Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:08 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

2 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:10 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise

Robertu Luku Stenliju – Tarneru Sanksu
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19


Sve se broji.
Jednoga jutra nedugo posle nesreće osvrnula sam se na kapiji na putu ka školi i pogledala stepenike ispred kuće. Bilo ili je samo deset – obični, sivi, betonski, ni nalik na ona dvadeset dva opasna stepenika iza kuće. Stepenice ispred kuće bile su izbrazdane linijama, a u sredini posute peščanom teksturom lako da se ne okliznete po lošem vremenu. Činilo mi se nekako pogrešno da siđem niz njih nesvesno. Zbog toga sam se osetila loše. Kao da sam nezahvalna tim stepenicima što bez prigovora podnose moju težinu svih ovih osam godina koliko sam imala. Vratila sam se do njih i popela na vrh. A zatim sam ponovo sišla, ali sam ovaj put prebrojala svaki stepenik. Eto 10.
Dan se nastavio, a ja nisam mogla da prestanem da mislim na tih 10 stepenika. Ne opsesivno. Ništa što me je odvlačilo od učenja, preskakanja vijaće ili razgovora, samo blago draženje kao kad vam jezik stalno leti da dodirne rasklimani prednji zub. Dok sam se vraćala kući, činilo mi se prirodno da brojim korake od školske kapije, niz stazu, putićem, preko ulice, pa niz ulicu u podnožju brežuljka, pa opet preko ulice, uz, brežuljak pa u naše dvorište: 2827.
Mnogo koraka za tako kratku razdaljinu, ali tad sam bila manja. Volela bih da opet pređeni taj put sad kad sam visoka 172 centimetra a ne 120, a možda i hoću jednoga dana. Sećam se samo kako sam ležala u krevetu na kraju tog prvog dana, pobedonosna. Izmerila sam dimenzije svog sveta, i znam ih, i sada ih niko ne može promeniti.
Za razliku od vremena u Melburnu, 36 stepeni i sunčano; 38 isto; 36 isto; 12 i kiša toliko lije da rizikujem potres mozga kada odlazim po poštu. Ovaj januar je takav, do sad. Kad sam bila dete, jedva sam to podnosila. Od osme godine svakoga dana predstavljala sam dijagramom minimalnu i maksimalnu dnevnu temperaturu iz novina, očajnički želeći šablon.
Vremenom je brojanje postalo osnova mog života. Koji je najbolji način da nehatno zastanete ako vas neko prekine, tako da ne posumnja? U redu je zastati, sastajanje ne krši pravila – brojevi su strpljivi i sačekaće, pod uslovom da ne zaboravite gde ste stali i da ne napravite još jedan korak. Ali šta god milili, nemojte da se zabrojite, inače ćete morati sve iz početka. Međutim, teško je sprečiti nehotično trzanje.
„Grejs, zašto ti se prsti tako po me raju?"
„Kako?"
Zanimljivo kako sam slutila da o tome ne treba razgovarati s drugim ljudima, čak i sa osam godina.
Brojevi su bili tajna koja je pripadala samo meni. Neki klinci nisu znali čak ni razdaljinu od škole do kuće, a kamoli broj slova u svome imenu. Ja sam 19: Grejs Lisa Vandenberg. Džil je 18: Džil Stela Vandenberg, jedan manje od mene, iako je tri godine mlada. Majka je 20: Mardžori Ana Vandenberg. I otac je bio 19: Džejms Klej Vandenberg.
Desetice su počele da odjekuju. Zašto se sve gotovo uvek završava nulom? Preko ulice 30 koraka? Od ograde ispred kuće do prodavnice 870. Jesam li svoje brojanje podsvesno pretvarala u decimale? Jesam li stala na otirač ispred prodavnice, a ne na prag, tako da bi se završilo nulom?
Nule. Desetice. Prsti na rukama. Prsti na nogama. Način na koji imenujemo brojeve, u skupinama. Na matematici smo jednoga dana učili zaokruživanje, promenu broja u najbliži broj deljiv desetkom. Pitala sam gospodu Doji kako se zove pomeranje broja u najbliži broj deljiv sa 7. Nije znala šta je pitam.
Zašto časovnici tako očigledno greše? Brojanje zasnovano na 60 je paganska sklonost. Zašto ljudi to trpe?
Do kraja gimnazije znala sam sve o digitalnom sistemu i njegovoj Indo-arapskoj istoriji i Fibonačijevoj ulozi 1202. godine da broj 10 bude osnova. Tamo u sajberspejsu još uvek se ljute zbog toga – konzervativcima smeta što je izabrana osnova 10, a ne 12, koju smatraju čistijom: lakše je deliti je na polovine i na četvrtine, broj meseca apostola. Ali za mene to ima veze samo s prstima na rukama – tako je telo osmišljeno. Nema rasprave.
Saznanje da svet pokreću desetice bilo je lepa prekretnica, kao da mi je neko dao ključ. Raspremajući svoju sobu, podigla bih 10 stvari s poda. 10 stvari na sat, 10 stvari na dan. Češljala sam se 10 puta. Jela 10 zrna grožđa za užinu. Čitala 10 strana knjige pre spavanja. Jela 10 zrna graška. Složila 10 čarapa. Tuširala se 10 minuta. 10. Sada shvatam ne samo dimenzije svoga sveta već veličinu i oblik svega u njemu. Određeno, jasno i sve na svome mestu.
Barbika mi nije više bila zanimljiva; Kuzinerovi štapići bili su super. Spolja nisu bili bogzna šta. Plastična zelena kutija; unutra, komadići drveta, isečeni i išmirglani, različitih veličina i boja. Izumeo ih je Žorž. Kuziner, moj drugi omiljeni izumitelj, tražeći način da približi matematiku deci. Volim ih, naročito boje. Svaki štapić je broj koji odgovara njegovoj dužini, a svaki broj je različita boja. I pošto sam odrasla, brojevi su za mene dugo godina bili i boje. Bela je bila 1. Crvena 2. Svetlozelena 3. Ružičasta (odvratna drečava ružičasta) 1. Žuta 5. Tamnozelena 6. Crna 7. Smeđa je bila 8. Plava 9. Narandžasta (iako sam oduvek gledala na nju kao na žućkastosmećkastu) bila je 10.
Satima sam ležala na krevetu, držala svoje štapiće i slušala blagi zvuk dok su kuckali jedni o druge. Kad god začujem taj zvuk, ponovo imam osam godina: krevet na dijagonali sobe, štrči iz ćoška; tako je majci lakše da namesti čaršav s obe strane. Posteljina, flanelna s 34 pastelne ružičaste i plave pruge koje sam noću brojala umesto ovaca. Duž istočnog zida bila su 4 tavanska prozora kroz koje je ulazilo jutarnje sunce, 31 pločica visoko podignutih aluminijumskih venecijanera. Na pročelju kreveta svetio ugrađeno iza zamagljene plastike, i polica s malim tranzistorom, blistavosrebrna, u futroli od veštačke kože, rođendanski poklon od dede. Na zapadnom zidu bilo je još polica na kojima su se nalazile 2 porcelanske ukrasne figurice, pastirica i sirena, i 3 preparirana pekinška psa s dugom dlakom boje karamele koju sam četkala svake večeri: otac, majka i beba. Bila je tu i lutka u satenskoj venčanici ukrašenoj s 40 perlica. Na podu u uglu stajalo je 7 limenih automobilčića veličine dečje pesnice, zaboravljenih posle igre.
U školi je sve bilo kao i obično. I bolje nego obično. Pet plus, pet plus, pet plus. I najbolju u razredu je opet Grejs Vandenberg. Tajna mog uspeha bili su brojevi: svake sedmice radila sam po 100 minuta domaćeg i/ svakog predmeta, a kad bih završila, naučila bih napamet deset reci od početka rečnika. Abažur, abakus, abderit, abdikacija, abdomen, aberacija, abeceda, ablativ, ablacija, ablendovati. Pamćenje mi se izoštrilo i upijala sam reći i brojeve – činjenice i cifre, datume i reći pamtim nesvesno još i danas, čak i kada ne nameravam.
Kada sam se zaljubila u brojeve, niko nije primetio. Niko ne bi primetio ni da sam se zapalila. Bila je to loša godina za moje roditelje. Majka je provodila sate u bašti nežno držeći svaku mladicu kao da će je smrt samo jedne smožditi. Do tad je otac već počeo da kopni. Džil i ja smo brinule same o sebi. Brojanje je postalo, i ostalo, moja tajna.
Živim ovde u Glen Ajrisu, dva bloka od mesta gde sam odrasla. Živini sama, ako izuzmemo Nikolu. (Nikola Tesla: 11.) Njegova fotografija je u blistavom srebrnom ramu na mom noćnom stočiću, odmah pored Kuzinerovih štapića. Fotografiju je 1885. snimio Napoleon Saroni, čuveni fotograf, kada je Nikola imao 29 godina – original visi u Smitsonijanu u Vašingtonu, pored motora s induktorom koji je Nikola izumeo 1888. Kosa mu je uredno podeljena i pažljivo očešljana na dole, iako desna polovina odbija da bude slepljena. Ošišana mu je kratko oko ušiju, prevelikih za njegovu sitnu glavu, malčice ukošenih prema potiljku: „hrt njuši plen“. I brkovi su mu asimetrični, pristojno doterani bez ikakve sumnje, nipošto neuredni, ali nisu ni ulickani. Nosi belu košulju s kragnom pribodenom u sako. tamniji i prugast, s uskim reverima koji su, pretpostavljam, bili moderni u ono vreme. Međutim, njegove oči pokazuju svetu ko je on. Duboko usađene, tanine – gledaju pravo napred. U budućnost.
Gledam u tu fotografiju već dvadeset godina. Ne bi me iznenadilo da jednoga dana progovori. Da crno-bela fotografija oživi i da usne počnu da mu se pomeraju. „Zovem se Nikola Tesla“, rekao bi. „Rođen sam u ponoć između devetog i desetog jula 1856. godine u Hrvatskoj. Majka mi je bila Duka Mandić. a otac Milutin Tesla. Brat mi je bio Dane, a sestre Milka, Andelina i Marica. Studirao sam elektrotehniku u austrijskoj Politehničkoj školi u Gracu. Odselio sam se u Sjedinjene Države 1884. godine, gde sam otkrio električnu struju, magnetizam, motore na naizmeničnu struju, robotiku, radar i bežičnu komunikaciju. Nikada se nisam ženio, niti sam imao devojku.Prijatelji su mi bili Mark Tven, Vilijam K. Vanderbilt i Robert Andervud Džonson. Mrzim nakit na ženama. Volim golubove."
Ležala bili na krevetu slušajući ga, a zatim bih se okrenula da ga pogledam u lice. „Zovem se Grejs Lisa Vandenberg", rekla bih. „Imam 35 godina. Moja majka, Mardžori Ana, ima 70, a moja sestra Džil Stela 33 godine. Džil je udata za Larija Venablesa; on će napuniti 40 drugog maja. Imaju troje dece: Hariju junioru je 11, Hilari 10, a Betani 6 godina. Otac mi se zvao Džejms Klej Vandenberg i umro je. Ja sam učiteljica, iako sada ne radim. Bila sam zaljubljena u dvadeset prvoj. Bio je zabavan i pametan i hteo je da bude reditelj. Zvao se Kris i malo je ličio na Niku Kejva. Izgubila sa nevinost u njegovom autu ispred majčine kuće. Prošlo je četiri meseca pre nego što sam saznala da on spava i sa svojom cimerkom. Ne volim korijander. Ne razumem interpretativni ples. Ne volim realistično slikarstvo. U likri izgledam debelo."
Izbacite taj deo. Najveći genije na svetu verovatno ne bi zamarao glavu tim interesantnim detaljem. Ali on bi razumeo. Razumeo bi mene.
Ali on je bio zaljubljen u brojeve, ali nije mnogo mario za desetke.
Ljubav prema brojevima ima mnoštvo oblika, iako su desetke očigledno i anatomski nadmoćne. U jednom čuvenom slučaju jedan osamnaestogodišnji dečak bio je opsednut brojem 22. Zamislite da ulazite na vrata 22 puta. Sedite na stolici, a onda najednom ponovo ustanete, 22 puta pre ne što najposle možete da odmorite. To naglašava logiku svojstvenu desetkama. Jedna trinaestogodišnja devojčica bila je opsednuta devetkom – lupnula bi stopalom 9 puta pored kreveta pre nego što bi ustala ili legla na spavanje. Postoji mnoštvo izveštaja o osmici, uključuju i jednog dečaka koji je morao 8 puta da se okrene oko sebe pre nego što ude u kakvu prostoriju. Priča o šestici je verovatno najtužnija. Jedan tinejdžer je toliko prezirao tai broj da nije mogao ništa da ponovi 6 puta. Niti 60. Ni 66. Prezirao je čak i brojeve koji su se svodili na 6. Nema četrdeset dvojki. Neme trideset trojki.
Nikola je voleo trojke. Brojao je korake kao i ja, ali njegovo je srce osvojila trojka. Odseo bi u hotelskoj sobi samo ako je njen broj bio deljiv s 3. Svake večeri dok je večerao u Valdorf-Astoriji, tačno u 8.00 uveče za stolom za kojim je obično sedeo, imao je pred sobom 18 savijenih salveta. Zašto 18? Zašto ne 6 ili 9 ili 72? Volela bih da se jednoga jutra okrenem u krevetu, da ga ugledam kraj svog jastuka i upitam ga. Dvadeset sedmog avgusta ove godine napuniću trideset šestu. To bi mu se svidelo.
Pešačenje njujorškim ulicama predstavljalo mu je teškoću jer ako bi prešao više od pola gradskog bloka, morao je da nastavi da hoda dok ga ne prepešaći 3 puta. Umesto da broji hranu kao ja, on je računao kubnu zapreminu svake viljuške, lanjira ili čaše; nije mu bilo važno da li je pojeo 2 zrna pasulja ili 20. Ovakva mentalna gimnastika iziskuje koncentraciju čak i za najvećeg svetskog genija, i zato je uvek jeo sam. Voleo je da se karta, za šta sam dugo sumnjala da je vid kanalisanja ljubavi prema brojanju. Kockanje je jedno od malo stvari u kojima se Nikola i ja ne slažemo. Karte i točak za rulet ne ponašaju se ni po kakvom šablonu uprkos beznadežnim željama zavisnika od kockarnica. Davno, 1876. Nikola se odao kocki, što je zabrinulo njegovog oca, sveštenika. Ali on je pobedio taj porok, kao što je pobedio i navike pušenja i pijenja kafe, jer je on mogao sve da pobedi.


Stepenice ispred naše kuće nagnale su me na brojanje, ali ponekad zamišljam kako je sve to počelo. Postoji mnoštvo mogućnosti, ali moralo je da počne negde. S nekim. Jednom osobom.
U mojim najčešćim maštarijama to je žena kromanjonac. Nije da muškarci nisu bili kadri, oni su štitili pleme i lovili – brojevi su im bili manje važni. Bili su potrebniji ženama.
Grupi žena što .su skupljale divlje zrnevlje ili voće ili čuvale decu. One su imale potrebu da nešto izmere, na primer kada će se poroditi ili za koliko još dana imaju hrane. Pre više od 10 000 godina, ona je bila na putu, možda u poseti drugom plemenu i možda je htela da zna kada će dobili menstruaciju. To pleme je imalo određena pravila, recimo: žena s menstruacijom ne sine da sprema hranu, da se meša s muškarcima ili da dere kožu s divljači. Možda joj je bila potrebna životinjska koža iscepana u trakice. Nije htela da bude nepripremljena. Bila je pozna zima i nebo je bilo tmurno. Nije videla mesec. Ponela je još nešto na to putovanje. Ponela je vučju kost od žbice koju je pronašla jednoga dana tražeći jaja severne snežnice. Podigla je tu kost i ne znajući uistinu zašto, ali tog dana pre puta i prvog dana menstruacije, označila ju je komadićem kresiva koje se odlomilo s vrha koplja. Povukla je liniju:
Da li su je proglasili velikim dobročiniteljem, koji im je podario način da saznaju koliko bizona imaju u krdu ili koliko je dana hoda potrebno do okeana? Da li su je cenili kao druga, majku, starijeg člana plemena? Ili je možda njen način gledanja bio previše drugačiji. Jesu li je prognali, ili kaznili, ili kinjili jer su njeni pogledi na svet bili širi? Je li bila sama, poslata daleko jer je prkosila mesecu, godišnjim dobima i znanju koje oni donose?
Počelo je kao niz zareza; ali nije prošlo dugo pre nego što su zarezi grupisani u skupove od po 5, kao 5 prstiju na ruci. Zatim su grupe od po 5 postale 4 crte precrtane kosom crtom nadole. Zapravo, arapski brojevi 2 i 3 potiču od tih crta. Broj 2 su samo dve spojene horizontalne crte; 3 su tri spojene crte. Najposle su se razvili posebni simboli za 5 i 10, kako bi se okončalo ponavljanje svih tih linija. Ipak, ima neke iskrenosti u tim jednostavnim znacima, kakve još uvek viđate na dečjim tablama. Svi mi brojimo srcem kad smo mladi. Na učiteljskom fakultetu većina mojih kolega želela je da jednoga dana predaje u višim razredima u srednjoj školi, ali ja sam oduvek htela samo osnovnu školu. Iz godine u godinu oduševljavala sam se gledajući malu decu kako broje, kao da ja crtam te znakove prvi put, Sećam se svega vezanog za svoj učiteljski poziv. Praha od krede pod prstima, svilenkastog na dlanovima. Čuđenja i smutnje na tim malim licima.
Ponekad u noć, pošto je sve brojanje za taj dan završeno, zamišljam da sam žena koja prva pronalazi brojeve. Žena koja urezuje znake u vučju kost. Žrtvovaće me zbog jeresi. Moj spasilac je uvek Nikola.
Ponekad sam u Salemu, u državi Masačusets. Puritanska crna košulja stegnuta mi je čvrsto oko grudi. Ruke su mi vezane iza leđa, za kolac oko koga je naslagana gomila grančica za lomaču. Od pasa do članaka noge su mi pripijene jedna uz drugu, a moji pobožni susedi čvrsto su ili vezali i koriste priliku da mi na silu uguraju svoje ogrubele ruke pod suknje, dodiruju me po listovima, po bedrima. Svetina se podsmeva. Vatra je potpaljena. Za mene nema nade. Plamen će me progutati. Najednom, svetina začuti. Crni konj tutnji kroz noć. To je Nikola. Prilazi mi, plamen mu se svija oko crnih čizama do kolena. Nije ga ni oprljio. Nepovređen je. Trga užad kojima sam vezana i privija me na grudi.
Drugih puta ruke su mi vezane preda mnom i klečim pred astečkim visokim sveštenikom. Oči i usta sirom su mi otvorena. Moju odeću, fino platno protkano zlatnim nitima i ukrašeno draguljima, obmotano oko moga tela skidaju mi dva stražara što stoje uza me s obe strane, ruke im na mojim ramenima. Vezuju mi svileni povez preko očiju. Jedan stražar me drsko hvata za dojku. Bespomoćna sam. Povlače lanac vezan oko moga vrata i ustajem, a onda me prebacuju preko oltara. Hladna ruka pritiska mi vrat. Najednom osećam pramenu u gomili – šapate, komešanje. Neko me skida s oltara i prebacuje preko ramena. To je Nikola. Povez mi pada na zemlju. Stražari leže mrtvi, visoki sveštenik leži ničice na zemlji.
To je tinejdžerska maštarija, priča iz bajke, znam, ili ponekad je toliko živopisna da stvarni život deluje bledo. Ako ništa, nije nalik onim tipičnim srednjeklasnim maštarijama srednjeklasnih žena iz srednjeklasnih predgrađa. Mogu ih i zamisliti: „Baci me na radnu površinu u svojoj kuhinji. Hulio! Da vidim odraz tvoje guzice na emajliranom evropskom frižideru s dvoja vrata i ledomatom!"
U mojim maštarijama ja uvek treba da stradam i Nikola me uvek spašava. Nikada nisam bila u Evropi, ni u Americi ni u Aziji, ali moja mašta pokazuje mi egzotična mesta koja mogu da omirišem, dotaknem i osetim. U mojim snovima u opite nema brojeva: nema brojanja, nema znakova, nema koraka. Budim se, i ponovo brojim.
Subota je. Dvadeset četiri stepena, neprijatan broj jer je „sobna temperatura" praktično između 20 i 23 stepena. Budim se u 5.55. Imam pet minuta da se saberem, a zatim mi stopala dodirnu pod u sekundi kad se brojevi promene na 6.00. (Svake večeri u 6.00 proverim vreme na in te metu i podesim sve časovnike i ručne satove ako je potrebno, a retko je potrebno.) Ostatak Glen Ajrisa mogao se preko noći pretvoriti iz olistalih ulica u mesečevu površinu naseljenu vanzemaljcima. Nikada ne podižem roletne.
Ustajem. 25 koraka do kupatila. Srećom, noge su mi duge za moju visinu. Kada bih morala da se suočavam s 27 ili 2K ovako rano ujutro, to bi mi pokvarilo dan. Perem zube – ovo je zeznuto. Svaki zub ima tri površine unutrašnju, vrh i spoljašnju, osim prednjeg reda koji ima samo dve površine jer su vrhovi zaoštreni kao žilet. Ima šest redova – gornji levo, sredina, gornji desno, donji levo, sredina, donji desno. Svakoj površini potrebno je 10 punih poteza četkicom, napred i nazad. To znači 16 po 10 puta. 160. To traje. Zatim provučeni konac dole-gore između svih zuba 10 puta.
Tuširanje. Kada trljate svaki ud 10 puta sapunom, važno je da nemate tešku ruku. Kosa: perem je svaki drugi dan i brojim u krugovima koje napravim kada svakim prstom pritisnem kožu glave. Napravim 10 krugova svakim prstom, pa pomerim ruku na drugo mesto na glavi. To ponovim 10 puta. Za balzam je potrebno manje samo 10 krugova po 5 puta. Izađem iz tuš-kabine, obrišem se peškirom s vrha gomile. Opet, 10 puta za ruke i noge, 10 za grudi i 10 za leđa. Umijem se. Lice mi je podeljeno u pet zona: ćelo – bledo, široko, glatko. Oba obraza, određena naglašenim jagodicama. Nos malčice prešiljat. I brada, istaknuta. Sveukupni dojam je privlačan, ali oštar, kao skandinavska konobarica u za broj manjim gaćicama. Svaku zonu treba obrisati pet puta jastučićem od vate kako bih uklonila sredstvo za čišćenje. Ponovim s tonikom. Na isti način naneseni hidratantnu kremu. Ponovim s kremom za zaštitu od sunca. Osušim kosu, 100 sporih poteza velike četke pod fenom. Ovo je najteži deo jer svaki potez mora biti potpun i konačan sve do vrhova kose na krstima, a ipak nežan tako da ne završim s oreolom plavih kovrdža. Jedini izuzetak je nedelja ujutro kada uz sve to sečem i nokte, skidam zanoktice i sečem ih, i sređujem nokte koristeći svaki predmet iz svog pribora za manikir. U mom priboru za manikir nalaze se 4 elementa: turpija, nožić, sjaj i lak za nokte. I to iziskuje mnogo vremena.
Danas, međutim, nije nedelja. Vraćam se u spavaću sobu, još 25 koraka. Imam 10 pari gaćica i 5 grudnjaka. Složeni su u odgovarajuće fijoke i biram ih s vrha. Svaki grudnjak nosim 5 puta, a svake gaćice po jednom. Imam 10 pari pantalona i 10 sukanja. Imam 10 majica kratkih rukava i 10 majica dugih rukava. Panatalone i majice dugih rukava su, naravno, za hladne mesece i menjam ih svaki dan od petnaestog aprila, što je polovina jeseni, do petnaestog oktobra, polovina proleća. Za zimske mesece jun, jul i avgust dodajem jaknu bez obzira na to koja je temperatura. Suknje i majice kratkih rukava su za drugu polovinu godine. Svaku majicu nosim jednom, a svaki par pantalona ili suknju 5 puta ako im je prvi dan ponedeljak, a dvaput samo ako im je prvi dan subota.
Počinjem od levog dela ormara prema desnom, jer pošto operem i opeglam odeću, kačim je u ormar s desne strane. Redosled je nasumičan, zavisi od toga kako je kačim na štrik, što je određeno redosledom kojim vadim odeću iz mašine za veš; gurnem ruku u bubanj i izvadim prvo što dodirnem. Nije mi važno da li se stvari slažu, ali imam mnogo više jednobojnih, tamnih stvari u ormaru. Šare i aplikacije zadaju nevolje. Imam 10 pari cipela: cipele za dan i za veče za svaku polovinu godine, plus čizme, patike, futrovane čizme od ovčije kože, papuče, stare patike i par sandala koje su mi male ali nadoknađuju broj obuče do 10. Cipele za veče ne nosim često jer već dugo nisam izlazila.
Dakle spremna sam za doručak. Tačno je 7.45.
Pošto je subota, posle doručka odlazim u supermarket. Subotom ujutro u 8.45 u januaru supermarket u Glen Ajrisu je pust – svi još uvek spavaju u svojim kućicama na plaži na Portsiju, Anglesiju ili ostrvu Filip i sanjaju koga već sanjaju dok leže pokraj svojih supružnika. Za kasom me čeka lepuškast momak, ima dvadeset i neku, s previše poleta na ružičastom licu. Ili je još uvek pun ljubavi za celo čovečanstvo od sinoćnjeg ekstazija ili Čeka pravi trenutak da porazgovara sa mnom o Aniveju. Ipak, to je jedina kasa koja radi. Momak se smeje hrabreći me. Osećam, zaboleće me glava. Guram kolica napreci, škripe sa svakim korakom.
U mojim kolicima nalaze se 2 tacnice pilećih bataka, debelih i sjajnih, na svakoj tacnici po 5. Karton jaja označen sa 12. (Svake nedelje uveravam mladića na ekstaziju ili curu s visokim pragom bola ili Novozelanđanina kampera s po sedam pirsinga u oba uveta da sam već proverila jaja. To radim da oni ne bi otvorili karton i primetili da sam izvadila dva i ostavila ih u začinima.) Plastična kesa sa 100 zrna pasulja (to je – muka), 10 šargarepa, 10 krompirića, 10 malih glavica luka. 100 grama mešane salate. (Odbijam da kupujem u supermarketima koji nemaju digitalnu vagu.) 10 malih konzervi tunjevine. 10 narandžastih bočica šampona. 9 banana.
Šta?
Brojim ponovo.
Jebote, otkud 9 banana na mojim kolicima?
Nemoguće. Pogledam iza jaja, iza kese pasulja. Ovo nije moguće.
Prodavač kome je droga sjebala mozak stoji iza kase, smeši se. Ti zubi su dobro potrošen novac. Ima zube sajentologa. Dobro, vraćam se. Ne mogu da kupim 9 banana. Neka pričeka dok se ne vratim u dvanaesti red i donesem još jednu.
Samo što sam zaustila da se izvinim, neko stane iza mene, a korpa mu visi preko ruke; sad ću izgubiti mesto. A prva sam došla. Kakav je ovo uopšte Najdžel bez drugara u supermarket ovako rano subotom? Sigurno se sinoć dobro proveo s Inspektorom Morsom na DVD-u i šoljom vrućeg kakaa. Sajentolg diler droge i dalje stoji za kasom. Osmeh mu iščezava. Prekršta ruke preko grudi.
Tip s korpicom čita Selebriti nouzdžobs, ili neko drugo izdanje iz izloga pored kase nagrađeno Pulicerovom nagradom. Mora bili da je kratkovid jer drži novine dva-tri centimetra od lica. Vidim mu samo podlaktice ispod rukava košulje zasukanih do lakata. Podlaktice su mu glatke s unutrašnje strane. Na jednoj se napela tetiva zbog težine korpice. Tamnožućkaste dlake spreda. Ne previše. Ne šire se na nadlanice njegovih četvrtastih sposobnih šaka. Preko ruba njegove korpe između 2 tacnice mlevenog mesa, 3 hu nice kobasica, tegle čili sosa i 3 jabuke, klali se 1 otkinuta banana.
Kese nje operacije kao što je ova je nonšalantnost. Osmehujem se sajentologu poput pirane. On namešta kravatu. Počinjem da vadim bakaluk i da ga stavljam na pokretnu traku na kraj najudaljeniji od skenera. Sve osim banana. Traka se kotrlja napred, nemilosrdno. Briga je baš za banane.
„Mrtva sam umorna", kažem,
On poskoči. Ko god ga je obučavao, trebalo je da mu pomene da mušterije ponekad pričaju. „Juče sam čitav dan skupljala siću za Crveni krst. Za gladne. Za dečicu." Namigujem. On odvraća osmeh. Dajem mu znak prstom da mi se približi i mašem rukom pokazujući namirnice. Spuštam glas dok ne postane tek malo više od šapata. „Da li bi vam smetalo da sve ovo platim novčićima od po pet centi?"
Oči mu se iskolače i kaže: „Moraću da vidim s upravnikom“, glas mu puca. Okreće se tražeći nekoga, bilo koga. Pošto sam mu skrenula pažnju, nonšalantno podižem banane iz kolica obema rukama. Nonšalantno se zanjišem, a onda se nikad nonštalnije okrenem, ispružim ruke najviše što mogu, zgrabim uveli smeđi kraj Najdželove banane i podignem je iz njegove korpe. On ništa ne vidi iza onog časopisa.
Kad se moj kult ista što pere novac ponovo okrene, vidi samo mene kako se jezivo osmehujem, ruku podignutih kao da upravo hoću da krunišem mišicu univerziteta svežnjem banana. Svežnjem od deset banana koje nežno spuštam na traku.
„Nema veze za novčiće", kažem, vadeći pedesetku iz novčanika. „Nisu svi cicije."
„Operacija Vraćanje banane" je završena. Moje namirnice su spakovane u kese i plaćene. Zastajem koji časak da pregledam naslove na gomili novina pored vrata. Pevušeći u sebi numeru Veliki beg, izlazim iz prodavnice, s po dve kese u rukama. Na parkingu zastajem nakratko i saginjem se da namestim plastične kese pre nego što mi amputiraju prste. Uspravljam se. Neko stoji tik ispred mene.
To je Najdžel bez drugara. U desnoj ruci mu jabuka. Baca je uvis i hvata.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

3 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:10 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

„Da?“ Osionost se ući na učiteljskom fakultetu.
„Pitao sam se da li bi htela jabuku?" Osmehuje se kao da smo prijatelji, i diže jednu obrvu. Lepi beli zubi. Smeđe oči okružene sitnim borama. 12 oko jednog oka, 14 oko drugog. Navrh glave stoje mu sunčane naočare marke vejferer, otprilike iz 1986. Radi napolju, rekla bih; mršav je, ali su mu bicepsi i podlaktice izvajani. Košulja mu je crvena s nekakvim logom. Glatka preplanula koža. Izbledele plave farmerke. Viši je od mene 10, možda 11 centimetara. Talasići u njegovoj plavoj kosi izgledaju vlažno, kao da je pravo iz tuš-kabine odjurio u supermarket. Ili se možda znoji. Nozdrve mu se povremeno šire.
Ne odgovaram. Spuštam kese i skrštam ruke.
„Ovo je baš lepa jabuka. Sočna. Možeš je uzeti, i vratiti mi moju bananu." Pruža mi jabuku.
„Moju bananu? jesi li rekao ’moju bananu’?“
Klima glavom. Gricka donju usnu.
„Jesi li je platio?"
Smeje se, zabacuje glavu. „Ne baš. Ali bila je u mojoj korpi."
„Opet to 'moja’ ", prevrćem očima i govorim polako. „To je bila supermarketova banana, jer je nisi platio. A sad je moja, jer ja jesam. I korpa je bila supermarketova. Bila je tvoje... ništa."
„Dobro, ovo je moja jabuka, jer sam je platio." Pretvara se da je opet baca uvis, ali umesto toga daje je meni. „Mali dar za tvoje ljubazno objašnjenje imovinskog prava."
Jabuka mi je glatka u ruci, i topla tamo gde ju je držao. „Nije to ništa. Mogu isto tako da objasnim i mikroekonomsku reformu pomoću dva bageta, potrošene rolne toalet papira i mišolovke.“ Spuštam jabuku na šampon. Podižem kese i polazim. Kreče za mnom. Kao da idemo skupa.
„A sav taj šampon? Šta on objašnjava berzu? Je l’ ti to nameravaš da osvojiš monopol na tržištu?" Šake, bez jabuke, su u zadnjim džepovima njegovih farmerka. Njegovih uskih farmerka.
Opet zastajem. „Je l’ ti to sprovodiš anketu?"
„Samo sam radoznao. Imaš povrća, voća i piletine verovatno za jednu osobu za nedeiju dana. Ali šampona za više. Pa sam se zapitao."
„Supermodeli. Ja i još dvadeset devet supermodela živimo skupa u velikoj kući. lakiramo jedne drugima nokte na nogama i tučemo se jastucima, u pidžamama, A ovo nam je hrana i šampon za jednu sedmicu."
Pruža dugačku ruku u kesu koju držim u levoj ruci i otkriva krompire.
„Nemoj da misliš da ti ne verujem. Moguće je da si supermodel. Ali prilično sam siguran da supermodeli ne jedu krompire. I nemaš zelene salate. Ni prokelja. Ni mineralne vode."
„Imaš pravo. Šalila sam se za supermodele. Zapravo, gomilam zalihe šampona. Konjanici apokalipse samo što nisu stigli."
Odmahuje glavom i mršti se. pomisao na smak sveta ga je istog časa rastužila. Opet pogleda naniže u moje kese kao da se njihov sadržaj mogao promeniti u poslednjih deset sekundi. „Ali nema vode? Je li to neki magični suvi šampon? Konjanicima ionako neće biti važno kako izgledaš."
„Voda neće biti potrebna, jer će konjanici doploviti na podignutom nivou mora. I biće im i te kako važno kako izgledam. Mislim da se u Bibliji pominje nešto o krotkima i isfeniranitna što nasleđuju Zemlju."
Ne progovaramo ništa jednu milisekundu više nego što je prijatno.
„I hvala za jabuku. Idući put kad budem jela voćnu salatu, pomisliću na tebe." Prolazim kroz parking. ne osvrćem se.
Nekad sam bila dobra u flertovanju. Mnogi ljudi misle da flertovanje ima veze sa seksom. Dobro. flertovanje ima veze sa iznenađenjem, a iznenađenje sa seksom. Ako je neko pun iznenađenja kada koristi reći, zamislite samo kakav bi tek mogao da bude kada koristi usta. Ili jezik. Ili zube.
Dobra sam u flertovanju jer mi kroz glavu sve vreme protiče mnogo razgovora s mnoštvom različitih ishoda. Uvek sam umela da iznenadim ljude. Zapravo, Sto sam nervoznija, to mi više rečenica, misli i brojeva proleće kroz glavu, tražeći, ali ne nalazeći izlaz. Uzmimo na primer nešto što neko kaže. i pomislimo na sve moguće odgovore. Koliko bi odgovora bilo logično? Dobro, ako kaže: Koje je boje nebo danas? – odgovor bi bio ograničen na, recimo. 15. ili 16 izbora. Ali ako neko kaže „Sav taj šampon? Šta on objašnjava?“ moglo bi da bude 100, možda 200, prikladnih odgovora. A ako svaki odgovor povlači još 200 komentara već imamo – 10 000 mogućnosti u 3 rečenice. A neki razgovori imaju 50 rečenica, dakle nemoguće je planirati unapred. Caka je da kažete prvo što vam padne na pamet.
Dok sam još predavala u školi, petkom posle nastave nas nekoliko kolega odlazili smo u pab na piće. Jedne večeri pre nego što sam prestala da radim, svi smo popili po koju, a ja sam sedela za šankom i čavrljala s zgodnim muškarcem po imenu Gav. Dobro, flertovala. Bio je riđ i nosio je teške čizme prašnjave od cementa, crne farmerice i plavu prugastu majicu. Imao je lep osmeh. Jedan nastavnik je popizdeo. Prišao je Gavu iza leda i šapnuo mu na uho, ali ja sam sve jasno ćula. čak i pored muzike. Nemoj da traćiš vreme, ortak. Možda dobro izgleda, ali je jebena lujka.
Ostavljam jabuku na ogradi na pola sledeće ulice.


Noćas sanjam Nikolu, osim što ima plavu kosu s malim vlažnim kovrdžama. Pošto me spase, pošto me poljubi, stavlja mi ruku na stomak, svoju krupnu raširenu ruku. Zavlači mi prste ispod pojasa suknje. Osećam njegov dah u uvetu. Njegova mi ruka spušta gaćice i pritiska mi klitoris, neočekivano, uporno i snažno palcem ogrubelim od eksperimenata. Uzdišem. Kad se probudim, ležim veoma mirno. loš uvek osećam njegov dodir.

Na melburnskom međunarodnom aerodromu nema izlaza broj 13. Izlazi idu do 11 u neparnim i do 14 u parnim brojevima. Kažu da sam ja jebena lujka, ali svi ga imaju. Strah od broja 13 duboko je u ljudima, u onom više životinjskom nego ljudskom delu njihovog bića. Zamislite obaveštenje: „Molim vas za pažnju. Ukrcavanje za let broj 911 za Njujork je na izlazu 13." Koliko bi se ljudi ukrcalo na taj let? Razumnih ljudi. Obrazovanih ljudi. Strah od broja 13 zove se triskaidekafobija. Gotovo svi ga imaju. Rade, imaju prijatelje, partnere. Niko ne pokušava da ih navuče na drogu.
Dok sam predavala u školi, uvek sam pričala o strahovima. Klinci to vole. Voleli su da savladavaju duge reci od kojih vam se jezik zapetlja isto kao što sam ja volela da ih podučavam. Sećam se njihovih omiljenih: ablutofobija, strah od kupanja; ailurofobija, strah od mačaka; i naravno, arahibutirofobija, strah od putera od kikirikija zalepljenog za nepce.
Roditelji su mi se, kao i obično, žalili. Kako će to unaprediti Bilindine rezultate u srednjoj školi? Kao i obično, nisam mogla da im kažem istinu o životu njihove dece, o njihovom životu. Da su slepi za boje. Gluvi za zvukove. Oni su mravi što jure preko mog balkona dok sunce izlazi samo da bi jurili nazad dok zalazi. Dobiće poslove u kancelarijama o većina će ih raditi dovoljno dobro da se prehrane. Srešće nekog drugog mrava istog ili suprotnog pola i pozajmiti više novca nego što su njihove babe i dede mogle i da zamisle i iskoristiće svoju slobodu kao dodatno osiguranje da kupe veliku drvenu kuću između parka i železničke stanice. Ako se budu parili, stvoriće još mrava radnika da garantuju ekonomski razvoj i još platiša poreza da plaćaju za još političara i siromašnije stručne škole. Kad se penzionišu, neće dobiti zlatan sat već penziju usklađenu s platóm. Njihova deca mravi odseliće se kako bi se poštedeli svojih gramzivih roditelja i njihovog nedostatka produktivnosti u koji su se duboko zaglibili. Njihovi roditelji trošiće svoje bedne penzije na tablete – za artritis, dijabetes i srčano oboljenje, i na onu plavu tabletu s četiri strane ne bi li im se još uvek digao ili ovlažila da se podsete na ona vremena kada su se dvaput sedmično po četiri minuta osećali živima dok su se parili. Poslednjih nekoliko godina života živeće na đubrištu punom ostalih odbačenih mrava, zuriće u zidove i tavanice dok ne upoznaju svaku linijicu i pukotinu kao što su nekada znali svoje mravlje lice. Umreće bezbolno, zahvaljujući modernim tekovima protiv bolova, obamrli i nezanimljivi kako su i živeli. Imovina će im se rasuti i prestaće da postoje.
To nikada nisam govorila roditeljima.
Sada živim od naknade za bolovanje. Nesposobna sam, kažu svi, i više nisam u stanju da radim. I zato umesto da odlazim u školu svakoga dana tačno u 8.00 da nadzirem igralište, ostajem kod kuće u svom stanu u Glen Ajrisu. Tipična konzerva od šest stanova iz šezdesetih, napravljena od svetle cigle. Ružna. Susedi su mi jedan luđak koji se stalno trese, žena od tridesetak godina trajno vezana za svoj mobilni telefon, klika azijskih studenata čija se jela osećaju čak u susednom predgrađu, dva grozna para jedan androgen, sličan Dejvidu Bouviju iz 1976, dok su drugi dvoje zastrašujuće različiti, nešto kao Anđeo pakla i bibliotekarka.
Moj stan je na poslednjem spratu. Imam spavaću sobu, malu i pretrpanu, u njoj su samo moj uski krevet i komoda. Ormari su ugrađeni u zid. Imam kupatilo, prozračnu kuhinju gde jedem, i dnevnu sobu s kreni zidovima i tamnozelenim tepihom i svim mojim knjigama. Knjige su mi uglavnom enciklopedije i stručna literatura, iako se povremeno zanimam beletristikom – Umberto Eko, Kamus, Konan Doji. Imam kredenac za knjige s 5 polica i na svakoj polici 30 knjiga. Na nekim policama, 30 je prava gužva knjige su zbijene, stešnjene uz svoje sestre tako da jedva dišu. Na drugim policama 30 je prostrano i ima mesta za poneku sitnicu iz mog detinjstva: snežnu kupola na kojoj piše „Pozdrav sa Zlatne obale" ili oljušteni ram u kome je požutela fotografija mojih roditelja. Moji roditelji imaju nasmejana lica iz nekog drugog vremena, smeju se jer još uvek ne znaju svoju budućnost. Prestanite da se smejete! Bežite!
Knjige su po abecednom redu, poredane po naslovima; Greys anatomy se ugnezdila pokraj Great Moments in Mathematics. Biography Today: Scientists and Inventors miluje A Brief History of Disease, Science and Medicine. Prethodnih godina raspoređivala sam ih po oblaslima: nauka, medicina, matematika. Ali sad su sve zajedno, mešaju se i flertuju.
Imam mali balkon. Pošto ostajem kod kuće po čitav dan, imam više vremena za ozbiljno brojanje. Još uvek držim privatne časove: petoro dece, keš na ruke. Matematika. Roditelji znaju sveo meni: da nateram svako dete da sedi u mojoj maloj kuhinji i uradi svaki zadatak iz knjige 5 puta i da ne puštam decu dalje dok ne urade svaki zadatak, jedna majka dolazila je na prva dva časa kako bi se uverila da neću baciti Tobija kroz prozor s drugog sprat a svog stana. Zamišljam je kako podnosi izveštaj ostalima. „Luda je. to je sigurno, i ne bi bila u stanju da vodi računa o sobi punoj dece. Ali ona ga natera da uradi sve zadatke, pa čak i kad pogreši, objasni mu sve tihim glasom i ka/e mu da sve ponovo uradi. Nikada ne gubi strpljenje kao ostali nastavnici. Samo sedi i gleda ga dok sabira iznova i i/nova." Mogu da pretpostavim šta ostali roditelji kažu. Šta svi kažu. Ona ne može da radi, ne može da putuje. Nema normalan društveni život. Sigurna sam da su u stanju da smisle mnoštvo spiskova svega onoga što ja ne mogu da uradim, A život bi bio drugačiji da nisam brojala, znam to.
Ali bez toga. svet bi bio prevelik i nestalan. Beskrajna praznina. Bila bili izgubljena sve vreme. Bila bih bespomoćna.

Proletela je još jedna užurbana nedelja. ispunjena brojanjem, išla sam u kafe. Radila kućne poslove. Razgovarala sa sestričinnm preko telefona. Dobila poštom novu knjigu. Priručnik o funkcionalnim poremećajima organa za varenje> i pročitala je. Dvaput, lako mi se pio sok od jabuke, čudno, nikad ga ne kupujem jer nije na mom spisku trebovanja. Cak i ne volim jabuke.
Petak je. 13 stepeni. Tačno je 10.30 ujutro. Odlazim iz kuće pešice. kao i svaki dan. 150 koraka do ugla, pa – 100 do sledećeg ugla. 20 da pređeni ulicu. 325 do sledećeg ugla, zatim još 25 koraka do kafea. Tačno u 10.48 stojim ispred kafea. Nalazi se naspram parka. Bezlično mesto sa stolicama od pruća i zastakljenim stolovima. Upadljivo pariški bistro. Na zidovima su Moneove slike, iste reprodukcije kakve viđate u svakoj prodavnici ramova u Haj stritu. Pozadi je velik šank oblepljen zrnastim laminatom s kasom, policom za kolače s 11 kolačića od banane poređanih u 3 sloja i bela zdelica s uskim prugicama za bakšiš. Volela bih da znam koliko ima u njoj ali ne mogu da izbrojim s vrata.
Ovako to biva: Ući ću. Sešću za prvi slobodan sto počevši od levog ugla i nastaviću ukrug po prostoriji i ka unutrašnjosti u pravcu kazaljke sata. Sedam. Šeril će me videti ma gde stajala iza šanka ili ako čisti neki sto ili donosi porudžbinu. Visoka je i ima pedesetak godina. (Nameravam da saznam koliko, nervira me što ne znam koliko tačno. Razmišljam da je pitam koju hidratantnu kremu koristiti, jer ti koža izgledu odlično za tvoje godine? A onda će me ona pitati šta misliš koliko godina imam? Onda ču ja reći oko 40? Ona će se nasmejati i reći imam tačno - 48) Ima dugu tamnu kosu i slobodno joj pada niz leda. Ne naročito higijenski za nekoga ko radi s hranom. Ima osmeh koji ne poklanja svima, a mala zlatna plomba sjajka joj s gornjeg levog kutnjaka. Nosi crnu kecelju oko pasa i hemijsku olovku iza uvela. A zatim ona kaže: nasumićan izbor između: „lep dan. a mila?" i „Grozno vreme." Bilo bi lepo kada bi mogla da nade nešto između to dvoje ili da čak izabere kliše za svaki dan u nedelji, ali u tome je nevolja sa sitnim preduzetništvom. Nema sistema.
Šeril će kazati: „Šta ćemo jutros, mila?" kao da ne se to ne zna, kao da ona ili ja iole sumnjamo u to. Da živimo u Njujorku, sigurna sam da bi rekla: ,.Ko i svaki dan. ortak?" ali ona nikada ničim ne Odaje da ja svaki dan naručujem isto. Možda se kladila s prijateljicama i samo čeka dan kada ću naručiti nešto drugo.
Ja, međutim, nikada ne naručujem ništa drugo. Naručujem toplu čokoladu s 2 penasta kolačića i krišku kolača od narandže. Pošto ona ode. dvaput proverim stolove. 17. Stolice. 59. Jedna nedostaje. Verovatno je u kuhinji tako da umorni kuvari odmore noge. Potrebno je između 2 i 7 minuta da Šeril donese moju porudžbinu, zavisno od broja ljudi u restoranu, a onda kaže: „Izvoli, mila. Uživaj."
Zaista uživam. Umočim dva penasta kolačića u toplu čokoladu i promešam, i njihovi slojevi se zavrte i pretvore sadržaj šoljice u gustu ujednačenu masu. Vruća je i slatka, a na vrhu penasta kao kapućino. Kolač mi je omiljeni deo dana. To je kolač od narandže bez brašna, sočan i trošan, ravnomerno premazan komadićima razmekšane narandžine kore. Napunjen je filom od šlaga i sira i posut je. ne preliven već posut, makovim zrncima. A kuvar nije dosledan – nekih dana na kolaču je dvanaest majušnih zrna, raširenih kao mravinjaci u pustinji. Drugih puta 50 zrnaca šćućureno je na površini kolača kao da duva jak vetar. ili 75 zgnječenih na sitnom kolaču poput stešnjene dece u vozu što se vraćaju kući s predstave u Koja I Melburnu. Prvo ih izbrojim.
Taj broj, broj makovih zrnaca, broj je zalogaja u kojima moram pojesti kolač.
Sve između 20 i 30 nije muka – obično jedem male zalogaje dok sedim i pijem čokoladu. Za manje od 20 potrebno je veštine – podeli komad unapred u glavi i izračunaj koliki svaki zalogaj mora da bude. a zatim ga pojedi. Više od 30 je velik broj zalogaja, a jednom je bilo neverovatnih 92 zrna i morala sam bukvalno da jedem mrvicu po mrvicu.
Tako bi to trebalo da ide, ali danas, kada ulazim u restoran u 10.48, nema slobodnih stolova. Puno je. Svi stolovi su zauzeti.
Nema slobodnih stolova.
Šta sad da radim? Kako da odem? Kako da dođem do kuće?
Nema stola. Nema stola. Nema stola.
Uvek ima stolova.
Nema stola. Nema stola. Nema stola.
A onda začujem zvuk. Osluškujem pažljivo. To je zvuk moje krvi, teče mi kroz male kapilare u ušima. Počinje. Opet počinje.
Dišem brže, ali nemam dovoljno vazduha. Ramena me bole jer su mi se zglobovi otkačili i ruke mi vise, povezane su mi za telo samo kožom. Glava mi se okreće ukrug, moli za slobodan sto. Ako ne sednem, neću moći da naručim kolač i čokoladu, a ako ne naručim kolač, neću moći da izbrojim makova zrna i neću znati koliko zalogaja imam, a ako ne budem jela svoj kolač, neću pojesti svoj kolač, a kako ću onda znati kako da dođem do kuće? Sad sam otrgnuta, nema ničega da me vrati kući. Sad sam otrgnuta i vetar duva kroza me i mogu završiti bilo gde. Počinjem da osećam grčeve u stomaku. Možda je kolera. Uskoro će mi čitava utroba iscuriti.
Utom ga ugledam, čoveka iz supermarketa. Sedi za drugim stolom u zadnjem delu restorana uz desni zid. Vidi me. Za njegovim stolom je i prazno mesto. Maše kao da je u trećem razredu.
Nosim sat na levoj ruci. To je stari sat, dečački sat. Trebalo je da pripada mom bratu. Svima dođe trenutak kada sve postane preteško. Kad mi sve dozlogrdi, pogledam u svoj sat. Volim njegove rimske brojeve. Sviđa mi se kako izgledaju, kao da su rimske građevine s mnoštvom brojeva I kao, stubovi ruševine. Danas se rimski brojevi veoma retko upotrebljavaju osim, recimo, da označe datum snimanja filma tako da ne shvatimo koliko je star. Ili da se prebroji nešto u serijama, kao na primer brodovi ili sinovi ili Rokiji.
Kod rimskih brojeva najviše mi se dopadaju dve stvari – kao prvo, nisu važni samo simboli, već gde se smeštaju. I i V zajedno trebalo bi da budu jednaki broju 6. Ali ako stavite I ispred V, dobićete 4. XL je 40, CM je 900. Sviđa mi se i što nema nula. Rimljani ih nisu izumeli. To je dopalo Indusima.
Ponekad zaželim da se uvučem u lice bratovljevog sata. Hodala bih oko brojeva. Dodirivala ih. Sedela na kazaljkama. Koliko mogu da stojim ovde i razmišljam o brojevima?
Koliko je vremena za stajanje u kafeu i gledanje u sat društveno prihvatljivo?
Zagonetka kod rimskih cifara je sledeća zašto časovnici (i ručni satovi) imaju III umesto IV? Rimljani su sigurno znali da broje na svom jeziku? Čak i Big Ben ima IIII umesto IV. Najčešći odgovor na ovo pitanje je da znak IIII ima svrhu da uravnoteži VIII na suprotnoj strani sata. Ali I i IX nisu uravnoteženi i niko ne mari za to. Ne, najverovatniji odgovor je da – uprkos našim sve strožijim pravilima brojanja, razvijenim kako bismo imali kontrolu nad brojevima koje koristimo, i povinovali ih općeprihvaćenim idejama i običajima – Rimljani nisu razmišljali na taj način. IIII je verovatno bilo u redu jer su svi znali da znači – I i to im nije bilo toliko važno. Imali su oni prečih briga, na primer kako da zauzmu dobro mesto u Koloseumu i da se postaraju da im ne spadnu toge. Ali možda je cela ta stvar sa III/IV pravi razlog zastoje Rimsko carstvo propalo. Mnoga carstva prežive najezde preko granica. Ali od aljkavosti nema spasa.
Ma koliko vreme za stajanje u restoranu i gledanje u sat bilo društveno prihvatljivo, prošlo je.
Sad moram da odlučim.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

4 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:11 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Mogu da pričekam da me panika obuzme sve dok više ne budem u stanju da dišem ili mogu da mu priđem i sednem. Ako to uradim, Šeril može da dođe i kaže nešto o vremenu i da mi donese moju čokoladu i moj kolač, a zatim mogu prebrojati zrna i pojesti kolač, a onda mogu otići kući. Ali ako sednem tamo. moraću da razgovaram s njim. To će biti dva razgovora s neznancem. Nečuveno.
Prilazim. 12 koraka do .stola.
Izvlačim stolicu.
Sedam.
Ima slatke zube, kao mlečni zubi u deteta. Barem su onih 6 koje vidim takvi. Kremkastobeli s fino zaobljenim ivicama umesto ćoškova i vrhova. Danas ponovo nosi farmerke, u petak. Sjajno. Ne samo da nema prijatelja, već je i nezaposlen. Ipak, izgleda dobro u farmerkama. Nosi crnu košulju kratkih rukava s 6dugmića spreda. Dugmići su mali i staklasti – plastika Se pretvara da je izvorni biser. Plava kosa mu je neuredna. Ponudio mi k svoj sto. Stvarno bi trebalo da budem ljubazna.
„Ti to mene uhodiš?", kažem.
Srkuće kafu, frkne na pola gutljaja. „Mm... ne. Da li ti uhodiš mene?"
„Pobogu, zašto bili ja uhodila tebe?"
„Ne znam... da mi ukradeš voće?“
..Bila je to samo jedna banana. Već sam zaboravila na to."
„Pa i ja sam. Zaista. Lepo je... videti te opet." Podiže jelovnik. Ponovo ga spušta. Zvuči kao da mu mozak curi.
Proveravam detektor sarkazma. Ništa. Možda zaista hoće da kaže Lepo je videti te opet. Zapanjujuće, zarumenim se. Nije to ono stidljivo slabašno rumenilo kao u devojčice, kad mi se na obrazima pojave 2 tamnoružičasta kružića. Više je nalik talasu kao kad stojite u okeanu, talasu vreline i crvenila koji se valja i počinje od prstiju na nogama, grmi mi uz noge i golica mi labiu pre nego što najposle zapljusne plažu mog lica. Silovito pulsirajuće rumenilo.
„To je zato što si me video kako hodam prema tebi. Hodanje mi sjajno ide. Tajna je u tome da..." naginjem se prema njemu, zaverenički pogled nem levo pa desno, stavim ruku pored usta da onemogućim druge da prisluškuju – „Stavljam nogu pred nogu. Roditelji su me naučili pre mnogo godina i sada vežbam skoro svaki dan. To mi je omiljeni deo dana: šetnja kroz kafe.“
Zausti da odgovori, ali Šeril se pojavljuje kraj mog ramena. „Šta ćeš pojesti, mila?"
Najzad.
„Toplu čokoladu s dva penasta kolačića i kolač od narandže."
„Danas nema kolača od narandže, mila. Šta kažeš na lepu piticu od limuna?"
Sranje.
Sranje.
Ne panici, ne panici, ne paniči.
Nema kolača od narandže znači nema makovih zrnaca. Nema makovih zrnaca znači nema unapred određenog broja zalogaja. Kako da pojedem nešto bez unapred određenog broja zalogaja?
Pogledam u Bananamena. „Koliko imaš godina?"
Nema čak ni ljupkosti da izgleda iznenađeno. Ljudi treba da se preneraze kad ih kakav neznanac upita koliko imaju godina dok naručuje hranu u restoranu.
„Trideset osam."
Okrećem se prema Šeril. „Dobro, uzeću pitu od limuna."
Šeril se široko osmehuje. Ne meni. „Još nešto za tebe, Šejmi? Danas smo malčice okasnili s trčanjem, zar ne?"
Šejmi. Dolazim ovde svaki dan već dve godine i samo sam „mila."
„Uspavao sam se. Sinoć sam kasno legao. I da, još jednu katu, hvala Šeril.
Šeril mu upućuje najsočniji osmeh. Meni se nikada nije tako osmehnula, čak ni na moj rođendan kad sam joj dala napojnicu od deset dolara. Najednom je mrzim. Ona je kriva što sedim za tuđim stolom i što ne mogu da jedem ono što uvek jedem. Ona je kriva što sam okružena nakeženim idiotima. Odlazi da mi donese moj kolač od narandže. Danas će ulogu kolača od narandže igrali pita od limuna.
„Danas smo malčice okasnili s trčanjem? Šta, meri ti vreme?"
On se smeje uprkos činjenici da ovo nije bilo smešno. „Obično trčim oko parka čim ustanem. Zatim svratim ovde na katu.'*
Nešto mi govori da će danas Šeril trebati više od 7 minuta da mi donese moj kolač. Barem će izgledati duže. Izdržavam. „Šejmi, kakvo je to ime?“
„Šejmus Džozet O'Rajli. Nikada nećeš pogoditi odakle su mi mama i tata."
19. Kao ja. „Iz Indije?"
„Aah... ne. Da su iz Indije, zvao bih se Šejmus Džozef O’Sing."
Sad kad smo bliže jedno drugome, vidim da mu oči uopšte nisu smeđe, već boje lešnika.
„Sad je red na tebe', kaže on.
„Za šta?"
„Ovako se ljudi upoznaju i sprijatelje. Ja kažem kako se zovem, pa ti kažeš kako se ti zoveš. Zatim se rukujemo."
„Stvarno, čudan ritual. Jesi li ti antropolog?"
Stiže moj kolač od narandže. Sumnjivo podseća na pitu od limuna, ali mogu ja to da zanemarim. Biće mnogo teže pojesti ga u 38 zalogaja. Bogme izabrala sam težak zadatak, šteta što nema 14 godina.
Pita od limuna je mnogo ravnija od kolača od narandže. Rekla bih da je 3 puta niža. Bez muke bih pojela kolač od narandže u 38 zalogaja, ali s pitom od limuna biće teško.
Najpre podelim pitu uzduž po sredini počevši od jednog mesta na kori. Zatim poprečno, ali ne baš na dva jednaka dela jer je deo pored kore mnogo širi, Više kao jedna trećina kod kore i dve trećine na špicastom delu. Dva komada koje sada imam kod kore ponovo podelim uzdužno, a zatim svaki od njih podelim na 3 dela. To mi daje 12 komada na špicastom kraju. A sad kora. ovde će mi trebati 26, što neće biti lako. Delim oba komada kod kore uzdužno na 3 dela. Dosad je bilo dobro. 6. Podelim svaki deo na 4 komada, poprečno. 24. Zatim skinem kratku koricu s fila na dva kraja na površini kolača. Eureka. 38. Jedem komad broj 1.
On me sve vreme gleda. Trepavice su mu preterano duge.
„Ne, nisam antropolog. Jesi li ti hirurg?" I dalje se smeška. Udubljenje na donjoj usni mu je nestalo. Obrve su mu podignute,
„Grejs. Grejs Vandenberg. Trenutno se odmaram između poslova i razmišljam o mogućnostima zaposlenja. Uz pomoć darežljivog platiše poreza." Došla sam do komada broj 6.
„Ja radim u Kinu. U biletarnici."
Opa. Na šalteru. U bioskopu. Dve velike kese kokica, molim vas. „Zvuči uzbudljivo."
„Ne smeta mi. Volim filmove.“
„Danas ne radiš?" Parče 12. Srećom, ne mora mnogo da .se žvaće, jer su komadi veoma mali.
..Slobodan dan. Po podne idem na tenis. Muško polufinale.' Otpila još jedan gutljaj kafe. Stvarno ima najlepše ruke. „Sigurno si veoma gladna."
Komad 14. Pokazujem na pitu. „Umirem od gladi. Na dijeti sam – jedem samo limun.“
Čopor majki s kolicima ulazi u restoran. Nastaje ogromna halabuka oko kolica, žene pomeraju stolice i stolove. Sve do moja poslednja 2 parčeta.
Ustajem. Pojela sam pitu. Čokoladu sam popila samo do pola, ali mogu da je ostavim. Ona i nije deo rituala.
„Dobro, hvala ti na mestu." Spuštam 9 dolara i 10 centi na sto. Tačno koliko je potrebno. ..Možda se i vidimo."
On ustaje. Udaljena sam 2 koraka kad progovara. „Kada?"
Okrećem se prema njemu. Stoji pored mene. Vidim mu vrat. Senku pod bradom. Početak bora ispred uveta. Odbijam da zakoračim unazad. „Šta?"
„Kad se to možda i vidimo? Ne mogu da predvidim kada će ti sledeći put zatrebati banana ili mesto u kafeu. Zato nisam siguran kada ću te sledeći put videti."
To me nasmeje, ne mogu da odolim. Bog zna da ne želim da ga hrabrim, ali osećam mu dah, topao je i blago mošusan i bio je u njegovom telu. Na časak ostajem bez reći.
„Vidi, Grejs. Znam da me ne poznaješ. Ni ja ne poznajem tebe. Ali u Haj strilu ima jedan odličan italijanski restoran. Mogli bismo da odemo tamo na večeru. Sutra uveče.“
Pogledam ga najstrožije što umem. On nastavlja. „Samo što to ne mora da bude večera. Možemo otići samo na piće. Ili na desert. Ili ja mogu pojesti desert." Nakrivio je glavu da uhvati moj pogled. „Ti bi mogla da pojedeš neku voćku."
Zakoračila sam u paralelni svet. Ovako nešto se ne događa meni. ,Je l’ ti to mene zoveš da izađemo?"
„Ponekad zapanjim samoga sebe. Vidi, nemam naviku da zovem žene koje tek upoznam da izađu sa mnom, ali da. Zovem te da izađemo."
„Ma šališ se. Neki ljudi misle da sam pomalo... osorna."
„Ja to pripisujem limun dijeti."
Zbrišem osmeh s lica što brže mogu. „Podrazumevaš da ću biti slobodna sutra uveče, za tako kratko vreme?"
„Nedelja uveče?"
„Zauzeta sam. Konferencija preko telefona."
„Ponedeljak uveče?"
Završavam Uliksa. “
„Utorak?"
„Perem kosu."
„Grejs Vandenberg, volim izazove, ali ovo je besmisleno."
Uzdišem. Najbolje završi odmah s tim.
„Sečem hranu na sitne komade."
„Primetio sam."
„To znači da nisam uvek zanimljivo društvo za večeru."
„Dobro, ja na to gledam ovako. Mislim da ti se mnogo toga zbiva u glavi. To ne važi za većinu ljudi koje sam upoznao. Evo..." Pravi nekoliko koraka prema šanku gde se nalazi hemijska olovka pored mašine za kreditne kartice. Vraća se za sto i ž vri ja nešto na papirnoj salveti. „Ovo je broj mog mobilnog. Onda petak uveče. Kaži da hoćeš. Uvek me možeš nazvati ako se predomisliš."
Daje mi salvetu. I tako je u mojoj ruci, ovoga trena, njegov broj. Pogledam naniže vidim 2 – zatim brzo savijem salvetu i pogledam u stranu. Osmehuje mi se onim lepim očima boje lešnika.
Obično ne iznenađujem sebe. Obično poznajem sebe prilično dobro. Imam svoja pravila i pridržavam ih se. Ko zna šta bi se sve desilo da počnem da donosim samovoljne odluke i poremetim usklađeni poredak vasione?
„Hoću", kažem.

Dok pešačim kući iz restorana, ne samo da brojim već trpam i druge misli u glavu tako da mi ne ostane prostora, nimalo. Mislim da Nikola nikada nije imao sastanak. Očito mu se dopadala En Morgan, kćer industrijalca Džona Pijerponta Morgana, iako je izrasla u debelu ružnu ratobornu feministkinju. Nikola nije bio od onih koji bi se oženili zbog novca, ali imajući u vidu kako je sve na kraju ispalo, ženidba iz interesa bi ga svakako izbavila iz nevolje.
Mnoge lepe i talentovane žene bacile su oko na njega. Sara Bernhard. Neli Melba. A koja i ne bi? Visok 198 centimetara, s krupnim šakama. Prodorne plave oči. neverovatno lepo lice. Naelektrisan, oprostite na igri recima. Kružile su uobičajene glasine da je peder, ali ja ne verujem u to. Ni časa. Radi se samo o tome da je imao mnoštvo, pa, osobenosti.
Mrzeo je nakit. Naročito se gnušao bisera i nije mogao da bude u istoj prostoriji s njima. Neofrojdovci u tome vide dokaz njegove mržnje prema ženama jer biseri predstavljaju grudi. Ja ne nasedam na to. Ponekad je biser samo biser. On nije mrzeo žene. Verovao je da će društvo propasti čim žene steknu obrazovanje. Nije on od onih muškaraca što misle da mi nemamo mozga za to. Često je govorio o genijalnosti svoje majke Duke, koja je vodila farmu i domaćinstvo i bila čuvena u selu jer je izumela bolji razboj za tkanje. Fotografsko pamćenje nasledio je od nje i osećao je da nije iskoristila svoj dar, ta seoska majka petoro dece koja nikada nije išla u školu, a umela je da recituje čitave knjige srpske poezije napamet.
Nikola je znao da kada steknemo obrazovanje i pridružimo se radnoj snazi, nećemo više biti zainteresovane za porodicu i za bebe. Kao što i on nije bio. I zato sada nema njegovih gena, jer nije imao dece. Kao što neće biti mojih pošto umrem.
Vazduh je težak i vreo. Pokušavam da zamislim koliko je ljudi hodalo ovim putem, ikada. Nemoguće je znati taj broj, jer potiče s kraja prethodnog veka, kao i onoga pre njega. Desetine hiljada godina unazad. Toliki ljudi. Neizbrojivi.
Nemoj da misliš o tome. 1 kakvo je to uopšte ime, Šejmus? Kao neka šala. I radi u bioskopu, za boga miloga. On je patetični zaljubljenik u filmove, kao one gluperde u belim košuljama kratkih rukava koje im je brižljivo ispeglala majka (i s kojom bez sumnje i dalje živi) sa šljaštećom sintetičkom kravatom na kojoj su likovi iz crtanih filmova. Verovatno zna napamet čitav tekst Braće Bluz. Kreni od narandže? Kreni od narandže? Tri krema od narandže. Verovatno ima englesko- klingonski-rečnik. Ne razmišljaj o njemu, i ne razmišljaj o salveti, savijenoj u torbici, o brojevima ispisanim njegovom rukom.
Bolje razmišljaj o tome koliko je nogu prošlo ovuda. Razmišljaj o vazduhu. Koliko je puta ovaj teški vazduh prošao kroz pluća drugih ljudi? Ako se elementi ne stvaraju i ne uništavaju, moraju se reciklirati. Ovaj vazduh udisan je u vlažne membranozne šupljine, mlade i ružičaste, crne i kancerozne. zadržavan na trenutak da obavi razmenu, a zatim opet izdahnut kroz noseve svih oblika, boja, veličina. Provlačio se kroz dlake i sline, čekajući mene da ga udahnem.
Usredsredi se na svaki udisaj. Na svaku misao. Klasifikuj. Arhiviraj. Pitao me je da izađemo. I ranije sam išla na sastanke. Nisam odavno, ali nekada sam imala mnogo sastanaka. Sećam se... 5. Bilo kako bilo, uvek mogu da otkažem. Ili da se ne pojavim. On nema moj broj i ne zna gde živim. Ne moram više nikada da ga vidim. Od svih tužnih rituala u ovom nevažnom životu, sastanci su verovatno najtužniji. Oli, imamo toliko toga zajedničkog. Oboje jedemo, seremo i bojimo se vezivanja. Roditelji su nekada vikali/zanemarivali nas/gušili. Sve ovo samo da bi se pojebali. Više bih ga cenila da je bio iskren i rekao da hoće da me jebe tu u kafeu. Da mi je prišao veoma blizu i zadigao mi suknju, uhvatio me za dupe i grubo gurnuo na sto. Da me pritisnuo tako da osetim hladnu površinu stola uz leda i bez oklevanja mi pocepao gaćice grubim prstima, pustivši da šolja s mojom toplom čokoladom tresne o pod i...
Klasifikuj.
Arhiviraj.
Možda ipak odem na taj sastanak.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

5 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:12 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Večeras se usreći sređujem na spremanje večere. Spremanje večere je prelep primer dovođenja sveta u red. Počinjem u 18.05, odmah pošto proverim koliko je sati. Večeras spremam piletinu i povrće, pošto je petak. Zapravo, svake večeri spremam piletinu i povrće. U 17.00 stavljam dva pileća bataka u marinadu od soka od pola pomorandže, jedne glavice belog luka (lepo iseckane), 10 milimetara maslinovog ulja i 10 crnih maslina. U 18.05 stavim piletinu u tepsiju (lepšu stranu okrenem na dole) i stavim je u rernu koju sam uključila da se zagreje pre nego što sam proverila vreme. Zatim pripremim povrće u tiganju od livenog gvozda, crnom i okruglom, kao da je napravljen da tresnete njime neposlušnog muža u glavu.
Prvo ide krompir, oljušten i iseckan na 5 kriški u još 10 milimetara maslinovog ulja. jer se on najduže prži. To traje 15 minuta. Zatim šargarepa: 1, oljuštena i iseckana na 10 kriški. Crni luk: 1 glavica, takođe 10 kriški. Teško je iseci crni luk na 10 jednakih delova, pa zato presečem glavicu po sredini na 2 polovine, zatim presečem svaku polovinu 4 puta nadole jer je pokušaj da napravite 10 jednakih krugova skoro nemoguć. Nož mi je veoma oštar, svakih 100 dana nosim ga na oštrenje u jednu mesaru na Glenferi roudu. Tamo misle da sam vredna, ali nesposobna kuvarica.
Tikvica: 1, oprana, neoljuštena. Boranija: deset mahuna, s odsečenim vrhovima. To je redosled, od najdužeg potrebnog vremena do najkraćeg, i zato pripremim svaku povrćku pošto prethodnu dodam u tiganj. Ako radim tako, precizno ali ne naročito pažljivo, dodam boraniju 10 minuta pošto počnem. Zatim okrenem piletinu, postavim sto: stavim nož, viljušku, podmetač, salvetu i čašu vode i dok se vratim do šporeta. sve je već gotovo. Hvataljkom stavljam hranu na tanjir tako da je piletina na levoj strani posuta 1 kašikom safta od kuvanja, a krompiri su rašireni na desnoj. Ostatak povrća natrpam u sredinu. Zasolim tako Što protresem posudicu sa solju 5 puta. Sednem da jedem. Tačno je 18.30.
Uvek sam polako jela. Svakom zalogaju poklonim pažnju koju zaslužuje. Sažvaći svaki zalogaj 30 puta, kažu, i nikad ti neće hiti muka. U životu mi nije bilo muka. nijedan dan.

Spora subota. Posle uobičajenih jutarnjih aktivnosti odlazim u kafe i zatičem ga gotovo praznog. Pre nego što uđem, provirim kroz staklo. Zašto nisam sigurna. Nije da se mogu predomisliti na pragu i otići kući. Unutra je tiho kao u biblioteci. Danas nije problem naći mesto. Nema Iraca. Uopšte nema predstavnika zemalja Evropske unije, bar koliko ja vidim,
I nedelja je kao i uvek. Posle ručka čitam novine, naizmenično s pedikirom. Tri strane, odrežem I nokat, 3 strane, odsečem zanokticu, 2 strane, osnovni premaz, 3 strane, jedan sloj laka, 3 strane, drugi sloj laka, 3 strane, poslednji sloj. Zatim sledeći prst. Lepota ovog sistema je u tome što je vreme potrebno da pročitam 3 strane jednako vremenu potrebnom da se jedan sloj laka osuši.
Očistim kredence u kuhinji. Čitam. Sad je 20.00. 27 stepeni. Sedim pored telefona, čekam majčin poziv nedeljom uveče. Moja majka je prazna, potresena žena, koža, kosti i meso su joj veoma zategnuti, a istovremeno mlitavi i vise u landaravim naborima. Jedini deo njenog tela koji sadrži i trunčicu sala su obrazi. Okrugli su i puni kao da su napunjeni paperjem. Niža je od mene, začudo, i mnogo starija. Ona i otac su od onih ljudi što kasno dosegnu potpunu zrelost. Nosi praktične cipele, praktične šešire, praktične perle oko svog smešnog vrata. Ona je ptica budoarka. Kljun i prodorni pogled su joj divlji. Prvo sakuplja svoje priče, pa ih priča. Mozak joj je nekakav zid sa stotinama majušnih kockica poput staromodne prostorije za poštu, majušnih pregradaka gde se sve prikaže i odmah vrati na svoje mesto. Kako li ih povezuje nikad mi neće biti jasno. Ima ih veoma mnogo, sigurno ima više od jednog zida, i zato svaki zid verovatno ima točkiće na dnu tako da ona pomera zidove jedan uz drugi i razdvaja ih. Potrebno joj je što više prostora za skladištenje. U tim pregradicama drži priče, sitne tračeve koje sakuplja. Tužne priče za moju majku, morbidnu pticu budoarku.
Zvoni telefon. Sati je 20.01.
„Zdravo majko."
„Zdravo mila, Izvini što kasnim.'“
„Nema veze", kažem. „Kako si?"
„Ma kuk me malo muči, ali neću da se žalim. Imala sam posla ovih dana. Juče sam posetila Liz preko puta i jele smo pogačice s ribizlama. Ili su bile suve grožđice? I heklala sam za tezgu u opštinskom centru. Azaleje su prekrasne. Stalno ili đubrim. Gospodinu Parkeru se osuo stomačić. Mislim da je od vrućine."
Mamin mačor bezmalo je predmet podsmeha svih kućnih ljubimaca u ulici. „Hej, Parkeru", sigurno mu se podruguju, „je li ti mamica danas istrljala tibicu?"
„Možda bi trebalo da spava na lepotn hladnom podu umesto s tobom u krevetu."
„To je baš smešno, mila. Gospodin Parker voli da spava u mom krevetu. O, da, danas su u crkvi svi pitali za tebe."
E ovaj put joj je trebalo 15 sekundi. Obično dođe do tog dela o crkvi u prvih 10.
„Pričala sam sa Sofi... Sećaš se Sofi. moje prve susetke? Italijanke? S onim mladežom na licu što su joj ga odstranili prošle godine?"
„Sećam se mladeža..." Imao je sopstveni poštanski broj.
„Nećeš verovati šta se dogodilo učiteljici joge, kćeri njene rođake. Gledala je svoja posla, vozila se sa sinčićem u automobilu i spuštala se niz jedan strmi breg, a na dnu brega na semaforu bilo je upaljeno crveno svetio i nećeš mi poverovati, stvarno nećeš, koliko je sve to surovo. Elem, u podnožju tog brega, baš tu od svih ostalih mesta, na semaforu je bila parkirana poluprikolica i kad je ona pošla niz brdo. otkazale su joj kočnice. Otišle! I onda, o majko božja, zakucali su se u tu poluprikolicu sa zada i ona ih je spljeskala kao palačinke, oboje, nikad u životu ni mrava nisu zgazili. To samo govori da svi treba da imamo automobile na četiri točka, a ne one male japanske skalamerije. O, da, htedoh da te pitam: mogu li se od sušija dobiti gliste?"
„Jesi li ikada jela suši?" „Nisam, mila, ali živela sam na dimljenom lososu kao devojka, a to li je gotovo isto.“
Sad kad je moja majka ispričala svoju priču „spljeskani kao palačinke", kaže mi laku noć. Vratiće tu priču u njenu kockicu i lako ako neko u crkvi pomene nove kočnice ili japanske automobile ili kad smo već kod toga odlazak na skijanje ili drogi ran je ili prelazak preko ulice ili oluje što obaraju žice za struju ili igranje kriketa ili jedenje sušija ili đubrenje biljaka, biće spremna.
Istinska tragedija je skrivena od nas. Svaka godina puna je godišnjica. Često ih obeležavamo; rođendane, prvi dan na poslu, dan kad smo upoznali momka ili devojku. Godišnjicu braka roditelja, imendane nećaka i nećaka. Srećne datume ili dan kad smo se doselili u grad. Godišnjicu smrti porodičnog psa. Ove godine biće dvadeset sedma godišnjica od smrti našeg psa.
I svake godine svima nama prođe jedan dan, jedna godišnjica, ali ne znamo datum. To je dan koji bi se, ako ništa drugo, mogao pamtiti malo duže, a ako ste veoma posebni, neko će možda plakati na taj dan svake godine ili kupiti ruže ili ostati u krevetu ili otići u kafanu i popiti sva žestoka pića s gornje police, redom sleva na desno. A ako ste toliko nesavesni prema očuvanju okoline da ćete imati nadgrobni spomenik, onda vam je to onaj datum zdesna. Cesto se pitam koji će datum biti moj.
Godišnjica smrti moga očaje dvadest prvi april. Moj otac je umro 1989. kad sam imala 17 godina, pa je pošteđen majčinih kockica i njihovog sadržaja. Umro je kako je i živeo, razočaran. Njegovo razočaranje bilo je poput gasa koji ga je obavijao i od koga vam je u ustima ostajao gorak metalan ukus kad god ste u njegovom društvu.
To je razočaranje poraslo u poznim tridesetim godinama njegovog života, shvatanje da nikada neće oploviti zemaljsku kuglu niti biti najbolji na terenu za fudbalski klub Esendon niti će imati sina da nosi njegovo ime niti započeti privatni posao u gostinjskoj sobi, a zatim se, gle čuda, pojavili na naslovnici Tajma. Pretpostavljam da ima ljudi srećnih sto su osrednji, što žive osrednji život, i onih koji ga preziru, bune se protiv njega, čine sve ne bi li osetili da su drugačiji, posebni. Moj ga je otac prezirao, ali mu je nekako nedostajalo hrabrosti ili volje ili razuma da se bori i tako se zatekao zaronjen u mlaku vodu, uljuljkan talasima.
Nikada nije bio ljut, čak ni džangrizav. Samo bi zaspao tako da ste mogli da budete u istoj prostoriji s njim, a da opet budete sasvim sami. To je izluđivalo ostale klince u našoj ulici. Njihovi očevi su bili rumeni, napeti ljudi, naliveni pivom; gnevni ili veseli, ali uvek prisutni. Kroz mog se oca moglo videti kad je svetlost bila odgovarajuća i često sam se zaticala kako pružam ruku da ga dodirnem, da se uverim da je stvaran. On bi se trgnuo, nasmejao se onim svojim stidljivim osmehom i razbarušio mi kosu. Umro je kako je i živeo. Bledeo je i mršavio dok nije postao nevidljiv, a disanje mu je bivalo sve ujednačenije i smirenije, kao da mu su stanje poboljšava umesto da se pogoršava.
Tačno je 20.20. Red je na Džil. Moja sestra mi je sušta suprotnost: tamoputa je koliko sam ja svetloputa, ima dugu kovrdžavu kosu do ramena a ja dugu ravnu i plavu. Nežne, ženstvene obline i lepe grudi, a ja sam sva koščata. Niža je 5 centimetara. Ne živi u teskobnom stančiću u konzervi od šest stanova od bele cigle, već u lepoj kalifornijskoj jednospratnici u Hemptonu dve ulice od plaže, u domu koji ispunjava svežim cvećem, mirisnim svećama i mirisom jela pečenih u rerni, kao da joj je život isečen iz kakvog časopisa za uređivanje enterijera. Ja sam oduvek znala da hoću da predajem u školi. Džil kao daje prespavala srednju školu, kao 11 kakvoj omaglici, jedva je prolazila, a zatim je iz te omaglice iskoračila u svet, trepćući. Prihvatila je povremeni posao u banci, gde je upoznala Harija: stariji od nje, hitro se peo na hijerarhijskoj lestvici preduzeća i jedva čekao da osnuje porodicu. Omaglica se razbistrila za Džil tek kad je rodila. Hari junior bio je kenjkavo, kreštavo dete, ali Džil je učinila da majčinstvo izgleda kao olimpijsko klizanje na ledu. Sledeće dvoje, Hilari i Bet, samo su to potvrdili. Možda je Džil trebalo da se zove Grejs. Dinsta francuski gulaš u loncu od livenog gvozda i zamrzava ostatke, đubri baštu ostacima od hrane i šije stolnjake i ubruse od istog platna. Pored toga volontira u školskoj kantini i na vratima od frižidera drži fotografiju nekog maleckog Afrikanca kog finansira. Telefonira mi svake nedelje naveče, što je još samo jedno u nizu njenih dobrih dela.
,.Ćao Grejsi. Je li mama zvala?“
,Jest.“
„Danas se ne oseća baš najbolje, Grejsi. Znaš, mogla bi je pozvati s vremena na vreme. Neće zauvek biti s nama."
„Aha.“
Kazaljka se približava 21-om minutu posle 8. Dolazi, dolazi...Sad.
„Radiš li štogod?”
„Jok."
„Mi smo baš u poslu. Hari za koju nedelju odlazi u Kinu. Pozvali su ga da govori na međunarodnoj bankarskoj konferenciji."
Stvarno. Moj zet je Džiline visine, 167 centimetara, a otprilike i njene grade, sa sve muškim sisama. Uspešni gospodin menadžer, previše bitan da bi proveo pola sata dnevno u šetnji s klincima. Hari ima prosedu kovrdžavu kosu koja izgleda kao da joj je mesto na njegovim preponama, i mlitave ružičaste izmanikirane ruke. Uvek je u odelu. Pomisao da bi neko izabrao da sluša Marija kako govori je van svake pameti. To je verovatno koferencija za Kineze što boluju od nesanice, ili možda konferencija IDIOT: International Dickheads In Overpriced Ties.'
„Kina, a? Ideš li ti?‘‘
„Još se razmišljam. Trajaće samo nedelju dana, a deca mogu da ostanu kod drugara. Sigurna sam da im neće ništa biti. Koristiće im da malo ostanu sami"
„Možeš li mi doneti računaljku?"
„Svakako. Hili hoće da priča s tobom", kaže. Čujem kako joj predaje slušalicu.
Hili mi je nećaka, Džilino srednje dete. Ne zovem je Hili. skraćeno od Hilari, što je egomanijakalna kombinacija imena Džil i Hari. Zovem je Lari. Za razliku od Marija juniora i Bet, koji su oboje buckasti, tamnokosi i pomalo umetničke duše na majku, Lari je ista ja u njenim godinama; nezgrapne ruke i noge kao u tek rođenog laneta. Ne mari naročito za izgled, užasava se modnih časopisa i pametna je kao pčelica.
,,Hej.“ Glas joj je tih i tanušan. Majka motri na nju.
„Hej Lari", kažem. „Kako život?"
„Kako zoveš drvo bez lišća?"
„Ne znam. Kako ti zoveš drvo bez lišća?"
„Drvo bez lišća.
Čujem kako Džil govori: „Hili, je I to pričaš Grejs onaj glupi vic s drvetom?" Čujem lupkanje dok prenosi telefon, verovatno u svoju sobu.
„Kako zoveš drvo bez lišća?”
Ja nemam ništa protiv tog glupog vica, samo se nadam da nije dugački glupi vic.
„Ne znam, Lari. Kako ti zoveš drvo bez lišća?"
„Rasel." Smejulji se u sebi, muškobanjasto, i više podseća na mene nego na Džil.
„E baš je dobar. Moraćeš da batališ tu ideju o veterini i postaneš komedijaška."
„A, neću ja više da budem veterinar. Tata kaže da se životinje razbole i uginu i sve to. On kaže da treba da budem učiteljica, ali to mi je previše dosadno. Biću egiptolog."
„Stvarno? A šta će mama reći?"
„Doosaadna Grejs. Jesi li znala da je Velika piramida u Gizi jedino od sedam svetskih čuda koje još uvek postoji?"
„Da. I sagrađena je od 2,4 miliona kamenih blokova."
Muk. „To je strava."
„Kako porodica?", pitam.
Začujem lupkanje na drugom kraju, kao da pritiska dugmiće. Igra seajpodom ili eksboksom ili nečim drugim što ne razumem. „Hari hoće da se ispiše iz fudbalskog tima. Tata je sasvim poludeo i tera ga da trenira svaki dan. Betani neće da me ostavi na miru. Užasno me nervira. Spava sa štipaljkom na nosu jer misli da je prevelik."
„Grozno."
„Glupača. Hoće satensku jastučnicu kao maminu jer, kao, ako spavaš na satenu, imaćeš manje bora."
,,Ja kad se probudim. lice mi liči na sfingu."
Frkće. Ovo ju je zabavilo. „Nisam te šišala sto godina. Prošli put je ispalo baš dobro, zar ne?“
„10 centimetara, tačno do nosa." Lari je jedna od malobrojnih kojima verujem. Šta da je kakav poremećeni frizer ošišao 9,5?
„Sigurno je dosta porasla. Kad ćeš doći?"
Volela bih da kažem: uskoro, dušo, ali osećam se kao da sam planeta, ozbiljna planeta kao Jupiter ili Saturn. Ovih dana teško me je pomeriti iz orbite.
„Mama priređuje nekakav ručak sledeće nedelje. Verovatno će biti veoma dosadno i sve to, ali rekla je da možeš doći ako hoćeš."
Zamišljam kako Lari vuče Džil za rukav. „Mama, mama, može li Grejs da dođe... molim te?“ dok Džil ne kaže: „Dobro neka dođe, ali treba da je oslovljavaš s tetka Grejsi." To je cena koju će Lari platiti, zbog mene.
„Volela bih, Lari. ali onda ću morati da dam da mi ubrizgaju botoks u mozak, kao prijateljicama tvoje majke."
Smejulji se cinično. Verovatno ne bi trebalo da govorim takve stvari.
„Sačekaj malo." Na trenutak odlazi, ili drži ruku na slušalici. „Mama hoće da razgovara s tobom."
„Vidimo se, DeFazio,"
„Vidimo se. Fini." Previše gleda televiziju. Kablovsku.
Još časak i Džil je opet na vezi. Odlazi negde gde će moći na miru da razgovara.
„Sledećeg utorka pravim ručak za nekolicinu prijateljica."
„Utorak, kažeš? Da vidimo. Baš šteta. U utorak doniram bubreg."
„Grejsi. Cure su zaista fine. Mogu doći po tebe."
,,Džil...
„U redu. Htela sam da razgovaram s tobom o nečemu drugom. Zabrinuta sam za Hili.“
„Aha." Džil je od onih ljudi što se boje da ih ne pogodi smeće iz svemira. Prekrstim noge i pustim da mi se stopalo klati. Najednom spazim bradavicu. Otkud meni bradavica na stopalu? Nemam dodira s ljudima. Mogu li da dođu poštom?
„Direktorica je zvala prošle nedelje. Brine je što Hili psuje."
Cokćem jezikom kao da saosećam s njom. „Jao, pa ko bi se tome nadao u finoj školi za devojčice. Opsovala je direktorici."
Virusne su, prilično sam sigurna.
Ona uzdahne. Možda broji do deset. „Hili psuje. Mi u kući ne psujemo. Hari bi umro da je čuje. Razumom da adolescenti prolaze kroz buntovnu fazu. ali njoj je tek deset godina. S Harijem mlađim nikada nismo imali taj problem."
Zato što je on pravi uobraženko. Znam da postoji način da ih se otarasim... Da zagrejem vrh igle i sagorim ili?
„Molim te nemoj ovo da shvatiš pogrešno... ali... da li ti?"
„Da li ja šta?" Ili je to za krpelje?
Dublji uzdah. „Da li ti učiš Hili ružne reći?"
„Ma kakvi, jebote." Selila sam se – privežeš koru od banane uz nju.
„Molim te, Grejs!" Glas joj se stišava u .šapat. „Ti pojma nemaš kako je to imati decu."
Zastajem na trenutak. „Imaš pravo ", kažem. „Nemam."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

6 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:13 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Ručak u ponedeljak bio je prava propast. Trebalo je da pojedem sendvič s jajima i salatom, ali sam se zapetljala brojeći prokelj. Prokelj je ubedljivo najgori, gori je čak i od rendane šargarepe. Imam zlatnu pincetu s ravnim šiljatim vrbovima namenjenu za čupanje obrva, ali njome je teško počupati dlake s leda i oko očiju, i lako pogrešiti. Brojanje hrane pomoću pincete obično mi veoma dobro ide. Ali ne i ovaj put. Kad najzad dođem do 100, već je 14.30, vreme za ručak mi je odavno prošlo pa ne mogu da jedem. Sendvič mora u kantu za smeće, zatim slomim tanjir o ivicu frižidera i on se raspe po čitavoj kuhinji. 87 komada.
U ponedeljak je bilo 36 stepeni, u utorak 25. Probala sam malo da sredim stan iako nije nedelja veče. Izbrojala sam 10 artikala odeće (gaće, grudnjaci, čarape i maramice se ne računaju i ima ih bezbroj) i napravila gomilicu za pranje, ali nisam uspela da naspem prašak tačno do vrha merice. To mi nikada pre nije predstavljalo problem.
Jednu od uobičajenih aktivnosti ne radim. Ne sređujem torbicu. Na dnu moje torbice nalazi se savijena salveta. Kada bili ispraznila torbicu, morala bih da držim tu salvetu u ruci, a onda bih je možda razvila. Pa bih možda videla brojeve telefona ispisane na njoj. 1 možda ih nikada ne bih zaboravila.
U sred u mislim da imam migrenu ili nešto slično, pa umesto odlaska u kafe, čitav dan ostajem u krevetu. Bilo je 14 stepeni. Vidite šta hoću da kažem? Nemoguće je.
Malčice sam promenila svakodnevicu. Sad uvek zastanem 5 koraka ispred kafea i provirim kroz prozor, pre nego što uđem. To je ionako jače od mene. Ipak bih volela da budem spremna.
Danas je Četvrtak i opet ima 22 stepena. U 19.00 pozivam Lari telefonom. Inače to ne radim; ako razgovaramo tokom nedelje. to je zato što ona nazove mene. (To je u redu jer ne možemo očekivati od dece da se drže nekakvih rasporeda. Čim napuni 18 godina, sve će se promeniti.) Međutim, moram da razgovaram s njom I zato ću, od sada pa na dalje, u 19.00 pre svakog sastanka, zvati Lari.
„Pa šta ima novo?"
..Ništa.“ Mrzovoljna je i škrta na recima. Ona nikada nije mrzovoljna i škrta na recima.
„Ma daj.“
„Mrzim Stefani “
Radosti detinjstva. Sećam se kako se Džil u istom danu zaklinjala na večno prijateljstvo i doživotnu mržnju prema istoj devojčici.
„Mislila sam da ti je Stefani najbolja drugarica."
„Nije. Mrzim je. Sad mi je Kortni najbolja drugarica."
„Kakva je ona?"
„Super je. Ima crnu kosu. Kad završimo školu, naći ćemo stan i živeti zajedno i raditi sve što nam se prohte. Doručkovaćemo čokoladni keks ako budemo htele.“
„Zvuči zabavno. Čokoladni keks sadrži tri od pet grupa namirnica: čokoladu, šećer i čokoladu."
„Šta misliš hoćemo li? Mislim, hoćemo li živeti zajedno?*'
„Što da ne?"
„Mama kaže da ću do osamnaeste godine imati mnoštvo boljih drugarica."
E baš ti je pomogla. „Ma mama to ne razume. Ponekad upoznaš nekoga i život ti se promeni za svagda. Sećaš se kad je Nikola upoznao Vestinghausa."
„Da, da, Grejs. Znam to napamet."
Lari voli moje priče o Nikoli. Zamišljam je udobno smeštenu na krevetu u spavaćoj sobi prepunoj cvetnih motiva koju je Džil uredila za nju.
Sedam na kauč i podvijam noge poda se. „Dobro gospođice pametnice. Šta se dogodilo?"
„Kad je Nikola došao u Njujork, bio je gotovo švorc i nije imao posao. Kao skitnica. Imao je samo jedno pisamce od svog Seta iz Francuske.“
„Na koga je pisamce bilo adresirano?", upitam.
„Na Tomasa Edisona. Onog tipa što je izumeo telefon.**
„I Šta je pisalo u pisamcetu?"
„Nešto o tome kako je Nikola najveći."
„Blizu si. Glasilo je: ’Poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih. Drugi je ovaj mladić.' Nikola je tad imao samo dvadeset osam godina."
„Pa nije bio mlad."
„Zanemariću to što si rekla, imajući u vidu da sam ja putovala u školu brontosaurom."
Smeje se u sebi. „ Na tebe je red."
„Edison je opelješio Nikolu", kažem. „Obećao mu je premiju od pedeset hiljada dolara ako potpuno reprojektuje Edisonove generatore jednosmerne struje kako bi bolje radili. Nikola se slomio od posla, mesecima skoro uopšte nije spavao."
„Jadan Nikola, ali baš je bio naivčina. Tata kaže da sve uvek treba tražiti napismeno.'4
To je zato što bi te tvoj tata opljačkao do gole kože, samo da mu se ukaže prilika.
„Verovao je ljudima. Umesto obećanog novca, Edison mu je ponudio da mu plaća dvadeset osam dolara nedeljno."
„Nedeljno? Toga se ne sećam. Pa to nije ništa. Sigurno je popizdeo."
..Jeste", kažem.
„Pa mu je onda Nikola rekao da se nosi?"
„Da, Nikola mu je rekao da se nosi", kažem. „A onda je upoznao Vestinghausa."
„I on je bio izumitelj, je l da?“
„Jest’. U dvadesetoj godini života Vestinghaus umalo nije stradao u sudaru vozova. U to vreme svi vozovi imali su nepouzdane kočnice. Izumeo je pneumatske kočnice i zilion. Vestinghaus je već tad imao svoju električnu kompaniju. Bio je dobar čovek. Prvi gazda koji je dao radnicima da subotom rade samo pola radnog vremena." „Kako je Nikola znao da će postati najbolji prijatelji?“
„Intuicija, pretpostavljam. Bili su sasvim različiti, ali odmah su se dopali jedan drugome. Nikola je bio stidljivi, tajanstveni stranac. Vestinghaus je bio krupan, direktan, s dugačkim štucovanim brcima, uvek veseo. Ponekad moraš da presečeš, Lari. Ponekad ako se otvoriš, ako rizikuješ, možeš postići više, naučili više, osetiti nešto više s nekim drugim. S nekim kome možeš verovati, kome možeš otvoriti srce. Neka partnerstva mogu da dosegnu predivne stvari."
„Kao ja i Kortni.“
„Da. Da, baš kao ti i Kortni.

Pošto spustim slušalicu, odem do parka, legnem na igralište za kriket i zagledam se u nebo. Osećam hladnoću cementa pod leđima. Zvezde su mi tačno iznad lica. Čujem zrikavce u žbunju sa strane. Po zvuku bih rekla da ih je 100. ili 120. Ali moguće je da su samo 2 ili 3. Nikada neću saznati. Kako da izbrojimo ono što ne vidimo? Miris trave i Stavljene kože lebdi nad ovalnim terenom. Volela bih da celu noć ostanem ovde u tišini, ali u 21.30 počinjem da se spremam za spavanje, a sad je već 20.17.
Šejmus Džozef O’Rajli ima 38 godina. 3 godine stariji od mene. Džordž. Vestinghaus je imao -12.10 godina stariji od Nikole.
Već godinama nisam pokušala da izbrojim zvezde. Kao tinejdžerka provela sam mnoge duge noći zureći u nebo i nastojeći da ih izbrojim. Htela sam da znam koliko ih je. Sećam se kako bih sačekala dok se sve u kući ne umiri, dok prigušeni glasovi mojih roditelja u susednoj sobi ne utihnu. Sećam se kako bih se iskrala iz kuće kroz prozor, u spavaćici. bez papuča i legla nasred travnjaka. Bilo je hladno, ali nije mi smetalo. Zagledala bih se u nebo, ali jebote, prokletinje su se pomerale. Pokušavala sam da zamislim nebo kao mrežu, povlačeći linije od objekata na tlu. Probala sam da ga pregledam uz pomoć rolne od alufolije. Sve sam probala. Ništa nije uspelo.
Najdraži deo Biblije mi je odmah na početku, u Postanju. I Bog izvede Avrama napolje i reče mu: pogledaj na nebo i prebroj zvijezde, ako ih možeš prebrojiti. I reče mu: tako će biti sjeme tvoje. U Bibliji se mnogo broji. Ni majka ni Džil to ne uviđaju; ne znaju mnogo o Bibliji, uprkos, ili možda baš zbog silnog vremena koje provode u crkvi. Uostalom, u Levitskoin zakonu piše da je protiv božjeg zakona nositi odeću izatkanu od dve vrste materijala, a majka nosi neke mešavine lana. A Progon zabranjuje naplaćivanje kamate za pozajmnicu što bi bila novost za pobožnog Harija, koji veruje da je oduzimanje poreza božji dar gospodarima sirotinje.

Što pristadoh da izađem s onim ološem Ircem? Treba da obučem ružičastu suknju s crnom čipkom prišivenom po porubu. I da obujem crne cipele s visokim klinastim potpeticama. I običnu crnu majicu kratkih rukava. Previše ženskasto. Mogla bih isto tako dati da mi odštampaju „crkavam za frajerom" spreda na majici. Radije bih obukla farmerice i. recimo, bluzicu. Ali farmerice su za zimu. I mada imam jednu bluzu kratkih rukava koja odgovara prolećno/letnjoj garderobi, morala sam da je obučem juče pa ne treba da je nosim narednih 4-9 dana.
Poslednji sastanak imala sam pre 2 godine i 6 meseci s nekim idiotom Sajmonom, nekim Harijevim prijateljem. Džil ga je ugovorila. Učinilo mi se daje Džil rekla da je švajcarski pekar. Zanimljivo, pomislila sam. Hlebovi sa 17 različitih vrsta semenki. Složena peciva s čokoladnim filom. Tajni recepti što se prenose generacijama očeva i sinova koji jodluju. Čitave večeri brinula sam kako će stići na posao do 3.00 ujutro da stavi kvasac za fermentaciju kad toliko pije. Kad sam najposle shvatila da je švajcarski bankar, bilo mi je toliko dosadno da sam skoro izgubila volju za životom.
Ali ovoga puta će biti drugačije. Naručiću predjelo ijedno piće i otići kući. Da pokažem sebi da mogu – mogu da promenim rutinu ako hoću. Samo što većinu vremena biram da to ne uradim. Srećom, predložio je restoran u Haj stritu pa mogu otići i vratiti se pešice. Naći ćemo se u 19.00, tako da ako odem na sastanak u 21.05, još uvek ću uspeti da stignem kući i da počnem da se spremam kad sat otkuca 21.30. Mogu da pođem od kuće u 18.40, tako da, brojeći unatraške imam: 5 minuta da potrpam stvari u torbicu, 5 minuta da stavim ruž i malo maškare, 5 minula da namestim frizuru, 5 minuta da se istuširam, 5 minuta za zube, sa pranjem i čišćenjem koncem. Počeću da se spremam u 18.10.
Hladnoća cementa prodire mi u kičmu, a kukovi su mi mekani gde dodiruju zemlju. Znam da je vreme da pođem kući. Radosi šio me je okruživala, energija ostala posle dečaka što su udarali i bacali loptu je nestala. Zvezde trepere, ali večeras su nekako slabašne. Nada mnom blaga izmaglica od zagađenja od svih ovih kuća, kockica na padini brega. Traćim vreme čak i u nastojanju da prebrojim zvezde jer je jedino bog u stanju to da uradi. U Psalmima piše da On odlučuje o broju zvezda. I On ih sve zna po imenu.
Kad se vratim kući iz parka, bez obzira na to što obavim sve uobičajene pripreme pre spavanja, ne mogu da zaspim. Ležim na krevetu i gledam u Nikolinu fotografiju. Stvarno nije fer da izađem bez njega. Sigurna sam da mu se to ne bi dopalo. Srbi su strastveni po prirodi vidite samo kako se iznervirao kad mu je Markom ukrao patent za radio. Kontrolisao je svoj bes, naravno, i nikada ni za koga nije rekao ružnu reč, ali nikad se ne zna.
Međutim, to je samo večera. Neću uradili ništa loše. Sećam se da sam negde pročitala da je osnovni elemenat neverstva zatajivanje. Ispričala sam mu sve o Šeimusu. Ta večera je mala proba za mene, kao eksperiment. On je naučnik – razumeće. U poslednje vreme osećam se mnogo bolje i uskoro ću se vratiti na posao. A kad se vratim na posao, razgovaraću s roditeljima i jesti s kolegama u zbornici. To je problem kod podučavanja – ma koliko bili Organizovani, ma koliko sistema osmislili, ne možete planirati za ljude. Oni vas prekidaju. Rane. Kasne. Nikako ne mogu to da spoje.
Ovo je proba. Nikola će razumeti.

Petak je. 12 stepeni. Mislim da ne mogu da idem. Volela bih. Ali ne mogu. Već je 18.02 i moram početi da se spremam za 8 minuta. Ležim na krevetu, čekam da mi sat kaže da je 18.10. Problem je u lome što me bole zubi. Ja nemam lepe mlečne zube sa zaobljenim ivicama. Moji zubi su oštri s šiljatim očnjacima zbog kojih izgledam nasilno ili poremećeno. Nisam sigurna koji me zub boli. Možda i nije zub. Možda mi je bol dublje u vilici ili u temporomandibularnom zglobu. To je logičnije. Zagledala sain i zagledala zube u ogledalu i nisam videla nikakve pukotine, ni karijes. Pedantna sam kad perem zube. I kad ili čistim koncem. Verovatno je zglob, jer mi se vilica otvara teško i pucketa. Čitala sam o tome. To je nekakav nedostatak u tetivi. Nikako ne mogu da smirim jezik, u tome je problem. Ne mogu da ga nateram da se odvoji od svih površina svih mojih 24 zuba niti s desni ispod zuba niti s mekog nepca.
Mogu da idem. Mogu. Vreme je da počnem da se spremam. Vilica će mi biti u redu za koji sat. Prvo treba da operem zube i očistim ih koncem. U kupatilu sam, stojim pred lavaboom. Jezik mi ne zna kako da se umiri. Gde da se umiri. Gde obično stoji? Ne leži na dnu, mlitav. Kako mi pljuvačka curi? Da li zaista ovoliko gutam, sve vreme? Je li uvek ovako glasno? Zašto bih lučila ovoliku pljuvačku? Pljuvačka mi teče niz grlo poput zlokobne reke, mračna nepresušna bujica. Ako se nagnem napred, prosuće se na pod, teći će mi oko nogu, preplavili stopala, uvući se između prstiju. Tabani su mi mokri. Ako se ovo nastavi, udaviću se u snu. Zašto su mi usta toliko strana?
O bože.
Jedini mogući razlog jeste da imam nešto strano unutra. Jer seme tumora raste, izbacujući mi usta iz ravnoteže.
Jednom sam čitala o nekom čoveku koji je na vilici imao tumor veličine pomorandže. Počinje tu, na mojoj vilici, kao biblijska kletva. Kao da sam govorila loše o ljudima. Što i jesam, ali samo zato što oni to zaslužuju. I sad moram da prihvatim svoju kaznu, da je podnesem, da hodam ulicama i gledam u lica ljudi znajući da umirem, a oni će i dalje misliti da je sve kao i obično. Ili će me hirurzi operisati i izvaditi mi pola vilične kosti i neću više biti lepa. Biću ružna. Nikome neće bili važno živim li ili mrem. Sad osećam kako mi nešto pulsira u vilici. Verovatno mi se ćelije tumora slivaju u pluća, jetru ili u kosti.
To je to. Idem u krevet. Preboleće on to; jebote, nije to zvanični školski sastanak. Ne upoznajem njegove roditelje. Večeraće sam na miru i otići kući. Nema moj broj. Otići ću ranije u krevet, a raniji odlazak u krevet je dozvoljen u posebnim okolnostima, od kojih je jedno i umiranje.
Počinju uobičajene pripreme za spavanje. Podižem četkicu za zube, a onda ih ugledam. Nije ni čudo. Nije ni čudo što imam tumor. Bila sam slepa; Bila sam glupa. Četkica mi je čisti tvrdi akril s mekšom ljubičastom gumom pored drške. Glava joj ima čekinje od najlona, bele i boje jorgovana, što u busenovima štrče iz rupica. Ali koliko je rupica? I koliko čekinja?
Kako je moguće da ne znam taj broj? Kako mi nikad nije palo na pamet da proverim? Tolikih jutara. Tolikih večeri. Osećam kako mi zubi damaraju u ritmu pulsa i selim se da je bol u vilici ponekad prvi znak srčanog napada.
15 busenova po ivici četkice. Belih. U sredini je 6 nizova busenova boje jorgovana, iste visine kao oni po obodu, prošarani s 4 niza kraćih belih busenova. Sedam na pod kupatila, drhteći. Prsti su mi predebeli da bih razdvojila čekinje u posebne pramenove. Treba mi mnogo vremena. Počinjem iz početka iznova i iznova.
34. Prvi busen ima 34 čekinje. Čudno, i drugi ima isto.
Kad sam otprilike na polovini, brojanje postaje veoma naporno. Uviđam da je to zato što je napolju mrak i nemam više dovoljno svetlosti da brojim. Pažljivo, razdvojivši prstima busenove u prebrojane i neprebrojane, pružam drugu ruku i palim svetio.
Kad najposle podignem glavu, kad je svih 1768 čekinja prebrojano, provereno, pa još jednom provereno, ramena su mi teška, a vrat ukočen. Noć je sasvim mirna.
Ja sam sasvim mirna.
Časovnik mi kaže da je 21.24. U restoranu će uskoro deliti jelovnike .s desertima. U mom stanu, skoro je vreme da se spremam za spavanje. Zato sednem na ivicu kade 6 minuta i sačekam.
U 9.30 stanem ispred lavaboa. Ovoga puta dok držim četkicu u ruci, sigurna sam. Znam s koliko pramičaka najlona ću oprati svaki zub. Mogu da ih zamislim. Vilica mi je bezbedna. Zubi su mi bezbedni.
A onda pogledam četkicu. Kupujem novu četkicu svakog prvog u mesecu, ali ova više ne izgleda novo. Sva je neuredna i raščerupana. Čekinje su zavraćene pod groznim uglovima, pošto su ih moji prsti iznova i iznova prekopavali i sabijali. Izgleda kao četka za čišćenje ve-ce šolje.
Ne mogu to da stavim u usta.
Ne mogu leći neopranih zuba.
Moram početi da se spremam za spavanje u 21.30, a već je 21.30.
Moram kupiti četkicu za zube prvog u mesecu, a sad nije prvi u mesecu.
Nateram se da duboko udahnem, a onda izdahnem.
Sad znam da četkica ima 1769 čekinja i sumnjam da postoji iko na svetu izvan fabrike četkica ko to zna. Evo šta će se desiti. Pošto je petak uveče, sutra nije školski dan, počeću da se spremam za spavanje u 22.30 umesto u 21.30. Radiću to u budućnosti svakog petka i subote uveče. Iako ima još 7 dana do prvog u mesecu, kupiću 2 nove četkice – jednu koju ću koristiti do kraja ovog meseca i jednu da započnem sledeći mesec. Ova promena četkica usred meseca događaće se samo kad brojim čekinje. Zapravo ću sad odšetati do supermarketa i kupiti koliko god nađem istih ovakvih četkica, jer ako prekinu proizvodnju ovog modela, ili ako uvedu novi model, moraću ponovo da brojim čekinje.
Ne moram da obavim uobičajeni ritual pre izlaska iz kuće jer ovo nije odlazak u kupovinu – ovo je produžetak mog novog rituala za veće kad ostanem bez četkice za zube, pa mogu jednostavno da dohvatim ključeve i torbicu i izađem. Idem u onome u čemu sam: sivi preveliki donji deo trenerke iz fijoke s natpisom „udobno". (Nalepnica je u fijoci.) Patike, tamnoplave. Veliki duks, mornarskoplav, takođe udoban. Majica kratkih rukava. Crna. Kosa skupljena u rep. Bez šminke.
U prodavnici uzimam zelenu korpu i stavljam u nju sve četkice mog modela koje imaju. 14. Boje nisu važne, ali su srednje tvrdoće, nisu mekane ni tvrde, jer inače broj čekinja možda ne bi bio isti.
On nosi pamučne pantalone i mekanu pamučnu košulju. Kosa mu je ovoga puta suva. Kupuje pola pečenog pileta, koje je iskasapila devojka kuhinjskim makazama, i neko jadno povrće. Košulja mu je utrpana u pantalone, a skutovi košulje su mu naborani na zadnjici.
Vidim ga dok prilazim kasi.
Vidim mu samo leda, ali to je on.
Kao da mogu da ga nanjušim.
On ne može da nanjuši mene.
Moram da budem mirna. Možda me neće videti ako se okrene.
Okreće se.
Vidi me.




"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

7 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:15 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 l1 12 13 14 15 16 17 18 19

Spavam na uskom krevetu za jednu osobu jer me užasava ogromno prostranstvo bračnih kreveta. Pre sestrinog venčanja odseli smo u hotelu s pet zvezdica u gradu punom kockara i parova, svaka deveruša u posebnoj sobi. Krevelje bio kraljevske veličine, napravljen za one goleme američke kraljeve, i nepomično sam preležala čitavu tu beskrajnu noć jer bi svaki pokret mojih nogu otkrio nešto novo. Ni u jednom trenutku nisam zasigurno znala gde je ivica.
U svom uskom krevetu znam. Znam mu širinu i dužinu, izmerila sam je rukama i nogama, i nema u njemu delića toliko udaljenog od mene da ne može da oseti toplotu moje krvi. Bračni krevet je izazov, pitanje. Krevet za jedno je potpun i kad sam samo ja u njemu. Bračni krevet je prazno obećanje. Strašna gospođica Havišam. Pri pomisli da imam jedan takav u svom stanu uvek me zabole krsta. Ne bih znala ni kako da ležim u njemu.
Tako se sada osećam. Mislila sam da poznajem ovaj supermarket. Zasigurno znam njegove dimenzije u koracima. Širinu redova. Dužinu polica. Međutim, sad kad me on gleda, izgubljena sam. Ne pada mi na pamet pravilo koje bih poštovala. Njegovo prisustvo krivi zidove. Sad su pomereni. Vazduh se mreška.
Stojimo 5 koraka daleko jedno od drugoga. Ili bi tako bilo da je svet i dalje isti.
„Večera", kaže on pokazujući svoju korpu.
„O“. kažem.
„Umirem od gladi."
Na licu mu nema emocija. Nema ljutnje. Nema iznenađenja.
Nastavlja. „Obično jedem ranije."
„Shvatam."
„Ali večeras sam potpuno zauzet. Imam novi hobi. Pamćenje jelovnika."
„Vidi, Šejmuse...“ Preteško mi je da mu kažem da imam važnijih stvari na pameti.
„I baš je bio dobar. Ribarski rižoto, mornarski špageti, bakini špageti. To su pileće ćufte. Čak i rezance kalabreze, s više ljute papričice, baš kako volim. Jednoga dana moraću otići tamo da jedem.“
Ostatak supermarket a je iščezao. On zauzima sav prostor. „Vidi, Šmuse, nešto je iskrslo."
Lice mu se zarumeni. Čudno kako brzo. „Mogla si mi reći ako nisi htela da dođeš. Mogla si me nazvati. Ili poslati poruku."
Istina. Mogla sam ga nazvati ili mu poslati poruku. Ali to bi značilo razmotati salvetu i pročitati njegove brojeve, i ukucati ih u telefon. A onda bi njegov broj ostao u mom pamćenju; postao deo mene tako da bi se možda i u dugom nizu godina u budućnosti sećala 10 Šejmusovih brojeva.
„Ma ne radi se o tome. Nije mi bilo dobro. Stvarno iznenada."
On trepne i usne mu se izviju u slabašan osmeh, ali ipak ne izbegava moj pogled. Glas mu je tih. Klimne glavom. „U redu. Ne moraš to da mi pričaš. Život je niz satkan od možda i šta ako.“
Svetla u supermarketu su prejaka. Sve oko mene su tvrde površine, sjajni pod, šljašteće staklo. On nije tvrd, ni sjajan ni šljašteći. Mekan je i namršten. I ima pravo. Život jeste niz satkan od možda i šta ako. Najednom bih volela da sam se našla s njim u tom restoranu, Volela bih da sam naručila ribarski rižoto i čašu vina i podelila tiramisu, sedela i razgovarala sa Šejmusom Džozefom O’Rajlijem sve dok nisu poslagali sve stolice oko nas. Najednom mi to deluje kao veoma važan propust.
„Tako mi je...“
„Bože. Stvarno živiš u kući punoj supermodela."
Gleda naniže u moju korpu. Zanjišem je i sakrijem iza leđa. „Zapravo ne. Ja sam zapravo dizajner četkica za zube, amater. Ove su za istraživanje."
On se osmehuje, ovaj put očima. Koža oko slepočnica mu se opušta. „Dakle ti si ili supermodel, nekakav apokaliptični kupac na veliko ili osujećeni stilista oralnog zdravlja."
„Ili sve od navedenog. Ili mi je hobi možda sakupljanje proizvoda za ličnu higijenu. Lutkice iz Zvezdanih ratova, tanjiri s likom princeze Dajane... dojadili su mi. Ove lepotice vredeće čitavo bogatstvo za koju godinu."
Uviđam da sam ovo rekla da bih ga nasmejala.
Odjednom je mir što vlada u prodavnici i u meni. Mir mi teče venama umesto krvi. Telo mi je lagano; šake, lice.
„Pokušaćemo još jednom ako hoćeš." Tek kad to čujem, uvidim da sam to ja rekla. Tek kad vidim njegovo lice, uvidim da to stvarno mislim. Pokazujem na korpu. „Nisam jela."
Piletina i povrće. Za promenu.
Ćuti dugo vremena. „Hajde da krenemo od nečeg manjeg. Jesu li ti kola ispred?"
Odmahnem glavom. „Dopešačila sam"
„A šta ako te otpratim kući? Ako želiš?" Zastaje na časak i gricka donju usnu prednjim zubom. Levim. Ostaje udubljenje.
„Želim?"
Učtivo zagleda žvakaće gume i čokoladice dok plaćam na kasi 14 četkica. Plaća svoje pola pileta i povrće. Izlazimo. Sve je tiho osim momka što skuplja kolica ispred supermarketa; gura ih nizbrdo, škripi, ispod uličnih fenjera gde su ostavljene. Šejmus pruža ruku da uzme moju plastičnu kesu s četkicama. Lepo vaspitan momak. Galantan. Njegovi prsti uzimaju dve bele plastične trake od mene. Njegovi prsti nisu moji. Drugačiji su od mojih, toliko drugačiji da sam zapanjena što i on ima deset. Primećujem veličinu njegovih šaka. Njihovu boju. Sitne svetle dlačice po prstima sa spoljašnje strane.
Dolazimo do ćoška pre nego što uviđam da sam zaboravila da brojim korake.

Matematičar i inženjer Čarls Bebidž, izumitelj prvog kompjutera, shvatio je. Kad je pročitao Tenisonovu poemu Vizija greha, mnogo se uzrujao.
Uzrujao se do te mere da je poslao Tenisonu pismo. Glasilo je:

Svakog minuta umre čovek, svakog minuta jedan se rodi "; Moram da vam naglasim da bi ova računica držala sveukupni broj ljudi u stanju stalne protivteže, iako nam je dobro znana činjenica daje broj svetske populacije u stalnom porastu. Zato ču dali sebi slobodu da predložim da u sledećem izdanju svoje izvrsne pesme ispravite pogrešnu računicu o kojoj govorim na sledeći način: „Svakog trenutka umre čovek, a rada se jedan i šesnaestina. “ Dodaću da je tačna cifra 1,167, ali nešto se, naravno, mora podvrći pravilnostima metrike.
Znam to pismo napamet, i dok odlazim iz supermarket«! pored Šejmusa, razmišljam o svakom slogu po jedan korak, ali ne brojim. Ne brojim čitavim putem do kuće. Ulica je pusta i padala je kiša. Mokre tramvajske šine svetlucaju pod uličnim fenjerima a mi ćutimo. Prođe jedan automobil. Pa još jedan. Ćutimo. Treći me malo poprska po nogama. On zastane, uzme me za ruku i prevede na drugi kraj pločnika. Sad sam zaštićena.
Čarls Bebidž je zasigurno shvatio. Većina ljudi ne shvata. Ne razumeju da brojevi vladaju, ne samo svetom u globalu, već njihovim malim svetom. Njihovim životom. Znaju da je E= mc2 jer su ćuli u školi ili je to bio odgovor na pitanje u kvizu. Oni zapravo ne razumeju šta to znači: da su materija i energija jedno te isto. Da su njihova kata s mlekom i ajpod i alka u bradavici energija; mala pakovanja veoma zgusnute energije. Da su svi i sve povezani matematičkom formulom.
Da li bi Šejmus to razumeo kada bih mu rekla?
Na semaforu pritiska dugme za pešake. To je jedini trenutak kad je neprijatno, baš sad, dok čekamo da se svetio na semaforu promeni.
..Živiš li dugo ovde?“ Okreće se prema meni dok govori.
„Oduvek. Praran ili Brunsvik su možda primamljiviji, znam, ali ju volim širinu. Volim prostor među ljudima više nego same ljude.“ Pojavljuje se zeleni čovečuljak. Zvučni znak na semaforu zapisi i. Zvučim kao idiot.
On se mršti. „Prostor. Svima je potreban prostor."
Dok koračamo, uviđam da nam je korak gotovo isti iako je on viši. Usporava da bi išao u korak sa mnom. Udahnem duboko. „Ponekad imam osećaj da misli ne mogu pravilno da mi se razvijaju ako su čim nastanu usmerene prema nekom drugom. Treba im prostora da se razviju u odgovarajući oblik."
Hodamo najmanje deset ili jedanaest minuta, a on ne govori gotovo ništa. Dok zajedno koračamo ulicama, imam osećaj kao da smo u crkvi. Osećam snažan poriv da prošapnem. Nema vetra. Čuju se samo automobili u Haj stritu, što pljuskaju kroz barke, i zvuk naših koraka. Toliko smo tihi da smo iznenadili posuma na stubu. Nastavljamo da hodamo. Gledaj li svoja posla, mi ćemo svoja.
Sad idemo sporednom uličicom i dolazimo do mesta gde moram da odlučim. Moram da pružim ruku i uzmem svoju kesu s četkicama, ako nameravam to da uradim. Lakoću ja to. Mogu reći: „Hvala, pozornice. Odavde mogu i sama" ili „Sigurno imaš pametnija posla, ne bih da te odvlačim od tvojih obaveza" ili „Jesam li pomenula da imam zaraznu bolest?“
Međutim, ne kažem. Umesto toga, zastanem na uglu i kažem: „Pa nameravaš li sam da smažeš svu tu piletinu?"
On podiže kese u ruci. „Ovu žgolju? Mislim da je ovo prilično visoka prepelica. I tri prestrašena krompira i komad gnjecave bundeve. Nisam baš ovo imao na pameti kad sam te pozvao na večeru.1’
Naslonim se na banderu i prekrstim ruke. „Srećom mi supermodeli ne jedemo mnogo."
Osmehuje mi se. i poklanja. ,.U tom slučaju moja prepelica je tvoja prepelica."
Dok koračamo stazicom, razmišljam o Nikoli i Vestinghausu. Kako su se samo razlikovali. Kako su bili savršeni jedan za drugog. Vestiughaus je od Nikole kupio četrdeset patenata, uključujući indukcioni motor koji mu je bio očajnički potreban, i sve to za komplikovanu mešavinu gotovine, autorskih honorara i deonica. Nikola je otišao iz Njujorka i preselio se u Pitsburg kako bi pomogao Vestinghausu da prevaziđe sve poteškoće u pravljenju motora. Bez kajanja. Bez straha.
Na vrhu stepenica tražim ključeve po džepu trenerke. Ulazimo. Poslednjeg pravog posetioca imala sam u oktobru pretprošle godine kad je Lari prespavala kod mene, na kauču. Džil i Hari otišli su na vikend na skijanje. Bilo mi je milije da mislim da su zapravo otišli na razuzdanu trodnevnu zabavu u drvenu planinsku kolibicu s džakuzijem, šest konzervi šlaga, jednim patuljkom i betmenovim odelom od lateksa, ali poznavajući njih dvoje, bio je to verovatno vikend proveden u skijanju. Bilo je lepo kad je Lari bila kod mene – gledale smo film do kasno uveče, mnogo posle njenog vremena za spavanje, jele sladoled za večeru i dosađivale dečaku iz škole koji joj se dopada neprestanim telefonskim pozivima. Drugačije je kad je Šejmus ovde.
„To je to“, kažem. „Moja jazbina. Ovde ja kujem planove za dominaciju svetom. Štedim za beli persijski tepih i monokl."
„Lepo. Nema supermodela ni skloništa od bombi, koliko vidim." Stavlja piletinu, povrće i moje četkice na radnu površinu u kuhinji. Otvara kesu i čeprka po njoj. „Pa Grejs, hoćeš li mi reći zašto si kupila ovoliko četkica?"
Na časak se pretvaram da razmišljam i prekrstim ruke. „Ah... Ne."
On slegne ramenima. „Pošteno."
Ruke su mu u džepovima i naslonjen je levim kukom o radni deo. Moj stan je napravljen za mene, izmeren za mene, za dužinu mojih cevanica, fibule, ulne i kičme. Kosti su mu duže od mojih i kad bih priljubila svoje udove, leđa i prste uz njegove, pronašla bih razliku u dužini kao i u debljini. Kuhinja sad više nije proporcionalna, kao dugačka dlaka na bebi ili velelepna kuća okružena jednim metrom travnjaka i visokom ogradom. On zauzima sav prostor.
Moje misli sad nemaju prostora da se razvijaju i padaju mrtvorođene na moj tamnozeleni tepih. Sada, zaista razumem E=mc2 Razumem da su mala pakovanja energije, moje misli, postale materija. Čvrsto telo. Meso.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

8 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:15 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 l1 12 13 14 15 16 17 18 19

Sutra u neko doba ili je to bilo prekosutra, poljubim ga. Hi možda dva minuta pošto uđemo. Još uvek stojim u kuhinji, a on je još uvek oslonjen o moj radni deo, s rukama u džepovima. Primaknem mu .se sasvim blizu. Moj poljubac, prvi, više je pritiskanje, usne su sklopljene i meke. Na časak se ne miče. Na časak pomislim da ne mogu reći ništa što bi izbrisalo taj glupi potez. A onda mi se on primakne. Sklopljenim ustima prelazi mi po gornjoj usni. golicavi dodir. Njegove mi usne lagano dodiruju bradu, pa lice. Pa obrvu. Levu obrvu. Liže mi sklopljene oči. Jezik mu je šiljast.
Vadi ruke iz džepova i obujmi mi lice dok me ljubi u usta. U ustima mu je mekano za muškarca, toliko mekano da se pitam kako žvače, kako gricka kraj olovke a da ih ne povredi. Usta su mu topla. Zna da se ljubi.
Koža nadomak mog kuka hladna mu je pod rukom. Kosa mu je mekana, kad upleteni prste u nju. Podiže mi duksericu, i majicu ispod nje, i prsti su mu toliko tamni naspram moje kože da izgledam nova novcijata. Izgleda da se ne boji moga tela. Ne pregleda mi mladeže da vidi jesu li im rubovi krvavi, i lagano mi prelazi prstima po koži, ali ne u nameri da proveri ima li na njoj ispupčenja kojih ne bi trebalo da bude, pritajenih ispod površine.
Nemoguće je da me želi.
Trebalo je da obučem grudnjak. Trebalo je da obučem crveni čipkani grudnjak, delo francuskog dizajnera ili pevača. Međutim, nemam ništa takvo. Trebalo je da pažljivije promislim o svemu i da se izdepiliram ili da se barem obrijem ispod pazuha. Da li mi je dezodorans izlapeo od jutros? Njegova leva ruka našla je moju desnu dojku; hladna je i prilično gruba za šalterskog radnika. Zastaje na tren. Izdiše; verovatno je i on razočaran što ne nosim crveni grudnjak. Ili možda izgledam uspaničeno, kao žena koja je imala samo pet ljubavnika u životu i nijednog u poslednje 3 godine od 6. aprila. Namršti se, proguta pljuvačku i nakrivi glavu tako da nam se čela dodirnu.
„Mogli bismo... da li bi radije... A da pojedemo nešto? Ona piletina neće valjati kad se ohladi."
Odmahnem glavom. Nagnem se napred i ljubim mu vrat.
On malčice zabaci glavu i zastenje. Sad kleći i osećam njegove usne i jezik na boku, klize mi ka pupku. Trag koji mi njegov jezik ostavlja po koži je hladan kad ga vazduh dodirne. A onda on kaže: „Spusti se."
Kleknem tako da su mi oči gotovo u istoj ravni s njegovim. Drži mi obe dojke u rukama. Molim ti se, bože, ne daj mu da mi skine duks. Videće da nisu jednake, da mi dojke nisu jednake. Leva je duža od desne. 5 milimetara. Čak mi ni ključne kosti nisu jednake. Nisu srazmerne. Jedna štrči dalje od druge. Bez razloga – nije to zaveštanje iz neke nesreće u detinjstvu. Nije genetski deformitet koji se prenosi s majke na kći kao porcelanski servis za čaj. Nesrazmerne su, to je sve. Kad to vidi, sigurno će stati. Odustaće.
Ne odustaje. Kad mi skine duks preko glave, ne primećuje izgleda taj nesklad, uopšte mi ne meri dojke, ni pogledom ni rukama. Pokušavam i izbrojim njegove poljupce, sitne ugrize dok mi prednjim zubima grebucka dojke, a zatim mi stavi bradavicu u usta i, o, ne mogu da brojim. Nijedan broj neće da mi prođe kroz glavu. U stanu vlada mrtva tišina. Nisam uspela ni prozor da otvorim kad sam stigla kući. Ne mogu da mislim čak ni na to koliko je sati, kada treba da budem u krevetu, o tome kako je nehigijenski ležati na kuhinjskom podu s ovim čovekom što mi sisa grudi.
Osećam samo tanku linijicu, poput električnog kabla što varniči, kako mi rije kroz meso vrela i hladna, od pupka do međunožja. Njegov ukus mi je u ustima i u vazduhu i u kosi. Njegov ukus mi je pod noktima i gde god me poljubi osetiće samo svoj ukus.
Kad se osvrnem u prošlost, najteže mi je da poverujem šta sve nije primetio i šta je uradio. Nije izgleda primetio da mi je stomak malčice ispupčen. Primetio je, međutim, debeli beli ožiljak na desnom kolenu koji sam zaradila kad sam pala s bicikla kad me je pojurio pas gospode Dženings. Poljubio ga je i gricnuo. Sigurna sam da je primetio da nisam ošišala stidne dlačice, jer ih je u jednom trenutku obavio oko prstiju i nežno gurnuo prste u mekani deo mene sve dok nisam osetila klizavu vlažnost na vrhu bedara i znala da više ne mogu da podnesem njegov dodir.
Kad me je jebao, počeo je veoma strpljivo, veoma polako, i ubrzao je tek kad sam počela da ga preklinjem. Osetila sam kako mi orgazam počinje izdaleka, kao kakva tišina što mi osvaja čitav um i telo. Uskoro je osetio kako mi se mišići stežu i podrhtavaju pa me je stegnuo jače i poljubio mi vrat. Počelo je slabo i bojažljivo, ali na kraju sam pokušala da se otrgnem jer mi je sve to bilo previše, previše osećanja, previše napinjanja. Leda su mi se izvila. Stegla sam ga bedrima. Uvek je tako. ali nemam uvek teško telo da me zarobi ovim osećajem. Ovog puta nije bilo bega. Ovog puta trajalo je i trajalo.
Nisam primetila koliko je pokreta načinio niti koliko je puta izgovorio moje ime. Brojevi su mi se rasuli s vrhova prstiju i razbežali po podu. Bila sam prikleštena pod njim i nisam mogla da pojurim za njima.
Pošto završimo i povratimo dah, koža mi se ledi od hladnoće kuhinjskog poda. Njegova sperma razmazana mi je po bedrima. Njegova sperma je i po podu, u nizu okruglih barica, neke su velike a neke manje. Rubovi se naboraju, već počinje da se zgrušnjava. Pošto se to dešava, manje je verovatno da je istekla iz vagine pre nego što je obavio svoje. Posle nekog vremena opet se pretvara u tečnost i srećna sperma može plivati dok ne nađe svoje jaje. Nikada nisam primetila kako je sperma lepa. Sjajna kao biser i klizava kao losion za kožu. Topla jer je je bila u njegovom telu i u mom. Trebalo bi da je počistim pre nego što ko padne.
Navlačim trenerku i majicu. Neću da mislim na to kako izgledam, niti o mrljama na trenerci. Ne osećam se smeteno; prekasno je za to. Samo mi je malčice hladno. On zakopčava košulju i navlači gaće. Ne znam da li zato što sam ja to uradila ili je i njemu hladno. Uzimam ga za ruku i odvodim do spavaće sobe. Ne primećuje izgleda da imam samo uski krevet. Ne prozbori ni reč i ne skida pogled s mene. Cipele i pantalone su mu i dalje u kuhinji. Na sebi ima samo košulju i gaće kad legne u krevet, i zaspi skoro odmah, povijen, ostavivši mi malo mesta da spavam pored njega. Ležem kraj njega a da prethodno nisam Oprala zube, niti ih očistila koncem, niti sam obukla pidžamu, umila se i skuvala čaj, nisam stavila ni papuče pored kreveta ni premostila jastučiće. Ako je primetio koliko je tesno i kako sam brzo legla, nije rekao ništa.
Svake večeri ležim u ovoj posteljini, ali sada osećam tkanje i prohladnost i napetost svakog pamučnog konca. Osećam njega na zatiljku, na vratu, uz svaki centimetar kičme, i uz trtičnu kost i zadnjicu i uz noge, iza kolena i celom dužinom listova. Prsti na nogama mi bride kao da mi struja pleše po koži. Kao da se žica odmotala iz utičnice pored poda, obavila se oko nogare od kreveta i sad mi je telo prekriveno hiljadama sitnih eksplozija.
Prva električna stolica napravljena ja korišćenjem Nikoline tehnologije. Možda je i u njoj ovako, u početku. Možda struja počinje kao blago žarenje, pa postaje sve jača dok ne osetite kao da vam mravi gamižu pod kožom, pa još jača dok ne osetite kao da vas pčele ujedaju. A onda, tek onda, zaista osetite pravo pogubljenje na električnoj stolici.
Prvi čovek koji je umro na električnoj stolici bio je Vilijem Kemler, sitni kriminalac koji je ubio svoju devojku sekirom. Njegovo pogubljenje nije bilo Nikolino delo. On i Vestinghaus borili su se protiv toga na sudovima. Struja je previše nepredvidiva, govorili su. Edison je napravio prvu električnu stolicu kako bi pokazao da je Nikolina vrsta struje, naizmenična struja, smrtonosna, a da je jednosmerna struja, koju je Edison promovisao, bazbedna.
Kemlera su kaiševima privezali za stolicu i prikačili mu dve elektrode za telo: prvu na glavu a drugu na kičmu. Upalili su mašinu. Brojevi su se povećali. Dželat je pustio struju da prođe kroz Kemlera.
Pitam se kako su .se Nikola i Vestinghaus osećali baš u tom trenutku. Sve za šta su radili, sve u šta su verovali, bilo je na rubu propasti. Niko zdrave pameti neće hteti naizmeničnu struju u svojoj kući, u blizini svoje dece, u blizini svoje žene. Pokušavaće da prodaju proizvod koji ubija ljude. Možda su bili kod Vestinghausa. On je bio spontan čovek, pa je možda stajao u kući s rukom položenom na Nikolinom ramenu, i obojica su mislili da je njihovom snu došao kraj. Možda se crnilo što se izlilo u Nikolino srce kad je struja prošla kroz Kemlerovo telo bio ublaženo Vestinghausovim prisustvom. Možda je i Nikola osećao da više nije sam.
Elektricitet na mojoj koži ne dolazi od električne stolice niti od kreveta. Nikola gleda naniže, u mene, ali ne dolazi ni od njega.

Neverovatno je da ja spavam. Nije toliko neverovatno da je 4.07 ujutro kad se probudim. Četiri je najgore vreme za buđenje, što će vam reći svako s normalnom ljudskom osetljivošću. Prekasno da skuvate čaj ili da ponovo zaspite. Prerano da ustanete i uradite nešto konstruktivno. Na televiziji nema ničega osim uobraženih evangelista i ljudi što prodaju sredstva protiv bubuljica i motivacione video kasete. Za mene, na stranu sa filozofijom koja se zasniva na osnovi 12, ponoć nije veštičiji sat. 4.00 jeste.
Sve do tog trenutka lepo sam spavala. A kad se probudim pomislim na tren: ovo se dešava normalnim ljudima. Oni mogu da odu na spavanje a da ne provlače konac tri puta gore-dole između svakog zuba i da ne razmeste svoje jastučiće ako neće, a ipak će spavati mirno kao jagnje. A ja se budim kao da još sanjam, u naručju naočitog muškarca koji je maločas vodio ljubav sa mnom, i imam slobodu da odlučim kada i kako da odem na spavanje. U obliku kašike sa Šejmusom sklupčanim iza sebe. Međutim, budim se s mislima o brojevima.
Ne o datumima niti o danima. Ne o mesečevim menama. Ne o datumu ovulacije. Pijem pilule. Pijem ih već devetnaest rneseci. Nije da je do sad bilo verovatnoće da ću spavati s nekim, već samo zato što mije nepodnošljivo da ne znam kad ću dobiti menstruaciju. Nikada mi nije bila naročito neredovna neke sirote žene ne znaju traje li im ciklus četrnaest dana, ili dvadeset osam, ili hoće li uopšte dobiti. Ja bih pošandrcala od toga. Dobijala sam negde između 26. i 30. dana, ali sada mi je menstruacija tačna kao sat, svakih 28 dana.
Dakle ne brinem da li me je oplodilo 50 000 000 spermatozoida prilikom normalne ejakulacije od između 2 i 5 milimetara sperme. Oko 50 000 000. U zavisnosti od toga koliko je prošlo od njegovog poslednjeg seksualnog odnosa. S nekim drugim. Pre mene.
Brojko o kojima brinem kad se probudim su statistike. 40 000 000 ljudi širom sveta ima HIV. Više od 3 000 000 ljudi umre svake godine. 60 procenata ukupnih zaraza HIV-om je seksualnim putem.
A da ne pominjem hlamidiju. Gonoreju.
Odbijam da budem jedna od onih luđaka što strahuju od bacila. Bakterije su svuda, i uglavnom su dobre i podstiču imuni sistem. Ljudi koji se ne izlažu bacilima dobiju rak. To svi znaju.
Ali seks bez zaštite na kuhinjskom podu s čovekom koga jedva poznajem?
Postavila bih mu pitanje dok smo dolazili da sam znala da će se situacija ovako odvijati. Mogla sam reći: „Pa, jesi li skoro davao krv?" ili „Jesi li išao na opšti lekarski pregled?“ ili :,Je 1 u poslednje vreme bilo kakvog analnog seksa za koji bi trebalo da znam?”
Njegova ruka mi je sve teža i osećam kako mi njegov dah struji kroz kosu. Stvarno je nekako bledunjav. Bedra su mi lepljiva.
Kakva god bolest da je u pitanju, verovatno sam je dobila. I to ne zbog seksa.
Dobila sam je zato što nisam očistila zube koncem i što ili nisam oprala, što se nisam istuširala i popila čaj. Što nisam stavila kućne papuče pored kreveta i rasporedila jastučiće. U tmini nazirem svoju pidžamu kako optužujući čeka na stolici u spavaćoj sobi. Nisu mali, ovi prestupi prerušeni u beznačajne sitnice. Značajni su. Oni su sitne pukotine na planeti koje sežu kilometrima u dubinu. Oni uzrokuju zemljotrese i klizišta i u glavi vidim ljude koji stradaju u katastrofama poput ovih; neka starica, verovatno. ili deca bez majke, krupne okice okrenute prema fotografu u nadi da će on kazati svetu, a onda će neko snažniji doći i podići ih. Skoro da osećam podrhtavanje dok ležim ovde jer znam da ova ruka, ovaj krevet i ova soba i ova kuća i ova zemlja nisu stabilni. Ovde nema ničega stabilnog i sve će pući i rascepiti se i propašću u zemlju i neće biti ničega osim pada i ničega čvrstog, čak ni kraja tom rascepu. A najgora od svega je svest da sam jedini krivac ja. Ja sam ga uzdrmala. Moja budalasta, glupava zaboravnost.
To je svet u kome živimo; surov je, beskrajno surov i nestabilan i nesreće su svuda i nikada ih ne možemo izbeći. Kućni ljubimac vam može umre ti ili neko glupo nepažljivo dete može uzrokovati beskrajni bol nekim malim nepromišljenim postupkom. Ljudi umiru, deca umiru, iako ne svojom krivicom. Kad pomislim na raspad svog sveta, dođe mi da zaplačem i zaplačem, ali plačem tiho jer neću da se on probudi i da me pita zašto plačem. Telo mi podrhtava jer suzdržavam uzdahe, i izdišem blago frkćući kroz nos, ali i dalje sam skoro sasvim tiha.
Da li je moja majka dobro? Najednom znam da nije, ona umire, ovoga trena, leži na podu u kupatilu s raširenim krakatim rukama, puže, i doziva me da dođem i pomognem joj da umre. Fen za kosu ispao joj je u kadu pa je pružila ruku da ga izvadi; ili joj se komad hleba zaglavio u tosteru i izvadila ga je nožem. Kad mi je bilo šest godina, imala sam groznicu, a ona je ostala sa mnom i sedela je na mom krevetu i hranila me sladoledom od vanile srebrnom kašićicom iz servisa koji je koristila samo kad bi joj došle drugarice. Ležim bolesna u krevetu, vazduh je nepomičan, zričci pevaju, aluminijumski venecijaneri su zalud navučeni u pokušaju da spreče vrelinu koja ispunjava svaki milimetar moga tela. Tada sam bila lagana kao perce; Plutala sam u vazduhu i skoro da sam videla svoje telo na svome krevetu s tavanice gde sam se odmarala. Čula sam majčine tihe korake, radila je nešto nevažno – savijala veš, mela. Razbijala jaja. zvuk koji me je vratio u krevet, ušuškao i poljubio me u ćelo. Pamtim mnoštvo malih darova njene ljubavi, nezahvaljenih i neuzvraćenih. A ona sada umire zbog mene.
Ili je to možda Džil. Možda osećam Džilinu smrt. Mlađa je od mene pa je verovatno u pitanju nekakav pad; ljudi stalno umiru prilikom pada, razbije im se lobanja. Ili automobilska nesreća, možda pre dva ili tri sata, ali niko se nije setio da me pozove jer su prezauzeti pokušajima da je vrate u život, lepi ljudi u belim mantilima viču: „Tubus u dušnik“ ili „Reanimacija." Sve zbog one gluperde Harija; otišli su na neki dosadni sastanak zbog njegovog posla i on se nalio pa je njoj zapalo da vozi. Ona nije dobar vozač, previše bojažljiva, previše nervozna, a mislim i da joj automobil veličine omanjeg stana nije neka olakšica. Verovatno je padala kiša – to napolju čujem kišu – i u mraku je promašila desno skretanje i crni sedan, smešna boja po ovakvom vremenu, prošao je kroz žuto i udario u vozačevu stranu. Njenu stranu. Hari je, naravno, samo potresen, drugi vozač je dobro a ona je smrskana. Znam da jeste. Telo joj je slomljeno, a lice iskasapljeno.
Sad kad više nema Džil, toliko toga nedostaje. Nema više igara koje smo igrale skupa kad smo bile deca. Imale smo običaj da igramo igru gde bismo izabrale buduće muževe, a onda uvežbavale da pišemo svoje novo prezime. Osmišljavale smo svoj budući život. Od desete godine uvek je birala neku rok zvezdu; znala bi sve o njemu – srednje ime, omiljenu hranu, sve – iz časopisa namenjenih lanovima, a ja nisam znala ništa ni o kome osim o junacima iz knjiga pa su mi muževi bili: Sajmon Templar, Piter Vimsi, Eleri Kvin. Ubedila bih je da su to stvarni dečaci kojima se dopadam; dečaci koji žive u susednom kraju i ona, budući mlađa, nije ni pomišljala da posumnja u to. Samo bi joj se oči razrogačile kada bi me pogledala, kao da su mi te tri godine podarile mudrost. A ja nisam uradila ništa, samo sam joj naškodila.
Sve igre će umreti s njom. Lari neće imali majku i ja ću pokušati da je uzmem za ruku na pogrebu, ali ona će se otrgnuti od mene i u očima će joj biti saznanje da sam to ja i da nikada neću moći da joj budem majka.
Sve sam uništila; sve sam držala u ruci i smrskala i sad nema pomoći, nema, nema nema nema nema nema.
Ruka je sad zaista teška na meni, ne pomera se, pritiska me. Ne pomera se ne diše. Možda je mrtav ne poznajem ga ne stvarno srčano oboljenje astma nekakav udar. Pukla mu je aneurizma na mestu ugruška u vitalnom krvnom sudu. Možda je nepomičan, pomodreo i hladan možda mene okrive koga da pozovem njegova mrtva koža dodiruje me trlja se o mene širi smrt. Ne miče se. Grudi mu se ne pomeraju. Ne mogu da se okrenem da vidim, lesu li mu oči otvorene i mrtve zure u prazno. Leži pored mene. Raspada se.
„Šššš... Sve je u redu. sve je u redu..."
Odskočim od kreveta najmanje 5. možda 5,3 centimetra.
„U redu je, Grejs. Usnila si košmar." Glas mu je promukao od spavanja i brige. Dvaput me pomiluje po kosi, dodiruje mi lice.
Diši. Možda je zaista tako. Možda sam usnila košmar.
„Probudi se, Grejs. Bože, sva drhtiš. I dahćeš kao da si trčala maraton. Dobro si." Glas mu je sad liši. a reći su mu kao gugutanje. Prestaje da me miluje, i sada me drži. Prečvrsto da bi to bio običan zagrljaj. Čvrsto kao da hoće da mi da do znanja da je on tu. Kao da hoće da me celu drži u naručju. Nastavlja da mi govori da sam dobro. Zvuci veoma ubedljivo.
„O bože, sigurno je bio strašan. Hladna si kao led. Dođi. Pusti da te držim."
Već me drži. Njegovo telo peče moju hladnu kožu. Drži me.
„Ispričaj mi šta si sanjala. Veruj mi, brže će proći ako mi ispričaš. Znam kako je kad usniš košmar. Kad sam bio mali, često sam sanjao da su mi zmije ispod kreveta, i kako izađu usred noći i gamižu svud po meni. Probudio bih roditelje, digao bih celu kuću na noge svojom vriskom. Hajde, Grejs. Kaži mi šta si sanjala?"
Možda je u pravu. Svi imaju košmare; čak i Šejmus. Možda je ovo bio samo običan košmar, kakav se dešava normalnim, običnim ljudima, a ja sam samo sanjala da sam budna. Koliko li je zmija živelo pod njegovim krevetom? Samo 2? Ili 2000?
Hoću da prestane. Hoću da sve ovo prestane.
Odjednom mi je muka od svega. Muka mi je od neprestanog brojanja. Od svih igrica i pravila i redova i spiskova i od žvakanja svakog zalogaja 30 puta i od pijenja čaja pre spavanja svake večeri. Hoću da imam posao i da idem u bioskop i da imam porodicu i da mi ljudi dolaze na večeru koja nije piletina i povrće. Hoću da budem kao svi ostali. Hoću da trčim koliko me noge nose bosonoga po travi kao da sam dete i da mi se kosa vijori. Hoću da trčim i da osetim kako mi se mišići na nogama istežu i grče i kako mi se grudi podižu i spuštaju u službi moje slobode,
Neću više da brojim.
„Majku. I Džil. Mrtve", uspevam da prozborim.
„Koje Džil?"
Oči mu se suze, okružene su sitnim boricama od koncentracije, nastale zbog previše izlaganja UV zracima. On je od onih ljudi što izlaze napolje bez losiona za sunčanje. On može da vozi automobil. On može da izađe iz kuće a da ne zna kud ide. i može da ode na put bez plana putovanja. Verovatno može i da ode u restoran i naruči ono što mu se jede; ne mora da naruči prvo jelo po abecednom redu ili prvo jelo s prve strane jelovnika niti ikoje od mnoštva drugih sistema koje sam ja probala. On zna kako je to trčati brzo.
„Moja sestrica." Prolazi brzo, ovaj košmar, i što me više privija uza . to brže prolazi.
„Šta se dogodilo. Grejs?"



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

9 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:17 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 l1 12 13 14 15 16 17 18 19

Kaži mu. Drži me i hoće Ja zna. „Umrla je i majka je umrla. Obe su umrle strašnom smrću, a trebalo je da ja pazim na njih i ja sam kriva za sve.“
Susrećem njegov mili pogled i iako mi je mnogo bolje, suze mi navru na oči. On me privuče k sebi sve dok nismo slepljeni jedno uz drugo na mom uskom krevetu i njegovi udovi obgrle moje jer su duži. Noge su mu 8 ili 9 centimetara duže od mojih, ruke možda 4 ili 5. Teško je biti precizan iz ovog ugla. Imam krojački metar na noćnom stočiću pored Nikoline fotografije, koji koristim svake nedelje da proverim je li mi nameštaj na mestu, ali sad je malčice teško dohvatiti ga. Njegove mi usne nežno dodiruju čelo i kosu, a lice mi je zagnjureno uz njegov vrat. Tu je lepo, toplo. Prijatno miriše.
On mrmlja tihim glasom kao da teši dete. „Čuj me, Grejs. Grejs, mila. Bio je to samo ružan san, ništa više. Niko nije umro i niko neće umreti.“
Soba je sve svetlija kako sviće, svetlost se provlači kroz čipkane zavese i treperi po podu. Ta prva polusvetlost obasjava moju kožu i njegovo lice, soba izgleda kao neko drugo mesto. Čini se da je noć negde daleko za nama. Neka druga država. Čujem kako ptice zapevaju napolju, ali je još uvek prerano za saobraćaj. Šejmus je sušto poverenje, leži u mom krevetu u mom stanu, drži me kao da mu pripadam. On je čovek koga košmari opsedaju samo noću. Čovek koji može da me upita za moje četkice, nasmeši se, slegne ramenima i kaže: „Pošteno" kad zadržim svoju tajnu.
Šejmus mi se osmehuje. „Nikome se neće ništa dogoditi dok sam ja tu."
Kad se sledeći put probudim, svetio pod mojim kapcima govori mi da je sunce visoko i da je vazduh miran umesto da se kreće. Oči su mi sklopljene, um i telo mirni. Ležim u svojoj dečjoj sobi.
Znam gde je ugao kreveta po tome kako sunčeva svetlost pada. Osećam miris opeglane odeće obešene u ormaru. Posteljina je flanelna, ne od krutog pamuka. Ako otvorim oči, ugledaću svoje porcelanske figurice. Ipak je tu nešto šio me vraća u sadašnjost, glatka smeđa ruka prebačena preko moga struka. Izgleda da sam posle košmara usnula u naručju tih ruku.
Otvorim oči. S noćnog stočića Nikola gleda naniže u mene. Noć pre Kemlerovog ubistva Nikola se verovatno probudio u 4.00 ujutro, verovatno u panici kao i ja, verovatno je isto kao i ja video samo smrt oko sebe. Sledećeg jutra, 6. avgusta 1890, u 6.00 ujutro Kemler će umreti. lako i čisto kao što je Edison obećao. Svim Nikolinim razmišljanjima i snovima doći će kraj. Niko nikada neće poželeti naizmeničnu struju u svojoj kući.
Međutim, kraj nije došao. Zato što Kemler nije umro čisto.
Čim mu je struja prošla kroz kožu, nerve i krvne sudove, Kemler je povukao stege kojima je bio vezan, istezao ih je u agoniji dok nisu skoro popucale. I vrištao je, zvuk je probijao uši svima koji su pozdravljali struju kao novi način ubijanja ljudi. Posle 17 sekundi struja je ugašena.
Volela bih da sam mogla da budem uz Nikolu te mračne noći. Volela bih da sam mogla da mu kažem: „Ne obaziri se na svoje strahove. Možda te progoni miris smrti, možda te opseda u snovima, ali on neće ubiti tvoju viziju." Možda bih ga čak držala i rekla: „Neće ti se ništa dogoditi, Nikola. Ne dok sam ja tu."
Kemler je još uvek bio živ, strašno povređen previjao se od bolova, bešika, creva i testisi su mu se praznili pred preneraženim očevicima.
Dželat je odlučio da uključi generator za još jedan električni udar, ali morali su pričekati da se ponovo napuni. Hili su prinuđeni da čekaju dok se Kemler grčio i stenjao. Ovoga puta struja je opet tekla kroz njegovo telo skoro minut i vazduh u sobičku bio je zagušljiv od smrada gorućeg mesa, a dim se izvijao s Kemlerove glave.
„Bolje bi im bilo da su upotrebili sekiru", kazao je kasnije Vestinghaus.
Možda ne sledećeg jutra, ali nedugo nakon pogubljenja Edisonova moć nad budućnošću električne energije počela je da opada. I uprkos strahu u noći, uprkos strasnim snovima o smrti, Nikoli nije trebalo dugo Ja povrati veru u svoju viziju i da ga ponovo ispuni osećaj sigurnosti u njegovu budućnost. Nikola je opet spavao čvrsto i bezbrižno kao dete. Kao čovek pored mene.
„Šejmuse". izustim mu ime. Znam da je budan, ali disanje mu je otegnuto i ujednačeno, a oči sklopljene.
Leži na levoj strani, uza zid, veoma mi je blizu u mom uskom krevetu tako da, kada mi je glava okrenuta prema njemu, zauzima mi Čitav vidokrug. Ležim na leđima, njegova ruka mi je ispod vrata, a drugu mi je prebacio ispod grudi. Njegova plavkasta kosa sada deluje tamnije, slepljena uz glavu. Čelo mu je visoko i glatko. Obrve raščupane, a ispod očiju naduveni podočnjaci. Nos mu je malčice prevelik za njegovo lice, a između nosa i usana udubljenje duboko kao rupica na bradi. Njegova jutarnja senka tamnija mu je od kose.
Hoću da poljubim svaku ćeliju.
Umesto toga duboko udahnem i ispustim slabašan uzdah.
„Moram nešto da ti kažem.“
„Hmmm?" Oči su mu i dalje sklopljene.
„Zovem se Grejs Lisa Vandenberg", kažem, i dalje zagledana u tavanicu. „Imam 35 godina. Majka mi je Mardžori Ana, a sestra Džil Stela ima 33 godine. Udata je za Harija Venablesa; on će napuniti četrdesetu drugog maja. Imaju troje dece: Hariju junioru je 11. Hilari 10, a Betani ima 6 godina. Otac mi se zvao Džejins Klej Vandenberg, umro je pre 9 godina, 5 meseci i 17 dana. Imam diplomu iz prirodnih nauka i diplomu učiteljskog fakulteta. Izgubila sam nevinost u automobilu svog prvog momka ispred majčine kuće. Ne volim korijander. Ne volim realističko slikarstvo. Zašto ljudi jednostavno ne snime fotografiju ako hoće realizam? Volim apstraktno slikarstvo. Jednom sam na školskoj ekskurziji otišla u Nacionalnu galeriju u Kanberi i sat vremena buljila u Plave stubove" Razmislim na časak, pa dodam: ..U likri izgledam debelo.“
Kapci mu se otvore uz trzaj. „Debelo? Koješta. Gde?“
Stisnem triceps desne ruke levom šakom, mlohavi deo koji izgleda kao presna svinjska kobasica. ,,Ovde.“
On se pridigne i istovremeno me privuče k sebi. Prinese lice veoma blizu mojoj desnoj ruci. Nosom mi skoro dodiruje kožu, poput naučnika koji zagleda neobičnu bakteriju pod mikroskopom. Ispituje je, gladeći mi kožu prstima. A onda je zagrize prednjim zubima.
„Ne bih rekao.“
„I ovde.“ Podignem majicu i stisnem stomak između prstiju. On spusti glavu, i ovoga puta ugriz mu je sporiji.
,,Jok.“
Njegovi zubi klize neniže i srce mi zalupa brže. Zavlači dva prsta pod gumu mojih gaćica i spušta ih. Krevet je uzak pa se prevrne i legne mi na nogu. Usnama mi blago dodiruje stidne dlačice.
Uviđam da trljam ruke, uplićem prste. Nateram se da odvojim ruke i da ih spustim uz slabine. „Ima još. Ima još toga što moram da ti kažem." Nikola. Struja. Ne znam odakle da počnem.
On zastane i pogleda me odozdo. „Siguran sam da ima još. I sve je to dobro znati, Grejs, naročito za korijander. Nikad se ne zna kad bi mi palo na pamet da ti pošaljem buket azijskog začinskog bilja s dugim peteljkama. Ali nemoj sada da mi pričaš. Kasnije."
Stegnem čaršav. Sada. Moram mu reći sada. Bog zna da 011 ne zna sve – ne zna čak ni ono najvažnije. Potrebno mi je, međutim, da vidi bar deo mene. A ne može me videti ako je u meni.
Osim toga. Nikola gleda pravo u nas.
Međutim, osećam vrelinu njegovog daha na unutrašnjem delu butine, pruža ruke i zavlači mi ih pod gaćice da me uhvati za zadnjicu. Ako ne prestanem sad...
„Šejmuse?"
..Hmmm?"
„Brinem se da sam možda pokupila kakvu zaraznu bolest.“
On se prevrne s moje noge i sedne na krevet pored mene. „Od mene?"
„Ne. Od gledanja filma na SBS-u kasno u noć bez kondoma.“
Smeje se. „Zar nije malo kasno da razmišljaš o tome?"
„Kasno, strašno. Treba li da budem zabrinuta?1*
„Ne. Treba li ja da budem zabrinut zbog malenog polu-irskog polu-supermodel iznenađenja za devet meseci?“
„Pijem pilule."
Protegne se kao mačka, a zatim se okrene na stranu i odvoji mi prste od čaršava. Drži mi ruku ispruženu i ljubi mi zglob, a zatim mi nežno prelazi usnama i zubima uz podlakticu. „Ipak osećam da sam malčice kriv", kaže.
On se oseća krivim? Nikola zuri u mene u krevetu s razvodnikom kog poznajem 15 dana i on se oseća krivim? O bože. Ima ženu. Desotoro dece. Šake mi se stiskaju u pesnice, nokti zarivaju u dlanove. „Zašto?"
Seda na ivicu kreveta. Odmaknem se od njega. „Obećao sam ti večeru u italijanskom restoranu. Ništa od toga. Zatim sam ti obećao gurmansku prepelicu iz supermarketa, pa opet ništa. Uopšte nisi večerala. Sigurno umireš od gladi." Za tili čas preskoči preko mene i lagano se dočeka na noge na podu. „Imam sjajnu ideju. Šta kažeš da doručkujemo? Nešto veoma loše za tebe, recimo slaninu s jajima ili palačinke ili najbolje sve troje. A onda mi možeš ispričati sve ostalo. Dečje bolesti, omiljenu muziku, fudbalski tim – šta god hoćeš."
Pogledam u tavanicu. Imam toliko toga da uradim. Moram da operem kosu i da je osušim i da očetkam svaki deo 100 puta, pa da se obučem. I subotom ujutro idem u kupovinu. Moram da operem zube, da se umijem, i nisam ustala kad je budilnik zvonio, ali to ne znači da je dan propao. Mogu početi sve ponovo na početku sledećeg sata.
„To jest... mislim... ako si slobodna..."
„Ne radi se o tome."
Uzima mi ruke i drži ih spojene. Prinosi ih svom telu pa nemam izbora već da ga pogledam u oči. „Grejs, moram da te pitam nešto veoma važno. Molim te, nemoj misliti da te pitam tek tako. Molim te, pažljivo razmisli pre nego što mi odgovoriš."
Napnem ramena, ruke.
„Grejs, mogu li dobiti jednu tvoju četkicu? Stvarno bih voleo da operem zube, ali ne bih voleo da ti uskratim... šta god."
Smejem se. Pretvaraću se da u supermarketu ima još jedna. „Možeš."
„Hvala ti. Sad idem u ve-ce. Zatim ću oprati zube jednim primerkom iz tvoje zbirke. Obući ću sinoćnu odeću, neprilično kao što i zvuči. A onda te vodim na doručak jer nam je potrebna hrana i potrebna nam je kafa. Važi?"
Vazduh je čak mirniji nego što ]e bio. Rano je. Dan je nov novicijat. Jutros sam se probudila s nekim u krevetu. Sinoć nisam obavila uobičajene aktivnosti pre spavanja. Dan je nov i pun mogućnosti. I ja sam puna mogućnosti. On jedva da me poznaje. Mogu da budem ko god želim.
„Dakle?" pita ponovo.
Ustati. Otići u ve-ce. Oprali zube novom četkicom. Obući sinoćnu odeću. Otići na doručak.
Po tome kako je to rekao, zvuči kao spisak.
Iznenada, odlučno ustajem iz kreveta, što me iznenađuje. Stojim pored kreveta. Ustala sam.
„Ne.“
Zadovoljno podiže obrve.
„Ne, ja nemam fudbalski tim. Marks je pogrešio. Sportovi su pravi opijum za ljude."
Široko se osmehuje, najveći osmeh koji sam u životu videla, i boriće oko očiju izgledaju kao mnoštvo osmejaka. „To je tužno, Grejs. To je zaista tužno. Ali možda nisi ti kriva. Možda neko treba da ti pokaže lepotu u trku krilom, ili dugi go s ivice terena."
Izvadim dve četkice za zube iz kese i dobacim mu jednu. „Fudbal? Ma daj. Zašlo ljudi mare za fudbal? I šest poena za jedan go? Cista gnjavaža. Zašto li njihov tim. proizvoljna, u najboljem slučaju nelogična grupacija, nadahnjuje tu vrstu idiotske lojalnosti?'1
U ve-ceu sam. iza zatvorenih vrata, ali on nastavlja da priča. „Nije proizvoljna. Daleko je od proizvoljne.4' Čujem i druge zvukove. Kuhinjske kredence, otvaranje i zatvaranje. Frižider. „Imaš li kakvog soka?” Glas mu je prigušen.
Kad izađem iz ve cea, on pije vodu. „Ne. Nemam soka “
On slegne ramenima i vrati se u kuhinju. Perem zube novom novcijatom četkicom. Stojim iza vrata u kupatilu. Obući sinoćnu odeću. To je malo komplikovano pošto sam praktično još uvek u sinoćnoj odeći. Bilo bi mnogo lepše zgrabiti nešto čisto, ili barem čiste gaće. Čista odeća mi je u spavaćoj sobi, u gardaroberu i u fijokama. Onda, međutim, ne bih obukla sinoćnu odeću. Na brzinu skinem sinoćnu odeću. A zatim je ponovo obučem.
Ne očešljam se i ne umijem, ne popijem čak ni čašu vode.
Kad izađem iz kupatila, Šejmus stoji pored kreveta zagledan u Kuzinerove štapiće.
„Jesu li ovo matematički štapići? Kao oni koje smo imali u školi?“
„Da. Relikt iz detinjstva. Izgleda ne mogu da se odvojim od njih."
Zatim podigne Nikotinu fotografiju.
„Je li ti ovo deda?"
Drži je obema rukama, tako da je lice okrenulo prema meni. Priđem mu i uzmem mu je iz ruku.
„Ne. Ne, nije mi deda. On je nešto kao moj... heroj."
„Pretpostavljam da nije fudbaler."
,,Jok.“
„Zubar?"
„Ma ne.“
Stojim tako, držeći Nikolu.
„Da li on... ide na doručak s nama?'
Mislim da ga predugo držim.
„Ne. On ne jede mnogo."
„Hajde onda da ga spustimo i da pođemo. Umirem od gladi."
Vratim Nikolu na noćni stočić. Licem nadole.

Hodamo. Hodnikom, niz stepenice, stazicom. Niz ulicu. Hodamo, a ja ne radim ništa od uobičajenog. Prelazimo ulicu. Baš je lako.
Ne razgovaramo dok hodamo jer ja razmišljam o šakama, i o dužini svojih prstiju. Kažiprst na mojoj levoj ruci dug je 69 milimetara od prvog nabora do vrha, a domali prst 68,5 milimetara. Kažiprst na desnoj ruci dug mi je 67 milimetara od prvog nabora do vrha, kao i domali prst, isto 67 milimetara.
Kao i svako merenje ikada obavljeno, svako merenje svega što postoji, i ovi brojevi su važni. Srazmera prstiju je odnos dužine vaših prstiju, od prvog nabora na zglobu šake do vrha. Obično se meri koristeći kažiprst i domali prst, i različita je kod muškaraca i žena. Kod muškaraca je kažiprst obično kraći od domalog prsta; zapravo, kažiprst je dug samo 96 procenata domalog prsta. Dakle, prosečna razmera prstiju za muškarca je 0,96. Kod žena ta dva prsta su ili iste dužine, ili je kažiprst malčice duži; razmera od 1,00 ili više. Kod mene je, na primer, 1,007 na levoj ruci i 1,000 na desnoj.
Čitala sam daje razlog ove razlike medu polovima uticaj polnih hormona na fetus. Kad smo samo mrvice u majčinim stomacima, izloženi smo različitim nivoima polnih hormona, naročito testosterona i estrogena. Manje testosterona a vise estrogena i ostajemo devojčice. Mnogo testosterona a manje estrogena i postanemo dečaci. 1 isto kao što im raste penis, dečacima tako rastu i duži domali prsti.
Pa šta? Pa, testosteron ima i druga dejstva, a razmera prstiju je njihov odličan pokazatelj. Zato su muškarci s nižom razmerom fizički agresivni, imaju vise sperme i više beba, i bolji su u sportu (i, iznenađujuće, u muzici). Ili bar tako teorija kaže. Muškarac s višom razmerom imaće veći rizik da oboli od nekog srčanog oboljenja, i više šanse da postane homoseksualac. Obratno, žene s višom razmerom (kao ja) plodnije su i s većim rizikom da obole od raka dojke. Da je moja razmera niža, po svoj prilici bila bih verbalno agresivna, što mi definitivno nije potrebno, i bila bi veća verovatnoća da postanem lezbejka.
Sve je zanimljivije kada ga posmatrate u svetlu evolucione teorije. Možda znamo da su ove razlike uzrokovane testosteronom, ali zašto? Zašto su muškarci evoluirali s dužim domalim prstom od žena, kad tolike žene koje poznajem izgleda imaju evolucione predispozicije da skupljaju što više venčanog, vereničkog prstenja, prstenja za večnost i jednostavnog ukrasnog prstenja?
Jedna teorija je posao muškarca kroz istoriju: lovac i ratnik. Duži domali prst pruža više postojanosti kada bacate koplje, bilo u vunenog mamuta ili u nekog drugog gospodina s dugim domalim prstom iz drugog plemena. Otud nedostatak šampiona iz ženskog sveta. Kad čitav dan provodiš berući bobice, spremajući hranu ili podižući decu, uopšte nije važno koji ti je prst najduži.
Ili to možda nema nikakve veze s bacanjem koplja. Možda je to posledica odabira, drugim recima, možda žene podsvesno vole muškarce s manjom razmerom. Seksualna moć izgleda muškarčevih šaka dugo je nipodaštavana. Možda ženin podsvesni um misli: „Nema sumnje, ima stomačinu i lice s poternica, ali pogledaj samo taj domali prst."
Šejmus Džozef O’Rajli ima najseksipilnije šake na svetu. Ponekad mu se njišu uz slabine, ponekad su mu do pola u džepovima. Pred kafeom, naslanja jednu na vrata da mi ili otvori. Kad uđemo, ne moram da se prisetim gde sam juče sedela i da sednem za susedni slobodan sto idući u pravcu kazaljke na satu. Šejmus izabere sto, izabere sto koji je nekako bolji od ostalih, i odšeta do njega. Ja ne moram ništa da odlučujem. Oboje uzmemo jelovnik.
Kad nas Šeri vidi zajedno, osmeh joj iščezne. „Šejmuse? Danas imaš društvo?“
Ćao Šeril. To sam ja, Grejs. Dolazim ovde svaki dan. Sećaš se?
„Dobro jutro, Šeril”, Šejmus će. „Posebna prilika." Osmehne mi se da ona ne vidi.
Šeril namršti lice kao prase, izvadi blokčić iz kecelje i čeka.
„Grejs?", kaže Šejmus.
Doručak. Hoće da naručim doručak. Prvo u jelovniku pod Doručak je sveže voće s jogurtom, Ali prvo po abecedi je slanina s jajima i tost. Ima još naslova: prilozi, kafa, čaj, sok, frape. Trebalo bi da uzmem kafu: prvo pod kafa je espreso. Ali onda moram uzeti prvo pod doručak, i prvo po abecedi. Međutim, naručiti sveže voće s jogurtom uz slaninu i jaja zvuči pomalo glupo. Po abecedi, prvo u čitavom jelovniku je sok od jabuke. Možda bi trebalo to da naručim.
Čekaju.
„Naruči ti prvi.”
„Palačinke od bobica i banane s javorovim sirupom, hvala ti Šeril.
I kapućino.”
Mora da se šali. Ko još jede toliko šećera ovako rano ujutro? Zna li on šta će to uraditi njegovom nivou insulina? Tolike kalorije hranile bi jedno afričko selo srednje veličine, nedelju dana.
Još uvek čekaju.
Pogledam u Šejmusa, pa opet u jelovnik. „Ja ću uzeti isto."
Šeril zapiše, namrgodi se i ode u kuhinju.

Ćutimo na časak. Prijatna tišina, kao da se oboje pitamo hoće li ovo biti prvi od mnoštva zajedničkih doručaka.
Ipak. ima još toga što hoću da saznam.
„Pa, živiš li u blizini?"
„Ne. U Karnegiju. Živim u kući s dva brata."
Stiže kafa. Njegovi savršeni dugački prsti obmotaju se oko šoljice- Šoljica mu je udobno smeštena u desnoj ruci, počiva na mekanom jastučiću njegovog dlana kao da drži vinsku čašu punu greindža iz 1955, Leva šaka mu je preko desne, prsti se dodiruju. Sve bili dala da ovoga časa izmerim te prste, ali nemam ni lenjir ni metar, a osim toga mislim da to ne bi lepo izgledalo. Šejmus veselo otpija gutljaj, ali ja mrzim kafu. Da bih je popila dodajem 5 kesica šećera. Zajedno s palačinkama biću u dijabetskoj komi do podneva.
„Kako je to, živeti s braćom?"
„Zapanjujuće. Oni su životinje. To je samo privremeno, jedan je nedavno prekinuo sa ženom. Drugi štedi da ode preko okeana. Uskoro ću ih se otarasiti. Volim ih. ali bože. previše je to."
Stižu palačinke, prebrzo. Kao što sam i slutila: prethodno napravljene i podgrejane u mikrotalasnoj. Srčani napad na tanjiru. Šejmus jede kao izgladneli čovek.
„Dva brata. Nemaš sestara?"
Podiže obrve. Usta su mu puna. Podiže četiri prsta i nastavlja da žvaće. „Tri brata", kaže, „jednu sestru."
„Petoro dece? Opa. Prilično retko za današnje vreme." Zamišljam petoro dece kako se igraju žmurke u zaraslom dvorištu. Penju se skupa na drveće. Igraju kriket u dvorištu iza kuće, sve dok lopta ne polomi kuhinjski prozor i niko neće da prizna krivicu. Protrčavaju ispod prskalice u donjem vešu. Mama s bokalom hladnog sirupa od narandže i pet plastičnih čaša. Tata, uči svako dete da vozi bicikl. Odgrižem jedan zalogaj. Sirup od javora nije pravi.
„Irski katolici, sećaš se? Ili zbog toga, ili zbog činjenice da moji roditelji nisu imali televizor do 1978. Stari je mislio da su televizori prolazna moda. „Kažem ti, ženo, prestaće da ih prave za dvanaest meseci, možda i manje.’" Ispije poslednji gutljaj kafe pa obriše penu sa usne rukom. „Dan kada ga je majka nagovorila da kupe televizor bio je najtužniji dan u njegovom životu."
„Koji si ti po redu?" Nagnem se napred, laktovi su mi na stolu, podbočila sam lice rukama.
„Ja sam drugi sin. Moj brat Deklan je najstariji. Zatim ide Dermot, Brajan, pa Kajli. Ona je... malčice spora. Još uvek živi kod kuće s mamom i tatom." Maše praznom šoljicom od kafe kroz vazduh pokazujući je Šeril.
Kafe počinje da se puni; lepo obučene žene u konfekcijskim farmerkama, lepršavim bluzicama i sandalama ukrašenim perlicama. Briga me; Pratim plan i sve ove sparušene žene iz predgrađa mogu samo da sanjaju o noći kakvu sam ja sinoć imala.
„Dakle, Deklan, Šejmus. Dermot, Brajan... i Kajli?
On slegne ramenima. „Bili smo ovde do tada. Oni su hteli da se uklope."
„Jeste li bili bliski? Po godinama, mislim?“
Oči mu se sužavaju kao da pokušava da vidi nešto veoma daleko. „Bili smo bliski u svakom smislu. Mama je imala pedeset pet godina, u novoj zemlji bez rođaka, prijatelja i s akcentom zbog kog je niko nije razumeo. Tata je davao sve od sebe, ali mnogo je radio a i briga o deci u ono vreme nije bila muški posao. A i Kajli je bila potrebna posebna pažnja."
Njih petoro kao dečica što tek uče da hodaju, tek okupani u pidžamicama, sede na kauču. Šćućureni jedno uz drugo, mirišu na puder za bebe i gledaju Diznijeve crtaće nedeljom uveče. Ne kao mi. Džil i ja. Dve. Samo dve. Svaka u svojoj sobi, ja čitam a Džil se igra lutkama.
„Sećaš li se Irske?“
„Ničeg živog. Pomislio bi čovek da se sećam svega; Imao sam četiri godine kad smo se doselili ovamo. Vratio sam se tamo kao dvadesetogodišnjak očekujući nekakvo olakšanje. Mislim da ljudi uvek razmišljaju na romantičan način, kakav bi im bio taj drugi život. Mogao sam isto tako otići na Mars. Bilo je zabavno, ali nisam uselio ama baš nikakvu vezanost."
„Verovatno je malo prekasno da ovo pitam, ali jesi li... oženjen?"
Smeje se. „Oženjen, ne nisam. Definitivno sam neoženjen."
Čekam.
Bio sam u jednoj... vezi. Raskinuli smo prošle godine."
,,Zašto?“ Opet se smeje. „’Zašto?" Zaboga, Grejs, nemoj se uzdržavati. Ako hoćeš nešto da znaš, slobodno pitaj.“
Čekam.
„Vidi... Ja volim svoj život. Volim svoj posao, volim svoju kuću. Volim da idem na fudbal i da roštiljam s prijateljima. Nedeljom idem na surfovanje s nekim ortacima. Ešli... ona je bila zaokupljena kursevimao ličnom razvoju, postavljanjem ciljeva i knjigama o tome kako pomoći samome sebi... Sad se viđa s nekim građevinskim investitorom. Čujem da su skoro kupili zgradu i ovlašćenje za pothodnik.“
Pažljivo motrim na njegove oči boje lešnika; nisu zamućene. Ne namršti se. Ne stisne usne, kao što rade neki kad pričaju o svojim bivšim.
„Datum rođenja?" Stiže mu druga kafa. Šeril mi odnese kapućino bez pitanja. Popila sam samo pola, ohladio se i zgrušao na površini.
„Zanima te horoskop, je li?" Nožem podigne komadić palačinke na viljušku, a zatim i borovnicu, pa sve to umoči u ružnu lepljivu masu boje javora. Ubaci tu malu kulu u usta. Ne proguta je odmah kao neki muškarci. Žvaće i oseća ukus. Uspela sam da pojedem oko 35 posto palačinke. Još uvek nisam gladna.
„Recimo da sam zainteresovana za numerologiju."
„Peti januar." Obriše usta salvetom, iako nije musav.
Jarac. Ne izgleda mi kao egomanijak. Na osnovu mog iskustva, jarčevi misle da su Isus Hristos. Ili je možda Isus Hristos mislio da je sin božji jer je bio jarac.
„1969, je li tako?"
Viljuška mu se zaledi na pola puta ka ustima. „Otkud znaš?“
Upamti: ne dozvoli da novi dečko misli da ga proganjaš. Osmehnem mu se. nadam se da ne izgleda preteče. „Prošle sedmice u kafiću si mi rekao da imaš 38 godina. Sećaš se?“
„Aha.“ Viljuška nastavlja do usta.
„Koja ti je bila adresa kad si bio mali?"
„Adrese u Irskoj se ne sećam. Imao sam četiri godine kad smo otišli. ovde mi je adresa bila ulica Karpinter 23, Vermont saut."
Vermontsaut. Ne idem tako daleko ni kad sam na odmoru. Moraću da ga potražim na mapi.
Kod kuće u najnižoj fijoci noćnog stočića držim jednu svesku, poklon od majke. To je sveska s tankim prozračnim stranama i bledim linijama boje neba. I korice su plave, tvrdo platno koje izgleda više kao materijal za tapaciranje; neka vrsta rebrastog somota s finim malim brazdama. Uvek pamtim brojeve, ali ih retko čuvam. Međutim, sada ću izvaditi tu svesku i upisali u nju spisak brojeva. Šejmusovih brojeva. Već imam njegov broj telefona. Još uvek mi treba sadašnja adresa, ali imam 38,10. 1,1967, 4, 23. Počeću od toga. Ostale cifre, kao što je dužina njegovog kažiprsta i domalog prsta, i broj bivših devojaka, sakupiću kasnije.
„Izašli smo na doručak da razgovaramo o tebi, a sve vreme pričao sam samo ja. Šta si htela da mi ispričaš?“ Govori kao čovek koji nastoji da nagovori mačku da siđe s drveta.
Pogledam naniže u svoj tanjir. Doručak mi nisu musli, niskomasni jogurt i banana. Moja palačinka nije hirurški isecirana na predodređeni broj zalogaja. U kafiću sam i nije 10.-18.
„Ništa.“
„O čemu razmišljaš?"
Razmišljala sam o brojevima, naravno, ali i o tim prstima, o tome gde sve mogu otići i gde bih ja volela da odu. 1 razmišljam o svim pametnim ženama što biraju muškarce dugih prstiju.
„Egomanijak“, kažem. On porumeni.

Posle doručka, idemo do supermarketa gde je ostavio auto. Stari beli komodore. Registarska tablica MDS 938. Poljubi me, stojeći nasred ulice. Poljubac mu je manje zahtevan nego sinoć ali primamljiviji. Obrazi mi bride od njegove brade. Da mi sve svoje brojeve i zapiše moj broj na tramvajsku kartu. Pažljivo slušam, ali ne kaže „Zvaću te.''



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

10 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:18 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 l1 12 13 14 15 16 17 18 19

Nedelja je uveče. Osam sati.
„Zdravo majko."
„Zdravo mila. Kako si provela nedelju?"
„Fino." Seks sa živahnim, zanimljivim Ircem na kuhinjskom podu. „Kako osip gospodina Parkéra?"
„Bolje je, bolje. Juče sam pročitala nešto strašno u novinama."
„Šta majko?"
„O ona dva dečaka, mislim da su bili blizanci, imali su možda pet ili šest godina, no, bilo kako bilo, nisu imali kućnog ljubimca i dogovore se međusobno da igraju igru, da se jedan pretvara da je pas a drugi da izvede psa u šetnju. I tako je jedan od njih, ne sećam se koji, otišao kod roditelja u sobu i uzeo stari očev kaiš i za tili čas ga stavio oko vrata kao pseću ogrlicu i povodac, razumeš? I zamisli molim te – udavio se jadničak, nisu mogli da mu skinu kaiš. Zadavio ga je. Svakakve grozote stavljaju u novine u današnje vreme, ne obaziru se na to kako se porodica oseća. Zato više nemam želju da čitam novine. Šta misliš šta još da upotrebim za đubrenje, osim novina? Grejs? Grejs, jesi li još na vezi?"
Jesam, još sam na vezi. ,.Da vidimo. Staru poštu? Časopise? Gospodina Parkéra?”
„E to je baš smešno, mila. Ne, sigurna sam da boja mastila ne bi bila dobra za zemljište. Možda da i dalje kupujem novine ali da ih ne čitam."
A onda. 19 minuta kasnije: „Zdravo, Grejsi."
„Džil."
„Čuj, htela sam samo da te obavestim... Idem u Kinu s Harijem. Deca će biti dobro. Šta misliš hoće li deca biti dobro?" „Biće dobro."
„Ostaće kod drugova i drugarica. Tako da će ići u školu isto kao i svaki dan. A i prilično su zreli za svoje godine. Dakle, biće dobro. A to je ionako samo na sedam dana."
„Jeste Džil. Svi će biti dobro."
„I mama će biti dobro. Šta misliš, hoće li mama biti dobro?"
Ne, Džil. Mislim da će vanzemaljci mesožderi sleteti u svoj bazen i sve ih proždreti. Kažem Džil da moram da idem. Ne mogu da pričam. Zauzeta sam razmišljanjem.

U ponedeljak pada kiša i 12 je stepeni. Neobično kišovito i hladno za ovo doba godine. Volim Melburn, ali zaboga. Sredina je leta a kiša pljušti, svaka kapljica je tvrda kao led. Stotine i hiljade kapi. Milioni. Trilioni. Zbunjuje me. kiša. Zbog nje mi se ne doručkuje, a hladnoća mi prodire do kostiju. Uvek doručkujem 40,00 grama neprepečenog muslija (sadržaj masnoće u prepečenim je neverovatan), 200 grama niskomasnog jogurta (kupujem ga u supermarketu, polazim sleva i nastavljam ukrug, i uzimam isključivo 5 pakovanja od po 2 flašice – ne 6, naravno) i 1 bananu, isečenu na 10 kriški.
Zbog kiše poželim da jedem tost, da ga umačem u kuvana jaja.
Prošle godine kupila sam analitičku vagu. Gotovo je nemoguće izmeriti musli na dve decimale. Gotovo je nehumano svakoga dana jesti istu hranu bez promene. Gotovo je nemoguće tačno izbrojali svaki korak po kiši zbog neodoljivog poriva da izbegavate barice.
Muka mi je od toga.
U ponedeljak nisam htela da pojedem doručak. Malo mi je falilo da ne odem u kafe, ostajalo mi se kod kuće ispred grejalice. A onda mi se nije jeo kolač od narandže. Šlag je splasnuo kao da je kolač ceo vikend stajao u vitrini. Morala sam na silu da ga pojedem. 15 komada. Toplu čokoladu nisam ni takla. Kad sam došla kući. gledala sam neki stari film s Grirom Garsonom na televiziji i uradila 10 trbušnjaka u jednoj pauzi za reklame, a zatim 10 čučnjeva u drugoj. Nije mi se ni večeralo. Seckanje mi je delovalo dosadno i besmisleno umesto smirujuće i ritmično. A piletina. O bože, tako mi je muka od piletine. Hoću da jedem lazanje s povrćem, nadošle i rumene i pune sira. Hoću da jedem pečenog lososa posutog rendanim limunom, kaparom i sa možda malo mirodije, i krompir salatu. Šnicle i pitu od bubrega s 10 centimetara visokom hrskavom korom koja mi se rasipa pod viljuškom. Hoću čili kon karne s malo kima kome se ukus zadržava, i hleb i puding od putera i lubenicu. Ne zajedno. Odvojeno. Jedem musli, jogurt, bananu, sendvič od tunjevine i jaja (naizmenično) i piletinu i povrće svakog bogovetnog dana od kad sam prestala da radim. Ista hrana 24 meseca.
Ponedeljak veče. Nema poziva.
U utorak kiša jenjava, samo povremeni pljuskovi. 18 stepeni. Očistim tastaturu između tipki komadićem vate umočenim u ulje od čajnog drveta. pa pozovem Lari, Kod prijateljice je. kaže Džil. Ponovo me podseti da odlazi u Kinu. Ne pita me da li da dá moj broj školi da me pozovu u slučaju nužde. Ne zamoli me da s vremena na vreme pozovem klince da vidim kako su, niti da svratim kod mame. niti da joj zalijem cveće.
Utorak uveče. Nema poziva.
Mogla bih ja da pozovem njega, da znate. Jebi ga, nisu ovo pedesete. Nisam ja od onih žena što igraju igrice; samo ne mogu da odlučim kada da ga pozovem. Nedelja uveče bila bi prebrzo. Ponedeljak uveče pomalo šablonski, i utorak kao da sam namerno izabrala utorak umesto ponedeljka da ne bi izgledalo kao da mi je previše stalo. A onda, kad me nije pozvao ni u utorak uveče, ne mogu a da se ne zapitam zašto. Možda mu se nije dopalo. Možda sam ga iznenadila u krevetu, ponela sam se kao kurva? Ili se nisam dovoljno ponela kao kurva? Seks prebrzo? Predlakave noge? Možda zato što nismo ponovo vodili ljubav ujutro. Možda ga je to odbilo. Nije on možda od onih muškaraca što vole da osvajaju, samo jednom. Ili možda misli da sam ja takva.
Sreda. Presložim knjige u kredencu, odustanem od rasporeda po abecedi i složim ih po oblastima. Prvo biografije, zatim beletristika, pa istorija, pa matematika, pa medicina. Nauka poslednja. Napolju je lepo. 32 stepena. Očistim venecijanere vrućom sapunjavom vodom i sunđerom. Svako rebro prebrišem 10 puta. Sreda uveče. Nema poziva. U četvrtak istrljam kožu lulom, po 10 puta svaku ruku i nogu. Uradim piling lica. Sedam bora oko levog oka, 8 oko desnog. Ne tako davno bilo je 6 oko oba. Da li bi bilo previše da tražim malo simetrije? Mala govna se množe. Za razliku od mene.
Možda bi trebalo da napravim još jedno veliko prolećno spremanje kuće, kao što je majka nekada radila. Mada sam nedavno imala jedno. Pravim prolećno spremanje dvaput godišnje, prvog januara za novu godinu i prvog septembra za početak proleća. Bilo bi mnogo bolje da je razmak između ta dva dana šest meseci, ali tu nema pomoći.
Uprkos činjenici da čistim prilično drugačije od majke – svesno ima nečega u mome spremanju što me podseća na nju. Kada čistim kuću, svaki milimetar od šipke za vešanje slika pod tavanicom pa do ispod vrata, mogu da sklopim oći i da ponovo imam devet godina. Bilo je nepodnošljivo hladno, kao i svaki dan detinjstva koji pamtim, a majka je punila spaljivač otpacima i toplota se širila u svim pravcima. Dim se vijorio u dvorištu iza kuće kao da vam je neko prosuo kiselinu u lice, prema čaršavima što su se njihali na striku i znala sam da će kada ih skine, mirisati na dim umesto na svežinu i da će ih ponovo prati. Ipak ih nije sklonila niti je sačekala da se vatra ugasi pre nego što ih je okačila da se suše. Komadići papira delići bojanki, komadići mesarskog papira – pa čak i konci od odeće kovitlali su se oko mangovog drveta. Čeprkala sam štapom po pepelu tražeći komade plastike bez boje i ugljenisanog metala, komadiće lutaka i vozića.
U kući bi se sve pretvorilo iz čvrstog u tečno stanje. Umesto da bude na svom mestu i da je suvo, sve – nameštaj, jastuci, zavese – teklo je iz sobe u sobu s mesta na mesto dok jé ona ribala podove i ostavljala ih da se osuše, i sve je bilo mokro. Rekla bi meni i Džil da izvadimo posteljinu, stare lekove, džempere i plastičnu jelku iz ormara. Čistile smo čak i malo mesto gde smo držali lanene ubruse koje nikada nismo koristili; moja tanka ručica zavukla bi se u svaki budžak gde Džilina buckasta nije mogla da dohvati. Sva posteljina i ćebad bili su oprani, teški i puni vode cedili su se na štriku. Ispraznile bismo ormariće u kupatilu, i proverile svaku kutiju i tubu. Istresle sve iz kuhinjskih fijoka, izbrisale ih i stavile im čist papir na dno. Potopile sve plastične zdele u vođu, oprale ih i osušile. Naoružane kanticom i sunđerom, Džil i ja ribale smo komarnike koje bi majka skinula s visokih prozora zanoseći se na kuhinjskoj stolici. Stojeći na istoj toj stolici, prala je plafonjere, prosipajući sapunjavu vodu za sobom.
Čišćenje jé počinjalo u zoru i čitav dan smo jele samo jabuke jer za njih nije bio potreban ni escajg ni posuđe. Najposle, kasno u noć, gola, pošto nam se sva odeća još uvek sušila, majka bi obrisala pod počevši od najudaljenijeg ugla pa sve do svog kreveta, gde bismo se sve tri skljokale i spavale bez čaršava i jastučnica. Otac je nekako predosećao majčine napade čišćenja, kao što domaće životinje osete dolazak nevremena. Dan pre velikog spremanja, njegov bi se automobil napunio opremom za pecanje i šatorom. Ako bi me ko upitao za njega, rekla bih da je otišao na kampovanje s prijateljima. Sad sam jednako ubeđena da je išao sam.
Čak i kao dete slutila sam da postoji nešto što majka očajnički pokušava da spere, nešto što se po svaku cenu mora spaliti ili sprati ili oribati. Nije uviđala da nema potrebe da .se bilo šta čisti jer su njeni napadi prečesto dolazili, a ipak, bilo je nekog reda i sigurnosti u njenom radu. Ta energija odavno je napustila moju majku i ostao je samo njen način govora, priča neprestano, ne misleći i ne dišući. Kao dete presedela bih celu noć praveći joj poklone – ram za fotografiju obrubljen morskim školjkama, solju za kafu od pečene zemlje koju bih kupila pa obojila. Jednom sam izvezla majku na jastučnici ukošenim ružičastim slovima. Pravila sam ih da bih videla brižnost na njenom licu dok ih je glancala i prala.
Ja ne čistim tako. Podelim zadatke na manje poslove, zapišem ih na listić papira.

1. Skloni sve s radnog stola, po 10 predmeta odjednom.
2. Obriši prašinu sa stola.
3. Naprskaj i izglancaj sto.
4. Vrati predmete na sto, po 10.

Najbolje je da sve to podelite tako da koraci budu odmereni – pročitate 10 stranica knjige, pa uradite neki posao, zatim pročitate još 10 strana, ili prelazite iz prostorije u prostoriju. Obično volim da spremam stan, ali ove sedmice nije mi ni do toga, pa očistim samo venecijanere. Ne znam kako, ni kada da počnem.
Četvrtak popodne, lepo vreme, 34 stepena. 15.40. Zvoni telefon.
Na trenutak samo zurim u njega. Ili je majka umrla ili je Šejmus.
„Halo?"
„Um...zdravo, Grejs. Šejmus je."
„Šejmus, Šejmus... O, sećam se. Šejmus s kuhinjskog poda."
„A koji drugi bio? Šejmus iz restorana brze hrane? Šejmus s radnog dela u kuhinji? Pa ne osećam da sam poseban zbog toga, Grejs."
„Nisam ja kriva. Ovde se održava prava pravcata parada Šejmusa na dan Svetog Patrika."
„Aaa, sad mi je jasno. Pa, postoji li ikakav način da malo unapredim svoj položaj među tvojim Šejmusima?"
„Slušam."
„Samo časak.“ Ne čujem ga baš najbolje. „Druže, ne prikazujemo takve filmove. Ne. Ništa s ribama koje govore ni automobilima ni pacovima. Ovo je zona bez antropomorfoze. Probaj u nekom od bioskopa na kraju Svonston strita."
„Na poslu si?"
..Da. Danas je baš mrtvo. Šteta. Svi smo mislili da će prikazivanje ranih filmova Pola Koksa biti ogroman uspeh."
„Zamisli. Roditelji više vole ribe koje govore od voajerizma i lepre."
„Baš tako. Samo časak." Još mrmljanja: „Druže, otiđi u bilo koji bioskop u gradu i svi će ti to naplatiti. Ne ide u moj džep. Pa dobro, ne moraš da ga kupiš. Mogao si da poneseš sendvič od kuće.“
„E. neka si mu rekao. Mala kola bi ga koštala trideset osam dolara."
„Ti bi se ovde odlično snašla. Kad god ti zatreba posao..."
„Hvala, danas sam zauzeta. Spremam stan. U odeći francuske sobarice i s visokim potpeticama."
„Hajde da zastanemo ovde", kaže. „Jesi li slobodna u nedelju, oko jedanaest?"
„Mogla bih da budem.“
„Dobro. Doći ću po tebe.“
„Kuda idemo?"
„U kineski restoran."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

11 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:19 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 1 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Nedelja je, 24 stepena. 10.30 ujutro, ali ja sam spremna, jer mi je ovo uobičajeno vreme za izlaske. Nosim crnu pletenu pamučnu bluzu i malisnastozelenu suknju u tradicionalnom stilu, s vrpcom u pojasu. I crne sandale s potpeticom. „Odlazak u kineski restoran" sam u glavi zamenila „odlaskom u kafe." Spremna sam čak i da zamislim celokupan boravak u kafeu – hodanje, naručivanje, kolač od narandže – dok budem u restoranu.
Kad otvorim vrata, Šejmus Džozef O’Rajli stoji pred njima. Havajska košulja, izbledele plave farmerice. Lagane prolećne cipele. (U pozadini kao da čujem numeru iz osamdesetih.) Izgleda božanstveno. I miriše božanstveno. U iskušenju sam da zaboravim na izlazak i da ga pozovem unutra, iako mi je vreme za izlazak već prošlo. Ali on me rutinski poljubi u obraz, i za tili čas smo u automobilu MDS 938, i odlazimo.
Restoran ;e veličanstven: stolovi, ljudi, kolica. Zidne tapiserije. Deca trčkaraju. Mnogo stvari za brojanje. Trudim se da smetnem brojeve s uma i razmišljam o tome kako je biti Kinez. Dopada mi se sve kinesko. Vatrometi, knedle. Zid. Dopada mi se što ne dele svoje brojeve u kategorije već ih integrišu u dnevni život. Dopada mi se što je nula najsloženiji piktogram svih pojedinačnih cifara. Velika debela 0 kakvu mi koristimo ne obuhvata veličinu koncepta njihove nule.
Ja volim srećne brojeve. U kineskoj kulturi srećni brojevi su 6,8 i 9. Smatraju ih srećnim verovatno zbog zvuka koji proizvode. Šest zvuči kao reč za „sve ide kao po loju", lui. Osam zvuči kao fa, što znači uskoro će vas zadesiti veliko bogatstvo. A 9 zvuči kao džiu, reč za večno, naročito kada se odnosi na brak ili prijateljstvo. Sećam se da sam čitala o jednom milioneru iz Hong Konga koji je platio čitavo bogatstvo za registarsku tablu koja počinje brojevima 888. Te tablice postanu zamajac: svi znaju koliko su skupe, pa prema vama postupaju s više poštovanja. A što vam se više ljudi klanja, to ste srećniji (i bogatiji).
Je li istina da u Monterej Parku u Sjedinjenim Državama ima najviše Kineza u odnosu na ostatak države, jer je poštanski broj te oblasti 818? I da nijedan Kinez ne bi živeo u kući čiji je broj H jer on označava momentalnu smrt?
Dok sedim u restoranu zagledana u srebrna kolica prekrivena zdelicama od bambusa, osećam se zaista veoma nesrećno. Možda bi trebalo da kupim majicu s brojem 8. On se čitavo jutro ponaša kao džentlmen i znam da sada čeka da ja izaberem. 1 znam da bi trebalo da izaberem. Potreban mi je sistem. Šema. Ješću čak i pileće nogice ako treba.
Međutim, poražena sam. Previše je kolica, previše zdelica. „Šta da probam?"
On se naginje napred i štapićima pokazuje nekoliko jela. Nasmejana konobarica stavlja tri zdelice na naš sto. On ne uzvraća osmeh. Umesto toga pogleda naniže i nabode zeleni valjušak. Škampi i arpadžik, mislim. Pojede ga. 2 zalogaja.
Stiže konobarica s dva bela čajnika u rukama. „Hoćete li čaja?“
Šta, nema menija s pićem? Šta još ima da se pije? Kako da odlučim tek tako?
„Grejs, hoćeš li čaja?"
„Hoću li?"
„Da", kaže on, malčice grubo. „Može čaj. za oboje."
Konobarica sipa čaj. Kad da otpijem? Odmah? Ili da otpijem po gutljaj posle svakog zalogaja? U stvari, koliko zalogaja za jedan valjušak?
10 bi bilo previše, izgledalo bi smešno. Čak ni 5 ne bi bilo odgovarajuće. Šejmus je već pojeo 2, ali usta su mu verovatno veća od mojih.
„Pa... nadam se da te nisam prekinuo usred nečega kad sam zvao u četvrtak."
„Ne, nisi. Mesto nuklearne fizike u kuhinji, to je sve.”
„Ti ne... ne radiš trenutno?"
„Ne. Ne... trenutno."
„Nisi našla odgovarajući posao? Ili praviš pauzu?"
Ne odgovaram. Ne mogu da odgovorim. Vidim gde ovo vodi. O bože. Nije trebalo da dođem.
„Zar ne voliš kinesku hranu?"
„Um... da. Sve izgleda veoma dobro. Ne mogu da odlučim šta prvo da probam."
Sedim ćutke još koji časak dok on nabode još jedan valjušak. Ali ne pojede ga. Spusti nabodeni valjušak na tanjir.
„Grejs. moramo da porazgovaramo." Zašto se muškarci, uvek kad imaju nešto na pameti, okrenu klišeima?
„Čekaj malo, ja sam cura. Trebalo bi da ja to kažem." Spušta štapiće na sto. Nozdrve mu se šire, udahne duboko, pa izdahne.
Ispod stola, stežem šake u pesnice.
„Stvarno mi se dopadaš, Grejs. Stvarno. Zabavna si i seksi i... sjajna. Sjajna si.“ Zastane i otpije malo čaja.
O bože. Trebalo je da znam. Muškarci vole da vas šutnu na javnim mestima tako da ne napravite scenu, a šta ćete javnije od restorana.
„Mogu li da te pitam nešto lično?"
„Da, oduvek sam bila žena. Verovatno bi trebalo da se malo češće depiliram." Ne pada mi na pamet da se iznerviram. Neću dopustim čoveku koga poznajem 22 dana da ima takvu moć.
Ne smeje se. Pokušam ponovo.
„Nikada pre, obećavam. Ti si mi bio prvi.“
Ništa.
„Samo jednom, ali nisam uvukla dim?"
Teška publika.
„Grejs, možeš li prestati da se šališ na trenutak? Hoću da znam šta se dešava s tobom." Borice oko očiju mu se produbljuju. Sisa donju usnu.
Osećam kakao rumenilo nadire, obliva mi vrat i lice „Ne znam na šta misliš. Spustim pogled. Izabrao je jednu zdelicu valjušaka od škampa, jednu od testa i jednu s kolačem od rotkvice. Bambusove zdelice poređane su ukrug i zato što nema ni početka ni kraja, ne znam odakle da počnem. U takvim situacijama obično pokušam da zamislim sat i izaberem bilo šta što je posle podneva, ali kolač od rotkvice je nekako u sredini i ne mogu da ga ubacim u šemu. Umesto toga otpijem gutljaj čaja.
„Vidi, znam da se to mene ne tiče, Grejs, ali... Zašto si mi uzela onu bananu u supermarketu? Ionako si imala mnogo banana."
Ne kažem ništa. Ne mogu.
„Grejs? Kad se držimo za ruke, prsti ti se pomeraju. Kad koračamo, usne ti se mrdaju.“
„Nisam primetila to za prste. To je samo navika. Da si mi kazao da ih pomeram, prestala bih.“
Stišava glas skoro u šapat i naginje se prema meni. „Nije samo to. Zašto sama ne naručuješ hranu koju hoćeš da jedeš? Čak ni sad nisi ništa pojela – nisi znala čak ni hoćeš li čaj. I zašto nemaš posao? Očigledno si inteligentna i sposobna. O čemu je reč?"
Sklapam oči na trenutak. Nisam zabrinuta. Odbijam da budem zabrinuta.
On se naslanja ti stolici. „Bože... vidi, ne moraš da odgovoriš. U redu? Zaboravi."
Uzbuđeno čavrljanje u restoranu stopilo se n pozadinski šum. Za stolom pokraj nas sedi 5 ljudi s 10 štapića ti 5 ruku. Imaju 14 bambusovih zdelica, što izgleda besmisleno jer to znači 2,8 zdelice za svakoga i dok dođu do poslednje. neki valjušci će se ohladiti. Zašto li ljudi tako naručuju? Uostalom u restoranu su 1 kolica i kruže svakih nekoliko minuta – zapravo prečesto. Kako očekuju da jedeš kad svaka dva minuta moraš da govoriš „ne hvala"? Na svakim kolicima nalazi se 7 redova zdelica; na nama najbližim kolicima u prva 4 reda spreda nalaze se 4 zdelice, u petom redu 3 i u poslednja dva po 4. Negde su po 3 zdelice jedna na drugoj, negde po 5, a neke su same. Na kolicima najbližim nama nalazi se 87 zdelica; ostala kolica su skrivena iza gostiju i nisam sigurna koliko je zdelica na njima. Ipak, nema opravdanja za 14 zdelica na jednom stolu. Sve i da je ostala samo jedna od onoga što stvarno volite da jedete, kažite ostrige prelivene umakom od sira, ili uvek možete zatražiti da vam naprave još.
„Je li to zaista važno?“, upitam. „Je li zaista važno što nemam posao?"
„Možda nije. Možda nije važno. Ali jebi ga. Grejs, u nedelju ujutro sam ti pogledao u frižider. Šta je sa svim onim plastičnim kesicama punim koječega? Nikada nisam video frižider gde ništa ama baš ništa nije u originalnom pakovanju. Frižider pun kesica luka i pasulja i bog zna čega sve još u posebnim hermetički zatvorenim kesicama. Čak i jogurt. I na svim čašama imaš nacrtane linije kao u vinskom podrumu."
Mislim da je završio, ali on se tek zagreva. „Nemaš čak ni rolnu toalet papira, već gomilicu već iscepkanih papirića. Pored konca za zube ti je lenjir, a u tuš kabini mala merica pored šampona. Bože, u životu nisam video toliko satova. Kao u satdžinici. I da ne zaboravimo četkice. Zašto bi, za ime boga, iko kupio sedamnaest četkica?"
Najednom prostorijom zavlada muk. Čaj se prosuo jer ga tako aljkavo toče u kineskim restoranima i na stolnjaku su tri mrlje: prva je veoma mala, druga malo veća i treća nepravilna mrlja srednje veličine u obliku Tasmanije. 3 valjuška od škampa se hlade. Zašto ih služe po 3? 3 je verovatno najnepodesniji broj za posluživanje. Koliko često troje ljudi izađe skupa na ručak? Dvoje, da. Četvoro, da. Ali troje? Verovatno znaju da ih ne možete jednako podeliti pa ste primorani da poručite još jednu zdelicu. isto kao što su mala pakovanja čipsa premala za jedno, a velika prevelika. Još jedno od manjih zala kapitalističkog sistema. Valjuške od škampa imaju 12 smotuljaka na vrhu testa, verovatno su ručno napravljeni.
„Grejs? Sranje, izvini. Zaista. Hajde. Ne moramo da pričamo o tome/'
„14", kažem.
Pogleda me prazno.
„Kupila sam 14 četkica." Otpijem drugi gutljaj čaja.
A onda me zažiga u stomaku. Ne može biti od hrane jer još nisam ništa pojela. Nije da se bojim ozbiljnih razgovora. Nedugo pre Kemlerovog pogubljenja, Nikola i Vestinghaus obavili su veoma važan razgovor o jednoj pogodbi. Razgovor koji se neko vreme pripremao i bio je bolan kad je došlo do njega, ali je na kraju krajeva bio i za Nikoli no i za Kemlerovo dobro.
Mučnina teče kroza me kao talas, počinje mi u ustima i jurca mi kroz torzo. Definitivno sam bolesna, veoma bolesna.
„Gejs, jesi li dobro?"
Verovatno sam malčice ubledela.
„Ne... ne osećam se baš dobro." Moguće je da ću se ispovraćati po ovim slatkim korpicama od bambusa.
„Treba li ti svežeg vazduha?1'
Ne odgovaram.
„Hoćeš li da izađemo?”
Klimnem glavom, držeći se za stomak. Osećam kiselinu u ustima.
Šejmus pogleda u račun i ostavi nekoliko novčanica na stolu. Uzme me pod ruku. Jedva stojim na nogama dok koračamo ka vratima. Vidite, problem s pogodbom bio je sledeći: Vestinghaus je ponudio Nikoli autorski honorar od 2,5 dolara po konjskoj snazi prodate struje. Čak ni veliki Vestinghaus nije tačno predvideo koliko je to velikodušno i koliko će tačno konjskih snaga prodati.
Preko puta ulice nalazi se park; sednemo na ljuljaške. Previjam se od bolova. Sigurno nije zapaljenje slepog creva jer bi počelo zatvorom i nekim običnim bolom u donjem stomaku. Možda je kakva upala bešike, ali onda bih imala proliv. Verovatno nije aneurizma aorte. Mada bi mogla da bude. Možda je od sinoćnje piletine, ili je virus i proći će za dan dva.
Šejmus kleči pored Ljuljaške, mršti se. Hoće da zna o meni. Hoće da zna ko sam.
Najposle se Vestinghaus gušio u dugovima. Zato je otišao kod Nikole i rekao mu, jasno i glasno: „Nik, druže. U nevolji smo. Da li bi ti smetalo, da ti umesto 2,50 dolara po konjskoj snazi, ne platim ništa?“
Izmislila sam ovaj deo.
Da se to desilo danas s nekim manjim čovekom, bilo bi lako predvideti šta bi se desilo. Advokati. Parnica. Svakoga dana čitamo o ljudskoj malenkosti: ljudi koji krive vladu kad udare pijani automobilom u semafor. Ljudi koji tuže restorane jer ih nisu upozorili da je kafa vrela. U ovoj kesici oraha možda ima malo orahove ljuske. Ljudi koji ne mogu da prihvate da su oni krivi.
Sve je, znate. Sve je vaša krivica, sve, sve. sve.
Nikola nije bio mali. Njegov odgovor je snimljen i to je verovatno najlepši govor ikad. Iznad svega što pokazuje suštinsku ljudsku dobrotu.
„Gospodine Vestinghaus“, rekao je Nikola, „bili ste mi prijatelj, verovali ste u mene kad su drugi gubili veru: bili ste dovoljno hrabri da nastavite napred kada je drugima ponestalo hrabrosti; podržavali ste me čak i kad je vašim inženjerima ponestalo mašte da vide velike stvari pred nama koje smo vi i ja videli; stajali ste uza me kad prijatelj; sačuvaćete svoju firmu da možete razvijati moje izume. Evo vašeg ugovora i evo mog ugovora – pocepaću oba u sitne komadiće, i moji honorari vam više neće zadavati muke. Je li to dovoljno?"
„Hoću da ti pomognem, Grejs. Zaista. Ako je nešto religiozno pa ne možeš da voziš niti da koristiš mobilni ili ako je neka alergija na hranu... Hoću da znam u šta se upilićem.“
Ovaj čovek kog sam videla I puta kleči mi pred nogama. Drži mi ruku na kolenu. Nije progovorio o vremenu. Nije progovorio o fudbalu. Protiv svakog društvenog instinkta progovorio je iz srca. Većina ljudi kaže: „Previše informacija." Šejmus ne.
„Grejs?" Seda na ljuljašku pored mene. Čeka.
Kad bih rekla Nikoli, znam šta bi on kazao. Kazao bi: „Grejs, ti si mi ljubavnica. Ispričaj mi sve svoje muke i pocepaću ih u sitne komadiće, i nećeš više imati muka. Je li to dovoljno?"
Udahnem duboko.
„Nije religija. Ništa nalik tome. Samo volim da brojim stvari. Moram da brojim stvari." kažem, zalivajući vrhove cipela u samlevenu gumu ispod ljuljaški.
„Da brojiš stvari? Šta na primer?"
„Na primer korake i slogove i zalogaje hrane. Hranu. Koliko puta se očešljam. Koliko puta istrljam zube."
Mršti se. Jebi ga. Nastavi.
„Količinu šampona. Broj zrna pasulja za večeru. Banane. Broj odeće koju perem. Pravim spiskove posuđa koje ću oprati i površina s kojih sam obrisala prašinu da se ne bih zabrojala. Često proveravam vreme. Znaš. Stvari."
„Kao oni ljudi što po čitav dan peru ruke? Opsesivno kompulzivno, da li to tako zovu?"
Frknem. „Ma ne, zaboga. To nema nikakve veze s tim ludacima što stalno peru ruke. Na ljudskoj koži nalaze se 182 različite vrste bakterija. Sve su tu iz nekog razloga. Nelogično je pokušavati da ih spereš."
„A brojanje je... logično?" „Naravno. Brojanje je ono što nas određuje. Čuj, Šejmuse... jedino što našem životu daje smisao je znanje da ćemo na kraju svi umre ti. Baš svi. Zato je svaki trenutak značajan. Bez sposobnosti da izbrojimo svaki svoj dan, svaki sat. svoje voljene... nema smisla. Naš život ne bi imao smisla. Bez brojanja, naš je život neistražen. Nije vrednovan. Nije dragocen. Ta svest, sposobnost da se radujemo kad nešto dobijemo i da žalimo kad nešto izgubimo – jeste ono što nas odvaja od ostalih životinja. Brojanje, sabiranje, metenje, metenje vremena. Zbog toga smo ljudi."
„Shvatam. Samo ju... ja nisam na to lako gledao. To objašnjava matematičke štapiće.”
Moji štapići. Volela bih da su sada ovde, samo da ih držim u džepu. Probam da se nasmejem. „Najdraži predmet koji imam. Kad bi mi se stan zapalio, uzela bih samo njih. Provodim sate igrajući se njima."
Za desetak minuta će otići i nikada ga više neću videti. Pogledam gde sedi i usredsredim se. Moram sve da upamtim kako mu udovi počivaju na stolici. Siluetu njegove glave naspram drveća. Havajsku košulju sa svetlim, žutim cvetovima na crnoj podlozi; odavde mogu da izbrojim 8 celih cvetova i 15 delimičnih. Partnerice su mu izbledele na levom kolenu. Tačnu boju njegovog glasa. Sklopim oči na časak da vidim mogu li ga stvoriti u mislima.
„I zašto nemaš posao?"
„Škola je imala neku blesavu ideju da sam plaćena da podučavam decu, a ne da ih brojim. Kao u upravi ne odobravaju da brojiš umesto da radiš. Nerazumno, znam. Ne mogu više ni da vozim. Sve vreme zurim u brzinometar da budem sigurna da je tačno na ograničenju – malčice opasno."
Neko vreme se ljulja, zabaci glavu unazad da gleda u nebo. Ruke su mu raširene a stopala pružena, kao dečačić iza koga stoji otac, gura ljuljašku.
„Šta kaže tvoja porodica?"
„Mama i Džil? One znaju, očito. Znaju da nisam u stanju da radim, a jednom... dobro, jednom sam bila u bolnici i one su došle da me obiđu. Džil je puna razumevanja. što me izluđuje. Majka se boji da ona nije nešto kriva, zato neće da zna. Lari, Džilino srednje dete... ona to jednostavno prihvata Kao da imam savitljive taktove ili da mogu ja zavratim palac lako da dodirnem zglob na ruci. Briga me šta ostali misle."
„Jesi li se obratila kome zbog toga? Mislim, nekome stručnom?“ Okreće se i gleda me. Sunce je iza mene i oba oka mu se namreškaju, a jedno sklopi jer ne može da ili zaštiti dok se ljulja.
„Terapeuta. Bilo mije loše; bilo je to kad sam prestala da radim, Išla sam kod terapeuta, dvaput nedeljno, neko vreme. Htela je da uzimam antidepresive. Radile smo hipnozu, sve po redu. Bila je mlađa od mene – moguće da je imala dvanaestak godina. Svaki put je bila sve razdražljivija, kao da još uvek brojim samo njoj u inat. Htela sam da je izvedem na sladoled da joj se izvinim.“
„Šta je rekla, šta stoji iza toga?“ Sad je prestao da se ljulja. Ustaje i kleči na ljuljašci.
„Nije bitno. Nije bitno šta je rekla. Uzela je jedan maleni događaj iz mog detinjstva i napuhala ga van svih razmera zbog tamo nekog zastarelog frojdovskog stanovišta koje kaže da sve ima jedan jednostavan uzrok.”
Ustaje s ljuljaške i prilazi mi. Uspaničim se na čas. Šta on to radi? Neću podneti ako me uzme za ruku i pogleda me u oči, sažaljivo. Ako pokuša da me dokrajči. Ako klekne kraj mene i dodirne mi koleno kao da imam rak. Vrisnuću. Ako me pogleda s onom mešavinom zabrinutosti i olakšanja – ćelo mu se mršti u nameri da pokaže saosećanje, a zapravo iskazuje pobedu jer ma koliko njegov život bio sjeban, nije toliko sjeban kao moj pa. ako to uradi, neću izdržati. Ako me tako pogleda kao da namerava da mi pomogne, tresnuću ga pravo u lice.
Ali ne pogleda me. Ne dodirne me. Umesto toga stane iza moje ljuljaške i gurne je. Sklopim oči dok osećam povetarac na licu i u kosi.
„Ispričaj mi", kaže.
Ne opet. Bože. Nastavi. Nastavi.
..Kad sam bila mala, nešto se dogodilo. Jedan mali, veoma mali događaj s kojim sam izlazila na kraj mnogo puta. Bio je veoma potresan, priznajem, ali klinci će uvek biti klinci, i odbijam da mu se povinujem. Odbijam da krivim ono što sam, i uzgred mi se dopada što sam ovakva, zbog jednog događaja, jednog minuta u čitavoj večnosti minuta. Osim toga, to me više ne muci. Mogu uvek da pričam o tome. Problem je u tome što oni ne znaju zašto sam ja ovakva kakva sam; nemaju pojma, jebote. Lakše je sve svaliti na jedan događaj iz prošlosti nego uzeti u obzir složenost celokupne ličnosti.“
„Pa ispričaj mi.“ Ne vidim ga. Svesna sam samo njegovih ruku što me guraju.
Sklapaju oči. Čak i po ovako toplom vremenu, lanac je hladan na dodir; sigurno ostavlja plihove na manjim, mekšim rukama. Reci mu istinu. Budi velika, kao Nikola. Tada će te znati u dušu. i ako odluči da ode, imaćeš jasnu svest čistu kao dijamant da te je, barem na časak, poznavao.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

12 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:21 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Ljuljaška škripi, jednom kad poletim uvis ijednom kad se spustim. Umorna drvena daska zakačena za lanac. Neboplava farba lanca se oljuštila od godina izloženosti suncu i kiši, i sa svakim zamahom fina crvena prašina lagano pada na tlo.
„Roditelji su bili veoma ponosni na mene", čujem se kako kažem. „Bila sam bistra u školi. Veoma zrela. Stalno su se hvalisali mnome prijateljima i rodbini. Svima su pokazivali moju đačku knjižicu. Kao posebnu čast, pošto sam bila toliko zrela, kad sam napunila osam godina, dobili smo kuče za Božić. Bilo je mekano, divna nestašna loptica. U to vreme ljudi nisu mnogo trenirali svoje pse. Kučići su bili samo kučići sve dok ne odrastu i ne nauče šta treba. Elem, to kučence je bilo prava pravcata napast. Iz nekog razloga zavolelo je mene više nego Džil. Svuda me je pratilo. Trebalo je da ja pazim na njega. Ja sam bila velika devojčica.“
Iz moje sobe videlo se dvorište iza kuće. Naša kuća bila je dugačka i uska, obična dvospratnica u nizu istih kuća. U sredini, na kraju betonske stazice, bio je spaljivač. U desnom uglu ogromno hibiskusovo drvo u cvatu, a pred njim štrik. Vidim ga i sada, čak i kad ne sklopim oči jer su mi tada sve misli bile usredsređene na beg.
„Mama i tata vredno su radili da je kupe – lepa kuća, lepo predgrađe – tako da njihova deca imaju bolje uslove nego što su oni imali. Iza kuće bile su strme stepenice. Kuče je bilo veoma maleno. Nipošto ne bi savladalo sve te stepenike samo. Majka mi je ponavljala i ponavljala: Ako budeš izlazila na zadnja vrata, postaraj se da ih zatvoriš da kučence ne padne niz stepenice.”
„O bože", Šejmus će. „Jednoga dana sam zaboravila. Palo je niz zadnje stepenice.“ Pogledam u nebo. trenutak neme molitve, ali nisam sigurna da primećuje. „Kučence je uginulo.“
„O sirotice. To te je sigurno dotuklo."
Sirotice. Ispričaj mu. Sve mu ispričaj. Sve.
Sklopljenih očiju mogu da ocenim pokrete Ljuljaške dok se izvija u susret njegovim rukama. Osećam kako mu se ruke pomeraju unazad s ljuljaškom malo pre nego što se nagne napreci i gurne je. Zamišljam njegove raskrečene noge, leva malčice ispred desne. Svako odstupanje od ritma, jačine ili brzine ukazaće da se koleba i izgubiću ga. Budno čekam da se pokreti Ljuljaške promene, ali ne menjaju se. Nastavljaju se, gore pa dole, kao da raspravljamo o verovatnoći da padne kiša.
„Samo se skotrljalo. Udarilo glavom. Umrlo je istog časa, nije ni zacvilelo. Ležalo je na dnu stepenica kao da spava. A ovo je bilo najgore od svega: videvši ga tu, kako leži mrtvo na dnu stepenica, pomislila sam samo na sebe. Da moji roditelji više neće misliti da sam divna."
„Kako se zvalo?"
„Rasti", kažem. „Zvalo se Rasti."
To je to. Ne mogu dalje od ovoga. Ne mogu više.
Šejmus još jednom gurne ljuljašku. „Kako su tvoji roditelji reagovali?"
„Bili su izbezumljeni. Mislim, nisu krivili mene, stvarno nisu. A i ranije su imali pse. Kučići umiru, znaš, udari ih auto i bog zna .šta sve još. Mislim da je za njih bio šok jer se moglo desiti da padne jedna od nas dve, Džil ili ja. Odbijali su da prihvate to što se dogodilo kao nesrećan slučaj. Bili su ubeđeni da nisu dovoljno dobri roditelji."
Ulica je mirna. Niko više ne kasni, a oni što su stigli ranije odlaze iz restorana. Ispružim nogu; držim je ispravljenu, tako da snažna struja vazduha juri k meni.
„Stari na fotografiji?"
„Nikola Tesla. Pronalazač. Rođen 1856. Lud za brojanjem. Brojao je sve živo."
„Tesla. Kao u Teslin ugalj?"
Opustim ramena. Nisam ni primetila da su bila napeta. Šejmus je čuo za Nikolu. Milijarde ljudi nisu, ali Šejmus jeste. Stomak mi je bolje.
Trebalo bi da nosim antacid sa sobom, ali u tabli se nalazi 14 tableta, a od toga me podilazi jeza.
„U gimnaziji smo svi morali da napišemo projekat o omiljenom pronalazač. Aleksandar Graham Bel, Fleming. Znaš. Nikada pre nisam čula za Nik... za Teslu. Mislila sam da sam ja jedina na svetu opsednuta brojanjem, (luđakinja, pretpostavljam. Kao tinejdžerka tako sam mogla da... ponekad sam osećala da bi bilo bolje za sve da nisam tu. Kad sam pročitala o njemu, saznala da je neko tako veliki kao Tesla bio takođe brojač... to mi je spasio život."
„Dakle... ta nesreća... misliš da ona stoji iza tvoje..."
Okleva na časak i na časak pomislim da će reći „bolesti".
Pružim stopalo i zarijem ga u gumu. On prestane da gura i zaustavim se.
,,Ne. Mislim da nije. Ne dobijem napad grčenja kad vidim kuće. Ne šćućurim se u ćošak kad ugledam stepenice. Mogu bez ikakvih problema da pričam o tome. Ljudi preživljavaju mnogo gore traume od toga. Osim toga, ja sam već okajala svoj greh."
Osećam sunčevu toplotu na licu. Obiđem oko Ljuljaške i stanem ispred njega. Podignem ruke i zavučem mu ih pod košulju, sklopim mu ih oko vrata, i zavučem prste u sitne dlačice na njegovom zatiljku. Stavi mi ruke na kukove, zakači prste o moj pojas.
„A kako si ga to okajala?“
„Zaklela sam se da ću biti veoma, veoma dobra prema životinjama." Grickam mu Adamovu jabučicu.
Privlači me bliže, i pokazuje prema restoranu. „Nisi ništa pojela tamo. Opet nisam uspeo da te nahranim."
„Nema veze", kažem. „Mogao bi mi to nekako nadoknaditi."

Vožnja kući je preduga. Crvena svetla. Volvo ispred nas. Zgrada ima previše stepenika, deset puta više nego jutros. Nespretno okrećem ključ u bravi iako sam već deset hiljada puta otvarala ova vrata. Treba im predugo da se otvore jer su šarke veoma spore. Unutra, nema nađe da ćemo doći do spavaće sobe. Kilometrima je daleko.
Šejmus zalupi vrata nogom i pribije me uza zid u hodniku. Njegova otvorena usta su mi na vratu, ali može da poljubi samo jednu jamicu u jednom mahu. Ne mogu da mu otkopčam kaiš dovoljno brzo. Ne mogu da mu skinem košulju preko glave jer mi podiže suknju.
Jednom rukom me steže oko struka, drugom mi svlači pantalone. Njegove pantalone su već na podu, srozane oko članaka. Podiže me i pokušava da mi se smesti između nogu. Gaćice su mi zapele oko kolena, previsoko da bih raširila noge.
„Sranje" mrmlja on. Ovoga puta mi skroz skida gaćice. Udružuju se na podu.
Kasnije neću žuriti. Osetiću zategnutu kožu njegovog penisa u ruci i u ustima. Milovaću ga jezikom i osetiće moje tvrde zube i mekane usne i sisaću ga grubo i nežno samo da ga čujem kako ječi. Posle će biti ispod mene, i sve, koliko duboko, koliko brzo, koliko dugo, sve će zavisiti od mene.
Ali ne sada. Sada ne mogu da čekam, ni sekund. Šake su mu krupne i široke na mojim guzovima. Raširi ih i ponovo me podigne. Zid mi je tvrd pod krstima i čupa mi kosu.
Na trenutak se ne mičemo. Zatim klonem na njega i obavijem mu noge oko struka. Zarijem mu nokte u leda. Stegne zube i osloni ruku na zid da se pridrži. U meni je. Izuzetno je... ako se nagnem napred...
Ali utom on prestane, i uzdrhti. Osećam kako se grči u meni. Snaga kao da čili iz njega i nasloni se na mene. Sklonim noge s njega; prihvate moju težinu blago zaklecavši. Odmaramo se, stojimo skupa, oboje se znojimo.
„Jebi ga... izvini." Teško diše. „Bilo je..."
„U redu je." Nadam se da zvučim ubedljivo.
„Možda bi trebalo da neki put probamo u krevetu."
„Dobra ideja“, odvratim. „A da to uradimo odmah?"

Popodne zajedno spavamo u mom uskom krevetu. Barem Šejmus spava. Ja ne mogu. Mogu samo da ga gledam. Čim je Šejmus sklopio oči, prevrnula sam Nikolinu fotografiju.
Nikola je kao i svi uistinu veliki ljudi imao uistinu veliku opsesiju. Ljudi ne razumeju opsesije. Opsesija nije slabost. Opsesija je ono što podiže ljude, što ih razlikuje od jednolične gomile. Mislite li da bismo i dalje razgovarali o Romeu i Juliji danas, više od četiri stotine godina od prvog izvođenja, da su dve zaljubljene ptičice poslušale roditeljski savet i skrasile se s prikladnijim partnerima u velelepnoj kući u neoklasičnom stilu s četiri spavaće sobe i dva i po kupatila u novom naselju na periferiji Verone?
Nikola je jednom pogrešno procenio struju koja je izlazila iz jedne od njegovih mašina i 3,5 miliona volti prošlo mu je kroz telo, ostavljajući mi trag na grudima na ulasku i opekavši mu petu na izlasku. Drugi put je eksperimentisao sa oscilatorom, napravom korištenom za pojačavanje mehaničkih vibracija. To je prouzrokovalo mali zemljotres, zatreslo je prozore širom Menhetna, i potvrdilo njegovo verovanje da će uz malo eksperimentisanja kako bi pronašao tačnu frekvenciju, biti u stanju da prepolovi zemlju kao jabuku. Voleo je da priča o Marsovcima. Nije bio popularan. Njujork je napustio u žurbi i preselio se u Kolorado Springs, i to je bio početak njegove opsesije.
Moja opsesija odlazi u 17.12, pošto me 8 minuta ljubi na vrhu stepenica.

Ne mogu da izbacim Šejmusa Džozefa G’Rajlija iz glave. Svakodnevne radnje obavljam mehanički, brojim bez zadovoljstva i smisla. Razgovaram s njim svake večeri; ko koga zove izgleda više nije važno. Utorkom i sredom me posećuje kasno i ostaje do zore.
Svakoga trena mislim na njega. Spremam hranu ali ne mogu da jedem. Ne mogu mnogo da spavam, a kad spavam sanjam ruke oko grudi, snove tako jasne da mi je pošto se probudim potrebno nekoliko trenutaka da shvatim da on nije tu.
Kad u četvrtak naveče zazvoni telefon, poskočim.
„Izvini što nije nedelja.", kaže Džil.
„Ma nema veze“ Ova nova seksi ja je skoro prilagodljiva.
„Hari i ja sutra putujemo za Kinu..."
„Mislim da si mi to već pomenula
„Hili nastupa na priredbi u subotu. Svirače violinu. Pre nekoliko nedelja razgovarale smo o tome i rekla je da joj ne smeta što nećemo biti tu. Međutim, jutros je dramila oko toga. Mislim da se brine što niko od porotnice neće doći da je gleda."
„Aludiraš na mene?"
„Vidi, Grejs, znam da li je to teško. Ali možeš li ikako da odeš?"
Moju ćutnju tumači kao odbijanje.
„To je školski vašar – biće tezgi i koječega. Već nedeljama pravim džemove. Hili ne može da ide sama – ostaće kod Stefani. Stefani svira čelo. Možeš se tamo naći s njom. Neću da bude jedina devojčica bez porodice u publici.“
Na trenutak mi odvuče pažnju pomisao na Šejmusa kao školarca. Sumnjam da je svirao violinu. A nije ni igrao šah. Pre bih rekla da je igrao tenis. Ili kriket. Zamišljam dečačića sa Šejmusovim očima, palicom u ruci, kako se koncentriše. Srce mi se stegne. Volela bih da vidim Lari kako svira violinu, ali kako? Pre nego što uspem da se obuzdam, izleti mi:
„Zamoliću Šejmus da me odveze."
Na časak zavlada tišina, i na časak pomislim da sam spašena; verovatno joj je pažnju skrenuo provalnik ili požar u kuhinji.
,,Ko je Šejmus?"
„On mi je prijatelj."
„Prijatelj? Misliš momak? Viđaš se s nekim?"
„Malo manje zaprepašćenja bi mi laskalo, Džil."
„Grejsi, mila... ne radi se o tome. Ti si prelepa i veoma bistra. Samo... misliš li da si spremna?"
„Izašli smo nekoliko puta, to je sve. Nismo se ništa zaricali"
„Hoćemo li ga upoznati?"
„Da... možda... ne znam. Hajde da vidimo kako će proći priredba."
„Hili će biti drago da ga ona prva upozna. Misliš li...? Misliš li da ćeš biti dobro?"
Ja sam nova žena s novim momkom. Sve je bajno.
,.Da.“
Kad završim razgovor sa Džil, pođem da pozovem Šejmusa. A onda odustanem. Možda to i nije dobra ideja. Možda je prerano da ga zovem na nećakin nastup; previše porodično, previše blisko. Ali nove žene su hrabre, i zato ga pozovem i upitam. Iznenađen je i ushićen. Pristane.
U subotu ujutro se probudim kad budilnik zazvoni u 5.55, sama, dahćem i znojim se. Zurim u sat. Reč „digitalni' potiče od prstiju. Kako je moguće da sam to zaboravila? Brojala sam u glavi, ali nisam prstima. Zapravo ne znam koliko imam knjiga, ni kašika ni šnala. Osećam se ošamućeno i bol mi se iz grudi širi do leve ruke. Pet prstiju leve ruke su mi utrnuti. Sve ovo vreme nisam ni pomislila na to. Šta ako su odgovori drugačiji? Šta ako su brojevi koji dolaze iz glave drugačiji od brojeva koji dolaze od ruku? Naši prsti diktiraju brojeve, neskriveni procesi u glavi koje nikada ne možemo videli. Moje srce ima 4 komore i mnoštvo sitnih krvnih sudova koji opslužuju svaku od njih. Šta ako jedan od tih krvnih sudova nije kako treba? Sećam se da sam negde čitala o čoveku koji je imao samo 36 godinu; imao je urođeni zavojak na jednoj od koronarnih arterija. Nije bio gojazan. Bio je mršav, ako se dobro sećam. i nije pušio ni pio. Jednoga dana cepao je drva u dvorištu iza kuće i pozlilo mu je. Rekao je ženi da se ne oseća dobro pa je rano legao da spava. Na brzinu ga je odvezla u bolnicu usred noći da mu ugrade bajpas. Niko ništa nije slutio. Nije bilo nikakvih znakova upozorenja. Koliko je drva iscepao? 1 da je iscepao manje, da li bi to išta promenilo?
Ako ne saznam šta imam. umreću.
Na jedvite jade se izvučem iz kreveta. Sleva mi je noćni stočić, a na vrhu blokčić i olovka. Zasad će biti dovoljno da napravim kategorije. Kasnije ču ih poređati po abecedi i otkucati na kompjuteru. Ali moram sve izbrojiti rukama. Smesta. To je jedini način da se spasem. Poluprazne bočice vitamina, 1, 2. Prsti mi se pomeraju nadole, obeležavajući svaki predmet, udaraju mi o dlanove. Broj članaka iscepkanih iz časopisa, 1, 2, 3,4. Prošlogodišnje božične čestitke, uključujući i onu od agencije za nekretnine i lokalne picerije koje uopšte ne posećujem. 1,2, 3, 4, 5,6.7.
Kleknem i počnem od komode, pa odjurim do noćnog stočića kao da me je neko ošamario, dve poluprazne bočice vitamina, ali koliko je pilula u svakoj? 8 u jednoj, 14 u drugoj. Vraćam se do komode. Počinjem od najviše leve fijoke i idem dalje nadesno i nadole, kao da čitam. Nalepnice zalepljene u svakoj fijoci na kojima piše sadržaj su još jedan samar. Trebalo bi da na njima piše i koliko je čega. Glupačo, glupačo. Donji veš, pidžame, kupaći kostimi, čarape, majice, šorcevi, trenerke, pantalone, džemperi, gaće, saronzi, džemperi na raskopčava nje. Napravi gomilice. Izbroj svaki artikal rukama. Napiši broj u blokćić i na nalepnicu. Vrati sve na mesto. Pređi na plakar. Kad ubrzam, osećam da mi bol u grudima jenjava. Ako zastanem i dišem, pogorša se. Vidim jedno usko mesto gde će stent na kraju otići, tako usko da crvena krvna zrnca jedva prolaze. Brže, brže.
Spavaća soba je najzad gotova, kao i kupatilo. Sve sam izbrojala rukama, sve sam zapisala u svesku. U kuhinji sam u pola posla, kad se oglasi zvono na ulaznim vratima. Isprva ne obraćam pažnju. Sigurno su Jehovini svedoci ili lako neko. Ko bi drugi zvonio ovako rano ujutro? Naumim da im kažem da me ostave na miru da se molim satani pred nogama, i uzgred, setim se Druge knjige Samuilove 22:28. Jer pomažeš narodu nevoljnom, a na ponosite spuštaš oči svoje i ponižavaš ih.
Zatim bacim pogled na sat. Tačno je 11.52. Skoro je vreme da pođem na priredbu. To na vratima je Šejmus.
Još uvek sam u pidžami. Nisam se istuširala ni oprala zube ni doručkovala ni bila u kafeu. Sadržaj kuhinjskih ormarića je svuda po podu. Blokčić mi je ispunjen stranicama tabela, linija nacrtanih pa prekriženih i brojeva. Desna šaka me boli i ukočena je.
Moraću da mu objasnim. Imam posla i ne mogu da idem. Ovo se mora završiti; jednostavno ne mogu da živim u svetu ako neznam njegove dimenzije. Svaki put kad udahnem zaboli me u grudima i bol mi se širi kroz ruku i preko leda. Objasniću mu da, iako sam sve već ranije prebrojala, reč „digitalni" potiče od prstiju. Nepotpuno je ako ne prebrojim prstima. To je sve. Otvaram vrata.
„Nisi spremna“, kaže. Ne zvuči iznenađeno.
Nagnem se napred i zatvorim vrata za sobom tako da haos u kuhinji ne bude toliko očigledan. „Ne osećam se baš najbolje. Kasnije ću nazvati Lari i objasniti joj."
Nežno me uklanja s puta i ulazi. Svi tanjiri i šolje i sunđeri i nožići za ljuštenje povrća iz svih ormarića u kuhinji naslagani su po radnim delovima i po podu. Dva tiganja stoje na tri šerpe, a pet plastičnih merica otkotrljalo se u hodnik. U jednoj činiji za salatu je 10 noževa, u drugoj 10 viljuški. 10 kašika je na cediljki. Vinske čaše, dve veličine, po 10, su na radnoj površini, zajedno s 9 čaša za šampanjac. Deseta je na vagi jer dok brojim proveravam i težinu svega. To će mi možda uštedeti vreme kasnije. Sva vrata su otvorena, nalepnice s unutrašnje strane vrata su jasno vidljive. Pored svake nalepnice selotejpom sam zalepila olovku privezanu koncem, kao što rade u bankama. (Olovke kupujem u kutijama od po 100). I tako, ako izvadim tanjir da napravim sendvič za ručak, mogu lako promeniti broj tanjira na papiru. A kad ga vratim, posle pranja mogu lako upisali ukupan broj tanjira.
Izgleda gore nego što jeste.
Na časak nepomično stoji. Okrene se, uzme me za ruku i odvede do kauča. Sednemo.
„Grejs, ovo nikada neće postati lakše. Idemo na priredbu."
„Vidi, Šejmuse, Lari će razumeti, zaista. Nije toliko važno, a vidiš da sam malčice zauzeta...“
„Treba mi tvoja pomoć, Grejs. Hoću da mi daš olovku i papir.“ Sklopim ruke i stavim ih na krilo.
„Molim te. Grejs. Blokčić u koji zapisuješ sve ovo...“ zamahne rukama pokazujući razbacane stvari po kuhinji „...biće savršen."
Blokčić i olovka su mi na radnoj površini. Donesem ih. Okrenem novu stranu i dodam mu blokčić. Stanem pred njega.
„Poranio sam, pa ćemo uspeti. Sada, dva minuta za zube. Recimo pet minuta za tuširanje i deset za kosu." Beleži dok govori. „Dodaj mi sat."
Dodam mu digitalni sat s ormarića za knjige. Nemam mnogo digitalnih satova; beskorisni su za većinu stvari jer ne pokazuju sekunde. Držim samo nekoliko jer ih je lakše videti iz daljine. Spušta ga na radnu površinu u kuhinji.
„Grejs, za dva minuta će biti dvanaest sati. Tada ćemo početi. Vidiš ovaj spisak? Piše da imaš deset minuta da raspremiš kuhinju. Onda treba da se spremiš, ali moraš tempirati vreme po ovim brojevima koje sam zabeležio. Ni duže, ni kraće. Tačno."
Doda mi blokčić. Napravio je četiri uredne kolone. Prva: zadaci, kao što je raspremiti kuhinju i obući se. Druga: minuti. Treća: vreme na početku zadatka. Četvrta: vreme po svršetku zadatka.
Ruka mi se klati uz bedro, ali ne puštam blokčić. „Ne mogu. Mislim da ne mogu..."
„Sat samo što nije otkucao, Grejs. Moraš početi kad otkuca dvanaest."
Bol u grudima je nestao. Pogledam kuhinju i na trenutak ne mogu da se set im kako je u takvom stanju. Zurim u sat, i dok zurim gotovo da vidim svaki mali pomak s 11: 59 ka 12, kao na usporenom snimku. I za tili čas, krećem ka kuhinji.

Šejmus vozi jednom šakom na volanu i ispruženom rukom. Zaljubljujem se u njegovo majstorstvo na putu za priredbu. Uvek proverava retrovizore kao što i treba. Na vožnju nikada nisam gledala kao na nešto seksi, ali sigurno sam samo ja u pitanju jer ljudi smatraju čak i one feminizirane mrvice od formule jedan neodoljivim. Ostali automobili na drumu gledaju svoja posla: staju na crveno, pridržavaju se ograničenja brzine, daju žmigavac kad pretiću. Zbog složenog sistema pravila kao da sve teče glatko. Neko je izmislio ta pravila, svako pojedinačno, i naposletku svi stignu tamo gde su pošli.
„Grejs", kaže on, „Hoću da mi kažeš... za to tvoje brojanje. Kad si ranije išla na terapiju, sigurno su imali neku teoriju. Šta ga prouzrokuje?"
„Neki ljudi misle da je biološki. Neravnoteža hemikalija u mozgu isto kao što dijabetičari nisu u stanju da stvaraju insulin. Izgleda da niko ne zna pravi razlog – možda je genetski." Pogledam kroz prozor. „Druga teorija je da je bihervioristički ili je uslovljeno okolinom ili uzrokovano traumom. Ja glasam za hemikalije u mozgu s genetskim uzrokom, a u tom slučaju mogu da kriv im majku.“
„I kako se leći?“
„Bihejviorističkim pristupima, kao što su vežbe opuštanja i prisiljavanje da se ne broji. Prilično su uspešni. I lekovima protiv anksioznosti i depresije."
Parkira se u rikverc ispred škole s drskom samouverenošću. Ja bih udarila u drvo. Ugasi motor i okrene se prema meni.
„Žena moga brata Deklana, Megan... je lekar. Pitao sam je za to. Za tebe. Rekla mi je isto. Rekla mi je i da poznaje jednog odličnog psihijatra i kliniku koja sjajno radi. Možeš otići kod lekara opšte prakse u ponedeljak i uzeli uput." Otvorim usta ali on opet progovori.
„Nemoj sad ništa govorili. Možda nije trebalo da išta pominjem, ali hoću da znaš da imaš više mogućnosti i da ću te podržati na svakom koraku. Obećaj mi da ćeš razmisliti o tome."
Vidim vašar raširen po ovalnom terenu: mnoštvo klinaca jurca naokolo, tezge posvuda. Gumeni dečji dvorac. Normalne porodice, normalna subota. Bele stolice na rasklapanje poređane ispred pozornice za nastup. Ovde sam danas. Uspela sam. Čuću svoju nećaku kako svira violinu, zbog Šejmusa.
,,Razmisliću.“
Koračamo kroz školsko dvorište, pored dece sa svetlucavim trakama na štapićima što jure jedni druge. Deca u svojoj najboljoj odeći: konfekcijske farmerice i pastelne haljinice. Osećam se pomalo smeteno: obukla sam belu suknju i belu košulju. Ne odelo koje je trebalo danas da obučem, ali Šejmus ga je izabrao dok sam se tuširala. Sve je u redu osim grudnjaka (i njega je izabrao Šejmus) crn je i vidi se ispod bele košulje. Uz to mi u beloj košulji grudi izgledaju veće. Tako bi se sve žene stalno oblačile kada bi im muškarci birali odeću. Kao kafe kuvarice sa „napumpanim" grudima. Kosa mi je malčice raščupana jer mi 10 minuta koje je odobrio za kosu nije bilo dovoljno.
Ukraj pozornice stoji grupica devojčica, kikoću se i drže muzičke instrumente u rukama. Pored njih, malčice izdvojena, stoji Lari. Ne kikoće se. Mahnem joj i usporim korak tako da joj pokažem Šejmusa a da on ne vidi. Lari se lupi dlanom po čelu.
Sednemo i gotovo odmah 35-oro dece u uniformi izađe na pozornicu jedno za drugim s instrumentima. Nikola nije imao dece. Njegovi prijatelji hteli su da ih ima, znajući da bi svet bio pametnije mesto kada bi on preneo svoje gene. Da je živ danas, Nikola bi mogao da prodaje svoju spermu preko interneta, i tako unapređuje čovečanstvo bez neprijatne realnosti stvarnih beba. lađa, na prelazu vekova, nije bilo neuobičajeno truditi seda unapredite čovečanstvo.
Nikola je znao da je njegov rad prezahtevan i preobuhvatan da bi dozvolio sebi da ima ženu i decu. Međutim, zahtevan posao nije jedini razlog da nemate decu. Tu je i prenaseljenost. Globalno zagrevanje. Pomislite samo na uticaj pelena za jednokratnu upotrebu na okolinu – 8000 pelena za jednu bebu i 500 godina za svaku da se razgradi; u Australiji, svakih 2 minuta rodi se beba, dakle 262,800 za godinu. Pomnoženo sa 8000 pelena je 2,1x109. A to nije najgore. Obući je. Biti odgovoran za ludi život. Za njeno celokupno postojanje. Mućnite malo o tome. Postoji milion dobrih razloga da nemate decu.
Međutim, dok sedim ovde na priredbi, držim se za ruke sa Šejmusom i slušam kako Lari svira violinu, lako mi je da ih sve zaboravim. Ona je iza na pozornici, i sada dok stoji ti redu sa drugaricama iz orkestra, očigledno je da ne liči na ostale devojčice. Kosa joj je neuredna i joj uvek je prirodne boje. boje slame. Nije našminkana i ne nosi sjaj za usne. Ne smeška se roditeljima u prvom redu. Drži jezik medu zubima. Svaki potez njenog gudala je odlučan, precizan. Divna je.
Nastup se završava i minijature s crnim pojasevima preplavljuju pozornicu da izvedu demonstraciju kung-fua. Ustanemo i pomeramo se sa strane od pozornice. Posle nekoliko trenutaka ona nas ugleda i dotrči, s futrolom za violinu u ruci. Sad stoje jedno pored drugog. Šejmus i Lari. Niža je od mene nekih 7 centimetara, ali on nas obe nadvisuje.
„Lari, ovo je moj prijatelj Šejmus. Šejmuse, čuvena Lari."
„Lari, bilo je zadovoljstvo slušati kako sviraš. Bila si očigledno najbolja violina. Ostalim roditeljima sigurno je neprijatno.“
Smeje se, spuštene glave i pogleda u stranu, ali ne progovara.
„A što se ručka tiče možeš da biraš između viršle u rukom isečenoj kifli, ili pljeskavice s garnirungom od soka od paradajza." Šejmus će, groznim francuskim naglaskom. Lari se smeje. Šejmus mi ponudi ruku. Uzmem Lari za ruku.
Dok hodamo, nas troje, setim se svakog puta kad sam bila bolesna a niko mi nije verovao. Kao ono jednom kad sam sela na voz (nikada to više nisam uradila) i neko u kupeu je kijao i pomislila sam da je meningokokal jer sam imala groznu glavobolju i mogla sam se zakleti da imam ljubičasti osip, a sestra u urgentnom centru me jedva i pogledala. Ume da bude veoma teško ubediti nekoga da ste bolesni.
Ume da bude podjednako teško ubediti nekoga da ste dobro. Ali dok odlazimo da spiskamo pedeset dolara koje mi je Džil dala na 3 paketića čokoladnog krema, 3 hot-doga sa senfom i 15 kartica (Cl7 ružičasta do C31 ružičasta – svi znaju da su uzastopne kartice srećnije) u lutriji drečavi dušek od raznobojnih parčadi koji je izgleda osmislio neko slep za boje i napravio neko s tri prsta, pitam se kako bi izgledala beba sa Šejmusovim očima.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

13 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:22 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Ćutljiva sam dok se vozimo kući. Čudno mesto, čudna hrana, a i videla sam Lari i Šejmusa zajedno, od svega toga sam malčice opijena i iscrpljena. Možda me hvata neka bolest. 1 Šejmus je ćutljiv, dok se ne parkira ispred moga stana.
„Jesi li se lepo provela?", pita.
Zavalim se u sedištu. „Izvanredno. Najbolji provod u poslednjih sto godina.”
„Napolju je čitav jedan svet. znaš Grejs. Školska priredba zaista ne bi trebalo da li bude najbolji provod u poslednjih sto godina."
„Komplikovano je.“
„Nije uopšte. Zatvorenici s minimalnim obezbeđenjem imaju više slobode od tebe. Zaslužuješ više od života.“
Otvorim vrata automobila, nagnem se prema njemu i poljubim ga u obraz. „Hvala na vožnji.“ Volela bih da ostanem u automobilu i da razgovaram, ali moram da idem. Moram početi da spremam večeru za 16 minuta.

Posle večere sednem na ivicu kreveta i podignem Nikolinu fotografiju – trenutno je okrenut na pravu stranu, ali proveo je mnogo vremena lica priljubljenog uz noćni stočić u proteklih 6 nedelja i 1 dan od kada sam upoznala Šejmusa u supermarketu.
Nikola je nekoliko puta bio bolestan. Kad mu je bilo dvadeset pet godina, postao je toliko hipersenzitivan da nije bio u stanju ništa da radi osim da leži u krevetu. Zujanje pčele u vrtu izvan njegove sobe eksplodiralo bi mu u glavi – ogroman, šupalj zvuk. Kada bi neko hodao po kući, vibracije koraka narastale bi njegovim telom sve dok više ne bi mogao da podnese podrhtavanje. Od voza što je prolazio kroz predeo kilometrima udaljen cvokotali bi mu zubi i podrhtavao koren svake dlake na glavi. Roditelji su mu postavili gumene podmetače pod nogare kreveta da može da spava. I ja se ponekad osećam tako, svaki put kad mi kakav broj padne na pamet, glava mi se trgne i iako budem morala da uguram još samo jedan broj u sebe, brojevi će mi iscuriti iz očiju i iz nosa i iskapati iz ušiju.
To nije bio jedini Nikolin čudni simptom. Još od detinjstva, kad god bi se uzbudio, pred očima bi mu eksplodirala svetlost koja bi ga istog časa oslepila. Ponekad bi uistinu poverovao da je prostorija u kojoj stoji u plamenu. 1 Nikola je imao vizije, slike stvari koje je nekada video i koje su odbijale da mirno počivaju u njegovom sećanju. Ta iznenadna živa sećanja obično su mu dolazila u razgovoru i zato, ako biste ćaskajući s njim pomenuli reč „čekić", pred njegovim bi se očima stvorila slika čekića tako živopisna da bi mu zasenila čitav vidokrug i trebalo bi mu podosta vremena da odluči je li stvarna. Ako bi pružio ruku ispred sebe, slika bi se sklopila oko nje i ostala na svome mestu. Znao je da je to neobično i zabrinuo se. Odlazio je kod lekara i lekara, ali nijedan pojma nije imao zastoje njegov um toliko poseban.
To mu možda i nije davalo mira u to vreme, ali budući Nikola, on je to kasnije maksimalno iskoristio. Svaki izum koji je stvorio u životu najpre je dočarao u glavi. Retko je pravio modele jer su slike u njegovoj glavi bile celovite u svakom smislu. Mogao je u glavi da uključuje motore i generatore i da ih posmatra kako rade. Mogao je da upravlja njima, da ili okreće i testira. Bio je to jedan od razloga što nije imao partnere ni kolege ostali inženjeri hteli su planove i skice. Nikoli to nije bilo potrebno.
Same slike dale su mu ideju za još jedan izum, koji nikada nije ostvario. Verovao je da su njegove vizije neka vrsta projekcije iz mozga na mrežnjaču, i, ako to logično proširimo, moguće je osmisliti uređaj koji će ih uhvatiti i projektovati na ekranu. U poznim godinama devetnaestog veka, pre uspona filma i decenijama pre televizije, Nikola je zamislio kako da delimo prizore iz svog života s drugima, kao vikend projekcije bez kamere.
Dobro je što Nikola danas nije živ. Zamislite kako dete u današnje vreme kaže doktoru da vidi slike pred očima, slike toliko žive da nije u stanju da ili razlikuje od realnosti. Brojanje da i ne pominjem. Nije teško predvideti šta bi se desilo tom sirotom dečačiću. Psihijatri. Bihejvioralni terapeuti. Lekovi. Verovatno bi kazali da je šizofrenik, da ima psihozu ili nešto tome slično. Lečili bi ga, i sva neobična delovanja njegovog uma bi prestala. Ne bi više brojao niti imao vizije. Nikada ne bi postao izumitelj. Doktorima je danas važno samo da svi mi budemo isti. Prosečni.
Znam sve o tom pritisku da se saobrazite i uspela sam da mu odolim. Kad sam pre 25 meseci bila u bolnici, prepisivali su mi svakakve lekove. Govorila sam lekarima da ih uzimam, ali sam to retko radila. Dovoljno retko da ne utiču na moju ličnost. Neke sestre su bile savesne i gledale su me kako gutam, ali brzo sam naučila kako da sakrijem tabletu pod jezik. Ostale se nisu zamajavale proveravanjem. Imale su one i prečih stvari na pameti – koliko pakovanja bolničkih rukavica mogu strpati u torbicu a da niko ne primeti, gde li su njihove kćeri tinejdžerke, o spermi što im je sinoć pokapala već uprljan donji veš. Bilo je lako baciti tablete u slivnik u mojoj sobi gde sam imala potpunu privatnost.
Tada su mi govorili da tablete mogu da zaustave brojanje. Možda su i mogle. Ali nisam uzimala tablete jer nikad se ne zna – to je dobro poznata pouka. Nikad se ne zna šta vam je suđeno, šta je ispravno, i šta će vas najposle spasti. Sećam se kako sam sedela u svom bolničkom krevetu i razmišljala: Šta bi svet izgubio da je neka bolnica „izlečila' Nikolu? Ako se promenim, koliko ću sebe izgubiti?
Sada međutim, dok sedim na svom krevetu, ne razmišljam o tome šta je svet mogao da izgubi. Razmišljam o sedenju u automobilu koliko god hoću, o izlasku na večeru, dužem spavanju nedeljom. Razmišljam o tome koliko mogu da dobijem.
Sve se odigra veoma brzo. Za malo više od dve nedelje imam zakazano koti psihijatra i bihejvioralnog terapeuta. Prvo idem kod psihijatra. Ordinacija profesora Segrova velika je kao čitav moj stan, ali od nameštaja ima samo kredenac za knjige, ogroman radni sto od hrastovine s radnom površinom ofarbanom u zeleno, dve udobne kožne sofe za sedenje i kauč. Nema šanse da legnem na taj kauč. Šejmus se ponudio da pode sa mnom, ali nisam htela da ga pustim. Neka me sačeka u kolima.
Profesor Segrov ima sjajnu ćelu i divlje raščupane obrve, nosi crvenu leptir mašnu na tufne i crvene tregere preko bele košulje. Sive pantalone sigurno su skrojene kod krojača jer su mu taman oko okruglastog trbuščića a opet mu se fino sužavaju do uskih članaka i duge su mu taman do majušnih ručno sašivenih cipela. „Pa, Grejs. Šta vas dovodi ovde?“ Nemilosrdno se osmehuje i povlači svoju leptir mašnu. To je zbunjujuća navika kod psihijatara, naročito zato što sam oduvek smatrala leptir mašne znakom mentalnog oboljenja, nekom vrstom podsvesne želje da se zadavite.
„Samo sam se pitala overavate li parking." 75 knjiga na najvišoj polici.
Osmehuje se. Klima glavom. „Vrlo dobro, vrlo dobro. Na uputu od lekara opšte prakse piše da mislite da je vreme da se pozabavite problemom brojanja." Pokazuje fasciklu na stolu. Izuzetno veliki broj krutih belih dlaka štrči uvis iz njegovih obrva – verovatno neposlušne dlake što su mu pobegle s glave. Pomeraju se veoma haotično dok govori pa se zabrojim i moram sve iz početka. Skoro je nemoguće biti siguran, ipak mislim da ima 15 na levoj i 17 na desnoj.
„To je veliki korak", nastavlja. „Koliko ste imali godina kada ste počeli da brojite?"
Malo mi fali da kažem da sam imala tri godine, kao i svi, ali došla sam čak ovamo. Šejmus je uzeo pola dana s posla da bi me dovezao. Prekrstim noge. Vratim ih pa ih opet prekrstim ali drugačije.
„Pa recimo, od osme godine“
Profesor Segrov se nagne napred i široko se osmehne, drži ruke na bradi. Pun je entuzijazma, kao bubuljičavi dečko u Mekdonaldsu koji se sav ozario, jer da, dopašće vam se pomirit s tim. Zastrašujuće je videti nekoga ko toliko voli svoj posao.
Ponovo pogleda u fasciklu. „Vidim ovde da ste već jednom bili u bolnici. Jeli to bilo kada je brojanje počelo da vam remeti život?"
„Da. Pre 25 meseci“ Samo 45 knjiga na drugoj polici. Deblje.
„Pre dvadeset pet meseci." Sad belezi, piše na debelom blokčiću bez linija, ne skida osmeh s lica. Zaboga, zašto se toliko smeška? Nemoguće da je baš toliko zabavno. Možda zamišlja da ću poslati samo materijal za članak u mesečniku Novi psihijatar? „Zagonetni slučaj Grejs V.“?
„Grejs, dobro si postupila. Obično je najteži korak za ljude s opsesivno kompulsivnim poremećajima da započnu lečenje, jer je to veoma velika promena za njihovu uobičajenu svakodnevicu. Ljudi obično otkazu prvo viđenje s psihijatrom."
„Sinoć sam imala teško veče. Ovaj..." Zarijem nokte u kožnu stolicu. „Izmorila sam sve dimenzije... zidove... svog stana. Zatim sam napisala te brojeve na zidove. Šejmus, moj dečko... svratio je da pomogne u 2.00 ujutro. Zapravo u 2.09 ujutro“. Ne pominjem kako je umirujuće bilo videti jutros te brojeve na zidovima. Ma šta da se desi zadržaću ili.
On pribeleži i to. Sirotan, verovatno je zarobljen u braku bez ljubavi, živi u hladnoj, praznoj kući u Kjuu ili Kenterberiju, plaća školarinu za privatnu školu detetu za koje ne uviđa da nije njegovo. Ako je žena koja piše brojeve na svoje zidove toliko uzbudljiva – onda dobro, neka to bude moje dobro delo za ovu nedelju. Ustane, pride kredencu s knjigama (ne mogu da izbrojim najdonju policu odavde), pa opet sedne.
Trudim se da ne mislim o tome koliko je još potpuno zdravih ljudi sedelo na ovoj elegantnosti s 19 dugmića na naslonu. O tome koliko se još sitnih osobenosti profesor Segrov – nema imena na vratima, nema čak ni inicijala, iako mi izgleda kao Džulijus – trudi da iskoreni. Izbirljiv po pitanju hrane? Ne podnosi piletinu? „Dođi prijatelju moj što se gnušaš piletine. Ja ću te izlečiti!" Plače gledajući stare filmove ili reklame za telefonsku kompaniju u kojima naočiti sin u Italiji zove mamu da se vrati u selo? Diži se, i kreni! Uskoro ćeš odbaciti svoju očito depresivnu bolest s mogućim graničnim tendencijama ličnosti i postaćeš tvrda srca kao i mi ostali, moći ćeš svakog dana da gledaš vesti u šest sati a da se ne rastužiš! U rukama profesora Segrova svi ćemo postati normalni.
„Kako se osećate ako ne možete da brojite?"
Kao da imam svaku živu bolest poznatu čovečanstvu i još nekoliko drugih još neotkrivenih. „Nespokojno, rekla bih. Ponekad."
Kao da niko drugi na svetu nikada ne brine. Nikola je imao ogromne Izazove, izazove koji su u ono vreme izgledali nemogući, snove veće čak i od struje. Danas, s televizorom, radiom, mobilnim telefonom i blutut signalima što neprestano jure oko nas, lako je potceniti genija iza njegove vizije. Ali zamislite svet 1990, kada ništa od svega toga nije postojalo. Kraljica Viktorija je i dalje na prestolu. Australija nije čak ni država. Žene nemaju pravo glasa.
Profesor Segrov se opet široko osmehne, uzme čist list papira i nacrta nasmejano lice. Podigne ga i okrene prema meni. Da gospodin Sneško ima obrve, bio bi isti on. „Zajedno ćemo sagraditi stepenice ka zdravijoj budućnosti, Grejs." Opet nešto žvrlja i da mi recept.

Moj prvi sastanak s bihejvioralnim terapeutom je odmah posle sastanka s profesorom Segrovom. U čekaonici se nalazi 15 stolica. Sednem i čekam. Nadam se da je Šejmus negde našao kafeteriju. „Nije problem“, kazao je kad sam mu rekla za preglede. „Rado ću te odvesti."
Ono što je Nikola zamislio bio je toranj za radio komunikacije u stanju da dosegne veći deo Sjedinjenih Država i preko Atlantika. Zamislio je novinske biltene, modernizaciju berze, telefonske mreže – sve što imamo danas. Bio je više od stotinu godina ispred svog vremena. Jedan problemčić: da bi izgradio svoj toranj, trebao mu je novac. Vestinghaus nije mogao da pomogne, pa se Nikola obratio jednom čoveku koji je imao potrebnu gotovinu. Milijarderu industrijalcu Džonu Pijerpontu Morganu.
Kada je čuo šta Nikola ima da ponudi, čak se i Morgan zaprepastio. Zamislite, gospodine Kapitalisto, monopol nad radio-stanicama širom sveta. Već sam uspeo da prenesem talase i na razdaljini od preko hiljadu i sto dvadeset šest kilometara, rekao mu je Nikola. Sve ukupno koštaće vas samo 350 000 dolara: 100 000 dolara za prvi predajnik da pokrije Atlantik i za drugi 250 000 da pokrije Pacifik. Morgan je Nikoli dao 150 000 dolara unapred; dovoljno za početak. Nikola je bio oduševljen i zauzvrat je obećao stostruku zaradu u odnosu na uloženi novac. Kako bi počeo da gradi svoj san, Nikoli je sada bila potrebna zemlja.
„Grejs Vandenberg? Da?“ Iza pulta se pojavljuje žena. Visoka je i vitka crne kose toliko prave da izgleda mokro, kao da joj se naftne mrlje slivaju niz lice. Odeća joj je staromodna, kao iz dvadesetih: jednostavna siva haljina sa spuštenim strukom preko bele košulje, blistave crne cipele s kopčom na zglobu. Ne. Ne. Nikad čula za nju. Ovde sam samo da servisiram aparat za fotokopiranje.
„Ja sam Fransin. Molim vas pođite za mnom.u
Fransin me vodi, blistave crne cipele kloparaju sa svakim njenim korakom, ka sobi za sastanke u kojoj se nalaze samo plastične stolice poređane ukrug. Prekrstim ruke i noge. Onda pomislim, možda to izgleda kao odbrambeni stav, pa ih vratim u prvobitni položaj. Tražim prozor kroz koji bih iskočila, ali nema nijednog.
„Dobrodošli, dobrodošli. Ja ću voditi obe vaše grupne seanse, i vašu individualnu terapiju. Znam da je sad malčice neprijatno, ali verujte mi. sprijateljićemo se za tili čas" S čela joj se ne skida bora, izraz pažnje i zabrinutosti.
Zapravo, spisak mojih prijatelja je pun. Mogla bih te nekako ubaciti, ali prvo neko mora da umre.
„A sada, prvo želim da vas pitam za vašu ličnu mrežu podrške.”
A?
„Vaši prijatelji, porodica. Ljudi koji shvataju da počinjete da se penjete stepenicama ka zdravijoj budućnosti, i pružiće vam ruku pomoći. da se tako izrazim."
Opet te proklete stepenice. „Pa, tu je moj momak. On me mnogo podržava. On me je dovezao danas."
Fransino čelo pretvara se u brazdu tako duboku da se bojim da joj ne probuši mozak. Ili možda već jeste. „Niko drugi? Drugarice? Porodica?"
Izvini. Odgojili su me vukovi.
„Imam majku i sestru. Još im nisam rekla za... stepenice."
„C c c."
Još nisam srela nikoga ko stvarno pravi taj zvuk. Pitam se zahteva li mnogo vežbe. Jezik mi nevoljno udara tvrdo nepce ali moraću da sačekam da dođem kući pre nego što pokušam.
„Porodica i prijatelji su ograda za koju se pridržavamo, veruj mi. Suštinski je značajno da im kažeš. Suštinski. Znam da profesor Segrov ima isto mišljenje."
Ovo mi je zlatna prilika da pitam za ime profesora Segrova, ali najednom pomislim: Šta ako mu je ime Profesor, kao Major Major u Kvaki 22? Možda su mu roditelji bili dalekovidi, planirali su unapređenje buduće karijere mladog Profesora. Fransin iskorišćava moju pauzu da mi saopšti dalja uputstva.
„Evo šta treba da uradite, Grejs. U vaš žurnalu... imate žurnal, zar ne?"
Frknem. „Naravno. Imam 100 primeraka Žurnala Američkog medicinskog udruženja."
Fransinine oči se iskolače. „Ne, ne Grejs. Žurnal. Kao dnevnik. Morate da imate žurnal. To je suštinski značajno. Koristićete svoj žurnal da opisujete svoja stremljenja iz dana u dan, tako da, kada budete na pola stepenica, možete da se osvrnete i vidite kako ste daleko dogurali. Osećaj ličnog postignuća pomoći će vam da pregurate najteže dane. Takođe, napravite spisak ljudi kojima morate reći za terapiju. Možete napisati naslov: Grupa za podršku."
„Grupa za podršku? Jeste li sigurni? Mogu li da ga nazovem Spisak podrške?"
Fransin nakrivi glavu u stranu. „Pa... nije baš ispravno ali... znate šta, Grejs. Hajdete, slobodno ga nazovite Spisak podrške, a ja ću videti s profesorom Segrovom. Ako bude ikakvih problema, nazvaću vas. Međutim, naslov mora da bude na prvoj strani. Podrška porodice je suštinski značajna, Grejs. Ponavljajte sebi: iskrenost i prihvatanje pomoći će mi da sagradim svoje stepenice.“
Kad se vratim do automobila, Šejmus me čeka s kafom iz restorana brze hrane i s novinama. Voli da pročita svaku reč na sportskim stranama. Ne vidi me dok prilazim. Na desnoj strani glave ima nekoliko neposlušnih pramičaka koji rastu u stranu, ne pravo nadole. Znam kakvi su ti pramičci. Milovala sam ih prstima.
„Hej", kažem.
Trgne se i izađe iz kola. „Hej ti. Kako je prošlo?"
„Izlečena sam."
Obiđe spreda oko automobila da mi otvori vrata. „Ozbiljno. Kako je prošlo?“
„Spremi se za najvažniji trenutak u životu", kažem. „Na vrhu si mog spiska podrške." Kad otvori vrata, poljubim ga. I zato večeras, u sred u, počnem s vrha svoga spiska i pozovem majku.
„Zaboga, Grejs, nisam valjda zaboravila da te nazovem u nedelju, jesam li? Jesi li dobro?"
„Nisi, majko. Još nije nedelja. I da, dobro sam. Samo sam..."
„Da.
Udahni. „Odlučila sam... da probam s terapijom. Idem kod... psihijatra... zbog... brojanja."
„Stvarno, mila? Opet? Nakon toliko vremena? Mislila sam da si rekla da si srećna. Uvek si uporno tvrdila da si srećna."
,Jesam.“ Udahni još jednom. „Ali mislim da bih mogla biti srećnija
„Pretpostavljam da terapija ne može da boli, ali hoću da budeš oprezna. Psihijatri nisu sasvim čitavi u glavi, znaš mila. Znaš šta kaže Tom Kruz. Sećam se da sam negde pročitala da psihijatri izvrše najveći broj samoubistava, od svih zanimanja. Ili su to zubari? Ako su zubari, onda razumem. Ko bi hteo da provodi po čitav dan držeći ruke u tuđim ustima? Odvratno. Bilo je još gore nekada davno pre rukavica. Sećam se jednog svog zubara koji je bio pušač. Ruke su mu smrdele na duvan. Grozno. Jedna moja prijateljica je dala da joj izvade sve plombe od žive i sad je zdrava kao dren. Imaš li redovnu stolicu?"
Mila je, brižna i prihvata me. Svesna sam da mi milioni moždanih ćelija odumiru dok ona govori. Nema boga da ću razgovarati s majkom o svojoj stolici, u slučaju da ona počne o svojoj.
Zatim pozovem Džil.
„Grejs? Sreda je. Je li sve u redu?"
„Džil... odlučila sam... da pokušam s terapijom. Idem kod... psihijatra...zbog... brojanja... Halo? Džil? lesi li još tu?'
„Jesam... tu sam. Jesi li sigurna da to hoćeš? Sećaš se šta si rekla posle prošlog puta? 'Zašto da idem kod doktora’, rekla si. 'Nisam bolesna. Moj um je izraz raznolikosti ljudskog iskustva', rekla si. Zapravo, sećam se da je malo talilo da mi otkineš glavu kad sam ti predložila da probaš drugog psihologa."
„Sećam se. Sećam se šta sam rekla."
„Rekla si da je terapija pokušaj da se okrugli klinovi na silu uguraju u četvrtaste rupe. Da je jedinstvenost blagoslov, ne kletva."
„Znam, znam.“
,,Lečenje raznolikosti ne ide u prilog nikome osim multinacionalnim farmaceutskim kompanijama koje imaju zakonsko pravo da uvećavaju definiciju bolesti', rekla je. To da čujem od žene kojoj treba trideset minuta da nađe svoj automobil na sautlendskom parkingu. Najednom zna napamet sve živo što sam rekla prošle godine.
„Džil, znam. Znam šta sam rekla. Ali prošlost je prošlost. Sad ću probati terapiju."
„Dobro, ako si sigurna. Ako te to usrećuje. Sećaš se šta smo ti rekli prošli put; Hari i ja ćemo ti rado pomoći. Mislim, finansijski."
Opa. A nisam čak ni sirotinja oslobođena plaćanja poreza. Sigurno joj i same te reći pričinjavaju zadovoljstvo. „Hvala u svakom slučaju."
„To je zbog tvog novog momka, zar ne? Zbog Šejmusa. Kada ćemo ga upoznati? Hili kaže da je veoma fin momak. Sigurno zavređuje sve to.“

Sledećeg jutra u povratku kući iz kafea svratim na dva mesta: kod prodavca novina da kupim žurnal i u apoteku da podignem lek. Izaberem jednostavnu svesku – bele stranice, plave linije. One s mačićima na koricama definitivno nisu za mene. U apoteci se trudim da ne računam koliko novca apoteka zarađuje na meni.
Takođe se trudim da se ne zapitam da li isti lek prepisuju ljudima koji previše kupuju. Isti onaj koji boje i dodaju mu arome za depresivnu decu. Dok umešna žena u belom ispisuje moje ime na nalepnicu i lepi je na kutiju (utešna karijera posle 6 godina na univerzitetu) u iskušenju sam da je upitam može li da mi proda lek za mršavljenje. Znala bi ona koji je pravi – onaj što sprečava da telo upije masti koje pojedete pa vam one kasnije iscure iz čmara umesto da ostanu u telu. U iskušenju sam da je pitam za lek za preplanuo ten i za još jedan koji bi mi smanjio potrebnu količinu sna. A onda, kad postanem mršava superžena koja noću spava samo četiri sata može mi preporučiti plastičnog hirurga pa da platim još ne bi li izgledala prosečno kako se i osećam.
Idućeg ponedeljka temperatura je 24 stepena. Grupna terapija mi počinje u istoj prostoriji gde sam upoznala Fransin. Kada stignem, tačno u 16.00, ona čeka, ovoga puta u tamnosmeđoj tunici sa čamac kragnom. Iste cipele iz ovog ugla bolje ih vidim.. Cipele koje lupkaju. Otud ono silno klepetanje i kloparanje prošle nedelje. Sednemo jedna naspram druge u neprijatni plastični krug. Tu je pet praznih stolica.
„Lepo je videti te, Grejs. Većina ljudi smatra da su grupne seanse koristan deo procesa izlečenja koji nam razjašnjava mnoge probleme."
„Ma sigurna sam da je tako."
„Da li si pribavila žurnal?"
U iskušenju sam da joj kažem da mi je pas pojeo domaći zadatak, ali ipak izvadim svesku iz plastične kese i zamah nem njome.
Fransin ga na brzinu pregleda, pa klimne. „Grejs,...bilo nam je teško da pronađemo ljude s istim... sličnim izazovima tvome. Možda ti toga nisi svesna ali tvoj slučaj je prilično neobičan."
„Neobičnost mi je srednje ime."
„I zato, umesto da ti odložimo terapiju, odlučili smo da te uključimo u standardnu grupu pacijenata s opsesivnim poremećajima. A, evo ih. Edit, Darja. Gema. Karla. Gari. Ovo je Grejs. Svi smo tu. Dobro došli. Sedite, molim vas."
Što je mnogo lakše reći nego uraditi. Edit, u ranim dvadesetim, vižljasta, s kovrdžavim plavim vilicama, u beloj sportskoj majici i farmerkama, nosi rukavice i izabere mesto pored mene, ali još ne sedne. Izvadi paketić iz zelene torbe za kupovinu: cvetna jastučnica umotana u najlon. Odmota je jednom rukom i stavi na stolicu, poravnavši vrhove s izuzetnom preciznošću. Pažljivo vrati najlonski omot u torbu, pa otpakuje još jedan par rukavica: crne pamučne iste kao one na rukama. Skida stare rukavice i navlači nove pokretima usklađenim tako da joj koža ne dodiruje ništa osim rukavica. Seda.
Darja i Gema obe imaju savršenu maslinastu kožu i blistavu tamnu kosu; moguće je da su sestre. Darja je verovatno u ranim četrdesetim, Gema bi mogla imati i pedeset. Čak se i slično oblače: pantalone skrojene po meri, jedne mornarskoplave druge čokoladne, i lepršave bluzice u tradicionalnom stilu, jedna bela a druga cvetna, s rukavima što im prelaze vrhove prstiju. Izaberu mesta jedna naspram druge u našem malom krugu, a zatim svaka izvuče iz torbe po jedne sveže savijene novine, otvore ih na sredinu, prostru po stolici pa sednu.
Gema se kiselo osmehne. „Neotvorene novine su uistinu 'vruće, tek izašle iz prese’, znate. Najmanja je verovatnoća da su zagađene."
Karla, ugledna starija žena u ružičastoj pletenoj suknji, ima male pravougaone naočare i natapiranu plavu kosu. Ruke su joj kolaž ružičastog, sjajkastog mesa. Klimne svakom ponaosob i izvadi bočicu sredstva za dezinfekciju i kesicu kuglica od vate. Počne da riba svoju stolicu.
Ostao nam je Gari. Crnomanjast, visok, proređene kose. Naočare preokrugle za njegovo buckasto lice. Farmerice, pogužvana majica kratkih rukava i patike. Pozne tridesete, ali je u lošoj formi. Verovatno je rasejan jer nije poneo nikakva potrebna sredstva. Sedne na šake.
Sjajno, ludaci koji po čitav dan peru ruke. Soba puna budala i ja.
„Dobro došli svi. Ova seansa je pravo upoznavanje. Prilika da se osećate prijatno jedni s drugima. Da podelimo poteškoće sa kojima se suočavamo i razmenimo savete i sugestije.“
Karla, koja je upravo oribala stolicu, sedne i smesta podigne ruku.
„Da, Karla?"
Karla se okrene prema Gariju. „Dodirivanje stolice kožom šaka je veoma opasno. Bacili ti se popenju na šake i odjure ti pravo uz ruke na glavu.“
Gari poskoči kao da mu je plamen najednom zahvatio stolicu, otresajući ruke iz pomodrelih zglobova. Nekoliko puta klimne Karli, ne znam da li iz poštovanja prema starijem luđaku ili zbog odvratnosti. Oklembesi glavu i stane iza stolice. Ostali se uzvrpolje na svojim mestima. Različita dob, pol, navike, ali ista psihoza. Izgleda imaju prirodnu sklonost, kao članovi rok benda. Bacilofobi, verovatno.
Darja podigne ruku. Fransin se ozari od odobravanja.
„Darja. Hvala što probijaš led."
„Našla sam sjajnu prodavnicu u Prestonu koja prodaje one male čelične hvataljke s gumenim vrhom. Znate one... možete ih staviti u futrolu s rajsferšlusom direktno iz mašine za pranje sudova i nositi ih čitav dan. Ja ih koristim da jedem čips, otvaram vrata i da se rukujem.
Uvek nosim najmanje troje." Izvadi jedan primerak iz torbe, guše se zkopčane u futroli.
„Hvala li što si to podelila s nama, Darja", Fransin će. „Cenim hrabrost potrebnu da se probije led. Međutim, mi u stvari tražimo male savete i predloge koji će nam pomoći da se izborimo sa svojim opsesijama. Tebi hvala u svakom slučaju."
Gema podigne ruku. „Skoro sam čula da možete provući konac kroz jabuku onom velikom iglom za krpljenje tako da je možete držati pod vrelom vodom i skloniti dok ne poželite da je pojedete, uopšte ne morate da je dodirujete rukama."
Malo pre nego što Gema završi, Darjina ruka je već u vazduhu. Maše belim lepršavim rukavom. „Ja otvaram vrata rukavom. A mogu i da odvrćem slavine laktom."
„Zahvaljujem se još jednom Gemi i Darji na ovim korisnim savetima. I ja znam jedan dobar: svi treba da probaju da nose tesnu gumicu oko ruke. Svaki put kad vam neka opsesivna misao padne na pamet, povucite gumicu. Negativno pojačanje.'1
Darja iskrivi lice prkoseći Gemi. „Ja mogu da pustim vodu u ve-ceu nogom." Čak se i Fransin zabulji u nju.
„Uopšte nije teško", Darja će. „Vežbala sam."
Dođem kući iscrpljena. Šejmus mi napravi špagete s previše ljute paprike i govori mi da sam divna, hrabra. Uspem da pojedem 30 špageta. Posle večere vodimo ljubav i kao kod većine stvari što više vežbamo, sve smo bolji. Telo mi je kao brod u njegovim rukama i koža odgovara sama po sebi. Kad mi sisa bradavice grudi mi se zaoble i otežaju od slatkog bola od koga mi se otme uzdah. Dok vodimo ljubav, materica mi se spusti, neočekivano i nepovratno svesna svoje praznine.
Posle mu glava počiva na udubljenju moga ramena, mestu stvorenom baš za to.
„Ispričaj mi priču", kažem.
„O čemu?"
„Jesi li oduvek želeo da radiš u bioskopu?“
Smeje se. „To nije bio moj detinji san. Kao tinejdžer, uvek sam bio više zainteresovan za fudbal i surfovanje i druženje. Tako je i dan danas.
Volim filmove. Posao je dobar. Ljudi s kojima radim su sjajni. A onda idem kući.“
„Kako je bilo odrastati sa sestrom i tri brata?“
„Divlje. Ludo. Četiri razuzdana dečaka i bolesna devojčica, dvoje prezauzetih roditelja.“
„Zvuci zabavno."
„Bilo je nekontrolisano. Evo ti jedan primer: imali smo običaj da igramo igru pod imenom tač za šamar. Ista je kao kartaška igra tač, ali pobednik na kraju ošamari brata koji izgubi, najjače što može.“
„Oho. Pravilo gomile."
„Upravo tako. Pravilo broj jedan u našoj kući bilo je da se nikada ne udaljavate od svog tanjira. Ako ti brat pojede večeru, gladovaćeš do jutra.“
„Pa jesi li pretrpeo mnoštvo šamara i gladnih noći?"
Opet se smeje i osećam njegov smeh u grudima. „Sve dok mi se jednom nije posrećilo. Najveća ljubav u detinjstvu bili su mi stripovi o Supermenu. Jednoga dana skočio sam s krova šupe s čaršavom kao ogrtačem.“
Zgrčim prste u njegovoj kosi. „Jesi li se povredio?"
„Blag potres mozga, slomljena ruka. Ali bio je to događaj koji mi je promenio život. Gips mi je bio kao oklop. Odjednom sam postao kralj ulice. Neki klinci su zadirkivali Kajli. Sve dok ja nisam polomio ruku."
Kao da je mali Šejmus preda mnom. stoji levo kraj kreveta. Vidim ga. Ima četiri godine. Ima smeđu kosu i posvećene oči. Vidim mu gips na desnoj ruci, i masnicu oko oka od tuče. Ovaj je dečak sve stavio na kocku da bi odbranio sestru. Bio je spasitelj pre no što je sreo mene.
Šejmus mi zaspi na ramenu. Zagrlila sam ga. i držim ga malo čvršće pošto sam čula za njegov pad. Kad je bio malo dete, Nikolin brat Dane je nastradao. Pao je s konja. Nikola je uvek krivio sebe i možda je stvarno bio kriv. Možda je on uznemirio konja, pa se ovaj uplašio i propeo. Nikola nikada nije preboleo bratovljevu smrt. Uvek je govorio da je Dane bio poseban, talentovaniji od njega, i čitav se život trudio da roditeljima olakša gubitak sina.
Trebalo je da Nikolin novi projekat postane vrhunac njegovog života. Kupio je farmu na Long Ajlendu i nazvao je Vordenklajf. Naložio je jednom arhitekti da osmisli ogroman osmougaoni toranj od drveta i cigle, visok gotovo 60 metara, s krovom u obliku džinovske bakarne kape prečnika 30 metara. Gena projekta bila je astronomska, ali to nije omelo Nikolu. Imao je Morganov novac, i pokroviteljstvo. Ništa nije moglo poći naopako.
Kad mi kapci otežaju, pomerim Šejmusa na njegov kraj i ugnezdim se iza njega. Dok tonem u san, sanjam sve prazne delove svoga tela. Sanjam o svojim srčanim komorama između otkucaja i o bešici, grlu, unutrašnjosti ušiju i nosa. O malim praznim balončićima u plućima. Sanjam da se svi oni povezuju s mojom praznom matericom i ispunjavaju me celu, tako daje 4 milimetra ispod kože šuplja praznina. U snovima sam uvek bila prazna, ali to do sada nisam uviđala,
Sve će biti u redu s mojom terapijom. Profesor i Fransin se mnogo trude i bilo bi neuljudno s moje strane da se ne promenim.
Posle nekoliko dana na lekovima, steknem veoma čudan osećaj da imam dva mozga jedan je zadužen za apstraktne misli i koncepte a drugi je zadužen za moje telo. Ako hoću da hodam ili da počešem nos, moja dva mozga moraju skupa da sednu u grimiznu tapaciranu prostoriju koja je moj pravi mozak i da porazgovaraju o tome. Sednu jedan naspram drugog za veliki orahov radni sto. Apstraktni mozak, koji je veoma učtiv, pita praktični mozak da li bi mu smetalo da mi pomeri nogu. A fizički mozak, isto tako šarmantan i rad da udovolji, voljan je da pomogne. Srećom, brzo govore, pa mi se noga pomeri u deliću sekunde. Niko i ne sluti ništa o odlaganju osim nas troje.
A lekovi deluju. Uopšte mi se više ne broji. Ne mogu da pronađem nikakve brojeve u grimiznoj tapaciranoj prostoriji, niti na stolu niti oko stolica. Osim ako tamo nema plakara, skrivenih iza tapacira. Ako moja dva mozga znaju gde su brojevi, ne govore.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

14 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:23 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19


Fransin vodi i kognitivno-bihejvioralnu terapiju. Na dan prve seanse imam užasnu glavobolju kao da su moja dva mozga resila da se zapravo nikada nisu dopadali jedan drugome, pa su odbacili svaki privid ljubaznosti i počeli da napadaju jedan drugoga motornim testerama u grimiznoj tapaciranoj prostoriji. Mislim da se svađaju oko toga ko je apstraktniji a ko praktičniji. Kakav glup par detinjastih polumozgova.
Fransin govori kao voditelj na dečjoj televiziji, vlažna kosa joj se spušta kad god obori glavu u znak saosećanja. Još samo da odnekud iskoči marioneta koju će Fransin staviti na ruku, da je oslovljava sa gospođice Fransin i predlaže joj da nam pročita priču. Unapred su me upozorili na kognitivno-bihejvioralnu terapiju. Pre nekoliko dana Gema me je odvukla u stranu i tihim glasom mi ispričala o svojoj prvoj individualnoj seansi, kako ju je Fransin odvela do kliničkog ve-cea i naterala je da gleda kako Fransin stavlja jabuku u ve-ce šolju, a zatim je jede.
Bacilofobi imaju dve teorije o Fransin. Prva je da svako ko večera kod nje u kući pravi kobnu grešku. Druge je da, postoje Fransin očito radila isto i pre sa sličnim grupama ljudi što ispravno razmišljaju i uredno žive. vremenom je stekla imunitet na bacile iz ve-ce šolje. Fransin je sa slašću pojela jabuku a la toilette za džabe. Bacilofobi su i dalje ubeđeni da bi taj mali eksperiment ubio običnog čoveka.
Moja bihejvioralna terapija je izazovnija. U mom slučaju, umesto da stavlja jabuku u ve-ce solju, Fransin me stavlja u situacije gde je gotovo nemoguće ne brojati. Deli karte za igru preda mnom, okrenute licem nagore. Slaže novčiće, dugmiće i štapiće u gomilice i piramide. Zamoli me da donesem svoje Kuzinerove štapiće, raširi ih ispred mene i zajedno pravimo razne oblike. Budno motri hoću li lupkati nogama, kliktati jezikom ili pomerati usne. ali iskreno, nije mi do toga.
Fransin kaže da, kada budem spremna, treba da bacim štapiće. Oni su to smislili, Fransin i Profesor Profesor zajedno, kao simbol mog novog života bez brojanja jer je mnogo teže kontrolisati moje misli nego ponašanje bacilofoba.
I zato jedne srede, nekoliko nedelja od početka terapije, iznebuha ustanem od Frasinog radnog stola. Odem do papirne kante za smeće u uglu i ubacim ih unutra. Mogla sam izvesti nešto kitnjastije. Ranije bih možda priredila ceremonijalno spaljivanje ili bacala po jedan štapić dnevno kao simbol uspinjanja stepenicama zdravije budućnosti. No ipak, deluje mi nekako detinjasto vezati se za tu izanđalu plastičnu kutiju i njene drvene štapiće. Bili su veoma stari, čak je i kutija napukla s jedne strane. Štapići su izbledeli i boja je počela da se ljušti po ivicama. Pošto ih bacim odem kući i gledam TV.
Na kraju će sve morati da nestane, kažu: brojevi ispisani na mojim ormarima i fijokama, moja sveska, satovi. Uklanjanje tih stvari dokazaće da sam najzad uvidela štetu koju su mi brojevi naneli. Da su oni uzrok mojih nevolja. A onda će mi Fransin pomoći da nađem honorarni posao.
Šejmus često ostane da prespava kod mene, što mi se dopada. Trudi se da zavredi ono mesto na vrhu mog spiska podrške. Čak me i podseća da pijem lekove. Jednog vikenda Šejmus i ja obučemo najstariju odeću (mada ja ne primećujem razliku jer je on i dalje u izbledelim farmericama i rolci), pomerimo sav nameštaj, pokrijemo sve starim krpama i prekrečimo brojeve sa zidova. Okrečimo sve u čisto belo. On je tako odlučio. Nisam morala da se zamaram biranjem boje. Ne brojim poteze četke. Dok krečimo, mozgovi ćaskaju sa Šejmusom.
Šejmus: Gde su ti štapići?
Mozak jedan: Šta?
Šejmus: Kuzinerovi štapići. Obično stoje ovde na noćnom stočiću.
Mozak dva: Stvarno, šta im se desilo?
Mozak jedan: Bacila sam ih.
Šejmus: Stvarno? Bacila si ih? Imaš ih, koliko već, od osme godine?
Mozak dva: Da, od osme godine. Mozak jedan: Ili tako nešto.
Šejmus: Zaboga, pa zašto si ih bacila?
Mozak dva: Da, zašto?
Mozak jedan: Fransin mi je rekla da ih bacim. Osim toga, prerasla sam ih.
Šejmus: O bože, naterali su te da ih baciš? Baš grubo od njih.
Mozak dva: Meni pričaš. Do kraja života žalićemo što smo ih izgubili.
Mozak jedan: Govori u svoje ime. Samo napred, kažem ja. Zatvorenici nam nisu potrebni.
Šejmus: Mnogo se trudiš oko terapije, Grejs. Znam da nije lako, naročito u početku. Znam da si umorna i da imaš problema s koncentracijom, ali moraš biti strpljiva. Oboje moramo biti strpljivi. Znaš šta, kad završiš terapiju, hajdemo na odmor?
Mozak dva: Odmor? To bi bilo sjajno.
Mozak jedan: Sjajno, sjajno. A kuda bismo išli?
Šejmus: Kud god hoćeš. Možemo samo da ležimo na plaži ako hoćeš. Ili da radimo nešto uzbudljivije.
Mozak jedan: Ležanje na plaži! Ležanje na plaži!
Mozak dva: Nešto uzbudljivije! Nešto uzbudljivije!
Mozak jedan: Razmislićemo.
Šejmus: Razmislićete?
Mozak dva: Ti. I ja.
E baš takav život hoću. Hoću da idem na odmore i da budem sa Šejmusom i da živim normalan život. Ne smeta mi gubitak svih tih besmislica: mastilo na papiru i zidovima, komadi drveta. Osećam se mnogo bolje i oduševljena sam sa svoja dva mozga. I te kako je razumnije imati dva. Možda sam prvih nekoliko nedelja na početku terapije bila malčice gruba prema profesoru i Frasnin i bacilofobima. Zapravo, bila sam malčice neljubazna prema ljudima uopšte, međutim, sada se moji mozgovi vode mnogo blažom filozofijom – živi i pusti druge da žive. Sada vodim duže telefonske razgovore s majkom, i uopšte joj ne uspeva da me iznervira.
Jedne nedelje uveče nazove me kao i obično. Nisam sigurna koliko je tačno sati.
Majka: Pa kako si, mila?
Mozak jedan: Odgovori ti.
Mozak dva: Ne, odgovori ti.
Mozak jedan: Dobro. Hvala.
Majka: Džil kaže da imaš momka.
Mozak jedan: Da. Irca.
Majka: Baš lepo, mila. Nije u IRA, zar ne? Gledala sam ih na Siksti minits. Izgledaju kao fini momci ali nisu. je li komičar?
Mozak jedan: Koje li komičar? O kome to ona?
Mozak dva: Priča o Šejmusu.
Mozak jedan: O! Ne, nije komičar. Nije ni u IRA.
Majka: Zato što je u današnje vreme svaki drugi komičar na televiziji Irac. Kako li svi oni dobiju vizu, šta ti misliš? Zamisli koliko bi samo bili zabavniji da čovek može da razazna šta zapravo govore. Sasvim su nerazumljivi, ali veoma zabavni. Veoma zabavni ljudi, ti Irci. Osim IRA, naravno. Oni uopšte nisu zabavni. Zašto li nema ruskih komičara, Šta misliš?
Sada kada moja majka govori smisleno, mnogo je lakše razgovarati s njom. Pitam se da li pije lekove. Ako pije, bogu hvala. Odmah pošto majka spusti slušalicu, zove Džil. I ona mi sada mnogo manje ide na živce. Možda je opuštenija. Sigurno je stresno imati decu.
Džil: Zdravo, Grejsi. Kako si?
Mozak jedan: Dobro.
Mozak dva: Fino.
Džil: Zovem zbog jorgana od raznobojnih parčadi.
Mozak dva: Šta je jorgan od raznobojnih parčadi?
Mozak jedan: Znam ja, znam ja! Pusti da ja ovo rešim.
Džil: Grejs? Grejs, jesi li na vezi?
Mozak jedan: Da. ovde sam. Znam za jorgan od raznobojnih parčadi.
Džil: A otkud znaš? Ja sam tek danas saznala.
Mozak jedan: Ti si tek danas saznala? Pa prave ih već godinama. Evo šta uradiš, svi komadići materijala koji ti ostanu pošto sašiješ haljinu, umesto da ih baciš...
Džil: Grejs. molim te. Veoma si zabavna, ali imam mnoštvo poslova da uradim danas i... Zovem te zbog lutrije.
Mozak dva: Ja znam, ja znam! Pusti mene da odgovorim. Ti si odgovorio za jorgan.
Mozak jedan: Neljubazno i nepošteno. Rekao sam ti da ću ja ovo rešiti. Hoćeš li nas molim te posesti? Noge su nam umorne. A kakve lutrije?
Džil: Lutrije za koju si kupila karte kad si išla na priredbu prošlog meseca?
Mozak jedan; Karte?
Mozak dva: Priredba?
Mozak jedan: Nisam ja išla ni u kakvu prirodu prošlog meseca.
Džil; Na priredbu! Bila je to priredba, a Hilari je svirala violinu! Kad smo Hari i ja bili u Kini. Išla si, ti i Šejmus i... O za boga miloga. Osvojila si prvu nagradu; jorgan od raznobojnih parčadi. Da li ga želiš ili ne želiš?
Mozak dva: Kaži da! Kaži da! Želim jorgovan! Želim jorgovan!
Mozak jedan: Da. Hvala ti.
Džil: Dobro. Dobaciću ti ga kad se budem vraćala kući s pilatesa.

To me zapanji jer nisam znala da Džil trenira bacanje u dalj. Mada, ima mnogo obaveza i tako lepo vaspitava onu divnu decu, i treba da joj bude dozvoljeno da u slobodno vreme radi šta joj je volja. Uvek mi je bila tako divna sestra.
Zapravo, sledećeg dana svrati da me poseti i da mi prekrasan jorgan napravljen od mnoštva prelepih kvadratića različitih materijala prišivenih jedni za drage. Ručno. A čak mi nije rođendan.
Jedini problem je u tome što, otkako pijem tablete, nisam sasvim sigurna koliko to već traje. Šejmus i ja nismo vodili ljubav. Često. Ili uopšte. Nije da neću, već nisam raspoložena. On je divan, predivan.
Grli me i kaže mi da razume i da je to zbog toga što mi je ravnoteža organizma poremećena. Mozak jedan oseća neverovatno olakšanje, ali Mozak dva je loše volje. Što je neopravdano jer je Mozak dva za sve kriv. Kad me Šejmus dodirne potrebno je vremena da Mozak dva kaže Mozgu jedan da me je Šejmus dodirnuo. Na primer, kad mi Šejmus stavi ruku na levu dojku, Mozak dva to oseti. Mozak dva onda kaže Mozgu jedan: Stavio nam je ruku na levu dojku. Mozak jedan kaže: Stvarno? Jesi li siguran? Mozak dva kaže: Skoro sasvim. Pa Mozak jedan kaže: Sjajno. Stvarno volim kad to uradi. I tako se njihovo ćaskanje oduži. To je veliki pritisak. A tu je i jedan problemčić. Ne mogu više da doživim orgazam.
Nekada sam bila veoma dobra u orgazmima. Brza i efikasna još od adolescencije jer mi je svakoga časa majka mogla banuti u sobu bez kucanja. Sada se, međutim, osećam kao da pešačim ka planini u daljini i vidim je veoma jasno, njeno drveće, naprsle stene i snežni vrh, ali ma koliko brzo koračala, planina mi se uvek čini malo dalje pa krenem brže, a ona se još više udalji, pa potrčim, ali nikako da joj se približim sve dok ne izgubim volju i stanem. A onda pojedem čokoladni keks. Srećom. Šejmus u izgleda ne smeta. Uopšte. Zapravo, više uopšte i ne odlazimo skupa u krevet. On uglavnom ostaje budan do kasno i gleda TV. Ne čujem ga čak ni kad legne.
Ovaj problemčić bio bi idealan za diskusiju na grupnoj terapiji, ali ne mogu da se nateram da pokrenem tu temu. Zbog bacilofoba. Mnogo mi ih je žao, jadničci. Uopšte ne vole seks jer je odvratan, i što ih više slušam kako razgovaraju, sve mi je jasnije da su u pravu. Mislim, koliko je samo apsurdno šta treba da gurnete gde. A i zvuci, i još toga.
Kada upitam profesora za to, kaže mi da svi lekovi imaju kontraindikacije. Ponekad su ozbiljne. Uglavnom nisu. Ako kontraindikacije ne prestanu, možemo razmotriti promenu leka, ili će mi trebati dodatna terapija. Molim te. u svako doba slobodno pitaj njega ili svog apotekara sve što te interesuje. Dakle, to je u redu.
Ni Tesla više nije tu. Hoću da kažem, još uvek držim njegovu fotografiju pored kreveta jer mi nisu rekli da je bacim. Međutim, sada je to samo slika mrtvog čoveka. Sa smešnim brkovima. Nikada mi se nisu dopadali muškarci s brkovima. Nešto tu nedostaje, ne mogu da odredim šta tačno. Ne brkovima. Mom životu. Možda bi trebalo da nađem cimerku. Normalni ljudi imaju cimere i cimerke. Mada, prilično sam sigurna da ćemo posle terapije Šejmus i ja početi da živimo skupa i možda ćemo se venčati. Verovatno ćemo imati dete. Dakle, cimerka i nije baš dobra ideja. Možda mi treba pas. Nije baš higijenski držati psa, kako sam skoro saznala, mogu da prenesu leptospirozu i besnilo, ipak ver u je m da ih možete istrenirati tako da stave svoje nožice u sredstvo za dezinfekciju pre nego što udu u stan. A možete im kupiti i cipele. Psi nisu čisti kao mačke, koje moraju da se postaraju da ne smrde jer love pojedinačno iz potaje, ne u čoporima kao psi. Ne bi bilo dobro za večeru da ih namiriše kako dolaze. Možda mi treba zlatna ribica.
Kroz kuhinjski prozor vidim drvo koje nikada pre nisam primetila. Kora mu je bledozelena, i prekriveno je zelenkastim skorenim izraštajima. Znači li to da je drvo bolesno? Lišće mu je tamnocrveno i svenulo, i veoma je retko. Svaki dašak vetra obori još koji list na zemlju.
Lišaj. To se zove lišaj. Hvala bogu.
Zateknem se kako satima sedim i zurim kroz prozor. Isto je i kada gledam televiziju. Televizija me je nekada nervirala, isto kao i ljubazne prodavačice i predusretljivi konobari. Sada međutim mogu da buljim u televizor satima, a da mi ama baš ništa ne padne na um, iako imam čak dva mozga. Gledanje televizora me opušta, kao votka ubrizgana u venu. Shvatam zašto ljudi to rade, ali treba mi veći televizor. Ovaj majušni portabl televizor mi uopšte ne odgovara. Hoću plazma ekran veličine zida.
Mnogo toga ranije nisam primećivala. Klimnem glavom i osmehnem se susedima kada se sretnemo u hodniku, a ponekad i proćaskamo o vremenu. Očigledno sam oduvek imala susede, ali ne sećam se da sam ih ranije zapazila. Fini ljudi: Len i Luiz, prekrasan par s istom frizurom i odećom, Kreg i Debora (on je mnogo viši od nje), i mila starica po imenu Mjuriel. Grupa studenata iz Indije koji su mi grupno ponudili da mi poprave računar kad god ustreba. Poslovna cura po imenu Rouz, koja izgleda kao da je iskoračila iz kakvog modnog časopisa.
Što me podseti. Moram poraditi na svom izgledu. Nikada pre to nisam primetila, ali izgledam veoma staro. I debelo. Odeća mi poput dronjaka. Pretesni dronjci. Danas je i odeća drugačija. Zaboga, zašto cure nose naočare za sunce s kojima izgledaju kao zunzare? Hoću i ja jedne. Godinama nisam kupovala odeću, a u poslednje vreme sam se prilično ugojila. Ne znam kako i dalje hodam skoro svaki dan i osim ako ne kuvam za Šejmusa, večeram samo sir i tost. Međutim, stalno sam gladna. Izgleda da stalno nešto grickam. Odjednom mi je sva odeća pretesna, pa sednem na autobus do Čadsona da kupim nešto novo. Srećom, divna prodavačica mi pomogne da izaberem – veoma je ljubazna, pokazuje mi haljinu za haljinom i sve ih isprobam. Nisam sigurna da mi je nova odeća dobra; čim stignem kući, uopšte se ne sećam da sam je kupila. Zamislite, široki kaiševi su ponovo u modi.
U poslednje vreme smo na grupnoj terapiji razgovarali o povratku na posao. Fransin hoće da ispričam priču o... o tome šta se dogodilo kada sam prestala da radim. Bacilofobi su oduševljeni. Za njih je učiteljski posao jedno od najgorih zanimanja jer su deca male fabrike bacila, pa radeći u školi veoma lako možete da dobijete lišaj ili gnjide. Ja sam volela da radim kao učiteljica. Volela sam te male glave. Čak i kad su se bunili bili su puni borbenog duha.

Fransin: Razmena misli, osećanja i iskustava sa drugima pomaže nam da se izlečimo. Grejs? Da li si raspoložena da podeliš sa nama priču o svom slomu?
Mozak jedan; Kakvom slomu? Ništa ja nisam slomila.
Mozak dva: Misli na Danijela Deluku.
Mozak jedan: A! Danijel Deluka. Naravno. Nema problema. Ništa lakše. Stajala sam na igralištu jednoga jutra. Bila sam dežurna. Bilo je vruće. Nije bilo oblaka. Deca su trčkarala okolo kao luda. A onda sam začula vrisak.
Fransin: Dobro ti ide, Grejs. Nastavi.
Nastavim. Neverovatno je. Slabo poznajem bacilofobe i Fransin, a ipak mogu da sedim ovde, u našem plastičnom krugu i da im pričam ovu priču koju nikada nisam ispričala Šejmusu. Međutim, ovih dana mnoga moja sećanja zvuče mi kao da su se dogodila nekom drugom ili ja sam ih videla na televiziji. I zato mi nije teško da govorim o njima, ali ne nalazim lako prave reći da opišem šta tačno hoću da kažem. Neću da zvučim glupo.

Mozak jedan: To sada ionako zvuči glupo.
Fransin: Ništa nije glupo. Ovde smo da pomognemo.
Mozak jedan: jedan dečačić iz drugog razreda naglavačke je pao s penjalice i polomio nos. To je sve. Zvao se Danijel Deluka; teško je zaboraviti to ime. Iz nekog razloga svi su se uspaničili – bilo je mnogo krvi, ali svi učitelji su i pre viđali krv.
Gema: Krvi? Jesi li je dirala?
Mozak jedan: Jesam. Nisam. Ne bih rekla. Elem, mala ništarija se drala iz sveg glasa tako da mu u principu nije bilo ništa.
Darja: Koliko krvi? Je li ti umrljala odeću?
Fransin: Ide ti veoma dobro, Grejs. Samo nastavi.
Mozak jedan: Probala sam da nastavim, međutim bilo mi je nekako teško da se mrdnem. Nemoguće. Nisam mogla da sednem, čak ni da pomerim ruku. Noge i ruke kao beton. Bilo je zastrašujuće. Nisam imala izbora osim da nepomično stojim. Šok, najverovatnije.
Fransin: I šta se onda dogodilo?
Mozak jedan: Onda je neko dete otišlo po drugu nastavnicu – veoma glupo jer bi za koji minut sve bilo u redu.

Bilo mi je potrebno vremena da se prilagodim. Međutim, dolazak Šeron Lidi, nastavnice fizičkog, pokvario je sve jer je još nečije prisustvo značilo da nema potrebe da se povratim. Bilo kako bilo, da Šeron nije digla uzbunu i da mi je skuvala čaj i donela stolicu, verovatno bi se sve dobro završilo i ja sada ne bili bila ovde.
Fransin: Jesu li pozvali hitnu pomoć?
Mozak jedan: Pozvali su hitnu pomoć. Zapravo dve. Jednu za Danijela Deluku. Medicinski tehničari morali bi da znaju da ne treba da diraju savršeno zdravu ženu. Imali su oni najbolje namere, naravno, ali trebalo mi je samo malo vremena da dođem sebi. Ostalo je nekako zamagljeno.
Gema: Nisi valjda ušla u kola hitne pomoći? O bože, njima prevoze ljude sa svakakvim infekcijama.
Darja: Ja bih pre sela u taksi.
Karla: Moram ići da operem ruke.
Fransin: „Zamagljeno" nije dovoljno, Grejs. Moraš malo više da se potrudiš.
Mozak jedan: Potrudila sam se više kad sam došla u bolnicu. Mora bili da sam izgledala bolje jer su me pustili kući.
Bolnice lakše umeju da postave dijagnozu pravih problema nego sitnih šokova, tako da i nije čudo što su me odmah otpustili. Ne sećam se kako sam došla kući; verovatno tramvajem. Sećam se samo da sam bila veoma umorna pa nisam mogla da obavim uobičajene pripreme za spavanje. Obukla sam pidžamu i otišla pravo u krevet.
Fransin: A onda se idućeg jutra sve pogoršalo?
Mozak jedan: Idućeg jutra se sve pogoršalo. Budilnik je bio navijen da zvoni u 5.55, kao i obično, ostavljajući mi 5 minuta da se sasvim razbudim. Ustajala sam tačno u 6.00. Nekada mi je to bilo veoma bitno.
Mozak dva: Možemo li da pojedemo kolač?
Mozak jedan: Kasnije.
Mozak dva: Kad kasnije. Umirem od gladi.
Fransin: Nastavi, molim te, Grejs. Štaje bilo kasnije?
Mozak 1: Kasnije... mislim ranije... u toku noći nestalo je struje...
Gari: Kolika je verovatnoća da se to dogodi?
Mozak dva: Nekada sam znala.
Mozak jedan: ...baš da nestane struje posle svega što se desilo prethodnog dana. I zato budilnik nije zvonio. Ništa. Samo blještave nule.
Fransin: I šta si uradila?
Mozak jedan: Ništa. Kako da znam kada da ustanem kad nije bilo ničega da mi to kaže. Mirno sam ležala. Uopšte nije bilo stresno. Bilo je spokojno. Brojevi su uvek bili uza me, još od detinjstva i tlo tada ih je život zaobilazio. Toga dana brojevi su preuzeli kontrolu nad njim, konačno i potpuno. Bilo je to oslobođenje.
Fransin: I šta se kasnije dogodilo?
Mozak dva: Je li već kasnije? U kantini prodaju kolačiće.
Mozak jedan: I ja sam malčice gladan. Kada je Džil došla da vidi kako sam, prošlo je barem dvadeset četiri sala kako nisam ništa jela. Trebalo joj je vremena da dođe jer su u školi morali da pregledaju dosijea kako bi našli koga da pozovu kad se nisam pojavila na poslu. Moguće je da je bilo kasno poslepodne, po svetlosti što je ulazila kroz prozor. Do tati sam se nekoliko puta pomokrila u krevet...
Gema: Pomokrila? U krevet?
Darja: I ležala si u tome?
Nije bilo baš toliko loše kao što zvuči. Telo kao da mi se nekako slepilo uz posteljinu i dušek, što je bilo važno jer ustajanje iz kreveta nije dolazilo u obzir. A i bilo je toplo. Nipošto nisam htela da ustanem iz kreveta – ni zbog Džil. ma koliko me moljakala i ubeđivala. Jadna Džil, uopšte joj se nisam odazvala. Nisam nameravala da ustanem ni zbog hitne pomoći. Trebalo je samo da podese budilnik na 5.55, ali oni to naravno nisu znali. Morali su da se oslone na sedative jer je teško pomeriti nevoljno telo, čak i za dva krupna medicinska tehničara.
Fransin: Opet su te vratili u bolnicu?
Mozak dva: Koje umro i zadužio tebe za kolače?
Mozak jedan: Ćuti molim te. ja govorim.
Mozak dva: Pa ako Karla može da pere ruke svaka dva sekunda, ne znam što ja ne bih mogao da skoknem do kantine po kolače.
Fransin: Slušamo te, Grejs? Da li bi se osećala bolje ako bismo se držali za ruke?
Gema: Ne!
Karla: Ako me iko takne, zažaliće.
Mozak dva: Odmah? Šta kažeš na to da odmah skoknem po kolače?
Mozak jedan: Elem, buđenje u bolnici pomerilo je sve na drugi nivo jer su se pravila odjednom pooštrila. Nisam bila u mogućnosti da upravljam svojom svakodnevicom, i kako mi je profesor objasnio, brojevi su bili barem nešto nad čim sam imala moć.

Nekako više nisam umela da brojim u sebi. Nije bilo načina da prikrijem brojanje. Prisiljavali su me da naglas izgovaram brojeve. I ako bi neko nešto pogrešni u bolnici, recimo podelio 8 umesto 7 kockica za slagalicu ili kasno doneo večeru, to bi me uznemirilo, moram priznati. I vikala sam. Malčice. Bacala šta stignem. Povremeno.

Narednih nekoliko nedelja dok svi pričamo svoje priče, sve je očiglednije da je bacilofobima mnogo bolje. Edit, naša glavna učenica, još uvek ima problema kada treba nešto da dodirne, ali ne više zbog bacila, već zbog toga što se malčice trese. I Darja i Gema su mnogo bolje. Ispostavilo se da su one sestre koje godinama nisu ljudski porazgovarale jedna s drugom. Obe su sumnjale da se ova druga samo pretvara da je opsednuta, ne bi li se malo našalila na sestrin račun. Darja se uskoro vrati na posao pedijatra. Gema i dalje zaplače na terapiji, ali sada može da spava noću a da ne uvija krevet u najlon.
Karli ne ide baš najbolje. Nekoliko seansi kasnije Fransin nam kaže da je odustala. Fransin kaže da ne treba da dozvolimo da nam Karlino odsustvo poremeti mentalnu viziju zdravije i divne budućnosti. Gari je sve ljući kako terapija odmiče. Brani bacilofobiju na svakom mogućem nivou: intelektualnom, emotivnom, čak i duhovnom jer su na kraju krajeva bacili božja stvorenja i Fransin ne sine da poriče njihovo postojanje. Žao mi ga je. Nema posao, nema devojku. živi sam – zaista prazan život. Nije ni čudo što su mu potrebni bacili da mu prave društvo.
A onda, nedelju dana kasnije, Fransin nestaje na neko vreme. Kada najposle prestane da prima peniciline, izađe iz bolnice i potpuno se oporavi od zapaljenja želuca, zatekne Gari ja kako se premišlja u vezi s terapijom. Mi ostali se pitamo koliko će još istrajati.
Šejmus i ja smo kod mene, gledamo televiziju. Po čitav dan gledam televiziju sama, a naveče sa Šejmusom. Posle jutarnjeg programa sledi kulinarska emisija u kojoj je voditelj kuvar, naočit dasa, rekla bih da je Grk, i veoma je zainteresovan da razgovara s kamermanom. Zatim prikazuju neku zabavnu emisiju, s pričama o velelepnim vilama starleta i nekim čudotvornim holivudskim dijetama koje za tili čas tope kilograme. Onda idu svakojake međunarodne sapunice (u jednoj glavnu ulogu igra zli brat blizanac koji se prerušava u svog dobrog brata i prevari sve, čak i oca, a u drugoj zli otac u glavnoj ulozi, prerušava se u svog dobrog sina i namagarči svog zlog brata) sve do emisije u sudnici, koja je neka vrsta ritualnog ponižavanja seljaka. Pa još jedna kulinarska emisija, ovog puta s buckastim kuvarem koji ne može da odoli a da ne proba sve. Zatim neka vrsta ritualnog ponižavanja debelih ljudi, potpuna sa sve mučenjem, koja je najposle shvatim emisija za mršavljenje. A onda ritualno ponižavanje mladih, glupih, golih pijanih ljudi, poznata još i kao rijaliti šou. Zatim ritualno ponižavanje lakomih ljudi, ili ti kviz, Pa još jedna sapunica.
Sada gledamo dva dečaka koji su davno izgubljena braća koja saznaju da imaju natprirodne moći, ili tako nešto. Lepi su po holivudskim merilima – čak i onaj koji je u filmu predstavljen kao ružan, a da ga vidite uživo, rekli biste da nikad lepšeg čoveka videli niste. Isto kao što u američkim filmovima uvek daju izuzetno lepoj devojci da glumi rugobu, pa je onda nameste da ima jednu obrvu, paperjastu kosu i da nosi naočare. Emisija o braći s natprirodnim moćima jedna je od najdražih Šejmusovih emisija, ali svako veče izgleda puštaju nešto njemu drago, pa većinu večeri presedimo ćutke, zagledani u tu sjajnu kutiju u uglu. Večeras stvarno nisam u stanju da ispratim šta se dešava jer se moja dva mozga prepiru (nešto o tome koji je od njih dvojice lepši, fizički mozak ili misleći mozak), pa se trudim da zašmrcam kad i Šejmus i da uzdahnem kad i on. Uhvatim mu pogled, ali potrebno je vremena da se moji mozgovi organizuju pa da mu se osmehnem. Dobro je da mu se smešim. Jer ponekad kad uhvati moj pogled, izgleda malčice setno.
Zazvoni telefon.
Lari: Halo, Grejs?
Mozak dva: Hvala bogu što smo ustali s onog kauča. Guzica nam je zaspala.
Mozak jedan: Kada bi ti umuknuo, mogao bili da pratim emisije. Sad nikada neću skončati je li bivša cura zombi.
Mozak dva: Naravno da možeš naći drugara zombija. Zar vi momci nemate tajno rukovanje?
Lari: Grejs, jesi li tu?
Mozak jedan: Zdravo. Kako si?
Lari: Dobro.
Mozak jedan: Kako porodica?
Mozak dva: Mislim da hoće da razgovara o nečemu drugom... Mozak jedan: To je dobro.
Lari: Nisam ništa rekla.
Mozak jedan: Dobro.
Lari: Mama kaže da ideš kod psihijatra.
Mozak jedan: Dobro sam, hvala. Kako si li?
Mozak dva: Zašto ideš kod psihijatra?
Lari: Dakle?
Mozak jedan: Šta dakle?
Lari: Pa ideš li kod psihijatra?
Mozak dva: Nisi se smanjila, to je sigurno. Guzica ti je ko kuća. Lari: Zašto se smeješ? Šta je smešno?
Mozak jedan: Ništa. Ništa nije smešno. Idem kod jednog visoko priznatog Profesora Profesora da mi pomogne da sagradim stepenice ka zdravijoj budućnosti.
Lan: Zvučiš drugačije. Ne želim da se promeniš, Grejs. Hoću da budeš ista kao pre.
Mozak jedan: I jesam ista kao pre. Samo bolja. A kako si ti?
Džil je na vezi. Ponudim se da joj pričuvam decu za vikend da ona i Hari izađu na romantičnu večeru. Sad se mnogo bolje snalazim napolju, imam više samopouzdanja. Nekoliko puta sam išla autobusom i ide mi sve bolje i bolje. A i Lari me uvek zvala da dođem. Džil kaže da je to odlična ideja, ali onda upita Lari da li se slaže. Kako mi Džil objašnjava, klinci u Larinim godinama uvek imaju nešto da rade, Lari mora da ide kod drugarice pa nije zgodno da dođem, i ne treba to da primam k srcu. Što je dobro.
Preteško mi je da odlučim kuda da idemo na odmor koji je Šejmus predložio. Nekada sam imala spisak omiljenih destinacija, spisak koji sam pravila još kao tinejdžerka i izrezivala slike iz turističkih časopisa. San Sebastijan, Španija. Jezero Garda, Italija. Kenija, južna Afrika. Pariz. London. Nikada nisam bila ni na jednom od tih mesta. Sada, međutim, kada imam priliku da zaista nekuda otputujem, izgubila sam interesovanje za svoj spisak. Zapravo, ne mogu da ga nađem. Da budem iskrena, mrsko mi je se bakćem sa svim tim. Silno pakovanje i raspakivanje. Nije vreelno tolikog truda. Iduće večeri pogledam odličnu reportažu o piramidama, i bilo mi je dobro isto kao da sam bila tamo, bez stomačnih tegoba od putovanja. Nema vrućine. Nema turista. Ipak, mislim da je dobro pobeći nekuda. Jednostavo ću prepustiti Šejmusu da izabere.

Danas odem u park u šetnju. Zahladnelo je i lišće počinje da menja boju. Park je pun raznovrsnog drveća, tu je i jedna stara fontana i staklena bašta gde više od stotinu godina uzgajaju biljke koje uspevaju u podnebljima toplijim od Melburna. Jedna žena hoda ispred mene i gura dećja kolica. Zastane pored klupe i posedne bebu na krilo. Beba je u žutim benkicarna, onim što pokrivaju stopala. Mekane pamučne s plavim ptičicama izvezenim pored ramena. Žena podigne bebu tako da malecki stoji na nestabilnim prstićima i guguče, ona namršti nos i trlja ga o njegov nemirni stomačić.
Nastavim do sledeće klupe gde sednem i pretvaram se da se divim cveću. Dok žena ljuljuška bebu na krilu vidim im budućnost: vidim njega s tri godine kose boje peska i razbijenog kolena. trči prema njoj plačući i ona ga podiže u naručje i privije ga uza se. Vidim ga kao osmogodišnjaka kako ide na fudbal a ona ga vodi za ručicu, stiska u ruci zastavicu i olovku, nadajući se da će dobiti autogram ako sačekaju dovoljno dugo, što i urade jer ona zna koliko mu to znači i ona je od onih strpljivih žena koje uvek nadu vremena za hitnije stvari. U šesnaestoj prolazi kroz nezgodnu fazu gde se upisuje u šahovski klub i odlučuje da studira pravo, ali u dvadesetoj (posle godine provedene preko okeana u okviru programa razmene mladih gde gubi nevinost s Brazilkom po imenu Janis), ispiše se s fakulteta i počne da radi honorarno za Grinpis i da pravi ručno rađeni jednostavni nameštaj od starog drveta, koje traži u srušenim industrijskim zgradama, a sve to kao mešavinu umetnosti i protesta.
A zatim .sve postaje zamagljeno, zbrka budućih uspomena – prvi Božić, odlasci na pecanje, dani kada je njegovoj majci zagorevao tost i kada je prosipala čaj, smeh i rvanje u velikom krevetu, suze i nelagoda na odlasku. Prva ženidba – za ženu koja očito nije za njega, ali majka nema ništa protiv; spremna je da ga zagrli kada dođe ono neizbežno. Prvi put kada gledaju Sedam samuraja zajedno. Njegov prvi put na nosi. Dan kad im umre pas pa ga sahranjuju skupa, oboje plaču u dvorištu iza kuće, ona s lopatom u ruci, a on s buketom kamelija. 1 s onom nežnošću od koje su dečaci satkani pre nego što ili škole i hormoni ogrube i ispune besom. Toplina malog deteta, tek okupanog i u pidžami. Miris bebinog vrata.
Senke u parku se produžuju, velar je sve hladniji, i kada podignem pogled, nema ih. Sama sam.
Kad dođem do toga da pišem o tome u svom dnevniku – Fransin kaže da čovek može „ispisati svoj put ka zdravijem sebi“ – najbolji način da opišem svoje misli bilo je ovo: kad sam bila dete ujak mi je dao kaleidoskop. Kad bih okrenula točkič, komadići stakla bi iskočili i pretvorili se u mreže, zalaske sunca i ogrlice. Razmišljanje o tom detetu u parku bilo je takvo, ali sa sečanjima.
Sviđa im se moj dnevnik na terapiji, što je veoma dobro jer mi konverzacija očajno ide. Svi oni pričaju veoma brzo pa dok moji mozgovi odluče šta hoće da kažu, svi su već prešli na drugu temu. Ali moj dnevnik je očito najbolji, međutim. Bacilofobima pisanje dnevnika očajno ide.
Fransin: Ponekad je korisno da pozdravite dnevnik svakog novog dana kao što biste pozdravili prijatelja, pa vam prva rečenica može biti: „Dobro jutro, dnevnice. Hvala ti što danas prihvataš moje reći i oseća n ja."
Gema: U životu nisam čula ništa gluplje. Radije bih pojela sopstvenu povraćku nego pisala pozdrav parcelu papira.
Gari: Sasvim je u redu pojesti svoju povraćku.
Fransin: Šta?
Gari: Pojesti svoju povraćku uopšte nije odvratno. To je prilično razumno, stvarno, jer su bacili prisutni u tvojoj povraćki tvoji bacili i samo ćeš ih vratiti u sebe umesto da ih pustiš u okolinu i zaraziš nekog drugog.
Darja: Gari, ti si idiot.
Fransin: Dobro. To je malo daleko od naše današnje teme, koja je pisanje dnevnika. Grejs, da li bi nam ti pročitala nešto iz svog dnevnika?
Darja: Pojesti sopstvenu povraćku je odvratno, jer kada povratiš povraćku ona očito mora negde da padne osim ako nemaš posebnu lebdeću povraćku, a kad padne može se zaprljati od mesta gde je pala, i zato ako je opet pojedeš, sigurno ćeš u sebe uneti mnogo više od svojih bacila.
Fransin: Grejs? Neko drugi?
Gari: Psi stalno jedu svoju povraćku.
Fransin: Šta?
Gari: Psi stalno jedu svoju povraćku jer povrate sve što ne prija njihovom stomaku, ali ne žele da to bace, pa ga pojedu opet da vide hoće li im drugi put bolje leći. 1 obično im bolje legne.
Gema: Šta im bolje legne?
Gari: Pa povraćka im bolje legne na stomak. Drugi put.
Fransin: Grejs, možeš li nam molim te čitati iz svog dnevnika? Odmah?
Dnevnik: Polovina jeseni sada je zvanično završena. S drveta ispred mog prozora opala je većina lišća. U proleće će novo lišće doneti novi život.
Fransin: Prekrasno, Grejs! Kakva dirljiva analogija tvog procesa izlečenje!
Mozak jedan: Znao sam. Stvarno jesam.
Mozak dva: Sereš.
Dnevnik: Terapija dobro napreduje, ali još uvek nisam dobila račun. Znam da će računi stići, jer sam ispunila formulare. Znam da mogu da ih platim, i znam da će mi sestra pomoći. Ipak. još nisam dobila račun.
Fransin: O Grejs, mila Grejs. Da, ti možda ne doprinosiš mnogo našim grupnim diskusijama ali budi uverena. plaćaš ti svoje račune na svakoj seansi! Kad pažljivo slušaš članove svoje grupe kako govore. Kad se tako svesrdno koncéntrišeš da ne brojiš. Drago mi je što si podelila s nama svoje strahove, ali molim te nemoj tako da razmišljaš. Svakoga dana. suočavaš se sa .svojim računima. I svakoga dana. hrabra, hrabra Grejs, ti ih plaćaš.
Mozak jedan: Hm... hvala.
Mozak dva: Gnušam se što delim lobanju s tobom.
Dnevnik: Pre terapije, svake večeri sam spremala piletinu i povrće. I jela ih. Sama. Sada, iako sam stalno gladna, izgubila sam volju da kuvam. Sad stavim sira na tost, ili jedem salate i čokoladni keks. Ili kupim hamburger u kafeu.
Darja: Ne verujem da si nekada jela piletinu.
Gema: To je strašno odvratno. Kako možeš da živiš sa sobom?
Mozak jedan: Šta fali piletini?
Darja: Zar ne čitaš novine?
Gema: Zar nikada nisi čula za ptičji grip?
Darja: Ja ne izlazim iz kuće ako je ijedan golub na travnjaku.
Fransin: Dame. mislim da ćete otkriti da Grejs pravi analogiju o promenama u načinu na koji hrani svoje telo – o psihičkoj i emotivnoj gladi za potvrdom i prihvatanjem.
Mozak jedan: Upravo tako.
Mozak dva: Ne mogu ovo vise da slušam. Idem da dremnem. Probudi me kad bude vreme za ručak.




"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

15 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:24 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 l1 12 13 14 15 16 17 18 19

Sada Šejmus i ja živimo skoro zajedno. On i dalje ima svoju sobu u kući koju deli s Dermotom i Brajanom, ali to je momačka gajba – sudopera puna prljavih sudova, prljava odeća razbacana po podu i uvek neko izvaljen na kauču gleda sport. Zato većinu vremena provodimo kod mene. Šejmus kod mene drži patike i četkicu za zube, a ja kupujem žitarice koje on voli.
Tako mi je mnogo lakše, jer bih inače brinula hoću li zaboraviti da popijem lek ako ne bih bila sigurna u kojoj kući se budim. Takođe mi je mnogo lakše da dođem do profesorove ordinacije iz svog stana nego iz Šejmusovog. Sednem na tramvaj, sama. Profesora viđam samo jednom nedeljno da vidimo kako mi ide terapija i lečenje. Nedostaje mi. Prošle nedelje sam u parku videla dlakavu gusenicu i čežnjivo pomislila na njegove obrve.
Jednog jutra imala sam da obavim nekoliko poslova da odnesem Šejmusovu odeću na hemijsko čišćenje, da mu odnesem cipele kod obućara, da platini račun za struju. Zatim su na televiziji prikazivali odličnu emisiju o pederima zarobljenim u ženskom telu i o lezbejkama zarobljenim u telu muškarca. Neki psiholog (ne moj) govorio je da je to veoma često; mnogi muškarci su lezbejke iznutra. Do tada nisam uviđala koliko ti ljudi pate – bila sam užasno neosetljiva prema muškarcima lezbejkama.
Prestala sam da idem u kafe. S obzirom na to koliko sam kilograma nabacila u poslednje vreme, ne dolazi u obzir da svaki dan jedem kolač od narandže i pijem toplu čokoladu. Umesto toga napravim sebi štapiće od šargarepe i jednu i po urinu s pastom od mlevenog susama, od čega mi više nije toliko muka sad kad sam se navikla. Pre nekoliko dana zvala sam majku i lepo smo proćaskale o kućnim poslovima. I u prošlosti sam redovno spremala stan. ali nikada nisam obraćala pažnju na sitnice. Razgovarale smo o tome kako je najbolje slagati čaršave (izvrnete čaršav naopako držeći ga za dva susedna kraja po širini, pa stavite ta dva kraja jedan na drugi, tako da preklopite ćaršav po dužini) i o lome kako pravilno opeglati krpe i košulje. Do tada nisam uviđala koliko je pametna. Na primer, kada peglam Šejmusove košulje, kragnu uvek ostavim za kraj. Tako se košulja uvek izgužva spreda. Umesto toga, prvo treba da ispeglam kragnu iznutra. Genije! Zatim smo pričale koji nam je kuvar na TV-u najdraži. Obe smo se složile da nam Ejnsli zadaje glavobolje, i da je Delija, koja sve pažljivo objasni lepim akcentom, malčice naporna. Zatim mi majka kaže da je gledajući Džejmija zaželela da igra sakrij kanelone. Najednom mi se smučilo pa sam joj poželela laku noć.
Drago mi je što mi se razgovori preko telefona popravljaju. Mozgovima je teško da se usredsrede na ono što uši čuju. Jednom sam pokrenula to pitanje na grupnoj terapiji, i osetila sam podršku kad je dvoje germafoba klimnulo glavom. Fransin je imala nekoliko korisnih predloga i poslušala sam njen savet da držim kutiju sređenih kartica pored telefona, ispunjenih podacima o ljudima s kojima razgovaram. Imam samo četiri kartice, ali kad nađem posao, sigurna sam da će ih biti više. Na primer, prva kartica:
Ime: Šejmus Džozef O’Rajli
Srodstvo: momak
Datum rođenja: 10 januar 1967.
Bitna imena: Deklan, Dermot, Brajan, Kajli
Komentari: (prostor za komentare)
Pod „komentari" napišem rečenicu da me podseti na naš poslednji telefonski razgovor, na primer „dolazi po mene u subotu u 9.00." Ispostavilo se da su kartice veoma korisne, čudi me da ih nisam videla kod Opre. Imam i jednu svesku i kadgod imam slobodnog vremena, planiram sledeći razgovor. Na primer, pod susedi sam napisala „Reci reč-dve o procvalim azalejama ispred zgrade." Naravno, nemam svesku uza se kad sretnem susede u hodniku, ali ipak je korisna. Nije mi jasno kako sam sve ove godine živela bez nje.

Međutim, telefonski poziv usred prošle noći nije doneo ama baš ništa dobro. Nikada u ljudskoj istoriji niko nikoga nije nazvao u to doba, sa osmehom na usnama. Nema lutrija izvučenih u to doba noći u stranim zemljama, koje ste baš vi osvojili. Nema zanimljivih ponuda za zaposlenje u ogromnim multinacionalnim firmama koje vam nude direktori oboleli od nesanice. Dostojanstveni muškarci neće vas zaprositi u to doba noći. Nema čak ni vesti o nekome ili nečemu. Nema trgovca iz Delhija koji očajnički želi da razgovara o brojevima telefona vaših poznanika. Nema partnera koji vas zove da kupite još soka.
Kada telefon zazvoni u neko doba noći, ne mogu da se probudim. Čujem udaljenu zvonjavu, ali utapa mi se u san.
U snu se odmaram kod kuće kasno popodne gledajući Opru kad neko zazvoni na vratima. To me. iz nekog razloga, uzbuni. Skočim i umalo da vrisnem. Ko je na vratima? Jesu li došli po mene? Šta će Šejmus misliti?
U panici otrčim do prozora, koji je nekako u prizemlju i iskočim. Probam da trčim ali mi se spavaćica stalno obmotava oko nogu, a papuče mi lete u stranu. Ko god da je bio na vratima sada me juri, sustiže me, osećam njegov dah za vratom; on dolazi i ma koliko se trudila da uteknem, ne mogu pobeći. Padnem i zaskoči me patuljasti policajac.
Snažan je i žilav za svoju visinu. Ima riđu bradu i nosi zelenu policijsku uniformu. „Sad si naša", neprestano viče i smeje se gromoglasno. Podigne me na noge i uvrne mi ruke iza leda, stavi mi lisice. A onda mi stavi teške gvozdene okove oko nogu. I tako su mi ruke i noge svezane i dok me vuče stazicom, mogu da pravim samo sitne korake, ali on hoda brže i vuče me za ruku sve dok ne osetim da ću pasti. Možda je sve ovo san, pomislim u sebi, i sklopim oči. Ali onda više ne mogu da ili otvorim. Kao da su zavarene. Utom shvatim da se njegov smeh pretvorio u zvonjavu telefona.
Šejmus se pruži preko mene u krevetu i javi se, praveći ozbiljne, sposobne zvukove, u slušalicu. Zvukove koji ništa ne odaju. Šejmus
može odmah da se probudi u bilo koje doba dana ili noći; Ja sam u poslednje vreme stalno pospana, i sad ne mogu sasvim da se razbudim. Kapci su mi stopljeni jedan uz drugi, i mogu da otvorim samo jedno oko i to malo. Moji mozgovi ne pomažu – pomislio bi čovek da bi jedan drugome mogli skuvati šoljicu kafe ili tako nešto. Dok Mozak jedan zamoli Mozak dva da mi otvori levo oko ili podigne levu ruku i uvuče je u rukav, Mozak dva se skljokao na pod crvene tapacirane prostorije i zaspao. Pošto ne dobije odgovor. Mozak jedan se omrzovolji i odmah zaspi.
Šejmus je na nogama za tili čas, već je obukao farmerke i duks. Dohvati moju trenerku i skine mi pidžamu (prljavoroze bebidol, verovatno je bio seksi kada mi ga je kupio, ali sada mi je, dobro, pretesan) preko glave i obuče me. Bukvalno me odnese do auta. Kad se probudim, na parkiralištu smo.
Tek kada se nađem u bolničkoj čekaonici, u celosti shvatim šta se događa. I Džil je tu, takođe u trenerci, iako je njena od velura boje soka od brusnice za razliku od moje svetloplave, izbledele i uflekane. Ipak, nikad ne bih pomislila da ona ima trenerku. Sigurno se nikada ne znoji. A ni kosa joj nikada nije bila takva sasvim prava, ni traga od kovrdža koje je uvek imala. To joj je sigurno od spavanja na svilenoj jastučnici. Moram i ja nabaviti jednu. Nije našminkana i oči su joj silne i svetle kao kod praseta, i ima smeđe fleke po bradi.
Tu je i Hari, u prugastom plavom odelu i s tirkiznom kravatom, kao da je rano popodne. Možda se tek vratio kući s ponoćnog sastanka u firmi. Ili možda spava u odelu kako bi bio efikasniji. Ili mu to možda nije odelo, već pidžama sašivena tako da izgleda kao odelo, stigla poštom iz Zemlje odela. Ili (objašnjenje koje mi se najviše dopada) on možda nema izbora jer mu je odelo hirurški pričvršćeno za kožu u bizarnoj ceremonije prijema u banku koja je uključivala magarce i vesla.
U to doba noći bolnice deluju avetinjski. Ovo je državna bolnica, nedaleko od majčine kuće. u kojoj smo odrasle, u koju smo se uselili kad sam išla u osnovnu školu. U čekaonici se nalaze plastične narandžaste stolice uza zidove i u jednom krugu u sredini. Stolice su u redovima, spojene kako ih ljudi ne bi pomerali, bacali ili krali. Na njima sedi mnoštvo različitih ljudi koji čekaju pregled, mada neki od njih leže i ječe. Bacilofobi bi se prskali sredstvom za dezinfekciju i molili boga da ih obdari sposobnošću lebdenja ti vazduhu.
Džil i Hari još nisu upoznali Šejmusa, i osim očigledno groznih okolnosti, ovo je idealna prilika za prvi susret. Nema ustezanja. Nema neprijatnosti. Imaju mnogo materijala za priču – tri preduzimljive osobe raspravljaju šta će i kako će. Sednem kraj lepog Somalca koji ne može da pomeri prste boje olujnih oblaka u obliku kobasica postoje pijan udarao automat koji mu je progutao karticu. Malčice zadremam na njegovom ramenu.
Šejmus me probudi. Tu je sestra, nešto govori.
Dobro je, kaže sestra. Malo se nagutala dima i ima opekotine i bila je iznurena kad ju je hitna dovezla, ali dali su joj blag lek za smirenje i sada spava. Zadržaće je nekoliko dana da vide jesu li joj pluća u redu, ali sve u svemu, imala je sreće. Sofi, prva susetka, videla je dim, pa je njen sin ugasio požar baštenskim crevom i pre nego što su vatrogasci stigli. Vatrogasac je rekao sestri da je šteta na kući takođe neznatna i da će uz brzi rad nekolicine majstora, sve biti kao pre kada ona izađe iz bolnice. Sofi je posebno zahtevala da kažu majci da je gospodin Parker dobro.
Džil besno odjuri skroz na drugi kraj čekaonice pa se vrati. Pretura po torbi tražeći žvake, pa baci torbu na stolicu, i kaže da krivi sebe i da majka ne treba da živi sama u tako velikoj kući i da je trebalo da se davno preseli kod njih. Hari pročisti grlo i igra se s kravatom, sklanja je s rumenog, pilećeg vrata. (Ako mu je odelo prišiveno za telo, šavovi očito nisu na vratu. Jesu li mu na preponama?)
Sestra kaže da niko nije kriv. Takve se stvari dešavaju starijim ljudima i tu se ne može učiniti mnogo. Džil pita, zaboga, šta se dogodilo? Sestra kaže, koliko sam ja uspela da povežem pre no što je vašu majku obuzeo san pa je prestala da govori, nije mogla da zaspi, a i ogladnela je pa je odlučila da spremi sebi nešto da pregrize u ponoć. Smrznutu piletinu kijev. Pažljivo je pročitala uputstvo na pakovanju. Pisalo je rerna srednje veličine, četrdeset minuta, A ona je već bila uključila rernu samo na trideset. Nije htela da se muči i da ponovo uključuje rernu pa je strpala sve, piletinu, plastičnu tacnicu, kartonsku kutiju u mikrotalasnu.

Malo kasnije puste nas da vidimo majku. Nalazi se u velikoj sobi sa četiri kreveta, ali jedino je njen zauzet. Ne smemo dugo da ostanemo.
Ne smemo da je uznemiravamo. Spava, pa stanemo oko njenog kreveta, zagledani u nju, na znamo šta da kažemo jedni drugima.
Lice joj je iste boje kao i posteljina, tamnosivo; kosa joj je sklonjena s lica, a oko jednog zgloba na ruci joj je zavoj. Izgleda nekako izduvano. Obično liči na neku bucmastu pticu, nešto između Selin Dion i papagaja gala, telo kao drška od metle i okrugli obrazi puni semena. Sada izgleda kao da joj je sve semenje poispadalo. Čudno je videti joj lice tako nepokretno ne govori, ne pravi grimase i ne cokće, što inače radi kad se koncentriše ili priča veselu priču o umiranju na neočekivan i bolan način.
Iz nekog razloga setim se rođendanskog poklona koji sam dobila od nje kad sam bila dete. Uvek mi je darivala najlepše poklone ma Šta priželjkivala u potaji, zatekla bih ga lepo upakovanog udno kreveta ujutro na svoj rođendan. Jednom mi je poklonila ogromnu kartonsku kutiju umotanu u smeđi papir čvrstom zlatnom mašnom. Kutija je bila toliko velika i teška da ju je ostavila nasred dnevne sobe gde ju je upakovala prethodne večeri. Kad sam ujutro pocepala papir, zatekla sam kutiju punu knjiga. Ona i ne voli naročito da čita, osim kriminalističke romane, gotske horore i (verovatno najjezivije od sve troje) žutu štampu, ali po savetu samouverene i starije prodavačice, izabrala je moje prve knjige Džejn Ostin i Konana Dojla, mog prvog Poa i Vajlda.
Druge godine mi je obećala novi prekrivač za krevet i odvela me da ga izaberem nedelju dana ranije, a onda mi je rekla da su u prodavnici sve rasprodali i da neće dobiti nove do mog rođendana. Ne sećam se da me je to naljutilo, ali možda je moje sećanje blago. Mislim da sam se samo malo razočarala zbog nje: nije ona kriva što su rasprodali zalihe i što ću morati da sačekam. I tako tog jutra nije bilo rođendanskog poklona od roditelja, samo narukvica od perlica od Džil.
Kada sam se vratila kući iz škole, ne samo da mi je prekrivač bio na krevetu, već je uzela slobodan dan s posla i čitava moja soba. zidovi, čak i tavanica, bili su okrečeni u moju omiljenu boju: narandžastu koju sam uvek nazivala žućkastosmećkastom, ista kao boja Kuzinerovog štapića broj 10. Bila je tu i nova narandžasta stolica, novi krevet i sjajni narandžasti abažur koji je obasjavao čitavu sobu rumenim narandžastim sjajem. I dalje mi nije jasno kako je našla tu savršenu boju. Tog dana, dok sam stajala u hodniku pored majke, a njene dežmekaste ruke drhtale od krečenja tavanice i lice joj bilo poprskano narandžastim krečom, bio je verovatno najsrećniji dan u mom životu.
Džil, Šejmus i Hari sada nešto šapuću, pa se nateram da obratim pažnju. To će biti mnogo bolje za nju, kaže Mari. Tvrdoglavi starci, misle samo na sebe. Džil kaže, ko zna šta joj se sve moglo dogoditi, mogla je pasti i ležati tako čitav dan i čitavu noć. Mojoj baki se svidelo, Šejmus će, kad smo je smestili u dom, stekla je mnoštvo novih prijatelja a imaju i frizera i igraju bingo. Dobri čoveče, Hari će. Potpuno si u pravu. To je za njeno dobro i uvek može gledati TV i osim toga biće srećnija među ostalim starcima i staricama.
A zatim kaže, u brojevima je sigurnost.
Negde u meni nešto se uskomeša. Ne mogu da objasnim šta. Neki glasić progovori. Nije ni mozak jedan ni mozak dva. Mora biti da sam ja.
,,Dom“ kažem. „Hoćete da je smestite u starački dom."
Hari se nasmeje, a Džil kaže da hoćemo da je smestimo u starački dom, očigledno više ne može da živi sama.
„Majci se to ne bi dopalo."
Džil mi priđe, podigne mi ruku drži je i kaže, nemamo mnogo izbora Grejs, zamisli kako bismo se osećali kad bi ostala kod kuće i kad bi joj se nešto desilo zamisli kako bi se ti tada osećala.
„Ali ona voli svoje susede i crkvu i svoju baštu. Znaš koliko joj ta kuća znači."
Dešava se i najboljima, Hari će, jednoga dana i nama će se desiti isto, hej Džili a osim toga Grejs čula si šta je Šejmus rekao tamo imaju frizera i bingo.
Bingo. One male karte. One smešne olovke što se pritiskaju.
Svi ti brojevi.
Majka leži u krevetu ispred nas dok mi razgovaramo o njoj. Mravi. Hoće da je pretvore u mrava. Kad sam podučavala one male plahovite mozgove, znala sam da će ih na kraju iznuriti dirinčenje i životna razočaranja. Mravi. Svi će se pretvoriti u prosečne, male mrave u jednoličnoj gomili, neupadljive i ni po čemu posebne. A kada postanu beskorisni živeće na deponiji punoj ostalih mrava. Zureći u zidove. Njihova imovina tako brižno sakupljana će se rasuti. Rasuće se. Prestaće da postoje. Moja majka će prestati da postoji.
Ona nešto mrmlja, kaže Hari. Grejs?
„Ona ne voli bingo", kažem. „ Ona voli svoju kuću. A šta će biti sa gospodinom Parkerom i sa orhidejama?"
Hari kaže, šta? Šta si rekla? Ne razumem je.
Džil kaže naša majka je mogla umreti jedino je to važno možemo naći drugi dom gospodinu Parkeru ;i orhideje joj ionako ne cvetaju i starački domovi imaju vrtove znaš u nekima drže čak i mačke najvažnije je da je ona na sigurnom.
Nateram oči da ostanu otvorene. Nateram usne da se pomere. „Na sigurnom. Ta kuća je njen dom godinama", kažem. „U njoj je provela čitav život. S mužem i decom. Ona je odrasla žena. Ona treba da odluči hoće li ostati u toj kući ili će otići."
Džil uzdahne. To je teška odluka za sve nas Grejs shvatam da nećeš da je vidiš smeštenu u instituciju posle svega što si proživela pretprošle godine ali mi ne možemo da se staramo o njoj ne možemo biti sigurni da joj se ništa neće dogoditi u domu će imati doktore i medicinske sestre i podršku i lekove i biće na sigurnom mislila sam da ćeš ti to najbolje razumeti s obzirom na to što prolaziš u poslednje vreme.
Hari kaže, nadam se da ne predlažeš da je preselimo kod nas pored troje dece znaš da joj ne mogu dati svoju radnu sobu.
Zemlja se zakrivi i posegnem za Šejmusovom rukom. Jezik mi je zaspao a usta kao da su mi puna melase. „Nismo je čak ni pitali. Zdrava je. Pokretljiva je. Bilo bi joj lakše da ostane u kući."
Šejmus kaže. dušo tvoja sestra je u pravu to je za njeno dobro.
Užasno sam umorna, ne mogu više da izdržim. Desno oko mi se sklapa i ne mogu da ga sprečim.
Svi želimo samo ono što je najbolje za nju, dušo, Šejmus će. sve ovo je iscrpljujuće i kasno je i šok je verovatno previše za tebe trebalo bi da probaš da se odmoriš.
Uzima me za ruku i odvodi do ugla prostorije gde je jedna plastična narandžasta stolica, kao one u čekaonici ali sama. Stane pred mene držeći mi obe ruke na nadlakticama i polako mi pomogne da sednem. Skljokam se u stolicu, glava mi klone.
Opusti se, mila, samo sedi i opusti se dok mi porazgovaramo.
I tako njih troje nastave da razgovaraju. I ja.
Hari kaže, bože Džil uvek je bila malčice čudna ali gotovo ništa je ne razumem. Šejmus kaže, nije ona kriva to je zbog lekova ima nekoliko kontraindikacija pa su joj promenili terapiju doktor kaže da je ovo prelazni period biće bolje za koji dan bože kako je hrabra nikada nisam pomislio da će je sve ovo toliko promenili. Džil pita možemo li joj mi kako pomoći? Šejmus kaže, neće izgleda da priča o tome ja bih sve uradio da joj pomognem ali ne znam šta da uradim. Džil kaže, znam da ona to nikada ne govori ali mnogo voli mamu kao i svi mi i biće mnogo bolje kad mama bude negde gde će moći da se staraju o njoj. Hari kaže, ima li vaša majka novca? Vaš otac je imao paket osiguranje, zar ne?
Verovatno su u pravu, treba da ih pustim da oni to reše. Otvorim malčice oči i u krevetu vidim mamu kako okreće glavu u jednu stranu pa u drugu. Možda nas ipak čuje. Možda čuje svaku reč o tome kako nameravaju da je strpaju u starački dom. Zar ne mogu da prestanu da pričaju i puste je da spava? Da puste mene da spavam. Tako sam umorna. Molim vas pustite me da se uvučeni pored majke u njen bolnički krevet i da položim glavu na njeno rame i malko dremnem.
Hari, Džil i Šejmus stoje u trouglu i razgovaraju glasnim šapatom. Kroz prorez između kapaka vidim njih troje, ruke im skrštene na isti način – leva preko desne, isti su. Trudim se da se usredsredim i slušam. Opet sklopim oči, a delići njihovog razgovora promiču pored mene. Mama je uvek bila nesrećna... sklona nezgodama... srećom u kući nema stepenica.
Šejmus kaže, Grejs mi je ispričala za nesreću kad ste bile deca jeste li ti i Grejs dobile novo kuče kad ste se preselile u tu kuću?
„Kuče?" Džil će. „Mama je uvek volela mačke. Nikada nismo imali kuče."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

16 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:24 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 l1 12 13 14 15 16 17 18 19

Skoro je zora kad stignemo kući. Ne mogu da ostanem budna čak ni u autu. Budim se i tonem u san, ali Šejmus ništa ne govori. Ni reč.
Kad stanemo, on iskoči, prođe s moje strane i pomogne mi da izađem. I dalje ne govori. Uzme mi ključeve iz ruke i otključa sigurnosna vrata. Ni reč dok se penjemo uz stepenice i dok otvara vrata mog stana.
Pomogne mi da se skinem, obrnuti sled aktivnosti od pre nekoliko sati. Donese mi čašu vode i stavi mi kućne papuče pored kreveta. Ušuška me. zategne pokrivač i ćebe i zavuče ih pod dušek tako da mi je teško da pomerim ruke i noge. Čujem ga kako uzdiše i osećam kako seda kraj mene. Njegove telo je teško na ivici dušeka, na časak me povuče nadole tako da na tren pomislim da ću pasti. Kapci su mi slepljeni.
Šejmus kaže: „Znam da me čuješ, Grejs."
Tišina.
„Nije bilo nikakvog kučeta", kaže on. „je li tako, Grejs?"
Zarijem nokte u dlanove. Otvorim oči i zagledam se pravo u njega.
..Ne. Nije, nije bilo nikakvog kučeta."
Nagne se prema meni, pruži ruku preko mene i spusti je na krevet. „Šta se stvarno desilo na stepenicama iza kuće?"
Osećam dlanovi mi se znoje. Na mestu gde su nokti zariveni u dlan, povlači se krv. „Dogodila se nesreća. Baš kako sam ti ispričala, osim što je nastradao moj mali brat. Moj mali brat Danijel je pao niz stepenice."
On ustane i ode do vrata, držeći se za glavu. Vrati se i klekne pored kreveta tako da mu je lice u istoj visini s mojim.
„Izvini, Grejs. Nisam znao." Pomislim na sve male darove ljubavi koje mi je poklonio. Na predivni seks u kome je podjednako mario za moje zadovoljstvo kao i za svoje. Kako sam se gola sa njim osećala življe nego ikada pre. Kako smo nedeljom ujutro čitali novine u krevetu. Njegovi poljupci po krstima. Smejanje u parku, kad mi je ispričao nešto što je čuo na radiju. Kako mi je spremao špagete kad sam bila umorna. Kako je mogao da jede čili sos kao da su mu usta od azbesta. Nas dvoje, pod tušem.
I sve to vreme mislio je da sam neko drugi. „Eto sada znaš. Sada znaš tačno kakva sam.”
Pruži ruku i pode da mi dodirne lice. Okrenem se. „To ništa ne menja", kaže on.
Usta su mi toliko suva da jedva progovaram. „Koješta. To sve menja."
..Ne, Grejs. Ne menja. Jedino što je važno jeste zašto si me lagala.“
Probam da se nasmejem. „Zašto ti nisam na prvom sastanku onako usput pomenula da sam ubila svog malog brata? Ni meni nije jasno."
„Od onda. mislim. Nikada ni sa kim nisam bio toliko blizak kao s tobom. Zaboga, Grejs. Bila si samo dete. Bio je to nesrećan slučaj. Zašto mi nisi verovala?"
Ne osećam više dlanove, pa zarijem nokte u bedra. Mogu ja to.
„Dakle, ovde se radi samo o tebi? O jadnom Šejmusu, kome devojka nije rekla istinu. E pa čuj novosti, Šejmuse: ovde se ne radi o tebi. Radi se o meni."
Stegne vilicu. „Nadao sam se da se možda radi o nama."
„I – pa ne radi se o nama. Odrasti, jebote. Ne poseduješ mene, ni moj um niti moje sećanje. Ništa ti ne dugujem."
Stegne ruku u pesnicu i drži je pred ustima. „Možda ne treba sada da razgovaramo. Šok zbog svega što se desilo tvojoj majci. Lekovi... govoriš ono što ne misliš."
„Znam ja sasvim dobro šta govorim. Odavno sam nameravala to da ti kažem.“
Okrene glavu.
„Muka mi je od tebe, od tvojih ispravnih, samouverenih gluposti. Muka mi je da ti sudiš o meni. Stvarno. Bože, muka mi je što sedim ovde i gledam TV. Hoću da ponovo budem svoja. Ne, ne diraj me. Samo odlazi."
Ne pomera se.
„Odlazi", kažem. „Stvarno to mislim.“
„Razmisli šta govoriš, Grejs. Molim te.“
„Nedeljama samo o tome razmišljam. Nadi nekog drugog kog ćeš da spašavaš, ti prosečni, prosečni čoveče. Meni ništa ne fali."
Te poslednje reči me iscrpe. Ne mogu više. Već dugo vremena sam veoma umorna. Sad konačno ležim u svom krevetu, ušuškana. Mogu da spavam koliko hoću. Nedeljama. Godinama.
Osećam kako se krevet pomera dok ustaje. Osećam kako se udaljava i čujem kako uzima svoje ključeve i prelazi sobu. Čujem kako se ulazna vrata zatvaraju. A onda mi se oči širom otvore.
Ne mogu da ih držim zatvorene. Ne mogu da spavam posle svega što se dogodilo. I zato ležim tako, nepomično kao leš.
I razmišljam. Razmišljam o mnogo toga. O majci i njenoj kući i o njenom mačku i orhidejama. O našim razgovorima preko telefona svake nedelje uveče. O tome kako mi je okrečila sobu, još uvek je narandžasta, izbledeli zidovi se ljušte, sada je puna njenih knjiga o baštovanstvu. O staračkim domovima. Neko drugi će joj spremati hranu pa neće bili opasnosti da zapali kuću. Nema obroka u ponoć. Nema kućnih poslova. Nema posteljine da je pere i pegla i savija.
Pogledam niz krevet. Pod jorganom su brežuljci od nogu i trupa veći nego što sam očekivala. Razmišljam o tom telu što leži tu. debelo i mlohavo, pod pokrivačima; o tom telu koje viđam svakog jutra u ogledalu u kupatilu. Pitam se čije je. Ne liči na Džilino ni na Larino. Ali ne može bili ni moje.
Razmišljam o svoja dva mozga, što zahvalno spavaju. Leže na podu crvene tapacirane sobe u istim crvenim pidžamama zagrljeni. Najzad su se pomirili posle najskorije svađe. Pomislim odakle su došli i kuda će otići pošto završim s njima.
Pomislim na to koliko je prošlo od mog poslednjeg razgovora s Lari; kako li je odrastati sa Džil i Harijem kao roditeljima. Pomislim na Fransin; na milu, dobru, korisnu Fransin. I na bacilofobe, od kojih je većina, svi se slažu, sve bolje i bolje.
Pomislim na bebe. Kako su lepe. Kako mekane. Kako su žene koje viđam na ulici i u tržnom centru opuštene sa svojim bebama, kao da je sasvim prirodno za ženu da ima bebu. Kako su bebe nove novcijate, i imali bebu značilo bi početi život iz početka. Dobili još jednu priliku da sve ispravite.
Pomislim šta je Hari rekao. To je verovatno jedino iskreno Što je životu kazao: „U brojevima je sigurnost."
Razgledam po sobi. Sređena je tako da otupiš u njoj. Izgleda kao iz kataloga Kantri rouda. Zidovi su beli. Čisto belo. Nema brojeva. U fijokama mog prekrečenog garderobera očito se nalazi odeća. Kao i u ormaru. Nemam pojma koliko.
Na stočiću pored kreveta, i dalje u srebrnom ramu, stoji fotografija mrtvog pronalazača. Ima lice koje deluje bezvremeno, kao da nipošto ne bi moglo biti živo sada. Obrve odaju bezbrižan izraz, a brkovi sveže štucovani. Gleda pravo u mene drsko i smelo. Izaziva me.
Pogledam u digitalni sat pored kreveta, jedini preostali brojevi u mom životu. Zelene sjajne linije kažu 5.55 ujutro.
Vreme je da ustanem.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

17 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:25 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Kada vam odrasla žena u razvučenoj prljavoroze pidžami i mekanim kućnim papučama iste boje s portabl televizorom u rukama zakuca na vrata u 6.05 ujutro, pretpostavljam da bi moglo biti malčice zbunjujuće. Barem 5 indijskih studenata u stanu ispod moga tako misle kad mi otvore vrata, trljajući oči. u prljavim majicama kratkih rukava i gaćama. Začas se probude kad im dam televizor. (Stvarno sam razmišljala da ga bacim kroz prozor više kao rok zvezda, manje Svetske televizije.) Njihov se pokvario pre četiri meseca i stoji u uglu sobe u 17 delova. Njihovih 5 glava odmahuje istovremeno. Ma ne, nikako. Ne mogu ga da ga prime. Meni će sigurno zatrebati. Ne može se živeti bez televizora. Osim toga. skoro je nov. Najposle jedna hrabra duša pristane, i svi se zasmeju.
„Možemo li išta uraditi za vas, gospodo?“, pita jedan visoki. „Zauzvrat za vašu dobrotu?“
„Pa kad već pitaš, ima“, odvratim ja. „Možete li skoknuti do pošte danas popodne? 1 trebala bi mi jedna prazna kartonska kutija.“
Kada telefonirate Odeljenju za brigu o starim licima u Službi za ljudske resurse, naročito u 9 i minut ujutro, kadri su da sve udese za tili čas. Prvo, zakažu majci sastanak s timom za brigu o starim licima. Zatim, u zavisnosti od rezultata procene, udese da joj se triput nedeljno dostavljaju obroci, sačinjeni od supe, glavnog jela i deserta. Većina staraca ionako jede supu za ručak (smanjuje nepotrebno žvakanje tokom dana) a večera glavno jelo i desert (smanjuje broj nepotrebnih noćnih požara). Dnevni izleti jednom nedeljno, tako da izlazi i upoznaje nove starce i starice. Urede da ima čak i čistačicu, iako joj nije potrebna. Ispostavi se da postoji mnoštvo usluga zahvaljujući kojima stari ljudi ne moraju da završe u skupim staračkim domovima. Bilo bi dobro, kažu mi još, da zamenimo plinsku rernu električnom, koju je lakše koristiti i majka neće dolaziti ti iskušenje da uključuje mikrotalasnu.
Kada bele tablete – kada 22 male bele tablete – padnu u klozetsku solju, plutaju. Ljuljuškaju se gore-dole kao Fransina jabuka. Za razliku od Fransin, ja nemam želju da ih izvadim i pojedem. Kad pritisnem dugme, oklevaju na časak a potom se Šćućure jedne uz druge u napadu straha. Drhte. Odlaze! Pripreme se i silovito bace u pravcu kazaljke na satu pre nego što nestanu u vrisku i klokotanju. Uvučeni stomak (kakav besmislen gest) kako bih stvorila privid vojne pompe i ponudila im poslednji pozdrav. Ovako je mnogo, mnogo bolje...
Kartonsku kutiju stavim nasred dnevne sobe. Zatim, počevši od severa, otvorim svaki ormar i fijoku i pretražim svako skriveno mesto. Čim nađem nešto strano – četkicu za zube koja nije moja, patike za trčanje i dva para čarapa, kutiju preslatkih pahuljica, teglu azijskog čili sosa, mornarskoplavi kačket, naočare za sunce, pakovanje brijača iz supermarketa, filmove na DVD-u Malholand drajv i Sopranosi treći serijal – stavim ih u kutiju u identičan položaj u kom sam ih našla, kao da je kutija umanjeni stan. Žalim napunim kutiju novinama, zgužvam ili u loptice tako da se ništa ne pomeri prilikom transporta. Prelepim kutiju selotejpom više puta i napišem sadržaj na jednoj strani, a adresu na drugoj, iako su tako duboko skriveni, ne mogu da dodirnem kutiju. Viknem preko gelendera i Indijci se popnu i odnesu je.

Kada poprilično ugojena, u poslednje vreme frigidna i verovatno zauvek bezdetna usedelica bez prijatelja i realne šanse da će se ikada zaposlili, telefonira da prekine terapiju, neka pitanja biće nemoguće izbeći. Odložim te pozive dan-dva dok ne budem sasvim rešena i snažna u svojoj odluci.
„Pa, zapanjena sami", Fransin će. „Mislila sam da ćeš uspeti, Grejs! Jesi li sigurna da te ne mogu nagovoriti da se predomisliš?"
„Fransin, terapija me je naučila mnogo toga. Prvo što me je naučila jeste: živo I je kao buket cveća.“
,,Da?“
„Ne buket ruža, niti buket ljiljana. Mešani buket.“
„Da, da ?“
„Različito cveće cveta u različito vreme, Fransin. Kada je ruža puna i crvena, karanfil počinje da cveta. Kad su latice ljiljana uvele i opadaju i ona dosadna narandžasta prašina pada s njih svud po stolu u hodniku, gerber je i dalje savršen. Često zbog žice kojom mu pričvrste peteljku. Sada to razumem, duboko u sebi, i na tome imam tebi da zahvalim."
„O, Grejs. To je prekrasno. Drago mi je što sam ti pomogla. I upamti, kada tvoj karanfil bude spreman da procveta, mi ćemo biti tu.“
Profesor Segrov je oprezniji. „Dobro“ naravno to je vaša odluka, ali mnogo smo napredovali. Odmakli ste i više od pola puta na svojim stepenicama."
„Sigurna sam da je pogled s vrha veličanstven. Međutim, odlučila sam da više volim da stojim s obe noge na zemlji."
Profesor pročisti grlo. „Grejs, molim vas postarajte se da kada budete prestajali s terapijom postepeno smanjujete dozu kako bismo period apstinencije sveli na minimum.”
Upamti: kada sledeći put budeš razmišljala o skidanju s antidepresiva na suvo, izaberi nešto lakše recimo podučavanje stanara kuće Velikog brata višoj trigonometriji. Naredne dve nedelje osećam se kao da moja dva mozga renoviraju tapaciranu crvenu prostoriju. Vidim ih u identičnim majušnim ružičastim radnim mantilima, s maskama za zaštitu od prašine i mufovima za uši, vade sve iz ormara i maljevima provaljuju gipsanu tablu. Volela bih da su malo pažljiviji. Baš ih briga što je neki od tih zidova možda vitalan.
Prve dve nedelje telefon zvoni li zvoni. 5 puta u ponedeljak. 5 puta u utorak. 8 puta u sredu. Dvaput u petak i dvaput u subotu. U subotu je tu i uporno kucanje na vratima. Naslonim se leđima na vrata tako da osećam kucanje kroz telo. U nedelju uveče, u 8.00 i u 8.20 odgovorim na pozive. Majka (još uvek malčice promukla) i Džil, istrenirane kao labradori. Telefon ponovo zvoni sledeće srede. Kada telefon ne zvoni, život mi je tih. Odem do kuhinje da kažem nešto Šejmusu, ali on nije tamo. Treće nedelje, osim kada zovu majka i Džil, telefon više uopšte ne zvoni.
Potrebno mi je neko vreme da se vratim svojoj ustaljenoj sva kodnevic i. Treba mi i novi kafić, što nije problem jer u Glen Airisu izgleda ima vise kafića nego ljudi. Šta svi rade u kafićima po čitav dan? Nedaleko od starog, ali u suprotnom pravcu, nalazi se jedan sasvim pristojan kafić. Nema Moneovih reprodukcija; umesto njih drečavo obojena umetnička dela lokalnih studenata. Nema dosadne Šeril; umesto nje tu su užurbane tinejdžerke i šanker po imenu Roberto.
Potrebno je vremena da ponovo napravim spisak svih svojih stvari, ali ovoga puta prebrojim sve. Ne samo odeću, tanjire i knjige, već i kuglice od vate, spajalice, kesice čaja. Ponovo izmerim sve zidove i zapišem njihove dimenzije u novi rokovnik. Radini brzo. Ulice oko svoga stana ponovo osvojim koracima i – nešto novo što je trebalo odavno da uradim – jednoga jutra dok sunce izlazi, izbrojim i izmerim visinu i širinu svih biljaka u dvorištu ispred zgrade. Još uvek ne mogu da izmerim dužinu i obim prstiju, udova i trupa, jer još uvek nisu moji. Oribala sam svaku površinu koju je dodirnuo. Posteljinu i peškire sam pobacala i naručila druge.
U subotu četvrte nedelje pošto sam prekinula terapiju, napolju je veoma hladno pa odlažem povratak kući i pročitam ćele novine (dozvoljeno u ekstremnim vremenskim uslovima). Zašto su subotnje novine tako velike? Ko kupuje sve te kuće? Ko čita sve te kolumne? I zaboga, koga je briga za sve te glumce?
Odsutno prelećem strane s oglasima za zaposlenje kad u uglu spazim mali oglas, stešnjen između Menadžera pomoćnika i Carinika, Operator unosa podataka, honorarni posao, glasi oglas. Radite od kuće. Sami određujete radno vreme – rad na kompjuteru kod kuće! To je radna snaga budućnosti! Pobedimo saobraćaj! Ostali uslovi [nema plaćenih odmora, trinaeste plate, bolovanja, porodiljskog odsustva niti ikakvih drugih beneficija.] Prijavite se.
U žurbi da iscepim oglas, umalo da prospem toplu čokoladu. Mogu ja to. Mogu da radim od kuće. Mogu da napravim sebi raspored i radini, recimo od 8.30 do 10.00 ujutro. A onda odšetam do kafića. Pa ponovo počnem u 10.45. Mogu organizovati svoj dan baš kako hoću. Mogu da obradim određeni broj strana, da odradim svaki, recimo, polusatni segment. Mogu brojati nešto... bilo šta... pritiskanje tastera na tastaturi, listove papira, šta god. Ja to mogu. Uzmem jaknu i platim Robertu. Vreme je da prkosim nevremenu, odem kući i napišem radnu biografiju.

Narednih nedelja, mnogo vremena provodim razgovarajući s majkom. Potpuno se oporavila i ima mnoštvo novih biljaka da neguje – darovi za oporavak od parohijana. Ispričala sam joj za plan da joj pomognem da ostane u kući i već nam dobro ide. Pripremila sam je šta da kaže Džil ako ova pomene starački dom. To je naša mala zavera. Pustim je da se najpre malo sredi, ali najposle moram da joj kažem.
„Mama. Htela sam da razgovaramo o nečemu. Radi se o Šejmusu, ovaj... raskinuli smo."
Oštro udahne, zvuk koji pogrešno protumačim kao šok. „A ko ono beše Šejmus, mila?“
„Bio mi je momak. Sećaš se. Onaj Irac? Što nije ni komičar ni terorista?"
Opet uzdahne, starački uzdah. „O, da, naravno. Sad se sećam. E. pa. mila moja. Da nisi možda rešila da ti se više dopadaju devojke?"
Ovoga puta udah je moj, čak oštriji. ,,Šta?“ Otkud ona uopšte zna za to? Prilično sam sigurna da nije izmišljeno u njeno vreme.
„Samo sam se pitala jesi li raskinula s tim momkom jer si odlučila da ti se više dopadaju devojke. Danas je to izgleda veoma popularno. Možda ti zato nije išlo s muškarcima. Uostalom, veoma si lepa i zabavna i bistra.“
Setim se dlačica što mi zapnu za dlan dok milujem jednu bradu. Udubljenja udno jednoga vrata, ispod Adamove jabučice. Malja po grudima prošaranih sedim. Obrisa mišića duž lopatice.
„Hvala na pitanju, mama, ali mislim da mi se ipak više dopadaju muškarci.“
„Trebalo bi da ih štapom rasteruješ od sebe, mila. Volela bih da otac može da te vidi. Bio bi veoma ponosan."
Na trenutak, uopšte ne dišem.
„I ja bih volela da je tata ovde."
„Ipak, hoću da se paziš."
Razgovor se vratio starim temama. Preteča katastrofa. Bože. „Čega da se pazim, mama?"
„Sećaš se šta se desilo nećaki Ene Hejč kad je raskinula s Elen Dedženeres? Doživela je nervni slom, a onda je napisala knjigu u kojoj je rekla da ju je otac seksualno zlostavljao i da je kći božja i polusestra Isusova i da je razgovarala s malim zelenima iz svemira. I snimila je onaj film u kome je morala da poljubi Harisona Forda, a on je imao toliko godina da joj je komotno mogao hiti deda. Bilo je veoma neukusno. Takve stvari kvare mlade umove."
Smatram majku svakakvom, ali nikako zatucanom.
„Šta hoćeš da kažeš, mama? Da su lezbejke lude? Da žene homoseksualci mogu da izopače mlade umove?"
„Ma ne, mila. Poljubiti svoga dedu može da izopači mlade umove. Nemoj ovo da pričaš nikome u crkvi, ali ja mislim da je sasvim razumno da devojke izlaze s devojkama. Zamisli da uopšte ne moraš da obavljaš sve te kućne poslove, i ako nađeš lepu devojku slične grade imala bi dvostruko više odeće i nikada ne bi morala da briješ noge niti da čistiš dlake iz lavaboa. Ne znam zašto to svi ne urade. Ne, to je u redu, pod uslovom da ostaneš takva.Ponovno vraćanje muškarcima, od toga čovek poludi."

U takvim prilikama (dok razgovaram s majkom telefonom) stvarno mi nedostaju moja dva mozga, iako su se poneli neverovatno drsko posle silnog gostoprimstva koje sam im ukazala. Nisu se čak ni pozdravili. Nisam ni primetila da se pakuju – nije bilo istih kariranih kofera boje kapilara, ni neuronskosivih vunenih torbi. Probudila sam se jednog jutra i njih nije bilo.
Jednog jutra sam se probudila i morala da razradim novi sistem čišćenja, novi jutarnji režim i novi noćni režim. I novi režim za večeru, s novom hranom (složen jelovnik sastavljen od recepata iz novina) jer više ne mogu da smislim ni piletinu ni povrće ni sir s tostom. A i dopada mi se moj novi kafić; ulivaju mi samopouzdanje. Za početak, nemaju kolač od narandže svaki dan – kolači su im raznovrsniji i svežiji. Imaju čak i pravi javorov sirup za palačinke, a ne ono otrovno đubre koje su mi dali u starom kafiću kad sam doručkovala sa Šejmusom. Prvog jutra kad smo se probudili zajedno.
Poboljšala sam mnogo toga: na primer, sad počinjem od kolača koji je u najvišem levom uglu u vitrini i svaki dan uzimam sledeći kolač idući u desno. To mi se mnogo više dopada – više odgovara mojoj uobičajenoj navici menjanja stolova u pravcu kazaljke na satu. A broj reći koje izgovori mlada konobarica kada me pozdravi određuje broj zalogaja. „Dobro jutro! Kako ste danas? Koji kolač želite?" je 8, ali začuđujuće je koliko je pozdrava u stanju da smisli, recimo: „Sviđa mi se vaša suknja", „Bolje da zapišem jer sam malčice mamurna" i „Danas ne bih uzela jaja da sam na vašem mestu." To je mnogo zabavnije od makovih zrna jer moram da se potrudim da joj prirodno odgovorim dok brojim.
Pronašla sam i novi supermarket: nedaleko od starog, ali u konkurentskom lancu. Odaberem najprometnije veče, nedelju, da ga premerim koracima. Nije tako sumnjivo kao kad brojim korake u praznoj radnji gde osoblje bulji u vas i pokušava da dokuči da li da pozove obezbeđenje, ali ne smeju vas omesti zalutali klinci ni muškarci što besciljno zure u police. Drže sve moje osnovne namirnice, a tu su čak i kese što se hermetički zatvaraju u novoj veličini. Veoma male. Savršene za popodnevnu užinu od 10 badema.
Iste nedelje kad saopštim majci, odlučim da otvoreno porazgovaram i sa Džil. Nedelja uveče, 18 stepeni. Vešto sam izbegavala temu Šejmus a i terapije. Međutim, ne mogu više da odlažem i baš kad pomislim da me ništa ne može iznenaditi, Džil me ostavi da zapanjeno držim slušalicu, bez reč i.
„To me uopšte ne iznenađuje."
„Ne iznenađuje te što sam prekinula terapiju?"
„Naravno da ne. Terapija uopšte nije bila za tebe. Svi mi imamo problema, znaš Grejs. Baš svi. Hari... Hari, nemoj se igrati loptom po kući, molim te, mili."
Nervira me što roditelji uvek misle da su nezamenljivi. I nikada ti ne poklone potpunu pažnju. Uvek samo jedno oko, jedno uho i pola mozga za decu. Jednom kada postaneš roditelj, zauvek se odrekneš jednog dela svoga mozga.
„Ima još nešto... raskinula sam sa Šejmusom."
„Ni to me ne čudi."
Ovo je stvarno previše. Očekivala sam vrisku, plač, i uzastopne tvrdnje da sam upropastila svoj život. „Zašto? šta mu je falilo?"
„Ništa. Vidi, Grejs, stvarno mi se dopao. Mislila sam da je dobra prilika. Ali nije bio za tebe."
„A zašto, majke ti, zašto nije bio za mene?"
„Ne znam tačno kako da se izrazim. Bio je divan mladić, ali... uvek si mrzela ljude kao što je on. Prosečne ljude s prosečnim poslovima. Običan izgled. Prosečna kuća u prosečnom predgrađu. Mislim daje bio visok, ali to je jedino zbog čega je poseban. Sećaš se šta si govorila za mrave? ’U kolonama jure preko mog balkona dok sunce izlazi samo da bi jurili natrag u drugom smeru dok zalazi.’ Grejs? Jesi li još tu?"
Još sam tu.
„Ne kažem da mi se nije dopao. Dopao mi se. Ali bio je prosečan. To je sve."
Ona ume da govori. Zarobljena je u bračnom čistilištu sa onim cunjalom što nosi blekberi. Ima seksipila kao hard-disk. Šejmus je bio frajer. Džil ne bi znala šta je frajer sve i da naleti na njega gola pod tušem.
Uplela sam prste u telefonski kabl i treba mi 10 sekundi da ih ispetljam. „Hari se dopao Šejmus, zar ne?“
„Svima nam se dopao. Znaš, Hili je malo zabrinuta u poslednje vreme. Brine za tebe. Rekla je da te terapija pretvara u... mislim daje rekla, u smora."
„Mogu li da razgovaram s njom?"
„Hili! Teta Grejsi je na telefonu." Čuju se neki prigušeni zvuci i uskoro...
„Halo?" Glas joj je tanušan. Je li uvek zvučala tako stidljivo?
„E baš ti hvala." Lari u toj kući s bratom, sestrom i roditeljima podseća me na malog gladijatora okruženog lavovima. Lepo je čuti njen glas; teško mi je i da se pretvaram da sam ljuta.
„Šta? Šta sam uradila?" Zamišljam kako je napućila usne.
„Tvoja majka kaže da misliš da se pretvaram u smora."
Misli da su svi odrasli isti i uvek je u nevolji i život nije fer i kad odrasle preseliće se na Mars i nikada više neće progovoriti ni reč ni sa kim od nas. „Sjajno. Baš ti hvala, mama."
„Pa zašto mi nisi ništa rekla? Trebalo bi da smo prijateljice." Čujem škripu, i Džil u pozadini. „Zaboga, Hili, podigni tu stolicu – nemoj da je vučeš. Ostavljaš tragove po parketu.“
„Ne znam... Tata je rekao da ti terapija dobro ide. Da će te unormaliti.“
„Unormaliti ušnormaliti. Odustala sam."
,,Oh.“
„To sam baš očekivala od tebe. Sećam se kad sam stavila onaj mini-val i mislila sam da mi odlično stoji. Jesi li ti išta rekla? Nisi. Izgledala sam odvratno, izgledala sam kao bela kokoš koja se pretvara da je crna kokos i jesi li mi rekla da mi grozno stoji? Jesi li mi rekla da bih lepše izgledala da sam ćelava? Nisi. Dakle, baš ti hvala."
Napreže mozak. „Koji mini-val? Kad je to bilo?"
„1985, naravno. Kad sam ja još stavljala mini-val? Htela sam da izgledam kao Madona. Onomad dok je nosila mini-val.“
„Ali ja tada nisam bila rođena?"
„Glupi izgovor. Trebalo bi da si mi drugarica. Trebalo bi da mi govoriš takve stvari. Da sam ja Dženifer i da ti kežem da Bred snima novi film s Andželinom, da li bi mi išta rekla? Kao recimo, 'to je stvarno loša ideja i pre nego što ga pustiš pokušaj da ga sprečiš svim mogućim sredstvima uključujući vezivanje testisa o pročelje kreveta?"
Smejulji se u sebi. „Naravno da bih ti rekla."
„A da sam Liza-Meri Prešli i da ti kažem da nameravam da se udam za Majkla Džeksona jer mi se dopada oblik njegovog nosa. ili bolje rečeno noseva, i da je on samo slatki momak koji voli decu, mislim zaista voli decu, i da je njegova dramatična promena izgleda bez ikakve sumnje posledica prave pravcate kožne bolesti, da li bi mi išta rekla?"
Prestaje da se smejulji. „Stani malo. Hoćeš da kažeš da je Liza-Meri Prešli bila udata za Majkla Džeksona?"
Drskica. „Pa zar vas ama baš ništa ne uče u školi? Da. Liza-Meri bila je udata za Majkla Džeksona. Pre Nikolasa Kejdža."
„Ma daj. Nikolas Kejdž je bio udat za Majkla Džeksona? Stvarno? Je li to zakonito? To baš dobro objašnjava Goust rajdera.“
Čudi me da Džil nije podnela tužbu. Došlo je do zamene u bolnici. Nema teorije da je ovo pametno, zabavno, divno dete u srodstvu sa Džil, Harijem i Harijem juniorom. Sa mnom je, naravno, u srodstvu.




"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

18 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:26 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 l1 12 13 14 15 16 17 18 19

Moje telo se vratilo.
Dobitak na težini je uobičajena kontraindikacija lekova, i obično joj se ne pridaje naročita važnost. Mislim da oni koji je smatraju nevažnom još nisu doživeli da se toliko napušu. da kada stanu na vagu što govori, ona kaže: „Po jedno, molim vas.u Kada iz vas ne pokušava da izađe samo jedna osoba, već nekoliko. Ne govorim o taštini. Govorim o tome kako doživljavamo sebe.
Pomislite samo koliko puta viđate svoje telo. U ogledalu i u izlozima dok hodate. Šake dok kucate po tastaturi ili razvrstavate odeću za pranje; noge krajičkom oka. Dok se tuširate. Oblačite. Obuvate cipele, ili stavljate prstenje ili se šminkate. Kada svaki od tih puta ugledate odraz tog neznanca – to nisu vaše šake na kraju ne vaših ruku – osetite neki nesklad između onoga što vidite i onoga kako se osećate svaki sekund svakog minuta svakog dana.
Čim sam prestala da pijem lekove, težina je nestala kao da sam je ostrugala stotinom poteza svoje izuzetno grube lufe. Bez naslaga sala Što su mi izolovali telo osećam mnogo više, doživljavam mnogo više. Sada, umesto da mi se otme uzdah svaki put kad se ugledam, ispuni me neki mir jer poznajem to telo. „Opusti se“, kažem sebi. „Ta noga/ruka/stomak su tvoji, nisu uljezi. Povuci se."
Da budem iskrena, težina nije nestala sama od sebe: ja sam pomogla. Hodam, prelazim hiljade i hiljade koraka. Prve nedelje u avgustu, 8 stepeni iako je zima skoro prošla, otpešačim sve do ulice Čapel i severno do reke. A zatim se okrenem i vratim se pešice. Brojim korake u svakom bloku i dok idem ulicama, ali ih ne beležim. Nema potrebe da ih znam. One nisu moj dom. U 12.08, vidim visokog svetlokosog muškarca okrenutog leđima, kako izlazi iz tvornice džema grleći jednu ženu oko ramena. Kad bolje pogledam kosa mu nije onako kovrdžava, ramena mu nemaju onaj oblik. Razmišljam o Nikoli kako bih došla sebi. Nije sve ispalo ni kako je on očekivao.
Do septembra 1902. Vordenklajf se izdizao iznad Long Ajlenda na neverovatnoj visini od 55 metara. I bio je samo građevina – gvozdena ljuštura tornja. Na njenom vrhu još uvek nije bilo predajnika. Nikola je zamislio ogromnu kuglu prevučenu bakrom težine 55 tona na vrhu svog tornja da prenosi radio-talase i struju preko Atlantika. Međutim, imao je jedan problemčić: potrošio je sav Morganov novac.
Idem ulicom Čapel, pored kupaca čiji je jedini san da poseduju što više. Nikola nikada nije mario za novac, imanje niti položaj u društvu. Pisao je Morganu, molećivo, ali ovaj nije hteo da mu da ni cent. Pao je u depresiju i beznađe, pa je izbegavao stare prijatelje. Nikolinom najvažnijem delu došao je kraj. Moje delo će tek da počne.

Lari svraća skoro svakog dana posle škole. Džil nema ništa protiv, ne gnjavi je pitanjima šta radimo, niti zove da vidi je li sve u redu. Sedimo kod mene u kuhinji i tračarimo o devojčicama iz škole i trućamo o popularnoj kulturi i mizoginiji modnih dizajnera i frizera. Priča mi o dečacima koji joj se dopadaju i o onima koji joj se ne dopadaju, i o bendovima i TV zvezdama za koje nikada nisam čula. Povremeno odšetamo do parka ili se izvalimo na kauč i na smenu naglas čitamo Šerloka Holmsa.
Jedne srede popodne sredinom avgusta, 11 je stepeni. U 16.30 smo kod mene u kuhinji i pravimo ljubičaste kolače od suvog grožđa. Larina ideja.
„Jesi li našla novog momka?“, ona će.
„Čekam da se red ispred mojih vrata malčice produži. Pa ću im onda podeliti brojeve pa neka čekaju."
„Dakle, nećeš se pomiriti sa Šejmusom?"
„Prebolela sam ga. Šteta što je princ Frederik od Danske zauzet."
Nasloni laktove na radni deo i podboči bradu. „Tata kaže da si luda što si pustila Šejmusa da ode. Kaže da nikada više nećeš naći nekoga kao što je on.“
Naspem ljubičastu smesu u okruglaste kalupe za kolače. „Da. Dobro."
„Meni se dopao."
„Ako pojedeš smesu neće nam ostati ništa za kolače", kažem.
„Ionako mi se više sviđa smesa.“ Oliže kašiku i na nosu joj ostane ljubičasta kapljica.

Sviđa mi se moj novi posao. Trebalo je odavno da počnem da ga radim; ko bi pomislio da je tako lako postati koristan član društva? Ponedeljkom ujutro kurir u uniformi dostavi mi kartonsku kutiju što miriše na novo, punu papira – računa, faktura, unakrsnih tabela svaka u fascikli od čvrste hartije s uredno ručno zalepljenom nalepnicom. Četvrtasta crna slova, ravna na dnu kao da su pisana iznad lenjira. Sednem za svoj radni sto, na kancelarijsku stolicu što mi podupire krsta koju sam kupila preko interneta. Ulogujem se u sistem firme, nađem broj odgovarajućeg posla i iskucam svaki list na odgovarajuću stranu. Po svom novom jutarnjem ritualu započinjem posao u 8.30. Tačno u 10.30 ili pošto završim 50 listova, štagod bilo pre, odem u kafić na kafu i kolač, brojeći korake dok idem. Ponovo počinjem da radim u 11.15. Za još 50 listova, ili u 13.15, napravim pauzu za ručak. (Nema više sendviča sa salatom jer je vreme potrebno da izbrojim prokelj sasvim nepraktično za moj novi život radne žene. Sada. sir, šunka i paradajz na crnom hlebu. Ne na integralnom. Sve te semenke!) još 2 sata ili 50 listova, pa popodnevni čaj.
Brojim sate, brojim listove, pa ukucam vreme odjave s posla. Većina mojih nevidljivih kolega/rivala su ili beznadežno nevešti poluizlečeni alkoholičari koji rade od kuće jer im je viski tako nadohvat ruke ili otupele majke s kreštavim bebama što im se kao pantljičare vrpolje na prsima dok kucaju. Za neverovatno kratak vremenski period, ja sam najduže zaposleni radnik u firmi za unos podataka. Prsti mi lete po tastaturi kao Šopenu i završim posao za pola radnog vremena potrebnog prosečnom daktilografu. Naravno, ne grešim.
Plata je slaba, ali je veća od naknade za bolovanje koju više ne primam. Pored oskudnih nedeljnih uplata na moj račun, firma mi daje velikodušne mesečne bonuse smišljene da navedu ostale daktilografe majmune da rade brže. Ponekad je to gotovina, ponekad karte za bioskop ili paketi hrane za izlet ili boce vina. Pobijam bonus svakog meseca i zadržim gotovinu i nagrade. Džil kupuje karte za bioskop i večere od mene, sažaljenje prerušeno u razumevanje. Izgleda da se toga nikada neću otarasiti.
Sada su u mome životu petorica muškaraca. U poslednje vreme češće viđam svoje momke iz Indije. Znam im imena (Ešvar, Vandan, Gagan, Mahendra i Murali) ali nisam sigurna koji je koji. Mislim daje Vandan onaj visoki. Nekoliko puta nedeljno donose mi slatkiše – habši alvu, tvrdu i punu oraha; barli od pistaća, mekan kao patišpanj, što im majke šalju od kuće i samose koje sami prave. Svrate da vide treba li mi promeniti sijalicu ili da mi donesu štogod iz prodavnice. Mehandra i Ešvar (mislim) podesili su mi računar za bržu konekciju. Ne traže ništa osim da im ponekad pomognem da ispune vladin formular i jednom su me zamolili da pozovem jednog ratobornog gradskog službenika koji je odbio jednom od njih (Gaganu?) dozvolu za parking – zaduženje koje mi je bilo zabavno i katarzično. Da sam znala da ću odricanjem od televizora steći koristan induski radni odred, davno bili to uradila.
Drago mi je što imam te momke iz Indije jer mi nedostaju bacilofobi. U nekim pogledima imali su pravo: odbijanje licemernog rukovanja i ljubljenja, njihove moderne rukavice i lepršavi rukavi. Darja je u pravu; nije tako teško pustiti vodu nogom. U drugim stvarima grdno se varaju: nikada ne jesti u restoranu, nikada ne čitati knjigu iz javne biblioteke. I. pošto su mi se i seksualne fantazije i veštine masturbacije vratile s novim žarom, osvežene posle malog predaha, pitam se kako bacilofobi preživljavaju i ne pomišljajući na seks. Možda nikada više neću držati muškarca u naručju, ali barem imam maštu.
Nikola je opet zvezda mojih maštarija. Jeste. Ako dok zamišljam sebe kao služavku u uskom korsetu u srednjevekovnoj Engleskoj primetim da je kosa visokog neznanca na konju svetlija nego pre, odlučno je potamnim. I možda su povremeno usne koja zamišljam kako mi ljube unutrašnju stranu bulina oivičene oštrim, neobrijanim dlačicama a ne štucovanim brcima. Uz malo koncentracije, Nikoline crte lica ostaju lepe i izvajane. Međutim, ponekad je mojim maštarijama potrebna čvrsta ruka.
Fransin mi ne nedostaje, jer je nekako još uvek sa mnom. Pomislim na nju svaki put kad vidim cvet ili brojim gumice za tegle ili začujem gurua novog doba na radiju. Pitam se šta će postati od nje; od njenog dragog mozga nalik švajcarskom siru, bojim se da će je dugogodišnji uticaj bacilofoba uzeti pod svoje. Sedeće na drugom kraju kruga i ribati ruke i stolice, dok kažeš keks.

Nedelja uveče. 20.30. 12 stepeni. Lari je na vezi.
„Dakle", ona će.
„Šta dakle?“
„Jesi li našla novog momka?"
„Lari, je l' ti to otvaraš provodadžijsku agenciju?"
„Ne prigovaram ti. Samo sledećeg meseca igram u školskoj predstavi.
„I bilo bi lepo da dođeš."
Bi. Setim se priredbe na kojoj je svirala violinu. Držanja za ruke. „Problem je u tome što nijedan nije ni primeti Nikoli."
„Još uvek se zamajavaš njime?"
Podignem stopala na kauč i podvijeni ih poda se. Odatle vidim njegovu sliku pored kreveta. Mogu se zakleti da se smeje.
„Ja? Nikako."
„Grejs, završio je bez prebijene pare. Sama si mi rekla?"
„Dobro."
„I onaj glupi toranj? Nikada nije proradio, zar ne?"
Protegnem se na kauču, pomerivši u stranu knjigu koju čitam. „Nije proradio kao takav. Za vreme Prvog svetskog rata vlada ga je digla u vazduh. Mislili su da čega nemački špijuni iskoristiti da prate američko iskrcavanje. Prodat je kao otpadni metal. Za 1750 dolara."
„Vidiš? I šta je bilo s Nikolom?"
„Pa... ne mnogo. Ostatak života proživeo je sam u hotelskoj sobi, dekintiran. Počeo je da daje čudne izjave o komunikaciji s drugim planetarna, i svima je pričao da je izumeo smrtonosni laserski pištolj."
„To je jedini dobar deo priče, smrtonosni laserski pištolj. Sve ostalo je dosadno/’
„Nije dosadno. Lari. To je sjajna priča o moći i teretu nekoga koji razmišlja drugačije od nas ostalih."
„Meni ne zvuči tako."
Pokušavam da smislim bolji način da joj objasnim. Važno je da shvati.
„Vidi, lako je lako razmišljati, samo da je Nikola bio prizemniji i praktičniji, njegova se priča ne bi lako završila. Bio bi bogat da ne bi znao šta će sa silnim novcem, i stečenim bogatstvom bi finansirao još istraživanja. Da je Nikola Tesla bio bogat, svet bi nam danas bio neprepoznatljiv."
„Evo šta ja mislim. Ako je već bio toliko pametan, zašto nije držao konce u svojim rukama?"
„Veoma mnogo pametnih ljudi nije u stanju da drži konce LI svojim rukama. Istina je sledeća: da je bio prizemniji i praktičniji, sve su prilike da bi ostao kod kuće na imanju u Srbiji i postao sveštenik kao sto je njegov otac i hteo. Uzeo bi za ženu vrednu, praktičnu ženu sa farme, i podizao snažnu, praktičnu decu."
Ne bi bio najpoznatiji čovek na svetu u svoje vreme, niti bi u njegovu čast jugoslovenske markice i novčanice nosile njegov lik. Nikada ne bi izumeo radio – tu je tvrdnju odbranio Američki vrhovni sud 1913. kada je presuđeno daje Markonijev patent namerna kopija Nikolinog. Ne bi bio upamćen sa kipom na Nijagarinim vodopadima, gde je njegov genij omogućio da se uhvati snaga vode i pretoči u električnu energiju, niti bi se jedinica gust ine magnetnog fluksa zvala tesla.
„Ali umro je kao ludi usamljenik, kao Leonardo Dikaprio u onom filmu. Hauard Hjuz. On je... Vidi izvini, Grejs, ali bio je gubitnik, zar nije? Bio je skroz otkačen."
On mi .se i dalje osmehuje sa noćnog stočića. Ne smeta mu to. Nikada se nije stideo sebe. Nikola je umro od koronarne tromboze 7. januara 1943, sam u svom krevetu u hotelu Njujorker. Apartman 3327. Imao je 86 godina i bio je toliko opsednut strahom od bacila da je retko primao posetioce. Ali njegov posmrtni govor gradonačelnik Njujorka pročitao je uživo na radiju i hiljade ljudi došle su mu na sahranu. Srbi su sedeli na jednom kraju katedrale a Hrvati na drugom, okupljeni da se oproste od najvećeg od svojih sunarodnika.
„Lari. Nikola nije bio gubitnik. Bio je drugačiji. Zbog toga je bio poseban. Bio je to dar. Za razliku od onih prosečnih ljudi, on nikada neće biti zaboravljen."
„Šta podrazumevaš pod prosečnim? Radimo to iz matematike."
Ne znam. Osrednji izgled, radi u bilaternici, voli fudbal i roštilj. Živi u Karnegiju. „Znaš. Prosečan. Običan."
„Prosečan ne znači običan."
Ustanem tako brzo da Gajtonov priručnik medicinske psihologije spadne na pod. „Šta?“
„Prosečan ne znači običan. Prosečno dobiješ kada podeliš ukupan broj brojem stvari koje ga čine. Dakle, prosečan zapravo može biti jedinstven."
Osećam kako mi vena pulsira na licu dok se naslanjam na telefon. Naravno. U pravu je. „Prosečan zapravo može da bude jedinstven."
„Upravo sam to rekla. Imam sutra kontrolni iz toga. Da li si mislila na osrednji, što je nešto što se nalazi u sredini? Ili običan, što je nešto najčešće."
Svo to vreme. Ne samo daje bio viši. Već sve sitnice, na primer kako me je zasmejavao ili kako su mu trepavice podrhtavale dok je spavao. Kako je izlazio na kraj sa zajedničkim životom s braćom. Pa njegov ukus. Kako bi se vreme usporilo dok sam ga čekala da dođe. Kako je uvek bio ponosan na mene.
„Grejs, jesi li tu?" Obuzme me neka unutrašnja drhtavica, neko ushićenje; sve ove godine izloženosti pametovanju odraslih, pitanjima i odgovorima, a sad me je ona nešto naučila. Nešto važno. Ipak, ne znam da li da budem zahvalna.

Sledeća subota ujutro, 9.15. 15 stepeni. Vraćam se kući iz svog novog supermarketa s plastičnim kesama što mi seku prste. Ovo mi je najgori dan za kupovinu, retko pada ali ipak ga se plašim. Prašak za veš. 10 kutija praška za veš, po 5 u svakoj kesi, kao i hrana za jednu nedelju. Svakih 100 koraka zastanem i oslobodim prste tereta tako da mi se krv vrati u crveno zadavljeno meso.
Koračam Haj stritom kad ga ugledam, Šejmusa. Stoji na tramvajskom stajalištu s druge strane ulice.
Na časak buljim u njega kao da je glumac iz jedne bolničke drame koju sam nekada gledala na televiziji: poznat, ali tako van konteksta da ne mogu da odredim ko je bez lekarskog mantila. Još časak ne mogu da poverujem da je to on, toliko sam navikla da viđam njegove dvojnike kud god pogledam. Trgnem se kad mu ugledam lice i srce mi poskoči. Nosi mornarskoplavu rolku i one svetle farmerice izlizane na kulenima. Brodarice sveže iz 21 Džamp strita. Trebalo bi da mu neko kaže da više nije 1988. Možda bih ja trebalo da mu kažem, ali noge neće da mi se mrdnu. Naslonim se na ogradu.
Isprva me ne vidi. Verovatno mu nisam u vidokrugu ili se koncentriše na nešto drugo. Ali ljudski um nadaren je da zanemaruje ono što mu je neprijatno da primećuje. Ugrađeno dugme za brisanje da ublaži udarce, kajanje ili krivicu.
Ili, a to je verovatnije, ne vidi me jer izgledam bajno. Da sam i dalje debela, staromodna i u polusnu, odmah bi me spazio.
Dolazi mu tramvaj i on uđe. učtivo puštajući jednu stariju damu da uđe pre njega. Kroz prozor ga gledam kako nalazi sedište. Vidi me tek kad tramvaj krene. Zuri u mene otvorenih usta. Zatim podiže jedan dlan. prislanja ga o prozor, prsti rašireni. Tramvaj otklapara.
Oslonim se o zid, držeći se za glavu. Prođe nekoliko minuta pre nego što sam u stanju da ponovo pokupim svoj bakaluk.

Tačno nedelju dana kasnije. 27. avgusta, je moj trideset šesti rođendan. Džil sprema porodičnu večeru. Nekako uspem da odem. Ujutro otpešačim do Glenferi rouda i kupim haljinu za zabavu: tamnozelena haljina od žerseja dugih rukava. Sada mi je to zvanična zimska praktična haljina, koju ću nositi u junu, julu i avgustu na sve prigode izvan moje uobičajene svakodnevice. Sada ih ima mnogo. Drago mi je što sam je kupila; svi su se udesili. Čak se i Hari potrudio da istakne svoju ličnost. Nosi odelo.
Džil je napravila jednostavan spoj rolat od mesa s kornišonima, riblju čorbu sa šafranom i kolač od pudinga s pešnfrutom i barenom dinjom. Na vrhu mog kolača nalazi se jedna svećica. Sigurno je mislila da bi me torta sa 36 svećica bacila u očajanje. Donesem bocu vina koju sam našla u drvenom sanduku ispred jedne prodavnice pića na Burk roudu. Kad je dam Mariju, on napravi grimasu i proba da je sakrije iza police za vina da ne primetim. Džil mi pokloni teglicu soli za kupanje s mirisom vanile u mekanom ružičastom omotu od nje, Harija i Betani. Promaklo joj je da a) nemam kadu u stanu, b) sve i da je imam, u ovo vreme restrikcija vode bilo bi nemoralno brčkati se u kadi i c) ja bih bila poslednja osoba na planeti koja bi htela da miriše na vanilu. Šta ona misli da sam ja? Gulab jamun?
Lari, divna, prekrasna Lari poklanja mi novu biografiju Nikole Tesle koju je naručila preko interneta. Verovatno joj je malčice krivo što ga je onako grubo osudila prošli put kad smo razgovarale. Hari junior poklanja mi prelepu torbicu, crvenu i zlatnu napravljenu od materijala od kojih su se nekada pravila starinska kimona. Ponosan je na svoj izbor, ističe detalj u platnu i dizajn kopče dok mu se otac neprijatno vrpolji na stolici. Toliko sam oduševljena da mu kasnije šapnem na uvo da ako ikada poželi da šije, neka dođe kod mene i niko neće morati da zna. Ionako sam nameravala da kupim šivaću mašinu – sve kako bih izbegla tržne centre. On se prigrli od uzbuđenja.
Majka mi poklanja prekrasnu purpurnu orhideju u cvatu koju je sama odgojila. Još veći poklon od majke je zahvalnost koju pokazuje prema Džil dok odlazimo, zagrli je i zahvali joj se na predivnoj večeri, i ko bi pomislio da će vekna od mesa, riblja čorba i kolač s pudingom ići tako dobro zajedno. Džil me odveze kući, njeno veselo liceje neobično setno.
10 i 10 je (dozvoljeno rođendansko odstupanje od uobičajenog) kad me ostavi ispred stana. Dok koračam balkonom na poslednjem spratu, umalo da mi promakne. U senci, naslonjena na moja vrata je kutijica otprilike 10,5 centimetara široka i 3 centimetra visoka, umotana u narandžasti/žućkastosmećkasti papir s narandžastom žućkastosmećkastom mašnicom. Nema kartice. Spustim plastičnu kesu punu poklona i orhideju, i podignem kutiju. Osećam njenu težinu, oblik. Dugo je prošlo odkad sam držala nešto takvo, ali sećam se. Znam šta je unutra.
Polako odlepim selotejp, komad po komad s krajeva i jedan sa sredine, odmotam je tako da ništa ne pocepam, da sačuvam čak i papir.
Najposle mi kutija počiva teška u ruci. Tamnozelena plastična kutija. Skinem poklopac da se uverim da su svi tu. Gornji sloj je potpun, i kad ga dodirnem, malčice se pomere. Prelazim prstima preko natpisa: BROJEVI-ŠTAPIĆI U BOJAMA (ZA KUZINEROVU MATEMATIKU). To je potpun komplet kvalitetnih štapića, istih kao oni koje sam bacila. Vidim se kako sedim na krevetu i igram se s njima kao nekada – bacam ih i slušam skoro metalno zveckanje kad se sudare u vazduhu. Kako se budim ujutro i ugledam obojene štapiće razbacane po jorganu, neke i dalje stežem u rukama. Tek sada, dok ih držim tako, uvidim koliko su mi nedostajali. Polovna igračka za decu. Oči mi se napune suzama.
Na stepeništu nema nikoga. Provirim preko ograde. Odatle se vidi atrijum. Tu je nekoliko žilavih stabala i 12 sasvim različitih saksijskih biljaka iz stana broj dva. Dole je neka prilika, gleda naviše u mene.
Na časak zurim u njega.
„Šejmus Džozefe O’Rajli. Zdravo."



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

19 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:27 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

„Grejs Lisa Vandenberg. Srećan li trideset šesti rođendan."
Volela bih da stegnem gelender, ali ne mogu da ispustim kutiju. „Izgledam kao da sam tek navršila trideset pet, zar ne?"
„Tražiš komplimente? Ne vidim ti lice odavde. Da bih ti rekao kako prekrasno izgledaš, morao bih se popeti."
Ne. Odlazi. Rekla sam ti da odjebeš pre 15 nedelja, 6 dana i 16 i po sati.
„Ili mogu ostati ovde“ kaže, „pa možemo izvesti scenu s balkonom iz Romea i Julije.“
Svakoga časa neki od momaka iz Indije čuće nas i promoliti glavu da vidi jesam li dobro. „Mislim da znaš put."
Pratim svaki njegov korak. 44. Dolazi do odmorišta. Napravi još 7 koraka prema meni.
„Teško te je uhvatiti. Svraćao sam nekoliko puta. I zvonio." Pruži desnu ruku i pridrži se za ogradu.
Nosi smeđe čizme, one izbledele farmerice i zelenu kariranu košulju. Smeđa kožna jakna otkopčana, ruke duboko u džepovima. Možda je pošao na rodeo. Kosa mu je malčice kraća nego što pamtim. Pitam se je li drugačija na dodir. Pitam se koliko je stajao tamo dole.
„Samo 23 puta“, kažem. „Zabušantu."
Vazduh je hladan, a ja nisam obukla jaknu jer sam mislila da mi neće biti hladno od auta tlo stana. Protrljam ruku slobodnom šakom.
„Nadam se da su dobri", kaže. „Pokušao sam da se setim. I hteo sam da budu potpuno isti. Oni tvoji su bili kolekcionarski primerak."
Podignem štapiće spram svetla ispred vrata. Zelena kutija zablista. „Savršeni su. Kako si uspeo da ih nađeš?"
„I-bej. Neverovatno je šta sve ti ljudi drže
Neko dete, negde, naučilo je da broji pomoću njih. Možda mnogo dece. Malene ruke, prave piramide i linije i gomilice. „Hvala ti, Šejmuse. Veoma pažljivo od tebe."
Prinese šaku licu i protrlja bradu. „Pa, da razjasnimo. Zahvalna si?“
„Molim?"
„Kažem, zahvalna si? Na štapićima?"
Ne sećam se da me je to iko ikada pitao. Treba mi vremena da nađem odgovor. „Hm, pretpostavljam da jesam. Neću se odreći prvorođenog deteta niti ičega, ali da, zahvalna sam."
„Dakle znaš šta je zahvalnost?"
„Hm, da. Roditelji su me hranili i oblačili. Slali me u školu. Sada imam 36 godina; to je mnogo rođendanskih poklona. Zapravo, bila sam zahvalna i ranije."
Klimne glavom. „A znam da znaš i šta je krivica."
Ovo je glupo. Hladno mi je. Mogu jednostavno da mu kažem laku noć. Mogu da kažem, hvala na poklonu, Šejmuse, i uđem unutra i prekinem ovaj glupi razgovor. Bilo bi veoma lako. Udaljena sam samo 5 koraka od vrata. Kreni, i stavi ključ u bravu. Okreni ga. Otvori vrata, uđi. Međutim, njegove prelepe oči imaju neku snagu koju ranije nisam primećivala.
Okrenem glavu u stranu i ponovo pogledam preko gelendera. „Da, Šejmuse. Da, znam šta je krivica."
„I znaš kako je nastojati da budeš neko ko nisi."
Stavim štapiće u kesu s poklonima i prekrstim ruke. „Da. Imam mnogo iskustva u tome. Razmišljam da napišem doktorsku disertaciju o nastojanjima da budem neko ko nisam."
Napravi 2 koraka prema meni. Uhvati me za ruke. Osećam toplinu njegovih šaka kroz haljinu.
„Dakle, ustanovili smo da znaš šta je zahvalnost, krivica i pretvaranje."
Sad mi je veoma blizu. Isprva uspevam samo da klimnem glavom.
„Šta hoćeš, Šejmuse?" Glas mi je pretih.
„Neću da bude nikakve zabune u vezi s onim što će uslediti."
Te prelepe oči. „Šta... šta će uslediti, Šejmuse?"
Polako spusti glavu i poljubi me. Nežan poljubac. Zaboravila sam kako mi se od dodira njegovih usana kosti pretvaraju u tečno stanje. Minuli su vekovi od njegovog poslednjeg poljupca. Sklopim oči.
„Ja... moram da ti kažem..."
„Mm m?“
.Ja... terapija... odustala sam. Prekinula sam lečenje. Savetovanje. Sve."
„Iskrenost. Dobar početak. Znam, Grejs. Razgovarao sam sa Fransin. Rekla mi je nešto o karanfilima. Nemoj da skrećeš s teme."
„A o čemu smo ono razgovarali?"
„Je li bilo imalo zahvalnosti, krivice ili pretvaranja u ovom poljupcu?"
Shvatim da mu stežem košulju, prsti mi se provlače kroz rupice između dugmića da mu dodirnem kožu na grudima.
„Nisam 100 posto sigurna. Možeš li da ponoviš?"
Ovoga puta pustim mu košulju i zagrlim ga oko vrata. Pamtim dodir njegove kose, kako se kovrdža u različitim pravcima. Sećam se kakav je osećaj kad priljubim grudi uz njegove. Sećam se svega. Kad prestane da me ljubi, usne mi pojure za njegovima. Otvorim oči.
„Dakle?" Mršti se, gleda me.
„Daj da vidim. Jok. Nema zahvalnosti. Nema krivice. Nema pretvaranja.“
„Nema više laži, Grejs."
„Nisam te slagala. Nisam nameravala da te lažem, ali ne mogu da pričam o tome. Ne mogu da razmišljam o tome. Ne mogu čak ni da se setim šta sam radila, znaš? To je najgore od svega. Šta je to bilo toliko važno pa nisam zatvorila vrata ne znam čak ni šta je to bilo."
„U redu je, Grejs. U redu je."
„Uskoro je trebalo da mu bude rođendan. Planirali smo da priredimo zabavu sledećeg meseca. Mogao je postati zidar ili mornar ili kuvar. Možda bi zavoleo skijanje ili biciklizam. Sve bi bilo drugačije."
Drži me dugo, ćutke. „Nije sve tako crno" kaže. „Dobar deo je moja krivica. Izvini, Grejs. Iskreno, nisam hteo da te promenim niti da te spasem. Hteo sam samo da budeš srećna."
Topao je. Osećam otkucaje njegovog srce. „Sve je u redu“, kažem.
Pruži ruke iza vrata i skloni moje ruke. Vrati mi ih uz slabine, i pomiluje ih. „Dobro. Odlično. Pa, laku noć, Grejs."
Za tili čas nađe se na vrhu stepenica.
„Šta? Kud si to pošao?"
Okrene se. Drzak osmeh. „Idem kući. Laku noć."
Teškim koracima zagazim prema njemu, možda 5 ili 6. Zabrojim se. „Slušaj me, banana momče. Ne možeš me samo tako poljubili pa reći laku noć."
Široko se osmehne i spusti mi ruke na ramena. „Mislim da je deo problema prošli put bilo to što smo počeli malčice prebrzo. Mislim da te je to uplašilo. Izašao sam s tobom jer si mi se dopala. Ti, Grejs, takva kakva si. Ne kao materijal za novu bolju Grejs. Znam da je terapija bila moja ideja, ali... Bože, ne mogu sve vreme da budem brilijantan. Ovoga puta počećemo polako; da se lepo upoznamo. Nema žurbe. Za nedelju-dve ću te nazvati. Pa ćemo izaći na kafu. Zatim ćemo se za nekoliko meseci držati za ruke. Bez žurbe."
Da su mi štapići još uvek u ruci tresnula bih ga njima posred glave.
„To je nešto najgluplje što sam u životu čula. Barem je na spisku prvih deset najvećih gluposti. Misliš da ćemo živeti sto godina? Ili si odlučio da postaneš budista, i da se moliš da provedemo mnogo vremena zajedno u tvom sledećem životu?"
Smeje se. „Samo pokušavam ispravno da postupim."
„Da ispravno postupiš, a? Dakle, za nedelju-dve ćeš me nazvati." Košulja mu je utrpana u pantalone. Izvučem je. Ne pomera se.
„..Da."
„A onda ćemo možda izaći na kafu.“ Njegova košulja ima 6 dugmića, plastičnih boje bisera. Otkopčam poslednje dugme.
„Tako sam rekao. Da."
„ A onda ćemo polako doći do toga da se držimo za ruke? Za nekoliko meseci, ako budemo spremni. Otkopčam još jedno dugme. Prelazim mu prstima preko toplog stomaka.
Duboko udahne. „Bez žurbe."
„I..." Treće dugme. „Posle toga?" Četvrto dugine. „Posle držanja za ruke?“ Peto dugme.
„Grejs... Grejs, smrzavam se.“
„Imam rešenje za to.“ Šesto dugme. ,,Uđi.“



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

20 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:28 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 l1 12 13 14 15 16 17 18 19

Nije savršeno. Problemi i dalje iskrsnu s vremena na vreme, ali iznenađujuće je kako se uz malo mašte sve može dovesti u red. Od mnoštva promena u mome životu, najistaknutiji je zasigurno fudbal. Obožavam ga. Šejmus je imao pravo, prvog jutra kad smo se probudili zajedno prošlog leta. Veličanstven je. Sav je vezan za brojeve: dodiri, nedozvoljeni udarci rukom, šutovi, napadi, procenti. I svaki igrač ima broj na leđima! Koliko to već dugo traje? Subota popodne postala je vrhunac sedmice, mada idemo i nedeljom ako Hotorn igra. Moramo da stignemo malo ranije tako da pojedem sendvič od šunke, sira i paradajza i integralne kifle, ponesen od kuće, tačno u 13.15. Šejmus pojede pitu i popije pivo kad ogladni. Šejmus propušta sve dobre delove s brojanjem, ali izgleda zadovoljno dok sedi pored mene, grli me i gleda utakmicu. Bliži se sezona kriketa. Šejmus kaže da će mi se kriket dopasti i više od fudbala čim shvatim statistiku napada, prošek udaraca i optrčavanja. Verujem mu.
Lari, Džil i majka oduševljene su što sam ponovo sa Šejmusom. Odlazimo da gledamo Lari u školskoj predstavi (glumi Levi u groznom izvođenju predstave Džozef i čudesni tehnikolor kaput snova). Majka ga posebno voli (Šejmusa, ne Endrua Lojda Vebera.) Pun je anegdota o predivnim fudbalskim povredama, kao što su kolena koja razbijaju jagodice i očne jabučice, i cevanice što lome noseve i probijaju njima lobanje. Majka nikada pre nije bila ljubitelj sporta; sada, uz Šejmusovo vodstvo, nikada ne propušta utakmicu na TV-u. Iščašenja ramena, direktni sudari. Postala je stručnjak. Sledeće godine, Mardžori, kaže joj on, vodim vas na moto trke. Jedva čeka.
Jednog nezaboravnog dana za vreme školskog raspusta uzmem malo slobodnog vremena s posla pa Lari i ja odemo autobusom do Čadstona.
Sednemo u restoran brze hrane u tržnom centru. Lari izabere sto, pa ode po hamburger i pomirit. Kad se vrati do stola, uhvati me za ruku, a kada primeti da su mi oči zatvorene ili da mi je disanje slabije, šapuće mi na uho nežne reći o hrabrosti i pobedi i o tome koliko je ponosna na svoju tetku. Na svoju omiljenu tetku.
Ne uspevamo da ostanemo dugo (uznemirava me raspored stolica, neizbrojivih jer ljudi sedaju, ustaju i pomeraju se, i hvata me neka alergija- počnem nekontrolisano da se češem) ali njoj izgleda ne smeta pa mi pomogne da izađemo, drži me pod ruku. Čim izađemo na svež vazduh, svrab prestaje, pa pretpostavljam da ga je prouzrokovao neki otrovni gas iz plastike. Možda su čak i buve, ali one bi se zadržale duže, sigurna sam. Taksijem se vratimo do mog kafića gde joj kupim čokoladni kolač i dijet kolu.
I sve to vreme ne držim joj pridike. Ne dajem joj savete, ne umaram je poređenjima ni propovedima. Ne upoređujem je ni sa kim. Jer u životu postoje st vari koje čovek mora sam da otkrije. Ali da postoji samo jedno što mogu da poklonim tom predivnom detetu – samo jedno da joj pružim, umotano u sjajni papir i uvezano čvrstom masnicom, evo šta bih joj rekla.
Većina ljudi propusti ceo svoj život, znaš. Čuj me, život nije kad stojiš navrh planine zagledana u zalazak sunca. Život nije čekanje pred oltarom niti trenutak kad ti se rodi dete niti trenutak kada plivaš u dubokoj vodi i delfin dođe i pliva uporedo s tobom. To su delići. Deset ili dvanaest zrna peska rasutih po tvom celokupnom postojanju. Oni nisu život. Život je pranje zuba, pravljenje sendviča ili gledanje vesti ili čekanje autobusa. Ili hodanje. Svakoga dana, zbiju se hiljade malih događaja i ako ne gledaš, ako nisi oprezna, ako ih ne uhvatiš i ne učiniš da budu važne, možeš ih propustiti.
Možeš propustiti ceo svoj život.

KRAJ



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

21 Re: Toni Džordan - Sabiranje taj Pon Feb 06, 2012 3:28 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
Zahvalnost

Informacije o životu Nikole Tesle dugujem knjizi Tesla: čovek van vremena, Margarite Čeini i delu Čarobnjak: Život i vreme Nikole Tesle, Marka Dž. Sajfera. Sve greške ostaju moje (ili Grejsine).
Mnogo dugujem predivnom delu Kliforda A. Pikovera Čudesa brojeva: Avanture u matematici, umovi i značenje, punoj oduševljavajućih informacija o brojevima. A zahvalna sam i sajlu www.crimelibrary.com na činjenicama o suđenju i smrti Vilijema Kemlera.
Zahvalnost dugujem i čitaocima koji su mi davali korisne savete, naročito Kereni Barnet, Melisi Kranenburg, Džesu Hauardu, Ajrini Korsten, Kerolajni Li, Fioni Makrel, Džesu Oberzbiju, Štivu Vajdu i Krisu Vomersliju. Prijatelji su bili darežljivi u idejama i podršci, naročito Li Folvi, Skot Folvi i I.i Miler.
Posebna zahvalnost Piteru Bišopu i utočištu pristalica Varuna pisaca gde sam napisala deo ovog romana, i Kraljevskom melburnskom institutu za profesionalno pisanje i izdavaštvo, naročito Olgi Lorenco. Veoma sam zahvalna Majklu Vilijamsu što je verovao u vrednost ovog rukopisa, i brilijantnim i inspirativnim ljubiteljima knjige u Tekst pablišingu, posebno Majklu Hejvardu.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu