Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

 » Svet književnosti » Forumska biblioteka » Klasična književnost » Stevan Sremac-Zona Zamfirova

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 2]

1Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:30 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Glava prva

U kojoj je opisana jedna dirljiva scena izmedju kalfe Kote i segrta Pote, dalje, kuca hadzi Zamfira corbadzije, a tako isto i slika junakinje ove pripovetke.

U kujundzinici Mana kujundzije sede kalfa Kote i segrt Pote, i rade. Zadubili se u posao. Kalfa Kote dovrsuje neku srmali-mustiklu, -koju je porucio kod njih u radnji neki Mile, nazvan Mazni, najveci kicos i meraklija u svoj mahali, ako ne i u svemu gradu, - a glavati cupavi segrt Pote, i on smrce i radi; cisti zecjom nogom stare mindjuse i baca ih na gomilicu preda se. Obojica se zadubila u posao pa rade. Kalfa Kote zvizduce nesto, a segrt Pote se zaneo u posao, pa se u jedan mah zaboravi, pa zapeva, onako kao za sebe:

Sinocke te, lele, vido', Zone,
gde se premenjuvas...

Kalfa Kote ostavi rad pa ga samo pogleda.
A Pote se zaneo kao tetreb pa produzi onim svojim tankim srebrnim glasom.

Gde se premenjuvas, lele, Zone,
u tvoja gradina.
Oj, hoj-hoj, lele, Zo...

ali ne dovrsi jer puce samar, i Pote ispusti onu zecju nogu i mindjuse i pogleda zacudjeno u kalfa-Kotu.
- Sto me pa tepas, bata-Kote? - pita ga Pote pitomo, masiv se sakom za udareno mesto na glavi.
- A, bre, eseku nijedan, - pita ga kalfa Kote - kakvo pojenje u ducan?!
A segrt Pote ga gleda blesasto i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila.
- Kude si gu cuja i naucija, ete, tuj pesnu, eseku nijedan palilulski?!...
Pote cuti i cese se po glavi koja bridi, pa mu to cesanje cini neko osobito zadovoljstvo.
- Od koga si gu, zbori, bre, naucija?! - opet ga pita kalfa Kote, ali ne dobija odgovora. - Ti li ce za Zonu pesnu da pojes?!... Sto si gu ti pa da mozes da pojes?!
Pote oborio oci, pa se stidi.
- Paa... - nastavlja kalfa Kote - ti li si gu videja kad si ona, demek, presvukuje kosulju i cicek-anteriju u bastu?!... Hm, - huknu i duhnu ljutito na nos i zavrte glavom Kote. - Kude si gu videja? Zbori, kelco nijedan.
- Nesam gu videja, bata-Kote, - veli stidljivo, sapatom, segrt Pote - kude smem ja pa da gledam corbadzijske kerke?! Ja si sal pojesem, eto, sto se poje po carsiju i po ma'ale!...
- Ih! - viknu kalfa Kote i dize ruku da ga jos jedared udari, ali ga ostavi, kad uplaseni Pote uvuce vrat i glavu kao kornjaca da bi izbegao drugi samar koji ocekivase. Kote samo obrte glavu pa se krisom nasmeja; valjda i njemu smesno dodje pri pomisli kakav bi smesan izgledao segrt Pote kad bi zaista virio kroz plot u corbadzijsku bastu i uzivao u prizoru opisanom u pesmi.
Kad Pote ne dobi ocekivani drugi samar, on polako ispruzi siju i glavu, pogleda plasljivo oko sebe, uze onu zecju nogu i mindjuse, smrknu i produzi posao i ne razmisljajuci bas mnogo zasto je dobio samar. Mozda zato sto je s tim nacisto bio da su samari sasvim prirodna i neminovna posledica bednog segrtskog polozaja. A vukao je samare preko cele godine. Sem prvoga dana Bozica i Uskrsa, slave i Todorove subote (kad se pricescivao), nije bilo dana da Pote nije dobio samara, ili u ducanu, ili na cesmi. Zato zaboravi brzo dobiveni samar, pa kad svrsi posao, primace preda se bednu svoju veceru, - komad hleba i povece parce pecene bundeve - prekrsti se i poce vecerati, razmisljajuci i hesapeci u sebi koliko jos ima da prodje dok ga zakalfe; a cim postane kalfa, iskijace prvi segrt - misljase fatalista Pote - za sve ove dosad dobivene samare. Boze zdravlja! Zapamtice prvi novi segrt ko je kalfa Pote! Tako misli Pote i jede pecenu bundevu, i tesi se i uziva vec sad. Zato inije cuo kad ga je jos jednom zapitao kalfa Kote gde je cuo tu pesmu.
Kalfa Kote ne dobi odgovora.
A nije trebalo da ga pita ni gde je pesmu cuo ni od koga je pesmu naucio, a jos manje je smeo da se ljuti, jer je ta pesma isuvise dobro poznata bila. Pevala se po celom gradu, i da je kalfa Kote malo-malo mucnuo glavom, setio bi se da je segrt bas od njega istog cuo i naucio tu pesmu, kao sto je on cuo i naucio od majstor-Mana. A posle, bas da je sve zaboravio kalfa Kote, nije trebalo da zaboravi onaj samar sto ga je pre nedelju dana dobio i on sam od majstor-Mana kad je tu istu pesmu pred njim zapevao. Zato je vise nije pevao pred majstorom. Pa i ono malocas, mozda segrt Pote i ne bi zapevao i, ni kriv ni duzan, dobio samar da nije sam on, isti kalfa Kote, zvizdukao bas tu istu pesmu. Ukratko reci, ta se pesma najradije pevala u ono doba kad i ova nasa pripovetka pocinje. Bila je cisto fatalna sa svoje prilepcivosti; i ko je samo jedared cuo, nije mogao vise da je izbije iz glave i zaboravi. Kad uvece leze u krevet, sapuce te stihove; kad ujutru ustane i potrazi papuce, opet mu se ti isti stihovi otmu s usana, i on pevusi tu pesmu: "Sinocke te, lele, vido', Zone..."
Svaki ju je znao i pevusio, i zenjeni i nezenjeni, i mladi capkuni i stari dilberi pevuse je. Cak i prozaicni cir-Mosa Abensaam pevusio bi je kad bi sto dobro prodao, ili kad bi, sarafeci, koga zabusio i prevario - i on bi, trljajuci ruke, pevao tu pesmu. Pa i vi, postovani citatelji, bez razlike pola i starosti, zvanja i zanimanja, izvesno da znate tu pesmu o lepoj Zoni. Ali ima sto ne znate, a sto cete tek iz ove pripovetke saznati, a to sto ne znate, to je to: na koga se odnosila ta pesma. Ta je pesma iz naroda; i bog zna ko ju je spevao, i na koju je Zonu mislio taj prvi kad je tu pesmu spevao! I ko zna otkud i na kom dalekom kraju Srbije pokriva crna zemljica i zelena travica i tvorca i predmet te pesme! I to vam ni pisac ne ume kazati, jer to ni sam ne zna, ali ono sto zna, to je: da ko je god i kad god je ko - u vreme ove nase pripovetke - zapevao tu pesmu, uvek je mislio sam na jednu Zonu, na lepu Zonu, Zonu Zamfirovu.

2Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:30 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Zona je bila kci cuvenog corbadzi-Zamfira, bogatog i uvazenog corbadzije, silnog negda corbadzije. Dugo se jos pricalo kakva je sila bio corbadzi-Zamfir: takve sile i takvog gospodstva nema vise! Pred pasu je u tursko vreme izlazio kad god je hteo - u po dana, u po noci, i bio vidjen i mio gost u pasinom konaku. Pasa se vrlo cesto savetovao s njim. Koliko su samo kafa i nargila posrkali i cibuka popusili i mastika popili, i Zamfir u pasinom konaku i pasa u Zamfirovoj gospodskoj kuci! I ne jedan pasa - nego nekoliko njih! Zamfir je bio sila: mogao je coveka i sa samih vesala skinuti, samo kad hoce i kad potrudi svoje cudo i gospodstvo. A za sitnije stvari utoliko mu je lakse bilo. Svaku nepravdu ucinjenu kavurima on je lako, od sale, zalecio, samo kad se krenuo. Tek se digne do pase. Jave ga, a pasa ga odmah pusti k sebi. Corbadzi-Zamfir udje, pokloni se pasi, pasa mu da znak da sedne. Donose kafe i cibuke, piju i srcu. Pasa zapoveda razgovor i pita, Zamfir samo kratko odgovara; cini se ljut, cuti, srce kafu i pusta dimove, guste dimove, i gleda kroz prozor u stranu. Pasi vec pomalo dosadno. - Opet menjaju cibuke i donose druge kafe, a Zamfir jednako cuti. Pasa vec uznemiren.
- Sto si cutis, corbadzi-Zamfir?!...
- Pa... pituj me, paso, pa ce si zborim! - odgovara kao malo usluzno i ponizno, ali i hladno, Zamfir.
- Ne li te pita, a ti si sal cutis!
Zamfir sleze ramenima, pusta guste dimove i gleda u stranu kroz pendzer.
- Koja mi fajda, cestiti paso, i da si zborim? - reci ce u neko doba corbadzi-Zamfir. - I komu da si zborim?! - Pa skine fes i brise celo.
I treci cibuci i trece kafe dodjose, a corbadzi-Zamfir tek sad malo da se odobrovolji i kaze sta ga je nagnalo da dodje pasi, isprica mu neku sirotinjsku nevolju. Potuzi mu se na neki zulum: na razuzdan asker, na nepravedan sud, na nasrtanje na obraz i veru, i kaze da je doneo kljuceve od kuce svoje i da ostavlja u amanet njemu celjad i dvore svoje; ili neka prima kljuceve ili neka pomogne vlascu svojom. A pasa mu se pravda, obecava, a sto obeca, to ce i ispuniti - zna to corbadzi-Zamfir.
- Ete za tvoj keif, corbadzi-Zamfir, i toj ce ti naprajim! - veli mu pasa - i stvar je svrsena!...
A i pasa je znao uvek sta radi; znao je on da je Zamfir sila i u Stambolu. Smenio je on ili, kako tamo kazu, "surgunisao" je tri pase. Pa nije trebalo ni da ide sam glavom tamo, - "Sal dor cukne u tel u Stambul - i pasa vec bese!" - govorahu cesto mestani hvaleci silu i moc corbadzi-Zamfira.
A ta sila dolazila je od silnog bogatstva njegovog. Njegovi vinogradi i cifluci mnogobrojni su, i ko bi ih mogao izredjati! Ali sta da se citaoci lome preko polja i atara, kad je dosta da mu pogledaju konak, dvore njegove, koji su i visi i lepsi i od samih pasinih! Kuca mu je bila u jednoj tesnoj i krivoj ulici u blizini crkve. Kapija velika, sva isarana cestim redovima eksera, s ogromnim zvekirom, pokazuje vec sama ona bogatstvo domacinovo. Kuca dvokatna, visoka, s mnogim visokim odzacima, padala je izdaleka iz polja svakome putniku u oci i raspoznavala se usred ostalih kuca, sa doksatima i mnostvom prozora i kapcima. U kucu se ulazilo preko mnogih sirokih basamaka. Avlija prostrana. Ispred kuce manja bastica, takozvana devojacka basta, puna svakojakog cveca: ruze, karanfila, zambaka i kakvog ne cveca! Samo je lepa Zona znala kakvoga sve cveca nije bilo u basti, jer ona se starala o cvecu i zalevala ga. Skoro svako doba godine imalo je svoje cvece, i kuca Zamfirova mirisala je preko cele godine. Pred kucom su jos i dva stgara granata i lisnata samduda, nekoliko dunja i dva dafinova drveta, koja je jako pazio stari corbadzi-Zamfir. I u maju, kad cvetaju dafine, najradije je sedeo na prostrtom sidzadetu pod njima; pusio, izdavao naredbe, srkao kafu, i tada je vrlo malo mislio; samo od vremena na vreme izdigne se na sidzadetu, pruzi nos - kao hrt kada hvata trag - i uvlaci miris od zuta dafinova cveta i sakama ga jos vise grabi i priteruje svome nosu. Miris ga taj zanosi i opija. Budi u njemu davne uspomene taj orijentalski haremski miris zutog dafinovog cveta. Pa se corbadzi-Zamfir seca dahireta i resmeta, i feredza i bademastih velikih ociju, i pesme jedne koja se negda tiho pevusila po srpskoj mahali, - tiho, da Turci ne cuju - pesme o mladom kavuru i o Zejni nekoj! Tada ga obuzima slatka seta, i stari Zamfir tada tiho zali za mladoscu svojom pod cvetnim dafinovim drvetom, koje je i onda tako isto mirilo. I sve dok cveta dafina, ono nekoliko dana, corbadzi-Zamfir nerado ostavlja kucu i slabo izlazi u carsiju. Tu sedi i pusi, pije kafu i amberiju, odatle naredjuje i savetuje i grdi, ali i kad se naljuti i grdi koga od mladjih - ipak je tih dana dobre volje.
Bio je stari asik. U mnogim pesmama je spevan s mnogim, sad vec cestitim i primernim matronama, staricama. Mladji svet i ne peva danas te pesme, a i ako ih peva, ne zna o kome pevaju.
I danas, jos ovako star, voli hadzi Zamfir da zadene po koju staru ljubav svoju.
- Aaa, Mado, - rekao bi kad je sretne - kude ti je ubavinja tvoja?
- E, hadzijo, - odgovara mu ona - prodje si nase!...
- Prodje, Mado! Odose si i mlados' i lepotinja, kako lastavice u jesen!...
- Eee, laste se pa vrcu na prolet, ama tvoj mlados' i moja lepotinja - nikad...
Iza kuce je prostrana avlija, a iza ove duboka basta s kapidzikom u crkvenu portu, kroz koji kapidzik prolaze corbadzi-Zamfirovi u crkvu na jutrenje i na krace molitve. U avliji nekoliko koseva, pec za hleb, stale za konje i velika supa, a u supi dvoja obicna kola, pa cak i jedan "pajton", istina staroga fazona, nalik na one faraonove "kolesnice" iz biblijskih slika, koje su s njim zajedno propale onoga fatalnog dana u Crvenom moru; ali tek kad vam kazem da je jos samo pasa imao takav "pajton", i niko vise u mestu, onda tek dobijete pravu sliku bogatstva, velikog bogatstva corbadzi-Zamfirovog.
Tu u avliji su celjadske sobe i kujna. Kujna je po pravilu uvek malo podalje od odaja jedne takve corbadzijske kuce da se ne bi osecao zadah od gotovljenih jela. U toj kujni su se i celjad i ukucani prekodan najradije bavili. Kujna je bila najmilije i, tako reci, najtoplije mesto u prostranim konacima corbadzi-Zamfirovim. Tu ponekad i sam corbadzija svrne da popije kafu. Tada obicno svi izidju, samo po jedno musko i zensko od mladjih ostanu, stoje tu kao sveca pravo i ocekuju zapovesti, dvore ga. Ali vecim delom dana to je mesto samo za celjad i za zenskadiju. Tu posedaju na one seljacke, grubo odeljane i sklepane tronozne stolicice, nalik na papudzijske, pa povazdan peku i srcu kafu, ili jedu pecene semenke od bundeve ili kokice od kukuruza i, onako raskomocene, samo u jelecicima i salvarama, slusaju novosti iz komsiluka, mahale i grada; tu pretresaju sve, i obicno i redovno nikoga ne ostavljaju na miru. Sve se tu sjuri, i domaci i iz komsiluka, pa nastane jedan slobodan razgovor, cuje se kikot, cicanje, uzvici: "Muka te izela!" Ponekad se i papucama u sali gadjaju; a cim udje musko, one ucute i uprepodobe se, kao da nista nije ni bilo i kao da ni dve unakrst ne znaju! Iz te kujne se vec dosad pet devojaka podsvojkinja udalo. Tu se zagledale i zaljubile u momke corbadzi-Zamfirove, za njih se udale i postale domacice i majstorice, ali zato ipak i nadalje su se smatrale i osecale kao rod u kuci corbadzi-Zamfira. One ga i ne zovu drukce nego corbadzijo, 'adzijo ili cico, zenu njegovu Tasanu - corbadzike, 'adzike ili strinke, a njihovu mezimicu Zonu zvali su prosto Zone. Uopste, odnosaj je patrijarhalan i srdacan. Corbadzi-Zamfir, iako je ponosit i silan u carsiju i medju Turcima i medju Srbima, ovde medju njima je blag, gleda na njih onako, kako da kazem, kao na decu. Kad ponekad udje u kujnu da zapali cibuk, oslovi ih obicno: "Ela, kerko Mado, turi si jedan, ama ubav, merdzanates u lulu mi! 'Ajde, pa ce ti poigram u svadbu! Hahaha!" smeje se crobadzija, pa je ustine za one njene jedre i rumene obraze, ili je potapka po gojnim plecima, od kojih cisto hoce da prsne ono malo jelece njeno. Biva da ponekad bane domacica mu Tasana (od koje se corbadzi-Zamfir - iako je tri pase surgunisao - ipak pribojavao pomalo); tada corbadzija brzo uzme na se ozbiljan vid, pa kao da nista nije ni bilo, brzo okrene razgovor, pa je savetuje i kao grdi pomalo i veli: "Ce se udas. Domacica ce stanes, obraz da cuvas; zasto obraz - tol'ko! - i pokaze dva prsta sirine. - Neje, ete, golema stvar, ama - i tu digne obrve i prst uvis i veli znacajno - golem kapetal!" I kad se koja uda, oni ni onda ne prekida svoje staranje, nego i onda razbira kako se koja vlada i obilazi ih ponekad; pa je mozda to i dalo povoda besposlenom svetu te je cak - kako tamo vele - "turio u pesmu" corbadzi-Zamfira i neku lepu Cvetu, pa i sada se jos peva pesma:

Gospodar mi sedi na sandalija,
gospodar mi pije ljuta racija;
gospodar mi zbori, Cveta ga dvori,
gospodar se smije, Cveta se vije!


Corbadzi-Zamfir je cuo i znao za tu pesmu; nije se ni ljutio na nju. Mozda zato sto je bio covek meraklija i voleo pesmu. Voleo je da ga pesmom i bude i uspavljuju. Kad leti posle rucka prilegne na doksat da se odmori i pridrema malo, voleo je da cuje tihu pesmu, i one su to znale i tiho bi tada zapevale:

Slavej-pile, ne poj rano,
ne budi mi gospodara,
sama cu ga probuditi!...

A kada bi ustao, potrcale bi odmah na doksat da ga posluze. Jedna mu nosi na posluzavniku parce stambolskog ratloka, casu studene vode i casicu mastike, a druga - legen i ibrik i tanak peskir. On bi se umio, obrisao ruke i lice, i malo - ali samo obicaja radi - stenjao bi i jecao pocesce. "Oj lele, - stenje i mazi se corbadzi-Zamfir - kude je taj smrt da me uzme u Goricu da se ne mucim... psesko zivenje moje?!..." Tusio bi se na tezak i bedan ovaj zivot, pa bi se prihvatio ratloka i razgovarao se i salio malo s njima, pitao bi ih ima li sto sladje od ratloka.
Jednom reci, vladao se potpuno gospodski, i bilo mu u konacima sve asli pasinski. Gde god covek baci oko, svuda vidi samo gospodstvo. A tek unutra, u kuci, u predsoblju, sta sve covek moze da vidi! Tu silni legeni, ibrici, sahani, srebrni savdani, tepsije i sinije po metar i po u precniku, pa one case, mangali, i cega ti svega tu nije, i sve to srebrno ili bakarno pa kalajisano. Svakoga dana imaju dosta posla devojke dok sve to izribaju, pa se sija po corbadzi-Zamfirovoj avliji kao da su se sunca spustila i poredjala dole po kaldrmi. A tek po odajama! Kakav raskos i kakvo sarenilo! Cilimi pirotski i ciprovacki, angorski tepisi i sanduci sedefski stambolski puni svile i kadife; po duvarima oruzje skupoceno, poklon od pasa i bimbasa. Uz zid sa sve cetiri strane niski minderluci. U svakoj odaji po jedno skupoceno srebrno kandilo gori uoci nedelje i praznika pred ikonom iz Rusije, koja je sva srebrom optocena, a tri kandila gore pred onom najvecom ikonom iz Jerusalima sto ju je doneo jos nekad otac Zamfirov kad je bio na hadziluku, kud je poveo i svog desetogodisnjeg sina Zamfira, koji se danas stoga zove jos i hadzi Zamfir.
Ali hadzi Zamfir je imao jos jedno bogatstvo - imao je nesto sto se ne moze lako kupiti ni steci, nesto sto sam bog daruje coveku, pa zato to svaki corbadzija i nema. To je lepa cerka njegova, njegova mezimica, to je mlada Zona, Zona Zamfirova. Sva su deca Zamfirova bila lepa, sve udate kceri njegove kao zene ostase lepe, ali Zona ipak najlepsa medju njima bila. Imala oci kao kadifa, kosu kao svila, usne kao merdzan, zube kao biser, struk kao fidan, a sva je bila ono pravo "zlato materino". Ona je ta na koju je svaki mislio kad je zapevao onu pesmu "Sinocke te, lele, vido', Zone". More, pa ne samo tu pesmu, nego i ma koju drugu pesmu, svaku pesmu u kojoj se samo spominjase devojka i ljubav kad bi tada zapevali, mislili bi svi, uvek, samo na Zonu hadzi Zamfirovu. A ona je znala za to, pa kao svaka vanredno lepa, a uz to jos i bogata, bila je razmazena, pusta, nemilosrdna, gotovo reci demonska. Ko je nije znao i ko se nije za njom okrenuo kad, ponosito kao paun, promine carsijom?! Od pukovnika pa do narednika, od starog nacelnika pa do cosavog praktikanta, od majstora do segrta, - sve je to rado gledalo i uvek naslo tek nesto da se okrene i pogleda na onu stranu. I sam stari penzionisani predsednik suda, koga su mladji cinovnici medju sobom zvali "macor", i on bi se svaki put okrenuo za Zonom, a kad bi mu prebacili i dirali ga, - on bi se branio da mu nije ni do kakvog djavolstva, nego da mu se uvek nesto stegne oko srca: pada mu, veli, na um njegova Jelisaveta, koja bi sad isto tolika i istih tih godina bila!... Pa bi se opet okrenuo i gledao na onu stranu kud bi prosla Zona u onoj njenoj zelenoj atlasnoj bundici i alevim salvaricama, koje su za dva-tri prsta virile ispod zute satinske suknjice sa cveticima. A nikad sama nije isla: uvek je oko nje bilo bar pola tuceta nekih tetaka i strina. Kad ide, ona se lomi u struku, sitno koraca, a glavu izdize i pruza je ponosno malo napred, kao vodena zmija kad izdigne glavu i brodi vodom.
Sva carsija gleda za njom, i mimoprolazeci i oni sto sede po cepencima i siju fustane i pamuklije; samo je pogledaju, mahnu glavom i grunu se u prsa i uzdahnu, pa siju dalje. I sam Manasija - "capkun Mane" nazvan - kujundzija, koliko je puta - on, capkun i nesrecnik da mu je trebalo para traziti! - koliko je puta kad ona prodje, od sevdaluka tresnuo po divno izradjenoj tabakeri od ciste srme i slubio je kad prodje Zona Zamfirova! A zatim bi batalio posao, primakao bi svoju tabakeru, napravio cigaru i pustao guste dimove i dugo i dugo zanet u misli gledao bi za njom carsijom. Blenuo za njom i cinilo mu se kao da je ostalo traga od nje, kao da vidi trag njen, - dugu zelenu prugu od bundice i zutu od suknje i alevu od salvara lepe i ponosite Zone Zamfirove.

3Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:30 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Glava druga

U njoj je opis Manasija kujundzije, poznatog i pod imenom capkun-Mane ili Manca, koji je - iako ova pripovetka ne nosi njegovo ime kao naslov - ipak nekako glavni junak ove pripovetke.

A ako se Zona ponosila sto se svet za njom okretao, mogla se, vala, ponositi, i te jos kako, kad se za njom osvrne Mane kujundzija! Jer i isti taj Manasija bio je krasan mladic. Bilo mu je tako dvadeset dve ili tri godine. Vrlo je rano otpoceo radnju na svoju ruku. Otvorio je ducan pre nekoliko godina, ali ga je zatvorio, jer je morao u vojsku. Kad je odsluzio rok, vratio se, i tada je po drugi put otvorio ducan. Bio je dobar majstor, ali siromah; pa ipak je bilo razlike izmedju onog prvog i onog drugog, docnije otvorenog ducana. Onaj prvi je bio manji i prazniji, a ovaj drugi veci i puniji. Onaj prvi nije imao ni vrata, nego samo cepenak, a majstor Mane je preko cepenka uskakao vanredno vesto. Dugim uskakanjem izvestio se do neverovatne lakoce, tako da je mogao jos onako u letu, u skoku, skrstiti noge i odmah se i posaditi prekrstenih nogu, kao Turcin, i sve je to, sto bi nasi stari pisci rekli, svrsio u jednom okatrenucu. A pre toga bi sam pocistio metlom ispred cucancica, zadirkivajuci devojke koje se s cesme sa stovnama vracale, ili bi s onim komsijom preko sokaka razgovarao, a taj razgovor bio je za vodonose kao ona Skila i Harivda za stare putnike. U ducan niko vise nije mogao stati, zato u prvo vreme Mane nije drzao ni segrta, nego je sam samcat u njemu radio; pazario je i pazio da ko sta za vreme pazara ne pridigne iz ducana. U njemu je pet dana radio, a sestog, u subotnji, pazarni dan, pazario s okolnim seljanima i curkastim seljankama i seljancicama, koje se zagledaju u Mana, - a bio je vrlo lep - pa i ne umeju odmah da kazu zasto su dosle i sta hoce!...
Kad je ovo po drugi put, posle vojske, otvorio ducan, i musterija je prema ducanu mnogobrojnija bila nego pre. I on sad nije imao nuzde da uskace na cepenak, nego je ulazio na vrata dostojanstveno; zastane uvek malo na vratima i grdi mladje: kaze kako se danas ne moze na mladje osloniti, pa tek onda ulazi. Mane je sada uzeo i jednog segrta, koji vec pola godine dana - od poslednje slave Manine - kako ide bez kape, cupav i gologlav, jer jos nikako ne moze da se seti gde je izgubio kapu. A u mogucnosti je da drzi i kalfu. Ducan mu je pun, a porudzbina svaki dan. Nekada u onom malom ducancetu svom izradjivao je samo prosto prstenje, belenzuke, zvonca i medenice, i opravljao bataljene mustikle i olupane tabakere; a sada, u ovom drugom, izradjuje i bolje i skuplje stvari, kao: mindjuse, zarfove, pafte, ukosnice, lanceve za sahate i mustikle i tabakere od srebra i srme; ima i starih grckih, rimskih i srpskih novaca - bavi se numizmatikom, i stoga cak drzi i arheoloski list "Starinar".
Pa kao sto je bio dobar majstor, tako je bio i lep momak. Crnomanjast, lepa, velika oka, sastavljenih tankih obrva i tankih brcica. Vec i po samoj svojoj prirodi i po zanatu svom kujundzijskom bio je otresit i pazljiv na odelo, a to je jos vise i pritvrdio sluzeci u vojsci, i to, kao varoski sin, u kavaleriji. Nosio se lepo i radnim danom, a utoliko lepse nedeljom i praznikom. Kad obuce one njegove uske caksire maslinove boje, a na grudi tanku zutu svilenu pamukliju, preko nje jelek i gunjce, opet maslinove boje - a sve u silnom gajtanu - pa se pritegne trabolos-pojasom, za kojim mu je sahat o sirokom srebrnom lancu, koji je Mane sam izradio, a na glavu kad nakrivi fes, sajkacu ili astragansku subaru, - kako vec kad vreme zahteva - nije bilo zenskog celjadeta, ni mladjeg ni starijeg, a da za njim ne pogleda! Mladje zalgedaju krisom ispod oka, pa tek samo usitne kad prodju ispred njeg.a A cine se kao da ga i ne gledaju, kao da prelaze preko kakvog brvna preko potoka. A one starije i poznatije, one matrone sto nose lagirane papuce i svilene carape sa crvenim petama, one sto kazu da ga vole kao svoje dete, one ga ne samo slobodnije gledaju nego se i zaustave i razgovarjau s njim; a kad se prastaju, ne moze covek da saceka kraja. Po nekoliko se puta rukuju i vicu: "Aj' sa zdravje!", ali ne pustaju odmah ruku: drze ga duze za ruku i sve nadju ponekoga da pozdrave. "Pa pozdravi se na majku ti Jevdu!" pa ga poljube u celo ili u obraz. I Mane poljubi u ruku, i taman da podje, a njega opet zadrze, opet se rukuju i vele: "Pa pozdravi se, ete, i na tetku Doku!" pa ga opet ljube u obraz, tako da mora formalno da se otme i da bezi. Tako zene; naprotiv, mnogi stariji ljudi nisu ga bas najradije gledali. Samo duhnu na nos: "Hm! Jaga, sto je cimpir! Anasana!" reknu kad Manca prodje kraj njih, pa se od silna cupkunluka lomi kad ide, a nakrivio fes na jedno oko. - "Eh crna Jevdo, sto rodi sina capkuna!...
Mladje a, istina, nisu mogle i smele ljubiti, ali su ga utoliko ceznjivije krisom gledale, narocito nedeljom, kad igra oro na cosku Sefteli-sokaka. Od sviju momaka on je najlepsi bio, a u kolu najbolji igrac, a prema sviracima najgalantniji. Uvek je stoparac davao kad je vodio on kolo. Kad je u kolo dolazio, onda bi oblacio jedne kicoske plitke cipele s visokim stiklama, a u svakoj stikli bio je, jos kad se cipela gradila, vesto namesten po jedan praporac. Pa kad Mane zaigra i zaplete i zalupa nogama, zvece oni pusti praporci i silno diraju u srce sve igracice. Mane je najcesce vodio kolo. Samo pozove po jednu devojku da s njom povede kolo. A ona se stidi, hoce od stida da proguta onu maramu koju je metnula na usta, i sva srecna pruza ruku Manu, pa igra s njim! Ne igra, nego leti kad Mane povede "Osamputku" ili "Potresuljku"! I samo oni praporci u Mancinim stiklama sto kazuju da igraci dodiruju zemlju i da se ipak na zemlji nalaze!...
A kao sto je bio dobar igrac, tako je bio dobar i pevac, lovac, jahac i veseljak i za drustvo covek. Kad god bi svrsio kakav posao i zaradio dobro, tada ne bi zalio ni vremena ni para da se proveseli i prodzumbusa malo s drustvom. A to je bilo onda kad bi, na zadovoljstvo i svoje i musterije, svrsio kakvu malo krupniju porudzbinu, a takvih je, kako koji mesec, sve cesce i sve krupnijih bivalo. Procuo se majstor Mane i sa krupnijih radova! Nekada se ponosio samo mustiklom koju je izvezao Ibis-agi, ili tabakerom u gazda-Gana, ili srebrnim prstenom koji je napravio Videnu, kmetu velikovrtopskom. Slavan prsten, masivan prsten bese to, dugo se poznavao na cati Trajku! Kad ga je, prilikom nekih partijskih razmirica i nesporazuma, zvrcnuo kmet Viden, nosio je cata tri nedelje od istog prstena cvorugu na celu, pa izgledao s njom na celu kao inorog. - A kakvo je samo srebrno kandilo izradio za Svetog Panteleja; pa srebrnu rucicu za ikonu Bogorodicinu u divjanskom manastiru! I glas o vestome majstoru Manu kujundziji otisao je daleko po svetu, tako da je cak i za Svetu Bogorodicu Rzansku izradio tezak krst od srme... Posle svake takve na zadovoljstvo izvrsene narudzbine osecao je mastor Mane potrebu da se malo poodmori. Tada bi uzeo tamburu i otisao u lojze, ili pusku, pa otisao malo u lov. Ili bi uzjahao konja, pa otisao cak do Vranja, do Kostane, pa bi uvece zaseo u kakvu malu kafanicu sa dobrim vinom i u drustvu se burno proveselio. Pio bi, a coceci bi mu pevali i igrali i vili se pred njim do zore, a on ih, raspolozen pesmom, svirkom i igrom njihovom, vacao na krilo tako silno da bi im papuce poletele cak u stukator, i lepio bi im stoparce i dinare i uveravao ih da prime: jer je ta para, kaze, "alal-para!" Zbog svega toga on je bio rado gledan od mladjeg sveta, ali mnogim roditeljima nije se dopadao pored sveg njegovog lepog zanata i zlatnih ruku njegovih: nije im se dopadao sto je lovac, binjedzija i veseljak, - i tako je majstor Mane od njih i dobio onaj nadimak: capkun-Mane...

4Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:31 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Glava treca

Ona je pomalo i nastavak glave druge. U njoj je dalje isprican jedan moralan udar koji je zadesio Mana - zajedno s posledicama njegovim. U ovoj glavi je, dalje i resenje familijarnog veca koje je bilo sastavljeno iz dve strine i cetiri tetke Mancine.

Kao sto je Mane bio mali majstor, tako mu ni kuca nije bila velika. - Kuca mu je bila u Jeni-mahali. Mala ali lepa bela kucica s povecom bastom, sa doksatom obraslim u ladolezu, hmelju i vinovoj lozi. Pred kucom puno simsira, a medju simsirovim drvecem jedan veliki stari simsir, koji cak i hlada daje. Niko ne pamti da je ikad manji i tanji bio; i sam ded Mancin pricao je da se jos detetom igrao pod njim, i to pod tolikim istim! - Avlija je sva bila u cvecu. Kao i svi na Istoku, i Mane i majka mu Jevdokija voleli su i negovali cvece. U kuci je bilo i golubova i gugutki u korpama povesanim ispod krova. Pa kad cvece zamirise, a gugutke zagucu, - orijentalac se svaki tada rado odaje tihim sanjarijama! Bese to kucica puna svega i svacega, a najvise topline (one topline koju cete uzaman traziti kod nas); kao i sve kuce u tim krajevima, bese ona pravo toplo, skrovito i mirno gnezdasce! Kuca nije imala prozora s ulice. Izgledala je kao bula s jasmakom i feredzom. S ulice je bio samo beo prost i jednostavan zid, tako da ukucani nisu imali nikakve veze sa ulicom. Prozori s ulica im nisu odvracali paznju porodice na svet sto prolazi. I kad covek udje u takvu kucicu, on se oseti nekako vise sam, svoj; daleko od grada i vreve i tisme gradske, i on uziva u onoj prijatnoj tisini kucevnoj. - Osim kucice, Mane je imao i nesto zemlje: nekoliko njiva i jedan veci vinograd radi grozdja i vina, i drugi, mnogo manji, radi teferica, jer je bio na vanredno lepom mestu, imao hladnu, studenu vodu, u blizini pevali slavuji, a tuda cesto prolazile na rad bosonoge devojcice s motikom na ramenu, te je to Mana utoliko cesce vuklo u polje i zelenilo, i pravilo mu - kraj onih prirodnih lepota - teferic jos prijatnijim.
A Mane je voleo da teferici. Prostre cilimce, koje bi doneo za njim Pote segrt zajedno sa sisencetom mastike, zbaci plitke kondurice s nogu, sedne i uzme tamburu, pa zapeva onu svoju najmiliju pesmu:

Zelen zekir, drago moje!
Sto mi, dragi, ne dolazis?
Sinoc sam ti dolazija,
po azbasce posetaja,
alov jaglak izgubija.
Ako mi ga, draga, nadjes,
operi ga, prati mi ga
po ciraka Spiridona! -
Oprala bi, drago moje!
Rakli-sapun nestanjuje,
bistra voda presa'njuje,
jasno slunce na zapadu! -
Operi ga, draga moja!
Tvoje ruke - rakli-sapun,
tvoje oci - dva kladenca,
tvoje lice - jasno slunce!...

Kad god bi Mane zapevao i ispevao tu pesmu, uvek bi - iako je bio zustar i vredan majstor - uvek bi tada zazalio na sudbinu svoju i na uredjenje u svetu: sto je to bog ostavio da covek bas mora raditi i u znoju lica svoga zaradjivati hleb kad, eto, od leventovanja lepseg i lakseg zanata nema!...
U leto zorom, jos za rose, odlazio bi tamo, popio kafu koju bi sam tamo na suhom granju pekao, naslusao bi se pesme pticica i nadisao svezeg i mirisavog jutarnjeg vazduha, umio bi se jutarnjom rosom, pa bi se odatle, okrepljen i veseo, vracao i otvarao ducan, i bio vrlo razgovoran i predusretljiv s musterijama, koje su vecinom bile mlade i devojke seljanke, tako pohlepne na mindjuse, prstenje i manistre.
Rucao bi kako kad, nekad kod kuce a nekad - i to cesce - bi mu se, narocito kad ima kakav veci posao, jelo u ducan donosilo; a kad je sto bolje zgotovljeno, isao bi Mane kuci i rucao s majkom. - Jevda, majka Manina, bila je jos lepa i drzeca zena, jos ispod cetrdeset godina. Ostala je rano udovica. Imala je muza kojega je volela i obozavala jer je i telom i dusom bio lepota od coveka. A i sam epitet, upravo epiteti, svedoce to. U carsiji je imao nekoliko epiteta: celebi-Djordjija, dilber-Djordjija, asik-Djordjija. Jahao je dobra hata, nosio lepo odelo; nije se bojao Turaka, i vazio je kao srecan i drzak krijumcar; prenosio je so, barut, knjige i druge poverljive stvari iz Srbije. Izvan kuce je bio ponosit, a u kuci nezan. Oplakala ga je i iskreno ozalila Jevda, i zali za njim evo vec petnaest godina. Javljale su joj se prilike, dobre prilike, ali se ona ne htede udavati, jer nijedan od tih sto je prosahu nije bio ni prineti njenom celebi-Djordjiji. A vec i sami im nadimci kazivahu to - behu to sve neka imena budiboksnama; neki Tane "Domacica", neki Bane "Jagurida", neki Gane "Majkina dusica", - i sve tako neka imena! - Dobri ljudi, lepe prilike, ali pri svem tom ipak bedni izgledaju prema pokojnom Djordjiji, ocu Maninom. I tako Jevda ostade udovica i posveti se sva negovanju i vaspitanju sina svoga, koji je bio susta slika i prilika svoga oca. Ona je lebdela nad njim; svaka najmanja potreba bila je odmah ispunjena. Ona je cisto umela sinu i misli njegove pogoditi; cim bi samo pomislio i u sebi zazeleo nesto, majka bi mu pogodila sta zeli i misli i ispunila mu vec!

5Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:31 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
I kod tako lepog zivota i slaganja, kako je moralo biti Jevdi, majci Maninoj, kad je cula da joj napadaju sina u jednim novinama, i kad zbog toga Mane postade prgav, pa svaki cas dolazase u sukob s majkom, koju je dotle uvek najneznije oslovljavao.
- Jevdokijo, crna druske Jevdo, tvojega ti Mancu, ete, turise u novine!... - tim recima je pozdravi jedno jutro komsika njena, Taska.
- Tugo-o-o! - viknu Jevda preplaseno. - A zasto ga turise? Neje cinovnik, ta da se karaju?
- A koj znaje! Ama nisto, strinke, naprajise odi momce!... I coceci i cengije turise na kup sas njega u novine. Lele-e! Sram da me izede; em sto sam sal komsika, pa iska sram i rezilak da me izede! Ceti si svet, pa se smeje!
I doista bese izisla jedna poduza beleska o majstoru Manasiji (rec: majstor bese pod navodnicima), gde se napada na njega: da nije nikakav majstor i da ne treba svete crkve da porucuju kod njega crkvene utvari i sosude, - jer on zaradu tu upropascuje s muhamedancima, nasim najvecim neprijateljima, neprijateljima svih nasih svetinja! Beleska je bila poduza, pakosna i zajedljiva. A potekla je od jednog kujundzije dosljaka, kome posao nije isao najbolje; ili, upravo, isao je posao, ali on nije bio zadovoljan zaradom. Priznavao je da mu je Mane opasan konkurent, kad se uzme u vid njegov kucevni trosak i kafanski dzeparac. Zato je nasao nekog advokata budzakliju i zamolio ga je da se zauzme, rece, za pravednu stvar i da mu napise za novine.
- Oni nama prosto ne daju da zivimo! - tuzio se taj gospodin advokatu. - Oni zive - guditeboksnama! Nista ne kupuju na pijaci!... Kad si ih video u parku da se setaju ko drugi ljudi Jevropejci, da izvedu zene, ili sestre, ili, recimo, svastike?!... Ili uvece na koncerte da dodju?!... Jok, brate. "Mi ce si u lojze iskocimo!" Pa ponesu i sta ce da pojedu i sta ce da popiju - niko pare njihove ne vidi!... A ja sam svetski covek: ja hocu dobro da pojedem, pa, brate, i da popijem hocu... Kod mene malo koji dan da nema supe, a oni praziluk i na prvi dan Bozica... S takvim svetom ne moze da se izdrzi konkurencija. Pa ja onda treba da kradem srmu i srebro, pa da mogu konkurisati s njima... A meni otpadali nokti na Gorici; to jest, nije bas meni - ali isto ko da je i meni!... Pa, molim te, ujdurisi ti to; a ja znam sta je pravo...
- Ne brigaj ti! - rekao mu advokat pruzajuci kelneru casu i pitajuci ga koja je. - Ti pamti... Je l' sedma? Dobro... Kad ti kazem, verujem. Ja cu da pijem, a ti pamti, pa naplati! Naplati, brate! - A zatim se okrene klijentu, pa nastavi: - Ne brigaj ti, - rece skidajuci sesir, jer mu se glava cisto pusila od piva. - Znas li, bre, kako cu da ga potkupim? More, ni pas s maslom nece ga moci pojesti!...
I odrza rec! Napisao tako da je sve brujalo po gradu. Citali su i prijatelji i neprijatelji Manini; oni ga zalili i zamerali mu i zataskavali "bruku", ovi likovali i sirili dalje taj glas. Mane je bio kao lud nekoliko dana. Nije se on navikao na takve stvari, nije bio cinovnik, pa da je oguglao i da moze tkao lako progutati i svariti tu stvar kao drugi, civilizovani svet! Bio je besan. Turio je kamu za pojas i gotov bio na svasta, ali nikako nije mogao da dozna ko je to napisao, pored sveg traganja i raspitivanja, a po potpisu se nije znao ni mogao upravljati, jer je na svrsetku ovog pakosnog napisa kao potpis stajalo samo: "Jedan veran sin nase svete pravoslavne crkve". - I morao je najzad i Mane pribeci peru i pisanju, tom novom oruzju, kako kazu, i napisati jednu ispravku. Ispravku mu je napisao bas onaj isti advokat budzaklija koji je i neprijatelju njegovom napisao napad na njega!...

6Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:31 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
U kuci Mana kujundzije nesreca. Ona lepa idilska tisina pretvori se u paklenu dosadu. Jevda kao ubijena, a Mane zlovoljan. Jevda nikud ne izlazi, a Mane opet slabije prekodan dolazi kuci; a i kad dodje, bolje da ne dodje jer je prgav i dzandrljiv. Svacemu manise, nista mu se ne dopada kao pre: ni jelo mu nije zgotovljeno kao sto treba, ni postelja mu nije namestena po volji, ni kosulja mu nije oprana i upeglana kao sto bi on hteo. Svaki cas sukob s majkom, prema kojoj je dotle uvek poslusan i osobito pazljiv bio. A Jevda cuti, trpi, i place krisom. I to je tako trajalo nekoliko dana, teskih i crnih dana, a zatim, malo po malo, pa se smirilo i utisalo. Tek onda poce majka poizdalje nagovestavati Manu da bi vec trebalo da joj nadje "odmenu", jer ona je, veli, vec ostarela.
- Dodje si drugi zeman; zastupi drugi red i adet - govorila bi mu Jevda. - Trazi si, dete, priliku sproti teb'; a nase starovremsko - bese vece!... Sto da te turaju u novine?! Sta da si gubis mlados' i lepotinju po mejane i kafane sas one rospije, nikakve vere!... Ta da te turaju u novine i da te cete po mahale i po carsije?! Zasto, Mane, dete moje? U zem da propadnem, odi sram i rezilak! Ziva ti ja! Uzmi si, dovedi si dom nevestu! Pogle kol'ki covek stade! Tatko ti Djordjija bese u Kotine godine kad me dovede u kucu si! E zasto da ti propada vek?!...
Tako je Jevda govorila sinu. Malo koji dan da mu nije citala i govorila. I Mane joj rece da je to i njegova davnasnja zelja. Obeca joj da ce uraditi onako kako ona zeli.
I tako je taj ispad u novinama imao za posledicu da se ucinio taj preokret u zivotu Maninom. Uostalom, i bez toga ne bi se dugo cekalo na to, jer tamo, na Istoku, ranije se i sazreva a ranije i stari. Cim cevojce pocne da grize donju usnu i terzija joj pocne da meri i sije fustane - ona je za udaju; a decak, cim pocne da krivi noge i nakrivljuje fes na jedno oko i da gleda vrhove od cipela - on je vec za zenidbu!... Cim otvori ducan, odmah oseca da mu treba i domacica. A i svi mu povladjuju, svi ga hvale da je dobra prilika i vele: "More, pa ima si covek i ducan!" iako je tom coveku osanaest godina, a ducan mu malo veci od veceg putnickog sanduka. - Takav je tamo obicaj. Jer cim neko ima samo malo vece brkove, vec ga zovu i same udavace "cica", a ako jos pusti i bradu, njega svi zovu "pope" ili "dedo", pa ma koliko se on na to ljutio. A kad prolazi mahalom, sav zenski svet, i zene i babe, odaju mu cest: ustaju s pragova avlijskih vrata i ostaju tako stojeci - s malo pognutom glavom i rukama pod pasom, - sve dok on ne prodje!... Zato, heto ne hteo, mora da se zeni jer ga sve goni - i komsiluk, i carsija, i kuca, i rodbina. Rodbina tek samo povede reck pred njim o njemu: "More 'oce, ete, da ga zenimo!" A on obori glavu, gleda u stranu, stidi se, ali ne porice, niti se brani. Uopste, kod te srednje klase sa zenidbom ide mnogo brze i lakse nego kod onih visih, bogatijih i ucenijih. Ali zato i nema tu onih silnih matorih momaka koji se tuze na vlazno vreme i na rdjavu kujnu, niti onih silnih zlovoljnih, matorih devojaka koje mirisu na kamfor i nose pamuk u usima. Ne, ovde nikad dotle ne sme, i ne moze, da dodje!...
Tek spopadnu coveka koji nije ni u snu snio i ni nakraj pameti mu bilo da se zeni, i navale na njega sa sviju strana da se zeni! Kao nestasna deca kad metnu konjsku muvu magarcu u uvo, pa ga time silno uznemire, te se, jadnik, uzaman baca nogama, stresa tovar i samar, ali mu sve to nista ne pomaze, - tako i ovome samo puste u usi misao o zenidbi i zenici - i vi sutra lepo ne mozete vise da poznate onog jucerasnjeg sredjenog, mirnog i zadovoljnog coveka! Tek mu kazu: "More, onaj "covek" mnogo se nesto raspituje za tebe!" - "Koji covek?" - "Pa, onaj, de... u suknji; iz jucerasnjeg drustva!" A on se seca, smesi se i kaze da ga se to bas nista ne tice, a obicno zavrsi: "Pa sta kaze, boga ti?" -"Kaze da joj se dopadas." - "Slave ti?" - "Zdravlja mi!" - "Pa sta kaze jos?" - "Kaze da joj izgledas gord, i veli: Sta cekas? Valjda se jos nije ta srecna, ta tvoja buduca, rodila? Ili, veli, valjda trazis mnogo para!" - "Zdravlja ti? To bas kaze?" - "Ama, molim te, ni reci!" veli onaj tajanstveno. "Molila me da ti nista o tome ne kazem!" - "Ih, bolan brate!" veli onaj i sada samo misli o tome i ni o cemu drugom. Nalazi da mu je zivot pust, da nema nege dovoljno. Pomislja cak i na starost i bolest koja moze naici: pa ko ce ga tako svesrdno moci dvoriti ako ne zena, ta verna drugarica i saputnica covekova? I on oseca da ne moze vise ovako ostati! Ukratko, cudi se kako to moze i jednog dana biti bez "domacice"! Nalazi da je to najlepsa zenska i da prosto ne moze bez nje; ona je samo za njega stvorena, a on za nju! I jedan doticaj kolenima ispod stola, i jedno "ti", koje mu ona prvi put izrekne, privuku ga i pritegnu silno njoj, kao najjaci konopci i lanci ("ruzicni", naravno)! I ne prodje mnogo, a svet ga vidi lepo izbrijana, s podbrijanim vratom, omirisana berberskom sapunjavicom, gde dostojanstveno, okruzen nekim tetkama i strinama, gega u prosevinu, a usi mu se crvene od teska stida.
Nesto tako moglo se ocekivati i u ovoj prilici kod Mana kujundzije. O toj stvari je vec nekoliko dana mislila najozbiljnije Manina majka Jevdokija, pa je naposletku i sazvala jedno vece - familijarno vece od rodbine, vec postarijih zena.
I one se odazvase i dodjose. Dodje i tetka Dika, i tetka Kara, i strina Paraskeva, i druga strinka, Nikoleta, i tetka Ruska, koju su svi smatrali za rod, a niko nije znao da kaze kakav im je rod. Manina majka im kaze zasto ih je zvala. Isprica im sta ju je nagnalo da ubrza stvar; isprica im o novinama i o onom rezilaku, i kaze im da ozbiljno hoce svoga Mana da zeni. Pita ih sta one misle. Svaka je govorila i svaka se redovno bestraga daleko udaljila od same stvari i otisla na deseto; svaka je bila opomenuta da se ne udaljuje nego neka se drzi same stvari, i svaka se nasla uvredjena i dizala se da ide, pa svaka opet ostajala. Ali sve skupa ipak slozne behu u tome da Manca treba vec da se zeni, i da one sve slozno treba da legnu na posao, pa da mu traze priliku. I kada banu, i nezvana, i dodje jos jedna, cetvrta tetka, neka tetka Doka, s rukama preko trbuha, i zapita ih sta su se skupile, rece joj vaznim i ozbiljnim glasom strinka Paraskeva:
- Zbrasmo se, strinka Doke, 'ocemo, ete, da zenimo onoj nase magare!...

7Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:31 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Glava cetvrta

U njoj je ispricano jedno familijarno vece na kome je utvrdjen spisak kandidatkinja, to jest devojaka za udaju, ili, jos bolje, devojaka od kojih jednu treba sebi za suputnicu u zivotu da izabere majstor Mane kujundzija.

Nekoliko dana docnije, a kod Jevde se opet skupljaju na novo familijarno vece. Svaki cas tek zaklapaju nanule ili papuce preko kaldrmisane avlije, i jedna po jedna strina ili tetka dolazi, s rukama pod pazuvima. Skupljaju se, i tu su vec na okupu sve tetke i strinke: Dika, Kara, Ruska, Paraskeva, i Nikoleta, i Doka. Sve su one dosle na poziv Jevdin, samo najmladja, tetka Doka, dosla je, kao i uvek, nezvana. Bila je to jos lepa i jedra zena, malo cudnih manira. Cesto se zaboravi, pa zvizdi sokakom. Nju su obicno uvek izbegavali - niti su je pozivali k sebi u kucu niti su je vodili kad su kuda isli. A ako su je bas kadgod i poveli, to je uvek bilo posle duzeg svadjanja i pogadjanja oko postavljenih uslova, na koje je uslove Doka tesko pristajala. Jer Doka je bila vrlo nezgodna: uvek bi ponesto lupila iako je niko pitao nije, i cesto bi time drustvo u nepriliku dovodila. A imala je obicaj da ono sto kaze uporno brani, pa i da se potuce, jer je bila poznata kao ubojica. Zato su je izbegavali; a kad je se nisu mogli otresti, nego su je morali povesti, vodili su je samo pod tim uslovom da nista, ni reci, ne sme progovoriti. Redovno se tada morala zakleti u svoje oci i u zivot svoga muza Sotiraca - koga se ona, uzgred budi receno, vrlo malo bojala - da nece ni usta otvoriti! No, uostalom, sve to izbegavanje nju je malo bunilo, a onima je malo pomoglo. Jer Doka je uvek umela nekako lako i vesto da namirise gde je dobro drustvo, bilo po kakvom mirisu od przene kafe, ili po zvuku od cvrcanja na tavici, bilo naposletku po papucama i nanulama poredjanim ispred nekih vrata, - sto je za nju uvek bio najbolji i najnesumnjiviji znak i dokaz da tu ima drustva, i da ce biti kafe i jeglena.
Cetiri tetke i dve strine Manine posedale po minderlucima unaokolo i sve srcu kafu, a poneke i zadimanile kao musko. Tetka Doka pije i kafu i mastiku i uz to pusi kao Turcin.
Srcu kafu i razgovaraju o udavacama za koje su nasle da bi mogle biti prilika za njihovog Mancu.
Poce strinka Paraskeva:
- U Madine, ete, tam' siroti Zelenu cesmu, kakvo devojce iskoci - pusta ne ostala!... Onakvu lepotinju vece u moj vek - a ja sam si zena ubavacko stara - joste ne vido'... Fruzina gu, ete, ime...
- Mori, zar ona si je jedna?! - prihvati tetka Ruska. - U Jordana Kaltagdzije dom sto si procafte devojcence, ete, ono Timce... Kako zambak t'nka! Da ostade joste turcko, case, dve mi oci, zaradi njuma zulum da se napraji na veru ni!... E, sto mu, Jevdo, ne zboris, ete za njuma?
- E, sta da cinim?! - veli Manina majka. - Zasto da mu zborim? Sto da ga karam? Karanje nema! U vojsku teraju sas zor, a u zenidbu - jok!
- Eli je, zar, u Beograd begenisuvaja kakvu maznu Beogradjanku, ta mu sag ove nase nesu prilika?! - umesa se tetka Doka, ali ne dobi odgovora ni od jedne iz veca.
Spomenuse jos nekoliko njih. Spomenuse Diku Grncarsku, Lence Kubedzijsko, Done Cesmendzijsko i Zone Stavrino i Jone Mamino. Sve su to i lepe i postene devojke i radene devojke. Cele nedelje rade u kuci, u nedelju u svilenim fustanima u kolo, a u ponedeljak zavrgnu motike preko ramena, pevajuci "Zelen zekir, drago moje", idu u polje, u njivu ili u vinograd... Sve su to bile lepe prilike za Mancu. Priznaje to Jevda i kaze da ce govoriti Manci, sinu svom.
- Da zboris, Jevdo, - rece joj tetka Doka. - Da mu zboris, em povise da mu zboris za tija devojciki! Sta da si sedi nezenat, ta da si gubi vek i godine?! I ja mu zboresem, ama me ic ne slusa!... "'Ajde, vika mi on, cuti si, Doke! Tebe ti lasno, rece; ti si mislis da se sag lasno moze da ozeni, da mi je men', rece, lasno nevestu da nadjem kako teb' sto je lasno sisence rakijke da si pijnes!... Becarl'k dzibi sultanl'k olmaz", rece, i tol'ko! Ne 'tede vise, kuce, ni da si zbori s mene, a i ja ga - kad vido' sto je brljiv - batali!... A sto pa ima devojciki sto su pristasali za udavanje, - pasa, pa da g'im ne manise! Em kol'ko gi milo da se udadnu, i tol'ko gi joste dvaput pomilo za nasoga Mancu, otkad se, ete, vrnu iz vojsku iz Beograd!... O, boz'ke, kol'ku mi ces' cine i davaju devojciki, a sve zaradi tvojega Mancu! Ubavo si vidim, demek, zasto je toj! Preko carsiju trce, ta da me u ruke celuju, "Zivo-zdravo" mi reknu... sal sto se sramuju da za Mancu, ete, pituju... A iz oci gi, ete, toj citam!... A ja si vece ubavo znajem zaradi koga mi taj ces' cine. Njeknja si beja' u amam, a tuj si u amam beose i one, ete, ta Dika Grncarska, Gena Krivokapska i Lence ono Kubedzijsko. Bese tu i ono Zone Zamfirovo; ama on si, kako corbadzijsko, bese sa svoji; na banjase se ni pa zborese sas oveja. A ove - ama znas kako mi ces' davaju, kako mi lackaju! "Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!" vika jedna. "Uzni si, strinke Doke, moj sapun, kirid-sapun je! vika pa druga. Boz'ke! Da se polome sluzejeci me!... A ja si sedim, pa, kako pasina majka, primam si ces' i od jednu i od drugu, ama si mislim u pamet: "A ripciki! Da se istepaste vi za toj, vikam; ja, ako sam si zena prosta, ubavo si znajem dek neje zaradi men' toj". Pa si zborim u pamet: "Boz'ke, koja ce mi sag bidne snajka u ovej poklade!?..." A lepe, pa ubave sto su - lelee, Jevdo, oci da si ne skines sas nji'! Ja gi sal gledam, pa si seirim! A tuj pri men' si sedi' an'ma na Imer-agu, pa rece: "Vide li, Doke, sto je, rece, ubavo onoj Zone Adzijsko; pa bela kako zambak, a oci gu kako badem, a grlo kako fildis, a usta gu, rece, kako merdzan-ates!... Eh, rece, pusta, rece, vera sto ni smice i na nas i na vas, a keif mi, rece, da gu uznem, ete, za mojega Halila!..." I istin' zborese zena! A ja gu teke tagaj toprv pogleda malko bolje Zonu. Pa kad gu vid'o onu njojnu t'nku snagu, pa one njojne puste kose, pa one bele, cvrste grudi, kako dva fildzana, pa ono njojno devojacko sramuvanje! Lele, tugoo! - viknu Doka, pa se zavali onako becarski i raspali cigaru, srknu iz fildzana, pa nastavi: - A men' mi dodje nesto zal', pa si zborim u pamet: "E, crna Doke, pusti tvoj k'smet!... Sto nesam becar, ta da gu eli uznem eli otnem od tatka gu", - tol'ko sto je lepotinja!...
- 'Ajde cuti si, nesreco! - obrecnu se Jevda na nju. - Neje te ni sram?... Kako zboris to?!...
- Ete sto?!... cudi se i brani Doka. - Sto si loso zborim?... Ako si prajim kef, belkim sas usta si prajim; nisto, ete, loso ne napraji!... - rece i ispi opet jednu casicu mastike, pa dodade: - Ako iskas, Jevdo, ete, sve da ti ga zberem jedan dan na kup u amam, ta da gledas i seiris i biras, ete, za tvojega Mancu, pa da ti, kako i men', dodje zal i krivo sto nesi ti Manca!
- Ih, - graknuse neke - sto je brljivo! Neje te ni sram! Pi, kakvo zborenje! Idi si dom! Nesreco becarska!...Dom da si ides! - povikase i skocise sve na nju. - Koj te je svaja?!... 'Aj si dom!...
- Koj da si ide dom?! Ja li?! - planu Doka i skide jednu papucu i steze je. - Ruska nek' si iskoci! Kakva mi je ona tetka?!... A kad bude nisto zort, ja cu se tepam i karam zaradi nasega Mancu, a vi jok!
- Ja-gu, sto si zbori! - kara je Paraskeva, a spustila glas malo od straha. - Esnafska zena, pa kakva si je!... Kad ces si, mori, Doke, crna Doke, ete, pamet da specalis! Toj li je zborenje? Neje te ni sram odi ovoj cupe? - rece i pokaza na izmecarku Denu, kojoj odmah zatim dade ocima znak da pokupi fildzane i rakijske casice i sisence s mastikom, kojom se - cesce od sviju - posluzivala tetka Doka, dok je pricala slike iz hamama, pa da sve to iznese napolje. A to je sasvim umesno bilo, jer, ako i dalje ostane to tu pri ruci tetka Doki, ko zna sta sve moze lupiti i ispricati (pai potuci se s nekom!) tetka Doka, kojoj su fes i samija dosli vec malo vise nakrivo, i tako izdavali njeno raspolozenje.
A zatim se podigose sve s minderluka; Dena im vec okrenula nanule i papuce ka avliji, i ove ponovo, onako stojeci, jos jedared izredjase imena devojaka koje treba Jevda da spomene i da ih pohvali pred sinom Mancom.
- Ama s men' u amam da iskocis, - salete je Doka - da seiris i da vidis jednu ubavinju i lepotiju odi devojciki!... Mori, u pasine saraje, pa bi iskocile i tam' pomedju tri teste Djurdjijanke i Stambolijke potakve; iskocile bi i tam' najlepe i najubave!...
- De-de! Lasno za toj, mori, Doke! Ce iskocimo jedanput! - veli Jevda, samo da je skine s vrata. - A sag, idi si pa legni, prespij si malko, Doke...
- Ete, toj Zone Corbadzijsko da vidis sal!... - veli joj Doka izlazeci. - Ja cu si razberem kad ce Adzijsko u amam, pa da si odemo ja i ti; a ja cu platim amam i za men' i za teb' - sal ono Zone Adzijsko da vidis i ti da seiris, pa... ako sto nesi musko...

8Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:31 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Glava peta

Ona je upravo kao neka epizoda. Kao epizoda uzeta, ona je, istina, malo poduza, ali uzeta kao roman, ona je ipak kratka; jer ona i nije upravo nista drugo nego jedan kratak senzacioni - ali za roditelje vrlo poucitelan - roman, u kome su junaci mladi Mitance Petrakijev i neka Svabica Hermina... Sve ovo moralo se ispricati da vide citaoci pred kakvim je ambisom vrlo lako mogao biti i nas junak Mane kujundzija.

Po resenju familijarnog veca, Jevda uze preda se jednoga dana sina Mancu. I posto je zendiba u nacelu bila vec svrsena stvar, razgovarase sad o njoj onako u pojedinostima. Jevda mu spomenu i izredja imena sviju devojaka. Spomenu mu Fruzinu Madinu, kako je vredna, krotka i lepa, i dodade da nije ni cudo kad joj je tatko Grk iz Filibe; zatim mu spomenu Timku Jordana Kaltagdzije, pohvali je kako je zdrava, - "kako mecka", rece Jevda - kako lepo tka i vodi sav domazluk; Diku Grncarsku nagovesti mu i rece za nju vrlo mnogo lepih stvari: kako je zdrava, vita stasa, "kako se, kad ide carsijom, sramuje, kako i prilega na devojce", kako je poslusna i kako ima lepo grlo, kad zapeva "Zapevalo bulbul-pile, misli zora je!" Lence Kubedzijsko, Zone Stavrino, Jone Mamino i Genu Krivokapsku, - sve ih spomenu, o svakoj rece sto se dobroga moglo reci i zapita ga sta on misli.
Mane je cutao. A kad mati navali na nj, on joj rece da nije to bas tako hitno.
- More, Manco, sine, dokle ce si momak?! - veli mu mati. - Snaju da mi dovedes u dom, da mi hizmet cini, ta da se i ja malko odmorim... Lasno li je men' da je, u ovej moje godine, mesim 'leb i got'vim rucak i za teb' i za momci i ciraci tvoji?!... (Citaocima je poznato da u Mancinom ducani nije bilo, sem Kote i Pote, nikakvih drugih momaka i ciraka, ali to je sujeta majstorske majke sto je tako rekla!).
- Pa ce se zenim, nane, ti ic brigu da ne beres! - umiruje je Mane. - Za men' lasno; teke za teb' iskam da ti bidne ubavo! Zasto da uznem niku, a ona da ti ces' ne odava, - biva li, a?...
- More, ce mi odavaju ces', za toj brigu da nemas. Ja vec i sag joste vidim sto me pocituju... Ete, izberi si jednu odi tija sto gi ti kaza otoicke... Koju iskas, a men' ce bidne pravo... Sve su si ubave...
- Eh! - odmahnu Mane rukom. - Ta sto ako su ubave! One li su sal ubave? Ima vreme!...
- Mori, Manco, pobrgo raboti! Zasto ce gi pograbe corbadzijski sinovi, kako carsilije, ete, vruce mekike sabajle, - pa sto ce tag da cinis?!...
- Ama, de, javas, nane! - smeje se Mane. - "Sto ce da cinim?"... Pa cu si uznem jednu! Sto mi ti na sag tol'ko zboris kako da do godinu nece pa da iskoce novi devojciki, i joste moze poubavi i pokrotki devojciki da bidnu odi ovija ovogodisnji...
- Ama, ja vece vido' moj k'smet i srecu sas teb'!... - veli mu mati ljutito. - Mane, Mane, majka ti ne plakala! Sto mislis? Ja sam si prosta zena pa se ic ne razbiram i ne znajem ovo sagasnje... Stra' me sto ces sas men' da naprajis rezilak kako onaj tvoj Mitko corbadzi-Petracov sto napraji sas majku i tatka mu!...
- Sto ce nacinim?! 'Ajde i ti pa, nane, kako si toj pa zboris?! - rece prekidajuci razgovor. A zatim metnu subaru na glavu i ode ljutito.
- Nije bez nisto! - rece Jevda posle duzeg razmisljanja. - Tugoo, ako je begenisuvaja niku belosvetsku, - u Nisavu cu, ete, da ripim!...
Dugo je sedela tako na minderluku u jednom cosku od sobe i mislila. Sta sve nije pomislila. Branila se od tih mnogih i svakojakih misli. - Lele tugooo! Istin' rekose koji kazase: "Da ne dava Gospod na dete sto mu majka pomisli!" Ete i s men' i Mancu mi alis ta si je sag rabota! Moze da i nece bidne bas tako loso! Done! Done, mori! Done, nesreco selska! - viknu Jevda i zovnu izmecarku.
- Sto iskas, strinke?
- Poskoci, dete, po corbadzi-Tasu i rekni: "Vika te strinka Jevda; iskocila, rekni, golema rabota! Ama brgo, rekni, da dodjes!..."

9Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:32 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Ne prodje mnogo a evo corbadzi-Tase. Bio je podalji rodjak, padao joj kao neki dever, a ona njemu kao snaja. Na njega se Jevda obracala uvek kad je u nevolji kakvoj bila i trazila pametna saveta; njega bi pozivala, i on se odmah rado odazivao, kao i svaki rodjak, ali kanda je malo, onako potajno, i uzdisao za Jevdom, i to godinama beznadezno uzdisao. Poceo je dok je jos devojka bila, i jos nije prestao uzdisati, ali o tim uzdisajima naravno da Jevda nije smela nista znati...
- Sto iskas, snajke-Jevdo? - zapita je Tasa. - Sto ti trebam?
- Pozva' te, bata-Tasko, imam si, ete, golemu muku da ti reknem... Ono moje brljivo dete... Manca de... iskam da ga zenim, a on se, ete, rita kako magare kad si nece samaricu na grbinu... E, kakvo je toj sag zastupilo, bog da cuva!... Ni se tatko ni se pa majka slusa! Sto je ovoj? Batisa ni se sve; sve se batisa, bata-Tace!... E, kako to?... Niki me ic ne pituje, a belkim sam majka!...
- E, - uzdahnu Tasko - toj si je, Jevdo, nas k'smet... Kad beomo deca, niki nas, ni tatko ni majka ni, ne pita: 'ocemo li eli necemo; a sag, kad sami stadomo "tatko" i "majka", - sag nas pa ne pituju nasa deca!... Predi nas nasi stareji nas ne pitase; a sag nas pa nasa deca ne pituju! Toj ti je, Jevdo, sto kaza', otoicke, nas k'smet!...
- Ama, bata-Tasko, neje mi men' muka ni stra' za toj! Neje, dve mi oci! Ako sto nece da me pituje; ako, bata-Tasko! Ta sto da mi je pa za toj? Drugo zastupi sag! Srbija!... Srbija - slobodija!... Ako za toj! Nek' si ne pita, nek' si izbere sto si miluje. Ete, i moj pokojni Djordjija ne pita mnogo, vece rece na tatka mi: "Ako gu ne davate sas alala, ete, Jevdu vasu, a ja cu gu ugrabim; a Srbija, vika, i plot neje daleko!" Ama stra' me da ne uzne niku belosvetsku...
- E, askoljs'n za taj rec! Toj me i men' stra', Jevdo! - odobrava corbadzi-Tasko. - Batisa ni se sve, snajke-Jevdo! Sve ni batisase: i varos, i carsiju, i selo, i crkvu, i kucu, i stari adet, i stari ces', i staro zivuvanje - sve ni, bre brate, batisase jabandzije!... Ovoj kako ce da mu bidne, koj ce da znaje!... A bog da cuva! Mnogo loso, boga mi ti kazujem!...
Jevda uzdahnu i odobravase glavom, pa dodade:
- Minu staro vreme, - bese mu, bata-Tasko!...
A bata-Tasko uzdahnu i prihvati:
- U staro vreme se znalo, bre brate, koj je stareji, koj mladji; koj je golemas, a koj si je na fukara!... Mladji odavase ces' na stareji svoji. Kad si tatko sedi, sin mu stoji; kad si tatko praji cigaru, sin si vec ceka sas masice i zar; kad si tatko zbori, sin si cuti, slusa, ne sme da zbori! Pa se znalo, bre brate, kad je dan, a kad si je pa noc! Poza domacina smejase li koj da ulegne u kucu?! A si domacin dodje, a izmecarka si turi civiju na portu - i svrsena rabota! Nema vece niko da ulegne na portu!... Nema docna kuci dolazenje! A sag?... Pamtim u onoj vreme, u godinu jedanput eli dvaput ako si iskocim poradi, ete, nekuj poslu u carsiju. Pa eli uznem po-za seb' izmecarce, eli si sam uznem fener, okacim ga na cibuce eli na pule odi dzube, pa si polazim mirno pokraj turcki karakol... Nesam, bre brate, simpir eli kacak, eli kumita, ta da si brez fener idem preko sokak!... A sag!... Sudija, bre brate, cinovnik, eli prisednik suda, drt covek, bela glava, bre brate; ima si zetovi i unuciki, pa si prolazi, pa ni ima po-za seb' izmecara, ni fener, ni bastun, vece prolazi - da proscavas - kako niki macor kad si ostavi mutvak, ta se digne i zaredi po ma'alu na niko rdjavstvo. Boga mi ti kazujem!...
- Loso vreme zastupi! Sedi si, bata-Tace!... - veli Jevda, i nudi ga. - Ako li jedno kafence?... Done, mori, Done! Ela, ispeci ni dve kafe!...
A gazda Tace sede i poce:
- Ete sag mi, Jevdo, dodje nisto u pamet i priseti' se da ti kazem... Njeknja si zborim nisto sas onoga mojega komsiju, corbadzi-Petrakija. More, ima si covek golemu muku sas onoga njegovoga Mitku. Pricase mi covek sve... Sal sto ne place kol'ko mu zal dodje i tesko!
- E, e! Tuj mi se uvrte, - rece Jevda i pokaza celo - ete, taj Mitka!... Pa sto zbori Petrakija, dve ti oci?!...
- Loso zbori, mnogo loso zbori. Daviju mi pravija!... Da sam ucija neke ckole, ta da ispisem, ete, tol'ku knjigu - veli Tasko i odmeri rukom jednu uzasnu debljinu. - "Lasno ti teb', - rece mi njeknja Petrakija - imas devojke, sina nemas, - brigu nemas!... A men' me izede ono moje pcetiste!"
- A ti, vikam, zasto ga ispusti? "Drvo se, vikam, savija dok je mlado", ima selski re . Ta i sas teb' i Mitka ti alis ta si je rabota! "More, Tace, rece, ne znajes moju muku, pa si zboris tako. A, istin', rece, ja sam kabaet, mnogo sam, rece, kabaet! Ete vece dve godine i povise!... Ama se vukujem i teglim s njeg' kako ala s beriket. Da cujes sal". I stade da prica.

Pricanje nesrecnog oca Petrakija
o svom nesrecnom sinu Mitanci

"Polani, rece, - otpoce bata Tasko Jevdi Petrakijevu pricu - kad mu kupi' jedne putine kod Vana kondurdzije, tag toprv zapazi' sto ce imam muku s njeg povise nego sto tatko mi imase, ete, sas mene! Plati za putine osam dinara - em bele pare, bre brate, rece, malko li je!?... Ama znajes kako be'u cvrste i jake putine, pa em sas potkovice! Doneso' gi dom i dado' mu gi, i on gi uze! Ama - ete sag mi dolazi u pamet - uze gi kuciste, ama me ne celiva u ruku kako je adet u njega. Obuce gi, i jedan dan odija sas nji po carsiju, a jutredan nece da gi obuce... Ja si mislim: zar ce gi cuva pa za nedelju eli svetak?! Pa mi dodje nisto milo, ta reko' u seb': Breee, ovoj ce kuce iskoci po-trgovac i od tatka i pa od tatka na tatka mu!... Ama da cujes moju bruku! Stiza nedelja, pa svetak, pa nedelja, pogledam ja - a on si joste ide u pocepane putine! Corbadzi-Petrakija sin, pa si ide kako izmecar, belosvecki niki! A zasto, more, ti ne obukujes nove putine, vikam mu ja, sto me rezilis?! On si cuti; cuti si, zena, kako kamik! Prodje si joste jedna nedelja, a ja vece ne moga' da si cutim, vece viknu': A, bre, copek-sene, sto si ne obuces nove putine? On si pa cuti. A domakica mi Persida, kad vide sto ce iskoci jedno tepanje, rece: "Nece si, vika, dete turcke putine; iska stifletne a-la-franga da mu, ete, kupis!" - Sto bre, eseku? Zar tatko ti corbadzija prvi u carsiju i kod vlas' i pri oficiri i indziliri, pa moze da nosi putine s potkovice, a ti ne mozes!? More ce poneses, pa kako selska nevesta ce gi obuces i odis u nji. A on, kuce, - i koj ga, bre, nauci da si tako zbori? - rece: "Necu da gi nosim; bos cu si idem, eli u selski op'nci, a da gi nosim, rece - necu!..." - E, zasto neces? - "Ne mogu", rece. - Zasto ne mozes? -"Ne mogu, rece; trupam, rece, sas one puste potkovice kako stari mezuldzijski, rece, konj! E, kud se naucilo teja reci da zbori?! Vide li, more, kako se kuciste naucilo da zbori joste u ckolju!" - Ti sto mu napraji? zapita' ga pa ja. - "Ta sto da mu cinim? Jedno mi je dete, znas kako je! Kupi mu stifletne a-la-franga... A domakica mi zbori: "More, Tace, cuti si, pa rekni: Ispolaj na Gospoda kad si doziveo i toj! Koj znaje, rece, sto mu je pisano, i sto ce da iskoci iz njeg'!... Ti si trgovac, ama ovoj ce, rece, iskoci jevropejski trgovac, galanteris'..." A ja si sal cutim, - zbori si Petrakija - pa vikam: Moze, istin', da sam covek pros' pa se ne razbiram u sagasnje vreme; pa si ocuta' i otrpe' niko vreme. Ama posle mi dodje nesto u pamet za cekmedze. Esapim i treba da je tol'ko pazar, a kad si brojim, a ono iskaca manje! Jedan dan ubavo zapanti' dek sam spustija u cekmedze dva po pet dinara od pazar, a kad ce da zatvorim ducan, ja si nadjo, sal jedno! A kod cekmedze dolazimo sal ja i on, niki drugi! E nece, zborim si ja u seb', do cekmedze da dodjes! I po tag iskacase pazar za niko vreme sprama esap!... Ama, - pa mi dodje nisto cudno! Ima si jedno sopce njegovo i nikoga ne pusta u sopce. Sam ga pometa s metlu. Ho, majka mu stara, i toj treba, vikam, da je niki ugursuzl'k!... I ja se vece zainati' da vidim sto je, majka mu stara, u toj sopce! Ta jedan dan u nedelju, rece mi jedan, - a bese kod men' joste u turscko vreme kalfa - nisto loso za Mitku; rece: "Pazi se, gazda-Petrakija, da te ne orezili, rece, tvoj Mitka. Cuja sam, - a ubavo razbra' - rece, jucerke na noc, kude neke belosvetske frajlice, rec,e poju si pesnu za tvojega Mitancu, poju si:

Koj ti kupi kondurice? -
Kupi mi ga ludo-mlado,
ludo-mlado nezeneto,
na Petraca - ete, rece - mlat Mitanca!...

ta te, rece, maksuz potrazi', corbadzi-Petraki, da ti reknem. A, rece, tvoj 'leb jedo', ti me izvede na selamet, - pa adet je da ti kazem; zasto, rece, moze lasno guja da te izede." - "A ja si, rece Petrakija, ufati' tag niki stra' i zort; - zasto si premecem po moj pamet, pa ufati' i priseti se za mnogo, ta reko': More, neje bez nisto!... Priseti' se ja: u ducan si ne sedi, tatka ne slusa, majku ic da ne vidi; nece kondure, kosulju nece sto mu majka tkaje i sije, iska ducansku!... Udarija baksuz u kucu i ducan; a pazar misecni stade kol'ko pre nedeljni pazar bese!... U sobu si nikoga ne pusta, a kad si iskoci, a on si turi katanac na vrata - em kol'ki katanac! Golem kako katanac na magazu! A kljuc si turi u dzep, pa si ide! Kude si ide, sto praji kad se vrce dom - nikoj ne znaje i ne smeje da ga pituje...
"A ja si, - rece Petrakija - kad mi rece covek toj, brgo dom. Na sopce mu katanac, a njega ga dom nema. "Pricekni si malko, rece mi zena, ce dodje dete!..." "A za toj pa da mi je! reko' gu ja, ta si uze jedno sikirce: "Zar ce sam trgovacki sud ta da ne smem, pa iska i treba dva gradjanina da su u prisustvo! Ba! Ne cekam si ja!" Pa si sas ono sikirce obijem katanac i ulezem u sopce... A u sobu sto ce da vidim: moj sram!... Po duvar, bre brate, sve slike, em devojacke! Ama, rece, ne od nasi devojciki, vece od niki iz beli svet... pa... ete... nesu, rece, obucene, vece, ete, kako sag da ti kazem... ete, kako da se banjaju; ama, brez pestimalj, eli na Djurdjovdan u zoru, kad si facaju maju, da proscavas!... Sram me, rece, izede!
"Pogleda' na sandaci, a i na sandaci katanci! Premisli' se ja: E, sto mu trebaju, majke, katanci na sandaci, kad ima - em kakav golem! - na vrata?! Ta si uznem onoj sikirce, pa i po katanci, pa i po sandaci! Kad si podigo' kapci, - lele majke, sto ce da vidim u sandaci! Sram me i da ti kazem; a njeg', rece, ne bilo sram da zbere i skuta sve toj! Dva sand'ka puna, bre brate, ete, da proscavas, sve kurvinske stvari!..."
- Lelee! Ne zbori si!... - veli uplaseno Jevda.
- "Cesljevi, sapuni, djulijaci neki, ta neki zenske stifletne, kolani, podvezice, gakice zenske, corape, - ama znas kol'ko su duge!... Duge, kako da ce okolo siju da gi vrzuje!... I sve si to zbraja i skutaja na kup za onuja nesrecu i rospiju austrijsku, Kerminu!... Kapetal, bre, jedan!... Ducan! Ducan da si otvori i sortira sas onuja silnu stoku!... Ela, Perso, viknu si ja domakicu mi. Ela ovamke da si vidis rabotu odi toj tvoje "dete"! Nov adet da vidis! Sag mladozenje, ete, spremaju boscaluke, a devojke jok!... Kakva je ovo vera, vikam? Ela ovamke da vidis tvojega jevropejskog "galanterista"!
- Lelee, tugoo! - uzviknu Jevda sva preplasena. - Crna Perso, sto ti se odi dete napraji! A Mitanca - sto napraji?
- Esek! Sto ce praji? Nedelju dana ne smejase da si do'odi dom, vece zaredi po tetke i po strinke na nocuvanje... "A da bese tagaj tuj, rece Petrakija, - ca' s ono sikirce da ga utepam!"
-Eh, eh, adzamija, pa ludo...
- Vide li, Jevdo, sto ni sa napraji odi nas varos?!
- Leleee! - huce Jevda.
- A tatko mu Petrakija turi ga u novine i rece: "Od danaske mi vece Mitance neje sin, ni mu ja pa tatko; toj vi je, vika, na znanje i, ete, upravljanje! Ic da mu nikoj ne dava pare, asto ne preznavam Mitancin, rece, arc..."
- Eh, tugo! Neje trebalo bas tol'ko da je... Sin mu je... Lele, jedinac spored tri kerke!... Pa sto je sag sas Mitancu - njeknja ga vido'! Nisto ne napraji odi momce... Kako zemlja si dodje...
- Sta napraji? Esekl'k napraji. Izgubi si r'z i trgovacki ces'!... Corbadzijski sin!... Do Filibe i Solun da prosese corbadijske kerke, pa nijedna da mu ne rekne: jok! - a on si - esek nijedan! ozeni sas belosvetsku i izgubi dusu sas drugu veru, sas tuj, sto ti gu kazem, frajlicu Svabicu Kerminu! Toj li je red?!... A tatko sto da praji?! Uze si na brata dete, rece: "Sotirce ce mi je po sag sin i naslednik!" 'Oce da ga uzne za ortaka, - ama jos neje u tej godine!... A svojega sina napudija!... I corbadijski, bre brate, sin otide si, te je sag kantardzijski sankim cinovnik - sas dvesta grosa misecno!... A frajla Kermina posede si malko; ceka, belkim, da se izmire sas tatka Petrakija, ta kada si vide sto nista nece bidne, - a ona si ufati svet... Koj gu znaje kude je sag!... U cirkus niki zar...
- Lele, da ne dava Gospod nikomu takav sram i rezilak! - uzviknu Jevda kada Tasko zavrsi Petrakijevu pricu.

10Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:32 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
- Mori, Jevdo, zar sal Petrakija sto ima muku?! Ima gi sijasvet, ama sal tuj puce bruka, pa si znamo, a kol'ko gi ima corbadzijske kuce sto si kutaju od svet... Onomad na slavu jednom beomo, kod corbadzi-Gana. I on si ima sina... Svrsija u Grac trgovacku ckolju. Sedimo si i cekamo da ne posluze. Ja si uzedo' s astal onu knjigu, album, pa si gledam, prevrcem listovi, gledam slike, pa si zapazi, jedno devojce. More, koje si je ovoj devojcence, treba da ga znam i poznavam? Ta zapita Stavriju policaju sto sedese do men': Koj bese ovo devojcence. Stavrijo? - "Zar gu ne znavas, rece mi. Iz cirkus pelivanka, ona letosnja, sto ripase kroz b'cvu, ete, neje, rece, kroz b'cvu, vece kroz obruc... sto se, rece mi, potepase zaradi njuma. Ja gu, rece, isprati' do zeleznicku stanicu!" - Ih, majka mu stara, dotle li zar dodje?!
- Kakvo vreme zastupi, bata-Tasko, bog da cuva! E, neje tako bas bilo u predjasno vreme, neje!...
- Ba! Bilo je! Bilo je, ama neje tako bez red bilo! Pantis li, hej-hej, damno, sto ucini onaj Mice Bacin... kad stanu asik na onu cengiju Djulsefu... Celebija se zvase?! - Ostavi si covek i tatka, i majku, i ducan, i trgovinu, pa si fati put sas Cigani u gubertl'k... I sag joste je ziv! - Pricase mi neki nasi trgovci sto odise tam' po trgovine; nadjose ga, hej-hej, daleko, tam' na-kude Solun... Svira i on s drugi Cigani; stanuja zurlas, a ona centija mu zena!... (Dade si jednu nogu na provoga muza Ciganina, pa se udade za Micu.) Poznase se lasno. Seca se sve ubavo za nas varos!... "Bre, zar takoj napraji, Mice?" Zbore mu nasi. - "Sto ce prajim!" rece. "K'smet! Veru si, rece, nisam batalija, - ama stado', ete, rece, Ciganin! Imam si, rece, i decu sas njuma!..."
- Ta toj ti isprica', - zavrsi bata Tasko - Jevdo, demek da znajes da neje: "da neje bilo!" Bilo je, - ama u sto godine jedanput ako iskoci bruka i rezilak, - ama ovog sag pocesto!...
- E, bata-Tasko, za toj te i pozva' da te molim, dve ti oci, da mi pomognes. Znajes kakoj si je... Zena sam, udovica sam, ne stizam svud; ne prilega, neje red... Ne znajem si sto se raboti i zbori po carsiju... Pa ti da si raspitas, da vidis, demek, za Mana mojega... Zasto stra' me; rece mi da ce da se zeni, - a sag pa, kad mu reko', - a on stanuja pisman!... Pa da si razberes da neje nika belosvetska... Tugooo! Akoj toj bude, - sto da prajim?!...
-'Ocu, ocu si, Jevdo, - rece corbadzi-Tasko - a za dan-dva da dodjem cu! Za dan-dva, ete, pa sam tuj!...

11Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:32 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Glava sesta

U njoj citatelj, posle uzaludnog i beskoriskog citanja dojakasnjih pet glava, naposletku dolazi i natrapava na samu stvar, zbog koje je ova pripovetka i postala, a to je: da se u njoj jedva jedared nadjose zajedno Mane kujundzija i Zone Zamfirovo.

Zona je znala da je lepa, i da je cak lepotica. Znala je to po ogledalu, u koje se, kao svaka mlada devojka, rado i cesto ogledala, i po pogledima kojima je sretaju i ispracaju, a i po pesmama u kojima se ime njeno spominjase ili koje se radi nje, kao aluzija na nju, pevaju. I Zona je bila, sto je sasvim i prirodno, ponosita stoga. Ali je ipak volela da ponekad na jedan takav pogled i odgovori pogledom. Bilo joj je to osobito zadovoljstvo da jednim takvim pogledom ohrabri koga, da mu ulije neke nade, da ga zaludi, a posle da ga odbaci. Onako, kao i za sve velike i srecne osvajace sto prica istorija da za njih nema vise nikakve drazi ono sto im je, tako reci, vec pred nogama, nego da ih drazi i budi u njima novu osvajacku glad samo ono sto je jos nepobedjeno i neosvojeno, sto ohola cela prkosi, - tako i za lepu Zonu nije imalo drazi ono sto je vec pobedila i zaludila, nego je interesovalo i drazilo ono sto ravnodusno kraj nje prolazi, sto je ne gleda i ne osvrce se za njom. I vec zbog samoga toga nije nikakvo cudo sto je i Mane kujundzija - capkun-Mane nazvani - morao uci u ovu pripovetku, ako nikako drukcije a ono makar kao epizoda. A sto je Mane naposletku izisao cak i kao glavni junak, to je bila - pored vec poznate karakterne crte Zonine - prirodna i logicna posledica jos i karaktera njegovog, i asiklijske, tako da kazem, taktike njegove, - kao sto ce se vec sve to lepo, jasno i ocigledno docnije iz pazljivog citanja uvideti.
Mane je Zonu znao jos kao deriste, kao "cupe" ili "cupence", - kako bi oni tamo rekli za siparicu, a i ona je njega poznavala jos iz tih ranih svojih godina. Kao deriste bila je suva, cigljasta i krakata, tankih, dugih ruku, duga lica i velikih usta, ukratko: jedno najobicnije decje lice za koje ne zna covek kako da kaze - da li je lepo ili ruzno, a najmanje bi se smeo kladiti i tvrditi da ce se iz tog cupeta vremenom razviti prva lepotica.
Do ducana Mana kujundzije - onog prvog u prvoj glavi opisanog ducana, u koji je majstor-Mane onako vesto, saltomortalski, uskakao - bio je ducan alvadzije Ameta. Tu bi svako jutro, kad je isla u skolu, zastala Zona i kupovala bi za gros cetene alve i za marjas vruc simit, u koji bi metala alvu. Tada bi obicno Mane ispruzio siju iz onog svog malog ducanceta, kao guska iz guscarnika kroz letve, i oslovljavao bi je recima, kao sto se obicno deca oslovljavaju; a zatim bi je redovno zapitao za njenu stariju sestru, Kostadinku, prvu lepoticu u gradu, koja je bila pristigla na udaju. Pitao bi je:
- Zone, mori, sto ti raboti datke Kostadinke?
- Nisto! - odgovara ljutito Zona i steze onu alvu simitom.
- Kako nisto?! Teke, istin', sto gu treba da si raboti, kad si je corbadzijska krv!...
- A sto je pa teb' ti za njuma? Ti-ti-ti-ti, sto si gu njoj, ta da si, ete-te, pi-pi-pi-tujes za njuma?!... - zamuckuje Zona, a vec gotova da se zaplace od muke.
- Eh, detence!... Mnogo mi, ete, milo za njuma... A za njuma li, Zone, kupujes tu alvicu?...
- Jok! - obrecuje se Zona.
- E, sto gu treba lava kad su gu, ete, usta i bez alvu slatka i blaga!...
A Zona samo prci usta i ne odgovara nista; stoji kao sveca, sa sastavljenim nogama, i ne moze odmah da se krene.
- Pa pozdravi se na dadu Kostadinku. Ako li gda gu poneses malko peskes od men'?... Amet! Dede seci za dva grosa od ketenu alvicu...
A Zona se krece ljuta, nista mu ne veli, nego ide skoli. A kad je Manca vikne da ponese dadi alvu, a ona se okrene i samo isplazi jezik na njega, pa produzi put.

12Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:32 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Kad je svrsila skolu, a bilo joj je tada dvanaest godina, zadrzali je kod kuce. A i nije svrsila ni svu osnovnu skolu, nego samo tri i tek pocela cetvrti razreda kada je corbadzi-Zamfiru doslo nesto u pamet da je izvadi iz skole. Hadzi Zamfir nije dao da se dalje skoluje. Kad bi mu spomenuli "vise skole", i da bi dobro bilo da je - kad mu je vec bog dao svega dosta - poslje u Beograd, hadzi Zamfir bi ih tada samo pogledao i pogledom presekao; istresao bi cibuk, i to bi bio znak da je ljut tada, i kratko bi se na njih obrecnuo. I niko posle za zivu glavu ne bi smeo produziti s njim razgovor o toj temi...
- Sto, sto? Sto, bre? - zapitao bi tada corbadzi-Zamfir digavsi svoje guste obrve cak pod fes. - Eseksene! Kude se je zensko, adzamija, em devojcence, ete, davalo na nauke?!... Otkud vi pa taj adet i taj pamet?... Sto? Sto, bre?...Da si nauci nemacku jaziju, austrijski bukvar, pa da praca knjige, demek pisma, na adzamije iz beli svet, na oficire, indzilire i pisare?! Toj li iskate?!... Ba!... U moj vek... sal toj da bude - nece!...
Tako je govorio hadzi Zamfir.
A imao je i pravo! Nije on to onako napamet govorio... Kao iskusan i pametan covek drzao je da svaki covek treba da se pucava tudjom nesrecom. Jer tih dana bas uhvacena je jedna corbadzijska cercica, koja je pre dve godine svrsila skolu, kako je, na listu od Pisanke br. 5, nekom pisaru, u cijoj je konduit-listi stojalo da je rasejan i neupotrebljiv za koncepat, napisala pismo koje je glasilo: "Sto mi pisujes za volenje, i ja si iskam i 'ocu si da se, ete, volemo; ama da se volemo za udavanje i vencavanje, a za drugo jok, zasto ce tatko da me utepa".
Odmah posle toga izvadio je corbadzi-Zamfir svoju Zonu iz skole.
Ali, iako je hadzi Zamfir imao stroge i, tako reci, nesuvremene poglede na skolu i pismenost u odnosu na nas zenski svet, ipak, bas u isto to vreme, nije nalazio da je to tako strasno ako njegova mezimica, njegovo cupe Zone, nedeljom ode sa drugaricama na cosak pred Kaloferlijski han ili na Bit-pazar, gde igra oro; ili u neku avliju ili neki posiri corsokak, gde se momci i devojke ljuljaju bele nedelje na "nisaljkama", i gde se zagrljeni momak i devojka ljuljaju, a drustvo im peva: "Cije pero na nisaljku, gajtane moj!"
Zona jos nije igrala u oru niti se ljuljala na nisaljci, - ona je samo gledala. Tek se uzme za ruku sa kojom drugaricom svojom, a najradije i najcesce se uzmu za ruku ona i Gence Krivokapsko, pa otrce veselo tamo gde se oro igra. Tu stanu. A obicno i najradije stanu na kakav basamak ili kamen, - jedno da bolje vide, a drugo da izgledaju vece. Drze se za ruku i jedukokice iz keceljica svojih; stoje i smeseci se gledaju kako momci i devojke igraju. Glede, i sve vide, i nista im se ne moze oteti pogledu i ostati neopazeno, iako ih one iz kola bagatelisu i smatraju ih za adzamije i da nista ne znaju. Varaju se jako! "Dobar petao se izmalena uci kukurikati", pa tako i one; sve one vide i znaju: ko koga pogleda, ko koga gurne, ko se o koga ocese, ko se do koga najradije hvata, i sve te i takve stvari.
Tu je jos Zona cula za Mancu da je najlepsi momak i videla da se sve otimaju da do njega igraju. A Manca je bio vec na glasu kao momak i igrac. I mala Zona je jos tada primetila da najvise mahalskih devojaka gledaju i uzdisu za Mancom, pa je i ona pocela pomalo gledati i krisom uzdisati za njim. Valjda po onom opstem zakonu po kome zenski svet, onako isto kao i ovce ili guske sto potrce sve za jednom, onom prvom, onamo kud ona potrci, a i ne znaju ni kud trce ni zasto trce, - po tom istom zakonu valjda su i Mancu sve devojke gledale i sve se zaljubile u njega, a za njima, po tom istom zakonu, posla i mala Zona!...
I mala Zona nije znala sta je to; nije ni slutila sta je to sto se s njom zbiva, ali je i ona posla za gomilom, za starijima njenoga pola. I ona je najvise u Mancu gledala, pratila ga ocima unaokrug kolom. I sto se on u igranju vise i blize primice k njoj, sve manje i redje vadi kokice; ne jede ih, nego ih stegne u svoju saku, a srce joj silno bije u grudima i strah je neki uhvati od Mana, ali ga ipak gleda. A kad Mane dodje prema njoj, a u nju udje jos veci strah, i ona ne zna sta da radi ni kako da stane: odmah prebacuje kurjucic s ledja preko ramena, napred na prsa, i zavrce jezik, a ne zna ni sama zasto to radi, kao sto opet ne zna kako silno steze svojom znojavom rucicom rucicu svoje drugarice Gene, ili se nasloni na nju, pa je krisom stipa i ljubi, pa jos sapce i veli: "Geno, mori, ja se necu udam!..." (A i Gena njoj veli da se i ona nece udavati. I obe mlade drugarice se zaricu da se nikad nece udavati!...) Nista ne zna, samo ga gleda, a izraz lica joj takav i usta joj stoje tako da ne znas ili se smesi ili ce da zaplace... I dokle god oro traje, ili jos bolje, dokle god Mane ne podje kuci, i ona stoji tu, drzeci Genu za ruku, a kada Mane podje, odlaze i one kuci.

13Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:32 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Promenila se Zona; postade dete drukcije. Nije vise onako bezbrizna, ne ide sokakom pa da je se nista ne tice, ne skakuce vise s noge na nogu; a kad ulazi na kapiju, ona uvek, pre no sto udje, okrene i levo i desno u sokak i gleda...
Pa i ukucani primetise na deristetu neku promenu. Uostalom, i ukucani je ne smatraju vec vise za dete; to se vidi i po tome sto sad mnogo stosta i ne govore pred njom, nego kad hoce tako nesto da govore i da se kao stariji izraze, a oni je poslju po nesto gde ce se morati zadrzati poduze, a stvar im ta, naravno, i ne treba. I oni primetise da je Zona rasejana i zamisljena. Nista ne upamti sto joj kazu.
Ako je Zamfir poslje po cibuk i duvankesu, ona mu donese naocare i tefter duznika!... Svaki cas je pred ogledalom, i onim velikim i onim drugim, manjima, iako ima u dzepu ono svoje malo ogledalo; svaki cas plete kurjucic i neprestano menja one pantljicice na kraju kurjucica; do podne izmenja ih nekoliko - i zelenu, i plavu, i zutu, i crveno, a posle podne tako isto... Prekodan se svaki cas tek izgubi, nema je. Povlaci se u samocu, onu tako milu samocu mladim stvorovima koji ne znaju sta im je, a zeljni su da pate; onu samocu oko koje vri zivot i cuje se zagor, a oni, skriveni u toj samoci, uzivaju jer znaju da ih niko ne zna gde su. Tu se tako povuce i gleda, a ne zna kud gleda; i misli, a ne zna sta misli, samo oseca. Oseca da joj je nesto milo i tuzno nesto; oseca da pati, a ne zna jos od cega pati. A prijatna joj ta samoca, koja je zaklanja od pogleda ukucana, koji su joj pogledi od neko doba uzasno dosadni postali. I ona navaljuje na majku svoju i moli je da joj ustupe tu malu sobicu, ciler, u koju se ulazi na vrata koja su izmedju dva dolapa, pa se tako jedva i raspoznaju od dolapskih vrata... U tu sobicu se cesto i najradije sklanja. Tu je obuzme neka slatka tuga i seta, i ona se tu odaje tihoj tuzi, misli o sebi, i tu se oseca kao najnesrecnije devojce na ovom svetu, ali zasto bas najnesrecnija - ona jos ne zna!... U toj se sobici najradije bavi; tu se ceslja i presvlaci po nekoliko puta preko dana, ili izvadi svoje dzepno ogledalce (koje je na poklopcu jedne sedefli-kutije, koja joj sluzi jos i kao neka mala "sparkasa"), pa se dugo ogleda u njemu i prci svoje rumene usnice i mali nosic. Ili obuce majkin vencani fustan od teske persijske svile, - koji vec vise ni sama Tasana ne nosi, jer je izisao iz mode - potrpa na sebe sve njene adidjare, pa se ogleda na velikom ogledalu i hoda po sobi... Jednako namesta tu sobicu po svojoj volji i sedi u njoj kad god ugrabi priliku da se iskrade od ociju ukucana... Tu bi najvolela i da nociva, ali joj majka nikako ne da to. A Zona se rastuzi obicno tada i govori o smrti.
- Kad umrem, nane, ubavo da me sa'ranis... Na grob da mi turis seboj i zambak i trandafil i dafinu da mi posadis! - A majka place, udare joj suze na oci, pa je juri papucom iz sobe u sobu i preko basamaka, a Zona se smeje kroz plac, pa veli - Ama, ja cu ti umrem, nane!...

14Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:33 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Prodjose tri i nesto vise godina. I kao sve sto je podlozno promeni, izmenila se i ona. Lice joj dodje punije i usta sada mnogo manja, u proporciji prema licu, koje time dobi lepse crte i izraz; kurjucici izrastose u duge kurjuke, a dzigljasto cupe Zone razvi se u vitku devojku Zonu, samo oci sto ostase one iste - krupne i tamne, s dubokim kao bez dna pogledom...
Kao deriste nije cenila ni mnogo polagala na lepotu svoju, a ni na to sto je corbadzijska cerka. Ali sada, kao devojka, ona to poce polako osecati i po tome se vladati. A i da nije sama osetila to, imao bi ko da joj to kaze. Rodbina Zamfirova je velika. Puno nekih tetaka, strina i ujni. I one ne samo da primetise kako im je njihova Zona lepa, nego primetise cak i to kako je cupe Zone zaljubljeno, pa pronadjose cak i u koga se zagledala.
- Leleee! - uzviknu tetka Taska kad joj rekose kako stoji s njihovom Zonom, kojoj je ona jos jednako redovno donosila, kad god bi im dosla, badema i rokcica, smatrajuci je jos za dete. - Leleee! Sto se napraji odi nas varos i odi devojciki u sadasnji zeman! Tugooo! Nema vise devojciki!... Bese!... Bese!... Sag tatko i majka - nisto! Sag si cupenceta begendisuju momci, pa ni pituju: begendisuje li tatko i majka zeta?... Crna Tasano! Idi si pa se besi o onu krivu dafinu!... - viknu i udari u plac, a za njom odmah udari u plac i Tasana, majka Zonina, i sve ostale tetke, ujne i strine, koje se desile na okupu...
I odmah navalise na Zonu sve slozno, i ne ostavise je nikako na miru dok joj ga, kako im se ucinilo, ne izbise iz glave. Sto se ona vise i lepse razvijala, sve su je silnije napadali i ubedljivije savetovali: kako treba da pazi na sebe i kako treba da joj je uvek na umu cija je i koja je ona. I redjahu joj sve redom momke s naznacenjem koji su neprilike, a koji bi mogli biti prilika za nju. Kod Mane kujundzije se, naravno, najduze zadrzase. Na njega i drvlje i kamenje!...
- Ako si ne begendises u nas varos, ete, nikoga, sto ti, demek, niko neje sproti teb' - lasno za toj!... - govorila bi joj i, tako reci, ponavljala svaki dan nadugacko i nasiroko jedno isto tetka Taska, najrecitija u celoj rodbini. - Ete ima u Leskovac em kakvi trgovci, u Vranje em kakve corbadzije, pa ce se, sto zbore selski, za zlato lasno nadje kujundzija. A onaj cupkun zar je prilika, on, krijumcarski sin, sproti teb' i sproti drugi Zamfirovi zetovi?... Sestre ti se poudavase sve za ljude trgovci, a ti sto iskas?!... Pomisli se na koga si kerka! Jedan si je corbadzi-Zamfir u grad; more, do Solun Filibe nema ga joste potakav! A ti - ih sto si brljiva! Mlado, ludo, adzamija, - ti iskas da stanes esnafska zena!... Ti da ga zab'ravis!... On si je covek siroma... fukara! Kud su njegove kuce, ducani; kude su mu cairi, ciflaci i civcije? "Ima si ducan!" Eh, mnogo danas muka pa za ducan!... A pitujes li: sto si ima u ducan?... Kako onaj Nasradin-'odza sto ujutru sadese luk, a uvece ga cupase i metase pod dusek: "Sto je moje, zborese si, nek' si je kod mene!..." Ete, toj i Mane raboti! Ujutru pod misku si donosi, uvece pa pod misku odnosi!... Ima si, more, i magare! Tol'ko mu bogatstvo!... On ce si uzne sproti seb' neku siroticu izmecarku sto ce da si sedi u pazarni dan, u subotu, u ducan, te da si zbira pazar i da pazi da si selske neveste ne ukradnu niku mindjusu iz ducan... i da se kara sas selske mecke one! A prilega li na corbadzi-Zmafirovo dete da si sedi u ducan, da si ruca s momci i ciraci na cepenak, kude svet prolazi, - i da se kara sas selske zveri?!... Pa ti se, mori, u pare ne razbiras; ne znavas sto je povise: dva grosa eli milance!? Eh, adzamija sto je - pa ludo!... Ti mirises na jorganski pamuk, - zar ti ce pa da si za cepenak, esnafska zena ti li ce da si?! Da se zoves, ete, majstor-Maninica!... I ona luda i brljiva becar-Doka da ti se pada tetka.

15Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:33 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
* * *

"Tija voda breg roni; kao kamen dube", veli stara, iskustvom osvestana rec... I tako se i ovde zbilo. Silni saveti i opomene ucinise naposletku svoje. I Zona kao da podleze. Silno joj se uvrte u glavu i silno je uspravi i podize pomisao da je ona corbadzijska kci i prva lepotica. To bese dosta da je cesto, - kao i sve koje tako drze mnogo na sebe i na lepotu svoju - iako lepa, izgledala vrlo glupa! Promeni se, kao i sve sto se u svetu vremenom menja...
I sada se izmenise prilike i uloge. Sad je Manca gledao onako kao nekada ona njega, a Zona njega malo bolje nego on nju nekada. Ali je i Manca bio i ponosit i imao neki svoj nacin i taktiku, tako da je nazovem. Kad je na nju neprestano mislio, prirodno je da je zeleo i da je vidi, a jos prirodnije da ju je cak izdaleka opazilo ostro oko njegovo, a znao je i sve haljine njene koje su boje, i izdaleka mu padale u oci. Ali, iako ju je uvek video, nije je uvek i pogledao. Kad prodje pored nje, jedared je pogleda, a pet puta prodje mimo nje kao da je i nema na svetu; jedared je pogleda i zagleda se u nju, a opet drugom nekom prilikom prodje preko nje tako ravnodusnim i umornim pogledom kao da je to neki nehereni direk od opstinskog fenjera, a ne vitka i lepa Zona hadzi Zamfirova!... A nju je to silno ljutilo, ponos joj vredjalo. Jer, dok je svaki drugi zablenuto, iznenadjeno i s nekom tihom ceznjom pogleda, - na Manci se to nikad nije moglo primetiti. A ceznuo je za njom, te kako ceznuo, - samo je bio jugunica i nije nikako dao da se to i opazi! - Koliko samo puta kad ona prodje tako nekud sa svojim strinama ili tetkama kraj njegova ducana, a on u ducanu radi i opazi je, a zna otprilike kuda ce i kojim ce se ulicama vratiti, - koliko puta skoci sa sedista i ostavi rad i ducan na momku i segrtu i rece im samo: "Sag cu sam tuj!" pa poleti drugim precim ulicama, s drugoga kraja, samo da se sretne s njom, da je vidi! A kad se sretnu, a on se ucini kao da je i ne vidi, pa hita kraj nje kao da mu je bogzna kakav posao za vratom!...
Ili opet tako radi u ducanu, a posao navalio kao nikad; radi, udubio se u posao, mislis i na rucak ce zaboraviti pri tako silnom poslu, pa se zaboravi tek i zapeva tiho i polako:

Sinocke te, lele, vido', Zone, gde se premenjuvas.
Gde se premenjuvas, lele, Zone, u tvoja gradina;
gde se premenjuvas, Zone, u svilena riza,
u svilena riza, lele, Zone, u cicek-anterija!
Oj, hoj-hoj, lele, Zone, u cicek-anterija...

Pa tek skoci, ne znas ni zasto ni krosto. Ostavi ducan na kalfi, a on se zuri kuci kao da mu gori. Malo posle izleti iz kuce u drugim, opet svecanim haljinama, ali ne onim maslinove boje, nego u onim cohanim gugutkine boje, ali isto tako bogato isaranim gajtanom. Palo mu nesto tako odjedared na pamet da se presvuce; i on se nagizdio kao da je prvi dan Uskrsa, i nagizdan tako udari sokacima, pa, naravno, i Zoninim sokakom. Prolazi i zvizduce, zuri se kao da je pogodio da izradi polelej od srebra, pa sad hita u ducan i trazi kraci put i preci sokak! A medjutim i ne ode u ducan, nego udari opet kroz neke druge sokake; a nakrivio fes, pa ga kicanka sve bije i kucka po plecima, pa se lomi capkunski. Ali jednako ide kud god ga noge nose, i tek kad natrapa na Pasin Cair, i kad jedini obitnici pasacairski, preplaseni od narusitelja ove njihove tisine, zapci, kao po nekoj komandi, u gustim redovima poskacu i glavacki bucnu u vodu, - tek tada trza se Mane i gleda oko sebe kao da se pita: otkud on cak tu?! - i vraca se natrag!...
Tako, eto, pocesto radi Mane, ali da prizna da sve to radi Zone Zamfirove radi, - to ni za zivu glavu nece, jer onda ne bi on bio "capkun-Mane"!
Samo se jedared desilo da je prosao kraj Zone, pa ga neki djavo naterao - i on se okrenuo za njom. Pogledi im se sukobise jer se i ona okrenula za njim, ali je Mani ipak vrlo krivo bilo sto se prevario i okrenuo. No ipak je brzo popravio tu svoju pogresku, doskocio je i tome: oslovio je sirotu Kalinu, jedno komsijsko devojce, a na Zonu i ne pogleda vise. I kako je ova bila koketna, pouzdana i ponosita sa svoje lepote, bilo joj je uzasno krivo! Ujede se za usnu jer joj se ucini da ce Mane jos moci lako pomisliti da se ona za njim okrenula i njega da je gledala!...

16Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:33 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Glava sedma

U njoj ce citatelj naci sve raskozno sarenilo i lepotu jednog skupa mladezi obojega pola, koji se skup zove oro; a tom ce prilikom vec pomalo moci i zaviriti u dusu i skrivene osecaje Zone Zamfirove.

Ali sada, u ono vreme kad se razvija ova nasa pripovetka i kad je Zona u sesnaestoj svojoj godini, Zona je drukcija: nije vise ono dzigljasto cupe sto blene po sokacima jeduci kokice iz kecelje ili dubokih dzepova svojih salvara. Sada ide ponosito, drzi na sebe, jer zna nadmocnost i svoju i svoje kuce nad ostalima drugaricama i njihovim kucama... Toliko puta je slusala da su slabe i retke za nju prilike ovde u mestu. Zato se samo i igrala sa svakim, tek koliko da uziva u trijumfu.
Kretala se u krugu svoje rodbine, svojih tetaka, strina i ujni, i po corbadzijskim kucama. U - tako da reknem -"plebeje" retko je izlazila, ili, bolje reci, silazila. A i kad je dolazila, vladala se potpuno corbadzijski. Dolazila bi obicno pracena svojom izmecarkom Vaskom, i snishodljivo bi oslovila poneku siromasnu devojku, zaboravljala bi vrlo cesto kako se koja zove, a i razgovor bi trajao vrlo kratko, tek u nekoliko reci. Ponekad bi dolazila i do mesta gde se igra oro, ali nikad sama, vec uvek s ponekom drugaricom i pracena izmecarkom. Slucajno najvise je dolazila tu gde je dolazio i Mane, ili upravo gde se najduze bavio, jer on je imao obicaj da za jedno takvo poslepodne promeni po nekoliko mesta. Stala bi pa bi gledala kako igraju i zevala od vremena na vreme. Ali bi ipak krisom pratila ocima Mancu, i nije joj pravo bilo kad je ovaj ne bi opazio, ili kad bi otisao na drugo mesto da igra, a ovo ostavio... To je vredjalo njen zenski ponos.
Jednoga dana je cak planula i zaboravila se, tako se zaboravila da je grdnu lekciju izvukla od svojih strina i tetaka, i nije mogla dovoljno da se nakaje sto se nije mogla da odrzi na dojakosnjoj daljini i visini od "fukare".
A to je bilo jedne nedelje, bas Bele nedelje, kad je po tim mestima najzivlje, kad lep dan izmami sve zivo na ulicu, - starije na razgovor, mladje na asikovanje, a decurliju na jurenje; kada ozivi ispod drveca od onih silnih ljuljaski, pa jedni se ovamo ljujaju, a drugi im pevaju, a drugi onamo igraju, a Cigani im sviraju.
Skupio se svet. Koga ti sve nema tu: decurlije, momaka i devojaka iz mahale, koji asikuju ocima. Dosao je i neizostavni narednik Perica, narednik i pisar u stabu, nazvan "lepi Perica" zbog belog lica i zbog ona dva mladeza na obrazu ispod desnog brka. Vitak u struku, sa lagiranim kaisem oko pasa, na kome je visio tesak, sa siljastim cipelama i jos siljastijom siskom ispod nakrivljene francuske kackete, cinio je vrlo prijatan utisak na zenski svet, narocito na onaj koji se provodi na krompir-balovima. Kad on prodje sokakom sa svojim vrsnim pobratimom, apotekarskim ili farmacajtskim pomocnikom Pajicom, kada ovaj ima svoj "auzgang", - samo cujes kako lete, da se posatru, devojke na avlijska vrata; poneka se zabatrga, pa joj izleti papuca ili nanula cak preko sokaka, a lepi Perica samo gladi svoje brcice i pusti izvestacenim basom (a govorio je obicno sa pola usta): "A joj, pobratime, pusti me da umrem!..." pa ide dalje drugim sokakom, gde opet tako nesto vikne ili veli: "Ovim sorom, Lazo, ej, devojaka nema!" A pobratim Pajica mu odgovara: "Za koga, more, gazimo ovo blato, a pobratime?!..." A bacao je oko - nije sala, toliki trijumfi! - i na Zonu Zamfirovu, ali jos nije preduzimao nista. Nalazio je da nije vreme jos. Osecao je da jos nije prilika za nju dok ne postane oficir. A dotle se trudio da joj bar padne u oci; zato je i produzio bestraga svoj lakovani kais od tesaka, pa mu sad treska o kaldrmu tesak, o koji se i inace vrlo vesto saplice nogama, kao da je vec oficir, kao da mu je tesak sablja! A zbog toga valjda i nije se upustao u ozbiljne, "postene namere" s ostalim devojkama. Sve je zaludeo, ali nijednoj se nije predao. Uzivao je u trofejima kao svaki dobar vojnik; a takav jedan ne mali trofej bila je i ona pesma o njemu i lepoj Katarini i ona nova igra koja se uz tu pesmu igrala, - a ta je pesma:

Igra oro kod grobljiste,
i u oro Katarinke,
a do njuma mlad narednik,
lele, tugo, mlad narednik...

17Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:33 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
A na takvim mestima se uvek dese i poneki stranci, poneki iz prestonice. Tu se uvek dese i dodju i poneki trgovacki agenti, poneki agent osiguravajuceg drustva ili trgovacki pomocnici iz Beograda koji kupe veresiju po palankama, - ljudi obicno vrlo saljivi i duhoviti, a sto je najlepse, ljudi snishodljivi, to jest, spustaju se i u masu, jer ne polazu mnogo na svoje prestonicko poreklo. Pa hoce i da se posale. Kad god tu tako stanu, uvek pitaju i mole da im se da stampan red igara, pitaju gde je garderoba za stvari, odakle se porucuje sladoled za dame, - i vec uvek nesto tako saljivo izbace sto se posle zapamti, ostane tu i cirkulira dugo kao neka poslovica... Ali ipak, kad se mahnu sale, ozbiljno priznaju da se dive rodoljublju toga sveta, koji moze da zivi bez tolikih stvari, bez Blagoja tanc-majstora, bez parkova s garnizonom bandom i bez Pasonine sale!...
Svrate se tu ponekad i zastanu i neki vredni profesori, spajajuc' prijatno s poleznim, setnju sa studijom. Njih goni amo cisto filolosko i folkloristicko interesovanje, to jest hoce da nastave onde gde jeotac nase novije knjizevnosti, Vuk, stao.
Ali, naravno, tu najvise ima momaka i devojaka; devojaka i corbadzijskih i sirotinjskih - prve da ubiju vreme, a ove druge da se naigraju. Ove cele nedelje kao rob trpe psovke i grdnje, ali sve to rado snose pri samoj pomisli na nedelju posle podne, pri pomisli na igru i asikovanje.
Dodjose vec i Cigani. Cuvena druzina snabdevena raznim muzikalnim instrumentima. Medju Ciganima odmah na prvi pogled pada jako u oci jedan sa trumbetom, s kosom i bradom zucom i od same trumbete. To je pan Francisek, brat Ceh, koji je pre nekoliko godina dosao sa konzervatorije pravo u Srbiju, s vrlo lepim svedodzbama i manjim partiturama. Kad je dosao u Srbiju, on je prvo koncertirao; svirao je Paganinijevu fantaziju "Mojsej" na zici G, i bio burno pozdravljen. Pa se odmah pokazao i stvaralackim darom svojim: odmah je komponovao jednu novu igru, "Apotekarsko kolo", koje je posvetio svome zemljaku panu Ciculi, apotekaru toga mesta. Tako lep pocetak i napredak prekinut je, a uzrok su tome, tako da se izrazim, "mesne okolnosti". Pan Francisek, koji je do dolaska u Srbiju samo pivo kao pice poznavao, upoznao se ovde i s vinom; potreba drzavna iziskivala je te je dosao bas u onaj kraj gde je crno zupsko vino bilo malo skuplje od vode. I kakvo cudo onda sto je pan Francisek ostavio pivo i posvetio sve ostale dane svoga zivota samo zupskom vinu, rezonujuci da na taj nacin dobija i u novcu i u vremenu: pivo je skuplje, a vino jeftinije, i, sto je glavnije, ne dangubi, - dobija u vremenu, jer se od zupskog vina mnogo ranije opije nego od onog glupog svapskog piva. I sada se lepo vide na njemu obe te periode pica: od piva je sacuvao trbuh, a od zupskog vina stekao nos crvene kao bakar boje. Ali ga tada izdade kompozitorska i stvaralacka moc; to se odmah opazilo na jednoj komponovanoj "Heruvici", koja je samo jedared otpevana u crkvi, a posle je sledovala ostra opomena njegovog visokopreosvestenstva svestenstvu: da ce ih sve obrijati ako se samo jos jednom zapeva takovo "Ize heruvimi"!... Posle toga nije pan Francisek nista komponovao. I kada su jednom u nekom drustvu u razgovoru zapitali ga: koponuje li sto, primetio je, i nepitan, zajedljivi kolega i zemljak njegov, pan Cibulka; da, pan Francisek i sad komponuje, i to jednako komponuje sodu s vinom, i da mu je ta kompozicija jos ponajbolja!...
Iako je pakosno i zajedljivo to bilo, bilo je, na zalost, istina. Pan Francisek ne komponuje vise nista; cak ne komponuje ni to, ni vino sa sodom, nego pije vino onako "klot", kako ga je bog stvorio. Sada je veran i stalan clan te kompanije ciganske. Pre je svirao u cemane, ali sada vise ne moze: drscu mu malo ruke, sto je, uostalom, - kako on tvrdi - familijarna bolest kod njegovih u familiji. I on, koji je nekad na violini koncertirao i izvodio Paganinijevu fantaziju "Mojsej" na zici G, svira sada u neku olupanu i izguzvanu trumbetu kakve se mogu videti i naci pod bilijarom samo za sezone takozvanih "krompir-balova", kad nastane obavestavanje ili, prostije receno, kad se kasapi sporeckaju zbog dama s kovacima ili sloserima, i kad policija, s clanom kvarta na celu, stigne na lice mesta i vikne: "Fajerunt! Dame nazad, gospoda napred!..." Tako je pan Francisek poceo s koncertiranjem, a svrsio sa ciganskom druzinom, u kojoj cini cudan kontrast s onim njegovim belim trepavicama medju onim garavim licima. No on je zadovoljan medju njima, a oni ga, opet, paze i cest mu odaju (zovu ga panj-Beljac), i ne pustaju ga lako, bas i kad bi on sam hteo: sto je on jedini konzervatorist medju njima, i drugo: sto im daje pare na cuvanje ili na zajam bez interesa, pa on njima ne trazi interes, a oni njemu, opet, ni glavno ne vracaju... Tako je dobrodusni pan Francisek obezbedio svoju buducnost: ostavlja za crne dane, i Cigani to cuvaju.

18Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:33 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Posle rucka poce se sareniti sokak od momaka i od devojaka, od mintana i fustana, od jeleka i salvara, pa izgleda kao cvetna basta. Tu dodjose i oni sto prodaju petlice i svirajke od secera, i oni sto toce limunadu, i oni sto prodaju kokice, a tu se nadje uvek i po jedna mirna dobrocudna budala, bez koje nije nijedno takvo mesto, s kojom se obicno deca smeju i zabavljaju, a devojke se okupe oko njega, pa izjavljuju da su u njega zaljubljene i kazu mu da bira koju hoce, a on, opet, veli da ih sve voli i da ceih sve uzeti za zene...
Otpoce oro.
Odigrase nekoliko igara, i "Krivu banjku" i "Berbatovsku" i "Tedenu" i "Zaplanjku"; i naizmence vodise kolo redom prvi momci iz mahale. Mane dao Ciganima dinar, a Nacko bastovandzija i oni drugi dodase manje - po stoparac. Tu je u blizini i nisaljka (ljuljaska), i oko nje puno sveta. Ljuljaju se i pevaju "Cije pero na nisaljku, gajtane moj"! Oni iz kola idu pa ljuljaju druge ili se sami ljuljaju, a oni sa nisaljke idu i hvataju se u kolo. Dodje malo posle i Zona sa drugaricom svojom, Genom Krivokapskom, onako isto kao sto su pre tri-cetiri godine kao deca dolazile, samo sto Zonu sada prati izmecarka njihova, Vaska. Stale jedna do druge, pa gledaju kako svet igra. Zona gleda ravnodusno, umorno i kao malo podsmesljivo po ovom sarenilu i veselju; gleda kao da joj je dugo vreme.
Cigani zasvirase "Potresuljku", omiljenu igru Maninu. Mane uze ruku i povede na igru mladu, lepu Kalinu, komsinicu svoju, jednu puku siroticu, koja nece svome muzu doneti nista vise do dve nove asure i dva jastuka, i cistu dusu, i ropsku poslusnost. Zaigrase. Kalina vesela, blazena, - rumen je svu oblio, a krupne crne oci svetle joj se od suza, od silne srece danasnje...
- "Lele, sto su pristali jedno za drugo!... Jagi!" "Asli kako plavi zumbul i zelena kada!"... - ote se mnogima uzvik kad ih videse jedno do drugog kako igraju. I svi samo Manu i Kalinu gledaju; svi ih gledaju zadovoljno s prijateljskim osmehom na licu, kao kad se nesto milo, svoje gleda...
Zoni nepravo. Samo ona ne gleda na tu stranu; pocela je da zeva... Krivo joj... Ne treba njoj taj Mane; nece i ne moze njen nikad biti, ali ne trpi da moze jos koja - kod nje tu, zive! - privuci poglede icije, a narocito Manine poglede!... Ne bi igrala, ali kad vide Kalinu kako je srecna i kako se zarumenila i oznojila, pa se brise jaglukom, kad se pustila igra, dodje i noj volja da poigra, pa iako je corbadzijska cerka, pa makar i otrpela rezilak kad ode kuci. Ali ipak zamoli izmecarku Vasku da ne kaze nista kod kuce. Vaska se obeca da ce pre pristati da je ubiju nego da kaze to, a zaklela se i u oci Gmitraca, grncara, verenika svoga!...
Zasvirala se "Jelka tamnicarka", lepa igra, uz koju se i peva, upravo uz koju se pesmu igra. Tu je igru jako volela Zona i zbog igre, a jos vise zbog pesme koja je njoj mnogo kazivala i setom je nekom milom ispunjavala... Zona uze za ruku Genu, pridjose i uhvatise se medju igrace. Cigani sviraju, a igraci igraju i pevaju.

Nane, kazi tajku
da me mladu dava
za Rade komsijce!...
Za Rade komsijce,
za nase seljance!

Jelke, tamnicarke!
Jelke, zulumcarke!
Ela da igramo!
Ela da trupamo!

Prestade zamalo pesma, a igra traje i razvija se jos lepse i jos bujnije; cujes kako zveckaju djerdani i dukati, i trupkaju kondurice i papucice i suste svilene salvare, a miris od djulijaka se prosuo po sokaku, pa, kao magla zemlju, pritisnu mirne gledaoce.
Pa opet poce pesma uz igru:

Za Rade komsijce,
za nase seljance,
za nase seljance,
za mlado cobance!

Jelke tamnicarke!
Jelke zulumcarke!...
Ela da igramo!
Ela da trupamo!

Opet umuknu pesma i pevanje, a igranje i dalje traje uz svirku Cigana. Mane stoji, ne igra, gleda igrace. Gleda Zonu, vidi Zonine svilene salvare i lagirane kondurice; cuje sustanje svilenih salvara i oseca miris, dah njen oseca, pomesan s djulijakom iz Kazanlika, - i ne mogade da se uzdrzi vise! I kad Cigani htedose da prestanu, dade im Mane znak da sviraju dalje istu igru, pa pridje i uhvati se s leve strane do Zone.
Zona ga samo ovlas pogleda, dade okom znak Vaski, izmecarki svojoj, i ova se odmah uhvati u kolo i rastavi Mancu od Zone. Zona vise i ne pogleda na Mancu, igra i dalje i sve gleda u Manulaca corbadzi-Randjelovog, a kad Mane dodje u igranju prema njoj, a ona ga i ne gleda, nego samo puci usta...
A Manu steglo nesto u grlu; zabolele ga slepe oci, a u ustima mu gorko i suvo. Jedva je cekao da prestanu Cigani. Kad se svrsila igra, povukao se do kapije jedne i brisao celo dugo.
Zarekao se da se vise nece hvatati do Zone; a nije mu to ni trebalo, jer Zona vise nije igrala; ostala je i samo gledala.
Kad zasvirase "Nisevljanku", Manca se uhvati do Kaline. Zona vise nije igrala. Gledala je kako igraju, a nije ispustala iz ociju Mana i Kalinu; gledala je kako igraju, kako je Kalina snazno i grcevito uhvatila rukom njegovu ruku, pa od vremena na vreme brise znojavu ruku jaglukom i brzo ga opet hvata i cvrsto drzi, dok joj se opet ne isklizne ruka iz njegove; gleda kako se razgovaraju; cuje kako Kalini drsce glas, i kako ga meko i duboko pogleda svojim velikim i kao junska ponoc crnim i toplim ocima!...
I drugu igru, opet "Jelku tamnicarku", igrali su, jedno do drugog, Kalina i Mane.
I Zoni dodje nesto tesko. Naslonila se na Genu, drugaricu svoju, pa se izgubila. Gleda besvesno po onom sarenilu koje promice ispred nje, slusa svirku, trupkanje kondurica po kaldrmi i slusa pesmu, cuje srebrni devojacki glas Kalinin gde peva...

Da me mladu dava
za nase komsijce!

A Mane i Kalina su komsije!... To joj pade na pamet, i ona pogleda Kalinu kako je srecna i blazena! I Zoni postade nesto tesko i dosadno. Sve joj bese dosadno, a najdosadniji joj se ucini bas onaj Manulac - koga je malopre onoliko gledala - kad joj pridje i ponudi je sakom kokica!... Nije znala ko joj je u taj par crnji - Manulac ili ona fukara Kalina!... Silno ugrize donju usnu i jos silnije stezase za ruku Genu, drugaricu svoju, na koju se od silna derta i kara-sevdaha naslonila...
Svrsila se i ova igra. Odmaraju se i igraci - neki idu "nisaljci" da se ljuljaju. Razleze se pesma s nisaljke, razgovor na sve strane, samo se drugarice ucutale.
- Vaske, mori! - zovnu Zona izmecarku svoju, a nozdrve joj se silno sire na naprcenom nosicu njenom.
- Sto iskas, Zone? - odazva se i pritrca joj Vaska.
- Otidi si do onuja... de... kako se vika... do onuja, ete Kalinu i rekni gu: Vika te Zone Zamfirovo!
- Tuj sam! Sto ti trebam? - zapita Kalina kad dodje.
- Vika' te... ete... - poce Zona, a sva bleda, suvih usana, a isturila izazivacki desnu nogu... - Ti si sirotinja. Kad rucas, ti tag ne veceras... Ta, vikam... ako iskas... - i tu podize Zona glas i nastavi jacim glasom da bi i Mane cuo - vikam... da dodjes, ete, da se cenis u tatka mi... Vaska ni se udava... ta... da se cenis, hizmet da ni cinis u kucu!...
- Ete, sto pa da si cenim?... - odgovari joj Kalina. - Imam si majku i brata... Izmecarka necu sam!... Sal pri majku hizmet cu da cinim...
- I pri muza... - upade joj u rec zajedljivo Zona.
- Pa, ako dadne Gospod i k'smet mi bidne... i pri njeg'...
- Kod Mancu li? - prekide je Zona jetko, sapatom. - Fukaro!...
- Kako rece?... Ne cu' te dobro?... - zapita je blago i pogleda blagim pogledom a suznih ociju Kalina.
- Pa... neces da mi budes izmecarka?
- Jok! - rece ponosito Kalina. - Nesam za vasu kucu...
- A, za oro li si? Ah, sto si pa devojce za oro!... - rece pakosno i pogleda je prezrivo od glave do pete.
- Zone, mori!... Ne slusaj gu, Kalino, sto zbori! Idi si! - upade Gena u rec i povuce silno Zonu za ruku. - 'Ajd' - dom da si idemo!
Bilo je vreme vec. Krave se vec vracahu s pase, fenjerdzija opstinski vec prolazi s merdevinama da pali fenjere, a patroldzije lepim redom prolaze glavnim sokakom; i iz gomile se malo-malo odvaja jedan po jedan u pobocne sokake da, potkrepljen, cele noci bdi nad imanjem i cascu umornih i zaspalih gradjana... Pocese se razilaziti i s "nisaljke" i s igranja... Sve ih je manje i manje. Oni dalji se ranije krenuse, a ovi blizi malo docnije. I mesto na kome su malocas igrali i kikotali i podvriskivali ostade prazno i pusto i izgledase tuzno s onim pogazenim ranim prolecnim cvecem koje se otkidalo i otpadalo s igracica!... I Zona podje zlovoljno kuci. Osvrte se jos jednom i vide kako Mane i Kalina podjose i uputise se zajedno, i cu kako se Mane nudi Kalini da je doprati do njenih avlijskih vrata, a ona ga blagodarno pogleda, ali ga ipak odbija i moli ga zagusenim glasom:
- Nemoj, Mane, dve ti oci!... Ostavi me!... Sama cu si idem!... Vrni se! Ziva ti ja! Ce me vidi bata! Sramota odi coveci!... Vrni se, Mane, dve ti oci!...
Gledala ih Zona, ali zamalo; zaklonise ih i zahvatise medju se gomile vesele omladine... Pohvatale se devojke ispod ruke u dug red, a iza njih drugi red zagrljene momcadije, i iduci tako kucama svojim, pevaju slozno oba reda...
Dan na umoru, izdahnuo vec; zvezde trepere s neba, tiho vece se spusta na zemlju, a iz grla srecna i vesela mlada sveta razleze se kroz tiho proletnje vece setna pesma u kojoj se izkazuju beskrajna tuga, stara tuga, vecna kao i covecanstvo:

Da znajes, momo, mori, da znajes,
kakva je, tugo, mori, zalba za mlados'!

19Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:33 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Glava osma

U njoj je jedan, za Mana vrlo prijatan, izvestaj iz usta Vaske izmecarke,posle kojeg je izvestaja Mani - kao sto bi to pesnici kazali - sunce lepse sijalo, cvece prijatnije mirisalo i pticice lepse pevale.

Nedelju dana posle ovoga ispricanoga u prosloj glavi, kad je izmecarka Zonina, Vaska, prosla kraj Manina ducana, a on sam bio u njemu, dobacila mu je u prolazu: "Bata-Mane, pozdravila ti se Zone!" tako brzo da Mane nije imao vremena ni da dodje k sebi, a jos manje da joj kaze hvala i da vrati pozdrav.
Toga dana je Mane bio sav blazen. A kako i ne bi kad mu se cele nedelje od teskog derta nije mililo ni da sedi a kamoli da radi u ducanu, jer mu je jednako bila u pameti Zona i njeno ponasanje, i onaj tunjavi Manulac, kojega je toliko gledala Zona. I da Manulac nije bio onakav kakav je, da nije jednako cuvao ducan i sedeo pred ducanom i s ocem se razgovarao, Mane bi ga ma kako izazvao - kako je ljut bio na njega - i potukao se s njim cim bi ga prvi put sreo i nasao. Ali ovako nije mogao to, nego se morao zadovoljiti tim sto mu je u prolazu, onako kao slucajno, izbio laktom cigaru iz mustikle kad je Manulac sedeo pred ducanom i pusio (a pusio je retko: dvared ili trired u godini setio bi se da zapali cigaru, i to obicno onda kad bi mu tatko dobar pazar svrsio).
I posle nekoliko takvih teskih dana i takve dusevne utucenosti, kako su ga morale obradovati i oziveti i osveziti ove slatke reci: "Bata-Mane, pozdravila ti se Zone!" koje mu jednako brujahu u usima kao najmilija pesma majskog slavuja!... I vec odmah ga nije drzalo mesto: dosadno mu bilo u ducanu, i cim se vratio segrt Pote, skoci i dize se da ide. Rdjavo sam rekao "da ide" - poleteo bi on, kako mu je milo bilo. I bas u taj par, kad je on naredjivao nesto segrtu, udje u ducan jedna musterija i zatrazi nesto. Mane mu nervozno iznese trazene stvari; ucini mu se da se isuvise otegao pazar, odmeri musteriju od glave do pete, pa rece:
- More, nesi musterija!... Nemas te pare!... - pa uze ispred nosa zabezeknutom musteriji poredjane stvari i izidje brzo iz ducana.
Zaredio je po sokacima i manjim i vecim, pa cak i po onim po kojima ni djavo ne prolazi, po kojima cak ni opstinski inzenjer po duznosti ne prolazi. Dvared je tako toga dana prolazio sokake, dvared se vracao u ducan, ali se posla nije lacao, nego je samo pravio cigare, pusio, pustao kolute dima i zadovoljno gledao u njih. Naposletku je dohvatio pusku, uhvatio se polja i lutao tako do mraka, i tada se tek vratio kuci; a da toga dana nista nije ulovio, cak ni pucao, nije valjda nuzno ni da kazem!... Celoga dana je samo na to mislio, i jednako mu u pameti zujale i zvonile Vaskine reci: "Pozdravila ti se Zone!" I zato nije ni cudo sto nije uz put primetio buljuke seljanaka i seljancica u njihovom zivopisnom odelu kako promicu putem kraj njega. Drugi put bi ih zadevao ili se bar iskasljao prolazeci kraj njih, a sad ih nije ni primetio, iako su se kikotale glasno i gurkale se prolazeci kraj njega i zadevajuci one njega. Tako je silna ljubav i tako silno zanosi ona coveka!...
Nista od svega toga nije on primetio niti ga se to ticalo! Samo jedna slika mu je lebdela pred ocima, samo jedan pozdrav mu se jednako ponavljao u usima, i on ga jednako sapatom izgovarao...
I to je ohrabrilo Mancu. I prvi put kad prodje Vaska kraj ducana, a on bio sam, zovnu je.
- Na dom, ste, zdravo li su vi? - zapita je Mane.
- Zdravo! - odgovara mu Vaska, a gleda mindjuse koje joj je Mane poklonio.
- Sto raboti corbadzija... zdravo li je?
- Zdravo!...
- A corbadzika, sto raboti ona?...
- I ona si je zdravo!
- A ti sto rabotis? Zdravo li si?
- Zdravo sam si! - odgovara Vaska.
Tu Mane zastade. Privuce svoju tabakeru, otvori je, liznu desni palac i izvadi jedan papir i duvan, u koju huknu, pa poce savijati cigaru. Kad je zapali, zasuka brkove, pa se iskaslja tiho, kao kad covek hoce nesto vazno da prevali preko usana. Ali ipak ne recenista, nego stade razmestati ispred sebe one alate i pustase guste dimove. Posle duze pauze zapitace Mane:
- A... ete... Zone... zdravo li je? Sto raboti?
- Pa, sedi si...
- Znam de... Moze i da lezi.
- Hehe, - osmehnu se Vaska. - Lele, bata-Mane, kako zboris pa i ti!...
- Sto si zbori? Zbori li?
- Zbori kad gu pituju...
- Cuti si?...
- Pa cuti!
- A sto misli kad si cuti?
- E, koj gu znaje!...
- A moze li da poje?
- Pa i poje...
- E, sto si poje?
- Pa pesne si poje...
- Eh, pesne! Ama, koje pesne?
- Sramujem se da ti, ete, kazem! - veli Vaska namestajuci u usi dobivene mindjuse.
- Ama kakvo sramuvanje! - hrabri je Mane. - U pojenje nema sram ni pa sramuvanje... Sto si poje?
- Pa, ete... - poce Vaska - poje si pesne, oneja sto su od ljubav i asikovanje. Poje si ono mome Evrejce, sto si ceslja kosu i klne majku si sto gu rodi da je Evrejka... Ete, na tuja pesnu gu sag kef; sal tuj pesnu poje eli goni mene da gu ja pojem...
- E, zasto da klne majku kad neje Evrejka?! - pita je Mane. - Risjanka je, ta sto gu treba vece?!...
- Eh, a ti pa bajadjim ne znajes, bata-Mane, zasto!
- Ziva mi nana, ne znam si, Vaske.
- Ama razbira se ubavo na sta prilega taja pesna! - veli Vaska. - Neje, demek, Zona zalna sto je Evrejka, vece to se za drugo nisto razbira...
- E, sto je pa to drugo?
- Ete, zalna je sto je corbadzijska kerka; a ima, ete, niki sto nije corbadzijski sin, a njoj gu pa mnogo milo za nje'... a njojni vikaju... neje, ete, prilika.
- Za men' zbori li sto?
- Zbori.
Mane opet ucuta i stade savijati drugu cigaru. Opet nastade pauza koju prekide Mane.
- More, ti me l'zes, Vaske?
- Ne l'zem te, bata-Mane... Dve mi oci!... Kako smem da te l'zem?!...
- Pa istin' li zbori si za men'?... Sto si zbori?
- Zbori si... I place si.
- Place? Zasto da place?
- Mori, - odmahnu rukom Vaska - ti nisto ne znajes, bata-Mane! Taraf-taraf se napraji kod nas dom... Zivot si nema od njeknja!
- Sto, more? - veli zaprepasceno Mane i ostavi cigaru.
- Ete za ono oro i za igranje, - izede si rezilak, em znajes kak'v rezilak!...
- Pa koj gi rece za oro? Ti li?
- Jok ja!... Kazase gi niki iz ma'alu. Ti svi skocise sas rezilenje... Vikaju: ne prilega na corbadzijsku kerku u oro igranje po ma'ale...
- E, a zasto pa igrase?
- Pa teb' te videla... pa ne moga da si sedi da ne igra, vece se ufati u oro i ona...
- Ona ti kaza to?
- Ba! Ne kaza ministo. Sto treba da mi kazuje?... - veli ponosito Vaska. - Znam si ja ubavo, zasto: "kude si ona toprv ide, ja se otutke vrcam", bata-Mane! Zar malko poruca cuteci od tetka mi zaradi Mitka?!...
- A zbori si nesto za men'?
- Pa... ete... zbori: demek, mnogo gu milo za teb'...

20Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:34 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Iz daljeg razgovora doznao je Mane od Vaske da je po corbadzi-Zamfirovoj kuci pravi lom zbog igranja Zoninog, za koje stari Zamfir zna, a jos vise zbog Zonine naklonosti prema Manu, o cemu Zamfir i ne sluti, jer svi kriju to od njega.
Stara, iskusna i recita tetka Taska uzela je na sebe tu tesku i casti punu duznost da opet izbije iz Zonine glave Manu kujundziju. Zato tetka Taska i dolazi svaki dan, savesno i tacno kao hirurg radi operacija, i savetuje i tesi Zonu: hvali Manulaca, a kudi Mana. Kudi mu stalez, a jos vise vladanje i povedenje njegovo. Pocela je cak i od oca Manina, Djordjije; ni njega nije ostavila na miru. Upravo, nije ni spominjala ni pretresala Manu, nego Djordjiju, dodajuci: neka se Zona seti one reci koja veli da iver ne pada daleko od klade, i: sto macka omaci, da to miseve lovi, - pa tako je i ovde s Djordjijem i sinom mu Manom. Pricala joj je o pokojnom Djordjiji - kako je bio krijumcar, ubojica, nocnik i veseljak; pricala joj citave romane Djordjijine s nekom cengijom Zumrutom, koja je u svoje vreme i "u pesmu turena" zbog lepote, i proterivana i hapsena zbog cestih tuca radi nje; koja je nekada bila lepa, bila omiljena igracica, a koja se sada smirila, i zato sada niti ide u haps, niti je mecu u pesmu; sad mirno i savesno nosi fenjer i ambrele, i kao kaznacej je u nekoj coceckoj druzini. Cak je tetka Taska sanula Zoni na uho jednu strasnu stvar koju je dugo krila i cuvala i kao poslednji metak izbacila, a to je: da isti Mane ima brata (po ocu) medju Ciganima!... I sad, kakav je bio Djordjija, takav mu i sin Mane, tvrdila je tetka Taska i uveravala Zonu. A to se pomalo moglo i verovati, jer Mane je dosta cesto jutrom bio predmet razgovora sa svojih nocnih podviga.
A u isto vreme kad je kudila Mana, hvalila je onog Manulaca corbadzijskog. Hvalila ga je i ona i sve tetke i strine, a i majka joj Tasana, ciji je on najozbiljniji kandidat bio, jer je bio jedinac, jedini naslednik ogromnog imanja, a sem toga, primer poslusnosti, skromnosti, stidljivosti, celomudrenosti, - dakle, tako reci, skup vrlina i prava protivnost onom Mitki corbadzi-Petrakijevom, opisanom u jednoj od ranijih glava ove pripovetke. I da se tu nije pitao i hadzi Zamfir, kao otac, udadba Zonina za Manulaca bila bi davno svrsena stvar. Ali, kako se Zamfir bas nikako nije odusevljavao tom kombinacijom Tasaninom, jer mu se nikako nije Manulac dopadao iako je sin i jedinac i jedini naslednik njegovog inace dobrog prijatelja, to je vrlo cesto bilo cak i reci i svadje izmedju Zamfira i Tasane. Zato nece biti zgoreg - cak pisac misli da je to neophodno potrebno - da u nekoliko poteza ocrta toga Manulaca, koji je usao u kombinaciju, bio ljubimac sviju strina, ujni i tetaka Zoninih, i bio predmet i povod pneprijatnih scena izmedju roditelja Zoninih.

Prica o dobrom detetu Manulacu, koja je prica prava suprotnost onoj ranijoj o Mitku corbadzi-Petrakijevom

Manulac je bio sin cesnih i bogobojaznih roditelja, Jordana i Perside, i nikada valjda ni u Starom ni u Novom zavetu ni za jedno dete nije se tako s pravom moglo kazati i napisati da je vaspitano u strahu Gospodnjem i da je islo stazom dobrodetelji - koja, kao sto se zna, nije nikad primamljiva, ni lepo utrvena - i bilo radost i uteha roditelja svojih, kao sto se to moglo kazati za Manulaca. S njim je bio zadovoljan i otac i majka jos od najranijeg detinjstva njegovog. Otimali su se i koskali medju sobom oko toga ciji je Manulac vise. Majka kaze: moj je Manulac, a otac kaze: nije nego moj; majka kaze: to je moja cerka; otac kaze: to je moj sin, naslednik i prestolonaslednik moj. Zato je Manulac dugo bio zagonetka - u mahali zadugo nisu znali je li musko ili je zensko! Jer, kad je s ocem isao, bio je obucen u plundre, a kad ga je majka izvodila, plela mu je kurjucic i oblacila ga u fustancic. I kako ga je ona vise izvodila nego otac, to su po drugim mahalama mnogi zadugo mislili da corbadzi-Jordan ima cerku. Kao ono sto se prica za onu staru Rimljanku, plemenitu Korneliju, majku brace Graha, da je decu svoju smatrala za najlepsi i najskupoceniji svoj adidjar, tako je isto i Persida smatrala svoga Manulaca kao najlepsi i najmiliji adidjar svoj, i zato se nije nigda i nikuda makla bez njega. A on je to i zasluzio jer je, i onako mali, vec bio desna ruka u domazluku svojoj majci. On joj je cuvao od zivine taranu i rezance spremane za zimnicu kad se to susilo u avliji; on je drzao konac kad bi ga namotavala na klupce, cuvao ves kad se susi preko avlije, hranio zivinu i znao uvek tacno koliko ima petlova, kokosaka, pilica, pa cak i snesenih jaja i od svojih i od tudjih, komsijskih kokosaka, i to sve bez ikakvog duplog trgovackog knjigovodstva! Iz dugog i savesnog nadgledanja postao je pravi - tako da ga nazovem - psiholog, pa je cak umeo da opazi kad je koja kokoska, da prostite, u volji petlu, "Giganu" nazvanom; s kojom kad najradije deli zrno na bunjistu, a prema kojoj je opet ohladneo, pa je tera od sebe; dalje, tako isto nije se moglo izmaci njegovom pametnom oku ni to kad koja njihova koka pogresi, pa snese jaje u komsijskoj avliji, ili obrnuto, kad je i gde je opet komsijska snela u njihovoj avliji. Sve je on to znao i imena svima njihovim i mnogim komsijskim kokoskama.
Tek uleti usplahiren pred majku i pocne isprekidano:
- Nane, "Gigan" sag stade, ete, merak i asik na "Gacanku"!
- Ako, sine, ako... - veli mu majka gledajuci ga milo. - Toj si je njegovo petalsko znanje...
- A nasa "Trsa", ete, i "Kundaka" opustile zalno glavu...
- Tugo, - smeje mu se majka - ostase si udovice i sirotice... Ta sto da cine!...
Ili drugi put, opet tako, uleti sav zaduvan s po jednim jajetom u svakoj ruci.
- Nane, nasa "Titinka" i "Pirga" snesose jajca u Todorcine, a ja gi uzedo' i doneso'! - veli mali Manulac, oliznu nos i predade majci skoro snesena i jos vruca jaja. - Sto da se arci mal?... Pare su to!... Nesu kruske divjake!... - dodaje i pogleda u oca.
A roditelji ga gledaju puni miloste, a iz pogleda im se razgovetno da procitati kako blagodare nebu sto im je obdarilo takvim pametnim i cuvarnim detetom. Pa jos kada im on onako zaduvan, stade da grdi "Titinku" i "Pirgu" sto arce njihov mal po komsiluku, i doda: da su sag skupe pare, - otac se prosto topi od silne srece!
- Sag su skupe pare! - ponavlja mali Manulac. - Sag je oskudacija!...
Kad cu rec "oskudacija", corbadzi-Jordan se samo lupi sakom po kolenu od silna cuda, pa se prosto zablenu u sina. Ne mogase vise da odoli svom ocinskom srcu, nego ga docepa oberucke, pa ga stade ljubiti i sopati.
- Ah, sarafce i bancerce ti tatino!... Ovoj ce kuce, Perso, bancer da mi bidne. Otkud ga izvadi pa taj rec, magare jordansko?1 - kliknu blazeni Jordan. - Kako ga kaza onuj rec, eseku nijedan? - navadja ga otac da jos jednom kaze... A, sto je sag za pare? A... kako ga rece?
- Oskudacija! - ponavlja mali Manulac oliznuv nosic, a turio prst u usta, pa se stidi.
- Aha, magarence tatino! - zacenio se od silna smeha zadovoljni Jordan... - Oskudacija! Pa bre, dete, ja sol tri tovara poliza', pa si ne znado' za taj rec, a on, pazi kolicno je, pa vece znaje! Bre, bre, bre, bre! - cudi se Jordan i jednako se seta uzduz i popreko po sobi, pogleda svoga sincica, vrti glavom i jednako pusta uzvike: Bre, bre, bre, bre! Ovoj ce magare, - nastavlja odusevljeno Jordan - kad bude golem, s carsiju - em beogradsku - da drma; ubavo da zapantis ovaj moj sagasnji rec, Perso!... Oskudacija!... Kad gu naucilo, bre?! - cudi se jednako Jordan reci koju je doista sad prvi put cuo (iako se svaki dan tuzio kako "nema stare godine i stari pazar"), pa se dize u carsiju medju trgovce s mladim bancercetom, kome majka uvuce peskiric i zakopca tur. Srecni i blazeni otac povede sina da vidi carsija jedno cudo od deteta - da Manulac pred trgovcima ponovi rec oskudacija...
I sad tako pametno dete, koje je tako mnogo obecavalo vec u najranijim godinama, kada je oca ushicavalo, - kako je onda tek majku Persidu srecnom i ponositom cinilo! I zato nije nikakvo cudo sto ga je ona svuda vodila sa sobom da se podici njime. Na slave, na patarice, postupaonice, na zenske praznike - svuda ga je vodila od najranijeg detinjstva njegovog, otkad se poceo u paticama od sest grosa batrgati uz majku preko kaldrme, pa sve do osamnaeste svoje godine, kad mu je otac placao cetrdeset grosa za potkovane ekserima i potkovicama kondure. Svuda ga je vodila, samo ga je u hamam prestala ranije voditi sa sobom. Tu ga je vodila do njegove dvanaeste godine, a prestala je da ga vodi tek kad sve zene skocise u interesu javnog morala, i kad je naisla na slozan i jednodusan otpor i protest posetiteljaka hamama.
A to je bilo onako kad joj je Junus-agina hanuma jednom primetila:
- Pa ti, corbadzike, kako poce... dabeter!... Pa sto si berem ne povedes sas teb' i corbadzi-Jordana, te ga ne dovedes pomedju nas u hamam?... - Otada ga majka nije vise vodila sa sobom, i tako je Manulac proglasen definitivno za musko. Od toga doba vodio ga je vise i otac. U osamnaestoj godini kupio mu je dzepni sahat i zlatan lanac. Toga dana, kad je prvi put obesio zlatan lanac i sahat, Manulac se osetio sasvim musko. Cak je, prolazeci Leskovackom ulicom, namignuo na tri mlade Civutke, koje su se setale ispod ruke, ali s oba oka i tako nevesto da su Civutke prsnule u smeh jer im se ucinilo da je Manulac hteo da kine...
I to je valjda jedini nestasluk i djavolstvo iz Manulaceve mladosti, koja se obicno bujnom i burnom zove. Jedini, velim, jer on je inace uvek bio stidljiv i nespretan kad bi se slucajem nasao u blizini zenskoga sveta. Najteze mu je bilo sto nije znao sta ce s rukama; srecom se tada secao sahata, vadio ga i navijao ili gledao koliko ima sahata na njemu.
S vrsnjacima svojim se slabo druzio; zato je najradije sedeo s ocem i s ocevim drustvom i slusao njihove razgovore pune mudrosti i iskustva. Kad bi sedao, uvek bi prostro najpre svoju maramu, povukao malo nogavice navise od kolena, pa bi onda seo i ne bi se digao dok mu se prvo njegov tatko ne digne; samo u kafani bi on prvo oca opominjao da se dignu i idu. S kokoskama je legao, s petlovima ustajao. Bio je stedljiv. Novac mu nikad nije potreban bio jer nikad nije imao prilike da ga potrosi. Cak mu se i majka ljutila sto ide tako bez novaca, kao da nije corbadzijski sin! A ako ponese, on koliko ponese toliko i vrati, - nekad cak donese i vise nego sto je poneo. Jednom kad je posao u "Apelovac" na streliste, dao mu otac sedam grosa. Manulac popije pivo za gros, pri povratku kupi jagnjecu kozu za sest grosa i odmah usput proda za devet, - i tako donese dva grosa vise nego sto je poneo!...

21Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:34 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Eto, toga i takvoga Manulaca hvalila je Zoni tetka Taska, a Mana kudila. Ali to sve nije jos nista pomoglo kod Zone. Jer, slusajuci tetku, Zoni je Mane zbog takvog njegovog zivota samo izgledao interestantniji, a zbog staleza njegovog samo miliji i simpaticniji!...
- Ela, Vaske, zapoj mi onu zalnu evrejsku pesnu! - rekla bi Zona Vaski, sedeci tako cesto tuzna na doksatu i, oturivsi djerdjef, naslonila bi se tada na belu svoju ruku, a drugom bi se igrala sa dugim i bujnim kurjukom svojim, gledajuci svojim velikim sanjarskim ocima preko niskih krovova okolnih kuca negde daleko.
A Vaska bi tada zapevala tu pesmu, u kojoj je Zona videla sebe i svoj zao udes sto je rodjena u corbadzijskoj kuci... Zapevala bi pesmu koju je vec toliko puta pevala Zoni kad god bi ovu ophrvali slatki osecaji i tuzne misli i ona pala u melanholiju.
- Ela, Vaske, zapoj!... Zalna sam, - zalnu mi pesnu zapoj!...
A Vaska zapeva:

Izlegoh da se posetam
niz toja pusta Bitola,
niz Evrejskoto mahalo,
niz tija tesni sokaci. -
Tam vidov mome Evrejce,
na visok cardak stojese,
ruse kose si cesljase,
drobne si solzi ronese
i zalnu pesnu pojese,
u pesnu majku kolnese:
Zasto me rodi Evrejka?
Sto me ne rodi risjanka?!...

- Tugo, Vaske, sto da prajim?! - uzdahnu Zone.

22Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:34 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Glava deveta

Ona je puna burnih scena i krupnih reci. U njoj je ispricana jedna propala misija tetka-Dokina, ili bolje reci, "Poslji ludo na vojsku, pa sedi te placi".

Bata-Tasko je odrzao rec. Raspitivao je i prokljuvio sve, sad je dosao da javi to Jevdi, Maninoj majci. Sve sto je saznao on joj je savesno i tacno referisao. Jevda se prosto iznenadila. To ne bi nikad ni slutila, a ni u snu joj ne bi doslo tako sto! Ona cega se ona bojala, od cega je srepila, - to nije bilo, ali je ispalo iznenada ovo, a ovo je za nju bilo nesto skoro jos gore! Znala je ona ponositost te stare corbadzijske kuce, predstavljala vec unapred sebi kako ce se to tamo cuti, kako propratiti i s kakvim podsmehom sve to uzeti. I odmah odlucno rece da to nikako nije prilika i da od toga nece biti bas nista! Dugo su se jos zivo razgovarali, kad ujedared upade tetka Doka medju njih bas kad su joj se najmanje nadali i najmanje zeleli. Kad je ona usla, nisu odmah presekli razgovor, nego su ga polako privodili kraju izbegavajuci sve one reci po kojima se moglo poznati o cemu govore; ali sve im to nije pomoglo: tetka Doka je, kao i svaka radoznala zenska, mogla instinktivno, a i iz dugog iskustva, saznati o cemu je rec bila...
- Lasno, mori, za toj! - umesa se tetka Doka, i na veliko zaprepascenje nihovo dodade: - Corbadijske kuce mnogo su, i nas Mane - jedan si je pomedju momci i trgovci i carsilije!...
- Ama neje to!... - ljuti se Jevda. - Mori, i ne znavas zasto si zborimo...
- Mori, sal dor ve vidim, - znajem si sve ubavo. Od men' li ce skutate nisto?!...
- Ih, kakvo je brljivo! - veli joj Jevda. - Mori, nisto ti ne znajes!...
- Kako da si ne znajem?! Bata-Tasko zasto, iskoci do teb' te?...
- Ama ne znajes ti nisto! - brani se bata-Taske. - Vika me snajka, ete, zaradi niku tapiju i livadu...
- Zaradi nekosenu livadu, - znam de! Sol rucam, majke... - uverava ih tetka Doke, a oni se oboje ljute. - Bre, bre, bre! - nastavlja Doka. - 'Vidoste li, mori, nasoga Mancu kako si znaje ubavo sto valja?!... E, sto je covek kujundzija, pa se razbira u zlato!... Znaje sto je zlato, i kako se, ete, zlato topi!... Masalah, Manco, - nesi zabadava sin na Djordjiju!... Djordjijina krv!... Askoljs'n!...
- Ama neje nisto bilo! - odvraca je Jevda. - Za drugo nisto zborismo! Kako da bidne!...
- Lele, Jevdo! Sto ce da bidne ubavinja kad se uznu! Ubav Manca, a ubavo, ete, i Zamfirce, onoj Zone. Ta sto ce deca da gi bidnu ubava, sve na tatka i na majku!... A ti baba gi, pa gi drzis na krilo!...
- Ih, crna Doko! - viknu ocajno Jevda - kad ce pamet da si specalis vece?... Sto si ne cutis vece?!... Sto si ne cugis, nesreco, kad ti nikoj nisto ne kaza, ni te pa pituje?!...
- A sto koj da mi kazuje kad si sama sve znajem i sve vidim? Zamiluvase se deca, ta sto... sag gi je vreme...
- Ama, Doke, pamet si beri ! Baska su Zamfirovi, baska na Djordjijini!... Mi si zborimo za drugo nisto, a ona, pogle gu, kud ga iskaruje!...
- Mori, znajem si ja! Lasno za toj! Men' mi sal ostavite... brigu ne berite, a ja cu sama ubavo da duzdisem celu rabotu! Ja cu da zaobikolim malko, pa ce da iskoci ubavo, kako pod indzilirski plan!... - rece i ode kao oluja.
- Sto, sto! - viknu zaprepasceno Jevda i huknu: - Tugooo! Sto gu pustismo?! Oce da ni napraji niku muku i rezil! A ludo je, ludo - pa sto oke je, ludo! - Deno, - viknu Jevda - brgo po njuma, vikni gu da se vrne, rekni gu na jedan rec. - Ali, na nesrecu, Dena nije bila tu. Jevda polete, ali ne mogase stici Doku, koja je jurila kao vetar. Jevda se vrati u kucu s teskom slutnjom.

23Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:34 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
I naslutila je. Tetka Doka polete odmah pravo u Zamfirov kraj. Na ulici srete bas kao porucenu Vasku izmecarku, zaustavi je i stade raspitivati o ovome i onome. Vaska se iznajpre iscudjavala, snebivala i otimala, ali tetka Doka - onako kako je bog dao - podviknu joj i razvika se na nju tako da se ova uplasi gore nego sto se ikada uplasina od onih koji je placaju - i priznade joj sve, ama sve od az do izice. A Doka je ne samo zaplasila nego i vesto pitala: postavljala joj je tako vesto obicna i unakrsna pitanja da je ova sve kazala i ne znajuci sta je sve izblejala. I tako je Doka doznala i odmah shvatila i jasno joj bilo da stvar po Manu stoji vrlo povoljno, i da je pravo cudo sto se vec i svrsilo nije. I ljuta na nevestinu i javasluk Manin, krene se odmah iz tih stopa Mani u ducan.
- A, takoj li je? - viknu mu tetka Doka jos s vrata ulazeci u ducan.
- Sto je? - pita je Mane.
- Sto sam ti ja teb' ti, a bre, magare?!...
- De, more! - cudi se Mane.
- Eseku nijedan! A sto mi ne zboris?!...
- Sto da ti zborim? - pita je Mane.
- Ono da mi zboris sto si je za zborenje!
- E, sto si je za zborenje?
- Ja sto sam ti? Tetka li sam ti, sto li sam?! Sto si cutis kako nemak? Rod smo si... Komu ce da kazes muke i dertovi ako na tetku si neces da kazes?!...
- Ama sto da si zborim? Sto da kazujem? - viknu ljutito Mane. - Za koga da ti kazujem?...
- Ete, za corbadzijske da kazujes... Sto bre! Ja travu pasem, sol ne rucam, - ta nesam cula za tvoje rabote!
- E sto si cula? - veli malo spustenim glasom Mane.
- Da si frljija i stanuja merak na ono Zonce Zamfirovsko, ete, toj sam cula!...
- Ba! - porice Mane.
- Ti da si cutis! Sve razbra'! Sve si znajem. Sve mi vece kaza Vaske, izmecarka njojna. Ic da se ritas kako pule, ni pa da me l'zes... Sve, sve mi rece Vaske...
- E, sto je znala da ti rekne kad si i ona sama nisto ne znaje?!
- Ihaa! - zasmeje se tetka Doka. - Za toj pa da mi je! Znajes li, mori, nesreco, da mi kaza, - kako iz knjigu da si cesedje, sve mi kaza: i sto si Zone vazdan-dan zbori i koje si pesne poje, i sto si snjeva i kako gu rezile one kucke, tetke i strine, a najvece ona grcka nesreca, Taska, tetka njojna, i kako gu fatija kara-sevdah... Sve mi kaza kako pop iz knjigu da si ceti...
A Mani milo. Brani se jos neko vreme, porice, spominje razliku izmedju kuca, ali popusta, pomalo i priznaje, i milo mu bilo da cuje sto vise. Tako mu bilo milo da je odbio dve musterije koje su dosle da pazare, samo da se ne bi prekidao razgovor. I kad se uverio da tetka Doka sve zna, on joj se ispovedi i prizna joj iskreno da mu je Zona posred srca.
- Aha! - kliknu tetka Doka. - Takoj te iskam! I tatko ti takav bese!
- Teke... tetko, molim te... - veli joj Mane i dize prst - zborenje za toj ic da nema!... Da se ne cuje nisto...
- Eh, sto da se ne cuje? Loso li je, pa da se kuta u kucine?! Zasto da se krije?
- Aman, Doke!... Rec da ne iskoci za devojku.
- Ta sto... Za malko vreme...
- Kako za malko?
- Pa do "golem nisan", a posle koj da zbori... i sto ima da zbori? - veli Doka.
- Bre, kako to zboris? - viknu uzasnuti Mane. - Kakav "golem nisan"?...
- Sto, zar ces sal da gu gledas? Da lizes med kroz sise?... Toj li?
- Ama jok! Za prosenje ic ne bese razgovor. Kako da gu prosim?! Koji su oni, a koji pa mi! Corbadzijska kuca - a nasa kuca!... Pamet si beri, Doke!...
- Iha! Lasno za toj! Ja cu ti izrabotim; ti sal sedi si, pa zmij!...
- Hehe! - smeje se Mane - sto rece: "Zmij, da te l'zem!"...
- Ti si imas tvoj zanajat, a ja si pa moj... Sedi si u ducan i gledaj si tvoj pazar, a ovoj su nase zenske rabote... Ti da vidis sto ce ti naprajim!...
- Doke, - viknu uplaseno Mane na nju - zmija ce te uapi ako naprajis kak'v eseklak!...
- De, mori, - umiruje ga Doka - ti me znajes ubavo! Ne li smo rodljaci? Nesam govedo, selska nesam, ta da si ne znajem sto je carsijski red. Lasno za toj! Ja cu si sve polako... na fino... s politiku! - rece i ode.
- Doke! - viknu Mane i polete za njom, ali ona bese vec daleko...

24Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:35 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Doka podje, ali se usput seti da je danas subota; ostavi to sto je namislila za sutra, za nedelju, a toga je dana gledala samo da se nikako ne sastane ni s Manom ni s Jevdom. Zato se krila po komsiluku.
Nedelja je. Kod hadzi Zamfira posle podne tisina kao i u svim kucama gde se cele nedelje radilo a nedeljni dan zeljno ocekivao. Stari Zamfir legao da se odmori malo posle rucka, kao sto je to odvajkada naucio. A cim je on prilegao, celom kucom je odmah ovladao neki dremez i carstvovala neka svecana nedeljna tisina, jer kad hadzija spava, ne smeju ni vrapci ispod krova dzivdzakati. - U drugoj sobi, odmah do sobe Zamfirove, poredjale se na minderlucima: domacica Tasana, Taska i tetke Kaliopa i Uranija. Poduprle zid ledjima, podavile noge i metnule ruke na trbuh, pa dremaju, jer su naucile da se tako naprilicnije provodi praznik. Zona u sobi do njihove. A one sede i sapucu - cude se sto im nema nikoga. Nije dosla ni Aglajica da im isprica i raportira sve sto se desilo za poslednju nedelju dana, a nije tu ni Zujica da im razmece karte, ni bogata baba Hrisanta, da ih gnjavi pricajuci im nadugacko i nasiroko o svojoj parnici, o sudu i advokatu. I bas kad su se one tako cudile sto im nema nikoga, cuse spolja neki glas.
- Hadzika, ete, dom li je? - pita nepoznati glas spolja.
- Dom si je. Ama hadzija, ete, spije - cuje se Vaskin glas.
- Ta sto ako spije! Kod njeg' i ne iskam, vece kod hadziku...
I dok se ove domisljahu ko li ce to biti, otvorise se vrata i tetka Doka upade u sobu. Da je drugi ko kroz sam sulundar upao medju njih, ne bi mu se tako zacudile kao ovo sada njoj.
- Zdravo li ste, zivo li ste? - zapita ih zatvarajuci ledjima (i vec ostalim) vrata za sobom. (Da bi se, dabogda, tako i usta dusmanima zapusila!...)
- Zdravo, ti kako si, Doke? - prihvati joj Tasana, pa se tek pogleda s Taskom, Kaliopom i Uranijom, jer im svima dodje cudno vec samo to sto je banula u kucu, a jos cudnije sto je na taj nacin zatvorila vrata, jer je to u obicaju samo pri prosevini. - Sedi si, Doke! - nudi je domacica.
- Sto prajite? - pita ih Doka sedajuci na minderluk prema njima.
- Sedimo si! - odgovaraju one kroza zube.
- Zmijete kako macke ispod nakladeno kube...
- Ej, Doke, Doke, ti si ostade joste pa ona!
- Sto ce si cinim? K'smet! - veli Doka.
- Damno te ne bese pri nas... - rece joj s neke visine Tasana.
- Ama, imam si, ete, niku muku, - a ni sag vi ne bi dosla!
- E, sto si imas? - pita je Tasana. - Sedi si na jedno kafe.
- Nesam si dosla za kafu, vece...
- Vaske, mori! - prekide je domacica. - Vaskeee! - viknu Taska.
Udje Vaska i domacica joj rece da ispece cetiri kafe. Vaska odmah usu kafu u fildzane sa zarfovima i unese i posluzi ih.
Doka se iskasljuje i sprema da otpocne, srce kafu, razgleda po sobi, pa najzad poce:
- Dosla sam si, ete, na jedan eglen... Zaradi neku poslu... E sto si stala tuj pri men' kako siljbok niki?! - obrecnu se odjedared Doka na izmecarku. - Iskoci si, dete, umem si ja da pijem kafu i bez teb'! - rece i izvadi tabakeru, pa stade zavijati cigaru. Zapali je, stade pustati dimove. Zamislila se, a ocevidno misli o tome kako bi da onako sto poizdalje i sto finije otpocne.
- Sto ne udavate, mori, Tasano, onoj vase cupe?...
- Koje cupe?
- Ete, onoj vase Zone?
- Pa ce gu udavamo.
- Pa sto cekate vece?! Neje daskalica, ta da si sedi u te godine.
- Sto je pa teb' ti za njuma? - odbija domacica. - Ostavi tija reci!...
- Sto gu ne davate onomu na kojega je, ete, merak?...
- Merak! - prekide je Tasana. - 'Ajde, kako zboris ti pa to?!... Merak!... Zar dete ce da ima merak?!
- Koj si je dete?
- Pa nase Zone... Deca, mori, neje ti ni sram!...
- Kakva deca?!... Deca vika... Mori, ni u turcko vreme pa ne imase deca, - ta sag u srpsko, u ckolje, pa ce deca da ima!... U sagasnje vreme deca, - bese mu! Zasto si uce ckolju, i jaziju, - zar deca da si ostanu?!...
- Ama, de! - prekida je Kaliopa. - Nece da zborimo za toj. Kad stigne u tej godine, demek da je za davanje i udavanje, - lasno za toj... sto kazase: zlatu ce se kujundzija nadje! - zavrsi ponosito tetka Kaliopa.
- Pa, brljivke jedne, sto vi ja zborim?! Pa ja vi za kujundziju, ete, i zborim...
- Kako rece? Sto zboris? - prekide je domacica. - Za koga zboris?
- Za Mancu nasoga! Zasto gu ne davate kad se deca, ete, begendisuju?
- Pogle gu sto si zbori zena brljiva! - veli Tasana Taski. - Koj ti rece za begendisuvanje?
- Zna si cela ma'ala i sav grad, - ta ja da ne znajem! - odgovara Doka. - Mori, znajem si sve; sve mi kazase, mori, kako na kadiju mi kazase sve!...
- Koj ti kaza? - pita je tetka Kaliopa.
- Toj si je moje znanje, koj mi je, demek, kazaja, - ama ja si ubavo znajem... Pa za toj, ete, iskoci' sag do vas da ve pitujem: eli vi je devojce za davanje?
- Neje ni dete za davanje! - odgovaraju obe tetke, i tetka Kaliopa i tetka Uranija.
- Mori, koj ve pita brici li se vladika. Ja si s domacicu zborim! - veli im Doka preko ramena, pa nastavlja dalje mirnim tonom. - Ta ako iskate priliku za vase Zone, e, ja si imam jednu priliku... pa za toj i iskoci' sag do vas... Momak si je krotak, ubav, esnaf-covek, radi sas prvi...
- Imamo si, imamo - prekidaju je jednoglasno i slozno tetke Kaliopa i Uranija. - Sto ni treba ti pa da nam ga kazujes?...
- Ta sto... ako ste, demek, corbadzike? A zasto ima onaj rec: devojacka su vrata svakomu otvorena?!
- Docna si se prisetila, Doke... A za Zonu imamo si vece priliku! - veli Uranija. - Koj si je naseja prilike za stareje sestre njojne, taj ce i sag lasno da nadje i za njuma.
- Od nasoga Mancu ima li, dede, zbori si, poubava prilika? U sav grad ima li pomomak od njeg'?! Ima si ducan, em kak'v ducan, uzeja je sag pod curiju i onaj do njeg' sto je ducan, pa napravija odi dva jedan golem... Ima si zanajat, zlatne ruke: pri vladiku iskace u pol dan, u pol noc, - tol'ko si ima ces' u varos... Ima si, bre, i kasu za pare i espap, kako jedan trgovac, a ne kuta pare po avliju i po tavan, kako, ete, macka sto si kuta... Stade prvi kujundzija od Beograd do Pec i do Prizren!... Mori, pa i da si nema pare, sto je pa zab to?! Kad se deca miluju, - sto gi trebaju pare?! Znajes sto se zbori u onuja pesnu:
Ako pare nemame,
oka i pol sevdah imame.
Mladinja su bre, lepotinja su, i on i ona, - sto oke sevdah ce imaju!... E, sto iskate vise?!...
- Neje sproti trgovacku i corbadzijsku kucu... - umesa se tetka Taska, koja se dosad dosta rezervisano drzala i pustila one druge dve tetke da govore, a ona zadrzala za sebe kao neku zavrsnu rec, pa sada poce dostojanstvenim tonom, a i ne gleda na Doku, vec gleda kroz prozor u avliju. - Cinovnik, ete, iska cinovnicku, oficer oficersku priliku; esnaf sproti esnafa a trgovac sproti trgovca iska priliku, demek; - toj si je red u ovaj svet! - zavrsi odsecno i odlucno tetka Taska, pa se okrete jos vise od tetka Doke.
- Mori, razbiram si ja, Taske, tvoje zborenje! - veli joj Doka, a prebacila nogu preko noge, pa becarski pusta guste dimove. - Razbiram si, ubavo razbiram. Teb' ti kef i milo i navodadzija si za onoga zevzeka corbadzi-Jordanovog, onog Manulaca... za njeg' ti milo...
- E, milo mi, de! Sto ke mi cinis?
- Kad ti milo za njeg', a ti se tag sama udadni za njeg': udovica si... A sto pa ti tol'ko smices?
- E, ja sam si tetka na Zonu! - veli Taska.
- Ja pa tetka na Manu! - odgovara Doka.
- Men' mi kef za Manulaca - veli Taska.
- Men' pa za Manu! - veli joj Doka, pa se okrete ostalima. - Aman, zene, tako vi Velik-dan ne zacrneja, biva li Zona za Manulaca - prilika li je?!
- Za Mana ne biva! - veli Taska.
- E, zasto da ne biva?
- Hehe! - osmehnu se prezrivo Taska - "Gaki nema, - svirka saka!"
- E, dajte gu, podajte gu za nepriliku, za Manulaca toga - planu Doka. - Ama poslen da vi ne bidne krivo, kad, ete, stane da "praca seftelije" po drugi...
- Sto rece, nesreco nikakva? - planu Taska i one druge dve. - Neje te ni sram: esnafska zena, pa pogle kako si zbori! Koj da praca seftelije, - zar corbadzijska kerka?! Na koga da praca?
- Pa - poce zajedljivo Doka - sag nece da praca na bimbasije i miralaje, - zasto gi vece nema, - ama ce da praca na risjane, - a bruka i toj...
- Zar corbadzika?
- Lelee, - osmehnu se Doka - malko li gi znajem?!... E, sto je bila ona Sika turena u pesnu? Za koga se pojese u onuj pesnu, u onuj risjansku sramotu nasu? Za koga se pojese: za esnafsku, eli za corbadzijsku Siku:
Zasto, Sike, zasto pod cadar da ides? -
Ako, dado, ako, miralaj me zove,
miralaj me zove, na tatli baklavu.
- O Gospodi! - krsti se tetka Uranija i tetka Kaliopa od cuda sto ih snadje.
- Sto je bila, koja je bila, ete, ta Sika u pesnu turena? - Zbori si, nesreco grcka! - razvika se Doka, pa zavrsi: - A ti, Tasano, podaj si dete za onoga Manulaca, berem ce da imas ubavo unuce... sebeka ces imas, a unuce - jok! - rece i ljutito zalupi vrata za sobom i ostavi ih zaprepascene. Samo su se krstile i vikale: - O boze, o Gospodi! Lelee! Sto si napraji dzumbus i rezil'k!
Tolika larma probudila je, naravno, i staroga hadzi Zamfira. Morao se i on umesati i jedva se razabrao, onako bunovan, i saznao u cemu je stvar tek onda kad je ispracao Doku.
- E, loso li sam zborila? - brani se Doka. - Sto da neje prilika kad smo, ete, jedna vera...
Stari Zamfir je umiruje, i sve bi se mirno svrsilo da Doka nije dirnula u stalez.
- Vika, corbadzijska kuca, corbadzijska kerka! E vece nema! I corbadzijsko nije do veka...
- E, dosta de! - veli joj ozbiljno corbadzi-Zamfir. - Dosla si, navodadzisala si, nisto neje bilo, - e, sag se vrces... Sas zor ne biva!...
- E, zasto da neje Manca prilika?!... Zar sto su corbadzijski?
- E de! Debarsko neje ovo, ta da se otimaju devojke...
- Mori, i vase se znaje! - planu Doka. - Deda kako ti se vikase, kako se prezivase? - Koritar, a njegov pa tatko, kako ga zvase u carsiju? - Vrtivagan... Ta sag: "Mi smo corbadzijski"!...
- E, dosta vece! - rece Zamfir i dize obrve.
- A sto pa? A ne uzne iz vasu kucu, - ce ostane nezenet? Mori, za toj lasno. "Imas si grbinu, samarice dosta"; ta i za Manu i zenenje njegovo lasno...
- Moze, ama sproti seb' priliku.
- Zapamti, hadzijo: "Sve je ovaj kao kakav merdiven, - jedan se kaci, a drugi pa slazi", - ta i s vas corbadzije takoj si je. Zar malo li gi ima od vasi sto si beose prvi trgovci - a sag, zvonari i klisari, pa pale prangije kad slavi Pantelejska crkva... Mori, ti slizas niz merdiven, a moj Manca se toprv kaci...
- Bre-bre! "Videlo se kuce u casire, pa se fatilo u oro", - veli corbadzi-Zamfir, sav zelen od ljutine. - Ta i tvoj Manca...
- Koj je "kuce", nesreco corbadzijska?! - ciknu Doka. - Znajes li, bre, ako dofatim sag one nal'ne (i pokaza mu silne nalune pred vratima), sve cu ti ga frljim i obijem o glavu... Cu te bombardiram po tu glavu kako Srbi Mitadbpasu tabiju na Vinik! Nesreco vrtivaganska i koritarska!...
- U kucu si mi, sto da ti prajim? - veli uzdrzavajuci se domacin, a sav bled od ljutine.
- Mori, i nasred carsiju, i tuj cu se tepam i s teb' i sas zeta ti, onoga sebeka Manulaca, za onaj rec "kuce u casire"! - razdera se Doka i ode ljutito, i ostavi zaprepascenog corbadzi-Zamfira, koji se samo krstio levom rukom i govorio: "O, bog da cuva!... O, Gospodi boze!"

25Stevan Sremac-Zona Zamfirova Empty Re: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Pon Jan 30, 2012 6:36 pm

Scarlet

Scarlet
Elite member
Elite member
Glava deseta

U ovoj pripoveci ovo je prvi i jedini dijalog dvoje zaljubljenih. Dijalog nije nimalo pikantan, čak ni interesantan; a to je prosto stoga što je tamo, u tom svetu, sramota da se muško i žensko i pogledaju, a kamoli razgovaraju. (A i da nije tako, opet bi dijalog bio vrlo običan, jer u takvim prilikama zaljubljeni obično ne znaju šta da razgovaraju, ili razgovaraju koješta.)

Sutradan, u ponedeonik, kad se na sefte i na seftedžiju mnogo polaže, banu u Manin dućan niko drugi nego baš sama glavom tetka Doka. Došla je da mu kaže sve šta je i kako je bilo, i pošto se sve rđavo svršilo, da ga, naravno, i uteši. Mane je sve ono u subotu već bio smeo s uma, i nije mogao ništa ni slutiti, i zato mu je ovo sad sve novo i iznenadno bilo. Bio je kao gromom poražen čuvši sve do sitnica kako je stvar tekla i kako se razvijala. Bio je utučen i neutešan. Tetka Doka ga je najpre izgrdila, a posle tešila utešnim rečima: da se ne brine, da ne očajava, a naročito neka mu nije ni najmanje krivo što je ona tako prošla, jer im, vala, ni ona nije ostala dužna.
- Ič da se ne ljutiš, - veli mu Doka - ič da nesi žalan! Ako što ti ne dadoše devojče!... Ta što pa da ti je za toj? "I bez petli može da osamne", ta i ti da se oženiš i bez njinu Zonu!... Mori, "dok si imaš grbinu, će nađeš lasno i samaricu"! Lasno će nađeš, - em ne jednu, veće kol'ko iskaš devojčiki! Ama žal da ti neje, krivo da ti neje!... Nesam si ostala postidna!... Ama gi i ja, berem, ubavo kaza!... Znaješ li, Mančo, da te neće više da poglednu zaradi onija moji rečovi - kol'ko gi ubavo kaza!... Mori, tvoje "živo-zdravo" neće prime više!... - veli mu zadovoljno tetka Doka odlazeći. - Mori, sag da ti iskaš i onu njinu drtu tetka Tasku, da se s njuma oženiš, pa i tu ti ne bi dali, - tol'ko stadosmo, eto, dušmani sag!...
Tako je govorila zadovoljna tetka Doka. Ali je to, naravno, slaba uteha bila za Manču. Celoga dana bio je kao ubijen; ni posao, ni pazar, ni razgovor, - ništa mu se sve to nije mililo. Reči tetka Dokine mu jednako bruje u ušima i raspaljena mašta mu živo predstavlja tu scenu između Doke i Zamfirovih. Strašna mu je bila i sama ta pomisao da je Zona sve to morala čuti i videti, a još mu strašnija beše pomisao: šta je sve morala pretrpeti Zona posle svega toga od svojih u kući!... Zato nije imao mira, nego je odmah sutradan potražio i našao izmećarku Vasku i raspitao se i saznao sve šta je i kako je posle odlaska Dokina bilo. Od Vaske je doznao da je Zona grdno mnogo propatila zbog toga od sviju, a najviše od oca, koji dotle nije ništa znao, i kome su tek sada sve kazali, i potužili mu se kako se odavno nose sa Zonom. I sad su svi složno: tetka Taska slatkorečivošću, majka prokletstvom, otac strašnim pretnjama, a sve tetke, strine i ujne dugačkim pridikama i kletvama složno saleteli Zonu; i koje čudo onda ako je Zona podlegla, popustila i postala druga, - postala opet ona stara, ponosita, uobražena, hladna, čorbadžijska Zona!...
Vaska je istinu kazala.
Po odlasku tetka Doke nastao je kod Zamfirovih pravi lom. Zona je iz pobočne sobe sve čula, a onu scenu između Doke i Zamfira i čula i videla. I čim je Doka otišla, stari Zamfir plane, silno plane gospodarskim gnevom na svoju mezimicu Zonu, kao nikad dotle u životu. Onaj pljusak od grdnji što je Doka sručila na njega tako ga je razdremao i rasanio posle spavanja, da nije ni tražio izmećarku da ga po običaju polije vodom, kako je to redovno četrdeset godina radio. Pomislio je da je sve to, ta Dokina poseta i proševina, udešena sa Zoninim znanjem i pristankom, i zato je planuo na Zonu, silno planuo, i bio ljut kao nikad u životu.
- Toj li su tvoje čkolje i tvoje znanje?!... Toj li te učila daskalica u čkolju?! - zagrme Zamfir na mezimicu svoju tako gromoglasno da iz komšiluka radoznale ženske poletese na zid da čuju šta je, ali kad razabraše da je čorbadžija nešto ljut, razbegoše se sa strahom u odaje svoje. - Šeset i jedne "mesnice" prekraja sam u moj vek, ču li, kuče nijedno, - grmi stari Zamfir - i jošte me niko ni u turcko ni sag u srpsko vreme takoj ne orezili, ni me jedno kuče tolko uapilo, kako sag ova orospija... Ti li gu kaza i prati gu ovam pri nas, u dom mi?! Ubavo mi obele obraz! Hadži-Zamfirova Zona se faća u oro... iska da se orodi sas ludu Doku, Doku da vika: tetko!
- Pa berem da je trgovac niki... - dodaje tetka Taska i potpiruje gnev. - Preduzimač, eli liferant... veće kockarin... fukara... Metne si krastavicu i pol lepinju pod mišku, - toj mu ručak u dućan... A i dućan pa što mu je!... Kakav mu je?... Dućan mu kol'ko sarafsko čifutsko sanduče... Pa, ako što je sirotinja, - ama, berem da je momak krotak!... Veće - džimpir, kockarin, komardžija, lovdžija i binjedžija i džambasin; skita se povazdan-dan s pušku po lojze - kako poljak eli pudarin; po svu noć mu svire Cigani i igraju čengije, a on si pije kako derviš i arči si ma'l sas one nesreće!... Turi si nož u stol, eli frlja tufeci - kako Debrelija... U svaku ma'alu ima si po jednu na koju je frljija merak...
- Dosta de! - prekide je Zamfir, ali tetka Taska ipak nastavlja:
- ... Onoj mu treba za kef, a ovo naše pa za pare... i što iska da si ulegne u čorbadžijsku, potakvu familiju...
- E, dosta sag, Taske!... - preseče je domaćin.
- E, biva li toj od esnaf-čoveka? Red li je? - nastavlja tetka Taska. - I Zona, i Kalina, i druga nika!... Pa biva li, majke?!... A ubavo si reče naš, ete, Božin dungerin: "Dve službenice, reče, pod edna miška - ne se nosat!"
- Ama kako započe, - veli Zamfir - neće nijednu ponese! Ja paše u turcko vreme pa surgunisuvašem, ta sag...
- E, toj da učiniš! - draži ga tetka Taska. - U surgunl'k!... Nek' znaje i zapanti, kuče, što je čorbadžijska kuća...
- Ovoj da zapantiš! - grmnu hadži Zamfir odlučno Zoni. - Sal jošte jedanput da čujem niku lošotiju za teb', - iz kuću te ne puštam... Tuj ću te zakopam. Čaršiju i beli svet veće neće da vidiš! Kako ona kumrija - reče i pokaza na jednu što je u kavezu - veće beli svet neće da vidiš!... 'Oće da te zab'ravi i sokak, i mahale, i grad; - i nikoj neće ni da znaje da si hadži Zamfir ima na dom devojku!... Razbra li, mori?...
- Razbra'!... - reče oborenih očiju i dršćući Zona.


* * *

Kao i svaki čovek i Mane je imao neprijatelja, koji su jedva dočekali da ga uzmu na rešeto. Iako stari Zamfir ne samo da ni reči nije nikome proslovio o toj nemiloj sceni, nego je čak strogo zabranio da se ikome van kuće i rečca jedna rekne, ipak nije nikako, ama baš nikako moglo to ostati tajna, već i zbog samoga toga što se to doista desilo, a još više zbog toga što se to, nađavola, desilo u prisustvu pet žena (računajući tu i Doku) od kojih su dve - Taska i Doka - bile savršenije i, po tome, i strašnije za rasprostiranje uznemirujućih (i istinitih i lažnih) glasova nego neki list koji se rastura u deset hiljada primeraka!...
Zato se brzinom munje rasprostrla priča o tom događaju. I glavno i detaljno znalo se vrlo dobro, jer Taska je svakome tačno pričala šta je ona kazala Doki, a Doka, opet, šta je sve ona kazala i Taski i Zamfiru. I po mahalama i u čaršiji se nekoliko danja samo o tome govorilo. A da je priča uglavnome porasla u obimu i detalji joj se umnožili, - nije nužno valjda ni spominjati. Čak i one dve poslovice, koje su već davno bile zaboravljene, sad su oživele, upotrebljavale se i počele opet cirkulirati. Šta je samo dosetaka bilo na račun Mana palo, naravno, većinom u njegovom odsustvu, pa čak i poizdalja nagoveštavanja u njegovom prisustvu; tako da je jedan takav dosetljivac sutradan išao s otečenim obrazom, i na pitanje: šta mu je, tužio se da od kutnjaka svu noć nije mogao oka sklopiti.
Za Mana je to stanje vrlo nesnosno bilo. Jednako je mislio i razmišljao o tome, i učinila mu se stvar bez izlaza. Proklinjao je i onaj čas kad je sludovao i priznao tetka Doki jade svoje. I tek kad mu je ona opet došla i ponudila mu se da popravi celu stvar, - tada se tek još više uplašio i rešio se da sam pokuša još jedan, i to poslednji, korak, da se, to jest, sam on sastane sa Zonom, da je zaustavi, oslovi, da je upita on sam poslednji put... Ako ništa drugo, a ono bar da skine sa sebe odgovornost, da zagladi onaj nemili događaj, da dokaže da on sam ništa tome nije kriv, nego ona, tetka Doka, pa neka se odbije na njenu ludost...
Ali sastati se i razgovarati bilo je teško u ono vreme kod toga sveta koji je na trotoarske šetnje, parkove, koncerte, pevačka društva i škole igranja, - uopšte dakle na sve te stvari gde se mlađi svet može sastati i izmenjati poglede i misli - imao svoje naročite i čudnovate misli i - kako bi neki pobornik emancipacije ženskinja rekao - zastarele i nazadnjačke poglede. Uz žensko, dok je devojka, obično je uvek ili majka ili tetke i strine; a kad se uda, onda opet svekrva, jetrve i zaove, tako da nikad nije sama; a i ne bi umela sama da ide i da se snađe, baš i da joj se da sloboda, isto kao ni kanarinka kad bi je pustili iz kaveza. Jedino kroz kapidžik u komšijsku avliju ili preko sokaka što je umela i smela sama poći. Zato i nije bilo lako Mani; i prošlo je poviše vremena dok je mogao sresti i osloviti i reč-dve nasamo razgovarati s njom. Ali šta ne može čvrsta volja i odlučna namera?! I Mane je vrebao, i najposle uspeo.
Jednoga dana, u prvi sumrak, baš kad se umotana u bundu, pošivenu zelenim atlasom, vraćala Zona preko sokaka od sestre Kostadinke, koja je u drugom sokaku stanovala, iskrsne Mane iz mraka i stade pred nju. Vaska se izmače uplašeno ustranu.
- Lele, Vaske, pazi si! - šanu Zona i stade sva uzdrhtala i plašljivo se osvrtaše da je ko ne vidi. Srećom niko ne prolazase ulicom, jer već beše vreme kad građani spuštaju po kućama čiviju na portu, i svi ukućani već davno su kod kuće. I nikoga po ulicama ne beše, samo noćni stražar daleko tamo u mraku se vidi i čuje se kako nešto razgovara s hadži-Jordanovim mačkom koji se polako šeće po ćeramidama visokoga zida.
- Što ti trebam? - prošapta Zona tiho i plašljivo.
Vaska je razumela. Izmače se još malo i stade stražariti i paziti.
- Zone! - oslovi je Mane i iskašlja se tiho.
- Što iskaš? - šanu Zona, pa se i ona tiho iskašlja.
Oboje stali tako, pa stoje tri koraka daleko jedno od drugog; oboje oborili glave i glede preda se.
- Zone, na jedna reč...
- Pušti me - veli mu uplašeno Zona i okreće se na sve strane.
- Ti ne slušaj, ete, onu budalu, onu Doku (Tetka mi se pada, ama je ludo!...). Ne slušaj gu što si je tam pri vas zborila! Nikoj gu neje pratija, - sama si, brljiva, ode pri vas!...
- He, lagala je što je zborila? Ne li?
- Neje, ete, lagala, ama... ete, neje trebala da zbori!...
- E, što mi kazuješ... što mi treba toj?...
- Zone - reče Mane i priteže pas oko sebe. - Ja san nemam... Ja za večeru ne znam...
- Lele! - reče malo podrugljivo Zona.
- Ja vino točim, vino ne pijem; pesnu iskam, pesnu ne slušam, a sve zaradi tebe, Zone!... U lov idem, pušku ne ispalim! Ništo ne znajem za sebe, a sve zaradi tebe... Ja si idem, pa... kako onoj govedo kada se, ete, napase od travku zanovet... brljiv stado', Zone!
- He!...
Mane ućuta. Nastade mala pauza. Mane se maši tabakere i stade praviti cigaru.
- Pušti me! - otima se Zona.
- Ostani jošte malko! - zaustavlja je Mane. - Vardaj, Vaske!... Od tatka mi ostade kuća i lojze i njive... a ja si i sam jošte kupi i spečali. Znajem si zanajat, esnaf-čovek sam...
- Znajem...
- Imam si dućan.
- Znajem, de.
- I mušterije imam sijasvet...
- Dobro, de!
- Kuća mi puna...
- E, što mi zboriš sag pa toj?...
- Nesam siroma'... mogu da si imam ženu... mogu da si 'ranim pol teste žene, - tol'ko si ubav pazar imam!...
- Stani poturnjak, pa si uzni i celo teste...
- Da ne da Gospod... ja si jednu sal iskam...
- Pa puno gi u ma'ale...
- Puno, ama za men' sal jedna što je...
- Pušti me da si idem! - reče Zona i izmače se, a Mane je zadržava i veli joj:
- Kod men' nećeš da živuješ kako naše žene što si živuju pri mužije... Ni sas cvet neću te udarim!...
- Hm!
- 'Oću da te pazim... da ti lackam... da te slušam... Kako pašinicu ću te nakitim i nađizdim!... Sal za teb' ću radim kujundžilak... Momci i čiraci mi - oni neka si rade za mušterije, a ja ću sal' za teb', Zone, da kujem srmu i srebro i zlato, - teb' da nakitim! Da te nagizdim, ta da se sjaješ i svetliš kako u crkvu sveta Bogorodica Trojeručica!... Za teb' ću sal da radim od jutro do mrak - što mi treba pazar i mušterije!...
- A što će da ručaš kad si ne pazariš?! - prekide ga zajedljivo Zona.
- Ne slušaj dušmani moji po ma'ale... Nesam takav, Zone, kako kazuju... Ću te slušam; kad mi rekneš ostani si, ću si ostanem, kad mi pa rekneš idi si, ja ću si idem...
- E pa, ete, kazujem ti sag: idi si, pušti me! - reče Zona i izmače korak-dva.
- Ostani jošte malko! - reče i priđe jedan korak.
- E, što iskaš? - zapita ga zlovoljno i nestrpljivo Zona.
- Tatko i majka ti ne begendisuju me, - toj si znajem ubavo. Za toj te ne pitujem, veće za drugo... - reče Mane, pa stade. - E... Vaska... lagala li je kad mi je, ete, abere donosila, i zborila, ete... "Pozdravila ti se Zone"?...
- Toj si je njojno znanje... Što me pituješ? Može da se posmešila, a trebala da rekne: "Pozdravila ti se Kalina".
- E, što pa Kalina?
- Zašto ti je prilika...
- Što mi ti pa zboriš sag tuj za Kalinu?1 Kalina će si dočeka svoju sreću... A ja si pa iskam i tražim moju... Neje pisano za men' i za Kalinu...
- Pa si pročeteja što je pisano?...
- A ja si... - veli zbunjeno Mane - ete... iskam... ako je demek, k'smet... iz vašu kuću...
- He-he! - osmehnu se Zona. - Ta kako će sag bidne toj!... Vaska ni se udava... Bija gu veće i "golem nišan"...
- Za Vasku neje reč... Ima jošte za udavanje iz tuj kuću... Zone, more, - reče dršćućim glasom i isprekidano Mane. - Ja si znajem sve... Teb' te stra' od tatka... Stareji tvoji, ete, ne davaju te... Ama, lasno za toj! Ni tatko mi Ðorđija neje se oženija sas alal, demek, odi nanini stareji, veće sas zor; ugrabija, demek, što si miluvaše... I ja ću takoj naprajim... Sal ako ti iskaš, - lasno za sve! Ja si imam golemu rodninu... Ću te odvedem u kuću rodninsku; sedi si tamo sas svaki čes' do venčanje... Od koga te stra'? Koj ti što može!? Ja si imam sijasvet kardaši i pobratimi; će izginemo, - a teb' te neće davamo!...
- Jok!
- Zašto?
- Nesmo prilika...
- A ti, imaš si priliku?
- Imam si... - veli Zona zlovoljno.
- Koju?
- Malko li gi je - veli koketno i ponosito Zona - ta da gi pantim...
- I Manulać?
- Koj znaje...
- E sal Manulaćevica neće da bidneš!
- Bre-bre!
- Zone! - reče Mane molećivim glasom.
- Ostavi me!
- E, što si me tag lagala i abere praćala?... Vaska što je donosila abere od teb' do men'?...
- Mori, - reče dosadno Zona - Vaska mogla da si zbori što si miluje, - toj si je njojno znanje...
- Tol'ko...
- Tol'ko se zbori... - reče hladno Zona i okrete mu leđa.
- E, kučko čorbadžijska, - jeknu do srca uvređen Mane - tag će skoro da čuješ i za moje znanje!... Će me neki ubavo zapanti i plati mi za onaj tatka ti reč "kuče u čašire"!...
- Uhuhuhu! - prsnu u glup smeh izmećarka na ove poslednje reči. - Lele, tugooo! "Kuče u čašire", kakoj mu je pa to? - smeje se jednako Vaska i smeh taj pređe i na Zonu.
- Ihaha! - zasmeja se Zona i zovnu Vasku izmećarku, pa odoše obe smejući se, a ostaviše Mana, koji, sav obliven po čelu graškama znoja, jednako gledaše za njom. I kad uđoše i zamandališe visoku kapiju, još se iz čorbadžijske avlije čuo kikot i smeh, i slušao ga Mane koji je, kao skamenjen, još jednako stojao na istom mestu, utučen i nesrećan kao iz raja izgnani Adam što je pogružen stojao pred zatvorenim edenskim vratima...

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 2]

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

 » Svet književnosti » Forumska biblioteka » Klasična književnost » Stevan Sremac-Zona Zamfirova

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Stevan Sremac-Zona Zamfirova Beautiful-girl-look-up2-