „Ko zna šta im gospođa
Flauers sprema da jedu, ako im uopšte sprema." Počela je da maše
rukama prema drugima kao da pokušava da ih podigne u stanje
levitacije.
Met ustade da bi je poslušao, ali Meredit nastavi da sedi. Tiho im
se obratila:
„Upravo smo obećali Stefanu. Prvo mora da se obavi to oko
zakletve. I da se odredi prikladna kazna za onog ko je pogazi."
„Znam da se to odnosi na mene", reče Kerolajn. „Zašto lepo ne
kažeš?"
„U redu", odvrati Meredit, „to se odnosi na tebe. Kako to da te
odjednom opet zanima šta se događa sa Elenom? Otkud znamo da
nećeš razglasiti sve ovo celom gradu?"
„A zašto bih?"
„Da bi privukla pažnju. Ti voliš da svi gledaju u tebe, a to će se i
dogoditi ako im ispričaš sve sočne pojedinosti."
„Ili iz osvete", dodade Boni i iznenada ponovo sede. „Ili iz
ljubomore. Ili dosade. Ili..."
„Dobro, dobro", prekide je Met. „Navela si dovoljno razloga."
„Još nešto", tiho progovori Meredit. „Zašto ti je toliko stalo da je
vidiš, Kerolajn? Vas dve niste u dobrim odnosima skoro godinu dana,
još otkad je Stefan došao u Felovu Crkvu. Pustili smo te da čuješ
razgovor sa Stefanom, ali posle onoga što je rekao..."
~ 23 ~
„Ako baš hoćeš da znaš zašto mi je do toga stalo, posle svega što se
dogodilo pre nedelju dana, e pa... eto, mislila sam da ćeš shvatiti i bez
mog objašnjavanja!" Sjajnim očima, zelenim kao u mačke, Kerolajn
stade netremice da zuri u Meredit.
Meredit poseže za svojim najboljim ravnodušnim izrazom lica.
„Dobro!", uzviknu Kerolajn. „Ubila ga je zbog mene. Ili mu je zbog
nje došao sudnji dan, kako ti volja. Tom vampiru, Klausu. A kad ju je
oteo i... i... i... koristio... kao igračku... kad god je bio žedan krvi... ili
kad..." Izraz lica joj se promenio, a disanje joj se ubrzalo.
Boni je osetila sažaljenje prema njoj, ali je ipak bila vrlo obazriva.
Probudila joj se intuicija, upozoravala ju je. Kerolajn jeste pominjala
Klausa, onog vampira, ali bilo joj je čudno to što nijednom nije
pomenula drugog otmičara, vukodlaka Tajlera Smolvuda. Možda ga
nije pominjala zbog toga što je Tajler bio njen dečko sve dok je on i
Klaus nisu zarobili kao taoca.
„Izvini", rekla joj je Meredit tihim glasom u kome se čulo da joj je
stvarno žao. „Dakle, hoćeš da zahvališ Eleni."
„Da. Hoću da joj zahvalim." Kerolajn je duboko disala. „I želim da
se svojim očima uverim da je dobro."
„Nema problema. Za ovu zakletvu nije potrebno mnogo vremena",
nastavila je Meredit smireno. „Možda ćeš se predomisliti za mesec
dana ili već sutra... mada još nismo odredili kaznu."
„Slušajte, ne možemo da pretimo Kerolajn", reče Met. „Bar ne
fizički."
„Niti da teramo druge da joj prete", dodala je Boni zamišljeno.
„Ne, ne možemo", rekla je Meredit. „Ali možemo da učinimo bar
nešto za prvo vreme, ove jeseni polažeš zakletvu za ulazak u
sestrinstvo, zar ne, Kerolajn? E pa, mogu da kažem tvojim budućim
sestrama da si prekršila svečanu zakletvu koja se tiče nekoga ko je
bespomoćan i ko ne može da ti naudi, a ko, sigurna sam, i ne želi da ti
naudi. Sve nešto mislim da će ih posle toga biti baš briga za tebe."
Kerolajnino lice se ponovo zajapurilo.
„Nećeš valjda. Ne bi mi se valjda mešala u živ..."
Meredit je prekide usred reči.
„Iskušaj me."
Kerolajn kao da se uspaničila i predomislila.
„Uopšte nisam rekla da neću da se zakunem, a nisam rekla ni da
ću prekršiti zakletvu. Iskušajte vi mene, zašto da ne? N-naučila sam ja
~ 24 ~
ponešto ovog leta."
Iskreno se nadam. Te reči su lebdele u vazduhu iako ih niko nije
izgovorio naglas. Kerolajnin hobi je čitave prošle godine bio iznalaženje
načina da naškodi Stefanu i Eleni.
Boni se promeškoljila. Bilo je nečeg, nečeg skrivenog, iza onoga što
je Kerolajn govorila. Nije znala odakle joj to; to joj je govorilo ono šesto
čulo s kojim je rođena. Možda to, s druge strane, ima veze s tim što se
Kerolajn mnogo promenila, govorila je sebi.
Koliko je samo puta u poslednjih nedelju dana pitala Boni za
Elenu. Da li je Elena zaista dobro? Da li može da joj pošalje cveće? Da
li već može da prima posete? Kada će joj stvarno biti dobro? Kerolajn je
tu samo smetnja, mada Boni nije imala srca da joj to kaže. Svi su
nestrpljivo iščekivali da vide kako je Elena... posle povratka iz mrtvih.
Meredit, koja je uvek imala papir i olovku pri ruci, žvrljala je
nešto. Zatim je upitala
„Kako vam se ovo čini?", pa su se svi nagnuli da pogledaju to što je
bilo ispisano u blokčetu.
Zaklinjem se da nikome neću reći o natprirodnim događajima koji se tiču
Stefana i Elene ukoliko mi Stefan ili Elena lično izričito ne daju dopuštenje da to
učinim. Takođe ću pomoći i pri izvršenju kazne nad onim ko ovu zakletvu prekrši,
na način o kome odlučuje ostatak grupe. Ova zakletva važi doživotno, a moja krv
je moj svedok.
Met je klimao glavom.
„'Doživotno' - savršeno", reče. „Zvuči kao da ju je pisao advokat."
Ono što je usledilo nije baš ličilo na nešto što bi radili advokati.
Svako je uzeo to parče papira, naglas pročitao ono što je na njemu
pisalo i svečano se potpisao. Zatim se svako od njih bocnuo u prst
zihemadlom koju je Meredit našla u tašni i pored svog potpisa osta-io
krvav otisak prsta. Boni je zažmurila kad je trebalo da se ubode.
„Sada smo se stvarno obavezali", rekla je ozbiljno, kao neko ko
dobro zna šta to znači. ,,Ja se ne bih usudila da prekršim ovako nešto."
„Dosta mi je krvi, bar za neko vreme", reče Met, stiskajući prst i
mrko ga posmatrajući.
Baš se tada dogodilo nešto potpuno nestvarno. Mereditina
ispisana zakletva je stajala nasred stola da bi svi mogli da je vide i da
joj se dive kada je s visokog hrasta u zadnjem delu dvorišta, odakle se
protezala šuma, doletela jedna vrana. Uz prodoran krik, sletela je
~ 25 ~
pravo na sto, te i Boni kriknu. Ptičurina nakrivi glavu da bi svojim
jedinim okom odmerila svako od četiri ljudska bića ponaosob, a oni
hitro povukoše stolice unazad da bi joj se sklonili s puta. Zatim je
nakrivila glavu na drugu stranu. To je svakako bila najveća vrana koju
su ikada videli, a pošto su sunčevi zraci padali pravo na njeno perje,
ono se prelivalo u svim duginim bojama.
Vrana je izgledala kao da čita reči zakletve. Onda se pokrenula
tako munjevito da je Boni kao bez duše jurnula iza Meredit, spotakavši
se o njenu stolicu. Vrana je raširila krila, nagnula se i snažno
zakljucala po papiru, i to kao da cilja dva određena mesta.
Već sledećeg trenutka je više nije bilo; prvo se začuo lepet krila, a
onda se vinula toliko visoko da se pretvorila u jedva vidljivu crnu
tačkicu na sunčanom nebu.
„Upropastila je sav naš trud", zavapila je Boni, i dalje se krijući
iza Meredit.
„Pa, i nije baš", reče Met, koji se zatekao bliže stolu.
Kada su se najzad usudili da se približe stolu i pogledaju u papir,
Boni najednom oseti da joj je neko preko leđa prebacio ćebe od leđa.
Srce joj snažno zalupa.
Nisu mogli da veruju svojim očima, ali tragovi kljuna na hartiji
behu crveni, kao da je vrana bljuvala krv da bi ih obojila. Crveni
tragovi, neočekivano fino oblikovani, predstavljali su, ni manje ni više,
stilizovano slovo:
D
Ispod toga je pisalo:
Elena je moja.
4.
Sakrivši potpisanu zakletvu na sigurno, u Boninu torbicu,
parkirali su automobil ispred pansiona u kome je Stefan opet odseo.
Potražili su gospođu Flauers, ali, kao i obično, nigde nisu mogli da je
nađu. Onda su se popeli uz vijugavo stepenište zastrto izlizanim
tepihom i uokvireno oronulim gelenderom i, približavajući se vratima,
počeli da dozivaju.
„Stefane! Elena! To smo mi!"
~ 26 ~
Vrata uvrh stepenica se otvoriše i Stefan promoli glavu. Izgledao
je... drugačije.
„Kao da je srećniji", značajno došapnu Boni Meredit. „Stvarno?"
„Naravno." Boni je bila zgranuta takvim pitanjem. „Vratila mu se
Elena."
,,Da, vratila se. Ista onakva kakva je bila kad su se upoznali, sto
posto. I sama si je videla u šumi." Meredit kao da je želela da nagovesti
nešto svojim ozbiljnim tonom.
„Ali... to... o ne! Ona je opet ljudsko biće!"
Met pogleda niza stepenice i prosikta:
„Hoćete li vas dve prestati već jednom? Čuće nas, pobogu."
Boni je bila zbunjena. Naravno da je Stefan mogao da ih čuje, ali
ako će brinuti povodom toga šta je Stefan čuo, onda treba da paze i na
to što misle, Stefan uvek može da uhvati trag misli ako ne uspe da čuje
izgovorene reči.
„Dečaci!", prošišta Boni. „Mislim, znam da su oni apsolutno
neophodni i sve to, ali ponekad prosto ništa ne ka-pi-ra-ju."
„Čekaj samo kad dođe vreme da se bakćeš s muškarcima",
prošaputa Meredit, a Boni pade na pamet Alarik Salcman, student s
kojim je Meredit praktično bila verena.
„Mogla bih da ti dam nekoliko saveta", dodala je Kerolajn
posmatrajući svoje duge, manikirane nokte kao da je umorna od
života.
„Ne mora ona još ništa da zna", brzo se nadovezala Meredit, u
nekom majčinski zaštitničkom fazonu. „Hajde da uđemo."
„Sedite, sedite", ponudi ih Stefan ljubazno i gostoljubivo. Međutim,
nikome nije bilo do toga. Svi pogledi su bili uprti u Elenu.
Ona je skrštenih nogu sedela pored jedinog prozora u sobi, a njena
bela spavaćica se lelujala na svežim uzdasima vetra. Kosa joj je opet
dobila onu zlatnu nijansu; više nije svetlozlatasta kao onda kada ju je
Stefan nenamerno pretvorio u vampiricu. Izgledala je baš onako kako
ju je Boni zapamtila.
Osim što je lebdela metar od poda.
Stefan je primetio da su se svi zgranuli pred tim prizorom.
„Stalno to radi", rekao je, skoro kao da se izvinjava. „Zaspala je
posle borbe s Klausom, a kad se probudila, jednostavno je počela da
lebdi. Mislim da gravitacija još na nju ne deluje kako treba."
Okrenuo se prema Eleni.
~ 27 ~
„Vidi ko je došao da te vidi", rekao je pokušavajući da privuče
njenu pažnju.
Elena ih je gledala. Iz njenih plavih očiju, prožetih zlatnim
iskricama, izvirala je radoznalost; smešila im se, ali se po njenom
pogledu, dok je posmatrala svakog ponaosob, videlo da ne prepoznaje
nikog od njih.
Boni je pružila ruke prema njoj.
„Elena? To sam ja, Boni. Sećaš li me se? Bila sam tamo kad si se
vratila. Ne znaš koliko mi je drago što te vidim."
Stefan ponovo pokuša da joj osveži pamćenje.
„Sećaš li se, Elena? Ovo su tvoji prijatelji, tvoji dobri prijatelji. Ova
visoka tamnokosa lepotica je Meredit; ova mala crvenokosa vila je
Boni, a ovaj momak koji izgleda kao pravi Amerikanac jeste Met."
Lice joj načas zasja, pa Stefan ponovi:
„Met."
„A ja? Ja sam, kao, nevidljiva?", dobaci Kerolajn stojeći u
dovratku. Htela je da se našali, i jeste zvučalo kao šala, ali Boni je bila
ubeđena da Kerolajn škrguće zubima jer vidi da su Stefan i Elena
zajedno i da su van opasnosti.
„U pravu si. Izvinjavam se", rekao je Stefan, a zatim je uradio
nešto zbog čega bi običan osamnaestogodišnjak ispao prava budala.
Uzeo je Kerolajninu ruku i poljubio je graciozno i gospodstveno kao da
je plemić koji je došao iz srednjeg veka. Načelno govoreći, on to i jeste,
pomisli Boni.
Na Kerolajn se pomalo videlo da joj je baš drago, rukoljub je trajao
prilično dugo. Nastavio je:
„A poslednja, ali ništa manje važna, jeste ova preplanula lepotica
koja se zove Kerolajn." Zatim se sasvim nežno, glasom koji je Boni čula
svega nekoliko puta otkad ga je upoznala, ponovo obratio Eleni:
„Ljubavi, zar ih se ne sećaš? Umalo su dali svoje živote za tebe, i za
mene." Elena je i dalje lebdela, ali sada stojeći i krećući se gore-dole
poput plivača koji se u uspravnom položaju održava u vodi.
„Postupili smo tako zato što nam je stalo do tebe", rekla je Boni i
ponovo ispružila ruke očekujući zagrljaj. „Međutim, bili smo izgubili
svaku nadu da ćeš oživeti, Elena." Oči joj se ispuniše suzama. „Vratila
si nam se. Zar nas ne prepoznaješ?"
Elena se lagano spustila na zemlju, i to pravo pred Boni. I dalje joj
se na licu videlo da ih uopšte ne prepoznaje, ali bilo je tu i nečeg
~ 28 ~
drugog. Zračila je nekakvim bezgraničnim, blagoslovenim spokojstvom.
Oko sebe je širila mir i bezuslovnu ljubav, te Boni duboko uzdahnu i
zatvori oči. Osećala je to kao toplinu sunčevih zraka na licu, kao zvuk
morskih talasa u ušima. Trenutak kasnije je shvatila da je na ivici da
zaplače, preplavljena čistom dobrotom, što je reč koja se danas retko
može čuti. Neke stvari još mogu biti jednostavno, netaknuto dobre.
Iz Elene je zračila dobrota.
Nežno se odgurnuvši o Bonino rame, Elena je odlebdela do
Kerolajn. Pružila je ruke prema njoj. Kerolajn je bila zabezeknuta.
Talas crvenila poče da joj plazi uz vrat. Boni je to primetila, ali nije
razumela zašto tako reaguje. Pa svi su imali jednake šanse da ih Elena
prepozna. Na kraju krajeva, i Kerolajn se nekada družila sa Elenom,
sve dok se nije pojavio Stefan, njihovo suparništvo je bilo bezazleno.
Sasvim je u redu to što je Elena odabrala da prvo priđe njoj.
Kerolajn je zbunjeno podigla ruke i uspela da izusti samo
„Ja sam...", što je Elena, izgleda, shvatila kao zagrljaj, pa ju je
poljubila pravo u usta. Nije to bio tek običan cmok. Lepo ju je obgrlila
oko vrata i nije baš žurila da se odmakne. Kerolajn je nekoliko dugih
trenutaka ostala ukočena kao u zamrznutom kadru, očigledno od šoka.
Zatim je ustuknula i pokušala da se izmigolji iz tog stiska, isprva
bojažljivo, a zatim tako grčevito da je Elena, razrogačenih očiju, naglo
poletela uvis.
Stefan ju je uhvatio poput igrača bejzbola koji se baca da uhvati
loptu.
„Šta, dođavola ...?" Kerolajn je zgađeno brisala usta.
„Kerolajn!", uzviknu Stefan zaštitnički. „Nije to što misliš. To
nema nikakve veze sa seksom. Samo hoće da vidi ko si, da te upozna i
zapamti. Tako ona sada komunicira. Ali najvažnije je da nam se
vratila."
„Kao prerijski psi", rekla je Meredit hladnim, blago suzdržanim
tonom, koji je često upotrebljavala kada je trebalo smiriti strasti.
„Prerijski psi se ljube u znak pozdrava. To ima istu simboliku kao ovo
što je Stefan pomenuo, tako se jedinke međusobno raspoznaju..."
Međutim, Mereditin pokušaj nije umirio Kerolajn. Nije trebalo da
briše usta; time je samo razmazala jarkocrveni karmin, pa je sad
podsećala na junakinju iz filma Drakulina nevesta.
„Jesi li ti normalna? Šta ti misliš, ko sam ja? Znači, zato što to
rade tamo neki hrčci, to je odjednom normalno?" Od vrata pa sve do
~ 29 ~
čela počeše da joj izbijaju crveni pečati od ljutine.
„Prerijski psi. Ne hrčci."
„Uh, velika mi je to..."
Kerolajn zastade, uporno tražeći nešto po torbici, a onda joj Stefan
pruži paketić papirnih maramica. Tapkajući ih maramicama, već je bio
obrisao Kerolajnin ruž sa Eleninih usana. Kerolajn pojuri u malo
kupatilo, u koje se moglo ući iz Stefanove sobe u potkrovlju, i za sobom
zalupi vrata najjače što je mogla.
Boni i Meredit se pogledaše i uzdahnuše u isto vreme, prsnuvši u
smeh. Boni je oponašala Kerolajn, napravivši šokiranu grimasu.
Oponašala je pokrete koje je Kerolajn pravila dok je brisala usta, kao
kad neko uzme brdo maramica da obriše nekakvu mrljicu. Meredit
prekorno zavrte glavom, ali se i sama, kao i Stefan i Met, jedva
uzdržavala da se ne nasmeje, a onda ih je sve, naravno, obuzeo napad
smeha. Dogodilo se spontano, kao posledica oslobađanja pritiska, posle
dugih šest meseci ponovo su videli Elenu živu i zdravu, i jednostavno
nisu mogli da prestanu da se smeju.
Bilo kako bilo, nisu prestali sve dok paketić maramica nije izleteo
iz kupatila, umalo pogodivši Boni u glavu. Tada su shvatili da su se
vrata ponovo otvorila pošto ih je Kerolajn veoma snažno zalupila, kao i
da se u kupatilu nalazi ogledalo u kojem je Kerolajn sve mogla da vidi.
Boni je u odrazu ogledala opazila Kerolajnin izraz lica, a onda je
primetila da je i dalje netremice gleda.
Da, videla je kako joj se smeju.
Vrata se ponovo zatvoriše, ovog puta uz toliki tresak da mora da
ih je šutnula. Boni pognu glavu i poče nervozno da se igra svojim
kratkim riđim uvojcima, poželevši da se zemlja otvori i da je proguta.
„Moram da joj se izvinim", rekla je progutavši knedlu, a u njenom
glasu se osećalo da želi da postupi kao odrasla osoba. Kada je podigla
pogled, shvatila je da su ostali više zaokupljeni Elenom, koju je ono
odbacivanje očito uznemirilo.
Dobro je što smo naterali Kerolajn da onu zakletvu zapečati krvlju,
pomisli Boni. A dobro je što ju je potpisao i on, zna se već ko. Ako je
Dejmon ičega svestan, onda su to posledice kršenja zakletve.
Dok je razmišljala o tome, nesvesno je prišla gomili okupljenoj oko
Elene. Stefan je pokušavao da zadrži Elenu; Elena je poželela da krene
za Kerolajn, a Met i Meredit su pomagali Stefanu i govorili Eleni da ne
brine i da je sve u redu.
~ 30 ~
Kad im je prišla Boni, Elena je odustala od pokušaja da stigne do
kupatila. Na licu joj se videlo da je veoma uznemirena jer su joj oči,
plave kao nebo, bile pune suza. Elenin spokoj beše narušen bolom i
kajanjem, a iz dubine je izvirala neočekivano jasna spoznaja. Boni
oseti kako se njena intuicija budi.
Međutim, samo je pomazila Elenu po laktu, budući da je to bio
jedini deo njenog tela koji je mogla da dohvati, i obratila joj se glasom
koji se gubio u opštem metežu:
„Nisi mogla da znaš da će se toliko uznemiriti. Nisi joj nanela zlo."
Suze nalik na kristale slivale su se niz Elenine obraze, a Stefan ih
je skupljao maramicom kao da je svaka kap dragocena.
„Ona misli da je Kerolajn stvarno povređena", reče Stefan, „i brine
zbog toga, premda ne razumem zašto."
Boni je shvatila da Elena ipak može da komunicira, ali mislima.
„I ja sam to osetila", reče ona. „Bol. Ali reci joj, mislim, Eleni, da
obećavam da ću se izviniti. Ima na kolenima da je molim da mi
oprosti."
„Možda će biti potrebno da svako od nas pomalo kleči", rekla je
Meredit. „U međuvremenu želim da se postaram za to da ovaj
'neosvešćeni anđeo' prepozna i mene."
Sa izrazom prirodne smirenosti, nežno je izvukla Elenu iz
Stefanovog zagrljaja i prigrlila je, a zatim je i poljubila.
Nažalost, to se poklopilo s Kerolajninim oholim izlaskom iz
toaleta. Brada i usne behu joj bleđi od ostatka lica, budući da je s njih
skinula svu šminku: karmin, bronzer, rumenilo i ostalo. Stala je kao
ukopana i zagledala se u prizor.
„Ne mogu da verujem", rekla je oštrim, prezrivim tonom. „I dalje
se bakćete istom stvari! Odvrat..."
„Kerolajn." Stefan je to izgovorio kao upozorenje.
„Došla sam ovamo da vidim Elenu." Kerolajn, prelepa, vitka
Kerolajn, bronzane kože, sada je kršila ruke kao da učestvuje u žučnoj
raspravi. „Elenu kakva je bila nekad. I šta sam zatekla? Kao beba je,
ne ume ni da govori. Podseća na nekakvog gurua koji se mudro smeška
i pride, zaboga, lebdi u vazduhu. A povrh svega je i perver..."
„Molio bih te da ne završiš tu misao", rekao je Stefan tiho ali
strogo. „Rekao sam ti već: sudeći po tome kako je napredovala do sada,
ovakvo ponašanje će proći za nekoliko dana", dodade.
Jeste se nekako promenio, drugačiji je, pomisli Boni. Očigledno je
~ 31 ~
da je srećniji zbog toga što je Elena ponovo tu. Pored toga je i... nekako
jači, u biti. Stefan je oduvek bio povučen i tih; njenim se moćima
obznanjivao kao mirno, bistro jezero. Sada se ta voda pred njenim
očima izdizala u pravi cunami.
Zbog čega se Stefan toliko promenio?
Odgovor joj se istog trena ukazao, doduše u obliku novog
retoričkog pitanja. Elena je delimično i dalje bila duh, intuicija je to
govorila Boni. Šta ti se dogodi ako popiješ krv nekoga ko je u takvom
stanju?
„Da ne tupimo više", rekla je Boni. „Kerolajn, izvini. Mnogo,
mnogo mi je žao zbog... zna'š već. Pogrešila sam i želim da ti se
izvinim."
„Uf, znam koliko ti je žao. I time je sve rešeno, je li?" Kerolajnin
glas je pržio poput otrova i na kraju je ljutito okrenula leđa Boni. Boni
se iznenadila osetivši da su oči počele da je peku.
Elena i Meredit su se i dalje grlile, kvaseći jedna drugoj obraze
suzama. Dok su se gledale, Elena je sijala od zadovoljstva.
„Odsad će moći da te prepozna gde god da se nađeš", Stefan reče
Meredit. „Ne samo po licu nego... pa, po onome što nosiš u sebi, ili po
obliku te nutrine, ako ništa drugo. Trebalo je da vam to pomenem pre
nego što ste došli, ali ja sam jedini koga je dosad 'upoznala', pa nisam
shvatio..."
„Pa zašto nisi?!" Kerolajn je hodala tamo-amo, besna kao ris.
„Pa šta ako si poljubila devojku?", prasnu Boni. „Da neće možda da
ti porastu brkovi?"
Kao da je poneta žestinom rasprave, Elena iznenada polete uvis.
Doslovno je fijuknula kroz vazduh poput topovskog đuleta; kosa joj je
pucketala elektricitetom kada bi se naglo zaustavila ili skrenula. Dva
puta je opisala krug oko tavanice, a kada je prošla pored starog
prozora, na prašnjavom staklu se jasno ocrtala silueta nagog tela, te
zapanjena Boni shvati: O bože! Moramo da joj nabavimo neku odeću.'
Pogledala je Meredit i primetila da je i ona zaključila isto to. Baš tako,
hitno moraju da pronađu odeću, pogotovo donji veš.
Dok je Boni prilazila Eleni, stidljivo kao da će joj to biti prvi
poljubac, Kerolajn je sasvim odlepila.
„Opet to radite, opet, opet i opet!" Sada već krešti kao neka
ptičurina, pomisli Boni. „Šta je vama, narode? Zar nemate nimalo
stida?"
~ 32 ~
To je, nažalost, izazvalo još jedan napad kikotanja kod Boni i
Meredit, koje su očajnički pokušavale da zatome smeh. Čak se i Stefan
naglo okrenuo, ali videlo se da njegova galantnost prema gošći
unapred gubi bitku.
Nije to samo gošća, pomisli Boni, nego devojka s kojom je otišao
prilično daleko, Kerolajn, naime, nije baš krila da ga se bila dočepala.
Tada joj je sinulo da je to najdalje dokle vampiri mogu da odu, dakle,
ne do samog kraja. Oni razmenjuju krv, što mu, kao, dođe zamena za
ono. Doduše, nije on bio jedini kojim se Kerolajn hvalisala unaokolo.
Ona je bila od onih na lošem glasu.
Kada je pogledala Elenu, Boni je primetila da ona posmatra
Kerolajn s čudnim izrazom lica. Nije je posmatrala kao da je se boji,
već kao da je ozbiljno zabrinuta za nju.
„Jesi li dobro?", prošaputa Boni.
Na njeno iznenađenje, Elena klimnu, a onda pogleda Kerolajn i
zavrte glavom. Pažljivo ju je odmerila od glave do pete sa izrazom
zbunjenog lekara koji pregleda teško bolesnog pacijenta. Odlebdela je
do Kerolajn ispruživši jednu ruku. Kerolajn ustuknu od straha, kao da
se grozi Eleninog dodira. Ne, ne kao da se grozi, pomisli Boni, već kao
da se plaši.
„Otkud znam šta će joj još pasti na pamet?", brecnu se Kerolajn,
ali Boni je znala da nije to uzrok Kerolajninog straha.
Šta li je ovde posredi?, pitala se. Elena se plaši za Kerolajn, a
Kerolajn se plaši Elene. Na šta li će to izaći? Koža joj se ježila od
probuđenih vidovnjačkih čula. Nešto nije u redu s Kerolajn, osećala je
to, ima tu nečeg što dosad nije osetila. A vazduh... nekako se
zgušnjavao, kao da se sprema oluja. Kerolajn se naglo okrete, kao da
se gadi Eleninog dodira. Stala je iza stolice.
„Sklonite je od mene već jednom! Neću da me dodiruje...", zausti,
ali uto Meredit napravi obrt pomoću dve tiho izgovorene reči.
„Šta si mi to rekla?", jedva izgovori Kerolajn, zaprepašćena.
5.
Dok se besciljno vozikao po kraju, Dejmon iznenada ugleda jednu
devojku. Šetala je sama niz ulicu; njena riđa kosa je lepršala na vetru,
a ruke joj behu pune teških kesa s namirnicama.
~ 33 ~
Dejmon se istog časa potrudio da ispadne kavaljer. Polako je
zakočio, pustio da kola klize još nekoliko metara i stao sačekavši da
devojka ubrza korak da bi ga stigla, che gambe*, a onda je hitro izašao
iz automobila da bi joj otvorio suvozačeva vrata.
Ispostavilo se da se zove Damaris.
Nekoliko trenutaka kasnije, „ferari" je ponovo bio u pokretu, jureći
toliko brzo da se Damarisina riđa kosa lelujala na vetru poput zastave.
Bila je to mlada žena koja je znala da ceni laskave i zavodničke
komplimente koje je raskalašno rasipao čitavog dana, to je bilo dobro,
brzo je zaključio, jer mu je mašta posustajala.
Međutim, mašta mu uopšte nije bila potrebna da bi laskao tom
ljupkom biću čiste, mlečnobele kože i skoro zlatnoriđe kose, koja je na
suncu sijala kao oreol. Pretpostavljao je da s njom neće biti nikakvih
problema, pa je nameravao i da prenoći kod njega.
Veni, vidi, vici, pomisli Dejmon i zločesto se osmehnu daljini. Ipak
se ispravio: dobro, možda je još nisam potpuno osvojio, ali mogao bih
da se kladim u svoj „ferari" da hoću.
Zaustavili su se pored „zaobilaznog puta za panoramsko
razgledanje". Kada je Damaris ispustila torbicu pa se sagla da je
dohvati, Dejmon je ugledao njen potiljak, ono mesto na kom su vlasi
njene sjajne rićkaste kose bile neverovatno tanane, posebno se ističući
spram bele puti. Istog trena ju je poljubio u to mesto na vratu, potpuno
nagonski, osetivši da joj je koža meka poput bebine, i topla pri dodiru s
njegovim usnama. Dao joj je potpunu slobodu da odgovori na to jer ga
je veoma zanimalo da li će ga ošamariti, ali ona to nije učinila, već se
samo uspravila i nekoliko puta drhtavo uzdahnula pre nego što mu je
dopustila da je uzme u naručje; poljubio je to nesigurno uzdrhtalo
stvorenje u kome je krv uzavrela, a čije su tamnoplave oči preklinjale
da je voli i istovremeno želele da se odupru.
„Nikako... nisam smela to da ti dopustim. Neću ti to više dozvoliti.
Sada hoću da idem kući."
Dejmon se osmehnu. Njegov „ferari" ne ide nikuda, opklada je
dobijena. Biće mu naročito zadovoljstvo da je posmatra kada se
naposletku bude prepustila, razmišljao je vozeći dalje niz put. Ako
bude dobra kao do sada, možda će je čak zadržati nekoliko dana, a
možda će je i preobratiti.
__________________________________
*Kakve noge (ital.). (Prim. prev.)
~ 34 ~
U njemu se pak probudio neobjašnjiv nemir. Naravno, Elena je
uzrok tome. Kod pansiona joj je bio toliko blizu, ali nije se usudio da joj
priđe iz straha da ne učini nešto. Ma da, trebalo je odavno to da
uradim, pomislio je, iznenada osetivši nekakvu novu snagu. Stefan je u
pravu, danas zbilja nešto nije u redu s njim.
Nije mogao ni da zamisli da je moguće da se neko toliko iznervira.
Trebalo je da vuče glavu svog mlađeg brata po zemlji dok mu ne odere
kožu s lica, da mu zavrne šiju kao kokoški, a zatim da se popne uz one
uske izlizane stepenice i dohvati Elenu, htela to ona ili ne. Još to nije
uradio zbog njanjavih gluposti; brinuo je da će vrištati kad joj bude
podigao onu neponovljivo lepu bradu i zario izdužene, nadražene
očnjake u vrat beo poput ljiljana.
Začuo je buku u kolima.
„... šta misliš?", pričala je Damaris.
Nervozan i previše zaokupljen svojom fantazijom da bi se bavio
time šta je njegov um mogao da pojmi od svega što je govorila,
jednostavno ju je isključio, pa je namah zamukla. Damaris je bila vrlo
ljupka, ali prosto una stomata, lepa ali tupava. Sedela je potpuno
nepomično dok ju je vetar šibao po licu riđim pramenovima njene kose,
ali njene oči skupljenih zenica behu potpuno bezizražajne.
Doduše, to je bilo sasvim izlišno. Dejmon je, razjaren, počeo da
šišti kao zmija. Više nije mogao da se vrati svom sanjarenju; čak i u
tišini, slika uplakane Elene je potiskivala svaku drugu misao.
Kad je budeš pretvorio u vampira, više neće plakati, poručio mu je
glas u njegovom umu. Dejmon se zavalio u sedištu i zabacio glavu
držeći tri prsta na volanu. Jednom je hteo da je učini svojom princezom
tame, zašto ne pokuša opet? Bila bi samo njegova, a ako bi morao da se
odrekne njene smrtničke krvi... Šta pričaš kad nisi okusio ni kap?, opet
se ubacio onaj glas. Zamisli samo Elenu, bledu i svetlucavu od
vampirske aure Moći, njenu platinastu kosu, crni plašt spram belog
satena njene puti. Od tog prizora bi svakom vampiru srce zakucalo
brže.
Sada kada je postala duh, žudeo je za njom više nego ikad ranije.
Sve i da postane vampirica, njena narav bi ostala nepromenjena.
Čežnjivo je zamišljao: ona bi bila svetlost njegove tame, njena tananost
i bledilo bi prkosili njegovom snažnom telu u crnoj koži. Zapušio bi joj
usta poljupcima, činilo mu se, zapečatio bi njima one izvajane usne,
ugušio bi je...
~ 35 ~
Šta li je meni? Vampiri ne ljube tako zarad uživanja, naročito ne
druge vampire. Krv i lov su njihov život. Ljubljenje je neophodno samo
kad treba savladati žrtvu, inače je izlišno; takvo što ne vodi nikuda.
Samo se sentimentalne budale, kakav je njegov brat, cimaju oko takvih
gluposti. Vampirski par bi mogao da deli krv smrtne žrtve napadajući
u isto vreme i kontrolišući njen um iz dva izvora, budući da bi i
telepatski bili čvrsto povezani. Tu bi već i moglo biti nekakvog
zadovoljstva.
Ipak, Dejmon je još bio uzbuđen od pomisli na ljubljenje sa
Elenom, od pomisli da je ljubi i nailazi na otpor, zamišljajući je kako,
opirući se u krajnjem očaju, na kraju iznenada popusti, malo
oklevajući pre nego što prestane da se opire, pre nego što mu se
potpuno preda.
Možda gubim razum, pomisli Dejmon, i dalje obuzet mislima.
Koliko se sećao, do tada ga nije gubio, pa mu je ta zamisao bila vrlo
primamljiva. Vekovima nije osetio toliku uzbuđenost.
Bolje po tebe, Damaris, reče u sebi. Behu stigli do oštre krivine
kojom se iz Ulice javorova skreće ka Staroj šumi, kroz koju je vodio
krivudav i opasan put. Međutim, nije se obazirao na to, pa se okrenuo
prema Damaris da bi je ponovo probudio, sa zadovoljstvom primetivši
da njene usne i bez karmina imaju boju trešnje. Nežno ju je poljubio, a
zatim sačekao njen odgovor. Zadovoljstvo. Video je kako joj od
zadovoljstva misli postaju nežne i ružičaste.
Bacio je pogled na put pred sobom i ponovo pokušao da je poljubi,
ali je ovog puta to potrajalo duže. Bio je ushićen njenom reakcijom,
načinom na koji su se oboje ponašali. Osećao se neverovatno dobro.
Mora da je to zbog količine krvi koju je uneo u sebe, najveće dotad, ili
zbog mešanja...
Odjednom je bio prinuđen da se, umesto na Damaris, usredsredi
na vožnju. Na putu se niotkuda pojavila životinjica crvenkastog krzna.
Dejmon obično nije skretao s puta da bi gazio zečeve, bodljikavu
prasad i slično, ali to stvorenje ga je iznerviralo u nezgodnom
trenutku. Čvrsto je zgrabio volan obema rukama; dok je jurio
ustremivši se na krzneno stvorenjce, oči su mu bile demonski crne i
hladne kao glečer.
I nije baš bilo toliko malo, sigurno mu je ulubilo branik.
„Drži se", promrmljao je upozoravajući Damaris.
~ 36 ~
Crvena životinjica je u poslednjem trenutku uspela da se skloni.
Dejmon naglo promeni pravac da bi pojurio za njom, ali nalete na
jarak. Mogao je samo da zahvali svojim vampirskim refleksima, mnogo
bržim od ljudskih, i pravovremenom reagovanju automatike tog skupo
plaćenog automobila, na tome što se nije strmoglavio pravo u njega.
Srećom, Dejmona je poslužilo i jedno i drugo, ali se automobil pobunio
škripom guma i oblakom izduvnih gasova, opisavši pun krug.
Hm, nije pregazio ni preko čega.
Dejmon se gipkim pokretom izvio da preko vrata automobila
pogleda unaokolo. Šta god to bilo, nestalo je bez traga, tajanstveno kao
što se i pojavilo.
Sconosciuto. Čudnovato.
Poželeo je da mu sunce ne šljašti ravno u oči; jarka popodnevna
svetlost prilično je ublažavala oštrinu njegovog vida. Ipak, uspeo je da
spazi ono čudno stvorenje i, koliko je primetio, izgledalo je izobličeno. S
jedne strane je delovalo zašiljeno, a s druge je podsećalo nalepezu.
E pa, šta da se radi.
Vratio se u kola i zatekao Damaris u napadu histerije. Nije bio
raspoložen za tetošenje, pa ju je lepo opet uspavao. Samo se
otromboljila na sedištu, a suze koje nije imao ko da obriše ostale su da
se suše na njenim obrazima.
Dejmon je ušao u auto napet kao struna. Barem je znao šta danas
želi da radi. Želeo je da nađe neki kafić, ljigavu rupčagu ili pak otmenu
ekskluzivu, i da potraži nekog vampira. Budući da je Felova Crkva
glavna destinacija na njihovoj turističkoj mapi, neće mu biti teško da
to izvede. Vampire i druga bića s mračne strane takva mesta privlače
kao cvet pčelu.
Uz to je želeo i jednu dobru tuču. Bila bi to krajnje neravnopravna
borba, bio je najjači od svih vampira za koje je znao, a uz to se poput
krpelja nalio koktelom krvi najprobranijih devojaka Felove Crkve.
Fućkalo mu se za sve. Jednostavno, prohtelo mu se da svu tu
negativnu energiju istrese na nekome. Osmehnuo se za sebe, a taj
prepoznatljiv blistav osmeh je značio da mu je sinulo, za to mu može
poslužiti vukodlak, vampir ili čak gul, pa nek se pripreme da popiju
njegov lek za večno smirenje. Ako bude imao sreće, možda nađe i više
od jednog. A potom, kao desert, izvrsna poslastica zvana Damaris.
Život i nije tako loš, kad bolje pogledaš. Neživot je pak još bolji,
pomisli Dejmon, dok su mu oči iza naočara za sunce sijale opasnim
~ 37 ~
sjajem. Naravno da neće sesti i kukati zbog toga što ne može odmah
dobiti Elenu. Izaći će, lepo će se provesti i ojačati, a onda će, uskoro,
otići do patetičnog mlakonje od svog mlađeg brata i smotati je.
Slučajno je bacio pogled na retrovizor. Igra svetlosti ili
atmosferska inverzija, uglavnom, učinilo mu se da vidi svoje oči iza
naočara, i crveni plamen u njima.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

5 Re: Povratak:Suton V taj Pon Feb 13, 2012 6:55 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
6.
„Rekoh, izlazi napolje", tiho ponovi Meredit. „Izgovorila si reči koje
ne treba izgovoriti ni na jednom iole pristojnom mestu. Ovo slučajno
jeste Stefanov dom, i da, zato on treba da te izbaci. Ali nema veze, ja ću
to učiniti umesto njega pošto on nikad ne bi zatražio od neke devojke, i
to, da dodam, od svoje bivše, da se tornja odavde."
Met pročisti grlo. On je sve vreme stajao u ćošku, pa su svi gotovo
zaboravili da je tu. Sada je progovorio:
„Kerolajn, poznajem te isuviše dugo da bih se držao formalnosti,
tako da ću ti otvoreno reći da je Meredit u pravu. Ako želiš da pričaš
stvari koje si ispričala o Eleni, pričaj ih što dalje od nje. Šta god da je
radila dok je... ranije bila ovde dole", glas mu se stišao, kao da se našao
u čudu, ali Boni je znala da misli na Elenin ovozemaljski život, „opet je
pravi anđeo i sada, o čemu ti možeš samo da sanjaš. Sada je nekako...
nekako... savršeno..." Zaćutao je, očigledno tražeći pravu reč.
„Čista i nevina", ubaci se Meredit, dovršivši rečenicu.
„Upravo to", saglasi se Met. ,,Da, čista i nevina. Sve što radi odiše
tom njenom čistotom. Zato nijedna tvoja bezobrazna reč niti uvreda ne
mogu da ukaljaju njeno ime, a mi ne želimo da te slušamo kako uporno
pokušavaš."
Stefan se kao iz bureta oglasi jednim „hvala".
„Ionako sam nameravala da pođem", procedi Kerolajn kroz zube.
„Vi meni popujete o čistoti? A kako se vi ponašate?! Lepo kaži da ti se
gleda kako se dve ribe ljube. Verovatno..."
„Dosta."
Stefan je to izgovorio skoro bezizražajno, ravnodušno, ali Kerolajn
doslovno izgubi tlo pod nogama jer su je neke nevidljive ruke odigle od
zemlje i pronele kroz vrata, ostavivši je tamo. Poslednje što su videli od
nje bila je njena tašna, koja je poletela za njom.
~ 38 ~
Vrata se tiho zatvoriše za njom.
Naježiše se i najtanje dlačice na Boninom vratu. Bila je to Moć na
delu, toliko snažna da su se njena vidovnjačka čula načas pomutila i
otupela. Kako samo izlete Kerolajn, a ona baš i nije sitne građe, e, za
to je bila potrebna žestoka Moć.
Možda se Stefan promenio koliko i ona. Boni pogleda Elenu, čija je
aura spokojstva treperila zbog Kerolajn. Mogla bih da prestanem da
mislim o tome i da nekako učinim sebe dostojnom onog Stefanovog
hvala, pomisli Boni. Potapšala je Elenu po kolenu, a kada se Elena
okrenula, Boni ju je poljubila.
Taj poljubac je trajao kratko jer se Elena odmakla, verovatno od
straha da će to opet izazvati metež. Međutim, Boni je odmah shvatila
na šta je Meredit mislila kad je rekla da to nema veze sa seksom. Više
je, nekako, imala osećaj kao da je neko pomno poima svim svojim
čulima. Kada se odmakla od Boni, Elena se ozarila kao pri
upoznavanju s Meredit i sve one uznemirenosti nestade kao da ju je
odnela... da, baš to, čistota poljupca. Boni je imala osećaj da je upila
nešto od Eleninog spokoja.
„... da nije trebalo da dovedemo Kerolajn", pričao je Met Stefanu.
„Izvini što smo radili na svoju ruku. Ali veruj mi, dobro poznajem
Kerolajn: šizela bi ona još pola sata i opet ne bi otišla."
„Stefan se pobrinuo za to", reče Meredit, „ili je i to uradila Elena?"
„Ja sam", reče Stefan. „Met je u pravu: ona bi mogla da brblja
unedogled. Svejedno, ne bih baš da slušam da u mom prisustvu bilo ko
vređa Elenu."
Zašto li pričaju o tome?, zapitala se Boni. Meredit i Stefan su
najveći ćutolozi koje poznaje, ali eto, sad ne prestaju da pričaju, i to o
nečemu o čemu uopšte nema potrebe pričati. Uto je shvatila da to čine
zbog Meta, koji je odlučno krenuo prema Eleni.
Boni je ustala hitro i okretno kao da će poleteti i uspela je da
prođe pored Meta ne gledajući u njega. Pridružila se Meredit i Stefanu
u ćaskanju, ako se to moglo nazvati ćaskanjem, o onome što se
dogodilo. Saglasili su se da se Kerolajn pokazala kao pravi negativac i
zaključili da ona, izgleda, nikako ne može da shvati da joj se uvek vrati
kad spletkari protiv Elene. Boni je mogla da se opkladi da ona već u
tom času kuje nov plan kojim će se osvetiti svima njima.
„Sve vreme se oseća usamljeno", rekao je Stefan kao da želi da je
opravda. „Želi da bude prihvaćena, da je prihvati bilo ko, bilo kako...
~ 39 ~
zato što se oseća... izdvojenom. Kao da joj niko ko je stvarno dobro
upozna ne veruje."
„Ima odbrambeni stav", saglasila se Meredit. „Ipak, mogla je da
pokaže bar malo zahvalnosti. Na kraju krajeva, mi smo je spasli, spasli
smo joj život pre samo nedelju dana."
Ima tu još nečeg, pomislila je Boni. Intuicija je pokušavala da joj
kaže nešto, o nečemu što se možda desilo još pre nego što su i pomislili
da spasu Kerolajn, ali bila je previše ljuta zbog Elene da bi se obazrela
na to.
„Zašto bi joj iko i verovao?", rekla je Stefanu. Krišom je bacila
pogled iza sebe. Elena je svakako htela da upozna Meta od glave do
pete, a Met je izgledao kao da će se svakog časa onesvestiti. „Kerolajn
je stvarno lepa, to stoji, ali to je sve. Nikada ni za koga nije rekla ništa
lepo. Stalno pravi nekakve spletke. Ruku na srce, i mi smo to ranije
često radile... ali njena je namera uvek da nekog omalovaži. Naravno,
za momke je ona strava", osetivši iznenadnu teskobu, počela je da
govori glasnije ne bi li je odagnala, ,,ali za svako žensko, ona je samo
par dugih nogu i velikih..."
Boni zaćuta opazivši da su se Stefan i Meredit ukipili i da izraz na
njihovim licima govori ono poznato o bože, ne opet.
„A takođe ima i dobar sluh", začu se drhtavi, preteći glas odnekud
iza Boni. Srce joj siđe u pete.
Eto šta biva kad ignorišeš predosećaj.
„Kerolajn..." Meredit i Stefan su pokušali da ublaže katastrofu, ali
bilo je prekasno. Kerolajn im je prilazila ponositim korakom, hodajući
kao da se grozi da onim svojim dugim kracima dodirne podne daske
Stefanove sobe. Čudno, nosila je cipele s visokom potpeticom, ali ne na
nogama.
„Vratila sam se po svoje naočare", reče im, a glas joj je i dalje
drhtao. „I čula sam sasvim dovoljno, tako da mi je sad potpuno jasno
šta moji nazoviprijatelji misle o meni."
„Pa, nije baš tako", reče Meredit, iznenada dobivši napad
elokvencije, za razliku od zanemele Boni. „Prosto si čula ljude kojima
je prekipelo zbog uvreda, pa su rešili da daju sebi oduška."
„Osim toga", poče Boni pošto joj se vratila moć govora, „priznaj i
sama, Kerolajn, nadala si se da ćeš načuti nešto. Zato si i skinula
cipele. Stajala si pored vrata i prisluškivala, zar ne?"
Stefan zatvori oči.
~ 40 ~
„Ja sam kriv. Trebalo je da..."
,,Ne, nije trebalo ništa da uradiš", odvrati Meredit, a onda se
obrati Kerolajn. „Navedi mi jednu reč koja nije istinita ili je
preuveličana, ako pak izuzmemo ono što je Boni rekla, a Boni je...
prosto Boni. Bilo kako bilo, navedi mi samo jednu takvu reč i ja ću ti se
lično izviniti."
Kerolajn ih uopšte nije slušala. Počela je da se grči. Izgledala je
kao da je dobila neki tik, pa je ono do maločas ljupko lice počelo da se
krivi i da peni od gneva.
„E vala, svi ćete mi se izviniti", rekla je upirući savršeno
manikiranim kažiprstom u svakog ponaosob. „Zažalićete svi odreda. A
ti", obratila se Stefanu, „samo li se još jednom usudiš da se igraš sa
mnom tim... vampirskim vradžbinama! Da znaš da imam prijatelje,
prave prijatelje, koji bi veoma voleli da saznaju za to."
„Kerolajn, imaj na umu da si ovog popodneva potpisala i
zapečatila..."
„Uf, baš me briga!"
Stefan ustade. U sobici s prašnjavim prozorom odjednom postade
mračno, pa je svetlost lampe na noćnom stočiću ocrtala Stefanovu
senku koja se kao mastilo prosula ispred njega. Boni to vide i munu
Meredit; svaka dlaka na telu joj se naježi. Senka je bila neočekivano
tamna i neverovatno velika. U poređenju s njegovom senkom,
Kerolajnina je bila mala i nejasna, skoro prozračna, bleda kopija vrlo
jasnog originala.
Osećaj da se sprema oluja joj se vratio. Boni se sva tresla; trudila
se da se to ne vidi, ali uhvatila ju je drhtavica koja nikako nije
prolazila i zbog koje se osećala kao da ju je neko uronio u ledenu vodu.
Hladnoća joj se uvlačila pravo u kosti i s njih glodala sloj po sloj toplote
kao neko nezasito čudovište, pa je počela da se trese sve više...
Nešto se u onoj tami dešavalo s Kerolajn: nešto je dolazilo od nje,
ili po nju, možda i jedno i drugo. Kako god, sada je to bilo svuda oko
nje, a i oko Boni, dok je tenzija rasla, prosto se zgušnjavala gušeći je,
čineći da joj srce tuče sve brže. Pored nje je stajala Meredit, praktična,
uvek pribrana Meredit, koja se nelagodno promeškoljila.
„Šta...?", šapatom zausti Meredit.
Odjednom su u tami počele da se zbivaju čudne stvari, i to jedna
za drugom, kao da je to deo neke savršene koreografije, vrata
Stefanove sobe se zatvoriše uz tresak... lampa, koja je svetlela običnom
min@
~ 41 ~
električnom sijalicom, najednom se isključi... roletne, one starinske
koje se urolaju i zakače, otkačiše se i smandrljaše se niz prozor, te
sobom zagospodari potpuna tama.
Kerolajn poče da vrišti. Bio je to užasan zvuk, nalik na urlanje
urođenika, kao da joj neko kida meso i izvlači kičmeni stub kroz usta.
Onda se začu i Bonin vrisak. Nije mogla da se suzdrži iako njen
glas nije bio prodoran; zvučalo je kao da gubi dah, kao eho, sasvim
drugačije od onog slikovitog Kerolajninog krika. Hvala bogu, bar je
Kerolajn prestala da vrišti. Boni je nekako uspela da naredi grlu da
prestane, mada se tresla kao prut. Meredit ju je čvrsto obgrlila jednom
rukom. Ali pošto se tišina i tama nisu povlačile, a ona je i dalje
drhtala, Meredit ustade i bezosećajno je uvali Metu, koji se iznenadi i
postide ali je ipak pridrža, doduše pomalo nespretno.
„I nije toliko mračno kad ti se oči naviknu", reče on.
Glas mu je bio promukao, kao da mu je bilo potrebno da popije
malo vode. Bila je to najbolja stvar koju je mogao da kaže jer, naime,
najveći Bonin strah beše upravo strah od mraka. Nešto se krilo u
njemu, bića koja je samo ona videla. Uprkos snažnoj drhtavici, uspela
je da ostane na nogama, a onda je ugušila nov krik, koji se zamalo oteo
čak i Metu.
Elena je počela da sija. Ali ne samo to, iz nje je zračila svetlost
rasipajući se levo i desno iza nje u predivnom i jasno ocrtanom obliku
koji je nedvosmisleno podsećao na... krila.
„Ona i-ima krila", prošaputa Boni, zamuckujući više zbog drhtanja
nego od straha i divljenja. Sad se Met držao za nju, čvrsto kao dete;
očigledno nije bio kadar da govori.
Krila su se pomerala u ritmu podizanja i spuštanja njenih grudi.
Sedela je u vazduhu, smireno, ispružene ruke i raširenih prstiju, kao
da ne želi da poveruje da se sve to događa.
Počela je da govori. Boni nikad ranije nije čula taj jezik;
podozrevala je da se on uopšte i ne koristi na Zemlji. Ton kojim su reči
izgovarane bio je oštar poput sečiva; reči su zvučale kao da se negde
daleko rasprskava kristal čiji delići padaju s velike visine.
Boni je donekle razumela značenje tih reči, budući da su njene
vidovnjačke sposobnosti dobile novu snagu od Elenine izuzetno snažne
Moći. Ta Moć je neustrašivo gledala u lice tame koja je ustuknula pred
njom... kao da su se ona bića iz mraka razbežala glavom bez obzira dok
su im kandže u begu škripale na sve strane. Ispratile su ih reči hladne
~ 42 ~
kao led, dajući im dozvolu da odu...
A Elena... Elena je bila čarobno lepa kao dok je bila vampirica, a
bila je i vampirski bleda.
Međutim, i Kerolajn je vikala. Izgovarala je moćne reči Crne
magije, a Boni se učinilo da joj umesto njih iz usta izlaze senke
užasnih bića tame: guštera, zmija, paukova s bezbroj nogu.
To je bio dvoboj, sučeljavanje dveju moći. Ali kako Kerolajn toliko
dobro poznaje mračne sile? Ona nije nasledila veštičarenje, kao Boni.
Spolja je dopirao čudnovat zvuk, koji kao da je opkoljavao
Stefanovu sobu; podsećao je na zvuk helikoptera. Fiju-fiju-fiju-fiju--
fiju... Boni preplavi užas.
Morala je nešto da preduzme, nije bilo druge. Njeni koreni su
sezali do keltskog plemena, a postala je vidovita protiv svoje volje,
nasledila je to, a i morala je da pomogne Eleni. Polako, kao da se bori
protiv olujnog vetra, Boni je posrtala da bi spustila ruku na Eleninu,
da bi joj ponudila svoju moć. Kada su sklopile ruke, Boni je shvatila da
sa Elenine druge strane stoji Meredit. Svetlost je postala još blistavija.
Ona bića koja su kandžama grebla po podu kričeći su bežala od nje i
gazila se među sobom.
Potom je Boni postala svesna da se Elena skljokala, iako je i dalje
lebdela. Krila više nije bilo. Nestala su i ona mračna bića s kandžama.
Elena im je naredila da odu, potrošivši ogromnu količinu energije da bi
ih savladala Belom moći.
„Pašće", prošapta Boni i pogleda Stefana. „Upotrebila je magiju
toliko jaku..."
Baš kad se Stefan okretao ka Eleni, veoma brzo se odigralo
nekoliko stvari, pa im se učinilo da tamu preseca bleskanje lasera.
Prvi blesak. Roletna se uz veliku buku podigla sama od sebe.
Drugi blesak. Lampa se uključila, otkrivši da se nalazi u
Stefanovim rukama. Mora da je pokušavao da je popravi.
Treći blesak. Vrata Stefanove sobe se, uz škripu, polako otvoriše,
kao da žele da se iskupe za ono treskanje.
Četvrti blesak. Kerolajn pade na pod, puzeći na sve četiri noge;
teško je disala. Elena je pobedila...
Elena se stropošta na zemlju.
Samo su izuzetno brzi refleksi nekog natprirodnog bića mogli da je
uhvate da ne padne, pogotovo stoga što se nalazila na drugoj strani
sobe. Stefan je brzo dobacio lampu Meredit, obrevši se na drugom
~ 43 ~
kraju prostorije toliko brzo da Boni to nije mogla da isprati svojim
ovozemaljskim vidom. Uto je već držao Elenu, obuhvativši je
zaštitnički obema rukama.
„Uh, dođavola", izlete Kerolajn. Crni tragovi maskare klizili su niz
njeno lice, te je ličila na stvorenje koje nije od ovoga sveta. Posmatrala
je Stefana s neskrivenom mržnjom. On joj je uzvratio strogim
pogledom, ne strogim, pre neumoljivim.
„Ne prizivaj đavola", rekao je veoma dubokim glasom. „Ne ovde.
Ne sada. Đavo bi, naime, mogao da te čuje i da ti se odazove."
„Kao da već nije", procedi ona. Zazvučala je jadno, smoždeno i
patetično. Činilo se da je započela nešto ne znajući kako da se zaustavi.
„Kerolajn, šta to govoriš?" Stefan kleknu. „Ne pokušavaš valjda da
kažeš da si već... napravila nekakvu nagodbu...?"
„Joj", izlete Boni iznenada, i taj uzvik rasprši zlokobnu atmosferu
u sobi. Jedan od Kerolajninih slomljenih noktiju je ostavljao krvav trag
po podu. I Kerolajn je kleknula na zamrljano mesto, napravivši još veći
nered. Boni je od samog prizora osećala bol u prstima, a onda je
Kerolajn mahnula Stefanu krvavom rukom. Bonino sažaljenje se
pretvori u gađenje.
„'Oćeš da lizneš?" Glas i izraz lica potpuno joj se promeniše, a ona
nije ni pokušala to da prikrije. „Pa uzmi malo, Stefane", rekla je
podrugljivo, „ti, ako se ne varam, ionako piješ ljudsku krv ovih dana,
zar ne? Ljudsku ili... čiju god, ne znam u šta se sad pretvorila. Pa letite
zajedno kao dva slepa miša, a?"
„Kerolajn", prošaputa Boni, „zar ih nisi videla? Njena krila..."
„Baš kao slepi miš, ili možda već kao vampirica. Stefan ju je
pretvorio..."
„I ja sam ih video", hladno reče Met, stojeći iza Boni. „To nisu bila
krila slepog miša."
„Ljudi, imate li vi oči?", uzviknu Meredit, koja je sve vreme stajala
pored lampe. „Pogledajte." Sagnula se. Kada se ispravila, u ruci je
držala dugačko belo pero koje je blistalo na svetlosti.
„Ko zna, možda je sad bela vrana", reče Kerolajn. „E pa, taman.
Prosto ne mogu da verujem da joj se svi, svi vi, dodvoravate ko da je
princeza. Oduvek si svačija slatka mala miljenica, zar ne, Elena?"
„Prestani", rekao je Stefan.
„Svačija, u tome je poenta", prosikta Kerolajn.
„Prestani."
~ 44 ~
„To se vidi i po tome kako se ljubiš sa svima redom." Odglumila je
da se sva naježila. „Izgleda da su svi zaboravili, ali to više liči na..."
„Kerolajn, prestani."
„Elenu kakva zaista jeste." Kerolajnin glas je pritvorno puritanski,
ali u njemu se još oseća otrov, pomisli Boni. „Svako ko te poznaje zna
kakva si stvarno bila pre nego što nas je Stefan blagoslovio svojim
neodoljivim prisustvom. Tad si bila..."
„Kerolajn, dosta više..."
„Drolja! I ništa više! Jeftina, svačija drolja!"
7.
Zavladao je tajac; niko nije mogao da poveruje da su te reči upravo
izgovorene. Stefan je prebledeo stiskajući usne, koje su se preobrazile u
tanku liniju. Boni je imala osećaj da se guši od reči, od objašnjenja, od
svega lošeg što bi mogla da kaže o ponašanju same Kerolajn; ona se
usudila da nekog prekoreva. Sve i da jeste imala momaka koliko je
zvezda na nebu, nije važno: prestala je sa svim tim zato što se
zaljubila, što Kerolajn verovatno nikad nije doživela, a verovatno
nikad i neće.
„Šta je, zašto sad svi ćutite kao zaliveni?", podbadala je Kerolajn.
„'Ajde, prospite još neku veliku mudrost! Da vam nije slepi mišić pojeo
jezik?"
Počela je da se smeje, mada usiljeno; njen smeh je zvučao krto kao
staklo koje se lomi, a onda su reči nezaustavljivo pokuljale iz nje, sve
one reči koje ne bi trebalo izgovarati javno. Boni bi s vremena na
vreme upotrebila neku od tih reči, ali to što su izgovorene ovde i sada
delovalo je kao otrovna bujica. Kerolajnine reči su dobijale na snazi...
imala je osećaj da će se nešto dogoditi... njihovu silovitost više ništa
nije moglo da zaustavi...
Odjeci, pomisli Boni dok je buka postajala zaglušna...
Staklo, upozoravala ju je intuicija. Skloni se od stakla.
Stefan je imao taman dovoljno vremena da se brzo baci ka Meredit
i poviče:
„Izbaci lampu."
Osim što je brzo razmišljala, Meredit je spadala u najbrže bacače u
školskom bejzbol timu, pa je zgrabila lampu i bacila je prema... ne,
~ 45 ~
kroz (porcelanska lampa se rasprsnu u komade) otvoren prozor. I u
kupatilu odjeknu sličan zvuk. Iza zatvorenih vrata je eksplodiralo
ogledalo.
Istog trena Kerolajn zalepi Eleni šamar.
Na obrazu joj je ostala krvava mrlja, kao i beli otisak dlana koji je
ubrzo porumeneo. Instinktivno, Elena poče bojažljivo da pipka bolno
mesto. Izraz na njenom licu bi i kamenu izmamio suze.
Onda je Stefan, procenila je Boni, uradio najneobičniju stvar.
Veoma nežno je položio Elenu na pod, poljubio je u obraz, a zatim se
okrenuo prema Kerolajn. Spustio je ruke na njena ramena. Nije je
drmusao, samo ju je čvrsto držao kako bi je naterao da ga pogleda u
oči.
„Kerolajn", reče joj, „prestani. Vrati se. Vrati se radi starih
prijatelja kojima je stalo do tebe. Vrati se radi porodice koja te voli.
Radi sopstvene besmrtne duše, vrati se. Vrati nam se!"
Kerolajn ga je samo ratoborno odmeravala.
Stefan se dopola okrete prema Meredit, praveći grimase.
„Ne znam ja ovo da radim", kiselo reče. „Nama vampirima to nije
jača strana." Okrenuo se prema Eleni i obratio joj se blagim glasom.
„Ljubavi, možeš li ti da joj pomogneš? Možeš li opet da pomogneš svojoj
staroj prijateljici?"
Elena je već pokušavala da pomogne, pokušavajući istovremeno da
dođe do Stefana. Podigla se vrlo nesigurno, pridržavajući se najpre za
stolicu za ljuljanje, a onda za Boni, koja se trudila da joj pomogne da se
nekako izbori s gravitacijom. Elena je nestabilno stajala na nogama,
klateći se kao tek rođena žirafica na rolerima, a Boni, koja je od nje
bila niža skoro za pola glave, jedva se i sama održavala u uspravnom
položaju.
Stefan je načinio pokret kao da želi da priđe i pomogne, ali se Met
brže-bolje stvorio tamo, pridržavajući Elenu s druge strane. Stefan je
zatim okrenuo Kerolajn prema Eleni. Čvrsto ju je držao ne bi li je
sprečio da se ustremi na nju, istovremeno je prisiljavajući da joj gleda
pravo u lice.
Elenu su držali oko struka da bi joj ruke bile slobodne, a ona je
pravila čudne pokrete, i to sve brže, pa je izgledalo kao da crta oblike
po vazduhu ispred Kerolajninog lica. Spajala je dlanove pa ih ponovo
razdvajala, mičući prstima. Činilo se da tačno zna šta radi. Kerolajn je
pogledom pratila pokrete Eleninih ruku kao omađijana, ali njeno
~ 46 ~
režanje je govorilo da mrzi što mora to da radi.
Magija, pomisli Borri, sva opčinjena tim saznanjem. Bela magija.
Ona priziva anđele, baš kao što je Kerolajn malopre prizivala demone.
Ali da li je ona dovoljno jaka da otrgne Kerolajn od tame?
Naposletku, kao da zvanično proglašava ritual obavljenim, Elena
se nagnula prema Kerolajn i čedno je poljubila u usta.
Tada se otvoriše vrata pakla. Kerolajn je nekako uspela da se
izmigolji iz Stefanovog stiska i pokušala da dohvati Elenino lice i
izgrebe ga. Predmeti u sobi počeše da lebde i plove kroz vazduh, ali u
tome nije bilo ljudskog udela. Met je uporno pokušavao da zgrabi
Kerolajn za ruku, ali je zbog toga dobio toliko jak udarac u stomak da
se odmah presamitio. Zatim ga je nešto hitro tresnulo po potiljku.
Stefan je pustio Kerolajn da bi zgrabio Elenu i izveo nju i Boni van
domašaja goropadnice. Verovatno je smatrao da Meredit može i sama
da se snađe, i bio je u pravu. Kerolajn se bacila na Meredit, ali Meredit
ju je spremno dočekala. Zgrabila je Kerolajn za pesnicu i pustila je da
poleti u pravcu zamaha. Kerolajn pade na krevet, zgrčivši se, a onda
ponovo polete ka Meredit, ovog puta je zgrabivši za kosu. Meredit se
odgurnu oslobodivši se, mada joj pramen kose ostade među
Kerolajninim prstima. Onda joj se Meredit podvukla pod gard i
tresnula je postrance u bradu. Kerolajn se stropošta i onesvesti se.
Boni je poskakivala od sreće i uopšte je nije grizla savest zbog
toga. Međutim, pogledavši obeznanjenu, prvi put smirenu Kerolajn,
Boni spazi da su joj svi nokti nedirnuti, dugački, jaki, povijeni,
savršeni. Nijedan ne beše okrznut niti slomljen.
Da nije to od Elenine Moći? Sto posto jeste. Od čega drugog može
da bude? Elena je uspela da isceli Kerolajninu ruku pomoću nekoliko
pokreta i jednog poljupca.
Meredit je masirala sopstvenu ruku.
„Nisam znala da ovoliko boli kad nekog nokautiraš", reče.
„Gledajući filmove, uopšte nisam pretpostavila da je osećaj ovakav. Je
li i kod vas momaka tako?"
Met porumene.
„Ja... ovaj, nikad u stvari nisam..."
„Kod svih je tako, čak i kod vampira", kratko reče Stefan. „Jesi li
dobro, Meredit? Mislim, Elena bi mogla..."
„Ne, nema potrebe, dobro sam. Boni i ja sad imamo neka posla."
Glavom je pokazala Boni da treba da izađu, a Boni i sama blago
~ 47 ~
klimnu. „Kerolajn je naša briga, a trebalo je i same da shvatimo zašto
se u stvari vratila ovaj poslednji put. Nema kola, eto zašto. Kladim se
da se poslužila onim telefonom dole da bi našla nekog da je odveze, pa
se zato vratila ovamo pošto joj to nije pošlo za rukom. I eto, sad mi
moramo da je vozimo kući. Izvini, Stefane. Ova poseta nije baš ispala
kako treba." Stefan je izgledao strogo.
„Uglavnom, Eleni je verovatno za danas dosta", reče. „Iskreno,
nisam se nadao da će moći ovoliko da izdrži."
Tu se ubaci Met:
„E pa, pošto jedino ja imam kola, Kerolajn je i moja briga. Jeste da
nisam žensko, ali ipak sam ljudsko biće."
„A da dođemo mi sutra, a?", upita Boni.
„Da, pretpostavljam da bi to bilo najbolje", odvrati Stefan. „Nimalo
mi nije drago što je puštam da ode", dodade, zagledan u onesvešćenu
Kerolajn, i natušti se. „Bojim se za nju. Stvarno se bojim."
Boni samo što ne poskoči, zabezeknuta.
„Zašto?"
„Mislim... doduše, možda je još rano da to kažem, ali rekao bih da
ju je nešto zaposelo. Nemam pojma šta bi to moglo da bude. Mislim da
ću to morati ozbiljno da ispitam."
I eto ga opet, onaj osećaj da joj se kapi ledene vode slivaju niz leđa.
Osećaj da je ledeni okean straha blizu, da svakog trenutka može da se
obruši na nju i povuče je na dno u brzom kovitlacu.
Stefan nastavi svoju misao:
„Međutim, činjenica je da se ponašala čudno, jeste da je i sama sva
čudna, ali ono je prevazišlo i nju. Ne znam šta si ti čula dok je
izgovarala kletve, ali ja sam u pozadini čuo neki drugi glas, koji kao da
joj je govorio šta da kaže." Okrenuo se prema Boni. ,,A ti?"
Boni je pokušavala da se priseti. Da se nije čulo nešto, neki šapat,
časak pre nego što se razlegao Kerolajnin glas? Nešto tiše i od šapata,
možda tek pisak?
„Možda je ovo što se dogodilo dodatno pogoršalo situaciju. Prizvala
je đavola u trenutku kada je ova soba bila puna Moći. Felova Crkva je
na samom raskršću puteva kojima se kreću vampiri, ne treba se šaliti
s tim. Uza sve to... žao mi je što nismo imali nekog dobrog
parapsihologa pri ruci."
Boni je znala da su svi pomislili na Alarika.
„Ubediću ga nekako da dođe ovamo", rekla je Meredit. „Ovih dana
~ 48 ~
je, doduše, stalno ili na Tibetu ili u Timbuktuu, tamo obavlja
istraživanja. Potrebno je mnogo vremena čak i da mu stigne poruka."
„Hvala ti", odvrati Stefan sa osetnim olakšanjem.
„Kao što rekoh, ona je naša briga", tiho reče Meredit.
„Žao nam je što smo je uopšte i dovele", naglas kaza Boni, nadajući
se da će to nešto u Kerolajninoj glavi čuti njene reči.
Pozdravili su se sa Elenom ne znajući šta da očekuju. Međutim,
ona se svakom od njih samo osmehnula i dodirnula ga po ruci.
Zahvaljujući sreći ili vođena nekom višom silom, Kerolajn se probudila.
Kad su se dovezli do njene kuće, bila je potpuno pribrana i možda tek
malo zbunjena. Met joj je pomogao da izađe iz kola i, pridržavajući je,
otpratio je do vrata, a kada je pozvonio, otvorila je njena majka. Bila je
to sramežljiva, tiha ženica umornog izgleda, koja se nimalo nije
iznenadila time što joj tog letnjeg popodneva dovode ćerku u takvom
stanju.
Met je odbacio devojke do Bonine kuće, gde su provele noć u brizi i
razmišljanju. Boni je zaspala osluškujući kako joj reči Kerolajninih
kletvi odzvanjaju u mislima.
Dragi Dnevniče,
Večeras će se nešto dogoditi.
Ne umem da govorim niti da pišem, a i ne snalazim se najbolje na tastaturi,
ali umem da šaljem misli Stefanu, a on ih zapisuje. Mi ne krijemo ništa jedno od
drugog.
Tako da, eto, to je sad moj dnevnik. I...
Jutros sam se opet probudila. Opet sam se probudila! Napolju je i dalje leto i
sve je zeleno. Procvetali su narcisi u bašti. A imala sam i goste. Nisam znala
tačno ko su oni, ali troje među njima su baš jake, jasne boje. Poljubila sam ih, pa
ću ih sledećiput prepoznati.
Onaj četvrti je bio drugačiji. Boja mu je bila neodređena, prošarana crnom.
Morala sam da upotrebljavam jake reči Bele moći da bih ga sprečila da Stefanovu
sobu ispuni mračnim stvarima.
Prispavalo mi se. Želim da budem sa Stefanom i da osetim kako me grli.
Volim Stefana. Svega bih se odrekla samo da ostanem s njim. On me pita: „Da li
bi se odrekla i letenja?" Čak i letenja, samo da budem s njim i da ga čuvam. Bilo
čega, samo da on bude dobro. Čak i svog života. Sada hoću da odem k njemu.
Elena
~ 49 ~
Stefanu je bez veze što piše Elenin novi dnevnik, ali mora da
zabeleži neke stvari zato što će ona jednog dana možda hteti da ih
pročita, da se seti.
Ja njene misli zapisujem u obliku rečenica, ali mi one ne stižu tako. Primam
ih otprilike kao deliće misli. Vampiri su navikli da ljudske misli pretvaraju u
razumljive rečenice, ali za prevođenje Eleninih rečenica potrebno je mnogo više
truda. Njene misli su obično jasne slike, s pokojom nerazumljivom reči.
Taj „četvrti" koga pominje jeste Kerolajn Forbs. Elena, čini mi se, poznaje
Kerolajn još otkad su bile bebe. Ono što me najviše čudi jeste to što ju je Kerolajn
danas napadala na svaki mogući način, a opet, dok sam čitao Elenine misli, nisam
otkrio nikakav bes, pa čak ni bol. Skoro je zastrašujuće čitati misli jednog takvog
uma.
Pitanje na koje bih vrio rado voleo da dam odgovor jeste: šta se desilo s
Kerolajn tokom onog kratkog perioda kada su je oteli Klaus i Tajler? I da li je
danas radila to što je radila svojom slobodnom voljom? Da nije neki ostatak
Klausove mržnje ostao da lebdi poput otrovnog isparenja, trujući vazduh? Ili pak
imamo još jednog neprijatelja u Felovoj Crkvi?
Ali najvažnije pitanje glasi: šta ćemo učiniti povodom toga?
Stefan, koga su odvukli od kompjutera.
8.
Kada se Meredit trgla iz nemirnog sna, kazaljke starinskog sata
su pokazivale da je tri sata posle ponoći.
Ujela se za usnu da uguši krik. Neko lice se nadvijalo nad njeno, i
to naopačke. Poslednje čega se sećala bilo je da je ležala u vreći za
spavanje i s Boni pričala o Alariku.
Boni je stajala nagnuta nad njom, ali lice joj je bilo okrenuto
naopako, a oči zatvorene. Klečala je iznad Mereditinog jastuka, a njen,
posmatrano iz Mereditinog ugla, naopačke okrenut nos maltene je
dodirivao njen. Ako se tome doda i ono mrtvačko bledilo Boninih
obraza i ubrzan, topao dah koji joj je golicao čelo, nije nikakvo čudo što
je Meredit u sebi uporno ponavljala da bi u takvim okolnostima svako,
ali baš svako, imao puno pravo da bar malčice vrisne.
Čekala je da Boni progovori, zureći u mutne senke tih sablasno
zatvorenih očiju.
~ 50 ~
Međutim, to se nije dogodilo jer se Boni samo pridigla, ustala i
koračajući unazad otišla pravo do radnog stola i uzela Mereditin
telefon, koji se tamo punio. Mora da je uključila kameru na njemu,
budući da je otvorila usta i počela da gestikulira i govori.
Bilo je stravično. Zvuci koji su izvirali iz Boninih usta
nedvosmisleno su ukazivali na jedno: govorila je unazad. Nerazumljiva
gomila grlenih ili visokim tonom izgovorenih glasova bila je obojena
onom kadencom koja je postala neizbežna u horor filmovima. Ali da
bude kadra da tako govori sama od sebe... to normalan čovek i
normalan ljudski um ne mogu da izvedu. Meredit je imala jeziv osećaj
da nešto pokušava da protegne svoj um prema njima, nastojeći da
dopre do njih kroz nezamislive dimenzije.
Možda tom biću i život teče unazad, pomisli Meredit, trudeći se da
odvrati pažnju od strašnih zvukova koji su se prolamali bez prestanka.
Možda misli da je tako kod nas. Možda nam se samo ne... ukrštaju...
Meredit je mislila da neće izdržati još dugo. Počela je da zamišlja
da čuje reči, čak i veće celine izgovorene unazad, mada ništa od toga
nije bilo prijatno slušati. Samo neka prestane, i to odmah.
Nekakvo cviljenje i mumlanje...
Boni zatvori usta toliko naglo da joj zubi škljocnuše. Istog trena
utihnuše i oni zvuci. A onda, kao da neko usporeno premotava film
unazad, Boni se polako vrati do svoje vreće za spavanje, kleknu i
ponovo se zavuče u nju spustivši glavu na jastuk, premda uopšte nije
otvorila oči da vidi kuda ide i šta radi.
Bilo je to nešto najstrašnije što je Meredit ikada videla i čula, a
čula je i videla mnogo strahota. Nikako nije mogla da sačeka do jutra
ne bi li preslušala snimak koji je i sad mogla da pusti, bez ičije pomoći.
Ustala je i na vrhovima prstiju otišla do stola, a zatim je uzela
mobilni telefon i otišla u drugu sobu. Tamo ga je povezala s
kompjuterom jer je tako mogla da pusti snimljenu poruku unazad.
Kada je jednom ili dva puta preslušala poruku, shvatila je da Boni to
nikako ne sme da čuje. Prvo, zato što bi se prestravila; drugo, zbog
toga što nakon toga Elenini prijatelji više ne bi imali kontakta s
paranormalnim pojavama.
U tim iskrivljenim rečima izgovaranim unazad čuo se prizvuk
nečeg životinjskog, to nikako nije bio Bonin glas. Nije to bio glas
nijednog normalnog ljudskog bića. Skoro da je bilo još gore
preslušavati unazad nego onako kako je Boni izgovorila, to bi možda
~ 51 ~
moglo da znači da je biću koje je izgovorilo te reči, kakvo god ono bilo,
normalan govor bio drugačiji.
Uspela je da čuje ljudske glasove u pozadini sveg onog stenjanja i
izopačenog smeha, kao i zvuke koje su, izgleda, ispuštale životinje koje
kao da su bile na nekom pašnjaku. Iako joj se od njih dizala kosa na
glavi, trudila se iz petnih žila da se usredsredi na reči koje je uspela da
razabere u tom mumlanju. Kada ih je sastavila, dobila je ovo:
„Buuu... ćenjnjnj... njnj... e ćććće... bi... ti... nagagag... lo... /
sssssss... trrtr... aššššš... nooono. TIIIII... hiih... jaaa... morrr... amm...
mo... BI... Tiittt... am... mmoza... njnj... ennobnob... uuććććee... njnj...
ehe... Nnećć... moBI... TZtuuu... uh... uuuuuza-a-a-a-a" - (da li se to iza
ovoga čulo nešto kao „njuuu" ili je to samo ono arlaukanje?) - „GASSS...
snsn... jehe. Tooo... oćććee... ebi... ttitu... ćććimmm... rrrruug... khkha...
mmm... ma."
Najzad, kada je sve ispisala na papiru, ispostavilo se da dobijene
reči predstavljaju poruku:
Buđenje će biti naglo i strašno.
Ti i ja moramo prisustvovati njenom Buđenju. Nećemo biti tu za (nju?)
kasnije. To će biti u tuđim rukama.
Meredit pažljivo spusti olovku tik kraj dešifrovane poruke ispisane
u blokčetu. Zatim se vratila u svoju sobu i šćućurila se u vreći za
spavanje posmatrajući nepomičnu Boni kao što mačka posmatra mišju
rupu, dok je konačno blaženi umor nije svladao i ušuškao u tamu.
„Rekoh, molim?", zaprepašćeno uzviknu Boni sledećeg jutra dok je,
prethodno nasuvši pahuljice, cedila grejpfrut za sok kao prava
domaćica, mada je Meredit bila ta koja je stajala kod šporeta i pržila
jaja.
„Po stoti put ti kažem, reči se neće promeniti, evo, obećavam."
„Mada", reče Boni, odjednom promenivši stav, „jasno je da se to
Buđenje odnosi na Elenu. Naime, ti i ja moramo prisustvovati tome, a
drugo, ona je ta koja treba da se probudi."
„To ti kažem", reče Meredit.
„Ona treba da se seti ko je i šta je bila."
„Baš tako", uzvrati Meredit.
„Zato joj mi moramo pomoći da se seti!"
„Ne!", uzviknu Meredit iskalivši bes na jajima tako što ih lupnu
plastičnom lopaticom. „Ne, Boni, nisi to rekla, a mislim da mi to ionako
~ 52 ~
ne možemo. Mi eventualno možemo da je naučimo nekim sitnicama,
onako kako je Stefan uči. Na primer, možemo joj pokazati kako da veže
pertle. Kako da se očešlja. Sudeći po onome što si rekla, Buđenje će biti
strašno i naglo, ali nisi pomenula da mi treba da učestvujemo u tome.
Samo si rekla da moramo da budemo tu za nju zato što posle nekako
nećemo biti."
Boni se zamislila nad tim, pa je nastupila pomalo turobna tišina.
„Nećemo biti?", reče najzad. „U kom smislu? Nećemo biti sa
Elenom? Ili nećemo biti, ono... uopšte?"
Meredit pogleda u doručak do kojeg joj odjednom više ne beše
stalo.
„Ne znam."
„Stefan je rekao da danas možemo opet da svratimo", navaljivala
je Boni.
„Stefan bi bio učtiv i da ga probodeš kocem."
„Znam", reče Boni odjednom. „Hajde da pozovemo Meta. Možemo
da odemo do Kerolajn... mislim, ako ona uopšte bude htela da se vidi s
nama. Da odemo da vidimo kako je danas. Onda ćemo pričekati do
popodneva, a onda možemo pozvati Stefana i pitati ga možemo li opet
da vidimo Elenu."
Kad su otišle do Kerolajn, njena majka im je rekla da je bolesna i
da će ostati u krevetu. Bez nje su se sve troje, Met, Meredit i Boni,
vratili kod Meredit, a Boni je sve vreme grickala usne i povremeno se
osvrtala da baci pogled na Kerolajninu ulicu. I Kerolajnina majka je
izgledala nekako bolesno; imala je velike i tamne podočnjake. Povrh
svega, onaj osećaj da se sprema oluja opet je bio tu, a imala je i utisak
da će ta neznana sila svojim pritiskom sravniti Kerolajninu kuću do
temelja.
Kad su stigli kod Meredit, Met je ostao da se bavi automobilom na
kojem je stalno nešto trebalo popravljati, dok su Boni i Meredit
preturale po Mereditinoj garderobi da bi pronašle nešto što bi Elena
mogla da obuče. Sve će joj biti veliko, ali i to je bolje nego da joj Boni da
svoje stvari, koje bi joj bile male.
U četiri posle podne su pozvale Stefana. Da, naravno da mogu da
dođu, rekao je. Sišle su u prizemlje i krenule s Metom.
Naposletku stigoše u pansion. Na Metovu žalost, Elena nije
ponovila ritual ljubljenja od prethodnog dana. Međutim, bila je
oduševljena novom odećom, premda se nije obradovala onako kako bi
~ 53 ~
to učinila stara Elena. Lebdeći na metar od poda, stalno je prinosila
odeću licu i razdragano i duboko udisala njen miris, a onda se toplo
osmehnula Meredit. Boni je uzela majicu da bi je i sama pomirisala, ali
nije osetila ništa sem mirisa omekšivača, čak ni Mereditinu toaletnu
vodu.
„Žao mi je", bespomoćno reče Stefan kad Elena iznenada poče da
kija, držeći nebeskoplavu majicu i mazeći je kao da mazi mače.
Međutim, lice mu je imalo blag izraz, a Meredit ga je, pomalo se
postidevši, uveravala da je lepo to što taj gest toliko ceni.
„Može tačno da odredi odakle ste šta donele", objasnio im je
Stefan. „Odbija da nosi stvari iz fabrika u kojima izrabljuju radnike."
„Ja kupujem samo u onim buticima koje odobrava sajt protiv
izrabljivanja tekstilnih radnika", odvrati Meredit. „Boni i ja imamo
nešto da ti kažemo", dodala je.
Dok je Meredit prepričavala Bonino proročanstvo od prethodne
noći, Boni je odvela Elenu do kupatila i pomogla joj da se presvuče u
šorts, koji joj je dobro pristajao, i nebeskoplavu majicu, koja je bila
malo duža nego što je trebalo. Ta boja je divno isticala Eleninu kosu
koja je, uprkos zamršenosti, i dalje bila prekrasna. Međutim, kada je
Boni pokušala da je natera da se pogleda u ogledalcetu koje je donela,
komadi starog ogledala behu raščišćeni, Elena se ponašala kao štene
koje zbunjeno posmatra sopstveni odraz. Boni je uporno držala
ogledalo ispred Eleninog lica, ali Elena je hitro pomerala glavu levodesno,
poput bebe koja se igra žmurke. Stoga je Boni morala da se
zadovolji time što će razmrsiti zlatne zamotuljke s kojima Stefan
očigledno nije umeo da izađe na kraj. Kada je Elenina kosa konačno
opet postala svilenkasta i sjajna, Boni ju je ponosno izvela da je svi
vide.
Odmah potom je zažalila što je izašla. Ostalo troje se behu
zadubili u neki, činilo se, veoma težak razgovor. Boni je nerado pustila
Elenu, koja je odmah poletela, doslovno, pravo u Stefanovo krilo, a
onda im se pridružila i sama.
„Naravno da razumemo", nadovezala se na nešto Meredit. „Čak i
pre nego što je Kerolajn skroz odlepila, šta nam je drugo, u suštini, bilo
preostalo? Ali..."
„Kako to misliš, 'šta nam je drugo preostalo'?", upita Boni i sede na
krevet pored Stefana. „Narode, o čemu vi to govorite?"
Nastupila je duga tišina, a onda je Meredit ustala i jednom rukom
~ 54 ~
obgrlila Boni.
„Pričali smo o razlozima zbog kojih Stefan i Elena moraju da odu
iz Felove Crkve, o tome zbog čega moraju da odu daleko odavde."
Boni je isprva ostala ravnodušna, znala je da treba nešto da oseća,
ali bila je previše zapanjena tom činjenicom da bi stigla da je pojmi.
Kada su joj Mereditine reči doprle do svesti, jedino što je uspela da
izgovori, svesna da zvuči budalasto, bilo je:
„Da odu? Zašto?"
„I sama si videla zašto, ovde, juče", odgovori Meredit, očiju punih
bola; na licu joj se prvi put videla neizreciva tuga.
Međutim, za Boni, ničiji bol i jad nisu mogli da prevaziđu ono što
je ona osećala. Tada je sve to počelo da se obrušava na nju kao lavina
koja je živu zakopava u jarkocrveni sneg. U led koji gori. Nekako je
uspela da izgovori:
„Kerolajn više ništa neće učiniti. Zaklela se. Zna da, ako pogazi
zakletvu... pogotovo jer... jer ju je potpisao i znate već ko..."
Mora da je Meredit rekla Stefanu za vranu budući da je on
uzdahnuo i zavrteo glavom, blago odgurujući Elenu koja mu se unosila
u lice. Očito je osećala da su svi nesrećni, ali prosto nije mogla da
odredi uzrok njihovog jada.
„Poslednja osoba za koju želim da se smuca oko Kerolajn jeste moj
brat." Stefan nervozno skloni crni čuperak sa očiju, kao da se setio
koliko su njih dvojica slični. „A mislim da ni Mereditina pretnja da će
sve ispričati njenom sestrinstvu neće upaliti. Previše se zaglibila u
tamu."
Boni se i iznutra stresla. Uopšte joj nisu bile prijatne misli koje su
prizivale reči zaglibiti se u tamu.
„Ali...", zausti Met, a Boni shvati da i on oseća isto što i ona, da još
ne veruje i da mu je muka, kao kad silazite s ringišpila u nekom
jeftinom zabavnom parku.
„Slušajte", reče Stefan, „postoji još jedan razlog zbog kog ne
možemo da ostanemo ovde."
„Koji to?", polako upita Met. Boni je bila previše uznemirena da bi
bilo šta rekla. Razmišljala je ona i ranije o tome, negde duboko u
podsvesti, ali bi svaki put odbacila te misli.
„Boni je već sve jasno, rekao bih." Stefan ju je pogledao. Ona mu je
uzvratila pogled, ali sama ništa nije videla od suza koje su navirale.
„Felova Crkva je", objašnjavao im je Stefan blagim glasom koji je
~ 55 ~
odisao dubokom tugom, „sagrađena na raskršću lovačkih puteva.
Puteva sirove Moći podzemlja, sećate se? Ne znam da li je to bilo
namerno. Zna li ko da li su Smolvudovi nekada imali veze sa ovim
mestom?"
Niko nije znao. U starom dnevniku Honorije Fel nigde se nije
pominjalo da je porodica vukodlaka učestvovala u osnivanju grada.
„Uglavnom, ako je posredi slučajnost, baš nam se i nije posrećilo.
Grad, u stvari gradsko groblje, podignuto je tačno iznad mesta na kom
se ukršta mnoštvo tih puteva. Stoga je ono putokaz za natprirodna
bića, bila ona loša ili... ili manje loša." Govorio je kao da se stidi, a Boni
je shvatila da priča o sebi. ,,I samog me je privuklo ovo mesto, ali, kao
što ste primetili, privuklo je i ostale vampire. S dolaskom svake osobe
koja ima Moć, signalna svetlost ovog svetionika postajala je jača.
Jasnija. Privlačnija za druge ljude Moći. To je začarani krug."
„Na kraju će neki od njih spaziti Elenu", rekla je Meredit. „Znate,
to su ljudi poput Stefana, poput Boni, s tim što nisu toliko moralni.
Kad je budu videli..."
Boni umalo briznu u plač. Učinilo joj se da vidi osipanje belog
perja i perca kako, jedno po jedno, polako sleću na zemlju.
„Ali... ona nije bila ovakva kad se prvi put probudila", insistirao je
Met. „Govorila je. Bila je racionalna. Nije lebdela."
„Govorila ili ne govorila, hodala ili lebdela, ona ima Moć",
odgovorio mu je Stefan. „I to dovoljno snažnu da obični vampiri
potpuno polude za njom, toliko da ne bi prezali da je povrede ne bi li joj
je oduzeli. Ali ona nema ubilački poriv, ona nije od onih koji bi
drugima naneli bol. Bar ja ne mogu da je zamislim takvom. Samo se
nadam", reče, a preko lica mu pređe senka sumnje, „da mogu da je
odvedem tamo gde će biti... zaštićena."
„Ali ne možeš da je odvedeš", zavapi Boni, i sama razabravši
prigušen jecaj u svom glasu. „Zar ti Meredit nije ispričala šta sam
rekla? Ona će se probuditi. A Meredit i ja treba da budemo uz nju kad
se to desi."
Zato što nećemo biti uz nju kasnije. Poruka je odjednom dobila
smisao. To jeste bilo bolje od onog da one same „neće biti nigde", ali već
je sve bilo dovoljno loše.
„Nisam nameravao da je vodim dok bar ne prohoda kako treba",
odvrati Stefan i iznenada je obgrli oko ramena. Imala je isti osećaj kao
kad bi je Meredit zagrlila, beše to pravi rođački zagrljaj, samo jači i
~ 56 ~
kraći. „Ne znaš koliko mi je drago zbog toga što će se probuditi. I zbog
toga što ćete biti tu da joj se nađete."
„Ali..." Ali zli dusi koji pljačkaju grobove i koji se hrane leševima
svejedno će doći u Felovu Crkvu, zar ne?, zapita se Boni u sebi. A ti
nećeš biti tu da nas zaštitiš?
Podigla je pogled i u Mereditinim očima prepoznala istu misao.
„Rekla bih", reče Meredit oprezno, odmerenim tonom, „da su
Stefan i Elena zbog ovog grada doživeli toliko strahota da bi grad
trebalo da im oda priznanje."
Dobro de. Povodom toga nema rasprave. Ni sa Stefanom, po svoj
prilici, nije bilo rasprave. On je već čvrsto rešio šta mu je činiti.
Nastavili su razgovor do večeri, iznoseći svoja mišljenja i moguć
razvoj događaja, tumačeći Bonino predskazanje. Nisu doneli nikakvu
odluku, ali su barem skovali nekoliko mogućih planova. Boni je
insistirala na tome da po svaku cenu ostanu u kontaktu sa Stefanom i
malo je falilo da od njega zatraži malo krvi i vlas kose za vradžbinu
prizivanja, no on ju je preduhitrio rekavši da već ima mobilni telefon.
Došlo je vreme i za rastanak. Ljudska bića su umirala od gladi, a
Boni je pretpostavila da je i Stefan mrtav gladan. Posmatrala ga je dok
mu je Elena sedela u krilu i primetila da je neuobićajeno bled.
Kada su se oprostili na vrhu stepeništa, Boni je imala potrebu da
iznova podseća sebe na Stefanovo obećanje da će Elena biti tu da joj
ona i Meredit pruže podršku. On je sigurno nikada ne bi odveo bez
najave.
Nije to bio pravi rastanak.
Zašto je onda imala osećaj da jeste?
9.
Kada su Met, Meredit i Boni otišli, Stefan je ostao sam sa Elenom,
koja je bila pristojno odevena u svoju „spavaćicu za noć". Mrak je prijao
njegovim bolnim očima, nisu ga bolele od dnevne svetlosti, već od toga
što je dobrim prijateljima morao da saopšti loše vesti. Gori od bola beše
blag osećaj da nema vazduha, osećaj vampirske gladi. Uskoro će je
utoliti, govorio je sebi. Čim Elena zaspi, iskrašće se i otići do šume da
potraži kakvog belorepog jelena. Niko se ne prikrada divljači vešto kao
vampir; u lovu mu niko nije ni do kolena. Sve i ako mu ustreba
~ 57 ~
nekoliko jelena da utoli glad, nijedan od njih neće biti ozbiljno
povređen.
Međutim, Elena je imala drugačije planove. Naime, nije joj se
spavalo, a ionako joj nikad nije bilo dosadno kad bi ostala nasamo s
njim. Čim je utihnulo brujanje automobila kojim su se odvezli njeni
posetioci, učinila je ono što je uvek činila kada bi je obuzelo to
raspoloženje. Odlebdela je do njega, nagnula se prema njemu, sklopila
oči i blago napućila usne. Stajala je u tom položaju i čekala.
Stefan je pohitao da spusti roletnu kako nezvane vrane ne bi
osmatrale šta se zbiva u sobi, a zatim se vratio do Elene. Ona se nije ni
mrdnula; samo je malo porumenela, ali oči joj i dalje behu zatvorene.
Stefanu se ponekad činilo da bi tako čekala zauvek, sve dok ne dobije
poljubac.
„Ljubavi, ovako te zaista iskorišćavam", rekao joj je i uzdahnuo.
Nagnuo se k njoj i poljubio je nežno i čedno.
Elena se razočarano oglasi, kao kad mače frkne želeći da zna šta
se zbiva. Čuknula ga je nosom u bradu.
„Najslađe moje", reče Stefan mazeći je po kosi. „Da li je Boni
uspela da razmrsi sve one zamotuljke, a da te nimalo ne počupa?"
Međutim, bio je bespomoćan, pa se prepustio i ostao da sedi.
Slabašan bol u gornjoj vilici već ga je upozoravao.
Elena ga je ponovo lupnula, jer je htela još. Ovog puta je poljubac
trajao malo duže. Ona je, u biti, bila odrasla osoba. Sada je starija i
mnogo iskusnija nego pre devet meseci, kada bi se ljubili obožavajući
jedno drugo. Pa ipak, krivica mu je večito izranjala iz misli jer ga je
stalno izjedalo to što ona još ne zna šta traži.
Ovog puta je njeno frktanje imalo prizvuk ozlojeđenosti. Videlo se
da joj je dojadilo to što je stalno odbija. Sasvim neočekivano se svom
težinom oslonila na njega, primoravši ga da iznenada pridrži tu toplu
opipljivu ženstvenost u svom naručju, istovremeno u mislima
osluškujući kristalni odjek njenog molim te.
To su bile prve reči koje mu je prenela mislima nakon što se
probudila nema i lišena osećaja za gravitaciju. Bila anđeo ili ne, tačno
je znala kakvu to reakciju izaziva kod njega, iznutra.
Molim te.
„O malo moje", jedva je prozborio. „Malecko moje, milo..."
Molim te.
Poljubio ju je.
~ 58 ~
Nastupila je duga tišina, a njemu je srce tuklo sve brže. Elena,
njegova Elena, koja je žrtvovala sopstveni život za njega, ležala je u
njegovom naručju tonući u san. Ona je samo njegova i tako i treba da
bude; uvek treba da budu ovako jedno uz drugo; ništa nije želeo da
promeni, taj je trenutak bio savršen. Čak je i bol u gornjoj vilici, koji se
pojačavao, doživljavao kao nešto u čemu treba uživati. Taj bol je
potisnula prijatnost koju je osećao zbog blizine Eleninih usana, koje su
ga hitro i kratko ljubile, zadirkujući ga.
Ponekad je mislio da je najbudnija kada je ovako u polusnu. Ona
je uvek počinjala, a on je tu bio bespomoćan, pa je činio sve što je
tražila od njega. Odbio ju je samo jednom, ostavivši je da lebdi
napućenih usana, a ona je prestala da vodi telepatske razgovore s
njim, odlebdela u ćošak, sela usred prašine i paučine... i zaplakala na
sav glas. Nikako nije mogao da je uteši, iako je klečao na tvrdim
podnim daskama, preklinjao je, laskao, skoro se i sam rasplakao, a
onda mu se konačno ponovo našla u naručju.
Čvrsto je sebi obećao da tu grešku ne sme ponoviti. Savest ga je
svejedno i dalje grizla, mada mu je ta misao bivala sve neodređenija i
dalja. Posebno se zbunio kad ga je Elena iznenada svojski poljubila.
Sve mu se zaljuljalo pred očima, te je počeo da uzmiče sve dok nije bio
primoran da sedne na krevet. Misli mu se razbiše u paramparčad.
Mogao je da razmišlja samo o tome da je Elena ponovo s njim, da mu
sedi u krilu, uzbuđena i ustreptala, a onda se nekakav kotur svile
otkačio u njemu i stao da se odmotava, pa više nije morala da ga
prisiljava.
Znao je da i ona uživa u slatkom bolu koji je osećao u gornjoj vilici.
Više nije bilo ni vremena ni razloga za razmišljanje. Elena se
topila u njegovom zagrljaju, a pod prstima je osećao svilasti dodir
njene kose. Njihovi umovi se već behu stopili. Bol u njegovim
očnjacima doveo je do neizbežnog ishoda, zubi mu se izdužiše,
postadoše oštriji; kada je njima dodirnuo Eleninu donju usnu, nalet
slatkog bola ga umalo ostavi bez daha.
Elena je tada uradila nešto što nikada ranije nije. Nežno je svojim
usnama obuhvatila Stefanov očnjak, namerno ga ne puštajući.
Soba se zavrtela oko njega. Samo zahvaljujući svojoj čednoj ljubavi
prema njoj i tome što su toliko čvrsto bili vezani mislima, upinjao se da
je ne ujede i ne raseče joj usnu. Drevni vampirski nagoni koji nikad
neće iščileti iz njegove krvi urlali su tražeći od njega da to uradi.
~ 59 ~
Međutim, voleo ju je više od svega; bili su jedno, osim toga, nije
mogao da se pomeri. Sav se ukočio od zadovoljstva. Očnjaci mu se
nikada nisu toliko izdužili niti su ikada bili tako oštri; ništa nije
uradio, ali je zub oštar poput žileta ipak rasekao Eleninu punu donju
usnu. Kapi krvi su se sasvim polako slivale niz njegovo grlo. Kapi
Elenine krvi, koja je bila drugačija otkad se vratila iz sveta mrtvih.
Nekada je bila divna, puna mladalačke vitalnosti i one esencije života.
Sada je... sada je prosto bila slična njegovoj. Neopisiva. Nikada do
sada nije okusio krv duha koji se vratio iz mrtvih. Bila je puna Moći i
po tome se razlikovala od ljudske krvi onoliko koliko je ljudska krv bila
drugačija od životinjske.
Za vampira je krv koja se sliva niz grlo toliki užitak da ljudsko
biće to ne može ni da zamisli.
Stefanovo srce samo što nije iskočilo iz grudi. Elena je slasno
stiskala očnjak usnama. Mogao je da oseti koliko ona uživa u
slabašnom bolu žrtvovanja koji prelazi u čisto zadovoljstvo, bila je
povezana s njim i pripadala je jednoj od najređih vrsta ljudskog roda:
onoj koja zapravo uživa u tome da napoji vampira, koja voli osećaj da
ga hrani, da mu je potrebna. Bila je deo elite.
Vreli žmarci su mu se spuštali niz kičmu, a od Elenine krvi mu se
i dalje vrtelo u glavi.
Elena pusti očnjak i poče da siše svoju donju usnu. Zabacila je
glavu otkrivajući vrat. Čak je i njemu bilo teško da odoli tom
izloženom, golom vratu. Znao je kako joj se granaju vene jednako dobro
kao što je poznavao njeno lice. A opet...
Sve je u redu. Ne brini..., zvonio je Elenin telepatski glas.
Konačno je zario ustreptale zube blizance u malu venu. Očnjaci
mu se već behu toliko izoštrili da Elena maltene nije osetila nikakav
bol, mada je dotad već bila navikla na osećaj nalik na zmijski ujed.
Konačno je počeo proces ispijanja koji mu je godio, koji im je oboma
godio, on je osećao neopisivu slast od ukusa njene krvi, a ona je pala u
zanos pružajući mu ono što želi.
Uvek je postojala opasnost da će popiti previše ili da joj neće dati
dovoljno sopstvene krvi dabi ostala u... u stvari, da ne bi umrla. Nije
bilo posredi samo to što je njemu potrebno mnogo krvi već i to što je
uvek opasno imati posla s vampirima. Na kraju su se, ipak, te sumorne
misli raspršile pred čistom vedrinom blaženstva kome su se oboje
prepustili.
~ 60 ~
Met je brljao po džepovima tražeći ključeve dok su se pored njega,
na prednjem sedištu njegove drndave šklopocije, nekako spakovale
Boni i Meredit. Baš ga je bilo blam kad je parkirao auto pored
Stefanovog „poršea". Tkanina kojom su zadnja sedišta bila presvučena
beše toliko pohabana da se činilo da će federi izbosti svakog ko bude
seo, ali Boni je srećom bila sitna, pa je uspela da se uglavi na pomoćno
sedište između Meta i Meredit, na kojem je nekakav odrpan treger
služio umesto pojasa. Met ju je držao na oku jer bi Boni, kad god bi se
zanela u razgovoru, redovno skidala pojas. Put kojim su se vraćali kroz
Staru šumu ionako je bio previše krivudav da bi ga shvatili olako, bez
obzira na to što nije bilo drugih automobila.
Dosta je bilo umiranja, pomisli Met dok su se udaljavali od
pansiona. A i čudesnih uskrsnuća. Video je on dovoljno natprirodnih
pojava da ne mora da ih gleda do kraja života. On je kao Boni; hteo je
da sve ponovo bude po starom. Doduše, bez Elene, podsmevao mu se
neki glas iznutra. Ih, nećeš se valjda predati bez borbe?
Mogao bih ja da pobedim Stefana, malo sutra. Ne bih mogao da ga
pobedim ni kad bih mu vezao ruke iza leđa i navukao džak preko glave.
Zaboravi. Nema tu više šta da se priča, iako me je poljubila. Sad smo
prijatelji.
Ipak, još je osećao Elenine tople usne na svojima, osećao je lake
dodire za koje ona još nije znala da nisu društveno prihvatljivi među
ljudima koji su samo prijatelji. I dalje je osećao toplotu njenog vitkog
tela koje se njihalo izvodeći gipke pokrete.
Čoveče, vratila se savršena, bar što se izgleda tiče, pomisli Met.
Bonin molećiv glas prekinu ga u prijatnom prisećanju.
„I to baš kad sam pomislila da će konačno sve biti kako treba",
jadikovala je Boni. Samo što nije briznula u plač. „Baš kad sam se
ponadala da će sve konačno biti po starom. Da će sve biti onako kako je
trebalo da bude."
Meredit joj se obrati blagim glasom:
„Teško je, znam. Ispada da je stalno gubimo. Ali ne možemo da
budemo sebični."
,,E pa, ja mogu", odvrati Boni suvo.
I ja, šaputao je Metov unutrašnji glas. Barem iznutra, gde niko ne
može da vidi moju sebičnost. Dobričina Met; neće se Met naljutiti, super
min@
~ 61 ~
je lik ovaj Met, i šaljivdžija i dobar sportista. E pa, dobričina Met se
ovog puta naljutio. Ipak, odabrala je drugog tipa i šta ja tu mogu? Da
je otmem? Da je držim pod ključem? Da pokušam da je odvedem na
silu?
Ta misao se sručila na njega kao hladan tuš, pa se trgao i pokušao
da se usredsredi na put. Napamet je prelazio preko krivina na uskom
izlokanom putu koji je vodio kroz Staru šumu.
„Trebalo je da zajedno krenemo na koledž", nije odustajala Boni.
„A zatim je trebalo da se vratimo ovamo, u Felovu Crkvu. Da se
vratimo kući. Sve smo bile isplanirale, praktično još od obdaništa, i
pride je Elena opet postala ljudsko biće, pa sam mislila da će opet sve
biti onako kako je i trebalo da bude. Ali eto, ništa više neće biti isto,
nikad, zar ne?" Spustila je glas i duboko uzdahnula: „Zar ne?" Nije to
ni izgovorila kao pitanje.
Met i Meredit uhvatiše sebe kako gledaju jedno u drugo,
iznenađeni snažnim osećanjem sažaljenja i bespomoćnosti. Zaista nisu
znali kako da uteše Boni, koja se obgrlila rukama odbivši Mereditin
zagrljaj.
Ma, to Boni... to Boni pravi dramu, pomisli Met, ali mu se njegova
duboko usađena iskrenost podsmehnu.
„Ne znam", rekao je polako, „valjda smo svi tako mislili,
najiskrenije, kad se prvi put vratila." Kad smo se mlatili po šumi kao
pomahnitali, nastavio je u sebi. „Izgleda da smo se svi nadali da njih
dvoje mogu mirno da žive u blizini Felove Crkve, i da će sve biti kao
nekad. Pre nego što je Stefan..."
Meredit zavrte glavom, gledajući nekud u daljinu.
„Nije to do Stefana."
Met je shvatio na šta ona misli. Stefan je u Felovu Crkvu došao da
bi se saživeo s ljudskom vrstom, a ne da bi odatle devojku koja je
ljudsko biće odveo u nepoznato.
„U pravu si", rekao joj je Met. „Prosto mi je prošlo kroz glavu. Ona
i Stefan su verovatno mogli da smisle način da ostanu ovde i žive
spokojno. Ili barem da budu negde blizu nas, znaš. Sve je to zbog
Dejmona. On je došao da bi odveo Elenu protiv njene volje i time se sve
promenilo."
„I sad Elena i Stefan odlaze. A ako sad odu, više se nikad neće
vratiti", šmrcala je Boni. „Zašto? Zašto je Dejmon morao da napravi
sve ovo?"
~ 62 ~
„Stefan mi je jednom rekao da Dejmon voli da se bavi tuđim
životom iz čiste dosade. Ovo mu je palo na pamet verovatno zbog
mržnje prema Stefanu", odvrati Meredit. „Doduše, volela bih da
jednom pokuša da nas ostavi na miru."
„Kakve to sad veze ima?" Boni je sad već plakala. „Pa šta i ako
krivica jeste njegova. Više me nije briga za to. Ono što ne razumem
jeste zašto stvari moraju da se menjaju!"
,,'Nikada ne možeš da uđeš u istu vodu dva puta.' Ne možeš to da
učiniš nijednom ako si dovoljno snažan vampir", sarkastično reče
Meredit. Niko se nije nasmejao. Zatim je sasvim blago dodala: „Možda
pitaš pogrešnu osobu. Možda Elena može da ti kaže zašto se stvari
moraju promeniti, pod uslovom da se uopšte seća šta joj se desilo... na
tom drugom mestu."
„Uopšte nisam htela da kažem da moraju da se menjaju..."
„Ah to tako mora", odvrati Meredit još blažim i setnijim tonom.
„Zar ne vidiš? Nije to ništa natprirodno; to je prosto, život. Svako mora
da odraste..."
„Znam! Met ima fudbalsku stipendiju, a ti ćeš otići na koledž, a
onda ćeš se udati. A zatim ćeš verovatno imati i čopor dece!" Namerno
je to izgovorila kao da je posredi neka nepristojna radnja. „Ja ću
verovatno zauvek ostati u srednjoj školi. A vas dvoje ćete odrasti i
zaboravićete Elenu i Stefana... i mene", dovrši Boni jedva čujnim
glasom.
„Hej ti." Met je uvek imao zaštitnički stav prema povređenima i
zapostavljenima. Iako mu je Elena još bila na pameti, zapitao se da li
će ikada moći da zaboravi onaj poljubac, sada ga je privukla Boni,
ovako sićušna i krhka. „Šta to govoriš? Evo, ja se posle koledža vraćam
ovamo. Verovatno ću i umreti u Felovoj Crkvi. Evo, ja ću sigurno
misliti na tebe. Mislim, ako hoćeš."
Mazio je Boni po ruci, a ona se i nije mnogo bunila niti uzmicala
kao malopre kad je Meredit pokušala da je zagrli. Nagnula se k njemu
i naslonila čelo na njegovo rame. Kada se blago stresla od zime, on ju je
instinktivno zagrlio jednom rukom.
„Nije mi hladno", rekla je Boni mada nije odgurnula njegovu ruku.
„Večeras je toplo. Samo... nekako mi se ne sviđa da pričaš takve stvari,
na primer to 'Verovatno ću i umreti' – paziiiiiii!"
„Pazi, Mete!"
~ 63 ~
„Uh, čoveče!" Met svom snagom stisnu kočnice, psujući i boreći se
s volanom obema rukama, Boni se brzo sagnu, a Meredit je spremno
čekala udar. Metov ,,nov" auto je bio zamena za stari koji je slupao, ali
bio je jednako star, a pride nije imao vazdušne jastuke. U stvari, taj
auto je bio sklepan od delova svakojakih starudija sa auto-otpada.
„Držite se!", povikao je Met kad su se kola zanela i gume
zaškripale, a onda su svi poleteli sa sedišta, zadnji kraj se beše survao
u jarak, a prednji branik udario u drvo.
Kada se sve smirilo, Met je odahnuo izbacivši suspregnuti dah i
opustio grčevit stisak kojim je držao volan. Okrenuo se da pogleda šta
je s devojkama i sledio se. Pipajući u mraku, našao je lampicu za mapu
i sledio se od prizora koji se ukazao pred njim.
Boni je, kao i uvek kada bi bila krajnje uplašena, pribežište
potražila kod Meredit. Ležala je glave spuštene u Mereditino krilo i
čvrsto se držala za njenu ruku i majicu. Meredit je pak sedela u nekom
odbrambenom položaju, odgurujući se telom o sedište, a nogama o pod
ispod komandne table; telo joj se izvilo, glava joj je bila zabačena
unazad, a ruke beše čvrsto obavila oko Boni.
Uletevši pravo kroz otvoren prozor, preteća grana drveta je stršila
poput čvornovatog, ubojitog zelenog koplja ili ručerde okrutnog
zemljanog džina. Stajala je tačno ispod Mereditine zabačene brade, a
tanje grančice behu prekrile Bonino sićušno telo. Da Bonin pojas nije
bio labav i da nije mogla da se izvije, da se nije ovako sagnula, da se
Meredit nije ovako čvrsto uhvatila za nju...
Met je uhvatio sebe kako zuri pravo u rascepljen, ali veoma šiljat
kraj grane. Da mu sopstveni sigurnosni pojas nije bio dovoljno labav i
da se nije nagnuo tako kako se nagnuo...
Čuo je sopstveno teško disanje. Miris drveta je potpuno ispunio
unutrašnjost automobila. Jasno je osećao i onaj osobeni miris koji je
dopirao s pukotina iz kojih je curila smola.
Sasvim lagano, Meredit poseže rukom da odlomi jednu od manjih
grana koja beše uperena u njen vrat poput strele. Nije mogla da je
slomi. Zanemeo, Met se nagnu da i on pokuša. Međutim, iako nije bila
deblja od njegovog prsta, grana je bila žilava pa nije uspeo čak ni da je
savije.
Kao da je sušeno, pomisli, i dalje ošamućen. Gluposti. To je živo
drvo; osećam miris svežeg iverja. Joj."
„Mogu li ja sad da ustanem?", upitala je Boni tiho, a njeno pitanje
~ 64 ~
se pretvorilo u mumlanje jer su joj usta bila prislonjena uz Mereditinu
nogu. „Molim te, odmah. Pre nego što me zgrabi. Vidiš da hoće."
Met se naglo okrete i iznenađeno je pogleda, ogrebavši se pritom
na šiljak rascepljenog kraja grane.
„Neće te zgrabiti." Međutim, želudac mu se prevrtao dok je
naslepo pipao po mraku pokušavajući da skine pojas. Kako to da i Boni
misli kao on: zar i nju ovo podseća na ogromnu, koščatu, lišćem obraslu
ruku? Ona iz onog položaja nije mogla ni da je vidi.
„Znaš da hoće", prošaputa Boni. Hvatala ju je laka drhtavica.
Pokušala je da se povuče unazad da bi otkopčala pojas.
„Mete, moramo nekako da se izvučemo", reče Meredit. Svim
silama se upinjala da ostane u tom vratolomnom položaju, a Met je čuo
kako se njeno disanje ubrzava. „Moramo nekako da skliznemo ka tebi.
Ovo pokušava da mi se obavije oko vrata."
„To je nemoguće..." No, i on se uverio svojim očima. Sveže
zacepljeni krajevi manje grane su se pomerili, jedva primetno, ali sad
su delovali zakrivljeno, a šiljci su se polako zarivali pravo u Mereditin
vrat. „Verovatno niko ne može zauvek ostati tako iskrivljen", rekao je,
odmah shvativši koliko su glupavo zvučale te reči. „U kaseti za
rukavice imam baterijsku lampu..."
„Do kasete uopšte ne možeš da dopreš, grane su je sasvim
zagradile. Boni, možeš li nekako da mi odvežeš pojas?"
„Pokušaću."
Boni se nagnula napred i, ne podižući glavu, pipala po mraku da
nađe dugme pojasa. Metu se za to vreme činilo da su je one kosmate,
mirisne četinarske grane živu progutale, da su je poput mesožderke
uvukle među svoje iglice.
„Čoveče, ovo je ogromno ko novogodišnja jelka."
Bacio je pogled kroz prozor sa svoje strane. Skupio je šake oko
očiju da bi bolje video u mraku i prislonio čelo uz čudnovato hladno
staklo. Nešto ga je dodirnulo odostrag, po vratu. Poskočio je, a zatim se
sav ukočio. To što ga je dodirnulo nije bilo ni toplo ni hladno i
podsećalo je na dodir ženskog nokta.
„Zaboga, Meredit..."
„Mete..."
Met je bio izvan sebe od besa zbog toga što se trznuo. Ali mesto
dodira je počelo... da ga svrbi.
„Meredit?" Polako je sklonio šake sa očiju, a onda je u tami
~ 65 ~
razabrao odraz na staklu. Meredit uopšte nije bila kraj njega.
„Ne... okreći se... levo, Mete. S te strane je nešto oštro." Mereditin
glas, obično hladan i pomalo rezervisan, uvek ga je podsećao na one
pejzaže s kalendara koji prikazuju plavo jezero obrubljeno snegom.
Sada mu se učinilo da se Meredit guši i krklja.
„Meredit!", uzviknu Boni pre nego što je Met uspeo da progovori.
Glas joj je zvučao kao da dopire ispod dušeka.
„Sve je u redu. Samo moram da... moram da ga držim dalje od
sebe", odvrati Meredit. „Ne brini. Tebe ne puštam."
Met oseti da mesto uboda još jače bridi. Nešto mu jedva osetno
dodirnu vrat s desne strane.
„Prestani, Boni! Guraš drvo nagore. Guraš ga na Meredit i mene!"
„Mete, ućuti."
Met ućuta. Srce mu je lupalo kao ludo. Uopšte nije želeo da
pomera ruke iza sebe. To je glupo, pomislio je, jer ako Boni zaista
pomera drvo, mogu makar da ga pridržim za nju. Posegao je rukom
unazad, pokušavajući da u odrazu osmotri sopstveno kretanje. Uhvatio
se za čvornovatu površinu prekrivenu debelom, hrapavom korom. Na
um mu pade da nije primetio čvor dok mu je grana bila uperena u
grlo...
„Evo ga!", uskliknu prigušeni glas i zatim se začu škljocanje
pojasa. Taj glas je bivao sve uzdrhtaliji: „Meredit? Neke iglice mi se
zabadaju u leđa!"
„Polako, Boni. Mete..." Meredit se strpljivo naprezala da govori,
kao kad su se obraćali Eleni. „Mete, brže otvaraj vrata."
Bonin glas beše prožet užasom:
„Nisu to samo iglice. To su nekakve sitne grančice. Poput
bodljikave žice. Zaglavila... sam se..."
„Mete! Otvaraj već jednom ta vrata, odmah..."
„Ne mogu."
Muk.
„Mete?"
Met kao da se branio od nečega, snažno se odupirući nogama;
obema rukama je snažno stezao granu prekrivenu nečim nalik na
krljušt. Svom snagom se zametnu unazad.
„Mete!", Meredit skoro



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

6 Re: Povratak:Suton V taj Pon Feb 13, 2012 6:56 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
„Mete!", Meredit skoro vrisnu. „Ovo čudo mi se zabada u vrat!"
„Ne mogu da otvorim vrata! I s te strane je drvo!"
„Kako može da bude s te strane? Tamo je put!"
~ 66 ~
,,A kako ovo drvo može ovako brzo da raste?"
Ponovo je nastupila tišina. Met je osećao kako ga šiljati krajevi,
krajevi slomljene grane, sve dublje ubadaju u vrat ispod temena. Ako
se ne pomeri odmah, više se nikad neće pomeriti.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

7 Re: Povratak:Suton V taj Pon Feb 13, 2012 6:57 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
10.
Elena je bila istinski srećna i spokojna. Sad je došao red na nju.
Da bi se posekao, Stefan uze sa stola oštar drveni nož za otvaranje
pisama. Elena nikad nije volela da ga posmatra dok to radi, dok uzima
najprikladniju alatku koja će raseći kožu vampira. Stoga je čvrsto
zatvorila oči. Otvorila ih je tek kada su crvene kapi krvi počele da
kaplju iz male posekotine na njegovom vratu.
„Nije ti potrebno mnogo, barem ne bi trebalo da uzmeš mnogo",
prošapta Stefan, a ona je znala da joj to govori sada jer je još kodar da
to čini. „Stežem li te previše jako, mislim, osećaš li bol?"
Uvek je bio tako zabrinut. Ovog puta je ona poljubila njega.
Tada je shvatila koliko je njemu čudno to što sada više želi te
poljupce nego da ona uzme malo njegove krvi. Smejući se, Elena ga
baci na krevet i zalebde iznad njega, a onda se ponovo baci na otvorenu
ranu, znajući da on pretpostavlja da će ga malo zadirkivati. Umesto da
to učini, čvrsto se, poput pijavice, priljubila usnama za ranu i stala
žudno da pije, žudno, nateravši ga da joj mislima kaže nemoj više,
molim te. Ipak, nije bila zadovoljna sve dok joj naglas nije rekao molim
te.
U automobilu, Metu i Meredit je u onom mraku istovremeno pala
na um ista pomisao. Ona je bila malo brža, mada su praktično
progovorili u isti mah.
„Kakva sam ja glupača! Mete, gde je ručica za spuštanje sedišta?"
„Boni, moraš da joj zametneš sedište! Ima tu jedna ručica, trebalo
bi da možeš da je dohvatiš, samo je povuci!"
Boni je zamuckivala kao da štuca.
„Ruke... kao da mi nešto... bo-de... ruke..."
„Boni", reče Meredit promuklim glasom, „znam da možeš.
Metova... ručica je desno ispod... prednjeg sedišta ili..."
~ 67 ~
„Da. Na ćošku. Malo udesno."
Nije imao više daha. Čim je zgrabio drvo, shvatio je da ni na
trenutak ne sme da popusti stisak, jer će mu se inače drvo još čvršće
obaviti oko vrata.
Nemam izbora, pomislio je. Udahnuo je što je dublje mogao i, uz
Mereditin povik, gurnuo granu unazad, a onda se izvio, osetivši kako
mu oštri krajičci grane poput tankih drvenih noževa razdiru kožu na
grlu, ušima i glavi. Više nije osećao onoliki pritisak straga na vratu,
premda se zaprepastio opazivši da se drvo u međuvremenu razgranalo.
Noge mu se nisu videle od grana; iglice četinara su stršile na sve
strane.
Nije ni čudo što se Meredit toliko prepala, pomislio je zbunjeno, a
onda se okrenuo prema njoj. Grane su je već bile sasvim zaklonile;
jednom rukom se borila s nečim što joj se beše okomilo na vrat, ali još
je mogla da ga vidi.
„Mete... spusti... svoje sedište! Brže! Boni, možeš ti to."
Unezveren, Met zavuče ruku i poče da lomi granje, pipajući u
potrazi za ručicom. Konačno ju je našao, ali nije mogao da je pomeri.
Tanušne, žilave vitice behu se poput opruga obmotale oko nje, ali se
nikako nisu dale prekinuti. Iskrenuo se i povukao svom snagom.
Sedište se najzad spustilo. Sagnuo se ispod velike granate ruke,
kakvih je sada bilo mnogo. Baš kad je nameravao da se okrene i
pomogne Meredit, njeno se sedište naglo spusti.
Ona se i sama zavalila u njemu, odmakavši se od četinara. Žedno
je udahnula. Nekoliko trenutaka se nije micala. Kada se iskobeljala iz
tog položaja, uspravila se na zadnjem sedištu, povukavši za sobom ono
čudo koje je bilo prekriveno iglicama. Glas joj je bio promukao i
govorila je veoma usporeno.
„Uh, Mete, hvala bogu... što imaš... ovu krntiju... od auta." Nogom
je gurnula prednje sedište u normalan položaj, a i Met učini isto to.
„Boni", pozva Met, obamrevši od straha.
Boni se nije micala. Bila je zarobljena ispod gustog granja, koje se
beše zabolo u tkaninu njene majice i uplelo u njenu kosu. Meredit i
Met počeše da je izvlače. Na mestima gde su se grane i vreže otkidale s
nje ostajale su masnice i tragovi uboda.
„Kao da je htelo da se zarije u nju i razraste se unutra", reče Met,
a jedna dugačka, tanka grana povlačila se ostavljajući krvave tragove
za sobom.
~ 68 ~
„Boni?", pokušala je da je dozove Meredit, vadeći zamršene
grančice iz njene kose. „Boni? Hajde, ustaj. Pogledaj me." Bonino telo
ponovo obuze drhtavica, ali dozvolila je da joj Meredit okrene lice
nagore. „Mislila sam da neću uspeti."
„Spasla si mi život."
„Mnogo sam se uplašila..."
Boni je tiho plakala šćućurivši se uz Mereditino rame.
U času kad je Met pogledao u Meredit, lampica za mapu je
zatreperila i ugasila se. Poslednje što je video bile su njene tamne oči,
od čijeg je izraza osetio još jaču mučninu. Sedeći na zadnjem sedištu,
osvrnuo se da pogleda kroz tri zadnja prozora.
Bilo je pravo čudo što je ponešto uspevao da razazna. Međutim, to
u šta je gledao beše potpuno priljubljeno uz staklo, sasvim ga
prekrivajući. Iglice. Granje. Gustiš preko čitave površine prozora.
Uprkos tome, on i Meredit bez prethodnog dogovora posegoše za
kvakom do sebe. Vrata su škljocnula otvorivši se nekoliko centimetara;
zatvorili su ih uz žestoko tras. Meredit i Met se pogledaše. Meredit
ponovo spusti pogled i nastavi da raspliće grančice iz Bonine kose.
„Čupam li te?"
„Ne. Malčice..."
„Sva se treseš."
„Hladno mi je."
Jeste bilo zahladnelo. Kroz odškrinut prozor, kroz koji već beše
stiglo da se uvuče ono zimzeleno rastinje, dopirao je huk vetra. Zviždao
je, činilo se, kroz bezbroj grana. Čulo se i njihanje drveća, a fijuci su
bili veoma snažni i smešno visoki. Izgleda da se spremala oluja.
„Šta je to, dođavola, bilo?", prasnu Met šutnuvši prednje sedište.
„Mislim, ono zbog čega sam morao da zakočim?"
Meredit polako podiže glavu.
„Nemam pojma; htela sam da otvorim prozor. Nisam dobro
videla."
„Čoveče, samo se stvorilo nasred puta."
„Da nije vuk?"
„Ničeg nije bilo i onda samo izlete niotkuda."
„Vukovi nemaju onakvo krzno. Ono je bilo nešto crveno", reče Boni
tupo, podigavši glavu s Mereditinog ramena.
„Crveno?" Meredit zavrte glavom. „Čini mi se da je mnogo veće od
obične lisice."
~ 69 ~
„I meni se učinilo da je crveno", reče Met.
„Vukovi nisu crveni... a da nisu vukodlaci? Da nema Tajler
Smolvud neke riđokose rođake?"
„Ono sigurno nije bio vuk", reče Boni. „Nekako je bilo... naopako."
„Kako naopako?"
„Glava mu nije stajala gde treba. Ili možda ima po jednu glavu i
napred i pozadi."
„Boni, sad me stvarno plašiš", reče Meredit.
Met to nikad ne bi rekao, ali i on se uplašio. Naime, krajičkom oka
je i sam bio opazio tu životinju, i predstava nečeg izobličenog sasvim se
podudarala sa onim što je Boni opisala.
„Možda smo ga videli pod nekim čudnim uglom", rekao je on.
Meredit se brzo ubaci: „Možda je to prosto bila neka životinja koja se
uplašila od..."
„Od čega, majke ti?"
Meredit pogleda naviše, ka krovu auta. Met ju je pratio pogledom.
Veoma polako, uz škripu metala, krov kola se ulubio. I još jednom. Kao
da se nešto mnogo teško naslonilo na njega. Met je proklinjao sebe.
„Koja sam ja budala! A lepo sam mogo da stisnem gas do daske
dok sam sedeo napred..." Da je mogao, pogledom bi spržio ono granje
kroz koje je pokušavao da nazre papučicu za gas ili ključeve. „Jesu li
ključevi još tu?"
„Mete, umalo smo završili u jarku, zapravo, i jesmo. Osim toga,
rekla bih ti i sama da stisneš gas da sam mislila da će biti nekakve
koristi od toga."
„Pobogu, ta grana bi ti otkinula glavu!"
„Bi", kratko reče Meredit. „Sad bi bila mrtva."
„Pa šta i da jesam mrtva, i to bi bilo u redu ako biste se vas dvoje
izvukli. Ali oboje ste se uplatkali jer ste gledali sa strane; ja sam
gledala pravo preda se. Ono je već bilo tu, mislim na drveće. U svim
pravcima."
„To... nije... moguće!" Met je pesnicom udarao u sedište ispred
sebe, naglašavajući svaku reč.
„A ovo je, kao, moguće?"
Krov ponovo zaškripa.
„Slušajte, vas dvoje: da ste odmah prestali da se svađate!",
uzviknula je Boni, a glas joj se pretvorio u jecaj.
Nešto puče, poput hica iz pištolja, a kola odjednom skliznuše
~ 70 ~
unazad i ulevo. Boni prepadnuto izusti:
„Šta je to?"
Muk.
„... puče guma", reče Met na kraju. Nije verovao sopstvenom glasu.
Pogledao je u Meredit. Pogledala ju je i Boni. „Meredit, grane su već
prekrile prednja sedišta. Jedva vidim mesečinu. Postaje sve mračnije."
„Znam."
„Joj, šta da radimo?"
Met je primetio ogromnu napetost i unezverenost na Mereditinom
licu. Zvučala je kao da govori kroz stisnute zube. Međutim, glas joj je
bio tih.
„Nemam pojma."
Stefan je i dalje drhtao kao prut, a Elena se svila na njemu
sklupčavši se kao mačka. Osmehnula mu se; bio je to osmeh opijenosti
zadovoljstvom i ljubavlju. Poželeo je da je zgrabi za ruke, da je obori na
jastuk i da urade sve iz početka. Toliko ga je ona izluđivala. Naime,
znao je, i previše dobro, iz iskustva, kolika je opasnost s kojom flertuju.
Bude li se ovo ponavljalo, Elena će postati prvi duh-vampir, kao što je
postala i prvi vampir-duh kog je upoznao.
Vidi ti nju! Izvukao se ispod nje, kao što je ponekad radio, i samo
stao da je posmatra, osećajući da mu srce brže kuca već pri pogledu na
nju. Njena kosa boje čistog zlata spuštala se na pod poput svilenog
vodopada. Na svetlosti jedne od malih lampi činilo se da joj telo obavija
aura od zlata. Činilo se da, bilo da lebdi, spava ili se kreće, sa sobom
uvek nosi oblak zlataste izmaglice. Bilo je užasno. Za vampira, to je
bilo isto kao da je sunce s nebesa spustio u svoj krevet.
Suspregnuo je zevanje. I to mu je radila, kao Dalila koja je
nesmotreno oduzela snagu Samsonu. Njena krv ga je svladala kao da
se predozirao, pa ga je hvatao dremež. Rado će provesti noć ušuškan u
njen zagrljaj, ili pored nje.
U Metovim kolima je postajalo sve mračnije jer je drveće sve više
zaklanjalo nebo obasjano mesečinom. Neko vreme su vikali
pokušavajući da dozovu pomoć. Od toga nije bilo nikakve koristi, a
Meredit je pride zaključila da bi trebalo da prištede zalihe kiseonika u
~ 71 ~
autu. Zato su ponovo sedeli u tišini.
Malo kasnije, Meredit iz džepa na farmericama izvuče svežanj
ključeva, zakačen za privezak s majušnim laserom. Svetleo je plavom
svetlošću. Držala ga je uključenog, pa su se svi nagnuli napred. Kako
majušna stvar može mnogo da znači, pomisli Met. Sada su ih prednja
sedišta sve jače pritiskala.
„Boni", obrati joj se Meredit, „niko nas odavde ne može čuti. Ako bi
nas neko i čuo, verovatno bi od zvuka pucanja guma pomislio da je
običan pucanj."
Boni zavrte glavom kao da ne želi da sluša takve priče. Još je
vadila borove iglice iz kože.
U pravu je. Kilometrima unaokolo nema žive duše, pomislio je Met.
„Ima nečeg veoma lošeg u svemu ovome", reče Boni. Govorila je
tiho, ali nekako čudno, kao da joj neko na silu vadi reč po reč, kao kad
dete baca kamenčiće u jezero.
Metu kao da odjednom potonuše sve lađe.
„Koliko je to... loše?"
„Toliko je loše da... Nikada nisam osetila ovakvo što. Ni kad su
ubili Elenu, ni kod Klausa, ni u jednoj drugoj prilici. Nikada nisam
osetila nešto ovoliko zlo. Veoma je snažno. Do srži je zlo. Nisam znala
da nešto može biti toliko jako. Prosto me pritiska i plašim se..."
Meredit je prekide.
„Boni, znam da svi mislimo da imamo samo jedan izlaz..."
„Odavde nema izlaza!"
„... znam da se plašiš..."
„Koga da zovem? Zvala bih ja... kad bih imala koga. Mogu jedino
da se zapiljim u to tvoje svetalce i da zamislim da je plamen i da..."
„Da padneš u trans?" Met oštro pogleda Meredit. „Ona to više ne
bi smela da radi."
„Klaus je mrtav."
„Ali..."
„Nema ko da me čuje!", zakuka Boni i najzad poče da plače na sav
glas. „Elena i Stefan su predaleko, a sada ionako verovatno spavaju! I
eto, nema nikog drugog!"
Sve troje su morali da se zbiju jedno uz drugo jer su grane gurale
sedišta na njih. Met i Meredit su bili toliko priljubljeni jedno uz drugo
da su se samo gledali iznad Bonine glave.
„Uh", izlete Metu. ,,Pa... jesmo li sigurni?"
~ 72 ~
„Ne", odvrati Meredit. U glasu joj je bilo i ozbiljnosti i nade. „Sećaš
li se onog od jutros? Nikad ne možemo biti sigurni. Štaviše, jedino u
šta jesam sigurna jeste to da se on mota po ovom kraju."
Metu pripade muka, a Meredit i Boni su delovale užasno bledo pri
ionako čudnom plavom svetlošću.
„Neposredno uoči ovoga pričali smo o tome da je za većinu
stvari..."
„... maltene za sve što je dovelo do toga da se Elena preobrati..."
„... kriv bio on."
„U šumi."
„Sa otvorenim prozorom." Boni je i dalje jecala.
Met i Meredit su tako prećutno napravili pogodbu,
sporazumevajući se pogledom. Meredit je veoma blagim glasom rekla:
„Boni, ovo što si upravo pomenula... znaš, ipak ćeš morati to da
uradiš. Pokušaj da dopreš do Stefana ili da probudiš Elenu ili... ili da
se izviniš... Dejmonu. Bojim se da nam je on poslednja šansa. Opet,
kad pogledate, on nikad nije imao nameru da nas usmrti, a i svestan je
da neće ništa postići kod Elene ako joj poubija prijatelje."
Met podozrivo frknu.
„Možda ne želi baš sve da nas pobije, ali možda želi da neko od nas
umre da bi spasao druge. Nikad mu nisam vero..."
„Ali mu nikad nisi želeo zlo", preduhitri ga Meredit nadglasavši
ga. Met samo trepnu i ućuta. Osećao se kao budala.
„Dobro, tu je laser, uključili smo ga", govorila je Meredit. Glas joj
je čak i u toj kritičnoj situaciji bio staložen, imao je osoben ritam,
omamljivao je. Taj majušni snop svetlosti bio im je izuzetno dragocen.
Jedino su se njime borili protiv mrklog mraka.
Kada zavlada tama, pomislio je Met, to će se dogoditi zato što će
sve biti zaklonjeno, zato što će nestati i poslednji tračak svetlosti, i
poslednji treptaj vazduha; biće istisnuti pod pritiskom stabala i granja.
Taj pritisak će posle njihove smrti zdrobiti i kosture koji budu ostali za
njima.
„Boni?" Mereditin glas je bio glas starije sestre koja pribegava
svemu dabi spasla mlađu sestru ili brata. Neizmerno blag. Neizmerno
staložen. „Možeš li da se pretvaraš da je ovo plamen sveće... plamen
sveće... plamen sveće... i da padneš u trans?"
„Već sam u transu." Bonin glas kao da je dopirao iz daljine, i skoro
da je odjekivao.
~ 73 ~
„Onda zatraži pomoć", rekla je blago Meredit.
Boni je šapatom ponavljala reči; više nije bila svesna mesta na
kom se nalazi:
„Molim te, dođi i pomozi nam. Dejmone, ako me čuješ, molim te,
prihvati naše izvinjenje i dođi. Pošteno si nas uplašio, mada sam
sigurna da smo zaslužili, ali molim te, preklinjem te da nam
pomogneš. Osećam bol, Dejmone. Toliko je jak da mi dođe da vrištim.
Ali evo, skupila sam svu snagu i poslednjim te daškom dozivam. Molim
te, molim te, molim te, pomozi..."
Pet, deset, petnaest minuta. Za to vreme su grane izrastale
obavijajući ih sladunjavim mirisom smole. Izdržala je mnogo duže nego
što je Met očekivao.
Ubrzo je svetlost zgasnula. Potom se nije čulo ništa sem šapata
borova.
Za ovakvu tehniku je stvarno trebalo odati priznanje.
Dejmon se opet ljuljuškao u vazduhu, na još većoj visini nego onda
kada je došao na prozor Kerolajnine sobe na trećem spratu. I dalje nije
imao pojma kako se koje drvo zove, ali to za njega nije imalo nikakve
veze. Osećao se kao da sedi u loži i gleda zaplet nekog pozorišnog
komada. Doduše, malo se smorio budući da se na zemlji nije dešavalo
ništa novo. Te večeri je nešto ranije krenuo od Damaris jer je počela
žešće da ga smara pričajući o braku i ostalim temama koje je hteo da
izbegne. Poput, na primer, priče o njenom sadašnjem mužu. Kakav
smor. Otišao je i ne videvši da li se preobratila u vampira, uvrtelo mu
se u glavu da jeste. Uh, ala će se mužić iznenaditi kad stigne kući.
Usne su mu zaigrale i umalo se razvukle u osmeh.
Predstava koja se odigravala na zemlji pod njim dostizala je
vrhunac.
Stvarno je za ovu tehniku trebalo odati priznanje. Lov u čoporu.
Nije imao predstavu o tome kakva su ta gadna mala stvorenja koja
imaju moć nad drvećem, ali sva je prilika da su, poput vukova ili
lavica, dovela svoje umeće do savršenstva. U čoporima su lovila plen,
koji bi bio previše brz ili previše naoružan da je posredi bila borba
jedan na jedan. Ovog puta, plen su bila kola.
Fino umeće rada u grupi. Šteta što su vampiri individualci,
pomisli. Kad bismo udružili snage, zavladali bismo svetom.
~ 74 ~
Trepnuo je pospano, a onda su mu se usne tek tako razvukle u
onaj neodoljivi osmeh.
Naravno, kad bismo to mogli da izvedemo, na primer, da
zauzmemo jedan grad i da svako za sebe uzme po deo stanovništva, to
bi se završilo tako što bismo se poklali među sobom. Svim bismo se
sredstvima borili oko Moći dok zub ne postane oštrica mača, dok ne
ostane ništa sem raskomadanog mesa i dok iz šahtova ne pokulja krv.
Lep prizor, nema šta, pomisli i zatvori oči da bi se bolje uživeo.
Pravi umetnički prikaz. Bazeni grimiznih zidova puni krvi, magično
mirne površine; toliko puni da se iz njih krv izliva i teče niz bele
mermerne stepenike... hm, recimo Kalimarmara* u Atini. Raj za oči,
grad u kome vlada mrtva tišina, potpuno očišćen od brbljivih,
haotičnih, licemernih čovekolikih bića... Dobro, neka za sobom ostave
one korisne delove: nekoliko arterija iz kojih se lepo mogu ispijati litri
slatkog crvenog soka. Eh, vampirska verzija rajskog vrta u kome teče
med i mleko.
Ponovo je otvorio oči, iznerviravši se. Dole se čula neka galama.
Ova ljudska bića se opet demjaju. Šta li je sad? Čemu sve to? Zec uvek
vrišti kad se nađe u čeljustima lisice, ali da li se ikad desilo da drugi
zec pritrči da ga spase?
Eto nove izreke, ali i dokaza da su ljudi glupi kao zečevi, pomislio
je, doduše ozlovoljen. Više nije bio raspoložen za takve misli. Ipak, nije
se uznemirio samo zbog buke koje dopirala odnekud odozdo. Ta vizija o
medu i mleku je... ništavna. Razmišljanje o tome je čista zabluda. One
noći pre nedelju dana Elenina koža je bila kao mleko. Topla i bela, čak
i na mesečini. Njena svetla kosa je u senci podsećala na prosut med.
Elena ne bi volela da vidi kako se završio noćašnji lov ovog čopora. Iz
njenih očiju bi potekle suze nalik na kristalne kapi rose, koje bi
mirisale na so.
Dejmon se odjednom ukočio. Nanjušio je nevidljiv izvor Moći koji
je kružio poput radara.
___________________________________
*Stadion u Grčkoj, poznat i pod nazivom Panatinaiko, na kome su 1896. godine
održane prve moderne Olimpijske igre. Rekonstruisan je na ostacima stadiona iz.
antičkog perioda, a karakterističan je po tome što je jedini na svetu u potpunosti
izgrađen od belog mermera. (Prim. prev.)
~ 75 ~
Istraživao je umom i sam, ali nije dobio nikakvu povratnu
informaciju; njegovi umni talasi odbili su se samo o drveće pod njim,
koje ionako nema moć rasuđivanja. Sta god da je upravljalo ovim,
činilo je to iz potaje.
Dobro, onda. Hajde da probamo ovo: usredsređujući se na svu krv
koju je popio u proteklih nekoliko dana, odaslao je talas čiste Moći,
snažan poput smrtonosne erupcije Vezuva, kada su iz vulkana kuljale
tone piroklastične plazme. Okružio ga je oblak Moći koji se poput
usijanog gasa širio brzinom od sto kilometara na sat u svim pravcima.
Naime, opet je osetio ono od malopre. Parazit se drznuo da ponovo
pokuša da uđe u njegov um. Mora da je to.
Hoće da me uspava, razmišljao je, rasejano i besno trljajući vrat,
dok njegovi pajtosi odrađuju plen u autu. Šapuće mi da ostanem
miran, čita moje mračne misli i vraća ih u um tek malo mračnije, i tako
ukrug dok ne poludim i ne odletim da pobijem sve živo iz čistog
zadovoljstva što sam počasni pripadnik tamne strane.
Dejmona je već obuzimao hladan gnev. Ustao je protežući bolne
ruke i ramena, a onda je počeo da istražuje, i to ne tek običnim snopom
već talasima Moći. Nameravao je da prouči svaki dolazni talas ne bi li
otkrio ko je taj ljigavi parazit. Mora da je tu negde; drveće je i dalje
gledalo svoja posla. Međutim, nije otkrio ništa iako je koristio najbrži i
najučinkovitiji metod skeniranja: hiljadu nasumičnih strelovitih
snopova u sekundi, po modelu slučajnog kretanja. Njime bi i mrtvo telo
našao istog trena. Međutim, sada nije otkrio ama baš ništa.
To ga je još više razbesnelo, ali je u toj jarosti osetio tračak
uzbuđenja. Hteo je tuču; hteo je priliku da ubija tamo gde ubijanje
nešto znači. Sada je našao dostojnog protivnika, a nije mogao da ga
ubije zato što nije mogao da ga nađe. Odaslao je poruku u svim
pravcima, plamteći od besa.
Već sam te jednom upozorio. Sad te IZAZIVAM. Pokaži se, ILI ME
SE KLONI
Prikupljao je Moć, prikupljao je, prikupljao, razmišljajući o svim
smrtnicima koji su mu je doneli. Zadržavao ju je u sebi, hraneći je,
pripremajući je za ono za šta će biti upotrebljena i razvijajući je svom
snagom svog uma, veštinom i umećem borbe i ratovanja. Zadržavao je
Moć sve dok se nije osetio kao da u rukama drži atomsku bombu. A
onda ju je svu oslobodio u isti mah, što je imalo efekat eksplozije koja
~ 76 ~
se širi u suprotnom smeru, daleko od njega, skoro dostižući brzinu
svetlosti.
Sada će svakako osetiti samrtne trzaje nečega neizmerno moćnog i
prepredenog, nečega što je uspelo da preživi njegovu prethodnu
rafalnu paljbu, oružje osmišljeno za natprirodna bića.
Proširio je opseg čulnosti do krajnjih granica očekujući da čuje ili
oseti da se nešto raspada, da gori, da neko telo uz tup udarac padne na
zemlju, da ostavi krvav trag u blizini, na granju, u vazduhu, bilo gde.
To biće odnekud mora izleteti i tresnuti na tlo, ili pak od niuke
zagrebati zemlju svojim ogromnim kandžama nalik na kandže
dinosaurusa, to biće koje je dosad potpuno smrvljeno, sprženo do
kostiju. Međutim, iako je vetar počeo da zavija i uprkos tome što su se,
privučeni njegovim raspoloženjem, olovni oblaci nadneli nad njega, i
dalje nije mogao da nanjuši nijedno biće tame.
Koliko li je snažno? Odakle dolazi?
Jedna misao mu se tek na tren pojavi u svesti. Krug. Krug s
tačkom u središtu. Taj krug je predstavljao širenje udarnog talasa u
svim pravcima, a ona tačka je jedino mesto koje nije pretrpelo
posledice udara. U njemu se već...
Kvrc! Odjednom se nije sećao ničega. Polako i pomalo smeteno,
pokušao je da sastavi deliće raspršenih misli. O čemu je ono
razmišljao, da nije o širenju talasa Moći koji je odaslao? A da,
razmišljao je o tome da je očekivao da će nešto pasti i umreti.
Dođavola, u šumi nije uspeo da uoči ništa veće od lisice. Uprkos
tome što je njegova Moć bila pažljivo dozirana kako bi uticala samo na
bića njegove mračne vrste, obične životinje su se toliko uplašile da su
pomahnitalo bežale iz tog područja. Zagledao se dole, u tio pod sobom.
Hm. Ništa osim drveća oko automobila, mada ono nije slalo nikakve
negativne talase k njemu. Osim toga, kakvo god bilo, nije moglo biti
ništa više od piona u rukama nevidljivog ubice. Njega nije mogao
osetiti, bar ne u granicama svojih prilično razvijenih čula.
Zar je moguće da se prevario? Dobar deo besa usmerio je prema
samom sebi jer je dozvolio da bude nemaran, jer se prejeo, jer se toliko
poneo da se zaboravio i spustio gard.
Prejeo sam se... nego, da nisam ja u stvari pijan?, zapitao se, a
usne mu se opet razvukoše u neodređen osmeh. Pijan, paranoičan i
razdražljiv. Nervozan i nadrndan.
Dejmon se osloni o drvo. Vetar je zavijao i šibao sve pred sobom
~ 77 ~
ledenim bičem, a nebom su se kovitlali crni oblaci, zatomivši svetlost
meseca i zvezda. Baš kako on voli.
I dalje je bio zlovoljan, ne uspevajući da utvrdi zbog čega.
Unutrašnji mir šume narušavao je tek jedva čujan vapaj uma koji je
dopirao iz automobila. Podsećao ga je na pticu u krletki, koja peva
uvek istu pesmu. To je ona mala, ona crvenokosa veštica nežnog vrata.
Ona koja je kukala kako se sve u životu mnogo menja.
Dejmon se skoro svom težinom nasloni na drvo. Iz čiste dosade je
pratio zbivanja u automobilu. Nije on kriv za to što ih je uhvatio kako
pričaju o njemu, ali to im je malčice umanjilo šansu za spas.
Polako je trepnuo.
Čudno, doživeli su nesreću pokušavajući da izbegnu stvorenje koje
se ukazalo pred njima otprilike na istom mestu gde je i sam umalo
slupao svoj „ferari" onomad kad je poželeo da zgazi sličnog stvora.
Šteta što nije obratio pažnju na ono njihovo biće (šuma je gusta), ali
šta se tu može.
Ona crvenperka iz kola se opet oglasila.
Šta je, mala veštice, hoćeš li da se menjaš sad ili nećeš? Odluči se.
Samo, moraš lepo da me zamoliš. A da, naravno, ja odlučujem o tome
kakva će to promena biti.
11.
Boni više nije mogla da se seti kako da ga zamoli, pa je kao neko
umorno dete počela da izgovara reči jedne stare molitve:
„... Molim Gospoda da uzme dušu moju..." Potrošila je svu snagu
dozivajući upomoć i nije dobila nikakav odgovor osim odjeka
sopstvenog glasa. Poče da je hvata dremež. Nije više bilo bola; osećala
je samo otupelost. Jedino što joj je smetalo beše hladnoća. A i to se
može srediti. Može da navuče ćebe preko sebe, debelo, mekano ćebe, i
da se ugreje. Znala je to, nesvesna odakle joj to saznanje.
Jedino što joj je odvlačilo pažnju od ćebeta bila je misao o majci.
Njena majka bi bila tužna ako bi prestala da se bori. To je bila druga
stvar koju je znala ne znajući kako je zna. Kad bih samo mogla da joj
ostavim poruku, da joj objasnim da sam se borila koliko sam mogla, ali
da zbog otupelosti i hladnoće ne mogu više da izdržim. Svesna sam da
ću umreti, ali šta s tim, na kraju ništa ne osećaš, tako da mama nema
~ 78 ~
razloga da plače. Sledeći put ću se učiti na svojim greškama,
obećavam... sledeći put...
Dejmon je nameravao da njegovo pojavljivanje bude dramski
nastup; priželjkivao je da munja sevne kad čizmama udari u kola. U
isti mah je ponovo isukao svoj bič Moći, surovo ošinuvši drveće,
marionete čije je konce vukla nevidljiva ruka. Zamah je bio toliko
snažan da je osetio Stefanov šok čak otuda, iz pansiona. A drveće... ono
se pred njim topilo povlačeći se u tamu. Otkinulo je krov automobila
kao da skida poklopac sa ogronme konzerve sardine, palo mu je na um
dok je stajao na haubi. Sjajno, sad ne mora sam da se muči.
Usmerio je pažnju na ono ljudsko biće koje se zove Boni, ono s
kovrdžama, koje bi sad trebalo da mu ljubi noge i zahvaljuje mu do
neba.
To se nije dogodilo. Ležala je u položaju u kom ju je do maločas
držalo drveće. Iznerviran, Dejmon se sagnu da je dograbi za ruku, a
onda i sam dožive šok. Nanjušio je nešto pre nego što je išta dotakao;
miris ga je zapahnuo pre nego što je osetio da mu je nešto ostalo na
prstima. Stotine malih uboda iz kojih je curila krv. To mora da je od
iglica četinara, možda su joj one isisale krv ili... ne, pre će biti da su joj
ubrizgale nekakvu smolastu tvar. Anestetik koji će je uspavati dok ne
pređu na sledeći korak obrade plena, kakav god on bio. Sudeći po
dosadašnjem maniru tog bića, posredi je nešto prilično neprijatno.
Injekcija želudačnih sokova, najverovatnije.
Možda je pak posredi nešto što će je tek održavati u životu, kao što
se antifriz sipa u kola, pomislio je, a onda je doživeo još jedno
iznenađenje shvativši koliko se ohladila. Ručni zglob joj je bio hladan
kao led. Bacio je pogled na druga dva ljudska bića, na tamnokosu
devojku opasnog, promućurnog pogleda i plavokosog momka koji je
uvek bio raspoložen za tuču. Njega je, izgleda, dobrano izbolo. Ni njih
dvoje nisu izgledali najbolje. Ipak, spasiće samo nju. Eto, iz hira. Zato
što ga je tako dirljivo dozivala upomoć. Zbog toga što su ona bića, oni
malasi, hteli da ga nateraju da gleda kako ona umire, odvlačeći mu
pažnju od sadašnjosti divnim prizorima iz sna. Malah, to je reč koja
označava biće tame: sestru ili brata noći. Dejmon je tu reč sada
doživljavao kao nešto zlo, kao zvuk na koji treba pljunuti i iskeziti
zube. Nije nameravao da dopusti da oni pobede. Izvukao je Boni kao da
izvlači pufnu precvalog maslačka i prebacio je preko ramena. Uto se
~ 79 ~
obreo u vazduhu. Letenje u neizmenjenom obliku bilo je pravi izazov, a
Dejmon je bio od onih koji žive za izazove.
Odlučio je da je odvede do najbližeg izvora tople vode, a ispostavilo
se da je to upravo pansion. Ne mora da cima Stefana. Postoji još petšest
soba u tom kavezu koji polako tone u fino blato Virdžinije.
Ukoliko, naravno, Stefan ne počne da njuška unaokolo i da zaviruje u
tuđa kupatila.
Kako se ispostavilo, Stefan jeste bio njuškalo, i to brzo. Umalo su
se sudarili: Dejmon i njegov teret pojaviše se iza ugla i naleteše na
Stefana. On se niz mračan put vozio sa Elenom, koja je lepršala za
kolima poput dečjeg balona. Prvih nekoliko reči koje su razmenili nisu
predstavljale veliku mudrost.
„Šta, dovraga, radiš ovde?"
„Šta, dovraga, ti radiš ovde?", reče Dejmon, tačnije, zausti da kaže,
a onda opazi koliko se Stefan promenio... i koliku Moć ima Elena. Um
mu je bio pomućen iznenadnim saznanjem, ali je ipak udaljenim
krajičkom svesti odmah počeo da ispituje situaciju ne bi li shvatio kako
je Stefan ni od čega postao ovako... ovako...
Š vasta. Pih, barem je na tom telu moglo da stoji neko muževnije
lice.
„Osetio sam borbu", reče Stefan. „Kad si ti to postao Petar Pan?"
„Budi srećan što nisi učestvovao u borbi. Ja pak, dečko moj, mogu
da letim zato što imam Moć."
Bilo je to pravo razmetanje. Bilo kako bilo, u davna vremena, još
kod su bili deca, bilo je sasvim prikladno obratiti se rođaku mlađem od
sebe s ragazzo, odnosno „dečko".
Sad su, međutim, stvari stajale drugačije. Onaj deo uma koji nije
bio pomućen u međuvremenu je ispitao situaciju. Mogao je da vidi
Stefanovu auru, mogao je da je oseti, ali da je dotakne, nikako. Bilo
je... neopisivo. Da se nije našao tu u blizini, da nije to doživeo iz prve
ruke, Dejmon ne bi poverovao da neko može da ima toliku Moć.
Međutim, hladne glave je proučio situaciju i postalo mu je jasno da
je njegova Moć ništavna u odnosu na Stefanovu, čak i posle onolikog
opijanja raznim berbama krvi, kojim se čašćavao poslednjih dana. Ta
njegova sposobnost pribranog, trezvenog razmišljanja takođe mu je
govorila da je ovo Stefana izvuklo iz kreveta na brzinu i da zbog toga
nije imao dovoljno vremena, ili pak dovoljno pameti, da sakrije svoju
auru.
~ 80 ~
„Opa, vidi ti njega", reče Dejmon krajnje sarkastično. „Da li je to
oreol? Da te nisu uvrstili među svece u ona dva minuta mog odsustva?
Treba li možda da ti se obraćam sa 'Sveti Stefane'?"
Stefanov telepatski odgovor nije baš bio za javnost.
„Gde su Meredit i Met?", dodao je oštrim tonom.
„Ili bi možda", nastavljao je Dejmon ne obazirući se na Stefanove
reči, „za to trebalo da zahvalimo tome što si konačno ovladao umećem
obmane?"
„Šta ti uopšte radiš ovde, i to s Boni?", želeo je Stefan da zna,
ignorišući Dejmonove opaske.
„Vidim, doduše, da još nisi ovladao složenim rečenicama, pa ću
pojednostaviti. Predao si se bez borbe."
„Jesam", ravnodušno odvrati Stefan, očigledno uvidevši da mu
Dejmon neće odgovoriti ni na jedno pitanje dok mu ne kaže istinu.
„Zahvaljujem Bogu na tome što si ti bio dovoljno lud ili pijan da tvoja
obazrivost popusti. Nisam želeo da ti i ostatak sveta saznate koliku
moć ima Elenina krv. Otišao si ne pogledavši je dobro, ne pomislivši da
sam od samog početka mogao da te otresem kao buvu."
„Nikad nisam verovao da imaš to u sebi."
Dejmon je premotavao film, živo se prisećajući svake pojedinosti
njihovog malog sukoba. Bilo je upravo tako: ni u jednom trenutku nije
pomislio da je takvo Stefanovo ponašanje bila gluma, niti da je mogao
da ga obori i uradi s njim šta mu je volja.
„O, evo i tvoje dobročiniteljke." Dejmon klimnu glavom u Eleninom
pravcu. Ona je lebdela, a umesto pojasa je, da, zbilja, oči ga ne varaju,
nosila konopac za sušenje veša koji je bio pričvršćen za spojler. „Leti
malo niže nego anđeli, ovenčana slavom i počastima", rekao je, ne
mogavši da se ne zagleda u nju. Elena je, zapravo, isijavala toliko
blistavu Moć da je Dejmon imao osećaj da gleda pravo u sunce.
„Izgleda da je zaboravila kako to treba da sakrije; sija kao
supernova."
„Ona ne ume da laže, Dejmone." Bilo je jasno da svaka njegova reč
samo raspiruje Stefanov bes. „Sad mi reci šta se dešava i šta si uradio
Boni."
Automatski odgovor bi glasio: Ništa. Zašto, da li je trebalo nešto da
joj uradim? Jedva je odoleo porivu da to izgovori. Međutim, pred
Dejmonom je stajao jedan sasvim drugi Stefan, koga je sada gledao
min@
~ 81 ~
prvi put. To više nije onaj mlađi brat koga poznaješ i kog si voleo da
gaziš u pesku, govorio mu je glas razuma, ali on se nije obazirao.
„Ona druga dva čovečuuuljka su u njihovom automobilu", rekao je
Dejmon, namerno otežući da bi izrazio sopstveni prezir. „Pa sam, eto" ,
odjednom je promenio boju glasa tako da zvuči čestito, „poveo Boni k
tebi."Stefan je stajao pored kola, odakle je podrobno mogao da osmotri
Boninu ruku koja je mlitavo visila. Kad je dodirnuo ubode na njoj, prsti
su mu se umrljali krvlju. Užasnuo se. Stalno je ponavljao eksperiment.
Uskoro će Dejmonu poći voda na usta, što beše krajnje
nedostojanstveno ponašanje koje je želeo da izbegne.
Stoga se usredsredio na postojeću astronomsku pojavu.
Mesec je, nisko na nebu, bio pun i beo kao sneg. Elena je lebdela
pred njim, odevena u staromodnu spavaćicu s visokim okovratnikom.
Dokle god ju je posmatrao ne koristeći Moć, uz koju je u onoj
blistavosti mogao razaznati njenu auru, doživljavao ju je više kao
devojčicu nego kao anđela.
Dejmon nakrivi glavu da bi bolje osmotrio siluetu. Da, to je sasvim
prikladna odežda za nju. Uvek bi trebalo da stoji ovako, na blistavoj
svetlosti. Ako je on...
Pljas.
Poleteo je unazad u levu stranu. Udario je o drvo, ali se namestio
tako da ne udari i Boni, to bi je dokrajčilo. Ne stigavši da se oporavi od
šoka, zadržao se u vazduhu lebdeći, zapravo, klizeći niz vazduh, pravo
ka zemlji.
Stefan je već stajao iznad njega.
„Malecki, postao si baš bezobrazan dečko", rekao mu je Dejmon
pomalo nerazgovetno, usta punih krvi.
„Ona me je naterala. Bukvalno. Mislio sam da će umreti ako joj ne
uzmem malo krvi, toliko joj je aura bila nabrekla. Sad ti meni reci šta
je to s Boni..."
„Dakle, raskrvario si je uprkos svom herojskom, stoičkom
uzdržavanju..."
Pljas.
Ovo drugo drvo je mirisalo na smolu. Nikad nisam posebno želeo
da vidim kako stablo izgleda iznutra, pomisli Dejmon kad je ispljunuo
krv iz usta. Čak i kao vrana vrlo retko obraćam pažnju na drveće.
Stefan je nekako uspeo da uhvati Boni dok je još bila u vazduhu.
~ 82 ~
Toliko je sada bio brz. Bio je veoma, veoma brz. Elena je, dakle, pravi
fenomen.
„Sad otprilike imaš predstavu o tome kakva je Elenina krv."
Imao je moć da čita i najličnije Dejmonove misli. Dejmon je obično
uvek bio spreman za tuču, ali trenutno je mislio samo na to kako bi
Elena oplakivala svoje ljudske prijatelje, pa je negde duboko u sebi
osetio silan umor. Umor koji se nakupljao veoma dugo, vekovima.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

8 Re: Povratak:Suton V taj Pon Feb 13, 2012 6:58 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Što se onoga od malopre tiče... paaa, da. Elena je i dalje besciljno
skakutala u vazduhu. Čas bi raširila krila kao orao, a čas bi se
sklupčala kao mače. Njena krv je bila raketno gorivo u poređenju s
tečnošću u venama običnih devojaka, koja je više nalikovala
bezolovnom benzinu.
Međutim, sad je Stefan hteo da izbegne batine. Čak se nije ni
trudio da to prikrije. Bio sam u pravu, pomisli Dejmon. Želja za
kavgom je u vampira jača od bilo kog nagona, čak i od potrebe za
hranom ili, kad je o Stefanu reč, brige za... kako se ono kaže? Ah, da.
Za prijatelje.
Dejmon se svim silama trudio da izbegne još batina, pokušavajući
da proceni svoja preostala preimućstva, kojih je bivalo sve manje jer
mu Stefan nije dozvoljavao da ustane. Misao. Govor. Sklonost ka
prljavoj igri koju Stefan, izgleda, nikako nije mogao da shvati. Logičko
razmišljanje. Instinktivna sposobnost da se otkriju pukotine u oklopu
neprijatelja...
Hmmm...
„Meredit i", dovraga, kako se zove onaj dečkol, „njen pratilac dosad
su verovatno mrtvi", rekao je nevino. „Nema problema, možemo ostati
ovde i nastaviti da se svađamo, ako je to dobar izraz, budući da te
nisam ni takao, a mogli bismo i da odemo da ih oživimo. Šta li će biti
od to dvoje, pitam se?" Zaista se zapitao koliko je u tom času Stefan
kadar da se kontroliše.
Kao da se kamera udaljila, Stefan mu se odjednom učinio manjim.
Lebdeo je nekoliko stopa iznad zemlje; sleteo je i zapanjeno se osvrtao
oko sebe; očigledno nije bio svestan da ga nosi vetar.
Dejmon se obratio Stefanu u trenutku kad je bio najranjiviji.
„Nisam ja kriv za to", dodao je. „Ako bolje pogledaš Boni",
pokvarenosti mi moje, uspeo sam da se setim bar njenog imena „videćeš
i sam da vampir to nije mogao da uradi. Lično, mislim" dodao je
~ 83 ~
pronicljivo, da ga prenerazi ako ništa drugo, „da ih je napalo drveće,
kojim upravlja malah."
„Drveće?" Stefan brže-bolje pogleda Boninu ruku punu uboda.
Zatim reče: „Moramo da ih uvedemo unutra i da ih zagrejemo toplom
vodom. Ti kreni sa Elenom..."
O, vrlo rado. Štaviše, dao bih sve, ama baš sve...
„... ovim kolima i odvezi Boni pravo u pansion. Probudi gospođu
Flauers. Uradi za Boni sve što je u tvojoj moći. Ja idem tamo da
pokupim Meredit i Meta..."
Jao, jeste! Zove se Met. Kad bi imao malo bolju memo...
„Pni su tamo kad se krene uz put, zar ne? Odatle sam uhvatio tvoj
prvi udarni talas."
Udarni talas? Ma da; kaži lepo slabašni dašak vetrića.
Dok mu je još sveže u pamćenju... zapamtiće ovako: M neka bude
kao Majušni, E kao Egzibicionistički, a T kao Testosterončić. Tako će
ga zapamtiti. To važi za sve te čovečuljke, ali se ipak ne zovu svi Met.
Šteta. Uh, prokletstvo, beše li T na kraju? Kako ono beše, Majmunoliki
Endemičan Tip? Mrtvosani Ekstra Tupavac?
„Rekoh, može li?"
Dejmon se vratio u sadašnjost.
„Ne, ne mogu to da izvedem. Ona njihova kola su slupana. Sto
posto neće moći da upale."
„Onda ću ih podići sa sve autom i poneti ih kroz vazduh." Stefan
nije hteo da se razmeće, jednostavno je izneo činjenicu.
„Ma nisu ni u jednom komadu."
„Spojiću delove. Hajde, Dejmone. Žao mi je što sam te napao;
stvarno sam imao pogrešnu sliku o svemu što se desilo. Ali Met i
Meredit su možda stvarno na samrti; možda ih ni uz svu moju novu
Moć, pa ni uz Eleninu, ne možemo spasti. Podigao sam Boninu telesnu
temperaturu za nekoliko stepeni, ali ipak ne mogu da ostanem i da
sačekam da se potpuno povrati. Molim te, Dejmone." Već je spuštao
Boni na suvozačevo sedište.
Ovo već zvuči kao stari Stefan, no budući da sada ima drugačije
napajanje, to je nesumnjivo novi Stefan, pa i njegove reči imaju
drugačiji prizvuk. Uglavnom, dokle god Stefan misli da je miš, on to i
jeste. Kraj priče.
Dejmon se ranije osećao kao probuđeni Vezuv. Sada je imao osećaj
da se odjednom našao u podnožju Vezuva, pa čuje tutnjavu i oseća
~ 84 ~
podrhtavanje planine. O bogovi! Neverovatno, kao da ga je nešto
spržilo iznutra samo zato što je stajao kraj Stefana.
Prikupio je sve raspoložive energetske resurse, hladeći misli ledom
i nadajući se da će se bar u njegovom odgovoru osetiti dašak hladnoće.
„Otići ću. Vidimo se kasnije, nadam se da oni ljudi još nisu mrtvi."
Kad su se rastali, Stefan mu je poslao snažnu poruku odbijanja,
nije ga gađao talasima običnog bola, kao što je učinio pre nego što je
Dejmon tresnuo o drvo, ali se zato postarao da mu stavi do znanja šta
misli o njemu u svakoj svojoj reči.
Dejmon je Stefanu poslao još jednu poruku dok je odlazio. Ne
razumem, nedužno je odaslao ka Stefanu, koji je nestajao u daljini. Šta
je loše u tome što sam rekao da se nadam da su ona ljudska bića još
živa? Išao sam i ja u one knjižare s čestitkama, znaš, doduše, nije
pomenuo da tamo nije odlazio zarad čestitki, već zarad mladih kasirki,
i tamo sam video da na nekima piše „Ozdravi što pre" i „Sažaljevam
slučaj", što, pretpostavljam, znači da vradžbina s prethodne čestitke
nije uspela. Stoga mi uopšte nije jasno šta ima loše u tome kad kažeš:
„Nadam se da nisu mrtvi."
Stefan ga nije udostojio odgovora. Pa ipak, kad je Dejmon okrenuo
„porše" i uputio se ka pansionu, na njegovim usnama nakratko zatitra
neodoljiv osmeh.
Cimnuo je kanap za veš kojim je Elena bila vezana da ne odleti.
Lebdela je iznad Bonine glave, bolje reći, iznad mesta na kom je
Bonina glava trebalo da bude, dok joj je spavaćica zanosno lepršala.
Boni je inače bila sićušna, a usled te bolesti od koje se smrzavala bila
se sklupčala kao fetus. Elena je maltene mogla da sedi na njoj.
„Zdravo, princezo. Izgledaš predivno, kao i uvek. Opasna si."
Ovo je najgora uvodna rečenica koju sam u životu smislio, pomislio
je onako potišten. Izgleda da nije sasvim pri sebi. Stefanov preobražaj
ga je iznenadio, mora da je to posredi, zaključio je.
„Dej... mon."
Dejmon se trgnu. Elenine reči su klizile polako i neodlučno... i
predivno: kao što sirup odiše slašću, kao med iz saća. Glas je bio dublji
i sigurniji nego pre promene, a čulo se i ono južnjačko otezanje. Vampir
u tome prepoznaje istu draž kao kad čuje kapanje krvi iz tek otvorene
ljudske vene.
„Da, anđele. Jesam li ti već rekao da si anđeo? Ako nisam, onda
sam zbilja bio nesmotren."
~ 85 ~
Izgovarajući te reči, shvatio je da je u njenom glasu malopre začuo
još jednu notu koja mu isprva beše promakla: bila je to čistota.
Neodoljiva čistota anđela nad anđelima. To bi mu u drugačijim
okolnostima odvuklo pažnju, ali sada ga je samo podsetilo na to da je
Elena neko koga treba shvatati ozbiljno, nikako olako.
Shvatiću te ozbiljno, olako, ma... kako god poželiš, pomisli Dejmon;
šteta je samo što si se toliko zalepila za onu budalu od mog brata.
Dva ljubičasta sunca uperiše svoje zrake u njega: to su bile
Elenine oči. Pročitala je njegove misli. Prvi put u životu je bio okružen
ljudima koji su moćniji od njega, a Moć vampiru znači sve: kad ima
Moć, ima sve, i materijalna dobra, i društveni položaj, i dobru žensku,
komfor, seks, keš, slatkiše, sve.
Čudan je to bio osećaj. Nije bio sasvim neprijatan kad je posredi
Elena. Ionako voli jake žene. Vekovima je tražio neku toliko jaku.
Međutim, Elenin pogled ga je vrlo učinkovito vratio poslu koji je
trebalo obaviti. Parkirao je nakoso ispred pansiona, dohvatio ukočenu
Boni i odlebdeo uz usko, zavojito stepenište prema Stefanovoj sobi. To
je bilo jedino mesto za koje je pouzdano znao da će u njemu pronaći
kadu.U majušnom kupatilu jedva je bilo mesta za troje, a Dejmon je
nosio Boni. Odvrnuo je slavinu na starinskoj kadi s četiri nožice,
procenivši svojim osetljivim čulima da je voda nekoliko stepeni toplija
od trenutne temperature njenog ledenog tela. Pokušao je da objasni
Eleni šta radi, ali ona je izgledala kao da je to više naročito ne zanima.
Uporno je obletala oko Stefanovog kreveta kao Zvončica kad su je
ubacili u kavez. Stalno je udarala u zatvoren prozor, a zatim bi
odjurila do otvorenih vrata i provirivala kroz njih.
Nije znao šta da radi. Da li da zamoli Elenu da svuče Boni i da je
okupa, čime bi rizikovao da je Elena ostavi u kadi s glavom nadole, ili
pak da zamoli Elenu da to obavi, a on da motri na obe, ali da ih ne
dira, sve dok se ne dogodi nekakav kuršlus? Povrh svega, neko mora
da nađe gospođu Flauers kako bi im stalno donosila tople napitke.
Možda da napiše poruku i pošalje je po Eleni? Sada bi ovde moglo da se
dogodi trista čuda.
Tada je primetio da ga Elena posmatra i sve te sitne i uobičajene
brige nestadoše kao rukom odnete. Reči su mu dopirale do svesti
zaobilazeći čulo sluha.
Pomozi joj. Molim te.
~ 86 ~
Ponovo se okrenuo prema kadi, položio Boni na gusto tkani tepih i
počeo da skida omotač od odeće kao da je posredi morski račić. Prvo joj
je skinuo majicu, a zatim top koji je nosila ispod nje. Zatim maleni
grudnjak, najmanji mogući, primetio je tužno, trudeći se da ne gleda
pravo u nju. Ipak, nije mogao da ne primeti da ju je drvo izbolo svuda
po telu.
Svukao joj je farmerice, a onda je napravio kratku pauzu. Kako bi
prevukao farmerice preko njenih stopala, najpre je morao da sedne i da
joj, podižući njene noge u svoje krilo, skine čvrsto zašnirane duboke
patike. Onda su otišle i čarape. I to je bilo to. Boni je ostala gola, ako
izuzmemo krv koja ju je svu prekrivala i donji veš od ružičaste svile.
Spustio ju je u kadu i usput se pokvasio. Kada asocira vampire na krv
device, ali to su probali samo najluđi među njima.
Voda u kadi je postala ružičasta. Nije zatvorio slavinu zato što je
kada bila ogromna. Potom je seo da malo porazmisli o čitavoj toj stvari.
Drvo je iglicama ubrizgalo nešto u nju. Šta god to bilo, nije dobro. Zato
to treba izvući iz nje. Najpametnije bi bilo da se to isisa poput zmijskog
otrova. Međutim, oklevao je da to uradi jer nije bio siguran da li će mu
Elena smrskati lobanju kad bude videla da prilježno siše Boninu krv.
Morao je da smisli nešto drugo. Krvava voda nije potpuno
prekrivala Bonino sićušno telo, ali prekrivala je dovoljno da se ne vide
pojedini delovi. Dejmon joj je jednom rukom pridržavao glavu
oslanjajući je o ivicu kade, a drugom je počeo da joj stiska ruku ne bi li
iscedio otrov iz nje.
Znao je da radi pravu stvar pošto je osetio smolasti miris borovine.
Smola je bila toliko gusta i lepljiva da još nije stigla da se rastopi i uđe
u Bonin krvotok. Ovako je uspevao da izbaci malu količinu, ali da li će
to biti dovoljno?
Obazrivo motreći na vrata i podešavajući čula da deluju čitavom
širinom svog spektra, Dejmon je podigao Boninu ruku i prineo je
usnama kao da namerava da je poljubi. Približio je njen ručni zglob
svojim usnama i, potiskujući nagon da zagrize, prosto počeo da siše.
Odmah je ispljunuo. Usta su mu bila puna smole. Masaža ni
izbliza nije bila delotvorna. Doduše, ni isisavanje nije bilo dovoljno; sve
i da dovede dvadesetak vampira i rasporedi ih po čitavom Boninom
telu kao pijavice, ne bi vredelo.
Čučnuo je oslanjajući se na pete i pogledao to nasmrt otrovano
dete u telu žene. Dao je reč da će je spasti. Tek tada je postao svestan
~ 87 ~
da se ukvasio do pojasa. Uputio je ljutit pogled nebesima i bespomoćno
se promeškoljio u svojoj crnoj letačkoj jakni.
Šta sad može da učini? Boni je bio potreban lek, ali nije imao
pojma koji to lek treba da bude. Drugo, nije poznavao nijednu vešticu.
Da nije gospođa Flauers upoznata s tajnim veštinama? Ako jeste, da li
bi ga posavetovala? Možda je ona tek džangrizava starica? Šta je opšti
lek, za ljude? Mogao bi da je prepusti njenoj vrsti, da je odvede u
bolnicu i da pusti da na njoj kušaju svoju šeprtljavu nauku, ali ova je
devojčica otrovana nečim sa One strane, nečim što potiče s mračnih
mesta, s mesta koja oni nikad neće videti niti razumeti.
Razmišljajući o tome, peškirom je odsutno trljao ruke i šake. Trgao
se iz misli i pogledao u peškir; zaključio je da Boni zaslužuje bar da
izgleda pristojno, pogotovo jer više nije mogao da smisli ništa što bi
mogao da učini za nju. Raširio je vlažan peškir i prebacio ga preko
Boni, prekrivši je od grla do stopala. Peškir je negde ostao da pluta,
drugde je potonuo, ali uglavnom je poslužio svrsi.
Pustio je topliju vodu, ali to nije pomoglo. Boni se hladila i, onako
mlada, nezadrživo tonula u naručje smrti. Pomislio je kako su njegovi
nekadašnji vršnjaci iz Italije bili u pravu: cura poput ove je deva: nije
više devojčica, ali još nije ni žena. Ta reč ju je izvrsno opisivala jer je
svaki vampir odmah mogao da kaže da je deva u svakom smislu.
Sve su mu to radili ispred nosa. Mamac, napad čopora, izvanredna
tehnika i usklađenost. Ubili su ovu devu dok je on sedeo i gledao. Još
im je i aplaudirao.
Nešto u njemu polako poče da se zahuktava. Prva varnica je bila
misao o malahovoj drskosti. Lovio je njegova ljudska bića njemu pred
nosom. Pitanje otkad su to ona ljudska bića iz auta lično njegova
uopšte se nije postavljalo, pretpostavljao je to na osnovu toga što su se
u poslednje vreme toliko vrzmala oko njega da se činilo da on raspolaže
njima, da sam odlučuje da li će ih ostaviti u životu ili neće, ili pak da li
će ih pretvoriti u ono što je on sam. To nešto unutar njega bujalo je i
nadimalo se kad god bi pomislio na to kako je malah upravljao
njegovim mislima, odvukavši mu pažnju ka blaženoj kontemplaciji
smrti dok se jedna konkretna smrt spremala na njegove oči. Sada je
sve to dostizalo tačku belog usijanja budući da mu je već nekoliko puta
u toku dana stavljeno do znanja da je slabiji. Bilo je zaista
nepodnošljivo...
... i to da se desi baš Boni...
~ 88 ~
Maloj Boni, koja nikad nije povredila... nijedno živo stvorenje, niti
je kome želela zlo. Boni se stalno kostrešila poput mačeta - ne na plen,
nego tek reda radi. Boni, koja ima kosu neke nijanse koju zovu jagoda,
ali koju bi trebalo zvati plamenom. Devojka prozirne kože, na vratu i
podlakticama prošarane svim onim finim fjordovima i zalivima vena.
Mala Boni, koja ga je u poslednje vreme gledala krajičkom onih
krupnih detinjih očiju, krupnih i smeđih, koje ispod trepavica sijaju
kao zvezde...
Osećao je bol u vilicama i očnjacima, a usta kao da mu se behu
upalila od one otrovne smole. Međutim, to nije bilo važno zato što ga je
proganjala jedna misao.
Boni ga je dozivala skoro pola sata pre nego što je utonula u tamu.
To je bitno reći. To treba ispitati. Boni je dozivala Stefana, koji je
bio predaleko, obuzet svojim anđelčićem, ali je dozivala i Dejmona,
preklinjala ga je da joj pomogne. A on se nije obazirao. Ignorisao je tri
Elenina prijatelja u nevolji, kao i dozivanje izbezumljene Boni, koja ga
je preklinjala da ih ne ostavi u kandžama smrti.
Obično bi zbog takvih događaja samo zapalio u drugi grad.
Međutim, nešto ga je još držalo ovde, pa je i dalje osećao gorčinu
posledica svog postupka.
Sklopio je oči i zabacio glavu, pokušavajući da ne misli na miris
krvi, ali odnekud se osećala nekakva... buđ. Namrštio se i osvrnuo se
unaokolo. Čak su i ćoškovi majušnog kupatila bili čisti. Nije tu bilo
nikakve buđi. Ipak, osećao se nekakav smrad.
Tada se setio.
12.
Setio se, svega se setio: uskih prolaza i malih prozora, kao i mirisa
prašine i buđi kojim su odisale stare knjige. Pre pedesetak godina je
bio u Belgiji i baš se iznenadio kad je pronašao knjigu na engleskom
jeziku s tom tematikom. Stajala je tamo, izlizanih korica, uglova
prekrivenih uglačanom rđom, a od naslova nije ostalo ništa, kao da ga
nikad nije ni bilo. Nedostajalo je prvih nekoliko stranica, tako da niko
nikad neće saznati ni naslov ni ime pisca, kao da ni to nikad nije bilo
odštampano. Svaki „recept" iz nje, uputstvo za lek, bajalica ili
vradžbina, pripadao je zabranjenoj nauci.
~ 89 ~
Dejmon se lako setio najjednostavnije vradžbine:
„Ti, Krvi Safira ili Vampira, valjano vidaj sve boljke i nevolje što
ih čine oni što plešu u šumi ispod Mesečevog mundira."
Ovaj malah je sigurno pravio nevolje po šumi, a ovo je pride mesec
Mesečevog mundira, odnosno Mesečevog srpa, mesec „dugo-dnevice",
kako se to kaže u Starom govoru. Dejmon nije hteo da ostavlja Boni, a
svakako nije želeo da Elena prozre njegov sledeći korak. I dalje je
držao Boninu glavu iznad tople crvenkaste vode, a onda je raskopčao
košulju. Na boku je u koricama držao nož od gvozdenog drveta. Izvadio
ga je i brzim potezom napravio zasek u korenu vrata.
Krv na sve strane, nema šta. Problem je bio u tome što nije znao
kako da izvede da je ona proguta. Vrativši bodež u korice, izvukao ju je
iz vode i prislonio njene usne na svoju posekotinu.
Glup si kao tocilo, pomisli s neuobičajenim samopotcenjivanjem.
Opet će joj pasti temperatura, a ionako nema načina da je natera da
guta. Pustio je da Boni ponovo sklizne u vodu i nastavio da razmišlja.
Zatim je opet izvukao nož i napravio nov zasek: ovoga puta na ruci, na
ručnom zglobu. Stiskao je venu sve dok krv nije počela brže da kaplje,
a zatim i da curi u tankom mlazu. Prislonio je zglob na Bonine usne,
nameštajući joj glavu drugom rukom. Usne su joj bilo blago
razdvojene, pa je tamnocrvena krv klizila pravo u njeno grlo. Primetio
je da povremeno pravi pokrete kao da guta. Dakle, još je bilo života u
njoj.
Kao da hraniš tek izleglo ptiče, pomisli, izuzetno zadovoljan svojim
pamćenjem, svojim britkim intelektom i, prosto, sobom.
Osmehnuo se za sebe.
Još samo da upali.
Dejmon se namestio u udobniji položaj i pustio da teče vrela voda,
sve vreme držeći Boni i hraneći je. Bio je duboko svestan da sve to
obavlja kao pravi profesionalac, bez ijednog suvišnog pokreta. Baš mu
je bilo zabavno. Probudio se njegov smisao za humor. Baš sada, baš
ovde, jedan vampir je stajao kraj ljudskog bića, ali ne da bi srknuo iz
njegove vene, već da bi ga spasao od smrti hraneći ga svojom krvlju.
I više od toga. Uvažio je sve moguće tradicije i običaje ljudskog
roda time što je svukao Boni ne darnuvši u njenu devičansku čednost.
Baš je bilo uzbudljivo. Naravno, bilo je neminovno da vidi njeno telo; to
se nije moglo izbeći. Ipak, zbilja je mnogo uzbudljivije to što se zaista
trudio da poštuje pravila. To dosad nije probao.
~ 90 ~
Možda Stefan prolazi na tu foru. Ne, Stefan ima Elenu, koja je
prvo bila ljudsko biće, pa vampir, pa nevidljivi duh, a sad se ispostavilo
da je živi anđeo, ako takvo što uopšte postoji. Elena je priča za sebe.
Uh, čoveče, nije pomislio na nju minutima. To je rekord kada je ona
posredi.
Biće bolje da je pozove. Možda će moći da je uvede ovamo i objasni
joj kako sve ovo funkcioniše, pa tako neće biti razloga da mu razbije
glavu. Nekako će to izgledati poštenije u njenim očima.
Dejmon odjednom postade svestan da više ne oseća Eleninu auru
u Stefanovoj sobi. Međutim, pre nego što je stigao da preduzme nešto,
začuo je tresak, zatim snažan bat koraka, a onda lomljavu, i to veoma
blizu. Uto se vrata kupatila naglo otvoriše, kao da ih je neko šutnuo, i
u dovratku se pojavi onaj, kako beše, Majušni Egzibicionistički
Testosteronko...
Met mu je prilazio preteći, ali su mu se noge zaplele pa je pogledao
naniže da bi video šta se dešava. Njegovi preplanuli obrazi sada su
plamteli kao nebo na zalasku sunca. U ruci je držao Bonhi mali
ružičasti grudnjak. Bacio ga je kao da ga je ujeo, a onda ga je ponovo
podigao i zavitlao njime. Grudnjak mu je izleteo iz ruke kao iz praćke i
zakucao se u Stefana, koji samo što beše ušao na vrata. Dejmona je
silno zabavljala ta predstava.
„Kako ih ubijaš, Stefane? Samo uzmeš kolac? Drži ga dok... krv!
On joj sipa krv u usta!" Met prekide sam sebe. Na licu mu se videlo da
će svakog trenutka napasti Dejmona, misleći pritom da to može sam
da izvede.
Loša ideja, pomisli Dejmon. Met ga je gledao pravo u oči. Izazivaš
čudovište, opak si ti, pomisli Dejmon; sve se više zabavljao time.
„Pusti je." Met je govorio polako, verovatno s namerom da ga
zastraši, ali Dejmonu je to ličilo na razgovor sa slaboumnom osobom.
Mutavi Uspaljeni Tunjavko, smišljao je Dejmon asocijacije. Ali
onda je to...
„Muta", rekao je naglas, blago zavrtevši glavom. Ko zna, možda ga
baš tako zapamti.
„Muta? Koga, bre, ti zoveš...? Pobogu, Stefane, pomozi mi da ga
ubijem! On je ubio Boni."
Reči su mu izletele u jednom dahu, spotičući se jedna o drugu.
Dejmon uvide da njegov poslednji akronim, nažalost, ne može da
prođe.
~ 91 ~
Stefan je bio neverovatno smiren. Stao je ispred Meta i rekao:
„Idi i posedi malo sa Elenom i Meredit." To, međutim, nije zvučalo
kao predlog. Zatim se okrenuo prema svom bratu. „Nisi pio njenu krv",
rekao je, i to ne postavljajući pitanje.
„Ovaj buđavi otrov? Nije to moj fah, mali brate."
Ugao Stefanovih usana se izvi. Nije odgovorio. Samo je pogledao
Dejmona, a u očima mu se videlo da... zna. Dejmon se uzdržavao da ne
prasne.
„Ne lažem!"
„Hoćeš li da ti to postane hobi?"
Dejmon poče da spušta Boni u krvavu vodu, smatrajući da je
sledeći logičan korak napuštanje te rupetine, ali... To čuveno ,,ali".
Kako da ostavi svoju ptičicu? Progutala je mnogo njegove krvi; da je
uzela malo više, nastupila bi Promena. A da količina krvi koju joj je
dao nije bila dovoljna, prosto ne bi imalo svrhe, jer to ionako nije pravi
lek. Osim toga, stigao je veliki Čudotvorac.
Pritisnuo je posekotinu na ruci da bi zaustavio krvarenje i počeo
da govori...
Vrata se opet naglo otvoriše.
Ovoga puta se na njima pojavila Meredit, noseći u ruci Bonin
grudnjak. I Stefan i Dejmon ustuknuše. Meredit stvarno može da te
uplaši, pomisli Dejmon. Barem je stala da dobro osmotri svu onu
razbacanu odeću po podu kupatila, što Met nije učinio.
„Kako je ona?", upitala je Stefana. Met ni to nije učinio.
„Biće joj dobro", odvrati Stefan, a Dejmon se iznenadio time što je
osetio... ne olakšanje, naravno, već nešto poput zadovoljstva usled
dobro obavljenog posla. Povrh svega, možda će uspeti i da izbegne da
ga Stefan prebije na mrtvo ime.
Meredit duboko udahnu i nakratko zatvori oči koje su ga
probadale pogledom. Kad je to učinila, lice joj je zasjalo. Možda je u
sebi izgovarala molitvu. Dejmon se vekovima nije pomolio, a i kad je to
činio, molitva mu nikad nije bila uslišena. Meredit najzad otvori oči i
strese se; opet je izgledala zastrašujuće. Raskupusala je ionako
neurednu gomilu odeće koja je ležala na podu, a zatim je polako ali
strogo rekla:
„Ako ono što ide uz ovo više nije na Boninom telu, biće svašta."
Mahala je ozloglašenim grudnjakom kao zastavom.
Stefan se, izgleda, zbunio. Kako ne shvata u čemu je problem s
~ 92 ~
komadom rublja koji nedostaje?, pitao se Dejmon. Kako neko može da
bude takva... takva budala, koja ne vidi ni kad joj je nešto pred nosom?
Pa zar Elena nikad ne nosi ništa... od toga? Dejmon je sedeo
nepomičan, previše zadubljen u slike svog unutrašnjeg sveta da bi se i
načas pomakao. Obratio joj se jer je imao rešenje njene zagonetke.
„Hoćeš li da proveriš?", upitao ju je, čedno okrenuvši glavu.
„Naravno da hoću."
Ostao je okrenut leđima i kad je prišla kadi, pa je zamočio ruku u
toplu crvenkastu vodu i malo zadigao peškir. Čuo je kako je othuknula
sa olakšanjem. Kada se okrenuo, rekla mu je:
„Imaš krv po ustima."
Njene tamne oči su bile crnje nego ikada ranije. Dejmon se
iznenadio. Nije valjda iz navike gricnuo crvenokosu i zaboravio da je to
uradio? Međutim, odmah se setio tog dela priče.
„Pokušao si da isisaš otrov, zar ne?", upitao je Stefan dobacivši mu
beli peškir za lice. Dejmon je odmah obrisao onu stranu lica u koju je
Meredit gledala i ugledao krvav trag na peškiru. Nije ni čudo što su ga
usta pekla poput žeravice. Otrov je vrlo zakukuljena stvar iako na
vampire očigledno ne deluje kao na ljude.
„Imaš krv i na vratu", dodala je Meredit.
„Neuspeli eksperiment", uzvratio je Dejmon slegnuvši ramenima.
„Vidim, posekao si se i po ručnom zglobu. I to prilično duboko."
„Ljudskom biću možda deluje ozbiljno. Da li je konferencija za
štampu završena?"
Meredit se konačno povukla. Video je to po njenom izrazu lica i
osmehnuo se u sebi. O narode! Čujte i počujte! POKUSAJI STRAŠNE
MEREDIT OSUJEĆENI. Dobro mu je bio poznat taj izraz na licima
onih koji su odustali od pokušaja da ga otvoreno napadnu. Meredit
ustade.
„Mogu li da mu donesem nešto što će mu zaustaviti krvarenje?
Nešto za piće, možda?"
Stefan je izgledao kao da ga je udario grom. Stefanov problem,
dobro, jedan od Stefanovih silnih problema, beše to što je smatrao da je
ispijanje krvi greh. Po njegovom mišljenju, greh je čak i pričati o tome.
Možda je tako uzbudljivije. Ljudi uživaju u onome što smatraju
grešnim. To važi čak i za vampire. Dejmon je bio zbunjen. Kako da se
vratiš u vreme kada je sve bilo greh? Njega više ništa nije moglo da
uzbudi.
~ 93 ~
Dok je stajala okrenuta leđima, Meredit mu uopšte nije delovala
strašno. Dejmon je rizikovao, ali ipak je odgovorio na pitanje šta bi
popio.
„Tebe, slatkišu... slatkišu mali."
„Biće ti muka od toliko slatkiša", odgovorila mu je Meredit
zagonetno. Pre nego što je Dejmon shvatio da nije mislila na njegov
privatni život nego na sastav rečenice, ona već beše otišla. Sa sve
grudnjakom koji se vijorio za njom.
Stefan i Dejmon su ostali sami. Ne gledajući u kadu, Stefan mu
priđe korak bliže. Ne znaš koliko propuštaš, tikvane, pomisli Dejmon.
To je reč koje je pokušavao da se seti. Tikvan.
„Učinio si mnogo za nju", rekao je Stefan, a činilo se da mu je
jednako teško da pogleda bilo u Dejmona bilo u kadu. Nije imao mnogo
izbora, pa je odlučio da gleda u zid.
„Rekao si mi da ćeš mi koske polomiti ako to ne uradim. Doduše,
zabole me uvo i da jesi." Seretski se osmehnuo bratu. Osmeh mu je
ostao na usnama sve dok ga Stefan nije pogledao ravno u oči, nateravši
ga da ga istog trena skine s lica.
„Učinio si više nego što dužnost nalaže."
„Kod tebe se, mali brate, nikad ne zna gde su granice dužnosti.
Reci mi, kako izgleda beskonačnost?"
Stefanu se ote uzdah.
„Barem nisi siledžija koji maltretira sve redom kad je glavni."
„Da li ti to mene pozivaš da 'izađemo napolje', kako se to kaže?"
„Ne, dajem ti kompliment jer si Boni spasao život."
„Ja sam razumeo da nemam izbora. Uzgred, kako si uspeo da
izlečiš Meredit i... i... kako si to uspeo?"
„Elena ih je poljubila. Ti nisi ni primetio da je otišla? Doveo sam ih
ovamo, a ona je sišla, dunula im u usta i tako ih izlečila. Sudeći po
onome što sam video, izgleda da se polako pretvara u pravo ljudsko
biće. Pretpostavljam da će to potrajati još nekoliko dana ako se sve
bude odvijalo brzinom kojom je napredovala otkad se probudila."
„Barem govori. Ne baš mnogo, ali ne možemo da očekujemo ne
znam šta." Dejmon se setio prizora iz „poršea", kada je Elena
naglavačke poskakivala kao balon. „Ova mala crvenokosa nije
progovorila ni reč", dodao je Dejmon gunđajući, a onda je slegnuo
ramenima. „Na isto mu dođe."
„Eh, ti. Zašto lepo ne priznaš da ti je stalo do nje, barem toliko da
~ 94 ~
je održiš u životu, a da je pritom i ne iskoristiš? Znao si da ne sme da
izgubi krv..."
„To je bio eksperiment", pravdao se Dejmon. Sad je gotovo s tim.
Boni će se probuditi ili spavati, živeće ili umreti u Stefanovim rukama,
ne u njegovim. Bio je sav mokar, bilo mu je neprijatno, bio je dovoljno
daleko od obroka da bi bio gladan i nervozan. Usta su ga bolela. „Sad
joj ti malo drži glavu", rekao mu je osorno, „a ja odoh. Ti, Elena i onaj...
Mat možete da dovršite..."
„Zove se Met, Dejmone. Nije teško zapamtiti."
„Teško je zato što me nimalo ne zanima. U okolini ima previše
predivnih devojaka da bih razmišljao o grickanju njega."
Stefan snažno udari rukom u zid. Pesnica mu prolete kroz prastari
malter.
„Pobogu, Dejmone, ne svodi se valjda sve na to da su ljudi samo
hrana."
„Ja jedino to tražim od njih."
„Ti ne tražiš, nego uzimaš. U tome je problem."
„To je eufemizam. Onda, neka bude da je to sve što nameravam da
uzmem od njih. To me svakako zanima. Nemoj se pretvarati da tu ima
još nečega. Nema svrhe tražiti dokaz za nešto što je čista laž."
Stefan silovito izvuče levu pesnicu. Dejmon je baš s te strane držao
Boninu glavu, tako da nije mogao dobro da se namesti. Boni je i dalje
bila u nesvesti. Ako je pusti, mogla bi da udahne vodu. Verovatno bi
odmah umrla. Ko će ga znati s tim ljudima, naročito kad su otrovani.
Stoga je svu svoju pažnju usredsredio na postavljanje štita s desne
strane brade. Procenio je da može izdržati udarac, čak i od novog
Stefana, a da ne ispusti glavu ove devojke. Mogao je čak i da mu
razbije vilicu.
Stefan je zaustavio pesnicu na nekoliko milimetara od
Dejmonovog lica. Braća su netremice gledala jedan u drugog, udaljeni
svega pola metra. Stefan duboko udahnu i krete unazad.
„Hoćeš li sad da priznaš?"
Dejmon je bio iskreno zbunjen.
„Šta da priznam?"
„Da ti je ipak stalo do njih. O tome dovoljno govori to što bi radije
primio udarac nego da pustiš Boni da ode pod vodu."
Dejmon je nemo i zabezeknuto zurio u njega, a onda prsnu u
~ 95 ~
neobuzdan smeh. Stefan je zurio u njega. Zatim je zatvorio oči i
okrenuo se od njega, žalostan. Dejmona je još držao napad smeha.
„A ti si stvarno mi-hi-slio da je meni sta-ahaha-lo do ove male, huhu-
hu..."
„Pa zašto si onda to uradio?", umomo upita Stefan.
„Iz hi-hi-hira. Re-he-he-kao sam ti-hi-hi već. Iz či-hi-stog hi-hi--haha-
ha..." Dejmon se zacenuo i pao, što od gladi, što od toliko izmešanih
osećanja.
Bonina glava pade u vodu.
Oba vampira prileteše i, nadnevši se nad kadu, snažno se sudariše
glavama. Obojica se zanesoše jer im se nakratko zamutilo pred očima.
Dejmon se više nije smejao. Štaviše, borio se kao lav da izvuče
devojku iz vode. To je učinio i Stefan. Budući da su njegova čula sada
bila još izoštrenija, činilo se da će on pobediti u tom nadmetanju.
Međutim, kao što je i sam Dejmon ranije pomislio, nijednom od njih
dvojice nije bilo ni nakraj pameti da zajedno izvuku devojku. Svaki se
trudio da to obavi sam, pa mu je onaj drugi smetao.
„Sklanjaj mi se s puta, derište", zarežao je Dejmon, skoro šišteći.
„Boli tebe uvo za nju. Skloni se ti meni s puta..."
Nekakav gejzir štrcnu iz kade i Boni polete sama od sebe.
Ispljunula je vodu iz usta i, glasom koji bi smekšao i srce od kamena,
povikala:
„Šta se dešava?"
Smekšala ga je. Dok je posmatrao svoje umrljano ptiče kako,
slepljene vatrenocrvene kose i ustreptalih krupnih očiju, instinktivno
steže peškir uza se, u Dejmonu je nešto počelo da buja. Stefan je
pojurio ka vratima da ostalima prenese radosnu vest. Na trenutak je u
kupatilu ostalo samo njih dvoje: Dejmon i Boni.
„Ima odvratan ukus", zakukala je Boni, neprestano pljujući vodu.
„Znam", odvrati Dejmon zureći u nju. To novo osećanje, koje je
raslo u njegovoj duši, toliko ga je prožimalo da je jedva uspevao da se
nosi s tim. Kada mu je rekla
„Živa sam!", njeno srcasto lice je odjednom porumenelo od radosti,
a Dejmon je bio maltene pijan od ponosa što se malecka tako naglo
oraspoložila. On ju je odvukao od ivice ledene provalije smrti, on i niko
drugi. On je izlečio njeno telo natopljeno otrovom; njegova krv se u njoj
rastvorila i izbacila otrov, njegova krv...
Ono što je u njemu raslo konačno je eksplodiralo.
~ 96 ~
Za Dejmona je ta unutrašnja lomljava bila skoro fizičke prirode.
Skoro da je mogao da čuje pucanje kamena kada mu se duša uz prasak
otvorila i kada je otpalo nešto s nje. Nešto u njemu je zapevalo iz sveg
glasa, pa je dohvatio Boni i čvrsto je prigrlio. Preko košulje od sirove
svile osetio je mokar peškir i krhkost njenog sitnog tela. Svakako je
devojka, pomislio je dok mu se maglilo pred očima, uprkos onome što
piše na onom nesrećnom krpčetu od ružičastog najlona. Stegao ju je
čvrsto kao da mu je hitno potrebna njena krv, kao da su u vrtlogu
orkanskih vetrova na pučini, pa će je izgubiti ako je pusti.
Vrat ga je užasno boleo, ali su se pukotine na onoj steni iznutra
sve više širile; ona će se uskoro potpuno rasprsnuti, oslobodiće iz sebe
pravog Dejmona, koji je dugo bio zarobljen u njoj, mada je on bio
previše pijan od ponosa i radosti, da, i od radosti, da bi razmišljao o
tome. Pukotine su se širile u svim pravcima, otpadale su velike
gromade...
Boni ga odgurnu.
Imala je neverovatno mnogo snage za nekog toliko krhkog.
Potpuno se oslobodila iz njegovog zagrljaja. Izraz njenog lica se opet
naglo promenio: na njenom licu je sada mogao da pročita samo strah i
očaj, ali i gnušanje.
„Upomoć! Neka mi neko pomogne." Njene ionako krupne oči
postale su još krupnije, a lice joj je prebledelo.
Stefan se naglo okrete. Sve što je uspeo da vidi beše ono što je i
Meredit videla, pa je i sama pojurila videvši je kako ga gura, ili ono što
je Met video pokušavajući da zaviri u malo kupatilo, u koje ni buva
više nije mogla da stane: Boni je grčevito stezala peškir uza se dok je
Dejmon, bezizražajnog lica, klečao pored kade.
„Molim vas, pomozite mi. On je čuo da ga dozivam, osećala sam da
moj glas dopire do njega, ali nije hteo ni prstom da mrdne. Samo je
stajao tamo i gledao nas kako umiremo. On bi voleo da svi ljudi pomru,
da naša krv teče niz neke bele stepenice, ne znam tačno gde.
Preklinjem vas, sklanjajte ga od mene!"
Eto. Mala veštica je veštija nego što sam zamišljao. Nije teško
utvrditi da nekom stižu tvoji talasi, dobiješ odgovor o slanju, ali za
identifikaciju konkretnog pojedinca potreban je pravi talenat. Pride je
čula odjek njegovih misli. Baš je nadarena ova moja ptičica... ne, to
više nije njegova ptičica, ne kad ga ovako popreko gleda, kad joj je
pogled pun mržnje.
~ 97 ~
Zavladala je tišina. Dejmon je mogao da odgovori na optužbe, ali
čemu to? Stefan će valjda uspeti da proceni šta je istina. Možda će
uspeti i Boni.
Njihova lica su polako poprimila izraz gađenja, kao da je to
osećanje zarazna bolest koja se brzo širi.
Meredit je pohrlila napred, dograbivši još jedan peškir. U drugoj
ruci je držala nešto toplo. Sudeći po mirisu, to je bio kakao. Bio je
dovoljno vreo da posluži kao oružje, nije bilo šanse da ga izbegne ako
krene na njega. To bi bilo previše za jednog umornog vampira.
„Evo, uzmi", rekla je pruživši šolju Boni. „Sad si na sigurnom.
Stefan je tu. Ja sam tu. Tu je i Met. Uzmi ovaj peškir; čekaj da ti ga
prebacim preko leđa."
Stefan je stajao ćutke i posmatrao sve to, tačnije, posmatrao je
svog brata. Lice mu je najednom dobilo strog izraz čvrste odlučnosti.
Izgovorio je jednu jedinu reč.
„Napolje."
Izbaciše ga kao psa. Dejmon se okrenuo da potraži svoju jaknu.
Našavši je, poželeo je da je uspeo da pronađe i nekakvu dosetku koja bi
unela malo vedrine. Na svim licima je pročitao istu poruku. Kao da ih
je neko isklesao od kamena.
Taj kamen, međutim, nije bio tvrd kao onaj koji je ponovo srastao
oko njegove duše. Beše to prava stena koja se neverovatno brzo
stvrdnjavala, a pojavio se i nov sloj, kao kod zrna bisera, s tim što
njena spoljašnjost ni izbliza nije bila toliko lepa.
Na svim tim licima je pročitao istu poruku. Izašao je iz te male,
zakrčene prostorije. Neki od njih su nešto govorili; Meredit je nešto
pričala Boni, Mat, ne, Met, sipao je iz sebe neku ljutinu i otrovnu
mržnju... Dejmon zapravo nije čuo njihove reči. Ovde s previše osećalo
na krv. Svako od njih je imao neke ranice. Njihovi pojedinačni mirisi,
mirisi različitih jedinki u stadu, opkoljavali su ga. Zavrtelo mu se u
glavi. Što pre mora da ode odatle ili će dohvatiti najbližu toplu venu i
ispiti je dok ne presuši. Nije mu se samo vrtelo u glavi. Bilo mu je
vruće, bio je mnogo... žedan.
Mnogo, opasno žedan. Predugo je bio aktivan, a ništa nije jeo; sada
je plen bio svuda oko njega. Oni su prosto opkoljavali njega. Kako da se
obuzda da ne zgrabi nekog od njih? Da li će im baš taj neko
nedostajati? Postojalo je još jedno biće koje još nije video, a koje nije ni
želeo da vidi. Suočavanje sa istom onakvom maskom gađenja na
~ 98 ~
Eleninom ljupkom licu bilo bi... neprijatno, pomislio je dok mu se
polako vraćao stari osećaj neostrašćenosti.
Ipak, nije mogao da izbegne neminovno. Dok je izlazio iz kupatila,
ispred Dejmona se stvorila Elena, lebdeći poput ogromnog leptira.
Njegove oči je privuklo upravo ono što nije želeo da vidi: njen izraz lica.
Njeno lice, međutim, nije odražavalo osećanja ostalih. Izgledala je
zabrinuto i uznemireno i nije bilo ni traga od gnušanja i prezira, što su
mu drugi jasno pokazali. Čak mu se i obratila nekim neobičnim umnim
jezikom koji nije bio telepatski, premda joj je omogućavao da
istovremeno dostigne dva nivoa komunikacije.
„Dej-mo-ne."
Ispričaj za malaha. Molim te.
Dejmon samo podiže obrvu i pogleda je. Da gomili ljudskih bića
priča o sebi. Da li mu se ona to namerno podsmeva? Osim toga, malah
u stvari ništa nije uradio. Oni su ga nekoliko minuta ometali i to je
sve. Nema svrhe kriviti malaha, jer sve što su oni uspeli da urade jeste
da ga nakratko ubede u nešto drugo. Pitao se da li Elena ima i
najmanju predstavu o sadržaju njegovog kratkog noćašnjeg sanjarenja.
,,Dej-mo-ne."
Sve vidim. Sve. Ali ipak, molim te...
Baš fino, možda su duhovi navikli da gledaju svačiji prljav veš.
Elena na tu misao nije odgovorila, pa je u njegovom umu ponovo
zavladala tama. Tama. Na nju je navikao, iz nje je došao. Svako od njih
će otići svojim putem; ljudska bića će se vratiti svojim domovima, gde
je toplo i suvo, a on će se vratiti drveću u šumi. Elena će, naravno,
ostati sa Stefanom.
Naravno.
„U ovakvim okolnostima neću reći au revoir*", rekao je Dejmon
uputivši Eleni zanosan osmeh, ali ona mu je uzvratila ozbiljnošću.
„Samo ću reći 'zbogom' i neka na tome i ostane."
Ljudska bića nisu odgovorila na to.
„Dej-mo-ne." Elena zaplaka.
Molim te. Molim te.
Dejmon je koračao kroz tamu.
Molim te...
Trljajući vrat, samo je nastavio da korača.
_________________________________
*Doviđenja (franc). (Prim. prev.)



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

9 Re: Povratak:Suton V taj Pon Feb 13, 2012 6:59 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
13.
Te noći Elena dugo nije mogla da zaspi. Rekla je da ne želi da bude
zatvorena u „velikoj sobi". Stefan se potajno pribojavao da ona možda
namerava da izađe da prati malaha koji je napao kola. Doduše, mislio
je da ona još ne zna da laže, a i stalno je udarala u zatvoren prozor,
pevušeći onim zvonkim glasićem da joj samo treba vazduha. Vazduha
iz spoljašnjeg sveta.
„Trebalo bi da obučeš neku normalnu odeću."
Međutim, Eleni to uopšte nije bilo jasno, ali je zato bila veoma
tvrdoglava. Noć je... Ovo je moja spavaćica za noć, govorila je. A moja
spavaćica za dan ti se ne sviđa. Opet je tresnula o prozor. Njena
„spavaćica za dan" je u stvari bila njegova plava majica koja je, onako
stegnuta pojasom, izgledala kao prekratak ženski kombinezon, budući
da joj je sezala do butina.
Ono što je u tom trenutku želela potpuno se podudaralo s njegovim
željama, mada ga je pomalo... grizla savest i pri samoj pomisli. Ipak joj
je dopustio da ga ubedi.
Plovili su nebom s rukom u ruci: ona je u svojoj spavaćici
nalikovala duhu ili pak anđelu, a on je bio sav u crnom. Imao je osećaj
da nestaje i utapa se u tamu senki drveća koje je zaklanjalo mesečinu.
Nekako su se obreli u Staroj šumi, u kojoj su se skeleti drveća stapali
sa živim granama. Stefan je do krajnosti napeo svoja nedavno
izoštrena čula, ali nije uočio ništa osim uobičajenih stanovnika šume,
koji su se, zastrašeni malopređašnjim Dejmonovim bičem Moći, sa
oklevanjem vraćali svojim skrovištima. Tu su bili ježevi. Jeleni. Lisci i
jedna sirota lisica s mladunčićima blizancima, zbog kojih nije mogla da
beži. Ptice. Sve one životinje koje su činile šumu čudesnim mestom.
Nije osetio ni malaha niti ma šta drugo što bi moglo da nanese
nekakvo zlo. Počeo je da se pita da li je Dejmon izmislio to biće koje je,
navodno, uticalo na njega. Dejmon je neverovatno ubedljiv kad laže.
Rekao je istinu, pevušila je Elena. Međutim, ili je nevidljiv ili više
nije ovde. Zbog tebe. Zbog tvoje Moći.
Pogledao ju je i spazio da i ona njega posmatra, i to s mešavinom
ponosa i jednog drugog osećanja koje je bilo lako prepoznati, ali
neobično videti na otvorenom. Podigla je glavu, a njeno lepo lice
klasičnih crta belasalo se na mesečini svojom čistotom.
~ 100 ~
Obrazi su joj od stida bih rumeni kao ruža, a usne blago napućene.
Eh... dovraga, zatečeno pomisli Stefan.
„Posle svega kroz šta si morala da prođeš", počeo je i napravio
prvu grešku. Uzeo ju je za ruke. Kad su se tako povezali, zastrujala je
sinergija njegove i njene Moći, uznoseći ih veoma sporo putanjom u
obliku spirale.
Dodirnuvši joj ruke, osetio je koliko su tople. Koliko joj je koža
meka i nežna. I dalje je, zatvorenih očiju, čekala svoj poljubac.
Možemo početi iznova, predložila je, puna nade.
Voleo bi on da bude tako. Hteo je da joj uzvrati osećanjima koja je
ona njemu pružila u njegovoj sobi. Hteo je da je čvrsto zagrli i da je ne
pušta: želeo je da je ljubi dok sva ne ustreperi. Hteo je da se od siline
poljupca istopi i da ne zna gde se nalazi. Mogli bi da urade i ono. Ne
samo zato što kao vampir naučiš fazone o ženama nego zato što dobro
poznaje Elenu. Njih dvoje su u srcu jedno, jedna duša.
Hajde, molim te!, opet je začuo Elenin glas u glavi.
Ipak je ona premlada; izgleda veoma ranjivo u toj čistobeloj
spavaćici, navučenoj preko meke i glatke kože koja se rumenela od
iščekivanja. Ne bi bilo u redu da iskoristi situaciju.
Elena otvori plavoljubičaste oči posrebrene mesečinom i pogleda
pravo u njega.
Ti to hoćeš... Govorila mu je to s prekorom na usnama, ali s
vragolastim sjajem u očima... Hoćeš li da vidiš koliko ćeš me puta
naterati da kažem 'molim te'?
Pobogu, naravno da ne. Međutim, to je zazvučalo toliko ozbiljno da
ju je bespomoćno uzeo u naručje i čvrsto je zagrlio. Poljubio ju je u onu
svilenu kosu. Od čela ju je ljubio sve niže, zaobišavši samo ustašca
nalik na pupoljak ruže, i dalje molećivo napućena. Volim te. Volim te.
Uhvatio je sebe kako je steže snažno kao da će je zgromiti, pa je
pokušao da je pusti, ali Elena ga je grlila najjače što je mogla, ne
dozvoljavajući mu da se odmakne.
Želiš li da ti pokažem, cvrkutala je istim onim čednim i bezazlenim
glasićem, koliko puta ja tebe mogu da nateram da kažeš 'molim te'?
Stefan se na trenutak zagledao u nju, a onda mu se iz srca
oslobodila sva neobuzdanost. Priljubio se uz onaj pupoljak od usana,
ljubeći ih dok mu nije ponestalo daha, dok mu se nije toliko zavrtelo u
glavi da je morao da je pusti, da se bar malo odmakne.
Pogledi su im se ponovo sreli. Mogao je potpuno da se izgubi u
min@
~ 101 ~
takvim očima, zagledan u njihove zvezdane ljubičaste dubine. Želeo je
da se to desi. Ali postojalo je nešto što je želeo još više.
„Želim da te ljubim", prošaputao joj je na desno uvo, štipnuvši ga
usnama.
Da. Svakako je bila raspoložena za to.
„Dok se ne onesvestiš u mojim rukama."
Osetio je kako ju je podišla jeza. Primetio je da su joj se oči
zamutile, a kapci dopola spustili. Na sopstveno iznenađenje, istog časa
je dobio odgovor, koji je Elena izgovorila glasno i skoro bez daha:
„Da."
To je i učinio.
Držao ju je u naručju skoro ošamućenu. Nije prestajao da je ljubi
dok su joj telom prolazili drhtaji; gušio je slabe uzvike svojim usnama.
A onda, zato što je došlo vreme i zato što je video da su drhtaji za nju
postali neizdrživi, zato što je Elena, kad ju je pustio da udahne
uplašivši se da će se stvarno onesvestiti, počela da diše sve dublje i
brže, uozbiljio se i noktom rasekao svoju venu za nju.
Elena pak, nekadašnje ljudsko biće koje se užasavalo same pomisli
da drugom ljudskom biću pije krv, privila se uz njega zagrcnuvši se od
radosti. Osetio je da su joj usne vrele, osetio je to na vratu, kao i njeno
drhtanje, žeđ voljenog bića koje je žudno ispijalo njegovu krv. Želeo je
da celo svoje biće prospe pred njene noge, da joj da svaki delić sebe, sve
što je bio i sve što će biti. Dobro je znao da se i ona tako osećala kada
mu je dala da pije njenu krv. Bili su vezani svetim sponama.
Zbog toga se osećao kao da su ljubavnici još od začetka
univerzuma, od rođenja prve zvezde koja je donela svetlost iz tame.
Bilo je to nešto iskonsko, nešto što je imalo duboke korene u njemu.
Kada je prvi put osetio svoju krv u njenim ustima, morao je da priguši
krik njenom kosom. Onda je počeo da joj šapuće oštro, nekontrolisano,
govoreći joj o svojoj ljubavi prema njoj, o tome kako nikada ne treba da
se razdvajaju; tepao joj je, sipajući iz sebe besmislice na različitim
jezicima. Potom više nije bilo reči, samo su osećanja ostala u vazduhu.
Polako su plovili na mesečini praveći spiralu, a njena bela
spavaćica povremeno se uplitala oko njegovih crnih nogavica.
Naposletku su stigli do krošnje drveta koje jeste stajalo uspravno, ali
je u stvari bilo mrtvo.
Bila je to veoma svečana, veoma lična ceremonija, samo njihov
ritual; bili su previše obuzeti radošću da bi obratili pažnju na bilo
~ 102 ~
kakvu opasnost. Međutim, Stefan već beše proverio, a znao je da je to
učinila i Elena. Nije bilo opasnosti na pomolu. Postojali su samo njih
dvoje, i plovili su i poskakivali na mesečini koja je sijala kao blagoslov.
Jedna od najkorisnijih stvari koje je Dejmon provalio u poslednje
vreme, korisnija čak i od letenja, mada je i to bilo strava, bilo je umeće
da potpuno prikrije svoje prisustvo od očiju posmatrača.
Za to mora da spusti sve barijere, naravno. One bi se videle i pri
običnoj pretrazi. Međutim, to nije važno. Naime, ako ga niko ne idi,
niko ga neće ni naći. Dakle, bezbedan je. Q. E. D.*
Međutim, večeras je po izlasku iz pansiona otišao u Staru šumu da
se smesti na neko drvo na kom će moći na miru da se duri.
Baš me briga šta ono ljudsko smeće misli o meni, nije to posredi,
razmišljao je ozlojeđeno. To bi bilo kao da njega lično zanima šta o
njemu misli kokoška pre nego što joj zavrne šiju. A među stvarima za
koje ga je tek najmanje bolelo uvo, na prvom mestu je svakako
mišljenje njegovog brata.
Ipak, i Elena je bila tamo. Čak i da je shvatila šta se desilo, pa i da
je dala sve od sebe da ostalima to objasni, bilo je krajnje nedolično da
ga pred njom tako izbace.
Zato sam se povukao, pomisli ogorčeno, i došao na jedino mesto
koje istinski mogu nazvati domom. Doduše, to je bilo malo smešno,
pošto je mogao da prenoći u najboljem hotelu (zapravo, u jedinom
hotelu) u Felovoj Crkvi ili da provede noć sa što više lepih devojaka
koje bi umornog putnika mogle pozvati na konak i ponuditi ga čašom...
vode. Uz talas Moći kojim bi uspavao roditelje, imao bi on i prenoćište i
toplu užinu koja se sama nudi, i to sve do jutra.
Sada je, međutim, bio loše volje, pa je želeo da bude sam.
Pribojavao se da krene u lov. Ne bi bio kadar da se kontroliše jer je u
tom trenutku bio tek uplašena životinja. Sve što mu je imao na umu
beše potreba da nešto pokida, da nešto raspori, da nekoga učini veoma,
veoma nesrećnim. Primetio je da se životinje vraćaju. Obazrivo se
oslanjao samo na obična čula kako ničim ne bi odao svoje prisustvo.
__________________________________
*Ouod erat demonstrandum - što je trebalo dokazati (lat). Ova skraćenica se
koristi za to da naznači da je nešto definitivno dokazano. (Prim. prev.)
~ 103 ~
Noć užasa je bila za njima, mada one ionako imaju kratkoročno
pamćenje. A onda, baš kad se lepo smestio na jednoj grani i poželeo da
bar onaj Mat zaradi bolnu povredu koja će izazvati trajno oštećenje,
ugledao je njih. Učinilo mu se da su se stvorili niotkuda. Na njegove
oči, Stefan i Elena su, s rukom u ruci, plovili nebom kao par srećnih
krilatih ljubavnika iz neke Šekspirove drame. Plovili su kao da je
šuma njihov dom.
Isprva nije mogao da veruje.
Baš kad je hteo da prizove oluju i da ih ošine svojim sarkazmom,
počela je ljubavna scena. Tu, pred njegovim očima. Čak su uzleteli do
visine na kojoj je i sam sedeo, kao da žele da sve lepo vidi. Počeli su da
se ljube i grle i... štošta još.
Napravili su od njega nevoljnog voajera. Doduše, što su se oni
strasnije grlili, to su u njemu rasli bes i volja za gledanjem. Kad je
Stefan ponudio Eleni svoju krv, zaškrgutao je zubima. Došlo mu je da
vrisne, da svima stavi do znanja da mu je ta devojka nekada bila na
raspolaganju, da je tada mogao da je ispije kao čašu, pustivši je da
srećna umre na njegovim rukama. Tada je instinktivno slušala njegov
glas; tada bi, da se našla u njegovom naručju i osetila ukus njegove
krvi, imala priliku da vidi šta je raj.
Sada je očigledno bila u Stefanovim rukama.
To mu je najteže padalo. Kada se Elena, poput lepe dugačke zmije,
omotala oko Stefana i prislonila usne na njegov vrat, Dejmon je
nesvesno zario nokte u dlanove, videvši da je Stefan zatvorenih očiju
okrenuo lice k nebu.
Za ljubav svih demona u paklu, zašto već jednom ne završe?
Tek tada je primetio da nije sam na svom dobro odabranom,
udobnom drvetu. Tu je bio još neko, neko ko je mirno sedeo na toj
velikoj grani, tik uz njega. Mora da se pojavio dok je on bio zaokupljen
ljubavnom scenom i sopstvenim besom, ali svejedno mu je zbog toga
trebalo odati priznanje. Niko mu se nije tako prikrao u poslednja dva
veka. Možda i tri.
Od šoka je izgubio ravnotežu i stumbao se s grane, zaboravivši da
upotrebi vampirsku moć lebdenja. Neka dugačka mršava ruka poseže
da ga uhvati i podigne na sigurno, a Dejmon uhvati sebe kako zuri u
dva zlatasta oka koja su mu se smejala.
Dođavola, ko si sad pa ti?, obratio mu se telepatski. Nije brinuo o
~ 104 ~
tome da li će ga ljubavnici opaziti na mesečini. I da proleti zmaj, i da
pored njih eksplodira atomska bomba, ništa to oni ne bi primetili.
Ja sam do đavola Siniči, odgovorio mu je taj dečko. Dejmon
nikada nije video čudniju kosu. Bila je glatka, sjajna i zift-crna, osim
po krajevima, gde se prelivala u tamnocrveno. Šiške je nemarno
razbarušio sklanjajući ih s čela; i one su bile boje grimiza, kao i čuperci
koji su mu padali po okovratniku. Izgledao je kao da su mu plameni
jezici lizuckali kosu po krajevima, naglašavajući onaj đavolski deo
odgovora: Ja sam do đavola Šiniči. Đavo koji tek što je izašao iz pakla,
to je bila predstava koju je budio ovaj lik.
S druge strane, njegove čiste zlataste oči behu oči pravog anđela.
Ljudi me uglavnom zovu samo Siniči, dodao je ozbiljnim glasom, blago
nabravši kapke tek da pokaže da se šali. Sad znaš kako se zovem. A ko
si ti?
Dejmon ga je samo nemo gledao.
14.
Elena se sledećeg jutra probudila u Stefanovom uskom krevetu.
Znala je da se nalazi baš tu i pre nego što se potpuno rasanila i nadala
se da će smisliti neki sjajan izgovor ne bi li se pred tetkom Džudit
opravdala za sinoć. Sinoć, kako je to neodređen pojam. Šta li je to
sanjala, pa joj je buđenje ovoliko lepo? Ničeg nije mogla da se seti,
zaboga, nije se sećala ama baš ničeg!
Onda se setila svega.
Naglo se uspravila i sela. Koliko juče, taj bi je pokret vinuo u
nebesa. Polako je počela da prebira po sećanjima.
Dnevna svetlost. Sećala se da je stajala na dnevnoj svetlosti;
svetlost se prosipala svuda po njoj, a ona nije nosila svoj prsten.
Usplahirena, pogledala je u obe šake. Nema prstena. I sada je sedela
obasjana svetlošću, ali joj to nije zadavalo bol. To je nemoguće. Znala
je, svim svojim bićem je znala da bi je dnevna svetlost ubila. Naučila je
dobro tu lekciju još onda kad joj je sunčev zrak dodirnuo ruku. Nikada
neće zaboraviti taj bol oprljene kože: od tog dodira svetlosti zauvek je
zapamtila šta sme, a šta ne sme. Ne idi nikuda bez prstena s lazurnim
kamenom. Prsten je svakako bio lep, ali još ga je lepšim činila spoznaja
da donosi spas. Bez njega bi mogla, bez njega će sigurno...
~ 105 ~
Aha. A-haa. Nije valjda da već jesam? Znači, umrla sam.
Nije to bila samo Promena kao kad se preobratila u vampira.
Umrla je pravom smrću, iz koje se niko ne budi. Prema njenoj ličnoj
filozofiji, trebalo je da se raspadne na bezimene atome ili da ode pravo
u pakao.
Nikuda, međutim, nije otišla. Sanjala je o ljudima koji joj daju
očinske i majčinske savete, i o tome da silno želi da pomaže ljudima,
koje je odjednom mnogo bolje razumela. Siledžija iz odeljenja? Toliko
puta je tužno posmatrala kako njegov pijani otac na njemu iskaljuje
bes iz noći u noć. A ona devojka koja nikada nije radila domaći? Od nje
se očekivalo da odgaja tri mlađe sestre i isto toliko braće dok se njena
majka izležavala po ceo dan. Dok nahrani i presvuče bebu, prođe joj
sve slobodno vreme. Uvek postoji razlog zbog kog se neko ponaša na
određeni način, a sada to može i da vidi.
Mogla je čak i da komunicira s ljudima kroz njihove snove. A onda
se jedan od Drevnih pojavio u Felovoj Crkvi, pa je jedino to mogla da
uradi da bi podnela njegovo uplitanje u snove. On je naveo ljude da
potraže pomoć od Stefana, ali tako su slučajno prizvali i Dejmona.
Elena im je pomagala koliko god je mogla čak i kada je postalo skoro
neizdrživo, budući da su Drevni znali za ljubav, znali su koje dugme
treba pritisnuti i kako da nateraš neprijatelja da beži baš u onom
pravcu koji tebi odgovara. Međutim, uspeli su da ga pobede, oni su
odneli pobedu. Pokušavajući da isceli Stefanove smrtonosne rane,
Elena je nekako opet završila kao smrtnica. Tada se probudila u Staroj
šumi; ležala je gola na zemlji. Samo je Dejmonova jakna bila
prebačena preko nje, a Dejmon je nestao neznano kuda ne sačekavši ni
da mu zahvali.
Tada su se neke osnovne stvari vratile na staro, na primer čula:
dodir, ukus, sluh, vid... i osećanja, ali nažalost, nikakvo rasuđivanje.
Stefan je bio divan prema njoj.
„I šta sam ja sad?", rekla je Elena naglas. Okretala je šake i
zagledala ih, ne mogavši da poveruje da su od krvi i mesa i da se
povinuju zakonima gravitacije. Istina, rekla je da bi se radi njega
odrekla i letenja, ali neko je to, izgleda, shvatio doslovno.
„Ti si predivna, eto šta si", odgovorio joj je Stefan rasejano, ne
pomerajući se. Onda se naglo uspravio.
„Pa ti govoriš!"
„Znam."
~ 106 ~
,,I to povezano."
„Baš ti hvala."
,,I sastavljaš rečenice!"
„Primetila sam."
„Hajde, izgovori neku dužu rečenicu... molim te", rekao je Stefan
kao da ne veruje da se to događa.
„Previše se družiš s mojim prijateljima", odvrati Elena. „Iz te tvoje
rečenice izbija Bonina drskost, Metova uljudnost i Mereditino
insistiranje na činjenicama."
„Elena, pa to si stvarno ti!"
Umesto da nastavi taj blesavi razgovor u stilu „Stefane, to sam
stvarno ja!", zastala je da na trenutak razmisli. Pažljivo je ustala iz
kreveta i koraknula. Stefan brzo odvrati pogled i dodade joj njenu
odeću.
Stefane? Stefane?
Tišina.
Kada se okrenuo, prethodno joj džentlmenski dajući fore da se
obuče, video ju je kako kleči držeći odeću u ruci. Sunčeva svetlost se
rasipala po njenom telu.
„Elena?" Znala je da ga podseća na anđelka zadubljenog u misli.
„E moj Stefane."
„Ti plačeš?"
„Opet sam ljudsko biće." Podigla je ruku i pustila je da padne u
čeljusti gravitacije. „Opet sam ljudsko biće. Ništa više od toga, ali i
ništa manje. Valjda mi je bilo potrebno nekoliko dana da se priviknem
i vratim na staro."
Pogledala ga je u oči. Mogla se izgubiti u njihovom dubokom
zelenilu. Bile su nalik na iskričavi zeleni kristal. Nalik na list na
letnjem suncu.
Mogu da ti čitam misli.
„Ali ja ne mogu da čitam tvoje, Stefane. Možda mogu da steknem
opšti utisak, ali to možda nije od toga... sada više ni na šta ne možemo
da se oslonimo."
Elena, sve što želim nalazi se u ovoj sobi. Lupnuo je rukom po
krevetu. Sedi pored mene da bih mogao lepo da kažem ,,sve što želim je
na ovom krevetu".
Umesto da to učini, ustala je i bukvalno se bacila na njega,
obgrlila ga oko vrata i uplela svoje noge u njegove.
~ 107 ~
„Još sam veoma mlada", prošaputala je zagrlivši ga čvrsto. „Ako
još brojiš u danima, odavno nismo bili ovako zajedno, ali..."
„I dalje sam prestar za tebe. Ali to što mogu da gledam u tebe i da
vidim da i ti gledaš u mene..."
„Reci da ćeš me zauvek voleti."
„Zauvek ću te voleti."
„Šta god da se desi."
„Elena, Elena... voleo sam te i dok si bila smrtnica, i kad si bila
vampirica, voleo sam te i kao duha, kao dete-duha... a volim te i sada
kad si ponovo ljudsko biće."
„Obećaj mi da ćemo uvek biti zajedno."
„Uvek ćemo biti zajedno."
„Ne. Stefane, ovo sam ja." Pokazala je prema svojoj glavi kao da
želi da naglasi da se iza njenih plavih očiju sa zlatnim iskrama krije
blistav um koji se zamorio radeći punom parom. „Ja te dobro
poznajem. Uprkos tome što ne mogu da ti čitam misli, mogu da
pročitam šta ti piše na licu. Svi tvoji stari strahovi... ponovo su ti u
glavi, zar ne?"
Skrenuo je pogled.
„Nikada se neću odvajati od tebe."
„Ni na jedan dan? Ni na jedan sat?"
Ćutao je nekoliko trenutaka, a onda je smogao snage da je ponovo
pogleda. Ako je to ono što zaista želiš. Neću te ostaviti, ni na jedan sat.
Ušao joj je u um, dobro je znala, čula ga je.
„Oslobađam te svih tvojih obećanja."
„Ali Elena, ja sam ozbiljno mislio."
„Znam. Ali kad stvarno odeš, ne želim da te grize savest zbog toga
što ćeš ih prekršiti. Ne želim da ti i to visi nad glavom."
I bez telepatije je znala šta mu se motapo glavi, sve, do najsitnijeg
detalja: Kako je luda. Ma dobro, tek se probudila. Verovatno je još
pomalo zbunjena. Međutim, ona uopšte nije nameravala da bude
manje zbunjena, niti pak da on bude manje zbunjen. Mora da mu je
zato nežno grickala bradu. Mora da ga je zato ljubila.
Svakako, jedno od njih dvoje jeste zbunjeno, pomisli Elena...
Vreme kao da se zaustavilo i dalo im fore. Tada ih više ništa nije
zbunjivalo. Elena je znala da Stefan zna šta ona želi, a on je želeo da
radi sve što je ona od njega htela.
~ 108 ~
Boni je zabrinuto zurila u broj na ekranu svog telefona. Poziv je
dolazio od Stefana. Brzo je prošla rukom kroz kosu raščešljavajući
kovrdže, a zatim je prihvatila video-poziv.
Međutim, na ekranu se umesto Stefana pojavila Elena. Boni poče
da se kikoće, objašnjavajući joj da ne sme da se igra Stefanovim
igračkama za odrasle, a onda samo zinu od čuda.
„Elena?"
„Hoću li stalno morati ovako? Ili je tako samo s mojom sestricomvešticom?"
„Elena?"
„Budna, zdrava i prava", reče Stefan ubacujući se u kadar. „Samo
što smo se probudili, pa eto, da se javimo..."
„Ele... ali sad je podne!", izletelo joj je.
„Imali smo obaveze", ležerno joj odgovori Elena.
Joj, pomisli Boni, straaaava! Ih, kad mi to tako kaže! Kad priča
kao nevinašce, opasnica jedna! Kad je ja dohvatim, ima da istresem iz
nje i najsitnije detaljčiće, ha!
„Elena", bez daha reče Boni, pridržavajući se za najbliži zid da ne
padne od šoka. Ipak je pala povukavši za sobom naručje puno čarapa,
majica, pidžama i donjeg veša; sve se to rasulo po podu, a ona je
neutešno zaplakala. „Elena, zašto su rekli da moraš da odeš iz Felove
Crkve? Nemoj, je li da nećeš?"
Elena je samo belo pogleda.
„Šta su rekli?"
„Da ti i Stefan morate da odete i da je to za vaše dobro."
„Ni za šta na svetu!"
„Dušice moja ma...", zausti Stefan, a onda naglo zaneme, uprazno
otvarajući usta.
Boni je samo zurila u ekran, To se dogodilo izvan kadra pa nije
mogla da vidi, ali mogla je da se kladi da je malena dušica upravo
udarila svog Stefana u stomak.
„Nulta zona u dva, važi?", upitala je Elena.
Kao da su je te reči ošamarile, Boni se naglo vrati u stvarnost.
Elena ti nikad ne daje mnogo vremena za razmišljanje.
„Biću tamo!", uzviknu.
~ 109 ~
„Elena", prošapta Meredit. Zatim, prigušivši jecaj, kriknu:
„Elena!"
„Meredit. Joj, nemoj da me rasplačeš, ova bluza je od čiste svile!"
„Jeste, od čiste je svile zato što je to moja sari bluzica od čiste
svile, eto zašto!"
Elena se istog trena uprepodobi.
„Znaš, Meredit, izgleda da sam u poslednje vreme malo porasla..."
„Elena Gilbert", zapreti Meredit, „ako nameravaš da završiš tu
rečenicu sa 'sad mi baš dobro stoji', upozoravam te..." Zastala je, pa obe
prasnuše u smeh, a onda briznuše u plač. „Tvoja je! Poklanjam ti je!"
„Stefane?" Met je mućkao telefon. Isprva je to činio oprezno, a
zatim poče da lupka njime o zid garaže. „Nemam dobar signal, ništa ne
vidim..." Uto se sav ukoči i proguta knedlu. „E-le-na?" Izgovorio je to
polako, praveći pauzu posle svakog sloga.
„Jeste, Mete. To sam ja, ona stara. Čak i ovde." Uprla je prst u
čelo. „Hoćeš li da se vidimo?"
Met se bio oslonio na svoja tek kupljena kola, koja su maltene bila
u pokretu, i sve vreme je unedogled mumlao:
„Hvala bogu, hvala bogu."
„Mete? Ne vidim te. Jesi li dobro?" Čulo se nekakvo šuštanje,
meškoljenje. „Mislim da se onesvestio."
Začu se Stefanov glas:
„Mete? Ona stvarno želi da te vidi."
„Aha, aha." Met podiže glavu. Nemo je treptao u telefon. „Elena,
Elena..."
„Izvini, Mete. Ne moraš da dođeš ako..."
Met se nasmeja.
„Jesi li ti sigurna da si Elena?"
Elena mu se osmehnu osmehom koji bi slomio hiljadu srca.
„U redu. Mete Hanikate, lično insistiram da dođeš da se vidimo u
nultoj zoni u dva sata. Jesi li se sad uverio da sam to ja?"
„Mislim da si je sad odlično skinula. Zapovednički stav stare
Elene." Teatralno se nakašljao, šmrcnuo i rekao: „Izvini, izgleda da
sam se malo prehladio; ko zna, možda sam i alergičan na nešto."
~ 110 ~
„Ne lupaj, Mete. Raspekmezio si se kao beba, a i ja sam", odvrati
Elena. „I Boni i Meredit su tako reagovale kad sam im se javila. Tako
da, eto, plačem skoro ceo dan, a ako ovako nastavim, jedva ću stići da
organizujem taj piknik na vreme. Biću mrtvosana. Meredit je rekla da
će te pokupiti. Ponesi nešto za klopu ili neko piće. Ljubim te!"
Elena prekide vezu i duboko uzdahnu.
„Uh, čoveče, jedva sam izdržala."
„Još te voli."
„Ne misli valjda da ću celog života ostati beba?"
„Možda mu se sviđalo kako si mu govorila 'zdravo' i 'ćao'."
„Sad me zezaš." Eleni zadrhta brada.
„Ni slučajno", blago odgovori Stefan. Naglo ju je dohvatio za ruku.
„Hej, imam ideju! Hajdemo mi lepo u kupovinu. Kupićemo stvari za
piknik, a pride ćemo pogledati neka kola." Povukao ju je da ustane.
Elena iznenadi i sebe i njega poletevši uvis toliko brzo da je Stefan
morao da je zgrabi oko struka da ne bi tresnula o tavanicu.
„Mislio sam da je gravitacija počela da deluje na tebe!"
„I ja sam mislila! Šta sad da radim?"
„Misli teške misli!"
„A šta ako to ne upali?"
„Onda ćemo ti kupiti sidro!"
Stefan i Elena su u dva sata stigli na gradsko groblje tek
kupljenim crvenim „jaguarom"; Elena je nosila tamne naočare,
prekrivši skupljenu kosu maramom. Oko vrata je pak nosila maramu
kojom je malo pokrila usta, a od gospođe Flauers beše pozajmila njene
devojačke rukavice od crne čipke. I sama se pitala zašto ih uopšte nosi.
Meredit je rekla da baš dobro izgleda i da je lepo uklopila ljubičastu
sari bluzu s farmericama. Boni i Meredit već behu rasprostrle mušemu
za piknik, po kojoj je uveliko koračala armija mrava privučenih
sendvičima, grožđem i salatom s niskokaloričnom pavlakom.
Elena im je ispričala kako se tog jutra probudila, a onda je usledilo
još grljakanja, ljubakanja i plakanja. Muški deo ekipe jedva je izdržao
sve to.
„Hoćeš li malo da prošetaš šumom? Da proveriš ima li onih
malaha?", upita Met Stefana.
„Bolje bi im bilo da se ne motaju ovuda", odgovori Stefan. „Ako je
~ 111 ~
drveće koje je toliko udaljeno od mesta vaše nesreće puno..."
„Onda nije dobro?"
„Onda smo u gadnoj nevolji."
Baš kad su hteli da krenu, Elena ih pozva da se vrate.
„Sada slobodno možete da se manete tog alfamužjačkog izgleda",
rekla im je. „Potiskivanje osećanja nije dobro. Njihovo izražavanje
donosi unutrašnju ravnotežu."
„Narode, čvršći ste nego što sam mislio", rekao je Stefan. „Zar baš
na groblju da priredite piknik?"
„Kad god ne bismo znale gde je Elena, naposletku bismo je našle
ovde", rekla je Boni, pokazavši grančicom celera prema jednoj
nadgrobnoj ploči.
„Tu su sahranjeni moji roditelji", objasnila je Elena najkraće što je
mogla. „Posle nesreće... nekako su mi ovde uvek bili bliži nego na bilo
kom drugom mestu. Dolazila sam ovamo kad mi krene naopako ili kad
mi zatreba odgovor na neko pitanje."
„Jesi li nekad dobila odgovor?", upita Met, uzevši domaći kiseli
krastavčić iz staklene tegle i prosledivši je dalje.
„Nisam sigurna, čak ni sada", odvrati Elena. Skinula je naočare,
obe marame i rukavice. „Ipak, od toga mi je uvek bivalo bolje. Zašto?
Da nemaš ti neko pitanje?"
„Pa... imam", neočekivano odgovori Met. Sav je pocrveneo kad je
shvatio da se odjednom našao u centru pažnje. Boni se iskrenu k
njemu i samo ga zabezeknuto pogleda držeći stabljičicu celera u
ustima, Meredit se primače bliže, a Elena se ispravi. Stefan, koji se
dotad oslanjao na jedan bogato izgraviran spomenik, samo sede.
„Šta si to hteo da pitaš, Mete?"
„Ja baš htedoh da kažem da mi danas ne izgledaš najbolje", rekla
je Boni nervozno.
„Baš ti hvala", brecnu se Met.
Iz Boninih smeđih očiju samo što nisu kanule suze.
„Nisam mislila ništa..."
Međutim, nije uspela da završi. Meredit i Elena je zaštitnički
zakloniše napravivši nešto nalik na neprobojni bojni red koji su one
zvale „sestrinstvo velosiraptora*". To je u stvari značilo da se svako ko
__________________________________
*Vrsta dinosaurusa iz doba krede, iz roda teropoda, sa izduženom glavom,
pljosnatom njuškom i oštrim kandžama. (Prim. prev.)
~ 112 ~
dira jednu od njih zapravo kači sa sve tri.
„Sarkazam umesto kavaljerstva? To nije Met koga poznajem."
Meredit podiže obrvu.
„Samo je htela da se pokaže kao dobra drugarica", tiho je kazala
Elena. „Baš si joj lepo uzvratio."
„Dobro, dobro! Žao mi je. Boni, izvini, stvarno." Okrenuo se prema
njoj, a na licu mu se videlo da se mnogo postideo. „Stvarno je grozno to
što sam ti rekao, a znam da si mi to kazala iz najbolje namere.
Jednostavno... kao da ne znam šta radim i šta govorim. Uglavnom,
hoćete li da čujete šta imam da kažem ili nećete?", završio je Met kao
da se brani.
Svi su hteli da čuju.
„Dobro, evo. Jutros sam otišao do Džima Brajsa, sećate li se
njega?"
„Naravno. Izlazila sam s njim. Kapiten košarkaškog tima. Fin
momak. Malo premlad, ali..." Meredit samo slegnu ramenima.
„Džim je skroz okej lik." Met proguta knedlu. „Nego, ovaj... ne bih
da ispadne da širim tračeve, ali..."
„Samo ti tračari!", horski mu zapovediše sve tri.
Met ustuknu.
„Dobro, dobro! E pa, ovako, trebalo je da budem tamo u deset sati,
ali malo sam poranio i... ovaj, tamo sam zatekao Kerolajn. Upravo je
odlazila."
Začuše se tri preneražena uzdaha, a Stefan ga samo oštro pogleda.
„Hoćeš da kažeš da je provela noć s njim?"
„Stefane!", uzviknu Boni. „Ne radi se tako kad se tračari. Nikad ne
treba direktno da postaviš pitanje..."
„Neka", prekide je Elena ravnim glasom. „Pusti Meta da odgovori.
Dovoljno dobro se sećam događaja iz vremena pre nego što sam
progovorila da bih brinula za Kerolajn."
„I više od toga", reče Stefan.
Meredit klimnu glavom.
„To nije trač, to je neophodna informacija", reče.
„Dobro, onda." Met glasno proguta pljuvačku. „Pa da, to sam i ja
pomislio. Rekao je da je ona došla mnogo pre mene, da poseti njegovu
mlađu sestru, ali Tamra ima samo petnaest godina. Da, i sav je
pocrveneo kad mi je to rekao."
Svi stadoše da se zgledaju.
~ 113 ~
„Kerolajn se oduvek ponašala kao neka, hm, ljigava...", poče Boni.
„Doduše, ja nikad nisam čula da se on njoj iole sviđa", dovrši
Meredit.
Svi pogledaše u Elenu očekujući neki komentar. Ona polako zavrte
glavom.
„Uglavnom, ja ne vidim ni jedan jedini razlog zbog kog bi se ona
družila s Tamrom. Osim toga", brzo je pogledala u Meta „nešto nam tu
okolišaš. Šta se još desilo?"
„Desilo se još nešto? Da Kerolajn nije pokazala šta nosi ispod?"
Boni se nasmejala, a onda je spazila da se Met zajapurio kao rak. „Daj,
Mete, opusti se, čoveče. To smo mi. Nama možeš sve da kažeš."
Met duboko udahnu i zatvori oči.
„Dobro. Pa... kad je izlazila, Kerolajn mi je... khm... predložila
ono."
„Šta je uradila?"
„Nije valjda..."
„Šta ti je tačno rekla, Mete?", upitala je Elena.
„Pa... Džim je mislio da je otišla, pa je otišao do garaže da donese
košarkašku loptu, a ja sam se nekako okrenuo i odjednom se stvorila;
vratila se i rekla mi, dobro, nije važno šta mi je rekla. Uglavnom, nešto
o tome kako više voli fudbal od košarke i pitala me je da li želim da
budem njen igrač."
„A šta si joj ti rekao?", upita Boni kao bez daha, sva udubljena u
problematiku.
„Nisam joj rekao ništa. Samo sam zinuo u nju ko budala."
„A Džim, da li se bio vratio dotad?", ubacila se Meredit.
„Nije! Kerolajn je zatim otišla, pogledala me je onako, znate već,
čisto da mi stavi do znanja da je mislila ozbiljno i da vidi jesam li je
dobro shvatio, a onda se pojavila Tami." Metovo lice je od iskrenosti
bilo bukvalno crveno. „A onda, uopšte ne znam kako da vam objasnim.
Možda joj je Kerolajn rekla nešto o meni da bi je navela da to uradi, jer
ona je... o-ona..."
„Mete." Stefan se dotad skoro nije ni oglašavao; nagnuo se i tiho
progovorio. „Ne pitamo te mi tek tračarenja radi. Pokušavamo da
otkrijemo da li se u Felovoj Crkvi dešava nešto što predstavlja ozbiljan
problem. Zato nam, molim te, reci šta se dogodilo."
~ 114 ~
15.
Met klimnu glavom, ali koža mu je, činilo se, rumenela sve do
kose.„
Tami se nekako... priljubila uz mene." Nastupila je duga tišina.
Meredit ga upita smirenim glasom:
„Mete, hoćeš li da kažeš da te je zagrlila? Ono, prijateljski, kad
nekog čvrrrrsto stegneš? Ili te je..." Zastala je zato što je Met od muke
već klimao glavom.
„Nije to bio onaj fini, veeeeliki zagrljaj. Bih smo sami, tamo u
hodniku kod ulaznih vrata, i ona me je samo... nemam pojma, još ne
mogu da verujem. Ima samo petnaest godina, ali ponašala se kao
odrasla žena. Mislim... nisam hteo da kažem da sam nekad bio s
nekom odraslom ženom koja mi je to uradila, pa da znam kako to
izgleda." Videlo se da mu je bilo veoma neprijatno, ali barem mu beše
laknulo jer je to izbacio iz sebe, pa je pogledom prelazio od jednog do
drugog. „I, šta mislite? Da li je bila slučajnost to što se Kerolajn
pojavila tamo? Ili je možda... rekla nešto Tamri?"
„Nema šanse da je to slučajnost", brzo odvrati Elena. „Previše je to
slučajnosti: da ti Kerolajn tako priđe, a da se odmah potom Tamra
tako ponaša. Poznajem, nekad sam poznavala Tami Brajs. Ona je baš
fino dete, uglavnom, nekad je bila."
„Ma i dalje je fina", rekla je Meredit. „Kao što rekoh, izašla sam s
Džimom nekoliko puta. To je jedna fina devojčica i uopšte nije zrela za
svoje godine. Mislim da se nikad ne bi ponašala neprikladno, osim
ako..."
Zaćutala je zagledavši se negde u daljinu, naposletku slegnuvši
ramenima. Bonino lice je poprimilo ozbiljan izraz.
„Mi to moramo da zaustavimo", rekla je. „Šta ako to uradi nekom
dečku koji nije fin i stidljiv kao Met? Neko će je silovati!"
„U tome i jeste problem", reče Met, ponovo pocrvenevši. „Mislim,
sve je to prilično komplikovano... Da je posredi neka druga devojka,
neka s kojom izlazim, mada ja više ne izlazim ni sa kim..." Izgovorio je
to brzo i pogledao u Elenu.
„Ali treba da izlaziš s drugim devojkama", rekla mu je Elena
odsečno. „Mete, ja ne želim da mi budeš zauvek veran, ništa ne bih
volela više od toga da te vidim s nekom finom devojkom." Njen pogled
~ 115 ~
tobože slučajno pade na Boni, koja je u tom trenutku bila usredsređena
na to kako da tiho i prilježno sažvaće celer.
„Stefane, izgleda da nam samo ti možeš reći šta da radimo", reče
Elena okrenuvši se k njemu.
Stefan se namršti.
„Ne znam ni sam. Imamo samo slučajeve tih dveju devojaka. Ne
možemo da zaključimo ništa konkretno samo na osnovu toga."
„Dakle, sad ćemo sačekati da vidimo šta će Kerolajn, ili Tami,
uraditi?", upitala je Meredit.
„Nećemo samo čekati", odvrati Stefan. „Moramo malo da istražimo
to, da saznamo više. Narode, vi držite Kerolajn i Tamru Brajs na oku,
a ja ću malo da ispitam sve to."
„Dođavola!", uzviknu Elena tresnuvši pesnicom o zemlju. „Skoro
da sam..."
Odjednom je zaćutala i pogledala u svoje prijatelje. Boni se trgla i
ispustila onu grančicu celera, a Met se zagrcnuo srknuvši koka-kolu i
dobio napad kašlja. Čak su i Meredit i Stefan zurili u nju.
„Šta je bilo?", upitala je, gledajući ih belo.
Meredit se prva oporavila od šoka.
„Ništa, nego... eto, do juče si bila... ne znam; veoma mladi anđeli
baš i ne psuju."
„Dakle, samo zato što sam umrla nekoliko puta, treba do kraja
života da govorim 'sto mu ajkulinih zuba'?" Elena zavrte glavom.
„Nema šanse. Ja sam ja i ostaću takva kakva sam, kakva god da sam."
„Dobro", rekao je Stefan nagnuvši se da je poljubi u teme.
Met odvrati pogled, a Elena ga potapša kao da ga tera od sebe.
Ipak, pomislila je Volim te najviše na svetu, znajući da će on pročitati
njenu misao iako ona nije mogla da čita njegove. Otkrila je da, u stvari,
može uopšteno da odredi kako on reaguje na nešto u mislima, a sada je
u njemu videla neku toplu ružičastu boju.
Da li je to ono što Boni vidi i što zove aurom? Shvatila je da je veći
deo dana oko njega videla neku senku svetle, hladne nijanse
smaragdnozelene, ako senke uopšte mogu da budu svetle boje. Sada se
opet vraćala ta zelena, a ona ružičasta nijansa je bledela. Istog trena je
prešla pogledom preko ostalih izletnika. Boni je bila okružena
ružičastim, sa odsjajima najsvetlijih rozikastih tonova. Meredit je bila
čisto tamnoljubičasta. Met je bio jasne svetloplave boje.
To je podseti da je sve do juče, kad pre to prođe?, videla mnoštvo
~ 116 ~
stvari koje drugi ne mogu da vide. Uključujući i nešto što joj je bez veze
ulivalo strah. Šta li je to bilo? Iz sećanja su joj navirali samo delići
slika, sitne pojedinosti koje su same po sebi bile zastrašujuće. Od
sitnijih detalja, videla je neki nokat, a od krupnijih, nečiju ruku. Nešto
nalik na koru drveta, ali na Ijudskom telu. Neke antene kao kod
insekata, ali ima ih nebrojeno mnogo i uz to mlataraju kao mali bičevi,
mnogo brže nego što to mogu normalni živi organizmi. Čim bi pomislila
na insekte, imala bi osećaj da nešto gmiže svuda po njoj. Znači, to je
buba. Ali kao da ima građu koja je potpuno drugačija od skeleta
normalnih insekata. Po tome više liči na pijavicu, ili na lignju. Ima
okrugao usni otvor, obrubljen zubima, ali i svu silu pipaka koji
podsećaju na debele čokote vinove loze koji šibaju unazad.
Mogla bi da se pripije uz ljudsku kožu, pomislila je. Međutim,
imala je užasan osećaj da to stvorenje može da učini i mnogo više od
toga. Moglo bi da postane prozirno i da se uvuče pod kožu. Onda više
ništa ne osećaš, samo bol od uboda iglice. I šta onda može da se desi?
Elena se okrete prema Boni.
„Šta misliš: ako ti pokažem nešto, možeš li kasnije to da
prepoznaš? Ne u fizičkom smislu, očima, nego putem vidovnjačkih
čula?"
„Ne znam, to valjda zavisi od toga šta je to 'nešto'", odgovorila je
Boni obazrivo.
Elena brzo pogleda Stefana, koji joj jednako brzo klimnu glavom.
„Onda zatvori oči", reče joj.
Boni je posluša, a Elena spusti prste na Bonine slepoočnice, nežno
prelazeći palčevima preko Boninih trepavica. To što je pokušavala da
probudi svoje Bele moći, a što je sve do tog dana bivalo lako, podsećalo
je na pokušaj da se upali vatra pomoću dva kamena. Naposletku je
osetila da je iskrica sevnula, budući da se Boni trznula unazad.
Boni naglo otvori oči.
„Šta je to bilo?", upita zadihano. Jedva je dolazila do daha.
To je nešto što sam videla - juče."
„Gde?"
Elena joj odgovori polako izgovarajući reči:
„U Dejmonu."
„Ali šta to predstavlja? Upravlja li on njime? Ili... ili..." Boni nije
završila rečenicu, već je samo razrogačila oči.
Elena je dovršila njenu misao.
~ 117 ~
„Ili to upravlja njim? Nemam pojma. Ali jedno znam, skoro sam
sigurna u to. Onomad je ignorisao tvoj Poziv zato što je malah uticao
na njega."
„Pitanje glasi: ako to ne čini Dejmon, ko onda kontroliše um tog
stvora?", reče Stefan i ustade, unervozivši se. „To sam i sam video, a to
biće koje ti je Elena pokazala, to je nešto što nema sopstveni um. Mora
da postoji nešto izvan njega što mu komanduje."
„Na primer, neki drugi vampir?", tiho upita Meredit.
Stefan slegnu ramenima.
„Vampiri se obično ne obaziru na njih zato što vampiri ostvare ono
što hoće bez njih. Da bi toliko zaposeo jednog vampira, taj malah mora
imati veoma moćan um. Veoma moćan, i veoma zao."
„To su oni", oglasi se Dejmon britkom gramatičkom preciznošću s
visoke hrastove grane na kojoj je sedeo. „Moj mlađi brat i njegovi...
kompanjoni."
„Odlično", promrmljao je Šiniči. On se beše smestio na hrast
ležernije i gracioznije od samog Dejmona. To je postalo nekakvo
prećutno nadmetanje. Dejmon je primetio da se u Šiničijevim očima
jednom ili dva puta pojavio plamen, kada je ugledao Elenu i kad je čuo
da pominju Tami.
„Nemoj da pričaš da nisi pokušao da se spetljaš sa onim dvema
nasrtljivicama", suvo je dodao Dejmon. „Red s Kerolajn, red s Tam, to
je plan, zar ne?"
Šiniči zavrte glavom. Pogled mu je bio uprt u Elenu. Tiho je
zapevušio jednu narodnu pesmu.
„Obrazi joj dve rumene ruže,
Guste kose kao žita klasala..."
„To ne prolazi kod ovakidh devojaka." Dejmon se nasmejao iako
mu nije bilo smešno. Skupio je trepavice. „Možda ti se čini da nisu
izdržljivije od vlažnih maramica, ali, veruj mi, žilavije su nego što
misliš. Tek im ne možeš ništa ako se jedna od njih slučajno nađe u
opasnosti, onda sve skoče na tebe."
„Rekao sam ti već, nisam to ja uradio", odvrati Šiniči. Otkad ga je
Dejmon upoznao, sada je prvi put izgledao kao da mu je nelagodno.
„Doduše, možda znam ko je idejni tvorac."
„To moram da čujem", nacerio se Dejmon, i dalje ga posmatrajući
~ 118 ~
skupljenih kapaka.
„Hm, jesam li pomenuo da imam sestra bliznakinju? Zove se
Misao." Osmehnuo se pobedonosno. „To znači 'deva'."
Dejmonu je to odmah zagolicalo apetit. Ipak, nije se obazirao na
to. Bio je previše opušten da bi razmišljao o lovu, a nije bio baš siguran
da li se kicune, duh lisice, kako se Šiniči izjasnio, uopšte može uloviti.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

10 Re: Povratak:Suton V taj Pon Feb 13, 2012 6:59 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
„Ne, nisi je pominjao", odgovorio mu je Dejmon, odsutno se češući
po vratu. Komarac ga je bocnuo i izvukao se, ali je za sobom ostavio
nepodnošljiv svrab. „Verovatno si to nekako smetnuo s uma."
„Mota se ovuda. Došla je kad i ja, onda kad smo ugledali plamsaj
Moći koji je vratio... Elenu."
Dejmon je bio siguran u to da je namerno zastao pre nego što je
izgovorio Elenino ime. Nakrivio je glavu kao da želi da kaže nemoj
misliti da možeš mene da zavaraš i sačekao da prođe nekoliko
trenutaka.
„Misao voli da igra igrice", kratko je objasnio iniči.
„Ma šta mi reče? Poput tablića, šaha, monopola i tome slično?"
Šiniči se teatralno nakašlja, ali Dejmon opazi crven plamičak u
njegovom oku. Auh, ala je ovaj zaštitnički nastrojen! S njim nema šale
na taj račun. Dejmon se osmehnu najbezazlenije što je umeo.
„Ja nju volim", rekao je mladić čiju crnu kosu kao da beše dohvatio
plamen, ali ovog puta se u njegovom glasu čulo da je to nekakvo
upozorenje.
„Pa naravno", odvrati Dejmon tetošeći ga. „Jasno se vidi."
„Stvar je u tome što njene igre za cilj imaju uništenje nekog grada.
Kad-tad. Ne odmah."
Dejmon slegnu ramenima.
„Ova rupičica od selendre nikome neće nedostajati. Naravno,
najpre moram da izvučem svoje devojke žive i zdrave." Sada se u
njegovom glasu čulo jasno upozorenje.
„Kako god ti kažeš." Siniči je opet bio onaj stari, ponizni dečko;
povukao se malo u sebe. „Mi smo saveznici, tako da ćemo se držati
dogovora. Elem, bilo bi šteta propustiti... sve to." Pogled mu je opet
odlutao ka Eleni.
„Uzgred, nećemo čak ni govoriti o malom fijasku koji se tiče tvog
malaha i mene, njenog malaha, ako baš insistiraš. Prilično sam
siguran da sam sredio bar trojicu, ali budem li video još jednog, naš
poslovni odnos se r askida. Postaću veoma gadan neprijatelj, Šiniči.
~ 119 ~
Bolje ti je da ne otkriješ koliko gadan mogu da budem."
Šiniči je, izgleda, bio prilično zadivljen tim nastupom, te je samo
klimnuo glavom. Međutim, odmah potom se ponovo zagledao u Elenu i
opet počeo da pevuši.
„Guste kose kao žita klasala
Niza mermer-pleća joj se pruže;
Moja draga za mene stasala..."
„Hoću da upoznam tu tvoju sestru Misao. Njene zaštite radi."
„Mislim da i ona želi da upozna tebe. Trenutno je zauzeta nekom
svojom zvrčkom, ali pokušaću da je odvojim od toga bar nakratko."
Šiniči se proteže najviše što je mogao. Dejmon ga pogleda
krajičkom oka. Onda se rasejano i sam protegnu. Šiniči ga je
posmatrao. Nasmešio se. Dejmon se pitao šta mu je značio taj osmeh.
Primetio je da dva grimizna plamička zatitraju u Šiničijevim očima
kad god se osmehne.
Međutim, bio je previše umoran da bi razmišljao o tome. Prosto,
previše opušten. U stvari, odjednom je postao veoma pospan...
„Znači, ta stvorenja, malahe, treba da tražimo u devojčicama kao
što je Tami?", upitala je Boni.
„Baš u takvima", odgovori Elena.
„Dakle, ti misliš", reče Meredit pažljivo gledajući u Elenu, „da je
Kerolajn to nekako predala Tami."
„Da. Znam, znam, sad je pitanje: odakle je Kerolajn to nabavila?
To već ne znam. Ipak, i dalje ne znamo šta joj se dogodilo onda kad su
je oteli Klaus i Tajler Smolvud. A ne znamo ništa ni o tome šta je
radila prošle nedelje, osim toga, jasno je da nikad nije prestala da nas
mrzi iz dna duše."
Met je spustio glavu na šake.
„I šta nam je sad činiti?. Osećam da sam i sam nekako odgovoran."
„Ne, ako neko treba da bude odgovoran, onda je to Džimi. Ako je...
znaš već, ako je Kerolajn prespavala kod njega, i ako je pride dozvolio
da ona priča o tome s njegovom petnaestogodišnjom sestrom... E pa,
ako on tu nije najviše kriv, onda ne znam ko je. Svakako je trebalo da
bude diskretniji", rekao je Stefan.
„Upravo u tome grešiš", odvrati Meredit. „Met, Boni, Elena i ja
poznajemo Kerolajn milion godina i dobro znamo na šta je ona sve
~ 120 ~
spremna. Ako se za nekoga može reći da je njen staratelj, onda smo to
mi. A sve nešto mislim da smo napravili veliki propust na toj dužnosti.
Predlažem da svratimo do njene kuće."
„Ja sam za", tužno prihvati Boni, „mada se baš i ne radujem tome.
A šta ćemo ako ona u sebi nema to stvorenje, tog malaha?"
„Tu počinje istraga", reče Elena. „Moramo da otkrijemo ko stoji iza
svega toga. Da vidimo ko je toliko moćan da može da utiče i na
Dejmona."
„Divno", sumorno kaza Meredit. „S obzirom na to da se ovde
ukrštaju njihovi putevi, broj osumnjičenih možemo svesti na... da
vidim... na sve stanovnike Felove Crkve."
Pedesetak metara zapadno odatle i na trideset metara visine,
Dejmon se svim silama upinjao da ostane budan.
Šiniči podiže ruku i prođe njome kroz tanku kosu boje noći, s
pramenovima nalik na plamene jezike koji palacaju sve do čela.
Spustio je kapke, ali iznutra je veoma pažljivo posmatrao Dejmona, ne
ispuštajući ga iz vida.
Sam Dejmon je želeo da posmatra njega na isti način, ali prosto
nije mogao da drži oči otvorenima. Usporenim pokretima, pokušao je
da podražava Siničija pomerivši sa sopstvenog čela nekoliko
pramičaka svilenkaste crne kose. Kapci su mu se spuštali mimo
njegove volje, sve više i više. Siniči mu se još smešio.
„Dakle, sklopili smo dogovor", promrmljao je. „Misao i ja uzimamo
grad, a ti gledaj da nam se ne nađeš na putu. Dobijamo i prava na moć
ukrštenih puteva. Ti svoje devojke odvedi na sigurno... pa možeš
slobodno da sprovedeš svoju osvetu."
„Da, osvetiću se ja, i svom velikomučeniku bratu i onom... onom
Matu!"
„Metu." Šiniči je imao izuzetno oštar sluh.
„Kako god. Samo neću da Elena pati, to je sve. Ni ona, ni ona
crvenokosa veštičica."
„A da, slatka Boni. Ne bi mi smetalo da imam jednu ili dve poput
nje. Jednu za Noć veštica, a drugu za dan dugodnevice."
Dejmon frknu onako pospan.
„Ne postoje dve takve devojke; ne zanima me u šta gledaš. Ni nju
ne smete da dirate."
min@
~ 121 ~
„A šta je sa onom visokom, tamnokosom lepoticom... Meredit?"
Dejmon se probudi.
„Gde je?"
„Ne brini; ne juri te", rekao je Šiniči, tobože smirujući ga. „Šta
treba da uradimo s njom?"
„Hm." Dejmon se ponovo zavali, opustivši ramena; očigledno mu je
laknulo. „Pusti je da ide svojim putem, dokle god se taj put ne ukršta s
mojim."
Šiniči se, činilo se, namerno ponovo oslonio na svoju granu.
„Tvoj brat neće predstavljati problem. Dakle, ostaje nam samo
onaj dečko dole", promrmljao je. Njegovo mrmljanje je bilo sračunato.
„Da. Ali moj brat..." Dejmon je maltene zaspao, i to u istom
položaju u kome je bio i Šiniči.
„Kažem ti, smatraj to sređenim."
„Mhm. Mislim, dobro."
„Znači, dogovorili smo se?"
„Mm-hmm."
„Stvarno?"
„Stvarno."
„Onda, dogovoreno."
Dejmon mu ovog puta nije odgovorio. Već je bio u dubokom snu.
Sanjao je da su se Šiničijeve anđeoske oči boje zlata naglo otvorile i
pogledale pravo u njega.
„Dejmone."
Čuo je svoje ime, ali u njegovom snu je bilo potrebno mnogo snage
i hrabrosti da otvori oči. Svejedno, mogao je sve da vidi i ne otvarajući
ih.
U tom njegovom snu, Šiniči se nagnuo nad njega, lebdeći tik iznad
njegovog lica, pa su im se aure preklopile tako da su mogli da dele dah.
Šiniči je ostao u tom položaju prilično dugo, kao da podrobno ispituje
Dejmonovu auru, ali Dejmon je dobro znao da će svakome ko bi ga
posmatrao sa strane delovati nezaštićeno, kao neko koga mogu očitati
na svim kanalima i frekvencijama. Šiniči je u tom snu i dalje visio nad
njim, kao da je hteo dobro da upamti polumesec crnih trepavica na
Dejmonovom svetlom obrazu, ili pak Dejmonove usne, koje kao da
behu izvajane.
Na kraju je Siniči iz sna spustio ruku ispod Dejmonove glave i
pomazio mesto ujeda komarca, koje ga je đavolski svrbelo.
~ 122 ~
„O-ho-ho, ala brzo rastemo u opasnog momka, zar ne?", obratio se
nečemu što Dejmon nije mogao da vidi, nečemu što je bilo u njemu
samom. „Pa ti bi mogao da preuzmeš kontrolu nad njim i protiv
njegove čelične volje, zar ne?"
Šiniči je načas seo, kao da posmatra kako pada cvet trešnje, a
onda je zatvorio oči.
„Mislim da ćemo upravo to pokušati da učinimo", prošaputa on, „i
uopšte nećemo čekati da prođe mnogo vremena. Biće to uskoro. Vrlo
uskoro. Ali prvo moramo da zadobijemo njegovo poverenje; da se
otarasimo njegovog suparnika. Ti se samo postaraj za to da mu misli
budu mutne, da bude besan, sujetan, neoprezan. Nek samo misli na
Stefana, na svoju mržnju prema njemu, na to što mu je on uzeo Elenu,
a ja ću za to vreme obaviti ono što treba."
Zatim se obratio izravno Dejmonu.
„Saveznici, kako da ne!" Nasmejao se. „Neće moći dok u šaci ne
budem imao sve tvoje, pa i dušu. Evo. Osećaš li? Na šta te sve mogu
naterati..." Potom se, izgleda, opet obratio tom biću koje je već bilo u
Dejmonu: „Ipak, zasad... malo ćemo te počastiti da brže porasteš i da
ojačaš."
Šiniči se u snu udobno zavali i načini pokret kojim dotad
nevidljivom malahu dade znak da se popne uz drvo. Bilo ih je nekoliko.
Popeše se i zavukoše iza Dejmonove glave, do njegovog zatiljka, a onda
skliznuše u njega kroz posekotinu za koju ni sam nije znao da postoji,
lepo, jedan po jedan. Nikada nije doživeo ništa užasnije od toga. Osećaj
njihovog kliženja, njihovih mekih, gnjecavih tela nalik na meduze bio
je nepodnošljiv... osećao je kako klize u njega...
Šiniči je tiho pevušio.
„Dođ'te mi, dođ'te, lepojke plave,
Bac'te se žurno na moje grudi
Bilo da sunce il' mesec slave
Ruže čiji se pupoljak budi..."
Dejmon se u snu razbesneo. Ne zato što je malah u njemu, to je
glupo. To bi bilo budalasto. Bio je besan zato što je znao da je Šiniči iz
sna posmatrao Elenu kad je počela da pakuje stvari koje su poneli na
piknik. Opsesivno je pratio svaki njen pokret, motrio je na nju s
najvećom pažnjom.
„Cveće cveta kud god kreneš...
~ 123 ~
„Divlje ruže krvavocrvene."
„Neobična devojka, ova tvoja Elena", rekao je Šiniči u snu. „Ako
ostane u životu, mislim da će biti moja na jednu noć, možda i dve."
Nežno je sklonio preostale pramičke s Dejmonovog lica. „Ima izuzetnu
auru, zar ne? Postaraću se za to da joj smrt bude divna."
Međutim, Dejmon beše pao u onaj san u kom ne možeš ni da se
mrdaš ni da govoriš. Nije mu odgovorio.
U međuvremenu su Šiničijevi ljubimci, i dalje u snu, nastavili da
se pentraju po drveću i da se ulivaju u njega poput želea. Upade još
jedan, pa dva, tri, deset, dvadeset. Nisu prestajali da nadiru.
Najgore od svega beše to što Dejmon nikako nije mogao da se
probudi iako je osećao da iz Stare šume stiže još malaha. Ta bića nisu
bila ni mrtva ni živa, ni muškog ni ženskog pola; to su prosto bile
nekakve kapsule Moći koje su omogućavale Šiničiju da kontroliše
Dejmonov um na daljinu. Neprestano su pristizali, činilo se da nema
kraja.
Siniči je posmatrao kako se poput plimnog talasa kreću unutar
Dejmona, kako Dejmonovi unutrašnji organi počinju da svetle od njih.
Nedugo potom, opet je zapevao:
„Dani su skupi, brzo prolete,
Cveće precveta, a duša teža...
Dođi mi što pre, vreteno moje,
Dok si još uvek lepa i sveža."
Dejmon je sanjao da je čuo reč „zaboravi", i to kao da je šapuće
hiljadu glasova, a kad je pokušao da se seti šta to treba da zaboravi,
misao se raspršila i iščezla.
Kad se probudio, ležao je sam na drvetu, a nepodnošljiv bol mu je
probadao celo telo.
16.
Stefana je iznenadilo to što ih je posle piknika u pansionu
sačekala gospođa Flauers. Još neobičnije je bilo to što je imala da kaže
nešto što nije imalo veze s njenom baštom.
„Stigla ti je neka poruka", rekla mu je pokazavši glavom prema
uskom stepeništu. „Doneo ju je neki tamnokos mladić, čini mi se da
baš liči na tebe. Nije progovorio ni reči. Samo je pitao gde da ostavi
~ 124 ~
poruku."
„Tamnokos? Da nije Dejmon?", upita Elena.
Stefan zavrte glavom.
„Zašto bi on poželeo da mi ostavlja poruke?"
Ostavio je Elenu s gospođom Flauers i pojurio uz vrtoglave
vijugave stepenice. Kad se popeo na vrh, ugledao je papir koji beše
zaglavljen ispod vrata.
Bila je to čestitka na kojoj je pisalo Mislim na tebe, bez koverte.
Znajući svog brata, Stefan nije verovao da je to plaćeno, novcem
svakako nije. Kada je otvorio čestitku, pred njim su se ukazale reči
ispisane debelim crnim slovima, verovatno flomasterom:
NETREBA MI OVO.
MOŽDA SV. STEFANU ZATREBA.
NALAZIMO SE VEČERAS KOD DRVETA
GDE SU LJUDSKA BIĆA IMALA UDES.
NAJKASNIJE U 4.30 UJUTRO.
IMAM SOČNE VESTI.
D.
To je bilo sve... Nedostajala je samo internet adresa.
Baš kad je hteo da zgužva poruku i baci je u kantu, postao je
isuviše radoznao. Uključio je kompjuter, posetio veb-sajt na koji su ga
odvele ključne reči i posmatrao šta će se dogoditi. Neko vreme se ništa
nije pojavljivalo na ekranu. Onda su se na crnoj pozadini ocrtala
tamnosiva slova. Ljudsko oko ne bi ništa videlo na ekranu. Vampiri,
međutim, imaju mnogo oštriji vid; sivo na crnom nije bilo posebno
upadljivo, ali ipak se jasno videlo.
Dosta vam je lazurnog kamena?
Želite na odmorna Havaje?
Muka vam je odjednolične tečne hrane?
Posetite Ši no Ši.
Stefan je krenuo da zatvori stranicu, ali nešto mu je privuklo
pažnju. Sedeo je zagledan u jedva primetan oglas ispod te reklame sve
dok nije začuo Elenu na vratima. Brzo je isključio kompjuter i požurio
da preuzme korpu za piknik. Ništa nije rekao o poruci, niti o onome što
je našao na internetu. Međutim, kako je noć odmicala, to mu je sve
više zaokupljalo misli.
„Oh! Stefane, polomićeš mi rebra! Ne mogu da dišem!"
~ 125 ~
„Izvini. Samo sam hteo da te zagrlim."
„Dobro, ali moram i ja tebe da zagrlim."
„Hvala ti, anđele."
Vladala je mrtva tišina u sobi s visokom tavanicom. Kroz otvoren
prozor je prodirala mesečina. Činilo se da čak i mesec želi da se
odšunja preko neba, ostavljajući za sobom trag po podu od debelih
dasaka.
Dejmon se smešio. Za njim je bio dug dan odmora, pa je
nameravao da mu noć bude zanimljiva.
Provlačenje kroz prozor nije išlo onako lako kako je očekivao.
Stigao je u obliku velike vrane sjajnog crnog perja i nameravao je da
se, održavajući ravnotežu na simsu, preobrazi u ljudsko biće i tako
otvori prozor. Međutim, prozor je krio zamku, naime, postojala je
spona Moći koja je povezivala prozor i jednu od osoba koje su u toj sobi
spavale. Dejmon se udubio u problem, ćudljivo čisteći perje kljunom i
bojeći se da ne optereti tu tanušnu sponu, kad se odjednom kraj njega
stvorilo nešto krilato.
Izgledalo je kao vrana, ali ovakva se, bogme, nije mogla naći ni u
kakvom ornitološkom katalogu. Perje joj je bilo sjajno, ali krila joj po
krajevima behu poprskana skerletnocrvenim. Oči su joj pak sijale kao
zlato.
Šiniči?, upita Dejmon.
Ko bi drugi bio?, stiže mu odgovor kad one zlatne oči pogledaše
pravo u njega. Vidim da si u neprilici. To se lako da rešiti. Produbiću
im san da bi mogao da presečeš vezu.
Nemoj!, instinktivno reče Dejmon. Ako ih samo takneš, Stefan će...
Odgovor dođe u pokroviteljskom maniru. Stefan je još mali, sećaš
se? Veruj mi. Veruješ mi, zar ne?
Završilo se onako kako je ptica obojena bojama pakla i rekla da će
biti. Spavači su spavali još dubljim snom, ne mičući se.
Uto je prozor već bio otvoren, pa je Dejmon promenio oblik i ušao.
Njegov brat i... i ona... ona koja je uvek ostajala da motri... ona je
spavala čvrstim snom, zlataste kose rasute na jastuku, presavijena
preko tela njegovog brata.
Nekako je uspeo da otrgne pogled s njih dvoje. U uglu se nalazio
radni sto na kome je stajao već zastareli kompjuter srednje veličine.
~ 126 ~
Prišao mu je i, ne oklevajući ni časka, uključio ga. Ono dvoje na
krevetu nisu ni mrdnuli.
Fajlovi... aha. Dnevnik. Baš originalan naziv. Dejmon ga otvori da
pregleda sadržaj.
Dragi Dnevniče,
Jutros sam se probudila i desilo se čudo nad čudima, opet sam ona stara ja.
Hodam, pričam, pijem, piškim u krevet (dobro, to mi se još nije dogodilo, ali ne
znači da neće, he-he.
Vratila sam se.
Bilo je to stvarno pakleno putovanje. Umrla sam, najdraži Dnevniče,
stvarno sam umrla. A onda sam umrla i kao vampir. Ne očekuj od mene da ti
opisujem šta se sve u tim prigodama događalo, veruj mi: da si bio tamo, sve bi ti
bilo jasno.
Nije mi bilo lako kad sam nestala, ali važno je to što sam se sad vratila...
najdraži i najstrpljiviji prijatelju, ti koji si čuvao moje tajne još od obdaništa...
znaj da mi je zaista drago što sam se vratila.
Loša strana svega toga jeste to što više nikad neću moći da živim s tetkom
Džudit i s Margaret. One misle da ja „počivam u miru" u društvu anđela. Dobra
strana je to što mogu da živim sa Stefanom.
Ovo je nadoknada za sve što sam pregurala, doduše, ne znam kako da se
odužim onima koji su stigli i do samih kapija pakla zbog mene. Uh, baš sam
umorna i, slobodno mogu da kažem, nestrpljiva da provedem noć sa svojim dragim.
Mnogo sam srećna. Lepo smo proveli ovaj dan, smejali smo se, a tek ljubav
na licima mojih prijatelja kad su me ugledali i videli da sam živa. (I da nisam
luda, pošto sam shvatila da sam se otprilike tako ponašala proteklih nekoliko
dana. Najiskrenije, nema potrebe da brineš. Nebeski duhovi su me valjano vratili
ovamo, pa su mi svi klikeri na svom mestu. Uh, dobro je.)
Mnogo te volim,
Elena
Dejmon je nestrpljivo prešao pogledom preko tih redova. On tražio
nešto sasvim drugo. Ah, da. Ovo je već bolje:
Elena, najdraža moja,
Znao sam da ćeš kad-tad pogledati ovamo. Nadam se da ovo nikad nećeš
morati da vidiš. Ako čitaš ovo, onda je Dejmon izdajnik ili je nešto drugo pošlo po
zlu.
Izdajnik? Ovo je unekoliko prejaka reč, pomisli Dejmon povređen.
~ 127 ~
Ipak, goreo je od želje da nastavi sa svojim zadatkom.
Večeras ću se naći s njim u šumi, ako se ne vratim, bar ćeš znati odakle da
počneš i koga prvo da ispitaš.
Istina je da mi sve ovo u stvari i nije najjasnije. Jutros mi je Dejmon poslao
čestitku s nekom internet adresom. Čestitku sam ti stavio pod jastuk, ljubavi
moja.
Dođavola, pomisli Dejmon. Teško će izvući čestitku a da je
probudi, ali morao je to da uradi.
Elena, otvori ovaj link. Moraćeš da nađeš mod za posvetljavanje zato što je
namenjen samo očima vampira. Ono što u linku piše jeste da postoji mesto zvano
Ši no Ši, što bi u bukvalnom prevodu značilo Smrt Smrti, gde navodno otklanjaju
kletve kao što je ova moja koju vučem već skoro pola milenijuma. Valjda
kombinuju magiju i nauku da bi nekadašnje vampire pretvorili u obične ljude i
žene, momke i devojke.
Ako to stvamo mogu da urade, onda, Elena, možemo da budemo zajedno
onoliko koliko traje život običnih ljudi. To je sve što ja tražim od života. Želim to
da uradim. Želim da dobijem šansu da stanem pred tebe kao sasvim obično,
normalno ljudsko biće koje diše, jede.
Ne brini. Samo ću popričati s Dejmonom o tome. Ne moraš da mi zapovediš
da ostanem. Ne bih te ostavio ni za šta na svetu, pogotovo sad kad se po Felovoj
Crkvi svašta dešava. Previše je opasno za tebe, naročito zbog te tvoje nove krvi i
nove aure.
Svestan sam da Dejmonu ukazujem poverenje više nego što bi trebalo. Ipak,
u jednu stvar sam siguran: on ti nikad ne bi naudio. On te voli. Kako i da odoli?
S druge strane, moram da se nađem s njim, barem toliko, i to pod njegovim
uslovima, sam, na tačno određenom mestu u šumi. Videćemo već šta će biti.
Kao što sam već rekao: ako čitaš ovo pismo, to znači da je nešto pošlo baš
naopako. Odbrani se nekako, ljubavi. Ne plaši se. Veruj u sebe. Veruj svojim
prijateljima. Svi oni ti mogu pomoći.
Uzdam se u Metov instinktivno zaštitnički stav prema tebi, Mereditino
rasuđivanje i pribranost i u Boninu intuiciju. Reci im da to dobro upamte.
Iskreno se nadam da ovo nećeš morati da pročitaš.
S ljubavlju svim srcem i dušom,
Stefan
P. S. Za svaki slučaj, treba da znaš da se ispod druge podne daske od zida,
~ 128 ~
preko puta kreveta, nalazi 20 000 dolara u novčanicama od sto apoena. Trenutno
je preko nje stolica za ljuljanje. Lako ćeš primetiti pukotinu kad pomeriš stolicu.
Dejmon oprezno obrisa reči u tom fajlu. Nakrivivši krajičak usana,
najtiše i najpažljivije što je mogao ukucao je nove reči potpuno
drugačije sadržine. Pročitao ih je nekoliko puta i šarmerski se
osmehnuo. Oduvek je maštao da bude pisac; ništa u smislu formalnog
obrazovanja, naravno, ali osećao je da ima dara za to.
Prvi korak je obavljen, pomisli Dejmon, kliknuvši na opciju
„sačuvati".
Zatim je bešumno otišao do mesta gde je Elena spavala, šćućurena
iza Stefana na uskom krevetu. A sad, korak broj dva.
Polako, sasvim polako, zavukao je prste ispod jastuka na kom je
počivala Elenina glava. Osetio je mekoću Elenine kose, koja se beše
rasula po jastuku, obasjana mesečinom; u njemu se probudi nekakav
bol, više u grudima nego u očnjacima. Polako je pipao prstima ispod
jastuka, tražeći nešto glatko na dodir.
Elena promrmlja nešto u snu i odjednom se okrete na drugu
stranu. Dejmon je umalo skočio u senku, ali Elenine oči behu
zatvorene, video je senku u obliku polumeseca koju su njene guste
trepavice bacale na njene obraze.
Sada mu je bila okrenuta licem, ali Dejmon se nekim čudom nije
trudio da pronađe plave vene pod njenom čistom, glatkom kožom.
Uhvatio je sebe kako pohlepno zuri u njene usne, koje su bile blago
razdvojene. Bilo im je... nemoguće odoleti. Čak i u snu su bile poput
ružinih latica, malo vlažne, pride ovako razdvojene...
Lako bih to mogao da uradim. Nikada ne bi saznala. Mogao bih,
svestan sam toga. Večeras sam nepobediv.
Kad se nagnuo nad nju, osetio je karton pod prstima. To ga je,
izgleda, trglo iz sveta snova. O čemu je ono razmišljao? Zar da rizikuje
da svi planovi propadnu zbog jednog poljupca? Biće vremena za
poljupce, i za druge, mnogo važnije stvari, ali to će doći kasnije.
Lagano je izvukao malu čestitku ispod jastuka i stavio je u džep.
Potom se pretvorio u vranu i izgubio se s prozorskog okvira.
Stefan je odavno usavršio jednu tehniku: naučio je da spava do
tačno određenog trenutka i da se onda, tačno kao sat, probudi sam od
sebe. To je učinio i sada, bacivši pogled na sat na polici iznad kamina.
Ustvrdio je da je tačno četiri ujutro.
Nije hteo da budi Elenu.
~ 129 ~
Obukao se ne praveći buku i izašao kroz prozor kao njegov brat
maločas, doduše, u obliku sokola. Bio je siguran da neko od Dejmona
pravi budalu, neko ko koristi malahe da bi upravljao njime kao što se
upravlja običnom marionetom, a Stefan je, i dalje napumpan Eleninom
krvlju, osećao da je njegova dužnost da ih zaustavi.
U poruci koju mu je Dejmon ostavio pisalo je da treba da se nađu
kod drveta u čijoj su blizini ljudska bića doživela saobraćajnu nesreću.
Dejmon će sigurno obilaziti to drvo dok ne uđe u trag marionetskim
malasima koji će ga odvesti pravo do svog gospodara.
Poleteo je i prepustio se vazdušnim strujama. Jednom je umalo
nagazio na prestrašenog miša, koji samo što nije premro od straha, ali
se istog trenutka ponovo vinuo visoko, put nebesa.
Lebdeći tako ni na nebu ni na zemlji, ugledao je automobil
zakucan u drvo, dokaz nesreće. Veličanstveni soko se tada preobrazi u
mladića tamne kose, bledog lica i izrazito zelenih očiju.
Pustio je da ga vazdušna struja poput pahuljice spusti na tlo,
osvrćući se u svim pravcima i koristeći sva svoja vampirska čula da
ispita teritoriju. Nije uočio ništa što bi moglo da bude zamka. Nije
primetio nikakvo neprijateljsko raspoloženje, već samo nedvosmislene
pokazatelje da je drveće vodilo silovitu borbu. Ostao je u ljudskom
obliku da bi se popeo na drvo koje je nosilo duhovni otisak njegovog
brata. Nije mu bilo hladno dok se peo uz hrast na kom je njegov brat
leškario onog dana kad se pod njegovim nogama odigravao užas. U
sebi je imao previše Elenine krvi da bi mu bilo hladno. Ipak, bio je
svestan da je u tom delu šume posebno hladno; to nešto se, šta god to
bilo, svojski potrudilo da tako i ostane. Zašto? Već je polagao pravo na
šume i reke koje protiču kroz Felovu Crkvu; šta li mu sad znači to što
se smestio ovde, ne rekavši mu za to ranije? Kakvo god bilo, to biće će
kad-tad morati da se ukaže pred njim, ako namerava da ostane u
Felovoj Crkvi. Šta li čeka?, zapitao se kad je čučnuo na granu.
Osetio je Dejmonovo prisustvo mnogo ranije nego što bi ga osetio
onim starim čulima, koja je imao do Eleninog preobražaja, pa se
uzdržao da ne ustukne. Stao je okrenuvši leđa drvetu i počeo da
osmatra. Osetio je i da mu se Dejmon sve brže približava, da ubrzava,
da mu je kretanje sve silovitije, i već je mislio da je Dejmon tu pred
njim, ali njega nigde nije bilo.
Stefan se namršti.
~ 130 ~
„Uvek upali kad pogledaš naviše, mlađi brate", posavetovao ga je
prefinjen glas koji se začuo negde iznad njega, a onda je Dejmon, koji je
dotad bio priljubljen uz drvo poput guštera, napravio salto i sleteo na
Stefanovu granu.
Stefan nije ništa rekao, samo je posmatrao starijeg brata.
Naposletku mu reče:
„Vidim, dobro si raspoložen."
„Proveo sam zbilja raskošan dan", rekao je Dejmon. „Hoćeš li da ti
nabrojim sve dogodovštine? Prvo je tu bila ona mala što radi u knjižari
s čestitkama... Elizabet, zatim moja draga prijateljica Damaris, čiji
muž radi u Bronstonu, pa onda ona mala, mlađana Tereza koja
volontira u biblioteci, a..."
Stefan uzdahnu.
„Ponekad mislim da si kadar da upamtiš imena svih devojaka
kojima si dosad pustio krv, ali zato mog imena nikako ne možeš da se
setiš."
„Gluposti... bratiću. Nego, pošto ti je Elena nesumnjivo objasnila
šta se zbivalo dok sam pokušavao da spasem vašu majušnu vešticu,
Boni, mislim da mi neko duguje izvinjenje."
„A pošto si ti meni poslao poruku koju mogu da protumačim jedino
kao provokaciju, iskreno mislim da izvinjenje zaslužujem ja."
„Prvo želim svoje izvinjenje", odbrusi mu Dejmon. Zatim nastavi
tugaljivim glasom: „Siguran sam da misliš da je dovoljno loše to što si
Eleni, kad je bila na samrti, obećao da ćeš mi čuvati leđa, zauvek. Ali
čini mi se da nisi shvatio da sam i ja morao da dam isto obećanje, samo
što ja i nisam baš tip koji će nekog čuvati. Možda bismo sad, pošto više
nije mrtva, mogli lepo da zaboravimo na to."
Stefanu se ponovo ote uzdah.
„U redu, u redu. Izvinjavam se. pogrešio sam. Nije trebalo da te
isteram. Dovoljno?"
„Nekako mi se čini da nisi mislio iskreno. Pokušaj još jednom,
malo uverljivije, osećajnije..."
„Dejmone, za ime boga, hoćeš li mi reći kakav je ono veb-sajt?"
„Aaa, to. To je bila genijalna ideja: boje su tako podešene da se
maltene stapaju, pa ih samo vampiri, veštice ili slična stvorenja mogu
pročitati, a ljudi mogu samo da blenu u prazan ekran."
„Kako si ti saznao za to?"
„Reći ću ti za sekund. Uključi malo mozak, mlađi moj brate. Ti i
~ 131 ~
Elena na savršenom medenom mesecu, samo vas dvoje, i to kao obični
ljudi u svetu ljudskih bića. Što ranije odeš, ranije ćeš početi da pevaš:
'Tike, tike, tačke, nema više vračke, zbogom, svete!'"
„I dalje mi nije jasno kako si to slučajno nabasao na taj sajt."
„Dobro, evo. Priznajem: konačno me je usisala era tehnologije.
Imam i sopstveni sajt. Jedan momak mi je bio od velike pomoći pošto je
kontaktirao sa mnom samo da bi me pitao da li sam bio ozbiljan kad
sam to napisao ili sam samo osujećeni idealista. Palo mi je na pamet
da se ti savršeno uklapaš u opis."
„Ti... svoj veb-sajt? Ne mogu da verujem..."
Dejmon se pretvarao da nije čuo tu opasku.
„Prosledio sam ti poruku jer sam već čuo za to mesto, za Ši no Ši."
„Kako piše - Smrt Smrti."
„Tako mi je prevedeno." Dejmon zablesnu Stefana osmehom od
hiljadu kilovata, skoro ga proburazivši njime, te se Stefan na kraju
okrenuo ponukan osećajem da je izložen suncu bez zaštite svog prstena
s lazurnim kamenom.
„Zapravo sam", nastavio je Dejmon, vrlo raspoložen za razgovor,
„bio slobodan da tog momka pozovem da dođe ovamo i da ti objasni iz
prve ruke."
„Šta si uradio?"
„Trebalo bi da stigne tačno u 4.44. Nemoj mene da kriviš za
zakazano vreme; njemu znači da bude baš tad."
Onda je, uz jedva čujan šum i svakako bez Moći, barem je Stefan
nije mogao registrovati, nešto sletelo najpre na granu iznad njih, a
zatim na njihovu granu, usput promenivši oblik.
To je zaista bio mladić crne kose s vatrenocrvenim vrhovima; oči
kao da su mu bile od čistog zlata. Stefan se naglo okrete prema njemu,
a on ispruži obe ruke kao da se brani i predaje.
„Ko si, dođavola, ti?"
„Ja sam do đavola Šiniči", smireno odvrati mladić. „Ali, kao što
sam rekao i tvom bratu, ljudi me uglavnom zovu samo Šiniči, bez tog
'do đavola'. Naravno, na tebi je da odlučiš."
„Dakle, ti si taj koji zna sve o Ši no Šiju."
„Niko o tome ne zna sve. To je mesto, u stvari, to je organizacija.
Pomalo sam pristrasan pošto", Šiniči načini stidljivo lice, „ovaj, zato
što, eto, volim da pomažem ljudima."
„I sad navodno hoćeš da pomogneš meni."
~ 132 ~
„Ako stvarno želiš da postaneš ljudsko biće... ja znam kako možeš
to da izvedeš."
„A da ostavim ja vas dvojicu da nasamo popričate o tome?", reče
Dejmon. „Troje je već gužva, pogotovo na jednoj grani."
Stefan ga oštro pogleda.
„Da ti slučajno nije palo na pamet da svratiš do pansiona..."
„Zar da dozvolim da me Damaris čeka? Zaista, bratiću..." Pretvorio
se u vranu pre nego što je Stefan stigao da zatraži od njega da se
zakune.
Elena se okrete u krevetu, po navici potraživši toplo telo kraj sebe.
Prsti su joj, međutim, nabasali na hladnu posteljinu, oblikovanu
obrisom Stefanovog tela. Otvorila je oči.
„Stefane?"
Dušica jedna. Toliko su bili usklađeni, kao da su jedno biće, on je
uvek znao kad će se ona otprilike probuditi. Verovatno je otišao da joj
donese doručak. Svaki put kad bi sišao do kuhinje, gospođa Flauers bi
ga ponudila spremnim doručkom koji se pušio (što je samo još jedan
dokaz u prilog tome da je veštica i to od one bele sorte), tako da joj je
uvek donosio poslužavnik u sobu.
„Elena", rekla je, oprobavajući svoj stari glas tek da bi čula sebe
kako govori. „Elena Gilbert, devojko, dosta je bilo doručka u krevetu."
Potapšala se po stomaku. Da, svakako bi trebalo da se razmrdam.
„Dobro, onda", rekla je, opet naglas. „Počni s razgibavanjem i
vežbama disanja. Zatim sledi malo laganog istezanja." To se sve,
razmišljala je, može odložiti kada se Stefan pojavi.
Međutim, Stefan se nije pojavio čak ni čitav sat kasnije, kada je
već bila iscrpljena od vežbanja. Nije čula ni njegove korake na
stepenicama, kao kad joj donosi čaj.
Gde li je?
Elena pogleda kroz jedini prozor na sobi i opazi gospođu Flauers
kako stoji dole. Elenino srce je užurbano kucalo usled vežbanja, i
uopšte se nije smirivalo. Iako nije verovala da će je gospođa Flauers
čuti, bez daha je doviknula:
„Gospođo Flauers?"
Za divno čudo, bakica koja je do tog trenutka kačila veš zastade i
pogleda naviše.
~ 133 ~
„Šta je bilo, dušo?"
„Gde je Stefan?"
Okačena posteljina se, nošena vetrom, obmotala oko gospođe
Flauers, te je Elena izgubi iz vida. Kada se tkanina umirila i ispravila,
više je nije bilo. Međutim, Elena nije skidala pogled s korpe za veš.
Ona je i dalje stajala na svom mestu. Povikala je
„Ne odlazite, sačekajte me tu!" i požurila da se obuče, hitro
navukavši farmerice i novu plavu majicu. Strčala je niza stepenice,
zakopčavajući se usput, i izletela napolje, u baštu.
„Gospođo Flauers!"
„Molim, Elena, mila?"
Elena bi je ugledala samo kad bi se nekoliko metara belog rublja
malo pomerilo na vetru.
„Da niste videli Stefana?"
„Ovog jutra nisam, dušo."
„Molim, zar ga uopšte niste videli?"
„Ustala sam u zoru, kao i obično. Njegovih kola već tada nije bilo i
još se nije vratio."
Eleni tek tad srce divlje zalupa. Oduvek se pribojavala da će se
desiti takvo što. Duboko je udahnula i, ne zaustavljajući se, otrčala uza
stepenice.
Poruka, poruka...
Nikad nije otišao tako, a da ne ostavi poruku. Na jastuku nije bilo
nikakve poruke. Onda se setila da je tu i njen jastuk.
Grozničavo je počela da pipa ispod svog jastuka, a potom ispod
njegovog. Isprva nije podizala jastuke zato što je silno želela da ugleda
to parče papira, a i zbog toga što se plašila onoga što će na njemu
pročitati.
Na kraju, kada joj je već postalo jasno da ispod jastuka nema ničeg
sem posteljine, zavrljačila ih je preko sobe i nemo stala da gleda u
praznu belinu pred sobom. Zatim joj je palo na um da bi trebalo da
odmakne krevet od zida kako bi proverila da li je poruka možda zapala
iza njega.
Imala je osećaj da će je sigurno naći ako bude uporno tražila.
Pobacala je sve s kreveta i na kraju je opet bespomoćno gledala u bele
čaršave, kao da ih optužuje za to što je potraga bila uzaludna iako je
toliko puta rukama prešla preko njih. To bi, onda, trebalo da znači da
je sve u redu. Stefan, dakle, nije otišao nikuda daleko. Ipak, kako je
~ 134 ~
slučajno zaboravila da zatvori ormar, uzgred je opazila da se u njemu
nalazi tek gomila praznih vešalica.
Odneo je svu svoju odeću.
Ni na dnu ormara nije bilo ničega.
Odneo je i sve cipele.
Doduše, ni odeće ni cipela nikad nije imao mnogo. Međutim nije
bilo ničeg što bi mu bilo potrebno za duže putovanje, kao ni njega
samog.
Zašto? Kuda? Kako je mogao to da joj uradi?
Sve i da se ispostavi da je otišao da potraži bolji stan za njih dvoje,
kako je mogao tek tako? Kad se vrati, dobiće najžešće batine u životu...
... ako se uopšte vrati.
Podiđe je ledena jeza. Suze joj nezadrživo i skoro neprimetno
potekoše niz obraze. Baš kad je htela da pozove Meredit i Boni, setila
se još jednog mesta na kom može nešto da sazna.
Setila se svog dnevnika.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

11 Re: Povratak:Suton V taj Pon Feb 13, 2012 7:06 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
17.
Tih prvih dana po povratku iz zagrobnog života, Stefan ju je uvek
terao da ranije legne, uvek bi se pobrinuo za to da joj bude toplo i
dozvoljavao joj da sedne za njegov kompjuter; pride joj je i pomagao,
pisao s njom vodeći dnevnik, beležio njene misli o nečemu što bi se
dogodilo određenog dana, uvek dodajući svoje utiske.
Fajl je otvorila što je brže mogla i, obuzeta očajem, prelistala ga do
samog kraja.
Eto je.
Elena, najdraža moja,
Znao sam da ćeš kad-tad pogledati ovamo. Nadam se da će to biti što ranije.
Milo moje, verujem da si sada već kadra da sama brineš o sebi; nikada nisam
video snažniju i samostalniju devojku od tebe. To ujedno znači i da je vreme da
odem. Ne mogu više da ostanem ovde, a da te ponovo ne pretvorim u vampira, i
sama znaš da je to nemoguće.
Molim te, oprosti mi. I zaboravi me. Eh ljubavi, ne želim da odem, ali
moram. Naterao sam Dejmona da se zakune da će te štititi i da će ti se naći ako ti
~ 135 ~
bilo šta zatreba. On te nikad ne bi povredio, a i kakvo god zlo da zadesi Felovu
Crkvu, ništa ti se neće desiti sve dok je on uz tebe.
Voleću te do kraja vremena...
Stefan
P. S. Da bi lakše nastavila da živiš normalnim životom, ostavio sam ti novac
da platiš gospođi Flauers za celu sledeću godinu. Takođe sam ti ostavio 20 000
dolara u novčanicama od sto apoena; to ti je ispod druge podne daske od zida,
preko puta kreveta. Iskoristi ga da izgradiš sebi novu budućnost s kim god budeš
htela.
Još jednom: ako ti bilo šta zatreba, obrati se Dejmonu. Imaj poverenja u
njega ako ti zatreba neki savet. Milo moje, najslađe, kako da odem? Pa makar to
bilo i za tvoje dobro?
Elena pročita pismo do kraja. Samo je sedela i ćutala.
Na kraju svoje pretrage, ipak je pronašla odgovor.
Sad nije znala šta da radi, osim što joj je došlo da vrisne.
Ako ti bilo šta zatreba, obrati se Dejmonu... Imaj poverenja u
Dejmona... Kakva glupa i neukusna reklama za Dejmona, kao da ju je
Dejmon sam napisao.
A Stefana više nema. Ni njegove odeće više nema. Ni njegovih
čizama više nema.
Ostavio ju je.
Započni nov život...
U takvom raspoloženju su je zatekle Boni i Meredit, uzrujane time
što im se Stefan već čitav sat nije javio. Otkad je, na njihovu molbu,
otišao da ubije čudovište, sada je prvi put bio nedostupan. Ali to
čudovište je sada mrtvo, a Elena...
Elena je sedela ispred Stefanovog ormara.
„Odneo je čak i cipele", rekla je, preplavljena tugom i nežnošću.
„Sve je odneo, Ali je zato platio sobu godinu dana unapred. A juče
ujutru mi je kupio 'jaguar'."
„Elena..."
„Zar ne vidite?", zakukala je Elena. „Ovo je moje Buđenje. Boni je
predvidela da će biti naglo i strašno i da ćete mi obe biti potrebne. A
Met?"
„On nije spomenut po imenu", odvrati Boni snuždeno.
„Ipak, mislim da nam on može pomoći", rekla je Meredit ozbiljnim
glasom.
~ 136 ~
„Čim smo se Stefan i ja smuvali, još pre nego što sam postala
vampir, oduvek sam znala", šaputala je Elena, „da će doći vreme kada
će pokušati da ode od mene, za moje dobro." Najednom je tresnula
pesnicom o pod; mora da ju je zabolelo. „Znala sam, ali sam mislila da
ću biti tu da ga odgovorim od toga! On je neizmerno plemenit, toliko se
žrtvovao za mene! A sad, sad ga više nema."
„Tebi zapravo nije bitno", reče joj Meredit tiho, upomo gledajući u
nju, „da li ćeš ostati ljudsko biće ili ćeš postati vampirica."
„U pravu si, uopšte mi nije bitno! Baš me briga za sve, samo da
sam s njim. Dok sam još bila poluduh, znala sam da me ništa ne može
promeniti. Sad sam ljudsko biće i podložna sam Promeni kao i svako
drugi, ali nije važno."
„Možda je to Buđenje", rekla je Meredit tihim glasom.
„O, a možda je buđenje to što joj nije doneo doručak!", uzviknula je
Boni ogorčeno. Gledala je u plamen duže od pola sata pokušavajući da
stupi u psihički kontakt sa Stefanom. „Ili neće... ili pak ne može", rekla
je, ne videvši na vreme da Meredit snažno odmahuje glavom. I tako
njene reči behu izgovorene.
„Kako to misliš, 'ne može'?", htela je Elena da zna, skočivši s poda
na kom se bila sklupčala.
„Ne znam! Elena, to me boli!"
„Da li je u opasnosti? Misli, Boni! Hoće li mu neko nauditi zbog
mene?"
Boni pogleda Meredit, koja je na sve moguće načine pokušavala da
joj stavi do znanja da treba da kaže ,,ne". Samo što joj nije nacrtala.
Zatim pogleda Elenu, koja je svim srcem želela pravu istinu. Zatvorila
je oči.
„Nisam sigurna", reče.
Polako je otvorila oči, čekajući da Elena ospe paljbu. Međutim,
Elena nije učinila ništa takvo. Samo je i sama zatvorila oči i stisnula
usne.
„Davno sam se zaklela da će biti moj, pa makar nas to oboje
koštalo života", rekla je tiho. „Ako misli da može tek tako da ode od
mene, za moje dobro ili zbog bilo čega drugog... e pa, grdno se vara.
Prvo ću otići do Dejmona jer, vidim, Stefan to silno želi. Neko mora da
mi kaže odakle da počnem i kuda da krenem. Ostavio mi je dvadeset
hiljada dolara. Iskoristiću to da bih mu ušla u trag. A ako se kola
pokvare, ići ću pešice. Kad više ne budem mogla da hodam, ići ću
~ 137 ~
četvoronoške, ali ima da ga nađem."
„Sama ništa nećeš uraditi", rekla je Meredit onim svojim blagim,
utešnim glasom, „Mi ćemo biti uz tebe, Elena."
„Drugo, ako je svojom voljom uradio ovo što je uradio, išamaraću
ga kao što ga niko u životu išamarao nije."
„Kako god ti je volja, Elena", rekla je Meredit, i dalje je umirujući.
„Ali sačekaj prvo da ga nađemo."
„Svi za jednog, jedan za sve!", uzviknula je Boni. „Vratićemo ga mi,
ali onda će zažaliti što se rodio! A možda i neće", dodala je na brzinu,
videvši da Meredit opet značajno vrti glavom. „Nemoj, Elena! Nemoj
da plačeš", pohitala je da kaže. Uto Elena briznu u plač.
„Dakle, Dejmon je taj koji je rekao da će brinuti o Eleni, a ujedno
je i poslednja osoba koja je videla Stefana od jutros", rekao je Met kad
su ga izvukle iz kuće i objasnile mu o čemu je reč.
„Da", tiho ali odlučno potvrdi Elena. „Ali znaj da grešiš ako misliš
da bi Dejmon učinio sve ne bi li me razdvojio od Stefana. Dejmon nije
onakav kakvim ga vi zamišljate. One noći je stvarno dao sve od sebe da
spase Boni. I stvarno ga je mnogo povredilo to što ste se svi onako
poneli prema njemu."
„To se zove 'dokaz motiva', čini mi se", prokomentarisala je
Meredit.
„Ne. To je dokaz karaktera, dokaz da i Dejmon ima osećanja, da je
i njemu ipak stalo do ljudskih bića", usprotivila se Elena. „On nikad ne
bi naneo zlo Stefanu zbog... zbog mene. On dobro zna kako bih se ja
zbog toga osećala."
„Zašto mi onda ne odgovori?", jadikovala je Boni.
„Možda zato što smo ga gledali s mržnjom kad nas je poslednji put
video na okupu", reče Meredit, koja je uvek bila pravična.
„Reci mu da mu se iskreno izvinjavam", rekla je Elena. „Reci mu
da hoću da porazgovaram s njim."
„Osećam se kao komunikacioni satelit", žalila se Boni, ali bilo je
očigledno da u svaki poziv ulaže čitavo svoje biće, i srce i dušu. Na
kraju je izgledala potpuno iznureno i bespomoćno.
Tada je i Elena morala da se pomiri s činjenicom da tu sad ništa
ne može da se uradi.
„Možda će se opametiti, pa će te pozvati kao čovek", rekla je Boni.
~ 138 ~
„Ko zna, možda već sutra."
„Ostaćemo večeras kod tebe", rekla je Meredit. „Boni, pozovi sestru
i kaži joj da ćeš biti sa mnom. Ja ću sad pozvati svog ćalca i reći mu da
ću biti s tobom. Mete, ti nisi pozvan..."
„Hvala lepo", hladno odvrati Met. „Treba li možda i da odem kući
pešice?"
„Ne, možeš da se odvezeš mojim kolima", rekla je Elena. „Ali,
molim te, dovezi ih rano ujutru. Ne bih želela da ljudi počnu da
zapitkuju i raspredaju priče."
Te noći, tri devojke su se spremale da se, kao kad su bile klinke,
ušuškaju u rezervnu ćebad i čaršave gospođe Flauers (nije ni čudo što
je danas oprala toliko veša, mora da je nekako sve znala unapred,
pomisli Elena). Odgurale su nameštaj ka zidovima, a tri vreće za
spavanje za slučaj nužde stavile su na pod. Zbile su glave jednu uz
drugu, a kad su se raširile, njihova tela su zajedno oblikovala točak s
paocima.
Dakle, ovo je Buđenje, pomisli Elena. Na kraju krajeva, došla sam
do saznanja da opet mogu da budem ostavljena. Ali i te kako sam
zahvalna na tome što su Meredit i Boni uz mene. Ne mogu da iskažem
koliko mi to znači.
Po navici je otišla do kompjutera da napiše koji red u dnevniku.
Međutim, napisavši nekoliko reči, opet je počela da plače. Potajno joj je
bilo drago zbog toga što ju je Meredit uhvatila za ramena i manje-više
je naterala da popije toplo mleko s vanilom, cimetom i oraščićem, kao i
zbog toga što ju je Boni ušuškala u gomilu ćebadi i držala je za ruku
dok nije zaspala.
Met se previše zadržao, i sunce već beše počelo da zalazi kad je
krenuo kući. Bila je to trka s tamom, iznenada mu pade na pamet;
trudio se da mu miris luksuznog enterijera novog „jaguara" ne odvlači
pažnju. Negde na rubu svesti, udubio se u misli. Devojkama nije hteo
ništa da pominje, ali nešto u vezi sa Stefanovom oproštajnom porukom
prilično ga je kopkalo. Moraće, međutim, strogo da vodi računa o tome
da pri prosuđivanju iz njega ne progovori povređen ponos.
Zašto Stefan uopšte nije pomenuo njih, Elenine prijatelje iz
detinjstva, prijatelje koji su ovde i sada? Trebalo je makar da pomene
devojke ako je već njega zaboravio, opterećen bolom konačnog rastanka
~ 139 ~
sa Elenom. Šta još? Sigurno postoji još nešto, ali Met nikako nije
mogao da se seti šta je to. Imao je samo nejasnu, neodređenu sliku u
glavi, sliku škole od prošle godine i... ah, da: sliku gospođe Hilden,
profesorke engleskog.
Iako mu se sve to motalo po glavi kao kroza san, sve vreme je
vodio računa o tome kako vozi. Vozeći dugačkim putem s jednom
trakom od pansiona ka periferiji Felove Crkve, nije bilo moguće da
potpuno zaobiđe Staru šumu. Stoga je gledao pravo preda se i bio na
oprezu.
Čim je ušao u krivinu, video je da je neko drvo palo na put i
preprečilo ga, pa je nagazio na kočnice. Začu se škripa guma, a povrh
svega mu tu, pod pravim uglom, izlete i jedno vozilo.
Morao je brzo da razmišlja.
Instinktivno je pomislio da treba da pozove Stefana. On bi mogao
da skloni stablo s puta bez po muke. Odmah se dosetio na čemu su, pa
tu pomisao potisnu pitanje: da li da pozove devojke?
Nije mogao da natera sebe da to uradi. Nije to bilo samo pitanje
muškog dostojanstva, to je bila surova realnost, čiji dokaz beše ostarelo
drvo pred njim. I da svi zajedno zapnu, ne bi ga pomerili ni milimetar.
Bilo je ogromno i preteško.
Pride je palo iz Stare šume i to pravo na put, kao da je htelo da
preseče vezu između pansiona i grada.
Met oprezno otvori prozor. Promolio je glavu i zavirio u Staru
šumu pokušavajući da vidi korenje drveta ili, priznao je to sebi, ma
kakvo kretanje. Nije bilo ničega. Nije mogao da vidi korenje, ali stablo
je izgledalo prilično zdravo da bi tek tako palo u to sunčano letnje
popodne. Nije bilo vetra, munja, dabrova; nije padala kiša. Nema ni
drvoseča unaokolo, pomislio je smrknuto.
Dobro, jarak s desne strane jeste plitak, bar to, a krošnja ga nije
potpuno prekrila. Možda bi moglo da se... Nešto promače. Ne u šumi,
nego u samom drvetu. Nešto se provlačilo kroz gornje grane drveta, ali
to nije bio samo vetar.
Kad je ugledao šta je to, i dalje nije mogao da veruje. To je bio deo
problema. Drugi deo je bilo to što je vozio Elenina kola, a ne svoju
staru krntiju. I tako, dok je grozničavo pokušavao da zatvori prozor, ne
skidajući pogled s te stvari koja se odvojila od drveta, uporno se hvatao
za pogrešna mesta. Glavna stvar je bila u tome što je to stvorenje bilo
veoma brzo. Toliko brzo da mu se to činilo nestvarnim.
~ 140 ~
Met nije znao šta je Elena pokazala Boni na pikniku. Ali ako ovo
nije malah, šta onda jeste, kog vraga? Met je čitav život proveo blizu
šume, ali nikad nije video nijednog insekta koji je makar približno
nalikovao ovom.
To jeste bio insekt. Telo kao da mu beše prekriveno nečim nalik na
koru drveta, ali to je bila kamuflaža. Dok je lupalo po staklu dopola
zatvorenog prozora, i dok ga je on obema rukama odgurivao, pod
prstima je osetio koliko je hrapav onaj njegov ljušturasti skelet. Telo
mu je bilo dugačko otprilike kao ljudska ruka i izgleda da je letelo tako
što je pravilo kružne pokrete pipcima kojima se snažno odgurivalo, kao
da zamahuje bičevima, to jednostavno ne bi trebalo da bude moguće,
ali eto, sad je to stvorenje bilo zaglavljeno između poluspuštenog
stakla i prozorskog okvira.
Građom je više podsećalo na pijavicu ili na lignju nego na insekta.
Dugački zmijoliki pipci podsećali su na čokote vinove loze, ali bili su
deblji od prsta. Vrhovi su im se završavali sisaljkama, a na samim
sisaljkama je bilo nešto oštro. Zubi. Jedan od pipaka mu se obavio oko
vrata, te je u isti mab osetio zarivanje zuba i bol.
Bič oko njegovog vrata šibnu ga tri ili četiri puta, stežući ga sve
jače. Jednom rukom je morao da ga dohvati s druge strane i otkine ga
sa sebe. To je značilo da će samo jednom rukom moći da mlatne
bezglavo stvorenje, koje pak iznenada pokaza da ima usta, ako ne i oči.
Kao i sve drugo na tom čudovištu, usta su mu bila zrakasto simetrična:
bio je to kružni otvor obrubljen zubima. Međutim, dok je buba
usisavala njegovu ruku, Met je, užasnut, shvatio da unutar tog kruga
postoje klešta dovoljno velika da čoveku odseku prst.
Bože... pomozi. Stegao je šaku u pesnicu dok je očajnički
pokušavao da ga rastrgne iznutra.
Kad je video ono, osetio je nalet adrenalina koji mu je dao snage
da počupa tu životinjsku lozu stegnutu oko njegovog vrata, pa je stisak
sisaljki najzad popustio. Međutim, čudovište mu dotad beše progutalo
drugu ruku sve do lakta. Naterao je sebe da udara po telu insekta
snažno kao da udara ajkulu; i na nju ga je podsećao.
Morao je nekako da izvuče ruku. Naslepo je pipao po unutrašnjosti
okruglog usnog otvora. Uspeo je da odlomi deo egzoskeleta, koji mu
pade u krilo. U međuvremenu su oni pipci i dalje šibali po vazduhu,
udarajući po unutrašnjosti kola. Stvorenje se svim silama upinjalo da
uđe. Uskoro će sigurno i samo shvatiti da je dovoljno da savije te svoje
min@
~ 141 ~
duguljaste bičaste stvarčice, onda će lako moći da provuče telo.
Nekakva britka oštrica poseče ga po zglobovima prstiju. Klešta!
Ruka mu je skoro do ramena bila usisana onim ustima. Iako se
potpuno usredsredio na to kako da je izvuče, po glavi mu se stalno
motalo pitanje: gde li mu je stomak? Ne, ovo biće nije stvarno.
Izvući će ruku odmah, kako zna i ume. Ako nešto ne učini,
izgubiće je kao da ju je gumuo u uključenu mašinu za reciklažu.
Uspeo je da odveže pojas. Zatim se u jednom zamahu svom
snagom bacio udesno, prema suvozačevom sedištu. Dok je izvlačio
ruku, osetio je kako mu zariveni zubi paraju kožu. Primetio je duboke
krvave brazgotine na levoj ruci. Nije važno. Samo da već jednom
iščupa tu ruku.
Uto je drugom rukom uspeo da nađe dugme za otvaranje i
zatvaranje prozora. Stisnuo ga je, pa je istovremeno zatvarao prozor i
izvlačio zglob i šaku iz bubinih usta. Očekivao je da će čuti pucanje
ljušture i da će videti kako iz naprslina šiklja crna krv, koja će možda
progristi pod Eleninog novog auta, kao ono biće iz „Osmog putnika"
koje beži kroz otvor na podu.
Međutim, buba je jednostavno isparila. Prosto je... postala
prozirna, a onda se pretvorila u sićušne čestice svetlosti koje su
nestajale pred njegovim očima.
Iz dugačkih posekotina na njegovoj levoj ruci curila je krv, vrat mu
je bolno oticao od stezanja, a koža mu beše odrana na zglobovima
desne šake. Nije imao vremena da broji rane i da se zagleda. Mislio je
samo o tome kako da pobegne odatle; grane su se opet micale, ali nije
nameravao da proverava da li se pomeraju zbog vetra ili zbog nečeg
drugog.
Imao je samo jednu mogućnost. Jarak.
Uključio je motor i stisnuo gas do daske. Krenuo je prema jarku
nadajući se da nije mnogo dubok i da mu drvo neće izbušiti gume.
Kad su kola naglo počela da poniru, čvrsto je stisnuo zube
ugrizavši se za usnu. Onda se začulo kršenje grančica i lišća pod
točkovima. Vreme kao da beše stalo na trenutak, ali Met je uporno
stiskao papučicu za gas. Nakon što su se kola blago zanela, odjednom
se oslobodio i izleteo. Uspeo je da uspostavi kontrolu i da se vrati na
put taman na vreme, jer je odmah morao da izvede oštro skretanje
ulevo. Krivina jeste bila nezgodna, ali mu jarak više nije bio u
vidokrugu.
~ 142 ~
Disao je ubrzano i duboko. Ulazio je u krivine brzinom od
devedeset ili svih sto kilometara na sat, sve vreme motreći na Staru
šumu. Tada se iznenada, hvala bogu, pred njim ukazala crvena
svetlost, kao svetionik u sumrak.
Raskrsnica kod Malorija. Opet su gume zaškripale od naglog
kočenja. Još jedno oštro skretanje udesno i ostaviće šumu za sobom.
Moraće da prođe kroz desetak zaobilaznih uličica da bi stigao kući, ali
bar više neće naići ni na kakvo gušće rastinje.
Zaobilazni put je bio dug; sad kad je opasnost prošla, Met poče da
oseća bol u izrovanoj ruci. Dok se polako približavao svojoj kući, sve
više mu se mutilo pred očima. Parkirao je ispod ulične svetiljke, ali se
ipak ubrzo pomerio u senku. Nije želeo da ga iko vidi sveg izubijanog i
nikakvog.
Da li da sad pozove devojke? Treba li da ih upozori da večeras ne
idu nikuda, da je u šumi opasno? One to sigurno već znaju. Meredit ni
za šta na svetu ne bi dozvolila Eleni da ode u Staru šumu, naročito sad
kad je opet postala ljudsko biće, a i Boni bi nadigla dreku čim bi joj
neko pomenuo da treba da pođe nekud po mraku, na kraju krajeva,
Elena joj je valjda pokazala ono što se tamo nalazi.
Malah. Ružna reč koja baš pristaje onom krajnje odvratnom biću.
Trebalo bi, zapravo, obavestiti nadležne, koji će urediti da se ono
drvo skloni. Ipak, to se ne radi noću. Teško da će se iko usuditi da
krene tim usamljenim putem večeras; zbilja, poslati ljude tamo... to bi
značilo poslužiti ih malahu sa sve prelivom. Sutra će, čim se probudi,
pozvati policiju i sve im ispričati. Oni će poslati prave ljude da uklone
ono čudo.
Već beše pao mrak. Prošlo je mnogo više vremena nego što je
pretpostavljao. Sad bi već trebalo da pozove devojke. Kad bi mu se bar
malo razbistrilo u glavi. Posekotine i ogrebotine su gorele kao žar i
vraški ga bolele. Postao je svestan da mu je sve teže da razmišlja.
Samo još malo, da se pribere, da uzme vazduha...
Nagnuo je glavu i naslonio je na volan. Zatim je sve prekrila tama.
~ 143 ~
18.
Met se probudio bunovan, pa mu je bilo potrebno nekoliko
trenutaka da shvati da je još za volanom Eleninog automobila.
Doteturao se do kuće, umalo zaboravivši da zaključa kola, a onda je
jedva iskopao ključeve zadnjih vrata. U kući je bilo mračno; roditelji su
mu spavali. Popeo se do svoje sobe i sručio se na krevet i ne izuvši se.
Kada se ponovo probudio, zabezeknuo se videvši da je devet
ujutru, a probudio ga je telefon čija se zvonjava čula iz zadnjeg džepa
na farmerkama.
„Mer'dit?"
„Mislile smo da ćeš doći rano."
„Hteo sam, mislim, hoću, samo da prvo smislim kako", rekao joj je
Met krkljajući. Imao je osećaj da ima dve glave i da mu se ruka toliko
nadula da je bar četiri puta veća nego što je bila. Uprkos tome, uporno
je razmišljao o tome kako da stigne do pansiona putem koji neće voditi
kroz Staru šumu. Napokon mu se uključiše dva-tri neurona i rekoše
mu šta da radi.
„Mete? Jesi li još tu?"
„Nisam siguran. Sinoć... Bože, čak se i ne sećam svega od sinoć.
Kad sam pošao kući... čuj, ispričaću vam kad dođem tamo. Prvo moram
da pozovem policiju."
„Policiju?"
„Aha... slušaj... treba mi sat vremena, važi? Stižem tamo za jedan
sat."
Kada je konačno stigao u pansion, bilo je prošlo skoro dva sata.
Međutim, pod tušem su mu se misli razbistrile. Doduše, u ruci je i
dalje osećao probade. Stoga se, kad se najzad pojavio, oko njega sjatila
zabrinuta ženskadija.
„Mete, pa šta se desilo?"
Ispričao im je sve čega je mogao da se seti. Elena je stisnutih
usana razmotavala elastični zavoj koji je bio omotao oko ruke. Sve tri
ustuknuše. Dugačke i duboke posekotine očigledno su bile gadno
inficirane.
„Taj malah je, znači, otrovan."
„Da", procedila je Elena. „Otrovan i za telo i za um."
„Šta misliš, da li takvo stvorenje može da uđe i u čoveka?", upitala
~ 144 ~
je Meredit. Škrabala je po svesci pokušavajući da nacrta nešto što bi
odgovaralo Metovom opisu.
„Da."
Elenine i Mereditine oči sretoše se samo začas, ali obe spustiše
pogled. Najzad Meredit reče:
„A kako možemo znati da li je ono u... nekome... ili nije?"
„To bi Boni trebalo da nam kaže, kad padne u trans", rekla je
Elena ravnim tonom. „Možda bih čak i ja umela to da odredim, ali neću
da upotrebljavam Belu moć za to. Hajdemo dole, do gospođe Flauers."
Rekla je to na onaj poseban način, odavno poznat Metu, koji je
ukazivao na to da je svaka rasprava izlišna. Rekla je to odlučno i
nepokolebljivo i to je bio kraj priče.
Stvar je bila u tome što mu baš i nije bilo do rasprave. Nikad nije
hteo da se žali, nastavio bi da igra utakmicu i sa slomljenom ključnom
kosti, iščašenim kolenom, uganutim člankom, ali sad je bilo drugačije.
Osećao je da će mu ruka eksplodirati.
Gospođa Flauers je bila dole, u kuhinji, ali su na stolu u dnevnoj
sobi bile četiri šolje ledenog čaja.
„Odmah dolazim", doviknula je kroz leptir-vrata koja su odvajala
kuhinju od dnevne sobe. „Poslužite se čajem, pogotovo taj mladić koji je
povređen. To će ga malo opustiti."
„Biljni čaj", prošaputala je Boni ostalima kao da je to nekakva
poslovna tajna.
Čaj uopšte nije bio loš, mada bi radije pio koka-kolu. Međutim,
pošto mu to dođe kao lek, a i pošto su ga ove tri gledale kao orlušine,
nekako je sručio pola šolje pre nego što se gazdarica pojavila.
Stara gospođa je nosila baštenski šešir, uglavnom, šešir ukrašen
veštačkim cvećem, tako da je izgledao kao da se koristi u tu svrhu.
Međutim, na poslužavniku je nosila gomilu instrumenata koji su se
caklili kao da su upravo prokuvani.
„Da, drago dete, baš tako", obratila se Boni, koja je zaštitnički
stala ispred Meta. „Nekada sam bila bolničarka, baš kao i tvoja sestra.
Žene tada nisu podsticali da postanu lekari. Ali ceo život sam veštica.
Kad si takav, postaneš usamljen, šta ćeš."
„Verovatno ne biste bili toliko usamljeni", odvrati zbunjena
Meredit, ,,kad biste živeli bliže gradu."
„Jeste, ali tada bi mi ljudi stalno zijali kroz prozor, a deca bi se
među sobom čikala da dojure do njega i dodirnu ga, ili bi ga pak gađala
~ 145 ~
kamenjem. Odrasli bi zurili u mene kad pođem u kupovinu. Ko zna da
li bi mi i baštica ostala u životu."
To je bio najduži govor koji su čuli od nje. To ih je toliko iznenadilo
da je prošlo mnogo vremena pre nego što joj se Elena obratila:
„Ne znam kako uspevate da je sačuvate i ovde. Ovuda se vrzmaju
jeleni, zečevi i druge životinje."
„Pa sad, uglavnom sve to i gajim radi životinja, znate." Gospođa
Flauers im svima uputi divan osmeh koji joj ozari lice. „One svakako
uživaju u tome. Ali ne vole biljke koje gajim da bih lečila ogrebotine,
posekotine, otoke i tako to. Možda i one znaju da sam veštica pošto mi
deo bašte uvek ostavljaju netaknut, a ponekad i ponekog gosta."
„Zašto mi to kažete tek sad?", upita Elena. „A toliko puta sam,
tražeći vas ili Stefana, pomislila... ma nije važno šta sam pomislila. Ali
uvek sam bila sigurna da ste naš prijatelj."
„Stvar je u tome što sam se ja osamila i otuđila od ljudi pod stare
dane. Nego, jesi li ti to izgubila svog mladića? Šteta što jutros ne
ustadoh malo ranije. Onda bili stigla da porazgovaram s njim. Ostavio
mi je na kuhinjskom stolu kiriju za godinu dana unapred. On mi je
nekako posebno prirastao za srce, pa to ti je."
Eleni zadrhta brada. Da bi spasao stvar, Met brzo podiže
izranavljenu ruku.
„Možete li mi nekako pomoći?", upitao ju je, ponovo razmotavajući
zavoj.
„Kuku, sinko. Kakvo čudo ti ovo napravi?", upita gospođa Flauers
pregledajući posekotine, a tri devojke odvratiše pogled i odmakoše se.
„Mi mislimo da je posredi malah", reče Elena tiho. „Znate li možda
vi nešto o tim bićima?"
„Čula sam ponešto tu i tamo, ali ne znam ništa konkretno. Otkad
imaš te povrede?", upitala je Meta. „Više mi liče na tragove zuba nego
na tragove kandži."
„Pa i jesu od zuba", rekao je Met, smrtno ozbiljan, pa opisa malaha
najbolje što je umeo. To je učinio delimično i stoga da bi sebi odvratio
pažnju od sjajnog instrumenta kojim je gospođa Flauers, uzevši ga s
poslužavnika, stala da čačka po njegovoj pocrveneloj i natekloj ruci.
„Spusti ruku na ovaj peškir i budi miran", reče mu starica. „Preko
rana su već počele da se stvaraju kraste, ali ipak ih treba otvoriti,
izdrenirati i očistiti kako treba. Boleće. Neka ga jedna mlada dama
uhvati za šaku da ne bi mrdao rukom."
~ 146 ~
Elena se pridiže, ali Boni maltene preskoči Meredit i obujmi
Metovu šaku svojim dlanovima.
Dreniranje i čišćenje jeste bilo bolno, ali Met je sve hrabro izdržao
ne pustivši ni glasa; čak se onako izmučen i osmehnuo Boni u času kad
su iz rana pokuljali krv i gnoj. Otvaranje je u početku bolelo, ali osećaj
popuštanja pritiska u ruci predstavljao je veliko olakšanje. Kada su
rane konačno bile izdrenirane, očišćene, a zatim ponovo zaštićene
hladnim biljnim zavojima, pomislio je kako će sve to sad zarasti kako
treba, ali je nadasve bio zahvalan na tome što su biljke blaženo hladile
upaljenu kožu.
Baš kad je hteo da zahvali bakici, primetio je da ga Boni nekako
čudno posmatra. Tačnije, posmatrala je njegov vrat. Počela je i da se
kikoće.
„Šta je bilo? Sta je smešno?"
„Ma ta buba", reče Boni. „Napravila ti je šljivicu. Ukoliko,
naravno, sinoć nisi radio još nešto."
Dok je povlačio kragnu naviše, Met oseti kako mu se krv penje u
obraze.
„Sve sam vam ispričao i već sam rekao da je to od malaha.
Obmotao mi je oko vrata nekakav pipak sa sisaljkama. Zamalo da me
udavi!"
„Sad se sećam", pomirljivo odvrati Boni. „Izvini."
Gospođa Flauers je imala mast čak i za taj trag na vratu, kao i
posebnu tinkturu za oguljene zglobove. Kada ih je namazala, Metu je
toliko laknulo da je bio kadar da blesavo zuri u Boni, koja je pak piljila
u njega onim krupnim smeđim očima.
„Znam, zaista liči na šljivu", rekao je. „Jutros sam tek video u
ogledalu. A imam jednu i malo niže, ali ta se bar ne vidi." Izbacio je
vazduh i zavukao ruku pod majicu da bi naneo mast i na to mesto.
Devojke prasnuše u smeh, bio je to njihov ventil za spuštanje tenzije.
Meredit ponovo pođe uz usko stepenište za koje su svi odavno
znali da vodi do Stefanove sobe, pa Met po navici pođe za njom. Tek
kad je stigao do polovine stepeništa, shvatio je da su Elena i Boni
ostale dole. Ipak, Meredit mu dade znak da krene za njom.
„Pusti ih, raspravljaju o nečemu", rekla je Meredit tihim glasom u
kome nije bilo ni tračka šale.
„Da ne pričaju o meni?" Met proguta knedlu. „Sigurno razgovaraju
o onome što je Elena videla u Dejmonu, zar ne? O nevidljivom malahu.
~ 147 ~
Verovatno i o tome da li je neki od njih, baš sad, u meni."
Meredit nije bila sklona zabašurivanju, te samo klimnu glavom.
Elena primeti izraz na njegovom licu, pa mu priđe i zagrli ga. Boni
stidljivo pođe za njom.
„Jesi li dobro?", upita Elena. On klimnu glavom.
„Sada se dobro osećam", reče. Dobar osećaj, sjajan, kao kad se rveš
s krokodilima, pomisli. Ništa nije lepše od zagrljaja nežne, mirišljave
devojčice.
„Dakle, odluka doneta konsenzusom glasi da se u tebi ne nalazi
ništa čemu tamo nije mesto. Sad kad više ne osećaš bol, aura ti je jasna
i snažna."
„Hvala bogu", reče Met, a to je stvarno i mislio.
Uto mu zazvoni telefon. Namrštio se kad je video broj na ekranu,
ali ipak se javio.
„Da li je to Metju Hanikat?"
„Jeste."
„Molim vas, ostanite na vezi."
Začu se drugi glas:
„Gospodin Hanikat?"
„Ovaj, da, ali..."
„Ovde Rič Mosberg iz Policije Felove Crkve. Jutros ste zvali da
prijavite da je drvo iz Stare šume preprečilo lokalni put?"
„Da, ja..."
„Gospodine Hanikate, mi ne volimo da nas neko zavitlava preko
telefona. Staviše, to nam veoma smeta. Tako se traći dragoceno vreme
ljudi zaposlenih u ovoj službi, a treba da znate da je i kažnjivo davati
policiji lažne dojave. Da hoću, gospodine Hanikate, mogao bih lako da
vas optužim za ovaj prekršaj i primoram vas da sve to ponovite pred
sudijom. Jedino ne vidim šta vam je tu toliko zabavno."
„Nisam ja... nije meni to zabavno. Slušajte, sinoć..." Glas mu je
zamro. Šta da mu kaže? Sinoć su me iz zasede napali drvo i čudovišna
buba, treba li to da mu kaže? Neki glas u glavi mu reče da policija
Felove Crkve najveći deo svog dragocenog vremena provodi na
gradskom trgu, u poslastičarnici „Krofne kod Buce", ali ućutkaše ga
reči koje su sipale kao iz kabla.
„Čisto da znate, gospodine Hanikate, prema Ustavu Države
Virdžinije, odeljak 18.2-461, podnošenje lažne dojave policiji kažnjava
se kao prekršaj prvog stepena. Možda vam se smeši godinu dana
~ 148 ~
zatvora ili novčana kazna od dvadeset pet hiljada dolara. Da li vam je
sad zabavno, gospodine Hanikate?"
„Slušajte, ja..."
„Imate li dvadeset pet liiljada dolara, gospodine Hanikate?"
„Ne, ja... ovaj..." Met je čekao da ga policajac prekine, ali ubrzo je
shvatio da se to neće dogoditi. Šta da kaže, da je skrenuo s puta i
našao se u neistraženoj oblasti? Da je malah odneo drvo, ili se možda
pomerilo i samol Baš bi se lepo proveo kad bi to kazao. Naposletku je,
promuklim glasom, jedva izgovorio: „Zaista mi je žao zbog toga što nisu
pronašli drvo. Možda se... nekako pomerilo."
„Možda se nekako pomerilo", bezizražajno ponovi šerif. „Uostalom,
možda se nekako samo pomerilo kao što se saobraćajni znaci za
zaustavljanje i pravo prvenstva po raskrsnicama pomeraju sami od
sebe. Da li vam to zvuči poznato, gospodine Hanikate?"
„Ne!" Met je postao svestan da je pocrveneo kao bulka. „Ja nikad
ne bih pomerio saobraćajni znak." Devojke su se već bile sjatile oko
njega kao da misle da će mu pomoći ako nastupe kao grupa. Boni je
živo mahala rukama, a ozlojeđenost na njenom licu govorila je da lično
želi da skreše šerifu u brk.
„Gospodine Hanikate, mi smo vas zapravo najpre pozvali na fiksni
telefon, budući da ste nam s tog broja javili za slučaj. Ali vaša majka je
rekla da vas sinoć uopšte nije videla."
Met se nije obazirao na glasić u glavi koji je želeo da odbrusi: Pa
šta onda, to nije zločin.
„Nije me videla zato što me je zadržalo..."
„Drvo koje se kreće samo od sebe, je li tako, gospodine Hanikate?
Štaviše, sinoć smo već dobili poziv u vezi s vama. Naime, jedan
pripadnik komšijske straže je prijavio da se tačno ispred vaše kuće
nalazi sumnjivo vozilo. Vaša majka mi reče da ste skoro potpuno
uništili svoja stara kola, je li tako, gospodine Hanikate?"
Met je video kuda to vodi i to mu se nimalo nije sviđalo.
„Tako je", čuo je sebe kako govori dok je smišljao neko uverljivo
objašnjenje. „Izletela je lisica, pa sam hteo da je izbegnem. I..."
„U tom izveštaju stoji i da je reč o vozilu marke 'jaguar', koje je
bilo parkirano ispred vaše kuće, dovoljno daleko od ulične rasvete da bi
ostalo... neupadljivo. Potpuno nov auto, i to bez tablica. Da li je to,
gospodine Hanikate, vaš auto?"
~ 149 ~
„Gospodin Hanikat je moj otac!", očajnički uzviknu Met. „Ja sam
Met. A auto pripada jednom mom prijatelju..."
„Aha. A kako se zove taj vaš prijatelj?"
Met je piljio u Elenu. Ona mu je pokazivala da sačeka, očigledno
pokušavajući da smisli nešto. Ako kaže Elena Gilbert, bolje da odmah
sam sebi stavi lisice. Policija je najbolje od svih znala da je Elena
Gilbert mrtva. Sada je Elena mahala pokazujući na sobu i trudila se
da joj on pročita reči sa usana.
Met zatvori oči i izgovori ime:
„Stefan Salvatore. I dao je kola devojci?" Bio je svestan da je kraj
rečenice izgovorio upitnom intonacijom, ali nije mogao da se načudi
Eleninim instrukcijama.
Šerif je sad već zvučao umorno i na ivici strpljenja.
„Da li ti to mene pitaš? Znači, vozio si nov-novcat auto devojke
svog prijatelja. A kako se ona zove?"
Pošto devojke nisu stigle da se usaglase, Met napravi pauzu koja
je potrajala jedva dve sekunde. Osećao se kao da se obreo u predvorju
pakla. Međutim, Boni je podigla ruke, a Meredit se nagnula i pokazala
mu na sebe.
„Meredit Sulez", rekao je slabim glasom. I sam je čuo nesigurnost,
pa je ponovio promuklim glasom: „Meredit Sulez." Bar je zvučalo
ubedljivije.
Elena je nešto brzo došapnula Meredit.
„A gde su kola kupljena? Gospodine Hanikate?"
,,Da", reče Met. „Samo trenutak..." Stavio je slušalicu u
Mereditinu ispruženu ruku.
„Ovde Meredit Sulez", izgovorila je Meredit glatko i odmereno,
glasom koji je umirivao poput muzike za opuštanje.
„Mlada damo, da li ste pratili ovaj razgovor?"
„Naredniče, oslovljavajte me s 'gospođice Sulez', ako nije problem.
Jesam, pratila sam."
„Da li ste, dakle, pozajmili auto gospodinu Hanikatu?"
„Jesam."
„Recite mi, onda, gde je gospodin", čulo se šuštanje papira, „Stefan
Salvatore, prvobitni vlasnik automobila?"
Ne pita gde je auto kupljen, pomisli Met. Sigurno zna.
„Moj dečko je trenutno van grada", odgovorila je Meredit jednak
odmerenim glasom. „Ne znam kad će se vratiti. Da li bi trebalo da vam
~ 150 ~
se javi kad se bude vratio?"
„To bi bilo pametno", suvo odvrati šerif Mosberg. „U današnje
vreme, automobili se vrlo retko plaćaju gotovinom, naročito novi
'jaguari'. Takođe bih voleo da mi date broj vozačke dozvole. Zapravo,
rado bih porazgovarao s gospodinom Salvatoreom lično kad se vrati."
„Trebalo bi da se vrati uskoro", rekla je Meredit pomalo razvučeno,
ali ipak je uspela da dokuči šta joj Elena govori. Onda je izdiktirala
broj svoje vozačke dozvole, koji je znala napamet.
„Hvala", kratko reče šerif Mosberg. „To bi bilo sve za..."
„Mogu li samo još nešto da kažem? Met Hanikat nikada ne bi
sklanjao saobraćajne znake. On je veoma savestan vozač, a bio je i
najbolji đak u svom odeljenju. Porazgovarajte s bilo kojim nastavnikom
iz škole Robert E. Li ili čak s direktorkom, ako nije na godišnjem
odmoru. Svako od njih će vam to potvrditi."
Šerif, po svemu sudeći, nije bio zadivljen njenom govorancijom.
„Možete mu slobodno reći da sam mu poručio da ću ubuduće
motriti na njega. Štaviše, ne bi bilo loše da danas ili sutra svrati do
stanice." Veza se prekinu.
Met prasnu:
„Stefanova devojka? Ti, Meredit? A šta ćemo ako prodavac iz autokuće
kaže da je devojka koja je bila s njim plavuša? Kakvo ćemo
objašnjenje za to da smislimo?"
„Nećemo mi ništa da smišljamo", rekla je Elena, koja je dotad
stajala iza Meredit. „Smisliće ga Dejmon. Mi samo treba da ga
nađemo. Sigurna sam da on može da sredi šerifa Mosberga uz malo
kontrole uma, ako mu ponudimo nešto dobro zauzvrat. Ne brini ti za
mene", rekla mu je blago. Zatim je dodala: „Sad se mrštiš, ali na kraju
će sve biti u redu."
„Zaista veruješ u to?"
„Sigurna sam." Elena ga još jednom zagrli i poljubi u obraz.
„Ja bih svejedno morao da odem do šerifovog odseka sutraprekosutra."
„Ali ne sam!", uzviknu Boni, čije su oči sijale od ozlojeđenosti. „A
kad Dejmon bude otišao s tobom, šerif Grozberg će postati tvoj najbolji
drug."
„Dobro", ubaci se Meredit. „Šta ćemo danas još obaviti?"
„Najveća teškoća je u tome", vrativši se na mesto na kom je do
maločas sedela, Elena se kažiprstom lupkala po gornjoj usni, „što u
~ 151 ~
isto vreme moramo da rešavamo mnogo problema, ali ne dolazi u obzir,
apsolutno ne dolazi u obzir, da bilo ko od nas bilo kuda ide sam. Jasno
je da su ti malasi u Staroj šumi i da baš i nisu prijateljski nastrojeni
prema nama. Već su hteli da nas pobiju."
Meta kao da je sunce ogrejalo kad je čuo da mu bar one veruju.
Razgovor sa šerifom Mosbergom potresao ga je više nego što je želeo da
prizna.
„Onda ćemo smisliti strategiju za svaki zadatak", rekla je Meredit,
„i podelićemo zaduženja. Koje probleme treba da predvidimo i da
rešavamo?"
Elena poče da nabraja na prste.
„Prvi problem je Kerolajn. Stvarno bi trebalo otići do nje, ako ništa
drugo, ono da utvrdimo da li u sebi ima to čudo. Drugi problem je
Tami, i ko zna ko još? Ako je Kerolajn, da kažem... zarazna, mogla bi
to da prenese i nekoj drugoj devojci, ili pak dečku."
„U redu", reče Meredit. „Šta još?"
„Neko mora da stupi u kontakt s Dejmonom. Od njega treba da
sazna bilo šta o Stefanovom odlasku, a treba i da ga ubedi da pođe s
nama u stanicu kako bi uticao na šerifa Mosberga."
„Najbolje bi bilo da taj zadatak obaviš ti, jer on samo s tobom voli
da razgovara", nadoveza se Meredit. ,,I Boni treba da pođe s tobom da
bi ga..."
„Ne. Danas nema Dozivanja", molećivo će Boni. „Izvini, Elena, ali
prosto ne mogu. Ne mogu tako dan za danom bez odmora. Osim toga,
ako Dejmon bude hteo da priča s tobom, samo treba da odeš, ne u
šumu nego blizu nje, i dozoveš ga. On zna sve što se zbiva. Znaće da
ideš tamo."
„Trebalo bi da ja krenem sa Elenom", zaključio je Met. „Šerif je,
naime, moj problem. Baš bih voleo da opet prođem pored mesta gde
sam video kako s drveta..."
Sve tri devojke se odmah usprotiviše.
„Rekao sam da bih baš voleo", reče im Met. „Ne da to treba i da
uradimo. Barem za to mesto možemo ustvrditi da je previše opasno."
„Dobro", reče Elena. „Znači, Boni i Meredit će otići do Kerolajn, a
ti i ja ćemo poći u lov na Dejmona, važi? Radije bih pošla u lov na
Stefana, ali jednostavno još nemamo dovoljno informacija."
„Da, ali možda ne bi bilo loše da, pre nego što krenete u potragu,
svratite i do Džima Brajsa. Met može da svrati do njega bilo kad, pošto
~ 152 ~
se druže. A ti usput možeš da proveriš šta se dešava s Tami",
predložila je Meredit.
„To zvuči kao plan A, B i C", reče Elena, te se spontano svi
nasmejaše.
Dan je bio vedar, sunce je pržilo.
Uprkos neprijatnosti koju je izazvao poziv šerifa Mosberga,
sunčeva svetlost ih je obodrila da pomisle da su dovoljno snažni da se
izbore sa svim nedaćama.
Niko od njih nije ni slutio da će se obreti u najgorem košmaru.
Boni se skloni iza Meredit kad je pokucala na ulazna vrata kuće
Forbsovih. Pošto prilično dugo niko nije izašao da otvori, a iz kuće se
ništa nije čulo, Meredit pokuca ponovo.
Boni je ovog puta začula šaputanje koje je dopiralo iznutra,
gospođa Forbs je nešto prosiktala i Kerolajnin smeh u daljini.
Naposletku, kad je Meredit već htela da pritisne zvonce, što je
među stanovnicima Felove Crkve predstavljalo krajnju neučtivost,
vrata se otvoriše. Boni tobože slučajno stavi nogu na dovratak, kako im
se vrata ne bi opet zatvorila pred nosom.
„Dobar dan, gospođo Forbs. Mi smo..." Meredit odjednom izgubi
hrabrost. „Samo smo htele da vidimo da li je Kerolajn ozdravila",
procedila je. Gospođa Forbs je izgledala kao da je videla duha, i pride
cele noći bežala od njega.
„Ne, nije. Uopšte se ne oseća bolje. Još je... bolesna." Glas te žene
je bio potmuo i hladan, a pogled joj beše uprt u neku tačku iza Boninog
desnog ramena. Boni oseti da se sva naježila.
„U redu, gospođo Forbs." Čak je i Meredit zvučala nekako
suzdržano i neuverljivo.
Najednom neko progovori:
„A kako ste vi?" Boni ubrzo shvati da je to njen glas.
„Kerolajn... nije dobro. Ni s kim se... ne viđa", prošaputala je žena.
Boni je imala osećaj da joj čitav ledeni breg klizi niz kičmu. Htela
je da pobegne iz tog dvorišta glavom bez obzira, daleko od zloćudne
aure te kuće. Uto se gospođa Forbs skljokala. Meredit jedva stiže da je
obuhvati kako ne bi svom težinom tresnula o zemlju.
„Onesvestila se." Bilo je to sve što je Meredit rekla.
Boni htede da kaže Samo je spusti na taj tepih i beži!, ali dobro je
~ 153 ~
znala da taj postupak ne bi bio u redu.
„Moramo da je unesemo unutra", reće Meredit ravnim glasom.
„Važi?"
„Ne važi", odgovori joj Boni jednako ravno, „ali imam li izbora?"
Gospođa Forbs jeste bila sitne građe, ali svejedno je, tako
otromboljena, bila teška kao sinje more. Držeći je za noge i prateći
Meredit, Boni je nesigurno ušla u kuću.
„Samo ćemo je spustiti na krevet", reče Meredit.
Glas joj je drhtao. Cela ta kuća je zračila negativnom energijom,
imale su osećaj da se neki talasi sa svih strana obrušavaju na njih.
Tada je Boni spazila nešto krajnje čudnovato. Ugledala je to tek
krajičkom oka, u hodniku, dok su ulazile u dnevnu sobu. Možda je to
bila igra svetlosti i senke, ali veoma je podsećalo na ljudsko biće. Na
osobu koja se kretala kao gušter, ali ne po podu. Gmizala je po
tavanici.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

12 Re: Povratak:Suton V taj Pon Feb 13, 2012 7:47 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
19.
Met je kucao na vrata Brajsovih, a pored njega je stajala Elena.
Prerušila se tako što je svu kosu nagurala pod kačket na kom je pisalo
Virginia Cavaliers, a lice je zaklonila iza ogromnih naočara koje je
pronašla u Stefanovoj fioci. Obukla je Metovu bordo-teget kariranu
košulju, koja joj je, naravno, bila ogromna, i farmerice koje je Meredit
davno prerasla. Bila je ubeđena da je tako odevenu niko neće
prepoznati.
Vrata su se otvorila sasvim polako, a na njima se nisu pojavili ni
gospodin ni gospođa Brajs, pa čak ni Džim, nego Tamra. Ona je na sebi
imala... u stvari, maltene nije imala ništa. Nosila je tanga kupaće
gaćice, koje kao da su bile ručno izrađene. Naime, izgledale su kao da
su izrezane iz klasičnih kupaćih gaćica kako bi se otkrio što veći deo
pozadine. Činilo se da će se svakog časa raspasti. Preko grudi je stavila
dva okrugla ukrasa, napravljena od kartona ukrašenog štrasom i
sjajnim raznobojnim tračicama. Na glavi joj je stajala papirna kruna,
pa se lako moglo zaključiti odakle joj ukrasne tračice. Pokušala je da ih
zalepi i na donji deo kupaćeg kostima. Prizor je bio slika onoga što i
jeste: dete je pokušalo da napravi kostim koji nose igračice u Las
Vegasu i, eventualno, striptizete.
~ 154 ~
Met odmah odvrati pogled i okrete se, ali Tami se baci na njega i
privi mu se na leđa kao pijavica.
„Mete Hanibate*", tepala mu je. „Vratio si se. Znala sam da ćeš se
vratiti. Samo, zašto si poveo ovu rugobu? Kako onda možemo..."
Elena iskorači zato što je Met zavitlao rukom uvis. Bila je sigurna
da Met u životu nije udario nijednu žensku osobu, naročito ne dete, ali
znala je i da je preosetljiv kada su određene osobe posredi. Na primer,
ona sama.
Uspela je da se ispreči između Meta i neočekivano snažne Tamre.
Morala je da priguši osmeh kada je izbliza videla njen kostim. Ni ona
do juče nije imala pojma zašto je nagost tabu. Sada je razumela zašto,
ali to joj nije bilo ni približno bitno kao nekad. Ljudi s rađaju s kožom
koja je sama po sebi besprekorna. Zato, po njeno: mišljenju, nema
potrebe navlačiti lažnu kožu preko nje, ukoliko ti nije hladno ili se ne
osećaš neprijatno bez toga. Društvo, s druge strane, kaže da biti nag
znači biti nemoralan. Tami je htela da bude malo nemoralna, na
sopstveni dečji način.
„Skidaj ruke s mene, matora rugobo", zarežala je Tamra kad ju je
Elena sklonila od Meta, a onda je iz njenih usta potekla čitava bujica
psovki.
„Tami, gde su ti roditelji? Gde ti je brat?", upita Elena. Nije s
obazirala na nepristojne reči, to su, na koncu, samo zvuci, ali primetila
je da je Met pobeleo oko usta.
„Da si se odmah izvinila Eleni! Izvinićeš joj se zbog takvih reči!",
bio je izričit Met.
„Elena ti je sad samo smrdljivi leš kome iz očnih šupljina vire
crvi", otpevušila je Tamra veselo, bez trunke griže savesti. „Ali
drugarica mi je rekla da je ona bila kurva dok je bila živa. Prava,
pravcata jeftina kurvica." Met zaneme, ne verujući svojim ušima.
„Uostalom, znaš i sam. Ništa nije jeftinije od onoga što dobiješ za
džabe."
„Mete, ne obraćaj pažnju", procedila je Elena i ponovila pitanje.
„Gde su tvoji?"
Usledio je nov rafal najgorih psovki, ali na kraju je priča, istinita
ili ne, izašla na videlo.
___________________________________
*Igra rečima: 'hani' (honey) - med, medeno; 'bat' (butt) - zadnjica (eng.). (Prim.
prev.)
~ 155 ~
Naime, gospodin i gospođa Brajs su otišli na kratak odmor, a Džim
je bio sa svojom devojkom Izobel.
„Dobro. Mislim da bi trebalo da ti pomognem da se presvučeš u
nešto pristojnije", rekla joj je Elena. „Prvo, treba da se istuširaš da bi
otrla te šljokice..."
„Samo probaaaj! Čik probaaaj!" Njiskala je poput konja. „Zalepila
sam ih superlepkom!", uzviknu Tami i poče da se kikoće. Kikot se na
kraju pretvorio u histeričan smeh.
„O bože... Tamra, da li si svesna da ćeš, ukoliko ne postoji neki
razređivač za to, možda morati da ih skidaš hirurškim zahvatom?"
Tamin pogani jezik je opet proradio. Zatim se osetio pogan smrad.
Ne, nije to običan smrad, pomisli Elena: toliko je zaudaralo da joj se
želudac prevrnuo.
„Ups!" Tami se ponovo zakikota onim prodornim, vrištavim
glasićem. „Pardon moi. Barem je prirodan gas."
Met pročisti grlo.
„Elena... mislim da treba da pođemo. Nisu joj tu roditelji i sve to..."
„Oni me se već plaše", smejala se Tamra. ,,A ti?" Odjednom je
snizila ton za nekoliko oktava.
Elena pogleda Tamru pravo u oči.
„Ne, ja te se ne plašim. Samo mi je žao devojčice koja se našla na
pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ipak, Met je valjda u pravu.
Moramo da krenemo."
Tamin stav se nekako potpuno promeni.
„Stvarno mi je žao... nisam shvatila da su mi gosti takvog kalibra.
Mete, nemoj da ideš, molim te." Zatim zaverenički došapnu Eleni:
„Vredi li štogod?"
„Molim?"
Tami pokaza glavom na Meta, koji joj istog trena okrenu leđa. Na
licu mu se moglo pročitati da se oseća užasno jer mu je Tamin smešan
izgled bio odbojan, a ipak je nekako privlačio njegovu pažnju.
„On. Kakav je u krevetu?"
„Mete, pogledaj ovo." Elena podiže tubicu lepka. „Izgleda da je
stvarno nanela ovo čudo na kožu. Moraćemo da pozovemo službu za
zaštitu dece ili neku sličnu službu jer je niko nije na vreme odveo u
bolnicu. Bilo da su znali da se ovako ponaša ili ne, njeni roditelji nisu
smeli da je ostave samu."
„Ja se iskreno nadam da su oni sami dobro. Njena porodica",
~ 156 ~
smrknuto reče Met dok su se vraćali do kola. Tami ih je smireno
ispratila, a zatim je počela da dovikuje škakljive detalje o tome „kako
su se proveli njih troje".
Elena ga uznemireno pogleda sa svog sedišta, naravno, znala je da
bez lične karte i vozačke dozvole ne treba da vozi.
„Možda bi najpre trebalo da je odvezemo u policiju. Gospode bože,
jadna njena porodica!"
Met dugo nije progovarao. Samo je čvrsto stezao vilice i usne.
„Nekako se osećam odgovornim. Hoću da kažem, znao sam da
nešto nije u redu s njom, trebalo je još onda da kažem njenim
roditeljima."
„Sad zvučiš kao Stefan. Ne možeš da budeš odgovoran za svaku
osobu koju upoznaš." Met joj se zahvalno osmehnu, a Elena nastavi:
„Evo šta ću: zamoliću Boni i Meredit da obave još nešto, što će biti još
jedan dokaz tvoje nevinosti. Zamoliću ih da odu do Izobel Saito,
Džimove devojke. S njom nikad nisi bio u kontaktu, ali Tami možda
jeste."
„Misliš da se i ona zarazila?"
„Nadam se da će Boni i Meredit otkriti upravo to."
Boni se samo ukoči i umalo ispusti noge gospođe Forbs.
„Ja u tu sobu ne ulazim."
„Moraćeš. Ne mogu sama da je nosim", odvrati Meredit.
Nagovarajući je, dodade: „Slušaj, Boni: ako uđeš tamo sa mnom,
otkriću ti jednu tajnu."
Boni se ujede za usnu. Zatim samo zatvori oči i pusti da je
Meredit, korak po korak, povede sve dublje u ponor užasa te kuće.
Znala je gde se nalazi glavna spavaća soba, tamo se još u detinjstvu
često igrala. Do kraja hodnika, pa levo.
Iznenadila se primetivši da je Meredit naglo stala.
„Boni."
„Molim? Šta je?"
„Ne bih da te plašim, ali..."
Boni se namah prepade. Razrogačila je oči:
„Šta je? Šta je?"
Pre nego što je Meredit stigla da joj odgovori, od straha je bacila
pogled preko ramena i videla šta je posredi.
~ 157 ~
Kerolajn je bila iza nje. Ali nije stajala. Puzila je, ne, gmizala je,
kao onda kod Stefana. Kao gušter. Kosa boje bronze neuredno joj je
padala preko lica. Njeni laktovi, kolena i svi zglobovi neprirodno su se
savijali.
Boni vrisnu, ali kuća potisnu taj vrisak i posla ga nazad niz grlo.
Vrisak je, međutim, naterao Kerolajn da podigne pogled brzim trzajem
glave, kao što rade gmizavci.
„Gospode... Kerolajn, šta ti se desilo s licem?"
Kerolajn je na oku imala crnu modricu. U stvari, bila je više
modrikastocrvena, podbula, ali s vremenom će postati crna. Na vilici je
imala još jedan ljubičast otok. Kerolajn nije odgovorila, ako se ne
računa piskavo šištanje koje se začulo kad se pomakla unapred.
„Meredit, beži! Evo je tačno iza mene!"
Meredit ubrza korak, prestravljena. Videvši je takvu, Boni se
prenerazi, njenu drugaricu gotovo ništa nije moglo da potrese.
Međutim, dok su uzmicale, i dalje noseći gospođu Forbs koja je,
jadnica, odskakivala usled njihovih neusklađenih pokreta, Kerolajn se
provuče ispod tela svoje majke i ušunja se pravo u glavnu spavaću
sobu.
„Meredit, ja tamo ne ula..." Ipak, već su teturale kroz vrata. Boni
se grozničavo osvrtala, pomno zagledajući ćoškove. Ni traga ni glasa od
Kerolajn.
„Možda se zavukla u ormar", reče Meredit. „Čekaj, pusti mene
prvu, da joj stavim glavu na jastuk. Posle ćemo je lepo namestiti."
Zaobišla je krevet maltene vukući Boni sa sobom, a zatim je spustila
torzo gospođe Forbs na krevet tako da joj glava padne na jastuk. „Sad
je samo vuci i spusti joj noge poprečno."
„Ja to ne smem da uradim! Ne smem! Kerolajn je ispod kreveta,
sigurno."
„Ne može biti ispod kreveta. Krevet je previše blizu poda", reče
Meredit strogo.
„Ma jeste! Znam sto posto. A ti si mi", skoro osorno odvrati Boni,
„obećala da ćeš mi odati neku tajnu."
„Dobro, dobro!" Kroz pramenove koji su joj pali preko lica, Meredit
zaverenički pogleda unaokolo. „Juče sam poslala telegram Alariku.
Toliko je daleko od civilizacije da je to jedini način na koji mogu da
stupim u kontakt s njim, a ko zna koliko još vremena treba da prođe
dok ne dobije poruku. Uvrtelo mi se u glavu nešto za šta nam je
~ 158 ~
potreban njegov savet. Grize me savest zbog toga što ga teram da
istražuje nešto što nema veze s njegovim doktoratom, ali..."
„Koga briga za njegov doktorat? Bog te blagoslovio", povika Boni,
zahvalna do neba. „Uradila si pravu stvar!"
„Hajde onda, zanjiši noge gospođe Forbs preko donje daske
kreveta. Možeš malo da je zakreneš."
Krevet nije mogao da bude veći. Gospođa Forbs je sada poprečno
ležala na njemu, kao lutka bačena na pod. Došavši do dna kreveta,
Boni zastade. „Kerolajn će me zgrabiti za noge."
„Ama neće. Hajde, Boni. Samo joj fino zanjiši noge..."
„Ako priđem bliže, sigurno će me dohvatiti!"
„Zašto bi?"
„Zato što zna čega se plašim! Sad kad sam to rekla naglas, nema
šanse da me ne zgrabi."
„Ako te zgrabi, prići ću i šutnuti je u facu."
„Tvoje noge nisu toliko duge. Dohvatićeš samo metalni okvir
kreveta, ono... kako se zvaše..."
„Aman, više! Hoćeš li da mi pomogneš ili nećeeeeeeešT' Poslednju
reč je pratio vrisak.
„Meredit...", zausti Boni, a onda i sama poče da vrišti.
„Šta je?"
„Zgrabila me je!"
„Nema šanse! Zgrabila je menel Niko nema toliko dugačke ruke!"
„Niti toliko jake! Boni! Ne pušta me."
„Ni mene!"
Ostale reči su bile ugušene kricima.
Nakon što je odbacio Tami do policije, pa odvezao Elenu do šume
poznate pod nazivom Državni park Felove Crkve, lepo su... krenuli u
šetnju parkom. Stalno su zastajkivali. Elena bi na svakih nekoliko
koraka zastala, ulazila među drveće i obavljala Dozivanje, ili kako se
to već zove. Na kraju se vratila do „jaguara" sa izrazom
obeshrabrenosti na licu.
„Sve nešto mislim da bi Boni bila bolja od mene u ovome", rekla je
Metu. „Ako, naravno, skupimo hrabrosti da izađemo noću."
Met se sav strese, i protiv svoje volje.
„Dve noći su bile sasvim dovoljne."
~ 159 ~
„Gle, nikad mi nisi ispričao celu priču o tome šta se desilo one prve
noći. Bar mi je nisi ispričao otkad ponovo mogu da razumem
izgovorene reči."
„Pa eto, te noći sam se isto ovako vozio, s tim što sam maltene bio
na suprotnom kraju Stare šume, blizu hrasta kog je raspolutila
rnunja... znaš li gde je to?"
„Aha. Dobro."
„I onda se odjednom nešto stvorilo nasred puta."
„Šta, neka lisica?"
„Pa sad, na svetlosti farova sam video da je crveno, ali nije mi
ličilo na lisicu. A ovuda se vozim otkad sam dobio dozvolu."
„Da nije vuk?"
„Misliš, nešto poput vukodlaka? Ne, ne, viđao sam ja vukove i po
mesečini i mnogo su krupniji od ovoga. Ovo je nešto između."
„Drugim rečima", reče Elena začkiljivši očima boje lazurnog
kamena, „to biće kao da je stvoreno po meri."
„Ko zna, možda. Doduše, sasvim je drugačije od malaha koji je
hteo da mi pojede ruku."
Elena klimnu glavom. Malah može da se preobrazi u bilo koji
oblik, ako je dobro shvatila. Ali sve su to bili izdanci istog semena,
barem što se jednog tiče: sva ta bića koriste Moć i sva se njome hrane
da bi opstala. Dakle, njima može da upravlja onaj ko ima veću Moć.
Pride su i krvni neprijatelji ljudskog roda.
„Znaći, sve što znamo jeste to da ne znamo ništa."
„Baš tako. Eno mesta gde se sve to desilo. Samo se niotkuda
pojavilo nasred - hep."
„Idi pravo! Stani tu, baš tu?"
„Isto tako! Isto se tako onda desilo!"
Gume „jaguara" zaškripaše u mestu, a onda skrenuše desno, ne u
jarak već na puteljak koji je bio maltene neprimetan. Morali biste
pomno da gledate ne biste li ga spazili. Kada se automobil zaustavio,
oboje su zadihano zurili u puteljak pred sobom. Nije bilo potrebe da
pitaju ono drugo da li je neko crvenkasto stvorenje zaždilo preko puta,
biće veće od lisice, a manje od vuka.
I dalje su nemo gledali u uzan put pred sobom.
„Pitanje za milion dolara: da krenemo dalje?", upita Met.
„Nigde nema nijednog znaka zabrane, a nema ni kuća sa ove
strane puta. Ako se spustimo još malo i pređemo na drugu stranu,
~ 160 ~
izlazimo na imanje Danstanovih."
„Znači, idemo pravo?"
„Idemo pravo. Samo vozi polako. Mrak pada brže nego što sam
mislila."
Meredit se, naravno, prva smirila.
„Smiri se, Boni", reče joj. „Prestani! Smesta! To nam neće pomoći!"
Boni nije znala da li uopšte može da prestane. Međutim, Meredit
je imala onaj poseban pogled, kada njene crne oči izgledaju nekako
drugačije; kad je tako pogleda, uvek zna da je mrtva ozbiljna. Isti
takav pogled je imala pre nego što se Kerolajn našla na podu Stefanove
sobe. Boni je uložila nadljudski napor i otkrila da je nekako uspela da
potisne sledeći vrisak. Nemo je pogledala u Meredit, osetivši da se sva
trese.
„Dobro je. Dobro, Boni. Tako." Meredit proguta nasuvo. „Ne
pomaže ni to što uporno pokušavamo da se otrgnemo. Sad ću
pokušati... da zgulim njene prste. Ako mi se nešto desi, ako me...
odvuče pod krevet ili tako nešto, ti beži najbrže što možeš. A ako ne
budeš mogla da trčiš, pokušaj da pozoveš Elenu i Meta. Zovi sve dok ti
se neko ne javi."
Boni je uspela da izvede nešto što je, po njenom mišljenju, bilo za
svaku pohvalu. Naime, nije htela da zamišlja kako bi to bilo kad bi
Kerolajn odvukla Meredit pod krevet. Nije htela da dozvoli sebi da
zamisli kako bi to izgledalo kad bi Meredit u borbi nestala ispod
kreveta, niti kako bi se osetila kad bi potom ostala sasvim sama. Obe
su ostavile torbice tamo kod ulaznih vrata, jer su morale da unesu
gospođu Forbs, a u njima su im ostali mobilni telefoni. Meredit, dakle,
nije htela da kaže da treba da ih pozove u doslovnom smislu te reči.
Htela je da joj kaže da ih dozove.
Boni je odjednom preplavio talas čiste, sirove srdžbe. Zašto onda
devojke uopšte nose torbice? Nosila ih je čak i Meredit, praktična
Meredit, na koju se uvek možeš osloniti. Naravno, Mereditine torbice
su pre bile markirane tašne koje su upotpunjavale njen ukupan izgled
i bile su pune stvarčica kao što su blokčići i ključevi s l aserom na
privesku, ali opet... pametni su dečaci, lepo stave mobilni u džep i
min@
~ 161 ~
gotovo.
E vala, odsad ima da nosim mušku torbicu oko struka, pomisli
Boni, osećajući se kao da podiže univerzalnu pobunjeničku zastavu
ženskog roda. Za trenutak je takođe imala utisak da je njen napad
panike malo oslabio.
Uto je videla da se Meredit saginje. Razaznala je njenu zgrbljenu
pojavu u tmini, ali je u isti mah osetila da je ona ruka sve jače steže za
nogu. Boreći se sa svojim strahom, pogledala je naniže i ugledala
obrise Kerolajninih preplanulih prstiju i duge nokte boje bronze koji su
se jasno ocrtavali spram kremaste beline tepiha.
Uhvati je nov napad panike, i to svom silinom. Prigušeni krici
oglasiše se kao krkljanje i Boni, na sopstveno zaprepašćenje, spontano
pade u trans i poče da doziva.
Nije je zapanjila činjenica da doziva, nego reči koje je izgovarala.
Dejmone! Dejmone! Zarobljene smo u Kerolajninoj kući! Ona je
poludela! Pomagaj!
To je izviralo iz nje kao izvorska voda koja se usled brane
pretvorila u gejzir.
Dejmone, zgrabila me je za nogu i ne pušta! Ako odvuče Meredit
pod krevet, ne znam šta da radim! Pomozi mi!
Pošto je bila u dubokom transu, tek je nejasno, kao da dopire
odnekud iz daljine, začula Mereditin glas:
„A-ha! Deluje kao da su prsti, a u stvari je nekakva loza. Mora da
su to oni pipci o kojima nam je Met pričao. Evo... gledam... da polomim
jedan od... zavijutaka..."
Ispod kreveta se, međutim, odjednom uskomešalo, i to ne samo na
jednom mestu. Pre bi se reklo da se nešto dole bacaka i drmusa jer je
dušek, uprkos težini jadne, sićušne gospođe Forbs, počeo da poskakuje.
Ispod dušeka sigurno ima na desetine ovih insekata.
Dejmone, to su ona stvorenja! Ima ih mnogo. O bože, mislim da ću
se onesvestiti. A ako se onesvestim i ako me Kerolajn odvuče tamo
dole... Joj, molim te, dođi ipomozi mi!
„Prokletstvo!", uzviknu Meredit. „Ne znam kako je Met uspeo da
se izbori sa ovim. Veoma jako steže i... i sigurno ima još pipaka."
Ne vredi, to je kraj, odasla Boni, tiho se mireći; osećala je da će joj
kolena uskoro popustiti. Umrećemo.
„To ti je, nema sumnje, problem s ljudima. Ali nećete umreti, bar
ne još", začu se neki glas iza nje, a onda je neka snažna ruka obuhvati,
~ 162 ~
odigavši je sa zemlje bez po muke. „Kerolajn, dosta si se igrala. Hajde,
ozbiljan sam. Puštaj ih!"
„Dejmone?", zgranu se Boni. „Dejmone? Pa ti si stvarno došao!"
„Sva ta kuknjava mi ide na živce. To pak ne znači..."
Međutim, Boni ga uopšte nije slušala. Više nije ni razmišljala. Još
je bila u transu, tako da nije bila odgovorna (zaključila je kasnije) za
svoje postupke. Nije bila pri sebi. To je neko drugi pao u zanos kada je
stisak oko njene noge popustio, a svakako se taj neko drugi okrenuo u
Dejmonovom zagrljaju i bacio mu se oko vrata, a onda ga poljubio u
usta.
Taj neko je takođe osetio da se Dejmon sasvim pogubio, i dalje je
držeći u zagrljaju, i da ničim nije pokazao da želi da se odmakne. Kad
se najzad odmakla, ta osoba je takođe primetila da je Dejmonovo lice,
onako bledo pri slaboj svetlosti, izgledalo kao da je pocrvenelo.
Upravo tada je Meredit polako ustala oslanjajući se na drugi kraj
kreveta, koji se još drmusao i poskakivao; videlo se da je noga boli. Ona
uopšte nije videla taj poljubac, već je samo pogledala Dejmona kao da
ne može da poveruje da je zaista došao.
Našla se u nebranom grožđu, a Boni je znala da se ona tako oseća.
To je bila jedna od onih situacija kada su svi previše smeteni i zbunjeni
da bi nešto rekli, pa čak i promucali. Ipak, Meredit duboko udahnu i
tiho reče:
„Dejmone, hvala ti. Nego, ne znam... da li bi mogao da skloniš
malaha i od mene?"
Dejmon je opet postao onaj stari. Uputio je čaroban osmeh u
nepoznatom pravcu i oštro rekao:
„Što se vas ostalih dole tiče, mirni!" Pucnuo je prstima.
Krevet namah prestade da se miče.
Meredit se odmače od njega i načas zatvori oči od olakšanja.
„Hvala ti još jednom", rekla mu je s dostojanstvom princeze, ali
sasvim iskreno. „Sad, ne znam šta ćemo s Kero..."
„Ja moram", prekide je Dejmon grublje nego obično, „odmah da
palim." Pogledao je na sat na ruci, „roleks", ni manje ni više. „Prošlo je
4.44, a imam neki sastanak na koji opasno kasnim. Dođi ovamo da
pridržiš ovu kilavu malu. Još nije sposobna da stoji sama."
Meredit brzo priđe, pa zameniše mesta. Boni je u tom trenutku
zaključila da joj kroz noge više ne prolaze trnci.
„Samo trenutak", brzo mu reče Meredit. „Elena hitno mora da
~ 163 ~
razgovara s tobom - očajnički te traži..."
Međutim, Dejmona više nije bilo, kao da je savršeno ovladao
veštinom nestajanja. Nije čak sačekao ni da mu Boni zahvali. Meredit
je i dalje stajala u čudu, kao da je bila ubeđena da će ga već pominjanje
Eleninog imena zaustaviti, ali po Boninoj glavi se motalo nešto drugo.
„Meredit", prošaputa Boni, začuđeno stavivši dva prsta preko
usana. „Ja ga poljubih!"
„Šta? Kad?"
„Pre nego što si ti ustala. Čak se... i ne sećam kako sam to uradila,
ali to se zaista dogodilo!"
Očekivala je da će se Meredit ostrviti na nju. Meredit je, međutim,
samo zamišljeno pogleda i promrmlja:
„Hm, možda to i nije tako loše, na kraju krajeva. Ono što ne
razumem jeste zašto se uopšte pojavio."
„Aaa. I to se dogodilo zbog mene. Ja sam ga dozvala. Ne znam ni
kako se to desilo..."
„Ma nema svrhe sad razmišljati o tome." Meredit se okrete prema
krevetu. „Kerolajn, hoćeš li već jednom izaći odatle? Hajde, ustaj da
lepo porazgovaramo!"
Do ušiju im je doprlo preteće šištanje gmizavca. To se oglasio stvor
koji je još bio ispod kreveta, šibajući pipcima. No, začuo se još neki
zvuk. Boni nikad nije čula ništa slično, pa se instinktivno ukočila;
zvučalo je kao da škljocaju neka ogromna klešta.
„Ovaj odgovor mi je sasvim dovoljan", rekla je i zgrabila Meredit
da bi je odvukla iz sobe.
Nije bilo potrebno da je vuče. Međutim, prvi put tog dana čule su
podrugljiv Kerolajnin glas, koji je pevušio visokim, detinjim tonovima.
„Boni i Dejmon, to su srca dva,
Ljubili se, grlili se sve do pola dva,
A u pola dva, doći ću im ja,
Kupiću im ćebe za vampirske bebe."
Meredit zastade u hodniku.
„Kerolajn, i sama znaš da to ne rešava stvar. Izađi lepo..."
Krevet kao da je oživeo i dobio napad ludila; počeo je da se njiše i
da se odiže visoko od zemlje. Boni se okrete i potrča, a dobro je znala
da je Meredit prati u stopu. Koliko god da su odmicale, do ušiju su im
dopirale Kerolajnine reči, koje je pevušila kao pesmicu:
~ 164 ~
„Vi niste moje drugarice; vi se družite sa onom kurvetinom.
Čekajte samo! Videćete vi!"
Boni i Meredit zgrabiše svoje torbice i izađoše iz kuće.
„Koliko je sati?", upita Boni kad su se našle na sigurnom, u
Mereditinim kolima.
„Sad će pet."
„Imala sam utisak da je prošlo mnogo više!"
„Znam, ali imamo još samo nekoliko sati sunca. Kad smo već kod
toga, stigla mi je poruka od Elene."
„Nešto o Tami?"
„Pročitaću ti je posle. Ali prvo..." Bio je to jedan od retkih
trenutaka kada joj je Meredit izgledala pomalo čudno. Naposletku
Meredit više nije mogla da izdrži: „I kako je bilo?"
„Šta?"
„Kako šta? Pa kad si ga poljubila, ludo!"
20.
„Aaaa, to." Boni se sva topila na sedištu. „Bilo je nešto kao... ta--
ta-ra-ta! Bum! Fijuuuu! Kao... vatromet."
„Zagonetno se smeškaš."
„Ma ne smeškam se zagonetno", dostojanstveno odvrati Boni.
„Smešim se lepom sećanju. Osim toga..."
„Osim toga, da ga nisi dozvala, ostale bismo zarobljene u onoj
užasnoj sobi. Hvala ti, Boni. Spasla si nas." Meredit je bila krajnje
iskrena, naglo se uozbiljivši.
„Možda je Elena i bila u pravu kad je rekla da on ne mrzi baš sve
ljude", rekla je Boni polako. „Znaš, sad mi nešto pade na pamet.
Uopšte nisam mogla da mu vidim auru. Videla sam samo nešto crno:
glatko tvrdo crnilo, poput oklopa."
„Možda se tako štiti. Možda navlači taj oklop da niko ne bi mogao
da prodre unutra."
„Možda", reče Boni, a u glasu joj se jasno oseti zabrinutost. „A šta
ti je to Elena napisala u poruci?"
„Kaže, Tami Brajs se definitivno ponaša čudno, a ona će s Metom
otići do Stare šume da malo izvide situaciju."
„Možda će se baš slučajno sresti, mislim, s Dejmonom. On reče da
~ 165 ~
ima sastanak u 4.44. Šteta što ne možemo da joj javimo."
„Znam", smrknuto odvrati Meredit. Svi stanovnici Felove Crkve
znaju da u Staroj šumi nema dometa, naročito tamo gde je groblje.
„Hajde, ipak pokušaj."
Boni je to i učinila i, kao i uvek, dobila odgovor da korisnik nije
dostupan. Zavrtela je glavom.
„Ništa od toga. Izgleda da su već u šumi."
„Dobro. Elena hoće da odemo do Izobel Saito, znaš, zato što je to
devojka Džima Brajsa." Meredit se okrete. „Nego, Boni, to me podseti:
da li si stigla da vidiš Kerolajninu aura? Šta misliš, ima li ona u sebi
neko od onih stvorenja?"
„Mislim da ima. Videla sam joj aura, uh, bljak, ne bih volela da je
vidim ponovo. Nekad je bila tamnozeleno-bronzana, a sad je smeđa
poput blata, prošarana crnim cikcak linijama. Ne znam da li to znači
da je neki od onih stvorova u njoj, ali to joj sigurno nije smetalo da se
uortači s njima!" Boni se pri samoj pomisli strese od odvratnosti.
„U redu", umirivala ju je Meredit. „Znam šta bih rekla da treba da
pogađam, a ako će ti pripasti muka, bolje da ništa ne kažem."
Boni proguta knedlu.
„Dobro sam ja. Nego, hoćemo li mi to stvarno da odemo do kuće
Izobel Saito?"
„Idemo, najstvamije. Štaviše, skoro smo stigle. Hajde da se malo
očešljamo i upristojimo, da duboko udahnemo nekoliko puta i da
završimo s tim. Koliko dobro je poznaješ?"
„Hm, znam da je veoma inteligentna. Nas dve nemamo zajedničke
predmete, mada smo u isto vreme tražile opravdanje za fizičko, ona je
valjda imala aritmije ili tako nešto, a ja sam tad bila dobila onu
užasnu astmu..."
„Aha, opravdanje da ne radiš fizičko da se ne bi naprezala, ali zato
možeš da igraš celu noć bez prestanka", reče Meredit pomalo prekorno.
„Ja je skoro uopšte ne poznajem. Kakva je ovako?"
„Pa, fina je. Malo liči na tebe, osim što je azijatski tip. Niža je od
tebe, otprilike je Elenine visine, ali je mršavija od nje. Onako,
simpatična je. Možda malo stidljiva, znaš, sva je mirna. Nekako je
zatvorena. Ali ipak... fina je."
„Stidljiva, tiha i fina, sviđa mi se."
„I meni", reče Boni, skupivši znojave dlanove između kolena. Sad
bi bila fora, pomislila je, da Izobel nije kod kuće.
~ 166 ~
Međutim, ispred doma porodice Saito beše parkirano nekoliko
kola. Boni i Meredit su oklevale, imajući na umu ono što se desilo kad
su poslednji put bile pred nečijim vratima, ali na kraju ipak prilježno
pokucaše.
Otvorio im je Džim Brajs, visok suvonjav dečko koji još nije bio
dovoljno krupan da bi izgledao odraslo. Pride je bio i malo pogrbljen.
Boni je bila oduševljena načinom na koji mu se izraz lica promenio kad
je prepoznao Meredit.
Kad je otvorio vrata, izgledao je užasno: koža lica mu je, uprkos
blagoj preplanulosti, bila bleda i beživotna, a telo nekako povijeno.
Kada je ugledao Meredit, malo boje mu se vratilo u obraze, a i držanje
mu se promenilo... Uglavnom, ispravi se čovek kao strela. To ga je
učinilo višim.
Meredit nije progovorila ni reči. Samo je koraknula k njemu i
obavila mu ruke oko vrata. On je dohvati kao da se plaši da će mu
pobeći i zari lice u njenu tamnu kosu.
„Meredit."
„Diši duboko, Džime. Samo diši."
„Ne znaš kako je bilo. Roditelji su morali da odu do pradede kome
je stvarno loše, mislim da je na samrti. A onda je Tami... Tami..."
„Ispričaj mi polako. I ne zaboravi da dišeš."
„Meredit, počela je da baca noževe. Kuhinjske noževe, satare i to.
Pogodila me je u nogu." Džim se uhvati za farmerke da bi im pokazao
omanji prorez u tkanini, negde između butine i kolena.
„Jesi li skoro primio tetanus?", upita preduzimljiva Meredit.
„Ne, ali nije to velika posekotina. Pre bih je nazvao ubodom."
„Upravo su te rane najopasnije. Odmah moraš pozvati doktorku
Alpert." Stara doktorka Alpert je bila prava institucija u Felovoj Crkvi:
ona je bila lekar koji vas zove i na kućni broj ako zatreba. Još je sa
sobom nosila crnu doktorsku torbu i stetoskop, što je prilično
nesvakidašnja pojava u današnjem svetu.
„Ne mogu. Ne mogu da ostavim..." Džim pokaza glavom prema
unutrašnjosti kuće kao da ne može da se natera da izgovori određeno
ime.
Boni povuče Meredit za rukav.
„Imam veoma loš predosećaj u vezi sa ovim", prosiktala je.
Meredit se ponovo okrete prema Džimu.
„Misliš, Izobel? Gde su njeni roditelji?"
~ 167 ~
„Iza-čen, mislim, Izobel, nego je ja, eto, zovem Iza-čen, znaš..."
„U redu je", reče Meredit. „Samo reci ono što ti je najprirodnije da
kažeš, Nastavi."
„Pa eto, Iza-čen ima samo baku, a baka Saito uopšte ne silazi u
prizemlje. Nedavno sam joj spremio ručak i odneo joj gore, a ona je
mislila da sam, Izobelin otac. Ponekad je... sasvim zbunjena."
Meredit krajičkom oka pogleda Boni i upita:
„A Izobel? Da li je i ona zbunjena?"
Džim zatvori oči sa izrazom krajnjeg očajanja na licu.
„Voleo bih da vas dve uđete i, ovaj, popričate malo s njom."
Bonin loš predosećaj je slao sve više signala upozorenja. Stvarno
ne bi mogla da izdrži još jedan prepad poput onog kod Kerolajn, a
svakako nije imala snage da ponovo doziva, sve i da Dejmon više nije u
žurbi zbog tog sastanka.
I Meredit je bila svesna toga. Znala je to, ali ju je ipak pogledala
onako kako samo ona ume, pa čovek nije mogao da je odbije. U tom
pogledu je bilo i obećanje da će štititi Boni šta god da se desi.
„Da nije povredila nekog? Izobel, hoću reći?", čula je Boni sebe
kako pita dok su prolazili kroz kuhinju i išli niz hodnik sve do spavaće
sobe koje se nalazila na njegovom kraju.
Jedva je čula Džimov odgovor.
„Jeste", prošaputao je. Dok je Boni u sebi nizala psovke, on
dodade: „Sebe."
Izobelina soba je bila baš onakva kakvu biste očekivali od tihe
devojke koja je ujedno i dobar đak. Barem se to moglo reći za jednu
stranu sobe. Drugu stranu kao da beše zahvatio tornado, koji je
nasumično razbacao sve po sobi. Izobel je sedela usred tog nereda kao
što pauk sedi u svojoj mreži.
Nije se od toga Boni prevrnuo želudac, već od onoga što je devojka
uradila. Kraj sebe je poređala nešto što je ličilo na pribor za čišćenje
rana gospođe Flauers, ali uopšte se nije moglo reći da je sebi ukazivala
pomoć. Radila je sebi pirsing.
Već je bila uradila usnu, nos i obrvu, a i na ušima je već bilo
nekoliko rupica. Krv je curila iz probušenih mesta, kapajući na čaršave
na razmeštenom krevetu. Dok je Boni sve to posmatrala, Izobel naglo
podiže pogled; bila je namrgođena, ali nekako polovično. Probušena
obrva nimalo se nije pomerala. Aura joj je bila neke razvodnjene
narandžaste boje, ispresecana crnim i nepravilno raspoređenim
~ 168 ~
prugicama.
Boni je odjednom shvatila da će joj pozliti. Znala je to iz dubine
svog bića i to osećanje je potisnulo svu sramežljivost, pa je kao metak
odletela do kante za smeće za koju se nije ni sećala da ju je primetila.
Hvala bogu, obložena je belom najlon kesom, pomislila je, a onda je
nekoliko minuta bila „zauzeta". Nesvesno je registrovala ono što su
govorili iako je razmišljala samo o tome kako je baš dobro što nije
ručala.
„Gospode bože! Da li si ti normalna? Izobel, šta si to uradila sa
sobom? Znaš li kakve sve infekcije možeš tako da dobiješ? Možeš i
neku venu da zakačiš, mogu da ti se ukoče mišići... Mislim da si već i
probušila mišić iznad obrve, a ne bi trebalo više da krvariš ukoliko nisi
rasekla neku venu ili arteriju."
Boni se još samo naprazno natezala nad korpom i na kraju samo
pljunu.
Tada je začula nekakav udarac u nešto meko. Podigla je pogled
znajući kakav će prizor zateći. Svejedno, prenerazila se. Meredit se
presamitila, najverovatnije od udarca u stomak. Boni se hitro stvori
kraj Meredit.
„O bože, da te nije ubola?" Ubod nožem... Ako je dovoljno dubok,
može da ošteti neki od unutrašnjih organa...
Meredit očigledno nije mogla da dođe do vazduha. Odnekud se
setila saveta koji joj je dala njena rođena sestra Meri, bolničarka. Boni
obema pesnicama udari Meredit po leđima, pa Meredit iznenada
duboko udahnu.
„Hvala", reče joj slabašnim glasom, ali Boni ju je već odvlačila,
sklanjajući je od Izobel i njehe kolekcije najdužih noktiju na svetu, od
alkohola za dezinfekciju i ostalih stvarčica koje su se nalazile na
poslužavniku pored nje.
Boni stiže do vrata i skoro se sudari s Džimom, koji je u ruci nosio
navlažen peškirić. Za mene, pretpostavila je Boni. Ili možda za Izobel.
Boni je samo htela da podigne Mereditinu majicu kako bi se uverila,
kako bi bila sasvim, ama baš sasvim sigurna da nema nikakvih uboda.
„Izvadila sam joj ga... iz ruke... pre nego što me je udarila", rekla
je Meredit, i dalje teško dišući, dok joj je Boni grozničavo pregledala
kožu iznad plitkih farmerica. „Izaći će mi modrica, ništa više."
„Nije valjda udarila i tebe?", upita Džim zaprepašćeno. Šaputao je
od šoka.
~ 169 ~
Eh, jadniče, pomisli Boni, konačno uverena i zadovoljna time što
Meredit nije izbušena. Pride nemaš pojma šta se dešava s Kerolajn, s
tvojom sestrom i devojkom. Kako bi i znao? Ako ti nas dve sve
ispričamo, pomislićeš da smo samo još dve lujke koje poznaješ.
„Džimi, moraš odmah da pozoveš doktorku Alpert, a mislim da će
morati da je odvezu u bolnicu u Ridžmontu. Izobel se prilično
iskasapila, ko zna koliko su njene povrede ozbiljne. Svi ti pirsinzi će se
sigurno inficirati. Kad je počela sa ovim?"
„Pa, ovaj... počela je da se ponaša čudno kad je Kerolajn došla kod
nje."
„Uh, Kerolajn!", izletelo je zbunjenoj Boni. „Da li je puzala?" Džim
je pogleda belo.
„A?"
„Ma pusti ti Boni; šali se ona malo", reče Meredit ne trepnuvši.
„Džimi, ne moraš da nam pričaš o Kerolajn ako ne želiš. Mi... eto,
znamo da je svraćala do tebe."
„Nije valjda da svi znaju?", upita Džim utučeno.
„Ne. Zna samo Met. On nam je i rekao, ali samo zato da bi neko
obišao tvoju sestru i video šta se zbiva."
Džim se u isti mah skamenio i osetio krivim. Reči su počele da
sipaju iz njega kao da su bile u nekoj boci pod pritiskom, pa je čep
konačno izleteo.
„Više i ne znam šta se zbiva. Jedino mogu da vam ispričam šta se
dogodilo. To je bilo pre neki dan, kasno uveče", rekao im je Džim.
„Kerolajn je svratila i... mislim, ja se nikad nisam palio na nju. Dobro,
ona stvarno jeste zgodna, a pride mi roditelji nisu bili tu, ali nikad za
sebe nisam mislio da sam takav tip..."
„Nije to sad važno. Pričaj nam o Kerolajn i Izobel."
„Uglavnom, Kerolajn je došla u nekoj garderobi... mislim, gornji
deo joj je bio skoro sasvim providan. A ona je samo... Pitala me je hoću
li da plešem i onda smo kao plesali uz nešto lagano i ona... ona me je
kao zavela. Stvarno je tako bilo. Sutradan ujutru je otišla, otprilike u
vreme kad je Met došao. To je bilo prekjuče. Tad sam primetio da se
Tami ponaša... nenormalno. Ništa nisam mogao da uradim da bih je
sprečio ili odgovorio od toga. Onda me je pozvala Iza-čen i... uh, nikad
nije toliko histerisala. Mora da je Kerolajn od mene otišla pravo k njoj.
Iza-čen je rekla da će se ubiti. Ja sam odmah dojurio ovamo. Ionako
sam morao da pobegnem od Tami zato što mi se učinilo da se ponaša
~ 170 ~
još gore kad sam ja tu."
Boni pogleda u Meredit; znala je da je obema na pameti isto: a
Kerolajn i Tami su se u međuvremenu nabacivale i Metu.
„Kerolajn joj je sigurno sve ispričala", proguta Džim knedlu. „Izačen
i ja još nismo... Hteli smo da sačekamo, znate? Ali Iza-čen mi je
posle toga samo govorila kako ću zažaliti zbog onoga što sam uradio.
'Zažalićeš; čekaj samo da ti ja pokažem', to mi je stalno ponavljala.
Vala, i jesam zažalio."
„E pa, sad možeš da prestaneš da žališ, pa lepo pozovi doktora.
Smesta." Meredit ga ćušnu u leđa. „A zatim javi roditeljima. Ne gledaj
me tim umiljatim pogledom psića. Imaš više od osamnaest godina;
grdiće te zbog toga što si ostavio Tami samu sve ovo vreme."
„Ali..."
„Nema 'ali'. Ozbiljna sam, Džimi."
Boni je znala da će potom uraditi to što je uradila, i grozila se toga.
Ponovo je prišla Izobel. Izobel je bila spustila glavu; jednom rukom je
bušila pupak. U drugoj je držala dugačak, sjajan ekser.
Pre nego što je Meredit uspela da kaže bilo šta, progovorila je ona
sama:
„Znači, i ti si sad tu neki štih. Čujem ja kako ga zoveš 'Džimi'. Svi
vi hoćete da ga oterate od mene. Kučketine jedne, hoćete da me
povredite. Yurusenai! Zettai yurusenai!"*
„Izobel! Nemoj! Zar ne vidiš da ćeš se povrediti?"
„Povređujem sebe samo da bih odagnala bol. Ti si u stvari ta koja
mi ga nanosi, znaš. Ti me bodeš iglama iznutra."
Boni samo što nije iskočila iz kože, i to ne samo zato što je Izobel
odjednom zarila onaj ekser. Osetila je kako joj gore obrazi. Srce joj je
lupalo sve brže.
Trudeći se da drži Meredit na oku, izvukla je telefon iz zadnjeg
džepa, gde ga je ćušnula kad su izašle iz Kerolajnine kuće.
I dalje ne skidajući pogled s Meredit, konektovala se na internet i
u pretraživač brzo ukucala svega tri ključne reči. Otvorivši nekoliko
ponuđenih stranica, shvatila je da ne bi mogla da upamti sve te
informacije ni za nedelju dana, a kamoli za nekoliko minuta. Ipak,
odnekud je makar mogla da krene. Meredit poče da uzmiče pred Izobel.
Došla je do Boni i prošaputala joj na uvo:
____________________________________
*Nikada vam neću oprostiti (jap.). (Prim. prev.)
~ 171 ~
„Mislim da samo dolivamo ulje na vatru. Jesi li dobro osmotrila
njenu auru?"
Boni klimnu glavom.
„Onda bi bilo najbolje da odmah izađemo odavde." Boni opet
klimnu.
„Da li si to pokušala da pozoveš Meta i Elenu?" Mereditin pogled
pade na mobilni telefon.
Boni zavrte glavom i okrete telefon prema Meredit, kako bi mogla
da vidi ukucane reči. Meredit se začudi, a zatim pogleda u Boni,
užasnuta saznanjem.
Veštice iz Salema.
21.
„To je, u stvari, užasan osećaj", reče Meredit. Bile su u Izobelinoj
dnevnoj sobi i čekale doktorku Alpert. Meredit je sedela za
kompjuterom koji se nalazio na predivnom radnom stolu, izrađenom od
nekog crnog drveta ukrašenog pozlatom. „Devojke iz Salema su
optuživale ljude da ih povređuju, mislim, veštice. Govorile su da ih oni
štipaju i 'ubadaju iglama'."
„Kao što Izobel optužuje nas", reče Boni klimajući glavom.
„Imale su napade i onda bi im se tela grčila i izvijala u 'nemoguće
položaje'."
„Kerolajn je onomad, u Stefanovoj sobi, izgledala kao da ima
napad", rekla je Boni. „Gmizala je kao gušter, ako to nije izvijanje
ljudskog tela u nemogući položaj, onda stvarno ne znam... Baš ću da
pokušam." Spustila se na pod i pokušala da izbaci laktove i kolena
poput Kerolajn. Nikako nije mogla to da izvede.
„Vidiš?"
„O bože!" To je bio Džim. Pojavio se na vratima kuhinje držeći, i to
jedva, poslužavnik s hranom. Miso-supa se pušila s poslužavnika, a
miris je dopirao i do Boni, koja ni sama nije znala da li joj to otvara
apetit ili joj je pak od toga još više muka, toliko muka da pomišlja da
više nikad ništa neće staviti u usta.
„Sve je u redu", objasni mu brzo i ustade. „Samo sam nešto...
pokušavala."
Ustade i Meredit.
~ 172 ~
„To je za Izobel?"
„Ne, to je za Obasan, mislim, za Izobelinu baku, baku Saito..."
„Rekla sam ti da slobodno svakoga zoveš onako kako ti je
najprirodnije. Obasan je sasvim u redu, kao i Iza-čen", reče mu
Meredit blago ali odlučno.
Džim se jedva malčice opusti.
„Pokušao sam da ubedim Iza-čen da jede, ali ne vredi, samo uze
poslužavnike i tresnu ih o zid. Kaže da ne može da jede, da je neko
guši." Meredit značajno pogleda u Boni, a zatim se okrete prema Džimu.
„Zašto ne daš meni da odnesem to baki? Ti si ionako izmrcvaren.
Gde je ona?"
„Popni se na sprat, pa levo. Ako... ako ti kaže nešto čudno, prosto
ne obraćaj pažnju."
„Dobro. Budi tu, kod Boni."
„A ne", brže-bolje reče Boni. „Boni ide s tobom." Nije znala da li to
čini da bi zaštitila sebe ili Meredit, ali ima da se zalepi za nju kao
lepak i gotovo.
Penjući se uza stepenice, Meredit laktom pažljivo uključi
osvetljenje u hodniku. Pronašle su druga vrata s leve strane. Iza njih je
bila starica koja je ličila na lutku. Nalazila se tačno na sredini
prostorije i ležala tačno na sredini futona. Kad su ušle, žena se pridiže.
Osmeh je njeno naborano lice pretvorio u lice radosnog deteta.
„Megumi-čen, Beniko-čen, došle ste da me vidite!", uzviknu i
nakloni im se.
„Da", obazrivo reče Meredit. Spustila je poslužavnik pored starice.
„Došle smo da vas vidimo, gospođo Saito."
„Nemoj da se igraš sa mnom! Pa to si ti, Inari-čen! Da ti to nisi
ljuta na mene?"
„Svi ti čenovi. Mislila sam da je Čeri kinesko ime. Zar Izobel nije
Japanka?", prošaputa Boni stojeći iza Meredit.
Ako ništa drugo, gospođa sigurno nije bila gluva. Prasnula je u
smeh, pokrivši usta obema rukama kao kakvo dete.
„Ne zasmejavajte me kad jedem. Itadakimasu!*" Uzela je činiju
miso-supe i počela da pije.
_________________________________
Japanski izraz za otpočinjanje obeda, sličan našem „prijatno". (Prim. prev.)
~ 173 ~
„Mislim da je čen nastavak koji se dodaje vlastitim imenima, i to
kad ti je neko prijatelj, kao kad je Džimi rekao Iza-čen", naglas reče
Meredit. „A Ita-daki-ma-su je nešto što se kaže kad počneš da jedeš. To
je sve što znam."
Deo Boninog uma je pojmio da imena „prijatelja" koja je baka
Saito pomenula slučajno počinju slovima M i B. Drugim delom je
pokušavala da odredi položaj sobe u odnosu na druge prostorije na
donjem spratu, tačnije u odnosu na Izobelinu sobu.
Nalazila se tačno iznad nje.
Sićušna bakica prestade da jede i poče netremice da je posmatra.
„Ne, ne, niste vi Beniko-čen i Megumi-čen. Znam ja. I one mi
ponekad dolaze u posetu, kao i moj dragi Nobuhiro. Kao i ostale stvari,
neprijatne stvari, ali ja sam odgajana kao ženski šaman, znam ja s
njima da izađem na kraj." Zadovoljstvo znalca nakratko pređe preko
lica cedne starice. „Ova kuća je posednuta, znate." Još reče: „Kore ni va
kicune ga karande iso da ne."
„Izvinite, gospođo Saito, a šta to znači?"
„Rekoh: kicune je nekako umešan u ovo."
„Ki-cu-ne?", ponovi Meredit, nasmešivši se nesvesno.
„Lisica, ludice", razdragano odvrati stara žena. „Zar ne znaš da
one mogu da se pretvore u šta god hoće? Čak i u ljudska bića. Eto,
jedan od njih bi mogao da se pretvori u tebe i preuzme tvoj oblik toliko
verno da tvoja drugarica i ne primeti razliku."
„To mu dođe nešto kao... lijodlak?", upita Meredit, ali baka Saito
već beše počela da se ljulja napred-nazad, upiljivši se u zid iza Boni.
„Kad sam ja bila dete, imali smo jednu igru koja se zvala 'ćorava
baka'. Stali bismo u krug, a jednog bismo stavili u sredinu i vezali
bismo mu povez preko očiju. Onda bismo pevali pesmicu. Uširo no
šonen dare? Ko stoji iza tebe? Prenela sam to svojoj deci, ali sam
smislila i pesmicu na engleskom da ide uz to."
Zatim je zapevala glasom koji je bio veoma star ili pak veoma
mlad, sve vreme gledajući Boni detinjim pogledom.
„Lisica i kornjača Trkale se često.
Ko je to daleko iza tebe?
Ko bude osvojio Drugo mesto
Ko je to bliže iza tebe?
Mora da pripremi ukusno nešto za pobednika.
~ 174 ~
Ko je to odmah iza tebe?
Fina supa od kornjače nek mu bude večerinka!
Ko je to tik iza tebe?"
Boni oseti nečiji vreo dah na svom vratu. Naglo udahnuvši, brzo se
okrete i, vrisnu. Nije mogla da prestane da vrišti.
Ispred nje je stajala Izobel. Krv je odasvud curila s nje i kapala po
asurama. Nekako je uspela da prođe pored Džima i da se ušunja u
sobu na spratu. Niko je u onoj tmini nije ni video ni čuo. Stajala je
tako, kao izopačena boginja s pirsinzima ili pak odurno ohčenje najgore
noćne more svakog majstora pirsinga. Nosila je majušan bikini. Na
sebi maltene nije imala ništa osim krvi i raznih alki, nitni i igala koje
je provukla kroz izbušena mesta. Izbušila je sva mesta na telu za koja
je Boni čula da mogu da se izbuše, a i pojedina za koja Boni nije ni
sanjala da mogu poslužiti za to. Koža oko svake rupe beše natečena i
krvava.
Njen topao dah je zaudarao na pokvarena jaja. Boni oseti
mučninu. Izobel isplazi ružičasti jezičak. Na njemu nije bilo pirsinga. S
njim je uradila nešto još gore. Upotrebivši neki od onih instrumenata,
rasekla ga je po dužini pa je sad bio rakljast kao u zmije.
To rakljasto ružičasto čudo liznu Boni po čelu.
Istog trena, Boni se onesvesti.
Met je polako vozio skoro nevidljivim puteljkom. Primetio je da
nema nikakvog saobraćajnog znaka. Peli su se uz neko brdašce, a onda
su se strmoglavili naniže, izašavši na mali proplanak.
„Drži se podalje od vilinskih kola'", reče Elena blago, kao da
navodi nečije reči. „I starih hrastova...'"
„O čemu pričaš?"
„Stani ovde." Kad je Met zaustavio kola, Elena ode do sredine
proplanka. „Zar ti nemaš utisak da ovde ima vila?"
„Nemam pojma. Kud li nestade ono crveno?"
„Onde se negde zavuklo. Videla sam ga!"
„I ja. Jesi li videla da je veće od lisice?"
„Da, ali manje je od vuka."
Met odahnu od olakšanja.
„Boni mi nije verovala. Jesi li videla koliko se samo brzo kreće..."
„Toliko brzo da deluje neprirodno."
~ 175 ~
„Hoćeš da kažeš da zapravo ništa nismo videli?", maltene se
brecnu Met.
„Hoću da kažem da smo videli nešto narprirodno. Kao što je ona
buba koja te je napala. Kao i ono drveće, uostalom. Nešto za šta zakoni
ovog sveta ne važe."
Tražili su i tražili, ali tu životinju nisu našli. Žbunje i nisko
rastinje između drveća raslo je u obliku jasne kružnice. Međutim,
nigde nije bilo ni traga od rupe, skrovišta ili pak proređenog mesta u
gustišu, kuda bi mogla da se provuče.
Sunce je polako klizilo ka horizontu. Proplanak je bio predivan, ali
tu za njih nije bilo ničega. Baš kad se okrenuo da to kaže Eleni, Met
primeti da ona naglo i usplahireno ustade.
„Šta se...?" Pratio je njen pogled, a onda se i sam ukočio.
Jedan žuti „ferari" se isprečio na putu. Koliko se sećaju, na putu
ovamo nisu se mimoišli ni sa jednim žutim „ferarijem". Bilo kako bilo,
„ferari" je nesumnjivo stajao tamo. Granje iza Meta poče da se krši. On
se naglo okrete.
„Dejmone!"
„A koga ste očekivali?" Velike „rej-ban" naočare širokog okvira
potpuno su sakrivale Dejmonove oči.
„Nikoga mi nismo očekivali", agresivno uzvrati Met. „Samo smo
skrenuli ovamo."
Elena je znala da je Met, kad je poslednji put video Dejmona (a to
je bilo onda kod Stefana, kad je izašao podvijenog repa), imao žarku
želju da ga tresne posred lica. Osećala je da to žarko želi i sada.
Međutim, Dejmon je bio isti kao kad je otišao iz one sobe. Elena je
osećala da opasnost zrači iz njega poput toplotnih talasa.
„A, kapiram. Ovo je... lično tvoj posed za... lična istraživanja",
rastumačio je Dejmon, podesivši glas tako da dobije zaverenički
prizvuk. Elena to nije podnosila kod njega.
„Ne!", zareža Met. Elena je shvatila da će morati da ga drži pod
kontrolom. Opasno je izazivati Dejmona kad je u takvom raspoloženju.
„Kako uopšte možeš to da kažeš?", nastavio je Met. „Elena je Stefanova
devojka."
„Jeste, mi pripadamo jedno drugom", odugovlačila je Elena.
„Pa naravno", odvrati Dejmon. „Vi ste sad jedno telo, jedno srce,
jedna duša." Na trenutak je njegovo lice, prekriveno rejbankama,
dobilo ubistven izraz. Odmah zatim Dejmon promeni boju glasa, pa je
~ 176 ~
sad mrmljao hladnim tonom. „Zašto ste onda vas dvoje ovde?" Okrenuo
se da vidi Metovu reakciju, podsetivši je tim pokretom na zver koja
prati plen. U čitavom njegovom stavu i ponašanju beše nečeg
zlokobnog, više nego inače.
„Videli smo nešto crveno", reče Met pre nego što ga je Elena
sprečila. „Nešto nalik onome što sam video kad sam doživeo nezgodu."
Žmarci počeše da joj se penju i spuštaju niz ruke. Poželela je da
mu Met to nije rekao. Dok je u sumrak stajala na tom tihom
proplanku, pokraj šumarka četinara, strah joj se odjednom uvukao u
kosti.Slala je signale svojih novih čula što je dalje mogla, sve dok nije
osetila da se napinju kao uska tanana majica kad se navuče na telo;
osetila je da ni na toj udaljenosti ništa nije u redu i da joj se signali
gube iz uma. Primetila je i da ptice ne pevaju čak ni tamo, daleko ka
horizontu.
Ono što ju je najviše uznemirilo bilo je to što se, upravo u trenutku
kad je utihnula pesma ptica, Dejmon okrenuo da je pogleda. Zbog onih
velikih naočara nije mogla da odredi o čemu razmišlja. Ostatak lica
beše mu kao maska.
Stefane, pomisli ona beznadežno, čežnjivo.
Kako je mogao da je ostavi, usred svega toga. Bez upozorenja, da
ne zna ni kud je otišao ni kako da opet stupi u kontakt s njim... Možda
je to za njega imalo smisla, pa je to učinio očajnički se odupirući porivu
da je pretvori u ono što je kod sebe prezirao iz dna duše. Ali ipak, da je
ostavi s Dejmonom u ovakvom raspoloženju, a pride je izgubila sve
moći koje je nekad imala...
Sama si kriva, rekla je sebi ne bi li skratila tiradu samosažaljenja.
Ti si im drobila o bratstvu. Ti si ga ubeđivala da se Dejmonu može
verovati. Eto ti sad, suoči se s posledicama.
„Dejmone", rekla mu je, „baš sam tebe tražila. Htela sam da te
pitam... za Stefana. Sigurno znaš da me je ostavio."
„Naravno. Mislim da je rekao da je to za tvoje dobro. Meni je
naredio da budem tvoj telohranitelj."
„Ti si ga, dakle, video preksinoć?"
„Naravno."
I, naravno, nisi pokušao da ga sprečiš. Sve ti je krenulo naruku, ne
može biti bolje, pomisli Elena. Nikada nije toliko želela da joj se vrate
sposobnosti koje je imala dok je bila duh. Čak je to više priželjkivala
~ 177 ~
sad nego onda kada je shvatila da Stefana stvarno nema i da je izvan
njenog, previše ljudskog domašaja.
„E pa, vidiš, ja neću dozvoliti da tek tako ode od mene", rekla je
ravnim tonom, „sve i da je to učinio za moje dobro. Ući ću mu u trag,
ali prvo moram da znam kuda je mogao da ode."
„Mene pitaš?"
„Da. Dejmone, molim te, reci mi, moram da ga nađem. Potreban
mi je. Moram..."
Grlo je počelo da joj se steže, ali morala je da bude stroga prema
sebi. Tek tada je postala svesna da joj Met nešto šapuće.
„Elena, ćuti. Samo ćeš ga razbesneti. Samo pogledaj u nebo."
Elena je i sama osetila. Krug drveća kao da se urušavao na njih,
sve turobniji pri svetlosti koja je jenjavala. Elena polako podiže glavu i
pogleda u nebo. Tačno iznad njih su se gomilali i kovitlali tmurni
oblaci, zakuvavajući veliko nevreme; kumulus je gutao ciruse, baš
ponad njihovih glava.
Od zemlje počeše da se odižu mali vrtlozi borovih iglica i
jarkozelenog lišća. Nikada ranije nije videla ništa slično. Zbog toga se
čitava poljana ispunila slatkastim ali opojnim mirisima, odišući
egzotičnim uljima i vraćajući u sećanje duge, tamne zimske noći.
Dok su se vrtlozi dizali i širili slatke mirise, smolaste i aromatične,
koji su, činilo se, prodirali i kroz kamen, navodeći je da poveruje da će
ostaviti svoj trag i na njenoj odeći i u svakoj njenoj pori, shvatila je da
se iscrpla.
Neće moći da zaštiti Meta.
Stefan mi je u onoj poruci napisao da mogu da verujem Dejmonu.
Stefan ga poznaje bolje od mene, očajnički je razmišljala. Ipak, oboje
znamo šta Dejmon zapravo želi. Šta je oduvek želeo. Mene. Moju krv...
„Dejmone", zaustila je blago, ali nije uspela da završi rečenicu. I
ne pogledavši je, on ispruži dlan prema njoj.
„Čekaj. Moram nešto časkom da obavim", promrmljao je.
Sagnuo se, a svaki pokret mu je bio graciozan i odmeren kao u
pantera. Podigao je jednu slomljenu grančicu, koja je verovatno otpala
sa običnog virdžinijskog bora. Blago ju je zanjihao, odmeravajući je na
dlanu kao da želi da odredi koliko je teška. Više je ličila na lepezu nego
na grančicu.
Elena je sad već gledala u Meta, pogledom pokušavajući da mu
kaže sve što oseća, pre svega da joj je žao: zato što ga je uvalila u ovo;
~ 178 ~
zato što je ikada imala išta s njim; zato što ga je držala među svojim
prijateljima, u čije su se živote toliko uplele natprirodne pojave.
Sad imam nekakvu predstavu o tome kako se Boni osećala prošle
godine, pomisli Elena. Boni je tada videla i proricala događaje koje
nikako nije mogla da spreči.
Met trznu glavu u stranu i već se neopaženo primače drveću.
Ne, Mete. Ne. Ne!
On je nije razumeo. Ni ona sebe nije razumela, samo je imala
osećaj da se drveće drži na odstojanju zbog Dejmonovog prisustva. Da
su ona i Met slučajno ušli u šumu, da su otišli s proplanka ili da su na
njemu ostali predugo... Met je na njenom licu jasno video strah, a ona
je s njegovog smrknutog lica pročitala da mu je sve jasno. Bili su u
zamci.
Osim ako...
„Prekasno je", oštro reče Dejmon. „Rekao sam ti, moram nešto da
obavim."
Očigledno je našao štap koji je tražio. Podigao ga je, blago ga
zatresao i spustio, udarivši bočno kroz vazduh. Met se iskrivi od bola.
Bila je to agonija o kojoj nije ni sanjao: preplavljivao ga je bol koji
je dolazio odnekud iznutra, ali koji je osećao svuda, u svakom organu,
svakom mišiću, svakom nervu, u kostima; sve ga je odjednom silno
zabolelo različitim bolovima. Umirao je od bola u mišićima, koji su se
grčili kao da se naprežu do granice izdržljivosti dok ih nešto napinje
sve više. Kao da su mu svi organi goreli. Osećao je noževe u stomaku.
Kosti su mu se mrvile kao onda kad je s devet godina slomio ruku,
nakon što se automobil njegovog oca bočno sudario s drugim
automobilom. A nervi... Da postoji instrument za nerve koji očitava
zadovoljstvo i bol, kazaljke bi se zaustavile na podeljku „agonija". I
težina odeće na koži beše mu nepodnošljiva. Vetar koji ga je doticao
pekao je kao vatra. Izdržao je petnaest sekundi i onesvestio se.
„Mete!"
Elena je sve to vreme stajala kao oduzeta, mišića ukočenih od
šoka. Činilo joj se da ta nemoć i nepomičnost traju čitavu večnost.
Kada je nevidljivi stisak najzad popustio, otrčala je do Meta, pridigla
ga i spustila u svoje krilo, zureći mu u lice. Posle izvesnog vremena,
podigla je pogled.
„Zašto, Dejmone? Zašto?" Odjednom je shvatila da se Met još grči
od bola, iako je bio u nesvesti. Bila je prinuđena da krike uguši rečima,
~ 179 ~
pa su reči glasno izvirale iz nje. „Zašto mu to radiš? Dejmone,
prestani!"
Netremice je gledala u mladića obučenog u crno: crni džins s crnim
kaišem, crne čizme, crna kožna jakna, crna kosa i te proklete rejbanke.
„Rekao sam ti", nehajno reče Dejmon. „Morao sam to da uradim.
Morao sam da odgledam. Da vidim bolnu smrt."
„Smrt!" Elena je, u neverici, nemo piljila u Dejmona. Namah je
počela da izvlači iz sebe svu Moć koju je mogla. Ono što je za nju tek
nekoliko dana ranije bilo prosto ko pasulj, instinktivna radnja, sad joj
je veoma teško polazilo za rukom i činilo se stranim i dalekim.
Skupivši svu svoju odlučnost, rekla mu je: „Ako ga odmah ne pustiš,
udariću te najjače što mogu."
Dejmon se nasmeja. Nikada ga, zapravo, nije videla da se smeje,
bar ne tako.
„Ha, a ti si očekivala da ću primetiti tvoju slabašnu Moć?"
„Nije ona baš toliko slabašna." Elena je odmerila tu snagu u sebi.
Nije bilo ničeg osim unutrašnje Moći koju u sebi nosi svako ljudsko
biće, Moći koju vampiri upijaju iz popijene ljudske krvi, ali otkad je
postala duh, znala je kako da je upotrebi. Kako da napada pomoću nje.
„Mislim da ćeš je osetiti, Dejmone. Pusti ga, ODMAH!"
„Zašto li ljudi uvek misle da treba da viču kada nešto ne objasne iz
prve?", promrmljao je Dejmon.
Elena je pustila da mu to prođe. Ili to, ili se pripremala. Duboko je
udahnula i zamislila kako drži belu vatrenu kuglu, a onda...
Met je stajao uspravno. Zapravo, činilo se da ga neko drži tako, jer
se sav bio otromboljio kao lutka na koncu. Niz lice su mu i protiv
njegove volje tekle suze, ali i to je bilo bolje nego da se onako uvija na
zemlji.
„Dužnik si mi", reče Dejmon Eleni, onako uzgred. „Taj dug ću
namiriti kad-tad." Metu se obratio tonom kojim bi mu se obratio rođeni
ujak, i to još uz onaj spontani osmejak za koji nikad niste sigurni da li
ste ga uopšte videli: „Sreća moja što si tvrd orah, je li, momče?"
„Dejmone." Elena ga je i ranije zaticala raspoloženog da se
poigrava bićima slabijim od sebe, a to je kod njega najmanje volela.
Danas je, međutim, nešto tu nedostajalo; nije mogla da kaže šta tačno.
„Da skratimo priču", rekla mu je, sva se naježivši. „Šta ti u stvari
hoćeš?"
Međutim, nije dobila odgovor koji je očekivala.
~ 180 ~
„Ja sam zvanično proglašen tvojim starateljem. Zato se zvanično i
staram o tebi. Što se konkretno ovoga tiče, mislim da treba da te štitim
i pravim ti društvo dok moj mlađi brat nije tu."
„Mogu ja da se čuvam i sama", hladno odvrati Elena, odmahnuvši
rukom da bi mogli da pređu na stvar.
„Ti si veoma lepa devojka." Zablesnuo ju je osmehom: „Opasni i
neugodni elementi mogli bi da krenu u poteru za tobom. Insistiram na
tome da imaš svog čuvara."
„Dejmone, ono što mi je trenutno najpotrebnije jeste da me neko
zaštiti od tebe. I sam to znaš. O čemu je zapravo reč?"
Zemlja na proplanku je...pulsirala. Kao veliki organizam koji diše.
Elena je imala osećaj da se pod njenim nogama, ispod Mereditinih
starih, pohabanih planinskih čizama, zemlja blago pomera, kao usnula
životinja, a drveće je podsećalo na srce koje kuca.
Čije srce? Srce šume? U njoj je bilo više osušenog drveća nego
živog. Mogla je da se zakune da Dejmona poznaje dovoljno da bi mogla
da kaže da on mrzi šume i drveće uopšte.
Eto zašto je želela da ima krila. Krila i veštine, pokrete ruku, Reči
Bele moći, belu vatru u sebi. Taj plamen bi joj donosio istinu na tacni,
pa ne bi morala da se muči i postupno dolazi do nje, a mogla bi i da
zavrljači sve nevolje daleko izvan galaksije.
Izgleda da je sada postala primamljivija za vampire više nego ikad
ranije; jedino što joj je preostalo jeste bistar um.
Um koji je radio sve dosad. Ko zna, da nije dopustila Dejmonu da
nasluti koliko se plaši, možda bi uspela da odloži egzekuciju za oboje.
„Dejmone, hvala ti što brineš za mene. Možeš li me sad ostaviti
nasamo s Metom da vidim da li još diše?"
Učinilo joj se da je iza naočara ugledala slab crveni blesak.
„Palo mi je na pamet da ćeš me možda to pitati", odvrati Dejmon.
„Naravno, imaš pravo da tražiš utehu budući da te je dragi tako
podmuklo izdao. Možeš, na primer, da oprobaš tehniku usta na usta."
Iz dna duše je poželela da opsuje. Uzdržala se, pa mu je samo
odgovorila:
„Vidi, ako je Stefan odredio tebe za mog čuvara, ne može se baš
reći da me je 'podmuklo izdao', zar ne? Ne možeš imati obe..."
„Učini mi jednu stvar, hoćeš li?", rekao je Dejmon tonom koji je
nagoveštavao da će sledeće reči biti Vodi računa ili Nemoj da učiniš
ništa što ja ne bih.
min@
~ 181 ~
Zavladala je tišina. Đavoli od prašine su prestali da se kovitlaju.
Malaksavala je od mirisa borovih iglica i smole, raspaljenih na suncu.
U glavi joj se mutilo. I zemlja je bila topla, a borove iglice behu nekako
uredno poređane, kao da predstavljaju krzno te životinje koja spava.
Elena je posmatrala kako zrnca prašine i peska lete kroz vazduh
presijavajući se na zlatastoj sunčevoj svetlosti kao opali. Znala je da
trenutno nije u najboljem izdanju, da joj čula nisu oštra koliko mogu
da budu. Kada je napokon bila sigurna da će joj glas biti smiren,
upitala je:
„Šta hoćeš?"
„Poljubac."



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu