Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 Mračno okupljanje IV taj Pon Feb 13, 2012 6:26 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

2 Re: Mračno okupljanje IV taj Pon Feb 13, 2012 6:27 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
L. Dž. Smit
VAMPIRSKI
DNEVNICI 4.
L. J. Smith "The Vampire Diaries - The Dark Reunion"
Prevod Kristina Ivšić
min@
~ 3 ~
MRAČNO
OKUPLJANJE
Za Džona i Marijanu Vrabec s ljubavlju
I za Džuli – ponovo – za pomoć pri pisanju



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

3 Re: Mračno okupljanje IV taj Pon Feb 13, 2012 6:28 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
1.
„Sve može biti kao što je bilo", reče Kerolajn s toplinom u glasu,
posegnuvši da stisne Boninu ruku.
Ali, to nije bila istina. Ništa više ne može biti kao pre Elenine
smrti. Ništa. Boni je imala jak, loš predosećaj u vezi s žurkom koju je
Kerolajn pokušavala da organizuje. Nejasan osećaj na dnu njenog
stomaka poručivao joj je da je to iz nekog razloga veoma, veoma loša
ideja.
„Mereditin rođendan je već prošao", istakla je. „Bio je prošle
subote."
„Ali nije imala žurku, pravu žurku kao što je ova. Imamo celu
noć; moji roditelji se neće vratiti do nedelje ujutro. Hajde, Boni,
pomisli samo kako će se iznenaditi."
O da, iznenadiće se ona, pomislila je Boni. Toliko će se iznenaditi
da će me možda potom i ubiti.
„Vidi, Kerolajn, Meredit nije napravila veliku žurku zato što baš
i nije raspoložena za slavlje. Delovalo bi... kao da nekako nema
poštovanja..."
„Ali, to nije u redu. Elena bi volela da se lepo provodimo, znaš da
bi. Ona je volela žurke. Ne bi joj bilo drago da nas vidi kako sedimo i
plačemo za njom šest meseci nakon njene smrti." Kerolajn se nagnula
napred, a pogled njenih mačkastih zelenih očiju beše iskren i
ubedljiv. U njima nije bilo prepredenosti, niti uobičajene
manipulacije. Boni je videla da ona to zaista misli.
„Želim da budemo prijateljice kao što smo nekada bile , reče
Kerolajn. „Uvek smo proslavljale rođendane zajedno, samo nas četiri,
sećaš se? Sećaš li se kako su momci uvek pokušavali da upadnu na
naše žurke? Pitam se da li će pokušati i ove godine."
Boni je osećala kako gubi kontrolu nad situacijom. Ovo je loša
ideja, ovo je veoma loša ideja, pomislila je. No, Kerolajn je
nastavljala. Dok je pričala o dobrim starim vremenima, izgledala je
romantično, kao u snu. Boni nije imala srca da joj kaže da su dobra
stara vremena prazna kao diskoteka u podne.
„Više nas čak i nema četiri. Žurka s tri devojke baš i nije
zabavna", bunila se iznemoglo kad je došla do reči.
„Pozvaću i Sju Karson. Meredit je dobra s njom, zar ne?"
~ 5 ~
Boni je morala da prizna da je tako, svi su bili u dobrim
odnosima sa Sju. Ali, čak i da je tako, Kerolajn je morala da shvati da
ne može biti kao pre. Ne možeš samo na Elenino mesto staviti Sju
Karson i reći - eto, sad je sve sređeno. Ipak, pitala se kako to da
objasni Kerolajn. Odjednom joj je sinulo.
„Hajde da pozovemo Viki Benet", rekla je.
Kerolajn je buljila u nju.
„Viki Benett Mora da se šališ. Da pozovemo tu malu čudakinju
koja se skinula naočigled pola škole? Posle svega što se dogodilo?"
„Zbog svega što se dogodilo", odlučno reče Boni. „Vidi, znam da
nikada nije bila deo naše ekipe. Ali nije više ni s drugom ekipom. Oni
je ne žele, a ona je preplašena na smrt. Potrebni su joj prijatelji.
Nama su potrebni ljudi. Hajde da je pozovemo."
Kerolajn je na trenutak izgledala ojađeno. Isturivši bradu, Boni
je stavila ruke na kukove i čekala. Kerolajn je konačno uzdalmula.
„U redu. Pobedila si. Pozvaću je. Ali, moraš se pobrinuti za to da
Meredit stigne do moje kuće u subotu uveče. I, Boni, pobrini se za to
da nema predstavu šta se zbiva. Zaista želim da ovo bude
iznenađenje."
„O, biće", odvrati Boni, smrtno ozbiljna. Iznenadilo ju je
Kerolajnino ozareno lice i topao zagrljaj.
„Mnogo mi je drago što posmatraš stvari na moj način", rekla je
Kerolajn. „Biće zaista dobro za sve nas da se ponovo okupimo."
Ona ništa ne razume, shvatila je unezverena Boni dok je
Kerolajn odlazila. Šta treba da učinim da joj objasnim? Da je
ošamarim? I tu nije kraj, pomislila je. O bože, sad moram da kažem
Meredit.
Ipak, do kraja dana je dokonala da je možda bolje da Meredit ne
sazna za to. Kerolajn je želela da se Meredit iznenadi, pa je možda
bolje da joj ne kaže. Tako Meredit bar neće morati da brine unapred.
Da, zaključila je Boni, verovatno je najuljudnije da ništa ne kaže
Meredit.
Ko zna, zapisala je u svoj dnevnik u petak uveče. Možda sam
prestroga prema Kerolajn. Možda se zaista kaje zbog stvari koje je uradila,
poput onoga kad je pokušala da ponizi Elenu pred čitavim gradom i da namesti
da Stefana uhapse zbog ubistva. Možda je Kerolajn sazrela od tada i naučila da
misli na još nekog osim na sebe. Možda ćemo se ipak dobro provesti na njenoj
~ 6 ~
žurki.
A možda me vanzemaljci kidnapuju do sutrašnjeg popodneva,
pomislila je zatvarajući dnevnik. Mogla je samo da se nada.
Vodila je dnevnik u običnoj svesci sa cvetnim desenom, koju je
kupila u prodavnici kozmetike. Počela je da vodi dnevnik kada je
Elena umrla, ali to joj je sada već prešlo u naviku. Jedino je na tim
stranicama mogla da kaže sve što je htela, a da je ljudi ne gledaju
preneraženo, govoreći „Boni Makalok!" ili „O BoniV'.
Još je mislila na Elenu kad je ugasila svetlost i uvukla se pod
jorgan.
Sedela je na bujnoj pokošenoj travi, koja se nepregledno širila
svuda oko nje. Nebo je bilo besprekorno plavo, a vazduh topao i
mirišljav. Ptice su cvrkutale.
„Mnogo mi je drago što si uspela da dođeš", rekla je Elena.
„O, da", odvratila je Boni. ,,Pa, i meni je drago. Naravno." Ponovo
je pogledala unaokolo, a zatim je brzo vratila pogled na Elenu.
„Još čaja?"
Boni je u ruci držala šoljicu za čaj, tanku i krhku poput ljuske
jajeta.
„O, naravno. Hvala."
Elena je nosila osamnaestovekovnu haljinu od prozračnog belog
muslina, koja joj je padala niz telo ocrtavajući njenu figuru. Sipala je
čaj toliko prilježno da nije prosula ni kap.
,,Da li bi želela jednog miša?"
„Jednog šta?"
„Kažem, da li bi želela jedan sendvič uz čaj?"
„Ah. Sendvič. Može. Odlično." Sendvič je bio spravljen od
krastavca, isečenog na tanke kolutove, majoneza i kvadratića belog
hleba. Bez korice.
Čitav prizor je bio svetlucav i divan poput Seraove slike. Topli
izvori, tu smo. Staro mesto za piknik, pomislila je Boni. No, sigurno
treba da razgovaramo o stvarima mnogo važnijim od čaja.
,,Ko ti sređuje kosu ovih dana?", pitala je. Elena nikada nije
umela da namesti kosu sama.
„Sviđa ti se?" Elena je podigla ruku ka svilenkastoj bledozlatnoj
kosi, skupljenoj na potiljku.
„Savršena je", rekla je Boni, zvučeći baš kao njena mama na
večeri Kćerki Američke revolucije.
~ 7 ~
,,Pa, kosa je važna, znaš", rekla je Elena. Oči su joj sijale
dubinom plavog neba, plavog poput lazurnog kamena. Boni je
samouvereno dotakla svoje pravilne crvene lokne.
„Naravno, krv je takođe važna", rekla je Elena.
„Krv? O da, naravno", zbunjeno odvrati Boni. Nije imala pojma o
čemu Elena govori, a imala je utisak da hoda po užetu ispod kog sa
nalaze aligatori. ,,Da, naravno da je krv važna", saglasila se
nesigurno.
„Još jedan sendvič?"
„Hvala."
Sendvič je bio sa sirom i paradajzom. Elena je izabrala jedan za
sebe i pažljivo zagrizla. Boni ju je posmatrala, osećajući kako
nelagoda u njoj raste, a onda...
Onda je opazila kako s krajeva sendviča curi blato.
„Šta - šta je to?"
Reči su joj od straha nalikovale vrisku. San se prvi put učinio kao
san. Shvatila je da ne može da se pomeri. Mogla je samo da bulji i da
se bori za vazduh. Krupna kap smeđe supstance pade sa Eleninog
sendviča na karirani stolnjak. Bilo je to blato, u to nije bilo sumnje.
„Elena... Elena, šta..."
„O, svi mi to jedemo ovde dole." Elena joj se smešila, otkrivši zube
prekrivene smeđom supstancom. Samo, to nije bio Elenin glas, već
ružan i izobličen glas muškarca. „I ti ćeš to jesti."
Vazduh više nije bio topao i mirišljav, bilo je vruće i osećao se
otužan smrad trulog otpada, koji tera na mučninu. Na zelenoj travi,
koja je sada divlje bujala, videle su se crne rupe. To nisu bili Topli
izvori. Nalazila se na starom groblju. Kako to da nije ranije shvatila?
Samo, ovi grobovi su bili tek iskopani.
„Još jedan miš?", rekla je Elena i zacenila se od smeha. Boni
pogleda polovinu sendviča koju je držala i zavrišta. S jedne strane je
visio otrcan smeđi rep. Svom snagom je bacila sendvič, koji se
razmrskao udarivši o nadgrobni spomenik. Zatim je ustala, punog
stomaka, nervozno tarući prste o farmerke.
„Ne možeš još da odeš. Društvo samo što nije stiglo."
Elenino lice se menjalo: već je izgubila mnogo kose, a koža joj je
postala siva i gruba. Sve se pomeralo u tanjiru sa sendvičima i u
sveže iskopanim rakama. Boni nije želela da vidi nikoga od njih.
Pomislila je da će poludeti ako ih vidi.
~ 8 ~
„Ti nisi Elena!", vrisnula je i otrčala.
Vetar joj je nanosio kosu u oči i nije mogla da vidi. Njen gonilac
se nalazio iza nje; osećala je da joj je za petama. Stigni do mosta,
pomislila je, a zatim je natrčala na nešto.
„Čekao sam te", rekla je nakaza u Eleninoj haljini, siva skeletna
nakaza s dugačkim krivim zubima. „Slušaj me, Boni." Držao ju je
nadljudski snažno.
„Ti nisi Elena! Ti nisi Elena!"
„Slušaj me, Boni!"
Bio je to Elenin glas, Elenin pravi glas, ne jak i ružan glas koji se
ludo zabavlja, već glas pun panike. Dolazio je odnekud iza Boni i
hujao je kroza san kao svež, hladan vetar.
„Boni, brzo, slušaj..."
Stvari su se topile: koščate ruke na Boninim ramenima, groblje
koje proklizava, ustajao vreo vazduh. Elenin glas je za trenutak bio
jasan, ali prekidao se poput loše telefonske veze.
,,On izvrće stvari, menja ih. Ja nisam snažna kao on..." - Boni
nije razumela nekoliko reči - „... ali važno je. Moraš pronaći... odmah."
Glas joj se gubio.
„Elena, ne čujem te! Elena!"
„...jednostavne čini od samo dva sastojka, ona dva za koja sam ti
već rekla..."
„Elena!"
Boni je i dalje vikala kada se naglo uspravila u krevetu.
2.
„I to je sve čega se sećam", zaključila je Boni dok je s Meredit
prolazila Ulicom suncokreta, između redova visokih viktorijanskih
kuća.
„Ali, to je svakako bila Elena?"
,,Da. I pokušavala je nešto da mi kaže na kraju. Ali, taj deo je bio
nerazgovetan. Znam samo da je bilo nešto važno, veoma važno. Šta
misliš?"
„Sendviči s miševima i nezatrpani grobovi?" Meredit elegantno
podiže obrvu. „Mislim da si pomešala Luisa Kerola i Stivena Kinga."
Boni je pomislila da je Meredit verovatno u pravu. Ipak, san ju je
~ 9 ~
još mučio. Mučio ju je ceo dan, dovoljno da zaboravi na svoje ranije
brige. Sada, dok je Meredit prilazila Kerolajninoj kući, stare brige su
se vratile sveteći se.
Stvarno je trebalo da kažem Meredit, pomislila je nespokojno,
krajičkom oka pogledavši visoku devojku kraj sebe. Nije trebalo da
pusti Meredit da uđe tamo nepripremljena... Uzdahnuvši, Meredit je
pogledala ka osvetljenim prozorima kuće podignute u stilu kraljice
Ane.
„Da li su ti večeras zaista potrebne te minđuše?"
„Da, potrebne su mi. Da, svakako." Prekasno je. Mogla bi to ipak
iskoristiti najbolje što može. „Svideće ti se kad ih budeš videla",
dodala je, dok je s nadom slušala prizvuk očaja u svom glasu.
Meredit stade, a njene prodorne tamne oči radoznalo proučiše
Bonino lice. Onda je pokucala na vrata.
„Samo se nadam da Kerolajn ne ostaje kod kuće večeras. Mogle
bismo da završimo s njom."
„Kerolajn da ostane kod kuće subotom uveče? Ne budi smešna."
Boni je zadržavala vazduh toliko dugo da joj se zavrtelo u glavi. Njen
zvonki smeh je bio krt i lažan. „Kakav koncept", nastavila je pomalo
histerično kad je Meredit oprobala kvaku, rekavši kako misli da kod
kuće nema nikoga. Vođena nekakvim ludim porivom, Boni dometnu:
,,Tra-la-la-la-la."
Meredit se ukopala i okrenula prema njoj, držeći ruku na kvaki.
„Boni", rekla je tiho, „jesi li potpuno odlepila?"
„Ne." Obeshrabrena, Boni je zgrabila Meredit za ruku i užurbano
potražila njen pogled. Vrata su se sama otvarala. „O bože, Meredit,
nemoj da me ubiješ, molim te..."
„Iznenađenje!"
„Smeši se", prosiktala je Boni, grubo gurajući kroz vrata telo
svoje prijateljice koje se odjednom opiralo. Ugurala ju je u svetlu sobu
punu buke i konfeta koje su padale svuda unaokolo. Široko se
smešeći, procedila je: „Ubij me kasnije, zaslužila sam, ali sad se samo
smeškaj."
Bili su tu baloni, oni skupi helijumski, kao i gomilica poklona na
stočiću. Bio je tu čak i cvetni aranžman, a Boni je primetila da su
orhideje u besprekornom skladu s Kerolajninim bledozelenim šalom.
Bio je to svilen šal marke Ermes, s desenom vinove loze i lišća.
Kladim se da će na kraju jedna orhideja završiti u njenoj kosi,
~ 10 ~
pomislila je Boni. Plave oči Sju Karson su bile malo uplašene, a
osmeh joj je bio nesiguran.
„Meredit, nadam se da nisi imala posebnih planova za večeras",
rekla je.
„Ništa što ne mogu da polomim gvozdenom polugom", odgovorila
je Meredit. Ipak, nasmešila se zajedljivo i Boni se opustila.
Sju je bila princeza na Eleninom dvoru, zajedno s Boni, Meredit i
Kerolajn. Ona je bila jedina devojka koja je ostala uz Elenu kada su
se svi okrenuli protiv nje. Na Eleninoj sahrani je rekla da će Elena
uvek biti istinska kraljica škole i, u znak sećanja na Elenu, odustala
je od nominacije za Snežnu kraljicu. Niko nije mogao da mrzi Sju.
Najgore je prošlo, pomislila je Boni.
„Hoću da se zajedno fotografišemo na kauču", rekla je Kerolajn,
nameštajući ih iza cvetnog aranžmana. „Viki, slikaj, hoćeš li?"
Viki Benet je tiho stajala po strani, neprimetna.
„O, naravno", oglasila se. Dok je podizala fotoaparat, nervozno je
sklonila svoju dugu smeđu kosu sa očiju.
Kao da je sluškinja, pomislila je Boni pre nego što ju je blic
zaslepio.
Dok se polaroid razvijao, a Sju i Kerolajn se smejale i
komentarisale Mereditinu nametnutu ljubaznost, Boni je primetila
nešto drugo. Fotografija je ispala dobro: Kerolajn je izgledala
privlačno, kao i uvek: njena crvenkastosmeđa kosa se sijala, a ispred
nje su stajale svetlozelene orhideje. Suzdržana Meredit je bila
misteriozno lepa, a da se nije ni trudila. Bila je tu i ona, za glavu niža
od ostalih, sa svojim raštrkanim crvenim kovrdžama i s postiđenim
izrazom na licu. Čudnovata je bila osoba koja je sedela pored nje. To
je bila Sju, naravno da je to bila Sju, ali za tren joj se učinilo da svetla
kosa i plave oči pripadaju nekom drugom. Nekome ko je izgledao
usplahireno, na ivici da kaže nešto vrlo važno. Boni se namrštila na
fotografiju, sitno trepćući. Slika je lebdela ispred nje, a neugodna jeza
se pela uz njenu kičmu.
Ne, bila je to samo Sju. Mora da je nakratko izgubila glavu, ili je
pak dopustila da na nju utiče Kerolajnina želja da ,,sve ponovo budu
zajedno".
„Ja ću sada da fotografišem", rekla je skočivši. „Sedi, Viki, i
približi se. Ne, još, još - e, tako!"
Svi Vikini pokreti su bili brzi, laki i nervozni. Kada je blicnulo,
~ 11 ~
poskočila je kao preplašena životinja spremna za beg. Kerolajn je
jedva pogledala fotografiju, polazeći prema kuhinji.
„Šta mislite, šta ima umesto torte?", upitala je. „Pravim
sopstvenu verziju 'čokoladne smrti'. Hajde, morate mi pomoći da
otopim preliv."
Sju je pošla za njom. Pošto je malo oklevala, pridružila im se i
Viki. Poslednji tračak prijaznosti nestade s Mereditinog lica.
Okrenula se ka Boni.
„Trebalo je da mi kažeš."
„Znam." Boni je na tren pognula glavu. Zatim ju je pogledala i
iskezila se. „Ali onda ne bi došla i ne bismo jele 'čokoladnu smrt'."
„Dakle, to je vredno toga?"
„Pa, pomaže", rekla je Boni razumno. „Stvarno ti kažem,
verovatno neće biti toliko loše. Kerolajn se u stvari trudi da bude
dobra, a dobro je i za Viki da izađe iz kuće bar jednom..."
„Ne bih baš rekla da je to dobro za nju", odvrati Meredit bez
uvijanja. „Izgleda kao da će dobiti srčku."
„Pa, verovatno je samo nervozna."
Po Boninom mišljenju, Viki je imala dobar razlog da bude
nervozna. Provela je veliki deo prošle jeseni u transu, dok ju je moć
koju nije razumela polako izluđivala. Niko nije očekivao da će uspeti
da se izvuče tako dobro. Meredit je i dalje izgledala turobno.
„Uostalom", rekla je Boni tešeći je, „nije danas tvoj pravi
rođendan."
Meredit je uzela fotoaparat i počela da ga prevrće po rukama.
Uprevši pogled u svoje ruke, rekla je:
„Ali jeste."
„Šta?" Boni je piljila u nju. Zatim upita glasnije: „Šta si rekla?"
„Rekla sam da je danas moj pravi rođendan. Mora da je Kerolajn
saznala za to od svoje mame. Njena mama se nekada davno družila s
mojom mamom."
„Meredit, o čemu to govoriš? Tvoj rođendan je bio prošle nedelje,
tridesetog maja."
„Ne, nije. Danas je, šestog juna. Istina je, taj datum stoji u mojoj
vozačkoj dozvoli i u svim dokumentima. Moji roditelji su počeli da
slave moj rođendan nedelju dana ranije jer je šesti jun bio previše
tragičan za njih. To je datum kada je moj deda napadnut i kada je
poludeo." Dok se Boni borila za vazduh, ne mogavši da progovori,
~ 12 ~
mirno je dodala: „Pokušao je da ubije moju baku, znaš. Pokušao je i
mene da ubije." Meredit je pažljivo spustila fotoaparat nasred stočića.
„Trebalo bi da pođemo u kuhinju", rekla je tiho, „miriše čokolada."
Boni je još bila paralizovana, ali mozak je ponovo počinjao da joj
radi. Kao kroz maglu se sećala da je Meredit ranije pričala o tome, ali
nije joj tada ispričala celu istinu. Nije joj rekla ni kada se to dogodilo.
„Napadnut, misliš, kao što je Viki napadnuta?" Boni je pokušala
da se izvuče. Nije mogla da izgovori reč „vampir", ali znala je da je
Meredit razumela.
„Kao što je Viki napadnuta", potvrdila je Meredit. „Hajde",
dodala je još tišim glasom. „Čekaju nas. Nisam htela da te
uznemirim."
Meredit ne želi da budem uznemirena, tako da neću biti
uznemirena, pomislila je Boni dok je sipala vreo preliv preko
čokoladnih kolača i sladoleda od čokolade. Iako su prijateljice od
prvog razreda, nikada joj nije otkrila tu tajnu. Za trenutak ju je
podišla jeza i reči su isplivale iz mračnog dela njenog uma. Niko nije
onakav kakvim se čini. Na to ju je prošle godine upozorila Honorija
Fel, govoreći kroz nju samu, a ispostavilo se da je proročanstvo bilo
jezivo istinito. Šta ako još nije gotovo?
Boni odlučno odmahnu glavom. Nije sada mogla da razmišlja o
tome. Morala je da misli o žurki. Pobrinuće se da žurka bude dobra i
da se sve četiri nekako uklope.
Čudno, ali to nije bilo mnogo teško. Meredit i Viki isprva nisu
mnogo pričale, ali Boni se potrudila da bude dobra prema Viki, a čak
ni Meredit nije mogla da odoli gomili veselo upakovanih poklona. Kad
je otvorila poslednji poklon, sve devojke su već pričale i smejale se.
Primirje i tolerancija se nastaviše i kada su se premestile u
Kerolajninu spavaću sobu da pregledaju njenu odeću, diskove i
albume s fotografijama. Dok se ponoć bližila, polegale su na vreće za
spavanje i nastavile da pričaju.
„Šta se dešava sa Alarikom ovih dana?", pitala je Sju Meredit.
Alarik Salcman je bio Mereditin dečko, tako nekako. Bio je
apsolvent univerziteta Djuk, a studirao je parapsihologiju. Pozvali su
ga u Felovu Crkvu prošle godine kada su vampiri počeli da napadaju.
Iako je isprva bio neprijatelj, završilo se tako što je postao saveznik i
prijatelj.
„U Rusiji je", rekla je Meredit. „Perestrojka, znaš? Otišao je tamo
~ 13 ~
da sazna šta su radili s vidovitima tokom Hladnog rata."
„Šta ćeš mu reći kada se vrati?", upita Kerolajn.
Bilo je to pitanje koje je Boni i sama želela da postavi Meredit.
Pošto je Alarik bio četiri godine stariji od nje, Meredit mu je rekla da
sačeka da ona završi srednju školu, pa će onda pričati o njihovoj
budućnosti. No, Meredit je napunila osamnaest godina, danas,
podsetila se Boni, a matura je za dve nedelje. Šta će biti potom?
„Nisam odlučila", odvrati Meredit. „Alarik želi da se upišem na
Djuk. Primili su me, ali nisam sigurna. Moram da razmislim."
Boni je bilo drago zbog toga. Želela je da Meredit s njom upiše
višu školu Bun, a ne da ode i da se uda ili pak veri. Bilo je glupo
opredeliti se za jednog momka u tim godinama. Boni je, naime, bila
čuvena po tome što je švrljala od jednog do drugog dečka. Lako se
zaljubljivala, a lako bi ih i prebolela.
„Ja još nisam srela dečka koji je vredan toga da mu budem
verna", rekla je.
Devojke je pogledaše. Podnimivši se, Sju upita:
„Čak ni Stefan?"
Trebalo je da zna. Prigušena svetlost lampe i šuštanje mladog
lišća žalosne vrbe jamčili su da će se povesti razgovor o Stefanu - i o
Eleni.
Stefan Salvatore i Elena Gilbert su već postali gradska legenda,
poput Romea i Julije. Kada je Stefan došao u Felovu Crkvu, želela ga
je svaka devojka. Želela ga je i Elena, najlepša, najpopularnija,
najnepristupačnija devojka u školi. Tek pošto ga je osvojila, shvatila
je da je u opasnosti. Stefan nije bio ono za šta se izdavao, čuvao je
tajnu mnogo strašniju od svega što se moglo zamisliti. A imao je i
brata, Dejmona, koji je bio još misteriozniji i opasniji. Elena je bila
rastrzana između dva brata, volela je Stefana, ali ju je Dejmonova
neobuzdanost neodoljivo privlačila. Naposletku je morala da umre
kako bi sačuvala obojicu i iskupila njihovu ljubav.
„Možda Stefan, ako si Elena", promrmljala je Boni, naglašavajući
poentu. Atmosfera se promenila. Zavladalo je tiho, pomalo sumorno
raspoloženje, dušu dalo za noćno poveravanje.
„Još ne mogu da poverujem da je nema", tiho je rekla Sju,
žmurećki vrteći glavom. „Bila je neuporedivo življa od ostalih ljudi."
„Njen plamen je jače goreo", rekla je Meredit, zureći u šare koje
je na tavanici pravila svetlost zlatno-ružičaste lampe. Glas joj je bio
~ 14 ~
mek ali napet i Boni se učinilo da te reči opisuju Elenu bolje od svega
što je ikada čula o njoj.
„Ponekad bih je mrzela, ali nikada nisam mogla da je ignorišem",
priznala je Kerolajn dok se prisećala. „Ona nije bila osoba koju si
mogao da ignorišeš."
„Njena smrt me je naučila jednoj stvari", reče Sju, „a to je da to
može da se dogodi svakom od nas. Ne možeš traćiti život jer nikada
ne znaš koliko ti je još vremena ostalo."
„To može biti šezdeset godina ili šezdeset minuta", saglasila se
Viki dubokim glasom. „Bilo koja od nas može umreti večeras."
Boni se uznemireno promeškoljila. No, pre nego što je uspela da
kaže bilo šta, Sju je ponovila:
„Još ne mogu da poverujem da je zaista nema. Imam osećaj da je
tu negde, u blizini."
„O, i ja", rekla je Boni odsutno. Slika Toplih izvora joj je proletela
kroz glavu i za trenutak se učinila živopisnijom od Kerolajnine
polumračne sobe. „Sinoć sam je sanjala i imala sam osećaj da je to
stvarno ona i da pokušava nešto da mi kaže. Još imam taj osećaj",
rekla je Boni Meredit.
Ostale devojke su u tišini zurile u nju. Nekada bi se sve smejale
kada bi Boni natuknula nešto o natprirodnim silama, ali sada im nije
bilo do smeha. Njena vidovitost je bila neosporna, zadivljujuća, ali i
pomalo strašna.
„Zaista imaš?", prošaptala je Viki.
„Šta misliš, šta je pokušavala da kaže?", upita Sju.
„Ne znam. Na kraju se silno trudila da ostane u kontaktu sa
mnom, ali nije mogla."
Opet je zavladala tišina. Konačno je, oklevajući, Sju izgovorila
ono što su sve pomislile:
„Misliš li... misliš li da bi ti mogla da prizoveš nju?"
Sve su se to pitale. Boni pogleda Meredit. Meredit malopre nije
bila zainteresovana za san, ali sada ju je ozbiljno pogledala.
„Ne znam", rekla je Boni polako. Vizije iz košmara su se kovitlale
po njenoj glavi. „Svakako ne želim da padnem u trans i postanem
prijemčiva za sve što se tamo nalazi, šta god to bilo."
„Da li je to jedini način da komuniciraš s mrtvima? Šta je s
tablom za pričanje s duhovima i tako tim?", upita Sju.
„Moji roditelji imaju tu tablu", rekla je Kerolajn pomalo
~ 15 ~
preglasno. Tiha, šaputava atmosfera iznenada se pomuti i
neodređena napetost ispuni sobu. Sve devojke se uspraviše i
pogledaše se, razmatrajući tu zamisao. Čak je i Viki, povrh svoje
preplašenosti, izgledala zainteresovano.
„Da li bi to funkcionisalo?", upita Meredit Boni.
„Da probamo?", naglas se pitala Sju.
„Da li se usuđujemo? To je pravo pitanje", dodala je Meredit.
Boni ih je još jednom zatekla kako gledaju u nju. Još malo je
oklevala, a onda je slegnula ramenima. Osećala je uzbuđenje u
stomaku.
„Što da ne?", rekla je. „Šta možemo da izgubimo?"
Kerolajn se okrenula prema Viki.
„Viki, na dnu stepenica je ormar. Tabla bi trebalo da je unutra,
na gornjoj polici s gomilom drugih igara."
Nije rekla ni: „Da li možeš da odeš po nju, molim te?" Boni se
namrštila i otvorila usta, ali Viki je već bila na vratima.
„Mogla bi da budeš malo ljubaznija", reče Boni Kerolajn. „Šta je
to, tvoja imitacija Pepeljugine zle maćehe?"
„Ma hajde, Boni", nestrpljivo odvrati Kerolajn. „Srećna je što je
uopšte pozvana. Zna ona to."
„A ja sam baš pomislila da je pod uticajem naše kolektivne
divote", rekla je Meredit bezdušno.
„Ali, pored toga...", počela je Boni, a onda je nešto prekide. Zvuk
je bio tanak i pištav i postepeno je jenjavao, ali nije bilo sumnje. Bio
je to vrisak, praćen mrtvom tišinom, a zatim nizom prodornih
krikova.
Devojke su se načas skamenile. Potom su pojurile u hodnik i niza
stepenice.
„Viki!" Zahvaljujući svojim dugim nogama, Meredit je prva stigla
do podnožja stepenica. Viki je stajala ispred ormara, ispruživši ruke
kao da štiti lice. Ščepala je Meredit, i dalje vrišteći.
„Viki, šta je bilo?", zahtevala je Kerolajn da zna. Zvučala je više
besno nego uplašeno. Po podu su bile razbacane kutije od društvenih
igara, markeri iz „monopola" i kartice za kviz. „Zašto si vikala?"
„Zgrabilo me je! Pokušala sam da dohvatim gornju policu i nešto
me je zgrabilo oko struka!"
„Odostrag?"
„Ne! Iznutra, iz ormara!"
~ 16 ~
Zapanjena, Boni je pogledala u otvoren ormar. Zimski kaputi su
visili u neprobojnom sloju, a neki od njih su dopirali do poda. Nežno
se odmakavši od Viki, Meredit je kišobranom počela da pipka kapute.
„O, nemoj", nesvesno reče Boni, ali kišobran je nailazio samo na
otpor odeće. Meredit je kišobranom odgurnula kapute u stranu,
otkrivši praznu poleđinu od kedrovine.
„Vidiš? Nema nikoga", rekla je, a u glasu joj se čulo olakšanje.
„Ono što jeste tu jesu ovi rukavi kaputa. Ako se dovoljno nagneš
među njih, kladim se da možeš da osetiš da te nečije ruke hvataju oko
struka.
Viki je koraknula napred i dotakla rukave koji su visili, a zatim
je pogledala policu. Rukama je pokrila lice, zaklonjena dugom
svilenkastom kosom. Boni je, prožeta užasom, na trenutak pomislila
da plače, ali onda je čula kikot.
„O bože! Ja sam stvarno pomislila... O, tako sam glupa!
Pospremiću sve", rekla je Viki.
„Kasnije", smireno reče Meredit. „Hajde, idemo u dnevnu sobu."
Dok su odlazile, Boni je bacila poslednji pogled na ormar.
Kada su se sve okupile oko stočića, ugasile su nekoliko sijalica
radi efekta. Boni je nežno položila prste na mali plastični pokazivač
slova. Nikada, zapravo, nije koristila tablu, ali znala je kako se to
radi. Pokazivač se pomerao pokazujući slova i sričući poruku, ako su
uopšte duhovi bili voljni da pričaju.
„Moramo sve da ga dodirnemo", rekla je, posmatrajući kako
ostale devojke poslušno pružaju ruke. Mereditini prsti su bili dugi i
vitki, a Sjuini tanki i uski, ovalnih noktiju. Kerolajnini nokti su bili
nalakirani bakarnovatrenom bojom. Vikini su bili izgriženi.
„Zatvorimo oči i usredsredimo se", nežno reče Boni. Čuo se pokoji
uzdah iščekivanja kad su je devojke poslušale. Atmosfera je uticala
na sve njih.
„Mislite na Elenu. Zamislite je. Ako je tamo, želimo da je
privučemo ovamo."
U velikoj sobi je vladala tišina. U mraku iza sklopljenih kapaka,
Boni je videla bledozlatnu kosu i oči boje lazurnog kamena.
„Hajde, Elena", prošaptala je. „Pričaj sa mnom." "
Pokazivač je počeo da se pomera.
Nijedna od njih nije mogla upravljati njime jer su ga sve
pritiskale s različitih strana. Bez obzira na to, mali plastični trougao
~ 17 ~
je klizio glatko i samouvereno. Boni nije otvorila oči dok se nije
zaustavio. Tada je pogledala. Pokazivač je bio uperen na reč ,,da".
Viki je ispustila nešto nalik na tih jecaj. Boni je pogledala ostale.
Kerolajn je brzo disala, škiljeći zelenim očima. Sju je jedina odlučno
žmurila. Meredit je pobledela.
Sve su očekivale da Boni zna šta treba preduzeti.
„Koncentrišite se", rekla im je Boni. Osetila se nespremno i
pomalo glupo dok se obraćala vazduhu. No, bila je ekspert i morala je
to da radi.
,,Da li si to ti, Elena?", upitala je.
Pokazivač je opisao mali krug i vratio se na ,,da".
Bonino srce je odjednom zakucalo toliko snažno da se uplašila da
će joj ruke zadrhtati. Plastika je pod vrhovima njenih prstiju bila
drugačija, skoro naelektrisana, kao da je neka natprirodna energija
strujala kroz nju. Više se nije osećala glupo. Suze su joj navirale na
oči, a primetila je da i Mereditine oči sijaju. Meredit joj je klimnula
glavom.
„Kako možemo da budemo sigurne?", glasno i podozrivo upita
Kerolajn. Kerolajn to ne oseća, shvatila je Boni. Ona ne oseća ništa što
osećam ja. Sa stanovišta vidovnjaka, beskorisna je.
Pokazivač se opet pomerao, dodirujući slova toliko brzo da je
Meredit jedva stizala da sriče poruku. Bila je jasna i bez znakova
interpunkcije.
KEROLAJN NE BUDI SMARAČICA, pisalo je. IMAŠ SREĆE
ŠTO UOPŠTE PRIČAM S TOBOM
,,To je Elena, i te kako", odsečno reče Meredit.
„Zvuči kao da je ona, ali..."
„O Kerolajn, začepi", odvrati Boni. „Elena, toliko mi je drago..."
Grlo joj se steglo, pa je pokušala ponovo.
BONI NEMA VREMENA PRESTANI DA CMIZDRIŠ I PREĐI
NA POSAO
I to je bila Elena. Boni je šmrcnula i nastavila.
„Sanjala sam te sinoć."
ČAJ
,,Da." Bonino srce je lupalo brže nego ikada ranije. „Htela sam da
razgovaram s tobom, ali sve je postalo čudno i onda smo izgubile
kontakt..."
BONI NE PADAJ U TRANS NE TRANS NE TRANS
~ 18 ~
,,U redu." To je bio odgovor na njeno pitanje i laknulo joj je što to
čuje.
KORUMPIRANI UTICAJI IZOBLIČAVAJU NAŠU
KOMUNIKACIJU LOŠE STVARI VRLO LOŠE STVARI SU TAMO
„Šta, na primer?" Boni se nagnula bliže tabli. „Šta, na primer?"
NEMA VREMENA! Pokazivač kao da je dodao uzvičnik. Snažno
je leteo od slova do slova, kao da je i Elena jedva obuzdavala
nestrpljivost. ON JE ZAUZET PA MOGU SADA DA PRIČAM ALI
NEMA MNOGO VREMENA SLUŠAJTE KADA ZAVRŠIMO BRZO
IZAĐITE IZ KUĆE U OPASNOSTI STE
„U opasnosti?", ponovi Viki. Izgledala je kao da će skočiti sa
stolice i pobeći.
ČEKAJTE PRVO SLUŠAJTE CEO GRAD JE U OPASNOSTI
„Šta da radimo?", odmah upita Meredit.
TREBA VAM POMOĆ ON PREVAZILAZI VAŠE MOĆI
NEVEROVATNO SNAŽAN SADA SLUŠAJTE I PRATITE
UPUTSTVA MORATE DA PRIPREMITE ČINI A PRVI SASTOJAK
JEK...
Pokazivač je iznenada odskočio od slova, naglo preletevši po
tabli. Pokazao je na stilizovanu sliku meseca, zatim na sliku sunca, a
naposletku na natpis proizvođača table.
„Elena!"
Pokazivač je odskočio nazad na slova.
DRUGIMIŠ DRUGIMIŠ DRUGIMIŠ
„Šta se dešava?", povika Sju, razrogačivši oči.
Boni se uplašila. Pokazivač je pulsirao mračnom i užasnom
energijom, poput ključalog crnog katrana koji štipa za prste. Ipak,
osećala je i drhtavu srebrnu nit, to se Elena borila za svoje prisustvo.
„Ne puštajte!", očajnički je povikala. ,,Ne skidajte ruke s toga!"
MIŠBLATOUBIĆEVAS, nizala je tabla. KRVKRVKRV. Zatim...
BONI IZLAZITE NAPOLJE BEŽITE ON JE OVDE TRČITE
TRČITE TR...
Pokazivač se besno otrgao od Boninih prstiju, van njenog
dometa, leteći preko table kao da ga je neko bacio. Viki je vrištala.
Meredit je skočila.
Svetlost se ugasila, a kuća je utonula u tamu.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

4 Re: Mračno okupljanje IV taj Pon Feb 13, 2012 6:29 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
3.
Vikino vrištanje je izmaklo kontroli. Boni je osećala kako joj
panika nadire u grudi.
„Viki, prestani! Hajde, moramo da izađemo odavde!" Meredit je
vikala da bi je devojke čule. „Kerolajn, ovo je tvoja kuća. Uhvatimo se
za ruke, a ti nas vodi do prednjih vrata."
„Važi", rekla je Kerolajn. Zvučala je manje uplašeno od ostalih.
To je prednost koju dobijaš s nedostatkom mašte, pomislila je Boni.
Ne možeš da zamisliš užasne stvari koje ti se mogu dogoditi.
Osećala se bolje kad ju je uhvatila Mereditina tanka, hladna
ruka. Nespretno je pomerila drugu ruku i uhvatila Kerolajn, osetivši
dodir njenih čvrstih dugih noktiju. Ništa nije videla. Trebalo bi da su
joj se oči već privikle na mrak, ali nije mogla da razazna ni tračak
svetlosti ili senke dok ih je Kerolajn vodila. Nije bilo svetlosti sa
ulice, izgleda da je svuda nestalo struje. Kerolajn je psovala jer je
naletala na nameštaj, a Boni se spotakla o nju. Viki je tiho cvilela na
kraju reda.
„Izdrži", prošaptala je Sju. „Izdrži, Viki, uspećemo."
Sporo su napredovale u mraku, skoro ne odižući noge od poda.
Potom je Boni osetila pločice pod nogama.
„Ovo je predsoblje", rekla je Kerolajn. „Ostanite ovde začas, dok
ne nađem vrata." Ruka joj iskliznu iz Bonine.
„Kerolajn! Ne puštaj... gde si? Kerolajn, daj mi ruku!", viknula je
Boni, pipkajući izbezumljeno kao da je oslepela.
Nešto veliko i vlažno posegnu iz tame i uhvati je za ruku. Bila je
to nečija ruka, ali taj neko nije bila Kerolajn. Boni vrisnu.
Viki se odmah pridružila, vrišteći kao pomahnitala. Vrela vlažna
ruka je vukla Boni napred. Odupirala se, trzala rukom, ali nije
vredelo. Zatim je osetila kako je Mereditine ruke hvataju za struk i
povlače je unazad. Njena ruka se oslobodila velike šake. Potom se
okrenula i bežala, samo je bežala, jedva svesna da je Meredit pored
nje. Nije bila svesna da i dalje vrišti dok nije naletela na veliku
fotelju. Tada je čula sebe.
„Ćuti! Boni, ćuti, prestani!" Meredit ju je protresla. Spustile su se
iza fotelje.
„Nešto me je uhvatilo! Nešto me je ščepalo, Meredit!"
~ 20 ~
„Znam. Budi tiha! Još je tu negde", odvrati Meredit.
Boni je zagnjurila glavu u Mereditino rame ne bi li je to sprečilo
da ponovo vrisne. Šta ako je tu u sobi, s njima? Sekunde su sporo
prolazile, a tišina se širila oko njih. Ma koliko da je ćulila uši, Boni je
čula samo disanje i tupo lupanje svog srca.
„Slušaj! Moramo da pronađemo zadnja vrata. Mora da smo sada
u dnevnoj sobi. To znači da je kuhinja tačno iza nas. Moramo stići do
tamo", rekla je Meredit tihim glasom.
Boni je očajnički klimala, a onda je odjednom podigla glavu.
„Gde je Viki?", promuklo je prošaptala.
„Ne znam. Morala sam da pustim njenu ruku da bih te odvukla
od te stvari. Hajdemo."
Boni je povuče natrag.
„Ali, zašto ne vrišti?"
Meredit podiđe jeza.
„Ne znam."
„O, bože. O bože. Ne možemo je ostaviti, Meredit."
„Moramo."
,,Ne možemo. Meredit, ja sam nagovorila Kerolajn da je pozove.
Ne bi bila ovde da nije mene. Moramo je izvući napolje."
Nastupila je stanka, a zatim je Meredit prosiktala:
„U redu! Ali ti, Boni, zaista bivaš plemenita u nevreme."
Vrata se zalupiše, te obe skočiše. Potom se začulo lupanje koje je,
učinilo se Boni, nalikovalo koracima na stepeništu. Neko se oglasio.
„Viki, gde si? Nemoj... Viki, ne! Ne!"
„To je bila Sju", jedva izgovori Boni, poskočivši. „Gore!"
„Zašto nemamo baterijsku lampu?", besnela je Meredit.
Boni je znala na šta misli. Bilo je previše mračno da bi mogle
naslepo da trčkaraju po ovoj kući, a bilo je i previše strašno. Panika
joj je udarala u glavu. Bila joj je potrebna svetlost, ma kakva svetlost.
Nije mogla opet da pipka po mraku, izbezumljena i izložena. Nije
mogla to da uradi.
Uprkos tome, nesigurno se odmakla od fotelje.
„Hajde", uzdahnula je.
Meredit pođe za njom, korak po korak, u crnilo.
Boni je očekivala da će se vrela vlažna ruka pojaviti i zgrabiti je.
Svaki milimetar njene kože, posebno ruka koju je ispružila da bi
osetila kuda ide, treperio je u iščekivanju tog dodira.
min@
~ 21 ~
Pogrešila je što se setila sna.
Istog časa ju je preplavio slatkast miris otpada, od kog joj je bilo
muka. Zamislila je kako stvari polako puze i setila se Eleninog lica,
sivog i neuokvirenog kosom, sa smežuranim usnama i iskeženim
zubima. Ako ju je ta nakaza zgrabila...
Ne mogu dalje. Ne mogu, ne mogu, govorila je sebi. Žao mi je
Viki, ali ne mogu dalje. Molim te, dozvoli mi da ostanem ovde.
Privila se uz Meredit, skoro se rasplakavši. Zatim se odozgo
razlegao najužasniji zvuk koji je ikada čula. Zapravo, bio je to čitav
niz zvukova, ali bili su toliko učestali da su se stopili u strašnu buku.
Najpre se začulo vrištanje. Sju je vrištala:
„Viki! Viki! Ne!"
Zatim je odjeknuo zvuk lomljenja stakla, kao da se stotine
prozora razbilo u isti mah. Sve vreme se razlegao taj vrisak, prožet
neizmemom stravom. Zatim se sve utišalo.
„Šta je to bilo? Šta se dogodilo, Meredit?"
„Nešto loše." Mereditin glas je bio napet i prigušen. „Nešto
mnogo loše. Boni, pusti me. Idem da vidim."
„Ne ideš sama", razjareno reče Boni.
Pronašle su stepenište i počele da se penju. Kada su stigle na
sprat, Boni je čula čudan i mučan zvuk, zvonko urušavanje
izlomljenih komadića stakla.
Tada su se svetla upalila.
To se zbilo iznenada, te je Boni nenamerno vrisnula. Kada se
okrenula prema Meredit, umalo je vrisnula još jednom. Mereditina
tamna kosa je bila raščupana, a jagodice joj behu izražene. Lice joj je
pobelelo i upalo od straha.
Krc, krc.
Pri svetlosti je bilo još gore. Meredit je koračala prema zadnjim
vratima hodnika, odakle je buka dopirala. Boni ju je pratila, svim
srcem osetivši da ne želi da pogleda u tu sobu. Meredit otvori vrata.
Na trenutak se zaledila na pragu, a onda je pojurila unutra. Boni je
krenula prema vratima.
„O bože, ne idi dalje!"
Boni se nije ni zaustavila. Projurila je kroz vrata i stala. Na prvi
pogled joj se učinilo da je čitava strana kuće nestala. Francuski
prozori, koji su iz velike spavaće sobe vodili na balkon, kao da su
eksplodirali: drvo je puklo, a stakla je bilo posvuda. Delići stakla su
~ 22 ~
ovde-onde zlokobno visili sa ostataka prozorskog okna. Prozirne bele
zavese su se vijorile kroz rupu koja je zjapila. Boni je ispred sebe
ugledala Vikinu siluetu. Viki se skamenila, a ruke je držala uz telo.
„Viki, jesi li dobro?" Boni je toliko laknulo što je vidi živu da je
osetila bol. „Viki?"
Viki se ne okrenu i ne odgovori. Boni joj pažljivo priđe,
posmatrajući njeno lice. Viki je zurila pravo preda se, a njene zenice
su nalikovale čiodama. Plitko je disala, a iz grudi joj se otimao zvuk
zviždanja.
„Ja sam sledeća. Ja sam sledeća", ponavljala je šapatom, ali
izgleda da nije pričala s Boni. Činilo se da je uopšte nije primetila.
Stresavši se, Boni se odmače. Meredit je bila na balkonu. Kada je
Boni došla do zavese, okrenula se pokušavajući da joj prepreči put.
„Ne gledaj. Ne gledaj dole", rekla je.
Gde dole? Odjednom joj je bilo jasno. Progurala se pored Meredit,
koja je uhvati za ruku kako se ne bi strmoglavila sa ivice. Balkonska
ograda je, poput francuskih prozora, bila razneta, pa je Boni mogla
da vidi osvetljeno dvorište. Na zemlji se nalazila izvrnuta figura nalik
na polomljenu lutku iskrenutih udova. Vrat je bio čudno iskošen, a
plava kosa je lepršala na mračnoj zemlji vrta. Bila je to Sju Karson.
Kroz pometenost koja je besnela u njoj, dve misli su se
nadmetale za prednost. Jedna je bila to da Kerolajn više nikada neće
moći da sakupi četvorku. Druga je bila da nije fer što se sve to
dogodilo na Mereditin rođendan. Baš nije bilo fer.
„Žao mi je, Meredit. Mislim da sada nije raspoložena za to."
Dok je nezainteresovano mešala zaslađivač u šoljici čaja od
kamilice, Boni je čula kako sa ulaznih vrata dopire glas njenog oca.
Smesta je spustila kašičicu. Ono za šta nije raspoložena jeste sedenje
u kuhinji. Bilo joj je potrebno da izađe.
„Stižem, tata."
Meredit je izgledala skoro jednako loše kao sinoć. Lice joj je bilo
ispijeno, a oči uokvirene sivim kolutovima. Usta su joj se pretvorila u
zategnutu liniju.
„Samo ćemo se malo provozati", reče Boni ocu. „Možda se vidimo
s nekim od drugara. Na kraju krajeva, ti si taj koji je rekao da nije
opasno, zar ne?"
~ 23 ~
Šta je mogao da kaže? Gospodin Makalok je pogledao naniže ka
svojoj malenoj kćerki, koja je tvrdoglavo isturila bradu, nasleđenu od
njega, samouvereno ga pogledavši. Podigao je ruke.
„Skoro je četiri. Vrati se pre mraka", rekao je.
„Oni hoće obe varijante", rekla je Boni Meredit na putu do
Mereditinih kola.
Kada su ušle, odmah su zaključale vrata. Kada je Meredit
ubacila u brzinu, uputila je Boni zabrinut pogled, pun razumevanja.
„Ni tebi roditelji nisu poverovali."
„O, poverovali su u sve što sam im ispričala, osim onoga što je
važno. Kako mogu da budu toliko glupi?"
Meredit se načas nasmejala.
„Moraš na to da gledaš s njihovog stanovišta. Nađu leš na kojem
nema nikakvih tragova, osim tragova pada. Znaju da nije bilo struje
u kraju zbog havarije u Elektrodistribuciji Virdžinije. Mi smo
histerične i na njihova pitanja dajemo čudne odgovore. Ko je to
uradio? Neko čudovište sa znojavim rukama. Kako znamo? Naša
mrtva prijateljica Elena nam se obratila preko table. Zar je neobično
to što sumnjaju?"
„Bilo bi da ništa slično nisu videli ranije", rekla je Boni,
udarajući pesnicom po vratima automobila. „Ali, videli su. Da li misle
da smo izmislili pse koji su napadali na Snežnom balu prošle godine?
Da li misle da je Elenu ubila magija?"
„Već zaboravljaju", odvrati Meredit nežno. „Sama si to
predvidela. Život se vratio u normalu, a svi se u Felovoj Crkvi tako
osećaju sigurnije. Svi se osećaju kao da su se probudili iz košmara, a
poslednja stvar koju žele jeste da ponovo to prožive." Boni je samo
vrtela glavom.
„Mnogo je lakše verovati da se gomila tinejdžerki uznemirila
igrajući se tablom za prizivanje duhova. Zatim, kada je nestalo struje,
samo su odlepile i pobegle. Jedna od njih se toliko uplašila i zbunila
da je protrčala kroz prozor."
Nastupila je tišina, a onda je Meredit dodala:
„Volela bih da je Alarik tu."
Nekada bi je Boni bocnula u rebra i pohotnim glasom odgovorila:
„I ja bih volela." Alarik je bio jedan od najzgodnijih muškaraca koje je
ikada videla, iako je bio matori dvadesetdvogodišnjak. Sada je samo
stisnula Mereditinu ruku, tešeći je.
~ 24 ~
„Zar ne možeš nekako da ga pozoveš?"
„U Rusiju? Ne znam čak ni gde se trenutno nalazi u Rusiji."
Boni se ugrizla za usnu. Zatim se uspravila. Meredit je vozila
kroz Lijevu ulicu, a ispred školskog parkinga je stajala gomila ljudi.
Boni i Meredit se pogledaše, pa Meredit klimnu glavom.
„Mogle bismo", rekla je. „Hajde da vidimo da li su pametniji od
svojih roditelja."
Dok su kola polako skretala ka parkingu, Boni je ugledala
zapanjena lica ljudi koji su se osvrtali. Kada je s Meredit izašla iz
automobila, ljudi su se povukli praveći im prolaz do centra gomile.
Kerolajn je stajala tamo, obgrlivši laktove rukama. Uznemireno je
vrtela glavom.
„Nećemo spavati tamo dok se kuća ne renovira", govorila je,
drhteći u belom džemperu. „Tata kaže da ćemo biti u Heronu dok ne
bude gotovo."
„U čemu je razlika? Sigurna sam da on može da te prati do
Herona", reče Meredit.
Kerolajn se okrenula, izbegavajući Mereditin pogled.
„Ko?", pravila se nevešta.
„O Kerolajn, ne i ti!", prasnula je Boni.
„Samo želim da odem odavde", rekla je Kerolajn. Razrogačila je
oči i Boni je načas videla koliko je uplašena. „Ne mogu više da
podnesem." Kao da istog časa mora da dokaže svoje reči, progurala se
kroz gomilu.
„Pusti je, Boni", reče Meredit. „Ne vredi."
„Ona ne vredi", razjareno odvrati Boni.
Ako se Kerolajn, koja zna, ovako ponaša, šta je tek sa ostalima?
Odgovor je videla na njihovim licima. Svi su izgledali uplašeno,
prestrašeno, kao da su ona i Meredit sa sobom donele neku groznu
bolest. Kao da je problem u njima dvema.
„Ne mogu da verujem", promrmlja Boni.
„Ni ja ne mogu da verujem", reče Deana Kenedi, Sjuina
prijateljica. Stajala je ispred gomile i činilo se da joj je manje
neprijatno nego ostalima. „Pričala sam sa Sju juče po podne i bila je
toliko raspoložena, toliko srećna. Nije moguće da je mrtva." Deana
zajeca. Njen momak je zagrli, a još neke devojke se rasplakaše.
Okupljeni momci su se povukli, ukočenih lica.
Boni je osetila tračak nade.
~ 25 ~
„I neće se završiti njenom smrću", dodala je. „Elena nam je rekla
da je čitav grad u opasnosti. Elena je rekla..."
Osetila je kako je glas izdaje. Mogla je to da vidi u načinu na koji
su im se pogledi izgubili kada je pomenula Elenu. Meredit je bila u
pravu: svi su ostavili iza sebe ono što se dogodilo prošle zime. Više
nisu verovali.
„Šta fali svima vama?", upitala je bespomoćno, osetivši poriv da
nešto udari. „Ne mislite valjda da se Sju bacila s tog balkona?"
„Ljudi kažu...", poče Deanin dečko, ali potom slegnu ramenima.
„Pa, ti si rekla policiji da je Viki Benet bila u sobi, zar ne? I sada je
ona opet pomerila pameću. A pre nego što je Sju pala, čula si je kako
viče: 'Ne, Viki, ne!' Zar nije tako bilo?"
Boni je imala osećaj da joj je neko izbio vazduh iz pluća.
„Misliš da je Viki... O bože, poludeli ste! Slušajte me. Nešto me je
zgrabilo za ruku u toj kući, a to nije bila Viki. Viki nema ništa s tim
što je Sju gurnuta s balkona."
„Najpre, teško da ima dovoljno snage za to", istakla je Meredit.
„Natopljena vodom, teška je oko četrdeset pet kilograma."
Neko iz pozadine promrmlja kako ljudi koji su pomerili pameću
imaju natprirodne moći.
„Viki ima dosije na psihijatriji..."
„Elena nam je rekla da je to bio muškarac!" Boni je gotovo vikala,
gubeći samokontrolu. Lica koja su je gledala behu zatvorena i
odbojna. Među njima je primetila jedno lice zbog kojeg je pritisak u
njenim grudima popustio. „Mete! Reci im da nam veruješ."
Pognute glave i s rukama u džepovima, Met Hanikat je stajao po
strani. Kada je podigao pogled, ono što je videla u njegovim očima
nateralo ju je da udahne. Njegove oči nisu bile tvrdoglavo zatvorene
poput očiju ostalih ljudi, već behu pune ravnodušnog očaja. To je bilo
jednako loše. Slegnuo je ramenima, ne vadeći ruke iz džepova.
„Ako ti to nešto znači, verujem vam", rekao je. „Ali, kakve to veze
ima? Na kraju će sve izaći na isto."
Boni je prvi put u životu ostala bez reči. Met je uznemiren još
otkako je Elena umrla, ali ovo...
„Barem nam veruje", hitro uskoči Meredit, iskoristivši priliku. „E
sad, šta treba da učinimo da ubedimo i vas?"
„Možda biste mogle da nam prizovete Elvisa", začu se glas od
kojeg Bonina krv proključa. Tajler. Tajler Smolvud.
~ 26 ~
Cerio se kao majmun u svom preskupom „peri elis" džemperu,
pokazujući jake bele zube.
„Nije ubedljivo poput vidovnjačkog i-mejla mrtve kraljice škole,
ali dobro je za početak", dodao je Tajler.
Met je uvek govorio da taj kez traži pesnicu u nos. No, uprkos
tome što se jedini od svih okupljenih momaka mogao meriti s
Tajlerom, Met je smoreno zurio u zemlju.
„Začepi, Tajlere! Ti ne znaš šta se dogodilo u toj kući", rekla je
Boni.
„Pa, očigledno je da ne znaš ni ti. Možda bi i videla šta se zbiva
da se nisi krila u dnevnoj sobi. Onda bi ti, možda, neko i poverovao."
Odgovor je zamro na Boninim usnama. Buljila je u Tajlera.
Otvorila je usta, a zatim ih je zatvorila. Tajler je čekao. Budući da
nije progovarala, opet je pokazao zube.
„Kladim se da je Viki to uradila", rekao je namigujući Diku
Karteru, Vikinom bivšem momku. „Jaka je ona riba, je li tako, Dik?
Mogla je ona to da uradi." Okrenuo se, dobacujući preko ramena: „Ili
se pak onaj Salvatore vratio u grad."
„Skote!", povika Boni.
Čak je i Meredit jauknula, frustrirana. Naravno, samo
pominjanje Stefanovog imena izazvalo je haos, a Tajler je vrlo dobro
znao da će se to dogoditi. Svi su se okretali jedni prema drugima,
usplahireno uzvikujući. Bili su uplašeni i uzbuđeni. To se najviše
odrazilo na devojke.
Tako je okupljanje okončano. Ljudi su se do malopre polako
sklanjali, trudeći se budu neprimetni, ali sada su se uz raspravu
razilazili u grupicama.
Boni je besno zurila u njih.
„Pretpostavimo da su ti poverovali. Šta bi, uostalom, htela da
urade?", upitao ju je Met. Nije primetila kada je stao pored nje.
„Ne znam. Bilo šta, ali neka ne stoje čekajući da ih neko odabere
za metu." Pokušala je da ga pogleda u oči. „Mete, jesi li dobro?"
„Ne znam. A ti?"
Boni je razmišljala.
„Ne. Mislim, s jedne strane sam iznenađena što se osećam toliko
dobro jer, kada je Elena umrla, nisam mogla da se nosim s tim.
Uopšte to nisam mogla. Sa Sju nisam bila toliko bliska, ali opet... Ne
znam!" Opet je poželela da nešto udari. „Jednostavno, ovo je već
~ 27 ~
previše!"
„Poludela si."
,,Da, poludela sam." Boni je odjednom prepoznala osećaj koji ju je
pratio čitav dan. „Pored toga što je pogrešno, ubistvo Sju je zlo.
Istinski zlo. Ko god da je to učinio, neće se izvući. To jest, ako je svet
tako sazdan da se u njemu takvo što može dogoditi i proći
nekažnjeno... ako je to istina..." Shvatila je da ne zna kako da završi
misao.
„Šta onda? Više nećeš živeti ovde? Šta ako svet jeste takav?"
Pogled mu je bio neizmerno izgubljen, neizmerno ogorčen. Boni
je bila potresena. Ipak, odano je rekla:
„Ja neću dozvoliti da bude tako. A nećeš ni ti."
Gledao ju je kao da ima posla s detetom koje tvrdi da Deda Mraz
postoji. Zatim je progovorila Meredit.
„Ako očekujemo da nas ostali ozbiljno shvate, najpre moramo
sami sebe shvatiti ozbiljno. Elena jeste komunicirala s nama. Želela
je da nešto učinimo. E sad, ako stvarno verujemo u to, bolje bi bilo da
skontamo šta je posredi."
Met se namrštio kad je spomenula Elenu. Jadan dečko, još je
zaljubljen u nju, pomislila je Boni. Pitala se da li će Met ikada moći
da je zaboravi.
„Hoćeš li nam pomoći, Mete?", upitala je.
„Hoću", tiho odvrati Met. „Ipak, još ne znam šta tačno radite."
„Sprečićemo tog bolesnog ubicu pre nego što ubije još nekog", reče
Boni. Uto je i sama shvatila da je upravo to namerila da uradi.
„Same? Vidite, same ste u tome."
„Mi smo sami", ispravi ga Meredit. ,,No, upravo je to Elena
pokušala da nam kaže. Rekla nam je da moramo prizvati pomoć
činima."
„Jednostavne čini od samo dva sastojka", priseti se Boni svog
sna. Osetila je uzbuđenje. „Naglasila je da mi je već otkrila sastojke,
ali nije."
„Sinoć je spomenula da korumpirani uticaji izobličavaju njenu
komunikaciju", rekla je Meredit. „E sad, meni se čini da se to dogodilo
u snu. Da li misliš da si stvarno pila čaj sa Elenom?"
,,Da", odlučno odvrati Boni. „Mislim, znam da nismo baš
priredile ludu čajanku kod Toplih izvora, ali rekla bih da je Elena
poslala tu poruku u moj um. Zatim je nešto drugo delimično preuzelo
~ 28 ~
kontrolu i izguralo je. No, ona se borila i na kraju je načas povratila
kontrolu."
„U redu. To znači da moramo da se usredsredimo na početak sna,
kada je Elena komunicirala s tobom. Ako je pak to što je govorila već
bilo podvrgnuto tuđim uticajima, možda je zvučalo čudno. Možda nije
posredi nešto što je ona rekla, već nešto što je uradila..."
Bonina ruka polete k njenim kovrdžama.
„Kosa!", povikala je.
„Šta?"
„Kosa! Pitala sam je ko joj je namestio kosu, a ona je rekla: 'Kosa
je veoma važna.' I, Meredit, kada je sinoć pokušavala da nam otkrije
sastojke, prvo slovo je bilo K"
„Tako je!" Mereditine crne oči zasjaše. „Sad treba da skontamo i
drugi."
„I to znam!" Boni razdragano prsnu u smeh. „Rekla mi je čim
smo okončale razgovor o kosi, a ja sam pomislila da se čudno ponaša.
Rekla je: 'Krv je takođe važna.'"
Meredit sklopi oči s razumevanjem.
„Sinoć je pak tabla poručivala: 'Krvkrvkrv.' Mislila sam da je to
samo još jedna pretnja, ali nije to bilo posredi", rekla je. Otvorila je
oči. „Boni, da li misliš da je to zaista to? Da li su to sastojci koji su
nam potrebni ili pak moramo razmotriti blato, sendviče, miševe i
čaj?"
„To su naši sastojci", odlučno reče Boni. „Ti sastojci imaju smisla
kad govorimo o prizivanju. Sigurna sam da mogu da pronađem obred
s tim sastojcima u nekoj od keltskih knjiga magije koje imam. Samo
treba da dokonamo ko je osoba koju treba da prizovemo..." Iznenada
se nečega setila i glas joj se izgubi u užasu.
„Pitao sam se kada ćeš primetiti", rekao je Met, progovorivši
posle dugog ćutanja. „Ne znaš o kome je reč, je 1' da?"
4.
Meredit ironično pogleda Meta.
„Hm", rekla je. „E sad, šta mislite, koga bi Elena pozvala da se
nađe u nevolji?"
Boni se iskezi, ali se pokaja videvši izraz na Metovom licu. Nije
~ 29 ~
bilo fer što ga zafrkava povodom toga.
„Elena je rekla da je ubica previše jak za nas i da nam je zato
potrebna pomoć", rekla je Boni Metu. „Ja sam se setila samo jedne
osobe koju Elena poznaje, a koja bi mogla da se izbori s vidovitim
ubicom."
Met je polako klimnuo glavom. Boni nije mogla da pretpostavi
kako se on oseća. Stefan i on su nekada bili najbolji prijatelji, čak i
pošto je Elena odabrala Stefana. No, to je bilo pre nego što je Met
saznao šta je zapravo Stefan i za kakvo je nasilje sposoban. Besan i
očajan usled Elenine smrti, Stefan je zamalo ubio Tajlera Smolvuda i
još petoricu momaka. Da li je Met zaista mogao to da zaboravi? Može
li se nositi sa Stefanovim povratkom u Felovu Crkvu?
Metovo kockasto lice je bilo bezizražajno, te je Meredit opet
progovorila.
„Dakle, sve što treba da uradimo jeste da pustimo nečiju krv i da
secnemo nečiju kosu. Tebi neće nedostajati koja lokna, zar ne, Boni?"
Boni se toliko zamislila da je umalo prenebregnula Mereditine
reči. Odmahnula je glavom.
„Ne, ne, ne. Nije nam potrebna naša krv i naša kosa. Potrebni su
nam krv i kosa osobe koju želimo da prizovemo."
„Molim? Ali, to je smešno. Da imamo Stefanovu krv i kosu, ne
bismo morali da ga prizivamo, zar ne?"
„Nisam o tome razmišljala", priznala je Boni. „Za čini prizivanja
obično ranije sakupiš sastojke i onda ih upotrebiš da bi prizvala tu
osobu. Šta da radimo, Meredit? Neizvodljivo je."
Meredit nabra obrve.
„Zašto bi Elena tražila da učinimo nešto neizvodljivo?"
„Elena je tražila mnogo neizvodljivih stvari", smrknuto odvrati
Boni. „Ne gledaj me tako, Mete. Znaš da jeste. Nije bila svetica."
„Možda, ali ovo nije neizvodljivo", rekao je Met. „Znam za jedno
mesto na kojem mora biti Stefanove krvi, a ako nam se posreći, i
kose. Mislim na kriptu."
Boni se trgla, ali Meredit je samo klimnula glavom.
„Naravno", rekla je. „Dok je tamo ležao vezan, mora da je
iskrvario svuda unaokolo. U takvoj tuči je možda izgubio i malo kose.
Nadam se samo da je sve ostalo netaknuto..."
„Mislim da niko nije bio tamo otkad je policija obavila uviđaj
nakon Elenine smrti", kaza Met. „Ipak, postoji samo jedan način da
~ 30 ~
to saznamo."
Pogrešila sam, pomislila je Boni. Brinula sam da li će Met moći
da se nosi sa Stefanovim povratkom, a on čini sve što je u njegovoj
moći da nam pomogne da ga prizovemo.
„Mete, sad bih te poljubila!", rekla je.
Za trenutak je primetila da je nešto zasjalo u Metovim očima.
Iznenađenje, sigurno, ali bilo je tu još nečeg. Boni se odjednom zapita
šta bi učinio da ga je zaista poljubila.
„To kažu sve devojke", smireno je odgovorio, naizgled ravnodušno
slegnuvši ramenima. U tu je opasku bila utkana sva veselost za koju
je bio sposoban.
S druge strane, Meredit je bila ozbiljna.
„Hajdemo. Treba štošta da obavimo, a poslednja stvar koju
želimo jeste da nas u kripti uhvati mrak."
Kripta se nalazila na groblju, ispod srušene crkve na brdu. Dok
su se peli uz brdo, Boni je u sebi ponavljala da je još dan i da svetlosti
još ima dovoljno. Ipak, ježila se. Novo groblje je bilo dovoljno strašno,
ali staro groblje, koje se nalazilo na drugoj strani, bilo je grozomorno
čak i danju. Okrnjeni nadgrobni spomenici, čudno iskrivljeni, behu
obrasli travom. Predstavljali su mnoge mlade ljude koji su poginuli u
Građanskom ratu. Nisi morao biti vidovit da bi osetio njihovo
prisustvo.
„Nemirni duhovi", promrmljala je.
„A?", reče Meredit gazeći po gomili ruševina koje su nekada
činile crkveni zid. „Pogledajte, poklopac ove grobnice je i dalje
pomeren. To su dobre vesti. Mislim da ne bismo uspeli da ga
podignemo."
Boni se tugaljivo zagledala u bele mermerne statue, isklesane na
pomerenom poklopcu. Tu je, ruku sklopljenih na grudima, kraj svoga
muža počivala Honorija Fel, nežna i tužna kao uvek. No, Boni je
znala da od nje više ne može očekivati pomoć. Honorija je obavila
svoje dužnosti zaštitnice grada koji je osnovala.
Ostavila je Elenu na cedilu, ozbiljno pomisli Boni dok je gledala u
pravougaoni otvor koji je vodio u kriptu. Gvozdene stepenice su
nestale u tami.
Uprkos tome što je Meredit imala baterijsku lampu, bilo je teško
spustiti se u tu podzemnu odaju. Unutra je bilo vlažno i tiho, a zidovi
~ 31 ~
su bili sazdani od uglačanog kamena. Boni se trudila da suzbije
drhtavicu.
„Pogledajte", tiho reče Meredit.
Met je uperio baterijsku lampu na gvozdenu kapiju koja je delila
predsoblje od glavne odaje. Na kamenom podu su se ovde-onde videle
crne mrlje od krvi. Boni se zavrtelo u glavi dok je gledala u barice i
potočiće osušene krvi.
„Znamo da je Dejmon bio najteže povređen", rekla je Meredit
zakoračivši. Zvučala je staloženo, ali Boni je u njenom glasu čula
susprezanje. „Dakle, morao je biti na ovoj strani, gde ima najviše
krvi. Stefan je rekao da je Elena bila u sredini. To znači da je Stefan
morao biti... ovde." Sagnula se.
„Pusti mene", grubo kaza Met. „Ti drži lampu."
Zagrebao je umrljani kamen Mereditinim izletničkim nožem od
plastike. Boni je progutala knedlu, srećna što je za ručak samo popila
čaj. Mogla je da podnese krv kad se o njoj samo pričalo, ali kada treba
da se suočiš s toliko krvi, pogotovo kada je to krv tvog prijatelja koga
su mučili...
Boni se okrenula prema kamenim zidovima razmišljajući o
Ketrin. Dvojica braće, Stefan i njegov stariji brat Dejmon, bili su
zaljubljeni u Ketrin, u Firenci petnaestog veka. Međutim, nisu znali
da devojka koju vole nije ljudsko biće. Kad je bila bolesna, vampir iz
njenog sela ju je povampirio da bi joj spasao život. Zatim je Ketrin
povampirila obojicu mladića.
Zatim je, prisećala se Boni, inscenirala sopstvenu smrt kako bi
Stefan i Dejmon prestali da se svađaju oko nje. Ali, nije uspelo.
Mrzeli su se više nego ikada, a ona je zbog toga mrzela obojicu.
Vratila se utvari koja ju je povampirila i tokom godina postala zla
kao on. Naposletku je želela samo jedno, da uništi braću koju je
nekada volela. Lovila ih je sve do Felove Crkve kako bi ih ubila, a u
ovoj odaji joj je to umalo pošlo za rukom. Elena je poginula
sprečavajući je u tome.
„Eto", reče Met, a Boni trepnu i dođe k sebi. Met je držao papirnu
maramicu na kojoj su se nalazile osušene kapi Stefanove krvi. „A sad,
kosa", dodao je.
Prešli su prstima preko poda pronašavši prašinu, malo lišća i
ostatke nečega što Boni nije želela da identifikuje. Među ostacima su
bile duge vlasi zlataste kose. To je Elenina kosa, ili pak Ketrinina,
~ 32 ~
pomislila je Boni. Neverovatno su nalikovale jedna drugoj. Pronašli
su i kraće vlasi oštre tamne kose, blago talasaste. Bila je to Stefanova
kosa.
Bio je to spor, pipav posao, razvrstati sve to i sakupiti prikladne
vlasi u drugu maramicu. Met je obavio najveći deo posla. Kada su
završili, bili su umorni, a svetlost koja je dopirala kroz pravougaoni
otvor na tavanici beše zagasitoplava. Meredit se naglo osmehnu.
„Sve je tu", rekla je. „Ako Tajler želi Stefana, pa, njega će i
dobiti."
Boni, koja je tek delimično obraćala pažnju na to što radi, i dalje
izgubljena u svojim mislima, odjednom se sledila. Razmišljala je o
sasvim drugim stvarima, koje nisu imale veze s Tajlerom, ali sinulo
joj je na spomen njegovog imena. Shvatila je to na parkingu, ali je
kasnije, u žaru rasprave, zaboravila na to. Mereditine reči su je
podsetile na to i odjednom joj se sve iznova razjasnilo. Kako je mogao
da zna, pitala se, a srce samo što joj nije iskočilo iz grudi.
„Boni? Šta je bilo?"
„Meredit", rekla je tiho, „da li si rekla policiji da smo bile baš u
dnevnoj sobi kada se na spratu sve ono događalo Sju?"
„Ne, mislim da sam samo rekla da smo bile dole. Zašto?"
„Zato što im ni ja nisam rekla. Viki pak nije mogla da im kaže
pošto je opet u šoku. Sju je mrtva, a Kerolajn je tada već bila izašla
napolje. Ali Tajler je znao. Sećate se, rekao je: 'Možda bi i videla šta
se zbiva da se nisi krila u dnevnoj sobi.' Kako je mogao da zna?"
„Boni, ako pokušavaš da kažeš da je Tajler ubica, neće ti upaliti.
Kao prvo, nije on dovoljno pametan da organizuje ubistvo", rekla je
Meredit.
„Ima tu još nečeg. Prošle godine, na završnoj proslavi, Tajler me
je dodirnuo po golim ramenima. Nikada to neću zaboraviti. Ruka mu
je bila velika i mesnata, vrela i vlažna." Boni se stresla pri pomisli na
to. „Baš kao ruka koja me je zgrabila sinoć."
No, Meredit je odmahivala glavom, a ni Met nije bio ubeđen.
„Onda Elena sigurno traći svoje vreme kad traži od nas da
pozovemo Stefana", rekao je. „Ja mogu da sredim Tajlera pomoću
nekoliko pravih poteza."
„Razmisli, Boni", dodala je Meredit. „Da li Tajler ima vidovnjačke
moći, pa može da pomera tablu ili da ti dođe u san? Ha?"
Nema. Sa stanovišta vidovnjaka, Tajler je beskoristan koliko i
~ 33 ~
Kerolajn. Boni to nije mogla da porekne. Ipak, nije mogla da odbaci
svoju intuiciju. Iako je delovalo besmisleno, i dalje je osećala da je
Tajler prethodne noći bio u kući.
„Bilo bi bolje da krenemo", reče Meredit. „Pao je mrak i tvoj otac
će biti veoma besan."
Svi su ćutali na putu do kuće. Boni je i dalje razmišljala o
Tajleru. Kada su stigli njenoj kući, prokrijumčarili su maramice na
sprat i počeli da pretražuju Bonine knjige o druidskoj i keltskoj
magiji. Boni interesuju druidi još otkad je otkrila da potiče od
drevnih magova. U jednoj od knjiga je pronašla ritual za čini
prizivanja.
„Treba da kupimo sveće", rekla je. „I čistu vodu, bolje
destilovanu", rekla je Meredit. „Treba nam i kreda da nacrtamo krug
na podu i nešto da potpalimo vatricu unutar kruga. To mogu da
pronađem u kući. Ne moramo da žurimo, čini bi trebalo baciti u
ponoć."
Do ponoći je još bilo vremena. Meredit je kupila potrebne stvari i
donela ih. Večerali su kod Boni, iako nikome nije bilo do jela. Boni je
do jedanaest sati iscrtala krug na drvenom podu svoje spavaće sobe, a
ostale sastojke je stavila na stoličicu koja je stajala unutar kruga.
Kada je otkucala ponoć, počela je.
Dok su Meredit i Met posmatrali, potpalila je vatricu u zemljanoj
posudi. Iza posude su gorele tri sveće. U sredinu jedne sveće dopola je
zabola iglu. Zatim je odmotala maramicu i pažljivo pomešala osušene
kapi krvi s vodom u čaši za vino. Voda je postala rđasta. Odmotala je
drugu maramicu. Tri prstohvata tamne kose zacvrčaše u vatri, uz
smrad nagorele kose. Potom zašištaše tri kapi obojene vode.
Uprla je pogled u reči u otvorenoj knjizi.
Lagano smesta dođi ti,
Mojim činima tri puta prizvan,
Mojim plamenom tri puta izmučen,
Bez kašnjenja, dođi mi.
Pročitala je reči triput, glasno i sporo. Zatim je sela na pete.
Vatra je nastavila da gori, dimeći se. Plamenovi sveće su plesali.
„Šta sad?", upita Met.
,,Ne znam. Piše samo da sačekamo da srednja sveća izgori do
igle."
~ 34 ~
,,I šta onda?"
„Pretpostavljam da ćemo saznati kada se to desi."
U Firenci je bila zora. Stefan je posmatrao devojku koja je
silazila niza stepenice. Jednom rukom je lagano klizila po rukohvatu
da bi održala ravnotežu. Pokreti su joj bili lagani i pomalo sneni, kao
da lebdi. Odjednom se zaljuljala, jače se hvatajući za rukohvat.
Stefan joj brzo priđe odostrag i prihvati je ispod ruke.
„Da li si dobro?"
Njen pogled beše snen poput njenih koraka. Bila je veoma lepa.
Bila je odevena po poslednjoj modi, a njena plava kosa je bila nehajno
rasuta. Turistkinja. Znao je da je Amerikanka i pre nego što je
progovorila.
„Da... Mislim da jesam..." Njene smeđe oči su gledale uprazno.
„Znaš li da odeš kući? Gde si odsela?"
„U ulici Konti, blizu kapele Mediči. Ovde sam kao student na
razmeni."
Prokletstvo! Nije turistkinja; studentkinja je. To znači da će
priču poneti sa sobom i reći kolegama za zgodnog Italijana koga je
upoznala sinoć. Onog sa očima tamnim kao noć. Onog što ju je odveo
u svoj ekskluzivni apartman u ulici Tornabuoni, nahranio je i napio,
a zatim joj se, na mesečini, u njegovoj sobi ili pak u ograđenoj bašti,
približio gledajući je u oči i...
Stefan je lagano sklonio pogled s devojčinog vrata, na kom su se
nalazile dve crvene tačke. Često je viđao takve znakove na telu, no
ipak bi se svaki put iznova uznemirio. Osetio je mučninu u stomaku.
„Kako se zoveš?"
„Rejčel. S ;", rekla je.
„Dobro, Rejčel. Pogledaj me. Vratićeš se u svoj pension i nećeš se
sećati ničega što se sinoć dogodilo. Nećeš znati ni kuda si otišla ni
koga si videla. Ni mene nikada nisi videla. Ponovi to."
„Ne sećam se ničega što se sinoć dogodilo", rekla je poslušno,
pogleda uprtog u njegove oči. Stefanove Moći nisu jake koliko bi bile
da je pio ljudsku krv, ali bile su dovoljno jake za ovo. „Ne znam kuda
sam otišla ni koga sam videla. Tebe nisam videla."
„Dobro. Imaš li novca da se vratiš? Evo." Stefan je izvukao iz
džepa pregršt novčanica, uglavnom od po pedeset i stotinu hiljada
~ 35 ~
lira, i ispratio je napolje. Kada se našla na sigurnom, u taksiju, vratio
se u kuću i otišao pravo u Dejmonovu sobu.
Neodeven, Dejmon se izležavao kraj prozora i ljuštio narandžu.
Razdraženo je podigao pogled kada je Stefan ušao.
„Red je da prvo pokucaš", rekao je.
„Gde si je našao?", upita Stefan. Opazivši da Dejmon zuri
uprazno, objasnio je: „Onu devojku. Rejčel."
„Tako se zove? Mislim da je nisam ni pitao. Našao sam je u baru
Đili. Ili pak u baru Mario. Zašto?"
Stefan se borio da obuzda bes.
„Zaboravio si još nešto. Zaboravio si da učiniš da i ona zaboravi.
Želiš li da te uhvate, Dejmone?"
Dejmon izvi usne u osmeh i oguli parčence pomorandžine kore.
„Mene nikada neće uhvatiti, batice", rekao je.
„A šta ćeš učiniti kad krenu po tebe? Kad neko shvati: 'O bože,
čudovište koje sisa krv jeste u ulici Tornabuoni!' Sve ćeš ih pobiti?
Čekaćeš dok ne razvale ulazna vrata, a onda ćeš nestati u tami?"
Dejmon ga je gledao ravno u oči, izazivajući ga blagim osmehom
koji je i dalje krasio njegove usne.
„Što da ne?", odvratio je.
„Proklet bio!", reče Stefan. „Slušaj me, Dejmone. Ovo mora
prestati."
„Dirnut sam tvojom brigom za moju bezbednost."
„Nije fer, Dejmone. Pokupiti tako devojku protiv njene volje..."
„O, pa nije to bilo protivno njenoj volji, brate. Bila je veoma,
veoma voljna."
„Jesi li joj rekao šta ćeš joj učiniti? Da li si je upozorio na
posledice razmene krvi s vampirom? Na košmare, predskazanja? Da
li je bila spremna na to?" Bilo je jasno da Dejmon neće odgovoriti, pa
je nastavio. „Znaš da je to pogrešno."
„Zapravo, znam." Dejmonove usne su se svaki čas razvlačile u
zlokoban osmeh.
„I nije te briga", mrzovoljno reče Stefan, gledajući na stranu.
Dejmon frljnu narandžu. Ton mu je bio ubedljiv i nežan.
„Mali brate, svet je pun toga što nazivaš pogrešnim", kazao je.
„Zašto se ne bi opustio i pridružio se strani koja pobeđuje? Uveravam
te da je tako mnogo zabavnije."
~ 36 ~
Stefan je ključao od besa.
„Kako uopšte možeš da kažeš tako nešto?", odbrusio je. „Zar ništa
nisi naučio od Ketrin? Ona je izabrala stranu koja pobeđuje."
„Ketrin je prerano umrla", odvrati Dejmon. Opet se smešio, ali
pogled mu je bio hladan.
„I sada je osveta sve što možeš da smisliš." Posmatrajući svog
brata, Stefan je osetio kako mu razorno breme pritiska grudi.
„Osveta, da, i zadovoljstvo", rekao je.
„Šta još postoji? Zadovoljstvo je jedina stvarnost, batice,
zadovoljstvo i moć. A ti si u biti lovac, baš kao ja", nastavio je. Zatim
je dodao: „Uostalom, ne sećam se da sam te pozvao da pođeš u
Firencu sa mnom. S obzirom na to da ne uživaš, zašto jednostavno ne
odeš?"
Stefana nepodnošljivo stegnu u grudima, ali ipak je netremice
gledao Dejmona.
„Znaš zašto", prozborio je tiho. Konačno je imao to zadovoljstvo
da vidi kako je Dejmon spustio pogled.
Stefan je u svom umu čuo Elenine reči. Bila je na samrti i glas joj
je bio slabašan, ali on ju je jasno čuo. Morate da brinete jedan o
drugom. Stefane, možeš li to da mi obećaš? Obećavaš li da ćete brinuti
jedan o drugome? Obećao je i držaće se svog obećanja. Po svaku cenu.
„Znaš da neću otići", ponovio je Dejmonu, koji nije želeo da ga
pogleda. „Možeš da se pretvaraš da ti nije stalo. Možeš da zavaravaš
svet oko sebe. Ali, ja znam da nije tako." Bilo je najpametnije da
ostavi Dejmona na miru, ali Stefan nije bio dobre volje. „Poznaješ li
tu devojku koju si pokupio, Rejčel?", dodao je. „Kosa je u redu, ali oči
su pogrešne boje. Elenine oči su bile plave."
Kad je to izgovorio, okrenuo se, nameravajući da ostavi Dejmona
da razmisli, ako bi se, naravno, Dejmon posvetio nečemu toliko
konstruktivnom. Nije stigao do vrata.
„Evo ga!", uzviknu Meredit gledajući u iglu i plamen sveće.
Boni naglo udahnu. Ispred nje se otvaralo nešto nalik na srebrnu
nit, srebrni komunikacioni tunel. Jurila je niz to, ne mogavši da se
zaustavi niti da kontroliše svoju brzinu. O bože, pomislila je, kada
stignem do kraja i udarim...
~ 37 ~
Iznenadni poriv protrese Stefana poput groma. U isti mah je
osetio kako ga povlači snažan trzaj. Nagon da prati, nešto. To nije
bilo nalik na Ketrinino podmuklo podgurkivanje da pođu nekuda; ovo
je bio vrisak vidovnjaka. Bila je to naredba koju je morao da posluša.
Osetio je nečije prisustvo unutar svetlosti, ali nije mogao da razazna
ko bi to mogao biti.
Boni?
Stefane! To si ti! Upalilo je!
Boni, šta si uradila?
Elena mi je rekla da to uradim. Zaista mi je to rekla, Stefane. U
opasnosti smo i treba nam...
To je bilo to. Komunikacija se prekinula, urušavajući se u sebe,
jenjavajući sve dok od nje nije ostao tek tračak. Iščezla je, a soba je
potom vibrirala od Moći.
Stefan i njegov brat su zurili jedan u drugog.
Boni nije bila svesna da je sve vreme zadržavala dah. Izdahnula
je i otvorila oči, iako se nije sećala da ih je zatvorila. Ležala je na
leđima. Met i Meredit su čučali pored nje. Izgledali su usplahireno.
„Šta se dogodilo? Je li uspelo?", zahtevala je Meredit da zna.
„Uspelo je." Dozvolila im je da joj pomognu da se pridigne.
„Ostvarila sam kontakt sa Stefanom. Pričala sam s njim. Sada nam
ostaje samo da čekamo i da vidimo dolazi li ili ne."
„Jesi li pomenula Elenu?", pitao je Met.
„Jesam."
„Onda dolazi."



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

5 Re: Mračno okupljanje IV taj Pon Feb 13, 2012 6:40 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
5
Ponedeljak, 8. jun, 23.15
Dragi Dnevniče,
Čini mi se da neću baš dobro spavati noćas, pa bih ti usput mogla i napisati
nešto. Danas sam čitav dan čekala da se nešto desi. Kad baciš čini koje su
~ 38 ~
toliko delotvorne, nije baš da se ništa ne desi.
Ipak, ništa se nije desilo. Nisam išla u školu. Ostala sam kod kuće jer je
mama smatrala da tako treba. Bila je uznemirena što su Met i Meredit u nedelju
uveče ostali do kasno i rekla je da treba malo da se odmorim. No, svaki put kada
legnem, vidim Sjuino lice.
Sjuin tata je držao govor na Eleninoj sahrani. Pitam se ko li će to u sredu
uraditi za Sju.
Moram da prestanem da razmišljam o takvim stvarima.
Možda bih ponovo mogla da pokušam da zaspim. Možda ne bih videla Sju
kada bih legla sa slušalicama u ušima.
Boni je sklonila dnevnik u fioku noćnog stočića i izvadila svoj
vokmen. Tražila je stanicu dok je, teških kapaka, zurila u tavanicu.
Kroz pucketanje statičkog elektriciteta, do nje je dopirao di-džejev
glas.
„Evo jednog sjajnog evergrina za sve sjajne fanove pedesetih:
Goodnight Sweetheart..."
Utonula je u san uz muziku.
Sladoled je bio od jagode. To je omiljen Bonin ukus. S džuboksa
se čula pesma Goodnight Sweetheart, a šank je bio toliko čist da se
caklio. Ipak, Elena nikada ne bi obukla balon suknju, odlučila je
Boni.
„Bez balona", rekla je pokazujući na nju. Elena podiže pogled s
vrelog čokoladnog kupa. Plava kosa joj je bila vezana u konjski rep.
„Ko uopšte razmišlja o tome?", upitala je Boni Elenu.
„Ti, ludice. Ja sam samo u gostima."
„O." Boni je uzela malo sladoleda. Snovi. Imala je zbog čega da se
boji snova, ali sada nije mogla da se seti šta je posredi.
„Ne mogu dugo da ostanem", rekla je Elena. „Mislim da on već
zna gde sam ja. Samo sam došla da ti kažem..." Namrštila se.
Boni je saosećajno pogleda.
„Zar sada ne možeš da se setiš?" Pojela je još malo sladoleda. Bio
je čudnog ukusa.
„Umrla sam previše mlada, Boni. Trebalo je mnogo da uradim,
mnogo da postignem. Sada vam moram pomoći."
„Hvala", odvrati Boni.
~ 39 ~
„Nije to lako, znaš. Ne posedujem toliku moć. Teško je stupiti u
kontakt i postaviti sve na svoje mesto."
„Treba sve postaviti na svoje mesto", saglasila se Boni klimajući
glavom. Osećala je neobičnu vrtoglavicu. Šta je u tom sladoledu?
„Ne mogu dovoljno da kontrolišem to što se zbiva i nekako sve
ispada čudno. Pretpostavljam da on to radi. Uvek se borimo. On te
gleda. Svaki put kad pokušamo da stupimo u kontakt, on dođe."
„Kapiram." Prostorija je lebdela.
„Boni, slušaš li me? Može da upotrebi tvoj strah protiv tebe. Tako
dolazi."
„Kapiram..."
„Ali, nemoj ga pustiti. Svima to reci. I reci Stefanu..." Elena ućuta
i stavi ruku na usta. Nešto je palo na vreo čokoladni preliv.
Bio je to zub.
„Ovde je." Elenin glas je bio čudan, nerazgovetan.
Boni je, preplašena, zapanjeno buljila u zub. Nalazio se usred
šlaga, među komadićima badema.
„Boni, reci Stefanu..."
Još jedan zub ispade, pa još jedan. Elena je jecala, držeći obe
ruke na ustima. Pogled joj beše užasnut, bespomoćan.
„Boni, ne idi..."
Boni se zateturala unazad. Sve se vrtelo ukrug. Sladoled je
ključao prelivajući se iz čaše, ali to više nije bio sladoled, već krv. Bila
je penušava i svetlocrvena kao kašalj samrtnog ropca. Boni se
prevrnuo stomak.
„Reci Stefanu da ga volim!", začu se glas krezube starice, koji se
neosetno premetnuo u liisterično jecanje. Boni je bilo drago što je
mogla da upadne u tamu i zaboravi na sve.
Boni je grickala kraj flomastera. Pogled joj je bio prikovan za sat,
a um za kalendar. Treba da preživi još osam i po dana škole. Činilo se
da će svaki minut biti čemeran.
Odmakavši se od nje na stepeništu, neki dečko bez uvijanja reče:
„Bez uvrede, ali tvoji prijatelji se više ne pojavljuju živi." Boni je
otrčala u kupatilo i zaplakala.
Sve što želi jeste da ode iz škole, dalje od ožalošćenih lica i
prekornih pogleda ili, još gore, dalje od očiju punih sažaljenja. Na
~ 40 ~
javnom zasedanju, direktor je održao govor o „ovoj novoj nesreći" i
„ovom strašnom gubitku", a Boni je osećala da su sve oči uprte u nju.
Kada se oglasilo zvono, bila je prva na vratima. Ali, umesto da
ode na sledeći čas, ponovo je pobegla u kupatilo, gde je sačekala
sledeće zvono. Zatim je, kada su se hodnici ispraznili, požurila prema
kabinetima za strane jezike. Prošla je pored oglasne table na kojoj su
stajala obaveštenja o događajima povodom kraja godine, ali nije ih ni
pogledala. Zašto bi prijemni bio važan, zašto bi matura bila važna,
zašto bi išta bilo važno? Svi bi do kraja meseca mogli biti mrtvi.
Umalo je naletela na osobu koja je stajala u hodniku. Naglo je
odvratila pogled od svojih stopala i zagledala se u pomodno iznošene
brodarice, kakve se nose u inostranstvu. Prešla je pogledom preko
pripijenih farmerica ispod kojih su se ocrtavali snažni mišići. Uski
kukovi. Razvijena prsa. Lice koje bi izludelo svakog skulptora: visoke
jagodice, privlačna usta. Tamne naočare za sunce. Pomalo raščupana
crna kosa. Boni je načas zinula.
O bože, zaboravila sam koliko je divan, pomislila je. Elena,
oprosti mi, zgrabiću ga.
„Stefane!", rekla je.
Tada ju je um povukao u stvarnost, pa se sumnjičavo osvrnula
oko sebe. Nikoga nije bilo u vidokrugu. Zgrabila ga je za ruku.
„Odakle ti ideja da se ovako pojaviš ovde? Jesi li odlepio?"
„Morao sam da te pronađem. Mislio sam da je hitno."
„Jeste, ali..."
Dok je stajao u hodniku škole, videlo se da ne pripada tu.
Nalikovao je na zebru u stadu ovaca. Gurala ga je prema ostavi. Nije
se pomerao. Bio je jači od nje.
„Boni, rekla si da si pričala s..."
„Moraš se sakriti! Idem po Meta i Meredit, pa možemo da
popričamo. Ali, ako te neko vidi, verovatno će te linčovati. Dogodilo se
još jedno ubistvo."
Stefanovo lice se izobličilo i pustio je da ga odvuče do ostave.
Zaustio je da nešto kaže, ali je ipak odustao.
„Sačekaću", rekao je.
Trebalo joj je nekoliko minuta da pronađe Meta na tehnici i
Meredit na času ekonomije. Požurili su do ostave i žurno izveli
Stefana iz škole, neprimetno koliko god je to bilo moguće. Ipak,
Stefanova pojava je upadala u oči.
min@
~ 41 ~
Neko nas je sigurno video, pomislila je Boni. Pitanje je samo ko i
koliko je taj neko brbljiv.
„Moramo da ga odvedemo na sigurno, naše kuće ne dolaze u
obzir", rekla je Meredit. Hitali su preko školskog parkinga koliko su
ih noge nosile.
„Dobro, ali gde? Čekaj malo, šta je sa pansionom...?"
Bonin glas je lagano utihnuo. Na parking mestu ispred nje stajao
je mali crni automobil. Bila su to italijanska kola, graciozna,
privlačna i seksi. Svi prozori su bili protivzakonito zatamnjeni;
unutrašnjost automobila se nije dala nazreti. Boni je na zadnjem delu
automobila prepoznala znak pastuva.
„Bože moj."
Stefan uznemireno pogleda „ferari", pa reče:
„Dejmonov je."
Tri para preneraženih očiju se okrenuše prema njemu.
„Dejmonov?", prozbori Boni piskutavim glasom.
Nadala se da će Stefan reći da ga je samo pozajmio od Dejmona.
Međutim, prozor automobila se spuštao otkrivajući crnu kosu, sjajnu
i glatku poput površine kola, naočare u kojima se moglo ogledati i
beli osmeh.
„Buon giorno", prijazno reče Dejmon. „Da li je nekom potreban
prevoz?"
„Bože moj", tiho ponovi Boni. Ipak, nije odstupila.
Videlo se da je Stefan nestrpljiv.
„Idemo prema pansionu. Ti nas prati. Parkiraj iza ambara kako
niko ne bi primetio kola."
Meredit je morala da skloni Boni od „ferarija". Nije se Boni
sviđao Dejmon i ne bi mu dozvolila da je poljubi, kao onda na
Alarikovoj žurki. Znala je da je opasan; možda nije podao koliko je
Ketrin bila, ali ipak jeste podao. Ubijao je svirepo, tek da se zabavi.
Ubio je gospodina Tanera, nastavnika istorije, na dobrotvornoj žurki
koja je povodom Noći veštica priređena u Ukletoj kući. Svakog časa bi
mogao da ubije. Možda se zato Boni osećala kao miš koji zuri u
bleštavu crnu zmiju.
Kada su ostale same u Mereditinom autu, Boni i Meredit
razmeniše poglede.
„Stefan nije trebalo da ga povede", rekla je Meredit.
„Možda je sam došao", predloži Boni. Smatrala je da Dejmon nije
~ 42 ~
osoba koju možeš povesti sa sobom.
„Zašto bi? Nije došao da nam pomogne, to sigurno."
Met je ćutao. Činilo se da nije primetio napetost u kolima. Samo
je pogubljeno zurio kroz šoferšajbnu.
Na nebu su se gomilali oblaci.
„Mete?"
„Pusti ga, Boni", reče Meredit.
Divno, pomisli Boni, a potištenost ju je grlila poput tamnog
prekrivača. Met, Stefan i Dejmon, svi zajedno, mislili su na Elenu.
Parkirali su iza starog ambara, pored niskog crnog automobila.
Kada su ušli, Stefan je stajao sam. Okrenuo se i Boni opazi da je
skinuo svoje tamne naočare. Podišla ju je blaga jeza, od koje joj se
ipak naježiše ruke i vrat. Stefan nije bio ni nalik na momke koje je
sretala. Oči su mu bile zelene poput hrastovog lišća u proleće. No,
sada su bile oivičene senkom.
Vladala je čudnovata tišina dok su stajali s jedne strane i
posmatrali Stefana. Izgleda da niko nije znao šta da kaže. Meredit
mu priđe i uze ga za ruku.
„Izgledaš umorno", rekla je.
„Došao sam čim sam uzmogao."
Zagrlio ju je kratko, kao da okleva. To nipošto ne bi učinio ranije,
pomislila je Boni. Ranije se držao veoma rezervisano. Prišla je po svoj
zagrljaj. Osetila je Stefanovu kožu ispod majice. Bila je hladna i Boni
se upinjala da se ne strese. Kada se odmakla, oči joj behu pune suza.
Šta je osećala sada, kada se Stefan Salvatore vratio u Felovu Crkvu?
Olakšanje? Tugu zbog uspomena koje je doneo sa sobom? Strah? Sve
što je mogla da kaže jeste da joj je došlo da zaplače.
Stefan i Met su se gledali. Evo nas, pomisli Boni. Bilo je maltene
smešno, obojica su na licu imali isti izraz. Bili su povređeni i umorni,
a trudili su se da to ne pokažu. Ma šta bilo, Elena će se uvek nalaziti
između njih. Napokon, Met pruži ruku i Stefan je prihvati. Obojica
uzmakoše, srećni što su to obavili.
„Gde je Dejmon?", upita Meredit.
„Smuca se okolo. Mislio sam da bi bilo dobro da provedemo
nekoliko minuta bez njega."
„Mogli bismo da provedemo nekoliko dekada bez njega", rekla je
Boni pre nego što je uspela da se zaustavi. Meredit je dodala:
„Ne možemo mu verovati, Stefane."
~ 43 ~
„Mislim da grešite", tiho odvrati Stefan. ,,On može da bude od
velike pomoći ako tako odluči."
„A u međuvremenu će ubijati po nekoliko stanovnika svako
drugo veče?", rekla je Meredit podižući obrve. „Nije trebalo da ga
povedeš, Stefane."
„Ali nije", rekao je glas iza Boni, zlokobno blizu.
Boni poskoči i instinktivno zgrabi Meta koji je uhvati za rame.
Dejmon se nasmešio, izvivši ugao usana. Skinuo je svoje naočare za
sunce. Njegove oči nisu bile zelene. Bile su tamne kao prostor između
zvezda. Skoro da izgleda bolje od Stefana, mahnito pomisli Boni,
čvrsto se hvatajući za Metove prste.
„Šta, sada je ona tvoja, je li tako?", Dejmon se opušteno obrati
Metu.
„Ne", odvrati Met. Ipak, i dalje je čvrsto držao Boni.
„Stefan te nije poveo sa sobom?", upita Meredit s druge strane.
Činilo se da je, od svih njih, Dejmon najmanje uticao na nju. Ona ga
se najmanje plašila i bila je najmanje povodljiva.
„Ne", odgovori Dejmon, i dalje gledajući Boni. On se ne okreće
prema sagovorniku kao svi ostali, pomislila je. Ma ko govorio, on
nastavlja da gleda u šta želi. „Ti si to uradila", rekao je.
„Ja?", bojažljivo upita Boni, ne znajući tačno na koga je mislio.
„Ti. Ti si bacala čini, zar ne?"
„A..."
Prokletstvo. U Boninoj glavi blesnu prizor crne kose na beloj
maramici. Pogledala je Dejmonovu kosu: bila je mekša i ravnija od
Stefanove, ali jednako tamna. Met je očigledno pogrešio u
razvrstavanju. Stefanov glas je odisao nestrpljenjem.
„Poslala si po nas, Boni. Došli smo. Šta se događa?"
Posedali su po balama sena, a Dejmon je ostao da stoji. Stefan se,
s rukama na kolenima, nagnuo napred i gledao u Boni.
„Rekla si mi... rekla si da je Elena pričala s tobom." Pre nego što
je izgovorio njeno ime, napravio je primetnu pauzu. Lice mu je bilo
napeto od samokontrole.
„Da." Pošlo joj je za rukom da se osmehne. „Sanjala sam vrlo
čudan san, Stefane..."
Opisala mu je san i sve što se potom dešavalo. Trajalo je dugo.
Stefan je pažljivo slušao, a oči bi mu zasjale svaki put kada bi
spomenula Elenu. Kada mu je ispričala kako se završila Kerolajnina
~ 44 ~
žurka i kako su u dvorištu pronašli mrtvo Sjuino telo, prebledeo je.
Ipak, nije rekao ni reč.
„Došla je policija. Rekli su da je mrtva, ali to smo već znali",
privodila je Boni priču kraju. „I odveli su Viki, jadna Viki, samo je
buncala. Nisu nas pustili da pričamo s njom, a njena mama nam
spušta slušalicu kada je nazovemo. Neki ljudi čak pričaju da je Viki
to uradila, što je suludo. Ali, odbijaju da poveruju da je Elena pričala
s nama, tako da ne veruju ničemu što je pričala."
„A rekla je da je to bio on", prekinula ju je Meredit. „Nekoliko
puta. Muškarac je, neko ko poseduje snažne vidovnjačke moći."
„To je muškarac koji me je uhvatio za ruku u hodniku", rekla je
Boni. Ispričala je Stefanu kako sumnja na Tajlera, koji se pak ne
uklapa u ostatak opisa, kao što je Meredit istakla.
„Šta je s Kerolajn?", upita Stefan. „Da li je ona mogla nešto
videti?"
„Ona je bila napolju", odvrati Meredit. „Pronašla je vrata i izašla
je dok smo mi trčale unaokolo. Čula je vrištanje, ali nije smela da se
vrati u kuću. Da budem iskrena, ne krivim je."
„Dakle, niko osim Viki nije video šta se dogodilo."
„Ne. A Viki ne priča." Boni je nastavila tamo gde je stala. „Kada
smo shvatili da nam niko ne veruje, setili smo se Elenine poruke o
činima za prizivanje. Ukapirali smo da treba da prizovemo tebe jer je
ona mislila da nam ti možeš pomoći. Pa... možeš li?"
„Mogu pokušati", rekao je Stefan. Ustao je i odšetao, okrenuvši
im leđa. Nije se pomerao neko vreme; nije progovarao. Naposletku se
okrenuo i pogledao Boni u oči. „Boni", rekao je tiho ali odlučno, „u
snovima si zapravo pričala sa Elenom u četiri oka. Misliš li da bi to
mogla da ponoviš ako padneš u trans?"
Izraz u njegovim očima uplaši Boni. Sijale su smaragdnozelenim
žarom na njegovom bledom licu. Odjednom je shvatila da je uspela da
zaviri ispod maske kontrole koju je nosio. Pod njom se krilo previše
bola, previše čežnje, previše te jačine, te je jedva izdržala taj prizor.
„Mogla bih... ali, Stefane..."
„Onda ćemo to izvesti. Sada i ovde. I videćemo da li možeš da me
povedeš sa sobom."
Opčinjavao ju je pogledom, nekakvom skrivenom Moći, već
čistom snagom volje. Boni je želela to da uradi zbog njega, zbog njega
bi uradila sve. Međutim, sećanje na poslednji san ju je svladalo. Nije
~ 45 ~
se ponovo mogla suočiti s tim užasom, nije mogla.
„Stefane, previše je opasno. Mogla bih biti otvorena za bilo šta, i
plašim se. Ako mi ta stvar dospe u glavu, ne znam šta bi se sve moglo
desiti. Ne mogu, Stefane. Molim te. Čak ga i tablom izazivam da
dođe."
Za trenutak je pomislila da će je naterati da to uradi. Usta su mu
se tvrdoglavo razvukla u liniju, a oči su mu blistale još jače. Potom se
vatra u njima polako ugasila. Boni je osetila kako joj se srce cepa.
„Stefane, izvini", prošaptala je.
„Onda ćemo to morati da obavimo sami", rekao je. Vratio je
masku na lice, ali osmeh mu je delovao previše usiljeno, kao da ga je
to povredilo. Odsečnije je nastavio: „Prvo moramo saznati ko je ubica
i šta želi. Sve što znamo jeste da je nekakvo zlo opet prispelo u Felovu
Crkvu."
„Ali zašto?", upitala je Boni. „Zašto bi nekakvo zlo izabralo da
dođe baš ovde? Zar nismo dovoljno proživeli?"
„Zaista deluje kao čudna slučajnost", reče Meredit i ironično se
nasmeši. „Zašto bismo bili posebno blagosloveni?"
„Nije slučajnost", odvrati Stefan. Ustao je i podigao ruke kao da
nije siguran kako da počne. „Postoje mesta na zemlji koja su...
drugačija", rekao je. „Mesta koja su puna natprirodne energije, ni
pozitivne ni negativne, ni zle ni dobre. Neka od tih mesta su oduvek
bila takva, poput Bermudskog trougla i ravnice Solsberi, gde je
sagrađen Stounhendž. Druga su postala takva, posebno ako se tu
zbilo mnogo krvoprolića." Pogledao je Boni.
„Nemirni duhovi", prošaptala je.
„Da. Ovde se odigrala bitka, zar ne?"
„Da, za vreme Građanskog rata", rekao je Met. „Tako je uništena
crkva na groblju. Bilo je pokolja na obe strane. Niko nije pobedio, ali
su poginuli skoro svi koji su se borili. Šuma je puna njihovih
grobova."
„A tlo je natopljeno njihovom krvlju. Takvo mesto privlači
natprirodne sile. Privlači zlo. Zato je, pre svega, Ketrin privukla
Felova Crkva. I ja sam to osetio kada sam prvi put stigao ovamo."
„Sada je stiglo još nešto", reče Meredit, prvi put sasvim ozbiljna.
„Kako da se borimo s tim?"
„Prvo moramo saznati s kim se borimo. Mislim..."
Tada se začu škripa, a bled zrak sunca, pun uskovitlane prašine,
~ 46 ~
pade na bale sena. Svi se napregoše u iščekivanju, spremni da skoče i
pobegnu, ili pak da se bore. Figura koja je laktom gurala ogromna
vrata bila je sve samo ne preteća. Vlasnica pansiona, gospođa
Flauers, smešila im se, a oko njenih crnih očiju razigraše se bore.
Nosila je poslužavnik.
„Mislila sam, dečice, da biste poželeli da popijete nešto dok
razgovarate", rekla je opušteno.
Svi su razmenili zbunjene poglede. Kako je mogla da zna da se
ovde kriju? I kako je to tako smireno prihvatila?
„Izvolite", nastavila je gospođa Flauers. „To je domaći sok,
spravljen od mog grožđa sorte konkord." Stavila je po jednu papirnu
čašu kraj Meredit, Meta i Boni. „Evo i sveže pečenih kolačića s
đumbirom." Držala je tanjir. Boni je primetila da nije ponudila ni
Stefana ni Dejmona.
„Vas dvojica, ako hoćete, možete poći do podruma da probate
moje kupinovo vino", rekla je. Boni je mogla da se zakune da je
gospođa Flauers namignula.
Stefan duboko i oprezno udahnu.
„Ovaj, vidite, gospođo Flauers..."
„Tvoja stara soba je u dlaku onakva kakvu si je ostavio. Niko nije
ulazio otkako si otišao. Možeš da je koristiš kad god ti zatreba,
nemam ništa protiv."
Činilo se da je Stefan ostao bez reči.
„Pa... hvala vam. Mnogo vam hvala. Ali..."
„Ako brinete da ću nešto ispričati, možete biti mirni. Nemam
običaj da tračarim. Nikada nisam, nikada i neću. Kakav je taj sok?"
Naglo se okrenula ka Boni.
Boni je brzo uzela veći gutljaj.
„Dobar je", rekla je iskreno.
„Kada popijete, bacite čaše u smeće. Volim da je sve na svom
mestu." Gospođa Flauers je pogledala po ambaru, vrteći glavom i
uzdišući. „Kakva šteta. Tako slatka devojčica." Pogledala je Stefana
prodornim očima nalik na zrnca oniksa. „Dečko, ovog puta je pred
tobom veliki izazov", rekla je na odlasku, i dalje vrteći glavom.
„Dakle!", iznenađeno uzviknu Boni, zureći za njom. Ostali su se
samo bledo zgledali.
„Tako slatka devojčica, ali koja?", reče Meredit naposletku. „Sju
ili Elena?"
~ 47 ~
Elena je zapravo prošle zime provela nedelju-dve u ovom
ambaru, ali gospođa Flauers to nije trebalo da zna.
„Da li si joj ispričao nešto o nama?", upita Meredit Dejmona.
„Ni reč." Dejmon je izgledao kao da se zabavlja. „Ona je starica.
Bezopasna luda."
„Bistrija je nego što smo svi mi mislili", reče Met. „Kad pomislim
na dane kada smo je posmatrali kako vršlja po podrumu... Misliš li da
je znala da je posmatramo?"
„Ne znam šta da mislim", polako prozbori Stefan. „Drago mi je
samo što mi se čini da je na našoj strani. Obezbedila nam je sigurno
boravište."
„I sok od grožđa, nemojte to da zaboravite." Met se iskezio
Stefanu. „Hoćeš malo?" Pružio je čašu koja je curila.
„Da, možeš da uzmeš taj svoj sok od grožđa i..." Stefan se skoro
smeškao. Boni ih je načas videla onakve kakvi su bili pre Elenine
smrti. Bio je to prijateljski, topao odnos, prijatan kao njen odnos s
Meredit. Odjednom je nešto preseče.
Ali Elena nije mrtva, pomislila je. Prisutnija je nego ikad. Ona
upravlja svime što govorimo i radimo.
Stefan se opet pribrao.
„Kada je gospođa Flauers ušla, hteo sam da kažem da je bolje da
počnemo. Mislim da bi trebalo da počnemo od Viki."
„Ne želi da nas vidi", hitro odvrati Meredit. „Njeni roditelji ne
dozvoljavaju da joj se iko približi."
„Onda ćemo zaobići njene roditelje", reče Stefan. „Ideš s nama,
Dejmone?"
„Poseta još jednoj lepoj devojci? Ne bih to propustio."
Boni se usplahireno okrenula ka Stefanu. Izvodeći je iz ambara,
ubedljivo joj je rekao:
„Biće sve u redu. Paziću na njega."
Boni se nadale da je tako.
6.
Vikina kuća se nalazila na uglu i prišli su joj sa ulične strane.
Nebo je već bilo prekriveno teškim ružičastim oblacima. Svetlost je
bila mutna kao pod vodom.
~ 48 ~
„Sprema se oluja", rekao je Met.
Boni je pogledala Dejmona. Ni on ni Stefan nisu voleli jaku
svetlost. Mogla je da oseti kako Moć isijava iz njega, kao da je tik pod
njegovom kožom nešto treperilo. Smešio se ne gledajući u njih, pa
reče:
„Šta mislite o snegu u junu?"
Boni je jedva obuzdala drhtaj.
U ambaru je pogledala Dejmona jednom ili dvaput i primetila da
nezainteresovano prati priču. Za razliku od Stefanovog, izraz
njegovog lica se nimalo nije promenio kad je spomenula Elenu, niti
kada je ispričala kako je Sju umrla. Šta je on zaista osećao prema
Eleni? Jednom je prizvao snežnu oluju i ostavio je da se smrzne. Šta
sada oseća? Da li mu je uopšte stalo da uhvatimo ubicu?
„To je Vikina spavaća soba", rekla je Meredit. „Onaj prozor
pozadi."
Stefan je pogledao ka Dejmonu.
„Koliko ljudi ima u kući?"
„Dvoje. Muškarac i žena. Žena je pijana."
Jadna gospođa Benet, pomislila je Boni.
„Treba ih oboje uspavati", reče Stefan.
Iako to nije želela, Boni je bila zadivljena nabojem Moći kojom je
zračio Dejmon. Njene vidovnjačke moći nikada do tada nisu bile
dovoljno jake da osete suštinu njegove Moći. Sada je mogla da je oseti
jasno kao što je videla ljubičastu svetlost koja je polako čilela; jasno
poput mirisa orlovih noktiju ispod Vikinog prozora.
Dejmon je slegnuo ramenima.
„Uspavani su."
Stefan tiho pokuca na prozor. Nije bilo odgovora, ili bar Boni nije
ništa čula. Stefan i Dejmon se pogledaše.
„Već je napola u transu", reče Demon.
„Uplašena je. Ja ću, mene poznaje", odvrati Stefan. Naslonio je
vrhove prstiju na staklo. „Viki, ja sam, Stefan Salvatore", rekao je.
„Došao sam da ti pomognem. Dođi da me pustiš da uđem."
Glas mu je bio toliko tih da se činilo da ne prodire sa one strane
stakla. No, ubrzo su se zavese promeškoljile i pojavilo se lice.
Boni je glasno udahnula.
Vikina duga svetlosmeđa kosa beše raščupana, a lice joj je bilo
belo kao kreč. Ispod očiju su se videli crni podočnjaci. Pogled joj je bio
~ 49 ~
staklast i nepomičan, a usne grube i ispucale.
„Izgleda kao da je maskirana za scenu Ofelijinog ludila",
prošaptala je Meredit. „Spavaćica i ostalo."
„Izgleda kao da je obuzeta", obeshrabreno odvrati Boni.
Stefan je samo rekao:
„Viki, otvori prozor." Kao lutka na navijanje, mehanički, Viki
otvori jedan prozor, a Stefan upita: „Mogu li da uđem?"
Vikin mutan pogled pređe preko svih koji su stajali napolju. Boni
je za trenutak pomislila da nikoga ne prepoznaje. Međutim, trepnula
je i polako rekla:
„Meredit... Boni... Stefane? Vratio si se. Šta radite ovde?"
„Pozovi me unutra, Viki", ponovio je Stefan glasom opsenara.
„Stefane..." Nastupila je duga pauza, a zatim Viki reče: „Uđi."
Uzmakla je, a on se uhvatio za sims i uskočio u sobu. Za njim
udoše Met i Meredit. Boni je s Dejmonom ostala napolju pošto je
nosila mini suknju. Volela bi da je danas obukla farmerice, ali nije
znala da će poći u akciju.
„Ne bi trebalo da budeš ovde", reče Viki Stefanu, gotovo smireno.
„Doći će po mene. Doći će i po vas."
Meredit je zagrli. Stefan kratko upita:
„Ko?"
„On. Dolazi mi u snove. On je ubio Sju." Vikin smireni ton ih je
užasavao više od histerije.
„Viki, došli smo da ti pomognemo", rekla je Meredit nežno. „Sve
će sada biti u redu. Nećemo mu dozvoliti da te povredi, obećavam."
Viki se okrenula i počela da zuri u nju. Odmerila je Meredit od
glave do pete, kao da se Meredit odjednom pretvorila u nešto
neverovatno. Onda je počela da se smeje. Bilo je užasno: napad
promuklog smeha koji je podsećao na oštar kašalj. Dugo je potrajalo.
Boni je poželela da začepi uši. Konačno, Stefan reče:
„Viki, prekini."
Smeh se premetnuo u nešto nalik na jecanje. Kada je Viki ponovo
podigla glavu, pogled joj se razbistrio, prožet uznemirenošću.
„Svi ćete umreti, Stefane", rekla je, vrteći glavom. „Niko ne može
da se izbori s njim i da preživi."
„Moramo saznati nešto o njemu da bismo mogli da se izborimo s
njim. Treba nam tvoja pomoć", rekao je Stefan. „Reci mi kako
izgleda."
~ 50 ~
„Ne mogu da ga vidim u snovima. On je samo senka bez lica",
prošaptala je Viki povijajući ramena.
„Ali videla si ga u Kerolajninoj kući", insistirao je. „Viki, slušaj
me", dodao je kada se naglo okrenula od njega. „Znam da se plašiš, ali
ovo je veoma važno, važnije nego što možeš pojmiti. Ne možemo se
boriti s njim sve dok ne saznamo s kim se borimo, a ti si jedina,
jedina koja nam može dati informacije koje su nam potrebne. Moraš
nam pomoći."
„Ne mogu da se setim..."
Stefanov glas je bio nepokolebljiv.
„Znam kako da ti pomognem da se setiš", rekao je. „Hoćeš li mi
dozvoliti da pokušam?"
Sekunde su milele. Zatim Viki snažno izdahnu i oklembesi se.
„Radi šta hoćeš", rekla je ravnodušno. „Ne marim. Nema nikakve
razlike."
„Ti si hrabra devojka. Sada me pogledaj, Viki. Opusti se. Samo
me gledaj i opusti se." Stefanov glas se pretvorio u mrmorenje. Pričao
je nekoliko minuta, a onda je Viki zažmurila.
„Sedi." Stefan je povede do kreveta. Seo je pored nje i gledao je u
lice. „Viki, sada se osećaš opušteno i mirmo. Čega god da se setiš,
neće te povrediti", rekao je utešnim glasom. „Sada pokušaj da
prizoveš nedelju uveče. Nalaziš se u velikoj spavaćoj sobi u
Kerolajninoj kući. Sju Karson je s tobom, i još neko. Treba da vidiš..."
„Ne!" Viki se izvijala napred-nazad kao da beži od nečeg. „Ne! Ne
mogu..."
„Viki, smiri se. Neće ti nauditi. On tebe ne može da vidi, ali ti
možeš da vidiš njega. Slušaj me."
Dok je Stefan pričao, Vikino cvilenje se utišalo. Ipak, i dalje se
bacakala i izvijala.
„Potrebno nam je da ga vidiš. Pomozi nam da se izborimo s njim.
Kako izgleda?"
„Izgleda kao đavo!"
Bio je to skoro vrisak. Meredit je sela kraj Viki i uhvatila je za
ruku. Pogledala je u Boni, koja ju je gledala razrogačenim očima,
blago slegnuvši ramenima. Boni nije imala pojma o čemu Viki priča.
„Reci mi nešto više", staloženo reče Stefan.
Vikina usta se iskriviše. Nozdrve su joj se raširile kao da njuši
užasan smrad. Dok je pričala, razdvajala je reči kao da joj je muka od
~ 51 ~
njih.
„Nosi... stari kišni mantil. Vijori oko njegovih nogu na vetru. On
čini da vetar duva. Ima svetlu kosu. Skoro belu. Raščupana je svuda
po njegovoj glavi. Oči su mu plave, zrače plavetnilom." Viki obliza
usne i proguta, kao da će povratiti. „Plavo je boja smrti."
Grmljavina potrese nebo. Dejmon je bacio pogled uvis, a zatim se
namrštio i zamislio se.
„Visok je. Smeje se. Dolazi po mene smejući se. Ali, Sju vrišti 'Ne,
ne!' i pokušava da me odvuče. Uzima nju umesto mene. Prozor je
razbijen, a balkon je odmah pored. Sju jeca: 'Ne, molim te.' Onda ga
gledam, gledam ga kako je baca..." Viki je ubrzano dahtala, a glas joj
se histerično podigao.
„Viki, u redu je. Nisi zaista tamo. Na sigurnom si."
„O, molim te, ne... Sju! Sju! Sju!"
„Viki, ostani sa mnom. Slušaj. Treba mi samo još jedno. Pogledaj
ga. Reci mi da li nosi plavi dragi kamen..."
Viki je klatila glavom tamo-amo, jecajući sve jače.
„Ne! Ne! Ja sam sledeća! Ja sam sledeća!"
Odjednom je širom otvorila oči i povratila se iz transa, gušeći se i
boreći se za vazduh. Zatim je naglo okrenula glavu.
Slika na zidu se zatresla.
Taj zvuk je pratilo zveckanje ogledala u ramu od bambusa, a
zatim zadrhtaše bočice parfema i ruževi koji su stajali na stočiću. Uz
zvuk kokanja kokica, minđuše počeše da iskaču s postolja. Zvečanje je
bivalo sve glasnije. Slamnati šešir je pao s vešalice. Fotografije su
letele sa ogledala. Kasete i diskovi iz stalka izleteše na pod poput
karata koje neko meša spremajući ih za deljenje.
Meredit i Met su skočili na noge stežući pesnice.
„Zaustavi to! Zaustavi to!", vikala je Viki kao pomahnitala.
Nije prestajalo. Met i Meredit su gledali kako se novi predmeti
pridružuju plesu. Sve što je moglo da se pomera treslo se, poskakivalo
i ljuljalo. Kao da je soba bila zahvaćena zemljotresom.
„Prestani! Prestani!", vrištala je Viki, pokrivši uši rukama.
Tačno iznad njene kuće udari grom.
Boni je snažno odskočila kada je ugledala izlomljenu liniju munje
koja je prosvirala preko neba. Instinktivno se uhvatila za nešto. Dok
je munja besnela, poster na zidu se pocepao po dijagonali, kao da ga
~ 52 ~
je isekao fantomski nož. Boni je prigušila vrisak i uhvatila se jače.
Odjednom je buka utihnula kao da je neko isključio struju.
Vikina soba je bila mirna. Samo su se rese na lampi pored
kreveta blago ljuljuškale. Poster se umotao u dva nejednaka dela.
Polako, Viki je sklonila ruke sa ušiju.
Vidno uznemireni, Met i Meredit su pogledali unaokolo.
Boni je zažmurila i promrmljala nešto nalik na molitvu. Tek
pošto je otvorila oči, shvatila je za šta se držala. Osetila je mekanu,
hladnu površinu kožne jakne. Bila je to Dejmonova ruka. On se nije
odmakao od nje. Ni sada se nije pomerio. Lagano se nagnuo napred,
zamišljeno osmatrajući sobu.
„Pogledaj u ogledalo", rekao je.
Svi pogledaše, a Boni zaustavi dah grčeći prste. Nije to videla
ranije, ali to se sigurno desilo kad je sve u sobi poludelo. Neko je na
staklenoj površini ogledala ispisao dve reči Vikinim upadljivim
koralnocrvenim ružem. .
Goodnight Sweetheart.
„O, bože", prošaptala je Boni.
Stefan odvrati oči od ogledala i pogleda Viki. Drugačiji je,
pomislila je Boni. Bio je opušten ali pripravan, kao vojnik koji je
upravo dobio potvrdu da bitka može da počne. Kao da je prihvatio
nekakav lični izazov. Izvadio je nešto iz zadnjeg džepa i odmotao ga,
otkrivajući izdanke biljke s dugim zelenim listovima i sitnim lila
cvetovima.
„Ovo je vrbena, sveža vrbena", rekao je tiho, ali glas mu beše
staložen i jak. „Ubrao sam je kod Firence, tamo je sada u cvatu."
Uzeo je Vikinu ruku i gurnuo zamotuljak u nju. „Hoću da ovo držiš i
čuvaš kod sebe. Stavi malo vrbene u svaku prostoriju u kući, a ako
možeš, sakrij malo i u odeću svojih roditelja, da bude blizu njih.
Dokle god je imaš uza se, tvoj um ne može biti posednut. Može te
uplašiti, Viki, ali ne može te naterati da uradiš nešto, na primer, da
otvoriš vrata ili prozor. Slušaj me, Viki, jer ovo je važno."
Viki se tresla, nabravši lice. Stefan je uze za obe ruke i pogleda
je, govoreći tiho i razgovetno.
„Ako sam u pravu, Viki, ne može ući ukoliko ga ti ne pozoveš
unutra. Pričaj s roditeljima. Reci im da je važno da nijednog stranca
ne puštaju u kuću. U stvari, Dejmon odmah može odaslati taj predlog
u njihov um."
~ 53 ~
Bacio je pogled na Dejmona, koji je blago slegnuo ramenima i
klimnuo glavom, kao da mu je pažnja usmerena na nešto drugo. Boni
je svesno izvukla ruku iz njegove jakne. Viki je pognula glavu nad
vrbenom.
„Ući će nekako", rekla je meko, s jezivom ubeđenošću.
„Ne. Viki, slušaj me. Od sada ćemo nadgledati tvoju kuću
čekajući da se pojavi."
„Nije važno", rekla je Viki. „Ne možete ga zaustaviti." Zaplakala
je i zasmejala se u isti mah.
„Pokušaćemo", reče Stefan. Pogledao je Meredit i Meta, koji su
klimali glavom. „Da. Od ovog trenutka nećeš biti sama. Uvek će te
čuvati neko od nas."
Viki je samo odmahivala pognutom glavom. Meredit joj je
stegnula ruku, a Stefan je pogledao prema prozoru.
Kada su im se ona i Met pridružili, Stefan im svima tiho reče:
„Ne želim da je ostavim bez nadzora, ali ja sada ne mogu da
ostanem. Moram nešto da obavim, a jedna od devojaka treba da pođe
sa mnom. S druge strane, ne želim da druga devojka ostane ovde
sama." Okrenuo se ka Metu. „Mete, da li bi ti..."
„Ostaću ja", rekao je Dejmon.
Svi ga zgranuto pogledaše.
„Pa, to je logično rešenje, zar ne?" Činilo se da se Dejmon
zabavlja. „Uostalom, kako zamišljaš da se neko od njih bori protiv
njega?"
„Mogu pozvati mene. Mogu da nadgledam njihove misli s te
udaljenosti", promišljeno odvrati Stefan.
„Pa", reče Dejmon zabavljajući se, „mogu i ja da te pozovem ako
upadnem u nevolju, batice. Ionako mi je dosadno ovo tvoje
istraživanje. Mogu da budem ovde kao i bilo gde drugde."
„Viki je potreban neko da je čuva, a ne da je uznemirava", rekao
je Stefan.
Dejmon se šarmantno osmehnu.
„Ona?" Klimnuo je glavom prema devojci koja je sedela na
krevetu, ljuljuškajući se i držeći vrbenu. Od raščupane glave do gole
pete, Viki nije bila lep prizor. „Veruj mi na reč, brate, mogu ja i bolje
od toga." Boni je načas pomislila da su te tamne oči blesnule prema
njoj. „Uostalom, uvek govoriš kako bi voleo da mi veruješ", dodao je
Dejmon. „Evo prilike da to i pokažeš."
~ 54 ~
Stefan je izgledao kao da želi da mu veruje, kao da je doveden u
iskušenje. Dejmon nije ništa govorio, samo se podrugljivo i zagonetno
smešio. Kao da je, zapravo, tražio da mu ne veruje, pomislila je Boni.
Dvojica braće su stajala i gledala se dok su tišina i napetost
osvajale prostor između njih. Boni je tek tada primetila koliko
nalikuju jedan drugom: jedan brat ozbiljan i napet, drugi pak
ravnodušan i podrugljiv, no obojica neljudski lepi. Stefan je polako
izdahnuo.
„U redu", prošapta na koncu. Boni, Met i Meredit su buljili u
njega, ali on to, izgleda, nije primećivao. Govorio je Dejmonu kao da
nema nikog osim njih dvojice. „Ti ostani ovde, van kuće, gde te niko
neće videti. Ja ću se vratiti i preuzeti kad obavim to što treba."
Mereditine obrve su se podigle sve do kose, ali nije progovorila ni
reč. I Met je ćutao. Boni je pokušala da zatomi svoja neprijatna
osećanja. Stefan sigurno zna šta radi, rekla je sebi. Uostalom, bolje bi
mu bilo.
„Nemoj dugo", prezrivo dometnu Dejmon.
I tako su se razišli. Dejmon je nestao u tami, u senci orahovog
drveća koje je krasilo Vikino dvorište, a Viki je ostala u sobi,
ljuljuškajući se bez prestanka.
U kolima, Meredit upita:
„Kuda sada?"
„Moram da okušam teoriju", odsečno odvrati Stefan.
„Da je ubica vampir?", oglasi se Met sa zadnjeg sedišta, gde je
sedeo s Boni.
Stefan ga oštro pogleda.
„Da."
„Zato si rekao Viki da nikoga ne poziva u kuću", dodala je
Meredit da slučajno ne bi zaostala u logičkom rasuđivanju. Vampiri
ne mogu da posete ljudsko boravište ukoliko nisu pozvani, setila se
Boni. „Zbog toga si pitao da li je taj tip nosio plavi kamen."
„To je amajlija protiv dnevne svetlosti", objasni Stefan pružajući
desnu ruku. Na trećem prstu je nosio srebrni prsten s lazurnim
kamenom. „Ako ne nosiš ovakvu amajliju, direktno izlaganje suncu će
te ubiti. Ako ubica jeste vampir, ima ovakav kamen uza se."
Stefan instinktivno dodirnu nešto što je nosio ispod majice. Boni
je nedugo potom shvatila šta bi to moglo biti. Elenin prsten. Stefan
joj ga je najpre poklonio, a pošto je umrla, počeo je da ga nosi na
~ 55 ~
lančiću oko vrata. Rekao je da tako deo nje zauvek može ostati uz
njega.
Boni pogleda Meta i opazi da žmuri.
„Pa, kako možemo znati da je vampir?", upita Meredit.
„Postoji samo jedan način da saznamo. Nije baš prijatan, ali
drugačije ne možemo."
Bonino srce siđe u pete. Ako Stefan kaže da nije prijatno, to
znači da će njoj biti krajnje neprijatno.
„Koji je to način?", pitala je suvo.
„Moram da pogledam Sjuin leš."
Zavladao je tajac. Čak je i Meredit, koja je inače izgledala
staloženo, bila zgrožena. Met se okrenuo, pritiskajući čelo na
prozorsko staklo.
„Mora da se šališ", rekla je Boni.
„Voleo bih da je tako."
„Ali... pobogu, Stefane. Ne možemo. Neće nam dozvoliti. Mislim,
šta ćemo reći? 'Izvinite, mogu li da proverim da li na ovom lešu ima
ranica?'"
„Boni, prestani", rekla je Meredit.
„Ne mogu da se suzdržim", odbrusila je Boni. „To je užasna ideja.
Osim toga, policija je već pogledala njen leš. Na njemu nije bilo ni
ožiljka, osim posekotina koje je zadobila pri padu."
„Policija ne zna šta treba da traži", hladno odvrati Stefan. Boni
se vrati na zemlju, setivši se nečeg što je stalno zaboravljala. Stefan
je jedan od njih. Jedan od lovaca. I ranije je viđao mrtve ljude.
Verovatno ih je i ubijao.
On pije krv, pomislila je i stresla se.
„Onda?", upita Stefan. ,,Da li ste i dalje uz mene?"
Boni se pritajila na zadnjem sedištu. Meredit je čvrsto stezala
volan. Okrećući glavu od prozora, Met progovori.
„Nemamo izbora, zar ne?", rekao je umorno.
„Gledanje pokojnika u kapeli traje od sedam do deset", rekla je
Meredit tiho.
„Dakle, moraćemo da sačekamo do deset, kada ćemo moći da
budemo nasamo s njom", odvrati Stefan.
„Ništa odvratnije u životu nisam radila", skrhano prošapta Boni.
U kapeli je bilo mračno i hladno. Stefan je parčetom tankog
savitljivog metala otvorio katanac na spoljnim vratima. Pod sobe u
~ 56 ~
kojoj se nalazilo telo beše prekriven debelim tepihom, a zidovi su bili
obloženi tamnim hrastovim pločama. Ovo mesto bi ostalo depresivno
čak i da upale svetlost. U mraku je delovalo skučeno, zagušljivo i
posednuto grotesknim oblicima. Kao da je iza svake ikebane čučala
nekakva spodoba.
„Ne želim da budem ovde", kukala je Boni.
„Hajde da završimo sa ovim, može?", procedi Met.
Kada je upalio baterijsku lampu, Boni je izbegavala da pogleda
osvetljeno mesto. Nije želela da vidi sanduk, nije želela. Zurila je u
cveće, u srce od ružičastih ruža. Grom je roptao kao usnula životinja.
„Daj da otvorim ovo... evo", reče Stefan.
Boni pogleda uprkos svojoj odluci da to ne učini. Kovčeg je bio
beo, oivičen bledoružičastim satenom. Sjuina svetla kosa je sijala kao
kosa Uspavane lepotice. No, Sju nije izgledala kao da spava. Bila je
previše bleda, previše mirna. Nalikovala je voštanoj figuri.
Boni se prišunjala bliže, pogleda prikovanog za Sjuino lice.
Zato je tako hladno ovde, odlučno je rekla u sebi. Da se vosak ne
bi topio. Nije mnogo pomoglo.
Stefan je pružio ruku da dotakne Sjuinu ružičastu košulju s
visokim okovratnikom. Otkopčao je prvo dugme.
„Zaboga", besno prošapta Boni.
„Šta misliš, zašto smo ovde?", prosikta Stefan.
Ipak, njegova ruka se zaustavila na drugom dugmetu. Boni je
malo posmatrala, a onda je odlučila.
„Pomeri se", rekla je, a kada to nije učinio odmah, gurnula ga je.
Meredit joj je prišla, te su zaklonile Sju od momaka. Nemo su se
sporazumele. Ako će zaista skinuti košulju, učiniće to bez momaka.
Boni je otkopčala dugmiće, a Meredit je držala lampu. Sjuina koža je
na dodir bila voštana i hladna, kao što je i izgledala. Začudo,
otkopčana košulja je otkrivala beli čipkani kombinezon. Naterala je
sebe da s bledog vrata skloni Sjuinu sjajnu zlatnu kosu. Kosa joj je
bila ukočena od laka.
„Nema ranica", rekla je posmatrajući Sjuin vrat. Bila je ponosna
na to što joj je glas skoro miran.
„Nema", začuđeno reče Stefan. „I ne samo to. Pogledaj ovo."
Nežno je zaobišao Boni i pokazao bledu posekotinu koja se u vidu
svetle linije protezala od ključne kosti do grudi. Bila je beskrvna
poput okolne kože, no ipak beše dovoljno vidljiva. Preko srca.
~ 57 ~
Stefanovi dugi prsti su u vazduhu pratili trag posekotine. Boni se
ukočila, spremna da ga lupi po prstima ako je dotakne.
„Šta je to?", zbunjeno upita Meredit.
„Misterija", odgovori Stefan. Glas mu je i dalje bio čudan. „Da
sam video ovakav ožiljak na vampiru, to bi značilo da je vampir
davao krv čoveku. Tako se to radi. Ljudski zubi ne mogu prodreti
kroz našu kožu, pa se posečemo sami ako želimo da damo krv. Ali Sju
nije bila vampir."
„Naravno da nije!", rekla je Boni.
Pokušala je da se odupre slici koja ju je opsedala, Elena se
naginje ka takvoj posekotini na Stefanovim grudima i srče, pije...
Stresla se i shvatila da žmuri.
„Treba li još nešto da pogledaš?", rekla je otvarajući oči.
„Ne. To je sve."
Boni je zakopčala košulju. Namestila je Sjuinu kosu. Brzo je
izašla napolje dok su Meredit i Stefan spuštali poklopac kovčega.
Stajala je tako, obgrlivši se rukama. Nečija ruka joj dotaknu lakat.
Bio je to Met.
„Hrabrija si nego što izgledaš", rekao je.
„Da, pa..." Pokušala je da slegne ramenima. Zatim je briznula u
plač. Met je zagrli.
„Znam", rekao je. Samo to. Nije rekao „Ne plači", ili „Polako", ili
„Sve će biti u redu". Samo je izustio: „Znam." Zvučao je utučeno, a
upravo se tako ona osećala.
„Naprskali su joj kosu lakom", jecala je. „Sju nikada nije koristila
lak za kosu. Užasno je." To joj se činilo najgorim od svega.
Samo ju je držao.
Nedugo potom, Boni je došla do daha. Shvatila je da drži Meta
toliko čvrsto da mu skoro nanosi bol, pa je pustila ruke.
„Skroz sam ti ukvasila košulju", rekla je, izvinjavajući se i
šmrcajući.
„Nema veze."
Nešto u njegovom glasu nateralo ju je da uzmakne i pogleda ga.
Izgledao je kao onda na školskom parkingu. Beskrajno izgubljeno,
beskrajno... beznadežno.
„Mete, šta je bilo?", prošaptala je. „Molim te."
„Već sam ti ispričao", rekao je. Pogled mu je bio uprt u beskrajnu
daljinu. „Sju leži tu mrtva, a ne bi trebalo da je tako. Sama si to
~ 58 ~
rekla, Boni. Kakav je ovo svet kad se u njemu događaju ovakve
stvari? Kad u njemu devojke poput Sju ubijaju iz zezanja, kad u
njemu avganistanska deca gladuju, a bebe foke deru naživo? Ako je
svet takav, da li je išta važno? Ionako je sve gotovo." Zastao je i Boni
se učinilo da je došao k sebi. „Razumeš li o čemu govorim?"
„Nisam sigurna." Boni je pomislila da možda i ne želi da razume.
Bilo je previše strašno. No, obuzela ju je potreba da ga uteši, da
izbriše taj izgubljeni izraz s njegovog lica. „Mete, ja..."
„Gotovi smo", reče Stefan iza njih.
Met je pogledao u pravcu glasa, a njegov izgubljeni pogled kao da
se još više pomutio.
„Ponekad pomislim da je sa svima nama gotovo", rekao je,
odmičući se od Boni. Nije objasnio šta je time hteo da kaže.
„Hajdemo."



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

6 Re: Mračno okupljanje IV taj Pon Feb 13, 2012 6:41 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
7.
Stefan je oklevajući prišao uglu kuće, skoro kao da se pribojava
onoga što će zateći. Donekle je očekivao da je Dejmon dosad već
napustio svoju busiju. Verovatno je ispao glup što se oslonio na
Dejmona.
Kada je pak stigao do dvorišta, ugledao je komešanje među
stablima crnog oraha. Njegovo oko, oštrije od ljudskog, razaznalo je
tamnu senku naslonjenu na stablo.
„Nije da nisi sebi dao vremena."
„Morao sad da otpratim ostale kući. A morao sam i da jedem."
„Životinjska krv", prezrivo reče Dejmon, pogleda uprtog u flekicu
na Stefanovoj majici. „Zec, ako me njuh ne vara. To baš liči na tebe,
zar ne?"
„Dejmone, dao sam vrbenu i Boni i Meredit."
„Mudar potez predostrožnosti", razgovetno odvrati Dejmon,
pokazujući zube.
Poznati nalet razdraženosti nabuja u Stefanu. Zašto je Dejmon
morao da bude toliko težak? Razgovor s njim je bio nalik na hod po
minskom polju.
„Idem sada", nastavio je Dejmon, prebacujući jaknu preko
ramena. „Moram i ja nešto da obavim." Zlobno se iskezio preko
~ 59 ~
ramena. „Nemoj me čekati."
„Dejmone." Dejmon se napola okrenuo, ali je slušao. „Poslednja
stvar koja nam je potrebna jeste da neka devojka vrisne: 'Vampir!' ili
pak da na sebi otkrije znake. Ovi ljudi su već prošli kroz to, nisu
neznalice."
„Imaću to na umu." Rekao je to ironično. Pa ipak, od svega što je
Stefan ikada čuo od brata, to je najviše ličilo na obećanje.
„Ovaj, Dejmone?"
„Šta je sad?"
„Hvala ti."
To je bilo previše. Dejmon se naglo okrenuo, pogledavši ga
hladno i neprijatno poput tuđina.
„Ne očekuj ništa od mene, batice", rekao je preteći. „Vidiš,
prevarićeš se svaki put. Takođe, nemoj misliti da možeš da
manipulišeš mnome. Možda će te oni pratiti, ali ja neću. Imam svoje
razloge da budem ovde."
Nestao je pre nego što je Stefan uspeo da sastavi odgovor. Ionako
ne bi vredelo. Dejmon nikada nije slušao šta on priča. Dejmon ga
nikada nije zvao po imenu, već uvek onim prezrivim „batice". Dejmon
je sada otišao da pokaže koliko je nepouzdan, pomislio je Stefan.
Odlično. Uradiće nešto posebno pokvareno samo da bi pokazao
Stefanu da je sposoban za to.
Stefan je oprezno odabrao drvo na koje se naslonio, pa je skliznuo
niza stablo gledajući u nebo. Pokušao je da razmisli o problemu i o
onome što je te večeri saznao. Razmišljao je o Vikinom opisu ubice.
Visok, plava kosa i plave oči, to ga je podsećalo na nekoga. Ne na
nekog koga je već sreo, nego na nekog za koga je čuo... Nije bilo svrhe.
Nije mogao da se usredsredi na rešenje. Bio je umoran i usamljen i
očajnički mu je bila potrebna uteha. Gorka istina je bila da nije bilo
nikoga ko bi mogao da mu je pruži.
Elena, lagala si me, pomislio je.
Na tome je insistirala, to mu je obećala. „Stefane, šta god da se
desi, ja ću ostati s tobom. Reci mi da veruješ u to." Bespomoćan pred
njenim činima, odgovorio joj je: „O da, Elena, verujem. Šta god da se
desi, ostaćemo zajedno."
No, napustila ga je. Možda to nije bilo namerno, ali zar je to na
koncu bitno? Napustila ga je i nestala.
Bilo je trenutaka kada je sve što je želeo bilo da je prati.
~ 60 ~
Razmišljaj o nečemu drugom, o bilo čemu, rekao je sebi, ali bilo je
prekasno. Jednom oslobođene, Elenine slike su se vrtele po njegovoj
glavi. Nanosile su mu previše boli, a opet, bile su previše divne da bi
ih odgurnuo od sebe.
Setio se prvog poljupca, šoka vrtoglave slasti kada su se njihove
usne dodirnule. Zatim, šok za šokom, ali na nekoj dubljoj razini. Kao
da je dopirala do njegove srži, do suštine na koju je skoro zaboravio.
Preplašen, osetio je kako se bedemi kojima se štitio urušavaju:
sve tajne, sav otpor, svi trikovi koje je koristio da ljude održi na
distanci. Elena je prodrla kroz sve to, razotkrivajući njegovu
ranjivost. Razotkrivajući njegovu dušu. Na kraju, shvatio je da je
upravo to i sam želeo. Želeo je da ga Elena vidi bez zidova i ograda.
Želeo je da ga upozna onakvog kakav jeste.
Zastrašujućeg? Da. Kada je konačno otkrila njegovu tajnu
videvši kako pije ptičju krv, ustuknuo je od sramote. Bio je siguran
da će se okrenuti i pobeći, preplašena krvlju na njegovim usnama.
Zgađena. Kada ju je te noći pogledao u oči, naišao je na razumevanje.
Na oproštaj. Na ljubav.
Njena ljubav ga je izlečila.
Tada je shvatio da nikada ne treba da se razdvoje. Izranjala su i
druga sećanja. Stefan bi ih zadržavao iako ga je bol kidala svojim
kandžama. Osećaji. Elenino gipko telo u njegovom naručju. Dodir
njene kose na njegovom obrazu, lagan poput leptirovih krila. Oblik i
ukus njenih usana. Neverovatne ponoćnoplave oči.
Sve je to izgubljeno. Sve je zauvek van njegovog domašaja.
Ipak, Boni je stupila u kontakt sa Elenom. Elenin duh, njena
duša, još je u blizini. Ako bi neko mogao da je prizove, to bi trebalo da
bude on. Ima Moć kojom može da upravlja. Ima više prava da je traži
nego bilo ko drugi.
Znao je kako se to radi. Zatvoriš oči. Zamisliš osobu koju želiš da
privučeš. To je lako. Mogao je da vidi Elenu, da je oseti i omiriše.
Onda pozoveš tu osobu, dozvoliš da se tvoja čežnja prostre u beskraj.
Otvoriš se i dozvoliš da ona oseti tvoju potrebu. I to je bilo lako. Nije
prezao od opasnosti. Sakupio je svu žudnju i sav bol i poslao ih kao
molitvu.
Osetio je... ništa.
Tek prazninu i sopstvenu usamljenost. Tek tišinu. Njegova Moć
nije bila kao Bonina. Nije mogao da dopre do one koju je najviše
min@
~ 61 ~
voleo, do one koja mu je najviše značila. Nikada ranije nije bio toliko
usamljen.
„Šta želiš?", upita Boni.
„Nekakav dokument o istoriji Felove Crkve. Posebno nešto o
osnivačima", odvrati Stefan.
Sedeli su u Mereditinim kolima, koja su bila parkirana iza
Vikine kuće, na prikladnoj distanci. Bio je sumrak i svi su se vratili
sa Sjuine sahrane, svi osim Stefana.
„To ima veze sa Sju, zar ne?" Pogled Mereditinih tamnih očiju,
smiren i inteligentan, proučavao je Stefana. „Misliš da si rešio
misteriju."
„Možda", priznao je.
Čitav dan je proveo razmišljajući. Prevazišao je sinoćni bol i
ponovo je bio pribran i pripravan. Iako nije mogao da dopre do Elene,
mogao je da opravda njenu veru u njega, učiniće ono što Elena želi.
Uteha je bila u radu, u prilježnosti. U zatomljavanju osećanja.
„Imam ideju, ali ne mogu da tvrdim da je tako. Ne želim da
pričam o tome dok ne budem siguran", dodao je.
„Zašto?", zahtevala je Boni da zna.
Ona je sušta suprotnost Meredit, pomislio je Stefan. S tom
vatrenom kosom i vatrenim duhom. Nežno lice u obliku srca i
prozirna koža samo su zavaravali trag. Boni je pametna i snalažljiva,
iako je tek počinjala da otkriva sebe.
„Zato što, ako grešim, neko nevin može da nastrada. Vidi,
trenutno je to samo ideja. Ali, obećavam da ću vam sve ispričati ako
nađem nekakve dokaze večeras."
„Mogao bi da popričaš s gospođom Grajmsbi", predložila je
Meredit. „Ona je gradska bibliotekarka i zna mnogo o osnivanju
Felove Crkve."
„A tu je uvek i Honorija", dometnu Boni. „Mislim, ona jeste jedan
od osnivača."
Stefan je brzo pogleda.
„Mislio sam da je Honorija Fel prestala da komunicira s tobom",
rekao je obazrivo.
„Nisam mislila da pričaš s njom. Ona je iščezla - puf! - zbogom
ostaj", zgađeno reče Boni. „Mislila sam na njen dnevnik. Nalazi se u
~ 62 ~
biblioteci, kao i Elenin. Gospođa Grajmsbi ih je postavila blizu svog
stola."
Stefan je bio iznenađen. Nije mu se baš dopadala pomisao da
neko prelistava Elenin dnevnik. Ipak, Honorijini podaci bi mogli biti
tačno ono što je tražio. Honorija ne samo što je bila mudra žena nego
je imala natprirodne moći. Bila je veštica.
„Biblioteka je sigurno već zatvorena", rekla je Meredit.
„Tim bolje", odvrati Stefan. „Niko neće znati kakve nas
informacije zanimaju. Dvoje može provaliti u biblioteku, a drugo
dvoje može ostati ovde. Meredit, ako ti pođeš sa mnom..."
„Volela bih da ostanem ovde, ako nemaš ništa protiv", rekla je.
„Umorna sam", objasnila je kada je videla izraz njegovog lica. „Ovako
mogu da završim smenu na straži i odem kući ranije. Zašto ti i Met
ne biste otišli, a Boni i ja ostale?"
Stefan ju je još gledao.
„Važi", tiho je rekao. „Dobro. Ako Met smatra da je to u redu."
Met slegnu ramenima. „Onda smo se dogovorili. Možda ćemo se
zadržati nekoliko sati. Vas dve ostanite u kolima i zaključajte vrata.
Tako ćete biti dovoljno sigurne."
Ako je dobro pretpostavio, barem nekoliko dana ne bi trebalo da
bude napada. Trebalo bi da su Boni i Meredit na sigurnom. Međutim,
uporno se pitao šta je bilo sakriveno iza Mereditinog predloga.
Sigurno nije bila samo umorna.
„Osim toga, gde je Dejmon?", upitala je Boni dok se Met spremao
da pođe.
Stefan je osetio grč u stomaku.
„Ne znam." Čekao je da neko postavi to pitanje. Od sinoć nije
video brata, a nije imao predstavu gde bi mogao biti. „Pojaviće se on
već", rekao je i zatvorio vrata Mereditinih kola. „Toga se i plašim."
U tišini su koračali do biblioteke, držeći se senki. Niko ga nije
smeo videti. Stefan se vratio u Felovu Crkvu, ali bio je siguran da
Felova Crkva ne želi njegovu pomoć. Opet je bio stranac, došljak.
Lako su obili bravu na vratima biblioteke; mehanizam je bio
jednostavan. Dnevnici su bili tačno na onom mestu na koje ih je
uputila Boni. Stefan je namerno zaustavio ruku koja je posegnula ka
Eleninom dnevniku. Tu su njenim rukopisom bili zabeleženi njeni
poslednji dani. Kada bi sada počeo da razmišlja o tome...
Usredsredio se na knjigu s kožnim povezom. Jedva je razaznavao
~ 63 ~
ao slova ispisana izbledelim mastilom, ali oči su mu se ubrzo navikle
na gust, kitnjast tekst ispisan krasnopisom.
To je bila priča Honorije Fel i njenog muža, koji su s bračnim
parom Smolvud i još nekim porodicama došli ovamo, u divljinu.
Izložili su se divljini, gladi i odsečenosti od sveta. Honorija je jasno i
jednostavno, bez sentimentalnosti, pisala o bici za preživljavanje.
Tu je Stefan pronašao ono što je tražio.
Trnci su mu lazili uz potiljak dok je ponovo čitao taj odeljak. Na
kraju se zavalio i zažmurio.
Bio je u pravu. U njemu više nije bilo ni tračka sumnje. Dakle, u
pravu je povodom sadašnjih zbivanja u Felovoj Crkvi. Na trenutak ga
je obuzela lagana mučnina. Bes ga je nagonio da kida i cepa, da
pretuče nekoga. Sju. Elenina drugarica, slatka Sju, umrla je zbog...
toga. Obred krvi, suluda inicijacija. To je u njemu budilo želju za
ubijanjem. Bes je jenjavao, a umesto njega se javljala snažna
odlučnost. Rešio je da zaustavi ubicu i donese spokoj Felovoj Crkvi.
Obećavam ti, prošaptao je Eleni. Sprečiću ga nekako. Po svaku
cenu.
Podigao je pogled i zatekao Meta kako ga posmatra.
Met je držao Elenin dnevnik, obeležavajući stranicu prstima. Oči
su mu bile tamnoplave poput Eleninih. Bile su beskrajno tamne,
pune nemira, jada i nekakve ogorčenosti.
„Našao si to što si tražio", rekao je Met. „I nije dobro."
„Da."
„Biće da nije." Met je vratio Elenin dnevnik na stalak i počeknuo.
U njegovom glasu se čuo prizvuk zadovoljstva, kao u nekoga ko je
upravo izveo nekakav dokaz.
„Nisi morao da dolaziš ovamo." Met je ispitivao mračnu
biblioteku, zveckajući novčićima u džepu. Običan posmatrač bi rekao
da je opušten, ali glas ga je izdao. Bio je prožet teskobom. „Samo
pomisli na najgoru moguću stvar i to je uvek istina", rekao je.
„Mete..." Iznenadna briga obuze Stefana. Otkako je došao u
Felovu Crkvu, bio je previše zaokupljen da bi dobro osmotrio Meta.
Sada je shvatio da je bio neoprostivo glup. Nešto ozbiljno nije bilo u
redu. Čitavo Metovo telo se grčilo od napetosti. Stefan je osećao
njegov bol, njegov očaj.
„Mete, šta je bilo?", upitao je tiho. Ustao je i prišao mu. ,,Da li
sam učinio nešto loše?"
~ 64 ~
„Dobro sam."
„Drhtiš." To je bila istina. Blagi drhtaji su mreškali Metove
napete mišiće.
„Rekao sam da sam dobro!" Met se otrgao od njega i povio
ramena kao da se brani. „Uostalom, šta si ti mogao da uradiš što bi
me uznemirilo? Mislim, osim toga što si mi oteo devojku i što si
odgovoran za njenu smrt?"
Ovaj ubod je bio drugačiji; prodirao je kroz Stefanovo srce poput
oštrice koja ga je ubila jednom davno. Ne bi li se smirio, pokušavao je
da diše duboko. Nije dozvoljavao sebi da govori.
„Izvini." Metov glas je bio beživotan. Pogledavši ga, Stefan je
opazio da su se napeta ramena opustila. „Nije bilo lepo od mene što
sam to rekao."
„To je istina." Stefan poćuta, pa smireno dometnu: „Ali to nije
sve, zar ne?"
Met nije odgovorio. Zurio je u pod, šutirajući cipelom uprazno.
Baš kad je Stefan hteo da odustane, postavio je pitanje.
„Kakav je svet zaista?"
„Kakav je... šta?"
„Svet. Mnogo šta si video, Stefane. Imaš četiri-pet vekova fore u
odnosu na nas, je 1' da? Pa, o čemu je reč? Hoću reći, da li je to u biti
mesto koje treba sačuvati ili je jednostavno posredi gomila gluposti?"
Stefan je zažmurio.
„Uh."
„A šta je s ljudima, ha, Stefane? Ljudski rod. Da li smo bolest ili
tek simptom? Eto, uzmi nekoga kao što... kao što je Elena." Metov
glas je nakratko zadrhtao, ali je nastavio. „Elena je umrla
pokušavajući da sačuva grad za devojke kao što je Sju. Sju je pak
mrtva. Sve se iznova događa. Nikada se neće završiti. Ne možemo
pobediti. Pa, šta ti to govori?"
„Mete."
„Ono što hoću da pitam jeste: u čemu je poenta? Da li je posredi
nekakva kosmička šala koju ja ne razumem? Ili je pak čitava stvar
samo jedna užasna greška? Razumeš li o čemu govorim?"
„Razumem, Mete." Stefan sede i prođe prstima kroz kosu. „Ako
prestaneš da brbljaš, pokušaću da ti odgovorim."
Met je dovukao stolicu i opkoračio je.
„Odlično. Potrudi se najviše što možeš." Pogled mu je bio oštar i
~ 65 ~
izazivački, ali Stefan je u dubini tog pogleda opazio strašnu bol koja
se dugo taložila.
„Video sam mnogo zla, Mete, više nego što možeš da zamisliš",
rekao je Stefan. „Čak sam to i proživeo. To će uvek biti deo mene, ma
koliko se borio s tim. Ponekad pomislim da je čitav ljudski rod zao, o
svojoj vrsti da ne pričam. A ponekad mislim da je toliki deo obe naše
rase zao da nije važno šta se događa sa ostatkom. Ipak, kad sve
sabereš, ne znam mnogo više nego što ti znaš. Ne mogu ti reći da li
ima svrhe ili da će na kraju sve ispasti dobro." Stefan ga je pogledao
pravo u oči govoreći pažljivo.
„Imam još jedno pitanje za tebe. Pa šta onda?"
Met je buljio u njega.
„Pa šta onda?"
„Aha. Pa šta."
,,Pa šta ako je kosmos zao? Pa šta ako ništa što pokušavamo i što
menjamo ne može to da promeni?" Metov glas je bivao sve glasniji i
odisao je nevericom.
„Da, pa šta?" Stefan se nagnuo napred. „Šta ćeš učiniti, Mete
Hanikate, ako je svaka loša stvar koju si pomenuo istina? Šta ćeš ti
lično učiniti povodom toga? Da li ćeš prestati da se boriš i početi da
plivaš sa ajkulama?"
Met se uhvatio za naslon stolice.
„O čemu govoriš?"
„Možeš to da uradiš, znaš. Dejmon to stalno govori. Možeš da se
pridružiš strani zla, pobedničkoj strani. A niko te zaista ne može
kriviti jer, kad je već kosmos takav, zašto i ti ne bi bio?"
„Malo sutra!", prasnu Met. Njegove plave oči su plamtele dok je
ustajao sa stolice. „To je možda Dejmonov način! Ali, nije u redu
odustati od borbe samo zato što je borba beznadežna. Čak i da znam
da nema smisla, i dalje bih morao da pokušavam. Prokletstvo, moram
da pokušavam!"
„Znam." Stefan se naslonio, blago se smešeći. Bio je to umoran
osmeh, ali je pokazivao bliskost koju je u tom času osećao prema
Metu. „Znam. I ja se tako osećam", nastavio je Stefan. „Izvesnost
poraza nije izgovor za odustajanje od borbe. Moramo da pokušavamo
zato što je ono što preostaje predaja."
„Ništa ja ne predajem", prosikta Met. Izgledao je kao da se
izborio za svoj put kroz vatru koja je stalno gorela u njemu. „Nikada",
~ 66 ~
rekao je.
„Aha, pa, 'nikada' je moćna reč", odvrati Stefan. „Ono što je važno
jeste da ću i ja pokušati da se ne predam. Ne znam da li će to biti
moguće, ali pokušaću."
„To je sve što možemo da uradimo", rekao je Met. Polako se
podigao sa stolice i ispravio se. Napetost njegovih mišića je popustila,
a pogled njegovih plavih očiju beše jasan i prodoran, kakvim ga je
Stefan pamtio.
„Dobro", rekao je tiho. „Ako si našao to što si tražio, bilo bi bolje
da se vratimo devojkama."
Stefan je porazmislio dok mu je um menjao brzinu.
„Mete, ako sam u pravu povodom ovoga šta se dešava, trebalo bi
da su devojke sigurne još neko vreme. Ipak, pođi i preuzmi smenu.
Dok sam ovde, voleo bih da pročitam nešto o tipu koji se zvao Gervas
od Tilberija, a živeo je početkom trinaestog veka."
„Čak pre tvog vremena, ha?", reče Met, a na Stefanovom licu se
ukaza prisenak osmeha. Zastali su za trenutak, gledajući se.
„U redu. Vidimo se kod Viki." Met se okrenuo ka vrati-ma, a
onda je zastao. Odjednom se okrenuo i pružio ruku. „Stefane, drago
mi je što si se vratio."
Stefan je prihvatio njegovu ruku.
„Drago mi je što to čujem." Bilo je to sve što je rekao, ali u sebi je
osećao toplinu koja je izbrisala bol.
Bol i malo usamljenosti.
8.
S mesta na kom su se nalazile Boni i Meredit mogao se videti
samo Vikin prozor. Bilo bi bolje da su bliže, ali tako bi neko mogao da
ih otkrije. Meredit je sipala ostatak kafe iz termosa i popila je. Zatim
je zevnula. Grizla ju je savest i pogledala je Boni.
„I ti imaš problem s nesanicom?"
„Da. Pitam se zašto", rekla je Meredit.
„Misliš li da momci sada pričaju?"
Meredit ju je pogledala brzo, očigledno iznenađena, a zatim se
nasmešila. Boni je shvatila da Meredit nije očekivala od nje da će
razumeti.
~ 67 ~
„Nadam se", reče Meredit. „Razgovor bi mogao pomoći Metu."
Boni je klimnula glavom i zavalila se u sedištu. Činilo se da
nikad dotad Mereditina kola nisu bila toliko udobna. Kada je ponovo
pogledala Meredit, tamnokosa devojka je već spavala.
O, divno. Predivno. Boni je, praveći grimasu, zurila u kapljice
kafe koje su ostale u njenoj šolji. Nije se usudila da se ponovo opusti.
Kada bi obe zaspale, mogla bi da nastupi katastrofa. Zarila je nokte u
šaku i zurila u Vikin prozor koji je svetleo. Kada je shvatila da joj se
magli pred očima i da vidi dvostruko, znala je da mora nešto da
preduzme.
Svež vazduh. To bi joj pomoglo. Nije se opterećivala time da
treba da bude tiha; otključala je vrata i povukla bravu. Vrata su se
otvorila, a Meredit je i dalje duboko disala. Mora da je stvarno
umorna, pomislila je Boni izlazeći. Nežnije je zalupila vratima,
posmatrajući Meredit. Tek tad je shvatila da nema ključ kod sebe.
Oh, probudiće Meredit da je pusti unutra. U međuvremenu,
proveriće kako je Viki. Viki je verovatno još budna.
Nebo je bilo tmurno i preteće, ali noć je bila topla. Drveće crnog
oraha blago se meškoljilo iza Vikine kuće. Culi su se zrikavci, ali
njihovo monotono zrikanje kao da je pripadalo obuhvatnijoj tišini.
Miris orlovih noktiju ispuni Bonine nozdrve. Lagano je zagrebla
po Vikinom prozoru, vireći kroz razmaknute zavese. Nije bilo
odgovora. Mogla je da razazna brdašce ćebeta i raščupanu smeđu
kosu kako izviruje s jednog kraja. Viki je takođe spavala.
Dok je stajala tu, učinilo joj se da se tišina koja ju je okruživala
proširila. Zrikavci su utihnuli, a drveće se umirilo. Ipak, naćulila je
uši da čuje nešto čije je prisustvo osećala.
Nisam sama, shvatila je.
Nijedno od njenih pet čula nije joj to govorilo. No, njeno šesto
čulo, koje ju je teralo da se naježi i od koga su je podilazili žmarci, ono
koje je nedavno probuđeno prisustvom Moći, bilo je sigurno. Nešto
je... bilo... blizu. Nešto ju je... posmatralo.
Polako se okrenula, trudeći se da se ne oda. Ako bude nečujna,
možda je to nešto neće ščepati. Možda je neće primetiti. Mrtva tišina
je pretila. Odzvanjala je u njenim ušima kao otkucaji njenog srca.
Nije mogla da prestane da zamišlja kako svakog časa nešto može
iskočiti, vriskom parajući tišinu.
Nešto s vrelim, vlažnim rukama, pomislila je dok je zurila u
~ 68 ~
tminu dvorišta. Crno na sivom, crno na crnom, bilo je to sve što je
mogla da vidi. Iza svakog oblika se moglo skrivati bilo šta; senke kao
su se micale. Nešto s vrelim, vlažnim rukama, dovoljno snažnim da je
smrskaju...
Zvuk pucketanja grančice se prolomio u njoj poput pucnja.
Okrenula se prema zvuku, naćulivši uši i izoštrivši vid. Nije bilo
ničeg do mraka i tišine.
Nečiji prsti joj dodirnuše potiljak.
Boni se zavrte i umalo pade, gotovo obeznanjena. Previše je bila
uplašena da bi vrištala. Kada je otkrila ko je to, šok obuze sva njena
čula, a mišići joj se opustiše. Da je nije uhvatio i ispravio, stropoštala
bi se na zemlju.
„Izgledaš uplašeno", nežno reče Dejmon.
Boni je odmahnula glavom. Još nije mogla da progovori. I dalje je
imala osećaj da će se onesvestiti. Ipak, pokušala je da se pomeri. Nije
stegao ruku, ali je svejedno nije puštao. Borba s njim bi bila jednako
uzaludna kao rušenje zida od cigle golim rukama. Odustala je i
pokušala da dođe do daha.
„Jesam li te ja uplašio?", upita Dejmon. Nasmešio se prekorno,
kao da dele nekakvu tajnu. „Ne treba da se plašiš."
Kako se Elena nosila sa ovim? Ali naravno, shvatila je, Elena se
nije nosila. Na kraju je podlegla Dejmonovim čarima. Dejmon je
pobedio i bilo je po njegovom.
Oslobodio je jednu ruku da bi njome lagano prešao preko njene
donje usne.
„Verovatno bi trebalo da odem i da te više ne plašim", rekao je.
„Da li je to ono što želiš?"
Kao zmija i zec, pomislila je Boni. Ovako se osećaju zečevi.
Pretpostavljam, doduše, da on mene ne bi ubio. Svejedno, mogla bih
da umrem sama od sebe. Osećala je kako bi svakog trenutka mogla
da izgubi oslonac i onesvesti se. U sebi je osećala toplinu i
podrhtavanje. Pomisli na nešto... brzo. Te tajanstvene crne oči
ispunjavale su univerzum. Pomislila je kako bi u njima mogla da vidi
zvezde. Pomisli na nešto. Brzo.
Eleni se ovo ne bi dopalo, pomislila je kad su njene usne dotakle
njegove. Da, to je bilo to. Problem je, međutim, bio u tome što nije
imala snage da to izgovori. Toplina je rasla, širila se svuda po njoj.
Njegove usne su bile nalik na hladovitu silu, ali sve ostalo je isijavalo
~ 69 ~
vrelinu. Nije morala da se plaši, mogla je samo da se prepusti
lebdenju. Slast je jurnula kroz nju...
„Šta se, do đavola, ovde događa?"
Glas je razvejao tišinu i čini su nestale. Boni je došla sebi i
shvatila da može da pomera glavu. Met je, stisnutih pesnica i ledenih
očiju, stajao na rubu dvorišta. Njegov pogled je plamteo hladnoćom.
„Skloni se od nje", rekao je Met.
Boni se iznenadila kad ju je Dejmonova ruka pustila. I dalje bez
daha, odaljila se ispravljajući košulju. Um joj je proradio.
„U redu je", rekla je Metu skoro smirenim glasom. „Samo sam..."
„Idi u kola i ostani tamo."
Čekaj malo, pomislila je Boni. Bilo joj je drago što je Met došao.
Prekinuo ih je u vrlo prikladno vreme. Ipak, malo je preterao glumeći
starijeg brata zaštitnika.
„Vidi, Mete..."
„Reci", odvratio je, i dalje zureći u Dejmona.
„Meredit ne bi dopustila da joj neko ovako naređuje. Ne bi ni
Elena, sigurno." Otvorila je usta da kaže Metu da sam sedne u kola, a
onda je odjednom nešto shvatila.
Prvi put u proteklih nekoliko meseci, videla je da je Metu zaista
stalo do nečega. Plave oči su zasjale, blistale su hladnim plamenom
borbe za pravdu koji je odbijao čak i Tajlera Smolvuda. Met je ponovo
živnuo, poletan. Opet je bio ono što jeste. Boni se ugrizla za usnu. Na
trenutak se borila s ponosom. Onda ga je nadvladala i spustila
pogled.
„Hvala što si me spasao", promrmljala je i otišla iz dvorišta.
Met je bio toliko besan da se nije usudio da se približi Dejmonu
plašeći se da će ga možda udariti. Hladna tama u Dejmonovim očima
govorila mu je da je to dobra ideja. Međutim, Dejmonov glas je bio
pribran, skoro ravnodušan.
„Moja potreba za krvlju nije samo hir, znaš. To je potreba koju si
osujetio. Ja samo radim ono što moram."
Ta surova ravnodušnost je bila kap koja je prelila čašu. Mi smo
za njih hrana, setio se Met. Oni su lovci, a mi smo plen. Stavio je
svoje kandže na Boni, na Boni, koja ni s mačetom ne bi mogla da se
izbori. Met prezrivo reče:
„Zašto ne izabereš nekog ravnog sebi?"
~ 70 ~
Dejmon se nasmešio i situacija se zaoštrila.
„Nekog poput tebe?"
Met je samo zurio u njega. Osetio je kako mu se vilični mišići
stežu. Nekoliko trenutaka kasnije, napeto je rekao:
„Možeš da pokušaš."
„Mogu ja i više od toga, Mete."
Dejmon je koraknuo k njemu kao panter koji vreba. Met se
nesvesno setio mačaka iz džungle, njihovog snažnog skoka i veoma
oštrih zuba. Setio se kako je Tajler izgledao prošle godine u
montažnom skloništu, kada je Stefan završio s njim. Crveno meso.
Samo crveno meso i krv.
„Kako se zvao onaj nastavnik istorije?", podmuklo upita Dejmon.
Činilo se da se zabavlja, da uživa u tome. „Gospodin Taner, zar ne? S
njim sam više nego pokušao."
„Ti si ubica."
Ne uvredivši se, Dejmon je klimao glavom kao da ga je neko
upravo predstavio.
„Naravno, zabio je nož u mene. Nisam nameravao da ga iscedim
kao suvu drenovinu, ali nervirao me je pa sam se predomislio. Sad
me ti nerviraš, Mete."
Met se ukopao u mestu da ne bi pobegao. Nije posredi bilo samo
elegantno mačje šunjanje, pa čak ni mračan neljudski pogled kojim
ga je Dejmon netremice posmatrao. Bilo je nečeg u Dejmonu što je
utiskivalo užas u ljudski um. Nekakvo zlo je vrebalo Metovu krv,
govoreći mu da uradi sve što može ne bi li se spasao. Ipak, nije hteo
da beži. Nejasno se sećao razgovora sa Stefanom, ali jedno je
upamtio. Makar umro, neće bežati.
„Ne budi glup", rekao je Dejmon, kao da je pročitao svaku
Metovu misao. „Nikada ti niko nije silom uzeo krv, zar ne? To boli,
Mete. Mnogo boli."
Elena, setio se Met. Uplašio se kada mu je prvi put sisala krv i
taj strah je bio dovoljno snažan. No, svesno joj je to dozvolio. Kako bi
bilo kada bi ga neko naterao na to?
Neću pobeći. Neću skrenuti pogled.
Netremice gledajući Dejmona, naglas je rekao:
„Ako želiš da me ubiješ, bilo bi ti bolje da ućutiš i pređeš na
stvar. Možda me možeš ubiti, ali to je sve što možeš da učiniš."
„Gluplji si od mog brata", odvrati Dejmon. U dva koraka je stigao
~ 71 ~
do Meta. Zgrabio ga je za okovratnik obema rukama. „Izgleda da ću i
tebe morati da naučim pameti."
Sve se zaledilo. Met je osećao miris sopstvenog straha, ali nije se
pomerao. Nije sad mogao da se pomera. Nije bilo važno. Nije se
predao. Kada bi umro, umro bi svestan toga. Dejmonovi zubi su se
presijavali u mraku, oštri poput rezbarskog noža. Met je osetio
njihovu oštrinu i pre nego što su ga dotakli.
Neću se predati, pomislio je i zažmurio.
Pošto ga je jako gurnuo, izgubio je ravnotežu. Zapeo je i prevrnuo
se, naglo otvarajući oči. Dejmon ga je pustio i odgurnuo. Bezizražajno
je gledao Meta, koji je ležao u prašini.
„Pokušaću ovo da kažem tako da možeš da razumeš", reče. ,,Ne
želiš da se kačiš sa mnom, Mete. Opasniji sam nego što možeš da
zamisliš. Sad odlazi odavde. Ja sam na redu da stražarim."
Met je ćutke ustao. Poravnao je neravnine na majici. Otišao je,
ali nije trčao i nije ustuknuo pred Dejmonovim pogledom.
Pobedio sam, pomislio je. Još sam živ, dakle, pobedio sam.
Te crne oči su naposletku sevnule ozbiljnim poštovanjem. To je
nateralo Meta da se zamisli. Zaista jeste.
Kada se vratio, Boni i Meredit su sedele u kolima. Obe su bile
zabrinute.
„Dugo te nije bilo", rekla je Boni. „Jesi li dobro?"
Silno je želeo da ljudi prestanu da mu postavljaju to pitanje.
„Dobro sam", rekao je. Zatim je dometnuo: „Stvarno."
Porazmislivši, odlučio je da treba da kaže još nešto. „Izvini što sam
vikao na tebe, Boni."
„U redu je", smireno odvrati Boni. „Znaš, zaista bolje izgledaš.
Ličiš na starog Meta", dodala je blago.
„Je li?" Ponovo je otresao svoju izgužvanu majicu, gledajući
unaokolo. „Pa, petljanje s vampirima je očigledno odlična vežba za
zagrevanje."
„Šta ste vas dvojica radili? Pognuli ste glave i trčali jedan
drugom u susret?", upita Meredit.
„Otprilike. Kaže da će on da preuzme stražu."
„Misliš li da možemo da mu verujemo?", trezveno upita Meredit.
Met je razmislio.
~ 72 ~
„U stvari, mislim da možemo. Znam da zvuči čudno, ali ne
verujem da će je povrediti. Ako ubica dođe, iznenadiće se. Dejmon se
naoštrio za borbu. Mogli bismo da se vratimo u biblioteku po
Stefana."
Isprva nisu ugledali Stefana. No, kada su jedanput-dvaput
kolima prošli pored biblioteke, pojavio se iz tame. Nosio je debelu
knjigu.
„Provala i neovlašćen upad i krađa knjige iz biblioteke",
primetila je Meredit. „Pitam se koliko dana dobijaš za to."
„Pozajmio sam je", uvređeno odvrati Stefan. „Tome služe
biblioteke, zar ne? Iz dnevnika sam pak fotokopirao odlomak koji mi
je potreban."
„Dakle, pronašao si to? Skontao si? Obećao si da ćeš nam sve
ispričati", rekla je Boni. „Hajdemo do pansiona."
Stefan je delovao iznenađeno kada je čuo da se Dejmon pojavio i
da je zauzeo busiju, ali nije govorio o tome. Met mu nije ispričao kako
se tačno Dejmon pojavio, a, primetio je, nije ni Boni.
„Skoro sam sasvim ubeđen da znam šta se događa u Felovoj
Crkvi. Uostalom, već sam rešio pola misterije", rekao je Stefan kada
su se smestili u njegovu sobu u potkrovlju pansiona. „Ipak, postoji
samo jedan način da to dokažemo i samo jedan način da rešimo i
drugu polovinu misterije. Treba mi pomoć, ali to nije jednostavno."
Pogledao je Boni i Meredit.
One se zgledaše, a zatim pogledaše Stefana.
„Taj lik je ubio jednu od naših prijateljica", rekla je Meredit.
„Drugu pak izluđuje. Ako ti je potrebna pomoć, računaj na nas."
„Učinićemo sve što treba", dodala je Boni.
„Opasno je, zar ne?", zahtevao je Met da zna. Nije mogao da se
obuzda. Kao da Boni već nije doživela previše strahota...
„Da, opasno je. Ali to je i njihova bitka, znaš."
„Naravno da jeste", rekla je Boni. Meredit je očigledno
pokušavala da sakrije osmeh. Naposletku je morala da okrene glavu
na drugu stranu i iskezi se.
„Met se vratio", objasnila je kad ju je Stefan upitao šta je smešno.
„Nedostajao si nam", dometnula je Boni. Met nije razumeo zašto
mu se svi smeše. Bilo mu je neprijatno i vrelina mu se pela u obraze.
Odmakao se i stao pored prozora.
„Jeste opasno, da se ne lažemo", reče Stefan devojkama. „Ali, to
~ 73 ~
nam je jedina šansa. Komplikovano je, ali bolje da počnem iz početka.
Moramo da se vratimo u prošlost, u dane kada je osnovana Felova
Crkva..."
Pričao je do kasno u noć.
Četvrtak, 11. jun, 7.00
Dragi Dnevniče,
Nisam mogla da pišem sinoć pošto sam kasno stigla kući. Mama je bila
zabrinuta. Uhvatila bi je histerija kada bi znala šta sam ja u stvari radila:
družila sam se s vampirima i kovala planove zbog kojih mogu umreti. Zbog kojih
svi možemo umreti.
Stefan je smislio kako da namamimo lika koji je ubio Sju. To me podseća na
neke od Eleninih planova, a to me brine. Uvek su divno zvučali, ali mnogo puta
su otišli u pogrešnom pravcu.
Pričali smo o tome ko će dobiti najopasniju ulogu i odlučili smo da to bude
Meredit. Saglasna sam s tim, mislim, jača je od mene i atletski je građena, a
pride uvek može da ostane staložena. Ipak me muči to što su svi, a posebno
Met, toliko brzo odlučili da to bude ona. Mislim, nije da sam sasvim
nesposobna. Nisam pametna kao ostali, a sigurno nisam posebno dobra u sportu
i smirena pod pritiskom, ali nisam totalni mlakonja; za nešto sam dobra.
Uostalom, uradićemo to posle mature. Svi ćemo biti tamo osim Dejmona,
koji će čuvati stražu kod Viki. Čudno je to, ali sada mu svi verujemo. Čak i ja.
Uprkos onome što mi je uradio sinoć, mislim da neće dozvoliti da Viki bude
povređena.
Više nisam sanjala Elenu. Mislim da ću totalno odlepiti ako je budem
sanjala. Ili pak više nikada neću spavati. Jednostavno, ne mogu više da se nosim
s tim.
U redu. Bolje bi bilo da pođem. Nadam se da ćemo rešiti misteriju i uhvatiti
ubicu do nedelje. Verujem Stefanu.
Samo se nadam da ću dobro naučiti svoj deo.
~ 74 ~
9.
„... A sada, dame i gospodo, predstavljam vam maturante 1992.
godine!"
Boni je, zajedno s vršnjacima, bacila kapu uvis. Uspeli smo,
pomislila je. Šta god da se dogodi večeras, Met, Meredit i ja smo
uspeli da maturiramo. Ove godine je bilo trenutaka kada je zaista
sumnjala u to da će završiti školu.
Budući da je Sju umrla, Boni je očekivala da će maturska
proslava biti nezanimljiva ili turobna. Međutim, svi su bili pomamno
ushićeni. Kao da su svi slavili to što su živi, pre nego što bude
prekasno.
Kada su roditelji pohrlili napred, a maturanti se razbežali na sve
strane dižući graju, nastao je metež. Boni je vratila kapu na glavu i
pogledala u objektiv maminog foto-aparata.
Važno je da se ponašam normalno, rekla je sebi. Krajičkom oka
je videla Eleninu tetku Džudit i Roberta Maksvela, čoveka za koga se
tetka Džudit nedavno udala. Stajali su sa strane. Robert je držao za
ruku Eleninu sestricu Margaret. Kada su je videli, nasmešili su se,
ali bilo joj je neprijatno kada su hrabro krenuli prema njoj.
„Oh, gospođice Gilbert, hoću reći, gospođo Maksvel, nije trebalo",
rekla je kada joj je tetka Džudit predala buketić ružičastih ruža.
Tetka Džudit se nasmešila sa suzama u očima.
„Ovo bi za Elenu bio veoma poseban dan", rekla je. „Želim da
bude poseban i za tebe i za Meredit."
„Oh, tetka Džudit." Požurila je da je zagrli. „Znate koliko mi je
žao", prošaptala je.
„Svima nam nedostaje", rekla je tetka Džudit. Onda se odmakla i
ponovo se nasmešila. Zatim su sve troje otišli. Boni se s knedlom u
grlu okrenula ka gomili koja se ludo zabavljala.
Bio je tu Rej Ernandez, dečko koji je bio njen pratilac na balu.
Sada ih je sve pozivao kod sebe na žurku. Bio je tu i Tajlerov drug
Dik Karter, koji je, kao i obično, pravio budalu od sebe. Tajler se
smešio dok je njegov otac neprestano škljocao fotoaparatom. Met je
nezainteresovano slušao nekog fudbalskog lovca na talente sa
univerziteta Džejms Mejson. Meredit je zamišljeno stajala nedaleko
odatle, držeći buket crvenih ruža.
~ 75 ~
Viki nije bila tu. Roditelji su je zadržali kod kuće jer su smatrali
da nije u stanju da izađe napolje. Ni Kerolajn nije bila tu. Ona je bila
u u Heronu. Njena mama je rekla Boninoj mami da Kerolajn ima
grip, ali Boni je znala istinu. Kerolajn se plašila. Možda je u pravu,
pomislila je Boni, krećući se prema Meredit. Kerolajn je možda jedina
koja će živa dočekati sledeću nedelju.
Izgledaj normalno, ponašaj se normalno. Došla je do grupe u
kojoj je stajala Meredit. Meredit je oko buketa obmotavala crvenobelu
tračicu s kape, provlačeći je kroz elegantne nervozne prste. Boni
je bacila pogled unaokolo. Dobro je. Ovo je pravo mesto. Vreme je.
„Budi pažljiva s tim, uništićeš ga", rekla je naglas.
Mereditin zamišljen i melanholičan pogled nije se promenio.
Nastavila je da zuri u tračicu, razvlačeći je.
„Mislim da nije fer to što mi dobijamo ovo, a Elena ne. To nije u
redu", rekla je.
„Znam, užasno je", odvrati Boni, trudeći se da ne zvuči sumorno.
„Volela bih da možemo nešto da učinimo povodom toga, ali ne
možemo."
„Sve je pogrešno", nastavi Meredit kao da je nije čula. „Evo nas
na suncu, završili smo školu, a ona je ispod tog... kamena."
„Znam, znam", rekla je Boni utešno. „Meredit, uznemirićeš se.
Zašto ne pokušaš da razmišljaš o nečem drugom? Vidi, hoćeš li da
dođeš na Rejmondovu žurku kada se vratiš s večere s roditeljima?
Sve i da nismo pozvane, možemo upasti."
„Ne!", zapanjeno prasnu Meredit. „Ne želim da idem ni na kakvu
žurku. Kako možeš da pomisliš na tako nešto, Boni? Kako možeš tako
plitko da razmišljaš?"
„Pa, moramo nešto da radimo..."
„Reći ću ti šta ću ja raditi. Otići ću do groblja posle večere.
Staviću ovo na Elenin grob. Ona je ta koja to zaslužuje." Toliko je
zategla tračicu da joj zglobovi prstiju pobeleše.
„Meredit, ne budi glupa. Ne možeš ići tamo, posebno ne noću. To
je suludo. Met bi ti isto to rekao."
„Pa, ja ne pitam Meta. Nikoga ne pitam. Ići ću sama."
„Ne može. Pobogu, Meredit, oduvek sam mislila da imaš malo
pameti..."
„Ja sam pak oduvek mislila da si ti bar malo osećajnija. Ali,
očigledno ne želiš da pomisliš na Elenu. Ili je posredi to što želiš
~ 76 ~
njenog bivšeg dečka za sebe?"
Boni ju je ošamarila. Bio je to dobar, jak šamar, snažnog
zamaha. Meredit je naglo udahnula stavljajući ruku na crveni obraz.
Svi su zurili u njih.
„Završile smo, Boni Makalok", rekla je Meredit ozbiljnim i tihim
glasom. „Više nikada ne želim da razgovaram s tobom." Okrenula se
na peti i otišla.
„Nikada je previše rano za mene!", viknula je Boni dok je
odlazila.
Kada je Boni pogledala unaokolo, svi su brzo skrenuli pogled. No,
bilo je očigledno da su njih dve bile u centru pažnje. Grizući obraz da
bi ostala ozbiljna, Boni je prišla Metu, koji je stajao sam.
„Kako je izgledalo?", promrmljala je.
„Dobro."
„Misliš li da sam preterala sa šamarom? Stvarno to nismo
planirale, ali nekako sam se zanela. Možda je bilo previše
očigledno..."
„Bilo je dobro, sasvim dobro." Met je delovao zaokupljeno. Pogled
mu nije bio ravnodušan, dosadan i nezainteresovan kao proteklih
nekoliko meseci, već je bio mnogo rasejan.
„Šta je bilo? Nešto nije u redu s planom?", upita Boni.
„Ne, ne. Slušaj, Boni, razmišljao sam. Ti si otkrila telo gospodina
Tanera u Ukletoj kući prošle Noći veštica, je l' da?"
Boni je bila zabezeknuta. Nesvesno je zadrhtala, negodujući.
„Pa, prva sam saznala da je mrtav, stvarno mrtav, da ne glumi.
Zašto, za ime sveta, sada želiš da pričaš o tome?"
„Zato što možda ti možeš da odgovoriš na moje pitanje. Da li je
moguće da je gospodin Taner zabio nož u Dejmona?"
„Šta?"
„Pa, da li je moguće?"
„Mislim..." Boni se namrštila i zatreptala. Zatim je slegnula
ramenima. „Pretpostavljam da jeste. Naravno. To je bila scena
druidskog žrtvovanja, sećaš se, a nož koji smo koristili jeste bio pravi.
Razmatrali smo mogućnost da upotrebimo lažni nož, ali pošto je
gospodin Taner trebalo da leži tu pored, mislili smo da će biti
bezbedno. U stvari, mislim..." Boni se još više namrštila. „Mislim da
nož nije bio na svom mestu kad smo pronašli telo. Ali, s druge strane,
neki učenik je mogao da ga pomeri. Mete, zašto me to sada pitaš?"
~ 77 ~
„Zbog nečega što mi je Dejmon rekao", rekao je Met, zureći u
daljinu. „Pitam se da li je to istina."
„Oh." Boni je čekala da kaže još nešto, ali Met je ćutao.
Naposletku je rekla: ,,Pa, ako smo sada sve razjasnili, da li bi, molim
te, mogao da se vratiš na Zemlju? Zar ne misliš da bi možda trebalo
da me zagrliš? Tek da pokažeš da si na mojoj strani i da nema šanse
da bi se ti pojavio na Eleninom grobu s Meredit?"
Met je frktao, ali pogled mu više nije bio odsutan. Nakratko ju je
zagrlio i stisnuo.
Deža vi, pomislila je Meredit dok je stajala na grobljanskoj
kapiji. Nevolja je bila u tome što nije mogla da se seti na koje ju je
prethodno grobljansko iskustvo podsećalo ovo noćas. Bilo ih je zaista
mnogo.
Na neki način, sve je počelo ovde. Ovde se Elena zaklela da se
neće smiriti dok Stefan ne bude njen. Nagovorila je Boni i Meredit da
se obavežu životom da će joj pomoći u tome. Sasvim prikladno,
pomislila je. Ovde je Tajler uvredio Elenu one noći kada je bila žurka
povodom početka školske godine. Stefan je došao da je izbavi i to je
bio njihov početak. Ovo groblje je mnogo šta videlo.
Videlo je čak i celu njihovu grupu kako se penje uz brdo do
razrušene crkve, kad su prošlog decembra tražili Ketrininu jazbinu.
Njih sedmoro je sišlo u kriptu: Meredit, Boni, Met, Elena, Stefan,
Dejmon i Alarik. Samo ih je šestoro izašlo živo. Kada su izneli Elenu,
učinili su to da bi je sahranili.
Ovo groblje je u isti mah bilo početak i kraj. Možda će se noćas
zbiti još jedan kraj.
Meredit je zakoračila.
Alarik, volela bili da si sada ovde, pomislila je. Pomogli bi mi tvoj
optimizam i tvoje razumevanje natprirodnog, a dobro bi mi došli i
tvoji mišići.
Naravno, Elenin nadgrobni spomenik je bio na novom groblju. Tu
su travu još održavali, a grobovi su bili obeleženi cvetnim vencima.
Spomenik je bio veoma skroman i jednostavan, s kratkim natpisom.
Meredit se sagnula i stavila svoj buket ruža na grob. Zatim je
laganim pokretima spustila i crveno-belu tračicu sa svoje kape. Te
dve boje se pri prigušenoj svetlosti nisu razlikovale; tračica je
~ 78 ~
izgledala kao mrlja isušene krvi. Kleknula je i u tišini skrstila ruke.
Cekala je.
Groblje je bilo mirno. Činilo se da čeka s njom, zadržavajući dah
u iščekivanju. Belasajući se, redovi belog kamena su se pružali sa obe
strane. Meredit je osluškivala.
Čula je nešto. Čula je teške korake.
Pognuvši glavu, mirno se pretvarala da ništa nije primetila.
Koraci su se približavali, bodri i glasni.
„Zdravo, Meredit."
Meredit brzo pogleda unaokolo.
„O... Tajlere", rekla je. „Uplašio si me. Mislila sam da si... nema
veze."
„Je li?" Tajlerove usne se razvukoše u nemiran kez. „Pa, žao mi je
ako si se razočarala. Ali, to sam samo ja, ja i niko više."
„Šta radiš ovde, Tajlere? Nema nijedne dobre žurke?"
„I ja bih tebi mogao postaviti isto pitanje." Tajler je spustio
pogled ka nadgrobnom spomeniku i tračici, a lice mu se smračilo.
„No, pretpostavljam da već znam odgovor. Došla si zbog nje. Elena
Gilbert, svetlost u tami", rekao je sarkastično.
„Tako je", ravnodušno uzvrati Meredit. ,,'Elena' znači 'svetlost',
znaš. A sasvim sigurno jeste bila okružena tamom. To ju je zamalo
porazilo, ali na kraju je ipak pobedila."
„Možda", rekao je Tajler, namestivši vilicu kao da razmišlja i
vreba iz prikrajka. „Ali znaš, Meredit, zanimljivo je to za tamu. Kad
pomisliš da si je pobedio, uvek te iznenadi iza ugla."
„Kao večeras", rekla je Meredit gledajući u nebo. Bilo je vedro i
posuto bledim zvezdama. „Večeras je veoma mračno, Tajlere. Ipak,
sunce će kad-tad izaći."
„Aha, ali prvo izlazi mesec." Tajler se iznenada zakikotao, kao da
je neko ispričao vic koji je samo on razumeo. „Hej Meredit, da li si
videla parcelu Smolvudovih? Hajde, dođi da ti pokažem. Nije daleko."
Kao što je pokazivao Eleni, pomislila je Meredit. Na neki način je
uživala u ovom verbalnom dvoboju, ali ni na tren nije smetnula s
uma zbog čega je tu. Gurnula je hladne ruke u džep jakne i pronašla
stručak vrbene.
„U redu je, Tajlere. Mislim da bih radije ostala ovde."
„Jesi li sigurna? Groblje je opasno mesto za samovanje."
Nemirni duhovi, pomisli Meredit. Pogledala ga je pravo u oči.
~ 79 ~
„Znam."
Opet se iskezio, pokazujući zube koji su se belasali poput
nadgrobnih spomenika.
„Uostalom, možeš da je vidiš odavde ako imaš oštre oči. Pogledaj
tamo, prema starom groblju. E, vidiš li nešto crveno što kao da se
presijava u sredini?"
„Ne." U pravcu istoka, preko drveća, videla se bleda svetlost.
Meredit se usredsredila na to.
„Ma daj, Meredit. I ne trudiš se. Bolje ćeš videti sada kada je
mesec izašao."
„Tajlere, ne mogu više traćiti vreme. Idem ja."
„Ne, ne ideš", rekao je. Dok su njeni prsti stezali vrbenu u
pesnicu, ulagivao joj se: „Nećeš valjda otići pre nego što ti ispričam
priču o tom nadgrobnom spomeniku? Priča je odlična. Vidiš,
spomenik je napravljen od crvenog mermera, jedini na celom groblju.
A ona lopta na vrhu, vidiš?, mora da je teška čitavu tonu. Ipak, kreće
se. Kreće se svaki put kada se nekom od Smolvudovih bliži smrt. Moj
deda nije verovao u to, pa je napravio recku dole na sredini. Dolazio
bi da proveri da li se nešto promenilo otprilike svakog meseca. Onda
je jednog dana došao i video da se recka pomerila unazad. Lopta se
izvila. Uradio je sve što je mogao kako bi je opet vratio, ali nije uspeo.
Bila je preteška. Te noći je umro u postelji. Sahranili su ga u tu
porodičnu grobnicu."
„Verovatno je od naprezanja dobio srčani udar ", rekla je Meredit
sarkastično, ali dlanovi su je svrbeli.
„Smešna si, znaš? Uvek staložena. Uvek pribrana. Mnogo ti
treba da zavrištiš, zar ne?"
„Odoh ja, Tajlere. Dosta mi je."
Pustio ju je da načini nekoliko koraka, a zatim je rekao:
„Ipak si vrištala one večeri kod Kerolajn, zar ne?"
Meredit se okrenula.
„Kako ti to znaš?"
Tajler prevrnu očima.
„Napravi malo prostora za moju inteligenciju, može? Znam ja
dosta, Meredit. Na primer, znam šta nosiš u džepu."
Mereditini prsti se ukočiše.
„Kako to misliš?"
„Vrbena, Meredit. Verbena officinalis. Imam prijatelja koji se
~ 80 ~
razume u te stvari." Tajler je bio fokusiran na nju, a osmeh mu je
rastao kao da gleda omiljenu televizijsku emisiju. Nalikovao je na
mačku koja se umorila igrajući se mišem, pa je krenula u napad.
„Takođe znam čemu to služi." Teatralno je pogledao unaokolo i stavio
prst na usta. „Pssst. Vampiri", prošaptao je. Zatim je zabacio glavu i
glasno se zasmejao.
Meredit je uzmakla.
„Misliš da će ti to pomoći, zar ne? Ali, odaću ti jednu tajnu."
Meredit je pogledom merila razdaljinu do staze. Lice joj je bilo
smireno, ali iznutra ju je hvatala drhtavica. Nije znala da li će biti
kadra da izdrži to.
„Nikuda ti ne ideš, draga moja", rekao je Tajler zgrabivši je za
zglavak svojom velikom rukom. Ispod rukava jakne, osetila je kako
mu je ruka vrela i vlažna. „Na svoje iznenađenje, ostaćeš upravo
ovde." Pogrbio se i isturio glavu, a na usnama mu je lebdeo pohotan
pobednički osmeh.
„Pusti me, Tajlere. To boli!" Obuzela ju je panika kad je uza se
osetila Tajlerovo telo. On ju je samo jače stegnuo, tarući tetivu o kost
njenog zglavka.
„Ovo je tajna, draga moja, koju niko drugi ne zna", rekao je
Tajler privlačeći je k sebi. Osetila je njegov topao dah na svom licu.
„Došla si ovamo spremna da se braniš od vampira. Ali, ja nisam
vampir."
Mereditino srce je snažno lupalo.
„Pusti me!"
„Hoću da najpre pogledaš ovamo. Sada možeš da vidiš nadgrobni
spomenik." Okrenuo ju je tako da nije mogla da ne pogleda. Bio je u
pravu. Mogla je da ga vidi: bio je to crveni spomenik s kuglom koja
svetli na vrhu. Ili... ne. Taj mermer je izgledao kao... izgledao je kao...
„Sada pogledaj na istok. Šta vidiš, Meredit?", nastavio je Tajler
glasom promuklim od uzbuđenja.
Bio je to pun mesec. Izašao je dok su razgovarali, a sada je visio
iznad brda, savršeno okrugao i silno nabrekao. Nalikovao je
ogromnoj, naduvenoj, crvenoj lopti.
Tako je izgledao i nadgrobni spomenik. Podsećao je na pun mesec
s kog se slivaju kapljice krvi.
„Došla si ovamo noseći zaštitu od vampira, Meredit", rekao je
Tajler odostrag, još hrapavijim glasom. „Međutim, Smolvudovi nisu
min@
~ 81 ~
vampiri. Mi smo nešto drugo."
Zatim je počeo da zavija.
Nijedno ljudsko biće nije sposobno da iznedri takav zvuk. To nije
bilo podražavanje životinja; bilo je stvarno. Zavijao je i zavijao
zlobnim režanjem, što je nagnalo Meredit da ga naglo pogleda. U
neverici je zurila u njega. Ono što je videla beše toliko užasno da njen
um to nije mogao da prihvati...
Meredit vrisnu.
„Rekao sam ti da je posredi iznenađenje. Kako ti se dopada?",
upita Tajler. Usta su mu bila puna pljuvačke, a njegov crveni jezik je
visio između njegovih očnjaka. Njegovo lice više nije bilo lice.
Groteskno se izobličilo u njušku. Oči su mu bile žute, izduženih
zenica. Njegova crvenkasta brada prekrila mu je obraze i zatiljak.
Krzno. „Možeš da vrištiš koliko god hoćeš, ali niko te neće čuti",
dodao je.
Svaki mišić u Mereditinom telu nape se u iščekivanju bekstva.
Bila je to nagonska reakcija, na koju nije mogla da utiče čak i da je
htela. Dah mu je bio topao i odisao je mirisom divlje zveri. Nokti,
zariveni u njen zglob, premetnuli su se u zdepaste crne šape. Nije
imala snage da vrisne još jednom.
„Nisu samo vampiri željni krvi", rekao je halapljivo. „Ja bih da
probam tvoju. No, prvo ćemo se malo zabaviti."
Iako je i dalje stajao na dve noge, telo mu beše pogrbljeno i čudno
izobličeno. Mereditini pokušaji da mu se odupre behu slabašni, te ju
je gurnuo na zemlju. Meredit je bila snažna, ali on je bio jači. Kad ju
je prikovao za zemlju, mišići su mu se zategli ispod košulje.
„Uvek si bila previše dobra za mene, zar ne? Pa, sada ćeš saznati
šta si propuštala."
Ne mogu da dišem, pomisli Meredit. Ruka mu je bila pod njenim
grlom, gušeći je. Smrklo joj se pred očima. Kada bi se sada
onesvestila...
„Zažalićeš što nećeš umreti brzo kao Sju." Crveno kao mesec,
Tajlerovo lice je lebdelo nad njom, a s njega je visio dugačak jezik.
Drugu ruku je položio iznad njene glave. „Da li si ikada čula priču o
Crvenkapici?"
Sivilo je tamnelo u crnilo posuto svetlacima. Liče na zvezde,
pomislila je Meredit. Padam u zvezde...
„Tajlere, skidaj ruke s nje! Pusti je, smesta!", začu se Metov glas.
~ 82 ~
Tajlerovo balavo režanje pređe u začuđeno cvilenje. Skinuo je
ruku s Mereditinog vrata i vazduh je jurnuo u njena pluća. Koraci su
odjekivali oko nje.
„Dugo sam čekao ovaj trenutak, Tajlere", reče Met, hvatajući ga
za glavu prekrivenu crvenkastom dlakom. Metova pesnica zviznu
Tajlera u netom izraslu njušku. Krv šiknu iz mokrog životinjskog
nosa.
Zvuk koji je Tajler ispustio zaledi Mereditino srce. Skočio je na
Meta izvrćući se u letu, šapa spremnih za napad. Met pade, a
Meredit, kojoj se vrtelo u glavi, pokuša da se odupre i da ustane. Nije
joj polazilo za rukom; svi su joj mišići nekontrolisano drhtali.
Međutim, neko drugi je, kao da odiže krpenu lutku, svukao Tajlera s
Meta.
„Baš kao u stara vremena, Tajlere", reče Stefan, uspravljajući
Tajlera na noge da bi mogao da se suoči s njim.
Tajler je nakratko buljio u njega, a zatim je pokušao da pobegne.
Trčao je brzo, izbegavajući redove grobova sa životinjskom
spretnošću. Ipak, Stefan je bio brži i presekao mu je put.
„Meredit, jesi li povređena? Meredit?" Boni je klečala pored nje.
Meredit je klimala glavom, još nije mogla da govori, i dozvolila je
Boni da joj podigne glavu. „Znala sam da je trebalo da ga zaustavimo
ranije, znala sam", nastavila je Boni zabrinuto.
Stefan je vukao Tajlera nazad.
„Oduvek sam znao da si budala, ali nisam znao da si ovoliko
glup. Mislio sam da si naučio da ne napadaš devojke na groblju, ali
prevario sam se. Pride si morao da se razmećeš onim što si uradio
Sju. To nije bilo pametno, Tajlere", rekao je gurajući ga do
nadgrobnog spomenika.
Meredit ih je posmatrala dok su se gledali oči u oči. Koliko su
samo drugačiji, pomislila je, iako su obojica u izvesnom smislu
stvorenja tame. Stefan je bio bled, a njegove zelene oči su varničile
besom i zlobom. Ipak, bilo je u njemu izvesnog dostojanstva i čistote.
Izgledao je poput surovog anđela isklesanog u tvrdom mermeru.
Tajler je nalikovao životinji u zamci. Klečao je, teško dišući, a krv i
pljuvačka su se polako slivali niz njegove grudi. Njegove žute oči su
se presijavale, pune mržnje i straha, a prsti su mu se micali kao da
želi da ščepa nekog. Iz grla mu se oteo dubok zvuk.
„Ne brini, ovog puta te neću prebiti", reče Stefan. „Ukoliko,
~ 83 ~
naime, ne budeš pokušavao da pobegneš. Hajdemo do crkve da malo
porazgovaramo. Ti voliš da pričaš priče, Tajlere, pa bi mogao i meni
da ispričaš jednu."
Tajler je skočio na njega, odupirući se o zemlju s namerom da
ščepa Stefana za grlo. Ali, Stefan je bio spreman na to. Meredit je
pretpostavljala da i Stefan i Met uživaju izbacujući sakupljen bes, ali
ona nije uživala, pa je skrenula pogled.
Na kraju su vezali Tajlera najlonskom žicom. Mogao je da hoda,
ili bar da pokušava, a Stefan ga je čvrsto držao za košulju vodeći ga
niza stazu do crkve. Kada su ušli, Stefan je gurnuo Tajlera pored
otvorene grobnice.
„Sada ćemo porazgovarati", rekao je. „A ti ćeš sarađivati, Tajlere,
ili ćeš pak silno zažaliti."



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

7 Re: Mračno okupljanje IV taj Pon Feb 13, 2012 6:44 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
10.
Meredit je sela na zidić razrušene crkve. „Rekao si da će biti
opasno, Stefane, ali nisi rekao da ćeš dopustiti da me udavi."
„Izvini. Nadao sam se da će nam dati više informacija, posebno
nakon što je priznao da je bio tamo kada je Sju umrla. Ipak, nije
trebalo da čekam."
„Ništa ja nisam priznao! Ništa ne možete dokazati", ubaci se
Tajler. Životinjsko cvilenje se opet javilo u njegovom glasu, ali kada
se uspravio, lice i telo su mu opet dobili svakidašnji oblik. Ili pak
ljudski oblik, pomislila je Meredit. Otekline, modrice i osušena krv i
dalje su bile tu.
„Ovo nije sudnica, Tajlere", rekla je. „Otac ti sada ne može
pomoći."
„Sve i da jeste sudnica, mislim da bismo imali prilično dobar
slučaj", dodao je Stefan. „Imamo dovoljno dokaza da te strpaju u
zatvor zbog zavere radi ubistva."
„To jest, ako neko ne pretopi bakine srebrne kašike u metak",
ubaci se Met.
Tajler ih je sve redom pogledao.
„Ništa vam neću reći."
„Tajlere, znaš šta si ti? Ti si siledžija", rekla je Boni. „Siledžije
uvek pričaju."
~ 84 ~
„Možeš da prikuješ devojku za zemlju i da joj pretiš, ali kada
dođu njeni prijatelji, manji si od makovog zrna", rekao je Met.
Tajler ih je samo ljutito posmatrao.
„Pa, ako ti ne želiš da pričaš, izgleda da ću morati ja", reče
Stefan. Sagnuo se i podigao debelu knjigu koju je uzeo iz biblioteke.
Podigao je nogu na ivicu grobnice, a knjigu je postavio na koleno i
otvorio je. Izgledao je zastrašujuće poput Dejmona.
„Tajlere, ovo je knjiga koju je napisao Gervas od Tilberija", rekao
je. „Napisana je 1210. godine. Jedna od stvari koje se u njoj spominju
jesu vukodlaci."
„Ne možete ništa dokazati! Nemaš nikakve dokaze..."
„Začepi, Tajlere!" Stefan ga pogleda. „Ne moram ništa da
dokazujem. Čak i sada to mogu da vidim. Da li si zaboravio šta sam
ja?" Zavladao je tajac, a zatim je Stefan nastavio. „Kada sam došao
ovamo pre nekoliko dana, grad je bio obavijen misterijom. Jedna
devojka je stradala. Ali, ko ju je ubio? I zašto? Svi dokazi kojima sam
raspolagao bili su protivrečni.
To nije bilo obično ubistvo; nije to bio nekakav psihopata sa ulice.
Taj podatak sam dobio od nekoga kome verujem, a imao sam i dokaz,
nezavisno od toga. Običan ubica ne može na daljinu da upravlja
tablom za prizivanje duhova. Običan ubica ne može da utiče na to da
u elektrani udaljenoj stotinu kilometara eksplodiraju osigurači.
Ne, bio je to neko iznimno snažan i obdaren natprirodnim
moćima. Sve što mi je Viki ispričala upućivalo je na vampira. Samo,
krv nije iščilela iz tela Sju Karson. Vampir bi isisao bar malo njene
krvi. Nijedan vampir ne bi mogao tome da odoli, posebno ne ubica. To
te podiže, za to ubijaš. No, patolog nije našao rupice na njenom telu,
već tek neznatno krvarenje. Nije imalo smisla.
Bilo je tu još nešto. Ti si bio u toj kući, Tajlere. Pogrešio si kad si
uhvatio Boni za ruku te noći, a zatim si pogrešio kad si se sledećeg
dana izlanuo i rekao nešto što nisi mogao znati ukoliko nisi bio
prisutan.
Dakle, šta imamo? Iskusnog vampira, zlokobnog ubicu koji ima
Moć da poštedi? Ili pak srednjoškolskog siledžiju koji nije mogao da
organizuje put do toaleta a da se ne saplete o sopstvene noge? Šta od
to dvoje? Dokazi su upućivali i na jedno i na drugo, a ja nisam mogao
da se opredelim.
~ 85 ~
Onda sam otišao da vidim Sjuin leš. Tamo me je dočekala
najveća misterija. Rez, evo ovde." Stefan je prstom povukao pravu
liniju od ključne kosti nadole. „Tipično. Tradicionalan rez koji
vampiri načine kad požele da daju krv. Ali Sju nije bila vampir, a nije
mogla sama da napravi taj rez. Neko joj je to napravio dok je ležala
na samrti."
Meredit je zažmurila i čula kako je Boni pored nje glasno
progutala pljuvačku. Pružila je ruku i Boni ju je čvrsto uhvatila,
slušajući i dalje. Stefan nije toliko podrobno opisivao sve pojedinosti
kada je to objašnjavao njima.
„Vampiri ne prave takav rez žrtvama; oni koriste zube", nastavi
Stefan. Podigao je gornju usnu pokazujući zube. „No, ako vampir
poželi da isisa krv da bi je neko drugi popio, mogao bi da napravi rez
umesto ugriza. Kada bi vampir poželeo da nekom drugom prepusti
prvi i jedini ukus krvi, učinio bi to. To me je nateralo da razmišljam o
krvi. Vidiš, krv je važna. Vampirima daje život, daje im Moć. Samo
nam je krv potrebna da bismo preživeli, ali ima trenutaka kada nas
izluđuje. Međutim, može se upotrebiti i za štošta drugo. Na primer...
za inicijaciju. Inicijacija i Moć. I tako, razmišljao sam o njima, i
odjednom sam to povezao sa onim što sam video kod tebe, Tajlere,
kada sam prvi put bio u Felovoj Crkvi. Setio sam se nekih sitnica na
koje nisam baš bio obratio pažnju. No, setio sam se nečeg što mi je
Elena ispričala u vezi s prošlošću tvoje porodice, pa sam odlučio da to
proverim u dnevniku Honorije Fel."
Stefan je iz knjige izvukao papirić.
„Bilo je tu, ispisano Honorijinom rukopisom. Fotokopirao sam
stranicu da bih mogao da ti je pročitam. Mala tajna Smolvudovih, ako
umeš da čitaš između redova."
Čitao je:
„Novembra dvanaestog. Sveće smo napravili, a kudelju upreli. Nedostaju
nam kukuruzno brašno i so, ali snaći ćemo se za zimu. Prošle noći je bila
uzbuna; vukovi su napali Džejkoba Smolvuda kada se vraćao iz šume. Lečila
sam ranu borovnicom i korom patuljaste vrbe, ali rana je duboka i brine me.
Nakon što sam došla kući, bacila sam rune. Nikome osim Tomasa nisam prenela
šta su rune rekle."
„Bacanje runa je predskazivanje", dodao je Stefan podižući
pogled. „Honorija je bila ono što bismo mi nazvali vešticom. U
~ 86 ~
nastavku piše o 'problemima s vukom' u drugim delovima naselja,
čini se da su napadi postali učestali, posebno na mlade devojke. Piše
kako su ona i njen muž bivali sve zabrinutiji. Na kraju, piše ovo:
„Decembra dvadesetog. Ponovo problemi s vukom kod Smolvudovih. Pre
nekoliko minuta smo čuli vriske, a Tomas je rekao da je vreme. Juče je izlio
metke. Napunio je pušku i otišli smo do njih. Ako budemo pošteđeni, pisaću još.
Decembra dvadeset prvog. Sinoć smo bili do Smolvudovih. Džejkob je bio
ozbiljno zaražen. Vuk je ubijen.
Sahranićemo Džejkoba na malom groblju u podnožju brda. Pokoj mu duši."
„Zvanična istorija Felove Crkve kaže da su Tomas Fel i njegova
žena otišli do Smolvudovih i zatekli Džejkoba, koga je napao i ubio
vuk. Ali, to nije tačno. Ovde ne piše da je vuk ubio Džejkoba
Smolvuda, već da je Džejkob, vuk, ubijen."
Stefan je zatvorio knjigu.
„On je bio vukodlak-čukundeda tvog pradede, Tajlere. Postao je
vukodlak kad ga je napao vukodlak. Preneo je taj virus na sina koji
se rodio osam i po meseci pošto je on umro. Baš kao što je tvoj otac
preneo to na tebe."
„Oduvek sam znala da postoji nešto u vezi s tobom, Tajlere", reče
Boni, a Meredit otvori oči. „Nikada nisam mogla da dokonam šta je
to, ali nešto mi je u podsvesti govorilo da si jeziv."
„Nekada smo se šalili povodom toga", reče Meredit hrapavim
glasom. „Povodom tvoje životinjske privlačnosti i tvojih velikih belih
zuba. Međutim, nismo znali koliko su naša nagađanja tačna."
„Ponekad vidovnjaci mogu to da osete", potvrdio je Stefan.
„Ponekad to mogu da osete čak i obični ljudi. Trebalo je to da
primetim, ali bio sam previše zauzet. Pa ipak, to ne bi trebalo da mi
bude izgovor. Očigledno je da je neko drugi, ubica vidovnjak,
iskoristio to. Zar ne, Tajlere? Prišao ti je čovek u starom kišnom
mantilu. Visok, plave kose i očiju. Sklopio je nekakav pakt s tobom. U
zamenu za nešto uputiće te kako da povratiš svoje nasledstvo.
Uputiće te kako da postaneš pravi vukodlak.
„Naime, Gervas od Tilberija kaže", kucnuo je po knjizi koju je
držao na kolenima, „da vukodlak koji nije ugrižen mora da prođe kroz
inicijaciju. To znači da čitavog života možeš u sebi imati virus
vukodlaka a da to nikada ne saznaš, budući da se nikada nije
aktivirao. Generacije Smolvudovih su živele i umirale, ali virus je u
~ 87 ~
njima spavao jer nisu znali tajnu njegovog buđenja. No, čovek u
kišnom mantilu jeste znao. Znao je da moraš da ubiješ i okusiš svežu
krv. Potom, o sledećem uštapu, moći ćeš da se preobraziš."
Meredit je pratila Stefanov pogled do belog mesečevog diska na
nebu. Više nije nalikovao nabrekloj crvenoj lopti, bio je jasan i
dvodimenzionalan. Sumnja pređe preko Tajlerovog mesnatog lica, a
zatim ga osveži bes.
„Prevarili ste me! Vi ste ovo planirali!"
„Pametnice", reče Meredit. Met dometnu:
„Ma šta mi reče."
Boni je liznula prst i napisala broj 1 na nevidljivom semaforu.
„Znao sam da nećeš moći da odoliš da ne pođeš za njom ukoliko
pretpostavljaš da će biti sama", reče Stefan. „Mislio si da je groblje
savršeno mesto za ubijanje; tu možeš računati na skrovitost. Znao
sam i da nećeš odoleti da se ne hvališ onim što si uradio. Nadao sam
se da ćeš reći Meredit još nešto o onom drugom ubici, onom koji je u
stvari gurnuo Sju kroz prozor, onom koji joj je napravio posekotinu da
bi ti mogao da popiješ svežu krv. O vampiru, Tajlere. Ko je on? Gde se
krije?"
Tajlerov pogled pun otrovne mržnje pretvori se u podsmeh.
„Misliš da ću ti reći? On je moj prijatelj."
„Nije ti on prijatelj, Tajlere. On te iskorišćava. On je ubica."
„Nemoj se vezivati za njega, Tajlere", dodao je Met.
„Već si saučesnik. Noćas si pokušao da ubiješ Meredit. Uskoro
nećeš moći da budeš ljudsko biće sve i da to želiš. Budi pametan i
odmah prekini s tim. Reci nam sve što znaš."
Tajler je pokazivao zube.
„Ništa ja vama neću reći. Kako ćete me naterati?"
Razmenili su poglede. Atmosfera se promenila: kripta je odisala
napetošću kada su svi uprli pogled u Tajlera.
„Ti stvarno ne razumeš, zar ne?", tiho reče Meredit. „Tajlere, ti si
mu pomogao da ubije Sju. Izgubila je život zbog skarednog rituala
koji je doveo do toga da se preobraziš u tu stvar. Ubeđena sam da si
nameravao da ubiješ i mene, Viki i Boni. Misliš li da bismo se sažalili
na tebe? Misliš li da smo te doveli ovamo da bismo bili dobri prema
tebi?"
Zavladao je tajac. Podsmeh je polako iščezavao s Tajlerovih
usana. Pogledao je svakog ponaosob. Svi su bili neumoljivi. Čak ni
~ 88 ~
Bonino sitno lice nije izražavalo milost.
„Gervas od Tilberija pominje jednu zanimljivu stvar", reče Stefan
maltene razdragano. „Osim tradicionalnog srebrnog metka, postoji
još jedan način da izlečiš vukodlaka. Slušajte." Pri svetlosti meseca,
čitao je iz knjige koja mu je počivala na kolenu.
„Priča se, a i ozbiljni i poštovani iscelitelji drže da je tako, da će se, ako mu
odsečeš jedan ud, telo vukodlaka sigurno vratiti u prvobitan oblik. Gervas u
nastavku govori o Rembou iz Overnje, vukodlaku koji je izlečen kad mu je stolar
odsekao jednu od zadnjih šapa. Naravno, to je verovatno jezivo bolelo, ali priča
dalje kaže da je Rembo zahvaljivao stolaru jer ga je zauvek oslobodio zlosrećnog
i prokletog obličja."
Stefan podiže glavu.
„E sad, nešto razmišljam: ako Tajler ne bude voljan da nam
pomogne, najmanje što možemo da učinimo jeste da ga sprečimo da
ubija. Šta kažete?"
„Mislim da je naša dužnost da ga izlečimo", odvrati Met.
„Sve što moramo da uradimo jeste da mu odsečemo jedan ud",
saglasila se Boni.
„Mogu odmah da izaberem jedan", šapatom reče Meredit.
Tajler iskolači oči. Njegovo rumeno lice je ispod prljavštine i krvi
bilo bledo.
„Vi blefirate!"
„Mete, donesi sekiru", reče Stefan. „Meredit, skini mu cipele."
Dok mu je skidala cipele, Tajler je zamahivao nogom ciljajući
njeno lice. Met je prišao i snažno ga obgrlio oko vrata.
„Tajlere, nemoj sebi da otežavaš."
Bose Tajlerove noge su bile ogromne, a stopalo mu beše znojavo
poput dlanova. Na nožnim prstima su mu rasle oštre dlake. Meredit
se naježila od tog prizora.
„Hajde da završimo sa ovim", rekla je.
„Šalite se!", zajaukao je, udarajući drugom nogom toliko snažno
da je Boni morala da ga zgrabi za nogu i klekne na nju. „Ne možete to
da uradite! Ne možete!"
„Držite ga", reče Stefan.
Zajedno su razapeli Tajlera. Met mu je držao glavu, a Boni i
Meredit su mu sputale raširene noge. Stefan je grančicu debelu oko
~ 89 ~
pet centimetara namestio na ivicu grobnice, siguran da Tajler može
da vidi šta on radi. Podigao je sekiru, jako zamahnuo i rasekao
grančicu jednim udarcem.
„Dovoljno je oštra", kazao je. „Meredit, podvrni mu nogavicu.
Zatim zaveži malo najlonske žice iznad članka i zategni najjače što
možeš kako bi zaustavila krvarenje. Ako dobro ne zategneš,
iskrvariće."
„Ne možete to da radite!", vrištao je Tajler. „Ne možete to da
raaadiiiteee!"
„Vrišti koliko god hoćeš, Tajlere. Ovde te niko neće čuti, zar ne?",
rekao je Stefan.
„Nisi bolji od mene!", vikao je Tajler pljujući. „I ti si ubica!"
„Dobro znam šta sam ja", odvrati Stefan. „Veruj mi, Tajlere,
znam. Jesu li svi spremni? Dobro. Držite ga čvrsto, skočiće kad
upotrebim sekiru."
Tajler je ispuštao neartikulisane krike. Met ga je držao tako da
može da vidi Stefana kako kleči i cilja, podižući oštricu sekire iznad
njegovog članka da odmeri snagu i razdaljinu.
„Sad", reče Stefan podižući sekiru.
„Ne! Ne! Pričaću! Reći ću vam!", kriknu Tajler.
Stefan ga pogleda.
„Prekasno je", kaza i zamahnu sekirom.
Odjeknuvši i zaiskrivši, sekira se odbila od kamenog poda, no
buka se nije čula od Tajlerovog vrištanja. Činilo se da je Tajleru bilo
potrebno nekoliko minuta da shvati da oštrica nije dodirnula njegovu
nogu. Uzeo je vazduh tek kad je počeo da se guši, a zatim se naglo
okrenuo i izbečio se na Stefana.
„Počni da pričaš", rekao je Stefan hladnim, nemilosrdnim
glasom.
Tihi jecaji su dopirali iz Tajlerovog grla, a pena mu je izlazila na
usta.
„Ne znam kako se zove", izustio je. „Ali, izgleda onako kako si ga
opisao; on je vampir, čoveče! Video sam ga kako ispija trofejnog
srndaća koji se još mrdao. Lagao me je", dodao je dok su mu jecaji
zamirali u glasu. „Rekao mi je da ću biti jači od svih, kao on. Rekao
mi je da ću imati svaku devojku koju poželim. Skot je lagao."
„Rekao ti je da možeš da ubijaš i da se izvučeš s tim", reče Stefan.
„Rekao mi je da te noći mogu da sredim Kerolajn. Zaslužila je to
~ 90 ~
nakon što me je onako otkačila. Hteo sam da je nateram da moli, ali
nekako je izašla iz kuće. Rekao je da i Kerolajn i Viki mogu da budu
moje. Sve što je želeo bile su Boni i Meredit."
„Ali ti si pokušao da ubiješ Meredit."
„Sada je tako. Sada je sve drugačije, glupane. Rekao je da je u
redu."
„Zašto?", upita Meredit Stefana prigušenim glasom.
„Možda zbog toga što si odigrala svoju ulogu", odvratio je.
„Dovela si me ovamo." Zatim je nastavio. „U redu, Tajlere, pokaži da
želiš da sarađuješ. Reci nam kako možemo da ga sredimo."
„Da ga sredite? Vi ste blesavi!" Tajler je prasnuo u zlikovački
smeh, a Met ga čvršće stegnu oko vrata. „Hej, davi me koliko hoćeš,
ali to je istina. Rekao mi je da je on jedan od Drevnih, jedan od
Iskonskih, šta god to značilo. Rekao je da je stvarao vampire još pre
piramida. Rekao je da je sklopio pakt s đavolom. Mogao bi da mu
probiješ srce kocem, a da mu i dalje ništa ne bude. Ne možeš ga
ubiti." Nekontrolisano se smejao.
„Tajlere, gde se krije?", odbrusi Stefan. „Svakom vampiru je
potrebno konačište. Gde je?"
„Ubio bi me da vam to odam. Pojeo bi me, čoveče. Gospode, kada
bib vam ispričao šta je uradio tom srndaću pre nego što je uginuo..."
Tajlerov smeh je prerastao u nekakvo jecanje.
„Onda bi ti bilo bolje da nam pomogneš da ga uništimo pre nego
što te nađe, zar ne? Šta je njegova slabost? Na šta je ranjiv?"
„Bože, jadan taj srndać...", jecao je Tajler.
„Šta je sa Sju? Jesi li za njom plakao?", oštro odvrati Stefan.
Dohvatio je sekiru. „Mislim da traćiš naše vreme." Podigao je sekiru.
„Ne! Ne! Reći ću vam; reći ću vam nešto. Vidite, postoji drvo koje
mu može nauditi, ne može ga ubiti, ali mu može nauditi. Priznao mi
je to, ali mi nije odao koje je to drvo! Kunem vam se da je to istina!"
„To nije dovoljno, Tajlere", rekao je Stefan.
„Za ime boga, reći ću vam kuda će poći večeras. Ako požurite,
možda ga možete zaustaviti."
„Kako to misliš, kuda će poći večeras? Brže pričaj, Tajlere!"
„Poći će do Viki, u redu? Rekao je da večeras obojica dobijamo po
jednu. To vam je od pomoći, zar ne? Ako požurite, možda ćete stići!"
Stefan se zaledi, a Meredit oseti kako joj srce preskače. Viki.
Nisu ni pomišljali na to da bi napao Viki.
~ 91 ~
„Dejmon je čuva", reče Met. „Je li tako, Stefane? Je li tako?"
„Trebalo bi da je tako", odvrati Stefan. „Ostao je tamo kad je
počelo da se smrkava. Da se nešto dogodilo, mislim da bi me
pozvao..."
„Ljudi", prošaptala je Boni. Razrogačila je oči, a usne su joj
drhtale. „Mislim da bi bilo bolje da smesta odemo tamo."
Za trenutak su svi zurili u nju, a zatim krenuše. Sekira je
udarila o pod kada ju je Stefan ispustio.
„Hej, ne možete me ostaviti ovako! Ne mogu da vozim! Doći će po
mene! Vratite se i odvežite mi ruke!", kriknu Tajler. Nije dobio
odgovor.
Otrčali su niz brdo i nagurali se u Mereditin auto. Meredit je
pritisla papučicu za gas, naglo skrećući na krivinama i ne hajući za
znakove „stop". Ipak, deo nje nije želeo da stigne do Vikine kuće.
Želeo je da se okrene i da vozi u suprotnom pravcu.
Smirena sam. Ja sam ta koja je uvek smirena, pomislila je. No, to
se ticalo vanjštine. Meredit je dobro znala koliko staloženo možeš
izgledati kad se u tebi sve slama.
Zavili su za poslednji ugao u Ulicu breza, te Meredit naglo
zakoči.
„O bože!", kriknula je Boni sa zadnjeg sedišta. „Ne! Ne!"
„Brzo", reče Stefan. „Možda još postoji šansa."
Uhvatio je kvaku da otvori vrata i izašao pre nego što se auto
zaustavio. Boni je jecala na zadnjem sedištu.
11.
Zanevši se, auto se zaustavio iza jednog policijskog automobila
koji je poprečno stajao na ulici. Svuda su bila svetla; sijala su plavo,
crveno i žuto, bleskajući iz kuće Benetovih.
„Ostanite ovde", odbrusi Met i iskoči prateći Stefana.
„Ne!" Boni je promolila glavu kroz prozor. Poželela je da ga
zgrabi i da ga povuče nazad. Preplavila ju je vrtoglava mučnina, koju
je osetila čim je Tajler spomenuo Viki. Bilo je prekasno, odmah je to
znala. Met je i sam srljao u smrt.
„Boni, ti ostani, zaključaj vrata. Idem za njima", reče Meredit.
„Ne! Dosta mi je toga da mi svi govore kako treba da ostanem",
~ 92 ~
vikala je Boni, petljajući oko pojasa. Naposletku se oslobodila. I dalje
je plakala, ali uspela je da razabere put ka Vikinoj kući. Čula je kako
Meredit hita za njom.
Činilo se da je sav metež vladao spreda: ljudi su vikali, neka
žena je vrištala, nerazgovetni glasovi su dopirali iz policijskih radioaparata.
Boni i Meredit su hodale pravo k prozoru Vikine sobe. Dok
su prilazile, Boni se pitala šta nije u redu s tim prizorom. Nelogičnost
slike koja se ukazala pred njom beše nesumnjiva, ali ipak je bilo
teško razabrati šta je posredi. Vikin prozor je bio otvoren iako se nije
mogao otvoriti. Srednje okno se ne otvara, pomislila je Boni. Kako je
onda moguće da se zavese vijore poput zastava?
Okno je bilo polomljeno. Rasuto po popločanoj stazi, staklo je
krckalo pod njihovim nogama. Komadići stakla su se kezili iz praznog
okvira. Neko je provalio u Vikinu kuću.
„Pozvala ga je da uđe", vikala je Boni, besna i užasnuta u isti
mah. „Zašto je to učinilal Zašto?"
„Ostani ovde", rekla je Meredit, pokušavajući da ovlaži suve
usne.
„Prestani to da migovoriš. Snalazim se, Meredit. Besna sam, to je
sve. Mrzim ga." Zgrabila je Meredit za ruku i krenula napred.
Rupa koja je zjapila bivala je sve bliže. Zavese su se talasale.
Između njih su mogle da provire u sobu. Meredit u poslednji čas
gurnu Boni kako bi prva pogledala unutra. Nije bilo važno. Bonine
vidovnjačke moći već behu probuđene; govorile su joj o tom mestu.
Nalikovalo je krateru nastalom usled pada meteora ili pak šumi koju
je satro strašan požar. Moć i nasilje su i dalje odjekivali u vazduhu,
ali glavni događaj se već odigrao. Mesto je bilo posednuto.
Meredit se okrenula od prozora, presamitivši se kao da povraća.
Boni se nagnula i pogledala unutra, stežući pesnicu toliko čvrsto da
su joj se nokti zarili u dlanove.
Najpre ju je obuzeo miris. Vlažan miris mesa i bakra. Vođena
sinestezijom, osetila je ukus ugrizenog jezika. S muzičke linije je
dopirala neka pesma, koju zbog vriske i bubnjanja u ušima nije
mogla da prepozna. Njene oči, svikle na mrak, videle su samo crveno.
Samo crveno. To je bila nova boja Vikine sobe. Više nije bila
svetloplava. Crvene tapete, crven prekrivač. Jarkocrvene mrlje na
podu. Gramofon je kliknuo i igla se vratila na početak ploče.
Šokirana, Boni je prepoznala pesmu.
~ 93 ~
Goodnight Sweetheart.
„Čudovište jedno", izusti Boni. Bol je zatreperila u njenom
stomaku. Rukom je sve jače stezala prozorski okvir. „Čudovište jedno,
mrzim te! Mrzim te!"
Čuvši to, Meredit se ispravila i okrenula. Tresući se, sklonila je
kosu s lica i duboko udahnula nekoliko puta, pokušavajući da se
sabere.
„Posekla si ruku", rekla je. „Dođi, daj da vidim."
Boni nije ni shvatila da se drži za polomljeno staklo. Dozvolila je
Meredit da uzme njenu ruku, ali je okrenula dlan i čvrsto zgrabila
Mereditinu hladnu šaku. Meredit je izgledala jezivo: njene crne oči su
sijale, a uzdrhtale usne joj behu modre. No, Meredit se upinjala da se
pobrine za nju, i dalje pokušavajući da drži stvari pod kontrolom.
„Hajde", rekla je Boni, pažljivo je posmatrajući. „Plači, Meredit.
Vrišti ako hoćeš. Izbaci to nekako. Ne moraš sada da budeš pribrana;
ne moraš sve da držiš u sebi. Danas imaš pravo da odlepiš."
Meredit je načas zastala, tresući se. Zatim je odmahnula glavom
u jezivom pokušaju da se nasmeši.
„Ne mogu. Jednostavno, nisam tako sazdana. Hajde, daj da ti
vidim ruku."
Boni bi se možda i raspravljala, ali iza ćoška se pojavio Met.
„Šta radite...?", zaustio je, a onda je ugledao prozor.
„Mrtva je", ravnodušno reče Meredit.
„Znam." Met je izgledao kao loša kopija samog sebe. „Rekli su mi
ispred. Iznose..."
„Uprskali smo. Iako smo joj obećali..." Meredit je takođe
zaćutala. Ništa se više nije moglo reći.
„Sada će policija morati da nam veruje", rekla je Boni gledajući
najpre u Meta, a zatim u Meredit. Pronašla je jednu ohrabrujuću
pojedinost. „Moraju nam verovati."
„Ne", odvrati Met. „Neće nam verovati, Boni. Kažu da je to bilo
samoubistvo."
„Samoubistvo? Jesu li videli ovu sobu? Oni to zovu
samoubistvom?", vikala je Boni podižući glas.
„Kažu da je bila mentalno nestabilna. Kažu da je... da se
dočepala makaza..."
„Gospode bože", reče Meredit okrećući se.
„Misle da je možda osećala krivicu jer je ubila Sju."
~ 94 ~
„Neko je provalio u ovu kuću", ljutito je rekla Boni. „To moraju
priznati!"
„Ne." Mereditin glas je bio umorno tih. „Pogledaj ovaj prozor.
Staklo je izletelo van. Neko ga je polomio iznutra." To je još jedan
uzrok iščašenosti ovog prizora, pomislila je Boni.
„Verovatno je to uradio on dok je izlazio napolje", nadoveza se
Met. Poraženo su se pogledali.
„Gde je Stefan?", Meredit tiho upita Meta. „Nije valjda ispred
kuće, gde ga svi mogu videti?"
„Ne. Kada smo saznali da je mrtva, krenuo je ovamo. Mora da je
tu negde..."
„Pst!", upozori ih Boni. Buka je utihnula. Ona žena više nije
vrištala. Sada su mogli da čuju dalek glas koji je dopirao iz drveća
crnog oraha u dubini dvorišta.
„... a trebalo je da je ti čuvaš!"
Bonina koža se ježila od tog tona.
„To je on!", uzviknu Met. ,,I Dejmon je tamo. Hajdemo!"
Kada su stigli do drveća, Boni je jasno čula Stefanov glas.
Dvojica braće su se suočila na mesečini.
„Verovao sam ti, Dejmone. Verovao sam ti!", govorio je Stefan.
Boni ga nikada nije videla toliko razjarenog. Nije bio takav ni kad su
razotkrili Tajlera na groblju. Posredi je bilo nešto više od besa.
„Ti si pak samo pustio da se stvari odvijaju", nastavio je Stefan, i
ne gledajući u društvo; nije mu dozvoljavao da odgovori. „Zašto nisi
nešto učinio? Ako si se mnogo uplašio borbe s njim, mogao si barem
da me pozoveš. Ne, ti si samo stajao tamo!"
Dejmonovo lice je bilo neprobojno poput oklopa. Njegove crne oči
su sijale, a u njegovom stavu nije bilo ni tračka lenjosti ili
opuštenosti. Izgledao je nesavitljivo i krhko, poput staklene ploče.
Otvorio je usta, ali Stefan ga je prekinuo.
„Ja sam kriv. Trebalo je da znam. Zapravo, znao sam. Svi su
znali, ali nisam hteo da ih slušam."
„O, jesu li?" Dejmon je bacio pogleda na Boni, koja je stajala sa
strane. Podišla ju je jeza.
„Stefane, čekaj", reče Met. „Mislim da..."
„Trebalo je da ih poslušam!", besneo je Stefan. Kao da nije čuo
šta je Met rekao. „Trebalo je da ostanem s njom. Obećao sam joj da će
biti na sigurnom, a lagao sam! Umrla je misleći da sam je izdao."
~ 95 ~
Boni je na njegovom licu videla gorak izraz krivice. „Da sam ostao
ovde..."
„I ti bi bio mrtav!", prosikta Dejmon. „Ovo nije običan vampir.
Prepolovio bi te kao suvarak."
„I to bi bilo bolje!", vikao je Stefan. Grudi su mu se podizale.
„Radije bih umro s njom nego stajao i gledao kako umire! Šta se
dogodilo, Dejmone?" Malo se pribrao i stišao. Njegove zelene oči su
grozničavo plamtele na bledom licu, a glas mu je bio zao i pun otrova.
„Bio si previše zauzet vijanjem devojaka po žbunju? Ili jednostavno
nisi bio zainteresovan da se umešaš?"
Dejmon je ćutao. Bio je bled kao njegov brat, a svaki mišić mu
beše zategnut i napet. Dok je posmatrao Stefana, zapljuskivali su ga
valovi mračnog besa.
„Ili si možda uživao", nastavljao je Stefan, unoseći se Dejmonu u
lice. ,,Da, verovatno je to bilo posredi, dopalo ti se, zar ne? Dopalo ti
se da budeš s još jednim ubicom. Je li bilo dobro, Dejmone? Je li te
pustio da gledaš?"
Dejmon je odskočio, a zatim je udario Stefana.
Sve se odigralo toliko brzo da Boni nije stigla da pogledom isprati
šta se zbiva. Stefan je pao na meku zemlju, pružajući svoje duge
noge. Meredit je viknula, a Met je skočio pred Dejmona.
Hrabro ali glupo, ošamućeno pomisli Boni. Vazduh je pucketao
od elektriciteta. Stefan je stavio ruku na usta i ugledao krv, crnu pri
svetlosti meseca. Boni se zanela k njemu i zgrabila ga za ruku.
Dejmon je opet nasrnuo na njega. Met je bezuspešno pokušao da ga
zaustavi. Kleknuo je pored Stefana i podigao ruku.
„Dosta, momci! Dosta, u redu?", vikao je.
Stefan je pokušavao da ustane. Boni mu čvršće steže ruku.
„Ne! Stefane, nemoj! Nemoj!", preklinjala ga je. Meredit ga je
zgrabila za drugu ruku.
„Dejmone, mani se! Mani se toga!", oštro je govorio Met.
Ludi smo što se mešamo, pomislila je Boni. Pokušavamo da
zaustavimo tuču dvojice vampira. Ubiće nas tek da nas ućutkaju.
Dejmon će zgnječiti Meta kao muvu.
No, Dejmon se zaustavio kada mu je Met preprečio put.
Nakratko se sve zamrznulo. Niko se nije pomerao; svi su bili ukočeni
od napetosti. Onda se Dejmon polako opustio. Spustio je ruke i
opustio pesnice. Polako je udahnuo. Boni je shvatila da je sve vreme
~ 96 ~
zadržavala dah, pa je odahnula. Dejmonovo lice je bilo nalik na lice
statue isklesane u ledu.
„Dobro, neka bude po tvom", rekao je, a glas mu je takođe bio
leden. „Ja sam ovde završio. Odlazim. Ako me ovog puta budeš
pratio, brate, ubiću te. Sa obećanjem ili bez njega."
„Neću te pratiti", dobaci Stefan s mesta na kom je sedeo. Govorio
je kao da je progutao samleveno staklo.
Dejmon je namestio jaknu, ispravljajući je. Bacio je pogled na
Boni. Činilo se da gleda kroz nju. Okrenuo se da pođe. Zatim se
osvrnuo i progovorio jasno i glasno, streljajući Stefana svakom rečju.
„Upozorio sam te", rekao je. „Upozorio sam te na to kakav sam ja
i koja strana pobeđuje. Trebalo je da me poslušaš, batice. Možda ćeš
nešto naučiti večeras."
„Naučio sam da tebi ne vredi verovati", odvrati Stefan. „Odlazi
odavde, Dejmone. Ne želim više nikada da te vidim."
Dejmon se okrenuo i ćutke otišao u tamu.
Boni je pustila Stefanovu ruku i uhvatila se za glavu. Stefan se
podigao, otresajući se kao mačka koju je neko držao protiv njene
volje. Otišao je podalje od ostalih, okrenuvši im leđa. Samo je stajao
tamo. Bes ga je, izgleda, napustio brzo kao što je i došao.
Podižući pogled, Boni se pitala šta se uopšte može kazati na sve
to. Šta možemo da kažemo? Stefan je u jednom bio u pravu: upozorili
su ga na Dejmona, ali on nije slušao. Izgleda da je zaista verovao da
može da se osloni na brata. Onda su se svi zaneli, oslanjajući se na
Dejmona. Tako je, naime, bilo jednostavnije, a i bila im je potrebna
pomoć. Niko se nije pobunio protiv toga što je Dejmon te večeri pazio
na Viki.
Svi su bili krivi. No, Stefan se izjedao od krivice. Znala je da se
iza nekontrolisanog besa prema Dejmonu krilo upravo to, krivica i
kajanje. Pitala se da li je Dejmon to znao i da li je mario za to. Pitala
se šta se zaista dogodilo te noći. Sad kada je Dejmon otišao,
verovatno neće ni saznati.
Bilo kako bilo, pomislila je, bolje je što je otišao.
Buka se opet pojačavala: automobili na ulicama, kratak zvuk
sirene, lupanje vratima. Nakratko su bili sigurni pod krošnjama, ali
nisu mogli da ostanu tu. Meredit je jednom rukom pritisnula čelo i
zažmurila. Boni je sklonila pogled s nje i pogledala Stefana, a zatim
svetlost nečujne Vikine sobe koja se nazirala iza drveća. Talas
~ 97 ~
potpune iscrpljenosti zapljusnu njeno telo. Činilo joj se da je sav
adrenalin ispario. Nije više osećala ni bes zbog Vikine smrti. Bila je
prosto potištena i veoma, veoma umorna. I bilo joj je muka. Poželela
je da se uvuče u svoj krevet i pokrije se ćebetom preko glave.
„Tajler", rekla je naglas. Kada su svi okrenuli prema njoj, dodala
je: „Ostavili smo ga u porušenoj crkvi, a on nam je poslednja nada.
Moramo ga naterati da nam pomogne."
To ih je sve razbudilo. Stefan se tiho okrenuo, ne progovorivši ni
reč. Oborivši pogled, pratio ih je do ulice. Ambulantna i policijska
kola su otišla, te su se odvezli do groblja bez ikakve neprilike.
Kada su stigli do razrušene crkve, Tajlera nije bilo.
„Ostavili smo ga odvezanih nogu", reče Met, a lice mu se zgrči u
tešku grimasu gađenja. „Mora da je odšetao, pošto su mu kola još tu."
Ili ga je pak neko pokupio, pomislila je Boni. Kameni pod nije
otkrivao tragove. Meredit je sela na zidić, štipkajući lice jednom
rukom. Boni se nadnela nad zvonik.
Ukratko, uprskali su. Oni su izgubili, a on je pobedio. Sve što su
namerili da učine završilo se porazom. Stefan je, videla je to, na
svojim leđima nosio teško breme odgovornosti.
Dok su se vozili ka pansionu, bacila je pogled na pognutu tamnu
glavu na prednjem sedištu. Kroz glavu joj prolete još jedna misao, od
koje joj nervi zatreperiše panikom. Stefan je jedini mogao da ih štiti
sad kad je Dejmon otišao, a Stefan je bio slab i iscrpljen...
Boni je grizla usnu dok se Meredit zaustavljala kod ambara.
Ideja se pomaljala u njenom umu. Od toga se osećala neprijatno, čak
uplašeno, ali još jedan pogled na Stefana pomože joj da donese čvrstu
odluku.
„Ferari" je i dalje bio parkiran ispred ambara, Dejmon ga je
očigledno napustio. Boni se upitala kako se snalazi bez njega, ali se
setila da može da koristi krila. Njegova vrana krila behu snažna i
baršunasta u isti mah. Perje se prelivalo duginim bojama. Dejmonu
auto nije bio potreban.
Nakratko su ušli su u pansion kako bi Boni javila roditeljima da
će prespavati kod Meredit. To je bila njena ideja. Nakon što se Stefan
popeo u svoju sobu u potkrovlju, Boni je zaustavila Meta na tremu.
„Mete? Mogu li te zamoliti za uslugu?"
Met se okrenuo i razrogačio svoje plave oči.
„To je teška fraza. Svaki put kad bi Elena to izgovorila..."
~ 98 ~
„Ne, ne, nije ništa strašno. Samo sam htela da pripaziš na
Meredit, da se pobrineš da stigne bezbedno kući i to." Pokazala je
prema drugarici koja je već krenula prema autu.
„Ali, i ti ideš s nama."
Boni je kroz otvorena vrata bacila pogled k stepenicama.
„Ne idem. Mislim da ću ostati još nekoliko minuta. Stefan me
može odbaciti kući. Popričala bih s njim o nečemu."
Met se zbunio.
„O čemu bi popričala s njim?"
„O tako nečem. Ne mogu sad da ti objašnjavam. Hoćeš li, Mete?"
„Ali... Oh, dobro. Previše sam umoran da bi me zanimalo. Radi
šta hoćeš. Vidimo se sutra." Otišao je, pomalo zbunjen i ljut.
Boni je pak bila zbunjena njegovim stavom. Bio umoran ili ne,
zašto bi njega bilo briga za to što ona želi priča sa Stefanom? Ali, nije
imala vremena da razbija glavu time. Došla je do stepenica, ispravila
ramena i popela se.
U plafonjeri nije bilo sijalice, pa je Stefan upalio sveću. Opušteno
je ležao na krevetu, s jednom nogom na podu. Oči su mu bile
zatvorene. Možda je zaspao. Boni je ušla na prstima i duboko
udahnula.
„Stefane?"
Otvorio je oči.
„Mislio sam da ste otišli."
„Oni jesu. Ja nisam." Gospode, bled je, pomislila je Boni. Naglo je
prešla na stvar.
„Stefane, razmišljala sam. Sad kad je Dejmon otišao, ti si jedini
koji može da stane između nas i ubice. To znači da moraš da budeš
jak, najjači. Pa, palo mi je na pamet da bi možda... znaš... da ti je
možda potrebno..."
Glas joj je zadrhtao. Nesvesno je počela da se igra smotuljkom
papirne maramice kojim joj je bio zavijen dlan. Posekotina je i dalje
blago krvarila. Stefan ju je pratio pogledom kada je pogledala u ruku.
Zatim je brzo podigao pogled k njenom licu, pronalazeći pristanak.
Nastupila je duga tišina.
Zatim je odmahnuo glavom.
„Ali, zašto? Stefane, nemoj da se ljutiš, ali iskreno, ne izgledaš
dobro. Nećeš nam mnogo pomoći ako nam se budeš srušio negde.
Osim toga... Ako uzmeš malo, u redu je. Mislim, neće mi nedostajati,
~ 99 ~
zar ne? A ne može baš toliko da boli. I..." Još jednom joj je glas
iščezao. On ju je samo posmatrao, što ju je brinulo. ,,Pa, zašto ne?",
zahtevala je da zna, osećajući se pomalo iznevereno.
„Zato što sam obećao", odvratio je tiho. „Možda ne previše rečito,
ali, svejedno sam obećao. Neću se hraniti ljudskom krvlju jer to znači
da koristim osobu, kao kad koristiš stoku. I neću razmenjivati krv ni
sa kim jer to znači ljubav, a..." Ovog puta on nije mogao da završi.
Ipak, Boni je razumela.
„Nikada neće postojati niko drugi, je l' da?", rekla je.
„Ne. Za mene, ne."
Stefan je bio toliko umoran da više nije mogao da se kontroliše,
te je Boni prozrela njegovu masku. Još jednom je videla tu bol i tu
potrebu, toliko snažne da nije više mogla da ga gleda.
Čudan predosećaj i briga prostreliše joj srce. Ranije se pitala da
li će Met ikada preboleti Elenu. Činilo se da jeste. Ali Stefan...
Dok je njeno predosećanje bivalo sve snažnije, shvatila je da je
Stefan drugačiji. Ma koliko vremena prošlo, ma šta radio, nikada
neće sasvim zalečiti svoju ranu. Bez Elene će uvek tragati za svojom
polovinom i biće samo upola živ.
Morala je nešto da smisli, morala je nešto da učini kako bi
odagnala taj užasan osećaj strepnje. Stefanu je potrebna Elena.
Nepotpun je bez nje. Noćas će početi da puca, njišući se između
opasne samokontrole i nasilnog besa. Kad bi makar na tren video
Elenu i porazgovarao s njom...
Došla je ovamo s poklonom koji Stefan nije želeo. Međutim,
shvatila je da želi nešto drugo, nešto što samo ona može da mu pruži.
Ne gledajući ga, rekla je hrapavim glasom:
„Da li bi voleo da vidiš Elenu?"
Iz kreveta je dopirala samo mrtva tišina. Boni je sela,
posmatrajući ljuljuškanje treperavih senki. Napokon, odvažila se da
ga pogleda krajičkom oka. Sklopivši oči, teško je disao, a telo mu je
bilo napeto kao strela. Boni je pretpostavila da Stefan sakuplja snagu
da odoli iskušenju.
Popuštao je. Videla je to.
Elena je uvek bila prejako iskušenje za njega.
Pogledao ju je. Pogled mu beše sumoran, a usne stisnute. Koža
mu je porumenela. Telo mu je podrhtavalo od napetosti i iščekivanja.
„Boni, to bi te moglo povrediti."
~ 100 ~
„Znam."
„Bićeš otvorena za sile koje ne možeš da kontrolišeš. Ja ne mogu
da garantujem da ću te zaštititi."
„Znam. Kako želiš da to izvedemo?"
Snažno ju je uhvatio za ruku.
„Hvala ti, Boni", prošaptao je.
Osetila je kako joj je krv jurnula u glavu.
„U redu je", rekla je. Blagi bože, prekrasan je. Te oči... Na
trenutak je pomislila da će ga spopasti ili će se pak istopiti u baricu
na njegovom krevetu. Preplavio ju je osećaj razorne dobrote. Povukla
je ruku i okrenula se ka sveći.
„Kako bi bilo da ja padnem u trans i dozovem je, a zatim, kad
ostvarim kontakt, pokušam da te pronađem i da te dovučem?"
„Može, ukoliko i ja tebe budem dozivao", rekao je usmeravajući
snagu na sveću. „Mogu da ti dotaknem um... Osetiću kada budeš
spremna."
„Dobro."
Sveća je bila bela, a vosak sjajan i gladak. Plamen se
rasplamsao, pa utihnuo. Boni je zurila u sveću dok nije odlutala; soba
je nestala u tami. Ostao je samo plamen, i ona s njim. Ušla je u njega.
Okružila ju je nepodnošljiva svetlost.
Prošla je kroz nju i otisnula se u tamu.
U kapeli je bilo hladno. Boni je gledala unaokolo osećajući
nelagodu. Pitala se kako je dospela tu, pokušavala je da sabere misli.
Bila je sama i to ju je, neznano zašto, mučilo. Zar nije trebalo da bude
još nekog? Tražila je nekoga.
Iz susedne prostorije je dopirala svetlost. Boni pođe k njoj, a srce
joj snažno zakuca. To je bila soba za posete i bila je puna visokih
lustera, na kojima su sveće svetlucale i podrhtavale. Na sredini se
nalazio beli sanduk podignutog poklopca. Korak po korak, kao da je
nešto privlači, Boni je došla do sanduka. Nije želela da pogleda
unutra. No, morala je. Nešto ju je čekalo u tom kovčegu.
Čitava prostorija je bila obasjana blagom, belom svetlošću sveća.
Kao da je lebdela na oblaku sjaja. Ipak, nije želela da pogleda...
Pomerajući se kao na usporenom snimku, prišla je sanduku i
stala da zuri u belu satensku postavu. Bio je prazan.
min@
~ 101 ~
Boni ga je zatvorila i naslonila se na njega, uzdišući. Zatim je
krajičkom oka primetila nekakav pokret i okrenula se.
Bila je to Elena.
„Zaboga, uplašila si me", rekla je Boni.
„Mislim da sam ti rekla da ne dolaziš ovamo", odgovorila je
Elena.
Kosa joj je ovog puta bila puštena. Padala joj je preko ramena i
niz leđa poput bledozlatne svetlosti plamena. Na sebi je imala tanku
belu haljinu koja se presijavala na svetlosti sveća. I sama je izgledala
kao sveća, svetleći i sijajući. Bila je bosa.
„Došla sam da...", zamucala je Boni, pokušavajući da se priseti
onoga što joj je grepkalo um. Ovo je bio njen san, njen trans. Morala
je da se seti. „Došla sam da ti dovedem Stefana", rekla je.
Elena razrogači oči, a usne joj se razdvojiše. Boni je prepoznala
pogled pun neodoljive čežnje. Videla ga je pre petnaestak minuta na
Stefanovom licu.
„Oh", prošaptala je Elena. Progutala je knedlu, a oči su joj se
zamaglile. „O Boni... ali ja ne mogu."
„Zašto ne možeš?"
Suze su se presijavale u Eleninim očima, a usne su joj drhtale.
„Šta ako sve počne da se menja? Šta ako on dođe i..." Stavila je
ruku na usta, a Boni se setila svog poslednjeg sna, u kojem su Elenini
zubi dobovali po tlu poput kiše. Pogledala je Elenu s razumevanjem.
„Zar ne vidiš? Ne bih mogla da podnesem da se tako nešto
dogodi", prošaptala je Elena. „Kada bi me video takvu... Opet, ovde
nemam kontrolu, nisam dovoljno jaka. Boni, molim te, nemoj mu
dozvoliti da dođe. Objasni mu koliko mi je žao. Reci mu..." Zažmurila
je, a suze su joj potekle niz lice.
„U redu." Boni je i sama bila na ivici suza, ali Elena je bila u
pravu. U mislima je potražila Stefana ne bi li mu objasnila, ne bi li
mu pomogla da podnese razočaranje. Čim ga je prizvala, znala je da
je pogrešila.
„Stefane, ne! Elena kaže..."
Nije bilo važno. Njegov um je bio jači od njenog, te je odmah
preuzeo kontrolu. Osetio je smisao njenog razgovora sa Elenom, ali
nije želeo da odustane. Boni se, bespomoćna, osećala kao da ju je
zgazio; osećala je kako se njegov um približava krugu svetlosti,
sazdanom od plamenova sveća. Osetila je njegovo prisustvo, osetila je
~ 102 ~
kako mu telo dobija oblik. Okrenula se i ugledala ga: crna kosa,
napeto lice, zelene prodorne oči nalik na oči sokola. Zatim se odmakla
ostavljajući ih nasamo. Znala je da više ništa ne može da učini.
12.
Stefan je čuo kako blag glas prožet bolom šapuće:
„O, ne."
Nije verovao da će ponovo čuti taj glas, koji nije mogao da
zaboravi. Valovi jeze mu preplaviše kožu; nutrinu mu obuze
drhtavica. Okrenuo se prema glasu, usredsredivši se, a um mu se
umalo predao pred silinom nabujalih osećanja.
Pogled mu je bio zamagljen. Uspeo je da razazna tek svetlost
jaku poput hiljadu sveća. Nije ga bilo briga. Mogao je da je oseti. Čim
je stigao u Felovu Crkvu, prvog dana, osetio je isto to prisustvo,
bledozlatna svetlost se ulivala u njegovu svest. Bila je puna sveže
lepote, vrele strasti i treperavog života. Zahtevala je da joj se približi
i da zaboravi sve ostalo.
Elena. To je zbilja bila Elena.
Njeno prisustvo ga je svog obuzelo. Sva njegova gladna čula behu
upravljena na tu svetlost, tragajući za njom. Čeznući za njom.
Onda se odmakla.
Pomerila se polako, oklevajući. Kao da se jedva prisilila na to.
Stefan je bio paralizovan. Elena.
Gledao ju je kao da je prvi put vidi: zlatastu kosu koja je lepršala
poput oreola; svetlu, savršenu kožu; zgodno, gipko telo koje se
odmicalo od njega; ruke podignute u znak protesta.
„Stefane", začu se šapat. Bio je to njen glas. Njen glas koji je
izgovarao njegovo ime. Toliko je bola bilo u njemu da je poželeo da
dotrči do nje, da je zagrli, da joj obeća da će sve biti u redu. „Stefane,
molim te... Ne mogu..."
Sada je mogao da joj vidi oči, azurnoplave u zlatnoj svetlosti.
Pune bola i suza. Bol sevnu u njegovoj utrobi.
„Ne želiš da me vidiš?" Glas mi je bio suv kao barut.
„Ne želim da ti vidiš mene. O Stefane, on može učiniti da se
dogodi bilo šta. Pronaći će nas. Doći će ovamo..."
Olakšanje i bolna radost preplaviše Stefana. Jedva da je mogao
~ 103 ~
da se usredsredi na njene reči; ništa nije bilo važno. Način na koji je
izgovorila njegovo ime beše dovoljan. U tom „O Stefane" bilo je sve do
čega mu je stalo.
Brzo joj je prišao, pružajući joj ruku. Video je kako odmahuje
glavom, negodujući. Razdvojivši usne, brzo je disala. Kada se
približio, video je da joj koža sija iznutra, poput plamena koji sija
kroz prozirni vosak sveće. Kapljice na njenim trepavicama nalikovale
su dijamantima. Iako je odmahivala glavom, nije povukla ruku. Nije
to učinila ni kada ju je njegova ruka dotakla, dodirujući hladne
vrhove njenih prstiju kao da ih deli stakleni zid.
Bio joj je toliko blizu da je morala da ga pogleda. Gledali su se
netremice, ne odvraćajući pogled. Naposletku je prestala da šapuće
„Stefane, ne", prošaptavši tek njegovo ime.
Nije mogao da razmišlja. Srce samo što mu nije iskočilo iz grudi.
Ništa nije bilo važno osim njenog prisustva, osim toga što su zajedno.
Nije primetio čudno okruženje, nije mario za to što ih, možda, neko
posmatra.
Polako, vrlo polako, spojili su ruke, preplićući prste. Drugu ruku
je podigao k njenom licu. Kad ju je njegova ruka dodirnula, zažmurila
je prislonivši obraz uz njegov dlan. Osetio je suze pod prstima i
ugušio smeh u grlu. Suze sna. Ipak, bile su prave, ona je bila prava.
Elena.
Bio je preplavljen slašću. Već mu je to što joj je palcem brisao
suze s lica pružilo gotovo bolno zadovoljstvo. Sva suspregnuta
nežnost koja se sakupljala poslednjih šest meseci, sva osećanja koja
je skrivao u srcu, sve ga je to obuzimalo. Obuzimalo ih je oboje. Bio je
dovoljan tek ovlašni pokret da se nađe u njegovom naručju.
U rukama je držao hladnog anđela, koji je odisao životom i
lepotom. Biće sazdano od plamena i vazduha. Podrhtavala je u
njegovom zagrljaju, a zatim je zažmurila i napućila usne.
Poljubac nije bio hladan. Stefanovi nervi su varničili; sve se oko
njih rastakalo. Osetio je kako njegova kontrola slabi, kontrola koju je
tegobno i uporno pokušavao da sačuva otkako je izgubio Elenu. Sve je
pucalo u njemu: svi čvorovi su se odvezivali, sve brane su se rušile.
Osetio je svoje suze dok ju je grlio pokušavajući da ih spoji u jedno
telo, u jedno biće. Poželeo je da se neraskidivo sjedini s njom.
Oboje su plakali dok su im se usne spajale. Elenine tanke ruke
su bile obavijene oko njegovog vrata. Pristajao mu je svaki pedalj
~ 104 ~
njenog tela, kao da je oduvek pripadala samo njemu. So njenih suza,
koju je osetio na svojim usnama, porinula ga je u more slasti.
Nejasno sećanje ga je opominjalo da treba da porazmisli o još
nečemu. No, prvi električni dodir njene hladne kože pomutio mu je
razum. Bili su u središtu vatrenog vrtloga. Univerzum je mogao da
eksplodira, da se uruši ili pak postane prah i pepeo, ništa ga se nije
ticalo dokle god je mogao da je sačuva.
Ali, Elena je drhtala.
Nije to bilo samo do silovitih osećanja, od kojih je, opijen, osećao
vrtoglavicu. Drhtala je od straha. Osetio je strah u njenom umu i
poželeo je da je zaštiti, da je sačuva, da uništi sve čega se plašila.
Ispustivši zvuk nalik na režanje, podigao je glavu i pogledao
unaokolo.
„Šta je bilo?", upitao je, osluškujući oštar predatorski ton u
sopstvenom glasu. „Ako bilo ko pokuša da te povredi..."
„Ne može me ništa povrediti." Još je bila pripijena uz njega,
odmakla se tek toliko da ga pogleda u oči. „Plašim se za tebe, Stefane.
Bojim se onoga što može da uradi tebi i onoga što pod njegovim
uticajem možeš videti..." Glas joj je podrhtavao. „O, Stefane, pođi
sada, pre nego što on stigne. Može te pronaći preko mene. Molim te,
molim te, idi..."
„Zamoli me bilo šta drugo i učiniću to", odvrati Stefan. Da bi ga
naterao da je napusti, ubica će morati da ga isecka na komadiće.
„Stefane, ovo je samo san", očajnički reče Elena, a suze joj ponovo
potekoše. „Ne možemo se stvarno dodirnuti, ne možemo biti zajedno.
Nije dozvoljeno."
Stefan nije mario. Nije se činilo kao san. Bilo je kao na javi. No,
sve i da jeste san, ni po koju cenu ne bi odustao od toga da je zaštiti.
Nijedna sila, rajska ili paklena, ne bi ga mogla naterati...
„Greška, stari moj. Iznenađenje!"
Bio je to nov, nepoznat glas. Međutim, instinktivno je prepoznao
da je to glas ubice. Lovca nad lovcima. Kada se okrenuo, setio se
onoga što je jadna Viki govorila.
Izgleda kao đavo.
Pod uslovom da je đavo plav i zgodan.
Nosio je izlizan kišni mantil, kao što je Viki opisala. Bio je prljav
i iscepan. Izgledao je kao običan uličar iz velikog grada, s tim što je
bio izuzetno visok. Pogled mu beše neljudski prodoran, plav i iskričav
~ 105 ~
poput neba pred mraz. Kosa mi je bila skoro bela, nakostrešena kao
da ju je podigao snažan bladan vetar. Stefanu je bilo muka od
njegovog širokog osmeha.
„Salvatore, pretpostavljam", rekao je poklonivši se nevoljko. ,,I
lepa Elena, naravno. Lepa mrtva Elena. Došao si da joj se pridružiš,
Stefane? Vas dvoje ste jednostavno stvoreni jedno za drugo."
Izgledao je starije od Stefana, ali ipak mladoliko. No, nije bio
mlad.
„Stefane, pođi smesta", prošaptala je Elena. „Mene ne može da
povredi, ali to ne važi za tebe. Može da učini da nestaneš iz sna."
Stefan ju je i dalje grlio.
„Bravo!", aplaudirao je stvor u kišnom mantilu, gledajući
unaokolo kao da ohrabruje nevidljivu publiku. Malo se zateturao. Da
je bio čovek, Stefan bi pomislio da je pijan.
„Stefane, molim te", prošaptala je Elena.
„Bilo bi nepristojno otići pre nego se formalno upoznamo", reče
plavokosi stvor. S rukama u džepovima mantila, približio im se
krupnim laganim koracima. „Da li želiš da znaš ko sam ja?"
Elena je poraženo odmahnula glavom i naslonila je na Stefanovo
rame. Pokrio joj je lice, želeći da je zaštiti od tog ludaka.
„Želim da znam", rekao je, gledajući plavokosog stvora preko
njene glave.
„Ne vidim zašto me to nisi odmah pitao", odgovorio je stvor,
češući se po obrazu srednjim prstom. „Umesto što si se raspitivao kod
svih ostalih. Ja sam jedini koji ti može dati odgovor. Dugo sam tu."
„Koliko dugo?", nezainteresovano upita Stefan.
„Dugo..." Pogled mu se zamutio kao da se priseća proteklih
godina. „Ja sam kidao slatka bela grla dok su tvoji preci gradili
Koloseum. Ubijao sam sa Aleksandrovom vojskom. Borio sam se u
Trojanskom ratu. Star sam ja, Salvatore. Ja sam jedan od Drevnih. U
svojim najranijim sećanjima nosim bronzanu sekiru."
Stefan je polako klimao glavom.
Čuo je za Drevne. O njima se šaputalo među vampirima, ali niko
od Stefanovih poznanika nije zaista sreo nekog od njih. Svakog
vampira je stvorio drugi vampir, razmenivši krv s njim. Ali negde su,
nekada davno, postojali Drevni, koje nije stvorio niko. Oni su početak
kontinuuma. Niko nije znao kako su se povampirili. No, o njihovim
Moćima su se ispredale priče.
~ 106 ~
„Ja sam pomogao da se sruši Rimsko carstvo", nastavio je
sanjareći. „Nazivali su nas varvarima, jednostavno nisu razumeli!
Rat, Salvatore! Ništa nije poput rata. Evropa je bila uzbudljiva u to
vreme. Odlučio sam da ostanem na selu i da uživam. Znaš, čudno je
to kako ljudima odvajkada nije prijatno u mom prisustvu. Bežali bi ili
bi pokazivali krstove." Odmahnuo je glavom. „No, jedna žena je došla
i zatražila moju pomoć. Bila je služavka kod jednog barona i njena
mala gospodarica se razbolela. Umire, rekla je. Želela je da nešto
preduzmem. I tako..." Vrativši osmeh na lice, kezio se sve šire,
neprirodno široko. „Pomogao sam joj. Beše to slatka devojčica."
Stefan se bio okrenuo štiteći Elenu svojim telom, pa je na
trenutak okrenuo i glavu. Trebalo je da zna, trebalo je da pogodi. Sve
mu je bilo jasno. Vikin i Sjuin leš su bili postavljeni ispred njegovih
vrata. On je bio prva karika u lancu događaja koji su se ovde
okončavali.
„Ketrin", rekao je, podižući glavu da bi pogledao tog stvora. „Ti si
povampirio Ketrin."
,,Da bih joj spasao život", dodao je plavokosi, kao da je Stefan
glup pa ne može da razume gradivo. „Život koji je ova tvoja dušica
oduzela."
Ime. Stefan je pokušavao da se seti imena, znajući da ga je
Ketrin jednom pomenula. Verovatno mu je nekom prigodom i opisala
ovog stvora. U glavi mu je odzvanjao Ketrinin glas: Probudila sam se
usred noći i ugledala Gudren, svoju služavku, kako stoji nagnuta
nada mnom. Onda se odmakla od kreveta, te primetih da je dovela
nekog čoveka. Prestravila sam se. Zvao se Klaus, a čula sam da su za
njega ljudi u selu govorili da je zao.
„Klaus", blago reče plavokosi, kao da se saglašava s nečim. „Bilo
kako bilo, tako me je ona zvala. Vratila mi se nakon što su je dva
mala Italijana iskoristila. Sve je uradila za njih. Pretvorila ih je u
vampire i omogućila im večan život, ali oni behu nezahvalni te je
odbaciše. Veoma čudnovato."
„Nije tako bilo", procedi Stefan.
„Još je čudnovatije to što te nikada nije prebolela, Salvatore.
Tebe naročito nije uspevala da preboli. Uvek je pravila neprijatna
poređenja između nas dvojice. Pokušao sam da je urazumim, ali
nisam uspeo u tome. Možda je trebalo da umre od moje ruke, ko će ga
znati. Ali, bejah navikao na nju. Nikada nije bila posebno bistra, no
~ 107 ~
bila je ugodna oku, a znala je i da se zabavi. Tome sam je naučio, da
uživa u ubijanju. Naposletku joj se um malo izopačio. Pa šta onda?
Nisam je držao kraj sebe zbog njene umnosti."
U Stefanovom srcu više nije bilo ljubavi prema Ketrin, ali još je
mogao da mrzi čoveka koji ju je pretvorio u ono u šta se na kraju
izvrgla.
„Ja? Ja, stari moj?" Klaus je u neverici upirao u svoja prsa. „Ti si
pretvorio Ketrin u ono što je sada. Tačnije, učinila je to tvoja curica.
Sada, ona je prah. Hrana za crve. No, tvoja draga je trenutno tek
pedaljčić van mog domašaja. Vibrira na višem nivou energije, nije li
to ono što mistici govore, Elena? Zašto se ne bi spustila na nivo nas
ostalih?"
„Kada bih samo mogla", prošapta Elena, podižući glavu i
gledajući ga s mržnjom.
„Eh, da. U međuvremenu, imam tvoje prijatelje. Čujem da je Sju
bila vrlo slatka devojčica." Oblizao je usne. „Viki je pak bila veoma
ukusna. Delikatna, ali lepo zaobljena, s finim bukeom. Izgledala je
kao devetnaestogodišnjakinja, a tek joj je bilo sedamnaest godina."
Stefan je koraknuo u napad, ali Elena ga je povukla unazad.
„Stefane, nemoj! Ovo je njegova teritorija; njegove mentalne moći
su jače nego naše. On ih kontroliše."
„Upravo tako. Ovo je moja teritorija. Nestvarni svet." Ponovo se
ukazao Klausov psihotični kez. „Ovde se i tvoje najluđe noćne more
ostvaruju besplatno. Na primer", rekao je gledajući u Stefana, „da li
bi voleo da vidiš kako tvoja dragana zaista izgleda? Bez šminke?"
Elena je ispustila tih zvuk, skoro jecaj. Stefan ju je jače stegnuo.
„Koliko je ono prošlo vremena otkad je umrla? Oko šest meseci?
Znaš li šta se događa s telom kada je pod zemljom šest meseci?"
Klaus je opet oblizao usne kao mačka. Stefanu je bilo jasno.
Elena je drhtala, pognute glave, i pokušavala da se odmakne od
njega, ali on ju je zagrlio i nije je puštao.
„U redu je", šapnuo joj je, a zatim se obratio Klausu.
„Zaboravljaš. Ja nisam čovek koji se plaši senke i prizora krvi.
Poznajem smrt, Klause. Ne plašim je se."
„Svakako, ali da li te oduševljava?" Klaus je spustio glas,
omamljujući ga šapatom. „Nije li uzbudljivo: smrad, trulež, fluidi tela
koje se raspada? Nije li ludilo?"
„Pusti me, Stefane, molim te." Elena se tresla odgurujući ga od
~ 108 ~
sebe. Odvratila je lice od njega. Govorila je plačnim glasom. „Molim
te."
„Jedina Moć koju imaš jeste moć obmane", reče Stefan Klausu.
Privio je Elenu uza se, pritiskajući obraz uz njenu kosu. Mogao je da
oseti kako joj se telo menja. Njena kosa je ogrubela pod njegovim
obrazom i činilo se da se smanjuje.
„Koža može potamneti i očvrsnuti u određenoj vrsti zemljišta",
uveravao ga je Klaus kezeći se. Oči su mu blistale.
„Stefane, ne želim da me vidiš..."
Gledajući u Klausa, Stefan je nežno sklonio ogrubelu belu kosu
sa Eleninog lica i pomazio je, ignorišući hrapavost pod svojim
prstima.
„Ipak, uglavnom se samo razloži. Kakav način da nestaneš!
Izgubiš sve: kožu, meso, mišiće, unutrašnje organe, sve se vrati u
zemlju..."
Telo je iščezavalo u Stefanovim rukama. Zažmurio je i stegao je
još jače, a mržnja prema Klausu je plamtela u njemu. Obmana, sve je
bila obmana...
„Stefane..." Čuo je suv šapat, nalik na šuštanje papira koji vetar
nosi po pločniku. Ubrzo je iščezao, a Stefan je shvatio da drži gomilu
kostiju.
„I naposletku postane to, preko dve hiljade posebnih, lako
sklopivih delova. Sve to stigne u svom zgodnom kovčegu..." Nešto je
zaškripalo na suprotnoj strani svetlosnog kruga. Beli kovčeg se sam
otvarao. Poklopac se podizao. „Zašto ne bi imao tu čast, Salvatore?
Stavi Elenu tamo gde pripada."
Stefan pade na kolena. Drhteći, posmatrao je tanke bele kosti u
svojim rukama. Sve je to bila obmana, Klaus je samo kontrolisao
Bonin trans i pokazivao Stefanu ono što je želeo da on vidi. Nije
stvarno povredio Elenu, ali Stefanov vreo, zaštitnički bes to nije
mogao da razume. Stefan pažljivo položi krhke kosti na zemlju i još
jednom ih nežno dodirnu. Zatim pogleda Klausa, usana iskrivljenih
od prezira.
„Ovo nije Elena", rekao je.
„Naravno da jeste. Uvek bih je prepoznao." Klaus je raširio ruke
i počeo da recituje: „'Poznavao sam ženu, prelepu do kostiju...'"*
__________________________________
*Stih iz pesme I Knew A Woman Teodora Retkea. (Prim. prev.)
~ 109 ~
„Ne." Znoj je izbijao na Stefanovom čelu. Nije slušao Klausov
glas. Usredsredio se grčeći pesnice, a mišići su mu pucali od napora.
Borba protiv Klausovog uticaja nalikovala je guranju stene uz brdo.
Krhke Elenine kosti počeše da se tresu, obavijene bledozlatnom
svetlošću.
„'Prnje i kosti s kose klupkom... luda ih je zvala svojom damom
ljupkom...'"
Svetlost se presijavala, spajajući kosti svojim živahnim plesom.
Kosti su se odizale od tla, obavijene toplom zlatnom svetlošću. Pred
Stefanom se ukazao nejasan treperav oblik. Znoj mu se slivao u oči;
imao je osećaj da će mu pluća pući.
„'Glina miruje, ali krvluta...'"
Elenina kosa, duga, svilenkasta i zlatna, padala je preko ramena
koja su sijala. Njeno lice je dobijalo oblik, naposletku se sasvim
ocrtavši. Stefan je s ljubavlju rekonstruisao svaki detalj. Duge
trepavice, mali nos, usne kao ružine latice. Bela svetlost se
uskovitlala oko njene figure, tvoreći tanku odoru.
„'A pukotina u šoljici čaja otvara puteljak do zemlje mrtvih...'"
„Ne."
Vrtoglavica se obrušila na Stefana i osetio je kako ga napuštaju i
poslednji tragovi Moći. Grudi figure se podigoše oči boje lazurnog
kamena oživeše. Elena se smešila; osetio je kako ga zahvata plamen
njene ljubavi.
„Stefane." Visoko je držala glavu, ponosita poput kraljice.
Stefan se okrenuo ka Klausu, koji je nemo posmatrao prizor.
„Ovo je Elena", jasno prozbori Stefan. „Elena nije prazna
ljuštura, zakopana u zemlji. Ovo je Elena i ti to ne možeš promeniti."
Pružio je ruku. Elena je uze i koraknu prema njemu. Kada su se
dodirnuli, osetio je trzaj. Zatim je osetio kako njene Moći sežu do
njega i održavaju ga. Stajali su zajedno, jedno kraj drugog, naspram
plavokosog tipa. Stefan se nikada ranije nije osetio toliko
pobedonosno, toliko snažno.
Klaus je zurio u njih još dvadesetak sekundi, a onda je odlepio.
Lice mu se izobličilo od prezira. Stefan je osetio kako ih
zapljuskuju talasi zle Moći i iz sve snage se upinjao da im se odupre.
Vrtlog mračnog besa je pokušavao da ih razdvoji, hučeći i rušeći sve
pred sobom. Sveće se ugasiše i poleteše uvis kao da su zahvaćene
tornadom. San se oko njih raspadao u paramparčad. Stefan je
~ 110 ~
uhvatio Elenu za obe ruke. Vetar joj je nanosio kosu u lice, mrseći je.
„Stefane!", vikala je, pokušavajući da nadjača buku. Zatim je čuo
njen glas u svom umu. „Stefane, slušaj me! Postoji jedna stvar koja
može da ga zaustavi. Potrebna ti je žrtva, Stefane, pronađi neku od
njegovih žrtava. Samo će žrtva znati..."
Buka je bila nesnosna, kao da su se prostor i vreme cepali u
nepovrat. Stefan je osetio kako se Elenina ruka naglo istrgla iz
njegove. Jauknuvši, krenuo je za njom, ali nije je pronašao. Bio je
iscrpljen pokušajem da se bori s Klausom i nije uspevao da ostane
svestan. Tama ga je uvukla u vrtlog.
Boni je sve to posmatrala.
Čudnovato: izgleda da je, kada se povukla da pusti Stefana da
dođe do Elene, izgubila mogućnost fizičkog prisustva u snu. Kao da
više nije bila glumica, već pozornica na kojoj se predstava igrala.
Mogla je samo da posmatra.
Na koncu se uplašila. Nije bila dovoljno jaka da sačuva san, a
konačna eksplozija ju je, probudivši je iz transa, odbacila u Stefanovu
sobu.
Ležao je na podu ne dajući znaka od sebe, bled i ukočen.
Međutim, kad ga je Boni prodrmala pokušavajući da ga smesti u
krevet, zasoptao je.
„Stefane? Jesi li dobro?"
Gledao je po sobi kao da traži nešto.
„Elena!", reče, a zatim stade da se priseća.
Lice mu se iskrivilo. Užasnuta, Boni je pomislila da će zaplakati,
ali on je samo zatvorio oči i stavio glavu u šake.
„Izgubio sam je. Nisam mogao da izdržim."
„Znam." Boni ga je posmatrala nekoliko trenutaka, a zatim je
skupila hrabrost i kleknula pored njega, dodirujući mu ramena.
„Izvini."
Naglo je podigao glavu. Iako suve, njegove zelene oči behu toliko
razrogačene da su se doimale crnim. Nozdrve su mu bile raširene, a
usta otvorena.
„Klaus!" Ispljunuo je to ime kao psovku. „Jesi li ga videla?"
„Jesam", odvrati Boni, povlačeći se. Progutala je knedlu, a
želudac joj se prevrnuo. „Lud je, zar ne, Stefane?"
~ 111 ~
„Da." Stefan ustade. „Neko ga mora zaustaviti."
„Ali kako?" Otkad je videla Klausa, Boni se uplašila više nego
ikada, a samopouzdanje joj je opadalo. „Šta ga može zaustaviti,
Stefane? Nikada nisam osetila nešto nalik na tu Moć."
„Ali, zar nisi...?" Stefan se hitro okrenuo k njoj. „Boni, zar nisi
čula šta je Elena rekla na kraju?"
„Nisam. Kako to misliš? Ništa nisam mogla da čujem, tamo je
besneo mali uragan."
„Boni..." Stefanov pogled je bio dalek dok je, zamišljen, domišljao
ono što se događalo u snu. „To znači da verovatno nije čuo ni on.
Dakle, budući da ne zna, neće pokušati da nas spreči."
„U čemu? Stefane, o čemu govoriš?"
„Govorim o pronalaženju žrtve. Slušaj, Boni: Elena mi je rekla da
ga možemo zaustaviti jedino ako pronađemo neku njegovu žrtvu koja
je još živa."
Boni je bila potpuno pogubljena.
„Ali... zašto?"
„Zato što vampiri i njihovi davaoci krvi, njihov plen, mogu da
čitaju misli jedni drugima dok razmenjuju krv. Ponekad davalac na
taj način sazna nešto o vampirima. Ne uvek, ali često. Mora da se to
dogodilo, a Elena zna za to."
„To je sve sjajno i bajno, sve osim jedne sitnice", zajedljivo reče
Boni. „Hoćeš li mi, molim te, reći ko bi za ime sveta mogao da preživi
Klausov napad?"
Očekivala je da će to obeshrabriti Stefana, ali nije bila u pravu.
„Vampir", odvratio je jednostavno. „Čovek koga je Klaus
pretvorio u vampira takođe je njegova žrtva. Dok su razmenjivali krv,
razmenjivali su i misli."
„Aha. A-ha. Tako, dakle... Kada bismo mogli da pronađemo
vampira kojeg je on stvorio... ali gde da ga pronađemo?"
„Možda u Evropi." Stefan se ushodao razmišljajući. „Klausova
povest je dugačka, pa neki od njegovih vampira moraju biti tamo.
Možda ću morati da odem da ih potražim."
Boni je bila sasvim užasnuta.
„Ali, Stefane, ne možeš ostaviti nas. Ne smeš nas ostaviti!"
Stefan je stao nasred sobe. Stajao je tako, nepomičan. Zatim se,
konačno, okrenuo prema njoj.
„Ne želim da odem", tiho je rekao. „Najpre ćemo pokušati da
~ 112 ~
pronađemo drugo rešenje, možda možemo opet skleptati Tajlera.
Čekaćemo nedelju dana, do subote. Ali, Boni, možda ću morati da
odem. Svesna si toga koliko i ja."
Zavladala je duga, duga tišina. Boni se borila s vatrom u svom
pogledu, odlučna da bude odrasla i zrela. Nije beba i dokazaće to
jednom zasvagda. Pogledala je Stefana u oči i polako klimnula
glavom.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

8 Re: Mračno okupljanje IV taj Pon Feb 13, 2012 6:45 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
13.
19. jun, petak, 23.45
Dragi Dnevniče,
O bože, šta da radimo? Ovo je bila najduža nedelja u mom životu. Danas je
bio poslednji dan škole, a Stefan sutra odlazi. Putuje u Evropu da pronađe
vampira kojeg je stvorio Klaus. Kaže da ne želi da nas ostavi nezaštićene. Ali,
otići će.
Ne možemo da pronađemo Tajlera. Auto mu je nestao s groblja, ali nije se
pojavljivao u školi. Nije bio ni na jednom testu ove nedelje. Nije da smo mi ostali
mnogo bolji. Volela bih da je naša škola jedna od onih u kojima se završni
testovi organizuju pre mature. Ovih dana ne znam da li pišem na engleskom ili
na svahiliju.
Mrzim Klausa. Rekla bih da je lud kao Ketrin, i okrutniji od nje. Ono što je
uradio Viki... Više ne mogu ni da pričam o tome jer ću se opet rasplakati. Igrao
se mačke i miša na Kerolajninoj žurki. I to na Mereditin rođendan, iako
pretpostavljam da nije mogao to da zna. Doduše, čini se da zna mnogo. Ne priča
kao stranac, za razliku od Stefana, koji je po dolasku imao jak strani naglasak,
a pride zna sve o Americi, čak i pesme iz pedesetih. Možda već dugo obitava
ovde... Boni je prestala da piše. Grozničavo je razmišljala. Sve ovo
vreme su razmišljali o žrtvama po Evropi, o vampirima. No, očigledno
je da je Klaus već dugo u Americi. Uopšte nije zvučao kao stranac.
Pride je izabrao da napadne devojke na Mereditin rođendan...
Boni je ustala, dohvatila telefon i okrenula Mereditin broj. Javio
se usnuli muški glas.
„Gospodine Sulez, Boni ovde. Mogu li da dobijem Meredit?"
~ 113 ~
„Boni! Znaš li ti koliko je sati?"
„Znam", hitro odvrati Boni. „Znate, zovem povodom završnog
testa koji smo imali danas. Molim vas, moram da porazgovaram s
njom."
Nastupila je duga pauza, a zatim se začuo težak uzdah.
„Samo trenutak."
Boni je nestrpljivo dobovala prstima. Konačno se čulo da neko
podiže još jednu slušalicu.
„Boni?", reče Meredit. „Šta je bilo?"
„Ništa. Mislim...", Boni je bila bolno svesna da Mereditin otac
nije spustio slušalicu. Možda prisluškuje. „Reč je o onom problemu iz
nemačkog s kojim smo se mučile. Sećaš se. Onaj koji nismo uspele do
kraja da rešimo za završni test. Sećaš se kako smo tražile osobu koja
može da nam pomogne da to rešimo? Pa, mislim da znam ko bi to
mogao biti."
„Znaš?" Boni je mogla da oseti kako se Meredit trudi da bira reči.
„Pa... ko je to? Da li treba da obavimo nekakve prekookeanske
telefonske razgovore?"
„Ne, ne moramo", odvrati Boni. „Mnogo nam je bliže. Mnogo. U
stvari, moglo bi se reći da je upravo u tvom dvorištu, kod porodičnog
stabla."
S druge strane nije dolazio dogovor, pa se Boni zapitala da li je
Meredit i dalje na vezi.
„Meredit?"
„Razmišljam. Da li to rešenje stoji u nekakvoj vezi sa
slučajnošću?"
„Ne baš." Opustivši se, Boni se blago osmehnula. Meredit je
shvatila. „Nema veze sa slučajnošću. Pre je to istorija koja se
ponavlja. Istorija koja se namerno ponavlja, ako razumeš šta hoću da
kažem."
„Razumem", odvrati Meredit. Zvučala je kao da se oporavlja od
šoka, što i nije bilo neobično. „Znaš, mislim da si verovatno u pravu.
Ipak, i dalje treba ubediti tu osobu da nam pomogne."
„Misliš da to može da predstavlja problem?"
„Verujem da može. Ponekad se ljudi mnogo unervoze zbog testa.
Ponekad čak ne mogu da se kontrolišu."
Boni se osećala kao da su joj svi brodovi potonuli. To joj nije palo
na pamet. Šta ako im on ne može reći? Šta ako je uveliko izgubio
~ 114 ~
razum?
„Sve što možemo da uradimo jeste da pokušamo." Upinjala se da
zvuči bodro. „Sutra moramo pokušati."
„Dobro. Dolazim po tebe u podne. Laku noć, Boni."
„Laku noć, Meredit", odvrati Boni. „Žao mi je."
„U redu je, mislim da je tako najbolje za sve, kako se istorija ne
bi ponavljala zauvek. Vidimo se!"
Boni je prekinula vezu. Onda je samo sedela nekoliko minuta, s
prstom na dugmetu, zureći u zid. Naposletku je stavila telefon na
kućište i uzela dnevnik. Stavila je tačku na poslednju rečenicu i
dodala još jednu.
Sutra ćemo posetiti Mereditinog dedu.
„Ja sam potpuna budala", reče Stefan kad su se okupili u
Mereditinim kolima. Zaputili su se u u Zapadnu Virdžiniju, gde je u
jednoj bolnici ležao Mereditin deda. Biće to prilično duga vožnja.
„Svi smo ispali budale, osim Boni", odvrati Met. Uprkos strahu
koji ju je svu prožimao, Boni je osetila neku toplinu.
Meredit je odmahivala glavom gledajući pravo preda se.
„Stefane, nisi mogao da se setiš toga, pa prestani da se
kažnjavaš. Nisi znao da nas je Klaus napao na Kerolajninoj žurki i da
je to bila godišnjica napada na mog dedu. Metu i meni pak nije palo
na pamet da je Klaus u Americi toliko dugo pošto ga nikada nismo ni
videli niti čuli kako priča. Razmišljali smo o ljudima koje je mogao da
napadne u Evropi. Zaista, Boni je bila jedina koja je mogla da sklopi
sve delove, s obzirom na to da je imala sve informacije."
Boni joj se isplazila. Meredit je ugleda u retrovizoru i podiže
obrvu.
„Ne želim da se previše uobraziš", rekla je.
„Neću, skromnost je jedna od mojih najšarmantnijih vrlina",
odgovorila je Boni.
Met frknu, ali ipak reče:
„Svejedno, mislim da je to bio veoma pametan potez." Boni se
opet zažarila iznutra.
~ 115 ~
Bolnica je bila užasno mesto. Boni se silno trudila da sakrije
užas i gađenje, ali znala je da Meredit to može da oseti. Dok je vodila
društvo kroz hodnik, Meredit je hodala ponosito, ukočenih ramena.
Boni ju je poznavala dovoljno dugo da ispod tog ponosa nazre
poniženje. Mereditini roditelji su smatrali da je stanje njenog dede
toliko sramotno da nisu dopuštali da se o tome govori mimo porodice.
Bila je to mračna senka koja ih je sve prekrivala.
Sada je Meredit prvi put otkrivala tu tajnu strancima. Boni je
osetila nalet ljubavi i divljenja prema svojoj prijateljici. To je baš
ličilo na Meredit, da sve to obavi bez frke, dostojanstveno, tako da
niko ne primeti koliko je to pogađa. No, bolnica je i dalje bila užasna.
Nije bila prljava niti puna pomahnitalih manijaka. Pacijenti su
izgledali čisto i zbrinuto. Ipak, u tim sterilnim bolničkim mirisima i
hodnicima krcatim nepokretnim invalidskim kolicima i izgubljenim
pogledima bilo je nečeg što je teralo Boni da pobegne.
Bolnica se doimala kao zgrada puna zombija. Boni je spazila
stariju ženu čije se ružičasto teme naziralo kroz sedu kosu. Glava joj
je počivala na stolu, tik uz golišavu plastičnu lutku. Kada je Boni
očajnički pružila ruku, Met je posegnuo k njoj. Pratili su Meredit,
bolno stežući ruke jedno drugom.
„To je dedina soba."
U njoj je bio još jedan zombi sede kose, koja je ovde-onde bila
prošarana crnim pramenovima nalik na Mereditine. Lice mu je bilo
izbrazdano borama, a oči mu behu mutne, crvenih rubova. Zurile su
uprazno.
„Deko", rekla je Meredit, kleknuvši ispred njegovih kolica. „Deko,
ja sam, Meredit. Došla sam da te posetim. Moram nešto važno da te
pitam."
Smežurane oči nisu ni trepnule.
„Ponekad nas prepoznaje", reče Meredit tiho i ravnodušno. „Ali,
uglavnom nas ne prepozna."
Starac je samo nastavio da zuri uprazno. Stefan je kleknuo.
„Mogu li ja da pokušam?", upitao je. Posmatrajući naborano
starčevo lice, nežno je progovorio, kao onda s Viki.
Međutim, mutne tamne oči nisu ni trepnule. I dalje su tupo
zurile. Samo su starčeve kvrgave ruke uporno podrhtavale na
naslonima invalidskih kolica. Ma šta Meredit ili Stefan uradili, to
beše jedini odgovor.
~ 116 ~
Na kraju je Boni posegla za svojim vidovnjačkim moćima.
Osećala je nešto u starcu, nekakvu iskru života zatočenu u
zarobljenom telu. Ipak, nije mogla da dopre do nje.
„Žao mi je", rekla je sklonivši šiške sa očiju. „Ne vredi. Ne mogu
ništa da učinim."
„Možda možemo da pokušamo neki drugi put", rekao je Met, ali
Boni je znala da to nije tačno. Stefan sutra odlazi, neće biti drugog
puta. A činilo se kao odlična ideja... Zgasnuo je sjaj koji ju je maločas
grejao, a srce joj se pretvorilo u olovnu grudvu. Okrenula se i videla
kako Stefan polazi ka vratima sobe.
Met ju je uhvatio ispod ruke da joj pomogne da ustane i da je
izvede napolje. Pošto je postajala još koji trenutak, obeshrabreno
pognuvši glavu, Boni mu je dozvolila da je povede. Jedva je prikupila
dovoljno energije da se pokrene. Bezvoljno se okrenula da vidi da li je
i Meredit krenula...
I vrisnula. Meredit je stajala nasred sobe, okrenuta prema
vratima, a na licu joj se oslikavalo beznađe. Iza nje se pak figura u
kolicima konačno promeškoljila. Podigla se uz tihi prasak pokreta, a
sluzave smežurane oči se širom otvoriše. Starac je zinuo. Izgledao je
kao da ga je neko zaustavio u trenutku skoka, raširio je ruke, a usne
su mu ispisivale nečujno slovo „o". Bonin vrisak je odzvanjao do
tavanice.
Zatim se sve odigralo odjednom. Stefan je pojurio nazad, Meredit
se okrenula, a Met je zgrabio Meredit. Ali, starac nije skočio.
Nadnosio se nad njih poput tornja, zureći preko njihovih glava u
nešto što je samo on mogao da vidi. Konačno se oglasio, zapomažući:
„Vampir! Vampiiir!"
Bolničari utrčaše u sobu. Poterali su ih van, pokušavajući da
smire starca. Njihovi uzvici su doprineli opštem metežu.
„Vampir! Vampir!", mjauknuo je Mereditin deda kao da želi da
upozori čitav grad. Boni se usplahirila, da li je on to gledao u
Stefana? Da li je to bila optužba?
„Molim vas, pođite sada. Žao mi je, ali morate da odete odavde",
govorila je medicinska sestra. Isprašili su ih napolje. Meredit se
borila koliko je mogla, ali ipak su je izgurali u hodnik.
„Deeekooo...!"
„Vampir!", nastavio je da zavija taj neljudski glas. Zatim: „Drvo
belog jasena! Vampir! Beli jasen...!" Vrata se zalupiše za njima.
~ 117 ~
Meredit se borila za vazduh trudeći se da ne zaplače. Boni je
zarila nokte u Metovu ruku. Stefan se okrenuo prema njima i
pogledao ih svojim zelenim očima, razrogačenim od šoka.
„Rekla sam da morate da odete", nestrpljivo ponovi uznemirena
sestra. Ignorisali su je. Svi su se zgledali, a na licima im je, umesto
preneraženosti, sinulo rešenje.
„Tajler je rekao da postoji samo jedna vrsta drveta koja može da
mu naudi...", počeo je Met.
„Drvo belog jasena", reče Stefan.
„Moramo saznati gde se krije", rekao je Stefan na putu kući. On
je vozio pošto je Meredit kod vrata ispustila ključeve automobila. ,,To
je glavno. Ako požurimo, mogli bismo ga oterati."
Njegove zelene oči su sijale čudnovatom mešavinom likovanja i
ozbiljne odlučnosti, a pričao je brzo i isprekidano. Svi smo razdraženi,
pomislila je Boni, kao da smo gutali drogu čitavu noć. Fitilj im je bio
toliko kratak da je svašta moglo da se dogodi. Imala je osećaj
neminovne propasti. Činilo joj se da se sve složilo u njenoj glavi, kao
da se se sve što se zbivalo počev od Mereditinog rođendana svelo na
jedan zaključak.
Večeras, pomislila je. Večeras će se sve rešiti. To se činilo
prikladnim budući da je to bilo veče ravnodnevice.
„Veče čega?", upita Met.
Nije bila svesna da je to izgovorila naglas.
„Veče ravnodnevice", ponovila je. „To je večeras. Dan uoči letnje
ravnodnevice."
„Nemoj mi reći. Druidi, je 1' da?"
„Oni su slavili današnje veče", potvrdila je Boni. ,,To je dan za
magiju, za obeležavanje promene godišnjeg doba. I...", oklevala je.
„Pa, to je kao svaki drugi praznični dan, kao Noć veštica ili zimska
ravnodnevica. Dan kada je granica između vidljivog i nevidljivog
sveta tanka. Priča se da se tada mogu videti duhovi. Zbivaju se čudne
stvari."
„Zbiće se", rekao je Stefan, skrećući na glavni autoput koji je
vodio prema Felovoj Crkvi.
Niko od njih nije shvatao koliko će brzo početi da se zbivaju.
Gospođa Flauers je bila u bašti iza pansiona. Dovezli su se pravo
~ 118 ~
u pansion kako bi je potražili. Orezivala je ruže, a miris leta se širio
oko nje. Namrštila se i zatreptala kada su je opkolili, žurno se
raspitujući gde mogu da pronađu beli jasen.
„Polako, polako", rekla je, pažijivo ih posmatrajući ispod oboda
svog slamnatog šešira. „Šta hoćete? Beli jasen? Eno jednog iza onih
hrastova pozadi. Ali, čekajte malo..." Odjurili su.
Stefan je odsekao granu drveta velikom britvom koju je Met
izvukao iz džepa. Boni se zapitala kada je počeo da nosi to. Pitala se i
šta li je gospođa Flauers pomislila kada su se dva momka vratila
noseći na ramenima granu dugu skoro dva metra. Međutim, gospođa
Flauers ih je samo ćutke posmatrala. Kada su se približili, povikala
je za njima:
„Došao je paket za tebe, dečko."
Stefan je okrenuo glavu, a grana mu je još bila na ramenu.
„Za mene?"
„Adresiran je na tvoje ime. Paket i pismo. Danas po podne sam
ga našla na tremu. Stavila sam ga u tvoju sobu."
Boni je pogledala Meredit, pa Meta i Stefana, za uzvrat dobivši
zbunjene i sumnjičave poglede. Odjednom se vazduh ispuni
nesnosnim očekivanjem.
„Od koga bi moglo biti? Ko je mogao da zna da si ovde...?", pitala
se dok su se peli do potkrovlja. Zastala je, osetivši ubod užasa.Loše
predskazanje je zujalo u njoj kao dosadna muva, ali ona ga odgurnu.
Ne sada, pomislila je, ne sada.
Nije bilo šanse da ne vide paket na Stefanovom stolu. Momci su
naslonili granu belog jasena uza zid i prišli da pogledaju povelik
pljosnat paket zapakovan u smeđ papir. Na vrhu je stajala bež
koverta. Spreda je, poznatim neurednim rukopisom, bilo nažvrljano
Stefan.
Rukopis sa ogledala.
Svi su zurili u paket kao da je pred njima nekakva škorpija.
„Pazi", reče Meredit kad Stefan priđe paketu. Boni je znala na
šta Meredit misli. Imala je osećaj da to može da eksplodira, ispusti
otrovan gas ili pak da se pretvori u zver oštrih zuba i velikih kandži.
Koverta je bila četvrtasta i čvrsta, izrađena od finog papira.
Poput prinčeve pozivnice za bal, pomislila je Boni. Nasuprot tome, na
koverti se videlo nekoliko prljavih otisaka prstiju, a ivice su bile
zamrljane. Pa, Klaus u snu baš i nije izgledao čisto.
~ 119 ~
Stefan je osmotrio kovertu spreda i odostrag, a zatim ju je
pocepao. Izvukao je teško pismo. Svi se okupiše oko njega, gledajući
preko njegovog ramena dok je otvarao pismo. Zatim Met uzviknu.
„Šta... pa, prazno je!"
Zaista jeste bilo prazno. Sa obe strane. Stefan ga je prevrtao i
pregledao svaku stranu. Lice mu je bilo napeto i nepristupačno.
Ostali su se opustili, te su negodovali s gađenjem. Glupa šala.
Meredit je posegnula prema paketu, koji je bio dovoljno tanak da bi i
sam mogao biti prazan, ali Stefan se odjednom ukočio, teško uzdišući.
Boni brzo pogleda i odskoči. Mereditina ruka se zamrznula na
paketu, a Met je psovao.
Na praznom papiru, koji je Stefan stiskao obema rukama,
ispisivala su se slova. Bila su crna i izvijena. Boni je imala utisak da
ih nevidljivi nož rezbari pred njenim očima. Kada je pročitala šta
piše, užas se rasplamsao u njoj.
Stefane,
Hoćemo li pokušati da rešimo ovo kao gospoda? Devojka je kod mene. Dođi
do stare farme u šumi kad padne mrak. Porazgovaraćemo, samo ti i ja.
Dođi sam, pa ću je pustiti. Povedi još nekog i biće mrtva.
Nije bilo potpisa, ali na kraju su se ukazale reči:
Ovo se tiče tebe i mene.
„Koja devojka?", pitao se Met, gledajući Boni i Meredit kao da
želi da se uveri da su još tu. „Koja devojka?"
Oštrim pokretom svojih elegantnih prstiju, Meredit pocepa omot
paketa i izvuče ono što se nalazilo unutra. Bledozelena marama s
desenom lišća i vinove loze. Boni se veoma dobro sećala te marame.
Blesnulo joj je pred očima: konfete i rođendanska žurka, orhideje i
čokolada.
„Kerolajn", prošaptala je i zažmurila.
Poslednje dve nedelje su bile toliko čudne, toliko drugačije od
uobičajenog srednjoškolskog života da je umalo zaboravila da
Kerolajn uopšte postoji. Kerolajn je otišla u drugi grad da bi pobegla,
da bi bila na sigurnom. No, Meredit joj je još na početku rekla:
Sigurna sam da on može da te prati do Herona.
„Opet se samo poigrava nama", promrmlja Boni. „Dozvolio nam
je da odemo ovoliko daleko, čak da odemo do tvog dede, Meredit, a
onda..."
~ 120 ~
„Mora da je znao", saglasila se Meredit. „Mora da je sve vreme
znao da tražimo žrtvu. Sada je odigrao šah-mat. Osim..." U njenim
crnim očima zasja tračak nade. „Boni, da li misliš da je Kerolajn
mogla ispustiti ovu maramu na žurki? Možda ju je on samo podigao."
„Ne." Predosećanje je sve glasnije zujalo u njoj i Boni je
pokušavala da ga odagna. Nije želela to, nije želela da zna. No, u
jedno je bila sigurna: ovo nije blef. Klaus je zarobio Kerolajn.
„Šta da radimo?", upitala je tiho.
„Znam šta nećemo uraditi, nećemo slušati njega", odvrati Met.
„'Pokušajmo da rešimo ovo kao gospoda' - on je gad, a ne gospodin. To
je zamka."
„Naravno da jeste", nestrpljivo reče Meredit. „Čekao je da
saznamo kako ga možemo povrediti, a sada pokušava da nas rastavi.
Ali, neće mu poći za rukom!"
Boni je zaprepašćeno posmatrala Stefanovo lice. Dok su Met i
Meredit ogorčeno razgovarali, on je ćutke savio pismo i vratio ga u
kovertu. Sada je stajao i zurio u njega. Lice mu je bilo mirno kao da
ga se ne dotiče ništa što se zbiva oko njega. Plašio ju je pogled
njegovih zelenih očiju.
„Možemo mu napraviti zasedu", rekao je Met. „Je 1' da, Stefane?
Šta misliš?"
„Mislim da ću poći u šumu kad padne mrak", pažljivo odgovori
Stefan, usredsređujući se na svaku reč.
Met klinmu glavom. S obzirom na to da je bio glavni igrač, počeo
je da skicira plan napada.
„Dobro, ti ideš na njega. U međuvremenu, nas troje..."
„Vas troje idete kući. U krevet", nastavio je Stefan gledajući u
njega. Usledila je stanka koja se napetoj Boni doimala kao večnost.
Ostali su samo buljili u Stefana. Najzad, Meredit tiho reče:
„Pa, teško da ćemo ga uhvatiti dok smo u krevetu, ukoliko pak ne
bude dovoljno ljubazan da nas poseti."
To je prekinulo tenziju. Teško udišući, Met poče:
„U redu, Stefane, razumem kako se osećaš zbog ovoga..." Stefan
ga prekinu.
„Mrtav sam ozbiljan, Mete. Klaus je u pravu, ovo se tiče mene i
njega. Rekao je da dođem sam ako ne želim da povredi Kerolajn.
Dakle, idem sam. To je moja odluka."
min@
~ 121 ~
„To je tvoja sahrana", maltene histerično prasnu Boni. „Stefane,
ti si lud. Ne možeš tako."
„Samo me gledaj."
„Nećemo ti dozvoliti..."
„Misliš li da me možete zaustaviti?", upita Stefan gledajući je.
Tišina je bila ozbiljno nelagodna. Buljeći u njega, Boni je osetila
kako se Stefan menja pred njenim očima. Lice mu je postalo oštrije,
stav mu je bio drugačiji, to ju je podsetilo na gipke, snažne mišiće
lovca ispod njegove odeće. Odjednom se činio dalekim, stranim.
Strašnim.
Boni je skrenula pogled.
„Hajde da budemo razumni", kaza Met, menjajući taktiku.
„Hajde da se smirimo i da popričamo o ovome..."
„Nemamo o čemu da popričamo. Ja odlazim, vi ostajete."
„Duguješ nam više od toga, Stefane", odvrati Meredit. Boni je
bila srećna što joj je glas toliko staložen. „Dobro, možeš da nas
rastrgneš na komade; važi, nema svađa. Shvatili smo. Ipak, posle
svega što smo prošli zajedno, zaslužujemo više od podrobne rasprave
pre nego što odmagliš."
„Rekao si da je ovo osveta devojaka, takođe", dodao je Met. „Kada
si odlučio da više nije tako?"
„Kada sam saznao ko je ubica!", odgovori Stefan. „Klaus je ovde
zbog mene. Naterao sam Ketrin da se vrati Klausu! Eto kako je sve
počelo! Potom sam upetljao i Kerolajn. Da nije bilo mene, nikada ne
bi mrzela Elenu, nikad se ne bi petljala s Tajlerom. Odgovoran sam
za nju."
„Ti samo želiš da veruješ da je tako", gotovo povika Boni. „Klaus
mrzi sve nas! Da li zaista misliš da će ti dopustiti da odeš iz šume?
Misliš li da namerava da nas ostavi na miru?"
„Ne mislim", odvrati Stefan podižući granu koja je bila
naslonjena na zid. Izvadio je Metov nož iz svog džepa i počeo da skida
grančice, praveći pravo belo koplje.
„O, divno, ideš u borbu jedan na jedan!", besno reče Met. „Zar ne
vidiš koliko je to glupo? Upadaš pravo u njegovu zamku!" Primakao
se Stefanu. „Možda misliš da nas troje ne možemo da te
zaustavimo..."
„Nemoj, Mete." Mereditin tih, dubok glas preseče tišinu. ,,Ne
pomažeš nam." Stefan ju je pogledao, mršteći se, ali ona je i dalje bila
~ 122 ~
smirena i staložena. „Dakle, ti si odlučio da se suočiš s Klausom,
Stefane. U redu. Ali, pre nego što odeš, budi siguran makar u to da
ćeš dobiti priliku da se boriš."
Otkopčala je gornje dugme na svojoj bluzi jednostavnog kroja.
Boni se trgnula iako je i sama to ponudila svega nedelju dana ranije.
Ali, pobogu, učinila je to nasamo. Zatim je slegnula ramenima.
Nasamo ili javno, kakve veze ima?
Pogledala je Meta, čije je lice odavalo preneraženost. Ugledala je
njegovo naborano čelo i rađanje onog tvrdoglavog izraza koji je
užasavao trenere suparničkih fudbalskih timova. Pogledao ju je
svojim plavim očima, a ona je klimnula glavom i isturila bradu. Bez
reči je otkopčala tanku jaknicu, a Met je skinuo svoju majicu.
Pokušavajući da sakrije svoju preneraženost, Stefan je zurio u
njih dok su se, ozbiljnih lica, svlačili u njegovoj sobi. Odmahnuo je
glavom, naoružan belim kopljem.
„Ne."
„Ne budali, Stefane", odbrusio je Met. Uprkos čitavoj groznoj
zbrci, Boni je zastala diveći se njegovim golim grudima. „Troje nas je.
Možeš da isisaš dovoljno krvi, a da ne naudiš nikom od nas."
„Rekao sam da ne dolazi u obzir! Neću uzeti vašu krv radi osvete,
radi borbe dva zla! Ne bih je uzeo i da je drugačije. Mislio sam da ćeš
bar ti to razumeti." Ogorčeno je gledao Meta.
„Razumeo sam da ćeš ti tamo poginuti!", povika Met.
„U pravu je!" Boni prinese ruku usnama. Predosećanje je našlo
put kroz njene bedeme. Nije želela da ga pusti, ali više nije imala
snage da se odupire. Stresajući se, osetila je kako je nešto probada i
začula reči u svom umu.
„Niko ne može da se izbori s njim i da preživi", rekla je s bolom u
glasu. „To je Viki rekla i to je tačno. Ja to osećam, Stefane. Niko ne
može da se izbori s njim i da preživi!"
Začas, tek začas, pomislila je da će je poslušati. Zatim mu se lice
opet ukočilo. Hladno je odvratio:
„To nije tvoj problem. Pusti mene da brinem o tome."
„Ali, ako postoji način da pobedimo...", reče Met.
„Boni to nije rekla!", odbrusi Stefan.
„Da, jeste! Ma, o čemu ti pričaš?", vikao je Met. Met nije lako
gubio kontrolu, ali kad bi se to dogodilo, trebalo mu je vremena da je
povrati. „Stefane, sad mi je dosta..."
~ 123 ~
„I meni je!", zareža Stefan. Boni ga nikada nije čula da govori
takvim tonom. „Muka mi je od svih vas, muka mi od vaših prepirki i
od vašeg beskičmenjaštva, i od vaših predosećanja, takođe! Ovo je
moj problem!"
„Mislio sam da smo tim...", povika Met.
„Nismo tim. Vi ste samo gomila glupih ljudi! I posle svega što
vam se dogodilo, duboko u sebi želite tek da proživite svoje male
živote u svojim bezbednim kućicama, sve dok ne legnete u svoje
bezbedne grobiće! Nimalo nisam nalik na vas, niti to želim da budem!
Trpeo sam vas ovoliko dugo jer sam morao da vas trpim, ali ovo je
kraj." Gledajući svakog ponaosob, govorio je sračunato, naglašavajući
svaku reč. „Ne treba mi niko od vas. Ne želim da budete pored mene,
ne želim da me pratite. Samo ćete upropastiti moju strategiju. Ubiću
svakoga ko me bude pratio."
Uputivši im poslednji vatreni pogled, okrenuo se na peti i izašao.
14.
„Sišao je s uma", rekao je Met, zureći u prazan dovratak.
„Ne, nije", odvrati Meredit. Glas joj je bio žaloban i tih, ali bilo je
u njemu i izvesne bespomoćnosti. „Zar ne vidiš šta radi, Mete?",
upitala je kad se okrenuo prema njoj. „Vičući na nas, pokušava da
nas natera da ga zamrzimo kako bi nas oterao od sebe. Ponaša se
bezobrazno kako bismo se naljutili i pustili ga da ode sam." Pogledala
je prema vratima i podigla obrvu. „'Ubiću svakoga ko me bude pratio'
ipak jeste preterivanje."
Uprkos tome što se upinjala da suzbije smeh, Boni se naglo
zakikota.
„Mislim da je to pozajmio od Dejmona. 'Shvatite, ne treba mi niko
od vas.'"
„'Vi, gomilo glupih ljudi'", dodao je Met. „Ipak, i dalje ne
razumem. Ti si upravo imala predosećanje, Boni, a Stefan uglavnom
ne odbacuje proročanstva. Ako je nemoguće boriti se i pobediti, zašto
uopšte ići?"
„Boni nije rekla da je nemoguće boriti se i pobediti. Rekla je da je
nemoguće boriti se i preživeti. Je li tako, Boni?" Meredit pogleda
drugaricu.
~ 124 ~
Napad smeha utihnu. Boni je, preneražena, pokušala da
preispita predosećanje, ali sve što je znala behu reči koje su blesnule
u njenoj svesti. Niko ne može da se izbori s njim i da preživi.
„Misliš da Stefan namerava..." Gromki bes se rasplamsavao u
Metovom pogledu. „Namerava da zaustavi Klausa po cenu sopstvene
smrti? Poput žrtvenog jagnjeta?"
„Poput Elene, rekla bih", trezveno odvrati Meredit. „Možda...
možda želi da joj se pridruži."
„Neće biti." Boni je zavrtela glavom. Možda nije znala mnogo o
predskazanju, ali ovo jeste znala. „Sigurna sam da ne misli to. Elena
je posebna. Ona je takva kakva jeste jer je umrla previše mlada;
mnogo šta nije stigla da dovrši, a - pa, ona je posebna. Stefan je pak
vampir pet stotina godina i sigurno neće umreti mlad. Niko ne
garantuje da će završiti sa Elenom. Možda bi otišao na neko drugo
mesto ili... ili bi se jednostavno ugasio. On to zna. Sigurna sam da
zna. Mislim da samo pokušava da održi svoje obećanje da će
zaustaviti Klausa po svaku cenu."
„Barem će pokušati", nežno reče Met, kao da navodi nečije reči.
„Čak i ako zna da će izgubiti." Odjednom je podigao pogled ka
devojkama. „Idem za njim."
„Naravno", strpljivo odvrati Meredit.
Met je oklevao.
„Hm, verovatno nema svrhe da vas ubeđujem da ostanete ovde?"
„Posle čitavog tog govora o držanju zajedno? Nema šanse."
„Toga sam se i plašio. Pa..."
,,Pa... Hajdemo odavde", rekla je Boni.
Sakupili su sve oružje koje su mogli da nađu: Metovu britvu koju
je Stefan ispustio, bodež s drškom od slonovače iz Stefanovog stočića i
rezbarski nož iz kuhinje.
Napolju nije bilo ni traga od gospođe Flauers. Nebo je nad njima
bilo svetloljubičasto, a prema zapadu se prelivalo u boju kajsije.
Sumrak večeri ravnodnevice, pomislila je Boni, a koža na rukama joj
se blago naježi.
„Klaus je pomenuo staro imanje u šumi, sigurno je mislio na
Frančerovu kuću", rekao je Met. „Tamo je Ketrin bacila Stefana u
napušten bunar."
„To ima smisla. Verovatno koristi Ketrinin tunel da se kreće
gore-dole pod rekom", rekla je Meredit. „Ukoliko Drevni nisu dovoljno
~ 125 ~
moćni da mogu da pređu preko tekuće vode, a da se ne povrede."
Tako je, setila se Boni, zli stvorovi ne mogu da pređu preko vode
koja teče, a što si gori, sve je teže.
„Ali ne znamo ništa o Drevnima", rekla je.
„Ne znamo, tako da moramo biti pažljivi", odvrati Met.
„Poznajem tu šumu prilično dobro, a znam stazu kojom će Stefan
verovatno ići. Mislim da bi trebalo da pođemo drugom stazom."
„Da nas Stefan ne primeti i ne ubije?"
„Da nas Klaus ne primeti, bar ne sve nas. Tako ćemo možda i
stići do Kerolajn. Nekako moramo da izvučemo Kerolajn iz jednačine.
Dokle god Klaus preti da će je povrediti, Stefan će učiniti sve što on
bude želeo. Pri tom, uvek je najbolje unapred isplanirati napad.
Klaus mu je poručio da se nađu kad padne mrak, pa, mi ćemo tamo
biti pre mraka, a možda ćemo moći i da ga iznenadimo."
Boni je bila impresionirana strategijom. Nije ni čudo što je
kvoterbek, pomislila je. Ja bih samo zaurlala i jurnula.
Met je odabrao skoro neprimetnu stazicu koja je vodila između
hrastova. Zbunje je u ovo doba godine bilo posebno bujno. Svuda su
rasli mahovina, trava, cveće i paprat. Boni je morala da se pouzda u
Meta jer ona sama nije imala pojma kuda idu. Iznad njih, ptice su
pevale poslednju pesmu pre nego što potraže mesto za počinak.
Padao je mrak. Leptirice i mrežokrilci su lepršali oko Boninog
lica. Nakon što se spotakla o otrovnu divlju pečurku na kojoj su
večerali puževi, bilo joj je drago što je ovog puta obukla farmerice.
Met im napokon reče da stanu.
„Približavamo se", rekao je tihim glasom. „Postoji jedna strmina
s koje možemo da vidimo Klausa, a da Klaus nas ne vidi. Budite tihe i
pažljive."
Boni nikada ranije nije toliko pazila kuda gazi. Srećom, opalo
lišće je bilo mokro, pa je manje šuškalo pod njihovim nogama.
Nekoliko minuta kasnije, Met leže na stomak i dade im znak da i one
to učine. Boni je zdušno ubeđivala sebe da joj ne smetaju stonoge i
crvi koji joj klize po prstima i da je potpuno ravnodušna prema
činjenici da joj paučina prekriva lice. Ovo je pitanje života ili smrti, a
ona je sposobna. Nije mlakonja, nije beba, sposobna je.
„Evo", prošapta Met jedva čujnim glasom. Boni je dopuzala do
njega i pogledala.
~ 126 ~
Posmatrali su Frančerovo imanje, ili pak ono što je od njega
ostalo. Još odavno se obrušilo skoro do zemlje i zaraslo u šumu.
Ostali su samo temelji, kamenje prekriveno rascvetalim, korovom i
dračom, i visok dimnjak koji je stajao poput usamljenog spomenika.
„Eno Kerolajn", šapnu Meredit u Bonino drugo uvo.
Kerolajn je bila nejasna figura koja je sedela uz dimnjak. Njena
bledozelena haljina se nazirala u sumraku, ali njena kestenjasta kosa
se utapala u tamu. Nešto se belasalo na njenom licu. Usredsredivši
se, Boni shvati da je to povez. Traka ili zavoj. Kerolajn je držala ruke
na leđima, a noge joj behu opružene, te je Boni zaključila da je
vezana.
Jadna Kerolajn, pomislila je, opraštajući joj sve grozne, sitne,
sebične psine, kojih je, kad se sve sabere, zaista bilo mnogo. No, Boni
nije mogla da zamisli ništa gore od toga da te otme ludi vampir koji je
već ubio dve tvoje drugarice iz razreda, odvuče te u šumu i veže, a
onda te ostavi da čekaš dok ti život zavisi od drugog vampira koji ima
dovoljno dobar razlog da te mrzi. Uostalom, ipak je Kerolajn bacila
oko na Stefana i omrzla je Elenu jer je bila s njim. Stefan Salvatore je
bio poslednja osoba od koje se očekivalo da ima obzira prema
Kerolajn Forbs.
„Pogledaj!", usklikrm Met. „Je l' to Klaus?"
I Boni je primetila kako se nešto pomerilo s druge strane
dimnjaka. Dok je naprezala oči, pojavio se. Tanak šućmurast mantil
je lepršao oko njegovih nogu. Bacio je pogled na Kerolajn i ona se
skupila pred njim, pokušavajući da se odmakne. Njegov smeh je
toliko snažno odjeknuo u tišini da je Boni ustuknula.
„To je on", prošaptala je skrivajući se iza paprati. „Ali gde je
Stefan? Skoro se smrklo."
„Možda se opametio i odlučio da ne dođe", rekao je Met.
„Nije on te sreće", odvrati Meredit. Kroz paprat je gledala prema
jugu. Boni pogleda u tom pravcu i poskoči.
Stefan je stajao na ivici čistine, kao da se stvorio niotkuda. Čak
ga ni Klaus nije primetio, pomislila je Boni. Stajao je u tišini, ne
pokušavajući da sakrije ni sebe ni koplje od belog jasena. Njegov stav
i način na koji je posmatrao prizor pred sobom podsetiše Boni na to
da je pripadao plemstvu. Ništa nije govorio. Čekao je da ga Klaus
primeti, odbijajući da srlja.
Klaus se okrenuo ka jugu i ukočio se. Boni je imala utisak da je
~ 127 ~
iznenađen što se Stefan došunjao. Zatim se nasmejao i raširio ruke.
„Salvatore! Kakva slučajnost, baš sam razmišljao o tebi!"
Stefan je polako odmerio Klausa, od peševa njegovog dronjavog
mantila do vrha raščupane kose. Rekao je:
„Tražio si me. Ovde sam. Pusti devojku."
„Jesam li to rekao?" Naizgled iskreno iznenađen, Klaus prisloni
obe ruke na prsa. Zatim odmahnu glavom, kikoćući se. „Pa, ne baš.
Hajde prvo da popričamo."
Stefan klimnu glavom kao da je Klaus potvrdio nešto što je gorko
iščekivao. Skinuo je koplje s ramena i postavio ga preda se, lako i
vešto upravljajući glomaznim drvetom.
„Slušam", reče.
„Nije glup kao što izgleda", promrmlja Met iza paprati, pun
poštovanja. „A nije ni previše željan da pogine, čega sam se
pribojavao", dodao je. „Pažljiv je."
Klaus je pokazao prema Kerolajn, vrhovima prstiju prolazeći
kroz njenu kosu.
„Zašto ne dođeš ovamo da ne moramo da se dovikujemo?" Nije
pretio da će povrediti svoju zatočenicu, primetila je Boni.
„Dobro te čujem i odavde", odgovorio je Stefan.
„Dobro je", prošapta Met. „Tako je, Stefane!"
Boni je proučavala Kerolajn. Zatočena devojka se borila, vrteći
glavom kao da je pomahnitala ili kao da je nešto boli. Kerolajnini
pokreti su u njoj pobudili čudan osećaj, bili su to snažni trzaji, kao da
se upinjala da dotakne nebo. Nebo... Boni pogleda uvis: bilo je puno
tame, a polumesec je obasjavao drveće. Eto zašto je sada mogla da
vidi da je Kerolajnina kosa kestenjasta: to je do mesečine, pomislila
je. Zatim joj pogled pade tačno na drvo koje se nadnosilo nad
Stefanom. Njegove grane su blago šuškale jer nije bilo ni daška vetra.
„Mete?", usplahireno je prošaptala.
Stefan je bio usredsređen na Klausa: svaki mišić, svaki atom
njegove Moći beše naoštren i okrenut prema jednom od Drevnih. Ali,
na drvetu tačno iznad njega...
Zaboravila je na strategiju, zaboravila je da pita Meta šta da
učini. Iskočila je iz skrovišta i povikala.
„Stefane! Iznad tebe! Zamka!"
Stefan odskoči, oprezno kao mačka, trenutak pre nego što se
nešto sručilo odozgo. Mesec je savršeno obasjao scenu, te Boni ugleda
~ 128 ~
bele Tajlerove zube. Opazila je i prodoran beo pogled Klausovih očiju.
Sjurio se k njoj. Na trenutak je zabezeknuto zurila u njega, a zatim je
udario grom.
Iz vedra neba.
Boni će tek kasnije uvideti začudnost te pojave, njenu
strahotnost. U tom času je jedva primetila da je vedro nebo zaparala
zvezda padalica i da se šiljasta plava munja sjurila nadole i pogodila
Klausovu podignutu ruku. Sledeći prizor je bio toliko užasan da je
tama tog užasa progutala sve oko sebe: Klaus je nekako sakupio
munju, obmotao je oko ruke i bacio je na nju.
Stefan je vikao da beži, da beži! Boni ga je čula dok je zurila,
skamenjena, a onda ju je nešto zgrabilo i snažno povuklo u stranu.
Munja je poput džinovskog biča ošinula iznad njene glave i osetio se
miris ozona. Ničice je pala u mahovinu. Prevrnula se da zgrabi
Mereditinu ruku i zahvali joj što ju je spasla, ali je shvatila da je to
učinio Met.
„Ostani tu! Baš tu!", povikao je i odjurio.
Te strašne reči su katapultirale Boni, te je trčala za njim pre
nego što je i postala svesna da to čini.
Zatim je zavladao haos.
Klaus je jurnuo na Stefana, koji se rvao s Tajlerom udarajući ga.
Tajler je, premetnuvši se u vukodlaka, ispuštao užasne zvukove kad
ga je Stefan bacio na zemlju.
Meredit je trčala prema Kerolajn, prilazeći iza dimnjaka da je
Klaus ne bi primetio. Boni je videla kako stiže do Kerolajn i kako
Stefanov srebrni bodež blesnu kada je prerezala uže kojim su bili
obmotani Kerolajnini zglavci. Meredit je zatim odvukla Kerolajn iza
dimnjaka da bi joj oslobodila noge.
Zvuk koji je podsećao na borbu rogovima natera Boni da se
okrene. Klaus je napao Stefana svojom dugom granom, mora da je
dotad ležala na zemlji. Bilo je to koplje nalik na Stefanovo. Ali Klaus
i Stefan nisu probadali jedan drugog, nego su koristili štapove kao
močuge. Robin Hud, pomislila je ošamućena Boni. Mali Džon i Robin.
Tako su izgledali: Klaus je bio mnogo viši i krupniji od Stefana.
Primetivši još nešto, Boni kriknu. Tajler je, pridigavši se, čučao
iza Stefana, baš kao onda na groblju kad se bacio ka Stefanovom
grlu. Stefan mu je bio okrenut leđima, a Boni nije mogla da ga
upozori na vreme.
~ 129 ~
No, prenebregnula je Meta. Pognute glave, zanemarujući kandže
i oštre zube, sređivao je Tajlera. Borio se kao prvoklasni odbrambeni
igrač. Tajler je odleteo u stranu, a Met je bio na njemu.
Boni je bila preneražena. Pred njenim očima se uporedo odvijalo
nekoliko drama: Meredit je testerisala uže između Kerolajninih
članaka, Met je bespoštedno mlatio Tajlera, da ga ovako napadne na
fudbalskom terenu, diskvalifikovali bi ga, Stefan je kovitlao tu
močugu od belog jasena kao da je majstor te veštine. Klaus se
zaneseno smejao; činilo se da ga ta borba veseli. Razmenjivali su
udarce ubistvenom brzinom i tačnošću.
Izgleda da se Met našao u nevolji. Tajler ga je zgrabio, režeći;
upinjao se da se dočepa njegovog grla. Boni je mahnito gledala
unaokolo ne bi li pronašla nekakvo oružje, potpuno smetnuvši s uma
rezbarski nož koji je nosila u džepu. Pogled joj pade na suvu granu
hrasta. Podigla ju je i otrčala do mesta gde su se Tajler i Met borili.
Kada je dospela tamo, ustuknula je. Nije se usudila da upotrebi štap
jer se plašila da će pogoditi Meta. Njih dvojica su se prevrtali toliko
brzo da nije uspevala da ih razazna.
Zatim se Met ponovo obreo na Tajleru, gurajući mu glavu dole.
Dobro se držao. Boni je uvrebala priliku i naciljala. Ali, Tajler je
uvrebao nju. U naletu natprirodne snage, skupio je noge i odbacio
Meta toliko snažno da je odleteo. Met glavom udari o drvo. Boni
nikada neće zaboraviti taj zvuk, tup zvuk pucanja trule bundeve.
Skliznuo je niza stablo i ostao da leži.
Boni je dahtala u šoku. Možda bi krenula prema Metu, ali Tajler
je stajao ispred nje, glasno dišući dok mu se krvava pljuvačka slivala
niz bradu. Sada je ličio na životinju još više nego onda na groblju.
Kao u snu, Boni je podigla svoj štap, osetivši kako joj se ruke tresu.
Met ne pušta glasa od sebe, diše li? Čula je sopstvene jecaje kad se
suočila s Tajlerom. Ovo je smešno, to je momak iz njene škole.
Momak s kojim je pre godinu dana plesala na žurki povodom kraja
školske godine. Kako je mogao da joj prepreči put k Metu, kako je
mogao da im nanosi zlo? Kako je mogao da radi sve ovo?
„Tajlere, molim te...", počela je, nameravajući da ga urazumi, da
ga zamoli...
„Sama si u šumi, curice?", rekao je.
Glas mu se premetnuo u režanje, a zvukovi su se u poslednji čas
pretakali u reči. Boni je namah shvatila da to više nije onaj dečko s
~ 130 ~
kojim je išla u školu. Pred njom je bila životinja. O bože, koliko je
ružan, pomislila je. Crvena pljuvačka mu se teglila iz usta. U tim
žutim očima uzanih zenica videla je okrutnost ajkule, i krokodila, i
zolje koja polaže jaja u živo telo gusenice. Sva okrutnost životinjske
prirode počivala je u ta dva žuta oka.
„Neko je trebalo da te upozori", rekao je Tajler, razjapivši čeljust
poput psa. „Naime, ako sama ideš u šumu, možeš naići na velikog,
strašnog..."
„Kretena!", dobaci neko. Boni, prožeta zahvalnošću, ugleda
Meredit pored sebe. Meredit je držala Stefanov bodež, koji se
presijavao na mesečini.
„Srebro, Tajlere", rekla je preteći. „Pitam se šta srebro može
učiniti udovima vukodlaka? Želiš li da vidiš?" Sva Mereditina
elegancija, sva njena uzdržanost, sva njena staloženost posmatrača,
sve je nestalo. Ovo je bila Mereditina srž, Meredit ratnica. Iako se
smešila, bila je besna.
„To!", razdragano povika Boni, osećajući kako moć juri kroz nju.
Odjednom je mogla da se pomeri. Meredit i ona su zajedno bile jake.
Meredit je prilazila Tajleru s jedne strane, a Boni je s druge držala
svoj štap. Kroz nju je prostrujala žudnja koju nikad dotad nije osetila,
žudnja da udari Tajlera tako da mu otkine glavu. Mogla je da oseti
kako joj se snaga sakuplja u ruci.
Tajler je mogao to da oseti svojim životinjskim instinktom;
opasnost je vrebala sa obe strane. Ustuknuo je i okrenuo se,
pokušavajući da pobegne. Okrenule su se za njim. Nakratko su sve
troje kružili kao mali solarni sistem: Tajler se vrteo ukrug u sredini,
a Boni i Meredit su kružile oko njega, čekajući pogodan trenutak da
napadnu.
Jedan, dva, tri. Meredit odasla nekakav znak Boni. Baš kada je
Tajler skočio na Meredit pokušavajući da izbije nož iz njene ruke,
Boni ga je udarila. Prisetivši se saveta nekog od bivših momaka koji
je pokušao da je nauči da igra bejzbol, zamislila je kako udara ne
samo Tajlerovu glavu nego kroz nju, prodirući ka nečemu s druge
strane. Udarila ga je iz sve snage; zabezeknuta udarcem, umalo je
sebi izbila zube. Ruke joj očajnički odskočiše, a štap se slomi. Tajler
se stropošta poput mrtve ptice.
„Uspela sam! Da! To! Da!"', povikala je Boni, bacajući štap.
Pobeda je primalnim krikom buknula iz nje. „Uspeli smo!" Zgrabila je
~ 131 ~
teško telo za dugu dlaku i skinula ga s Meredit, na koju se bilo
sručilo. „Uspeli..."
Reči su joj se sledile u grlu.
„Meredit!", povikala je.
„Dobro sam", izusti Meredit glasom punim bola.
Jedva je čujem, pomislila je Boni, prožeta jezom kao da ju je neko
polio ledenom vodom. Tajler joj je zagrebao nogu do kosti. Velike rane
na Mereditinoj butini zjapile su kroz njene farmerice; koža se
belasala kroz pokidanu tkaninu. Užasnuta, Boni je shvatila da gleda
kroz kožu: videla je meso, iskidane mišiće i mlaz crvene krvi.
„Meredit...", pomahnitalo je jauknula. Morali bi da odnesu
Meredit u bolnicu. Svi moraju da se zaustave, svi to moraju razumeti.
Imaju ranjenika, treba im hitna pomoć, treba pozvati 94. „Meredit",
izustila je, skoro jecajući.
„Veži to nečim."
Mereditino lice je bilo belo. Šok. Bila je u stanju šoka. Koliko
krvi, koliko krvi šiklja. O bože, pomislila je Boni, molim te, pomozi
mi. Tražila je nešto čime bi mogla da joj veže nogu, ali ništa nije
pronašla. Nešto pade na zemlju pored nje. Bilo je to najlonsko uže
iskrzanih ivica, jednake dužine kao ono kojim su vezali Tajlera. Boni
je podigla pogled.
„Možeš li to da iskoristiš?", nesigurno upita Kerolajn, cvokoćući
zubima.
Nosila je zelenu haljinu, a kestenjasta kosa joj beše raščupana i
slepljena od znoja i krvi. Ljuljala se čak i dok je pričala, pa je pala na
kolena pored Meredit.
„Jesi li ti povređena?", izusti Boni.
Kerolajn je odmahnula glavom, a zatim se nagnula napred kao
da će povratiti. Boni opazi ožiljke na njenom vratu. No, nije imala
vremena da brine o Kerolajn. Meredit je bila važnija. Boni je vezala
uže oko Mereditine noge, grozničavo se prisećajući onoga što je
naučila od svoje sestre Meri. Meri je bila medicinska sestra. Meri je
rekla da uže ne sme biti zategnuto ni previše ni premalo, jer bi to
moglo izazvati gangrenu. Morala je da zaustavi krv koja je šikljala.
Oh, Meredit.
„Boni... pomozi Stefanu", jedva prošapta Meredit. „Trebaće mu..."
Zabacila je glavu, krkljajući. Gledala je u nebo kroz poluotvorene
kapke.
~ 132 ~
Mokro. Sve je bilo mokro. Bonine ruke, odeća, zemlja. Mokro od
Mereditine krvi. Met je još ležao pod drvetom, onesvešćen. Nije mogla
da ih ostavi, naročito ne dok je Tajler tu. Mogao bi da se probudi.
Ošamućena, okrenula se ka Kerolajn, koja je drhtala od gađenja
dok su joj graške znoja izbijale na čelu. Beskorisna je, pomisli Boni.
Ali, nije imala izbora.
„Kerolajn, slušaj me", rekla je. Podigla je veći komad štapa i
tutnula ga Kerolajn u ruke. „Ti ostani s Metom i Meredit. Popuštaj
uže u razmacima od po dvadesetak minuta. Ako se Tajler probudi,
čak i ako se trzne, udari ga ovim što jače možeš. Razumeš? Kerolajn",
dodala je, „ovo je tvoja velika prilika da pokažeš koliko vrediš. Da
pokažeš da nisi beskorisna. U redu?" Uhvatila je njen skriveni zeleni
pogled i ponovila: „U redu?"
,,A šta ćeš ti da radiš?"
Boni pogleda prema čistini.
„Ne, Boni." Kerolajn je zgrabi, a Boni krajičkom oka spazi
polomljene nokte i ožiljke od užeta na zglavcima. „Ostani ovde, na
sigurnom. Ne idi k njima. Ne možeš ništa da učiniš..."
Boni se ote iz njenog stiska i požuri prema čistini pre nego izgubi
odlučnost. Duboko u sebi, znala je da je Kerolajn u pravu. Ona ne
može ništa da učini. Ipak, u ušima joj je odzvanjalo nešto što je Met
rekao pre nego što su krenuli. Rekao je da barem vredi pokušati.
Morala je da pokuša.
Pa ipak, sledećih nekoliko minuta mogla je samo da gleda.
Stefan i Klaus su dotad razmenjivali udarce koji behu toliko
snažni i precizni da je borba ličila na predivan smrtonosan ples. No,
bili su ravnopravni. Stefan je odolevao. Sada je videla kako Stefan
gura svoju motku od belog jasena, prisiljavajući Klausa da se spusti
na kolena. Klaus se sve više povijao, kao kad limbo plesač oprobava
koliko nisko može da se spusti. Boni je ugledala Klausovo lice. Blago
otvorivši usta, zurio je u Stefana preneraženim i uplašenim
pogledom.
Zatim se sve promenilo.
Kada se Klaus povio najviše što je mogao, kada se učinilo da će
se stropoštati ili slomiti, usledio je obrt. Klaus se nasmejao.
Zatim je počeo da se odguruje.
Boni je videla Stefanove napregnute mišiće i ukrućene ruke.
Pokušavao je da se odupre. Razrogačenih očiju, Klaus je još navirao i
~ 133 ~
mahnito se cerekao. Odmotavao se kao pajac iz kutije, vrlo polako.
Polako. Neumoljivo. Kez mu je bio toliko širok da se činilo da će mu
usta pući. Cerio se kao Češirska mačka.
Mačka, pomislila je Boni. Mačka i miš.
Sada je Stefan stenjao, stisnutih zuba, pokušavajući da se
odupre Klausu.
No, Klaus ga je potiskivao štapom. Kezio se sve vreme.
Dok je Stefan ležao na leđima, njegov štap mu je, popuštajući pod
težinom Klausovog štapa, pritiskao grlo. Klaus ga je pogledao i
uspravio se.
„Dosadilo mi je da se igram, dečko", rekao je, a zatim se ispravio
i bacio štap. „Vreme je za umiranje."
Oteo je Stefanu štap lako kao da ga otima iz detinje ruke.
Podigao ga je jednim potezom i prelomio ga preko kolena, pokazujući
svoju vanvremensku snagu. Kako se samo okrutno poigravao
Stefanom.
Jednu polovinu štapa je preko ramena hitnuo na čistinu. Drugom
polovinom je probo Stefana. Nije to učinio oštrim vrhom, već drugim,
prelomljenim krajem, na kojem je bilo hiljadu oštrih vršaka.
Probadao je Stefana prilično nehajno, ali Stefan je vrištao. Probadao
ga je iznova i iznova, a svaki ubod bi izazvao nov vrisak.
Boni je vrištala ne puštajući glasa.
Nikada ranije nije čula Stefana kako vrišti. Znala je koliki bol
mora osećati. Znala je da, dok Klausa može usmrtiti jedino beli jasen,
Stefana može usmrtiti bilo koje drvo. Znala je da će Stefan uskoro
umreti, ukoliko već nije mrtav. Klaus će dokrajčiti Stefana još jednim
strmoglavim udarcem. Klaus je okrenuo lice mesecu, pokazujući
osmeh bestidnog zadovoljstva. To lice je govorilo da on ovako ubija,
da uživa u tome. Da uživa u ubijanju.
Boni nije mogla da se pomeri; nije mogla da poviče. Svet se
polako okretao oko nje. Sve je to bila greška, nije sposobna, ipak jeste
beba. Nije želela da vidi taj poslednji ubod, ali nije mogla da skrene
pogled. Nije mogla da shvati da se to događa, ali događalo se.
Događalo se.
Klaus je zamahnuo oštrim štapom i udario ga posred leđa. Štap
se zario u Stefana, zatreperivši kao džinovska strela koja se dopola
zabila u meso. Klausove ruke poleteše, ispuštajući štap; ushićenog
osmeha nestade. Začas je zastao, izduženih ruku. Potom se okrenuo,
~ 134 ~
osmeha nestade. Začas je zastao, izduženih ruku. Potom se okrenuo,
a koplje od belog jasena se blago klatilo u njegovim leđima.
Zaslepljena sivim svetlacima, Boni nije videla ništa. Ipak, čula je
nečiji zvonak glas, hladan i nadmen. Odjekivao je kobnom osudom.
Pet reči je promenilo sve.
„Skloni se od mog brata."



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

9 Re: Mračno okupljanje IV taj Pon Feb 13, 2012 6:46 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator
15.
Klausov krik je podsetio Boni na drevne lovce, na mačku s
kljovama i volovskog mamuta. Bljuvao je krv dok je vrištao, a njegovo
lepo lice se pretvorilo u izobličenu masku besa. Rukama je grebao
leđa, pokušavajući da dohvati štap i da ga izvuče. Međutim, bio je
preduboko zariven. Izbačaj je bio dobar.
„Dejmon", prošaptala je Boni.
Stajao je na ivici čistine oivičene hrastovima. Koraknuo je prema
Klausu, jednom pa još jednom. Njegovi koraci lovca behu gipki,
vođeni smrtnom namerom. Bio je besan. Da joj se mišići nisu ukočili,
Boni bi pobegla pred njegovim pogledom. Nikada ranije nije videla da
neko toliko otvoreno pokazuje pretnju.
„Skloni... se... od mog brata", rekao je, snažno ispuštajući dah.
Približavao se ne skrećući pogled s Klausa.
Klaus je ponovo kriknuo, ali ruke su mu sada bile mirne.
„Budalo! Ne moramo se boriti! Rekao sam ti to kod one kuće!
Možemo ignorisati jedan drugog!"
Dejmon nije podigao glas.
„Skloni se od mog brata." Boni je osetila kako Moć u njemu
nadire poput cunamija. Govorio je toliko tiho da je Boni morala da se
napreže da bi ga čula. „Pre nego što ti pokidam srce."
Ipak je mogla da se pomeri. Uzmakla je.
„Rekao sam ti!", vrištao je Klaus, peneći. Dejmon je potpuno
ignorisao njegove reči. Kao da je celo njegovo biće bilo usmereno na
Klausovo grlo, na njegova prsa, na srce koje je kucalo unutra, srce
koje će rastrgnuti.
Klaus je podigao svoj štap i jurnuo k njemu.
Uprkos tome što je izgubio mnogo krvi, činilo se da je svetloputi
stvor u sebi imao još mnogo snage. Juriš je bio snažan, iznenadan,
~ 135 ~
skoro neizbežan. Videvši kako gura štap ka Dejmonu, Boni je
refleksno zatvorila oči. Otvorila ih je trenutak kasnije, kada je čula
lepet krila.
Klaus je projurio kroz nevidljivog Dejmona, a vrana se vinula u
nebo, ostavljajući za sobom tek jedno crno pero. Praćen Boninim
pogledom, Klaus se zaleteo preko čistine i nestao u tami.
U šumi je zavladala mrtva tišina.
Bonina skamenjenost je polako popuštala. Najpre je zakoračila, a
zatim je potrčala do mesta na kom je ležao Stefan. Nije otvorio oči
kad mu je prišla; činilo se da je bez svesti. Kleknula je pored njega.
Zatim je osetila kako je okružuje nekakav užasan spokoj, kao kad u
ledenoj vodi osetiš prve znake hipotermije. Da nije doživela toliko
uzastopnih šokova, verovatno bi pobegla vrišteći ili bi povilenila. No,
sada joj se učinilo da je to jednostavno poslednji korak u nestvarno, u
svet koji je trebalo da bude drugačiji, ali je ipak bio takav kakav
jeste. Bio je to loš svet. Veoma loš. Najlošiji od svih mogućih svetova.
Nikada nije videla da je neko tako povređen, čak ni gospodin
Taner, a on je umro od rana. Nijedan Merin savet nije to mogao
zalečiti. Ne bi pomoglo ni da ga na nosilima odnesu do operacione
sale. Obuzeta jezivim spokojem, podigla je pogled i videla svetlucanje
na mesečini i nejasne obrise lepetavih krila. Kada je Dejmon stao
kraj nje, progovorila je prilično pribrano i razumno:
„Može li mu pomoći ako mu damo krv?"
Činilo se da je nije čuo. Posmatralo ju je crnilo njegovih
proširenih zenica. Nestalo je jedva zauzdanog nasilja; suspregnuta
silina besa utihnu. Kleknuo je i dotakao tamnu glavu koja je počivala
na zemlji.
„Stefane?"
Boni je zatvorila oči.
Dejmon je uplašen, pomislila je. Dejmon je uplašen, Dejmon!, a
ja, o bože, ja ne znam šta da radim. Ništa ne mogu da učinim, sve je
gotovo, poraženi smo. Dejmon se boji za Stefana. Neće moći da se
pobrine za sve, a neko ovo mora da ispravi. O bože, molim te, pomozi.
Silno sam uplašena. Stefan umire, Meredit i Met su povređeni, a
Klaus će se vratiti.
Otvorila je oči i pogledala Dejmona. Bio je bled, a raširene zenice
su mu davale izgled zastrašujuće mladolikosti.
~ 136 ~
„Klaus će se vratiti", tiho je rekla Boni. Nije ga se više plašila.
Nisu to bili drevni lovac i sedamnaestogodišnja devojka, koji sede na
kraju sveta. Bili su to Dejmon i Boni, tek dvoje ljudi koji moraju
delati najbolje što umeju.
„Znam", odvrati Dejmon. Držao je Stefanovu ruku, nimalo se ne
stideći zbog toga. To se činilo logičnim i razumnim. Dejmon je slao
Moć Stefanu, osetila je, ali to nije bilo dovoljno.
„Hoće li mu krv pomoći?"
„Ne mnogo. Možda malo."
„Moramo pokušati s bilo čim što iole može pomoći." Stefan
prošapta:
„Ne."
Boni se iznenadila. Mislila je da se obeznanio. No, otvorio je oči;
tinjale su opreznim zelenim sjajem. Samo je u njima još bilo života.
„Ne budi glup", odvrati Dejmon grublje. Stiskao je Stefanovu
ruku dok nije pobelela. „Teško si povređen."
„Neću prekršiti obećanje." Nepobediva tvrdoglavost je izbijala iz
njegovog glasa, a njegovo bledo lice beše jednako odlučno. Kada je
Dejmon ponovo otvorio usta, bez sumnje nameravajući da kaže da će
mu slomiti vrat ako ne prekrši obećanje, Stefan je dodao: „Posebno
ako to nikome neće doneti nikakvog dobra."
Zavladao je tajac. Boni se borila sa surovom istinom Stefanovih
reči. Sada i ovde, na ovom grozomornom, izglobljenom mestu,
izgovori i lažna uverenja doimaju se pogrešnim. Samo istina vredi, a
Stefan je govorio istinu.
Još je gledao svog brata, koji mu je uzvraćao pogled. Dejmon je
obujmio Stefana onom svirepom, razjarenom pažnjom kojom je do
malopre proždirao Klausa. Kao da će to nekako pomoći.
„Ja nisam teško povređen. Ja sam mrtav", surovo reče Stefan,
pogleda prikovanog za Dejmona. Ovo je poslednji i najveći sukob
dveju volja, pomisli Boni. „Ti moraš da izvučeš Boni i ostale odavde."
„Nećemo te ostaviti", umešala se Boni. To je bila istina; toliko je
mogla da kaže.
„Morate!" Stefan nije skidao pogled s brata. „Dejmone, znaš da
sam u pravu. Klaus će stići svakog časa. Nemoj uništiti svoj život.
Nemoj uništiti njihove živote."
„Nije mi stalo do njihovih života", prosikta Dejmon.
Istina, pomislila je Boni, ne uvredivši se. Dejmonu je stalo samo
~ 137 ~
do jednog života, vlastitog.
„Jeste, stalo ti je!", odbrusi Stefan. Čvrsto je stiskao Dejmonovu
ruku, kao da tim stiskom pokušava da iscedi Dejmonovu saglasnost.
„Elena je imala poslednji zahtev; pa, ovo je moj. Ti imaš Moć,
Dejmone. Iskoristi je da im pomogneš."
„Stefane...", bespomoćno prošapta Boni;
„Obećaj mi", reče Stefan Dejmonu, lica iskrivljenog od bola.
Dejmon je na tren samo gledao u njega. Onda je brzo i oštro, kao
da zamahuje bodežom, rekao:
„Obećavam." Pustio je Stefanovu ruku i ustao, okrećući se ka
Boni. „Hajdemo."
„Ne možemo ga ostaviti..."
„Nego šta nego možemo." S Dejmonovog lica iščeznu i poslednji
trag mladolikosti. Više nije izgledao ranjivo. „Ti i tvoji ljudski drugari
ćete otići odavde, zauvek. Ja ću se vratiti."
Boni je odmahnula glavom. Znala je da Dejmon ne izdaje
Stefana, da je to njegov način da postavi Stefanove ideale iznad
Stefanovog života, ali za nju je sve to bilo previše nejasno i
nerazumljivo. Nije to razumela, a nije ni želela da razume. Znala je
samo da ne mogu ostaviti Stefana da leži tamo.
„Polazi, odmah", reče Dejmon čeličnim glasom, krenuvši prema
njoj. Boni se spremila za okršaj, ali uto je njihova rasprava postala
bespredmetna. Začuo se prasak; munja fijuknu poput džinovskog biča
i obasja ih neizdrživom svetlošću. Boni je bila zaslepljena. Kada joj se
razbistrilo pred očima, pogled joj zastade na plamenu koji je buktao
iz sveže crne rupe u podnožju drveta.
Klaus se vratio. S munjom.
Bonin pogled se ustremio k njemu pošto je njegovo kretanje
razbijalo nepomičnost prizora na čistini. Kao da drži krvav trofej,
mahao je štapom belog jasena koji je izvukao iz svojih leđa.
Gromobran, pomisli Boni tek tako, a zatim se začu još jedan
tresak. Sevnulo je iz vedra neba, a plavo-bele munje su blistale poput
podnevnog sunca. Boni je posmatrala kako munja pogađa jedno drvo,
pa još jedno, sve bliže i bliže. Dva drveta između kojih je stajala Boni
eksplodiraše uz takvu buku da ju je najpre osetila, pa tek onda čula.
Prodrla je kroz njene bubne opne. Dejmon, čije su oči bile još
osetljivije, stavi ruku na čelo da se zaštiti. Zatim povika:
~ 138 ~
„Klause!" i pojuri prema svetloputom stvoru. Nije se šunjao; bio
je to smrtonosni juriš, nalet ubistvene brzine vuka ili mačke u lovu.
Munja ga pogodi usred zaleta.
Kada je to spazila, Boni je kriknula i skočila na noge. Videla je
plavu svetlost vrelih gasova i osetila miris paljevine. Dejmon je,
nepomičan, ležao ničice. Boni opazi kako se tanani dim vije iz njega i
iz drveća.
Užasnuta i nema, pogledala je Klausa.
Šepurio se dok je hodao čistinom, držeći štap kao što bi držao
palicu za golf. U prolazu se nadneo nad Dejmona i nasmejao se. Boni
je osetila poriv da vrisne, ali je ostala bez daha.
„Tebe ću kasnije da dokrajčim", reče Klaus onesvešćenom
Dejmonu. Zatim okrenu lice ka Boni.
„Ti", rekao je. „Tobom ću se pozabaviti odmah."
Tek je trenutak kasnije shvatila da se obraćao Stefanu. Te plave
oči nabijene elektricitetom behu prikovane za Stefanovo lice. Zatim
skliznuše ka Stefanovom krvavom telu.
„Sada ću te pojesti, Salvatore."
Boni je bila sama. Jedina je ostala da stoji. Bila je preplašena.
Ali, znala je šta joj je činiti.
Pustila je da joj kolena ponovo zaklecaju i skljokala se na zemlju
pored Stefana.
Dakle, ovako izgleda kraj, pomislila je. Klečiš pored svog viteza,
a zatim se suočavaš s neprijateljem. Pogledala je u Klausa i pomerila
se tako da zakloni Stefana. Činilo se da ju je tek tad primetio.
Namrštio se kao da je našao pauka u salati. Narandžastocrvena
svetlost vatre je treperila na njegovom licu.
„Skloni mi se s puta."
„Neću."
Ovako počinje kraj. Ovako, jednostavno: jedna reč i umireš u
letnjoj noći, kad mesec i zvezde sijaju, a logorska vatra gori poput
ognja kojim su druidi prizivali mrtve.
„Boni, odlazi", mučno reče Stefan. „Odlazi dok možeš."
„Neću", odvratila je. Izvini, Elena, rekla je u sebi. Ne mogu da ga
spasem. Ovo je sve što mogu da učinim.
„Skloni mi se s puta", procedi Klaus kroz zube.
„Neću."
Mogla je da sačeka i pusti da Stefan umre ovako, umesto s
~ 139 ~
Klausovim zubima zarivenim u grlo. Možda i nije bilo posebne
razlike, ali to je bilo sve što je mogla da ponudi.
„Boni...", prošapta Stefan.
„Zar ne znaš ko sam ja, devojčice? Ja sam hodao podruku s
đavolom. Ako se pomeriš, pustiću te da umreš brzo."
Glas ju je izdao. Odmahnula je glavom. Klaus je zabacio glavu i
počeo da se smeje. Strcnulo je još malo krvi.
„Dobro", rekao je, „neka bude po tvom. Umrećete zajedno."
Letnja noć, pomislila je Boni. Veče ravnodnevice, u kojoj je
granica među svetovima najtananija.
„Reci laku noć, dragana."
Nema vremena za trans, nema vremena ni za šta. Ni za šta osim
za očajnički poziv.
„Elena!", vrisnula je. „Elena! Elena!" Klaus je ustuknuo.
Za trenutak je izgledao kao da ga samo to ime uznemirava, ili
pak kao da očekuje da neko odgovori na Bonine jecaje. Zastao je,
osluškujući.
Boni je prizvala sve svoje moći, upinjući se iz sve snage da
usmeri svoju potrebu i svoju molbu u prazninu pred sobom. Nije
osećala ništa. Samo je pucketanje vatre narušavalo letnju noć. Klaus
se okrenuo ka Boni i Stefanu i iskezio se.
Zatim je Boni videla kako iz zemlje izranja izmaglica.
Ne, to nije mogla biti izmaglica. Mora da je to dim od vatre.
Međutim, to se kovitlalo, podižući se uvis kao vrtložić vihora ili pak
kao đavolja prašina. Zgušnjavalo se u oblik veličine čoveka. Još jedan
oblik se pojavljivao malo dalje. Zatim Boni opazi i treći. Onda se
izmaglica kovitlala svuda unaokolo. Izranjala je iz zemlje, između
drveća. Ukazivala se u jasno razgraničenim lokvama. Boni je nemo
razaznavala svaku mrlju; videla je plamenove, hrastove, cigle
dimnjaka.
Klaus je prestao da se smeje. Nepomično je posmatrao.
Boni se okrenula prema Stefanu, nesposobna da sroči pitanje.
„Nemirni duhovi", prošaptao je hrapavim glasom, pažljivo
posmatrajući prizor. „Ravnodnevica." Boni je razumela.
Pristizali su preko reke, sa obale na kojoj je ležalo staro groblje.
Pristizali su iz šume, gde su se nalazile nebrojene zajedničke
grobnice, u koje su tela bacana da ne bi trunula unaokolo. Nemirni
duhovi, vojnici koji su se ovde borili i umrli za vreme Građanskog
~ 140 ~
rata. Natprirodni domaćini koji su se odazivali na poziv u pomoć.
Pojavljivali su svuda unaokolo. Bilo ih je na stotine. Boni je već
nazirala njihova lica. Magličasti obrisi su se ispunjavali mnoštvom
bledih, razlivenih vodenih boja. Videla je sjaj plavog i svetlucanje
sivog. Trupe Unije i Konfederacije zajedno. Boni je krajičkom oka
uhvatila pištolj zadenut za pojas i odsjaj ukrašenog mača. Širite na
rukavima. Gustu crnu bradu; negovanu sedu, koja se spušta niz prsa.
Malu figuru, detinje visine, s crnim rupama umesto očiju i s dobošem
koji joj seže do butina.
„Bože moj", prošaptala je. „O bože." Nije to bilo negodovanje. Bilo
je to nešto nalik na molitvu.
Nije da ih se nije plašila. Imala je osećaj da se ostvarila svaka
njena noćna mora o groblju. Prizor ju je podsećao na prvi san o Eleni,
kada su stvorovi počeli da izviru iz crnih rupa u zemlji; samo, ovi
stvorovi nisu puzali. Leteli su, klizili i lebdeli dok se nisu zgusnuli u
ljudsko obličje. Sve što je Boni ikada osećala na starom groblju, da je
živo i puno očiju koje posmatraju, da na njemu nekakva Moć smireno
vreba, pokazalo se istinitim. Zemlja Felove Crkve je pokazivala svoje
krvave uspomene. Duhovi onih koji su ovde izgubili život ponovo su
koračali.
Boni je osećala njihov bes. To ju je plašilo. U njoj se budilo još
jedno osećanje zbog kog nije mogla da dođe do daha. Jače je stisnula
Stefanovu ruku. Maglena vojska je imala vođu.
Jedna figura je lebdela ispred ostalih, najbliže Klausu. Još nije
imala konačan oblik, ali je sijala i svetlucala bledozlatnom svetlošću
plamena sveće. Zatim je, učinilo se Boni, počela da sakuplja sastojke
iz vazduha, sve jače zračeći nezemaljskom svetlošću. Bila ja svetlija
od vatre. Bila je toliko svetla da se Klaus odmakao, a Boni je
zatreptala i ugledala Stefana kako širom otvorenih očiju zuri pravo u
prikazu. U njegovom pogledu nije bilo straha. Blago se smešio, kao da
mu je drago što će to biti poslednji prizor koji je video.
Boni je bila sigurna.
Klaus je ispustio štap. Okrenuo se od Boni i Stefana, suočivši se
sa svetlošću koja je plutala po čistini poput anđela osvete. Dok joj je
zlatna kosa lepršala na neosetnom vetru, Elena ga je pogledala.
„Došla je", prošaptala je Boni.
„Pozvala si je", promrmljao je Stefan. Glas mu se izgubio u
dahtaju, ali još se smešio, dostojanstvenog pogleda.
min@
~ 141 ~
„Skloni se od njih", rekla je Elena, a njen glas je istovremeno
dopirao do Boninih ušiju i do njenog uma. Kao da su zvonile desetine
zvona, daleko i blizu u isti mah. „Gotovo je, Klause."
Međutim, Klaus se brzo pribrao. Boni je primetila kako mu se
ramena podižu dok diše. Prvi put je videla rupu u šućmurastom
mantilu na mestu gde ga je probolo koplje belog jasena. Videla se
tamnocrvena mrlja, a krv je ponovo potekla kad je podigao ruke.
„Misliš da te se bojim?", povikao je. Zavrteo se unaokolo, smejući
se bledim oblicima. „Mislite da se bojim nekog od vas? Vi ste mrtvi!
Prah na vetru! Ne možete mi ništa!"
„Varaš se", zvonko odvrati Elena.
„Ja sam jedan od Drevnih! Jedan od Iskonskih! Znate li vi šta to
znači?" Klaus se opet okrenuo, obraćajući se svima, a njegove
neprirodno plave oči kao da su sijale crvenim odsjajem vatre. „Ja
nikada nisam umro. Svi ste vi umrli, vi, gomilo sablasti! Ja pak
nisam. Smrt mi ne može ništa. Ja sam neuništiv!"
Poslednje reči je izgovorio toliko glasno da su odjekivale među
drvećem. Neuništiv... neuništiv... neuništiv. Boni je čula kako nestaju
u gladnom pucketanju vatre. Elena je sačekala da i poslednji odjek
utihne. Zatim je jednostavno rekla:
„Ne sasvim." Okrenula se i pogledala maglovite oblike koji su je
okruživali. „On želi da prolije još krvi ovde."
Začuo se nov, šupalj glas. Slušajući ga, Boni je imala osećaj da joj
hladna voda kaplje niz kičmu.
„Ja kažem da je ovde bilo dovoljno ubijanja." Bio je to vojnik
Unije, odeven u uniformu s dvorednim kopčanjem.
„Više nego dovoljno", rekao je drugi glas, koji je odjeknuo kao
bubanj iz daljine. Bio je to vojnik Konfederacije naoružan bajonetom.
„Krajnje je vreme da neko ovo zaustavi", oglasi se starac u ručno
ofarbanoj uniformi.
„Ne možemo dopustiti da se ovo nastavi", reče mali dobošar s
crnim rupama umesto očiju.
„Nema više prolivanja krvi!", povika nekoliko glasova. „Nema
više ubijanja!" Vapaj se prenosio od jednog do drugog sve dok nije
nadjačao tutnjavu vatre. „Nema više krvi!"
,,Ne možete me povrediti! Ne možete me ubiti!"
„Hajdemo u napad, momci!"
Boni nije mogla da razazna ko je izrekao poslednju komandu. No,
~ 142 ~
svi su joj se povinovali, bez obzira na to kojoj su vojsci pripadali.
Podizali su se, lebdeli, rastvarali se u mračnu maglu iz koje je
posezalo na hiljade ruku. Sručili su se na Klausa kao okeanski talas,
bacajući se na njega i gutajući ga. Svaka ruka ga je zgrabila i, iako se
Klaus borio i bacakao rukama i nogama, bilo ih je previše za njega
jednog. Svega nekoliko sekundi kasnije, bio je preplavljen. Progutala
ga je mračna magla, koja se uskovitlala poput tornada. Iz vrtloga su
dopirali slabašni krici.
„Ne možete me ubiti! Ja sam besmrtan!"
Tornado se otkovitlao u tamu i iščezao iz Boninog vidokruga.
Trag duhova ga je pratio poput repa komete koja preleće preko
noćnog neba.
„Kuda ga vode?" Boni nije nameravala da to izgovori naglas.
Samo je bupnula, ne razmislivši. No, Elena ju je čula.
„Vode ga tamo gde ne može da čini zlo", odgovorila je, a izraz
njenog lica je sprečio Boni da zapitkuje i dalje.
S druge strane čistine začu se cvilenje i jaukanje. Boni se
okrenula i videla Tajlera kako stoji: ni čovek ni životinja. Nije bilo
potrebe za Kerolajninim štapom. Zurio je u Elenu i grupicu zaostalih
figura i trtljao.
„Ne dozvolite da me odvedu! Ne dozvolite da odvedu i mene!"
Zavrteo se pre nego što je Elena uspela da progovori. Na
trenutak je pogledao vatru koja ga je nadvisivala, pa je jurnuo pravo
kroz nju, uputivši se ka šumi. Boni je kroz plamen videla kako pada
na zemlju, pokušavajući da ugasi vatru koja se razgorevala na njemu.
Pobegao je. Zatim se vatra razbuktala i više ništa nije mogla da vidi.
Ali, setila se nečega: Meredit... i Met. Poduprta, Meredit je ležala
i posmatrala. Glava joj je počivala u Kerolajninom krilu. Met je još
ležao na leđima. Bio je povređen, ali njegove povrede nisu bile teške
kao Stefanove.
„Elena", rekla je Boni da bi privukla Eleninu pažnju, a onda je
samo pogledala u njega.
Svetlost se približila. Stefan nije trepnuo. Pogledao je u srce
blistave figure i nasmešio se.
„Sada je zaustavljen. Zahvaljujući tebi."
„Boni nas je pozvala. Nije mogla to da uradi da, zajedno s vama,
nije bila na pravom mestu u pravo vreme."
„Pokušao sam da održim obećanje."
~ 143 ~
„Znam, Stefane."
Boni se nije svideo taj ton. Previše je nalikovao oproštaju,
oproštaju zauvek. Prisetila se sopstvenih reči: Možda bi otišao na
neko drugo mesto ili... ili bi se jednostavno ugasio. Nije želela da
Stefan ode bilo kuda. Sigurno da neko ko toliko liči na anđela...
„Elena, zar ne možeš nešto da učiniš?", upitala je. „Zar ne možeš
da mu pomogneš?" Glas joj je drhtao.
Elena se okrenula da je pogleda. Izraz njenog lica je bio
beskrajno nežan i tužan, što je još više ražalostilo Boni. Podsetila ju
je na nekoga. Da: na Honoriju Fel. Honorijin pogled je bio takav, kao
da njime posmatra svu neizbežnu nepravdu ovog sveta, sva
ogrešenja, sve što nije trebalo da se dogodi, a dogodilo se.
„Mogu da učinim nešto, ali ne znam da li on želi takvu pomoć."
Okrenula se prema Stefanu. „Stefane, mogu da zalečim ono što je
Klaus uradio. Večeras imam mnogo Moći. Ipak, ne mogu da zalečim
ono što je Ketrin uradila."
Bonin ukočen um se nakratko borio sa Eleninim rečima. Šta je
Ketrin uradila? Ima već nekoliko meseci otkako se Stefan oporavio od
Ketrininog mučenja u kripti. Onda je shvatila. Ketrin je pretvorila
Stefana u vampira.
„Prošlo je mnogo vremena", govorio je Stefan Eleni. „I da me
zalečiš, postao bih gomila prašine."
„Da." Elena se nije nasmešila, već je samo staloženo nastavila da
gleda u njega. „Da li želiš da ti pomognem, Stefane?"
„Da nastavim da živim na ovom svetu, krijući se od sunca..."
Stefanov glas se pretočio u šapat, a njegove zelene oči su bludele.
Boni je poželela da ga protrese. Živi, poželela je da kaže, ali nije se
usudila strahujući da će ga time podstaći da odabere smrt.
„Da nastaviš da se trudiš", reče Boni. Oboje pogledaše u nju.
Uzvratila je pogled, isturivši bradu. Opazila je kako se Elenine svetle
usne oblikuju u osmeh. Elena se okrenula ka Stefanu, a njen slabašni
osmeh se preneo na njega.
„Da. Potrebna mi je tvoja pomoć", tiho je rekao.
Sagnula se i poljubila ga.
Boni je videla kako se svetlost sa Elene preliva na Stefana poput
reke bleštave svetlosti koja nosi sve pred sobom. Obmotala se oko
njega onako kako je crna magla obujmila Klausa. Nalikovala je slapu
dijamanata, te je naposletku čitavo
~ 144 ~
Stefanovo telo sijalo kao njeno. Boni je načas zamislila kako se
njegova krv kravi i sliva u svaku venu, u svaki kapilar, isceljujući sve
pred sobom. Natopivši Stefanovu kožu, svetlost se raspršila u
zlatastu auru. Košulja mu je i dalje bila raskomadana, ali meso je
ispod nje bilo glatko i čvrsto. Očiju raširenih od čuda, Boni nije mogla
da odoli da ga ne dotakne.
Bila je to koža zdravog čoveka. Užasne rane su nestale.
Zasmejala se grozničavo, a onda je podigla pogled i zajecala.
„Elena... tu je i Meredit, takođe..."
Blistava svetlost se već kretala preko čistine. Meredit je pogleda
iz Kerolajninog krila.
„Zdravo, Elena", rekla je kao i obično, no glas joj beše jedva
čujan.
Elena se sagnula i poljubila je. Svetlost je opet potekla,
obuhvatajući Meredit. Kada je izbledela, Meredit se osovila noge.
Onda je Elena to uradila i Metu, koji se probudio zbunjen, ali
oprezan. Poljubila je i Kerolajn, koja se ispravila i prestala da drhti.
Zatim je došla do Dejmona.
Još je ležao na mestu gde je pao. Duhovi su prešli preko njega ne
primećujući ga. Elenina svetlost je lebdela nad njim, pružajući ruku
da ga dotakne. Zatim se sagnula i poljubila tamnu glavu na zemlji.
Kada je svetlucava svetlost izbledela, Dejmon je ustao i otresao
glavu. Video je Elenu i umirio se, a potom je ustao pazeći na svaki
pokret. Ništa nije rekao, samo ju je ispratio pogledom dok se vraćala
Stefanu.
Njegova silueta se ocrtavala na svetlosti vatre. Boni je jedva
razaznala kako crveni sjaj potiskuje Elenino zlatno zračenje. No,
primetivši to, zadrhtala je od uzbune.
„Moj poslednji poklon", rekla je Elena. Počela je kiša.
Nije to bila olujna kiša, već kiša koja sipi i natapa sve. Boni je
osetila kako je kapi prožimaju do srži. Vatra se ugasila.
Kiša je bila hladnjikava i čista; kao da je ispirala sav užas
poslednjih nekoliko časova, čisteći proplanak od svega što se tu
događalo. Boni je podigla lice ka kiši, zatvorila oči i poželela da
ispruži ruku i da je zagrli. Kiša je jenjavala i ona je opet pogledala
Elenu.
Elena je gledala Stefana, ali na njenim usnama nije bilo osmeha.
Nema tuga joj se vratila na lice.
~ 145 ~
„Ponoć je", rekla je. „Moram da pođem."
Boni je odmah znala da taj odlazak nije privremeni rastanak.
Odlazila je zauvek. Elena se uputila na mesto gde nijedan trans niti
san ne može dopreti.
I Stefan je to znao.
„Samo još nekoliko minuta", rekao je, posežući za njom. „Žao mi
je..."
„Elena, čekaj... moraš mi reći..."
„Ne mogu!" Njeno smireno lice se namreška, otkrivajući ne samo
nežnu tugu nego i bol koja ju je kidala. „Stefane, ne mogu da čekam.
Mnogo mi je žao."
Boni je imala utisak da neko vuče Elenu unazad, povlačeći je u
dimenziju koju ona nije mogla da vidi. Možda odlazi na isto mesto na
koje je otišla Honorija kada je obavila svoj zadatak, pomislila je Boni.
Da počiva u miru.
Međutim, Elenin pogled nije bio smiren. Bio je prikovan za
Stefana, a ruke su joj se bespomoćno pružale prema njemu. Nisu se
dodirnuli. Kuda god da su je vukli, bilo je predaleko.
„Elena... molim te!" Tim ju je tonom dozivao u svojoj sobi.
Zvučalo je kao da mu se srce slama.
„Stefane", povikala je posežući k njemu obema rukama.
No, smanjivala se i nestajala. Boni je osetila kako jecaj u njoj
navire i približava se grlu. Nije fer. Sve što su ikada želeli jeste da
budu zajedno. Sada je pak Elenina nagrada za to što je pomogla
gradu i obavila svoj zadatak bila to da bude zauvek razdvojena od
Stefana. Jednostavno nije bilo fer.
„Stefane", ponovo se oglasila Elena, ali njen glas je dopirao
izdaleka. Svetlost je skoro iščezla. Uplakana Boni je nepomično
posmatrala poslednji treptaj.
Još jednom je na čistini zavladala tišina. Nestali su svi duhovi
Felove Crkve koji su te noći ustali da spreče prolivanje krvi. Svetii
duh koji ih je predvodio nestade bez traga, a čak i mesec i zvezde
behu prekriveni oblacima.
Boni je znala da Stefanovo lice nije mokro od kiše koja je i dalje
rominjala. Teško dišući, stajao je i posmatrao mesto na kom se
poslednji put ukazala Elenina svetlost. Sva čežnja i bol koje je ranije
viđala na njegovom licu nisu bile ništa u poređenju s patnjom koju je
sada videla.
~ 146 ~
„Nije fer", pošaptala je. Zatim je povikala u nebo. Nije je bilo
briga kome se obraća. „Nije fer!"
Stefan je sve brže disao. I on je podigao lice. Na njemu se nije
ukazao bes, već nepodnošljiv bol. Pogledom je tražio oblake da bi u
njima uhvatio poslednji tračak zlatne svetlosti, slabašni treptaj sjaja.
Nije ga bilo. Boni je primetila kako mu se telo grči, kao onda kad ga
je Klaus ranio. Nikada nije čula ništa užasnije od vapaja koji je
prasnuo iz njega.
„Elena!"
16.
Boni se nikada nije mogla do kraja setiti svega što se potom
dogodilo. Čula je Stefanov vapaj koji je skoro potresao zemlju pod
njenim nogama. Videla je da je Dejmon krenuo prema njemu. Zatim
je videla blesak.
Blesak Klausove munje. Ovog puta nije bio plavo-beli, već zlatan.
Bio je toliko sjajan da je Boni imala osećaj da se sunce
rasprsnulo pred njenim očima. Mogla je da razazna tek vrtlog boja.
Zatim je videla nešto usred čistine, pored stubića dimnjaka. Nešto se
belasalo u obliku duha, ali izgledalo je čvršće od utvare. Nešto malo i
šćućureno, što jednostavno nije moglo biti ono što je videla svojim
očima.
Videla je vitku golu devojku kako drhti na šumskom tlu. Devojku
zlatne kose.
Izgledala je kao Elena.
Nije to bila blistava, utvarna Elena iz plamena sveće; nije to bila
bleda, neljudski lepa Elena vampirica. Ovo je bila Elena čija je koža
krem boje bila prošarana ružičastim. Videlo se da se naježila zbog
kapljica kiše. Elena je bila zbunjena kada je polako podigla pogled i
osvrnula se oko sebe kao da ne prepoznaje krajolik.
To je obmana. Ili su joj pak dali nekoliko minuta da se oprosti.
Boni je to uporno govorila sebi, ali nije mogla da poveruje u to.
„Boni?", nesigurno je rekla. Taj glas nimalo nije nalikovao
zvonkom vihoru. Bio je to glas uplašene devojke.
Boni oseti kako je kolena izdaju. Neko divlje osećanje se javljalo
u njoj. Pokušavala je da ga odgurne, ne usuđujući se da ga preispita.
~ 147 ~
Samo je posmatrala Elenu. Elena dodirnu travu pred sobom, isprva
oklevajući, a zatim sve sigurnije i sve brže. Nespretno je podigla list,
pa ga spustila i potapkala tlo. Zatim ga je opet ščepala. Zgrabila je
mokro lišće u šaku, podigla ga i pomirisala. Pogledala je Boni
rasipajući lišće.
Za trenutak su klečale i zurile jedna u drugu. Delilo ih je
nekoliko metara. Zatim je Boni plašljivo pružila ruku. Nije mogla da
diše. Ono osećanje je narastalo u njoj. Elena je takođe pružila ruku.
Posezala je ka Boni. Prsti im se dodirnuše.
Stvarni prsti. U stvarnom svetu. U svetu u kom su bile zajedno.
Boni je ispustila nekakav vrisak i bacila se oko Elene. Dodirivala
ju je, pomamljena u čudu. Bila je ushićena i nije mogla da poveruje
da je to zaista Elena. Drhtala je, mokra od kiše, a Bonine ruke nisu
prolazile kroz nju. Trulo lišće i grumenčići zemlje zadržavali su se u
Eleninoj kosi.
„Ti si tu", jecala je Boni. „Mogu te dodirnuti, Elena!"
Elena je jedva uzvratila:
„I ja tebe mogu dodirnuti! Tu sam!" Ponovo je zgrabila lišće.
„Mogu da dotaknem tlo!"
„Ja te vidim dok to radiš!"
Mogle su tako da nastave do beskonačnosti, ali Meredit ih je
prekinula. Stajala je nekoliko koraka dalje, zureći svojim ogromnim
tamnim očima, a lice joj je bilo belo. Namerno je pročistila grlo.
„Meredit!"
Elena se okrenula prema njoj i ispružila ruke pune lišća. Raširila
je ruke. Meredit je ostala pribrana kada su pronašli Elenino telo u
reci. Bila je staložena kada se Elena pojavila na njenom prozoru kao
vampir i kada se stvorila na proplanku kao anđeo. Sada je, međutim,
samo stajala i drhtala. Izgledala je kao da će se onesvestiti.
„Meredit, ona je čvrsta! Možeš da je dodirneš! Vidiš?" Boni je
ponovo veselo udarila Elenu.
Meredit se nije pomerila. Prošaptala je:
„Nemoguće..."
„Istina je! Vidiš? Istina je!" Boni je počela da histeriše. Bila je
svesna da to čini, ali nije je bilo briga. Ako je neko imao pravo da
histeriše, bila je to ona. „Istina je, istina je", veselo je zapevala.
„Meredit, dođi da vidiš."
Meredit, koja je sve vreme buljila u Elenu, još jednom je
~ 148 ~
pročistila grlo. Onda je u jednom skoku doletela do Elene. Dotakla ju
je i osetila kako njena ruka nailazi na otpor mesa. Pogledala je
Elenino lice. Zatim je neobuzdano zaplakala.
Plakala je i plakala, spustivši glavu na Elenino golo rame.
Boni ih je obe razdragano tapšala.
„Zar ne misliš da bi bilo bolje da nešto obuče?", reče neko.
Boni podiže glavu i ugleda Kerolajn kako skida haljinu. Kerolajn
se svukla i ostala da stoji u bež kombinezonu od poliestera. Učinila je
to mirno, kao da je to nešto što stalno radi. Nedostatak mašte,
pomislila je Boni, premda to nije bila zlonamerna misao. Očigledno
postoje trenuci kada je nedostatak mašte prednost.
Meredit i Boni su prevukle haljinu preko Elenine glave. Onako
mokra, doimala se majušnom, kao da se odvikla od nošenja odeće.
Bilo kako bilo, i to je bila neka zaštita od kiše i vetra.
Onda je Elena prošaptala:
„Stefan."
Okrenula se. On je stajao s Dejmonom i Metom, malo dalje od
devojaka. Samo ju je posmatrao. Zadržavao je dah, a činilo se da u
isti mah pokušava da zatomi i sopstveni život.
Elena je ustala i koraknula k njemu. Dok su joj kolena klecala,
načinila je još dva koraka. Vitka i krhka, teturala se. Liči na Malu
sirenu koja uči da hoda, pomislila je Boni.
Samo je zurio u nju dok mu se nije sasvim približila, a onda je
posrnuo prema njoj. Zaleteli su se i pali na tlo, zagrljeni, držeći se
najčvršće što su mogli. Nijedno nije progovorilo ni reč. Najzad se
Elena odmakla da bi pogledala Stefana, a on je obgrlio njeno lice
svojim šakama, gledajući je netremice. Elena se glasno smejala od
čiste radosti, ushićeno rastvarajući prste. Zatim ih je provukla kroz
Stefanovu kosu. Poljubili su se.
Boni je posmatrala bez stida, osećajući kako se deo plahovite
radosti preliva u suze. Grlo joj se steglo, ali to su bile slatke suze. Još
se smešila. Bila je prljava, bila je natopljena, ali nikada u životu nije
bila srećnija. Osećala je da želi da igra i peva i da čini svakakve
ludosti.
Elenin pogled je malo kasnije prešao po svima njima, a lice joj je
bilo sjajno kao onda kad je u anđeoskom obličju lebdela po čistini.
Sijala je kao zvezda. Niko je više neće zvati snežnom kraljicom,
pomislila je Boni.
~ 149 ~
„Prijatelji moji", rekla je Elena. Nije rekla ništa više, ali te reči i
čudan jecaj koji je ispustila kada im je pružila ruke govorili su sve.
Okružili su je istog trena, gomilajući se oko nje. Svi su se upinjali da
je zagrle. Čak i Kerolajn.
„Elena, izvini...", rekla je Kerolajn.
„Sada je sve zaboravljeno", rekla je Elena i zagrlila je kao i
ostale. Zatim je uzela snažnu tamnu šaku i nakratko je podigla do
svog obraza. „Mete", rekla je. Smešio joj se, a suze zaiskriše u
njegovim plavim očima. Nije to od tuge zbog toga što je vidi u
Stefanovom zagrljaju, pomisli Boni. Sada se na Metovom licu
ocrtavala čista sreća.
Zaklanjajući mesec, na malu grupu pade senka. Elena podiže
pogled i ponovo ispruži ruku.
„Dejmone", rekla je.
Lice joj je neodoljivo blistalo ljubavlju. Bar se tako učinilo Boni.
Dejmon se pak približio bez osmeha, a njegove crne oči behu duboke i
nedokučive kao nikad ranije. Ni tračak Elenine zvezdane svetlosti
nije se odražavao u njegovim očima.
Stefan ga je pogledao neustrašivo, kao da gleda u bolnu
bleštavost Elenine zlatne svetlosti. Zatim je, ne sklanjajući pogled, i
on ispružio ruku.
Dejmon je stajao gledajući ih, ta dva otvorena, neustrašiva lica
koja su nemo pružala ruke k njemu. Nudili su mu bliskost, toplotu,
ljudskost. Lice mu je bilo bezizražajno i nepomično.
„Hajde, Dejmone", meko je rekao Met. Boni ga brzo pogleda. Dok
su posmatrale lice lovca iz senke, njegove plave oči su sijale
rešenošću.
Ne pomerivši se, Dejmon reče:
„Ja nisam kao vi."
„Nisi ni drugačiji koliko želiš da misliš da jesi", odvrati Met.
„Vidi", dodao je čudnim izazivačkim tonom, „znam da si ubio
gospodina Tanera u samoodbrani jer si mi sam to rekao. I znam da
nisi došao u Felovu Crkvu jer te je Boni dovukla. Ja sam razvrstavao
kosu i nisam pogrešio. Sličniji si nam nego što želiš da priznaš,
Dejmone. Jedino što ne znam jeste zašto nisi ušao da pomogneš Viki."
Maltene automatski, Dejmon odbrusi:
„Nisam ušao zato što nisam bio pozvan!"
Boni se prisetila. Ona je stajala van. Vikine kuće, a Dejmon je
~ 150 ~
stajao pored nje. Stefan je rekao: Pozovi me unutra, Viki. Dejmona
pak niko nije pozvao.
„Ali kako je onda Klaus ušao?", upitala je prateći tok svojih misli.
„Siguran sam da je to bilo Tajlerovo maslo", grubo odgovori
Dejmon. „Tajler mu je tako uzvratio uslugu za to što mu je Klaus
pomogao da dobije svoje nasledstvo. Mora da je pozvao Klausa i pre
nego što smo mi počeli da čuvamo kuću, verovatno pre nego što smo
Stefan i ja došli u Felovu Crkvu. Klaus je bio dobro pripremljen. Te
noći je bio u kući i devojka je bila mrtva pre nego što sam shvatio šta
se događa."
„Zašto nisi pozvao Stefana?", upita Met. No, njegov ton nije bio
prekoran. Samo je pitao.
„Zato što ne bi mogao ništa da uradi! Ja sam znao s čim imate
posla čim sam ga video. Drevni. Stefan bi samo srljao u smrt, a
devojka je ionako već bila izgubljena."
Boni je u njegovom glasu čula prizvuk hladnoće. Kada se Dejmon
okrenuo ka Stefanu i Eleni, lice mu je očvrslo. Kao da je doneo
odluku.
„Vidiš, nisam kao vi", rekao je.
„Nije važno." Stefan i Elena su i dalje pružali ruke.
„Ponekad i dobri momci pobede", tiho reče Met, ohrabrujući ga.
„Dejmone...", zaustila je Boni.
Skoro oklevajući, polako se okrenuo prema njoj. Setila se
trenutka kada su klečali iznad Stefana. Izgledao je neopisivo
mladoliko. Stajali su na ivici sveta, samo njih dvoje.
Načas joj se učinilo da u tim crnim očima vidi zvezde. Osetila je
da u njemu bujaju osećanja. Čežnja, zbunjenost, strah, bes, sve se
mešalo u njegovoj duši. Zatim je njegovo lice ponovo postalo mirno.
Maska je opet bila podignuta, a Bonine vidovnjačke moći ništa nisu
mogle da dokuče. Dejmonove crne oči su bile jednostavno neprozirne.
Vratio je pogled na par koji je ležao na zemlji. Zatim je skinuo
jaknu i stao iza Elene. Prekrio joj je ramena ne dotakavši je.
„Noć je hladna", rekao je. Pogledao je Stefana dok je prebacivao
crnu jaknu preko njenih ramena.
Zatim se okrenuo i zaputio ka tami između hrastova. Boni je
namah čula lepet krila.
Stefan i Elena su ćutke spojili ruke, a Elenina zlatna kosa je pala
preko Stefanovog ramena. Stefanove zelene oči su preko njene kose
~ 151 ~
gledale ka komadu noći u kojem se izgubio njegov brat.
Boni je zavrtela glavom, osećajući knedlu u grlu. Laknulo joj je
kad je osetila nečiju ruku na svojoj. Kada je podigla pogled, videla je
Meta. Uprkos tome što je bio natopljen i prekriven mahovinom i
paprati, bio je divan prizor. Nasmešila mu se i osetila kako joj se
vraća radost i ushićenje. Osetila je vrtoglavo uzbuđenje pomislivši na
sve što se dogodilo te noći. Meredit i Kerolajn su se takođe smešile. U
naletu razdraganosti, Boni uhvati Meta za ruke i zavrte se s njim
ukrug. Vrteli su se i smejali nasred čistine, razgrćući vlažno lišće. Bili
su živi i mladi i nastupila je letnja ravnodnevica.
„Želela si da nas sve ponovo okupiš!", doviknu Boni Kerolajn.
Povukla je postiđenu devojku da zapleše s njima. Zaboravivši na
pribranost, Meredit im se takođe pridružila.
Još dugo se na proplanku čulo samo veselje.
21. jun, 7.30 Letnja ravnodnevica
Dragi Dnevniče, Uh, dugujem ti previše objašnjenja, a ionako mi ne bi
poverovao. Idem u krevet.
Boni
KRAJ 4. KNJIGE



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu