Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

Margita

Margita
Administrator
Administrator
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Kaja_beograd_i_dobri_amerikanac-mirjana_djurdjevic_v



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
~ proleće 1927. ~



1.
NACIONALNI IDENTITET

From: John Dyneley Prince U.S. Minister to SCS Belgrade
To: Department of State Rep. SCS 381-1/283 May 19lh, 1927.
Prema instrukcijama del. br. SCS 381-2/147 od 20. marta tekuće godine da ispitam poreklo i uspostavim kontakt sa beogradskom budiskom zajednicom izveštavam sledeće:
U Beogradu živi mala kolonija Kalmika, mongol¬skog naroda, budiske vere i ruskog državljanstva, priča se da je i sam Lenjin bio četvrt Kalmik, po jednoj babi, ali taj izvcsno nije bio budist, koja broji oko dve stotine duša, izbeglih ovamo iz Rusije u vreme prve boljševičke agresije. Većina stanovnika Beograda uopšte i ne zna za postojanje ove neobične družine u prestonici.
Odrasli muškarci kalmičke zajednice su većinom bili pripadnici Denikinove vojske i svi oni su iskusni konja¬nici. U kraljevskim štalama je posao našlo njih dvadese¬tak, gde rade kao konjušari, dok su drugi našli zaposlenje u trkaćim ergelama, ciglanama i slično. Svi ti ljudi su aktivni budisti pa im je bilo dopušteno da imaju svog lamu (popa) koji brine o zadovoljenju njihovih verskih potreba.
Sam lama, njegov pomoćnik kao i priznati pojac (nešto kao pop-đakon) su u potpunosti izdržavani dobro¬voljnim prilozima članova kolonije. Lamama, koji se ne smeju ženiti, u stvari nije dozvoljeno ni da učestvuju u bilo kakvom produktivnom zapošljenju. Glavni lama, imenom i prezimenom Gavn Džimba Mančuda Borinov, mada ne znam koje je koje, posetio je Poslanstvo na moj poziv i sa mnom razgovarao o uslovima u kojima živi njegova kolonija kao i misterijama njegove osobene sekte. On me je, takođe, obavestio i o tome da njegovi Kalmici nemaju nikakvih pritužbi na Srbe koji se prema njima veoma lepo ophode, osim što ih zovu Kinezima, kao i da su im vlasti dozvolile da vrše verske obrede u privatnoj kući (tj. u kući samog lame), mada, kako lama dodade, teško da bi im se kroz prste progledavalo i ako bi predložili da se izgradi makar kakav mali hram, pošto budizam nije vera koju ovdašnji zakoni priznaju.
Lama me je još obavestio i o tome da je on svoje versko obrazovanje stekao kod starog lame u Astrahanu, odakle inače većina tih Kalmika i potiče, kao i da je taj njegov učitelj svoje obrazovanje stekao u lamaseriji Dalaj lame u Lasi na Tibetu, centru ovog ogranka budiske vere. On je zatim pozvao vojnog atašea Godsona, koji se tu zatekao, i mene da prisustvujemo redovnoj budiskoj službi na kojoj ćemo čuti obred u njegovoj celosti sa uobičajenim pojanjem tropara koji se koriste u svim lamaserijama na Tibetu privrženim Dalaj lami.
Prihvatili smo ovaj poziv, pa smo se 15. maja tekuće godine, na nekakav praznik Uris ili Urus, lama- nerazgovetno mrmolji, odvezli do kolonije Kalmika, čiji članovi nastanjuju čiste ali male drvene kolibe na obodu Beograda, podno Ulice Vojislava Ilića a bliže Gospo¬darskom putu. Fijakerista, Kalmik, kojeg nam je lama poslao kako ne bismo lutali, pokazao nam je i staru lamaseriju, u samoj (pesnika!?) Vojislava Ilica ulici 47, koja je korištena do 1925. ali kako je tada ulica kaldrmisana kirije su skočile pa su bili prinuđeni smicati se s glavnog puta na pokrajnju ledinu u, navodno, Metohijsku ulicu (Srbi imaju običaj krštavati stvari pre nego što ih naprave, kolibe su, rekoh, raštrkane po ledini, i samo lepom vremenu koje nas prati od Uskrsa imamo zahvaliti što se nismo podavili u živom blatu 'Metohijskc ulice'). Kočijaš nam je na veoma školovanom ruskom takođe rekao da je najveći broj njegovih sunarodnika naseljen još dalje, čak kod Pašine česme, u Malom Mokrom Lugu. Nekoliko porodica je na Karaburmi, što im zbog daljine otežava prisustvo obredima, ali se snalaze nekako. Posle ljubaznog pozdravljanja sa članovima kolonije, ušli smo u kuću da bismo prisustvovali službi.

Kuc-kuc, visoka, konjasta žena sa punđom čvrsto pritegnutom na potiljku, vazda do grla zakopčana u haljine miš prdi farbe, domaćica Prinsovih, pojavi se na vratima kabineta:
„Gospodine! Gospođa Prins pita kada želite da se postavi za ručak."
„Za pola sata, pokušao bih da završim... Hvala vam, mis Seli!" što je imalo da znači dismissed.
Ovom ću prilikom pokušati da pružim potpun izveštaj o ceremoniji, koju sam video iz neposredne blizine, po¬što smo pukovnik Godson i ja stajali najbliže sveštenicima koji su činodejstvovali u čelu oltara:
Sam oltar se sastoji od četvrtaste kutije veličine tri puta tri stope prekrivene bledoplavom artijom, postavljene na jedan običan astal koji je bio takođe obložen u plavo. Na zidovima okolo oltara su visile slike raznih lamaističkih svetaca, dok je na gornjoj strani te kutije-oltara bio postavljen bronzani kip prvog naslednika Gotame Bude. Prednja strana oltara ima kvadratni otvor dimenzija dve puta dve stope, a unutar te kutije je kovčeg postavljen na policu i u njemu veoma mala statua Bude izrađena u crnoj tikovini prekrivena trostrukom lamaističkom mitrom na¬pravljenom od artije.
Ispred oltara se nalazi kredenac na kome je gusto poredano petnaest srebrnih činijica, a u jednoj od njih gori mala voštanica. Glavni lama, lama pomoćnik i pojac stoje jedan do drugog, okrenuti licem prema oltaru, a blizu njih je jedan stočić na kome je škropilo učvršćeno u jednoj maloj urni napunjenoj kanda svetom vodicom, zatim vrč sa obojenom i zaslađenom vodom, bronzana činija sa prženim ječmenim zrnom (kao naše 'kokice'). Na ovom stolu je takode i raširena maramica boje pomorandže.
Dva sveštenika koji činodejstvuju i pojac, stojeći tako jedan do drugog, počinju da intoniraju uglavnom skladno varirajući samo dva duboka tona, propisane tropare u čast Bude iz tibetanskih lamaističkih knjiga i na tibetanskom obrednom jeziku. Sa velikim interesovanjem sam primetio da bi na kraju svake duže fraze pevači izdisali sa suspregnutim zvukom kao da stenju.
Uizvesnim momentima službe, mislim kada bi se sa usrdnošću pomenulo ime Budino, glavni lama bi prekrivao svoju desnu ruku narandžastom maramom sve do članka, pa bi tri puta natapao duplu livenicu u zaslađenu vodicu iz one bronzane činije u koju je prethodno položio sloj ječmenog zrnevlja. Uzimajući komadiće ove lepljive smese, lama ih razbacuje i desno i levo (Godsonu ostala rumena fleka na uniformi, ne da se ničim očistiti), a potom pota¬pajući škropilo u svetu vodicu, škropi oltar, ali ne i ostale koji činodejstvuju niti prisutne vernike, što očigledno znači da se prinošenje osvećene vodice čini Budi.
Maramicu prebacuje na levu ruku kad god upotreb¬ljava tu ruku da dodirne svetu vodicu. Interesantno je is¬taći da je na vrhu škropila bilo paunovo pero. Pošto je dobro poznato da je paun, kao simbol, posvećen zlu ili negativnim uticajima, upitao sam lamu zašto upotreblja¬va jedan tako očigledno štetan amblem nad svetom vodi¬com. Odgovorio mi je da pošto je to zla i 'otrovna' stvar, to paunovo pero služi da spreči zloćudne duhove da priđu i samim tim i zatruju svetu vodicu; zanimljiv primer istoč¬njačke homeopatije! Kako se služba nastavljala - i najzad dostigla vrhunac, kada se iznenada završi - pojanje postade izrazito četvorotonsko zapevanje koje se zaokruži rečju koja je veoma nalikovala na prauzor našega Amin.
U pojedinim bi troparima pojac udario jedan o drugi dva zakrivljena srebrna komada, a sve u ritmu pojanja. Glavni lama je bio ogrnut u ornat narandžaste boje sa pojasom u istoj boji a preko levog ramena je imao bledožuti orar. Jednom ili dva puta tokom činodejstvovanja prineo je orar svojim grudima, skoro na isti način na koji to čine pravoslavni sveštenici. Ogrtač lame pomoćnika je bio istog kroja ali mnogo tamnije narandžaste boje dok je njegov orar bio takođe svetložut. Pojac je takođe bio obučen u ornat i pojas mnogo tamnije boje ali on nije imao orar što je inače sveštenička insignija.
Beogradski lama, sledbenik sekte 'žutih kapa', obavestio me je da se učenje o seobi duša dosledno poštuje u toj sekti kao i o tome da on svoju pastvu podučava da očito nije moguće onima koji vode 'svetovni život' da sidu sa 'točka zbivanja' niti da postignu bilo šta ma i nalik nirvani, ali da on može jamčiti bolju reinkarnaciju onim svojim zemljacima koji 'žive dobro' - što će reći onima kojisu se pridržavali zapovesti svakodnevnog morala kao što su one protiv krade, preljube i slično.
Nakon službe upoznao sam nekolicinu kalmičkih prvaka, među kojima bih izdvojio D-r. Erenžena Hara-Davana, lekara, koga sam pozvao na čaj u Poslanstvo, ne bi li mi pružio bolji uvid i u svetovni život beogradskih Kalmika...


Džon Dajnili Prins, za prijatelje Pi Džej, poslanik SAD u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, zatvori penkalo i odgurnu nezavršenu zabelešku, dopisaće ako bude imao šta i daće sutra na prekucavanje.
Pa iz kožne mape za pi¬sanje izvadi tri jednake foto¬grafije, jutros su ih doneli s bojadisanja. Levo od njega na slici je lama Džimba, to mu se od svih laminih imena najviše dopalo, u svom živo¬pisnom svilenom narandžastom bade-mantilu sa žutom ešarpom, a ispred njih stoji devojčica, Kaja Hara-Davan. Za razliku od ostale kalmičke dece, koja su se na pojavu dva velika, bela čoveka, od kojih je jedan, Godson, bio i uniformisan, razbežala i posa¬krivala majkama za suknje, ovaj crni anđelak u haljinici jednake boje kao ona artija na oltaru, verovatno s nekakvim značenjem jer su i ostale devojčice bile u bledoplavom, nije pokazivao ni trun¬čicu stida. Naprotiv, stalno je paradirala okolo, kao da je želela da je zapaze, a onda je, u trenutku kada je ispred lamaserije službeni fotograf Poslanstva već namestio nogare i spremio se da pripali magnezijum, dotrčala i stala pred njih. Izmamila je osmeh obojici više nego ptičica, što je srpski izraz za sir.
Ovekovečena, okrenula se, pogledala ga prodor¬no, odraslo, ženski, pružila mu ruku i ozbiljno rekla:
'Kaja Hara-Davan. Ćerka doktora Erenžena Hara-Davana, iz Astrahana.'
'Džon Dajnili Prins. Deda gospođice Sare Prins, iz Njujorka', odgovorio joj je rukujući se sa njom.
'I moja majka je Sara. Dobro govoriš ruski', procenila je devojčica.
Šale radi, odgovorio na turskom:
'Da. A koje sve ti jezike dobro govoriš?' Pomislio je, naime, kako je i ona, mora biti, sa većinom svojih ruskih sapatnika provela par godina po izbegličkim logorima u Carigradu ili okolini, sigurno je upamtila pokoju tursku reč. Dete ga je, međutim, samo ljubopitljivo pogledalo, podbočivši se. Taman je zinula da nešto kaže kada im je prišao muškarac, Azijat, s br¬kovima ufitiljenim nagore, spustio dlanove devojčici na ramena i blago ali bespogovorno je pogurao u prav¬cu jedne mlade žene, obučene po evropskoj modi, koja je stajala sa strane držeći za ruku značajno mlađe muško dete i očito bezuspešno očima pokušavala da dozove malu.
'Oprostite', izgovorio je Azijat na francuskom, zabrinut, rukujući se prvo sa njime pa sa Godsonom, koji se u međuvremenu tu stvorio, da mu šta ne pro¬makne, 'muke s decom! D-r. Erenžen Hara-Davan.'
'Astrahan!' nasmejao se Pi Džej, i produžio rus¬ki, ne bi li opustio čoveka a nasekirao Godsona, koji se samo pravi da razume jezike. 'Kajin otac, sve smo već čuli. Ne brinite, nije bila na smetnji. Imam unuku malo stariju od nje, nisam je video, taman... Koliko je godina vašoj kćeri?'
'Dvanaest', odgovorio je doktor tiho, gotovo sne¬bivajući se, po tome se nije razlikovao od svojih sunarodnika. Za razliku od belih Rusa koje je Pi Džej upoznao, Kalmici su očito bili nekakav mnogo miran i povučen svet. 'Bar tako pretpostavljam. S obzirom na inteligenciju ne može nikako imati manje, a s obzirom na građu nikako više.'
Pi Džej se odlikovao i inteligencijom i građom odrasla čoveka, štaviše, od ovog Azijata nešto tamnije puti, koja se ko zna zbog čega zove žuta, a ne lajtbraon, recimo, bio je bar za glavu viši, i lepih dvadeset godina stariji, ipak, ova ga je izjava vidno zbunila. Ufitiljeni vrhovi brkova njegovog sagovornika pomeriše se malko uvis, to je valjda bio smešak:
'Kaja je naša usvojena kći. Napola je Ruskinja, kao što ste sigurno primetili.'
Pi Džej ništa slično nije bio primetio, osvrnuo se, ali se žena sa decom već izgubila u gužvi. Razmenio je još nekoliko kurtoaznih rečenica sa doktorom Hara-Davanom i pozvao ga na čaj, za danas po podne. Istini za volju, ne toliko da bi ostvario uvid u svetovni život Kalmika, kako je malopre napisao u izveštaju Departmanu, koliko je želeo da sazna nešto više o sudbini sićušne, ljupke devojčice, koja ga je tako na juriš os¬vojila, ni sam ne zna zašto. I kojoj će pokloniti sliku, iako se fotograf nije proslavio.
Ponovo je otvorio penkalo i stao pisati posvetu, na poleđini, svojim kaligrafskim ruskim. Kako mu ne¬dostaje Sara!


Razgovor sa doktorom Hara-Davanom nije pro¬tkao baš kako je očekivao, američki poslanik voli da sklapa površna prijateljstva, ovaj put ništa od toga! Njegov gost je bez sumnje uglađen gospodin, svetskih manira, moralnih načela za svako poštovanje, ali jed¬nako i stepski kurjak. Pi Džej se nasmeja samom sebi u brk na ovu misao, šta ti znaš o stepskim kurjacima, staro momče?! Kurjak-nekurjak, doktor je uljudno ali odlučno vodio razgovor tokom kojim je naumio -očuvanje kalmičkog nacionalnog identiteta u izbeglištvu, za šta je od presudnog interesa izgradnja bogo¬molje i organizovanje nekakvog oblika nastave na maternjem jeziku. Apelovao bi na gospodina Prinsa da, kao predstavnik najmlađe svetske velesile, iskoristi svoj uticaj kod domaćih vlasti i pomogne im oko dobijanja potrebnih dozvola. I oko prikupljanja sred¬stava, dakako. Poslaniku SAD u Beogradu novac i pro¬tekciju kod južnoslovenskih vlasti traže razni bar triput nadan, Mongol je ipak ostavio na njega jedin¬stven utisak. Toliki da je u jednom času ustao i otvorio kabinet sa pićem, što gotovo nikada ne radi za dana:
„Jeste li za viski, konjak, nešto treće? Votku?"
„Zahvaljujem, ali ne pijem. Kalmici ne konzumi¬raju alkohol, vera nam ne dopušta", a onda, osetivši valjda da zvuči gotovo prekorno, produži malo mekše, „ali vi samo izvolite, kao kod svoje kuće." Čak se i neubedljivo nasmejao ovoj lokalnoj, srpskoj šali, koju je i Pi Džej tek nedavno savladao.
„Baš nikada, baš nikakav alkohol? Lama Džimba mi je objasnio da su se vaše jedinice borile rame uz rame sa kozacima, njih bije potpuno drugačiji glas, kako su vas trpeli trezne?"
„Bakša Borinov", izgovori doktor nešto što...
„Oprostite, šta ste rekli, nisam vas razumeo?"
„Nije lama, kalmički lama živi u Parizu, Borinov je bakša, zapovednik hrama, to je... kao čin u vojsci. Njegova sveštenička titula. A prezime mu je Borinov, većina naših prezimena dobila je ruske nastavke. S imenima smo bili malo bolje sreće."
„Ups! Nisam ga valjda uvredio? Hvala vam što ste me upozorili." Pi Džej se presabira koliko puta se... bakši, šta god to bilo, obratio sa lamo, dok sebi naliva s prsta, s dva prsta ako ćemo pravo. Imenom ga nije zvao, toliko se seća. Dođavola, sad će još morati izveštaj da prepravlja. A analitičarima u Departmanu baš stražnjica zinula da saznaju kako se tačno zove budiski popa! Uostalom nek im Godson detaljiše, nje¬ga plaćaju za tajne-tajne izveštaje, toliko tajne da za njih ni on, kao poslanik, ne bi smeo znati. Niti bi znao, da devojka na kablogramu nije brbljiva, pa i za izveštaje i za njihov sadržaj zna celo Poslanstvo, uključujući uposleno lokalno osoblje. Nazdravlje! ,,I šta kažete? Neustrašivi konjanici, čuvari južnih rus¬kih granica, nikako ne piju? Nazdravlje!"
„Nazdravlje!" Hara-Davan podiže šoljicu s čajem tek koji santimetar, kao da će se kucnuti s diploma¬tom. „I ne baš nikako. Postoji napitak, Rusi ga zovu kalmička votka, i kažu da ne znaju da 1' gore udara il' gore zaudara, spravlja se od kobiljeg kiselog mleka. Verujte da to ne biste želeli..."
„I ne bih!" Pi Džeju je gutljaj viskija zastao u grlu. „Ali me zanima kako se pravi?"
„Pustite, to je više u domenu folklora. U poslednjih stotinak godina kalmički narod je pogubio mnoštvo svojih nomadskih karakteristika, skrasili smo se, civilizovali, školovali, pa smo tako i disciplinovaniji vernici."
Kalmički narod pa kalmički narod, da ga nije prekinuo usledio bi drugi čin Pi Džeju već dosadne kukumavke, kakve svakodnevno sluša s te iste fotelje. Sredstva, sredstva, sredstva. Kao da su Sjedinjene Dr¬žave krava muzara, ili... kobila muzara, šta reče Mongolac malopre? I kao da predstavnici te muzare nika¬kvih drugih briga nemaju osim da brinu za svačije... nacionalne identitete!
„O, da ne zaboravim!" prekinuo ga je, ustao, i krenuo ka svom pisaćem stolu. „Fotografija za vašu kćer, Katja bese? Za uspomenu."
„Kaja." D-r. Erenžen Hara-Davan je ponovo izveo onaj svoj brci uvis, ostalo stoj! osmeh. „Staro kalmičko ime."
„Rekli ste polu Ruskinja?" ume i Pi Džej da tera svoje. Naumio je da sazna nešto više o devojčici i gotovo!
Pa je i saznao. Reči je, doduše, doktoru zubar¬skim kleštima iz usta vadio, neverovatno je kako su delikatni i zatvoreni kad je njihov privatan život u pi¬tanju, pa čak i folklorni običaji, koji su profesora Prinsa i te kako zanimali. Tako je, profesora, Pi Džej je u diplomatsku službu i stupio zamenivši privremeno svoju katedru na Kolumbiji za mogućnost da se ling¬vistikom malo bavi i naživo. Prvo u Kopenhagenu, a sada evo i u Beogradu. A lingvistika bez etnologije ničemu ne služi, večito je govorio svojim studentima... Dočim mu je sad ovaj Hara-Davan uskratio i recepturu za kobilju votku, ali će za 'kalmičku stvar', iako Pi Džeju i dalje nije jasno koja je to stvar i šta oni zapravo hoće, manj da im on lično obori boljševike s vlasti, a njih prati natrag u Astrahan, đuture, sesti čoveku naglavu. Isti je ko Džimba u žutoj aljini!
„Da, majka Kalmikinja, otac Rus, izuzetno retka kombinacija."
„Zašto? Video sam neki dan na službi nekoliko", zamalo mu ne izlete belih ali u zadnji čas se popravi, „domaćih žena, s decom. Južnoslovenke?"
„Najviše Slovenke. Registrovano je desetak mešovitih brakova, već skoro četrdesetoro dece. Tri Slovenke, jedna se čak dvaput udavala kod nas, dve Hrvatice, ostalo sve po jedna. Ali to je drugo. Kaji je otac Rus. Velika je retkost da se Kalmikinja uda u dru¬gu veru, mada naša to dopušta, ali znate, ime se preko oca prenosi, mi smo mali narod i moramo da očuvamo naš nacionalni..."
„Znam, znam, identitet", prekinuo ga je Pi Džej, zadržavajući za sebe svoje mišljenje da sa tim nema naročite veze očuvanje nacionalnog identiteta, nego nekakvo atrofirano nasleđe Džingis-kana i njegovih metoda osvajanja teritorija. „Dakle, Kajina majka je prekršila nepisano pravilo i zato je morala da se odrekne..."
„Kajinu majku nismo ni upoznali. Stigla je u Zeleniku sama..."
Priča koja je usledila izmamila bi i pokoju suzu starom diplomati, a pre svega Sarinom dedi, samo da mu je nije ispričao, na jedvite jade, ovaj... ma stepski kurjak, sve da je triput doktor i govori pet jezika, iz¬među ostalog persijski, što Pi Džej neobično ceni. On sam zasad govori jedanaest, s dijalektima. Tvrd je, tvrd je... ko kamilji brabonjak! Kako se toga dosetio, Pi Džej se veselo pljesnuo dlanom po butini, Sari će se dopasti poređenje, jednom joj je doneo iz Egipta na poklon kamilji brabonjak, bila je još mala, stavila ga je u usta, misleći da je kakav žućkasti šupljikav kamen, toliko je to tvrdo. Marian se posle durila na svekra danima, kako je mogao detetu... zaraze, koješta!
Ukratko, Hara-Davanovi, D-r. Erenžen i njegova žena Sara stigli su u Kraljevinu SHS iz Astrahana u prvom kontingentu, početkom 1920. Pravo iz Novorosijska, brodom, do Zelenike. Ne reče da li je i Sara 'staro kalmičko ime', ili se i u njegovom braku radilo o očuvanju nacionalnog... čega bilo, al' po muškoj liniji, pomislio je nekadašnji profesor semitskih jezika s Kolumbije, pa onda reče sebi - ne budi pakostan, staro momče, supruga doktora Hara-Davana ima prekrasno ime, kao i tvoja unuka. Posle dugačkog i neprijatnog putovanja u neizvesno, bokokotorski zaliv im se učinio najlepšim krajolikom na kugli zemaljskoj. Doktor je, u Beogradu, imao malo problema da dobije potrebne dozvole za rad, Rusko-srpsko lekarsko društvo se tek bilo organizovalo, bilo je tu puno lutanja, nisu znali šta im je tačno posao i dokle njihove ingerencije sežu. Kako god, prošli su meseci dok nije počeo tražiti posao u struci. A onda se ispostavilo da je potreban privremeni opštinski lekar u Đenovićima! Nisu se premišljali ni trenutka, zaputili su se natrag u Boku. Tek što su se smestili, u Zeleniku stižu brodovi sa novim kon¬tingentom Rusa, iz takozvane 'Krimske evakuacije', pred samu novu 1921. Ovi su nesrećnici mnogo gore prošli nego njihova prethodnica iz Novorosijska. Na brodovlju je zavladala epidemija pegavog tifusa, nebrojena tela završila su porinuta usput u medi¬teransku plavu grobnicu. A i ovo što je pristiglo, bilo je u tako jadnom stanju da... Svi lekari iz okoline bili su angažovani na prihvatu izbeglica i njihovom smeštanju u petnaestodnevni karantin u Zeleniki. D-r. Hara-Davan radio je i danju i noću, satirao se, ta bili su to njegovi sunarodnici, makar po državljanstvu, Rusi. Među njima i jedan mali broj Kalmika, doduše ne iz njegovog, astrahanskog kraja, već uglavnom iz Donske kozačke oblasti. Kaja je bila u groznici, izgladnela, vašljiva, jedva živa. Sa nekakvom babom, pokazaće se da to nije njena baba, starica je prosto prihvatila dete nakon što su majčino beživotno telo preturili preko ograde negde oko Otrantskih vrata. Ni baba nije bila u bog zna kakvoj kondiciji, umrla je pet dana nakon što su je smestili u karantin. I taj karantin, bio je nova zamka, uz sav trud, nedovoljno lekova, nehumani uslovi... tek, D-r. Hara-Davan odlučio je da se ogluši o sva pravila službe, i tako privremene, pa kako mu bude, izvadio je na svoju ruku dete iz karantina i odneo ga kući, da ga neguje kako valja. Dok se Kaja oporavila, dovoljno da im uopšte kaže da se zove Kaja, da joj se majka zvala Danara, i gotovo ništa više, izbeglice su se već uveliko klackale ćirom, od Zelenike prema Trebinju, Mostaru, Sara¬jevu, do Slavonskog Broda, odatle na istok, u Beograd. Niko na zapad. Svima im je cilj bio taj Beograd, koji je u prizvuku doktorovog glasa nosio nešto... kao nekak¬vo nužno zlo.
„I tako smo odlučili da je usvojimo. Ja sam, da bih dobio državni posao, morao da se odreknem ruskog državljanstva i primim ovdašnje, tako da je Kaja usvojena po svim zakonima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. I ona vam je podanica Kraljevine, kao i Cingis... Dve godine kasnije rodio nam se sin. Pot¬puno neočekivano. Videli ste ga, peta mu je godina."
Pi Džej je iz nesvesnih pauza u doktorovom izlaganju, iz jedva vidljive mimike, zaključio da ovo nije baš cela istina. Da se doktoru i njegovoj ženi mo¬ralo dogoditi nešto, nekakva tragedija, moguće da su i sami izgubili dete tokom svoje sredozemne golgote, otud bolećivost prema siročetu i tolika požrtvovanost.
„Tako da vi zapravo niste znali ništa o Kajinom poreklu pre nego što vam je to sama ispričala, kada je prezdravila?"
„Starica mi je rekla da joj je majka bila Kalmi-kinja. O ocu, ništa, iako je iz njene bele puti i oblika lica već na prvi pogled vidljivo da... Nije potpuno naša." Pi Džeju to nimalo nije bilo vidljivo, koliko ju je uopšte i zagledao, pa je samo slegnuo ramenima. „Žena... nije o tome govorila na brodu, ko zna je li uopšte bila udata, po kozačkim stanicama i hutorima je svakakvih čuda bilo, kozaci su... piju, sami ste rekli, ponekad ne znaju šta rade."
,,I tako je ona, moguće, atamansko nahoče?" Ka¬ko je to izrekao, Pi Džej se ujeo za jezik, nije želeo da zvuči senzacionalistički a baš tako je ispalo.
„Teško", odgovorio mu je doktor, ovaj mu je deo razgovora bio veoma mučan i to se videlo. Celo mu se glatko izbrijano lice usijalo, čime li se brije, pitao se di¬plomata, koji u Beogradu kuburi s bricama. „Ali vrlo verovatno jeste kozačko. S obzirom odakle je ta grupa dolazila, iz Donske kozačke oblasti, i s obzirom na to šta Kaja radi s konjima, ovako mala, to je nasleđe s dve strane, nije polovično! Šalim se s njom da ću je dati u cirkus ako ne bude dobro učila."
„Zaista?" Ovo je Pi Džeja, koji je i sam lud za konjima, istinski obradovalo. „Imam par dobrih grla dole u Dušanovačkoj ergeli, morate je dovesti jedan dan na jahanje."
„Nažalost, nemoguće!" D-r. Hara-Davan kao da je to izgovorio s olakšanjem. „Mi se prekosutra vra¬ćamo u Đenoviće, ne živimo u Beogradu, odavno već tamo imam stalnu službu, a Kaja se još juče vratila u školu. Došli smo samo za Urus", dakle, ipak je bio Urus, taj praznik, „da je vidimo i da ja ovde obavim neka posla od nacionalnog interesa, s kojim vas više ne bih zamarao", Mongolac kao da ga prekoreva jer ne grize njegove udice, što je Amerikancu već stvarno do¬zlogrdilo.
,,Je li? A koju školu pohađa? Možda bismo mogli gospođa Prins i ja neki put da je izvedemo... Znate, imamo unuku, zove se Sara kao vaša supruga..."
„Isključeno, žao mi je! Kaja je u Beloj Crkvi, u Donskom devojačkom institutu. Jesmo uzeli SHS držav¬ljanstvo, ali za školovanje dece ipak se pre možemo osloniti na naše tradicionalne prijatelje Ruse."
Je li? E pa lepo, pomislio je američki poslanik, tom Donskom devojačkom institutu su, kao i svima njima, večito potrebna sredstva. Što će on iskoristiti kao sredstvo da ponovo vidi devojčicu, koju ovaj njen otac, koji joj uopšte nije otac, čuva ko... Od koga? Ona dva prsta viskija u čaši predstavnika najmlađe svetske velesile se malo uzjoguniše:
„Oprostite, kako ono rekoste da vam se zove sin? Džingis? Kao Džingis-kan?"
„Da, ali je srpska transkripcija pogrešna", je 1' te, što vam ide direktno na jetricu i nacionalni identitet, nastavlja da se preganja u sebi Pi Džej, „pravilno je Cingis. Čingis Hara-Davan. I Cingis-kan."
„O? Tako?! Kad smo već kod... Cingis-kana, re¬cite mi, kao stručnjak, da li je istina da je on sve svoje žene koje hrču bacao u reku? Da se udave?"
„Taman posla..."
Pi Džej je morao da prizna poraz! Ne samo da je saslušao kraće dvadesetominutno predavanje o Cingis-kanu, koje mu se ama baš nimalo slušalo nije, već je saznao da D-r. Erenžen Hara-Davan sedi u Boki Kotorskoj, na čistom morskom vazduhu za razliku od zagušljivog Beograda, i u slobodno vreme piše opsežnu knjigu pod naslovom Cingis-kan kao vojskovođa i njegovo nasleđe, kulturno istorijski prilog mongolskoj istoriji XI-XIV veka. Za čije su mu štampanje, naravno, neophodna sredstva te ako bi... Svakako će gospodinu poslaniku najmlađe svetske... pokloniti primerak s posvetom. Iz kojeg će saznati da je Cingis-kan zapravo bio prva planetarna sifražetkinja, dobro, nije se Mongolac baš tim recima izrazio ali...
Pi Džej ispusti paru na nos, srećom je završila u njegovim četkastim belim brkovima, inače bi još ispao neljubazan domaćin, pa ode do biblioteke i iz nje izvadi knjigu, jednu od desetak istih, uvezanih u finu braonkastu kožu. I sede za pisaći sto da napiše posve¬tu. Penkalom, svojim kaligrafskim ruskim. Da avan-sira!
D-r. Erenžen Hara-Davan napustio je Poslan¬stvo u Pozorišnoj 7 noseći pod miškom knjigu na kojoj je bilo utisnuto zlatotiskom: PRINCE, JOHN DYNE-LEY, Practical Grammar of the Serbo-Croatian Language, New York, G. E. Stechert & Co.
Kajinu fotografiju je Pi Džej zaboravio da mu da.


Kada je te večeri, u krevetu, sve gore opisano maltene verbatum ponovio gospođi Prins, ona ga je samo dobrodušno potapšala po ruci i rekla:
„Deda, vreme je! Da rezervišemo kabinu na Mauretaniji, treba ti odmor, kod kuće, među svojima. I ja sam se uželela dece, a ne samo ti."
„Naravno. A ti bi dotle mogla da organizuješ neki dobrotvorni trandebal u korist Donskog devojačkog instituta."
„Gasi lampu!"



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
2.
KINEŠČE


„Bebiliiiii! Bebili Mačkilijevna, silazi dole, da ti se ja gore ne penjem! Probošću te, gade, na kraju balade, mater ti tvoju, silazi, žuljim se!"
Bilo je proleće, mesec maj, pa jedan dan negde iza ručka. Uz deblo stare trešnje, u dvorištu jednospratne kuće u Pocerskoj 14, prislonjene merdevine. Na najnižoj grani, neka dva metra od zemlje, sedi g-đa Đurđević, klati nervozno nogama u kućnim papuča¬ma, uzbere po neki crveni plod i stavi ga u usta, pljucne košticu i nastavlja da se preganja s gornjom granom.
„Bebili, penjem se!"
G-đa Đurđević, poznata beogradska književnica i još poznatija učiteljica mačevanja, kao i obično sklona je preterivanju. Damama se u krštenicu ne zagleda, ni¬ti im se viri preko ramena kad stanu na kantar, recimo jedino toliko da je već i sama pojava ove gospođe na najdonjoj grani trešnje neprimerena građanskom redu i nosivosti starog drveta, tako da o nekakvom daljem pentranju nema ni pomena. Bebili na gornjoj grani to odlično zna, čista empirija, te ne haje za njene pretnje. Opružio se koliko je dug, što je s repom skoro metar, i zvera okolo, juri pogledom krpčiće svetlosti koji sa ćarlijanjem vetra munjevito menjaju mesta po šare¬nom ladu. Uživa.
Bebili Mačkilijevna je on. Mačak. Dobili su ga lane, kao sasvim malog, od prijatelja, Rusa, pa je tako prezime fasovao još pre nego što su mu podrep pažljivo pogledali. A Bebili... Đurđevići nemaju dece, pa se on¬da, među nama rečeno, gospođa povremeno iživljava na mački. Uzme je u naručje, prevrne na leđa, nosa je okolo i gnjavi: 'Ko je moja be-ba, be-bi-li', pri tom se bebili dere kao i svaka beba, ali i grebe, ujeda i otima se kao i svaka mačka, 'vidi kako imam lepu, dlakavu, repatu bebu...' Na to joj inženjer Đurđević, supružnik, obično dobaci: 'To ti je zato što pušiš!' što je samo nji¬ma dvoma smešno.
Od kad komšije iz broja 16 ne vezuju kera, a ne vezuju kera od kad im je Bebili treći put ugazio šeboj, njemu je izlazak u dvorište dozvoljen samo u ljudskoj pratnji, da ne preskoči ogradu i onda kuku i naopako. Pentranje po drveću mu nije dozvoljeno uopšte, jer glupan posle ne ume da siđe, večito ga inženjer Đur¬đević skida. Malopre je mamiliju, ovo je već pogrdno, strugnuo kroz noge, kad je izašla na verandu da os¬motri vreme, kako da se obuče za čaj sa Pidžinom. Spazio je vevericu i dok si reko kriv jekser već je bio na drugoj grani. Veverica u trećoj avliji. G-đa Đurđević ponadala se da će moći da ga skine sama, očito ništa od toga! Nije džaba kao devojka govorila da se neće uda¬vati ni za šta što nije bar deset coli od nje višlje, inže¬njer Đurđević ima savršenu visinu za skidanje mačaka s drveća, može da domaši Bebilija i s poslednje prečage merdevina. Koje je ostavila malom vrtiguzu nakon što je pažljivo sišla, možda nauči od nje čemu merdevine služe. Hitro je s verande donela fotelju od pruća i sta¬vila i nju pod trešnju, zauzela busiju da dočeka Bebilija ako se smiluje. Ko se prvi smiluje. Bebili da se strmekne ili supružnik da se pojavi nakon što odrema jedan kratak san posle ručka, koji se kod njega uvek zove 'Da pročitam Politiku.' Onako dubinski, rastvori novine i pokrije se njima po glavi, još će jedared do trovanja olovom doći kolko duboko udiše najnovije vesti.

Podglavila je cicano jastuče pod krsta, zavalila se i prebira jučerašnje događaje. Na otvaranje Međunarodnog aero¬droma Beograd, preko Save pa u božju mater, u neko Dojno polje prema Bežaniji, krenula je sama, pošto je njena bolja polovina opet imala zakazan važan radiodifuzni eksperiment u Rakovici. I još joj otero NSU uzinat, a mogao je tramvajem. Načekala se na skeli onoliko, malo je falilo kući da se vrati. Muka je hvata svaki put kad pomisli na prelazak preko reke! Nije joj jasno da prestoni grad nema poštena mosta, sem železničkog, najmanje tri su nužna na ovoliki promet s Pančevom i Zemunom. Lindberg preleteo Atlantik, a mi ćemo u eru aero¬nautike skelom! I to bukvalno, izeš metafore, ko što se na pančevački aerodrom išlo skelom preko Dunava, ići će se sad i na ovaj novi, beogradski, skelom preko Save. 'Dobar dan, molim vas tiketu za noćni let do Bukurešta!' izmotava se u sebi. 'Ne može, žalimo slučaj, skela nije u pogonu! Skeledžija udaje ćerku.'
Kakogod, stigla je, kao i tout Belgrade, veliki se vašar napravio. Na brzinu je popila šampanj sa jatom gospođa ministarki, pomoćnikovica i sporadičnim primercima načelnikovica, na koje su ove prethodne gledale s aeroplanskih visina; ako, ako, pašče vlada od nedelje, ko bi dole sad bi gore, pa u krug, dabogda sve popadale s tog ringišpila naglavu, dobacila im je pog¬ledom i ljubazno se udaljila, ne bi li im ostavila vremena da je ogovaraju. Nju su zapravo najviše zanimale mašine. Ne samo zato da bi imala o čemu da sladi inženjeru Đurđeviću uz večeru, pa da se izjede živ što nije pošao sa njom, već personalno. Nadala se da će sad, sa četiri travnate piste, pravim tornjem i savremenim osvetljenjem u Beograd sletati i nešto oz¬biljnije od onih krilatih šklopocija, s kakvom je preklane letela u Peštu. Poklon za debelu godišnjicu braka.
I odista, nasred platforme za ukrcaj-iskrcaj gor¬dio se jedan ganc novi caudron galeb, kakav je jesenas gledala na aeromitingu u Parizu, njime bi se, računala je još tada, od Beograda do Pariza dobacilo s jednim sletanjem po gorivo i za možda šest sati! Al nema sko¬ro okruglih godišnjica braka. Za ove obične izvolite vozom! Naspram galeba, neznatno manji engleski zmaj, De Hevilendov. Prvi put ga vidi, zgodan dvomotorac, rekla bi da i par putnika manje prima od galeba. Šest ili osam, naj...
Čekaj, pa ono kod repa je Pidžin?! Vodi za ruku neko dete?! Pre dva dana su jahali po Banjici i ništa joj nije rekao. Ni da će biti ovde, pošla bi inače s njim, au¬tom, ni da mu je došla unuka. Ali ovo dete ne može biti njegova unuka, malo je... Kinešče?!?!?! U taj su se mah, naime, Pidžin i devojčica bili okrenuli, on ju je i spazio, nasmejao se, mahnuo, i evo hitaju joj u susret. A g-đa Đurđević brzinom caudron galeba vrti elise po glavi ko bi to...
„Pidžin! Kakvo iznenađenje!" Najednom joj sinu moguće objašnjenje, pa pruži ruku dlanom prema gospodinu Džonu Dajniliju Prinsu, američkom poslaniku u Beogradu, kao da ga zaustavlja. „Ćutite, ništa ne govorite, znam! Bila sam pogodila, priznajte, da va¬šu Perl Bakovu ipak neka mračna tajna drži u toj Kini! Polumračna! I sad je kod vas sklonila svoje Kinešče od ove najnovije istrage stranaca s posebnim osvrtom na Amerikance. Nije imala gde bliže?"
Radi se o tome da Pidžin, alijas Pi Džej, alijas Džon Dajnili Prins, ovaj put u svojstvu negdašnjeg profesora Kolumbije, ima nekakvu bivšu doktorantkinju, Perl Bakovu, koja ceo život, sem povremenih školovanja, sedi u Kini, a niko je ne tera. Štaviše, odande je redovno isteruju, kod svake političke turbu¬lencije, a ona se ponovo vrati, čim se situacija primiri. Upravo se, u poslednjem Pidžinovom pominjanju g-đi Đurđević, opet pakovala u privremeni zbeg, u Japan. A redovno je pominju, više književno-teoretski. Njenom profesoru nije jasno kako jedna tako odvažna i opasnom življenju sklona žena, veoma inteligentna, obrazovana i literarno nadarena, koja piše izvrsne pripovesti - često mu šalje rukopise - nema kuraži i da ih objavi. Đurđevićka, koja za sebe misli sve isto, osim što joj se sklonost opasnom življenju ne proteže čak do Kine, Balkan joj je više no dovoljan, i koja svoje možda ne tako izvrsne pripovesti bez ženiranja objavljuje -ima teoriju: g-đa Bakova krije u Kini neku strašnu tajnu, kloni se publiciteta. Na to joj Pidžin uvek kaže da ona nema teoriju nego bujnu maštu, što je za jednu književnicu velik kompliment. 'Ne znam ko sad ima bujnu maštu, a ko šeta Kinešče', zadeva ga u sebi g-đa Đurđević, dok joj Pidžin ljubi ruku.
„Grešite, draga moja, al dobro ste me zabavili, kako vama mozak radi", gromko se smeje Pidžin, dok devojčica izvlači desnu ruku iz njegove leve i pruža je Đurđevićki, nasmrt ozbiljna, gotovo stroga.
„Dobar dan, Kaja Hara-Davan. Ćerka doktora Erenžena Hara-Davana iz Herceg Novog."
Sve sem tih neobičnih imena dete je izgovorilo na čistom srpskom, s neznatnom primesom crnogorskog primorskog dijalekta, zbog čega je g-đa Đurđević stala, štonobisereklo, treptati ko svraka na jugovinu. 'Šta je, malo im je njih i Rusa dvesta miliona?' misli dok trepće. 'Nego je sad njih i Kineza... Milijardu? I malo im da ih u sentence trpaju, već su ih krenuli žive uvoziti u Crnu Goru?' Pidžin primećuje neregularnost situacije, da ove dve, velika i mala, ne puštaju ruke i naopako se gledaju, pa brže-bolje poče da objašnjava:
„Kajo, ovo je moja prijateljica, g-đa Đurđević. Ona je književnica. I podučava mačevanje. A ovo je Kaja, ćerka mog prijatelja..."
„Iz Herceg Novog?" prekide ga podozrivo Đurđevićka jer odlično zna da Pidžin nikada nije bio na Jadranu.
„Hm, da", odgovorio je zbunjeno, upravo je shva¬tio da je Kaja Astrahan zamenila nekim toponimom koji mu nije sasvim jasan, doduše blizu je tim Đeno-vićima, u Boki, ako ga ne vara zemljopisna karta koju je proučio nakon razgovora s doktorom.
,,A ti si Pidžin?" umešala se i mala. „Od sada ću te i ja zvati Pidžin. Bolje ti pristaje nego Pi Džej."
'Bože, nikad mi ne bi palo na pamet da Đavo ima crne oči, i to kose, i deset godina', pomislila je g-đa Đurđević i dodala glasno:
„Je li? I ja mu to kažem! A koliko ti imaš godina, lepotice?"
„Dvanaest", odgovorila joj je Kaja odsečno, pa g-đa Đurđević uze da rezimira u sebi: 'Đavo ima crne, kose oči, dvanaest godina i prilično je neuhranjen.'
Razgovor utroje se nastavio nategnuto još neko vreme, da bi Pidžin nakon pet-šest replika pogledao na sat i rekao da oni žure, šofer treba do doveče da odveze Kaju u Belu Crkvu?! Ponudio je g-đi Đurđević da je odbace do kuće, na šta je naravno pristala, ako ni zbog čega ono jer kola američkog poslanstva imaju prednost na skeli. Potražila je po torbici ukosnicu, da pričvrsti šešir, i bezobrazno se popela prva na prednje pomoćno sedište bjuik roudstera, do šofera. Nek se Pidžin ubriše da će mu ona sedeti s ovim neprijatnim derištem. Usput je, kroz tutnjavu motora, čula da njih dvoje pozadi ćaskaju sve u šesnaest, o nekakvim kamilama, čak se i derište par puta grleno nasmejalo, a ne samo Pidžin. U Pocerskoj je izašao da se pozdravi sa njom, i tada su zakazali viđenje za danas u pet.
Pet?! Kolko li je sati? Koliko dugo ovde metaniše? G-đa Đurđević podiže pogled ne bi li zaključila štogod iz položaja sunca, ali se kroz krošnju trešnje sunce više nije probijalo. Zato je s one gornje debele grane visio Bebilijev tigrasti rep, spava ko zaklan! Ni iz kuće niko nije davao znake života. Prozor spavaće sobe, na spratu, bio je priklonjen, supružnik još uvek čita Politiku, pa da ga ne ubije promaja, inače bi već dozivao džezvu.
Zato je mali prozor devojačke sobe, u prizemlju, do kupatilskog, bio širom otvoren. G-đa Đurđević skide papuču, dobro odmeri rastojanje, ima preko sedam metara, pažljivo nanišani i zafrljači papuču pravo kroz prozor. Njoj Pidžinov bejzbol strašno liči na klis i maske, kamena s ramena, i uopšte neke čobanske igre, ali ne može da ga odbije, povremeno mu malo sparinguje. Eto konačno neke vajde od bejzbola - pogodak! Iz sobe se prvo začu neko komešanje, pa se na prozoru pojavi Maruškina čupava glava. Zblanuta, skroz-naskroz. 'Samo ja u ovoj kući ne spavam posle ručka!' pomisli g-đa Đurđević, ne bez ponosa, i pokaza devojci prstom prvo da ćuti, da ne galami jer onaj gore spava, a onda i da dođe u dvorište. Što je potrajalo koji minut, Maruška se teško rasanjiva.
„Slušaj pažljivo, Bebili je gore, zaspao. Ili ga skidaj, ili sedi ovde dok ne proba sam da se skine, radi šta znaš al mu ne daj da zbriše kod onih divljaka u avliju, rastrgnuće ga ona džukela."
„Ama, gospoja, kako ja da ga skinem kad vi niste mogli", buni se devojka. Istina, teško bi išlo, mnogo je trapava. ,,I šta ću sad još ovde engleske pandure da izigravam za redovnu platu?" To je Maruška prisluš¬kivala kad je inženjer Đurđević neki dan u šali rekao kako će da uposli na kontrakt džandara Peru, što Spar¬ta Mileševskom, da skida Bebilija s trešnje ko engleski pandur. A Maruškin smisao za humor je original švapski, ko i ona sama što je original banatska Šva-bica.
„Jao sedi tu i ćuti! Čuvaj drvo. Za redovnu platu! Ja idem da se spremam, reci gospodinu da sam otišla s Pidžinom na čaj, ne, nemoj, ja ću ga probuditi da siđe po mačku. Ne, neću ga buditi. Kolko je sati? I gde mi je papuča?" G-đa Đurđević to tako često, rafalno, Maruška ne stiže ni da upamti treba li ili ne treba da obaveštava gospodina gde mu je žena, ne stiže da kaže kako ne zna kolko je sati, ni kako nije ponela papuču. „Papuča, devojko, slušaš li ti mene ili još čmavaš, gde mi je papuča? Ne mogu bosa, poderaću novu čarapu."
„Kod mene u sobi. Niste mi rekli da vam treba."
„Jooooj, ko mi te dade i ko izmisli dunavsku ske¬lu..." bogoradi g-đa Đurđević i skakuće na jednoj nozi ka kući, zemlja se trese.


'Jooooj, kad vidi da je prošlo četiri', sluti Ma¬raska na zlo, 'sešće na motorbicikl, pa ako se opet sjendeči negde biće doveče cirkusa u kući.'



Postoje razni načini da jedna dama svoj entrance u Ruskog cara učini efekt¬nim, ali teško da bi se koji mogao meriti sa parkira¬njem motorbicikla NSU-750, model iz 1925, poslednja reč tehnike, na pola metra od astala za kojim sedi američki poslanik u Kraljevini SHS i pije pivo iz velike krigle. G-đa Đurđević se skinula, otresla prašinu sa suknje, nehajno zagladila kosu - ni zaštitnu kapu i naočari nije bila stavila, pogledala na ručni časovnik, okruglo je pet, i sva zajapurena se sručila na stolicu kraj Pidžina.
„Tačna, u minut! A sve se urotilo protiv mene. Od Bebilija na početku do kralja Milana na koncu, znate li da nanovo kaldrmišu Kralja Milana? Granolitom. Pa sam morala da obilazim. Umalo da zakas¬nim. Njega kaldrmišu svake godine a mrdneš li više Slavije, levo-desno od Mekenzijeve, ceo Savinac, stra¬hota jedna, ništa ne opravljaju, neka kaljuga u Zorinoj, nešto se prosulo, mal se nisam ušljiskala, po ovakvom lepom danu, ja ne znam šta oni u opštini..."
„Smirite se, Kiti, draga", to Pidžin g-đi Đurđević tepa Kiti, tante ze kukuriku, ali je on mnogo lepše vaspitan od nje, pa to radi jedino kad su nasamo, „i ja sam tek stigao. Šta ćete piti, vidite kako ste uduvani?"
„Piću čaj", odgovara i namiguje, ,,i nisam uduvana nego zaduvana."
„Odlično! Kelner, još jednu kriglu Bajlonijevog stoula, za gospođu, srednja pena." Vadi iz unutrašnjeg džepa malu beležnicu i penkalo. „Vrlo dobro, za-du-va-na. A šta znači ušššljiskati? Maločas ste..."
„Pidžin, idite više s milim bogom s tim zapi¬sivanjem. Kupite sebi rečnik."
„Hoću, ceo tiraž, ali moram prvo da ga napra¬vim."
„Preko mene?"
„Posvetiću ga vama, Kiti, draga. The first English-Serbo..."
„Kitidraga će iz ovih stopa preći u prvu knjižaru i kupiti vam bar dva različita, da vam propadne plezir da ste u nečemu prvi. Ili ću ovog časa početi da govorim engleski, how about that? Dakle? Birajte! Ja sam žena kompromisa."
„Pobedili ste", nasmeja se Pidžin i vrati pribor za terensko bavljenje lingvistikom u džep. „Uostalom, zbog nečeg drugog sam insistirao na ovoj čajanki danas."
„Znala sam", reče mu i otpi dobar gutljaj piva, bez ruku. Samo se nagla do krigle i zagnjurila u nju, jako detinjasto, posebno jer su joj od srednje pene na gornjoj naušnici ostali debeli beli brkovi, nalik Pidžinovim. „Govorite. Gde ste našli budiste u Beogradu, budibogsvama! ? "
Džon Dajnili Prins, poslanik SAD u Kraljevini SHS, kao što je već rečeno, voli da sklapa površna prijateljstva gde god se zatekne, pa i po Beogradu, druga je godina. I to mu manje-više sa svima polazi za rukom, sa svima sem sa g-đom Đurđević. Kod nje nikakva površnost u prijateljstvima ne prolazi, 'Dža ili bu!', kako je objasnila Pidžinu, a on posle ni u jednom rečniku, čak ni relejno, nije uspeo da pronađe šta to tačno znači, niti je smeo koga drugog da pita, lako je mogla biti neka njena psina u pitanju, engl. practical joke. To mu je što mu je, ubrzo je shvatio da se on g-đi Đurđević ispoveda češće i poštenije nego što se ikad ijednome svešteniku ispovedao. I ona njemu, što jes, jes. Mada je, mora se i to priznati, to njihovo unakrsno ispovedanje, najčešće uz istovremeno bavljenje kakvim sportskim aktivnostima, uvek znatno veselije i opuštenije nego ono kad se oprost od popa traži, a sve zahvaljujući obostranoj vedroj naravi i nepresušnoj energiji. Sad, što čaršija njima redovno ispira usta, jedna je stvar. Druga i važnija - Pidžin i inženjer Đurđević gaje međusobno poštovanje i uvažavanje, a gospođa Prins voli Kiti kao rođenu kći, koju nema, i više nego rođenu snaju Marian, koju ima.
Tako da nije nikakvo čudo što je Pidžin ispričao Kiti u detalje sadržaj prvog poglavlja ove pripovesti, uz prvu kriglu piva. Prećutao je jedino fakat da bu¬diste u Beogradu nije pronašao sam, na svojim antro¬pološkim ekskurzijama po beogradskoj opštini, već je na njih bio upućen iz Departmana, ali to je već bilo u domenu službene tajne, pa nije smeo. Ili mu se to nije uklapalo u imidž naučnika-lafa, koji rado prikazuje Kiti? Uz drugu kriglu prešlo se na nastavak zbog kojeg je književnica izvadila i muštiklu, a izvadila bi i sveš¬čiću da beleži, samo da je ima uz sebe i da nije malopre zbog toga ismevala Pidžina. Ovako nekako:


Gospođa Prins je na nagovor muža sakupila ne¬što devojačkih haljina i obuće po diplomatskom Beogradu. I nije bilo teško, jer je poznato da se ženskadija u tom uzrastu najviše modi, pa su njihove majke bile vrlo rade osloboditi se viškova, često i nenošenih, po komodama i ormanima pre nego što iskamče od očeva novce za letnje obnavljanje garderobe. I u samom ame¬ričkom Poslanstvu je prikupljen pun kufer donacija, ali su prethodno morale biti oprane, s neodobravanjem je zaključila gđa Prins i pozvala devojku da sve nosi u vešeraj. Gospodin Prins je, sa svoje strane, zagrebao po dnu fonda za izigravanje najvećeg svetskog dobro¬tvora, partija tog fonda namenjena Kraljevini SHS je izuzetno skromna i triput obećana, svaki dolar na tri strane, ali našlo se nešto. U međuvremenu je njegov sekretar stupio u kontakt sa Donskim devojačkim institutom u Beloj Crkvi i najavio posetu njegove ekselencije, za prekjuče, u subotu, kad je manje diplo¬matskih obaveza. Gospođu Prins je uhvatilo u leđa i nije bila voljna da se trucka do Bele Crkve.
,,I tako sam pošao sam, s kuferima, šofer je imao slobodan dan. Ja sam mu ga dao, namerno, što da vas lažem, Kiti, draga. Hteo sam da budem malo sam."
„Mogli su vas zaustaviti žandari, i optužiti da švercujete ženski veš za Rumuniju", šegači se Kitidraga, njoj samo takve stvari na pamet padaju.
,,A kad sam se vraćao mogli su me optužiti da švercujem Kineze u Kraljevinu?" šegači se i Pidžin na svoj račun i nastavlja priču.
U kojoj je stigao u taj institut, gde su ga lepo dočekali. Odveli u obilazak, vidi se da je za tu priliku sve pod konac doterano, ali neuslovno, množina kreve¬ta, bolničkih, nagurana u spavaonice gušće nego u bolnici. Dobro, neko se potrudio da sašije zavese u cvetnoj šari, i slike po zidovima su vedrih boja, ali taj institut kuburi i sa prostorom i sa sredstvima, moraće tu nešto ozbiljnije da se preduzme. Sve su to tamo već velike devojke, što starije od Kaje, kao njegova Sara, što samo krupnije, gleda ih kroz prozor upraviteljkine kancelarije kako se šetkaju po dvorištu posle užine, podelili im po jednu jabuku iz veš korpe. Kaje ni od korova. Tako da nije mogao da se 'iznenadi', to je bio njegov prvobitni plan, iznenadiće se što vidi poznato dete... Morao je da pita:
'Ovde uči, ako se ne varam, i ćerka jednog mog prijatelja, D-r. Hara-Davana?' trudio se da ne zvuči previše zainteresovano. Zato se upraviteljka, Nataša Mihajlovna, tako zainteresovano izbečila u njega da se na časak prepao da je nešto vrlo, vrlo pogrešno rekao.
'Kaja Hara-Davan?' upitala je žena u neverici.
'Da, da, mislim da je Kaja', slagao je. Nataša Mi¬hajlovna, koja je stajala kraj njega, uz prozor, samo je počela sitno tresti glavom levo-desno, a iz njenog pogleda se nije moglo rastumačiti da li je zabavljena ili preplašena. 'Oprostite, nešto nije u redu?'
'Ne, ne, nego... kako da vam kažem... nismo joj verovali.'
'Šta?' sad je na njega bio red da se iznenadi.
'Pa da dolazite da je vodite... Iskrena da budem, nismo joj poverovali da vas uopšte poznaje, s obzirom na njenu...'
'Šta?' ljutnuo se, pomislio je da je nepoverenje ve¬zano uz Kajine kose oči, pošto je to jedan od omiljenih njujorških stereotipa, onaj o lažljivim Kinezima.
'Sklonost fantazijama, znate već.'
Ne, nije znao, ali je odglumio razumevanje, pa se Nataša Mihajlovna raspričala, o tim Kajinim izmišljo¬tinama, od srodstva sa Džingis-kanom, preko klinike njenog oca na Mediteranu, ergele koja je čeka u Kalmikiji, jednom, posle boljševika...
'Pa ona i jeste u srodstvu sa Čingisom, to joj je mlađi brat, doduše još nije kan, ali nikad se ne zna', pokušao je da se našali, teška srca. U šta li se uvalio?
'I onda onomad', nastavila je Nataša Mihajlovna, 'kada smo objavili deci da dolazite, da bismo malo doveli u red i njih i prostorije, Kaja je rekla, meni lično i još jednoj vaspitačici, kako ste vi njen prijatelj i za¬pravo dolazite da je vodite...'
Vidite - vodite, dovoljno slično da bi Pi Džej prečuo:
'Dobro, i mogu li onda da je vidim?'
'Naravno, naravno', brže-bolje potvrdi Nataša Mihajlovna, ode do vrata i doviknu nekom kroz hod¬nik da pozove Kaju Hara-Davan. Koja kao da je čekala iza vrata da je pozovu, eto je odmah.
Kuc-kuc, ulazi, kniks-klimoglav upraviteljki, pa nekoliko užurbanih koraka prema njemu, opet kniks-klimoglav, pruža ruku i gleda ga. Jednako prodorno, odraslo... ženski, kao onaj dan posle službe, kod lame.
'Zdravo, došao si?'
'Jesam', šta drugo da joj kaže, istina je. 'Zdravo.'
'Nisu mi verovali.' Baca jedan trijumfalan pog¬led u pravcu Nataše Mihajlovne, a ova sleže rameni¬ma, bože moj. 'Da ćeš doći da me vodiš na otvaranje Aerodroma.'
Kog sad, dođavola, aerodroma, ama šta priča ovo dete?
'Mislim da bi to bilo u redu', javlja se i Nataša Mihajlovna, 'budući da ste prijatelj Hara-Davanovih. Naravno, pod uslovom da je vratite do sutra uveče, u ponedeljak je propitivanje iz ruskog, ne može da izostane.'
Tek sad se našao u nebranom grožđu. Pa reče nešto prilično glupo za jednog vrhunskog diplomatu:
'Zaista?'
'Ne bih želela da pomislite da je zato što ste do¬brotvor, i prijatelj našeg naroda, vaš ruski je izvan¬redan, zaista...' petljala je dalje Nataša Mihajlovna, 'hajde, Kaja, idi spremi se. Osim ako ne biste želeli još nešto da pogledate? Ili još jednu solju čaja, da se okrepite...'
'Spremna sam, stvari su mi u hodniku', prekinu je Kaja i Pi Džeju nije preostalo ništa drugo nego da krene za detetom. Na koji đavolji aerodrom - i dalje mu ništa nije bilo jasno.
,,I posle?" pita zgranuta g-đa Đurđević. „Šta je bilo posle?"
„Posle je sve bilo pesma", nastavlja Pidžin mno¬go opuštenije. „Kaja mi je objasnila kakav aerodrom, čitala je o tome u novinama, a velika joj je želja da se provoza avionom. Pokušala je da me ubedi da je ne¬kako osećala da ću doći, ne gledajte me tako, Kiti, draga, nisam baš toliko glup, dete je prosto čulo da ću doći i pokušalo da me privoli da joj ispunim želju. Uspelo joj je, priznajem. I ne kajem se, to su bila dva najlepša dana koja sam proveo u poslednjih nekoliko godina."
,,A šta je gospođa Prins rekla kad ste joj se pojavili s Kineščetom na vratima?" Kiti ispituje ko policija.
„Mongolčetom. Ništa", smeje se Pidžin, „i ona je rekla da je nekako osetila da će imati goste. Bila je fina prema Kaji, i obrnuto, ali... kao da su potpisale neki prećutan ugovor o nenapadanju, ništa više od toga."
„Koji sa mnom Kaja nije potpisala", zamišljeno reče Đurđevićka. „Doduše, sama sam kriva. Ko me vukao za jezik... Čiča-miča... Dobro, i u čemu je prob¬lem?"
„Problem je u tome što je Kaja puna... hmmm, kako da se izrazim... Planova za budućnost!"
„Normalno! Ima dvanaest godina. Ima budu¬ćnost."
„Sa mnom!"
„Verili ste se?"
„Kiti, draga, ne izmotavajte se. Ispitala me je sve o konjima koje imam, pozvala se na jahanje, čak se i za vaše časove mačevanja raspiti..."
„To pišite propalo! Ne dolazi u obzir."
„Dobro. Nego... Problem je... Ne znam!"
„Pidžin, dižite se. Idemo da prošetamo problem štraftom, do Grčke kraljice i natrag. Vratićemo se posle ovamo na po jednu moku, moram motorbicikl i da vratim kući, posle dve krigle. Moram i da razmislim."
Šetnja je bila kratka, oboje imaju dugačak korak. Pidžin je ljubazno skinuo šešir bar desetak puta, što će reći da je bar deset abrova na temu ko s kim seta Mihailovom ulicom u po bela dana poletelo na deset krajeva varoši. G-đa Đurđević se nije mnogo obazirala na prolaznike, znane i neznane, ona je bila zamišljena.
Kada su se vratili za svoj sto u Ruskom caru, koji ih je dakako čekao, jer su ovakva sedenja s intermecom bila već poznata osoblju lokala, i kada su naručili po moku i seltersku vodu, Đurđevićka započe:
„Prvo ću vam postaviti nekoliko pitanja na koja ćete mi odgovoriti kratko, jasno i pošteno. Može?"
„Naravno."
„Za početak, da li vi u tom detetu zasigurno vi¬dite dete ili možda vidite - ženu?"
„Kiti, idite molim vas, šta pričate koješta? Pa Kaja je mlađa od moje unuke!"
„Nisam vas pitala od koga je mlađa, nego kako je gledate?"
„Ama... To je potpuno nerazvijeno..."
„Eto vidite šta vi gledate!"
„Ne gledam nego vam objašnjavam. I otkud vam uopšte... Šta vam pada na pamet!"
„Otkud ja znam. Tamo na istoku svakakvih čuda i običaja ima. I šta ja znam o tajnama budizma?"
„Kiti, draga, ne budalite, sekta ko sekta. Kao što je i Kaja dete ko dete!"
„A vi biste s tim detetom i ubuduće rado provo¬dili vreme? Iskreno!"
„Iskreno, bih. Nedostaju mi izleti sa Sarom, naša istraživanja i... Kiti, draga, odaću vam tajnu, moja unuka je moja najbolja prijateljica na kugli zemalj¬skoj, ja odrasle uopšte ne mogu da razumem! Valjda se zato i družim sa vama", reče i nasmeja se, ne baš sasvim iskreno, pre kao čovek koji smehom pokušava da prikrije kako mu je neugodno.
„Ne pletite, Pidžin! Dakle vi bi malo zamenu za odsutnu unuku? Iskreno!"
„Da. Ne, nije to najvažnije, nego bih zaista želeo nekako da pomognem, i oko školovanja, i uopšte, mno¬go je težak i surov život imala za tako malo dete, i tako je posebna, a taj njen otac..."
„Taj bi sigurno imao nešto protiv da se vi družite s njegovom ćerkom dok on sedi u Boki Kotorskoj."
„Užasno je posesivan. Taj će da poludi i kad čuje za ovaj izlet, osećam!"
„Nekako ga razumem."
„Šta ste rekli?"
„Ništa, nego, da rezimiramo - vi iz najčistijih namera običnog dede želite da pomognete u školova¬nju i društvenom životu jednog siročeta, doduše pristojno usvojenog i zbrinutog, a pri tom biste rado i sami učestvovali u tom detetovom društvenom životu. Sa druge strane, imate indicija da će se usvojeni ro¬ditelj detetov tome protiviti. Je li tako?"
„Malo je suvoparno, ali... Tako nekako."
„Slušajte me dobro šta će vas sad posavetovati trenutno najbolja psihološkinja u srpskoj književno¬sti..." v
„Šta ste rekli?" Pidžin se najedared prenuo, lice mu se ozarilo, vadi beležnicu i penkalo. „Psihološ¬kinja! Ovo moram da zapišem pa se ljutite do sutra. Samo u srpskom postoje tako divni ženski rodovi za..."
„Smirite se, Pidžin, samo vas zavitlavam, ta reč ne postoji!"
„Lažete!"
„Koliko i vaša Kaja. Čik proverite!"
„Vi ste jedna... Dojadili ste mi više s vašim izmišljavanjem reči i izmotacijama s pravopisom! Pola va¬roši misli da ne znate šta se piše zajedno a šta odvojeno a vi se šegačite! Lingivistika je ozbiljna nauka, Kiti."
„Koja nam je to polovina varoši pismena, moliću da znam? Hihihi. Da vam nema nas neozbiljnih pisa¬ca, vi lingvisti ne biste imali šta da radite. Da beležite naše izmotacije i od njih pravite tu nauku kojom ćete posle maltretirati pokolenja. Da sam vas pustila da zapišete tu psihološkinju, neka bi sirota deca o nju jezik lomila za pedeset godina. Ne dam!"
„Nije važno, stali smo kod saveta."
„Tako je. Vrlo je jednostavan. Ukoliko želite svo¬ju usvojenu unuku Kaju, da se tako izrazim, sa blago¬slovom njenog usvojenog oca, tog D-r. Hara-Davana, vi ćete, blago nama, njemu pomoći da sazida svoj budiski hram u Beogradu. Prosto ko pasulj. Tačka!"





~ proleće 1928. ~


Spojler:
Bebili :3



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
3.
ČAS FEHTOVANJA


Prethodna godina nikome ništa dobro nije donela, razmišlja g-đa Đurđević dok, nekako previše dosto¬janstveno, hita uz Njeguševu ulicu, jednog kišovitog martovskog dana 1928, kasno popodne, s muškim amrelom u rukama.Žuri kući sa redovnog zbo¬ra regulacijske grupe Društva za ulepšavanje Vračara, opet se podžapala s nekim nazovigraditeljima koji su na mišljenje doneli regulaciju po kojoj nameravaju da pomere vodovodski reservoar sa ćoška Ivine i Vojvođanske, samo ne kažu gde će da ga pomere, njoj naglavu, i kako, a da na tom mestu dignu palatu za jednog skorojevića i velikog profitera Velikog rata, baš mu je ta parcela za oko zapala! Kao da je to s velegradskim instalacijama pljuni pa zalepi. Rekla im je da s tim projektom bolje odu na Dedinu, tamo je bolje društvo, ono što još praziluk gaji pod pendžerom mesto lepog Jove i minđušice. A i beli dvori se sve u šesnaest dižu u prvom komšiluku. Tamo im vodovod i kanalizacija još dugo neće smetati, taj njihov investor može da nastavi da vrši nuždu u strnjikama poviše sopstvenog bunara kako je i navikao. Uostalom nek rade šta hoće samo nek poštenom i pristojnom svetu na Vračaru ne pomišljaju da pipaju instalaciju, inače će ona lično džumbus u opštini napraviti. Većina se složila sa njom i regulaciji je odbijeno pozitivno mišljenje, ali se čak i u Društvu uvek nađe pokoji opor¬tunista pa je, odovud-odonud, došlo i do teških reči. Arh. Jovanović joj je u jedan mah prekonosirao da sa svojim republikanskim uverenjima ide negde drugde da agituje, što bi bilo samo podlo, da nije i opasno. On ni dan-danji ne može da joj oprosti što je odabrala nešto starijeg svršenog studenta tehnike, inženjera Đurđevića, umesto njega, kolege sa grupe za arhitekturu s istorijom umetnosti, na Sorboni, pre... nešto godina. Ona sebi ne može da oprosti jedino što se udala pre nego što je studije arhitekture i svršila, makar bi sad ovima mogla malo jačim argumentima nego što je džumbus u opštini da začepi usta. Ali se bila pobojala da joj za tih godinu dana, koliko joj je bilo ostalo, mladi i perspektivni sin industrijalca iz Smedereva ne utekne, pa ga je promptno privenčala. Eh, mlados-jutros, što kazao jedan Ciga sa Smederevskog đerma. Arh. Jovanović iz njihovih negdašnjih bliskih druženja po Latinskom kvartu odlično zna da njena uverenja i jesu republikanska, ali da o tome javno govori, pa čak i u 'žaru stručnog sukoba mišljenja', neviđen je bezobrazluk!
„O, mater ti motorizovanu!" opsova i povuče se natrag na trotoar, nedovoljno brzo je isturila otvoren amrel pred sebe kao štit, jedan se auto-taksi sjurio niz Beogradsku prema Slaviji, ne gleda kud ide, ajd što ju je uprskao, ali lako ju je mogao i pogaziti, samo da nije pazila, ovakvu sakatu. Vala baš sakatu, prethodna godina nikome ništa dobro nije... Letos, samo desetak dana nakon što su Pidžin i g-đa Prins otputovali za Sautempton, gde su se ukrcali u Mauretaniu i zaplovili put Njujorka, dakle, otprilike kad su bili na pola okeana, i na dobrom putu da osvoje još jedan cordon bleu, ona je s motorbiciklom upala u jarak, na Kragujevačkom drumu, pred samim Jajincima. Povredila je leđa, malo je falilo u gipsano korito da zaglavi. Sada je znatno bolje, ali joj je propalo letovanje u Dubrovniku, tradi¬cionalna jesenja godišnjica braka u Parizu, gde su se i bili uzeli, kao i još neka kraća putovanja, o dnevnim deranžiranjima da i ne govorimo. Sakata! Po varoši se to zove kruti se nekog đavola, al varoš ne zna da je taj njen novi odveć dostojanstveni hod zapravo uzrokovan krutim kožnim korsetom, oseća se ko osedlana pa ušnirana, ali je bar spašava od neprekidnog mirovanja na kome lekari insistiraju. Malo staromodno rešenje, ali pomaže, doneo ga je siroma Pidžin iz Amerike, tamo su još u upotrebi, po Evropi se to više ne može naći, kod nas se sve to sad isključivo po banjama i masažerajima leči, trt! Siroma Pidžin... tek njemu je prošla godina donela...
Na uglu Daničićeve i Njeguševe g-đa Đurđević svrnu u bakalnicu da kupi crni fiks, Maruška je opet jutros zaboravila, sve zaboravlja, kanda je uvatilo proleće. Da ako će se srećno zaljubiti, udati i njih bede rešiti.
Pidžin se u Beograd vratio sredinom oktobra, sam. Gospođa Adelina Prins je ispustila svoju pleme¬nitu dušu, iznenada, bez najave, u zoru 4. jula 1927. Kap. Tek tako! Kraj ju je stigao na njihovom imanju u Annandale-on-Hudson, svi su njeni bili na okupu, zbog praznika, Junior je sa Marian i Sarom doputovao dva dana ranije, Pidžin je, kako je posle pričao g-đi Đurđe-vić, bio potpuno izgubljen. Neko vreme je čak bio u napasti da da ostavku u Departmanu i oda se nanovo profesuri na Kolumbiji. Međutim, kada se vratio u Njujork, kada se krajem leta Sara vratila u školu a Ju¬nior svojim obavezama, shvatio je da bi bio Marian na smetnji. Tačnije na brizi, a ona njemu na smetnji. Sa¬mo je dočekala da preuzme komandu: 'Ručavaćete kod nas, nedeljom ćemo zajedno...' Jednako kako je i svad¬bu s Juniorom organizovala, živ sram ga je pojeo pred akadem¬skom zajednicom, kad se samo seti! Venčanje proleća u Njujorku, aprila 1913, tri stupca u Njujork tajmsu!!! Sve o tome kako su deveruše bile u bledo-zelenim haljinama, i kakav se šampanj služio na gala prijemu kod mladine majke i očuha, i kako je u dekoraciji preovladavalo trešnjevo i jabukovo cveće... Marian de Forest Cannon uzela je Džona Dajnilija Prinsa Juniora, uzbrala ga ko trešnjev cvetak, i od svadbe napravila plutokratsko vašarište kakvo nipošto ne priliči jednom mladom profesoru Kolumbije i njegovom ocu, takođe profesoru Kolum¬bije, bez obzira na imetak koji poseduju starinom. Nastranu što se venčanja za pamćenje nipošto ne prave kada je aktus već uspešno obavljen. Naime, Sara se rodila ni pet meseci nakon roditeljskog venčanja, neka je živa i zdrava, nikad Pi Džej ni pomislio ne bi ništa rđavo, na svetinu se ne treba obazirati, ali joj ne treba ni davati više materijala za
olajavanje nego što je neophodno. Venčanje proleća! I porođaj leta! Ali tako je to kad devojka rano ostane bez oca, siroma Henri, a majka joj se preuda za veletrgovca sa Četrdeset sedme zapadne ulice, već i sama adresa... Kakogod, g-đa Prins je uspevala Marian da drži na odstojanju, a Ju¬nior - kako mu je tako mu je, sam je birao. Pi Džej se bojao da on sam sa njom neće umeti da izađe na kraj. Da će postati matori svekar za pokazivanje. Pri tom ga ni njegova najvoljenija na svetu Sara više uopšte ne ferma, petnaesta joj je i onaj klipan, unuk Kelijevih, joj je stoput važniji od sopstvenog dede. Za tri meseca dva dana zajedno sastavili nisu 'ko nekad'. Odlagao je povratak koliko je mogao, ali i konačnu odluku, sve do pred početak semestra, a onda je seo na brod. Vraća se za Beograd tamo bar ima prijatelje. Kiti. I onu devojčicu, Kaju, na koju je skroz bio zaboravio...
G-đa Đurđević, Pidžinova Kiti, prepreči preko starog imanja gazda Vlajka Kalenića, tačnije ovog sad novog, preklane napravljenog Kalenić pijaca, nakiće-nog sve u keramičke pločice, neko se u opštini dobro omrsio za provisio, a zna i ko, do Mileševske, pogleda na sat, biće to od Društva do kuće za dvadeset minuta, za jednog bogalja i nisi loša, curo stara, pomisli. A kod kuće...
Kaja! Samo Pidžin može da joj organizuje tako nešto. Kaja je, ako nije bilo problema na skeli, duvao je jak vetar, stigla iz Bele Crkve poštanskim kolima u Pocersku pre lepih sat vremena. Zbog čega će joj muž doveče zvocati, jer je njegovo radno vreme u radio-laboratoriji na potkrovlju poremećeno. Nije predviđeno da on dadilja tuđoj deci s kojom nema ništa dok ona tera opštinska posla umesto opštine. Pošto se tek od Maruške takav napor ne bi mogao očekivati.
Jedino je Kaja na uzlaznoj životnoj kosi, i to je razumljivo. G-đa Đurđević ju je nakon onog Aerodro¬ma ponovo videla tek kad se Pidžin vratio iz Amerike, jesenas. Za razliku od onog neprijatnog Kineščeta, pred njom je stajala, doduše jednako neprijatna... U romanima g-đe Đurđević nema istočnjačkih lepotica i sličnih kerefeka, pa joj taj izraz nije ni mogao pasti na pamet, ali vrtelo se tu negde oko tog značenja. Nije sa¬mo porasla već je i očvrsla i formirala se, valjda od celog leta provedenog na moru, kod svojih, i plivanja o kojem je neprekidno pričala. Po sopstvenoj tvrdnji preplivavala je zaliv sama, pokazaće im naleto na Dunavu ako ne veruju, iz čega se da zaključiti da je ona njena nastavnica bila u pravu kada je ustvrdila kako mala mnogo fantazira. Pokreti joj više nisu detinji, ne bi ni to primetila da dete, dođavola, ipak dete, trinaest joj je, koje pri prvom susretu nije ispuštalo Pidžinovu ruku, sada, ni godinu kasnije, ne drži Pidžina pod ru¬ku, graciozno i... posednički! To je taj izraz, u očima, crnim, tvrdim i vatrenim kao Kreka kameni ugalj. Put joj je svetla, porcelanska, mnogo bleđa nego u svih njenih sunarodnika s majčine strane koje je g-đa Đur¬đević u međuvremenu upoznala, i koji su, i muški i ženski, da proste ali za njen ukus nekako glavati i čet¬vrtasti. Kaja nije. Oči su joj sitne i tek neznatno is¬košene, jagodične kosti isturene, dotle je možda i bela Mongolka. A onda joj se vilica sužava, u jednu odlučnu bradicu iznad koje se puče mala usta za koja bi se mogla kladiti da ih opajdarče rumeni krep papirom. Kad se nasmeši, a smeši se isključivo Pidžinu, pojave joj se i rupice na obrazima, od kojih se ludi američki deda sav raspekmezi, kakve, doduše, često imaju i druga kalmička deca, ali se ubrzo izgube, čim izađu iz bebeće faze.
Od onda je viđa skoro redovno, jer je Pidžin po¬slušao njen savet, jezik pregrizla i kad mu ga je dala, i uključio se u izgradnju tog budiskog hrama tako zdu¬šno ko da mu je sveta krava stala na rep. Ili je to iz hinduizma, božemeoprosti?
Zapravo se sprijateljio s bakšom Džimbom Borinovim - onako samom, opustošenom i žalosnom, ka¬kav se iz Amerike vratio, duhovna uteha koju je budiski sveštenik umeo da mu pruži značila mu je ko¬liko i vitlanje naokolo s Kiti. Na praktičnom planu, kome je vičniji od staroga lamajca, u vezi sa izgrad¬njom hrama poučio ga je da obavezno formira građevinski odbor, u koji su, osim bakše, ušli jedan kalmički pukovnik, jedan učitelj koji se trenutno izdržava kao šnajder i, na Pidžinovo insistiranje, D-r. Hara-Davan iako ne živi u Beogradu. Doduše, nije ih ni bilo potrebno mnogo ubeđivati, doktor je najškolovaniji od svih srpskih Kalmika i kao takav osoba od najdubljeg poštovanja zajednice.
Hara-Davanov patriotizam je izvan ikakve sum¬nje, odazvao se pozivu od sveg srca i za ovih nekoliko meseci je u Beograd dolazio bar četiri puta. Od toga jednom, na drugi dan Božića, i naučnim poslom, dr¬žao je predavanje na Beogradskom univerzitetu - Pidžin sa rektorom igra bridž, to se već podrazumeva - sa temom Čingis-kan i najezda Mongola u Evropu. Od¬bor radi punom parom. Uspeli su da obezbede plac, poklon od gazda Miloša Jaćimovića, u čijoj ciglani radi množina njihovih sunarodnika. Čak gore kod Pašine česme, poviše Mis Irbijeve, negde oko sredine Kozarčeve ulice, na ćošku s nekim bezimenim sokačetom. Ali to je i najbolje mesto za hram, usred kolonije kućeraka, takođe Jaćimovićevih poklona, u kojima živi par stotina Kalmika, Kalmikinja i Kalmičića. Jaćimović je obećao i građevinskog materijala priđe, ali o tom-potom, sada je ključno obezbediti dozvolu za gradnju verskog objekta, gde je predmetna vera ovdašnjim vlastima bliska koliko i Džungarija, kalmička mongolska postojbina. U ovoj administrativnoj gimnastici Pidžin ispod žita demonstrira sve svoje diplomatske veštine, kao i diplomatske veze, pa je osvojio doktorovo poverenje do te mere da mu je i druženje sa Kajom i staranje o njoj u odsustvu Hara-Davanovih prećutno aminovano. Gde g-đa Đurđević često glumi gardedamu, bez previše entu¬zijazma.
I s te istočne strane je navalila nesreća, bakša Džimba Borinov, zanimljiv Mongolac koga je g-đa Đurđević još malo pa zavolela, a Pidžin se odista bio jako zbližio s njime, najedared je negde u decembru počeo da poboljeva. D-r. Hara-Davan ga je, došavši da drži to predavanje, zatekao u postelji, potpuno zane-moćalog, i posle biokemijskih pretraga samo sumorno zavrteo glavom. Nekakav ekspresan zloćudni tumor u stomaku pokosio ga je pre tačno... prekosutra mu daju četrdeset devet dana. Baš toliko, lamajski običaj je da se pokojnikovoj duši, zbunjenoj novonastalim sta¬njem, svakodnevno čitaju uputstva za snalaženje to¬kom četrdeset devet dana, valjda sedam sedmica, dok se ne skrasi u novom telu. To poslednje čitanje je po¬sebno svečano, zbog njega sutra naveče D-r. Ha¬ra-Davan i dolazi iz Đenovića.
Ali ne samo zbog toga. Novi-stari bakša, budući da je sa titulom bakše u Srbiju i došao, ali je Džimba imao starešinstvo, izvesni Sanža Umaljdiniov, ne go¬vori ni srpski ni ruski, već samo kalmički i tibetanski, a i njega, biće, samo za potrebe budiske službe, tako da je za operativne poslove oko izgradnje hrama gotovo neupotrebljiv. Stoga je Pidžin ubedio D-r. Hara-Davana da je njegovo stalno prisustvo u Beogradu neopho¬dno. Čak mu je našao i posao pomoćnog lekara u pomodnom Institutu D-r. Ilića-Rakovačkog, iako mnogi domaći i ruski lekari u prestonici čekaju na po¬sao. I nije bilo teško, samo je doneo odluku da se celo Američko poslanstvo odsad leči kod D-r. Ilića-Rako¬vačkog i nigde drugde.
Očekivana posledica preseljenja porodice Hara-Davan, koje treba da usledi za nedelju-dve, jeste i Kajin prelazak iz Bele Crkve u Rusku gimnaziju u Beo¬gradu, kako bi svi bili na okupu. I kako bi Pidžin, to niko nije izgovorio glasno, ali se bar između njega i g-đe Đurđević to podrazumevalo, češće bio sa detetom. Za sutra ujutro je Kaji zakazan prijemni razgovor u Gimnaziji, a Pidžin je baš danas našao službeno da otputuje...
Pocerska 10, 12, 14! Dvadest i dva minuta od Njeguševe!

Besomučno zvoni na bočnom ulazu u sopstvenu kuću, šareno zastakljenom u art deco maniru, niko nameru nema da joj otvara?! Izvadi reservni ključ iz po¬štanskog sandučeta i pokuša da ga turi u bravu, ne ide, ipak su tu, a gde bi pa bili. U kolskom prolazu nije bilo Pidžinovog roudstera, doduše njega i nije još očeki¬vala. Taman se spremala da ponovo izađe na kišu i zalupa o kuhinjski prozor kad eto ti Maruške. Ali dolazi iz devojačke sobe, a ne iz kujne?
„Pobogu, gde si? Zvonim..."
„Sušim se, trljam glavu peškirom, ne čujem vas", jes bogati, sva je mokra.
„Pa što ne ponese amrel, crna drugo, i gde si uopšte izlazila, je l' vidiš..."
„Vidim, al još ne umem da držim amrel u zubi¬ma, dok mi u svakoj ruci po šerpenja." Da li što služi kod jedne književnice, ili joj je urođeno, tek, Maruška ima dara da nadigne napetost u priči.
„Kakve šerpenje? Drži ovaj mantil! Nenenene! Ne na čiviluk, kako misliš da se osuši tako zbagljan, na aufinger pa u kujnu, obesi na kredenac pored šporeta!"
,,E ne znam da l' može, mi, znate, primamo u kujni", pokazuje prema kujni kao da je tamo neko šašav, a mantil, već na aufingeru, kači na vrata od predsoblja, „pa ne znam da l' je u redu tamo unositi pokisle man tile.

Ni šerpenje jos nisam unela, pazite da ne ugazite."
„Ama kakve šerpenje, čuješ šta pitam?!" Zaista, pored stelaže, na teracu, među mok¬rim cipelama, pod koje ni Politiku nije turila, to samo na Marušku liči, lokva se na¬pravila, stoje dve poklopljene šerpe, veća i malo manja, još u mrežicama? „Šta je ovo?"
,,U većoj je ovčiji paprikaš a u manjoj grenadir marš." G-đi Đurđević se prevrnu želudac. „Po ovoj kiši sam to vukla s Grantovca, iz Lepe Katarine."
,,Jes' ti normalna?" prasnu g-đa Đurđević. ,,Je l' znaš ti šta ja doveče jedem? Je l' ti obešeno u kujni? Umućeno jaje, šest špargli s limunim, 80 grama mlada sira, pomorandžu i slab čaj. Gospodinu ako se ne sviđa dva umućena jajeta i malo leba gratis, i ako mu sopstveno škembe ne smeta, nek izvoli nogama u Lepu Katarinu, a ne da mi razbija dijetu!"
„Znam, al' to i nije za vas, nego za goste." Opet pokazuje prema kujni ono fiju-fiju. „Naručio gospodin posebito."
„Ma je l' te? A da nije i pečene jagnjeće glave na¬ručivao?"
„Jeste, otkud znate? Al' nema, odocnila sam, fala bogu."
Eh, otkud zna, i ne znala, to joj je već par puta Pidžin priredio, donatorske večere kod kalmičkih pr¬vaka. Glavnom gostu ide korta kogiš, glava, s isko¬lačenim pečenim očima napred okrenutim. Prvi put je pomislila - dobro, takvi su im etnološki običaji, poješće jezik, to uvek može, al su donju vilicu s jezikom otkinuli i dali pokojnom bakši Džimbi, kao naj¬starijem. S ženskom poniznošću je oba oka iz glave, ovcine, prepustila Pidžinu, rekao joj je posle da će joj se osvetiti tako što će je kad-tad povesti na molitveni doručak kod indijanskog poglavice u Amazoniju, ali ni pod kakvom pretnjom nije hteo izreći šta sve to tačno podrazumeva, smejali se ko šašavi. Sledeći put kad je došla, pametni su ljudi, Kalmici je nisu hteli dovoditi u neugodu, već su je u raspodeli ovce ubrojali u babe, kojima na svu sreću ide prednji čerek. Inženjer Đur¬đević naravno iz priče zna za ovu veselu zgodu, pa se sad izigrava kalmičke gostoljubivosti, al' joj nije jasno zašto?
„Pogađam. A i nemamo nikakve goste na večeri, Pidžin samo što nije došao po Kaju. Verovatno joj već flambiraju ševe po Poslanstvu."
„Samo ako ne dođe!" izgovara Maruška trijum¬falno. „Javljali su se telefonski pre sat i kusur, gosn sekreter, telegrafisao je gosn Pidžin iz Niša da zbog magle na put ne mogu pre jutra. Te vas moli da Kaja prespava ovde i da je vi ujutro vodite u rusku školu na razgovor."
„O, maglu ti materinu!" presedoše g-đi Đurđević svih onih šest špargli s limunom unapred. „I nije on za tebe gosn Pidžin nego gosn Prins!"
„Kakogod!" briga je Marušku. „Tek, imamo go¬ste. Oćete prvo da vas rašniravam ili idete pravo..."
„Mani se!" Nije je više ni slušala, produžila je prema kujni. Pred vratima je pokušala da udahne du¬boko, što s onim korsetom i nije baš moguće. Ni tamo ni amo.
Ijao! Inženjer Đurđević i Kaja sede za kuhinj¬skim astalom i piju čaja, namirisala je džembu i pre nego što je sagledala scenu, a želudac joj je još jedan salto napravio. Po dobro zagrejanoj kujni širio se kiselkasti miris rastopljenog masla!
„Dobro veče želim", reče svima đuture.
„Dobro veče, Mico!" Supružnik ustaje i ljubi joj ruku, pa onda i obraz, manje formalno. „Dođi sedi kod šporeta, sva si se zaledila. Jesi za jednu solju egzo¬tičnog..."
„Dobro veče, Kiti", javlja se i Kaja, nije stigla ni da odbije čaj, jao, eno ga sipa! „Ne mogu da ustanem zbog mačke."
„Klot!" dreknu Mica zvana Kiti, g-đa Đurđević, naravno, a njenom mužu ruka s lončetom ostade u vazduhu.
„Šta klot?" zapitaše u isti glas Kaja i inž. Đurđević.
„Kakva mačka?" zapita ona.
„Polako, jedno po jedno", pokušava da ih organizuje predstavnik tehničke inteligencije, dok Kaja pokazuje prstom u krilo, zaklonjeno damastnim ku¬hinjskim čaršavom. „Šta klot?"
„Ma nemoj ništa da mi sipaš u taj čaj, ne soli, ne mlečnjavi a posebno nemoj... Kakva mačka?"
„Bebili", reče devojčica. Prozvan, Bebili Mačkilijevna ispusti jedan lenji, sanjivi Mjau! i nastavi da spava u Kajinom krilu?!
Veleizdaja!!!
Njena mačka, ekskluzivno njena mačka, koja nikome živom sem njoj i njezinom mužu ne dozvoljava da je gladi, izležava se ko mrcina u krilu Pidžinove voljene Kaje, a njen muž, ekskluzivno njen muž - koji joj je koliko danas za ručkom gunđao da požuri kući jer on nema nameru da pazi nikakvu decu, nek je Pidžin vodi u diplomatske misije, ili ona na sastanke Društva za ulepšavanje Vračara, on ima posla - sedi s istom tom Kajom, očigledno veoma lepo raspoložen i pije kalmički čaj džembu koji se služi s mlekom, posoljen i...
„Šta ovde smrdi?" ovo je Maruška odlučila da ipak unese one šerpe iz predvorja, mršti se s vrata.
„Kuvano maslo", odgovori joj g-đa Đurđević paž¬ljivo sedajući na stolicu. „Ako nisi znala u Kalmikiji se u vreo čaj tura i maslac. Vršna kašika po šolji. Zbog ukusa."
„Fuj!"
„Maruška!" ućutkava je inž. Đurđević, dok pru¬ža ženi solju klot čaja. „Gosti! Jezik zazube! Ostavi te šerpe ukraj šporeta, zvaćemo te kad budemo hteli da večeramo. A i ti, Mico, šta..."
„Zlo mi je, eto šta!"
Maruška ćušnu šerpe i isfunji se iz kujne ko je¬dan i dva, oseća napetost oko astala i da će se o nju kola slomiti.
„Ja ako smetam mogu..." Kaja ne završi rečenicu, i tako je zvučalo samo kao pretnja, i već započe novu: ,,A kod vas s poslugom to tako može, da ona..."
„Ma ne smetaš", umorno joj reče g-đa Đurđević, „nego meni sve smeta, a naročito mirisi. Muči me gorušica, od jutros sam popila samo tri šolje kamilteja bez šećera, pojela zelenu salatu s limunom i dva para¬dajza na žaru ispečena, sve iz staklenika, bljutavo, evo, mmmh, jao, je l' ima alkaselcera u kući? Izem ti i dijete i dokle ću da se mučim..."
„Ništa se ne vidi da ste smakli", ravnodušno će Kaja. ,,A Pidžin mi je pisao da ste nervozni ko osica otkad ste na dijeti."
„Bebili! Dolaz ovamo!" dreknu književnica na dijeti. Pomisli kako će Pidžina zaklati, šta on detetu piše! I šta uopšte piše, ko je nervozan ko osica? I kako se ništa ne vidi? „Bebili, dolazi ovamo, čuješ mačketino! Spusti ga dole, svu će te udlakaviti, linja se."
„Neka, da ga ne budim", Kaja je direktno iza¬ziva. Za to vreme inženjer Đurđević stoji kraj šporeta i gleda ovaj sukob propisno zabavljen, sve mu desni kraj usana igra, samo što ne prasne u smeh. Ni ovo ne promače g-đi Đurđević, trenutačno odluči da nikome ovde večeras neće činiti zadovoljstvo svojim živcira¬njem, te nonšalantno izvadi muštiklu iz torbice. Muž se spremno maši za džep i pruži joj otvorenu tabakeru, a zatim, kako je uzela cigaretu i uglavila je, kresnu i upaljač.
„Baš moraš, na gladan stomak, samo će te još vi¬še mučiti", ipak je malo prekoreva. On, naime, uopšte ne puši, tabakeru i upaljač nosi samo za ovakve pri¬like, takav je red. Odnosno barem u kućama u kojima žene puše.
„Pusti. Potražiću alkaselcer, samo da se izduvam. Nego, šta vas dvoje radite u kujni? Rekla sam joj da založi u salonu malo po podne, da će uveče biti... Nije valjda..." Hajd kad već ne može da prikrije ljut¬nju, nek izgleda bar da je na Marušku.
„Založila je, da ne brineš", nasmeja se inženjer Đurđević, čita je ko bukvar, „usijala kaljevu peć ko da će Nikaragva da dođe a ne Kaja, čak sam i luftirao. Nego smo pričali o ishrani, pa je Kaja ponudila da mi skuva njihov narodni čaj, da probam i to čudo, jako interesantno."
,,Jako!" složi se književnica koja je loša glumica, ubrzano uvlači dim, cepti. Kaja se na to okrenula inženjeru Đurđeviću i uputila mu svoj najljupkiji osmeh, onaj s rupicama, rezervisan samo za Pidžina, opa bato! Ako vala, nek i on crkne od ljubomore, zašto da crknem sama, pomisli. I nastavi: „Šteta što Maruška nije našla jagnjeću glavu, pa da večerate sve po pro¬pisu." Kaji osmeh ne silazi s lica, pilji u svog naj¬novijeg muškog zaštitnika, i gladi Bebilija koji uživa ko bubreg u đubretu, đubre jedno!
„Ti si danas imala loš dan?" upita je supružnik glasom koji već liči na svađu. E pa nećeš! Ume i ona da se smeška. Bez rupica, al...
„Naprotiv! Da vidiš gde sam bila, pre zbora. U ekspediciji. U Suvoborskoj, da vidim gradilište Marinkovića vile."
„Crna Mico! Gde je to, šta je bese Rade rekao, čak gore na Topčiderskom brdu? Znaš da ne smeš mnogo... A i šta si tamo tražila?" Eto, sad se on malo nervira, ako!
„Ne brini, išla sam auto-taksijem. Obećala sam malom Aci Deroku da ću mu napisati kako napreduje gradnja, njegov je projekat."
,Je li? Počeo i privatne kuće raditi? Malo sam vi¬še od takovog vunderkinda očekivao posle svih..." to njemu inženjer Đurđević ne može da oprosti što se odao više na umetnost, a on ga je bio tipovao na nauke.
„Pa mora nečim da izdržava šalabajzeraj po Pa¬rizu, da ne misliš da su mu crkveni konkurs isplatili, malo sutra! Nego pusti to, potpuno me oborio! Moraš da vidiš, taj mladić je genije, poći ćemo prvog lepog dana zajedno... "
„A, ne!" preventivno odbija inženjer Đurđević, zna da kad njegova Mica ovako navali, iza toga obično nekih zadnjih namera ima. ,,Ja se iz Pocerske ne selim u topčiderske zabiti, to zaboravi!"
„Kakvo seljenje, na pamet mi ne pada, stvarno sam htela samo kuću da vidiš. Pa tamo ni ulice kako treba nema. Jao, cirkusa, uradila im opština nivela¬ciju, da te bog sačuva! Jedne kuće otkopali, pa ostale ko na Durmitoru, a druge zasuli do pola prozora, ima samo da pršte sporovi. I to su, kaže, otkopali pre pola godine, a još kaldrmu stavili nisu, da izgineš po kiši dok pređeš blato, po ulici decu od prasadi razlikovati ne možeš, mi kukamo, kukamo, 'kaljav ko da je s Vračara', al Varčar je mila mati, zaslugom Društva. Nije me šofer danas hteo voziti do građevine, čekao me na Topčiderskom drumu, gore na Đurđevom brdu. Slomatala sam..." shvativši da je rekla i više nego što je trebalo, g-đa Đurđević se ujede za jezik i brže bolje zaglaba muštiklu.
„Nećemo sad pred gostima ali..." inženjer Đur-đević hoće iz kože da iskoči od njenih detinjarija zbog kojih posle njemu po krevetu kuka kako je boli ovo i ono.
„Slobodno", javlja se Kaja, s ozbiljnošću neke stare tetke. ,,I Pidžin se sekira, pisao mi je kako je Kiti", kao da Kiti uopšte nije prisutna, „zimus spre¬mala učenice za neko takmičenje, pa je zapela kao da je ona mlada, i tako upropastila mesece lečenja. Morate da je obuzdate za njeno dobro."
Inženjer Đurđević u neverici gleda čas Kaju čas g-đu Đurđević, ljut! A ona netremice pilji u devojčicu i ne može da veruje da je čula... to što je i njen muž upravo čuo! Ubiće Pidžina, probošće ga, ne, dvoručnom sabljom će ga poseći nadvoje, makar zbog toga u kolicima završila, od kičme. Šta on piše detetu! I to ovom detetu koje to posle... 5. i 7. februara je Prvi beogradski mačevalački klub u svojim novim prostori¬jama u Njeguševoj 19, malo poviše Društva za ulepšavanje Vračara, držao prvenstvo u borenju za početnike, prvi put u istoriji srpskog mačevanja da su se i žene takmičile, ta morala je učiniti sve da njene devojke pobede gošće iz drugih škola i klubova! Svojoj pa¬metnijoj polovini je, doduše, bila obećala da tokom priprema rapir u ruke uzimati neće, da će ih vežbati samo savetom. Što nikako nije mogla da ispuni, mo¬rala je da navuče korpu i rukavicu. Posledice pobede trpi već mesec i kusur, bez korseta skoro nigde više ne izlazi, a taman je bilo krenulo nabolje. Trpi to stis¬nutih zuba, ili bar ona tako misli, u kući se nikome ne žali, čak ni Bebiliju koji i dalje ne pomalja nosa iz Kajinog krila. A kako i da se žali kad 'rapir u ruke uzimala nije'? Istinu o njenim mukama zna samo Pidžin. I ovo derište!!! Rešena da tako i ostane, namesti svoj najneviniji izraz na lice, otpuhnu dim pravo u Kaju i izreče:
„Postoji samo dve mogućnosti, ili si ga nešto po¬grešno razumela ili neko od vas dvoje grdno preteruje. Odlično se osećam."
Devojčica zausti da joj se suprotstavi ali se po¬vuče, pametnija je od toga.
Gladi mačku s osobitom pažnjom i nešto joj tiho šapuće dok dvoje odraslih razmenjuju poglede 'Lažeš?' - 'Ne lažem! Kad sam ja tebe lagala?' - 'Ipak lažeš!' Odjednom upita:
,,A kako se zove vaš klub?"
„Prvi beogradski mačevalački klub, pri njemu je Boračka škola za mačevanje i boks, tu sam učiteljica", odgovori mahinalno.
„Vi i boksujete? U kojoj kategoriji?"
Inženjer prasnu u smeh, Bebili mjauknu i skoči na patos, oštro oko sportistkinje primetilo je pokret Kajine noge, ona je zapravo Bebilija ćušnula iz krila na zemlju ne bi li bolje poentirala?! O boga ti dečijeg pokvarenog!
„Volela bih da umem!" a tebe bih prvu istresla iz gaća, pomisli. „Ali to ćemo ostaviti tvojoj generaciji da se emancipuje i za boks. Moja je već i suviše uradila."
„Hvala, to ne bih. Nije mi ženstveno."
Je li? A ženstveno je tuđe mačke otimati i na pa¬tos bacati?
„Bebili, odi hop!" G-đa Đurđević pljesnu rukom po butini i još sanjivi mačor se uzvera u iskreno pri¬jateljsko krilo. Možda se i muž prijateljski smeje na tu naivnu šalu s boksom, još uvek, što će ga skupo stajati. ,,A ti si i dalje voljna da učiš mačevanje kod mene?"
„Naravno", živnu Kaja, ipak je derište, misli pobedila je, posejala je, i sad će da žanje - podmićivanje. ,,U Beloj Crkvi starije pitomice po želji mogu da uzimaju časove u Donskom kozačkom korpusu, ali bi to bilo tek dogodine za mene. Mada ja mislim da tu nikog zbilja zagrejanog za borenje nema, da one to zbog mo¬maka... A mene momci ne interesuju."
Pa jeste, tebe interesuju tuđe dede, tuđi muževi, tuđi mačori, svi na gomilu, to je skroz različit vid interesovanja od onog za momke, misli g-đa Đurđević, taj joj je tip ženskih poznat i nimalo drag.
„Hajde da vidimo imaš li uopšte dara, idemo go¬re."
„Mico! Ne dolazi u obzir", pobuni se inženjer Đurđević. „Ne smeš..."
Kaja napeto posmatra oboje, sad bi menjala saveznika.
„Ne brini, možeš da gledaš, ništa se neću napre¬zati. Hoću samo da vidim ima li uopšte vajde, je li i za šta, znaš da mi Pidžin na glavi sedi s tim časovima..." ovo je bilo malo podmuklo, da je demorališe. Sve je zapravo podmuklo, hoće da je ponizi. Da joj kaže da je trapava, nesposobna, izgubljen slučaj...
Izlazeći iz kuhinje bacila je pogled preko ramena u Kajinu šolju. Preko mutne tekućine s prsta je plivao sloj ko dukat žutog masla, ni okusila ga nije. Mala je rospija samo prinosila solju ustima i pravila se da pije, dok je inženjer Đurđević svoj ispio, samo on zna kako. Ako, tako mu i treba, kad veruje ženama.
Jednospratnica u Pocerskoj 14, građena po jed¬nom starom projektu arh. Jelisavete Načić koji je g-đa Đurđević preradila za njihove potrebe, sastoji se od dva velika stana, u prizemlju i na spratu, i potkrovlja s krovnom terasom, uređenog u radio-laboratoriju. U do¬njem stanu su mali i veliki salon, gostinjska soba u kojoj će noćas prespavati Kaja i nusprostorije – trpezarija, kujna, kupatilo, klozet, devojačka soba, pro¬stran špajz. Saloni na spratu su spojeni u vežbaonicu mačevanja, bez boksa, a na suprotnim njihovim kraje¬vima dvoja diskretna vrata vode... Jedna u glavnu spa¬vaću sobu i veliko kupatilo, druga u pisaću sobu gospođe Đurđević i malo kupatilo. U spavaću sobu se može, doduše, i sa stepeništa, iz malog predvorja, ta se vrata najčešće i koriste, pisaća soba pomerena je u najdalji kutak kuće, pošto kucaća mašina smeta svima, čak i Maruški koja spava ko top. Kaji očigledno pre njenog dolaska niko nije pokazao kuću, zaostaje koji korak za njom, osvrće se oko sebe. U Pidžinovoj rezi¬denciji gostovala je već nekoliko puta, tamo ima i više prostora i raskošnijih detalja, ovde je, biće, mori samo puka radoznalost. Sve do salona za vežbu, gde ostaje zatečena: uzana bela prostirka od indijske gume pru¬žala se gotovo ćelom dužinom prostorije. Floreta i sab¬lji bilo je posvuda, što obešenih na zid, što po policama. Na nekakvoj posebno konstruisanoj polici stajale su korpe za glavu s mrežom i manje i veće rukavice od jelenje kože, a ispod njih obešeni prsluci u koje je ušiveno nešto čvrsto...
„Ovde dovodite učenike?" pita Kaja zadivljeno, ovo je najčudnija prostorija u kojoj je ikada bila.
Ne, ovde dovodim samo svoje smrtne neprijatelje, da ih proburazim i izbacim kroz pro¬zor, u baštu, Bebiliju da ih pojede, pomisli g-đa Đurđević i reče: „Idem da se presvučeni. Možeš ostati u svojoj bluzi, nećemo se znojiti, ali nađi tamo iza onog paravana neku kraću suknju i patike." Dok je g-đa Đurđević hitala prema velikom ku¬patilu da konačno rašnira prokleti korset, Kaja i dalje zvera okolo. Sad vidi i paravan, pravi je kineski, sa slikanom svilom, kakav je isekla iz jednog žurnala. Drugog nameštaja nema, samo tri polufoteljice ko sirote u jednom ćošku, stočić i piksla. Stojeća lampa i fotografija na zidu. Neka žena, s grudima prepunim ordenja, ne liči na Kiti.
Koja se ubrzo vratila i zatekla Kaju u tankim crnim gimnastičkim patikama na lastiš i suknji do kolena, pokraj police, prevrće jednu korpu po rukama. „To je naličnjak, za čuvanje lica, ostavi ga, neće nam danas biti potreban. Kao ni grudnjaci, nećemo se bosti, hoću samo da proverim možeš li uopšte... Iza¬beri rukavice, od ovih tanjih", tek tada Kaja primeti da g-đa Đurđević pod miškom drži dva vitka štapa, dugačka koliko i floreti. „Drži jedan. I pogledaj me dobro. Zauzećeš jednaku poziciju pored mene, ti se drži gume ja ću sići na parket, i lagano ćeš ponavljati pokrete za mnom. Razumela?"
Kaja samo nestrpljivo klimnu glavom. Ni pola sata kasnije gospođa Đurđević je stajala naslonjena na zid sa Bebilijem Mačkilijevnom u ru¬kama i zapanjeno posmatrala Kaju kako izvodi vežbe za šesnaesti čas u Boračkoj školi mačevanja - bez boksa! - besprekorno, sa koncentracijom samuraja i gracioz-nošću primabalerine Boljšog teatra od pre Aurore.
Dođavola!
„Ko je žena na slici", pita Kaja posle, dok se presvlači u svoju suknju i nečiju čistu bluzu, ipak je bila gola voda, vežbala je preko sat, i jos bi, da se Maruška nije popela da kaže kako gospodin pije već treći kalvados i trupka nogom, gladan, a ona već treći put prigreva paprikaš. Na čega liči grenadir marš ne sme ni da misli.
„Pokojna Natalija Ristić. Moja prva učiteljica mačevanja. I uopšte, prva Srpkinja sa diplomom uči¬teljice fehtovanja i gimnastike. Fehtovanje ti je stari izraz za mačevanje."
„Znam, učim nemački. Kod nje ste diplomirali?"
„Ne, kod Šarla Dusea, kasnije."
„Voleli ste je?"
„Ne naročito."
„Zašto onda držite njenu sliku na zidu?"
„Uzinat."
„Kome?"
„Svima. Zbog tog ordenja."
„Volite ordenje?"
„Bože me sačuvaj! Prezirem! Ali svima ide na nerve kad je vide."
,,A da vas pitam još nešto..."
„Ako baš moraš, ajdemo da jedemo."
„Mi u školi čitamo vaše romane. Meni se sviđaju."
„Kako čitate?" prenu se Đurđevićka. Čitaju? Ta¬man posla! „Kako ti čitaš, to nije, nisu za malu..."
„Imaju nastavnice, pa mi to krišom. Al' nije to, nego mi nije jasno kako to ide zajedno, pisanje knjiga i časovi mačevanja?"
„Ide odlično. To ti je neka vrsta tradicije kod Sr¬ba, ko maslac u čaju, razumeš. Ukleti pesnici i dokone novelistkinje kod nas obavezno daju časove mačevanja. Upisano nam."



Nakon što su se Kaja i Maruška u prizemlju skroz utišale, g-đa Đurđević se, već u šlafroku, popela gore u laboratoriju, gde inženjer Đurđević šrafi neke žice u bakelitna kućišta i priča sa njima.
„Uplaši me!"
„Došla sam samo da popušim jednu na terasi pa idem da legnem i čitam. Pisala bih al ne mogu da sedim. Kad ćeš ti?"
„Još malo. Prikloni vrata od terase kad izađeš, bi¬je ladno." Konačno diže pogled prema njoj. „Gde si pošla tako gola, ozepšćeš? Na, evo ti moj kaput! Mico, ti si nemoguća. I šta ti bi, večeras, kad si došla, da se onako svađaš ko Ciganka s malim detetom? Koje, uz¬gred, nije nikakva beštija ko što pričaš, već jedno milo i pametno čeljade. Ako ti je ko kriv zbog disturbacije to je Pidžin, a ne dete..."
„Ona uopšte nije dete, nikad bila, ona je jedna pogana ženturača!" presudi Đurđevićka.
,,S kojom ti posle provedeš sat i po vežbajući a da glas ne povisiš, što još nisam doživeo?"
„To je nešto sasvim drugo. Ovakav prirodni dar za fehtovanje se sreće jednom u životu. Mogla bi pre¬kosutra da se bori. Uzimam je! Biće prvakinja Kra¬ljevine do dogodine, možemo u jagnjeće zaponjke kod Lepe Katarine da se kladimo, dotle će me valjda proći dijeta."



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
4.

ŠLAJMERI


Dž. D. Prins, poslanik najmlađe svetske velesile u Kraljevini SHS, grubo je probuđen kukurikanjem pevca, što nije baš običaj, u okolini rezidencije, u Po-zorišnoj 7, niko ne gaji živinu, ali je danas petak, nečija je sluškinja očito pazarila malo unapred, pašče sutra klanje i masna supa. Kukurikuuuuuuuuu, ku¬kala mu majka kvočka, vala se dere ko da zna da mu je zadnje! Dž. D. Prins se protegli u krevetu. Mmmmm, ko je pomislio supa?! Moraće da preduzme nešto u vezi sa tom kujnom. Gospođa Prins je to radila neupad¬ljivo, po svim uzusima tajne diplomatije, nikada je nije video da pregovara sa domaćicom ili ne daj bože kuvarom, a na stolu su uvek imali pristojan obrok. Pristojno složen, isplaniran. Kada se jesenas vratio sam, pokoj joj duši, pustio je da stvari idu svojim tokom, po inerciji, mislio je - kako su spremali dosad tako će i ubuduće. Đavola! Prvo su njega stali gnjaviti s nedeljnim jelovnikom, nije bio baš kooperativan, nije ga bilo briga šta će jesti. Onda su ga stali hraniti ko na Srednjem Zapadu, odakle je rodom domaćica, mis Seli, što njegov njujorški želudac dovodi do očajanja. Jedva se sa njom nagodio da mu za doručak ne servira ono što su u vojsci zvali S.O.B., shit on a biscuit, podgrejan bajat lebac preliven grejvijem, močom od pečenja, zgusnutom brašnom i zabiberenom pride, stvarno je grobna kombinacija.
I kao da je u Beogradu na ratnom zadatku a ne diplomatskom! Raspitivao se kod Kiti, da mu pozajmi Marušku s vremena na vreme, samo da napravi sa mis Seli proklete jelovnike. 'Ta idite, molim vas, pa da jedete švapsku kujnu, niste poludeli! Vidite šta je od mene napravila. Indijskog slona. Sve od krompirčine. I masti.' Kiti kao i obično preteruje, pomislio je, sad joj je još ta besmislena dijeta, koja joj ni za šta ne treba, baš je zgodna, udarila virusno na živce pa sve na druge svaljuje i niko joj ne valja. Uzgred, zna on kako Kiti slatko jede napolju, po kafanama i primanjima, ne vata se ta za artišoke, rolovanu prasećinu tretira ko da su pickles, a neki dan je u rumunjskom poslanstvu kavijar s prsta debelo mazala, pa posle dobila koprivnjaču, čudo bi bilo da je nije i proteralo... Dž. D. Prins ipak ustade iz kreveta i ode do toaleta. Posle čega mu se misli ponovo vratiše na hranu. Moraće da preduzme... Nije više sam, pa da ode u Složnu braću ili Staru Čuburu kad god mu ne konvenira ručak. Ili u goste, u Beogradu čovek uvek ima bar tri poziva po obroku, a može se i nenajavljen banuti, tek to je ovde posebna čast za domaćina. Lično smatra da je taj običaj Srbima ostao od Turaka i njihovog slavljenja Kurban Bajra¬ma, ali ga, previše temeljni u oponašanju kad god ne treba, Srbi upražnjavaju svakodnevno, mada ga je Kiti nagrdila kad joj je izneo tu teoriju. Rekla mu je da s njim ovako glupavim na čelu američka etnologija ide ravno u materinu. Zahvalio joj je na tom na čelu, i po ko zna koji put objasnio da je njemu etnologija tek kolateralan interes uz lingvistiku, ima ko pametniji njome da se bavi, a za ovu materinu... živi bili pa videli! Čija će etnologija pre u materinu. Pije mu se boza. Moraće da se strpi do izlaska, Pelivan ne radi u cik zore, ne vredi da ikoga šalje. Da li da doručkuje ili da sačeka Kaju? Bar oko doručka sad više nema pro¬blema, dete mu jede pržena jaja, sani sajd, sa slaninom i sve cokće. A šta ako se juče samo pravila da joj prijaju iz lepog vaspitanja? Onaj dan ju je boleo stomačić od Maruškinih lojavih... ne zna ni čega, dotle je razumeo. Kaja je ime jela izgovorila na kalmičkom, koji on na¬žalost još uvek ne razume, hteo je da nabavi nekakav rečnik, udžbenik, ali se D-r. Hara-Davan samo nasme-jao na tu ideju i odmahnuo rukom. Ne postoji.
Pa on ima dete! Ne zadugo, samo na par nedelja, dok se Hara-Davanovi ne presele iz Boke. Upraviteljka Ruske gimnazije je insistirala da dete pređe što pre, kraj školske godine je blizu, a beogradski programi su znatno ambiciozniji od onih u Donskom devojačkom institutu u Beloj Crkvi, moraće dobro da zapne i sve to nadoknadi. Ovo je Pi Džeju i ocu ispričala sama Kaja još iste večeri, kada su obojica stigla, jedan iz Niša iz diplomatske misije, a drugi iz Boke, starom bakši Džimbi na četrdeset devet dana. Te su, i naredne noći, oboje bili Pi Džejevi gosti. I tada je pao taj predlog, da dete ostane u rezidenciji i krene u Rusku gimnaziju od¬mah, poslaće joj knjige i stvari iz Bele Crkve poštan¬skom kočijom. Kaju je boleo stomak, od Maruškinog... onoga, što je jela prethodne večeri, mis Seli se propisno potrudila oko nje, tej od mente, termofor, klin čorbica s kimom protiv gasova, doktor nije mogao da ostane ravnodušan na toliku negu i pažnju. Nećkao se malo i na kraju popustio, ali uz uslov da nikakvih specijalnih kupovina, provoda i preterivanja nema, ničega što Kaji ne može i on sam da priušti. Ne želi da je Pi Džej razmazi. Razume, naravno, neće.
Kada je, sutradan, u onoj gužvi oko budiskog hrama u Metohijskoj - svi su beogradski Kalmici do¬šli, a neki su čak iz Praga na parastos zapucali, pa su njih dvoje kao domaći prepustili njima da uđu u neveliku prostoriju, a oni ostali napolju, sa množinom - dakle, kada je sutradan sav srećan rekao Kiti da Kaja ostaje kod njega dok joj se roditelji ne presele i da u ponedeljak polazi u školu, jer je upraviteljica... Kiti je planula! Ustvrdila je da je Kaja sve izmislila, da ni¬kakvih reči o ambicioznijem gradivu i nadoknađivanju nije bilo i da je razgovor bio puka formalnost.
'Nemoguće, Kiti, draga! Zašto bi...'
'Zato što vam se natura!' siktala je.
'Ne verujem da bi...'
'Hajde da je pitamo! Suočite nas!'
Nikako! D-r. Hara-Davan i Kaja su se upravo probijali kroz masu prema njima, nije smeo da dovede dete u neugodu, a posebno ne pred ocem koji je jedva pristao... Pa šta i ako mu se natura? Niko mu se drugi ne natura u životu, Sara mu je posle Božične karte poslala još samo dva pisma koja nisu bila duža od ne¬koliko rečenica. Junior mu piše, ali to je drugo, oni su otac i sin, muškarci. Marian... dođavola s njom. Kiti mu se svakako ne natura, ma koliko je voleo ona je... ona je... ona je elementarna nepogoda, ponekad.
'Kiti smirite se! Evo ih idu', rekao joj je.
'Pidžine, vi ste jedan matori magarac i ja tu ne mogu ništa!'
Posle su se nekako svi pogubili u toj gužvi, jedva su se pokupili kad su krenuli kući. Kiti je bila toliko ljuta da zamalo nije otišla pešice u Pocersku...


„Dobro jutro, ekselencijo." Mis Seli ga je oči¬gledno bila čula kako pušta vodu, evo je na vratima nosi poslužavnik sa doručkom.
„Dobro jutro. Ostavite mi samo belu kafu, mo¬lim. Doručkovaću dole, s Kajom, kad ustane. I done¬site mi Politiku, ako je stigla."
„Gospođica je već doručkovala. Izgleda da ih u tom internatu pre prvih petlova dižu, kad sam ušla u kuhinju već je bila tamo i naručivala od kuvara frenč tost", mis Seli zvuči pomalo prekorno.
„O?! Lepo, onda mi dajte i doručak, da požu¬rim", veselo će Pidžin, „ne mogu ostaviti mladu damu da čeka."
„Ne čeka, ne morate da žurite, tražila je da joj podložim da se okupa." Zašto u glasovima svih žena, bez obzira na uzrast, društveni status i nacionalnost, Pidžin razaznaje isti prizvuk kada govore o Kaji? Ne može da ga definiše, ali ga čuje.
„Lepo. Donesite mi Politiku."
„Žao mi je, vaša ekselencijo, gospođica se kupa s Politikom. Hoćete da pošaljem momka da kupi još jednu?"
„Ne treba, slobodni ste."
Kada mu je sinoć, pošto su zajedno ispratili D-r. Hara-Davana na voz i otišli kod Šiška na večeru, Kaja rekla da je g-đa Đurđević pristala da je podučava mačevanju ukoliko nabavi opremu, ostao je potpuno zatečen. Prethodno je popila tri kabeze i isto toliko puta otišla u novi podzemni toalet ispod Terazija. Već se bio pobojao da ju je od tolkog šećera ponovo zaboleo stomak, ne, samo je fascinirana podzemnom građe¬vinom, priznala je. Sav se raznežio! Njegova unuka Sara neće ni da prismrdi u njujorški metro, čudo transportne tehnike, jer joj je - prljav?! Ovaj mali kosooki crni anđelak se naliva lepljivom žutom kabezom samo da bi imao razlog da zaviri u podzemni klozet u nekakvoj balkanskoj kasabi. Life is unfair, pomislio je, i baš tog trenutka Kaja je izgovorila oz¬biljnim, skoro zabrinutim glasom:
'Kiti je pristala da me podučava mačevanju uko¬liko nabavim opremu.'
Nije joj odmah odgovorio, da za opremu, narav¬no, ne treba da brine, iz prostog razloga jer nije mogao da poveruje. Kiti pokazuje netrpeljivost prema Kaji od prvog dana. Donekle je razume, prvo, ona sama nije majka i njen odnos prema deci je tu negde uvrnut, tre¬tira ih kao sebi ravne, drugo, a možda i vezano sa ovim prvim, ljubomorna je. Nije naučila da deli sa nekim njegovu pažnju. Ne shvata da to nije isto, Kaja je dete. Kolikogod da je donekle razume, opravdanja nema za... Svejedno, nije mogao da poveruje. Gotovo da nije poverovao ni kada je čuo to isto, iz telefonske slušalice, Kitinim glasom, jako izobličenim i isprekidanim, nešto kasnije:
'Is-ina je, rek-a sam jo- da -u je uči-i.'
'Otkud ta nagla promena, Kiti, draga, nije valjda da se kajete...'
'Pidž-n, čuje-o se ko kralj Mil-n i Garaša-in, onomad, osa-sto osam-eset še-te. V-ze su loš-, ništa -as ne ra-um-m, raz-ovarać-mo s-tra izr-vno.'
'Sad ja vas ne razumem, kakav kralj Milan?'
'Pi-niri sr-ske međum-sne tele-onije, na re-ac-ji Beo-rad - Niš. Bez-alo pola veka od ond-, a u ž-cama i da-e krči. La-u noć, Pidži-.'
Kaji ništa nije rekao. Ona se nada da će danas ići na Dušanovac, u ergelu, pa na jahanje. Ali on ima iznenađenje. Vodi je da joj kupi opremu za mačevanje. Može da stoji kod Kiti, D-r. Hara-Davan za nju ne mo¬ra ni da zna.







Kiti, Kaja i Pidžin stoje kraj police s korpama za glavu i floretima u salonu za vežbanje, u Pocerskoj, Kaja raspakuje pa¬kete pažljivo kao da je unutra češki kristal a Kiti ćuti i upitno gleda u Pidžina preko njene glave. On sleže ramenima ali se ne oseća krivim. Pre toga je Kiti sama raspakovala rapir i zviznula njime tamo-amo par puta opasno kroz vazduh, a onda ga prinela prozoru i pogledala na podnevnoj svetlosti. Sasvim ovlaš, samo da se uveri u nešto što je već osetila pod rukom.
„Solingen, ništa manje?" upita Pidžina nakon što je Kaju bez reči poslala iza paravana da se presvuče u svoju novu opremu.
„Tako su mi preporučili", ne pravda se Pidžin, prosto kaže.
,,A ko to, ako nije tajna?"
„Nemački poslanik", odgovara Pidžin, istina je, manje-više, pri tom je informaciju zapravo dobio po¬sredno - fon Grundig je prošle sedmice u klubu, ne zna se da li u šali ili u zbilji, s Nemcima nikad nisi načisto, verovatno ipak u zbilji, izjavio da ukoliko Hitler na predstojećim izborima uđe u Rajhstag on odlazi pravo u Beogradsku sportsku radnju u Mihailovoj 32, kupuje sablju katanu i vrši nad sobom japanski harakiri nasred poslanstva, pod Vajmarskim stegom. U koji ga posle mogu umotati i u njemu sahraniti, može i po muslimanski, svejedno mu je, on se živ u zemlju u kojoj ludaci sede u parlamentu ne vraća. Godson je posle odmah hteo da šalje depešu u Vašington, ali ga je on sprečio, ako ga je sprečio, rekavši da za to ima vremena, čekaj prvo da mu vide creva. Ti špijuni i ti Nemci nikako nemaju smisla za humor, al zato za preterivanje - u izobilju! Bečki moler u nemačkom Rajhstagu, koješta! O ovome naravno nije hteo da govori pred ženama i decom pa je dodao: „Zapravo mi je samo preporučio radnju, sto puta smo prošli kraj nje ali ni sanjao nisam da drže... A u radnji su nam preporučili..."

Najskuplje, htela je da odreže g-đa Đurđević, ali ne i da priušti Kaji to zadovoljstvo. Umesto toga, pokazala je devoj-čici par izuzetno komplikovanih pokreta, od kojih je sve zvezde videla, nije se odjutros ušnirala u korset, i rekla joj da vežba. Oni će biti u pisaćoj sobi, gledaće je. Kaja, kojoj nije promakla bolna grimasa na Kitinom licu prilikom demon¬stracije - samo je za časak još više suzila svoje kose očice - bez pogovora stade na gumu i započe svoj balet, sa štapom, floret će dobiti u ruke tek kad učiteljica bude zadovoljna, a njih dvoje se povukoše u književni brlog, kako pisaću sobu od milošte zove inž. Đurđević.
„Sedite gde znate, ali negde iza vrata", reče Pidžinu g-đa Đurđević narogušeno kako su ušli, a sama se smesti za svoj sto, s pogledom na vežbaći salon.
„Kako vi kažete", Pidžin odluči da se ne suprot¬stavlja, već prebaci neke papire sa stolice na komodu i sede iza vrata, a vizavi Kiti, valjda je naredba to imala za cilj. Pokušava da je odobrovolji: „Šta nam novo lepo kuvate u svojoj književnoj kuhinji?"
„Pidžin, ne pravite se blesavi, znate da ovde o tome neće biti reči", stvarno je nakrivo nasađena.
,,A gde će o tome biti reči?" Nije ga udostojila odgovora. Nekoliko sekundi pažljivo posmatra Kaju, koja je u svom svetu. Kao da je rođena s floretom u rukama. Sa štapom.
„Dva su pitanja", poče Kiti ispod glasa, „prvo, zašto ste uopšte kupovali opremu, a drugo zašto naj¬skuplju, takmičarsku, solingen u Beogradu sem Ma-ksutova i mene teško da još ko ima. Dobro, on ima i wilkinson sablju, to nemam..."
„Kiti, samo vam sablja fali pa da počnu da lete glave, lepi ste kad ste ljuti!" zamazuje Pidžin. „Nego ozbiljno, ovaj vam je smith premier po kome lupate već muzejski primerak, sigurno vas čuju i u Užičkoj dok pišete, zašto mi ne dopustite da vam pošaljem iz poslanstva jednog skoro novog emersona, praktično bešumnog, rashodovaću ga fiktivno i..."
„Nikakvi rashodovani pokloni američkog poslan¬stva meni nisu potrebni", Kiti se opasno žesti, „ostavite vi mog premijera na miru, nije vaš problem po čemu ja lupam! Stalno zaboravljate da moj svekar poseduje ceo Sartid i pola Smedereva pride, i da svojoj voljenoj snajki može za užinu da kupi i vaše pos¬lanstvo, i vas, i vaš paketić akcija U.S. Steela na koji ste tako ponosni, ko da su artije neka siguracija. Volim svoju kucaću mašinu i baš me briga i za vas i za one u Užičkoj. Nešto drugo sam vas pitala, ne skrećite s teme. Prvo..."
„Čuo sam vas! Opremu sam kupio jer ste vi to uslovili, a najskuplju sam kupio zato što... zato što... Iz ćefa! Zadovoljni?"
Nimalo zadovoljna, naprotiv, g-đa Đurđević po¬če da guta vazduh, nervozno da se ladi nekim iskucanim pelirima sa stola, vrti se, ne zna šta će, pa se najednom kao doseti. Dohvati slušalicu kućnog te¬lefona, tresnu triput drugom rukom o viljušku, pa kad tamo gore, valjda, inženjer Đurđević prihvati vezu, us¬tade, okrete leđa i Pidžinu i salonu za vežbanje i stade se nešto agilno došaptavati s mužem. Malo je potra¬jalo, biće da je pružao otpor, ali je na kraju popustio i završiše razgovor. Stoji podbočena, ćuti i gleda. Odjednom iz laudšprahera sakrivenog iza gusto drapirane gardine najdaljeg prozora u salonu zapucketaše preglasni zvuci šlagera za kojim luduje ceo Beograd -Moja žena stalno plače da joj kupim šimi gaće... Biće da se slava ove imbecilne kompozicije rastegla čak do Bele Crkve, budući da je Kaja prestala da mlati štapom, za¬ustavila se nasred gume i osvrće se odakle dolazi mu¬zika. S tako oduševljenim izrazom na licu, ko je ne zna skupo bi platio tu dečiju naivnost, pomisli Kiti i po¬gleda zbunjenog Pidžina, kome ni samom nije jasno otkud zvuk kad nema trntejbla. Mada se u kući Đurđevićevih već na svakakva čudesa i igranke tehničke prirode navikao. Kiti namesti na lice jedan strašno glupav osmejak, koji joj stoji ko piletu korset, joooj, korset, leđa, pucaju, što ga ne navuče jutros, već je pro¬šlo podne a aktivnosti iha-ha, pa doviknu Kaji naj¬slađim glasom, i nju bi, da je ne zna, neko skupo platio:
„Lepotice, idi gore u laboratoriju, zove te gosn Sava da ti pokaže svoje nove ploče, nastavićemo kasnije!"
Ovoj nije trebalo dvaput govoriti, samo se za časak premišljala da li da ponese oružje, pa onda shva¬tivši da je to ipak samo sramni štap, a da je Kiti uzaptila njen prekrasni solingen, odbaci isti i otperja uz stepenice u svojoj novoj, našušurenoj, kratkoj crnoj mačevalačkoj suknjici. U isti mah začu se još nekakvo šuškanje, a ispod novina nehajno bačenih na otoman u uglu pisaće sobe izlete Bebili Mačkilijevna koji se očito tu bio sakrio da džonja. Na po puta se protegli i malo naoštri nokte o indijsku gumu za fehtovanje, od čega će g-đa Đurđević da svisne, zbog njega menja te pre¬skupe gume češće no šešire, i sad je još izdajnik krenuo za ovom malom... Nije, odahnu g-đa Đurđević, Kaja je otrčala uz stepenice na tavan, a on se sjurio niz ste¬penice, verovatno je samo pobegao od šlajmera, kako ona po kući zove ove moderne šlagere i kuplete, a supružnik je stalno opominje kako će jednom to izvaliti pred svetom i onda...
Onda je sklonila novine s otomana i prućila se na leđa, još uvek ljuta ko sam đavo, ali i delimično za¬dovoljna jer joj bar mačka ima izgrađen muzički ukus. Pidžin je potpuno zbunjen svime što se u poslednjih par minuta događa, a ponajviše njenim bacanjem na leđa, prosto su mu zafalile reči iz njegovog bogatog poliglotskog vokabulara?!
„Šta me tako gledate, nemam korset", malo povišenim glasom, da nadjača laudšpraher, objasni mu Kiti, a onda shvativši da će ga tek to zbuniti dodade, „pa me bole leđa. Moram za trenutak da legnem."
„Auh", odahnu džentlmen Dž. D. Prins. „Gde se gasi ova dernjava, jedva vas čujem? Gosn Sava opet pravi opite s muzikom na daljinu?"
„Ne gasi se nigde, ja sam naručila dernjavu, da se ne bi čulo kako se vi derete. Dok vas budem kratila za glavu! Tupom sabljom!"
„Šta..." poče da se brani američki poslanik, pa shvativši da mu spasa nema, samo nemoćno spusti ruke, ne zna šta je kriv.

„Dovucite tog Plečnika ovamo bliže da se ne nadvikujemo", naređuje Kiti.
„Kog Plečnika?"
„Ama stolicu!"
„Stolica se na srpskom kaže i pleč..." lingvista je uvek spreman da nauči nešto novo.
„Ne, nego se stolar zove Plečnik", nervira se Kiti.
„Kiti, draga, pa vi ste neverovatni, znate kako vam se zove stolar?" iskreno je zadivljen Pidžin.
„Pidžin, dragi, znate li vi ijednog Amerikanca koji ne shvata sve bukvalno? Upoznajte me sa njim, molim vas! Plečnik je jedan Slovenac, arhitekt, nameštaj pravi usput, al' mu za moj račun to bolje ide od građevina. Mislim enterijer uopšte. Uzgred, on vas je pretekao, vas i vašu budisku pagodu, eno ga dobio je sve dozvole da gradi katoličku crkvu poviše Crvenog Krsta, ništa mi se ne sviđa, crvena, ciglena, al sam bila nadglasana na regulacijskoj grupi Društva za ulep-šavanje Vračara, dali smo pozitivno mišljenje. A znate da smo mi poslednji u lancu tih neophodnih papirčina."
„Povežite me s njim da vidim kako je obradio Dimitrija..." uzbudio se Pidžin ko dečak, g-đa Đur-đević je morala da se nasmeje ovolikoj naivnosti.
„Pobogu, otkad arhitekti skupljaju dozvole? Nisam ga ni vidla, a ni on Beograd, sva je prilika, projektovao napamet, urbanistički neuračunljivo. Na brdu je, jedino to je zgodno, pa će delovati veće. A kako je njegov investor dobio..."
„Ko mu je investor?" ne da se Pidžin, samo što još beležnicu nije izvadio.
„Sveti Petar il' rimski papa, otkud znam, tek, za njega ste sitna riba, i sad dosta", doseti se Kiti da je ljuta, „nisam oterala Kaju da smeta Savi da bih s vama ovde ćaskala ležeći, nego hoću od vas jasan i glasan odgovor kada sam ja to uslovila Kajine časove mače¬vanja nabavkom nove opreme? Pored sve ove opreme ovde koja rđa neiskorišćena, znate i sami da sam, ot¬kad sam se skršila s motorbicikla, časove svela na naj¬manju moguću meru, tek da sasvim ne zarđam i ja, a da Sava i zbog tog malo šizi."
Pidžinu mozak brzo radi, iako je muškarac, ta ipak najmlađa svetska velesila ne šalje kojekoga za po¬slanika u Beograd, te trenutno shvati da ga je to juče kod Šiška preradilo trinaestogodišnje Kalmiče. Ipak bi da dobije malo na vremenu:
„Kako to mislite kad ste uslovili, Kiti, draga?" pravi se nevešt, dok ono dvoje gore sad navijaju onaj šlajmer nad šlajmerima, Šta radi Paja i Himalaja, da čovek načisto poludi!
„Lepo mislim!" dreknu Kitidraga, već razdražena i muzikom i diplomatijom preko svake mere. „Kad sam ja uslo..."
„Pa sinoć kad smo pričali telefonom" slaga Ame¬rikanac i ne trepnu. Iz najmanje dva razloga. Ako prizna da je to Kajino maslo od časova nema ništa. Pri tom će mu se Kiti krvi napiti kako mu je ona od prvog časa govorila... Uostalom, pa šta? Dete je siromašno, željno svega... Doživelo je strašne stvari, kojih se mo¬žda i ne seća, ali ove nove teorije o nesvesnom... I onaj njen poočim, drži je previše strogo, deci treba malo lufta...
„Mator čovek, gleda me u oči i laže!" frknu g-đa Đurđević, ali joj pade napamet da ovako ležeća i nije neki autoritet za svađu s predstavnikom najmlađe svetske velesile pa se nalakti i nastavi. „Kako vas nije sramota? Koji je đavo ušao u vas s tim derištem da ste sad počeli i da lažete za nju? Ništa slično nisam izgo..."
„Pobogu, Kiti, draga", izbeči se Pidžin na nju i privuče Plečnika još bliže da bi zvučao ubedljivije, „pa vi ste me poslali po opremu u Garašaninovu, ali sam se jutros slučajno čuo sa fon Grundigom i on mi je rekao... a Mihailova mi je pod nosom. Sad, što sam bio malo rasipan, dopustite starcu, mogu valjda malo da kvarim decu kad se vi ne date..."
„Vi niste starac nego magarac!" Kiti se povratila u sedeći položaj, Pidžin pravi budalu od nje a ona ne zna kako... „Kakva crna Garašaninova! Veza je bila tako loša da sam rekla kako se čujemo ko kralj Milan i Garašanin pre pedeset godina na prvoj srpskoj međumesnoj telefonskoj liniji."
„Ne, nego ste rekli da pogledam za opremu u Kralja Milana ili u Garašaninovoj", nadograđuje Pi¬džin izmišljotinu i g-đa Đurđević shvata da je nadi¬grana.
Jedan - nula za...
Kaju! Koja je pribavila baš opasnog saveznika, američkog poslanika u Kraljevini, ništa manje, da laže za nju. E pa videćemo još!
,,U redu", reče dok je usta¬jala i prilazila kućnom telefonu. „Vaš novac, vaš prob¬lem. Radite šta znate. Podučavaću je samo zbog toga što je izuzetno nadarena", a i da držim malo situaciju pod kontrolom, pomisli, „ali i dalje mislim da je to dete podmuklo. A vi lažite nekog drugog ako vas to zabavlja, mene ne možete."
„Ama, Kiti, draga, ja sam zaista čuo da ste..."
„Nema Kitidraga, preterali ste. Sad lepo idite dole da vas Maruška nahrani, ima odličnog prebranca koji ja ne smem da jedem, samo sam probala, i krme-nadli, dok završim čas. Dovešćete je sutra u isto vreme. Dismist!"
Kiti mu pokaza rukom da može da ide i tresnu triput viljušku telefona:
„Oteraj je dole. I gasi taj užas ko boga te molim!"
Spustila je slušalicu i požurila za Pidžinom, da ga isprati i da mu usput još koji put nagazi podvijeni rep, ako može.
Tako su se i našli svi petoro, na podestu stepe¬ništa.
Inženjer Đurđević Kaju nije oterao dole, vodio ju je za ruku, ili je ona njega vodila, s obzirom da je preskakala po dva stepenika. Oboje se kikoću ko ša¬šavi?! Pidžin je zastao, Kiti se ukipila.
„Napravićemo ploču s mojim glasom, za gra¬mofon. Sava mi je obećao da će me voditi u Rakovicu da pevam jednu rusku..." Sava! Inženjer Đurđević je Sava! Kiti počinje da se guši ko kad joj Maruška pre-tegne korset. Ne može da vidi Pidžinov izraz lica jer joj je okrenut leđima, a i briga je, ovo je prevršilo...
Nije, ima još! U tom času Bebili Mačkilijevna do¬juri uz stepenice, Kaja mu pucnu prstima ko pevači šlajmera, a ovaj joj se iz zatrke baci u naručje!
„Mico", njena blesavija polovina pruža ruku da je zagrli, „da čuješ kako Kaja peva, i još kako imitira, takav prekrasan glas nisam čuo..."
G-đa Đurđević trgnu rame, načini nalevo krug, odmaršira u pisaću sobu i zalupi vrata za sobom.
Kajini kavaljeri, uključujući i Bebilija, ostadoše malo zatečeni ponašanjem Mice-Kiti-Mamilija, za raz¬liku od nje. Ona je prosto nastavila da čavrlja sa Sa¬vom i Pidžinom, češkajući Bebilija iza uveta, ko zna o čemu...








~ zima 1929. ~



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
5

MARSOVAC I DVADESET PETI
OVCIN PRŠLJEN

Sam je početak meseca decembra, godina već 1929, na isti dan slučajno pada, ili je to neko namestio, osvećenje prvog budiskog hrama u Evropi, preciznija lokacija Mali Mokri Lug, i proslava rodnog dana g-đe Đurđević, nadaleko čuvene srpske književ¬nice i učiteljice mačevanja. U tom joj drugom domenu, doduše, slava već pomalo tamni, budući da poslednjih godinu i debeo kusur dana mačevanju podučava jedino Kaju Hara-Davan. Već aktuelnu prvakinju Kraljevine Jugoslavije u floretu, u obe konkurencije, ženskoj i muškoj. Mogla bi se, opet doduše, Kajina učiteljica poslužiti trikom Maksutov, koji zbog lumbaga godi¬nama rapir u ruke ne uzima, ali zato na sva usta sve zasluge svojih, i ne samo svojih, učenika pripisuje isključivo sebi, pa kad se to sastavi sa fotografijama iz arhive Politike nepažljiv čitalac - uostalom, kakav bi čitalac pa bio - Maksutova još drži nepobedivim. A pobedio ga je običan kalendar, ima tome... Gospođa Đurđević, naprotiv, od žurnalista krije svoje veze sa munjevitom karijerom prelepe mlade Kalmikinje sa državljanstvom Kraljevine. Zato se sa njom svako¬dnevno bespoštedno bori na indijskoj gumi salona za vežbanje, na prvom spratu svoje kuće, u Pocerskoj 14, na Vračaru. Ove, nekada veoma ambiciozno zamiš¬ljene prostorije, u kojima su se svojedobno i interni gradski turniri održavali, sada služe samo njima dvema. Društvo im pravi jedino Bebili Mačkilijevna, ali ih ni on, pravo rečeno, ne zarezuje. Obično, sklupčan u art deco foteljici pod fotografijom Natalije Ristić, prespava ceo trening.

Ni inženjer Đurđević se za njihove borbe ne interesuje previše. Njemu je važno da mu je Mica zadovoljna; da je onaj kožni korset konačno odleteo u đubre kao nepotreban; da se manula motorbicikla - sad vitla novim morganom naokolo, ali on bar ima vrata i četiri točka, teže joj je da se sjendeči u njemu; da je u onoj blagorodnoj fazi između dve dijete kad se i u kući i napolju jede s uživanjem... Ukratko, da mu ne smeta u njegovim radiodifuznom radu, već je vesela i kooperativna.

A ne ko proletos, krajem marta. Dvadeset i četvrti bese, tako je, 24. mart 1929. Biće to istorij ski datum kad-tad! Poveo ju je na prvo emitovanje Radio Beograda, iz studija na drugom spratu Kraljevske akademije nauka u Mihailovoj. Pred mi¬krofonom Markoni-Rajs, koji je od kuće doneo jer je tri manja paketa naručene opreme neko smotao iz carinskog magazina, stajao je niko drugi nego Dobrica Milutinović. Igrao je Đakona, u komadu Đakon Stefan i dva anđela, pripremljenom posebno za ovu priliku. Uzbuđenje je bilo ogromno! Ta tri godine im je bilo potrebno da, nakon nesrećnog prekida dvogodišnjeg eksperimentalnog programa iz emisione stanice u Rakovici, porode Radio Beograd! Za to vreme su ih pretekli mnogi koji su u početku bili daleko iza njih - Rim, Tokio, Moskva... Zagreb i Ljubljanu da i ne spominjemo!
Mica je, tek koji minut pre početka emitovanja, zavirila u studio i s vrata napravila belaj kako samo ona ume. Pročitala je upozorenje obešeno na zid ispred mikrofona:
Crveno svetio kada sine,
Vasionom talasi brzi,
Tvoj već pronose glas –
Ceo sluša te svet!
i počela da se zacenjuje od smeha ko šašava. Dekoncentrisala je Dobricu, izbezumila reditelja, D-r. Vite¬zića, rasplakala đakonovu ljubu Daru Milošević, tehničaru Joci su toliko drhtale ruke da nije mogao da upali cigaru... a sopstvenog muža dovela dotle da je hteo da je zgromi tu pred svetom. Posle se pravdala da ne zna šta joj je bilo, da l' joj je bilo smešno što je ceo svet ciglih 9900 pretplatnika, ili ona pojezija od upo¬zorenja.
Ni jedno ni drugo, već obična histerija, tajnu je gospodinu sutradan odala Maruška, kad gospođa nije htela da ustane do podne, pa se zabrinuo - Kaja ju je juče prvi put pobedila, sama se pohvalila na odlasku: 'Maruška, pristavi kamiltej i napravi Kiti tupfere. Trebaće joj za oči, kad se isplače od muke. Pobedila sam je! Konačno!'
Da li se Mica u međuvremenu navikla da je Kaja povremeno pobeđuje, ili je našla načina da joj se revanšira s kamatom, inženjeru Đurđeviću nije po¬znato, niti ga zanima. Važno je da je mir u kući. I važno je ono što je njemu važno - broj se pretplatnika za ovih nekoliko meseci duplirao, i uskoro će ocu moći da vrati beskamatni kredit koji je uzeo za svoje radio-difuzno preduzeće, sa čime vremešni smederevski industrijalac g-din Radoje Đurđević nikad nije ni računao, ako ćemo iskreno. Pošalji dete u Pariz da studira tehniku, pa sedi i plači, voleo je da se vajka, a bome i da doda kako najvrednije što je njegov sin doneo iz Pariza nije diploma nego - Mica. Kojoj je -kakav je to svekar! - za sopstveni imendan kupio morgana, baš nekako u ono vreme kad je Pidžin svojoj snaji Marian kablogramom izjavljivao saučešće zbog tragičnog skoka kroz prozor njenog očuha, g-dina Teodora Frelinghusena.
Pidžin još uvek ne može da se sastavi od čuda kako ga je ta nemoguća žena koju obožava, Kiti, spasila... Pa, ne baš od skoka kroz prozor, niti je ulog bio toliki kao kod njegovog pokojnog step-prijatelja Teodora, veletrgovca sa Četrdeset sedme zapadne ulice, niti bi se on ikada bavio spekulativnom trgo¬vinom akcijama, niti mu je, kao naučniku pre svega, novac u životu toliko važan da bi se zbog njega verao po ragastovima po Volstritu, s letalnim ishodom. U svakom slučaju, ni najmanje se ne bi prijatno osećao onog Crnog Četvrtka 24. oktobra - Marianin očuh izdržao je čak do sledećeg ponedeljka, tek on je bio crn - kada se njujorška berza strovalila u đavolsku mater, da je sa njom otišao i njegov paket akcija U.S. Steela, njegova 'penzija', sigurnost u starosti, kako ga je uvek doživljavao. A do toga bi svakako došlo da letos nije poslušao Kiti, bila je prava napast, prodao akcije po najvišoj ikad dostignutoj ceni i za te pare kupio...
Građevinsko zemljište na Istočnom Vračaru, Beograd, Srbija, Kraljevina Jugoslavija! Pokupovao je sve slobodne placeve od Pocerske do Ivine, do vodo- vodskog reservoara. Kiti je tvrdila kako ne može na dobro izaći to što se ljudi zadužuju da bi kupovali akcije, kako ni iz čega ne može nastati nešto, nema lo¬gike, kako se pojedinačne pohlepe još i daju nahraniti na tuđu štetu, ali da ta pandemična pohlepa koja je zahvatila Amerikance... Sve to na račun poslovnih predloga koje je Pidžinu upućivala njegova snaja Marian, da imanje u Annandale-on-Hudson stavi pod hipo¬teku, podigne zajam i za taj novac kupi bine chips jer skaču ko pop corns. Junior se u to nije mešao, on se u svoj bankovni račun ne mesa otkad se oženio s Marian. Pidžin se donekle slagao s Kiti, nema logike! Sa druge strane, šta Kiti, večito maženo mače, makar s te ma¬terijalne strane, zna o biznisu? 'Nije to pitanje biznisa već zdrave pameti', odgovarala mu je. 'Prodajte te svoje papiriće dok još vrede i kupite nešto čvrsto. A šta je najčvršće? Zemlja!' Kako je to izgovorila, već je znala i koja je to zemlja, i šta treba da se radi sa njom. Pidžinu se, istina je, i ranije dopadalo jedno poveliko imanje, vinograd koji se pružao uz Požarevačku, bacio je oko na njega i razmišljao kako bi ga kupio i bez prodaje akcija. Kiti je, međutim, bila mišljenja da onaj ćorsokak od Užičke iza njene kuće mora da se probije do Požarevačke, da je to ispravno urbanistički, ali i ekonomski. Umesto tog jednog ogromnog, neraci¬onalnog, dobiće se dva lepa velika placa na ćoškovima, od kojih će jedan Pidžinu za godinu-dve isplatiti gradnju kuće na drugom. Ukoliko bi za sebe zadržao ovaj bliži, a prodao onaj prema Lozničkoj, imaće i zajedničku ogradu, celom širinom njenog imanja u Pocerskoj. Što onda više ne mora biti zid, već živica, ili još bolje - ništa! Pidžin je već video sebe kako pen¬zionerske dane provodi deleći s Kiti dvorište, mogli bi da izgrade pisaći paviljon koji bi oboje koristili, svojoj je porodici u Americi već čist višak, uskoro će biti i otadžbini, a lingvistikom može da se bavi bilo gde... Usred te diskusije s pripadajućim maštarijama, što je trajalo već nekoliko nedelja, Marian je pojačala kablogramski pritisak oko imanja na Hadsonu, a Kiti je našla još dva nova zgodna placa u Lozničkoj, prema Mileševskoj. Marian je jednoga dana poslala čak dva kablograma. I pola Ivine je na prodaju otkad su skoro¬jevići shvatili da od sklanjanja reservaoara nema ništa, saznala je istoga dana Kiti i prenela Pidžinu. Stiglo je i jedno srceparajuće pismo u kome mu snaja zamera kako ne misli o Sarinoj budućnosti. Ukoliko bi kupio ceo blok između Ivine, Lozničke, Niske i Požarevačke - tu, doduše, ima i dve novoizgrađene kuće, ali su ostalo bašte, mogle bi se povoljno dobiti - i investirao u stambene trospratnice, zbrinuo bi Saru za pet živo¬ta, a i Kaju pride, sračunala je Kiti. Ceo Njujork se bogati, samo su Prinsovi budale, besnela je Marian. Englezovac je odavno Savinac, jedino je Makensijeva ostala u spomen zanimljivog Škota koji je pre sto godina kupio Simića majur, od celog Grantovca na Granta podseća još jedino ona tri drvceta na ćošku Mileševske i Kičevske, ako bi se taj graditeljski poduhvat valjano obavio i u Politici obnarodovao, Prinsovac bi mogao postati najelitniji deo Vračara pa i samog Beograda, nudila je Kiti ulazak u večnost. I to je presudilo! Pidžin je telegrafisao svome brokeru da proda sve akcije U.S. Steela negde sredinom avgusta, a Dow Jones je početkom septembra počeo vrtoglavo da pada. Rest is the history, bar što se njujorške berze tiče.
Novopečenog zemljoposednika Pidžina zamaralo je da s geometrima gaca po blatu, uopšte, na ceo taj posao gledao je samo kao na Kitinom intuicijom izbe-gnutu katastrofu, bez previše entuzijazma, od svega ga je jedino zanimala njegova nova kuća. Užička je probijena, imanja su iskolčena, ali će kaldrmisanje morati da sačeka proleće. To ga čak neće ni koštati, platiće opština, prekoredno, ta ipak je on... Znamo šta je! Izrada projekta je u toku, dosad je možda i mogao biti gotov da se Kiti ne meša toliko. Radi ga arh. Klapinin, Rus, prijatelj Đurđevićevih. Bebili Mačkilijevna je bio njegov poklon Kiti, tako da su skoro rod rođeni. Američki poslanik o njegovoj kompetenciji ne zna ništa, zna jedino da ga je Kiti obrlatila za jedan od najvećih dobrovoljnih priloga za izgra¬dnju hrama kalmičke braće, besplatno je uradio kompletne nacrte i proračunsku doku¬mentaciju. Te mu se Pidžin sad na neki način odužuje, ovim angažmanom na projektovanju sopstvene kuće. Kako će ona izgledati to je za njega još uvek tajna. 'Biće malo frcoklasta, pagodasta', zadeva ga Kiti koja je preuzela investorski nadzor - šta god to bilo, ono isto što je radila i oko kalmičke pagode, svađala se s majstorima - to mu je samo saopštila i rešila ga bede, 'to mu je novi stil, posle budiskog hrama sve mu tako nekako nakrivo ispada. A i kad vam dođu Hara-Davanovi u goste, da se osećaju ko kod kuće.'
Kajini roditelji odlaze, vraćaju se na more, sad nakon što je misija D-r. Erenžena Hara-Davana na izgradnji hrama obavljena. I Pidžin i Kiti su s njime tokom ovih godinu i po dana koliko je trajao posao oko hrama, a on je bio sekretar građevinske komisije kakav se samo poželeti može, proveli mnogo vremena.
Sprijateljili se nisu, čak ni na Pidžinov omiljeni po¬vršni način, doktorovom voljom. Ili nevoljom. Ispra¬van, ljubazan ali bez trunke servilnosti, vredan, posvećen i... uvek na distanci! Kaji je, doduše, dru¬ženje s Pidžinom i Kiti, ako je ovo drugo druženje a ne čisto bavljenje sportom, odavno dopušteno, ali se tu mnoge stvari od njenog poočima kriju, pre svega pojedini Pidžinovi pokloni, koji u ovom času uklju¬čuju i jednog konja smeštenog uz njegove u Dušanovačkoj ergeli. G-đi Đurđević je tu još interesantnija pozicija Sare Hara-Davan, povučene mlade žene koju Kaja nikada nije nazvala majkom, čak ni pomajkom. Uvek samo Sara, za razliku od doktora, koji je is¬ključivo otac. Kada ih i vidi zajedno, a to je obično na kakvim kalmičkim svečanostima, Kaja i ona uvek razgovaraju tiho, negde sa strane, tako da nije jasno koja izvlači deblji kraj. Dečak, Cingis, rođeni sin Hara-Davanovih, mnogo je privrženiji majci. Spolja gledano, i bez ikakvih čvrstih dokaza, izgleda da su se oni u kući izdelili, majka i sin - poočim i kći. Ovo prvo dvoje uvek mirni u nekom prikrajku, doktor u poslu a Kaja... Ko Kaja!
Hara-Davanovi napuštaju Beograd posle Božića, Pidžinu nije jasno zašto doktor ostavlja odličan posao koji ima, i sele se, ovaj put u Šibenik. Jedino što je rekao, i to na Kitino nimalo taktično navaljivanje, bilo je da je razlog njegovo zdravlje. Neophodna mu je morska klima. Kaja ostaje, u školi. Prelazi u internat Ruske gimnazije. Na pomen internata Pidžin je odmah bio skočio kako u rezidenciji ima mesta za ceo Kajin razred, ako treba, a ne za nju jednu, i da bi gospođa Seli, domaćica, bila delighted... Kad Pidžin krene da ubacuje engleske reči to znači da je uzbuđen preko svake mere. A gospođa Seli bi bila toliko delighted da služi Kaju na dnevnoj bazi, da bi se verovatno ukrcala u prvu lađu i zaputila za Ameriku. D-r. Hara-Davan je ponudu odlučno odbio, i onda je Kiti, videvši snuždenog Pidžina, izjavila kako i njena gostinjska soba zvrji prazna, kako i tako vežbaju svakodnevno i bilo bi jednostavnije... Posle je pričala da ne zna šta joj je bilo, a da tek ne zna šta bi radila da je kojim čudom D-r. Hara-Davan pristao. Na sreću nije, pa nije mo¬rala da se ubije, što bi joj jedino preostalo kad bi joj se zmijče uselilo u kuću.
No, do njihovog odlaska ima još mesec dana, treba prvo danas svečano otvoriti hram, a doveče proslaviti nataliciju g-đe Đurđević.

Bjuik roudster američkog poslanstva jezdio je uz Bulevar Kralja Aleksandra - po ovoj suvomrazici i nije bilo nekog saobraćaja, narod se zavukao u kuće i greje se - sve dok mu se negde, već na početku Smederevskog druma, malo poviše Bregalničke, nasred puta nije isprečio tramvaj! Tačnije, dva tramvaja, koja su, ko dva ovna na brvnu, nos u nos, stajala poprečke i zvonila iz svih zvona! Tramvajdžijama su se, svakom njegovi, pridružili i putnici, koji su što izašli napolje da se svađaju, što izvirivali kroz otvorena vrata i dovikivali psovke neprijateljskom prevoznom sreds¬tvu. Samo što se potukli nisu, a možda i jesu, al' malo kasnije, iako među njima uopšte nije bilo krivca za svu ovu zbrku.
Još kad je preklane beogradska opština produžila tramvajsku prugu do Cvetkove mehane, ali zbog štednje i malog obima saobraćaja to izvela jednosmerno, Dž.D. Prins, američki poslanik u Kraljevini je odgovorno ustvrdio da to nikako neće valjati, da takva sofisticrana rešenja ne odgovaraju srpskom mentalitetu. Što je njemu kao lingvisti, diplomati i etnologu-hobisti bilo kristalno jasno, za razliku od beogradske opštine, s obzirom da je i ona srpska. Zamisao je preuzeta iz drugih evropskih prestonica, ideja je bila da se izgrade samo jedne šine i da u svakom trenutku između stare okretnice na početku Smederevskog i Mirijevskog druma i nove okretnice kod Cvetkove mehane samo jedno vozilo saobraća u jednom smeru. Kad se jedan tramvaj popne, drugi može da se spusti. O čemu su se imali starati skretničari na krajnjim stanicama jednosmerne deonice. Da je američki diplomata u pravu, pokazalo se još tokom gradnje pruge, stanovnici leve strane Smederevskog druma su se pobunili što su oni preko puta, na dvadesetak metara od njih, prvi dobili tramvaj, pa je opština problem rešila tako što je pruga na jednom mestu iz čista mira prelazila na desnu stranu ulice, ne bi li svi bili delimično nezadovoljni. E pa su se na tom mestu, gde im mesto nije, danas susrela ova dva tramvaja, neki je od skretničara, da l' gornji, da l' donji, da l' obojica, popio koju vrću rakiju više i eto ti. Zaustavljen saobraćaj, narod da se pobije.
Za Pi Džeja se ne može reći da je nezainteresovan strani posmatrač unutarnjih srpskih zbivanja, rado bi on ostao u roudsteru s ćebencetom preko kolena da vidi kako će se ovo završiti i koga će žandari odvesti, verovatno putnike, ali mora da stigne na vreme gore u Budisku ulicu, na otvaranje hrama. Zato je rekao šoferu da se vrati do Bregalničke, prepreči na Ilićevu i zaobiđe Gospodarskim putem do Pašine česme.
Rečeno-učinjeno, ali se kod same Pašine česme isprečila nova prepreka. Morgan gospođe Đurđević. Da se nije zaglavila u blatu, nasekira se Pidžin, skla¬nja ćebence i izlazi, a lepo joj je nudio da dođe po nju, jok, sama će ona, ima svoj prevoz... Ne, auto nije za¬glavljen, sasvim je propisno zaustavljen, ako se izuzme centralni položaj u profilu ulice, niko od morgana ne može da prođe ni tamo ni amo?! Odavde do novog hrama ima lepih trista metara, nije imala nikakve potrebe da pešači, zašto je...
Eno zašto! Desno od česme pruža se ledina, trenutno delimično pod utabanim snegom, delimično pod mrzlim blatom, koju Cvetkovci zovu Kinesko igralište, jer na njoj kalmička deca iz kraja pikaju futbal. Što su radili i danas, po ovom ledenom danu, iako svečano obučeni, do osvećenja hrama tek nešto malo više od pola sata. Od svih se Pidžina ipak najviše dojmio golman, na golu sačinjenom od dve zabijene motke stoji Kiti, u novoj bundi od nerca, kratkoj, za vožnju, koja joj je juče stigla iz Smedereva, poklon od svekra za rođendan, hvalila mu se telefonom!
„Kiti, pobogu, dolazite ovamo!" povikao je. Sa¬mo mu je veselo odmahnula i pokazala da je akcija prema njenom golu u toku, mora da radi. „Kiti, prekinite ovog časa!" I prekinula je, jer joj je tog časa, usled njene nepažnje i domahivanja sa Pidžinom, jedan klinac zabio takav gol u donji desni ugao da loptu ni da dotakne uspela nije. Hvala bogu, inače bi bila sva kaljava, ovako je tek delimično isprskana. Pokazuje deci na sat, priča im nešto, oni se pristojno pozdravljaju i kreću niz ulicu ka hramu, a ona sva zaduvana i nasmejana dotrčava do kola.
„Baš ste našli kad da naiđete da me ometate, zbog vas sam izgubila mesto u timu!"
„Dakle, stvarno svašta od vas! Kad čovek pomisli da je sve već doživeo... Znate li vi koliko vam je godina, danas i jedna više? Je l' ima nešto čega se vi niste naigrali?"
„Nisam vozila sumaren, al imam u planu od nedelje", zadeva ga. „Ma što ste neki! Da vidite kako su slatki, imaju dvojicu kapitena, Učura i Ljalju, sva se deca skupe a onda ova dvojica prvo stanu jedan naspram drugog, sastave dlanove na grudima i naklo¬ne se, a onda biraju koji će s njima igrati u timu, sve jednog po jednog. Poslušni, gledaju u njih ko u bogove. Ljalja izabrao mene da branim! Kako sam mogla da odbijem takvu ponudu? Sve ću ih u Sokole upisati! Nego, jeste čitali jutros u novinama, izabrali prestolonaslednika za starešinu ovih novih Sokola Kralje¬vine Jugoslavije!? Skoro će im se Hrvatski soko priključiti! Lično mu se NJKV Otac složio da mališa vazda tu dužnost obavlja. Odlično, a biće još bolje kad napuni sedam godina pa nauči da čita i piš... "
„Ajte, Kiti, dosta", Pidžinu je već hladno, i nema baš svaki dan živaca za ovolike detinjarije, „očistite se i sredite, i sklanjajte auto s puta, ako je vas baš briga ja ne mogu da kasnim."
„Jeste, kao da bi bez vas pa počeli! Dobro, dobro, idemo, ne gunđajte."




Isto jedanaest, al' uveče. Istočni Vračar utonuo u san, manje-više, o Zapadnom i da ne govorimo. Zabava u Pocerskoj 14 je završena. Slavljenica sedi na kanabetu u velikom salonu, hladi lepezom noge, sve joj stopala bride od okretnih igara, i izdaje naređenja Maruški i devojkama najmljenim za ovu zgodu, koje raspremaju krš. Iz kuhinje se svako malo začuje cangr-dangr, pitanje je hoće li koja čaša ostati čitava, pranju suđa izgleda nisu baš vične.
„Mico, ne izvodi, skini više taj sulundar sa glave, potpariće ti se uši. I izuj se, digni noge, doneću ti papuče", po peti put joj u prolazu nudi supružnik, inženjer Đurđević, dok demontirava laudšpraher i ostale delove svoje dragocene opreme, koji su dobar deo večeri zamenili orkestar, i vraća ih u laboratoriju.
„Dama se ne izuva dok ima gostiju u kući", svejednako mu odgovara ona i usitnjava mahanje lepezom, već je vidno nestrpljiva. Ono o sulundaru, ukrasu za kosu a la Glorija Svansonova iz poslednjeg Voga koji joj je doneo Pidžin - urednica Edna Vulman-Čejs je njegova davnašnja prijateljica - kanda je prečula.
„Otkad je Njegova Ekselencija Pidžin gosti?" interesuje se muž, ne čeka odgovor. „Uostalom, samo što nije krenuo..."
E, ovo već nije ispravna pretpostavka. Džon Dajnili Prins, za srpske prijatelje Pidžin, za amerikanske Pi Džej, poslanik SAD u Kraljevini koja se već skoro godinu dana zove Jugoslavija, jeste nedugo zatim završio s Maruškom biranje i pakovanje leftoversa od slavlja - tako on u poslednje vreme vodi hladni rat sa svojom domaćicom mis Seli, ona njemu za ručak kakav nejestivi 'specijalitet' sa Srednjeg Zapada, on se iste večeri pojavi s Maruškinim šerpicama, to joj obaška udara na ganglije - ali kući nije pošao. Čitave večeri je vrebao priliku da popriča sa Kiti o podnevnim događajima na osvećenju budiskog hrama, o kojima ona najpre da ništa i ne zna, s obzirom da je otišla posle svečanog ručka čim je to pristojno vladanje dopustilo - ako je njeno vladanje ikad pristojno. Vraga, za razliku od bala Bela noć, onomad u Cvijeti Zuzorić, kada nije uspeo ni da se probije do nje, večeras mu je pošlo za rukom da je dobije na četiri fokstrota, dušu mu je na nos isterala, ali od priče ni ajnc. Sve vreme je izvodila besne gliste, kao i obično kad je u centru pažnje, dakle kao i uvek.
„Kiti, draga, moramo da razgovaramo", kaže, dok se konačno spušta na kanabe kraj svoje najbliže prijateljice.
„Naravno da moramo", odgovara njegova Kitidraga, bajagi ledeno, što joj nikako ne priliči, njeno lice zna samo za dva izraza, šeretluk i ljutnju. Hladnoća... opet se šegači! „Celo veče vas vijam."
„Ta ite, Kiti... Gde je gosn Sava?"
„Gore, u laboratoriji, vraća svoje andrmolje. Spasio nas je. Inače bismo satima slušali kako Mika Alas zlostavlja ćemane a ono skiči k'o prase kad ga kolju, baš je bio raspoložen, i malo nakićen, čini mi se. Ne bismo ni tancovali. Uf, uf", ladi noge. „Ali to nije razlog da ne popijete konjak sa mnom i da ne ispušimo po jednu lulu mira s mirom, nakon što vas skalpiram. Maaaruškaaa! Konjak i cigarete! Šta vam je spakovala da ponesete?"
„Par prepeličica, onda... hm, ovaj, tanjir pro¬ročica i... I quitten-kase!"
„Prepeličice u redu, izvrsne su. Ali kitnkes?! Vi baš volite da živite opasno! Ta znate šta se po varoši priča, da sam letalnom dozom kinkesa ubila svog izdavača i pod trešnju pokopala? Što je, među nama rečeno, istina. A šta su proročice?" zamisli se na časak, uvrće prstom zlatasti gajtan što joj visi s onog Svanson-sulundara na glavi. Pa prasnu u smeh. „Pitije! E, moj Pidžine, skoro ćete vi srpski naučiti! Svašta, baš. Ništa vam se drugo nije dopalo? Pa da, kad ja zbog vašeg lamajskog hrama nisam mogla da se angažujem ni oko priprema sopstvene natalicije. Slano smo iz Lepe Katarine naručili, slatko je sve iz Malog Sahera, ali nije to isto kao kad ja zasučem..."
„Ne, ne, sve je savršeno bilo, samo ja još od bakšinog ručka danas gore na osvećenju ne mogu da zinem. Ceo korta kogiš su pred mene stavili, još malo pa ću se navići da budem ovčiji glavožder", pravi lice kao da ga muči srdobolja, „Ali o nečem drugom sam želeo sa vama da popričam."
,,A ja sa vama o nečem trećem." G-đa Đurđević se ispravi na kanabetu i manu sklopljenom lepezom put parapeta pod uličnim prozorima, uz koji se pružao dugačak, uzan paket, još uvek delimično umotan u raskupusan pakpapir. Uozbiljila se namrtvo. To je kod nje onaj prelomni trenutak, sad će se naljutiti, sluti Pidžin. „Pazarili ste u staretinarnici na uglu Beogradske i Aleksandrove?"
„Da. Ne sviđa vam se poklon?" američki pos¬lanik je vidno razočaran ili diplomatiše.
„Nisam to rekla. Hoću samo da znam čije je to maslo, vaše ili Kajino?"
,,A ne čini li vam se da je gazda te radnje, gazda... Kako se ono zove..."
„Vlajko Marsovac. Ne skrećite s teme, nije vam ovo svetska diplomatija."
„...da je gazda Vlajko malo čudan?"
„Mi ovde u Beogradu Marsovcima nazivamo samo klot plejn pipl, što kazali vi. Otkud vam to da bi neko sa nadimkom Marsovac mogao biti čudan?" slavljenica je odmah spremna za svađu.
„Nisam mislio obično čudan, nego da je, ovaj... Seka Persa!"
„Ženski Petko!"
„Careva devojka?" muči Kiti starog lingvistu.
„Prestanite!" ubi ga nelagoda. „Ne znam treći izraz. A vi znate o čemu govorim. I cipele na štikle nosi."
„Pa? Toga kod vas u Americi nema? Nemojte me razočaravati, Pidžin! Pa vi ste naučnik, filolog, etno¬log, antropolog, majku mu staru, nećete mi reći da ste ceo svet proputovali i da ste prvu Seka Persu u svom ne tako kratkom veku u Beogradu..."
„Ne, ne, zapaženo je i kod Apaša, u rezer¬vatima!"
„Ma nije moguće?! Jes, i mi smo vam neki Indijanci. Nego, šta je nevolja? Da nije gazda Vlajko Marsovac aplicirao kakve nepristojne predloge, koji će imati za posledicu objavu rata Kraljevini? Ako je tako vraćajte prepelice, udaram vam sankciju! Pitije može¬te da nosite, i tako ćete se ubiti s njima, presvirali su s belim lukom. A ako vas to ne dotuče sledi bombardovanje kinkesom dok se ne pridružite gosn izdavaču pod trešnjom."
„Kiti, nesnosni ste! I zašto Marsovac? Je l' to isto izraz za Seka..."
„Ama slao je radio-telegram na Mars. Zato! Za¬bavljala se cela čaršija nedeljama. Nemoguće da za to niste čuli. Godson je potpuno zakazao, tužite ga Departmanu! Mi se ovde sa stranim nebeskim telima telegrafišemo, a vaši žbiri vam ne dojavljuju."
„Šalite se?"
„Kad sam se ja šalila?" još je ljuta.
„I šta im je, tobož, telegrafisavao?" i dalje ne veruje Pidžin baš sasvim.
„Oglašavao rasprodaju ručno vezenih podmetača za kristalne čaše", cangr-dangr iz kujne, „nego, ima li tamo šta zanimljivo od čaša, ove trapuše sve pokršiše? Koješta! Terao sprdnju s Glavnim telegrafom, eto šta je radio. A oni nisu mogli naći paragraf pod kojim bi ga odbili, uredno platio, i šta će. Pravo u etar, zadnja pošta Mars."
,,A onaj njegov pomoćnik, sekretar, šta mu je, ili mu je... ovaj... Onaj Tin Ujević, on je pesnik?"
„Muktaš!" odmahnu g-đa Đurđević lepezom.
„A njih dvojica su... kako da kažem... On tamo i stanuje?"
„Muktaš, lepo sam vam rekla. Pesnik! Može biti da gazda Vlajko i trza na njega, zato ga pušta da živi u magazinu, poji ga i hrani, ali meni se on ič ne dopada! On ga je i podgovorio na tu glupost s telegramom. Malo mu što živi o njegovoj kesi, još se izruguje s njim", pada u vatru, trenutno nije ni Mica ni Kiti, trenutno je majstorica fehtovanja usred borbe na život i smrt. Protiv odsutnog Ujevića?!
„Vi baš ne trpite pesnike", poslanik SAD konstatova gotovo snishodljivo.
„Ne trpim muktaše i pijanice!" sekantno će ona.
„Da prostite, i sami ste primetili, akademik Petrović je večeras takođe..."
„Nisu badavadžisanje i boemija isto. Drugo je Mika! Ima pravo da bude malko naćefleisan kad mu nadođe. Svako ima pravo, a naročito on. Pola Čubure pije na njegov račun, i svirci, i studenti, i kolege aka¬demici. Osim toga, on je... najpametniji Srbin koga ja poznajem!" presudi na kraju, kao da je poznanstvo s njom neka posebna aprobacija za uživanje alkoholnih pića. U tom se času Bebili Mačkilijevna stušti niz stepenice i iz zatrke baci gazdarici u krilo. „Dobro, dobro, miran, ko zna šta si radio kad te Sava tako razjurio, šššššš, dobra maca, miruj!"
„Dakle vi mislite da je Marsovac bacio oko na Ujevića i da on sad to zloupotrebljava? Isuse, čega ću se sve u Evropi nagl..."
„Mislim! Sve ste to i sami primetili, a vi u takvu sredinu odvodite dete", prekori ga odsečno.
„Nisam ja nju, ona je me..."
„Ha! Tu sam vas čekala!" književnica radosno ali žustro pljesnu lepezom po mački, a ova se izvi i ujede je za ruku, zaslužile su jedna drugu.
Kiti ciči, Bebili ne pušta, opire se sa sve četiri šape, zabio nokte u meso a zubima cima, pokidaće je, Pidžin skočio i panično se osvrće na sve strane. Ne zna kako bi spašavao prijateljicu, ne zna ko će se prvi pojaviti, gosn Sava odozgo ili Maruška iz kujne - uzgred, konjak i cigarete još nije donela - prizvani larmom, ne zna... Ništa! No, Kiti se spasila sama, drugom rukom je išćuškala Bebilija po ušima, to ne voli, pa je zaždio iz njenog krila pod najdalju fotelju. Tu se nakostrešio, oči mu sijaju ko bengalskom tigru, ako ko zna kako to izgleda, sprema se da kidiše.
„Marš, džukelo!" opsova ga Kiti, izvadi iz nedara svileni rupčić i prisloni ga na raskrvavljenu nadlanicu, pa se okrenu još ušeprtljanom Pidžinu. „Molim vas, donesite taj konjak, celu flašu, da nakapam i na ruku, do sutra će oteći ko krofna. Ta devojka, ne znaš da l' je gluvlja ili bezobraznija. A ja ću se dotle izuti, kad smo već kod krofni. Recite joj da mi donese papuče. Odmah! Pošto već živim u zverinjaku", sevnu očima na Bebilija pa na paket pod prozorom, „glupavo je da se zamaram bontonom. I pepeljaru!"
„Mico? Šta je bilo?" doziva inženjer Đurđević nekud odozgo.
„Bebili, pomantušio, zgromiću..."
„Ubićete me. Lepo ćete me ubiti drekom jednog da..." njegov glas izgubi se u visini, mora da je sa sprata krenuo u potkrovlje, u svoj radiodifuzni svet.
Nedugo zatim, Džon Dajnili Prins, poslanik naj¬mlađe svetske velesile u Beogradu, pruži prijateljici čašu s konjakom, svoju spusti na patos i privuče jednu foteljicu kanabetu, na koje je Kiti digla noge, čekati Marušku i papuče isto je kao... čekati radiotelegrafski odgovor s Marsa.
„Kiti, draga, moramo da razgovaramo."
„Pa razgovaramo već četvrt sata, najmanje. A stali smo dotle da sam vas tu čekala! Rekli ste da je Kaja vas odvela kod Marsovca a ne vi nju! Dakle ono tamo na patosu je njeno maslo?"
Diplomata teško uzdahnu, s ovom je ženom ne¬moguće izaći na kraj.
„Nisam rekao da je ona birala poklon. Ne sviđa vam se? U pitanju je šala, Kiti, šala. Vi se stalno šalite s ljudima. Ne razumem... Ja sam birao!"
„Vi ste birali i nije vam palo na pamet da bih možda pre poželela neku knjigu?"
„Knjigu? Hajte, molim vas, kakvih vi knjiga možete biti željni iz jedne obične staretinarnice? Pored ovih hiljada..."
„Recimo komplet markiza de Sada, original, francuski, ukoričen u crnu napu. Zlotvore, dođi!" Novelistkinja se pljesnu po butini, Bebili Mačkilijevna iskoči odnekud i prući joj se nizbrdo niz noge koliko je dug - okrenuo joj mačiji guz a glavu udobno smestio među njena kolena - kao da se malopre nisu klali i bili ko najljući dušmani. Pogladi ga noktima duž kičme, sve do korena repa, kojim joj mačak ljutito odmahnu ali ostade da leži. „Nećete mi reći da ga niste primetili? Stoji u izlogu već mesec dana."
„Za ime boga miloga, Kiti", Pidžin se zarumeno kao ratluk od ruža, beli mu brkovi uzdrhtali, čovek bi pomislio da će mu sad sve s njih prah šećer popasti po reverima, „nikada tako nešto ne bih uneo u ovu poštenu kuću!"
„Pa mogli ste ostaviti u kolskom prolazu, ja bih unela sama", ona ga očito zadeva.
„U redu, ja ću ovo sutra vratiti i reći gazda Vlajku da ćete vi doći i uzeti šta god... I reći ću gosn Savi da ja ništa nemam sa izborom de Sada..."
„Kao što ni sa ovim izborom niste imali? Ništa nećete nositi Marsovcu, ja od vas samo jedno tražim. Da priznate da je Kaja! Da je to njena ideja. Ako nećete, vraćajte prepelice."
„Bestraga mu glava i Kaja!" planu Pidžin. „Istu priču pričamo godinama! Kaja! Kaja! Kaja! Šta hoćete više s tim?"
„Da vam dokažem da je to dete zlo!"
,,A vi ste suštastvena dobrota?"
„Nisam, daleko bilo. Ali ja nisam nevina devojčica", Kiti groteskno zatrepta, „danas sam napu¬nila..."
„Da čujemo, da čujemo?"
,,Opa, bato! Počeli smo s niskim udarcima!"
„Vi ste počeli."
„Nisam. Nego vi nikad ne priznajete..."
„Zaboravite. Odlazim, kasno je. Čućemo se su¬tra. Nosim li paket ili ostavljam?"
„Ostavite. I, o čemu ste hteli da pričamo?"
„Ništa. Danas je u hramu došlo do krađe, tokom ceremonije. Krađa! Nezapamćeno u budista. Nestale su neke relikvije iz zaostavštine pokojnog bakše Džimbe Borinova..."
„Znam", prekide ga g-đa Đurđević. „Nestao je dvadeset i peti ovcin pršljen. Tačnije pet dvadeset i petih ovcinih pršljenova."
Poslanik SAD raširi oči:
„Dvadeset i petih?"
„Da."
Poslanik SAD u neveri ci odmahuje glavom:
„Pet?"
„Pet."
„Otkud znate? Pa otišli ste čitav sat pre mene, a ja ne znam ni toliko, samo relikvije, ništa..."
„Vi stalno zaboravljate da je ovo moj grad, a ne vaš", prekinu ga s uzdahom g-đa Đurđević. ,,I, ako je uopšte neko, onda sam ja ovde sveznajući pripovedač. A vi, vi ste samo lingvista na proputovanju, dragi moj."
„Ali kako..."
„Umorna sam, Pidžine, ovo je bio predugačak dan. I za mene i za vas. Razgovaraćemo sutra. Možda ću saznati i nešto više." Slavljenica poče da ustaje, istrese Bebilija iz krila, traži cipele, jednu je šutnula duboko pod kanabe, ne vredi, ne može da je domaši. I Pidžin ustaje, šta će. Čovek je od reda, ne može ostati da sedi, iako ga je Kiti malopređašnjom izjavom potpuno nokautirala. Pet ovcinih dvadeset i petih pršljenova, Isuse bože! „Ne mogu da vas pratim, bosa sam. Laku noć."
„Laku noć", reče Pidžin razočarano, odlazeći.
„Ne zaboravite kitnkes! Ima još mesta pod treš¬njom!" doviknu za njim.
Pa kad je čula kako se pozdravio sa Maruškom i kako je ova za njim zaključala vrata, hitro pređe preko salona, do prozora.
Nogom u svilenoj čarapi razgrnu pakpapir. Unutra, u kutiji, opružila se punjena šarena afrička zmijurina, sva umoljčavljena, Mica ju je viđala kod Marsovca u radnji još dok je bila devojka, a on samo gazda Vlajko.
Jedino je mesingana pločica s natpisom ganc nova, sjajna, sveže gravirana:
ZMIJSKI CAR
ŽENKA, UBIJENA NA ISTOČNOM VRAČARU
Kajo, o mater ti dečiju bezobraznu!



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
6.
PRIMADONA

From: John Dyneley Prince
U.S. Minister to Vugoslavia Belgrade
To: Department of State Rep. YU 381-1/78 December 19th, 1929.
Prema instrukcijama del. br. YU 381-2/36 od 1. decembra tekuće godine da tokom osvećenja budiske pagode pribavim preglednije fotografije od onih sa gradilišta, koje sam u poslednjoj pošiljci prosledio, izveštavam da zbog klimatskih prilika u Beogradu - izuzetno tmurno sa susne-zicom - zadatku nisam u stanju da odgovorim do sledečeg velikog praznika, naproleče, kada ću imati valjanog razloga ponovo da dovodim fotografa.
U prilogu dostavljam skicu iz originalnog projekta arh. Klapinina, uz opasku da je hram - na kalmičkom nazvan 'hurul' ili 'šume' -izrađen do poslednjeg detalja prema nacrtima, što se pre ima zahvaliti misterijama budiske religije nego poslovnosti Beogradske Opštine, čiji nadzornici ni jedan jedini put nisu obišli gradilište, iako su sve takse i dažbine naplaćene i preplaćene, manje u državnu kasu a više u privatne džepove. O ovome me je tokom ručka uzgredno izvestio g-din Miloš Jaćimović, industrijalac, među Beograđanima prozvan 'kineska majka', i ranije pominjan u izveštajima, darodavac placa i gro gra¬đevinskog materijala, koga su verovatno iskoristili kao vezu za ove 'orijentalne' rabote s opštinskom birokratijom. Kako sam i sam počasni član Građevinske komisije za izgradnju hrama, a o svemu ovome čujem tek naknadno, pritisnuo sam pukovnika Abuša Aleksejeva i D-r. Erenžena Hara-Davana. Potonji nije ništa priznao ali je pukovnik popustio te sam saznao da je za podmićivanje opštinske uprave otišao čak i dobrovoljni prilog za izgradnju pagode jugoslovenske kraljevske porodice, što je svojevrstan ovdašnji nonsens, budući da je ista ta opštinska uprava donela odluku o dodeli skromnih mesečnih prihoda trojici budiskih sveštenika.
Na opisu unutrašnjosti hrama neću se zadržavati previše, prozori su zastrti teškim zavesama, što svetilište čini prilično mračnim. Sijalice koje vise sa tavanice, zajedno sa velikom staklenom kuglom, još uvek nisu priključene na elektriku. Poslednji odgovor koji je dobijen od Električne centrale bio je 'Od nedelje!', što se ponavlja već tri meseca. Oltar je postavljen u čelo, uza zid, a na njemu u prozirnom kovčegu stoluje, na svoj tradicionalni sedeći način, Buda, statua prenesena iz starog hrama u Metohijskoj ulici. Iza njega su četiri ikonografske slike na svili, 'thanke', od kojih je jednu, veoma staru, koja potiče iz nekog tibetanskog manastira, upoklon novom hramu poslao g-din Nikolaj Rerih, predsednik Instituta za izučavanje Himalaja iz Indije. Na drugoj, očito domaće izrade, prepoznao sam lik prvog poglavara beogradskih budista, počivšeg bakše Mačunde Borinova. Pod statuu su prostrte ponude vernika, mahom slatkiši budući da je praznik - kolači, čokolade, zaslađeni i nafarbani pirinač-koje će 'Buda prekonoć pojesti'.
Ceremoniju su obavili bakša Namđal Nimbušev, duhovni vođa Kalmika u izgnanstvu, koji je za ovu svečanu priliku doputovao iz Pariza, i bakša beogradski Sandi Umaljdinov, uz asistenciju dvojice mlađih sveštenika. Sama služba za vernike trajala je od ranih jutarnjih časova, što je od zvanica vredno odslušao jedino poslanik Japana u Bukureštu, Njegova Ekselecija Kitoši Munemura, i sam budist, dok su ostali, po dogovoru sa kalmičkim prvacima, pristigli oko podneva, i nakon što su okađeni 'kudžujem' - kandilom prijatnog mirisa - pre¬stajali manje od sata.
Tokom svečanog ručka, koji je usledio, sedeo sam između nemačkog poslanika fon Grudiga i g-dina Miloša Jaćimovića. Razgovor sa ovim velikim srpskim filantropom već sam pomenuo, dok sam sa fon Grundigom utanačio pisanje teksta o izgradnji beogradske pagode za sledeći broj minhenskog Zeitschrift für Buddhismus. Imam utisak da Njegova Ekselencija za ovaj ugledni budiski časopis nije ni čula, ali se svejedno ponudio da posreduje, pa čak i rediguje članak, što s mojim nemačkim naravno neće biti neophodno.
Na kraju je jedan nemili događaj bacio senku na svečanost koju je kalmička zajednica u Beogradu, pa i celoj Evropi, željno iščekivala bez preterivanja godinama. Naime, treba imati u vidu da je najveći broj kalmičkih hramova u njihovoj domovini u periodu 1918-1920. spaljen i sa zemljom sravnjen; da je 1920. u Turskoj umro za njih veoma značajan verski poglavar i poslednji dalaj-lama, izvesni Menke Bormandžinov i da otad tolikog autoriteta nisu stekli; te da su nepočinstva boljševika u donskoj oblasti bila toliko temeljna da su do 1925. zatrti apsolutno svi hramovi i budisko sveštenstvo. Tim je veći značaj beogradske pagode, ne samo kao prvog budiskog hrama na tlu zapadne Evrope, već i kao znaka da je ovaj mali nomadski narod preživeo, istrajan u svojoj veri i ubeđenjima. Ali o ovome sam već više puta pisao. Ono što je novo, za nas zapadnjake svakodnevna pojava, ali ne i za budiste, jeste krađa koja se dogodila tokom verskog obreda.
Pored pagode je izgrađen i skroman stan za sveštenike, par nevelikih prostorija niske tavanice. I pored nedostatka prostora, tu je uređeno i jedno maleno svetiliše, niša u zidu, u čast počivšeg bakše Mačunde Borinova, čijoj se agilnosti i obijanju stotine pragova - uključujući i patrijarha Dimitrija bez čijeg blagoslova ovog hrama ne bi bilo - može zahvaliti što je ovaj velik posao uopšte započet. U niši su pod tradicionalnom 'zaštitom' paunovog pera čuvani izvesni lični predmeti bakše Borinova, od kojih su neki jednostavno nestali. Moram da napomenem da poslednjih dana u stanu, po mom mišljenju nedovoljnom i za jednoga, boravi četiri sveštenika, uključujući i gosta iz Pariza, bakšu Namđala Nimbuševa koji je na osvećenju činodejstvovao, i koji je odbio ponudu da bude smešten u hotelu, iako smo se i g-din Jaćimovič i ja nudili da lično snosimo taj trošak. Stoga je promet, ne samo sveštenstva već i ljudi i žena koji pomažu, kroz ove odaje bitno pojačan, pa su kradljivci prošli neopaženo.
Sumnja, barem moja, budući da se budisti ne izjašnjavaju i strogo se čuvaju da koga ne optuže, odmah je pala na srpsku decu, koja su u velikom broju, i zajedno sa odraslim stanovnicima Malog Mokrog Luga i okoline Pašine česme i Cvetkove mehane, došla da posmatraju obred pretpostavljam zanimljiv zbog drečavih oranž mantija, dugih, ufitiljenih brkova i obrijanih glava sveštenika. Na svoje azijatske susede već su se navikli, ali je bogosluženje za njih novo, i, bojim se, prvorazredna zabava, s obzirom da se do sada odvijalo u ipak udaljenoj Metohijskoj ulici.
Ukradeni predmeti, objasnio mi je naknadno D-r. Hara-Davan, nemaju veliku materijalnu vrednost i dragoceni su uglavnom zbog toga što su pripadali pokojnom bakši. Radi se o nečemu što bi se najlakše moglo objasniti kao koskice - kockice za igranje i gatanje, sićušnim crveno i belo ofarbanim koštanim predmetima koji se izrađuju od dvadeset i petog ovcinog pršljena. Kalmički mladići ovim nepravilnim kockicama igraju neke igre čija pravila nisam uspeo da odgonetnem, dok sveštenici u njih gataju i po¬moću njih baju. D-r. Hara-Davan je izričito tvrdio da ne služe za proricanje sudbine, ali drugo objašnjenje nije dao. Moram da napomenem da slični običaji gatanja nisu nepoznati u etnologiji, posebno kod nomadskih naroda. I sami Srbi, poput Mongola, imaju starinom običaj gle¬danja budućnosti u ovčiju plećku, iako ih ne bih nazvao nomadskim plemenom.
Osim kockica, nestala je i nekakva slika, o kojoj nisam uspeo više da saznam. Pretpostavljam da se radi o 'thanke' slici na svili, koja ima veliki relikvijski značaj, jer je oko njenog nestanka vladalo najveće uzbuđenje.
Kalmički prvaci učinili su sve da od gostiju sakriju ovu neprijatnu...
Šta? Situaciju? Događaj'? Dođavola!
Džon Dajnili Prins zatvori penkalo i odloži ga, pa pozvoni momku da mu donese frok-kout, izveštaj će završiti sutra, mora sada da požuri kod Kiti na Svetog Nikolu. Pozvan je na ručak, kao da je član porodice, što mu neobično godi. Iz Amerike su poslednjih dana počele stizati Božične karte, uglavnom sa pridruženim pisamcima u kojima se prijatelji žale na Veliku De¬presiju, ali od njegove porodice još ništa. Čak ni Sara nije poslala svoju uobičajenu listu narudžbina Santa Klausu.
Koliko je razumeo, na ručku će osim njega biti g-đa Mila, Kitina majka, i gosn Savin otac, g-din Radoje Đurđević, industrijalac iz Smedereva, dakle preživeli roditelji, kako se bez imalo štovanja izražava Kiti, kao i njezini ujak i ujna koje još nije imao čast da upozna, lanjskih godina večito su bili na putu o Svetom Nikoli, jer je 'ujna morala da radi'?! Hara-Davanovi će naići tek posle podne, zajedno sa svetinom, koja će do kasne večeri ulaziti, izlaziti, ulaziti, izlaziti... da ti se zavrti u glavi od tolikih lica i ženskih šešira. Sveti Nikola je valjda najveća beogradska slava. Dugo mu je trebalo da shvati šta su uopšte slave. Ako je tačno i shvatio. Svako ko drži do sebe, a nije sam domaćin, danas i sutra obići će bar tridesetak sla¬vljeničkih domova - žito, gutljaj kafe ili selterske vode, par sićušnih kolačića od čistih oraja i šećera, orancina, urmi i suvih smokava, maroni glase, mmm, i kitnkes, obožava kitnkes, nekoliko ljubaznih reči - uglavnom nabrajanje gde su sve bili a gde još treba da stignu - i do viđenja! Za neke i do dogodine, na slavu se ne zove, pa među prolaznim gostima ima i pukih radoznalaca koji koriste priliku da obiđu domove poznatih sa kojima su tek na dobar dan, ne bi li posle imali čime da ispiraju usta, za šta je Kiti omiljena čaršijska mentolska vodica. Na slavski ručak se ipak zove, to je za uži krug, kod Đurđevića je postan, mmm, Pi Džej se već oštri na Maruškin đuveč od dimljenog šarana, pite od praziluka i kiselog kupusa i još trista čuda.
Pogled mu ponovo pade na nedovršen izveštaj. Sutra će priložiti i prevod članka iz Politike, a izveštaj će možda napisati iz početka, zavisi šta će danas čuti od Kiti, jutros, u telefonskom razgovoru, obećala je spektakularne novosti. Sad on još laže Departman zbog nje! Nje ili Kaje. Zbog obe! Veštice! Velike i male. Optužuje pred Amerikom srpsku decu za krađu kalmičkih farbanih kostiju za vračanje! Da mu je znati koliko istine ima u Kitinim pretpostavkama... Ona je ubeđenal Ona je uvek ubeđena kad Kaja treba da ispadne... Šta? Stari diplomata je uznemiren. Još od onomad.
Dan-dva nakon rođendana, i nakon što je njegov i Kajin poklon, punjenog zmijskog cara dala obesiti iznad vrata pisaće sobe, smilovala se da mu ispriča šta zna:
Igru koskicama, šagalcan, igrala je jesenas ne¬koliko puta sa svojim malim futbalerima na Kineskom igralištu, kada je obilazila građevinu. Nešto između krajcarica i domina, objasnila mu je, ni njoj samoj pravila nisu baš najjasnija. A tek što je Pi Džeju bilo jasno šta su kraj carice! Pokušala je da ga nauči na tepihu u salonu ali ih je Maruška oterala, morala da čisti. Postoji još par igara s koskicama sem šagalcana, neke skačke i dva metka, ako je dobro razumela, ali to ne mogu da igraju jer nemaju dovoljno koskica, nedostaje im pet. Tom je prilikom i čula za bakšin komplet, iz¬ložen u svešteničkim odajama. Ne, nisu se dečaci spremali da ga ukradu, prosto su pričali. A ona im je predlagala da ih nauči da igraju klikere, što su uz smeh odbili, naravno da već znaju, to igraju sa srpskom decom u školi.
Ručak posle osvećenja hrama Kiti je napustila ranije, negde u pola slatkiša. Ljubazno se izvinila bakši Umaljdinovu i D-r. Ha-ra-Davanu, od kojih je ovaj dru¬gi znao o čemu se radi, s obzirom da je i sam sa poro¬dicom bio pozvan na njeno večernje slavlje, zatim se okre¬nula gostujućem pariškom ba¬kši, sklopila dlanove i naklonila se prema njima, kako su je njezini futbalerčići naučili, i na francuskom ga zamolila za oproštaj, ali ona neizostavno mora... Sveti čovek se samo nemoćno nasmešio - on fran¬cuski ne zna, kao što ni novi beogradski bakša ne zna srpski - i odgovorio jednakim naklo¬nom. Ostalim zvanicama, a pre svega predstavnicima diploma¬tskog kora, bio je namenjen jedan obezoružavajući osmeh i mahanje s vrata, Pi Džeju je čak i namignula. Oko tog dela priče se slažu, budući da su oboje bili prisutni, jedino što Kiti u sve¬mu tome nije videla ništa skan¬dalozno a on je u zemlju hteo da propadne zbog njenog nami¬givanja u verskom objektu. Šta se dalje dogodilo - ide njoj na reč. Izašla je iz pagode i zaobišla je sa zadnje strane, htela je pre nego što krene samo da proveri jesu li je majstori poslušali kako treba. Jedan su oluk bili postavili tako nakrivo, da je iz daljine zbog optičke varke izgledalo kao da se ceo hram naherio i da će upravo skliznuti put Du¬bokog potoka. Jesu, ali su pri tom napravili oštećenja na bledožutoj fasadi, upravo je proveravala obim štete, koju će neizostavno reklamirati, kada su iz svešteničke kućice, osvrćući se levo-desno, šmugnuli Učur, Ljalja i još jedan dečak, ne zna mu ime, igrao je levo krilo u Učurovom timu. Obazrivi - da, ali dovoljno - ne! Dvorište se jeste bilo ispraznilo, vernici su se razišli kućama, ostavivši svoje glavešine da goste dobrotvore i visoke zvanice; i srpski radoznalci su otišli svojim pu¬tem, u dvorištu se više ništa zanimljivo nije događalo. Ali jeste iza hrama, na onom uzanom delu placa koji gleda na upravni sokak, gde dečaci nisu ni oko bacili. Hm, možda ne baš zanimljivo, ali potencijalno opasno, vazda radoznala g-đa Đurđević! U prvi mah njoj u tom prizoru - dečaci napuštaju sveštenički stan - ništa nije zaškripalo. Verovatno ih je neko poslao da nešto do¬nesu, da poslušaju... Izašli su iz dvorišta zviždućući, a onda, kako su se dohvatili Budiske ulice, zaždili niz¬brdo smejući se ko da ih trista smešljivih đavola gone. Pa dobro, dečija posla, pomislila je Kiti i proverila i ostale oluke, da ne treba još koji bolje fiksirati... Obišla je tako kuckajući oluke oko celog hrama, taman je jednom nogom stupila u prednje dvorište, kad se brzo trgnula unazad, iza ćoška.
Iz pagode je izašla Kaja!? Kiti je sačekala desetak sekundi, misleći da će sad za Kajom krenuti i ostali, makar njeni roditelji!? Što je izgledalo malo vero¬vatno, pre samo nekoliko minuta ostavila je muškarce usred razgovora uz džembu, onaj njen omiljeni kalmički čaj, slani, s puterom, trebalo je uslikati fon Grundigovo lice dok prinosi šolju ustima, a gospođa Sara je na drugom kraju sofre nutkala nekakvim ružičastim sutlijašem malog Cingisa.

Ne, za Kajom nije izašao niko. Kiti je, po sopstvenom priznanju, bilo sramota što gviri, ali je imala predosećaj... I Kaja se, kaže, osvrnula oko sebe, kao dečaci maločas. Izašla iz dvorišta i krenula niz Budisku. Za razliku od svojih vršnjaka, ona nije potrčala, kretala se kao mlada mačka podignutog repa. Pi Džej ne može baš da zamisli mladu mačku podignutog repa u zimskom kaputu-uniformi Ruske gimnazije, koji najvećma na mundir liči. Pa vrcka stražnjicom i ima krive noge objasnila je maliciozno Kiti. Mnogo se ona u mačke i žensku lepotu razume, podsmešljivo je pomislo Pi Džej.
Kako bilo, Kiti je pohitala do morgana, odakle je uzela i preko čizmica navukla gumene galošne, sve kaljave od onog futbala, i krenula za Kajom. Koja je, opet, 'pod veoma oštrim uglom sekla izohipse', šta god da je to književnici arhitektonskog usmerenja značilo, ali joj je otežavalo praćenje. Spuštala se u šreh prema Mis Irbijevoj, Srbi svakoj kozjoj stazi nadenu ime! Ovaj se puteljak strmoglavljuje od Pašine česme do izvora Dubokog potoka, a zatim nastavlja s njegove desne strane uz redak bagremar u pravcu Dušanovca. Leti se tuda moglo proći motorbiciklom, sada je to samo mrzlo blato, Kiti se sve nadala da se Kaja nije uputila u tom pravcu, ako izađe na potok praćenje će biti praktično onemogućeno.
Kaja je, međutim, negde na pola padine izbila na Mis Irbijevu, presekla je i zagazila u prtinu između dve bašte, u ove zimske dane pustopoljine pod neta¬knutim snegom preko koga se od podnevnih topljenja i noćnih mržnjenja navukla tanka ledena kora. Kiti je zastala, spremna da se okrene i vrati, em žuri kući, em ne može za njom čistinom, kada je začula zvižduk. Poznatu melodiju, ma kakva melodija, tri tona, kojima se futbaleri Ljaljinog tima dozivaju po terenu. I sama je pokušala da reprodukuje više puta, bez uspeha, zviždanje joj nije baš jača strana, požalila se Kiti, a Pi Džej je pomislio kako je to velika šteta, još bi i zviždala po diplomatskim primanjima. I dalje? Niš¬ta. Kaja je produžila ka nekakvom useku na kraju druge bašte, zašla za njega i nestala. A Kiti je požurila kući da se sprema za svoj žur.
Eto toliko je znala one večeri posle rođendanskog slavlja. Nedovoljno da bi Pi Džeju rekla išta više od svoje pretpostavke da je nestalo pet dvadeset i petih ovcinih pršljenova, dečaci nisu pokrali čitav komplet pokojnog bakše, već tačno onoliko koskica koliko im je nedostajalo. Crkvena slika koja je takođe ukradena?! O njoj nije imala nikakve predstave. I? Kakvo je njeno objašnjenje?
'Cherche la femme!' uskliknula je, to onomad, g-đa Đurđević, nimalo sifrežetski. A Pidžin se stao osvrtati na kakvu sad pa ženu ona misli. Mislila je na Kaju!? Ma ite, molim vas! Da, da, na Kaju! Ljalji je petnaest, kao i Kaji, mali je rastom ali je prava čigra i veliki opasnik, idol je čak i Srpčićima iz kraja, jer može sve i sme sve. Pi Džej zapravo zna Ljalju, Kaja ga je jesenas par puta dovodila na jahanje na Dušanovac, to što je mališan izvodio s konjima prevazilazilo je svaki rodeo kojem je prisustvovao, ono, dok se još aktivno bavio etnologijom po sopstvenoj domovini. Bio je oduševljen ali i prestravljen u isto vreme, jer je svaka dečakova vratolomija izazivala Kaju da pokuša to isto. S promenljivim uspehom, ali s jednakom neustrašivošću. Pa šta sad s tim Ljaljom? Ništa, tu je i Učur, godinu dana stariji. Igra za podmladak FK Jugoslavija, lepo razvijen za svoje godine, prima i nekakvu hranarinu od kluba, nije tipična kalmička gologuzija. Onom trećem Kiti ne zna ni ime, po godinama je tu negde, lepuškast dečko, po azijatskim standardima. I šta s tim? Pi Džej je već počeo ozbiljno da se žesti. Kako šta, pa zar on nije primetio kako je Kaja sva napupela u poslednjih godinu dana, kako je... 'So, what? Konkretno, Kiti, pa šta?' prekinuo ju je, brkajući srpski i engleski, siguran signal da je obaška razdražen. Konkretno, njena je pretpostavka da je Kaja ponudila dečacima nešto od svojih čari, čuj, čari, u razmenu za ukradene predmete, te da ni poslovično pošteni i ispravni mali budisti nisu odoleii. 'Ali Sara...' promucao je Pi Džej koga je trenutno strašno zabolela glava, da bi Kiti sad presekla njega: 'Kaja, Kaja, a ne Sara! Sara je u Americi, i nije pod vašom paskom, hvala bogu, inače biste joj vi porcelanske lutke kupovali dok se ne uda! Uzgred, moguće je da se ona ne zavlači po rupama, kao Kaja, ali otkud vama ideja da se vaša unuka ne pipka i ne ljubaka s momcima po njujorškim matinejima? Pa šesnaest joj je, zaboga!' Kakvim crnim rupama, starom diplomati je na onu glavobolju i srce krenulo da preskače.
A Kiti je izvukla fotografiju! Rupe! Nije je mrzelo da sabajle nakon proslave rođendana, a poznato je koliko ona voli da čmava, njen izraz, sedne u morgana, natovari u njega kalfu iz Foto-Bore iz Aleksandrove, malo poviše Tramvajskih šupa, sa sve opremom, i povede ga u ekspediciju u Mali Mokri Lug.
Lako su razrešili misteriju, ako su je razrešili. Poslednjih godina mnogo se gradi uz Gospodarski put, na strani prema Dubokom potoku, krče se voćnjaci i bašte i podižu skromni domovi za radništvo, mimo bilo kakve pametne regulacije. Soba-kujna-poljski klozet, ako na placu ostane mesta za kakvu trešnju ili šljivu i dve vreže paradajza, dobro jest.
Ćorsokaci se kao prsti s Gospodarskog puta zabijaju u padinu, kojih stotinak metara najviše. Tako da je Kiti bila iznenađena onim što je zatekla mnogo dalje, u još nenapadnutim povrtnjacima, na mestu gde je nestala Kaja. Neko se očigledno još letos nameračio tu da gradi, saobraćajni pristup obezbedio je iz Mis Irbijeve. Ako je to pristup, dva kolska traga do druge bašte od puta - Kiti ni pomislila nije da skrene morganom čak ni u Irbijevu, ostavila ga je gore kod česme, pa se s kalfom, kamerom i nogarima odšuljala nizbrdo pešice. Kako god, taj neko krenuo je u radove, zasekao brdo i otkopao - tunel! Samo komad tunela, dužine sedam-osam metara, koji prodire u brdo i završava... odronom zemlje? Klasična potkovica, širok ni metar, visok ni dva, ali izuzetno solidne gradnje, opeka i kamen, vrstu veziva nije golim okom mogla oceniti, ali će narednih dana svakako uzeti uzorak i odneti nekim prijateljima u Beogradskom arheološkom društvu. Nada se da će potvrditi njenu sumnju - opet sumnju, dozlogrdilo je Pi Džeju - da se radi o ostacima rimskog vodovoda starog dve hiljade godina! 'Zaboga, Kiti', zavapio je, koliko se seća, izem ti pisce i njihova preterivanja, 'ta niste bili u Rimu već u Malom Mok¬rom Lugu! Da niste i čitav Koloseum našli, kilo¬metrima od negdašnje rimske naseobine, sve tražeći kalmičke ovčije koske?' Na šta mu je oštro odgovorila da koskice, doduše, nije našla, ali je u tunelu pronašla ognjište koje se redovno koristi i lepo održava, kao i konjsko ćebe koje je pre mesec i po nestalo sa njenog rođenog konja Damjana u Dušanovačkoj štali, zbog čega je, očigledno ni krivog ni dužnog, bila nagrdila štalskog momka. Nije ga mogla ubediti da je to baš njeno konjsko ćebe, usprotivio se, moglo je biti bilo koje. 'Valjda ja poznajem novo novcato škotsko ćebe na crvene kocke koje mi je gospođa Mila Majka poklonila iz čisto provokatorskih pobuda, pokušava da mi obja¬sni da smo nas dve sad već vršnjakinje, te da bi se mogle više družiti, u ćebad ušuškane, paz da nećemo, koje sam iz istih stopa poklonila konju, a vaša ljubimica ga je ukrala od Damjana, da se ima na čemu valjati sa svojim...' Nije hteo dalje da sluša! Sve su to najobičnije gluposti. Deca imaju skrovište! Sva deca se igraju na isti način, pa i on je imao kućicu na drvetu, i ona je sigurno... šta bi dao da je imao svoj tunel! Pa još rimski, nek joj bude.
Tokom gornje poduže rekapitulacije u Pi Džejevoj glavi, šoferu je uspelo da istera roudster uz kli¬zavu kaldrmu Pozorišne ulice, skrene prema Aleksandrovoj i stigne skoro do Beogradske. U jedan mah Pi Džej je pomislio da zaustavi auto i skine se kod Marsovca, da pogleda imaju li kakvih punjenih veštica, srpski rospija, ne bi li upotpunio rođendanski poklon za Kiti, ovaj put zaista bez Kajine asistencije.
Za šta ona optužuje dete! Dobro, ako su i ukrali proklete koske, pa šta!? Dečija posla. Čak i ako je Kaja umešana, kao saučesnica, ni to nije toliko strašno, mada će joj očitati bukvicu. Ali Kiti! Nju sad već definitivno hvataju lutke! Ne zna kad tačno dođu te godine, ali se seća da je i gospođa Prins, pokoj joj duši, vazda blagorodnoj, negde pred Veliki rat najednom bila pomantušila, ne baš na ovaj način kao Kiti, šta reče neki dan, ona bi Markiza de Sada na francuskom da proučava, a dete optužuje za polnu radoznalost, šta dete, i Saru koju uopšte ne poznaje, njegova Sara... Toliko se uznemirio da je prevideo i Marsovca, i Kamenović, roudster je već skretao u Stišku prema Grantovcu.
Kada je stigao u dom Đurđevićevih i pozdravio Kiti malo manje srdačno nego obično, što njoj nije promaklo, a njemu nije promaklo da njoj nije... ako!, ostali gosti su već bili na okupu, pili aperitiv i mezili domaću šunku. I načisto ga zbunili, kao što ga uvek zbunjuju pravoslavni običaji. Jedva je naučio da propisno čestita slavu, gde se zove a gde ne, šta je mrsno a šta posno, već danima gleda kako sluškinje po zaleđenim ulicama razvlače džakove u kojima se koprcaju živi šarani, Maruška je po dimljene još prošle nedelje išla skelom preko Dunava, u Banat, donela je i njemu par komada, mis Seli se tako izbečila na njih da je bio veseo tri dana, i gle ti posle sve te muke i posne frtutme kako gosn Sava tašti naliva rakijicu a ujna, s paunovim percetom na šeširu, koju još nije imao čast... Ujna!!!
Ujna je, kao da ima oči na leđima, kako joj je prišao odložila viljušku sa još nataknutim povećim zalogajem kuvane šunke s renom, okrenula se od gosn Savinog oca sa kojim je do tad ćaskala i pružila ruku na rukoljub.
„Ujna Olga! Drago mi je!" izgovorila je Kalmikinja, Pidžin je tako zapanjen da u prvi mah ne primećuje ni njene godine - starija je od Kiti, ali i prilično mlada za jednu ujnu nekome ko ni sam nije prolećni cvetak, ni akcenat - govori srpski kao da je pregršt vrućih kroketa u usta stavila, dok beogradski Kalmici obično zvuče kao Rusi? A tek boja tog glasa, nekakav prozukao diskant... Mahinalno joj se obratio na ruskom. Ujna Olga je na to još više isturila jagodice i iskosila oči, ljupko skupila naružirane usne u pupoljak i odmahnula glavom, kojom joj se prilikom uznemirilo paunovo perce na vr' šešira. Ne razume ga. Tek ovo je ličilo na neugodu. Mogao je, naravno, da govori srpski kao i ona, trivijalno rešenje, ali propast omiljenog mu uvodnog štosa - da se sagovorniku koga tek upoznaje uvek obraća na njegovom ili nekom neočekivanom jeziku - njegov anglosaksonski i lingvi¬stički ponos, što je ubitačna kombinacija, nije mogao da podnese. Premišljao se tek delić sekunde, ipak predugo:
,,Oh, I am so sorry! I thought that you speak some Serbian. Call me auntie Olga, please! Nice to meet you."
,,D-r. John Dyneley Prince, U.S. Minister to Yugoslavia, P.J., nice to meet you!" odgovorio je zbu¬njeno, pa brže-bolje krenuo da se vadi. „Let me guess? San Francisco? I recognised the accent."
„No, my dear, Urga! Or Ulan Bator, if you prefer Soviet names."
Kiti je prasnula u smeh. Za njom i ujna Olga, što je zazvučalo kao da je neko najednom slupao čitav servis najtanjih šampanjskih časa. Pridružio im se i gosn Radoje, gromoglasno, dok mu se sin Sava, dostojanstven kao i uvek, samo tiho smejuljio. Ujka Milivoje, njegovo ime je Pidžinu poznato iz Kitinih priča o detinjstvu, ostao je ozbiljan, ali vidno za¬dovoljan utiskom koji je na američkog diplomatu ostavila njegova supruga. Jedino smrknuto lice u ovoj družini imala je gospođa Mila Majka, Kitin izraz. Ako su Pidžina svi instinkti odjutros izneverili, ovaj jedan nije, pokazaće se, gospođa Mila već dve decenije nikako ne odobrava brak svog mlađeg brata sa ovom Azijatkom, kao što uostalom ne odobrava ništa o čemu sama ne odlučuje. Što se odnosi i na Pidžinovo i Micino 'zamajevanje mokroluškim Kinezima', kako ih ona zove. S druge strane, prema Kaji je neobično fina, ali to je Mici uzinat, a pomalo i u cilju dodvoravanja Pidžinu, na koga je, među nama rečeno, pomalo bacila oko, on udovac, ona udovica... Račun bez krčmara.
Tek, smeh a kvadro se ori Pocerskom 14, dok američki poslanik zblanut seda na mesto koje mu je namenjeno, između ujna Olge i Kiti. Posle mu je trebalo tri prepečenice da dođe sebi, dok je slušao najkraću verziju putešestvija mongolske devojčice Ogačen, od Urge, sovjetskog Ulan Batora, u kojem je rođena, preko Pekinga i Sangaja, gde je otkriven njen muzički talenat, i San Franciska, dakle ipak je nešto pogodio, u San Francisku je učila engleski, do Njujorka. Gde je potonja solistkinja Metropoliten opere, sopran Olga Čejni, na čajanki kod svoje učite¬ljice pevanja, Hrvatice Milke Trnine, 1907. upoznala naočitog Srbina, koji pohađa neke napredne tečajeve iz fizičke geografije na Kolumbiji. I postala Olga Hadži Kostić, Beograđanka. Još uvek nastupa, pod svojim umetničkim imenom Čejni, doduše mahom po evropskim operskim kućama, u Metropolitenu nije gostovala već tri godine iako redovno produžuje američki pasoš, zlu ne trebalo. Cesto obilaze njenu učiteljicu i velikog uzora, koja sada živi u Zagrebu, još uvek ponekad uzme neku poduku. Stalno su na putu, ona i uja Milivoje, koji nije samo njen suprug već i im¬presario kakav se samo poželeti može... Zato Kiti na pitanje čime se bavi njen ujak večito u šali odgovara 'Ah, njega žena izdržava, upala mu sekira u med!', presabira se Pidžin i pruža čašicu da mu gosn Sava sipa još prepečenice, dok Kitina majka, a Olgina zaova, vidi krajičkom oka, navija ćošak batistne salvete oko kažiprsta i cepti od muke.
„Čorbica!" Maruška, sva zajapurena, urođeno graciozna ko indijsko slonče, treska posred astala porcelansku činiju potaža od duleka ukrašenog svežim listovima celera i skuplja im pod nosom male tanjire za predjelo. „Dosta je bilo, gosn Pidžin, još ćete se opiti pa da posle podne moram da vas sklanjam od gostiju u devojačku sobu, a ja sam poštena cura. Ajde sad malo da postite, dragi moji Srbi, Amerikanci i Kinezi, nema više šunke, ne da sveti Nikola."
„Maruška, jezik zazube", tiho je preseče gosn Sava, ona se ič ne bremza, već natrpa i rakijske čašice preko tanjirića i otrupka u kujnu.
„Mico, tu devojčuru treba..." poče Mila Majka strogo, kako je Maruška napustila trpezariju.
„Mama! Gledaj svoju poslugu. I svoja posla."
„Stvarno se raspustila, u pravu je gospođa Mila", gosn Radoje bi da drži priji stranu, čisto reda radi, Mica je jako gruba prema njoj. ,,A sećam se kako je preplašeno derište bila kad je došla iz Debeljače, samo što mlekadžiji nije govorila ljubim ruke!"
„Pustite, papa!" nasmeja se Mica. „Malopre je tom istom mlekadžiji kuvala rakiju, pa je izgleda cugnula s njim."
„O, ja volim kuvanu rakiju!" pridruži se veselo i ujna Olga vox acuta. „Posle horza, domaće vodke od kobiljeg mleka, koju nisam okusila bezmalo pola veka, srpska kuvana rakija mi je najdraže piće. Je l' tako Milivoje? Možda da skoknem do kujne i obiđem Marušku i mlekadžiju, eto vama sve čorbe."
„Jeste, ja mojoj Olgi svako jutro u krevet do¬nosim na poslužavniku jednu crvenu ružu i šoljicu vruće rakije", šali je vičan i uja Milivoje, atmosfera se polako popravi, čak su i Marušku, u narednim antreima, od kojih je onaj sa đuvečom od dimljenog šarana bio posebno burno pozdravljen, stali zajednički zavitlavati kako trza na dvojicu - mlekadžiju i ame¬ričkog poslanika, ne može da odluči koji joj je draži i koga bi pre skleptala u devojačku sobicu. Pri tom se i Pidžin, koji nije davao verbalnog doprinosa ovome šegačenju, slatko smejao devojčinoj zbunjenosti, tri prepečenice i ne zna se koliko čaša najkvalitetnije smederevke iz podruma gosn Radoja učinile su da se opusti kako odavno nije. I ne samo on, svi za stolom, osim gospođa Mile, koja se ukrutila na stolici kao da je portfiš progutala.
Oglasila se tek kad je Maruška najavila kafu i kolače:
„Meni ćeš doneti prašak za glavu."
,,A ujna Olgi, Pidžinu i meni ćeš servirati u pisaćoj sobi", nadovezala se Kiti, još uvek nasmejana.
„Mico, kakvo separatisanje, slava ti je, gosti samo što nisu", Mila Majka je iskolačila oči na nju.
„Imamo jedan važan razgovor da obavimo, nećemo dugo. Ti me odmeni ako ko porani, neće ti teško pasti? Ili još bolje, pusti muškarce u salon da zapale, a ti lezi malo u gostinjsku sobu, dok prašak počne da dejstvuje."



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
7.

USPOMENE IZ GOBIJA
„Madam Olga, potpuno sam zatečen", izgovara Pidžin jedva primetno zaplićući jezikom, dok se smešta u jedan od dva Plečnikova četvoronožna eksponata u Kitinoj sobi, neudobnu, uzanu stolicu naspram operske dive, a Maruška gunđajući rasprema razbacane pelire i indigo sa stočića za kafu, baš-tenskog, od kovanog gvožđa, udarila se o ćoše i sad će joj ostati šljiva na butini, samo je njena gazdarica, trista je đavola na trista strana raznelo, u stanju da iskombinuje tako glupave i nemoguće stvari a da opet sve to... Liči na nju! Da ubiva ljude i nameštajem, grom je...
„Daj to vamo", javlja se u gornjim kletvama pomenuta sa svog prestola iza smith premiera, „sve ćeš mi zabrkati. Ostavi taj poslužaonik i idi dole, imamo posla." Devojci nije trebalo dvaput govoriti. Ima dana kad je ova luda kuća još luđa!
„Znate, madam", nastavlja Pidžin tamo gde ga je Kiti omela svojom upadicom, „slušao sam vas mnogo puta, mladu Olgu Čejni, veliku nadu Metropolitena. Koja je najednom nestala. Doduše, i ja sam ubrzo za vama napustio Njujork, vandrujem poslom po svetu i samo povremeno se vraćam, na godinu-dve, tako da sam vas zameo po sećanju. Ali gde vas srećem posle dvadeset godina?! Neverovatno! A tek magnificant Trnina! Da prekine karijeru na vrhuncu slave. Za njom odoste i vi. Nije bilo u štampi, pomislio sam da ste i vi iz zdravstvenih... Kako je madam Trnina sa zdravljem?"
„Sasvim dobro", slegnu ramenima ujna Olga, bez namere da ulazi u detalje.
„Znate, Kiti, draga", Pidžin se okrenuo domaći¬ci, „Pučini je za magnificant Trninu govorio da je najbolja Toska ikad..."
„Znam, živim u istoj državi sa njom, iako se to po mnogo čemu ne bi reklo", prekinu ga nestrpljivo novelistkinja, „šta mislite šta novine pišu o njoj? Pučini ovo, Karuzo ono, Toskanini ovo... kao da sve to nije bilo pre Hrista. Nego, nismo zbog priča o Milki Trnini ostavili muškarce na milost i nemilost Mili Majci."
„Nego?" malo blentavo ponovi Pidžin, nije tre¬balo toliko da pije. Ali susret sa Mongolkom Olgom Čejni koja govori srpski i preziva se Hadži, zaboravio je kako dalje, moraće kasnije diskretno da pita Kiti, na Istočnom Vračaru, Beograd, Srbija, bio je previše čak i za jednog takvog naučnika-avanturistu kakvim je sebe držao.

„Zbog ovoga!" Pidžin iz ruke g-đe Đurđević, pružene preko kucaće mašine, uze list pelira i poče da ga prevrće, ne zna s koje strane se gleda, tu je nekakav crtež mekim krejonom, nekakav konj u galopu, najviše liči na one sa dečijeg vrtuljka, onda neke izvrnute noge...
„Ama, Kiti, šta je ovo?" zbunjeno pita.
„Eto vam vaše tajanstvene slike, bakšine, pro¬našla sam je. U Kajinom herbarij umu, kao što sam i pretpostavila. Da će to nositi sa sobom, da neće smeti da ostavi kod kuće. D-r. Erenženu na izvolte."
„Ali, Kiti, ovo nije nikakva verska... Ovo je obi¬čan papir, i ovo ste vi nacrtali? Ne mogu da verujem! Šta rade ovi ljudi?"
„Ta horseback seks, zaboga", umeša se ujna Olga veselo. „Nećete mi, Vaša Ekselencijo, reći da je za nekoga ko dolazi iz zemlje Sitting Bulla to nepoznata pojava? Da smo sve baš mi Mongoli izumeli?"
„Ali, ali... Ovaj čovek dubi na glavi!?" Ujna Olga se na njegove reći nasmeja a g-đa Đurđević nestrpljivo zabaci glavu unazad i obrati se pogledom nebesima, to jest gipsanim radovima na plafonu, da usliše njene molitve i opasulje Pidžina. ,,A žena... Pa ona je... Pa ovo je nemoguće!"
„Meni bi bilo nemoguće, živa vam stojim! I za vas bih se mogla kladiti da bi vas kaplja udarila. Tek Damjan ne bi..."
„O, ko je gospodin Damjan?" ushićeno zapita uj¬na Olga.
„Moj konj, tek on se ne bi dao ovako šikanirati. Ali si mi ti, Olga, sumnjiva! Pidžine, znate li kako je Olga prvobitno stigla u Kinu? S mongolskim cir¬kusom! Ona je svestrana umetnica."
„Ćuti, Mico, nemoj da te čuje uja Milivoje", ki¬koće se slatko operska diva, na lusteru se zatresli staklići. ,,I zašto ti se konj zove Damjan, kikikikiki..."
„Svaki drugi se zove Zelenko, pa zato."
„Ali, Kiti, moje dame, ne razumem... Kiti, vi ste ovo nactrali, sram vas bilo!" ljutnu se američki pos¬lanik, ovde se svi dobro zabavljaju sem njega. Biće da je na njegov račun, pomisli treća od onih prepečenica u njegovoj glavi i to ga ražesti.
„Nisam nacrtala, precrtala sam! Po sećanju, sa originalnog starog crteža koji je vaša ljubimica istrgovala od svojih momaka, a koji su oni zbog nje ukrali..."
„Lažete! Bakša Borinov ne bi nikada držao ovako nešto opsceno u crkvi. Ne bi držao uopšte!" A sad još vređaju njegovog pokojnog prijatelja koji je život proveo u celibatu!
„Slabo ste vi pratili te poduke iz budizma, bojim se. Zato je ujna ovde, da vam objasni šta su deca tačno ukrala."


„... Osim kockica, nestala je i nekakva slika, o kojoj nisam uspeo više da saznam. Pretpostavljam da se radi o 'thanke' slici na svili, koja ima veliki relikvijski značaj, jer je oko njenog nestanka vladalo najveće uzbuđenje.
Kalmički prvaci učinili su sve da od gostiju sakriju ovu neprijatnu...
Osim kockica, nestao je i crtež iz kolekcije Danzanravjaae, Strašnog i Plemenitog Sveca Gobija, mongolskog lame iz XIX stoleća koji je bio verski, a po svemu sudeći na neki način i sekularni zapovednik Istočnog Gobija, budući da se borio za autonomiju od vladajućih Mandžuraca. Ova je neverovatna povesna ličnost zapadnom svetu potpuno nepoznata te ću se na njoj nešto podrobnije zadržati:
Kao petogodišnjeg dečaka, budisti iz reda 'crvenih kapa' proglasili su ga za petu inkarnaciju Surovog Boga Gobija i uzeli pod svoje od oca koji se izdržavao prosja-čenjem. Nakon završenih najviših budiskih škola, mladić je preuzeo namenjenu mu ulogu, formirao manastir Khamaryn, na sat hoda od Sainshanda, prestonice Istočnog Gobija, a sve to na kojih 450 milja južno od Urge, da¬našnjeg Ulan Batora. S vremenom je u toj zaštićenoj i mističnoj dolini davno presušene reke izgradio osam¬desetak bogomolja, izuzezno lepo dekorisanih, ispunio ih statuama Bude, oltarima, budiskim točkovima, religioz¬nim tekstovima i svime onim što je priličilo jednom Stra¬šnom i Plemenitom Svecu. U tom kompaundu je obrazovao buduće lame, vodio umetničku školu, otvorio pozorište, bavio se diplomatijom - primao važne strane goste - i ostalim državnim poslovima kojima je štitio suverenitet ovog dela Mongolije. Zaslužan je i za osnivanje prve svetovne škole, u kojoj su, u pustinji Gobi, u prvoj polovini XIX veka!, jedni uz druge učili dečaci i devojčice, što govori o vizionarskim sifrežetskim shvatanjima ovoga čudaka.
Sam Danzanravjaa nije bio samo širokih svetonazora već je bio i jedna, ako se tako može reći, renesansna ličnost. Pisao je poeziju, komponovao, a mnoge od njegovih pesama i dan danji se mongolskoj deci pevaju kao uspa¬vanke. Bio je i dramski pisac, u izvesnom smislu i reditelj, scenograf i kosiimograf, sam je rukovodio izvođenjem svo¬jeg, današnjim jezikom rečeno, mjuzikla o Činkis-kanu, koje je trajalo dve nedelje, a držao je i na kamilama putujuću glumačku družinu od dve stotine glumaca. Tekstovi, skice, pa i neki sami celi kostimi iz predstava, sačuvam su do danas. Legenda kaže da je svoje pozorište vodio čak i na turneje u inozemstvo, tokom svojih diplo¬matskih poseta, kojom je prilikom izučio više stranih jezika.
Ovde je potrebno napomenuti da budiski kaluđeri iz reda 'crvenih kapa', za razliku od 'žutih' kojima pri¬padaju i beogradski lamajci pa samim tim i pokojni bakša Borinov, ne moraju redom biti u celibatu. Neke grupacije, među kojima je i ona kojoj je pripadao lama Dan¬zanravjaa smele su se ženiti, te je Strašni i Plemeniti Sve¬tac Gobija imao čak dve žene, ali i bezbrojne konkubine. Predanje kaže da je ovaj harizmatik po nekoliko nedelja provodio u pećini kojima istočni deo pustinje obiluje -isposnici, u molitvi, gotovo bez hrane i vode, da bi zatim naredne mesece proveo pod okriljem manastira pušeći, opijajući se i uživajući u najobesnijim orgijama. Među njegovim rukopisima čuva se i jedan svojevrstan pornografski 'ljubavni priručnik', po svemu sudeći nešto nalik na Kamasutru (jedna kopija Burtonovog izdanja Kamasutre postoji u biblioteci Antropološkog Departmana Kolumbije, ako je kome od interesa), ilustrovan sa 108 njegovih originalnih crteža polnog čina u različitim 'preporučenim' pozicijama?!
Jedan od tih crteža ukraden je u Beogradu, iz ostav¬štine pokojnog bakše Mačunde Borinova.
Odgovor na pitanje kako u to mogu biti siguran, s obzirom da ukradenu sliku nisam ni video, još manje je ijedno zapadno oko bacilo pogled na spise mongolskog lame Danzanravjaa, vraća nas ponovo u sredinu devetnaestog stoleća.
Kontroverzni lama otrovan je 1856. godine, po nalogu Mandžuraca čiju svetovnu vlast nikako nije priznavao i kojoj se suprotstavljao svojim delom i uticajem u narodu. Sve škole i umetničke radionice koje je vodio zatvorene su, njegovo pozorište je srušeno a glumci raspuš¬teni, dok je manastirima naloženo da ubuduće mogu obavljati isključivo svoje verske delatnosti. Sve dragocenosti koje je Danzanravjaa na poklon dobio ili sa svojih dalekih putovanja doneo, njegovi rukopisi, slike, skice i gotovi kostimi iz pozorišnih predstava, kolekcija lekovitih trava i još nebrojena šarolika blaga, sakupljene su na jednom mestu. Tom se prilikom osoba, i sama visoki sveštenik 'crvenih kapa', čija bi se dotadašnja dužnost kod ubijenog lame mogla okarakterisati recimo kao sekretarska, zavetovala da će po cenu života čuvati njegovu ostavštinu u materijalnom i duhovnom pogledu.
Dužnost 'čuvara svetinje', mongolski Takhilch, otad se prenosi s kolena na koleno, po muškoj liniji u ovoj porodici. Otac na najstarijeg sina prenosi sva znanja o Danzanravjaai, do najsitnijih detalja ga upoznaje sa sadržajem nasleđa i njegovim poreklom, ali dečak prolazi i svojevrstan dril jačanja tela, volje i ubeđenja, kao i najviše budiske škole. Načela Takhilcha svode se na sledeće: 1) ostavština Danzanravjaae nije privatno vlas¬ništvo već pripada mongolskom narodu; 2) shodno tome nijedan predmet ne srne da napusti Mongoliju; 3) ukoliko je ostavština na bilo koji način ugrožena, Takhilch je obavezan da je čuva i brani životom.
Sve ovo i još mnogo živopisnih detalja saznao sam od američke državljanke mongolskog porekla, Olge Čejni, operske pevačice, koja je udata i živi u Beogradu, i čiji se bonitet svakako može proveriti u Imigracionom (molim za kopiju dosijea). Neverovatan slučaj je hteo da se gospođa Čejni pokaže kao više nego kvalifikovan izvor, budući da je njen najstariji brat Gambyn (Mongoli imaju samo jedno ime) trenutni Takhilch, odnosno da i sama potiče iz porodice 'čuvara svetinje'. Gospoda Čejni, koja je pre više od trideset godina napustila Mongoliju, nema baš nikakav kontakt sa svojom mnogobrojnom porodicom već sedmu godinu, otkad su Sovjeti okupirali njenu domovinu. Kako odande stižu vesti o komunističkom teroru nad sveštenstvom i budiskim vernicima, nije sasvim sigurna ni da li joj je brat Gambyn živ, niti da li je njegov sin Tudev možda primio 'sniffing bottle', bočicu s mirisima relikviju koja se prenosi s oca na sina u času kada ovaj preuzima dužnost Takhilcha.
Postavlja se osnovano pitanje kako je moguće da je bakša Borinov uopšte posedovao navedenu sliku, s obzirom na tradiciju Takhilcha koja se, prema gospođi Čejni, veoma ozbiljno poštuje, tim pre što u Mongoliji nikada nije bio? Mi, dakako, ne možemo biti sigurni je li ukradena slika bila original ili možda samo nekakva vrlo stara kopija. (O njenoj fizičkoj starosti svcdoči g-da Đur svedoče oni koji su sliku videli.) I sama gospoda Čejni poseduje kopiju jedne druge slike iz iste kolekcije, koju je kao devojčica, citiram 'ukrala od starije braće' a da bi ih najstariji, Gambyn, koji se tada tek spremao za Takh¬ilcha, 'sve pobio da je znao šta rade i čime se igraju'. Iz ovoga se može zaključiti da je u prošlosti bilo pravljenja kopija laminih radova, pa i ovih sa lascivnim sadržajima, tako da je verovatnije da je slika ukradena u beogradskoj pagodi kopija nego originalni Danzanravjaa. Napomi¬njem takođe da se pokojni bakša Borinov školovao na Tibetu, te da je slika najpre odande donesena.
U prilogu dostavljam kopiju kopije koju poseduje g-da Čejni, iz koje će biti jasna dečija radoznalost, kako u Mongoliji kada je g-da Čejni bila dete, tako i kod beo¬gradske dece danas. Ostajem pri sumnji da su za krađu u budiskom hramu krivi mališani iz susedstva, te da bi preduzimanje bilo kakvih daljih mera bilo izlišno, posebno jer se kalmički prvaci protive prijavljivanju krađe policijskom nadleštvu.
Molim za dopuštenje da za Antropološki Departman Kolumbije napišem podrobniji izveštaj od ovoga na temu Danzanravjaae i njegovog dela. Postoji opravdana boja¬zan da će Sovjeti uništiti sve tragove o postojanju ove izuzetne ličnosti, te bismo ga na ovaj način bar koliko-toliko sačuvali od naučnog zaborava.
Džon Dajnili Prins, u ovom času pre antropolog sa odgovornošću nego lingvista i diplomata, trlja slepoočnice i po treći put čita poslednju rečenicu izveštaja koji će ujutro dati da se prekuca. Kasno je, jako je kasno, u ova doba obično sneva snom pravednika, ili bar zvaničnika najmlađe svetske velesile, dakle čvrsto!
Noćas mu san ne dolazi na oči. Sa slave se vratio oko jedanaest, toplo mleko s konjakom koje mu je u krevet donela mis Seli potajno prosuo u klozet, gde da joj objašnjava da mu je od samog mirisa pripala muka, ponovo legao, ponovo ustao, legao... Ustao, navukao kućni ogrtač i prešao u kabinet da ispravlja i svršava izveštaj. Nije urgentno, pre da bi sredio misli u glavi, misli koje su mu pobrkale...
Žene!

Od Kiti čovek sve može da očekuje. Pa i da precrtava, veruje joj da je precrtala, da nije izmislila, sada joj veruje, skaredne slike budiskih 'crvenih kapa'. Ali madam Čejni! Nikada do sada nije imao priliku lično da upozna jednu pravu opersku divu. Kao ni rođenu Mongolku. To dvoje u jednoj osobi ponajmanje. Vissi d'arte, vissi d'amore... kao da čuje božanski glas sićušne Ruskinje Olge kao Toske na ogromnoj sceni Meta. Pa i nije više tako sićušna, a Ruskinja nikad nije bila, sad zna. Mongolka! Ogačen! Kakvo ime! Ogačen - Olga Čejni - jedva nalik! Kaže da to nije bila njena volja, već njenog tadašnjeg impresarija, nije joj se dopadalo novo ime ali se navikla. Otišla je iz Urge sa četrnaest godina. Bila je, dakle, mlađa od Kaje kada je sa braćom kopirala ovo:
Crtež je nevešt, dečiji, mada ne bez talenta, ali žena na njemu ima tri dojke?! A lice... da nije neobične 'roga¬te' frizure moglo bi se pomisliti da je njeno lice u stvari četvrta dojka?! Nije kao Kitina kreacija, trenirana ruka nesuđene arhi¬tekte. Njezin je konjić zapadni, veseo, mogao bi stajati u svakoj dečijoj slikovnici, samo da nije onih umo¬bolnih jahača naglavačke... Nasuprot tome, Olgin bik je stvaran, on učestvuje u aktusu, bullback love, Go¬spode, kakvi sve svetovi postoje na ovoj planeti, o kojima ne znamo ništa! Znamo imena zemljopisnih pojmova, gradova, reka, pustinja, imena vladara i godine prevrata, gruvamo napamet i mislimo da smo mnogo mudri, a ne znamo da je negde normalno da deca crtaju ovo, 'O, ne, ne bi nas Gambyn pobio zbog toga zbog čega vi crvenite, Vaša Ekselencijo, već zato što smo dirali lamine stvari! Mogli smo štogod oštetiti ili uprljati!' uskliknula je zvonko madam Čejni u je¬dnom momentu pošto je on... Sav se ušeprtljao. Najednom se, očito alkoholom blago pomućene svesti, sada mu je jasno, poplašio da će se ove dve baciti na njega, čitava je situacija bila potpuno uvrnuta, a one su se tako čudno, gotovo raskalašno smejale... Nepri¬kladno se poneo!
Stao je da se brani! Potpuno naopako i bes¬potrebno. Kada je potvrdila ono što se u prvi mah učinilo kao Kitina neumesna zafrkancija, da je u Kinu otišla kao artistkinja čuvenog mongolskog cirkusa, izletelo mu je 'Pobegli ste od kuće?' Ne, zašto bih? 'Ali vi ste, sami kažete, iz jedne ugledne familije, takhilchke...' nastavio je kao sivonja. Ali akrobatika je jedno ugledno zanimanje, zazvučala je malo uvređeno, čak se i Kiti umešala da vadi fleke. Njegove. Zapravo je bio pomislio, što teško i sam sebi upravo priznaje, da devojčice koje precrtavaju takve slike, makar i usred pustinje Gobi, sigurno beže od kuće. I završavaju u Metropolitenu?!?! Pa zatim s uja Milivojem?! Ne, ne, ovo je bilo i suviše. Dobro, neka je i ugledno zani¬manje, '...ali zar ste uopšte bili prinuđeni da radite?' insistirao je. Pa mu onda najednom nešto nije bilo jasno: 'Oprostite na indiskreciji, madam, a od čega uopšte žive Takhilchi i njihove porodice? Mislim, od ideala se ne može jesti...' G-đa Đurđević ga je streljala pogledom preko nišana na valjku smith premiera, stvarno ga već nervira ta njezina razdrndana kucaća mašina, nabaviće joj novu pa nek se ljuti koliko hoće, ne ide da slavna spisateljica lupa tako da je čuju do Tramvajskih šupa u Aleksandrovoj, samo mu nije jasno kako uvek mora da ima najskuplju opremu za fehtovanje, a da lupa može po makar čemu. Eh, da, streljala ga je pogledom a madam Olga se utišala. Nešto je krivo rekao, prokleta prepečenica. 'Pidžine, možete se drugi dan s ujna Olgom baviti mongolskom etnologijom, ako uopšte bude imala strpljenja za vas, posle ovolike uskogrudosti i netaktičnosti, ja ovde dole imam slavu i moram da siđem svaki čas', izdeklamovala je Kiti srdito, i izgleda bila u pravu, sad mu je bistrije, 'zato hajde da se vratimo na ono zbog čega sam Olgu danas zamolila da donese dokazni materijal i sve vam ovo ispriča. Je li vam sada jasno ko je ukrao bakšinu sličicu? Lažem li?'
Izgleda da je bila u pravu, da su Kaja i dečaci... o onome dalje nije želeo ništa da zna. Njegova Kaja?! Posle ju je pomno promatrao čitav sat, koliko je s roditeljima i bratom proboravila na slavi kod Đurđevićevih. U uniformi koja bi pre priličila nekakvom sirotištu nego jednoj od par najelitnijih beogradskih škola, Ruskoj gimnaziji - pobogu, šta je uopšte s tim Rusima, plaćaju univerzitetske profesore da predaju njihovim gimnazijalcima, a pri tom tu decu oblače ko konviktoriste - prvakinja Kraljevine u floretu kretala se među gostima kao kraljica zabave u najskupljoj pa¬riškoj toaleti. Kako su Hara-Davanovi stigli, ponudila se da pomogne Maruški. Kiti je očito primetila njegov smešak i pogled pun odobravanja, što mu je namah prokomentarisala na uvo: 'Ih, da pomaže, paz da neće! Briga je nju! Samo joj je da izvojuje slobodu kretanja, da ne mora sedeti doktoru i g-đi Sari uz skute.' Ako si zlonameran, kao Kiti, moglo se i tako tumačiti. Kaja je, naime, letela po velikom salonu i prinosila žito, gosti su se samo smenjivali, za svakog čaroban osmeh, 'Pogledajte kako se samo krevelji na fon Grundiga', došapnula je pakosno Kiti, 'a ocu okrene leđa da je ne vidi', koristi svaku priliku da je opanjka. Opet, nije ni Kaja od raskida. I ona ume da oplete po svojoj uči¬teljici fehtovanja ko matora! Neki dan je na jahanju, Kiti im se nije bila pridružila zbog sastanka Regulacijske grupe u Društvu za ulepšavanje Vračara, imala čitavu predstavu. Imitirala je Kiti kako se živcira i duri kad se bore pa izgubi. On bi sve to između njih dve doživljavao kao najobičnije šaljive kozerije, ženska posla, kad ne bi obe povremeno preterivale. Kiti je starija, morala bi biti razumnija, ali i Kaja, mirno je ćaskala sa fon Grundigom, s jednim ramenom poverljivo isturenim prema njemu preko srebrnog poslužaonika sa koljivom i čašama, dok frau Grundigovica kraj njih ciglo pet minuta prevrće po rukama srebrnu kašičicu kojom se poslužila, nit može da je vrati, nit da uzme čašu s vodom, sve je to Kaja zaklonila telom i ćućori s nemačkim poslanikom na švapskom, toliko je čuo, ali ne i šta. U školi, u kojoj se nastava odvija na ruskom i srpskom, koje Kaja govori bez akcenta, sem klasičnih jezika uči i francuski i nemački, sa njim radi engleski, koliko god da se trudio da joj omili svoj jezik ona je iz nekog njemu potpuno nejasnog razloga pot¬puno zaluđena nemačkim?! Koji on, istini za volju, ne voli baš previše, ali neka, pomaže joj svejednako, zna kako je najvažnije dobro izučiti tri-četiri jezika, ostali su luk i voda, uče se posle sami. Kaja će studirati je¬zike, poći će njegovim stopama, doktoriraće na Ko¬lumbiji... 'Pidžine, pomagajte', ponovo se javila Kiti u njegovo uho i prekinula ga u sanjarenju o lingvistkinji Kaji, 'idite i spašavajte uja Milivoja od Mile Majke, pogledajte ga, crven je ko cvekla, ko zna šta mu drobi. Verujte mi, biti njen mlađi brat je gotovo jednako grozno kao i biti joj jedinica ćerka.' Prišao im je i odvukao uja Milivoja, koji je uzgred budi rečeno do¬brano mlađi od njega, da mu pomogne oko gramofona i izbora ploča, što je bilo krajnje neuverljivo, pored inženjera Đurđevića glavom i bradom, da mu neko pipa opremu, al je upalilo. Okreni-obrni, na sinoćnoj su slavi bar polovini prisutnih trebale spasilačke eki¬pe, kome samo da se prihvati kašičica, kome da se eliminišu sagovornici, madam Olgu je trebalo spa¬šavati od Bebilija, on se bio uzverao uz fotelju sa stražnje strane i ustremio na paunovo pero na nje¬zinom šeširu - njega je savatao gosn Sava i odneo ga gore u pisaću sobu, zatvorio ga, pa nek nered pravi onom ko ga je vaspitao. Tako je, noseći mačku pod miškom, prekonosirao supružnici, koja je, kad nije džvanjkala Pidžinu protiv Kaje, čitavu slavu ćutke prestajala posmatrajući iz prikrajka, kao da je ona u gostima, ili na kakvoj pozorišnoj predstavi, bojati se da prikuplja slike i isečke razgovora i da će štošta od onoga što se večeras događalo i zborilo završiti u ne¬kom od njezinih romana!
Ta je pomisao Pidžina bila vratila i na razgovor u pisaćoj sobi. D-r. Hara-Davanu ništa neće reći, nara¬vno, taman posla sada pred selidbu, mogao bi još i dete spakovati i povesti sa sobom na Jadran, gde nikakvih pristojnih škola nema. Ali sa Kajom mora ozbiljno da popriča. Ne o njenom druženju s dečacima po rimskim vodovodima opremljenim konjskim ćebadima, to ni¬kako, to je teren klizav za njega, da je Kiti bar malo mekša zamolio bi nju, ovako... ko zna šta će već sama preduzeti, moraće da je zakune da ne preduzima ništa! Nego ta slika, zajedno s koskicama, mora da se vrati! Smisliće kako! Ali mora da se vrati. Prvo zato što joj je mesto na malom bakšinom oltaru, koliko god njemu kao zapadnjaku to bilo čudno, mesto joj je tamo gde su je lamajci ostavili. Drugo, nepristojno je da jedna devojčica nosa okolo po herbarijumima takvo štogod! Devojčica?! Uh, uh, to već postaje problematično. Ka¬ko će... Ali oseća se odgovornim za nju, moraće. Ovim mislima preznojanog - ili je gosn Sava zabušavao na svom omiljenom vetrenju - i naslonjenog na klavir, naklavirenog što bi rekla Kiti mada ta reč ne postoji, proverio je po rečnicima, spopala ga je gospođa Mila Majka. Odnosno pokušala da ga spopadne, nekakvom Vasinom tortom koju je specijalno za njega... Izvinio se i upitao da li je negde videla Kaju, mora s njom nešto da se dogovori, dok nije zaboravio. Ne, nije je videla. A nije je bilo ni na vidiku! Verovatno je otišla do kuhinje, odlično, neće sada razgovarati sa njom, to nikako, nije trenutak, ali će je pozvati da dođe sutra posle škole u poslanstvo, pomislio je odlučno, još jed¬nom se izvinio gospođa Mili, zamolio da mu neizostavno pripiše recept za tu tortu, za mis Seli, veruje joj na reč da je izvrsna, što je ovu ostavilo zanemelu, otvorenih usta, a bome će i mis Seli zablejati kad joj da papirić i kaže 'Napravite mi ovo, molim!', i uputio se u kuhinju. Mora da bude pažljiv s Kajom. Kiti preteruje, svakako preteruje. Dečija...
Kaja je uzjašila kuhinjsku stolicu s naopake stra¬ne, i s laktovima na naslonu krala Maruški sitne kola¬če sa četvrtastih kristalnih tanjira na koje ih je ova ređala pod konac, ko vojnike na paradi, germanskom preciznošću svojstvenom za njenu rodnu Debeljaču koliko i za Dizeldorf. Maruška je dopunjavala tanjire i gunđala, a verovatno bi Kaju i po prstima šljepnula, nek uzme sebi iz kutije kolko oće pa nek jede, šta ima da se zadeva i kvari joj dekoracije, da u kujni nije bio i gosn Sava. Inženjer Đurđević je, naime, stajao uz od¬škrinut prozor, s čašom smederevke u rukama, i odsutno ali poslušno odgovarao na Kajina pitanja o najnovijim muzičkim zbivanjima po varoši, sve vreme je nekog boga gledao napolje, u mrak, u baštu pod snegom koji je opet napadao. Tako nešto mu je Pi Džej ušavši bio i rekao, oko snega koji je ponovo počeo da pada, a gosn Sava odvratio kako će, ako ovako nastavi, njihovo zimovanje u Julijskim Alpima, na koje idu od nedelje, da se završi pored kakvog kamina, uz kuvano vino s klinčkima, a ne na skijalištu. Govori al sve nekako ustranu, sklanja pogled od...
Od Kajinih kolena! Plisirana joj se suknjica zadigla do pola butina, a kako i ne bi kad je noge u tamnim pamučnim čarapama na štrufne raskrečila ko žaba oko naslona i klati njima po celoj kujni. 'Pidžine, probajte oraj-štanglice, luuude su', nutkala ga je Kaja s punim ustima, 'marcipan je još i bolji...' Odbio je, rekao da je samo ušao po čašu vode, nije je pozvao su¬tra u poslanstvo, već je zgrabio vodu od Maruške i izašao napolje. Inženjer Đurđević je, zamišljen, požu¬rio za njim.

~ jesen 1933. ~



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
8.

MONGOLSKE PRINCEZE I
RUMUNJSKI PRINČEVI







Jesen sti-že, du-njo mo-jaaaaa, ne mi-ri-še više cve-će, zumbul, la-le, ar-ti-šoooookeeeeeeeeee!"
„Mico, ne ludiraj se, sluša komšiluk. Još gore, i ja slušam, nije nimalo prijatno", prekoreva supružnik gospođu Đurđević, preko Politike, koju bi on da čita, u bašti pod starom trešnjom - onom pod kojom Mica na¬vodno saranjuje izdavače - uz kaficu, jednog sunčanog još malo pa jesenjeg prepodneva, septembra 1933. Ali ne može, jer ona iza svog primerka peva iz sveg glasa! ?
„Sad ne valja ni kad sam dobre volje? I ko kaže da me je tuga slušati?" Književnica spušta novine i skida cviker. „Evo, Pidžin neka kaže? Je l' da kako lepo pevam? Maruuuuuškaaaa! Kafa za Pidžinaaaaaaaaa!"
Džon Dajnili Prins, američki diplomata u pen¬ziji, profesor Kolumbije koji je uzeo sabatikal na neodređeno vreme, te aktuelni istočnovračarski kuće-vlasnik i rentijer, čije se imanje u Požarevačkoj delimično dotiče sa imanjem Đurđevićevih u Pocerskoj, upravo je pregazio granični ružičnjak i pridružio se prijateljima u pletenoj baštenskoj garnituri. Pod miš¬kom nosi svoju Politiku. Treću.
„Dobar dan želim, je l' zaratilo?" pita dok se namešta, to je već njihova uobičajena zafrkancija ko¬jom započinju svakodnevno zajedničko prelistavanje novina.
„Sad će, od nedelje. Maruška!!! Mačka! Vid' maj¬muna! Savo, vidi ga..." Bebili Mačkilijevna retko do¬pušta Đurđevićima da s mirom provedu koji minut nasamo, ali da primaju bez njega, to nikako! Nekako se domogao kupatilskog prozora i sad dere nokte o fasadu pokušavajući da siđe. S jednim uhoparajućim 'Mijaaa-aaau!' se sa neka dva metra pustio na zemlju i u tri skoka bacio gazdarici u krilo.
„Sa' će! Kuvam! Slaba je elektrika, ne mož da uzvri kako vama ćefne", dovikuje Maruška iz kujne, ori se četiri susedne avlije.
„Bebili ti je zbriso! Ne paziš! Nema veze, miran je, sedi tu, majmune jedan, nemoj da sam te vijala..."
„Mico!" Inženjer Đurđević je na ivici nerava od tog večitog besmislenog dranja i mjaukanja, što i ona ponekad shvati i spusti volume. Bome i Bebili, evo pra¬vi se da je mrtav dok ga gazdarica šašolji iza uvceta.
„Poslala vam Tetica." Pidžin odmotava paketić koji je malopre stavio na sto, tegla slatkog od šljiva s orasima. Sav je ponosan, otkad se rešio mis Seli kona¬čno i on može da počasti goste i donosi ponude.
A mis Seli se rešio lane, kada je njegova zvanična misija u Beogradu okončana. I počeo njegov novi beo¬gradski život, bećarski, kako voli da se našali.
Mnogo se toga izmenjalo u poslednjih par go¬dina. Kuća u Požarevačkoj je završena, nameštena i useljena početkom 1930. U međuvremenu je završeno i dato pod rentu osam četvorospratnica u Ivinoj i Lozničkoj, koje mu donose sasvim lep prihod - ne samo da zadovoljava njegove potrebe već i pretiče za nove investorske poduhvate kojima se bavi graditeljsko preduzeće Njegovanovih a Kiti ih nadzire u njegovo ime. Uspeo je da je nagovori da joj za taj posao isplaćuje platu, posebno jer ona uporno odbija bilo kakvu na¬doknadu za Kajine časove fehtovanja. Koji su već odavno samo sparingovanje, ali svakodnevno, pred takmičenja i češće. On je, dakako, želeo da Kaja, kada je završila Rusku gimnaziju i upisala se na univerzitet, iz internata pređe kod njega, kuća je dovoljno pro¬strana za deset duša, a ne njega jednog s poslugom, ali se D-r. Hara Davan nije složio sa tim, insistirao je da kćerki sam plaća studentski dom u Krunskoj. Tako da su se našli na po puta - velika, lepo uređena mansarda na samom ćošku Lozničke i Požarevačke, sa raskošnim polukružnim balkonom koji gleda na obe ulice, u jed¬noj od njegovih zgrada za rentiranje, pa mu je dete blizu, kod njega je svakodnevno na kostu, tu joj je Kiti za treninge... Naravno da doktoru stan daje daleko ispod cene, pravdajući to faktom da liftovi još nisu ugrađeni jer se čekaju motori, a ni taj novac od Kaje ne uzima, to joj je džeparac. O čemu njen otac ne zna ništa, i od Kiti se krije, ali rospija naslućuje. A što da ne pomogne detetu? Za razliku od prijatelja i rodbine u Americi, koji se još češu gde ih ne svrbi od sloma ber-ze 1929, s te finansijske strane mu odlično ide.
Dočim njegova smena sa mesta poslanika US u Kraljevini Jugoslaviji avgusta 1932. i jeste i nije bila očekivana. Šezdeset peta mu je, istina je. Ispunio je i dva puna trogodišnja mandata. Ruku na srce, nadao se ispotaje i trećem. Ta i dalje je jedini američki diplomat koji govori, čita i piše srpsko-hrvatski! U Beogradu dobrodošao u svaku kuću, od kalmičkih potleuša u Malom Mokrom Lugu pa do Dvora! Hm, izgleda da je taj Dvor presudio! Biće da Departman o Prinsovom 'isuviše prisnom drugovanju sa Nj.V. Kraljem', kako je jednom u Godsonovom reportu stajalo, a Pi Džeju prenela devojka na kablogramu, ima jednako loše mi¬šljenje kao i g-đa Đurđević, mada iz potpuno različitih razloga. Njezini su barem jasni - ne voli bajke na tuđi račun. A možda i nije samo to bilo u pita...
„Kakvo je ovo slatko?" namesto dobar dan izvali Maruška s džezvom u ruci. Sipa gostu. „Hoće l' neko repete?"
„Hoću ja. Tetica poslala šljivcige, vid' kako su joj sve ucelo ostale, a boja ko dukat", najslađim glasom je zadeva gazdarica i nastavlja nevino da gladi Bebilija, na šta joj Maruška bez reči doli sam soc u šoljicu. Ovo ne promače muškarcima, pa obojica prasnuše u smeh kako se devojka udaljila.
„Kiti, zašto joj to radite? Tako vam i treba!" odmahuje glavom Pidžin svejednako se smejući.
„Pa ne mogu da joj kažem da ste vi kuvali slatko, ne bi poverovala! Vama ako je tolko žao da je sikirate, trebalo je da ga pojedete usput, i tako u poslednje vreme samo što niste zadenuli kašičicu umesto penkale u prsni džepić, viđeni ste za ftiziuriju..."
„Mico!"
Rivalitet oko srca i želuca amerikanskog fajnšmekera između Maraske i Gudrun, devojke Đurđevićevih i nove domaćice komšije Pidžina, ni izbliza ne bi bio ovako napet da obe nisu Rajterke. Gudrun je, nai¬me, Maruškina rođena tetka, Tetica, pa je tako sad svi zovu, takođe banatska Švabica rodom iz Debeljače, najmlađa sestra Maruškinog pokojnog oca Petera Rajtera, jaka žena u jakim četrdesetim, vazda u šarenim cicanim haljinama i belim Batinim patikama, koju je ista ta Maruška preporučila za posao kad se Pidžin uz Božiju i pomoć Departmana ratosiljao mis Seli. Selijeva je Kiti i Kaju još nekako bila podnosila kad povremeno naiđu u Pozorišnu 7, ali kada je rezi¬dencija preseljena u Požarevačku, đavolu podrep, kako je govorila ova kćer Srednjeg Zapada - veoma omiljene destinacije u globalnim mondenskim krugovima - gde je upoznala i Marušku, autorku svih onih recepata i splačina za kojima je ginula Njegova Ekselencija, lepo je iz sopstvene kože iskakala triput nadan. Tako da je onog časa kada je D-r. Prinsu stiglo razrešenje otišla da se raspita kad kreće prvi lajner za Ameriku. Pidžin je nije zadržavao, o ne! Tetica je došla na probu i ostala. Namah je osvojila svog poslodavca zadivlju¬jućim kulinarskim umećem, što je Marušku, dotle neprikosnovenu Pidžinovu off-hraniteljku, bacilo u te¬žak očaj, pa ona se od Tetice učila domaćičkim veštinama, ali valjda ju je za osam godina u Beogradu stoput stigla i prestigla! Nevolja je što nije umela da pati u sebi, očaj se kod nje uvek manifestovao tako što treska i lupa, breca se i duri - na g-đu Đurđević. Upravo je tako tresnula ulaznim vratima za sobom da ceo vitraž umalo nije poispadao iz ramova i strovalio se na basamake.
„Niko ne reče, je l' zaratilo?" Maruška je larmom podsetila Pidžina da vrati razgovor na početak.
„Ni vi ne rekoste umem li ja da pevam, Sava me zavitlava kako me je gadno slušati."
„Pa niste baš povukli na ujnu", osmeli se bivši diplomata, ali njegove reči pokri zvrktanje šest bregea i poteza u niskom letu, raspoređenih u trougao. I bolje! „Ipak je zaratilo!? Šta je ovo? Koji put odjutros?"
„Debeloj Mariji došao brat u goste, pa mu od mo¬jih para prave aeromiting!" g-đa Đurđević je, nakon specijalne dijete s pijavicama D-r. Cortanovačkog, sezonu jesen-zima '33-'34 dočekala šlang kao u stu¬dentskim danima, što voli da naglasi.
„Njeno Veličanstvo uopšte nije debelo, već je jedna lepa, jedra, mlada žena..." pobuni se gosn Sava.
„Koja nema nikakvo držanje, trontava je, prava nevesta iz Velike Vlaške, ta i naše dve cure iz Debeljače imaju produhovljeniji izraz lica od nje, treba li da nastavim? Ma, uopšte, jedna kraljica za primer i ugled, kakvo kraljevstvo takva i kraljica!" gospođi Đurđević nipošto ne treba spominjati Karađorđeviće na prazan stomak. „ A tek što je radoznala uma! Ona će danas, pošto nam celokupna kraljevska avijacija dobro zadimi iznad varoši, evo piše mi u novini da će svih šezdeset letelica podići, svog bata Nikolu, šio mi ga Đura kneza rumunjskoga, i onog nesrećnog poslanika Gurđaneska da vodi u Industriju aeroplanskih motora u Rakovicu, sva mi je za aeroplan i motornu industriju!"
„Kiti, nemojte biti maliciozni, Njeno Kraljevsko Veličanstvo..." pokuša i Pidžin, ali ga ona prekide:
„...bajagi ne voli publikaciju, a ovamo se fotografiše za Domaćicu kako sedi u dvorskoj bašči i štopuje kralju čarape! Jeste videli tu sprdnju, moliću lepo? Ne znaš da l' joj je glupaviji savetnik-propagandista il ona što ga sluša."
„Obično je najgluplji narod", uzdahnu gosn Sava za sebe, pogleda uprta u novine. U taj mah još jedna eskadrila, ovaj put bombardera tromotoraca, dornijea, fokera i junkersa, zabrekta nad njihovim glavama i odlete nekud put Pančeva.
„Siroma kralj nam ima bušne čarape, vojska rasparene avione, a upravo su jednu celu fabriku ča¬rapa, il jedan avion, pretvorili u naftina isparenja i podavili građanstvo ne bi li impresionirali brata debele..." nema mira pod trešnjama u Pocerskoj kad se Mica Đurđevićka, zvana Kiti, naklati na monarhiju.
„Morate to shvatiti kao vežbu", brani ko zna koga bivši diplomata, „avijacija mora da vežba inače..."
„Pa nek vežbaju iznad Deliblatske pustinje!"
„Ćuti malo", prekinu je gosn Sava koji je dotle, čitajući za svoj groš, samo s pola uva učestvovao u ras¬pravi. „Sutra u Lajpcigu počinje suđenje za paljevinu Rajhstaga. Snimaće ceo proces na gramofonske ploče i puštati na radiju."
„Tek to je sprdačina!" žesti se g-đa Đurđević. ,,I Međunarodni pravnički odbor iz Londona kaže da su palikuće najverovatnije došle podzemnim hodnikom iz Geringovog stana... čista nacionalsocijalistička spr¬dačina s celim svetom."
„Koja može gadno da se svrši. Sećam se kad je još pokojni fon Grundig govorio..." sneveseli se Pidžin.
,Ja se sećam da se on zaricao kako će izvršiti ja¬panski harakiri pod vajmarskim stegom samo li Hitler uđe u Rajhstag, a posle potego pa umro u kur salonu od obične moždane kaplje, nimalo junački! I to tek kad mu je moler postao kancelar."
„Kiti, nemojte se šaliti s takvim stvarima, fon Grundig mi je bio drag kolega!"
„Pa i meni je bio drag, kakve to veze ima sa šalom? Mi kanda nikad nećemo umreti? I posle toga se niko kome smo bili dragi više nasmejati neće?"
„Da, ali..." poče Pidžin pa ućuta, misli mu odlutaše. Proletos je leteo u Berlin, svom bivšem kolegi na sprovod. I vratio se isto ovako zamišljen kao sada. Nije ispričao Kiti, nije ispričao nikom u celom diplo¬matskom Beogradu, sa kojim i dalje održava sve dru¬štvene kontakte kao u vreme dok je predstavljao najmlađu svetsku vele... kako je fon Grundig u Hitlerovoj Nemačkoj - za manje od godinu dana to jeste postala Hitlerova Nemačka - ispraćen malne inko¬gnito. Porodica, par kratkih govora, prijatelji u neve¬likoj povorci Dorotheenstadtischer Friedhofom, sve vreme se osvrću gleda li ih ko, gviri li iza nadgrobnih spomenika i konskribuje ih. U to je vreme već uveliko bio bivši američki poslanik a Godson otpravnik po¬slova. ..
„Vaše razrešenje kao da je bilo američka pripre¬ma za Hitlerovu pobedu na izborima", kao da mu čita misli reče gospodin Đurđević.
„Nisam na to tako gledao, već kao na strogo po¬štovanje pravila službe, dva mandata i kraj, iako je iznimki bilo, ali poslednjih mesec dana, od kad su Čarlija Vilsona iz Sofije transferisali za Beograd, sve češće mi pada na pamet i ta mogućnost." Gotovo go¬dinu dana Sjedinjene Države nisu imale poslanika u Kraljevini Jugoslaviji?! Doduše, bila je izborna go¬dina, Huver se otego, Ruzvelt se protego, al da ga nje¬govi republikanci smene... A onda demokrate postave Vilsona, školovanog diplomatu za razliku od D-r. Prinsa, običnog Šefa departmana na Kolumbiji, na pola mandata u Bugarskoj ga prebace...
„Čarli je bugarski čovek?" bupnu brzopleta novelistkinja.
„Mi smo svi američki ljudi", ljutnu se Pidžin, „naš patriotizam se ne dovodi u pitanje!"
„Pa kakve veze onda ima što su..." upoznala je Čarlija Vilsona i nije joj se naročito dopao. Barem je ona uhoda preparirana, Godson, konačno napustio Balkan!
„Mico, D-r. Prins hoće da kaže da, moguće, tre¬nutno ne razume u potpunosti interese svoje domovine." Inženjer Đurđević zinuo je da kaže još nešto, ali se predomislio. Nije uspeo da zamaže nelagodnu situ¬aciju, bolje da ne platka dalje, nikoga, ni Pidžina ni Micu. Ni sebe.
„Tetica reče da ste svi ovde, poslala gurabije, uz kafu", Kaja je ispala iz ružičnjaka, i evo je s tanjirom prekrivenim salvetom obilazi oko astala. „Dobro jutro, Pidžine", cmok, „Savo", cmok, pa se ispravi, podboči jednom rukom i pogleda ispitivački Kiti, „Kiti", sagnu se pa cmoknu i nju!?!?!?!
„Kafu smo već popili i zaboravili", reče zbunjeno književnica, potpuno zatečena nenadanom Kajinom pažnjom. Iskreno, pomislila je da umire i da joj se to na neki volšeban način vidi na licu. Da Kaja vidi! „Tako da bismo svi mogli još po jednu? Maaaa..."
„Ja ću", prekide je Kaja, spusti gurabije i krete prema kući. „Savo, hoćete li prašak za glavu?"
„Šta joj je?" pita Kiti u pola glasa za njom.
Neprikosnovena prvakinja Kraljevine u obe kon¬kurencije, a od preklane i prvakinja Balkana u floretu, treća na Evropskom šampionatu u Nici za 1932. go¬dinu, studentkinja druge godine jezika na Beo¬gradskom univerzitetu, Kaja Hara-Davan, bila je na ivici suza, ali tu ivicu ona neće preći nikad, za boga miloga! Radije će... Radije će... Poljubiti Kiti, ako tre¬ba! Ne treba, ni sama ne zna šta joj je bilo da je cmače.
„Pristavila je", kaže vrativši se, ona je zaista inženjeru Đurđeviću donela vode i prašak, koji je on poslušno razmutio i stoički ispio?! 'Boli te glava? Izistinski?' upita ga supružnica šeretskim pogledom. 'Boli', odgovara on jednim prodornim, paćeničkim, iz kontre. 'Iz Kajine bi ruke i otrova ispio!' Mica je podsmešljivo napola zatvorila desno oko, kao da će namignuti, ne veruje mu. 'Idi dođavola!' gosn Sava namesti naočari i podiže Politiku koju je bio spustio na travu. Ovu bezglasnu bračnu razmiricu prekide Pidžin:
„ A ti nisi sa momcima, na dočeku? Mislio sam da ste svi..."
Kaja planu! Kakav doček, kakvi bakrači, nema ona vremena za kojekakve belosvetske avanturistkinje, da neće da ide i klanja joj se, ona mora da uči, ima ispite, i baš sad kad joj je bila potrebna knjiga ne može da stigne do kolege na Senjak...
„Ček, ček, ne razumem, šta je bilo?" zbuni se D-r. Prins, nije Kaja bila neuljudna, nipošto, samo je u prethodnoj tiradi iskazala onakav temperament kakvim na indijskoj gumi brani svoje šampionske titule?! Pri tom je pomenula knjige i ispite, i njegovo profesorsko srce je zalupalo jače, odmah je stao na nje¬nu stranu, kao da već nije povazdan na njenoj strani.
Ni inženjer Đurđević nije razumeo o čemu se radi, jedino je bilo očito da s ovom družinom od čitanja novina nema ništa. Moraće nekako da se izvuče.
Zato je njegovoj supružnici sve kristalno jasno! Kaja cepti od ljubomore! Samo još nešto da proveri:
„Pidžine, gde je Ljalja?"
„Pa otišao je na stanicu, ševroletom", stari se diplomata u nebranom grožđu okreće od Kiti svojoj štićenici koja je skupila usta i sa neobičnom i neuverljivom pažnjom razgleda sopstvene obojadisane nokte, svašta se danas sme na Beogradskom univer¬zitetu! „Bio sam ubeđen da si i ti pošla."
Kaja oćuta ali je Kiti podbode:
„Iju, nije vas valjda preradio? Rekao da vozi Kaju da biste mu dali auto?"
„Nije valjda?!" uspelo joj je, Kaja je odreagovala.
„Uistinu nije, nekako sam sam pretpostavio. Svejedno, treba im pristojan automobil da preteraju princezu sa stanice do hotela Moskva i posle do hrama, nemaju čime."
„A mene je sinoć odrao za pare za buket!" nasmeja se gospođa Đurđević, pravi se nevešta. „Lakše mi bilo da mu dam novce nego da mi obrsti ruže, pobogu, Pidžine, kad mislite da posadite u svojoj bašti nešto što taj momak može da reže i nosi devojkama, ne mora stalno moje cveće da stradava? Ili mu bar platu povećajte. On bi se sve s Učurom takmičio, koji sad ima novaca i za bukete i za uz bukete. Kaže mi da je naš golgeter naručio za princezu kod Gladiole..."
„Kakva sad crna princeza?" zapita kućedomaćin ustajući, oni su nemogući. I Bebili ustade, proteže se i pređe u njegovu fotelju, da se zna ko je gazda u kući u gosn Savinom odsustvu. „Moram do radija, gospođa Bilbija ima problema s glasnim žicama pa imamo au¬diciju za zamenu."
„Kako kakva, pa mongloska, prekjuče sam ti pri¬čala. Ti mene uopšte, Savo, ne slušaš..."
Jao, da, pričala mu je! Sad se setio! Inženjer Đur¬đević nije previše entuzijastičan prema tim Micinim i Pidžinovim kalmičkim poslovima, dobro, sem Kaje, ona dođe ko rod rođeni, njeni roditelji su takođe izu¬zetno fini i dragi ljudi, otkad su se ponovo preselili na Jadran viđa ih možda jednom godišnje, sasvim do¬voljno. I puna kapa Mongolaca, što se njega tiče! Ali Mica i Pidžin su večito u nekakvim akcijama. Te grade pagode; te organizuju priredbe na kojima se skupljaju novci za školovanje kalmičke dece; Učura su podr¬žavali i gurali dok nije postao prvotimac FK Jugoslavije, Mica je čak i na futbalske utakmice išla i navijala, konačno se malo skrasila, iako sad momak nije bez gola po utakmici; prodaju tradicionalnih ručnih radova od kože su sa Cvetkove pijace preselili u malu galeriju u Poenkareovoj; dovode im u 'kulturne misije' znamenite Mongolce ko što je ta idi mi - dođi mi princeza iz Pariza; zapošljavaju ih, evo Pidžin je lane, kad mu je prestala dužnost pa izgubio službeni auto, kupio novog ševroleta samo da bi tog malog Ljalju zaposlio kao šofera, sam ga je podučavao šofiranju. Dotle je mladić radio u Dušanovačkim štalama, brinuo o Pidžinovim konjima, usput i o Micinom Damjanu, pokoj mu duši konjskoj. Ne može da greši dušu - o konjima se starao perfektno, kao i o ševroletu, večito sija, za razliku od Micinog starog morgana, koji, da ga on ne otera na pranje, ne bi garažu ni video. Ali je dečko... Zvrk! Eto tako. Kao što ševroletu 'daje šećera' i 'timari' ga ko konja, tako ga i 'kroti', tera ga previše divlje, viđa ga po gradu kako luduje, sa Kajom, bez D-r. Prinsa naravno, kad njega vozi druga je priča. I sad je mangup gazdinim autom otišao da dočekuje tu princezu, da, da, seća se, iz Dža... Džu...
,,Oće li se vratiti po vas?" nastavlja Mica u dru¬gom pravcu te se supružnik udalji, neupadljivo im klimnuvši glavom. Ta i tako ih sve viđa po pet puta nadan!
„Neće, to sam hteo da vas pitam, kada ste mislili da krenete do hrama, pa da pođem s vama?"
„Pravo da vam kažem, mislila sam da ne idem uopšte", izreče Mica nehajno, a Kaja podiže pogled, čak ni hladnokrvna šampionka u borenju oštrim pre¬dmetima ne može da prikrije... Radost? Zahvalnost? Kakogod, da ima rep mahala bi njime. „Ne moram biti klinac u svakoj klin čorbi. Bar da se zna kad je to gore. Nego... kad dođu. A nemam ceo dan za dangubu. Imam jedno zapetljano klupko da razmrsim u romanu, bolje da razmrsim ne¬go da param. Tako da... prepričaćete mi. Čitaču u Politici."
„O, pa već ima", izlete Kaji, oseća joj se netrpeljivost u glasu. „Unapred! Možete misli¬ti, telefonski intervju s Pari¬zom! Čega smo dočekali! Na šta se pare pretplatnika Politike ba¬caju."

„Gde, gde, na kojoj stra¬ni?" g-đa Đurđević ponovo natače cviker, belu mačku više ne vidi, a kamoli da čita sitna umazana slova. Prevrće novinu, sad odnatraške.
„Osma, unutrašnja, moš misliti izjave 'Ja sam moderna devojka', kaže ta, ta..."
„Princeza Nigridma", pr¬ekori je bivši diplomata Pidžin.
„...prekjuče stigla u Pariz iz neke džungle i pos¬tala moderna devojka! Trt!"
„Nije iz džungle nego iz Džungarije, tvoje daleke postojbine, uglavnom stepsko rastinje", javlja se i biv¬ši profesor Pidžin.
„Šta god, nedođija je u pitanju", tvrdoglava je de¬vojka.
Evo ga i staratelj Pidžin: „Kajo, D-r. Hara-Davanu bi jako teško palo to što govoriš. Čovek mora da po¬štuje svoje korene..."
,,Ja sam Jugoslovenka!" gotovo osorno mu uzvra¬ti Kaja.
„Pa ako baš nemaš šta pametnije da budeš..." promrmlja Kiti iza novina, uzgredno, izgleda da je našla članak pa čita, malopre nije bila ni stigla dotle. „Vidi, piše kalmička princeza! Kako može biti kal..."
„Novine! Vazda trućaju nepreciznosti. Mongolka je, Kalmici nemaju princeza. Osim naše Kaje!" Pidžin je konačno shvatio da je napravio neki gaf, ne zna doduše kakav, al mora kod Kaje da vadi fleke. „Ne¬go, ako vi nećete ići, zvaću auto-taksi. Idem kući po¬lako da se spremim i naručim ga."
„Ta idite morganom, meni ne treba, rekla sam vam, hoću da pišem popodne. Koji će vas pa auto-taksi voziti u Mali Mokri Lug, čuvaju gospoda poluosovine, teraju samo po kaldrmi."
„Idem i ja, moram na Senjak po knjigu." I Kaja je ustala. „Tramvajem, pošto je Pidžin ustupio auto tamo nekim..."
Minut-dva kasnije, dok je Maruška skupljala šoljice, g-đa Đurđević joj tiho reče:
„Pusti to, odnesi Bebilija i zatvori ga u kuću dok je još sanjiv. Ja ću doneti posle, šta zaostane."
Diže noge na slobodnu pletenu fotelju, opruzi se i okrenu lice prema suncu. Sklopi oči, zabaci glavu i zamisli se. Džaba. Novi nalet aviona, sad od Pančeva ka Zemunu, potera je unutra.







# 21/1933/1
MOGUĆI NASLOV: Mongolski triangl
Trojka herc
Ofoajd
MESTO ZBIVANJA: Prag ili Pariz (bolje Prag zbog futbala a i Pariz se ofucao)
OSN. LIKOVI: Dva momka i devojka.
Jednake osobenosti: sve troje izrazite 'korporalne inteligencije', odvažni, ponositi, nekakva vrsta modernog viteza - viteškinje (trt!), videti kako to da se dočara, da li preko postupaka ili nekakvim pasažom. Preko postupaka postoji bojazan da se suštinska sličnost (viteška) ne primeti - PAŽLJIVO!!!
PRVI MOMAK: talent iskljuČivo za futbal; postojan karakter, disciplinovan, vredno trenira, strpljiv, blagorodan... Zreo! Od detinjstva mator čovek. Staložen. Pomalo do¬sadan. Napraviti (kako?) da mu i fizički izgled bude malo dosadan. Manje inteligentan od ostalo dvoje (ali nikako ispod proseka!), pouzdan ali ne brzopleto, ceni hoće li požrtvovanost biti veća žrtva šteta po njega ili korist po drugu stranu - ne istrčava se. Novčana situacija stabilna, čak odlična za mlada čoveka. Sve sam zaradio (futbal) pa se ne rasipa. Pomaže roditelje (živi kod njih). Kicoški se oblači. Omiljen kod cura, budući da mu slike redovno izlaze po sportskom žurnalu.
DRUGI MOMAK: jednako talentovan za futbal kao gornji ali i za sve ostale sportove i egzibicije. Posebno konji! Nestalna Jaka karaktera kad ima motiv ali nestalnih interesovanja, danas proba jedno, sutra drugo, dok ne vidi da mu ide, pa izgubi interes. Jedino uvek strpljiv za konje. Inteligentniji od prvog, moguće i od devojke, prijatniji za društvo, šaljivdžija i avanturista. Za prijatelja će učiniti sve, ali se može dogoditi da ga sutra izneveri zaboravi jer mu je drugi inte¬resantniji. Vredan, ne boji se posla, ali uvek radi samo koliko se mora za osnovno, ne gleda na sutra. Uvek se snađe jer ga ljudi vole i bez rezerve pomažu. Živi sam na peri¬feriji u skromnoj kućici nasleđenoj od babe koja ga je othranila. Uvek uredan, polaže na higijenu, ali nije pomodar.
DEVOJKA: Kombinacija, od obojice najbolje. Talentovana za sve fizičke aktivnosti, od sportova do okretnih igara. Mogla je biti i primabalerina jednako kao i Amelija Erhart, ali je odveć velik konformist za takvo što. Njena su 'odricanja' uvek sračunata, kao i ljupkost i prijaznost kojoj muškarci ne mogu odoleti. Studira, ne onoliko uspešno koliko predstavlja. Živi u iznajmljenom studiju, koji praktično ne plaća jer je u vlasništvu njenog 'mecene' od malih nogu. Roditelji joj šalju novce za izdržavanje, ali ih ona ne troši na stan i hranu, već na odeću i provod.
ZAPLET: Devojka ide s obojicom od rane mla¬dosti. Postoji još mladića sem njih, ali su to prolazne veze koje ona vesto komponuje. Zaplet počinje kada mladići, svako naspram svog karaktera, počnu da odrastaju i shvataju da i druge devojke zavređuju njihovu pažnju...
Gospođa Đurđević energično iščupa pelire iz kucaće mašine i povadi indigo. Ustade i stade prevrtati registratore s manuskriptima razbacane po pisaćoj sobi, onaj koji je tražila, presvučen manila artijom i s tiketom na kojoj njenim krasnopisom stoji Novo groblje ideja za romane koji nikad neće biti napisani II, zapao je pod otoman. Otvori ga i uveza u njega, u tri primerka, ono što joj se danas učinilo da sledi između Kaje, Ljalje i Učura. Zaplet! Ili bar džumbus.
Čuje odgore, iz laboratorije, gramofon. Biće da se Sava vratio iz radija. Pogleda na sat, ništa od njenog raspetljavanja tekućeg romana danas. Ručkovo je vreme, popodne će Pidžin naići da vrati morgana i ispriča joj kako je protekao susret s princezom u hra¬mu, sigurno će i on i Sava hteti da uveče prošetaju po Aleksandrovoj i sednu negde na pivo. Jedini gradski bulevar je prethodnog leta načisto zamenio zamrlu Skadarliju, postao beogradski Monmartr. Kafana do kafane, sve se šareni od suncobrana, trešti muzika, koja doduše baš i nije francuska, već se neke Nate Bo¬sanke i Mare Sremice s pomuškarčenim glasovima natpevavaju uz daire i harmonike: 'Oj devojko, ubila te tuga, uzmi mene da ti budem sluga...' sačuvaj me bože!
Šestica uveče jedva mili kroz gužvu u ritmu cimbal komandira, kočničar ne prestaje da poteže zvono, a putnici zaviruju kafanskim gostima u špricere i ta-njire, samo što ruku ne pruže kroz prozor tramvaja da ape ćevapčić il brizlu, ili da zadenu paru Nati Bosanki u dekolte. Ranije su najčešće sedeli kod Morave, ali je gazda prvo opasao baštu žičanom ogradom i poredao burad s oleanderima, a neki dan i u visini glava razvukao zavesu od cviliha oko svojih astala, sve da proleteri ne bi džabe s ulice gledali program i uznemiravali mu goste, što gospođi Đurđević pogađa živac, ulica je svačija, sram ga bilo, iznese klavir, pevačicu i cimbalistu na opštinski trotoar pa se još ograđuje, te su promenili lokal, sad pivo popiju u Gusarskom brodu gde svira džez sa gramofona, a kad su baš raspoloženi za šetnju odu čak uzbrdo do Lipovog lada. Ili da ih nagovori da odu doveče do ton-bioskopa Kolarca, daje se Mata Hari naga igračica, sa Gretom Garbo i Ra-monom Novarom, trebalo bi da rezerviše ložu...

„Za kolko da postavljam?" iznenadi je Maruška, nije je čula kad je kucala. Ako je uopšte kucala, još je smrknuta zbog Teticinog slatkog od šljiva? „Pa ne znam, pitaj gosn Savu, kad njemu odgovara, meni je svejedno."
„Pitala, oće odma, a vas pitam za kolko, ko sve danas ovde ruča?"
„Kako ko? Eh, da, Pidžin je gore, u pagodi, tamo će jesti, znači da Kaja... okreni je na telefon", i telefon joj je uveo na mansardu u Lozničkoj i plaća, ,,i pitaj je hoće li da ruča s nama pošto Pidžin nije kod kuće."
„Probala. Nije ni ona kod kuće."
„I što me onda ispituješ? Ko bi onda mogao nenajavljen..." već se nervira g-đa Đurđević.
,,A gde je kad nije kod kuće?"
„Otišla po neku knjigu. I gledaj svoja posla, šta to tebe tangira!"
„Samo sam htela da kažem da po kraju idu abrovi kako ona čas s jednim čas s drugim skita, i to ne samo s njezinim Kinezima, fuzbalerima i šoferima, nego i sa Srbima. Da se ja tako vladam, davno biste me izjurili a..."
„Ama ja ću tebe izjuriti zbog bavljenja difa¬macijama, ne zvala se... Beži mi s očiju! Silazim za pet minuta."
,Jes, kad vas zanimaju abrovi, onda sam dobra! Kad nećete, onda dif... dif... To!" diže nos Maruška i izmaršira iz pisaće sobe.









~ zima 1934. ~



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
9.

ŠPIJUNKINjA DŽONSON




Maruška je raširila nozdrve i naizmence gleda u svoju gazdaricu kao da se s uma skinula i u pola lista pelira na kojem je otkucano:
D-r. John Dyneley Prince
Hotel George V
31, avenue George V
Paris
France
Ništa se ne ceni tako kao prašina ispod točkova prijatelja izdaleka.
„Šta ti nije jasno? Požuri, nosi to na radiotelegraf, vidiš kolko je sati, zatvoriće ti ispred nosa", nervira se gospođa Đurđević, najradije bi je za ramena iz kuće izgurala, kad se tako ukopa ko magare.
„Ama šta ovde piše?"
„To što piše, depeša za Pidžina, vidiš, nisi ćora¬va. Javio je da kreće preksutra, šaljem mu dobrodoš¬licu. I šta se ja tebi uopšte ispovedam, šta te se tiče?"
„Neću da me apse po Pošti ko stranjsku špijunkinju, eto zato! Kakva vam je ovo dobrodošlica? Kod vas nikad normalno..."
„Kalmička poslovica, zafrkancija", nasmeja se novelistkinja, zamislila je kako žandari Marušku u bukagijama sprovode u Glavnjaču. Ublaži ton: „Ajde požuri."
„Na vašu odgovornost!" uporna je devojka. „Mo¬gu li posle da ostanem u varoši da gledam Tarcana i drugaricu u Uraniji?"
„Možeš, Tarcan te u džunglu odneo da te odneo, uzmi od kusura na telegrafu za kartu. Ako te pretho¬dno ne uhapse, Džonsonova!"
Maruška porumene i bez reči zdimi iz pisaće so¬be, izgleda da joj je nabola živac! Spijunkinja Džonson, heroina istoimenog avanturističkog romana Ljubomira Mihajlovića-Poljskog, objavili nekakvi ni¬kad čula Osviti jugoslovenski, jak izdavač pogrešna ime¬na, Sumraci jugoslovenski bili bi mnogo primereniji trenutku. Naručila je tu knjigu preko knjižarnice Bu¬kovica s Terazija, prosto da vidi kakav se to dernier cri prodaje po pet dinara, čitav dinar skuplje od Tužbalica nad odrom Viteškog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja -treće izdanje za manje od dva meseca otkad su Blaženopočivšeg ucmekali u Marselju!
Koja su se njoj otegla, huuuuj! Nije ni Maruškina bojazan sasvim bez osnova, policija se tako post mortem rasprdela, kad mora da laje, i ovi obični i Kra¬ljevska obaveštajna služba, eh, kako su ga čuvali tako im je i trajao! Svud vide špijune i kraljeubice. I sve po¬pisuju kolko je ko žalio, pomen onaj, komemoracija ova, prilog ovom fondu kraljice Marije, onoj zadužbini kralja Petra, štamparije štekću i danju i noću, sve tako te nekakve nesrećne Tužbalice nad odrom..., pa Album - Venac na odar u 88 slika, pa note za Nacionalni marš Čuvajte mi Jugoslaviju, Deveti oktobar u slici i reči na kunst druku, bezbrojni naslovi, a ministarstva i nadleštva kupuju li kupuju, takmiče se ko će više da napuni službene ostave za metle patriotskim štivom,- dok njezin najnoviji roman Ševa peva nakon smrti stoji u probnom otisku. Od 5. oktobra kada ga je dobila na revisio do danas od izdavača nit pisma nit karte. Mora gospodin prvo dobro da ožali Blaženopočivšeg i napu¬ni džepove. Čuje da književnim nakupcima daje samo 25% rabata, što znači da njegov doprinos celoj ovoj hipokriziji u kojoj je Jugoslavija po prvi put odista uje¬dinjena, doduše svaki iz svojih razloga, romansirana biografija Aleksandar - jedna mladost u Albaniji iz pera njezinog omiljenog svečarskog pisca kome ni ime neće da pomene kolko ga ljubi, ide ko alva. Dakle, na kraju će učiniti čaršiji i spakovaće ga odistinski pod onu trešnju, samo ako se ne prizove redu i pameti, pod hitno!
A Ljuba Mihajlović-Poljski se sa tom svojom Špijunkinjom Džonson sasvim lepo udenuo u sve komplot-teorije koje se o atentatu šire, naročito u onu o la belle Slave što je zaverenicima raznela oružje, koju po¬tencira francuska štampa a prenosi Politika. Romance mu doduše nije o kraljeubistvu, nije ni o čemu, Džon-sonova je samo još jedna lorfa na književnom nebu, koja tobož špijunira ali se ne da razaznati ni za koga ni šta, bar iz prve polovine, koliko je imala živaca da pro¬čita. Tragično nepismeno, što bi se u konkretnom slu¬čaju još dalo tolerisati, ali i tragično dosadno! Izem ti ja špijunski život ako je dosadan. Bacila je đubre u đubre, u kući se od papirčina više ne da disati, e, al ne¬kom drugom izgleda nije dosadno isto što i njoj. Ono¬mad je sasvim slučajno zavirila u Maruškinu sobu, ona je bila na Kaleniću a Bebili se negde skembao, poplašila se da nije možda klisnuo za njom kad je izlazila. Otvorila je vrata i pozvala 'Mac, džukelo!', nije se oda¬zvao, ali je zato knjiga na nahtkasni vrištala 'Pogledaj me, pogledaj!' Poznata nekako! Uistinu, bio je to nesrećni Poljski i njegova femme fatalle Džonsonova, eh, bar da je neka Jakovljevićeva, Jovanovićeva... pa da čovek proguta. U pravi mah se ražestila da je i Maruška bacila pet dinara za knjigu, deset dinara iz ove kuće Osvitima jugoslovenskim bilo bi previše. Ali joj je onda za oko zapala fleka i parčence zagorele ljuske od paprike, ta i ona je neka špijunkinja, svejedno što je rekreativna, jeste, u kanti su bile neke ljuske, preko njih je bila bacila knjigu. Hm, da li ubuduće Maruški da nudi knjige pre nego što ih zafrljači, ili da ih baca u treću avliju, zapitala se. Tja, od slučaja do slučaja, smatrajmo da joj Poljski i neće suviše nauditi, bar ne više od pomija u nastavcima iz Domaćice. Vratila je knjigu natrag i preko nje stavila četku prepunu Maruškine očupane kose. Oduvek ju je kod te devojke fascinirao potpuno nemoguć konglomerat nemačke urednosti i paorske šljampavosti. Recimo, ona svoje kecelje štirka, što niko od nje ne traži. Ni da ih nosi, još manje da ih štirka. Ali bi bilo logično da prethodno iz te kecelje istera ogromnu masnu fleku. Jok, ona štirka i pegla fleku! Kojom prilikom zaboravi da spusti peglu na držalju, pa progori i krpu i ćebe i upropasti polituru na kuhinjskom astalu. E, ali zato peglu ne ostavlja tek tako, kako joj padne, već uvek aus vinkl s ivicom astala. Kao što je i predmetna knjiga bila po¬ravnata s ćošetom nahtkasne... Gospođa Đurđević još malo je doterala kompoziciju od musave knjige i dla¬kave četke, da se ne primeti, izašla iz Maruškine sobe i istog časa zaboravila na sve to, do malopre kada ju je ova sama podsetila...
Hajd valjda će stići na telegraf na vreme, valjda će ga Pidžin dobiti pre nego što krene. I valjda će shvatiti tajnu poruku - ipak je tu i jedna tajna poruka - da se vratila Kaja! Hvala nebesima, šta god i ko god da gore ima, valjda će svi biti na okupu iduće nedelje kada se D-r. Hara-Davan pojavi Blaženopočivšem na 49 dana, a ne da njoj, ko prošlog meseca, smeste da laže Mongolca, malo joj kraljeubistva i materoumiranja!
Kaja je ćelu prethodnu jesen, 1933, ajgirala da ne može gore! Obe svoje prve ljubavi strateški je dobro postavila. Učura je namestila na poziciju levog krila FK Jugoslavije, sa kojeg je on zabijao u proseku gol po utakmici. Debitovao je i u futbalskoj reprezentaciji Kraljevine, i tu je poentirao, mesto u timu bilo mu je otad praktično zagarantovano. Gde god se on i Kaja zajedno pojave izazivali su pažnju, šampionski par, prvi floret Jugoslavije i prvi golgeter FK Jugoslavije, mladi, uspešni, lepi, dobro, Učur je malo manje lep, tamnije puti i istaknutijih jagodica od Kajinih, sav kockast i uglavu i u ponašanje, nije izrastao ni u najlepšeg predstavnika sopstvene rase, a nekmoli za merila beogradske čaršije, kojoj ksenofilija i nije od prvih karakteristika. No, Kaja je bila, kad hoće, lepa i šar¬mantna za oboje, a on je zadovoljavao sve srpske fan¬tazije zabijanja lopte u mrežu, zajedno, mogli su ravno na naslovnu stranu neke ilustracije. Ljalju je, opet, na¬mestila Pidžinu za šofera, što znači za sopstvenog šofera, jer Pidžin pored ovo dvoje ševrolet nije baš prečesto viđao. Jedino u čemu je momak istrajao bilo je da se ne preseli u Pidžinovu kuću u Požarevačkoj.
Ostao je u Malom Mokrom Lugu, ' Svoja jurtica - svoja slobodica!' govorio je. Ta bilo mu je jasno da će, bude li Kaji na oku, biti i danonoćno na usluzi. Džaba se gicao, i ovako je bio. Za vozanje okolo i svakojaka mla¬dalačka nepočinstva, koja su živahnoj novelistkinji s jedne strane bila zabavna, dok ozbiljna učiteljica fehtovanja s druge nije znala kuda vode. Nikud dobro, svakako. Čula je da su njih dvoje, dok Učur vredno pika futbal i rano leže, čak i u zloglasni Mali Pariz od¬lazili, gde su se predstavljali kao bogati trgovci iz Makaua koji žive u Bukureštu i ne govore srpski?! U taj zmijarnik i kupleraj?! Pidžinu ništa nije bila rekla, kaplja bi ga udarila. Ili joj ne bi poverovao, kao i obič¬no kad mu otvara oči u vezi s njegovom mezimicom.
Proletos, kada je Učur od premije za het-trik na utakmici sa BASK-om kupio automobil, koji je narav¬no bio skromniji od Pidžinovog, polovni pakard, Kaja je momentalno odlučila da nauči da šofira. Učitelj je naravno bio Ljalja, a Kaja izuzetno talentovana uče¬nica, kao da se rodila za upravljačem. Sad ih je bilo troje na dva auta, gospođa Đurđević se pitala šta je sledeće, tipovala je da će Ljalja kupiti motorbicikl, kada ih je on sve iznenadio napadom zrelosti i otvorio sopstveni pansion za konje u Mokroluškoj šumi. Ušao je u ortakluk s nekim mladim veterinarom nemačkog porekla, Hansom, sve što je uštedeo radeći godinama za D-r. Prinsa uložio je u posao?! Ostao je da radi i kao šofer, reklo bi se više iz zahvalnosti nego iz nužde - a i kakve nužde kad je njegov poslodavac svoje konje odmah iz Dušanovačke ergele prebacio kod Ljalje i Hansa, a njegov primer sledili su i mnogi prijatelji Đurđevićevih. Ali ne i oni. Posle Damjana, koji je preklane ispustio svoju plemenitu konjsku dušu, Mica od žalosti nije uzimala drugog konja. Ređe je jahala nego pre, a kod Ljalje se za nju uvek nalazio na ras¬polaganju neki kome treba trening, Pidžinov, Kajin il ko zna čiji, konj je konj. Kad nije Damjan.
Tek, proleće 1934. mladima je prošlo u velikim turbulencijama, 'Young and restless', uzdisao je Pidžin, a kad on počne uzdisati na engleskom to znači da je situacija blizu živčanom slomu. A onda se Kaja sredinom aprila, ili je već bio maj, ko će ga pamtiti, najednom uozbiljila. Prestala je da fehtuje, slabo je iz¬lazila, pa i tad sama, već tera auto ko prava, Ljalja kao da je postao suvišan, što njega nije previše brinulo, ba¬vio se svojim konjima i dolazio na Vračar samo kada je Pidžinu neophodan. Učura su i tako retko viđali, čitali su o njemu u sportskoj rubrici Politike. Kaji bi češće Tetica odnela ručak il večeru na mansardu u Lozničkoj nego što je obedovala sa Pidžinom ili kod Đurđevićevih. Ljubavne razmirice, bila je dijagnoza iskusne novelistkinje. Sprema ispite, falim ti se bože, bila je dijagnoza iskusnog profesora Prinsa. Čak ju je stao agresivno ubeđivati kako u eri svakoga studiranja nadođe momenat kada se student trgne, i kako je dobro što se Kaja trgla ranije. Eto, neke se udaju pre nego se trgnu, malo je i peckao nesuđenu arhitektu Micu Đurđević. Briga je nju i za peckanje, šta joj fali, još jedno zanimanje? Par puta je diskretno pitala Teticu šta Ka¬ja radi u svom gnezdu kad joj ova odnese ponude. Uči li? 'Ja, uči morgen! Izležava se po krevetu s žurnalima. A hranu baca komšijskoj keri i to kroz prozor, videla sam ga naulici kako jede moju rođenu faširanu, i po mraku bi je poznala onako rumenu i buavu od bakin praška, niko take ne pravi! Ne znam ni što joj nosim kad baca. Al' gos'n profesor insistira, doručak, ručak, večera, melšpajz obaška, ko šta radi ja se pentram uz njene basamake a ona baca kerama...' Za razliku od Maruške, koja je prava Lakademonka, il baksuz, sve¬jedno, kojem se reči ponekad montercanglama moraju iz usta čupati, Tetica je malo preopširna, tako da je Mica očas stekla sliku o Kajinom učenju i nije dalje mnogo propitivala.
Niti se s Pidžinom previše preganjala oko toga budući da i nije bio naročito zainteresovan, Kaja uči objašnjenje ga je u potpunosti zadovoljavalo. On se bio nameračio da leto provede sa svojima, u Americi, nje¬gova rođena unuka Sara je trebalo da se veri u avgustu, za stari novac, tvrdila je u pismu njena mati Marian tražeći od njega običan, zeleni novac za gala veridbeni doručak na njihovom imanju u Annandale-on-Hudson, koje je samim čudom i njegovom tvrdoglavošću saču¬vano od sloma berze. Ona je već u pripremama do gu¬še, nikome ne pada na pamet da joj pomogne, žalila se kao i obično, ni Sari 'koja studira kao da je to sad najvažnije', ni Junioru, 'koga predavanja i studenti zanimaju više od veridbe sopstvene kćeri'... Pidžin je odlučio da on 'pomogne' Marian, odnosno da se žrt¬vuje, ode tamo i svede cirkus koji se njegova snaja sprema da napravi na najmanju moguću meru. Poći će već prvih dana juna, želi da izbliza i natenane osmotri tog budućeg zeta, ne daju se jedinice unuke makar kome. Zapravo, sa sobom je u Ameriku hteo da povede i 'svoju veličanstvenu Kiti', davnašnja joj je želja da vidi Njujork, a njegova da upozna svoju najbližu srp¬sku prijateljicu sa porodicom. Našli su i neke povoljne karte preko ing. Neuhausena, Hamburg-Amerika-Linie, za manje od šest hiljada dinara, svakog četvrtka lađa isplovljava iz Hamburške luke... Sava bi im se pridružio kasnije, nije imao čitavo slobodno leto zbog obaveza u Radio Beogradu i nekih opita koje drži u tajnosti protiv malera, došao bi lajnerom u avgustu... E da bi Mila Majka legla u postelju kako je čula da joj se kćer sprema preko okeana! Mica je isprva mislila da su to uobičajene gorušice koje nastupaju svaki put kad sazna da Đurđevići nekud putuju, međutim dani su prolazili bez poboljšanja, pa nedelje, kroz stan u Frankopanovoj stali su špartati doktori u hordama, izlazili zabrinutiji nego što su ušli, bez jasne dijagnoze. Kada je, sredinom maja, baš negde oko budiskog Urusa - bakša je gore u Malom Mokrom Lugu i za gospođa Milu izmolio jednu mantru, Pidžin naru¬čio - bolesnica pozvala uja Milivoja ne bi li se izmirili i bratu posle skoro trideset godina 'od srca oprostila' brak s ujna Olgom Mongolkom, shvatila je da je vrag odneo šalu, digla ruke i ispratila Pidžina za Hamburg samog. Na stanici mu je, iako već nagrizena savešću, rekla da će je golim rukama zadaviti ako sutra iz kre¬veta ripi. Pidžin ju je zakleo da nikoga ne davi, a po¬sebno ne ženskog roditelja, kao i da pripazi na Kajinu ishranu, previše uči, ima tamne kolutove oko očiju, možda i negde u prirodu da je potera, mnogo je napeta oko ispita. Sve ostalo je sredio. Tetica će ostati na pos¬lu sve dok Kaji traje junski rok, tek kada ona otputuje svojima u Šibenik na ferije, Tetica može da zatvori kuću i ode na odmor u Debeljaču. Ševroleta Ljalja da drži u garaži u Požarevačkoj, može ga uzimati po po¬trebi al' prvo nju da pita, pa ako ona odobri...
Gospođa Mila nije ripila iz kreveta, ostala je da boluje. Tako je ona celo leto provela u Beogradu, bedinujući, red žalosna red besna ko osica. Kaju i Savu je prepustila devojkama, Maruški i Tetici, jedva je i registrovala svršetak ispitnog roka i Kajin odlazak za Šibe¬nik, ova kao da joj se sklanjala s puta. A kako i ne bi, kad je sve ispite odreda popadala, saznala je ubrzo posle njenog odlaska, rekla joj je lektorka za nemački na Univerzitetu, frau Angelina Herroder, srele su se slu¬čajno na proslavi pedesetogodišnjice Pevačkog društva Obilić: 'Šta je s vašom Kajom', paz, sad je i njina, nije samo Pidžinova, 'pala nemački, pala francuski, tri sa¬stava nije predala, bojim se da će ponoviti godinu ako ozbiljno ne zagreje stolicu, pa i ako zagreje, mnogo je to, dva jezika i teorija književnosti, na nju, čujem, nije ni izašla...'
Ne voli mnogo frau Angelcu, niko je ne voli, večito zabada nos u tuđa posla, pa je složila najodlučniji izraz lica i objasnila joj da Kajini uspesi u mačevanju traže velike žrtve - Kaja je, istina, opet uzela sve medalje na državnom prvenstvu i dve na balkanskom šampionatu u aprilu 1934, ali od onda floret u ruke nije uvatila, bez objašnjenja - pa i ako to malo produži studiranje isplati se. 'Da, žrtve', tvrdoglavo je na¬stavila frau Angleca, 'a zašto je onda odbila da vodi Sokolsku reprezentaciju Univerziteta na prijateljski susret sa kolegama iz Praga? I to kao kapitenka!' Ovo je već bilo novo, i neočekivano, Kaja odbila nekud da putuje?! 'Ali i to je ispravna odluka', suprotstavila se ovoj nemačkoj napasti s cvikerom na pola nosa, kakav se uopšte ne nosi, 'ustupila je mesto mlađim sportistima', nada se da je zvučala iole ubedljivo, jer sebe u sopstvene reči nikad ubedila ne bi.
Ispočetka je bila jako ljuta, spremala se da presa¬vije tabak i očita Kaji bukvicu, i Pidžinu, da on ostav¬lja otvorenu kuću i plaća sluškinju ceo mesec duže ne bi li studentkinji prinosila od tice mleko dok uči, os¬tavlja balavici ključeve od ševroleta da ne dangubi, ostavio joj je potajno i džeparac za leto, u to bi se mogla kladiti... a ona tako! Međutim, tih joj je dana duša bila u morganu, sve na auspuh izlazila, po kaldrmi između Pocerske i Frankopanove, triput nadan obilazila je Milu Majku i bitke bila s njenim bolni¬čarkama i nudiljama. Noćne, najskuplje i najbezobraz¬nije, pamet su joj pomerale, prečmavaju da im pacijentkinja pođe sama u klozet, padne na hodniku i ostane da leži i cvili na patosu do jutra. S takvim bri¬gama mnogo joj je bilo do Kaje i njenih laži, pala godinu, jaka stvar! Nek o tome brine D-r. Hara-Davan, i Pidžin kad je već blesav pa brine. Problem su na kraju rešili tako što su Teticu pozvali natrag iz Debeljače, da pazi Milu Majku, i to je začudo funkcionisalo. S Teticom nije moglo trte-mrte, bila je stroga s bolesnicom, ovoj kao da je samo to falilo, prepodobila se, gledala u debelu Nemicu ko u Boga. I nastavila da se polako gasi. U par nedelja Tetica je razjurila sve bol¬ničarke i drugo plaćeno osoblje, nisu joj bile potrebne, primala je samo doktora i patronažnu sestru koja je Mili Majci davala morfin, jeste, to je bilo to, 'ono naj¬gore', pokazalo se. Tih se dana i ona nakratko pri¬mirila, zaticala je Majku umivenu, očešljanu, nahranjenu, dremljivu ali bez bolova, skoro blaženu u nekom već izvesno drugačijem svetu, taman je skup¬ljala snagu da sedne i napiše Pidžinu opširno pismo o tome šta se u Beogradu zbiva, da su iz nužde pozajmili njegovu domaćicu, da uja Milivoje i ujna Olga svako¬dnevno obilaze najveću dušmanku njihovog braka a da se ova tome još i raduje, kad god ih prepozna, da je Kaja pala sve ispite i da će sigurno pasti i godinu... Ka¬da je stiglo isto tako opširno pismo od njega:
Najdraža Kiti,
Prvo Vas molim za oproštaj što Vam do sada nisam pisao, znam da ćete reći da se depeše i karte ne računaju, ali ja jednostavno nisam imao kad, pročitaćete ispod zašto.
Nego, nadam se pre svega da se gospođa Mila drži i da joj se zdravlje opravlja. Prenesite joj moje najtoplije poz¬drave. Ako šta treba od lekova, odmah šaljite depešu, ne¬mojte se ženirati. Očekujem od Vas iscrpan report, uslišite moju prijateljsku radoznalost!!!
A sad da pređemo okean: ono što sam u Americi zatekao bilo je odveć šokantno i prevazišlo je moje najgore slutnje. Demokrate su na dobrom putu da upropaste sve što do sad nije upropašteno, a toga je malo. Po prvoj stranici Njujork tajmsa jure izvesnog razbojnika Dilingera, i tako već mesecima, to su im najpreča posla, po drugoj i trećoj Ruzvelt se tobož koprca nekakvim Securities Exchange Aktovima, ništa, i ponavljam ništa nije urađeno u finansijskoj sferi od Crnog Četvrtka, dok o Noći dugih noževa u Nemačkoj možemo čitati otprilike na stranici Zanimljivosti, zajedno s reportažom-sećanjem na lanjsku Noć veštica. Oprostite na ovolikom cinizmu, ali ne pamtim kada je ova zemlja vodila neozbiljniju politiku, što unutrašnju što spoljnu, i to će joj se osvetiti. (Molim vas, secite mi iz Politike članke o događajima u Nemačkoj, nemojte slati, čitaču kad se vratim, samo sačuvajte!)
Neozbiljnoj državi pridružila se i moja porodica, na čelu sa Marian, koja pola godine sprema tu đavolju veridbu a ćerka joj je bremenita već treći mesec! Tako je, najdraža Kiti, postaću pradeda i tome se radujem bez obzira na sve zapetljancije koje to nosi, i koje ćemo, Bog nam bio u po¬moć, nekako razrešiti. Znam da ćete Vi sada reći da je kriva Sara, a ne Marian, ali je po meni za tako lošu ko¬munikaciju odgovornost pre svega na majci. Sara se prav¬da da je čekala da ja dođem pa da nam kaže, da nije smela Marian na oči, nonsens, valjda ume toliko da sračuna kako je i ona bila najznačajniji gost na venčanju svojih rodi¬telja! Junior je priča za sebe, njemu je najveća briga što će Sara pauzirati godinu. Telegrafisao sam Vam da je B.A. na Vašaru stekla sa najvišim ocenama i pohvalom, tada još nismo znali za ovo drugo, već smo se svi (Junior i ja) nekako nadali da će odmah nastaviti da studira prava na Harvardu te da će dotična veridba dugo trajati. Veridba će, pretpostavljate, sada biti preimenovana u venčanje (formalnu prošnju devojke obavili smo prošle nedelje u najužem krugu, na imanju na Hadsonu, 'kao da smo Dilingeri' kako kaže moja snaja, osim nas četvoro pri¬sustvovali su samo mladoženja, roditelji mu i brat, i od¬mah se svi vratili za Njujork), Sve je pomereno nedelju dublje u avgust, zbog vajnih priprema, Mariani vremena nikad dosta, samo je fakat da se Sara lepo raskrupnjala sprečava da ne zatraži dalje odlaganje. O mladoženji ću Vam reći tek toliko da ga zovem Neslani Milton, dosta će Vam biti. Ne znam šta je tražila, mogu samo da se nadam da je to i našla. Marianine priče o 'starom novcu' su mož¬da i istinite, ali se onda radi o veoma, starom novcu, toliko starom da je već sasvim okrunjen. S tim u vezi dao sam nalog advokatima da se prebaci jedna veća količina dolara u Chase National Bank, nemojte se začuditi ako Vas budu kontaktirali, ako bude bilo neop¬hodno nešto da se proda budite im na usluzi savetom, ni sam nisam pametan je li bolje prodavati placeve ili zgrade u ovom času, Vi ćete bolje oceniti. Hoću na ime svog praunučeta da uzmem jedan prostran lep apartman na aper Ist Endu, dovoljno blizu Junioru i Marian, ali i dovoljno daleko od njih. Cene nekretnina su ovde još uvek veoma niske, depresija je velika, pa bih iskoristio i uzeo i nešto manje, za sebe, shvatate da ću pod ovim okolnostima češće dolaziti i duže ostajati u Njujorku. A Vi i gosn Sava bićete mi najdraži gosti! Kad samo pomislim kako ova moja glomazna unuka (samo se šalim, prekrasna je. u kakvu je divnu mladu ženu izrasla, nastranu Neslani Milton!) treba 'da Vas poljubi u tur', kako Vi to ljupko kažete, jer bi da nije bilo Vas i vaše ideje o investiranju na Vračaru mogla da odgaja dete s Marian pod istim krovom, ako bi joj majka i taj jedan krov nad glavom sačuvala. Ako svi ne bismo završili u kampusu Kolumbije ko kakvi profesori-emigranti.
Ne mogu da se nakajem što nisam bio uporniji kada sam preklane insistirao da Sara dođe na jedan semestar u Beograd. Upoznala bi nekakve drugačije mlade ljude (a ne Neslanog Miltonal), proširila vidike ne samo evropskom kulturom veći načinom života, Kaja bi je svuda provela... Znate, nekako imam utisak da je Kaja, iako dve godine mlađa, neuporedivo zrelija i otresitija od Sare, nekako ži¬votno sposobnija i mudrija, valjda zbog svog teškog života, posebno detinjstva. Ili su sportska nadmetanja učinila svoje? Sara u poređenju sa njom deluje naivno i podložno svakoj modi i uticaju, što nije samo Marianina greška, već i društvenog sistema u kome živi prezaštićeno. Kada se budete čuli sa Kajom recite joj da očekujem pravo pismo, hoću potanko da saznam kako je prošla na nemačkom i sve ostalo, neće se tek tako izvući samo sa kartom sa Plitvičkih jezera. Mada je za svaku pohvalu što je D-r. Hara-Davan shvatio da su mladoj devojci potrebna i pu¬tovanja a ne samo škola i sport. Poslao sam Vam paket knjiga, sporovozno, tu ćete između ostalog naći Flaša Gordona, najnoviji strip za kojim je Amerika poludela, kao i poslednji roman Skota Ficdžeralda 'Tender Is the Night' za koji ne sumnjam da će Vam se dopasti. I pišite, Kiti, nedostaje mi razmena misli sa Vama.
U željnom iščekivanju vesti iz Beograda, Voli Vas Vaš odani, J.D.P. - Pidžin

Crni Pidžin! Njegova zrela i odgovorna Kaja, iz¬mučena teškim životom, noćnim, koji sprovodi otkad studira, nakon što je slagala da je položila godinu i kidnula za Šibenik i njoj je samo jednu kartu poslala. I to iz Zagreba, biće da je bio isti izlet u pitanju, Plitvice-Zagreb, kada je pisala i Pidžinu. A on, jadnik, oči¬to nimalo nije zadovoljan udadbom svoje unuke, iako se junački trudi da to ne pokaže. Pokušala je da se stavi u kožu nepoznate devojke, nikako joj nije uspe-valo, džaba sve Pidžinove priče, omražena snaja Marian bila joj je mnogo jasnija, nju je slobodno mogla da naseli u nekom svom romanu, bila je za nju formiran lik, neprijatan ali životan. Sara joj je, neuhvatljiva, lebdela u izmaglici Pidžinovih lepih želja i dostojan¬stvenog držanja.
Pidžinovo pismo bila je čitala u Frankopanovoj, kraj uspavane Mile Majke, sedela je uz nju dok je Tetica otišla po bakaluk. Ako je išta znala o drugoj strani, znala je zasigurno da se nijedno ne raduje predstoje¬ćem ponovnom susretu, ni njena morfinisana majka ni njen pokojni otac. Valjda je zato, čim se Tetica vratila i preuzela stražu, pobrkanih osećanja impulsivno od¬jurila do Glavnog telegrafa i poslala Pidžinu poruku sledeće sadržine: DA LI JE SARA SREĆNA ZATO ŠTO SE UDAJE? STOP. VOLI VAS KITI. STOP. Odgovor
je stigao u Pocersku sutradan predvečer SREĆNA JE ŠTO SE DOBRO SVRŠILO. STOP. MISLIM DA SE PLAŠILA REAKCIJE. STOP. VOLI VAS PIDŽIN.
STOP. Usledila je nova depeša od nje u kojoj je pitala da li je to što se deda ne ljuti na tebe dovoljan razlog za udadbu. Pidžin je odgovorio, gotovo ljutito, ukoliko se to iz jedne rečenice može razaznati, da je prvo bila zakazana veridba a da je tek nakon toga došlo do avansiranja. Baš se tako izrazio, što je nju jako ražestilo pa ga je priupitala, radiotelegrafskim putem, da li je nekakav bedni avans dovoljan razlog da zbog njega upropastiš ceo život. Kako upropastiš, zanimalo je Pidžina. Pa da doživotno jedeš neslano, otkucala je u njeno ime Morzeovom azbukom zblanuta poštanska službenica - kada bi čuvena književnica svaki drugi dan umarširala u Glavni telegraf već su počinjala sašaptavanja činovnika. A inženjer Đurđević je, pola u šali pola u zbilji, obećavao kako će joj uvesti privatni radiotelegraf u pisaću sobu, ta i tako je to bliska teh¬nološka budućnost, pa da se može s Pidžinom svađati prekookeanski i danju i noću, samo mora da savlada Morzea. Završilo se furiozno, posle petnaestak dana, Pidžinovim besnim: ŠTA PREDLAŽETE? STOP. i njezinim odgovorom NEKA RODI ALI NEKA SE NE UDAJE. FULL STOP. STOP. o kome se posle danima pričalo po varoši, nisu doduše znali ko je to trudan i treba da rodi vanbračno, i nakon koga je nastupio muk u etru.
Početkom avgusta su započele rad u šihtama, Tetica, Maruška i ona smenjivale su se pored kreveta Mile Majke na osam sati. Ujna Olga se takođe ponudi¬la da uskoči, kao četvrta, ali ju je najljubaznije i naj¬odlučnije odbila - ta nije mogla to dopustiti, iako je bila tronuta tolikom velikodušnošću mongolske pri¬madone. Jer, Mila Majka se Milivoju i Olgi nije izvinila, ona im je oprostila što su se venčali pre trideset godina. Preskup neki oproštaj da bi za njega ujna na redovnoj bazi udisala miris lizola i skore smrti koji se širio stanom u Frankopanovoj. Džaba je štrcala zeleno voće po celoj kući! Džaba im je svakodnevno u vinskom podrumu, preko puta, kod Rade Bahmanke, kupovala original vermut Martini&Rossi - Tetica i Maruška su svoj posao obavljale blago ćefleisane - miris nije ne¬stajao iz moždanih vijuga! Ona vermut ne voli, ali ka¬ko Mila Majka bolno zastenje, ili se uneredi, potezala bi Pidžinov viski iz staklene pljoske, za svaki praznik donosio bi joj 'balon od galon', tako su se šalili, iz nje¬govih diplomatskih zaliha, to godinama niko živi nije okušao do majčine bolesti, skupljalo prašinu po špajzu. Sada je preručivala iz balona u pljosku svako¬dnevno, ponekad bi se pitala kako uopšte utera morgana u kolski prolaz tako gasirana, na povratku u Pocersku. 'Nije mi jasna ujna Olga, uporno hoće da me odmeni. Ne dam! Ta njoj je Mila upropastila život, a ona bi sad da je gleda. Da ne moram, i ja bih sad pobegla sto kilometara daleko', rekla je jedared mužu. 'Nije joj upropastila, samo je pokušala. Milivoje i Olga se vole i imaju lep život. A to što tebe njena ponuda čudi, znaš, neki su ljudi bolji od drugih', odgovorio joj je staloženo i popeo se u laboratoriju. On je bez roptanja podnosio taštino umiranje, tačnije činjenicu da u kući više kuvanog gotovo i da nema. Tetica je dežurala noć, najgoru smenu, da bi i preko dana mogla po kući da poradi najteže poslove, a Maruška i ona su naizmenično sedele kraj bolesnice pre i posle podneva. Do¬voljna zbrka da se nikako ne mogu organizovati da se nabavi i skuva, pa se inženjer Đurđević uglavnom hra¬nio u Kikevcu ili Mlavi, a i njima je donosio. Umeo je predveče, kada se ona tek probudi, pošto se onaj viski morao ispavati, a Maruška stigne bleda i migrenozna s dežurstva, sam da im postavi i posadi ih da sve troje zajedno večeraju u kujni. Vanredno stanje!
Jasno da u takvom vanrednom stanju ni primetila nije da Kaja nit piše nit se vraća. Od Pidžina je krajem avgusta stiglo kratko pismo u kome javlja da je venčanje obavljeno 'na opšte zadovoljstvo', mada je on Sari na kraju 'preneo čak i njezinu ponudu'. Ostaće i u septembru u Americi, još uvek razgleda stanove, ne može da se odluči. Od tog se pisma ona sećala tek to¬liko kako joj je bilo laknulo jer Pidžin nije na nju ljut i kako je rekla Savi da u njeno ime telegrafiše mladen-cima čestitku, a Pidžinu najtoplije pozdrave. Za Beo¬grad nek ne žuri. Iskreno, nije joj bio potreban u blizini dok Mila Majka odlazi, trudio bi se da po¬mogne a samo bi pravio još veći džumbus. Tetica joj je zato trebala, ko lebac joj je trebala, velika debela do¬sadna Nemica koja radi za troje i priča za petoro, ali nekako uvek u tom čušpajzu od reči izgovori i pravu, reč utehe ili prekora, svejedno kakvu, al pravu. Mate¬rinsku. Ponekad je, na časak, imala osećaj kao da je u Tetici pronašla majku, u prostoj bezdetnoj ženi gotovo deset godina mlađoj od sebe?! I to baš sad, dok Mila umire, baš zbog toga?! Koješta, bila je pijana! Sveje¬dno, nije još mogla da je vrati Pidžinu.
Nije mogla da je vrati ni čitav septembar koji je proleteo u nekakvom kolektivnom bunilu, na svu str¬ku ona je bila odlučila i da preda izdavaču rukopis, završen doduše još proletos, ali je bilo potrebno proći ga još jednom, što je obično značilo nanovo iskucane strane i strane: 'Joj, Savo, pogledaj mi Bebilija! Sedi ko sfingać pred mojom kucaćom mašinom i čeka me, sirotan! Zapostavljeni. Hraniš li ti uopšte ovu mačku? Sav se ofucao, još će početi i miševe da jede. A miševi će da pojedu moje artije, koliko me nema, ne, ja mo¬ram da završim taj roman, hodi, Bebili, odi majki, dođi da te izmazim, niko te...' bogoradila je nedeljama unazad, a onda jedan dan sela na Plečnika i kao vojnik stala lupati po slovima umesto da se odmara za svoj posao nudilje. I umesto da loče.
Od Mile Majke preostao je još samo optužujući pogled.
A i on je uminuo 8. oktobra 1934. rano po podne, taman se vratila iz smene, ni izula se nije kada je Maruška pozvala telefonom. Doviknula je Savi šta se dogodilo, i da se ona vraća dole, hteo je da pođe sa njom, ne, neka dođe kasnije...
Sutradan je, dok se neobavljena posla sa Novog groblja - tražili su neke stotine papira o grobnici i nije uspela da zakaže sahranu, morala je doveče u Frankopanovu da prekopava dokumenta - vozila prema Poli¬tici da da oglas, radio je javio da su u Marselju smakli Nj.K.V.-a. Što ona dakako nije znala, dođavola, ne pri¬ma Radio Beograd u morganu, već se zabezeknula ka¬da je u redakciji zatekla frtutmu ko na Kosovu polju! Svi su krenuli u pripremu vanrednog broja, čak i ovi iz oglasnog, ni čitulju nije mogla dati! U hodniku je naletela na jednog poznanika, urednika unutrašnje politike, koji se bacio na nju sa krikom i suznim oči¬ma, rekao kako ju je samo nebo poslalo da piše Kralju nekrolog, ne mogu nikog pismenog da kontaktiraju ovog časa, eno joj njegove mašine, al da bude tužno i pretužno! Oterala ga u đavolsku mater i ulicama po kojima su se već skupljali izbezumljeni građani jedva probila do kuće žalosti u Pocerskoj. I oko toga su imali okapanja to jutro, Sava i Tetica tvrdili su da je kuća žalosti u Frankopanovoj, a ona, tek neznatno podrža¬na Maruškom kojoj je odavno bilo svega dosta, da je kuća žalosti tamo gde su ožalošćeni. U ovom slučaju njena kuća. U majčinoj nema više nikog.
I ajd sad ti sahrani Milu Majku i Kralja u isto vreme ako si mangup! 'Ovaj put ti nije pošlo za rukom da budeš u centru pažnje', razgovarala je setno sa du¬šom preminule, po budiskom, Majka se nije micala od nje, džaba su zatvorili Frankopanovu, išla je svukud sa Micom i mešala se u organizaciju sopstvene sahrane. 'Ne mogu da dam oglas, Sava vrti telefone pa koga do¬zove. Sve i da ga dam, kao da bi neko stigao u čitanju do oglasnih strana. Ove na groblju si čula, pod ovim okolnostima ne mogu ništa da mi kažu!? Kojim? Možda je gosn Kralj izvoljevao saranjivati se u našu porodič¬nu grobnicu, pa sad za vas oboje nema dovoljno mesta, moraju prvo da prepakuju koske? Lepo sam uvek govo¬rila da ti Karađorđevići samo poštenom svetu prave...' Na kraju joj je Sava bespogovorno naredio da sedi u kući i prima saučešća a on je otišao i sredio stvari, sa¬mo on zna kako, zakazao za petak, 12. oktobar, na svu sreću razaraču Dubrovnik je trebalo malo vremena da doplovi iz Marselja s važnijim pokojnikom.
Kroz kuću je prolazio nekakav silan svet, svi su samo o atentatu govorili, u njoj je već bio toliko akumulisan umor od prethodnih meseci da ih je slušala u nekom stanju nalik stuporu, nije da nije čula, eto, čula je i matoru Jakovljevićku kako šapće Staši Vinaveru: 'Vidite kako majku žali, obnevidela od bola. A ko bi re¬kao, bile su ko pas i mačka. Eh, jedna je majka, svi na kraju to shvate pa i Mica', i njega kako joj odgovara: 'A da idete vi malo u peršun?' mal se nasmejala nije, ali nije imala snage ukočene usne da razvuče.
Nejasno kako je u tom stanju, jer usledili su i na¬leti nekontrolisanog plača, upravo ona digla slušalicu kada se u četvrtak pred saranu javila Kaja. Odnosno, prvo se javila telefonistkinja, jedva je razaznala šta govori, šuštalo je u žicama, i rekla da ima poziv iz da¬ljine, iz Zagreba. A za njom Kaja, ona se čula bolje. Iz¬javila je saučešće, kako je red, nekoliko kurtoaznih rečenica, gde njoj ništa čudno nije bilo, ni telefonist¬kinja, ni Zagreb, ni šta će Kaja tamo kad treba da je ovde, i gde je ona uopšte, nastava je počela pre tri da¬na, ni otkud Kaja, ako je već u Zagrebu, zna za smrt Mile Majke kad čitulje nije bilo, ništa, ništa neobično, već se spremala da se zahvali i prekine razgovor kada je Kaja brzo izgovorila: 'Slušajte, Kiti, moj otac sigurno dolazi Kralju na sahranu, morate me pokriti kako zna¬te i umete!' Šta, kako, kako pokriti, ne razumem, bila je zbunjena, ali devojka nije bila raspoložena za pod¬robnija objašnjenja - nek laže šta god zna, neka kaže da je na izletu, putu, svejedno, samo da joj otac ne po¬sumnja da leto nije provela u Beogradu i da nije na fakultetu?! 'Morate, Kiti, morate, kumim vas! Zbo¬gom!' uzbuđeno je završila i prekinula vezu.
Sava ju je posle našao sklupčanu na sofi u malom salonu kako jeca i doziva Pidžina, psuje Mongolce, Karađorđeviće i oca zato što je prvi umro, steže Bebilija da ga udavi, pa opet malo jeca, ali je, dan nakon sah¬rane Blaženopočivšeg Nj.K.V.-a, kada je D-r. Hara-Davan došao da joj izjavi saučešće ipak pokrila Kaju. U Pragu je, na takmičenju. Trebalo je već da se vrate ali je zbog tragičnih događaja put natrag odložen za ne¬koliko dana. 'Dopustite mi da se povučem, imam mi¬grenu', izvukla se i ostavila Savu da ćaska s Kajinim poočimom o jučerašnjem veličanstvenom sprovodu, Kalmici su nosili osam venaca, mora da je Jaćimović opet odrešio kesu umesto njih, venci su koštali đavo i po, cena im je skočila u nebo, ne možeš zadžabe ožaliti kralja. Na sahrani njene majke od kosookih Mokrolužana bili su samo Ljalja i Učur, tja, bez Pidžina im ona nije trebala, požalila se arh. Klapininu, bila je povređena. 'To je zato što ste žensko', utešio ju je faktični Rus.
Tek u narednim nedeljama, kako je lagano dola¬zila sebi, shvatila je šta je učinila. Slagala je Kajinog zakonitog staratelja. Pidžinu nije ni javila da je Kaja nestala. Preuzela je na sebe odgovornost za nešto... što ne zna šta je, male beštije ni od korova, a ona ne zna ni odakle da počne da je traži!
Počela je od Učura i Ljalje, koji su, svaki za sebe, pričali istu priču: Kaja je otišla na ferije i nije im se javljala. Suočila ih je, ubacivši prethodno par provo¬kacija - 'Učure, ja se plašim, ona i Ljalja su i u Mali Pariz odlazili, znaš da se priča da odande devojke u belo roblje otimaju...' - 'Ljalja, ja se plašim, Učur sada ima previše novaca, znaš kako su devojke lakome na to. A i njemu je ušla voda u uši...' - i u njihovom me¬đusobnom optuživanju saznala... Toliko da su Kajine karte sa Plitvica i iz Zagreba napisane u Beogradu, još proletos - istina, Kaja je volela da skuplja prazne karte - i date Učuru da ih pusti u Zagrebu kad tamo bude imao utakmicu. Ubacio je ukupno četiri karte, jednu i na proputovanju, skidao se s voza samo da otrči do sandučeta, tri za Pidžina jednu za nju. Pa dobro, a gde je ona? 'U Parizu', rekao je Ljalja. Učur je ćutao a nju je nešto iseklo preko želuca, da se nije pustolovka blen¬tava s atentatorima i sličnim demimondom povezala, zinuti nije mogla kako je iseklo! 'Ti si joj dao novac', optuživao ga je Ljalja dalje. 'Nisam', futbaler se bacio u defansivu a ona mu je, ne zna zašto, poverovala. 'Jesi, jesi, otkud joj pare za Pariz?' 'A tebi je ostavila ključeve mansarde, da se praviš važan', usledio je kontranapad levog krila FK Jugoslavije, 'dovodiš devojčure u njen stan, video sam svetlost više puta.' 'Ja? Ne! Nemam ključ', branio se Ljalja, i on je ko zna zbog čega zvučao potpuno iskreno. Konačno je došla do daha. 'Ama kog će vraga u Parizu, govorite!' Oko toga su bili saglasni - da okuša sreću, možda se i ne vrati, ako uspe. Morgen, što kazala Tetica! Ovo propitivanje nije dalje vodilo nikud, mladići su izrekli sve što su znali.
U Parizu il neparizu, tek, u Zagrebu svakako nije bila, da je tamo ne bi bilo potrebe da Učur šalje unapred pripremljene karte?! Ali poziv... Otišla je pravo u Telefonsku centralu, vratila se neobavljena posla i izvređana. Dovoljno da potegne veze u Kraljevskoj obaveštajnoj službi, Mileta Kredenca, na svu sreću, ako je to sreća, od atentata se agenti i nekakvi inženjeri pri¬stigli kao ispomoć iz Francuske nisu vadili iz Centra¬le, slušali su sve živo što telefonira, ko da im to sad vredi i prekopavali dokumentaciju. Srazmerno lako dobila je informaciju da njen broj 11. oktobra nije po¬zivan iz Zagreba, da tekućeg meseca uopšte nije pozi¬van iz unutrašnjosti, preko devojke, za automatske razgovore nemaju podatke. Kaja je, dakle, mogla zvati jedino iz Beograda, što donekle objašnjava činjenicu da je znala za smrt Mile Majke, od nekog je čula?!
Preostajalo im je, jer su se sada i Ljalja i Učur zabrinuli i pridružili potrazi, da provere tu svetlost na mansardi, za koju Učur tvrdi da ju je viđao, a Ljalja da nije bio on. Džaba. Ona bi gotovo svake večeri proše¬tala Požarevačkom i Lozničkom, što kasnije to bolje, Kajini ovalni prozori bili su u mraku. Učur bi se provozao kad se noću vraća iz varoši - ništa! Ljalja je ne¬koliko puta na prepad lupao na vrata. Ništa. Uključili su i Marušku i Teticu, da popričaju sa sluškinjama iz Kajine zgrade. Tetica je, ko drugi, jedina imala kakvog-takvog uspeha, saznala je da je tokom leta povre¬meno dolazio neko, u sitne sate kad pristojan narod spava, ali da uobražena Kineskinja sa tavana, koja ni¬kome ni dobar dan ne nazove, nije viđena?!
Prvi je digao ruke Učur, Njegova verenica ima protiv da on obilazi noću tuđe sokake. Tako su i saz¬nali da se uskoro ženi, devojka je bila Srpkinja. Za njim i Ljalja, imao je previše posla, Hans je otišao na nekakvu konjsku specijalizaciju u Minhen i sve je palo na njega. Digla je na kraju ruke i ona, dosta su joj bile njene lične aveti, Mila Majka nije imala nameru da se skrasi. Sela je i napisala Pidžinu poruku od dvesta re¬či, najkonciznije moguće. Dva sata su je kuckali po Glavnom telegrafu, poslali kao sijaset odvojenih depeša, na svakoj isponova puna adresa, koštalo je skoro sto dinara, Sava bi joj rekao da je pomantušila, samo da zna. Pidžin je odgovorio već sutradan - kreće za Beograd prvim lajnerom, vratiće se preko Pariza, pokušaće tamo da se raspita, dobar prijatelj mu je sadašnji američki poslanik. A posle svratiti i u Zagreb ako bude neophodno. Ni on nije štedeo dolare na depeše, badava, na Telegrafu su uspeli da zabrljaju ko niko! Poštar je dolazio četiri puta, ali je depeše doneo pogrešnim redom, slagala ih je posle ko pazlu.
Kaja je stigla pred Pocersku 14 bez najave, danas negde u ručkovo vreme, auto-taksijem!? Sofer je za njom nosio kofer. Prihvatila se za firangu da se ne sru¬či od čuda kad ju je ugledala! Sva se zaokruglila u licu, il otekla, to se zbog njenih kosih okica ne može sa si¬gurnošću reći. Ipak se zaokruglila, razjasnilo se kad se svukla i ušla u salon, sve puca na njoj! Ili je to najno¬vija pariška moda, trt!
'Gde god da si bila, lepo su te hranili!' rekla joj je zajedljivo umesto pozdrava, pustila je Marušku da je uvede, nije izašla pred nju. Uzinat, a i da dobije na vre¬menu, da se pribere.
'Jeste', Kaja se slabašnoo nasmešila, taj smešak joj uvek slabo ide kad treba da ga uputi Mici, 'zagorski štrukli su opasna stvar, mlinci, žganci, ne znaš šta je gore. Ali to ćemo brzo da smaknemo, uželela sam se fehtovanja, kad počinjemo? Može sutra?'
'E, Kajo, nemoj da me mažeš', poludela je. 'Ti si letos videla Zagreb koliko sam ga i ja videla! Frankopana mi!'
'Do groba sam vam zahvalna što me niste odali ocu. U stvari sam...'
'Dosta! Neću da slušam nikakve laži. Briga me! Objašnjavaj Pidžinu i doktoru gde si bila i šta si radila, briga me!' skoro da je vikala.
'Pidžinu?' Kaja se trgla zaprepašćeno. Kanda se prepala. 'Kada se vratio? Kako je to moguće? Gde je?'
'Nije se vratio, traži te po Parizu!'
'Ali...'
'Ništa ali! Ne laži! Briga me gde si bila', galamila je dok ju je radoznalost razbijala.
'Niste im valjda rekli da... Otac...'
'Čikaj me da l' sam rekla!'
'Kajo! Kakvo divno iznenađenje!' to je bio gosn Sava, upao iznebuha, pitanje je li prethodno malo pri¬sluškivao iz biblioteke. 'Ustani da te izljubim, izvini, ušinuo sam se u leđa. Ostaješ na ručku, naravno?'
Maruška je ceo taj ručak prestajala na vratima tr¬pezarije, tobož da bude na usluzi, zapravo da bi čula nešto. Morgen! Mica je ćutala i duvala, što u supu što en general. Kaja je hvalila supu, pa rinflajš, pa pariške i pire, ali je ipak uzdržano jela, odbila je bundevaru na kraju. Zato je inženjer Đurđević imao monolog. Sit se naćaskao sam sa sobom, svaku treću rečenicu započi¬njao je sa 'Dok si bila odsutna...', mic po mic ispričao je Kaji sve što je trebalo da sazna o prethodnim mesecima. Zahvalno ga je slušala i upijala.
Kada je konačno otišla u Lozničku - Sava je po¬slao Marušku da joj prethodno ponese kufer i podloži joj kaljevu peć! - prasnula je na njega: te zašto ju je zadržavao kad zna koliko je besna i da ne želi više da je vidi; te zašto joj je na izvolte izdeklamovao sve živo, sad ima dovoljno materijala da složi priču kakvu voliš i izvuče se; te šta on ima njezinu sluškinju da šalje da joj loži... 'Mico, pobogu, pa devojka je bolesna, zar ne vi¬diš da jedva stoji na nogama. Sa njom se nešto ozbiljno dogodilo.' Vraga ozbiljno, besnela je, smuca se po sve¬tu pa kad joj nestalo para... 'Mislim da nije odlazila iz Beograda', zamišljeno je rekao Sava. 'Ili se bar nije tek danas vratila. Ako se ne varam ovo na njoj je njen lanj¬ski zimski kaput, a navodno je otputovala u junu. U kaputu? Neće biti! Nisi primetila? Jaka si mi špijunkinja. Pa da, kad samo teraš svoje!' odmahnuo je gla¬vom i otišao da odmori ručak.


Inženjer Đurđević se trgao oko ponoći, nije mu bilo ni žene ni mačke?! Zaspao je uz večernji koncert radijskog orkestra sa svog novog portabl aparata na akumulatore, nabavio ga je letos Mici za baštu ali iz poznatih razloga u bašti nije korišćen, sad ga je pro¬budilo zujanje i mešanje udaljenih zvukova na sred¬njim talasima, Radio Beograd davno je završio program. Oslušnuo je, nije se čula ni kucaća mašina. Šta sad više vileni?
Ustao je i prešao bešumno, u papučama, preko indijske gume za mačevanje, namignuo u mraku zmij¬skom caru iznad vrata ženine radne sobe i polako ušao. Svetlost je bila upaljena, a oni su spavali ko da je najmrklija noć, Mica skroz obučena, na otomanu, čvrsto umotana u ćebe, Bebili na jastuku kraj nje. Na Plečniku, koji joj kad ovde ostane da čita, ili zaspi kao sa¬da, služi ko nahtkasna - rastvorena Politika i naočari. Pažljivo je sklonio naočari na astal, ta žena lomi na¬očari mesečno, sve jer ih ovako baca kojekuda, i podigao novinu

DVANAEST BEBA TRAŽI RODITELJE, Ma¬terinsko udruženje nudi na usvajanje nahočad, trenutno na lageru imaju plave muškarčiće, što se u Beogradu smatra odli¬čnom ponudom. Planuće! Da¬nas je samo preleteo preko tog teksta, video malešne glavice na slici... I šta sad Mica izvodi? Šta sad s ovim hoće? Ta pede¬seta joj je! Ili je novina sasvim slučajno otvorena na ovoj stra¬ni, pala joj glava... Nije, primećuje da je nešto obeleženo, crnim mastilom, aha, evo ga i penkalo, palo na patos. Šta piše?
Ciganke Milene sudbinu deli još jedna beba u Materinskom udruženju. Malobrojna kalmička kolonija u Beogradu podarila nam je jednog člana. Taj dečak s kosim očima našao se nedavno negde na sokacima beogradske periferije, a sada je postao punopravni član ove ustanove. Iskorišćuje je u punoj meri jer jede divno i grlat je veoma. Da li će se neko odlučiti da usini kalmičku bebu?Ju, naopako! Neće se valjda Mica odlučiti da usinjuje bilo koga! Uzdahnuo je toliko teško da je Bebili gurnuo glavu dublje u Micinu rasutu kosu a ona se namrštila i u snu promeškoljila. Nije valjda poludela? Ne, ne! Samo... to bi moglo biti razumno objašnjenje, vidi ti nju, a on joj danas kaže kako je nikakva špijun-kinja! Ali koji je otac? Učur ili Ljalja? Obojica ne mogu biti, ma kako bi to Kaji bilo zgodno. Il’ neko tre¬ći?
„Mico", prodrmao ju je nežno za rame i podigao otromboijenog Bebilija u naručje, „ajde u sobu. Ovde je zima. Navući ćeš nešto do ujutro."
„Pusti me."
„Ne može, ajde, uzeo sam ti mačku, diži se, daj ruku..."
„Mmmmm. Moram ujutro da je vodim kod doktorke Milovanovićke da je pogleda, loše izgleda, ko zna..." mrmljala je dok je u gosn Savinom zagrljaju prelazila u spavaću sobu. „Pidžin dolazi za neki dan, otac joj stiže Kralju na četres devet dana, ne mogu tak¬vu na oči da im je..."
„Znam, znam."





~ leto 1937. ~



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
10.
DRAGULJ IZ BOHEMIJE





„Ne mogu se tako razbijati glave sveštenicima posred ulice!"
„Ama ne mogu se nikome razbijati glave po uli¬cama, briga me čije su, a da Politika na dva prsta, nema pola kartice, kolko su dali i vesti da je prestala potraga za Amelijom Erhart, ustvrdi kako je 'na samu pojavu žandarmerije i bez njihovog dejstva u šačici građana, s par sveštenika, sve samih komunista i levičarskih provokatora, došlo do komešanja i guranja, u cilju mirnog razilaženja koje je odmah zatim usledilo...' kad posle od tog komešanja ispadnu pune bolnice krvavih glava od penderka! "
„Mico, mani se više tih pendreka, sedi bliže pro¬fesoru." Inženjer Đurđević ima goste u laboratoriji, Micu i profesora Prinsa, Pidžina, dakako. Za ovu pri¬liku namešten im je stočić i foteljice u centralnom delu prostorije, Maruška donela london-štangle i servirala čaj iz kobalt servisa, a i gosti se doterali - ona u šafran-crvenoj svilenoj haljini s otfaltama od bokova nadole, on u svetlom letnjem odelu s leptir-mašnom i šerpenjaplavim satenskim prslukom - sve u šest popodne, julsko sunce još žari kroz velike prozore ovog hrama tehnike, prokuvaće?! Naročito jer sem sunca u njih bije i svetlost dve velike reflektorske lampe. Domaćin ni¬je sa njima za stolom. On stoji, u košulji podvrnutih rukava, iza nekakve neobične kamere na točkovima s gumom, koja najviše na pocinkovanu kantu liči, pove¬zane električnim gajtanima s drugim nekim uređajima za koje bog sveti zna šta su. „Pričaj malo izražajnije, daj-der neku grimasu, gestikuliraj, maši rukama, po¬nudi ga kolačima, pruži mu tanjir..."
„Ja ne mašem rukama kad pričam, i nikoga ne hranim, posebno ne na filmu, mani se ti mene i gesti¬kulacije, dosta ti ovde sedim ko ludi Nasta", odbrusi mu supružnica, pa se okrete Pidžinu i nastavi gde je stala: „Od državne vlasti nikad nisam ništa dobro ni očekivala, ni od crkvene, ako ćemo pravo, vlast je vlast, nosila halfcilindar il kamilavku isti je andrak, ali od novina očekujem da me obaveste tačno kako je bilo! A ne da trućaju gluposti, u koje ni malo dete..."
„Sto puta ti govorim, nije film! I niko neće videti šta radiš, još nemam zapis, samo probamo transmi¬siju", prekida je muž, a Pidžin se sav ušeprtljao, nje¬mu je uvek neprijatno kad se Đurđevići svađaju, njima začudo nije, pa je, da izvadi stvar, uzeo tanjir s london-štanglama i gura ih Kiti pod nos.
„Za čije babe zdravlje nas onda više zamlaćuješ, idemo dole, u ladovinu, dok ne dođu."
„Izoštravam, ženska glavo, izoštravam!" Pidžin je sad uzeo da sipa čaj, s pola metra visine, prska na sve strane, on je izgleda bolje shvatao šta se od njih traži, budući da je prilikom svog poslednjeg boravka u Ame¬rici, pre tri godine, gledao par tele-talkies predstava, Njujork je bio šašav za njima.
„Maruškaaaa! Dođi gore da te gospodin izoštri! Ajdemo, Pidžine, pod trešnju, ostavite taj čaj, ima pi¬va na ledu." Književnica je već skočila na noge lagane.
Hm, ne više lagane, otkad je prestala sa svakodnevnim mačevanjem opet se popravila, vreme je za novu dije¬tu.
„Maruškaaaa!" pridruži joj se i inženjer Đurđević u dranju, ovo dvoje uopšte mu nisu od pomoći, Ma¬ruška će bar morati da sedi kako joj se kaže.
Pidžin, šta će - kud će, stade ustajati, sve mimi¬kom pokazujući gosn Savi da mu je žao. Ovaj ih više nije gledao, usredsredio se na svoju kameru i jedno čet¬vrtasto staklo miš prdi farbe, zaobljenih ćoškova, ura¬mljeno u ormanče od mahagonija s tri dugmeta, postavljeno u senku unutrašnje plišane zavese, u kome su se, kad se bolje zagledaš, videli stočić i foteljice s mekim obrisma, i Pidžin kako ustaje! U kraj stakleta zamaklo je i nešto veliko, zamuljane crvene boje, biće da je Micina pozadina. Iz istog kraja sad se pojavilo nešto pirgavo i zaklonilo celu sliku.

„Joj, ovde je da se šlagiraš! Ko u paklu", bila je to Maruškina crnobela cicana haljina, od grudi do pola butina, stala je pred stočić, podbočila se i žmir¬ka na one lampe.
„Sklanjaj mi se ispred iko-noskopa! I idi dole presvuci se." „Šta vam je, gosn Savo, ovo mi je nova aljina?!" ljutnu se devojka. Zna da dolaze neki važni stranci, pa se obukla najelegantnije što je umela.
„Ama, briga me", nervira se ing. Sava, „obuci ne¬što žuto! Il’ zeleno. Najbolje zelenu suknju i žutu blu¬zu! I nađi neki crven šal."
„Ako vi mislite da se ja ovde modiram, i da mogu da se modiram s ovom platom..."
„Idi uzmi iz Micinog ormana šta bilo, samo hoću da sam te video ovde šarenu ko uskršnja jaja. Za minut da si se vratila."
„Ali ona će da polu..."
„Minut! Brojim! Šezdeset, pedeset devet..."
Kako je Maruška zdimila, inž. Đurđević je nasta¬vio sa štelovanjem svojih uređaja za reprezentativnu emisiju holandskim investorima iz Philipsa, koji će, ako ima pravde i poslovne sreće, uložiti u njegove dalje opite s kolorisanom televizijom - nakon što su u po¬žaru lanjske, 1936. godine u londonskom Kristal Palasu izgoreli Logi-Berdovi studiji i laboratorije, bio je jedini u svetu, bar po svojim saznanjima, koji se njome još aktivno zanima. Svi su jurili linije, trenutno je RCA na 343 štrafte, 30 okvira u sekundi, on je jurio boju!
A njegova supruga je nastavila da juri ubice srp¬skog Patrijarha, dole u bašti, ispod one trešnje u na¬rodu poznate kao 'groblje Micinih izdavača', uz pivo sa Pidžinom. On joj je bio D-r. Votson, ta imao je doktorat, ona je bila Šerlok Holms. Bebili Mačkilijevna je nestao nekud, tajanstven ko baskervilsko kuče.
„...jeste Stojadinoviću bila u interesu njegova smrt, prejak je Varnava bio, Crnogorac, još Pljevljak, bili ste u Pljevljima, niste, bolje što niste, ali bila je i Crkvi. Pitanje je samo ko je bio lukaviji. Odnosno gluplji", zaključi i uvuče dim iz cigaršpica od slono¬vače, takozvanog letnjeg, koji je za ovu priliku imao glumiti Holmsovu lulu.
„Kiti, draga, ne morate meni da objašnjavate kakvi sve interesi mogu postojati, ipak sam ja nekakav diplomata, makar i bivši. Govorim o tome da Stojadinović Varnavinom smrću nije dobio ništa!"
„Što samo može značiti da je ispao glupav, nije dokaz i da je nevin!"
Veoma kuraže udaranjem u ratne doboše, eto, Čiroki Indijanci isto drvenim... 'Ako vama srpski žandari liče na kaubojce, a pop Korošec na šerifa, svaka vama čast', zadevala ga je gđa Đurđević. 'Da vladika liči na poglavicu Slano Dupe iz plemena Ajnpre supe s tim bih se već mogla složiti. Talambasa, ne zna šta je dosta!'
Dok se D-r. Stojadinović dvoumio i premišljao šta će sa sveže izglasanim konkordatom u državi koja na polovini svoje teritorije ne prestaje da klepeće, Sveti Arhijerejski sabor od 1. avgusta 1937. ga je, zajedno sa još osam ministara pravoslavne veroispovesti koji su za konkordat glasali, ekskomunicirao. I dočim

je mi¬tropolit Dositej, zamenik počivšeg patrijarha, imi¬tirajući svog svetovnog kolegu, svemu pokušavao da da nekakav zakoniti privid - 'osumnjičeni' su predati crkvenom sudu Arhiepiskopije Beogradsko-Karlovačke, s tim da im se do rešenja crkvenog suda uskraćuju sve crkvene počasti - narečeni Vladika je bacao pros¬tačke kletve i službene anateme da sve pršti, pisao pi¬sma popu Korošecu nazivajući konkordat Čudovištem i Velikim Zločinstvom, vređao Rimsku kuriju i uopšte, potpirivao vatru na sve strane.
U potpirivanje vatre, i to benzinom, mogle su se ubrojati i priče kako je patrijarh otrovan. Ove su priče, doduše, bile prisutne od početka njegove tajanstvene i iznenadne bolesti koja je nastupila nekoliko nedelja pre nego što je konkordatska borba ušla u svoju za¬vršnicu. A kako i ne bi, da zdrav, prav pedesetsedmogodišnjak, od Durmitora odvaljen, doduše od podnožja, tako najednom legne u postelju mreti od nepoznate boleštine - sumnjivo je bilo. Šuškanja o trovanju dolazila su pravo iz lekarskih krugova, a kako se bližilo skupštinsko zasedanje sve su glasnije izra¬žavane sumnje da iza svega stoji predsednik Vlade lično! Sada, negde na pola Partijarhove Četrdesetnice, i pola avgusta 1937, pravoslavci od Triglava do Đevđelije u predasima između klepetanja ni o čemu dru¬gome nisu pričali. Što nas vraća pod trešnju u Pocerskoj 14:
,,Ja prosto ne verujem da je takva urota moguća", odbijao je uporno Pidžin, „pravoslavni vernici će mo¬rati da se pomire sa činjenicom da su i patrijarsi smrt¬ni, a da je u ovoj zemlji medicina još na jako niskim granama."
„Sve grom iz vedra neba da ga je spalio, naoči vaskolikog Srpstva, ne bi poverovali, takav smo mi na¬rod. Evo, i ja sam sumnjičava. A bome i znojava, ne pamtim kad je avgust bio ovako vreo. Bolje da smo da¬nas otišli na Savu, na kupanje, nego što nas Sava drži ceo dan ovde zbog tih njegovih Holandeza. Mogao je s Kajom, ona voli da se slika... Gde je Kaja?"
„Na kupanju. Nego, Kiti, jeste čuli sad za najno¬viju šepkulaciju, o ta nekakva dva ruska emigranta, od kojih je jedan bio patrijarhov kuvar, e pa oni su na¬vodno još pre sarane nestali i ne može im se ući u trag."
„Ko kaže?"
„Ošišani jež", odgovori profesor Prins gotovo sne¬bivajući se.
,,E onda je ozbiljno! U ovoj zemlji, da vas nešto naučim, najozbiljnije stvari možete pročitati u Ošiša¬nom ježu, mante se Politike. Sad bi trebalo proveriti jesu li ta dvojica pripadnici one zagranične frakcije Ruske crkve iz Karlovaca, ako jesu onda stvar mnogo dublje seže, možda i do Hitlera lično", Mica zvana Kiti je počela svoje izlaganje šaljivim tonom ali ga je do kraja skroz izokrenula. Skoro da zvuči zabrinuto. ,,A da neće nama to gosn firer da postavlja patrijarhe? Ne, ne, kakav kuvar, kakvi bakrači, nije bilo nikakvog kuvara! To je patka! Patrijarhu je kuvala gospoda Karamata, znam Karamate, stara cincarska familija, lo¬jalni, ispravni... Neće biti!"
,,A neće biti ni da je Hitleru patrijarh Varnava bio na smetnji, ta čitao sam u Volkischer Beobachteru gde je izjavljivao kako je Hitlera sam Bog poslao da radi na korist celome čovečanstvu! Trebeći Jevreje i komuniste, pretpostavljam? Za sada! A i oni njega u članku hvale na pasji opanak."
„Baš lepo, da se naša časna Crkva ima čime po¬hvaliti!"
„Hitleru bi jedino vaš Poglavica više išao naruku, al treba tek da ga izaberu, pitanje hoće li."
„Valjda neće! Samo bi nam još to falilo, na ovako kilavu Vladu. Nego, imam jedno potpuno originalno rešenje čitave misterije, već danima mi se vijori po glavi a sve zaboravim da vam kažem!" najednom se razveseli g-đa Đurđević.
„Da čujem! I molim vas, dopustite mi da skinem vrskaput nakratko, da se razladim dok se ne popnemo ponovo gore kod gosn Save."
„Pobogu, Pidžine, ta skidajte se već jedared, šta me pitate! Nego slušajte ovamo: znam ko je otrovao Varnavu! Imao je i priliku, i motiv, i nije bio sumnjiv ni trenutka!"
„Ko?"
„Madlenka Korbelova!"
„Ko???"
„Sećate se kad smo bili na prijemu u češkom pos¬lanstvu?"
„Kako se ne bih sećao", sneveseli se istog časa Pidžin. „Tamo je Kaja upoznala Bruna."
„Sa njim je na plaži?"
„A s kim bi bila! Ne miče se od tog, tog..."
„Naciste! Ne tugujte, smislićemo nešto da rastu¬rimo tu romansu! Nego Madlenka..."
„Ama ko je Madlenka?"
„Sećate se one zgode što sam vam pričala? Kako sam slučajno, tamo u češkom poslanstvu, tražeći toa¬let, upala u ostavu i tu našla ono žensko derište, koje je zajašilo ledenog labuda punog kavijara, selo u ikru i čupalo mu glavu?"
„Što ste probali da ga skinete s ledenice a ono počelo vrištati i ritati se?"
„Jeste, jeste, pa je dotrčao kamerdiner, on je i ski¬nuo, ali je mala tako čvrsto držala labuda za gušu, ne znam kako reumu nije dobila, da su sobalili celu ike¬banu i uz vrisku, ciku i ujedanje razmazali bar tri kile kavijara i razlupanog labuda po mermeru."
„Da, pa?"
„Pa to je Madlenka Korbelova!" spisateljica sla¬vodobitno tresnu šlag na tortu, ili kavijar na kanape, na šta Pidžin samo izbeči oči u neverici.
„Šta pričate koješta?"
„Jeste, jeste, pitala sam kamerdinera čije je to nevaspitano žgepče - Madlenka, ćerka Mandule i Jožefa Korbela, atašea za štampu češkog poslanstva. Gospođu Mandulu poznajem i lično, s nekih primanja, razmenile smo pokoju reč, vrlo pristojna žena, supruga joj znam samo iz viđenja, jadni ljudi! To zlo da rodiš, odma da se ubiješ!"
„Ama briga me kako se zove i čija je, nego ste re¬kli da znate ubicu..."
„Pa ona!"
„Dobro, Kiti, nice try, ali ovaj vic vam nije od najuspešnijih. Idem unutra po još piva, hoćete i vama da donesem?"
„Ne, ne, ozbiljno, sećate se da je na tom prima¬nju bio i patrijarh Varnava?"
„Pa bio je i knez Pavle s kneginjom Olgom", s kojima, od ubistva kralja Aleksandra, pre tri godine u Marselju, Pidžin i nije u najboljim odnosima. Sve bogzna kako na note i comme il faut kad se tako negde sretnu, ali poziva na dvor više nema, sada je Čarli Vilson omiljeni dvorski Amerikanac. Zbog čega on po¬tajno pati, iako to Kiti nikada ne bi priznao, njegova fascinacija evropskom aristokratijom, makar bila i srpska, večiti je predmet njezinih nimalo nežnih repu¬blikanskih šala.
„Pustite sad dinastičku boraniju, dakle sećate se da je patrijarh bio tamo?"
„Da."
„Okrenite malo film unatraške, možemo i stare Politike pogledati, to je bio poslednji put kada se po¬javio u javnosti!"
„Pa?"
„Nekoliko dana kasnije, i to možemo proveriti koliko tačno, pojavila se prva vest o entoksizmi, pret¬postavljam da novine nisu obaveštene odmah, da se očekivalo da će prezdraviti i da je dževa nadignuta tek kad su se uspaničili da će završiti kod Gornjeg Gazde."
„Dobro, ali ne razumem..."
„Šta ne razumete? Ako je to bilo poslednje javno mesto na kome je viđen, bio je to i poslednji obrok koji mu nije spremila gospođa Karamata!"
„Uopšte ne sumnjam da je na sličan način rezonovala i policija, i da je kuvar češkog poslanstva ispi¬tan odmah nakon isticanja dijagnoze. Za koju mi i dalje zvanično ne znamo da je trovanje, podsećam vas!" branio se Pidžin, ne zna od čega. ,,I šta je vaše rešenje misterije? Trogodišnje dete se patrijarhu popiškilo u kavijar? Kiti, ne šegačite se, čuče vas neko preko plota, završičemo oboje u Glavnjači."
„Ta recite i sami: prvo i prvo, nikada niko ne bi posumnjao u tako malo dete, je l' tako? Tako je! Dru¬go, imala je priliku. U toj ostavi je bila naslagana sva hrana što se iznosila, to vam je tako neka pretkujna, kroz nju se iz kujne ide u hodnik, dvoja vrata, ne znam kako da vam objasnim, ima samo velik ozidan trokadero za odlaganje prljavih tanjira i dugačak astal sa koga su konobari uzimali posluženje. I ne tvrdim da je preko kavijara, mada su štedljivi Česi sve to fino po¬kupili, videla sam posle da su ga ipak poslužili, doduše u nekoliko manjih činijica, biće nagrebali po patosu", gospođa Đurđević se stade slatko kikotati, a Pidžin grozničavo poče preturati po sećanju nije li možda i on jeo riblja jaja s patosa, ne može da se seti, ,,a živa vam stojim da se to malo čudovište jeste popiškilo, trebalo je samo da vidite kako je šutirala, psovala, grebala i grizla onog sirotog čoveka. E sad ne znam je li i pa¬trijarh mazao, nisam mu brojala zalogaje. Pravo da vam kažem uopšte nisam gledala šta on radi, pošto je po običaju držao političke poduke, a to nije za fine žen¬ske uši. Oko njega večito gomila čankoliza i nabigu-zica. Verovatno bi me onaj njegov zrikavi posilni i oterao da sam prišla toj agregaciji muške pameti. I duhovne, odgore!"
„Samo se vi zajedajte! I nije kavijar", Pidžin je konačno prihvatio zafrkanciju, „nije skoro bilo smrt¬nih slučajeva u diplomatskom koru."
,,I ne kažem da je kavijar!"
„Pa šta je onda ta mala Bordžija otrovala? I ko¬jom hemikalijom, kad već mesec dana ne mogu da ot¬kriju šta je?"
„Ne znam, moramo i policiji ostaviti nešto da rešava, za čega platu primaju?"
„Nek bude! A motiv?"
„Pa mrzi Srbe! A ko je najveći Srbin nego Nje¬gova svetost?!
„Otkud vam sad to?"
„Psovala je majku srpsku kamerdineru dok ju je otimao od labuda! Što je najsmešnije, on uopšte nije Srbin. Langust! Tako se zove. Ferdinand, Jozef ili ta¬ko nešto. Predstavio mi se, siroma, onako sav umazan i ugruvan, posle tuče s akrepom. Čujte, Langust! Sjaj¬no ime! U sledećem romanu imaću kuvaricu Potaž! Joj kako je to derle slatko psovalo, ko kočijaš! A kad je vidiš onako malenu pomislio bi da ni govoriti ne zna! Kad ona i ledenim labudima uvrće šije, onesposobljava kamerdinere, obezglavljuje nacije... Još ćemo mi čuti za Madlenku Korbelovu, zapamtite šta vam kažem!"
„Ja je nisam ni primetio, zapravo nikakvo dete."
„Je l' vam kažem! Prave ubice su nevidljive!"
„Dakle vi tvrdite da su zaverenici iskoristili tu devojčicu da..."
„Taman posla! Dejstvovala je sama! Vi, Pidžine, ko da ste od naših, samo internacionalne zavere vidite! Naprosto, svetila se Langustu, za koga misli da je Sr¬bin, zato što ju je šljepnuo po guzici! Ta ipak je dete, još nos kopa, ne možete od nje očekivati sofisticirano rezonovanje. Čekajte dok poraste!"
,,I šta ćemo sad s ovim otkrićem?" izmotava se Pidžin.
„Ja ću ovu tajnu u grob poneti! A i vas zaklinjem vašim najomiljenijim budiskim svecom da tajnu patri jarhovog trovanja čuvate bar pedeset godina posle mo¬je smrti."
„Zašto, moliću fino?"
„Radoznala sam, eto zato! Radoznala sam šta će biti!"
,,A ja sam radoznao gde je Kaja. Znate kad je oti¬šla, odma iza doručka. Sad samo što omrknulo nije..."
„Neće bar još sat-dva, ta nema ni sedam sati, oni Savini investori treba da dođu u sedam."
„Brinem..."
„Dali ste joj auto?"
„Naravno da sam joj dao! Bolje da se vozi sama nego da je dovozi onaj, onaj..."
Gospođi Đurđević se dopada ova zamena uloga, Pidžin je brižan a njoj je smešno:
„Bruno." Doduše, kada mu ime izgovori naglas ni njoj više nije smešno.
„Đavo ga odneo!" opsova Pidžin, što gotovo ni¬kada ne radi.
„Đavo ga i doneo, plašim se", uzdahnu književ¬nica.



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
11.
JENSEITSFLUGMASCHINE



„Mnogo ste mi vi, Kiti, dalekovidi! A šta je bilo onaj dan u češkom poslanstvu, kako ga odmah niste pročitali? Nego smo se još radovali što ga je Kaja upo¬znala."
„Taj dan sam bila ćorava ko kokoška, taj dan se ne važi!" reče književnica, a u glavi poče da joj se od¬motava dugometražni dokumentarni film sa Brunom u naslovnoj ulozi, kome se još ne nazire kraj.
Kaja nije ni trebalo da pođe na prijem sa njima. Ali je prvo otkazao Ljalja, nije mogao da ih vozi - op¬ravdano, ždrebila mu se kobila gore u pansionu. Do¬bro, nisu se sa šoferom ni rodili, međutim Pidžina je bilo uvatilo u leđa; gosn Savi napamet nije padalo da ide po prijemima, ima on pametnija posla; a Mici su to jutro širili ženice za nove čitače naočari, stvarno je bila ćorava ko kokoš, jednom se, za promenu, ne zafrkava. I već su se bili dogovarali kako će pozvati auto-taksi kada je naišla Kaja i sama se ponudila da im šofira. Verovatno joj treba nešto od Pidžina, pa da se umili, bila je pomislila gospođa Đurđević, ne bez osnova, s obzi¬rom da im je još na putu prema češkom poslanstvu Kaja odredila da tamo mogu ostati sat vremena, ako žele da ih ona i vrati kući, jer njoj posle treba ševrolet! Sve sa svojim neodoljivim osmehom 'na rupice', ali bez mogućnosti za pregovaranje. Mica je opsovala u sebi oftalmološku majku, da ona pored svog novog bjuika sedana, lanjski model, iz 1936, s četvoro vrata, u kome izistinski uživa, dolazi u situaciju da na bilo koji način zavisi od Kaje, tačnije Pidžinove nesposob¬nosti da joj išta odbije!
Da bi na kraju na prijemu ostali dva sata, od čega su sat i po čekali Kaju! Koja je u jednom uglu kao hipnotisana slušala nekog mladog čoveka, visokog, vižljastog i lihtplavog, po odeći bi se reklo stranca, po držanju - Nemca. Samo što ne salutira posle svake re¬čenice. Pidžin je u jednom momentu prišao, upoznao se i vratio se do Kiti koja se posle zabave koju joj je priredila mala Madlenka Korbelova nasmrt dosađi¬vala. Ni operske arije u malom salonu, ni patrijarhovi patriotski govori u velikom, ni novi pariški model na knjeginji Olgi - ništa se nije moglo uporediti s tim jedinstvenim detetom! Već je planirala kako će ga uneti u Novo groblje ideja za romane koji nikad neće biti napisani V, tako je, i peti je registrator već zreo za arhiviranje, kada je prišao Pidžin i poverljivo došapnuo: 'Nemac, pravi, kulturan, konverziraju!' što je imalo značiti sreću neviđenu. Radi se o tome da Kaja sprema za septembar Konverzaciju IV, nemačku, englesku je zahvaljujući Pidžinu položila u junu, zbog tog ispita se ranije vratila iz Šibenika od svojih, ovaj put zaista.
Dalje je sve bio sticaj manje-više nesrećnih okol¬nosti, ili nameštaljki, kako se uzme.
Kajin Nemac za konverziranje, dvadesetšestogodišnji Bruno Beger, bio je rodom iz Hajdelberga, di¬plomirao na unverzitetu u Jeni, to je sve što je šmizla ispočetka pristajala da im kaže o njemu. Samo se ta janstveno smeškala i govorila da ne brinu, momak je iz bolje kuće isteran. Nakon što su ga videli na još nekoliko diplomatskih primanja, Mica i Pidžin su bili spremni i da poveruju u to. Kaja i Nemac su gotovo svakodnevno izlazili, plivanje na Savi bila im je najdrža razonoda, razumljivo, leto 1937. je bilo pakleno po svim osnovama a ne samo konkordatskoj.
Da bi prethodne nedelje Kaja u Brunovo ime pri¬hvatila poziv na ručak kod Pidžina u Požarevačkoj. Kako je došlo do toga da na ručak, sem obaveznih Đur-đevićevih, budu pozvani i ujna Olga i uja Milivoje, a uz Bruna i njegov prijatelj Čileanac, kasnije nikako nisu uspevali da rekonstruišu. Pidžin je mislio da je ujna Olgu i uja Milivoja pozvao sam, nevezano od mla¬dih, odnosno da je dogovor sa Kajom usledio tek kas¬nije. Ali nije mogao da bude siguran. Ne posle svega što se na tom ručku izdogađalo. Kako se Miguel Serano našao u njihovom društvu, malo je jasnije. Kaja je rekla da bi Bruno rado upoznao Njegovu ekselenciju, tim rečima, ali je u Beogradu trenutno i jedan mladi čileanski naučnik, kome je on nekakva vrsta domaćina u Evropi, pa zbog toga nije zgodno... Povešćete i Či-leanca, zaboga, moj dom je uvek otvoren za sve tvoje prijatelje', izgovorio je Pidžin ono što je Kaja i oče¬kivala od njega.
Ono što niko nije očekivao, a ponajmanje Tetica, bilo je da je na vratima u Požarevačkoj, kada ih je ot¬vorila Kaji i njenim gostima, jedan crnpurasti balavac, tako je, balavac, pa da je stoput Južnoamerikanac i ne¬kakav naučnik, pozdravi sa 'Hajl Hitler!'?! Ostali su za to saznali tek kasno po podne, kada su nakon odlas¬ka mladih stali prebrojavati mrtve i ranjene, inače bi i sami bili mnogo obazriviji tokom ručka.
Razgovor se odvijao na pet jezika unakrsno, već ko je čime baratao i koji mu je jezik maternji, samo ujna Olgin mongolski nije bio u upotrebi. Pidžin je bio delighted što predsedava ovim društvom naroda u ma¬lom i pomaže u komunikaciji, jedino on među svojih jedanaest jezika savršeno govori engleski, srpski, nemački, španski i konačno francuski, koji je ostalima služio kao relejni za Čileanca, taj, naime, nijedan stra¬ni jezik sem jezika diplomatije ne zna. A diplomata je... samo takav!
Mali rastom, nabijen ali hitar, obigrao je oko astala, svakome ponaosob pružio ruku i preglasno izgo¬vorio jednak tekst: 'Miguel Serrrano, Santjago de Čččile!' Bilo je već toliko komično da mu je poslednja, Kiti, odgovorila: 'Mica Đurrrđević, Istočččni Vračččar!' i zbog toga popila unakrsnu vatru Pidžinovih i Savinih prekornih pogleda.
Bruno Beger, plavušan koga su svi prećutno već držali za Kajinog momka i konstatovali kako ima ma¬nire iako je nemački krut, prilikom upoznavanja pred¬stavio se kao antropolog. Zbog čega su Pidžinu tako zasjale oči - da je ker i repom bi stao mahati, zavitla¬vala ga je posle Kiti - jedva je dočekao da pridošlice posedaju i da izrazi svoje oduševljenje.
'Antropolog! Izvanredno! I sam se amaterski ba¬vim antropologijom. Šta je konkretno predmet vaših istraživanja?'
'Rasna antropologija', odsekao je mladić, ili to samo na nemačkom tako neprijatno zvuči, na šta je go¬spođa Đurđević zabezeknuto raširila oči, njezin muž, koji se obično mnogo bolje kontroliše, podigao je jednu obrvu, a uja Milivoje se stao vrpoljiti na stolici u neugodi... Na svu sreću, ujna Olga je isprobavala svoj operski španski sa Serrranom, kanda nije čula. Kaja nije reagovala, ništa čudno, ona se prirodno oseća mi¬mo bilo kakvih nacija i rasa. A Pidžin se nastavio ve¬seliti:
'Ooo-jo-jo! Sjajno! I sam sam se nekada bavio proučavanjem Crvenokožaca. Doduše, pre svega njiho¬vih jezika.'
'Meni je metrička antropologija najuža specijal¬nost', objasnio je Bruno, ako je ikome sem Pidžinu bilo jasno o čemu on govori.
'A vaš mladi prijatelj?' gosn Sava je pokušao da skrene priču pre nego što Mica nešto odvali, vidi je kako se sprema, već je i zinula.
'Ja sam geomant', ponosno je objavio Čileanac, na šta su ga svi sem Bruna pogledali sa osobitim zani¬manjem i zbunjenošću.
'Oprostite...' započeo je Pidžin nekakvo dugačko objašnjavanje sa Seranom na španskom; ujna Olga je odmah odustala od ideje da pokuša da ih prati, nema takvog rečnika u operskim libretima Manuela de Falje; Bruno je bio ozbiljan; Kaja zabavljena zbrkom za koju je bila zaslužna; Sava je pokušavao da uhvati zna¬čenje poneke reči... Sve dok Kiti nije raspalila tuš, na srpskom, jako neuljudno s njene strane:
'Mali gleda u pasulj, eto šta radi!' Setila se tog izraza, gegmancie, iz nekakve prastare francuske knji¬žice o proricanju sudbine, pominjalo se čitanje iz šake bačenog peska, ili kamenja. Knjigu nađavola više i nema, odnela je davno kod Marsovca u antikvarijat za¬jedno s gomilom papirnog krša koji dovlači s puto¬vanja. To radi redovno. Dovlači, prelista, pa posle prosleđuje Marsovcu.
Nije bilo baš tako prosto ko pasulj, pokazalo se, dotična nauka je očito grdno napredovala od Micinih studentskih dana i trgovanja sa bukinistima. Miguel Serano bio je baš opasan dvadesetjednogodišnji nauč¬nik, toliko opasan da ga je Himlerov Ahnenerbe, in¬stitut za istraživanje nasleđa predaka, čitaj porekla arijevske rase, kojagod to rasa bila, angažovao da po¬mogne Brunu Begeru, Kajinom udvaraču, oko pripre¬ma za ekspediciju na Tibet!?!? Smisao se gubio u trapavim prevodima sa svih na sve jezike, tu čak ni Pidžin nije uspevao u potpunosti da kontroliše tokove informacija, jedno je ipak bilo jasno - ova dvojica mla¬dih ljudi, ne, ipak samo Nemac, sprema se na daleki put! U ekspediciji će, sem njega, biti i po jedan zoolog, botaničar i geofizičar, sve stručnjaci Ahnenerbea.
'A vi ćete im bacanjem kamenčića obezbeđivati sreću na putu?' upitala je Kaja malo posprdnim to¬nom, posle se ispostavilo da ona Čileanca vidi drugi put u životu i da prethodno uopšte nije znala čime se on bavi. Ono sa ekspedicijom je, dakako, nije iznena¬dilo, o tome joj je Bruno već sve potanko bio ispričao.
'Vi nešto niste shvatili, gospođice!' Mali se kan¬da ljutnuo, možda i nije, tek, napuvao je pluća ko tetreb. 'Moj je posao da odredim četvrto teme geomantijske kvadrilaterale koju tvore Beograd, Kairo, Lasa i... trebalo bi da je Ulan Bator, na tome radim!'
'Ako je Bruno krenuo na Tibet preko Beograda i Kaira, zaista ne vidim kakve veze...' Kaja se nije olako predavala.
'Grešite!' gosn Sava je presekao Kaju, ustao od ručka i stao zamišljeno šetati po slobodnom delu trpe¬zarije, sve češkajući nos. Tri, pet, deset koraka. Svi su gledali u njega ćutke. 'Nije Ulan Bator. To što tražite mora biti južnije. Bar pet-šest stotina kilometara, ne znam ovako napamet.'
'Šta vi znate o Šambali?' sad je i Bruno Beger ustao, opet samo što ne salutira.
'Ne znam ništa ni o kakvim šambalama i abraka-dabrakama ali znam nešto obične geometrije', od¬govorio je gosn Sava Nemcu. 'Šta god da je to čime se vi bavite...'
'Ja se bavim!' ispravio ga je našušureni čileanski tetreb Miguel Serano.
'... čime se vaš mladi prijatelj bavi, pretpostav¬ljam da traži nekakvu pravilnu geometrijsku figuru. Doktore Prins, imate li pri ruci globus ili atlas? Da vam tražim šestar ili lenjir bilo bi već previše? Ako se ne varam, četvrto teme ravnokrakog trapeza, jer ništa drugo ne može biti, leži južno od Ulan Batora na kojih...'
'Četiri stotine i pedeset milja, blizu si bio, zete, i zove se Sainshand', prekide ga voks virginea ujna Ol¬ga, 'ali ćete odande do Šambale morati da pešačite još sat i po, koritom napuštene reke. I da zaratite sa Sov¬jetskim Savezom, trenutno drže taj deo...'
'Molim?' , odnosno 'Was?' i 'lQue?', gotovo u is¬ti glas uzviknuli su Bruno Beger i Miguel Serano, na šta su se svi odrasli za stolom stali smejati, dok je Kaja ljutito sevala pogledom čas na jednu čas na drugu stra¬nu. Ko sve danas ovde nju zavitlava?
'Kako biste, madam', Bruno je prvi došao sebi, 'vi mogli znati gde je Šambala? I šta je uopšte Šambala?'
'Ta ja sam vam rodom iz Sambale, mladiću!' orkestar kristalnih zvončića iz ujna Olginog grla orio se kućom D-r. Prinsa. Bruno Beger, čije se ponašanje do toga trenutka graničilo sa arogancijom, sručio se natrag u stolicu i stao bespomoćno vrteti glavom tamo-amo, u potpunoj neverici. Kočoperni čileanski dečak, ipak dečak - taj po američkim zakonima ni punoletan nije, žestio se kasnije Pidžin - gutao je knedle a da prethodno supu s knedlama ni okusiti stigao nije i kolutao očima, sve se nadajući da će neko od ove ugledne gospode za stolom, toliko je shvatio, svi su ugledni, demantovati šašavu amerikansku pevačicu udatu nakraj sveta! Oni su, naprotiv, nastavljali da se smeju kao da je primadona ispričala najduhovitiju šalu, kao da je uopšte moglo biti šale sa Sambalom!
'Ujna Olga sigurno neće imati ništa protiv da vam ispriča na kako čudnom mestu je odrasla', konač¬no se snašla Kaja. 'A vi ste, Savo, zaista genije za mate¬matiku! Kako ste to samo očas sračunali', dodala je uz svoj rupičasti osmejak, tek da nasekira Kiti, da joj za¬stane kikot u grlu.
E, to joj nije trebalo! Svima im zajedno nije tre¬balo, pokazaće se. Tek, g-đa Đurđević je na sitnu pro¬vokaciju odreagovala neumereno:
'Mada vam, dragi moj Serrrano, pre svega Kaja može biti od pomoći, možete je uzeti za geomantsku asistentkinju, ima ona i svoj alat, doduše nije čarobno kamenje u pitanju već kradeni ovčiji pršljenovi, ali bih se mogla opkladiti da je to slična rabota! U antropo¬loškom smislu, naravno!' poslednju rečenicu uputila je Brunu a ne Čileancu, tek da pojača efekat.
Kajina porcelanska put se zažarila a pogled eks¬plodirao u Kitinom pravcu, skupila je usta ali je oćutala, kao i svaki put prethodnih godina kada su g-đa Đurđević ili Pidžin pokušavali da navedu vodenicu na nestale kalmičke koskice i Danzanravjaanin crtež lju¬bavne akrobatike. Doduše, ta je priča bila aktuelna u mesecima nakon krađe, nadolazeći događaji potisnuli su ovaj nestašluk - kako ga je na kraju okarakterisao Pidžin, kud bi on svoju Kaju nazvao malom lopužom -duboko u sećanje. Al' ne govori Mica zadžabe za sebe da na ramenima mesto glave nosi kantu za đubre, ispada odatle iz najdubljih slojeva pamćenja i šta treba i šta ne treba povremeno.
'Kiti voli da fantazira, pustite je. Ona je, znate, književnica, pa nije čudo', objasnila je Kaja svojim go¬stima, a samo je ruka gosn Save, blago ali odlučno spu¬štena preko ruke njegove supružnice sprečila dalju eskalaciju sukoba.
'Madam, bio bih vam veoma zahvalan da čujem šta je to Sainshand', sabrao se Bruno, okrenuvši se uj¬na Olgi.
Koja je, dobrodušna i vesela kako je bog po izboru dao, po ko zna koji put u životu ispričala priču o Straš¬nom i Plemenitom Svecu Gobija, manastiru Khama-ryn i mongolskim čuvarima svetinje, kiteći i preuveličavajući tu i tamo čisto da zabavi i Milivoja, Đurđeviće, Prinsa i Kaju, koji ovu povest već napamet znaju. Danzanravjaanine golicave slike nije imala nameru pominjati, ne pred ovolikim i ovakvim skupom, ali Mici đavo nije dao mira. Pa je u jednom času upala ujni u reč, upiljila se u Kaju i rekla da postoji op¬ravdana sumnja kako neko u ovoj prostoriji, a taj neko nije ujna Olga, poseduje isvesne nepristojne crteže koje je izradio neobični lama. Pa ako Khamarvn i nije prava Šambala, lama je svakako o telesnom šambaliziranju mnogo znao, dodala je, a ko zna šta bi još izlajala da je Pidžin nije munuo nogom ispod stola a gosn Sava diskretno stisnuo za mišicu.
No, ovaj umalo pa incident nije bio ni prineti onome što je usledilo. Bruno je, valjda iznenađen razdraganošću sa kojom ujna Olga uvek priča svoju mon¬golsku priču, posebno u poslednjih godinu dana otkad je nekim Pidžinovim tajnim kanalima uspela da stupi u kontakt sa familijom i sazna da su svi živi i zdravi uprkos sovjetskoj okupaciji, postavio malko neumesno pitanje:
'A vi niste budistkinja?'
Pa je dobio odgovarajući odgovor:
'A vi jeste?' Starija, pametnija i svakako dobronamernija, odmah se nasmejala i objasnila mu da po¬stoje različiti budisti, da se vera nosi u srcu a ne performira po hramovima, pri tom ona već preko tri¬deset godina nema gde da prisustvuje verskoj službi... '...uostalom, zaboravite, mladiću, suviše sam stara ja za veru, za mene je sada to samo deo folklora moje do¬movine koju više nikada neću videti.'
'Nego, da čujemo nešto o toj ekspediciji', uskočio je uja Milivoje pošto mu je Olga najednom zazvučala suviše setno, a Pidžin se brzo složio sa njim.
Bolje da ništa nisu pitali, ne bi im zaseo rimflajš do kojeg su upravo stigli - Tetici je prethodno nekako uspelo da jedno posebno masno parče govedine od gru¬di istrese Čileancu u krilo, grdno se izvinjavala ali je D-r. Prinsu svejedno bilo sumnjivo budući da Tetica nipošto nije trapava, a i tanjir je prinela sa potpuno nelogične strane, obišla je pola astala da bi ga smestila baš tu gde mu nije mesto. Kakogod, pošto su tapacirali malog Miguela Serana damastnim salvetama, Bruno Beger ih je obavestio da je rajhsfirer Hajnrih Himler, šef SS i, po ličnom ubeđenju, reinkarnacija Hajnriha I, nemačkog kralja iz X veka i poznatog divljeg lovca na divlje patke, šarom sveta razaslao naučne ekspedi¬cije da tragaju za korenima arijevske rase.

'Oprostite mi na grubosti', uzviknuo je Pidžin, 'ali to je neoprostiv voluntarizam, čitavu nauku staviti u ruke jednog čoveka!' Kao da u ostalim oblastima to ne važi, nije se umešala Kiti, bila je previše šokirana. O, ne, kakav voluntarizam, Ahnenerbe, koji je pod di rektnom upravom SS, sastoji se od čak 46 odeljenja koja vode arheo¬lozi, meteorolozi, zoolozi, botani¬čari, istoričari... On vodi anropološko odeljenje. Svi se tra¬govi ispituju isključivo naučno verifikovanim metodama, nema nikakvih improvizacija. Eto, eks¬pedicija na Havaje, u kojoj je trebalo da učestvuje, otkazana je upravo zbog nedosta¬tka... Govorio je desetak minuta bez prekida, Čileanac ga je netremice slušao iako ne razume nemački, dok su ostali, izuzimajući Kaju koja se držala prilično samo¬zadovoljno, treptali kao svrake na jugovinu u potpunoj neverici. Tu pred njihovim očima, uz rimflajš u pa¬radajz sosu, nestala je Atlantida, udavila se negde između Islanda i Grenlanda, a njeno je visoko sveštenstvo ni manje ni više nego odletelo na Tibet. Gde su se skrivali, nejasno od koga, u nekakvim podzemnim tunelima, biće i razmnožavali, budući da je od njih nastala arijevska rasa. 'Posle su, pretpostavljam, opet pustili krila i preleteli natrag u Nemačku?' nije se uzdržala Mica ovaj put. Pogled koji joj je Bruno Beger uputio, bez odgovora, bio je početak jednog divnog neprijateljstva. Po teoriji koju će njegova ekspedicija dokazati, Tibetanci su mešavina Mongola i Arijevaca, ustvrdio je Beger u trenutku kada je Tetica unela but pečen u testu, koji su Đurđevići i Hadži Koštici stali napadno hvaliti još pre nego je isečen, sve u pokušaju da skrenu s ove somnabulne teme. Bruno je, svejedno, rešio da nastavi pa ga je gosn Sava prekinuo veoma konkretnim pitanjem:
'Kako mislite da uđete na Tibet, mislite li da će vas Britanci pustiti?'
'Videćemo!' samouvereno je odgovorio ovaj.
'I ja se slažem da je to ozbiljno pitanje', uključio se i Pidžin. 'Verujte starom diplomati, imaćete proble¬ma sa Britancima. Geopolitička situacija je takva da im je od velikog interesa da drže Tibet u izolaciji od svih sem svojih...'
'Uvek postoji mogućnost da uđemo iz Kine, gra¬nica praktično i ne postoji.'
'Ilegalno?' začudio se gosn Sava ovoj tako ne-nemačkoj izjavi.
'A lokalno sveštenstvo, u Lasi, kako će vas oni...' nadovezao se Pidžin pitanjem.
'Za to ne brinite', mladić se oholo nasmejao. 'Dočekaće nas raširenih ruku.'
'Ali ako uđete ilegalno bićete praktično u klopci', eto i uja Milivoja koji se i sam ponešto u fizičku geo¬grafiju razume, ili se bar razumeo, dok nije sreo lepu Mongolku i od geografa postao impresario. 'Teren je nepristupačan, ukoliko iz bilo kojih razloga izazovete neprijateljstvo domaćeg življa nemate nikakvu od¬stupnicu.'
Bruno Beger odmahnuo je odrečno viljuškom na koju je bio nataknut zalogaj pečenja, što baš i ne spada u korpus finih manira koji su mu prethodno bili pripi¬sani.
'SS vodi računa o svojim najboljim ljudima. Iz¬vući će nas u roku od dva sata nakon što radiom upu¬timo poziv u pomoć. Ali vas uveravam da za tim neće biti nikakve potrebe, znamo šta radimo.'
Uja Milivoje se baš zainatio: 'A kako će vas, moliću fino, izvući sa neke tibetanske vrleti?'
'Jenseitsflugmaschine', izgovorio je hladno mla¬dić kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
Tajac koji je nastupio za stolom prekinuo je nesrećni Miguel Serano koji je bio isključen iz raz¬govora poslednjih nekoliko minuta, niko se nije oba¬zirao na njega niti pokušavao da mu prevodi na francuski:
'C'est quoi, ça ?' zavapio je. 'Flying saucer', odgovorio mu je Pidžin potpuno konsternirano, nesvestan da mu se obraća na engles¬kom.

Ostatak ručka protekao je u napetoj tišini. Manje-više, gosti su uglavnom nešto tiho mrmoljili sa svojim suse-dima. Kiti je pokušala da napravi šalu, 'Dobacite mi taj tanjir sa štrudlom od jabu¬ka!' doviknula je Pidžinu ko¬ji je sedeo na potpuno suprotnom kraju stola od nje, čak je i podigla ruke kao da će ga uhvatiti u letu, ali to začudo nikome nije bilo smešno. Miguel Serano je bio posebno izgubljen, njemu se niko više nije obraćao. Bruno je, uz kafu, s nevešto nameštenim osmehom pokušao da se pozove kod ujna Olge u goste, oh, on bi bio impresioniran da čuje od nje natenane detalje o njenoj domovini. Dobrodušna i uvek predusretljiva, ovaj put je pokazala i svoje lice operske dive, Mica je bila potpuno anšantirana, nikada je ovakvu nije videla: 'Pošaljite karticu. Pa ako budem imala vre¬mena...' izgovorila je s himalajskih visina.
Kaja je neprijatnu situaciju iskoristila da od Pidžina izmunta kola, ta sve bi joj dao, i nešto u gotovu, samo da ovu dvojicu što pre izvede iz njegove kuće.
'Oće l' gospoda nacisti odsad ćešće da nam dolaze, da naučim da se vladam? Hajlili-hajlo Hitler, il kako već ide?' upitala je Tetica kasnije, unoseći drugu kafu, kada je Kaja odvela Miguela i Bruna. Tako su i saznali da ju je Čileanac pozdravio nacističkim pozdravom, dok je Nemac rekao obično 'Guten Tag!' Znali su, dak¬le, unapred da je Nemica!?
'Ne, neće više nikad dolaziti', odgovorila joj je odlučno Mica umesto domaćina.
'A možda i hoće, još koji put', protivurečio joj je Pidžin, pa se okrenuo Kiti i dodao malo tiše: 'Ja ću ovo morati da držim pod kontrolom. U šta li se sad to dete upetljalo....'



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
12.

MITIĆA VOZIĆ


Dakle, podne, nekoliko dana nakon posete gosn Savinih Holanđana, parafiran je predugovor i on se sad rastrčao na sve strane da nabavi preko potrebne delove opreme za dalja istraživanja. Upravo je odjurio na Glavnu poštu, u carinski magazin, ima dojavu da mu je stigao paket iz Berlina, pa požurio da ga pokupi dok ne dobije noge. Odatle će pravo u Rakovicu, u veliki stu¬dio, da radi, pa zbog toga g-đa Đurđević sedi sama pod trešnjom, za lakim obrokom, Pidžin bi ga nazvao brunch, Maruška joj je donela od Smejkala, sa Slavije, izvrsne hrenviršle. Malo dižona, jedan paradajz, može i bez hleba, ubeđuje sebe, kako i ne bi kad kupaći kos¬tim puca na njoj, gumilastike oko nogu joj se sve u meso usekle. A dogovorila se sa Pidžinom da idu na Beogradsko kupatilo, čim umine najjače sunce... Tre¬ba usput i niveu da kupi, istrošila joj se, ili da pošalje devojku odmah, do Kamenovića? Bar ne mora da se frizira za plažu. Poslednja moda na Azurnoj obali je da se umesto šešira na kupanje ide sa maramom vezanom na potiljku, supružnik joj tvrdi da na gusara liči i da joj samo crni povez preko oka fali, mnogo on zna!
I mnogo ovaj Bebili Mačkilijevna zna! Juri okrajke hrenviršli po travi ko da su miševi, baca ih preko glave i prevrće se s njima u zubima, ali ih ne jede! Na¬protiv, kad 'uhvati' kojeg, kad ga proglasi 'mrtvim', donese ga gazdarici kraj papuče i očekuje sledeću žr¬tvu. S tri mu je hrenviršle već okrajke isekla i bacila, sad dosta! Maruška ih i tako neće počistiti, već će tru¬nuti po bašti i skupljati vrane. Možda da se ipak po¬vuče u kuću dok ova žega ne...
„Dobar dan, gospa Mico, smetam li?" Ljalja je, blago zajapuren, s plavom fascikulom pod miškom, hi¬tao s ulice, kroz kolski prolaz, a ne iz Pidžinove bašte, što je...
„Naravno da ne smetaš", g-đa Đurđević se uvek iskreno veseli ovom vrednom i pametnom momku, vazda nasmejanom, sad nešto i nije!? Namrčio se ko nebo pred letnju oluju. „Nije te valjda Pidžin poterao da nas voziš na plažu? Pobogu, nismo sakati! A da po¬jedeš nešto sa mnom, Maruškaaaaaa!"
„Nemojte!" stišava je Ljalja, a i Maruška se na svu sreću retko obazire na dernjanje iz bašte. „Drugo sam nešto hteo da razgovaram sa vama. Profesor i ne zna da sam ovde, a najbolje da tako i ostane."
„Džerami nije dobro?" preseče se, pomislila na Pidžinovog konja koji nikako nije u pravoj mladosti, a ni u najboljoj formi već duže vreme.
„Sedi, molim te! Maruškaaaaaaaaaaaaaa! Gostii-iiiiiiiiii! Izvini, molim te, idem ja, ta cura sedi na uši¬ma, šta ćeš da popiješ?"
„Sedite i vi. Samo ću čašu ladne vode", pokazuje na bokal ukraj stola i par na šustiklu prevrnutih čaša.
„Pa ako je još ladna..." Gospođa Đurđević je već dobrano uznemirena, Ljalju uopšte ovakvog ne zna. Sipa mu vode, a on spustio onu fascikulu, Pidžin bi rekao folder, na kolena, seo na kraj fotelje od pruća ko neka prepodobna... „Govori! Nemoj da me strašiš."
„Ovaaaaaj... Moramo pomoći Kaji! Ona možda i nije svesna da joj je pomoć potrebna ali..."
„Ona obično nije svesna kada joj je pomoć potreb¬na", ljutito odseče g-đa Đurđević, kroz glavu joj prolete onaj prokleti novembar 1934. kada se Kaja pojavila posle famoznog nestanka, sa sepsom, doktorka Milovanović joj je jedva živu glavu spasila, u zadnji čas, čak ju je na noge pridigla toliko da može ocu naoči izađi kad je doputovao Blaženopočivšem Aleksandru na budiski parastos. Kaja im je morala priznati da se po¬rodila, ta bila je sva iscepana i zapaljenih dojki, ali nikad nije priznala ni kako ni gde. Kao ni ko je otac njenog deteta. Što, smatrala je g-đa Đurđević, i nije bilo naročito važno. Ona se par nedelja nakon Kajinog oporavka raspitala u Materinskom udruženju, čak je na mah imala ideju i da ga uzme, ali je dečak već bio usvojen, jedan dobrostojeći i dobrano mlađi kalmički par iz Praga je već dojurio i odveo ga, presrećan, oni su mala zajednica i vesti se među njima brzo šire, naro¬čito ako izađu u Politici. Ako, tako je najbolje, mislila je tada, a i sada, gospođa Đurđević, Kaja nikako za majku nije, posebno pod takvim okolnostima. O ko¬jima, zaklela ju je Savom i Bebilijem, ne sme nikome ni pisnuti! U protivnom, ona ide pravo na novi most kralja Aleksandra pa u mutnu vodu. Teško da bi Kaja ikad naudila sebi, pre bi nju s mosta gurnula da zasigura diskreciju, ipak, nije mogla da reskira, žene su u babinjama hormonalno neuračunljive. Sava je već znao, ali kod njega su tajne ko u ladni grob zakopane. Pidžinu je složena srceparajuća priča o nekakvoj tra¬gičnoj romansi sa srećnim završetkom, srećnim uto¬liko što se Kaja 'ratosiljala jednog bednika i slabića' s kojim je prethodno 'bežala u Pariz'. Što je Pidžin lako progutao, posebno posle udaje svoje unuke Sare za Neslanog Miltona, sa čime se nikako nije mirio. D-r. Hara-Davanu nije bilo potrebno izmišljati priče, bilo mu je dovoljno što je video ćerku koja je 'leto provela u Beogradu', kao što verovatno i jeste, ali nikako nije htela da oda jatake. Učur i Ljalja, potencijalni očevi, jataci svakako nisu bili, u to se Mica bila uverila dok su je zajedno tražili. Odlučno je odbila da laže i njih, dobri su momci, ta svaki bi je ženio samo da je...'Sa Ljaljom i Učurom se objasni sama, kako znaš i umeš, od mene je i ovo previše', kazala joj je tada, 'i činim to samo zato što se na neki način osećam krivom, što si mi zbog mog ludila oko Mile Majke izmakla tokom leta, inače bih odmah javila u Šibenik...' Džaba, nije imala kome da priča. Tek, kako je Kaja svoje odsustvo regulisala sa Učurom i Ljaljom - ne zna! Svakako mir¬no. Učur je davno oženjen Srpkinjom, drugo deteje na putu, viđaju ga jedino o budiskim svecima gore u Hramu i Svetom Nikoli u Pocerskoj, i čitaju o nje¬govim podvizima u Sportskom žurnalu. Ljalja se pre¬ma Kaji ophodi drugarski, ali bez ikakve servilnosti ili s nekom ne daj bože grižnjom savesti. Mica bi se mogla kladiti da više ne ljubavišu. A i Kaja se od ona doba nekako uozbiljila i sazrela. Izlazi s mladićima ali i vredno uči, ima svoje beogradsko društvo ali ne ajgiraju, uglavnom studentarija iz boljih kuća. Ne trenira, što je njenoj bivšoj učiteljici fehtovanja jako žao, doduše ponekad njih dve izađu na indijsku gumu iz čistog zadovoljstva... Kaja redovno pobeđuje Micinu krštenicu. I još je redovnije zadeva zbog toga, beštija mala. Trže se: „O čemu se radi?"
„Mora da raskrsti s Nemcom! On je... Bolesnik! I opasno je", provali iz Ljalje u jednom dahu. „Tog, tog... trebalo bi ga proterati motkom iz Kraljevine. To je-"
„Ni meni se ne dopada, ni najmanje, ali ja joj ne mogu momke ni birati ni braniti. Niti sam vizno odeljenje", zabacila je udicu gospođa Đurđević. „Možda ti imaš više uticaja na nju, da razgovarate."
„Ma kakvi! Ja sam se... ovaaaj... malopre umalo potukao sa njim, a ..." Mladić je bio u žestokoj neu¬godi, Mica ga nikad ovakvog nije videla?! Neustraši¬vog Ljalju s večitom osmehom od uva do uva, svog ušeprtljanog na ivici fotelje s čašom vode koju drži u vazduhu, na pola puta do usana - već tri minuta?!
„Polako. Iz početka?"
Reč po reč saznade da Bruno već danima gore u Malom Mokrom Lugu - meri kalmičke glave! Kaja ga je dovela, objasnila im da se radi o medicinskom istra¬živanju, on je prvo dečurliji podelio po paru-dve za lizalice, povadio neke kalipere i metre nalik šnajderskim, posadi dete na stolicu pa ga prvo slika, onda meri, od nosa do ušiju, od brade do usta... Deca ciče i raduju se fotografisanju iako slike dobiti neće, merenje nekako istrpe, pa trk u bakalnicu po slatkiš, Izmerio je i nekoliko odraslih glava, uglavnom ženskih, muževi su na poslu kad 'doktor' ordinira, pa je pokoja od ovih siromašnih i čuvarnih žena pomislila kako bi dinar-dva odgore dobrodošlo. Za sve to ne bi ni znao, on je pre podne u svom konjskom pansionu, da ga nije stigla priča kako je i jedna Slovenka udata za Kalmika stala u red na merenje, pa je bila grubo odbijena, zbog čega se pobunila, došlo je do svađe koja se završila šama¬rom. Kajin Bruno je ošamario ženu! Ljalja je zamerio Kaji nešto na taj račun, ali ga nije htela slušati, odbrusula mu je da se ne meša u nauku, nek se bavi svojim konjima, a da je Slovenka dobila šta je tražila jer je Brunu rekla da je švapsko scheifie. Da bi pre nešto više od dva sata čuo za najnoviji incident, dotrčala su neka deca do pansiona da ga pozovu... Nemac se, iz¬gleda, bio dogovorio sa Daržimom - staricom koja je u Srbiju došla sama, sve svoje je usput pogubila, i koja nikakvih prihoda nema, hrane je i oblače kako stignu, ona za uzvrat svima pričuva decu kad treba, jer za teže poslove više nije, dok je imalo videla šila je kožu - da joj za deset dinara, pravo bogatstvo u Malom Mokrom Lugu, na lice stavi smesu od gipsa i od toga napravi otisak. Nađavola, baba je u po posla dobila napad pa¬nike, stala se otimati i čupati slamčice iz nosa na koje je trebalo da diše, uto joj je grunula i krv na nos od čega se još više uplašila i počela ispuštati divlje krike i skidati rukama još žitku masu s obraza, valjda je i umazala 'doktora' gipsom i krvlju pa je nastao lom. Ovaj put nije došlo do šamaranja, naprotiv, žene iz naselja su se skupile u trenu i stale na Diržiminu stranu, sve s kuhinjskim alatkama u rukama; Kalmici su pitom svet ali bi se Nemac zlo proveo da ga Kaja nije odvukla niz Kozarčevu prema autu. Pidžinovom!
„I taj auto", žestio se Ljalja na Kaju u odsustvu. „Auto koji je vazda dobro među njih dovozio, i on je ženama bio neka siguracija da je sve u redu, da im se ništa loše ne može dogoditi kad stiže njime..."
„Pidžin joj daje kola da je Bruno ne bi vozao", g-đa Đurđević ni sama ne zna zašto ima potrebu da odbrani prijatelja, koji o svemu ovome izvesno ništa ne zna. Metrička antroplogija! O, mater ti... „Ni on ga ne podnosi."
„Verujem vam, nego..."
Nego je Ljalja, besan ko sam vrag, ostavio žene da umivaju i smiruju izbezumljenu Diržimu, mislio je staricu će srce izdati u kakvom je stanju bila, i sjurio se u Loziničku Hansovim motorbiciklom, pozajmio ga je prethodno da iz konjskog pansiona siđe do kalmičkog naselja. Pidžinov auto eno ga parkiran ispred Kajine kuće, tako je i očekivao! Uzjurio je uz stepenice, pri¬tisnuo zvonce a odmah zatim i kvaku, nije bilo zak¬ljučano. Kroz otvorena kupatilska vrata je video Kaju, presamićenu preko kade, kako pod jakim mlazom vode ispira krv sa Brunove košulje, verovatno od žubora ni¬je čula zvonce. Delić sekunde se premišljao, a kad Ljalja kaže delić onda je to stvarno delić, da li da uleti u kupatilo i očita Kaji, koja i dalje pere i ne primećuje ga, ili da... Upao je u sobu spreman da se s vrata baci na Nemca. Da bi u čudu zastao, Bruno je, naime, go do pojasa, panično preturao po Kajinoj biblioteci, ni on ga u žaru svoje potrage, okrenut leđima, nije primetio.
„Tačno sam znao šta traži, osetio sam! Momen¬talno! Kaja mi je onomad rekla da se interesuje", na¬stavio je Ljalja. „Glupan! Bila je na pisaćem stolu. Na hrpi istih takvih ali zelenih i žutih..." Gospođa Đurđević se upiljila u plavu fascikulu a Ljalja je jedva vidljivo potvrdio glavom. „Na njegove oči sam uzeo fascikulu i krenuo napolje, bez reči. Napao me je, ali sam mu uvrnuo ruku i bacio ga na patos, nisam se da¬lje zadržavao. Udario se o astal. Ne jako. Čuo sam dok sam trčao niz stepenice da je pošao za mnom, a onda i Kajin glas, mislim da ga je zadržavala da ne izlazi golišav... Ne znam, galamili su nemački, izjurio sam. Hteo sam da vas zamolim..."
„Čime si došao?" pitanje je možda bilo izlišno, a možda i ne, od Lozničke pa do Đurđevićevih nema dvesta metara, Ljalja je u uzbuđenju lako mogao za¬boraviti motorbicikl ispred Kajine kuće, što bi u ovom slučaju bilo dobrodošlo, napeto je razmišljala novelistkinja.
„Motorom, što pitate?"
„Gde ti je motor?"
„Ispred vaše kuće."
„Ajde idi sad brzo i uteraj ga u kolski prolaz, sklanjaj ga. Odmah!" Ljalja je zbunjeno pogledao ali je počeo da ustaje. ,,I ostavi tu fascikulu, gde si s njome krenuo? Ta tu, na astal, neću je pojesti!"
Minut, koliko je Ljalji bilo potrebno da preparkira motor, bio je dovoljan Mici da baci oko među pla¬ve kartonske korice. Unutra je bilo upravo ono što je počela naslućivati tokom Ljaljine priče - Kajin dečiji herbarijum! Nije bilo neophodno da razvezuje pantljike, u njemu se, kao i ranije, sasvim sigurno krio crtež... Ljubav iz Šambale?! O, Milu ti Majku mate¬rinu, opsova samu sebe, jezik pregrizla i kad si spominjala Danzanravjaanu na onom ručku... Dok se mladić vratio, fascikula ne samo da je stajala ko neta¬knuta, već je uredno složila i tanjire i escajg od svog ručka i odložila ih ukraj astala.
„Šta je unutra?" upitala je Ljalju još pre nego što je ponovo seo.
„To sam hteo da vas zamolom. Može li da ostane kod vas neko vreme? Dok ne ode Nemac. I... nezgodno mi je, ako biste mogli da mi obećate da nećete otvarati? Nikakvi antidržavni spisi, ne brinite. Neka... ovaaaaj... pisma. Kaja ne bi volela, a ni ja..." Gospođa Đurđević ga je pogledala ispod oka, ta on ni lagati ne ume! Njegova glatka bronzana koža prešla je u trulu višnju.
„Da ih se Bruno dočepa?" pomogla mu je.
„Da."
„U redu, biće kod mene u pisaćoj sobi", rekla mu je. ,,A što se tiče Kaje i Bruna, odnosno toga da ona mora da se mane Nemca..."
„Možemo i drugi put", odahnuo je Ljalja, ovo sve je već bilo odviše za njega u jednom turnusu. „Morao bih i da se vratim na posao, Hans već sigurno misli... Da li bih mogao da mu telefoniram od vas, da ne birne za motor?"
„Naravno, naravno. Posle ga preguraj preko bašte, pazi mi na ruže, i izađi na Pidžinovu kapiju, da zametneš trag. I, molim te, nađi Marušku unutra i reci joj da dođe da pokupi ovaj krš", reče mu zamišljeno. ,,I kad si već na aparatu, javi i Pidžinu da se ne sprema za plažu, nećemo ići, doći ću malo posle do njega..."
„Nećete mu ništa govoriti?" Mladić je zastao na pola puta do kuće, okrenuo se i zabrinuto je gleda.
„Ne brini!" nije mu obećala ništa.

Nešto ipak jeste, da neće otvarati fascikulu. Ali je to obećanje mogla i održati, budući da je zavirila u nju još pre nego što se zavetovala, a u Kajin herbarijum nije ni morala da gleda, zna šta je unutra, koliko već, osam godina?!
Pidžinu se izvinila glavoboljom, nije se mnogo potresao što neće ići na plažu. U kući je ladovina, može da nastavi s prevodom Ibzena na srpski. Zato gospođa Đurđević ceo sat nije mogla da se skrasi. Odnela je inkriminisani predmet gore s namerom da ga što bolje sakrije. Dvoumila se da li da primeni Alan Po metodu kao Kaja i ostavi fascikulu pomešanu sa svojim te¬kućim papirnim kršom ili da je možda nagura iza drvene podloge o koju je obešen zmijski car poviše vra¬ta pisaće sobe. Od tog je drugog nauma brzo odustala, za to su joj bile potrebne merdevine i šrafciger, daska je s četiri štafa pričvršćena na zid. Da dovuče merde¬vine pored Maruške, teško da bi mogla neopaženo. Prvi se naum mogao lako realizovati, ali devojka u nje¬nu sobu ulazi. Što je još gore, uđe ponekad i Kaja, oko njihovih sve ređih mačevalačikih sesija. A ona ne zna kakav je Kajin stav naspram... Šta je uopšte Ljalja da¬nas uradio? Ukrao, ili oteo, svejedno, nešto što je već jednom ukrao za Kajin ćef. Ona to zasigurno neće tako ostaviti. Insistiraće da joj se crtež vrati. Da bi ga dala Brunu? Ni u to gospođa Đurđević nije mogla biti si¬gurna, Ljalja je rekao da je ovaj preturao. S Kajinom dozvolom ili bez? Verovatno ipak bez, zašto bi uopšte preturao? I zašto bi Kaja rekla Ljalji da se ovaj interesuje, ako je htela da mu da? Jasno je bilo jedino da pisaća soba nije dobro mesto za skrivanje, previše je prometna. Savina laboratorija! Pa da! Tamo je devojci strogo zabranjen pristup i čišćenje, Kaja gore ne za¬lazi, ni njoj se samoj Sava ne raduje baš previše kad zagazi u taj lom. Prebacila je herbarijum u druge ko¬rice, obične sive boje, odnela ih na tavan i nagurala usred jedne hrpe papira i časopisa iza vrata za koju bi se mogla zakleti da godinama nije pomerana s mesta.
Zadovoljna, istuširala se i presvukla. Napustila je kuću ne javivši se Maruški i preko bašte prešla do Pidžinovog zadnjeg trema. Na kome je sedela Tetica i paspulirala nekakvu bluzu.
„Dobar dan", poželela joj je ova sumorno. „Šta ste rešili? Je li se onaj ciganjski Hitler sklonio iz vašeg sokaka ili ćete zvati žandara?" Ovakav doček upravo na Teticu liči, da započinje razgovore iz sredine, a ti sad lupaj glavu kakvi ciganjski Hitleri i žandari su u pitanju...
„Molim?" pita i dvoumi se da li da sedne na trem ili da produži u kuću. „O kome ti to?"
„O onom malom Hajl Hitleru, crnpurastom, što vam čuva vrata sa spoljne strane", ravnodušno će Tetica, dok udeva konac u iglu bez naočara i bez greške, od prve, što Mici ne uspeva već...deset godina! 'Pa da, kad si uništila vid čitanjem i pisanjem', prekorila bi je Mila Majka samo da je živa, al eto nije više, pa se Mica u sebi poslušno prekoreva sama. Preko lica joj prelete osmeh. „Šta je tu smešno? Što će komšiluk da olajava?"
„Oprosti, nečem drugom sam se nasmejala", gospođa Đurđević se nemoćno svali u šezlong, ovo će potrajati. „Ne znam o kome govoriš i šta traži ispred mojih vrata?"
„Ama onaj što je bio s Brunom..."
„Čileanac?" Mica se ispravi ko oparena. „Serano?"
„Pa taj, pričam vam već pola sata."
„Gde je?"
„Preko puta vaše kuće. Puši u haustoru broja 9."
„Otkad?" dođavola, Ljalja nije na vreme sklonio motor, verovatno su videli i kad ga je uterao u dvorište, sad misle da je još uvek kod nje i čekaju ga... Bruno ima saučesnika?!?!?!
„Otkud ja znam otkad. Videla sam ga pre više od sata, kad sam išla na Kalenić kod Julke po ibrišim, pa nije bilo ove rezede, morala sam čak u Cara Nikolaja Drugog kod Fenje u galanteriju..."
„Misliš u Mekenzijevu?"
„U Nikolaja Drugog!" Tetica je ipak Nemica, ako je opština promenila ulici ime to ima da se poštuje.
„Zbunjuješ me, dobro, nije važno, i?"
,,I ništa, malopre kad sam se vraćala je i dalje bio tu."
„Šta radi?"
„Puši, kažem vam!"
„Hm!"
„Šta hm?"
,,E sad ću mu doakati!"
„Da zovemo žandara?" Tetica spušta bluzu i konce u korpu za šivenje.
„Ne treba."
„Zvaću profesora!" ustaje.
„Ne treba, kažem ti! Sama ću. Ili još bolje, za¬jedno ćemo, ti i ja."
Nije joj trebalo dvaput govoriti. Plan gospođe Đurđević bio je srazmerno jednostavan. Opkoliće Miguela Serana, privešće ga u Pocersku i naterati ga da propeva. Tetica će iz kuće krenuti Užičkom i Mileševskom, pa će u Pocersku ući sa strane sa koje je Čileanac ne očekuje, budući da je malopre već otišla u suprot¬nom pravcu. Mica, čija on vrata čuva po svemu sudeći ubeđen da je i ona u kući sa Ljaljom, ima da mu se pojavi iz pravca Požarevačke. Iznenadiće ga i sklep-tati...
„Poneću oklagiju", reče Tetica i krete u kujnu.
„Trebalo je ja da ponesem solingen", vajka se gos¬pođa Đurđević, al kome je na pamet palo...
„Makaze? Pa tu su vam u šivaćoj korpi."
„Rapir, idi bestraga", nasmeja se bivša učitejica mačevanja, „kakve crne makaze, ta nećemo ga valjda šišati."
,,A ako je naoružan?"
„Polazi po tu oklagiju i idemo", naredi odlučno Mica, ali s izvesnom zebnjom oko srca.
Sačekala je na ćošku da Tetica zamakne u Mileševsku, izbrojala do sto, i polako krenula Požarevačkom ka svojoj ulici. Dobro je tempirala vreme. Još izdaleka je videla Teticu kako se primiče ladovinom neparne strane ulice, u cvetnoj haljini i Batinim belim patikama, običan letnji prizor da nije oklagije pod mi¬škom, pa je prema njenim koracima usklađivala i brzinu svojih. Pred ulaz broj devet stigle su jednovremeno, praktično iskočile pred njega, a onda je nastupio... Šok! Za sve troje. Tetica i Mica zapanjeno su blenule u Bruna koji je... Koji je, iskeženog lica -što od iznenađenja, a što od sveže posekotine na levoj jagodici fiksirane stipsom - iz izgužvanog bež lanenog sakoa izvukao pištolj i stao se povlačiti unatraške u dubinu zgrade!?
Raspršile su se od ulaza kud koja kao par gusaka. 'I jesmo guske', pomislila je gospođa Đurđević dok je izvirivala iza obližnje lipe.
Kada su se nakon desetak minuta vratili na mesto još malo pa zločina, zajedno sa Pidžinom naoruža¬nim smith&ivesson highway patrolman revolverom, za koji nije izvesno da je posedovao dozvolu, mogli su da konstatuju jedino da je Bruno Beger zbrisao preko za¬dnjeg dvorišta, zid prema istom takvom dvorištu iz Hadži Ruvimove 14 nije bio visok ni dva metra. Šala za dvadesetšestogodišnjaka koji se sprema na Tibet.
„Sada ćete se zatvoriti u kuću i nikome nećete otvarati vrata. Razumeli? Ja vodim Teticu u Požarevačku, vi se zatvarate sa Maruškom u svoju kuću. Ili biste da sedimo svi na okupu? Ako se iko od tih nacista ponovo pojavi, Serano ili Beger, svejedno, istog časa ćete zvati žandare. A zatim i mene." Stari profesor, jeste, Pidžin je vidno ostario poslednjih godina, ma¬hao je ogromnim revolverom posred ulice, opasno ljut. „Da se više ništa niste usudili da preduzimate na svoju ruku! Kiti, ne šalim se! Gosn Sava i ja ćemo večeras odlučiti šta su naši sledeći koraci! Razumeli?"
„Razumem", odgovorila je Mica poslušno i poku¬njeno prešla preko ulice, da se zavuče u svoju pisaću sobu i... Smisli akciju! Jes Pidžin i Sava će njoj odlu¬čivati!
„Kakva je ovo lupa ceo dan, samo neko ulazi i iz¬lazi?" To je Maruška izvirila iz kujne u kojoj vas dan muči nekakav pekmez od šljiva iako je Tetica obećala da će napraviti za obe kuće.
Ni čitav sat kasnije, uparađena za varoš - baš tako je Maruška rekla gosn Savi kad se na Pidžinov poziv hitno vratio iz Rakovice i nije zatekao ženu, još je dodala da je pre polaska gospođa telefonski razgo¬varala s kredencom - i sa plavom fascikulom pod miš¬kom, doduše praznom, Mica Đurđević je napustila svoj dom. Neobično za nju, što Nemci i Čileanci ne mogu znati, nije se sama izvezla svojim bjuik sedanom, niti je pozvala auto-taksi, već se uputila lagano pešice, prema Aleksandrovoj, da uhvati šesticu. Ni¬pošto tako usporenih misli kao što su joj spore kretnje. Naprotiv, furiozno razmišlja kako za živu glavu ne sme da se okreće. I kako je onaj Ljuba Mihajlović-Poljski pravi magarac kad je karakterizacija likova u pitanju. Njegova špijunkinja Džonson, dok je prate, ladna ko boza bez ikakvog pokrića, razgleda izloge i komentariše u sebi nove pariške modele šešira, iju, šešir, dobro se doseti! Fali i šešir! A njoj je, evo, srce sišlo u pete, iako, budimo razumni, niko neće pucati u nju na punoj ulici. Zbog plave fascikule? Zastade i manu njome dva-tri puta ko lepezom da se razladi, špijunkinja Džonson bi to svakako tako nehajno ura¬dila, a onda bi još izvadila pudrijeru i u ogledalcetu proverila da l' je neko prati. Jes, đavolsku mater ću da vadim pudrijere nasred Sredačke, pomisli već nadomak Tramvajskih šupa.
Dok se penjala u šesticu iskoristila je priliku da osmotri okolinu. Bar četvorica mladića su joj bila izu¬zetno sumnjiva, ali, istini za volju, nijedan od njih nije bio ni Bruno ni Miguel Serano. Jedan sumnjivac nije ni ušao u tramvaj, jedan je izašao kod Marsovca, a dvojica... kada se skinula na Terazijama više nije bilo prilike da se diskretno osvrne. Možda su i pošli za njom. U Skopljansku, kod njene modiskinje, g-de Jovanke Lekićke. Simpatična Čehinja, udata za Srbina iz Bečeja, nikako nije mogla da je ubedi da se šeširi sa tako velikim obodom ove sezone ne nose - ta kao da i sama to ne zna - i da je šešir na njenoj glavi sto puta moderniji od tog što probava. Tvrdoglavo je odabrala najveći slamni šešir koji je u radnji našla, s tufnastom mašnom koja se spušta do pola leđa, što je značilo i najveću kutiju za šešire koja se zamisliti može. Poslužiće svrsi, a posle će ga pokloniti Maruški... Ne, Te¬tici! Tetica je njena kompanjonka i koagentkinja u borbi protiv... Čega, dođavola, pomisli na časak, šta ti, Mico uopšte radiš, da te čovek pita? Spašavaš od na¬cista mongolsko kulturno nasleđe, trt?! A što ga onda od Kaje nisi spašavala poslednjih osam godina? Avanturistkinjo jedna, presudi sebi ispijajući sok od zove i limete koji joj je posužila gospođa Jovanka da se ozveži dok joj ona pakuje šešir. Za sve to vreme mali Mirko, petogodišnji sin Lekićevih, navrzao se na nju da joj proda svoju šarenu krpenu loptu.
,,Id u očin, naulicu", grdi ga majka, „eno ti ga preko baba, pa njemu šikaniraj mušterije ako smeš!"
Valjda je zato Mica i bacila pogled kroz unu¬trašnjost izloga, tek da vidi kako u lokal preko puta, mušku šeširdžijsku radnju gospa Jovankinog muža, gosn Ivana Lekića, ulazi njezin Čileanac?!?!?! Samo otpozadi, ali to je ta građa, niska rasta, četvrtaste glave i širokih leđa koja su zategla sako nekakve čudne boje rđe. Hopala, njena akcija ipak nije bez osnova, zaigra joj stomak od uzbuđenja, pratili su je dakle dovde! Da li je više raduje što je bila u pravu, ili je više plaši to saznanje, nije imala kad da misli. Platila je šešir i uzela kutiju, odbila da joj se isporuči na kuću, a onda je nastavla da ćaska s g-đa Jovankom, sve otresajući se njenog nemogućeg mališe, a lep je ko porcelanska lut¬ka, i gvireći iza one Otvoreno-Zatvoreno tablice obešene na ulazu čekajući sledeći Seranov pokret. Koga, međutim, nije bilo!
Prošlo je još pet-šest minuta, ovo više ničemu vo¬dilo nije, g-đa Jovanka se premetala s noge na nogu, priča je uminula, čak je i dečak digao ruke od nje i zaigrao se sa šarenim parčićima filca u jednom ćošku... Nije joj bilo druge nego da se suoči sa poterom.
,,A sada kod gosn Ivana, da vidim ima li štogod novo za Savu i profesora Prinsa, pa da ih pošaljem su¬tra", veselo se pozdravila dok joj je srce udaralo ko timpan.
„Ima, ima, stigle su nove paname, prijatno!" s olakšanjem ju je otpratila modiskinja.
Ne zna kako bi skupila kuraži da pređe tih pet koraka da gosn Ivan uto nije sam izašao da je poz¬dravi?!
„A mušterija?" zapitala je malo povišenim gla¬som, da razbije zort. Nije bilo nikakve mušterije. Samo joj se učinilo, neki je čovek malopre ulazio da pita za Balkansku. Stranac? Ne, neki selja, iz Krsne, izgubio se a žuri na voz. Hm! U straha je mutan pog¬led, biće. Pozdravila se s gosn Lekićem, nema vremena da ulazi i gleda paname, poslaće mu svoju muškadiju ovih dana, i pustila korak niz Skopljansku.
Na Pozorišni trg izbila je Dečanskom i Poenkareovom, sve mlateći kutijom sa šeširom jednom ru¬kom, a ispod druge čvrsto stiskajući fascikulu. Čak se osmelila i par izloga da pogleda, bolje da nije, Bruno Beger stajao je u senci novinskog kioska i listao neki žurnal, videla je u staklu. Ali se natrag nije moglo! E, Mico, Mico, da izgubiš glavu zbog horseback seksa a da ga ni omirisala nisi, korila je sebe dok je žurila Vase Čarapića ulicom ka Kraljevom trgu i cilju svoje prve etape. Trotoari su bili puni naroda koji se vrzmao što po radnjama što u potrazi za osveženjem, od toga se osećala malo sigurnijom, a i sada je bilo važno da je Švaba ne izgubi, pa je sve vreme išla uz sami ivičnjak, čak su joj neki i trubili iz auta da se skloni.
Na ulazu u Beogradsku berzu pogledala je na časovnik, pet i petnaest, dobro prolazno vreme, i odluč¬no zakoračila u hladovitu zgradu. Tek kada je ušla primetila je kako je gola voda, od uzbuđenja uličnu jaru uopšte percipirala nije. Auh! Ventilator koji se lenjo okretao visoko na plafonu nije mogao da dobaci do nje, ali je svejedno među debelim kamenim zido¬vima bilo mnogo prijatnije. Samo kad se ne bi pušila! Skinula je šešir i rastresla vlažnu kosu, a njega munula u kutiju, preko onog novog.
Ako se iko tog popodneva zapitao šta jedna ug¬ledna ali gologlava gospođa sa ogromnom kutijom za šešir petnaest minuta radi u holu Beogradske berze hladeći se nekakvim dokumentima u plavim koricama, poslednje što mu je mo¬glo pasti na pamet jeste da ona čeka lift. Dvesta puta su za to vreme lif¬tovi stali u prizemlju, ljudi su ulazili i izlazili, više izlazili nego ulazili, činovnici su se polako razilazili kućama, ali je tek dvesta prvi ostao prazan! E, u njega je Mica Đurđević ušla, zatvorila za sobom vrata i pritisnula dugme za - podrum! U kome nikada nije bila. Kada izađe iz lifta, presabirala se, tunel treba da joj bude nekako levo pa levo. Dole je na svu sreću bilo solidno osvetljeno, što bi se i očekivalo od glavnog magazina robne kuće Mitić. Okolo su se vrzmali rad¬nici s kutijama, pa je i ona svoju kutiju za šešir uzela u obe ruke i digla pred sebe kao da nosi nešto teško i dragoceno, i zaputila se... otprilike tako, levo pa levo, bila je u pravu.
Uopšte nije tako zamišljala taj Mitićev vozić, ka¬da je nedavno čula za njega. Na nekoj večeri u Vardaru, sa Savinim Holanđanima, g-din Karamatijević sa Ber-ze se raspištoljio pa je krenuo odavati poslovne tajne, na primer tu kako Beogradska berza Mitiću budzašto izdaje svoj podrum za glavni magazin, odakle se roba vozićem, kroz tunel koji vodi ispod Kolarca, sprovodi direktno u radnju. Tunel je ko zna koliko star, ali se Mitiću isplatilo da ga sredi, budući da se tim putem roba lako šeta i tamo-vamo, a ne samo tamo, već u zavisnosti od situacije sa poreznicima. Micu je tada, nevezano za njene fascinacije podzemnim građevinama, po ka zna koji put prevashodno fascinirala večita srpska sklonost ka protivprirodnom bludu između javnog i privatnog - crkveno i kraljevsko ostavimo u ovom konkretnom slučaju po strani, inače je najčešće u pitanju čitava orgija - iz koga se kao kopilad rađa¬ju... Privatni magazini u zgradi državne berze, reci¬mo! Nastranu što je posle te večere osvanula i reklama Philipsa na istoj toj fasadi, za šta Savu drži još malo pa odgovornim, on je upoznao Holanđane s Karamatije-vićem!
Danas, ostala je zatečena samim tunelom. Nije to bila nikakva mračna rupa u kojoj nestaju čađavi vagoneti, nego moćan, široki potkovičasti otvor sa čak tri uzana koloseka, na svakom od njih kompozicija od desetak drvenih paleta na točkovima i motorno vozilo za vuču i guranje. Dve kompozicije bile su prazne, tre¬ću su radnici punili.
„Snajka, da nis zalutala?" obratio joj se jedan u razdrljenoj košulji podvijenih rukava koji je pušio uz kompoziciju. „Šta š ovde?"
Zinula je da ga metne na mesto, ali se trgla na vreme. Kako bi to Maraska rekla?
„Jooo, jesam. U stvari nisam. Poslali me odgore da donesem ovo oma", pokazuje bradom kutiju pred sobom, „gospoja čeka, pa se misim kad sam već ovde da preprečim, napolju je da se šlagiraš. Ni ne znate kolko ste srećni što radite ovde u ladovini, da znaš šta je u radnji... Ajd nema veze, idem okolo, još će me voz pogaziti u tunelu."
„Čekaj", nasmeja se čovek, pokazalo se da je mašinovođa. „Ima da te prevezem ko kraljicu Dragu. Samo da stigne još jedna kombinovana soba i polećemo!"
Micu je njen novi dasa, s obzirom da joj je i randes zakazao a ona pristala - biće da Mitić ipak štedi na sijalicama u tom magazinu, bar deset godina je mlađi od nje - posadio na jednu tapaciranu trpezarijsku stolicu na prvu paletu iza sebe i poveo u romantičnu vož¬nju po mraku od kojih dve stotine metara. Rastali su se rečima:
„Joooo, žurim, ubiće me!"
„Do doveče, lepojko!"

Da bi lepojka ustrčala uz nepoznate stepenice za prvim radnikom koji je stao istovarati palete i obrela se na odeljenju motorbicikala robne kuće Mitić. Kutija za šešire na gotovs, u visini no¬sa, prokrčila joj je put još kojih desetak metara, a onda se umešala među beo¬gradske matrone kojima i sama pripada i počela da traži zgodnu preobuku po vešalicama.
Desetak minuta kasnije, poznata beogradska književnica i nekadašnja učiteljica mačevanja Mica Đurđević napustila je robnu kuću Mitić u bledožutoj letnjoj haljini sa čamac izrezom i slepi miš rukavima, na glavi je imala ogroman slamni šešir sa tufnastom mašnom a lice je dodatno skrivala naočarima za sunce. Nije se uistinu krila, ta javila se na Mihajlovoj g-dinu Geci Konu i razmenila s njim par kurtoaznih rečenica. Preko ramena je nosila damsku torbicu a na grudima stiskala nekakve plave kartonske korice, verovatno manuskript novog romana, pomislio je vredni izdavač kome su samo manuskripti u pameti. Veliku kutiju za šešir sa starom odećom dala je da joj se pošalje na kuću.
Iz Mihajlove se Trgovačkom i Ivan Begovom uputila prema Kosančićevom vencu, prema teretnom liftu koji se spušta do Karađorđeve, za dinar će mašinista spustiti čega bilo, pa i nju. Kako se odmicala od Mihajlove, na ulicama je bilo sve manje ljudi, koji bi, da je ko od njih zagledao, mogli primetili da književ¬nica prilično nesigurno korača. Prpa! U jedan čas se sagla da namesti kaišić na sandali pa pogledala iza se¬be, tamne naočari su skrivale kud cilja. Ni Bruna ni Serana nije bilo na vidiku ali ih je osećala kako joj dišu zavrat!
Milan Stevanović - Kredenac, analitičar Kraljev¬ske obaveštajne službe s visokim činom, ali oduvek izgubljen za tajne zadatke zbog svojih odista upad¬ljivih mera, metar devedeset i sto deset kila, šetkao se brisanim prostorom ispred Kapetanije već pola sata. Šta je Mica sad izmislila? Poznaju se više od dvadeset godina, preko Mike Alasa. Mika oduvek radi za Služ¬bu, smišlja šifre, to mu je kao neki hobi, a Kredenac voli muziku pa ponekad zasvira u Suzu, često su pro¬bali kod Save u Rakovici, snimali i za eksperimentalni program Radio Beorada, sada je to davno iza njih, sada to rade profesionalci. Tamo je dolazila i Mica, mlada Savina supruga koja tera motorbicikl i bode se mače¬vima, od onda prijateljuju. Danas ga je pozvala na kancelariju i usplahireno insistirala da se nađu ovde. Oko šest, pola sedam. A sada je već... Eh, evo je, lomata se po kaldrmi Karađorđeve ko da je akrepi gone!?
„Pobogu, gde gori?" pita je zaduvanu.
„Nigde! Sve je u redu."
„O čemu se radi?"
„Objasniću ti sutra."
,,A da sednemo u Brodarsku kasinu da mi objasniš odmah? Ako već nigde ne gori."
„Ne, ne, ja iz ovih stopa ulazim u prvi tramvaj i idem kući a ti uzmi ovo", pruža mu plavu kartonsku fascikulu. „Ne otvaraj!" krikne, pošto je Kredenac upravo to krenuo da uradi.
„Što? Šta je unutra?"
„Ništa."
„Kako ništa?"
„Eto tako lepo ništa."
„Zašto onda da ne otvaram?"
„Ne otvaraj! Objasniću ti sutra. Sad samo to lepo uzmi i nosi u kancelariju. Drži da se što bolje vidi! Tamo... Otvaraj. Baci. Radi šta hoćeš."
„Mico, da tebe nije lupila sunčanica? Tu sam sa šoferom, odbacićemo te u Pocersku, stavićeš ladne ob¬loge, zamračena soba, daj da ti pipnem čelo?"
„Ne, ne, ne!" g-đa Đurđević se hitro odmakla ko¬rak unazad. „Ne pipaj me u javnosti! Odlično sam. A odlično što si i sa šoferom, terajte to u Ministarstvo, na glavna vrata, ozbiljnije će delovati..."
„Mislio sam kući, vidi koliko je sati?"
„U Ministarstvo! Veruj mi na reč, jednom! Jesam li te nekad izdala? Zdravo. Čućemo se sutra..."

U trenucima dok je veliki čovek sa plavom fascikulom u rukama zbunjeno odmahivao glavom za Micom Đurđević, koja je gotovo trčala prema tramvajskoj stanici pod Mostom kralja Aleksandra rukom pridr¬žavajući šešir, u Pocerskoj 14 se odvijala čitava mala drama.
„Gde je sada, grom je spalio!" galamio je profesor Prins nervozno šetajući velikim salonom, samo u ko¬šulji i sa smith&wessonom zadenutim za pojas.
„Ne brinite, sa Kredencom je, kaže Maruška da ga je zvala, i molim vas sklonite taj revolver, nismo na Divljem zapadu", stišavao ga je gosn Sava, i sam uzne¬miren ko noćni leptir, ispija treću rakiju na ovu vru¬ćinu.
,,S kredencom, šemizetom, šifonjerom, briga me! Udaviću je!" besneo je bivši diplomata.
„Nećete vi, ja ću!" ladnim glasom je pretio u pra¬zno supružnik.
„Zašto me nije poslušala?"
„Zašto ste mislili da hoće?"
„Zato što sam preduzeo sve potrebne..."
Tako je. Dok je Mica preko pola varoši red mami¬la red bežala od utvara, po samo njoj logičnom sce¬nariju, Bruno Beger i Miguel Serano su po hitnom postupku već bili sprovedeni u nemačko poslanstvo a odatle na prvi voz za Berlin, onaj u 18 i 10, koji je nekim čudom krenuo na vreme. Džon Dajnili Prins, bivši US poslanik u Kraljevini koga zna i uvažava ceo diplomatski kor, nakon ekscesa u Pocerskoj pozvao je svog poznanika sa jahanja i aktivnog nemačkog ko¬legu, generalnog konzula Nojhauzena, iz istih stopa kako je u kuću ušao, i kako bi se po srpski reklo nane mu se nanine! Rekao mu je da nema pojma po kakvom i čijem su zadatku ta dvojica hohštaplera u Beogradu, ali da nipošto neće dopustiti da mu fizički zlostavljaju prijatelje, a još manje da vade oružje na njega nasred ulice. Neka zahvale prisutnim damama što su uopšte u životu. A on će, vidi li ih ikada više u Beogradu, napra¬viti ne samo diplomatski skandal, već i preko štampe, i to ne beogradske već u Njujork tajmsu... Njujork tajms im je presudio. Franc Nojhauzen, budući da je negdašnji vazduhoplovni major, bio je razuman čovek.
Gosn Sava i Pidžin sa Micom nisu govorili tri dana.
Mica sama sa sobom nije govorila pet dana. Kaja sa svima njima nije govorila dve nedelje, dok joj nisu zatrebala kola.
O plavoj fascikuli niko se više nije raspitivao.


~ proleće 1944. ~



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
13.

ANTIGONIN PAPAĐORĐE
SA SUVO GROŽĐE







„Jebem vam maaaaaajku! Dolazite više! Jebem vam..." Neuhranjen dečak od dvanaest-trinaest go¬dina ošišan na nularicu, u iskrzanom džemperu 'na jelene', okraćalim pantalonama i sa prevelikim bakanžama na bosim nogama, poskakivao je od besa po kro¬vu golubarnika i zamahivao pesnicama u prazno nebo koje se tek razdanjivalo. Odatle se popeo i na krov šu¬pe, nešto viši ali nesigurniji, držalo ga je tek par slo¬jeva iskrzanog terpapira i poneka trula gredica, i nastavio da izviđa. „Boga vam jebem engleskog, oladiće mi se!"
„Silaz dole, oca ti dečijeg, svu ću varjaču o tebe polomiti! Oš da propadneš u šupu da se sav skršiš?" Mlada žena opasana keceljom izvirila je iz letnje kujne i pripretila derletu brašnjavom rukom. „Tomo! Tebi govorim! Dole! I ne huli na Boga, antihriste, stoput ti govorim!"
„Ne hulim na našeg, nego na njinog! Gde su kog mog?"
„Silaz dole, prva tura gotova!"
Briga malog Tome hoće li se leteće tvrđave BI 7 i četvoromotorci B24 pojaviti nad Beogradom i tog prolećnog jutra, bila je manje-više neosnovana. Jer nje¬gove su mušterije, bar one koje su imale mogućnosti, nakon Krvavog Uskrsa 1944. po navici svakog jutra nastavile izlaziti 'u Šume' na padinama Dubokog po¬toka, prema Dušanovcu i gore prema Malom Mokrom Lugu. Neki put bombarderi naiđu, dešavalo se tih dana da najstrašljiviji i prespavaju u prirodi. Neki put ne, tada se samo sačeka podne, pa se varoški zbeg vrati istim putem i nastavi sa raščišćavanjem ruševina, ili šta je već čiji radni zadatak bio.
Među srećnike koji sebi još mogu priuštiti ovak¬ve svakodnevne 'piknike' spadaju i žitelji kuće u Pocerskoj 14:
„Moje dame, vaša kočija je spremna za fahrvergnugen", gosn Sava Đurđević skida karo kačket - kosa mu se još drži ali boja nikako, potpuno je osedeo - i čini blagi naklon u neodređenom pravcu, kao kozira, da opusti atmosferu. Ne ide mu, i sama vožnja kroz razvaline nakićene crnim barjacima previše je trauma¬tična, sve da nijedna bomba više nikada, do kraja sveta i veka, ne padne na ovaj grad! A kamoli kad znaš da te može ubiti nova baš danas! „Frau, fraulein, ćebiće u ruke! Mico, vataj mačku u korpu, ajde, žene, zakasnićemo na vatromet."
„Gosn Savo, nemojte se šegačiti, ništa nije smešno." Maruška izlazi iz kujne u jednom od Micinih boljih kostima iz boljih vremena, sa šlem šeširićem na glavi, stamena kakva je navek bila, preširoka lica na kome se vidi da se opasno bliži četrdesetoj. U mreži nosi izletničku plehanu kutiju na rupice sa leberwurstom, par kuvanih jaja i bajatim lebom, sve će to, ako bude sreće, vratiti i pojesti kod kuće s mirom.
„Daj da spakujem u kola, ti idi naspi vode u flaše. Gde je Tetica?" Maruška sleže ramenima.
„Bebili! Bebili Mačkilijevna izlazi odatle, džukelo jedna!" Mica Đurđevićka, ozbiljna gospođa oz¬biljnih godina, leži potrbuške na patosu u velikom salonu i pokušava da izvuče Bebilija ispod kanabeta. Otkad je omatorio više ne jurca okolo, sad je postao magare. Ukopa se u mestu i ne moš ga pomeriti kad neće... A obično neće u mačiju korpu od pruća, jer s njome povezuje neopisivu buku, ciku, dreku i uzne¬mirenost ljudskih životinja. Ta i sam je preživco Kr¬vavi Uskrs baš u toj korpi! To što se gospođa Đurdević valja po patosu moguće narušava njeno dostojanstvo, ali ne i izgled njene odeće. Naime, nakon što je izvukla mačku i uz Maruškinu pomoć je skleptala u korpu, njena prastara tamnoplava ševiot haljina za sarane, sa koje su poskidani ukrasni srebrni dugmići i namesto njih prišiveni neki obični, nije izgledala ništa bolje nego dok je bila u horizontali. Rečju, izgledala je jad¬no. Zato je lice bilo još uvek njeno i nimalo jadno, na njemu godine nisu ostavile ozbiljna traga. Pogled joj je tvrđi a korak teži, i to je sve.
„Gde je Tetica?" viče da nadjača Bebilijeve krike i mjauke. Maruška ponovo sleže ramenima, ali ovaj put pokaza glavom prema gostinjskoj sobi koju već čet¬vrtu godinu deli sa svojom tetkom. Ne baš, kada noću u kući zamru zvuci, najčešće se ipak iskrade u svoju staru devojačku sobicu da ne sluša kako Tetica hrče.
Mica spusti uapšenog Bebilija na kanabe, nije prestajao da se dere, i u pet odlučnih koraka se nađe u gostinjskoj sobi. Gde je na krevetu ležala Tetica, okre¬nuta prema zidu i nije se micala.
„Tetiće, šta ti je? Nije ti dobro?" nestrpljivo je upitala, kako može da joj ne bude dobro kada treba da krenu...
„Idite vi", muklo je odgovorila u zid.
„Ama gde ćemo bez tebe, šta pričaš, je l' imaš vat¬ru?" Sava i Maruška su zabrinuto zavirivali u sobu iza Micinih leđa.

„Nemam, neću da idem!" Tetica se najedared okrenula u krevetu i sela, što je propraćeno škripom federa, ona nije baš laka žena. U spavaćici je, rašču¬pane pepeljaste kose, i očiju natečenih od suza. Koje su nanovo grunule. „Neću, neću i neću! Je l' mogu ja jed¬nom nešto da neću? E pa sad neću! I više nikad neću. Nek me sad lepo ovde bomba ubije, pravo u glavu nek me udari, ne pomičem se!"
„Nemoj ovde da te udari, imam neke planove s ovom kućom", pokušava Mica svoje zafrkantske meto¬de.
„Briga me! Neću da živim!" jecala je, a krevet se pod njom tresao. Gosn Sava se provukao i stao pored žene, zagrlio je i zabrinuto gleda Teticu. Onda se i Ma¬ruška protnula uz njih, pa je i nju zagrlio, drugom rukom. Bebili je mjaukao iz korpe.
„Aman zašto? Šta smo sve prošli..." to je bio Sava s kačketom, feš kao i uvek, ali umoran, umoran.
„Baš zato! Šta smo prošli? Sve gore od goreg. Ni¬sam gazdi kuću sačuvala. A on me gledao bolje nego otac i majka, koji su me u sluge dali, mesto da se udam, da... Kuću mu nisam..."
„Pobogu, Tetice, pa nisi ti Pidžinu kuću srušila nego Nemci!" Mica ne trpi samosažaljenje.
„To vam i govorim! Nemci! Četiri godine u crnu zemlju propadam, na ulicu mi zlo da izađem zbog toga šta rade Nemci. Da gledam für Juden verboten tram¬vaje, ko da Jevreja uopšte više ima, da gledam kako vešaju rodoljube..." Mica i Sava se zabrinuto pogledaše, Tetici se baš pobrkalo u glavi.
„Teta, mi smo rođene u Banatu, šta mi imamo s ovim Nemcima? Nismo mi krive..."
„Ti ćuti! I onda dođe Amerikanac i udri po meni, udri!"
„Pa i Englez, ako ćemo pravo", dodade Mica.
,,A sutra, šta će biti sutra? Šta će biti s nama? Ajd recite vi gosn Savo, vi ste pametan čovek, šta će biti s nama?"
„Ne znam. Ili ćemo preživeti ili nećemo. Trudi¬mo se da preživimo, i zato sad lepo ustani, umij se i idemo", staloženo joj je odgovorio gosn Sava.
„Ali zašta da preživimo? Da posle ovih čekamo komuniste?"
„Ma kakvi crni komunisti, idi s milini bogom", nervira se Mica, nesklona slabostima i budalesanjima, na koje bar od Tetice nije navikla.
„Kako kakvi, kako kakvi", ovo je već ličilo na živ¬čani slom. „Noćas sam slušala na Radio Londonu, kako je onaj Hitler Tito zahvalio Englezima i Ameri¬kancima za bombardovanje. Što pobiše nevin narod! Da mu olakšaju narodno-oslobodilačku borbu tako što će ga od naroda osloboditi, šta li? Oni njega dovode, paste šta vam kažem!"
U sobi zavlada muk. Pa gosn Sava prasnu i pre¬plaši sve tri žene:
„Ama jesam li ja stoput ovde zabranio da se sluša Radio London? Malo li rizikujemo? Ta zna se da imam po kući opremu, da mogu slušati i Mars! Ne znam ni kako smo se dosad provukli da nas niko nije otkucao. Tetice, sunce mu kalajisano, da više nikad nisi prišla radiju, ili ću te lično u struju uključiti, neću čekati komuniste! I diži se ovog časa iz tog kreveta i polazi, šta oćeš, da nas sve nosiš na duši?"

Vremešni bjuik sedan iz 1936. gos¬pođe Đurđević brekće pod teretom dva uvek do vrška puna tajna reservoara za gorivo -kako ih je napravio i kako gosn Savi sve ove četiri godine polazi za rukom da ih puni, nikome ne govori - zatim jednim ogromnim putnim kovčegom pričvršćenim na pak-treger koji se više i ne skida, te ljudskim i životinjskim tovarom. U koji se imaju ubrojati, po redu važnosti: na zadnjem sedištu frau Gudrun Reighter, koja izgleda kao da je fasovala neku alergiju, sva je crvena oko očiju i curi joj nos; njezina bratanica fraulein Marija Reighter koja čupka tanko ćebe smotano između nje i tetke i razmišlja kako ju je ovaj prokleti rat lišio i poslednje šanse da nađe muža; na prednjem desnom sedištu Mica, njihova sluškinja, koja u korpi na krilu drži kućnog ljubimca Rajterki, bezimenog tigrastog mačora - taj svako malo mjaukne tako žalosno da ti srce podere; konačno, za volanom šofer i spoljni momak Sava, u slobodno vreme Micin muž. Zaputili su se uzbrdo uz Požarevačku, Mileševskom se ne može, na dva mesta je potpuno preprečena ruševinama. Požarevačka je u poslednjem vučenju dobro prošla naspram susedne Niške, čiji je donji deo prema Sinđelićevoj prekjuče počišćen sa lica zemlje, ostao je, doduše, za ulicom građevinski krš, bar se priča da nema zatrpanih, ljudi se naučili pame¬ti, sklanjaju se, i iz Lozničke gde je pala jedna bomba, koja je između ostalog odvalila i Kajin balkon.
Dok su se vozili pored Pidžinove rupe, kako deca iz kraja od milja zovu plac na uglu Požarevačke i Užičke na kome se najradije igraju, gde je do 6. aprila 1941. stajala velelepna i pomalo orijentalna kuća ame¬ričkog profesora i bivšeg poslanika u Kraljevini Jugo¬slaviji Džona Dajnilija Prinsa, frau Gudrun duboko uzdahnu. Pa onda u nastavku još triput pliće, biće opet je zajecala, zbog čega je fraulein Marija munu lak¬tom u rebra.
Skrenuli su u Ivinu, pa u Vojvođansku, pored Sokolskog doma, morao se nekako obići Vozarev krst, na kome je rusvaj neopevani, bar još nedelju dana neće biti prohodno, sve pod uslovom da ne padne još nešto odgore. Poviše Krsta, kako se idući Vojislava Ilića zađe na periferiju, sve je manje znakova razaranja. Ali je vrlo prometno. Tek pokoji automobil, pešaci ih uglav¬nom gledaju s prekorom, čudo bi bilo da je drugačije, tu i tamo konjska zaprega, sirota raga tegli na kolima i po deset duša, i kolone pešaka. Koji su se još u pras¬kozorje, ko s koferčetom ko samo sa zavežljajem, zapu¬tili u Šume, da izbegnu savezničke bombe, ovo ludilo traje od Uskrsa.
Nemačka patrola zaustavila ih je već Kod sedam kuća, iznad Bregalničke, gotovo svaki put ih zaustave, mnogo su živčani otkad traju napadi iz vazduha. A privatni automobili su velika retkost, te stoga odreda sumnjivi. Šofer je izvadio domaća dokumenta, frau Gudrun je po ustaljenom običaju odmah spustila svoj prozor, otvorila usta... Ali nije rekla ništa! Gledala je onim nadutim zakrvavljenim očima u premladog nemačkog vojnika, gledao je i dečak u grossmutter, načisto zbunjen, tri, pet, sedam sekundi, a onda su frau Gudrun nanovo granule suze. Sava se uspravio na šoferskom sedištu, pogleda prikovanog za spoljno ogledalo, Mica je jednako zverala u unutrašnji retro¬vizor, dođavola, znala je da Sava ima kod sebe Pidžinov smith&wesson, poklon za rastanak, ali da je svanuo taj dan kada će morati da se upotrebi...
„Oprostite", začula je sebe kako govori oponaša¬jući nemački kakav sluša između Tetice i Maruške, „gospoja je loše. Jutros je javilo da joj je bratanac ubijen. Na Istočnom frontu." Fraulein Marija je namah potvrdila klimanjem glave, vidi je kako ume brzo da misli kad je gusto, prolete Mici kroz glavu. Bebili se, začudo, nije umešao. A onda oseti nekakvu perver¬znu potrebu da doda još malo: „Bio je samo dete, dva¬deset godina."
Onaj sa šlemom i mašinkom jedva da je imao i osamnaest, lepo se videlo kako je stao gutati knedle. Ne zadugo, sabrao se:
„Vaša dokumenta, frau!"
Koja je onda izvadila fraulein Marija, prvo svoja, pa zatim i tetkina, iz njezine torbice, ova je, naime, i dalje neutešno plakala i bila skroz neupotrebljiva. Potpis grupenfirera Nojhauzena na propusnicama učinio je da se i mladić obćuti od zorta. Brže-bolje je vratio dokumenta, salutirao i unatraške se udaljio od bjuika. Sava je ubacio u prvu kao da nikuda ne žuri.
„Trebalo bi da kupimo mercedes, nerviraju ih američka kola", započela je Mica čim su malo odmakli, ali niko nije bio raspoložen za njene pošalice. „Nego, Savo, koliko mi uopšte gasa imamo u bjuiku? Dokle bi mogli stići ovako?"
„Do Niša", odgovorio je Sava bez razmišljanja, ne unoseći se u priču.
,,A što ne produžimo? Ajmo u Niš! Ni-ška Ba-nja, to-pla vo-da... Nek ide sve bestraga, ajdemo, nismo bili nigde od..."
„Niš je sravnjen sa zemljom, umukni!" presekao je šofer, već drugi put danas je planuo.
Umuknula je na neko vreme, pogledavajući u retrovizor. Frau Gudrun i fraulein Marija su pozadi ćutale svaka nabijena u svoje ćoše, prostor koji ih je delio - a to je bilo samo jedno obično smotano ćebe - zjapio je nepremostivim nerazumevanjem. Stigli su i do škole Vojislava Ilića, prešli Gospodarski put i na¬stavili se spuštati nizbrdo. Grad je ostao za njima.
Dole, pred samim mostićem preko Dubokog po¬toka stajao je Toma nakićen ko božična jelka. Ni ma¬njeg dečaka ni većeg ekipaža.
„Krofne! Vruće krofne! Još malo pa nestalo!" vi¬kao je koliko ga grlo nosi. „Antigonin Papađorđe sa suvo grožđe! Voda gratis. Navali narode!" Narod, međutim, nešto i nije navaljivao. Opleteni balon s vodom od tri litre stajao mu je kraj nogu, o jedno rame bila obešena mrežica od kanapa, slična onoj u koju je Maruška spakovala užinu, u njoj kutija od kilo grčkog Antigona ratluka sa suvim grožđem, koji se mogao kupiti kod crnoberzijanaca na Cvetku, i paket čaša od navoštenog papira. Prepunu vanglu s krafnama, čini se veću od njega, drži sa obe ruke... „Krofne! Vruće krofne! Još malo pa nestalo! Antigonin Papadorđe sa suvo grožđe! Voda gratis. Navali narode!"
Svakoga jutra stoji ovde i nudi Beograđanima osveženje i doručak, koji njegova keva gore u Nikolićevoj, jednom od slepaka što izlaze na Gospodarski put, priprema još po pomrčini, od brašna i masti švercovanih iz Bačke. I krofne i ratluk su njegova inven¬cija, keva je samo najamna radna snaga u njegovom preduzeću. Kada pokrije prostu reprodukciju sve što preostane daje njoj, za braću. Mlađeg koji je suviše mali da bi radio i starijeg koji se stidi da prodaje krofne. Radije ih jede.
Mostić je i raskrsnica. Neki ga pređu i nastave uzbrdo u Mokroluške šume, autom se može samo u tom pravcu. Neki se upute desno, stazom uz potok u pravcu Dušanovca, i tu su šume guste. Levo, u bagremare ispod Denkovih bašti i voćnjaka, gotovo niko. Kako ko voli. Kada se dnevni zbegovi skrase po zaštitnom zelenišu, Toma kreće u obilazak. Prvo na onu stranu gde je ocenio da ima najviše potencijalnih mušterija. Gro proda po šumi, tada se ljudi opuste...
„Savo! Stani! Oćemo krofne?!" prekinula je Mica pogrebnu tišinu u bjuiku. Sava je prvo mahinalno prikočio, pa pustio kočnicu, neodlučan hoće li odista sta¬ti. Pogled u retrovizor govorio je da su Rajterke potpuno ravnodušne prema ponudi. „Ajde, stani, šta se skanjeraš! Ako vi nećete ja hoću!"
Šofer je priterao otmenu gospodsku limuzinu uz levi kraj druma, da ne stoji na putu ovima koji auto-nogama pristižu od škole Vojislava Ilića. Pozadi su sedele neke dve napirlitane, narogušene babe sa šeši¬rima, treća je sedela napred, izgleda sluškinja, ona je izašla, a ne šofer. U rukama je imala kavez od pruća sa mačkom koja se derala i otimala.
„Četiri komada?" službeno je upitao Toma i stao spuštati vanglu na travu, dalje od prašnjavog puta. „Osam dinara."
„Ne, samo jednu", rekla je baba u tamnoj haljini i spustila mačku pored vangle, gura ruku u džep i traži sitniš. Okrenula se autu: „Sigurno niko više neće?"
U tom se času, ničim najavljena, začula grmlja¬vina bombi u daljini, možda oko Slavije ili još dalje, da bi već narednog trenutka dve leteće tvrđave nadletele zbeg, koji se, kako mu samo ime kaže, razbežao na sve strane s druma. Jedni su trčali desno prema šumi, dru¬gi preskakali u bašte kao da se tu mogu sakriti, mačka je arlaukala i kidala noktima, kidala, kidala i pokidala, vratanca su popustila, izletela je kao metak, pregazila vanglu koja se preturila...
„Jebem ti, krofne!" uhvatio se za glavu Toma.
„Bebili! Stani!" kriknula je baba i pojurila za mačkom u prvu baštu. Kako samo brzo trči?!
„Mico! Vrati se, bombe!" vikao je šofer iako ni¬kakve bombe nisu padale, one dve leteće tvrđave samo su posejale paniku, zatim je i sam krenuo napolje iz kola.
„Ostani di si!" komandovala je baba šoferu, pri¬bližila se grmu u koji se mačka sakrila, obišla ga i umi¬rila se. „Ostani kod kola, nemoj da ga uplašiš, ja ću. Bebili, ajd, dođi mamiliju, polako, polako, dobra ma¬ca, nemoj to da mi radiš danas, džukelo, ko boga te molim, ajd, ajd..."
Sagla se i pružila ruke a mačka je pravo kroz nju proletela preko grma neke boce u drugu baštu i strugnula uzbrdo. Baba se dala u pogibeljnu jurnjavu za mačkom. Šofer je tresnuo kačket ozemlju i bez glasa opsovao. Debela baba u kolima je počela da plače ko luda i da se treska.
Baba-trkačica je vikala odmičući sve dalje i dalje:
„Idite vi, vodi ih odatle. Ja ću vas naći kad ga uvatim, ne brini, idi, idi!"
Kada je desetak minuta kasnije Mica, bez duše, skinula Bebilija s neke jadne u belo okrečene šljivice, visoko u brdu na desnoj obali Dubokog potoka, nije se znalo ko je od njih dvoje u strašnijem stanju. Ona sva raščupana i iscepana, izgrebana po licu i rukama od trnja kojim veseljaci ograđuju bašte, on ripa i škripi iz pluća ko da mu je došao sudnji čas, siroma, nije više imao snage da se popne dalje od prve grane, kada ga je uzela samo joj se svalio u naručje. Mora da pazi kako ga drži, da ga ne stiska, da mu ostavi vazduha, proletelo joj je kroz glavu, mada ni sama više nije imala daha. Ljuljala ga je kao bebu, svog osamnaestogodiš¬njeg Bebilija i tiho mu tepala, da ga umiri, naslonjena na šljivu jer ni nju noge nisu držale. Sa mesta na kome je stajala više se nije video ni potok, a kamoli mostić i bjuik, bila je... pitaj boga gde je bila kada je ponovo počelo!
Ovaj put bez šale. Zašto se to zovu tepih bombe, razmišlja dok raskopčava haljinu da ugura Bebilija koliko-toliko u nedra, ne bi li joj teže pobegao. Zato što zvuče kao kad praherom ravnomerno udaraš po tepi¬hu, bam, bam, bam, svakih pet sekundi? Eksplozije su postajale sve glasnije i glasnije a Bebili je ležao pod njenim grudima potpuno opušten, digao sve četiri ruke od ljudske civilizacije, prepustio se sudbini. Mo¬ramo da se sklonimo, moramo da se sklonimo, mora¬mo da se... ponavljala je u sebi i pokušavala da se orijentiše.
Gore, do prvih kuća uz Mis Irbijevu, u Malom Mokrom Lugu, ima pedesetak metara. Pitanje je da li je pod ovakvim okolnostima bolje biti u kakvoj kući ili na otvorenom? Zbog Bebilija je bolje zatvoriti se negde. Zbog nje same... Ne zna! Šljiva svakako nije ni¬kakav zaklon. Na naspramnom brdu je budiski hram, predaleko, sigurno nekoliko stotina metara. Što joj sa¬da hram pade na pamet, ko da bi joj on mogao biti spas? Tamo je trenutno sam neki stari sveštenik koga i ne zna, izbegao iz Bugarske, nema više kome da poje, tako je bar čula od Ljalje, ona je gore poslednji put bila na četrdeset devet dana D-r. Hara-Davanu, u dece¬mbru 1941. Mora da potraži makar veće drvo.
Nastupilo je zatišje. Kretala se polako po izohipsi, kroz voćnjake i bašte, da se domogne Mis Irbijeve, onda će videti šta će, Bebiliju se disanje stabilizovalo, pospan, bio joj je još teži nego inače, imao je naporan dan, ovoliko jurnjave u prethodnih pet godina đuture nije...Odakle joj je ovaj pejzaž gore poznat? Veštački zasečeno brdo ispod neke bašte, ne tako skoro, ravan je obrasla korovom... Rimski vodovod! U kome su Kaja, Ljalja i Učur... Da, tada mu je prilazila odozgo, i bila je zima, zato je drugačije... Ako pronađe otvor, ako nije zarušen, tu bi mogla da se skloni neko vreme, bar da se odmore, i ona i mačka.
Nije bio zarušen, naprotiv, neko je građevinu održavao bolje nego rimski legionari i kalmička deca zajedno?! Ulaz je bio provizorno sakriven nekim sa-sušenim džbunom, lako ga je gurnula nogom. Pod je unutra bio prekriven stranicama drvenih sanduka, po njemu poređano, prebrojala je, osam pletenih balona punih vode, valjda je voda, valjda nije rakija, žedna je, a i Bebili... sve pod konac, ko za paradu, s ručkama okrenutim na istu stranu. Dublje, iza balona, bilo je naslagano četiri velike kutije grčkog Antigona ratluka?! Upala je u skladište nekih crnoberzijanaca, možda je ipak rakija? Zavukla se između balona i ratluka, sela na daske i opružila noge, izvukla Bebilija iz haljine-nosiljke, samo se prućio, kreten, niz njene noge i zaspao ko zaklan.
Kada je započeo novi nalet, mirno je otvorila naj¬bliži balon i nategla s dve ruke, srećom ipak voda, sipala i mački u dlan, halapljivo je polizao, otvorila kutiju ratluka... Od kilo! Do malopre, bila je sigurna da su bombe padale sa gradske strane Gospodarskog puta, ako je uši nisu varale. Sada više nije sigurna ni u šta, u ovoj rupi drugačije ječi, ne može da odredi odak¬le zvuk tačno dolazi. Bebili se trza kako šta zvekne, ali ne pokazuje nikakvu nameru da beži iz njenog krila. Šta je sa Savom, Teticom i Maruškom? Valjda su dob¬ro, bili su nadomak šume, u šume za svo ovo vreme nije pala nijedna bomba. Bilo bi komično da nju sad ovde zatrpa, da završi s Bebilijem na mestu gde je...
Sve je otišlo u đavolsku mater!
Još 1939. ako ćemo pošteno. 1939. bila je jedna od onih godina koje su slobodno mogle i da se ne do¬gode. Ni privatno ni globalno:
Prvo su se Hara-Davanovi, odmah u januaru, doselili iz Šibenika. Doktor je bio prevremeno penzionisan, njegova vazda slaba pluća zbog kojih je i služ¬bovao na moru, dala su se na zlo. Bila mu je neophodna lekarska nega koju je samo u Beogradu mogao obezbediti. Penzija mu je, sa druge strane, bila premala, pa su se svi uselili u Kajino potkrovlje. Pidžinove ponude da pređu kod njega dostojanstveni Mongolac je odbio, iako je to značilo korak bliže Novom groblju, penjanje uz stepenice u Kajinoj zgradi je za njega bilo ravno osvajanju Ajfelovog tornja. Ili da bar Kaja pređe, nudio je dalje. To je odbila ona?! 'Kako oni tamo spavaju, kao neki božemeoprosti Cigani, sve po patosu, a doktor na krevetu!' zgražavala se Tetica koja je svakodnevno odnosila ponude od profesora, bar tako je mogao malo da pomogne.
Inostranu politiku u Politici više nisi smeo ni da otvoriš a da se ne šlagiraš, što kazala Maruška. Svakog dana su se sklapali novi paktovi o napadanju i nenapa¬danju, rasparčavanju i zbratimljavanju raznoraznih evropskih zemalja i njihovih delova i razvrgavali stari. Do prekosutra, pa Jovo nanovo, u novim nemogućim kombinacijama. Danas Hitler navuče Slovake da pro¬glase nezavisnost, Mađari ih sutra napadnu, Englezi će čas zbog Francuza ratovati, čas možda i neće, Fran¬ko zauzima Madrid... - gospođa Đurđcvić je odlučila da ubuduće čita isključivo ovaj novi Politikin Zabavnik sa Mikom Mišom koji je krajem februara počeo da izlazi.
Da bi u aprilu, u Americi, poginuo Neslani Milton! Pao s konja, 'Šta se imao onakav smotan na konja i penjati', bogoradio je Pidžin, očajan zbog svoje unu¬ke Sare. Taj brak izgleda ništa nije valjao, čitao je između redova u unukinim i snajinom pismima, od Juniora se takva indiskrecija kao što je zavirivanje u ćerkin život nije mogla očekivati. Ali ipak, da ostane sama, mlada, s malim detetom... Spremao se na jedan duži put za Njujork, nekoliko puta je rekao i kući, od čega se Mica, njegova Kiti, svaki put stresala kao da joj neko ledene kocke zavrat sipa. Mora da sanira posledice te tragedije, govorio je, šta god da je pod tim podrazumevao. Na put nije krenuo odjedared, pripre¬me su bile opsežne, čak je i tri stambene zgrade u Ivinoj dao dosta ispod cene i prebacio novac u Chase National Bank, tek od toga su Micu Đurđević podišli žmarci i nisu se hteli razilaziti. Ljalji je budzašto prodao ševroleta, pod uslovom da ga vozi dok ne otputuje a da se posle nađe Kaji kad treba da preveze oca i slič¬no. Kao da su Ljalji takva uslovjavanja uopšte bila potrebna!
A onda je 1. septembra Hitler napao Poljsku. Pidžin je bio van sebe, tri dana nije oka sklopio. 4. septembra Nepal je objavio rat Nemačkoj, što je, ma kako to idiotski zvučalo, ohrabrilo bivšeg diplomatu. 'Rata će biti, kao što sam i predvideo, ali neće dugo trajati. Čitav svet se diže protiv tog umobolnika!' Da bi koliko sutradan ujutro, kad im je Maruška razdelila Politike uz jutarnju kafu u bašti, umesto vesti da je uz Nepal stao i obavezni Butan, na naslovnoj strani os¬vanula vest kako je Amerika proglasila neutralnost!? To je već bilo previše za Pidžinov patriotski stomak, iz istih stopa se razleteo po varoši pokušavajući da rezerviše karte za Ameriku u prvom lajneru koji iz Sautemptona kreće.
Tako je, ne kartu nego karte!
'Idemo svi!' galamio je. 'Vi i gosn Sava sa Maruškom i Bebilijem, ta trebaće vam posluga i u Ame¬rici, bolje da se ne navikavate na Crnkinje, ja vodim Teticu, Kaja sa porodicom, naravno, videću i sa Ljaljom, taj njegov konjski pansion i nije bog zna kakav posao. U Annandale-on-Hudson uvek može započeti šta slično i mnogo bolje proći...'
Bio je ne malo iznenađen kada su ga svi redom glat odbili. Maruški je, doduše, zbog toga bilo krivo, ona bi i pošla, ali nju samu niko nije ni zvao. Pidžin je, naravno, najveći pritisak vršio na Kaju, obećavao joj kule i gradove, 'Šta vam je', odgovarala je nekada neodgovorna i samoživa Kaja, 'kako da ostavim bo¬lesnog oca, nema ko da ga gleda sem mene.' To je donekle bila i istina. Naime, kada su se Hara-Davanovi preselili u Beograd i kada su ih stali viđati na dnevnoj bazi pokazalo se nešto što se na daljinu nekako moglo i skriti. Cingis, rođeni sin Hara-Davanovih, sada već mator momak od preko dvadeset, nije bio sav svoj. Ko zna koju su muku njegove mongolske crte lica prikrivale, tek, on je umom bio i ostao dete, potpuno zavisno od gospođe Sare. Nije njemu bila potrebna nekakva posebna medicinska nega, to ne, gde ga staviš on ostane da sedi, smeška se i nešto sa sobom mrmolji, ali je ipak sprečavalo njegovu mater da se mrdne dalje od pijace ili bakalnice, da pođe s mužem lekaru ili da, ne daj bože uzme nešto da radi i doprinese kućnim finansijama koje su prelas¬kom u prestonicu strmoglavo pale. Sve je to radila Kaja.
'U redu, kada ste tako glupavi i tvrdoglavi, kad moram da kažem', ljutio se Pidžin, 'ja idem u Njujork da sredim svoje familijarne katastrofe i vraćam se po vas. Imate par meseci da vidite šta taj lunatik Evropi sprema i da se spakujete.'
Pidžin se, naravno, nije vratio. Mica je posle tvr¬dila kako je znala da se on neće vratiti, da je osećala, zbog toga onaj dan nije ni na stanicu pošla, pozdravili su se kod kuće, ne voli ona da pamti rastanke. Ovako je... kao da će upravo na vrata ući. Još uvek je tako. Nije da on nije hteo da se vrati, prosto, situacija u kući bila je složenija nego što mu se iz Beograda činilo, bio je neophodan Sari i malom Džonu Dajniliju III jer je pritisak koji je na nju vršila Marian, izgleda još za Miltonovog života, bio poguban. Vodio je unuku dva¬put nedeljno na psihoterapije, pisao je svojoj Kiti, svakodnevno igrao bejzbol sa praunukom u Central parku, 'Izgleda kao odmor, ali sam napet kao struna, verujte mi. Najradije bih, ako već ne mogu da zadavim Marian, pokupio Saru i dete i doveo ih za Beograd, samo da Evropa ne sedi na buretu baruta, a fitilji zapaljeni i na sve strane dogorevaju. Najdraža Kiti, preklinjem vas da još jedared ozbiljno razmislite i izvršite pritisak na Savu - priznajem, i njemu sam poslao pismo u kome ga preklinjem da utiče na vas - i dođete ovamo dok se još može. Juče su na Floridi imigracione vlasti odbile da is¬krcaju sa broda gotovo hiljadu jevrejskih izbeglica iz Nemačke, prethodno su jadnici odbijeni i na Kubi, bojim se da vreme curi za sve...' Jedini koji su na neki način poslušali Pidžina i ukrcali se na lajner bili su ujna Olga i uja Milivoje, 'Da vidim neke vajde od tog ame¬ričkog pasoša posle trideset godina', kazala je prima¬dona, mada je i to njihovo putovanje već bilo odviše stresno, Atlantikom su krstarile u-booten i potapale britanske ratne brodove, ko je mogao tvrditi da neće i kakav putnički da nastrada? Svima je laknulo kad je stigla depeša iz Njujorka da su se srećno iskrcali.
'Najdraža Kiti', pisao je početkom 1940. Pidžin, 'sinoć sam proveo četiri sata u bioskopu! Retka prilika da je Sara negde pristala da izađe. Gledali smo Prohujalo sa vihorom, ljubavnu dramu smeštenu na jug u doba Gra¬đanskog rata. Neka sam proklet, ali ja sam pola filma preplakaol Sve sam nas video u toj budalastoj priči, i sebe, i vas, i Kaju, vas dve doduše u istoj osobi, rekao sam ovo i sad me psujte, ne marim, gosn Savu, čak sam i Teticu poz¬nao u jednoj debeloj Crnkinji, nemojte joj cinkariti. Kada film dođe u Beograd, i kada ga budete videli, reći ćete da je to obična boza i da sam jedan jadni sentimentalni starac koji kuka nad proteklim vremenom...' Film nikada nije došao u Beograd.
Mici je nejasno kako su finansijske transakcije između Pidžina i Kaje izgledale dok je on bio tu, ne¬kakav novac svakako joj je tutkao. Tek, kako je vreme od njegovog odlaska odmicalo, za Hara-Davanove su dolazila sve teža vremena. Troškovi doktorovog lečenja su porasli, morala je povremeno biti angažovana i spoljna pomoć u sate kada je Kaja bila na poslu. Ona je, otkada je diplomirala, radila kao inokorcspodcnt u beogradskom predstavništvu Philipsa, posao ne preterano težak, ali zato ni previše plaćen, opet, sa punim radnim vremenom. Negde u martu 1940. obratila se Savi za pomoć, trebao joj je dodatni posao. Za razliku od Čerčila koji je Englezima upravo nudio samo krv, znoj i suze, Sava je Kaji ponudio novac, odbila je. On¬da joj je Mica ponudila novac, bila je i oštra, rekavši joj da sada nije trenutak za ponos, da bi joj Kaja još oštrije odbrusila da je njezin otac njezina briga, da joj je po¬treban posao a ne milostinja! Sava joj je naravno našao posao, večernje spikerke na Radio Beogradu. Bila je odlična!
'Ja ne znam kad ona spava, u duha se pretvorila', pisala je Mica u Ameriku. 'Pauzu za ručak koristi da dojuri u Lozničku i obiđe doktora, da znate da ni ona njena pomajka nije čista uglavu a ne samo nesrećni Cingis. Sedi ko klada i samo u njega gleda, šta će mu dati da jede, obući ga, povesti da se umije, a krvav lavor kraj doktorovog kreveta može stajati ceo dan. Onda se Kaja vrati na posao, posle opet trk u Lozničliu, ne znam ni jede li šta, sva je ko vejka, poradi šta treba pa u Radio. Čita do ponoći. Vesti, reklame, sve što treba. Pričali Savi tehničari da ume zaspati na stolici u studiju između dva javljanja. Dok stigne kući pešice, jer u ta doba prevoza nema, sigurno je jedan. I šta onda, legne na patos, na dušek?' Pidžin je reagovao munjevito. Doduše, pismo je putovalo do nje¬ga duže od mesec dana. Otvorio je kuću! Poslao depešu Tetici da se vrati iz Debeljače i pripremi kuću za nove stanare. Kakve je depeše slao Kaji i kakva pisma, nikada nije saznala, tek, Hara-Davanovi su na kraju u septembru 1940. ipak prešli u Požarevačku, Tetici na brigu. Kaji je mnogo laknulo, ali je ipak zadržala oba posla. 'Insistira da kupuje hranu', pričala je Tetica ko navijena, 'a ne treba. Profesor plaća. Svakog meseca stiže mi od gosn advokata i moja plata i apanaža za kuću. Jok, to tvrdoglavo! Ako neću da uzmem pare sa¬ma donese s pijace. Da je čovek ne prepozna, kad se samo setim kakva je bila! A kako je samo brižna prema ocu, dok ono dvoje... sede u bašti i igraju se, mati odraslom čoveku bere cveće i uči ga kako se koje zove, na
njinom jeziku. On ni to ne može da zapamti. I vodi ga gore u Hram na službu, mnogo će mu taj njin Buda pomoći. Ja sve te pare ostavljam na stranu što ona daje, znam da profesor to ne bi dopustio, pa ću joj vra¬titi kad zagusti...'
Početkom 1941. stigao je i novi 'poklon od ujke iz Amerike' - Pidžin je Tetici prepisao kuću?! Kada su je advokati o tome obavestili prvo se isprepadala, pa odbila, pa dotrčala Savi da se konsultuje sva usplahi¬rena... Pidžin, stari lisac, na kraju ju je ubedio da je to samo privremeno, da je za njega najbolje da mu u ovakvoj situaciji u Evropi jedna Nemica sa državljan¬stvom Kraljevine pričuva imovinu, jer on se vraća u Beograd čim se situacija smiri. Sa unukom i praunu¬kom, biće opet puna kuća smeha! Tetica je na kraju 'čuvanje imovine' prihvatila kao najozbiljniji radni za¬datak, čak je od svoje plate molera angažovala da okreči bolesničku sobu, '...radi dezinfekcije', govorila je, 'otkud ja znam da se to stvarno ne prenosi.' Da bi ultimativnu dezinfekciju objekta izvršio Luftwaffe, 6. aprila 1941. Doktor im je spasio glave, tako što mu je prethodne noći grdno pozlilo, mislili su da je kraj, pa je bolničkim kolima bio prebačen na kliniku D-r. Ilića-Rakovačkog u kojoj je nekad i sam radio. Kaja je ostala uz njega. Gospođa Sara je sa sinom u zoru pošla u Hram da moli za muža, do gore nisu ni stigli, ali ni u Požarevačkoj nisu bili. Kao ni Tetica koja je, kad već cele noći nije spavala od frtutme po kući, krenula sabajle na Kalenića gumno.
Tetica je posle nedeljama ko luda preturala po ruševinama, pokušavajući da spasi bilo šta od Pidžinovih stvari. Sa kojim su, od tog dana, izgubili svaki kontakt. Kao i sa uja Milivojem i ujna Olgom, uosta¬lom.
Tetica je prešla kod Đurđevićevih u Pocersku, is¬to je bilo ponuđeno i Kaji i njenima, što je ona rezolutno odbila. Vratili su se na njeno potkrovlje, doktor je prebačen u državnu bolnicu gde je ostao do kraja, Sava je potegao neke veze, bar toliko se moglo bez Kajinog znanja. Mica ga je svega jednom obišla za to vreme, ne voli bolnice, preminuo je krajem oktobra 1941. Nikada nije mogla da ga zavoli, takvog zakopčanog i odveć ponositog, ali ni da mu se ne divi. Ta on se nijednom u svojoj stravičnoj bolesti nije požalio, ni na kolege, ni na ženu, ni na sudbinu, dođavola! Sahranili su ga na Novom groblju, po svim budiskim običajima, a pojanje po Hramu trajalo je posle svih sedam nedelja bez prekida, bio je i ostao njihov nepisani prednjak, prvi među najboljima. I Kalmik i vernik.
Jedno kratko vreme početkom rata i Ljalja je bo¬ravio u Pocerskoj 14. Njegov konjski pansion prestao je da radi još i pre 6. aprila, kome je bilo do konja, ali se barem tamo moglo boraviti. Živeo je od ušteđevine, dok je bilo. Nakratko se smestio u Konjički klub, ali i on je ubrzo zatvoren, pa je prešao kod njih. Nije ništa smetao, spavao je u Maruškinoj sobi a ona i Tetica u gostinjskoj, retko je i jeo sa njima, večito je bio napolju, muvao se, snalazio... Da bi mu njegov stari poz¬nanik kome je u pansionu držao konja, nekadašnji generalni konzul a sada već grupenfirer i nemački poverenik za privredu u Jugoslaviji, Franc Nojhauzen, ponudio posao. Staranje o njegovim konjima, kojih je sada bilo već šesnaest, namesto onog jednog, pred¬ratnog! Ljalja je pristao, takva se ponuda ne samo nije mogla već i nije smela odbiti, i prešao u Rumunjsku ulicu, na Dedinje, u mali stan više garaže, a odmah uz štale.
Često im je dolazio, donosio poneki delikates kakvih više nije bilo u prodavnicama, Mica i dalje sumnja da je on zaslužan za one pune reservoare goriva u bjuiku, večita muvara dečija... Neodoljiva. Od njega je i potekla ideja za tu šaradu koja ih održava u životu i relativnom blagostanju sve godine rata.
'Slušajte', rekao je jednoga dana, možda par meseci nakon što se zaposlio kod Nojhauzena, 'ja preko gazde Tetici i Maruški mogu da sredim nemačka do¬kumenta, što onda znači i pristup oficirskim magazi¬nima sa hranom i robom. To što je Tetica zvanično bila vlasnica kuće u Požarevačkoj, profesoru možda više ne može pomoći, kuće nema pa nema, ali može vama svima! Ako se obe prijave na vašu adresu, može se napraviti i neki fiktivni ugovor o zakupu, mislim da ste na konju! Već su počeli u bolje kuće po Beogradu useljavati nemačke oficire. Šta će vam to? Zar vam nije bolje da vam usele Teticu i Marušku? A vi bajagi da ih služite?' Bilo je logike u tome.
'Ali, Ljalja, cela varoš nas poznaje', pobunila se Mica. 'Ko će poverovati u takvu priču?'
'Čaršija će jedva dočekati da poveruje da su ti sluškinje rekvirirale kuću i pretvorile te u roblje', ubedljivo je rekao Sava, a ona se najednom našla ko pokisla, znala je da je čaršija ne voli, čaršija nikoga ne voli, ali baš toliko, i da je njezin rođeni muž toga svestan...
U trenutku kada se D-r. Hara-Davan upokojio Budi, Kaja je već radila isključivo u Radio Beogradu. Philips je bio zatvorio predstavništvo i ostala je bez posla, da bi za nedelju dana dobila rešenje o stalnom zaposlenju na radiju. Sava se, od nacionalizacije radija sredinom 1940, smatrao slobodnim umetnikom na polju radio-tehnike, a od kako je počela okupacija u zgradu Radio Beograda uopšte nije ulazio, tako da je na Micino pitanje je li on zaslužan za Kajino name-štenje samo slegnuo ramenima i rekao 'Ne, ima ona već tamo i svoje veze, koliko sam čuo.' I ni reči više, Mica je znala da ga ne treba ispitivati kad tako zaćuti.
Posle doktorove smrti, svi su nekako očekivali da se Kaja posveti pomajci i Cingisu, valjda ih je njena požrtvovanost poslednjih godina navela na to. Ona ih je, međutim, čim su završene sve budiske svetkovine vezane za seobu doktorove duše, dakle ravno posle četrdeset devet dana - izjurila iz kuće! Ne baš tim rečima, ali je posadila Saru u kuhinju i objasnila joj da se njene obaveze ovim završavaju i da na nju više ne može da računa. Jedva usred okupacije i samu sebe izdržava, teško radi i treba joj odmor i mir u kući, Sara ima doktorovu penziju, pa neka se ona i njen sin snađu! Tetica je, kada je skoknula do Lozničke da od¬nese neke pite od slatkog sira, ni kao frau Gudrun Reighter se nije oslobodila tih običaja da hrani ceo svet, zatekla sirotu ženu u potpunom živčanom ras¬trojstvu. Htela je da presudi i sebi i sinu, ali nije znala kako, prostodušno je pitala Teticu ima li nekog oružja i hoće li, ako se baci pod tramvaj sigurno poginuti. 'Ona je malo glupava', pričala je Tetica posle, 'mislim da joj je sin povukao na nju, samo još mnogo gore. Zamislite, da se ubija! Pa ko se još ubijao sa državnom penzijom?' Organizovana i odgovorna kao i uvek, spakovala je gospođa Saru i Cingisa u auto i šofer Sava ih je odvezao u Debeljaču '.. .u kuću koja i tako zvrji praz¬na, dok ja ovde glumim gospođe. Imaju tamo baštu, živinu, imaju i cveća da beru i igraju se, dobro će im biti!' Kaji je htela da natrlja nos, ali su joj i Sava i Mica rekli 'Pusti!' i ona je poslušala.
Kako je život pod okupacijom u gradu postajao sve teži i teži, gospođa Sara i Cingis su počeli dobijati sve više društva, sunarodnika Kalmika koje je glad i besposlica poterala u napolicu. Debeljača je gotovo cela nemačko selo, muški živalj pod uniformom, ostale žene, radne snage nikad dosta, Mica je isprva mislila da u ovim migracijama Tetica igra neku aktivniju ulogu, ispostavilo se, međutim, da je to Ljalja. On je organizovao kalmičku sirotinju, davao im ideje a često i obezbeđivao prevoz za selidbu. Zemlji se okrenuo i Učur, nekadašnja futbalska zvezda, on se, doduše, nije preselio u Debeljaču već na neki salaš prema Velikom Bečkereku, gde je sa svojom drugom, nanovo srpskom, ženom i petoro dece iz oba braka vodio uzorno poljo¬privredno domaćinstvo. Od njega im je Ljalja kupio gusku za pretprošli Božić, tako su i saznali, isporučio im je pozdrave i pet guščijih jaja upoklon. Nekoliko mlađih i radno sposobnijih prijavilo se za rad u Ne-mačkoj, slali su kući nešto para što bi im preostajalo, životarilo se nekako.
U drugom kontingentu koji je iz Srbije krenuo na dobrovoljni rad u Nemačkoj bila je i Kaja. Stanovnici Pocerske u proširenom sastavu, sa Ljaljom, na vest da Kaja odlazi održali su celovečemje zasedanje, bez zak¬ljučka. I bez nje, ona je saopštila šta je imala. Jedino je Maruška rekla 'Pa i ja bih pošla, da mogu! Barem da vidim sveta', i od tetke dobila svoje. Svi ostali su mislili da je to što radi velika glupost, šta vredi, nikoga nije ni slušati htela, čak ni gosn Savu koji joj je nakon Pidžinovog odlaska i očeve smrti ostao jedini autoritet koga je priznavala. 'A da nije ona još u vezi s onim Nemcom?' ponovo se oglasila Maruška i ponovo dobila svoje, ovaj put od Mice.
Kako god, Kaja je otišla i nestala! Nikakvih vesti od nje nije bilo preko godinu dana. Svi ostali su pisali, neki čak i dolazili na ferije, Tetica je čitavu službu u Debeljaci organizovala da se odmah javi ako je ko u Nemačkoj video Kaju ili šta čuo o njoj. Skoro da su je oplakali.
Da bi jedne večeri, sredinom 1943. Ljalja upao u Pocersku veseo ko da je dobio na klasnoj lutriji i organizovao sa Savom - slušanje radija!? Posedali su, uz kolač od kajsija, ona u preživelom delu Pidžinove bašte baš je rodila tog leta, i sok od zove s limuntusom, limun tri godine videli nisu a kamoli limetu, ništa im unapred nije rekao...
Ta-ta-ta-tam!
Radio Berlin?! Kalmička redakcija?! Program za Kalmike u zemlji i rasejanju?! Žene su se samo zgledale. Sava je nešto podešavao oko potenciometra. A onda je Kaja progovorila.
Na kalmičkom. Jeziku na kome Mica nikada nije uspela da nauči nijednu reč, ali bi njegovu melodiju prepoznala u po noći. Kao što je prepoznavala i Kajin glas.
'Šta kaže, šta kaže?' pitala je Maruška, sva oza¬rena.
'Tebe pozdravlja', odbrusila joj je Mica i pre nego što je Ljalja počeo da prevodi. Mahom saopštenja Glavne komande nemačke armije i druga obaveštenja s tim u vezi. Poziv Kalmicima u domovini da produže borbu protiv boljševika i pomognu nemačkim trupama u oslobođenju svoje domovine...
'Gluposti! Nemoj da prevodiš dalje ove gluposti. Uostalom, ko pa od Kalmika ima radio, usred Sovjet¬skog Saveza, da bi ova prljava nacistička propaganda imala ikakvog smisla?' prekinula ga je. Zapravo je sa¬mo želela da on ućuti, da sluša Kajin glas.
Od onda je sluša. Svake večeri. Tetica sluša Ra¬dio London kad Sava nije u blizini, ona u pisaćoj sobi na svom portabl prijemniku, muževljevom poklonu od pre deset godina, svake večeri sluša Kaju. Izem ti kuću sa previše radio-aparata, jednom ćemo zbog njih nagraisati, kaže Maruška. Svejedno, sluša. Po boji glasa pogađa je li ljuta, umorna, zadovoljna, nekad ima kijavicu pa priča kroz nos, smišlja ljude i događaje koji su toga dana doveli do takve boje glasa. Šta bi Pidžin dao da može da je čuje! Sava zna da ona sluša, ali ništa ne govori.
Jednom je samo pitao zašto. Odgovorila mu je da je u romanu potpuno nedopustivo da sporedni likovi pred kraj preuzmu radnju. Ali da se u životu, ako pot¬raje, uvek upravo to događa. Ona se, eto, opire. Voli ona i Teticu i Marušku, Ljalju posebno, pokazao se najboljim od svih njenih kalmičkih prijatelja, tako ve-tropirast a tako postojan, ali opet... Nisu oni njen ži¬vot. Ni roman.
'A mi?' pitao je Sava i podigao Bebilija u naručje.
'Vi jeste.'
„Ruke u vis! Naoružan sam!" odlučan dečiji glas je dolazio spolja ali nije mogla da vidi nikog. Zvučao je poznato. Aha! Kako ranije nije shvatila! „Izađi polako sa rukama iznad glave."
„Ne mogu da ustanem, probudiću mačku."
Toma je gurnuo glavu u tunel i ostao zabezeknut što u svom skrovištu, u polutami, vidi babu i mačku. Onu babu i onu mačku?!
„Šta radiš tu? Jedeš mi ratluk i piješ mi vodu?" stao je pred nju i podbočio se ljutito, bar nije bio na¬oružan, toliko je mali da može i da se ispravi pod svo¬dom.
„Platiću ti", rekla je baba.
„Platićeš krofne što mi je tvoja mačka upropa¬stila, ratluk nećeš, ovde si moj gost."
„ Šta se dole zbiva, šta je sa mojima? " pitala je ba¬ba.
„Šta ja znam, odvezli su se uzbrdo, ja sam morao kući, da nosim kevi vanglu, zbog tebe mi je propalo..."
„Platiću! Je l' pucalo po šumi?"
„Šta ja znam, valjda nije."
„Imaš krofnu? Smučio mi se ovaj ratluk."
„Nemam, keva peče drugu turu, ja sam došao po vodu, pukli su cev na Gospodarskom, ovde mi je rezer¬va. Da viš kako šiklja, sto metara u vis!"
„Ličiš mi na nekoga", rekla je baba nekako tuž¬no.
„Na koga?"
„Na mog oca."






~ leto 1946. ~



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
14.
MAJOR BEMBETOV




Mrs. Marian Prince
45East 80lh Street # 102
Neiv York
Gospođo Đurdević,
Upućujem Vam ovo pismo sa zahtevom da sprečite dalje uznemiravanje moje porodice od strane izvesne Kaje Hara-Davan, sa kojom ste, koliko mi je poznato u bliskim vezama.
Ta osoba je u više navrata od smrti moga svekra, oktobra 1945, vršila pritisak, bilo preko nekakve ruske dobro¬tvorne organizacije ' Tolstoj' iza koje ko zna ko stoji, bilo lično, da joj se pošalje garantno pismo sa kojim bi mogla da se useli u Sjedinjene Države, što smatram direktnim bezobrazlukom i nevaspitanjem.
Budući da Vi snosite krivicu za to što ste, iskoristivši senilnog starca, mene i moju porodicu ostavili bez igde iče¬ga, tako da je moja kćer prinuđena danonoćno predavati na Kolumbiji dok joj dete odgajaju guvernante i kuvarice, smatram da je najmanje što za nas možete da učinite to da nas oslobodite napasti Kaje Hara-Davan.Ne očekujem odgovor na ovo pismo, niti želim više išta da znam o orijentalnim avanturama moga pokojnog svekra, od vas očekujem jedino akciju!
M.Prince
Danica Vuksanović zvana Dance, bivša studentkinja jezika na Beogradskom univerzitetu, a sadašnja saradnica Narodnog muzeja u Odeljenju za srednji vek i mlađa cenzorka za englesko i francusko govorno pod¬ručje u OZNA, završila je sa malo prenaglašenim či¬tanjem simultanog prevoda pisma upućenog Mici Đurđević, pre rata veoma poznatoj Beogradskoj knji¬ževnici. Čak je za potrebe te recitacije i ustala, od čega nije bilo prevelike vajde, budući da Dance nema ni metar pedeset.
Major se klatio na stolici zagledan u svoje sjajne jahaće čizme dignute na astal i premetao jezikom pola čačkalice po zubima.
Dance je sela preko puta, uz ivicu stola, otvorila bočicu sa crnilom i upitala malo prirodnijim glasom:
„Šta ćemo?"
Major je još neko vreme poćutao, na kraju ipak reče:
„Ništa."
„Baš ništa?"
„Ništa. Ovo pismo nikada nije ni stiglo. Daj ga vamo."
„Druže majore, izvinite što se mešam, ali prekjuče ste joj pustili celo pismo?" Na stranu što joj nije jasno zašto sva pisma upućena porodici Đurđević mo¬ra da nosi majoru Bembetovu, obično sama radi pri¬vatnu prepisku sa inostranstvom. Nisu valjda narodni neprijatelji? Ju, ju, ju... a nekad je jako volela njene romane.
„Prekjuče je bilo nešto drugo. Ovde se radi o... moguće nekoj američkoj imovini u Jugoslaviji, može imati međunarodne pravne implikacije... Ma šta se ja tebi pravdam", prasnu, što baš nije njegov običaj. „Slobodna si. Ostavi pismo." Jer Mica za njegov sa¬držaj ne srne da sazna. To bi je ubilo. Što bi onda ubilo i Savu. Pidžin je, dakle, mrtav. Šteta, bio je dobar Amerikanac, drugarčina. Koliko je imao? Sedamdeset sedam - osam. Lepa starost, ali mogao je on još, tako vitalan. A Kaja? Opet solira. Pokušava nešto na svoju ruku...
Major Ljalja Bembetov strpa pismo u džep i iza¬đe iz kancelarije. Neodostajalo mu je vazduha. Seo je u džip i odvezao se do Konjičkog puka u Topčideru, gde je držao Učura. Uzjahao ga je i poterao u galop. Kaja...


„Druže Savo, izvadi druga Metuzalema Mačkilijevnog iz rerne, treba mi šporet!" Mica se zafrkava s novogovorom dok nešto posluje po kujni. Samo što to više nije njihova kujna, ona je ostala dva sprata niže, u parteru. Ova je improvizacija načinjena u Savinom kupatilu u potkrovlju, ali u nju nije stao i šporet, šporet je na stepenišnom podestu, između kupatila i ulaza u nekadašnju radio-laboratoriju. Oko toga se svađaju od Oslobođenja, tačnije od kad su ih oslobodili donja dva sprata i saterali na tavan. Sava insistira da se terasa zastakli i da se šporet iznese na nju, zbog luftiranja, a Mica odbija da narušava fasadu jedne arh. Jelisavete Načić samo zato što njemu smrdi njena hrana i zato što su neki divljaci okupirali njenu kuću. Kao da onih šest-sedam ručkova koji se kuvaju dole, više i ne zna ko sve tu stanuje i kuva, već ne vuku uz¬brdo, uz stepenice, pa mu je sad baš taj njen čist višak. „Savoooo! Mačka!"
„Prestani da se dereš, nisam ti ja Maruška. Šta hoćeš?" Gosn Sava je izvirio iz spavaće laboratorije, kako Mica od milošte zove njihov sadašnji stan.
„Da izvadiš mačku, napravila sam kolač, treba mi rerna."
„Ali ti ne umeš da praviš kolače. Uostalom, ta rerna je puna dlaka, samo ti možeš da puštaš mačku da se zavlači..."
„Dobro, dobro, ne treba mi ništa, sama ću, i obrisaću", donosi neku opiraču iz kupatila, „ajde matora Bebili, ispadaj odatle... Ne mogu ni da slavim! Da bu¬dem srećna! Kakav si to čovek postao?"
„Mogli smo na sladoled, na Bulevar... hm, revo¬lucije, da slavimo?" pomirljivo će gosn Sava.
„Ne, ovo je originalni Teticin recept za štrudlu s višnjama, i njime želim da proslavim..."
„Već si proslavila! Kad sam došao s posla i ušao da operem ruke pomislio sam da si isekla vene!"
„Cepala sam višnje."
„U kadi! Do plafona! Sad možemo da krečimo kupatilo."
„Kad i ceo tavan!"
Na pomolu je bila još jedna od svakodnevnih sva¬đa oko životnog prostora, koji sada dele. Tako što je u Savinu radio-laboratoriju uneta i Micina pisaća soba, njihov bračni krevet, šifonjer i trpezarijski astal za osam osoba mada im niko sem Ljalje ne dolazi. Micina biblioteka je delimično pravila društvo šporetu na ste¬peništu, delimično završila kod Marsovca, i zmijskog cara mu je vratila, raspao se, samo je pločicu zadržala za uspomenu, a poneke posebno drage knjige gurala je među Savine, pa posle nije mogla da ih nađe, od čega je on šizio. Ona je, opet šizila što on nikako da se resi višaka opreme i krša preko koga preskaču i o koji se udaraju, jer, navodno, '...ima pouzdane informacije da će im biti vraćen sprat, parter je dat na trajno korišćenje a sprat samo na privremeno'. Šta je trajno a šta privremeno, kad imaš skoro šezdeset godina, pitala se Mica, nastranu što joj se činilo da se na spratu stano¬vnici množe prostom deobom.
„Ama neću da se svađam, idi bestraga! Srećna sam i gotovo!" navila je štrudlu i ušla za njim u radio-laboratoriju. Ležao je na krevetu, delimično zaklo¬njenom šifonjerom, vire mu noge, i čitao Politiku. Legla je na svoju stranu kreveta. „Je l' me čuješ?"
„Čujem, i ja sam srećan!"
„Volim da me jedared neko posluša! Jesam im lepo rekla - gde svi, vas dve na drugu stranu. Nikad džumle! I eto ih u Svajcarskoj, ko gospođe, a ne u logoru, božemeoprosti i pomeri se s mesta! Ljalja kaže da je gospođa Saru i Čingisa locirao u nekakvom logo¬ru u Bavarskoj, na periferiji Minhena, navodno će odatle u Ameriku. Ne lipši magare do zelene trave. I da ona ima nekakvog udvarača, još iz Debeljače, koji je s njima. Moš misliti! Je l' slušaš?"
„Slušam i znam, zajedno nam je pričao."
„Pa čudno je, udvarača..."
„Neke žene prosto u muškarcu izazivaju potrebu da ih zaštite", rekao je Sava ne spuštajući novine.
„Iako su malo... debilne?"
„Iako."
„A ja?"
„Šta ti?"
„Pa to, oko te zaštite?"
„Tebe kozački puk ne može da zaštiti. Od tebe!" nasmejao se Sava i popustio. Ništa od čitanja. Otkada radi - sada je u Radio Beogradu zaposlen, nisu mogli bez njegovih usluga, oprostili su mu i što je nekada bio vlasnik krupnog dela akcija - nema jutarnjeg čitanja novina. Tek po podne. Ako ga pusti Mica. Koja ga ne pušta, jer je po ceo dan sama i jedva čeka da on dođe da ima kome da melje.
,,A zašto nikada niko nije imao potrebu da zaštiti Teticu ili Marušku? Šta njima fali?"
„To što Tetica večito štiti Marušku." Razlog za svo ovo slavlje, uključujući i ćaskanje, jeste pismo koje je juče stiglo preko švajcarskog Crvenog krsta. Žive su i zdrave. Nalaze se u Konstancu, malom mestu između Švajcarske i Nemačke, ali sa dobre strane. Tetica se za¬poslila kao kuvarica u nekom studentskom pansionu a veruju da će i Maruška uskoro naći nešto. Šalju poz¬drave i nadaju se skorom viđenju, čim se situacija sre¬di. Morgen će skoro da se sredi, što kazala Tetica. Avgusta 1944. ih je Sava odvezao u Debeljaču, tamo se spremao konvoj nemačkog civilnog stanovništva koji se povlačio pred Crvenom armijom, Tetica ni mr¬tva nije htela da čeka komuniste. Verovatno je bila u pravu. Tetica je povela i gospođa Saru i Cingisa, i ostali su Kalmici pošli sa Nemcima. Eto, do juče nisu znali šta je sa njima dvema, od grupe su se rastale u Beču, poslednje je što su bili saznali. Zaista ima razloga za slavlje!
„Kao što Pidžin štiti Kaju?"
„Da, bio je previše slab prema njoj", složio se Sava.
„Kaja je kod njega. Zajedno su, prosto osećam. Veruj piscu! Uspeo je malu beštiju da izvuče iz Nemačke, pazi šta ti kažem. Ako je gospođa Sara sa blen¬tavim Cingisom u Minhenu, onda se Kaja već seta po Petoj aveniji i troši Pidžinove pare sve u šesnaest. I idu u Metropoliten da slušaju ujna Olgu. Ima samo jednog dana da nam se svi pojave ovde..."
„Moguće!" rekao je, mada nimalo ubeden u Micine književne intuicije.
,,A što nisi dao da zovem večeras Ljalju u goste?" Šta da joj kaže? Da je pre nekoliko dana sreo Mileta Kredenca, nije ga video od sahrane Mike Alasa, četrdeset treće. Sad bi ga komotno mogli zvati Mile Kriva Bandera, pola čoveka u širinu, pri tom se zgurio... Bio je u zatvoru. Pušten je jer mu nisu imali šta nakarikati, bio je analitičar Kraljevske obaveštajne službe, pa šta? Nikakve saradnje s okupatorom, ni¬šta... Ruina od čoveka! Bez posla, u stan mu isto use¬ljeni neki ko ovde, dok su njega isleđivali. Sad svršava neki večernji kurs u Petom rejonu kako bi mogao da bude nastavnik matematike u osnovnoj školi, taj bi posao mogao dobiti. Ej! Glavni analitičar Kraljevske obaveštajne da podučava decu tablici množenja! I on¬da kaže, onako uzgred: 'A znaš ko me je isleđivao? Onaj tvoj Mongolac, profesorov šofer. Major Ljalja Bembetov, bog te mazo, znaš ti koji je to čin u našem poslu, strah i trepet, kad on prođe i konopac na vešalima stane mirno! Nije bio grub, ne mogu da kažem. Pravio se da se ne znamo. I nije bez iskustva, to ni¬kako, veruj starom obaveštajcu. Posle sam lupao gla¬vu... Ne, nismo imali ništa o njemu! A sigurno je radio za NKVD još dok je kod profesora bio, i posle, kod Nojhauzena, kako ti nije bilo sumnjivo...' Ljalja špijun?! Moguće, kockice se uklapaju. Ali je i prijatelj, pouzdano. Svejedno, trebaće mu neko vreme da svari ovu informaciju i odredi se prema njoj. Dotle, bolje da ga ne viđa, odaće se.
„Nemoguć je, naglavu da ga baciš on bi se nanoge dočekao! Znaš da me je zvao da idemo jedan dan na jahanje? Našao je neku ragu za mene koja... Zamisli ti da je on opet neke konje pronašao da se njima bakće!"
„Mico! Obećaj da nećeš sa Ljaljom nikud! Ni na kakve se konje nećeš penjati! Pobogu, ženo, kolko ti je godina! Nisi jahala... deset? Ne može, zabranjujem ti!" Najpogrešnija stvar koja se Miči može reći, al mu je izletelo.
,,Je li? Dakle, zašto nisi hteo da ga pozovem ve¬čeras? Da nisi ljubomoran?"
Mica se okrenula na bok, oslonila glavu na lakat i šeretski ga gleda. Metuzalem Mačkilijevni se uzverao uz krevet, mnogo je trapav otkad je prešao u metuzaleme, i ugurao se između njih.
„Hteo sam malo da budem sam sa tobom", reče joj ono što bi volela čuti, ali u šta će najteže poverovati.
„Ma nemoj! Ti bi malo da budeš sam s Politikom, al morgen!" nasmejalase. ,,I šta kažeš, kozački puk..."
„Pa kad te ja i Pidžin sa smith&wessonom nismo sačuvali od Begera, uzgred, sude mu u Nirnbergu, eksperimentisao je po logorima."
„Lažeš?! Ako, nek crkne!"
„Evo ti Politike, vidi sama. Nego, gde je na kraju završila ta pornografija zbog koje umalo glavu da iz¬gubiš?"
„To me isto i Ljalja pitao neki dan. Ovde negde. Kad raskrčiš malo svoje đubre, u kojem ćemo se poda¬viti, naći ćeš plavu fascikulu, a unutra... Možda to vredi toliko da ga možemo prodati i obogatiti se da možemo otploviti kod Pidžina i Kaje u Ameriku. Obećaj mi da ćemo otići, kad-tad, da ih vidimo? Ne bih da živim tamo, bolje oni da se vrate. Ali bih da vidim Njujork i Nju Orleans..." tako ona bulazni iz dana u dan, a Savu steže oko srca.
„Plavu fascikulu je, praznu, Kredenac odneo u Ministarstvo unutrašnjih dela, jesi zaboravila? Lično si mu je uvalila", mora da je vrati iz Amerike, kad počne vrteti filmove ne zna da stane.
„Jao jeste!" nasmejala se. „Skroz sam smetnula s uma. Onda nije u plavoj, već u nečem drugom. Da me ubiješ... A možda je bilo dve plave fascikule? Ili je negde ćušnuto u moja Nova groblja ideja za romane koji nikad neće biti napisani? Evo, obećavam da ću sutra prelistati registratore, sve list po list. Možda se za ne¬što zalepim pa započnem novi roman, davno nisam, šta ima veze što to niko neće da štampa."
„To bi bilo lepo", rekao je Sava, misleći na novi roman, šest godina nije pisala, a za mongolske relikvi¬je ga i nije briga.
„Nego šta!" Mica je, opet, mislila na nešto drugo. ,,A za uzvratto da mi obećaš da ćeš izbaciti nešto."
„Ama sve mi treba, ženo, ja eksperimentišem! Jesam ja tebi smith premiera bacao, nisam! Iako više ne kucaš. Šta hoćeš onda..."
„Ih, nije baš tako! Eno ona gomila časopisa iza vrata ti baš ništa ne treba! Vidi je, do plafona. Stoji takva od kad smo se uzeli! Tu bismo mogli da stavimo čiviluk, da ga ne obilazim kad iznosim ručak."
„Dobro", nemoćno se složio a Mica se nagla pre¬ko mačke i cmoknula ga.
„Baš lepo slavimo, je l' da?"
„Aha. Nešto gori u hodniku."
„Jooooj! Štrudla! U materinu!"



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Margita

Margita
Administrator
Administrator
APPENDX II
Ulice nekad,
sad i u međuvremenu



Pocerska ulica nakon drugog svetskog rata ponela je ime Tomaša Ježa, poljskog pisca iz XIX veka čiji se istorijski romani bave južnoslovenskom tematikom. Njegovo pravo ime bilo je Zigmunt Milkovski a Teodor Tomaš Jež tek psudonim.
Užička ulica je sa svoje stare trase, između Pocerske (sada Tomaša Ježa) i Lozničke (i uvek Lozničke), preseljena na Dedinje, u nekadašnju Rumunsku ulicu, valjda voljom Maršala, koga su za Užice vezivale lepe uspomene, za razliku od Rumunije, a baš je na Dedinju želeo da živi a ne na Istočnom Vračaru. Na mesto Užičke ulice na pravcu prema Požarevačkoj i Ulice Voje Protića na pravcu prema Prištinskoj, uselio se narodni heroj Božidar Adžija. Da bi ga sad skoro zamenio Radoslav Grujić, istoričar i teolog.
Mileševska je ponovo Mileševska, mada je se neke posleratne generacije još sečaju samo kao Ulice Save Kovačevića.
Prištinska je postala Ulica 14. decembra, da bi joj pre par godina bilo vraćeno ime Ulica Cara Nikolaja II, koje nikada nije bilo njeno!? Naime, Mekenzijeva je jedno vreme nosila ime ruskog cara, doduše i ruskog maršala Tolbuhina u jedno drugo vreme. Uporni škotski nazaren se ipak vratio i danas se ponovo pruža od Slavije do Čuburskog parka.
Vratila se i Mis Irbi, engleska prosvetiteljka i humanitarka aktivna u Bosni i Hercegovini tokom XIX veka, u ulicu koja se spušta nizbrdo od Pašine česme prema Denkovoj bašti. Nakon drugog svetskog rata i zatvaranja Dubokog potoka u kolektor, ovu ulicu krasilo je ime narodne heroine Zage Malivuk.
U romanu se još pominju i Ivina, danas Knez Ive od Semberije, i Vojvođanska, u međuvremenu Žarka Zrenjaninaa sada Vojvode Šupljikca. Prostorije Sokol¬skog doma u Vojvođanskoj nakon drugog svetskog rata dobio je sportski klub Radnički. Vodovodski rezervoar Glavni, na uglu Ivine i Vojvođanske, još uvek niko nije pomerio, na svu sreću, već je u međuvremenu nekoliko puta rekonstruisan i višestruko mu je povećana zapremina. Ivkovićeva ulica koja je od Sokolskog doma vodila prema crkvi Pokrova Presvete Bogorodice danas je Kajmakčalanska.
Frankopanova, ne toliko značajna za priču, valjda je najviše puta menjala ime. U međuvremenu je bila i Prvomajska, Generalna Ždanova... da bi odskora po¬novo postala Resavska.
Skopljanska ulica, kasnije Nikole Pašića, od 1946. nosi svoje sadašnje ime - Nušićeva.
Kraljev trg sada je Studentski, a zgrada Beograd¬ske berze danas je Etnografski muzej.
Američko poslanstvo u vreme kada je Sjedinjene Države predstavljao Dž.D.Prins nalazilo se u Pozorišnoj ulici broj 7. Koja je preimenovana u Francusku ulicu, što znači da se prostorije raznih udruženja knji¬ževnika i korespodentne im kafane danas nalaze u prostorijama nekadašnjeg američkog poslanstva. Bez sumnje, domaći geomanti upravo u ovome bi pročitali zlu kob koja prati srpsku književnost već duže vreme.
Najzanimljiviju sudbinu ipak ima ulica u kojoj je nekada bio budistički hram. Izgrađen je 1929. na ćošku Kozarčeve i bezimenog sokačeta koje je spajalo Ko-zarčevu i Kačićevu ulicu u tadašnjem Malom Mokrom Lugu, na dalekoj beogradskoj periferiji. Po hramu i tadašnjem pravopisu, uličica je dobila ime Budiska. U savezničkom bombardovanju 1944. krovna konstru¬kcija hrama ozbiljno je oštećena, da bi 1950. kupola bila potpuno srušena a prostor dobio drugu namenu - dom kulture. Naposletku je zgradu preuzela, porušila i na njenim temeljima načinila novu, radna organi¬zacija Budućnost! Koja se bavi rashladnim uređajima, još uvek na istom mestu. A Budiska ulica postala je –Budvanska!








APPENDIX III
Istine i izmišljotine

Mirjana - Mica Đurdevič rođena je u Beogradu, na Istočnom Vračaru, krajem XIX veka. Studirala je arhitekturu u Parizu. Diplomirala instruktažu mače¬vanja kod Šarla Dusea. Dugogodišnja istaknuta uči¬teljica u beogradskoj Boračkoj školi za mačevanje i boks Ivana Vladimiroviča Maksutova. Neumorna aktivist¬kinja Društva za ulepšavanje Vračara do kraja njegova postojanja.
Između dva rata strastveno se odaje književnom radu, kada i nastaju njena najznačajnija dela: Sekcir-sala na Velikoj školi, Čuburska Ruža ili ljubavni slučaj prve srpske sifražetkinje, Čudovište iz Panonskog mora, Kap otrova ili smrt u Srpskoj kraljevskoj akademiji, Taj¬na kaldrmisane porte, Amidža Rankov fiš-paprikaš, Amam na odžaku, Tri uboge uhode, Nosači bukvara, Ševa peva posle smrti i mnoga druga.
U drugoj polovini smutnih pedesetih godina XX veka gubi joj se svaki trag, takođe u Beogradu.
Džon Dajnili Prins (1868-1945), američki lin¬gvista i diplomata, proveo je na dužnosti poslanika Sjedinjenih Američkih Država u Kraljevini Srba, Hr¬vata i Slovenaca, a kasnije Kraljevini Jugoslaviji, dva mandata, od 1926. do 1932. Nakon toga vraća se u Njujork i nastavlja svoju profesorsku karijeru na Ko¬lumbiji, sve do penzionisanja 1937. Dakle, u Beogradu se nakon završetka mandata ne zadržava niti kupuje nekretnine, a i kako bi, budući da njegova supruga Adelina uopšte nije umrla 1927. Moguće je da je svog muža čak i nadživela. Imali su jednog sina, Džona Juniora, takođe profesora na Kolumbiji, i snaju Marian o čijim karakternim crtama nema istorijskih podataka. Takođe nije poznato jesu li Junior i Marian imali dece.
Učur Kuljdinov, nekadašnji golgeter Jugoslavije, posle rata živeo je u Zrenjaninu i igrao za Proleter, a kasnije se preselio u Sentu. Jedan je od retkih beogradskih Kalmika koji 1944. nije napustio zemlju.
Ljalja Zoljvanov, a ne Bembetov, nikada nije bio šofer profesora Prinsa, ali je posedovao pansion za konje. Tokom rata odista je vodio računa o konjima grupenfirera Nojhauzena, ali ga to nije sprečilo da ostane u Beogradu nakon oslobođenja. Tek tada se po prvi put u životu zaposlio kao šofer, i to u nekom socijalističkom preduzeću. Kako je očito bio nemirne prirode, nije se na ovom poslu predugo zadržao. Oku¬šao se na filmu i u eri snimanja velikih koprodukcija u Košutnjaku napravio zanimljivu karijeru, koja se do¬nekle proširila i van granica zemlje. Obično je igrao Mongole, a zabeleženo je da je drugovao i glumio sa Džekom Palansom, Mel Fererom, Đinom Lolobriđidom, Marinom Vladi, Ursulom Anders... Najpo¬znatija uloga u domaćim filmovima mu je u Putu oko sveta Soje Jovanović. Umro je i sahranjen u Zre¬njaninu, 1978.
Madlenka Korbelova tvrdi da je rođena 15. maja 1937. te shodno tome nije mogla ubiti srpskog patrijarha, jer još nije bila prohodala, mada je činjenica da je patrijarh Varnava poslednji put pre svoje miste¬riozne bolesti 'jeo napolju' upravo na prijemu u češkom poslanstvu.
Bruno Beger (1911-2004), jedan od učesnika Himlerove ekspedicije na Tibet iz 1938. godine, nikada nije bio u Beogradu, ili bar to nije dokumentovano. Na Tibetu se bavio 'metričkom antropo¬logijom', što je kasnije nastavio da radi i u koncentracionim logorima. Godinama posle rata držao se povučeno, da bi njegovi zločini na površinu isplivali tek tokom suđenja Ajhmanu 1961. Njemu samom su¬đeno je 1971. Priznao je da se 'bavio merenjima' u Aušvicu, ali je tvrdio da nije znao ništa o daljoj sudbini svojih 'pacijenata'. Osuđen je na tri godine zatvora.
Miguel Serano (1917-2009), guru 'ezoterijskog hitlerizma', istaknuti član Movimiento Nacional Socialista de Chile, pisac desetina knjiga i tekstova u kojima veliča Hitlera i njegovo ekstraterestrijalno po¬reklo, za razliku od Begera, u Beogradu jeste bio. Do¬duše ne 1937, tada je ipak bio premlad, već gotovo trideset godina kasnije. Miguel Serano bio je amba¬sador Čilea u Jugoslaviji od 1962. do 1964. godine!
Dr Erenžen Hara-Davan je nakon dugogodišnje službe u Šibeniku umro u Beogradu, novembra 1941. Sahranjen je na Novom groblju po svim budističkim običajima. Njegova supruga Sara i sin Cingis ostali su u Beogradu do 1943, dok Cingis nije diplomirao u Ruskoj gimnaziji, iz čega se može zaključiti da nije imao nikakvih problema sa učenjem. Tada odlaze za Debeljaču, gde je već nastanjen veći broj beogradskih Kalmika. Više puta se vraćaju za Beograd, kada borave u samom hramu, pa nazad u Debeljaču... da bi, za¬jedno sa domaćim nemačkim stanovništvom i ostalim Kalmicima, pred Crvenom armijom organizovano napustili Jugoslaviju septembra 1944. U logorima u Bavarskoj kalmičke izbeglice iz Beograda ostale su do 1951-52. godine, kada su ipak konačno dobile use¬ljeničke vize za Sjedinjene Države, dokazavši da su uprkos svojem mongolskom poreklu i budističkoj veri - evropski narod. Cingis Hara-Davan umro je 1980. a njegova majka Sara 1982. godine, u Nju Džersiju, gde su se beogradski Kalmici mahom nastanili.
Hara-Davanovi nisu usvajali nikakvu žensku decu.



Za vas: BABAC



Spojler:
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Giphy
Spojler:

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic 8b_15
http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu

Kaja,Beograd i dobri Amerikanac-Mirjana Djordjevic Beautiful-girl-look-up2-