Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

1 Endru Dejvidson - Posledni anđeo taj Uto Jan 31, 2012 1:38 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
First topic message reminder :



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

26 Re: Endru Dejvidson - Posledni anđeo taj Uto Jan 31, 2012 2:17 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
GLAVA DVADESET TREĆA
Pre nego što si rekao da bi me, možda, jednog dana pitao da se udam za tebe, nikad nisam ozbiljno razmatrala mogućnost da se to zaista i dogodi. Priznajem da su mi takve maštarije prolazile kroz glavu, ali već sam bila prekršila čitavo mnoštvo zaveta koji su bili za ceo život i nisam bila sigurna da hoću drugo. Jedan deo mene plašio se da će te izdati, baš kao što sam izdala i mati Kristinu, pa pošto nisi više spominjao venčanje, pretpostavila sam da si to dokono rekao, onako kako to muškarci rade kada im je do romantike. Zaista mi to nije zasmetalo, jer mi je život već bio više od onoga što sam ikad sanjala da može da bude. Radila sam za begine, poboljšavala im izradu knjiga u svakom smislu, a malo pre toga, činjenica da sam pomagala u skriptorijumu Engeltala procurila je do izvesnih imućnijih građana.
Nešto se nikad ne menja. Bogati žele da se razmeću onim što imaju, dok drugi to ne rade. U ono vreme, šta je moglo biti bolje od knjiga? Ne samo da bi prikazali svoje bogatstvo, već i izvanrednu bistrinu uma i ukus. Ipak, ostala sam potpuno zatečena kada mi je jedna plemkinja prišla s porudžbinom: da izradim rukopis Rudolfove Der gute Gerhard za rođendan njenog muža. Odbila sam, misleći da bi te uvredilo da se pojavim sa idejom da treba da doprinesem kućnom budžetu. Međutim, ima još nešto što se nikad ne menja kod bogatih – misle da siromašni uvek imaju svoju cenu. Ispada da su u pravu. Plemkinja je ponudila cifru koja je prevazilazila onu koju si ti zarađivao za godinu dana. Opet sam odbila, ali... dobro, bio nam je neophodan taj novac, pa sam tražila da mi da malo vremena da razmislim o tome.
Nisam znala kako da načnem tu temu. Oboje smo se složili da ti je šegrtovanje bilo najbolje rešenje na duge staze, ali plata ti je bila tako mala da se nisu mogli pokriti ni najosnovniji troškovi. Jevrejski par, koji nam je dao stan pod kiriju, bio je svestan našeg stanja, i premda ni sami nisu bili bogati, ljubazno su nam ponudili odlaganje dela plaćanja kirije. To je bila jedina stvar koja nas je terala napred, ali to ti je bilo kao da ih varaš, kao i mene.
Danima sam se šetkala kroz stan i počinjala da izgovaram rečenice koje nisam završavala. Ti si me uporno pitao šta ne valja, a ja sam uporno govorila „ništa". Na kraju, kada nisi više mogao da izdržiš, naterao si me da ti kažem šta mi je bilo na pameti. Bilo je to zaista lukavo s moje strane – da izbrbljam svoje obaveze tako što ću te naterati da izvučeš iz mene priznanje. Rekla sam da opet hoću da počnem da radim s knjigama i rekla sam za ponudu plemkinje. Napravila sam to tako da je zvučalo kao da mi činiš uslugu ako mi dozvoliš da prihvatim narudžbinu.
Podneo si bolje nego što sam očekivala, i složio si se s tim da, ako bi me to usrećilo, onda to treba i da uradim. Način na koji si se pomirio s tim, iako to nisi nikada glasno izgovorio, bio je da ja mogu da prihvatim posao sve dok se oboje pravimo da je to uglavnom iz hobija. Ali oboma nam je bilo jasno da nije tako kada su ti oči ispale od zaprepašćenja u trenutku kada sam ti rekla koliko novca mi je ponuđeno.
Plemkinja je odmah dala mali predujam. Njoj mah, nama ogroman. Trebalo mi je nekohko dana da se osmelim da počnem da ga trošim, znajući da ću, čim počnem, biti duboko posvećena. Kada sam prvi novčić dala pergamentaru, izgledalo mi je kao olakšanje, pa sam sela da radim.
Završila sam prvu knjigu, a plemkinja je izgledala zadovoljna njome. Nisam sigurna da li me je ona preporučila prijateljicama, ih su me one tražile preko drugih nekih izvora, nije ni važno. Nalazili su me, nekako.
Majncu su zaista nedostajali sposobni izrađivači knjiga, a pošto sam došla iz Engeltala, nosila sam određeni pečat. Niko ne veruje da rođeni grad može da mu iznedri umetnike, ali uzmi za činjenicu da na drugim mestima oni padaju s drveća kao kruške. Još važnije, svako je znao da su najpoželjniji rukopisi oni koji dolaze iz verskih pisarnica, pa ako plemkinja i nije mogla da dobije knjigu koju su izrađivah u nekom datom manastiru, ja sam bila sledeći najbolji izbor. Moglo je da joj bude samo naročito drago kada je objavljivala da poseduje rukopis koji je ispisala monahinja iz Engeltala – nikad nije spominjala, razume se, da monahinja nije više u monaškom redu.
Nije prošlo mnogo a već sam imala više ponuda nego vremena, pa je počelo podmićivanje. Kada sam uzgred spomenula da volim da kuvam, plemkinja odmah reče kako će mi dati pregršt probranog mesa ako stavim njenu narudžbinu na vrh gomile. Pristala sam, pa sam brzo otkrila da se glasine brzo šire u višim krugovima. Istog časa ponudili su mi sve moguće vrste delikatesa, i pre nego što sam i sama uvidela, ovas i ječam zamenili su proso na našem stolu. Davali su nam sve vrste sezonskog voća – trešnje, šljive, jabuke, kruške i gloginje – i luksuznu robu kao što je karanfilić i đumbir, slačicu i mirodiju, šećer i badem. Nemaš pojma ; šta su te stvari značile. Kad god nisam prevodila ili prepisivala, isprobavala sam nove recepte; izgledalo mi je kao da ih izmišljam za svaku moguću namirnicu koju smo ikada jeli. Gazdarica mi je pomagala, jer je i ona retko koristila začine, pa sam morala da se smejem činjenici da sam postajala kulinarski grešnik. Uostalom, zar nije Dante stavio sijenskog plemića u pakao zato što je otkrio „rasipnu upotrebu karanfilića"?
Dugo smo živeli kao bog u Francuskoj, što kažu, kao bubreg u loju. ; Držala sam vrata uvek otvorena, kotao s paprikašem neprekidno se krčkao, pa smo uskoro postali najomiljeniji par u susedstvu. Čak su i moje prijateljice begine svraćale premda su izigravale preziranje ovakvog pripremanja jela. Ja bih ih, onda, podsećala da su se zaklele na milosrđe i da nije baš milosrdno da povređuju moja osećanja. Pravile bi se da mi čine uslugu time što su jele moja jela, a onda sam spoznala da čak i begine ogovaraju, i to preko punog tanjira.
Svraćale su i Jevrejke, pa sam bila iznenađena shvativši koliko je njih bilo uključeno u poslovanja, naročito kada bi muž umro a žena preuzi. mala porodični posao. Sasvim iskreno, to me je nadahnjivalo. Kada bih bila i suviše zauzeta da prihvatim nove porudžbine za rukopise, upravo jedna od njih prva mi je nabacila da treba da unajmim radnike i da se upustim u posao.
Od tog trenutka, novac je umirio tvoj povređeni ponos. Rekao si mi da mogu da radim šta god mi drago, pa sam odlučila da proširim svoju delatnost. Zašto da ne? U skriptorijumu sam naučila da nekohko ljudi treba da radi združeno da bi stvorili knjigu, pa sam, zato, imala iskustva sarađujući s trgovcima, kao i razumevanje svakog aspekta u procesu izrađivanja. Što sam više razmišljala o tome, sve sam više bila ubeđenija da mogu to da ostvarim.
Prvo sam pronašla pergamentara koji mi se dopadao. Zadobila sam njegovo poverenje kada sam mu pokazala kako da poboljša rastvor krečnjaka koji koristi za natapanje životinjske kože. Nakon što se oporavio od tog udarca da žena može da ga poduči bilo čemu, naš odnos je procvetao. Sklopili smo dogovor da mi on proizvodi papir svakog meseca, uz popust ako bih naručila u većoj količini. Na svaki dan isporuke sedeli bismo i jeh ćasu paprikaša i pretresah koliko pergamenata bi mi trebalo narednog meseca. Postali smo dobri prijatelji, u stvari; uz to, voleo je moje kuvanje sve više, gotovo isto kohko i posao koji sam mu davala.
Zatim sam pronašla crtača čiji se senzibilitet poklopio s mojim. Pregovori s njim tekli su lako jer je bio mlad i nije imao mnogo sreće. Svaki mesec davala bih mu nekohko tabaka da ih oslikava minijaturama. Radio je i kao rubrikator, što je značilo jednu osobu manje za nadgledanje. Oboma nam je to bilo dobro; prvi put u životu mogao je da živi od svog umetničkog rada. Bio je toliko zahvalan da mi je držao razumnu cenu čak i kada je stekao ugled i kada su se drugi knjižari nadmetali ko će da ga uposli.
Bilo je još radnika, uglavnom samostalnih saradnika pisara, ali neću da te gnjavim tim sitnicama. Najbolja stvar oko posla bilo je nešto o čemu stvarno nisam ni razmišljala. Odjednom, ruke su mi se lepo slagale s knjigama. Kada su me unajmili da uradim Vergilijevu Eneidu i Ciceronov Scipionov san, mušterija mi je nabavila pozajmljene tekstove iz kojih sam mogla da radim. Kasnije sam dobijala više romana – Volframovog Parsifala, Hartmanovog Ivejna i Gotfridovog Tristana. Uveče bih ih nosila u krevet i čitala ti ih. To su bili jedni od najlepših trenutaka u našim životima, jer ništa nisam volela više od knjige u krilu i tvoje glave ugneždene na mom ramenu. Pokušala sam da te naučim da čitaš, ali nikad nisi imao strpljenja za to. Uostalom, rekao si da više voliš kad ti ja čitam.
Kako je vreme prolazilo, provodila sam više vremena nadzirući druge pisare, dok sam manje vremena provodila i sama prepisujući, pa sam shvatila da imam dovoljno preostale snage da se uveče usredsredim na moj prevod Dantea. Bila sam prinuđena da ga ostavim čim smo stigli u Majnc, jer nisam imala materijal za pisanje, a čim sam ga dobila, nisam imala vremena. Sada sam imala dovoljno i materijala i vremena, i konačno sam razumela kako se Gertruda osećala u vezi sa svojom Biblijom. Starala sam se o svakoj reči da bih se uverila u to da je prevod moje remek-delo, pa zašto bih, onda, žurila? Imali smo ceo život pred sobom.
Na kraju, tvoje šegrtovanje se privelo kraju, pa si dobio papire da si kalfa. Naravno, to je trebalo da ide uz Wanderjahre, tokom koje bi putovao iz grada u grad i učio pod pokroviteljstvom raznih majstora, međutim, nisi nameravao nikud da ideš. Našao si posao u Majncu, gde te je većina klesara znala i bila potpuno svesna razloga zbog kojeg nisi hteo da putuješ. Niko se nije bunio protiv čoveka koji je bio najstariji šegrt ikada u gradu.
Bili smo obdareni tako dobrom sudbinom da smo jedva pričah o jednoj stvari koja nije išla kako treba. Možda smo osećali da nemamo prava da se žalimo, ili možda samo nismo hteli da nam izbaksuziramo, ali radili smo na tome da začnem i nikako nisam ostajala trudna. Uvek sam se podsvesno brinula da si možda uvideo da ti ipak ne odgovaram, pa zato nemaš pojma koliko mi je laknulo kada si objavio, čim si imao papire u rukama, da hoćeš da se venčamo.
Smislili smo da venčanje bude malo, ah čim je procurilo, svako koga smo znali hteo je pozivnicu. Volela bih da mishm da je to bilo zbog naše popularnosti, ali najverovatnije je bilo zbog toga što je svako očekivao rasipničku svadbu. Nabavila sam hranu, darove od mnogih mita, a uskoro se i puk pomagača našao u našoj kuhinji. Kada nam se prostor pokazao kao i suviše skučen, priprema se preselila u susedne kuće. Naša gazdarica je nadgledala sve, a čak su i begine ponudile pomoć iako su bile užasne kuvarice.
Jedino sam žalila što ne mogu da pozovem mati Kristinu, oca Zundera i brata Hajnriha. Razmišljala sam da li da pošaljem pismo u Engeltal, ali znala sam da će biti prinuđeni da odbiju, a nisam htela da ih stavljam u takav položaj. Tešila sam se time da bi bili tu ako bi im to uopšte bilo moguće. A ti si žalio što nisi bio u stanju da pozoveš Brandajza.
Nisi čak ni znao da li ti je drugar još živ. Što je najgore, nikad nisi mogao da odeš i tražiš ga a da se ne odaš da si preživeo svoje opekotine i samim tim pobegao od kondote, čije je jedino pravilo bilo da niko ne može da pobegne. Nikada ne bi mogao sebi da oprostiš to što si preko Brandajzovih leđa pobegao, dok je on morao da se vrati u kondotu. I dalje si se noću budio uz noćne more o starim bitkama.
Imali smo sreće na dan venčanja, jer je vreme bilo potaman. Klesači kamena izmešali su se s knjižarima, Jevreji sa hrišćanima, i svi, čak i begine, jeli su dok im stomaci nisu bili puni. Gotovo svi gosti odgegali su se do kuće na pijanim nogama, a onda smo ostali samo ti i ja, da provedemo našu prvu noć kao muž i žena.
Kada smo se probudili sledećeg jutra, darovao si me malim kamenim anđelom kojeg si sam isklesao. Na nemačkom, to je Morgengabe – jutarnji poklon, znak zakonitosti našeg braka. Naše zakonitosti. Oduvek sam smatrala da će mi biti nevažna bilo kakva ritualna potvrda ljubavi za koju sam već znala da je istinska, ali nisam mogla da zaustavim suze radosnice.
Ti si uskoro pronašao stalan posao, a i fizički izgled ti se poboljšao. Zdravlje ti je očvrslo, a i voleo si da radiš s kamenom. Ja sam izrađivala knjige, nadzirala svoje osoblje i nastavila svoj rad na Paklu. Nastavili smo da pričamo o toj većoj kući, ali nikako nismo mogli da se odlučimo na selidbu. Sviđalo nam se tu gde jesmo, sviđali su nam se naši prijatelji, a možda je i bilo nečega u tome što smo živeli u jevrejskoj četvrti grada koja nam je pristajala, jer smo i mi bili došljaci Možda je veća kuća bila samo san koji smo izmislili kada nam je bio potreban da nastavimo dalje. Postojala je još samo jedna stvar koja bi nas učinila srećnijima – a onda, i to smo dobili.
Nakon nekoliko neuspešnih godina, konačno sam ostala trudna. Najsrećniji trenutak koji sam doživela bio je kada sam ti to saopštila i kada sam videla izraz tvog lica. Nije bilo ni sekunde straha ili sumnje, bilo je samo predivnog iščekivanja. Pohitao si da ispričaš svim svojim prijateljima klesarima, a kada si se vratio, čvrsto si me stegao i pričao o različitim prednostima devojčice u odnosu na dečaka, ih dečaka u odnosu na devojčicu.
Nedugo zatim, bili smo na pijaci i kupovah povrće kada je nekohcina mladića počela da se svađa s prodavcem oko neke sitnice. Bili su odeveni u prljave krpe i imali su razmetljivost punu samopouzdanja, kakvu samo mladi mogu imati. Celo događanje posmatrao je jedan čovek sa strane, sa izgledom nekoga ko je tako nešto video sto puta, kome se to smučilo, ali koji je znao da ne može ništa da se uradi nego samo da se glupa scena pusti da se odigra do kraja.
Učinilo mi se da sam ga ranije već negde videla, ali nisam mogla da povežem ime s likom. Uzela sam te za ruku i pokazala na njega i pitala te da li ti je poznat Ispustio si torbu s povrćem i krv ti se sjurila u lice. Kada si konačno progovorio, jedva da si mogao da ga nazoveš imenom.



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

27 Re: Endru Dejvidson - Posledni anđeo taj Uto Jan 31, 2012 2:18 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
GLAVA DVADESET ČETVRTA
Prvog novembra, uprkos mamurluku od Noći veštica, Marijana Engel se uputila pravo u podrum. Naredna dva dana, njena poslednja poluzavršena statua – strašni lav/majmun – dobio je noge na kojima je mogao da stoji. Kada ju je završila, legla je na novu kamenu gromadu i spavala desetak sati pre nego što se žurno bacila na novu grotesku. Za sve to vreme, ja sam bio sam na spratu sa uspomenama na duhove koje sam video.
Njenom novom goblinu (ljudsko hce na nakaznom telu ptice) trebalo je sedamdeset četiri sata da se završi, a zatim se popela da spere prljavštinu s tela i da se nakljuka bilo čim što je moglo da se nađe u frižideru. Očekivao sam da će, kao i obično, da se povuče u svoju sobu i da se ispava od svoje iscrpljenosti – ali ne, odmah se vratila dole i ispružila se preko još jednog bloka. Posle upijanja svojih kamenih snova, provela je sledećih sedamdeset i nešto sati u robovanju svom novom mohocu. Kada je završila, na svetlost dana izašla je žaba krastača sa razjapljenim orlovim kljunom.
Otišla je u krevet da bi normalno spavala, ah posle deset sati, Marijana Engel je već bila u kuhinji gde je ispijala lonac kafe i jela pola kile šunke. (Kada nije bila uposlena klesanjem, smela je da jede meso.) Čim je počistila tanjir, napravila je nekohko koraka prema stepenicama za podrum. „Još jedan me zove.“ Kada sam je upitao kako može da spava na kamenu posle tohko kafe, rekla je kako joj to neće biti neophodno. „Ovaj je već pričao sa mnom dok sam radila na kljunu."
Iako je bila tek druga nedelja novembra, Marijana Engel je već počela treću grotesku u mesecu. Narastajuća stvaralačka snaga bila je dovoljno uznemirujuća, međutim, desila se i promena u jačini: dovodila je sebe do ludila koji je sramotio čak i najstrastvenije sesije kojima sam već prisustvovao. Znoj joj se slivao niz telo, ostavljajući tragove u prašini od kamena, pa je morala da otvara teška vrata od hrastovine da pusti prohladni jesenji vazduh unutra. Ni tada nije gasila stotinu crvenih sveća koje su je okruživale, pa su im vatrene krunice na vetru bile poput žita koje igra valcer u polju. Gledajući alatke koje su joj letele na sve strane, nisam mogao da ne pomislim na ratara koji vešto barata svojim srpom, u očajničkom naporu da ubrza svoj rad zbog zime koja dolazi.


Kada je završila tu svoju treću statuu, Marijana Engel je odmah započela sledeću.
Lupanje čekića postalo je toliko ustrajno da je kuća izgledala prazna kad god bi odložila alat. Ponekad me je to – buka, ne retka tišina – teralo napolje. Nikada se nisam udaljavao, najčešće sam se samo krio iza ćoška tvrđave da bi gledao vemike kako dolaze u crkvu Svetog Romana. Otac Šanehen bi stajao negde na prvim stepenicama, rukovao bi se s njima uz osmeh kada su izlazili i molio ih da dođu i sledeće nedelje. Svi su obećavah da će doći, a najveći broj njih i jeste.
Šanehen je izgledao kao prilično iskren tip, koliko to sveštenici mogu da budu, iako moram da priznam da sam jedva objektivan posmatrač.
Oduvek sam imao čudnu vrstu očaranosti/gađenja prema ljudima u uniformama: zbog toga što prezirem ustanove koje zastupaju, hoću da i njih prezirem kao ljude. Međutim, uvideo sam da najčešće ne mogu da mrzim čoveka, već samo njegovo odelo.
Pretpostavljam da je čitalac prirodno podstaknut na pomisao da je moj ateizam posledica surovog iskustva: gubitak rodbine u detinjstvu, karijera u pornografiji, zavisnost od droga, nesreća u kojoj sam bio reš pečen. Takva pretpostavka bila bi netačna.
Nema logičnih razloga da se veruje u boga. Čuvstvenih – da, naravno, ah ja ne mogu da verujem da je ništa nešto jednostavno zato da bi me to umirilo. Ne mogu da verujem u boga više nego što verujem u to da imam nevidljivog majmuna koji mi živi u dupetu; ipak, u oba bih verovao ako bi bili naučno dokazani. Tu je začkoljica problema kod ateista: ne može da se dokaže nepostojanje jedne stvari, ali ipak teisti pokušavaju da stave odgovornost na nas samo da bi to dokazali. „Nedostatak dokaza nije dokaz nedostatka”, uobraženo kažu. Pa, dobro, dovoljno tačno. Ali sve što je potrebno to je da se pojavi ogromno plameno raspeće na nebu, NEMA MAJMUNA U TVOM DUPETU? koje bi ceo svet mogao da vidi u isto vreme, A ŠTA TI JE SA ZMIJOM U KIČMI? pa da me ubedi da bog zaista postoji.
Marijana Engel je izašla da me zamoli da joj donesem malo instant kafe. Pomislio sam kako je to čudna molba budući da u podrumu ima aparat za kafu koji je redovno koristila, ali pošto je njen novac bio taj koji je nosio domaćinstvo, jedva i da sam mogao da je odbijem.
Čim sam se vratio, istrgla je konzervu s kafom iz moje ruke, zgrabila kašičicu i krenula nazad u svoju radionicu. Razmišljao sam nekoliko trenutaka, govoreći sebi da nije moguće da... a onda sam provirio sa vrha stepenica da bih video da zaista jeste.
Između uvlačenja dima pljuge koju je pušila uguravala je instant kafu u svoja usta, mljackajući kristale poput igrača bejzbola koji gricka komadić duvana za žvakanje, pa ih je ispirala skuvanom kafom iz svoje prevelike šolje.

Neko je pozvonio na ulazna vrata.
Kada neko zvoni, najveći broj ljudi otvara, međutim, kod mene je to mnogo komphkovanije. Za mene to predstavlja ispitivanje volje. Šta ako je to devojčica iz izviđača koja prodaje kolačiće? Šta ako me samo pogleda, upišld se u gaćice i pobegne? Kako objašnjavate nesvesnu izviđačku natopljenu mokraćom na prilazu vašoj kući? Za nekoga ko izgleda kao ja, to je više kao poziv za dobre sugrađane da popale sve baterijske lampe i da vas gone do vetrenjače.
Rešio sam da iskoristim svoju priliku i suočim se sa izazovom, čak i ako je to izviđačica. Kada sam otvorio vrata, video sam sredovečnog čoveka i ženu, verovatno muža i ženu, dobro odevene. Žena je ustuknula kao da je ona Nosferatu, a ja sunce. (Povremeno mi je bilo zabavno da drugome dodelim ulogu čudovišta.) Čovek instinktivno stade ispred svoje vampirice štiteći je rukom. Usne su joj se skupile preko zuba.
„Da ?“
„Ja, ah, mi“, junačina promuca, ne sasvim siguran u to šta da mish o meni, dok se žena povila još više, te se time smanjila. Čovek, stiskajući petlju, izvali: „Hteli smo u crkvu! To je to!“ Za slučaj da sam glup koliko i izgoreo, čovek uperi kažiprst u pravcu crkve Svetog Romana. „Videli smo da je, aaaa, zatvorena, pa smo onda videli ovo mesto, znate, s gargojlima i to, kao što, mislim, kao što crkva ima, pa, znate, normalno da smo mislili da je možda ovo mesto, pa, pa, pa, pri crkvi. Ili tako nešto." Zastao je. „Је l jeste?"
,,Nije.“

Marijana Engel je unela nešto novo u svoje kamenorezanje: svaku statuu koju bi završila kitila je brojem. Prvi je bio 27, sledeći 26, treći 25; trenutno je radila na broju 24.
Kada sam je pitao za to, rekla je: „Moja tri učitelja nedavno su rekla da imam samo još dvadeset sedam preostalih srdaca. Ovo je odbrojavanje."

Čekao sam dok nisam video razilaženje posetioca časova proučavanja Biblije koje je četvrtkom uveče držao otac Šanehen. Bilo je vreme da se spustim do crkve i požalim se na vernike koji tvrđavu drže za neku vrstu hrišćanskog proširenog programa.
Prišao sam crkvi preko njenih glavnih stepenica, osvrnuo se levo i desno, pa ušao na glavna vrata. Koraci su mi odzvanjah, ali Šanehen – koji je stajao između klupa i gledao u gornje prozore – delovao je kao da me nije ni primetio. Duboko je proučavao vitraž s predstavom Hrista na krstu. Čudno je bilo to što je neko posmatrao takvu jednu stvar noću, jer nije bilo svetla koje bi se probijalo da bi učinilo Hrista blistavim i nadmoćnim.
Nije bio svestan mog prisustva dok nisam progovorio, nudeći mu poslovičnu kosku za razmišljanje. Moj užasan glas ga je prenuo, kao i moje plastificirano Iice kada se okrenuo, međutim, brzo se povratio. Uz malo smeha, nabacio je da će, najzad, biti u stanju da u potpunosti ceni jednu takvu ’kosku’.
„Čudo kako neko može da ga gleda svaki dan“, reče, ukazujući na Hrista, ,,i da i dalje pronalazi nešto novo. Četiri kraka krsta predstavljaju četiri elementa zemlje, naravno, ali da li vidite kako je Hrist prikovan za njega, sa raširenim rukama i skupljenim nogama? Na taj način pravi se trougao, a tri je božji broj. Sveta trojica. Tri dana za vaskrsenje. Raj, pakao i čistilište. Sad imate predstavu. Dakle, četiri se sastaje u tri, zemlja se sastaje s nebesima. Što je savršeno, naravno, nije li Hrist Sin božji i čovečji u isto vreme?“
Stavio je naočare i malo se nasmejao. „Bojim se da ste me zatekli u zamišljenosti. Recite?"
„Ја sam iz komšiluka."
„Da, video sam vas.“
„Ја sam ateista."
„Ра, dobro, bog veruje u vas", reče. „Jeste li za šolju čaja?"
Pokazao je prema sobi skrivenoj iza predikaonice i, iz nekog razloga, rešio sam da ga sledim. Imao je dve stolice ispred stola, očigledno za parove koji su mislili da nekoliko lepih reči može da im pomogne u problematičnom braku. Na stolu, pored Biblije, držao je svoju sliku s rukom prebačenom preko ramena drugog čoveka. Pored njih stajala je žena, prilično lepa, i mladić u pubertetskom dobu koji je verovatno bio njen sin. Njena glava bila je nagnuta prema mužu, ah pogled joj je bio uprt u oca Šanehena, koji je delovao kao da mu je pomalo neprijatno zbog belog okovratnika. Kada sam ga pitao da li su mu to brat i snaja, Šanehen se iznenadio što sam bio u stanju da tako brzo zaključim. „Da h baš toliko ličimo, moj brat i ja?"
„Zgodna mu je žena", rekao sam.
Otac Šanehen se nakašlja dok je sipao vodu u električno kuvalo. „Da. Ah opet, i Marijana je."
„Upoznali ste je."
„Ona zna Bibliju čak bolje od mene, ah uvek odbija moje pozive da prisustvuje službi. Kaže da je problem mnogih hrišćana u tome što se pojavljuju jednom nedeljno da bi se molili da bude volja božja – a kada se ona izvrši, onda se bune." Postavio je dve šolje na sto, kao i malu posudu s mlekom. „Ne mogu da kažem da se uopšte ne slažem s njom."
Seo je ispred mene i ponovo namestio šolje iako su bile dobro nameštene. Očekivao sam da će zapodenuti neko ćaskanje, pa mi je bilo iznenađujuće kada je rekao: „Da li možete da skinete masku dok razgovaramo?"
Prema načinu na koji me je zamolio, bilo je jasno da se nije plašio maske, nego je jednostavno hteo da zna kako izgledam. Objasnio sam da mi oporavak zahteva neprekidno nošenje maske. Klimnuo je glavom u znak razumevanja, ali uočio sam mali nagoveštaj razočaranja koje mu je prešlo preko lica. Nabacio sam, onda, da mogu da je skinem na trenutak ukoliko zaista žeh da vidi šta je ispod. Klimnuo je glavom da bi voleo, da.
Kada sam skinuo masku, nagnuo se napred da osmotri izbliza. Počešao se iza uveta i pomerao se s jedne strane na drugu kako da bi me razgledao iz svih uglova. Po završetku, pitao sam ga: „Da li izgledam onako kako ste očekivali?”
„Nisam ništa očekivao. Razmišljao sam da upišem medicinu pre nego što sam se upisao na bogosloviju. Još sam pretplaćen na neke časopise."
Trenutak odluke u izboru zanimanja došao je, kako je objasnio sipajući čaj, kada je shvatio da su lekari na urgentnom naučeni da žrtve srčanog udara koje potraže pomoć u bolnici smatraju već otpisanim. Metod koji treba da se savlada jeste sledeći: ako pacijent preživi, lekar može da veruje da ga je povratio, ali ako je pacijent ,,i dalje" mrtav, lekar zna da nije ništa loše uradio.
„Ipak, samo bog ima moć nad životom i smrti", reče otac Šanehen. „Dok lekar može da produži fizički život, sveštenik može da mu pomogne da postigne večni život."
„Da li stvarno verujete u to?"
„Posao to zahteva."
„Dozvolite da vas pitam nešto. Da h može da se veruje u duše, a da se ne veruje u boga?"
„Neki to mogu, verovatno." Šanehen otpi gutljaj iz šolje. „Ја ne.“

Broj 24 je gotov. Broj 23 je gotov. Broj 22 je gotov. Bila je poslednja nedelja novembra kada se Marijana Engel konačno vratila gore. Izgleda da je došla do granice do koje telo može da radi bez normalnih obroka ili udobnosti pravog kreveta.
Nisam baš neki kuvar, ali terao sam je da jede i pravio prokleto masan i kaloričan obrok. Pošto je bila očigledno smlaćena, sav kofein i nikotin učinili su da bude i užasno iscrpljena. Vrpoljila se u stolici unezverenog pogleda i ispuštala pribor za jelo prilično često. Kada je završila obrok, pokušala je da ustane, ali uvidela je da je fizički nesposobna za to. „Је 1’ možeš da pomogneš?"
Upotrebio sam svu svoju izvežbanu veštinu penjanja uz stepenice i trudio se iz sve snage da je pridržavam otpozadi, tako da sam je delimično gurao uz stepenice. Kada smo stigli do kupatila, odvrnuo sam slavine, a ona je teško sela u kadu. Nije imalo smisla da je začepimo dok nismo isprali prvi sloj prljavštine, pa sam joj pomogao da se ispere vodom. Kada je bila dovoljno čista da se normalno okupa, napunili smo kadu.
Seo sam na ivicu kade i trljao joj kožu. Veliki tamni podočnjaci nastanili su joj se ispod očiju. Spirao sam cepke od kamena s debelog uvojka njene kose koji je sad visio kao loza koju su zaboravili da zaliju. Najgora promena bila je jednostavno u težini koju je izgubila: pet kilograma sigurno, možda i celih deset. Nije joj dobro stajalo, jer je previše brzo oslabila na najgori mogući način. Zakleo sam se da ću da je teram da jede bolje, više. Svaki dan.
Kupanje ju je okrepilo taman toliko da je mogla bez pomoći da ode do svoje sobe. Čim se ušuškala u posteljinu, okrenuo sam se da izađem, misleći da će istog trena utonuti u san. Iznenadila me je kada me je pozvala da se vratim.
„Majnc. Pijaca. Ne želiš da znaš ko?“



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

28 Re: Endru Dejvidson - Posledni anđeo taj Uto Jan 31, 2012 2:19 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
GLAVA DVADESET PETA
Do tog trenutka nismo bili ni sigurni da li je uopšte živ. Izgovorio si njegovo ime kao da pokušavaš da ubediš sebe da ga ponovo vidiš nakon toliko godina.
,,Brandajz.“
Imao je nekoliko novih ožiljaka, mnogo više sedih u kosi, a zaradio je i ukočenu nogu koju nije imao kada sam ga prvi put videla u Engeltalu. Ali ponajviše je izgledao iznureno. Mladi plaćenici nastavili su da mrcvare prodavca, a Brandajzovo lice odavalo je izgled koji je bio mešavina zgađenosti i potpunog odsustva iznenađenosti.
Odvukao si me na mračno mesto iza štala. Većina vojnika bila je nova i ne bi te prepoznali, ali nikad nisi mogao biti suviše oprezan, ne s tim ljudima. Još pre mnogo godina zaključio si da je jedini razlog što tvoj nestanak nikad nije bio istražen taj što su svi, čak i Brandajz, bili ubeđeni da su te opekotine ubile.
Podrazumevalo se da očajnički želiš da razgovaraš s njim. Nisi mogao – niti si želeo – da propustiš takvu priliku, jedino je problem bio u tome kako da mu priđeš a da ostaneš neopažen. Kada su mladići počeli da guraju prodavca, pomislio si da možeš da uletiš u gužvu. Ja sam bila potpuno protiv toga iako sam znala da te to neće sprečiti. Ali čim si napravio prvi korak, novi čovek je uleteo u scenu koja je time potpuno promenila svoj tok. Istog trena, mladi vojnici su se udaljili od prodavca, kao da su se suviše uplašili da urade još nešto bez dozvole.
Prvo što sam primetila kod tog čoveka bila je surova inteligencija u njegovim očima. Delovale su kao da iz njih isijava požuda za nasiljem, kao da je mislio da metež postoji samo da bi mogao da ga iskoristi.
„Kо je taj?“ pitala sam te.
Odgovorio si ledenim glasom: „Konrat Ambiciozni“.
Prema načinu na koji su ga drugi uvažavah, bilo je jasno da je Konrat sada vođa čete. Uz samo nekohko reči i sa oštricom mača na prodavčevom vratu iscenkao je rešenje. Plaćenici su uzeli šta im je volja, a prodavač je ostao živ.
Konrat je bio poslednja osoba pred kojom bi se usudio da se otkriješ, ali mene ništa nije sprečavalo. Pre nego što si mogao da me zaustaviš, izašla sam iz tame i krenula ka rulji. Znala sam da me nećeš pratiti, jer si znao da bi me tvoje pokazivanje stavilo u veću opasnost nego puštanje da nastavim s onim što sam naumila. Razdrljila sam se i krenula pravo prema Brandajzu.
Bio je to proračunat rizik. Konrat me nikada nije video, a teško da bi me Brandajz prepoznao, toliko godina kasnije i bez monaške halje. Izigravala sam prostitutku najbolje što sam mogla, stavljajući Brandajzu jasno do znanja da mu se nudim. Bio je to hrabar čin, uzimajući u obzir da sam, iako se to još nije poznavalo, nosila tvoje dete. Nekohko drugih vojnika zviždalo je za mnom kada sam se nagla prema Brandajzu da mu šapnem nešto na uvo. Pretpostavili su da mu ugovaram cenu, ali zapravo, šapnula sam mu dve stvari: tvoje ime i da sam bila monahinja koja je brinula o tebi u Engeltalu.
Brandajz se odmaknuo i začkiljio očima prema meni, prebirajući po uspomenama iz manastira. Kada je povratio prisebnost, obavestio je ostale da će ih sustići kasnije, pa je nagovestio da mu sledi bludničko poslepodne. Čak je i Konrat klimnuo glavom u znak odobravanja, pa mi reče: „Kad završiš s njim, mogla bi da dođeš i pobrineš se za sve nas.“
Na ove reči stomak mi se prevrnuo, ali iscerekala sam ,,možda“ dok sam odvlačila Brandajza. Bilo bi i suviše opasno da se sastaješ s Brandajzom na javnom mestu, pa sam ga odvela kod nas kući, jer sam znala da ćeš me tu čekati. Brandajz nije mogao da veruje sopstvenim očima da si još živ. „Mislio sam... bio sam ubeđen.... vratio sam se u Engeltal jednom, ali ništa mi nisu rekli..."
Iznela sam najbolje pivo koje smo imali, pa sam se bacila na spremanje ručka. Htela sam da ostavim dobar utisak, htela sam da vidi kako te dobro čuvam. Sve si mu ispričao, sve što se događalo proteklih godina, a on je jedva mogao da poveruje da si uspeo da tako središ svoj život.
Kada je na njega došao red da govori, Brandajz je pričao o tome kako su se stvari izmenile u kondoti. Kako je sve postalo gore. Hervald je bio smrtno ranjen u borbi, a Konrat je bio taj ko je spustio poslednji mač na njegov ostareli vrat. Bez trunke milosti; Konrat je polagao pravo. Kada je izazvao bilo koga ko bi se usudio da se usprotivi da on postane vođa, niko nije istupio.
Konrat je primao odonda samo najkrvoločnije regrute. Problem nije bio u tome što su imali nagone za borbu, nego što su ti novi vojnici bili glupi i nečasni. Istina je da su ubijah više, ali bili su i više ubijani. Napadah su žestoko, ne pametno, a Konrat ih je podbadao kao gazda s hordom besnih kučiča. Sve i da umru, u zemlji je sazrevala beskrajna zaliha dečaka koja je jedva čekala da dokaže svoju muškost. Za Konrata je bilo gubljenje vremena da brine o zaštiti obnovljivog izvora. Uz to, znao je iz ličnog iskustva da oni koji ostanu u četi godinama ponekad postaju pohlepni za preuzimanjem moći.
Uprkos sredstvima koje je primenjivao, nije se mogao opovrgnuti Konratov uspeh. Kondota je postala poznata po svojoj naročitoj okrutnosti i sposobnosti da potuče čak i veće snage pomoću puke svireposti. Uspeh ga je osokolio, pa je počeo da ispituje celokupan običaj iznajmljivanja čete. Zašto bi plemstvo, pitao se, posedovalo zemlju, ako je njegova kondota bila sredstvo za odbranu te zemlje? Novac nije više bio dovoljan. Konrat je hteo veću moć. Počeo je s pripremama za preuzimanje zemlje.
Godine pod Konratom samo su učvrsle Brandajza u želji da napusti kondotu, ah bežanje je postalo još manje zamislim Pravilo je ostalo, ono da kada si jednom u četi, tu ćeš biti doživotno, ali bilo je tu još nečega. Konrat nikad nije zaboravio kako je Brandajz ustao protiv njega kada si bio povređen na bojnom polju i, zbog toga, Konrat je uvek vrebao priliku za pravu osvetu. Ako bi se Brandajz ikad dao u bekstvo, Konrat bi poslao najdarovitije tragače da ga slede, dakle, ljude čija se odlučnost poklapala jedino s njihovom izopačenošću.
Uprkos svojim podmuklim potezima, Konrat nije bio glup. Znao je da ne može da napadne Brandajza bez huškanja pošto je bilo još poprilično starijih vojnika koji su poštovah Brandajza, i kao strelca, i kao čoveka. I tako je, uglavnom, Brandajz ostavljen na miru. Međutim, neizgovorena pretnja uvek je bila tu.
Bilo je jako čudno gledati te u društvu starog drugara, i to onog s kojim si zajedno gledao smrti u oči toliko puta na bojnom polju. Brandajz je bio deo tvog života koji nikad nisam razumela. Čudna je bila bliskost u kojoj ste obojica pokušavah da izigravate grubost, ali u kojoj niste mogli da prigušite nežnost vaših glasova. Uvidela sam da su ti nedostajali stari dani, ne bitke, već drugari. Smešno je ono čega se sve sećamo, ali od te večeri ne postoji ništa što mi nije ostalo u pamćenju. Tokom obeda, Brandajz je podigao ruku gotovo neprimetno, a ti si znao da treba da mu dodaš vode. Mora da je to bio čin koji ste hiljadu puta ponovili tokom logorskih obeda i niste ga zaboravih u godinama koje su vas rastavile. Nijedan od vas to nije primetio.
Na kraju večeri, nastala je užasna tišina. Obojica ste samo blenuh jedan u drugog, možda čitav minut, dok Brandajz nije glasno izgovorio: „Ne mogu da nastavim da živim ovako kako živim.“
„Pomoći ću ti kako god znam“, rekao si mu.
Međutim, nikakvo bekstvo nije dolazilo u obzir te noći. Da je Brandajz nestao, plaćenici bi znali da treba da prate „prostitutku" s kojom su ga poslednji put videli. Složili smo se da treba da se vrati u kondotu i da se pravi kao da se naslađivao sa mnom. Četa će ionako provesti još nekohko dana u gradu, a onda će se otpraviti put sledeće odrednice. Kroz mesec dana, kada dani provedeni u Majncu budu bili davna uspomena, tada će uspeti da pobegne.
Ako sve bude išlo kako treba, niko ništa neće provaliti. Brandajz nije imao rodbinu u Majncu, a nije bilo ni nagoveštaja da ima ikakve veze s tim gradom. Ko bi se, uopšte, setio snošaja jednog poslepodneva prethodnog meseca? Razradili smo plan.
Stajali ste na vratima, obojica s muževnim držanjem i sa isturenim grudima. Lupio te je po ramenu, a ti si ga udario u ruku. Ja sam ga zagrlila i obećala da ću se moliti za njegovu zaštitu. Brandajz je rekao kako sam se toga dobro setila i čestitao mi opet na trudnoći. Kada mi je uzeo ruku, osetila sam ožiljke na njegovim dlanovima, pa sam se tek onda setila da je izgoreo kada ti je vadio zapaljenu strelu iz grudi. Kako je nestajao pod okriljem noći, postajala sam i te kako svesna toga koliko mu dugujemo.
Sledeći mesec polako se primicao. Spominjali smo Brandajza, ali nikad više od nekoliko reči. Bilo je to kao onda kada smo izbegavali priču o želji za detetom iz straha da ne ureknemo. Pet nedelja. „Misliš li...?“ pitala sam te. „Doći će kada bude došao“, odgovarao si mi.
Šest nedelja, Brandajza nije bilo. Nije mi preostajalo ništa drugo nego da se brinem, a povraćala sam ujutro zbog trudnoće. „Doći će kada bude došao“, ponavljao si. Poludela sam od brige za njegovu sigurnost – i našu, takođe, po njegovom dolasku. Neprestano si me uveravao da će sve biti kako treba, a ja sam dala sve od sebe da ti verujem.
Sedam nedelja. Sedela sam pored prozora u kući i radila na jednom rukopisu. Spodoba, potpuno umotana u kabanicu, vukla je noge u stranu kroz ulicu, stalno se osvrćući preko ramena. Prepoznala sam ukočenu nogu i odmah sam znala da je to Brandajz iako mu je lice bio sakriveno. Odeća mu je bila prekrivena snegom koji je padao još od ranog jutra, pa je bio odličan dan da se bude skroz umotan. Niko ne bi zastao i razmišljao o njemu, samo bi pokušavao da zadrži sopstvenu toplotu. Pustila sam ga u kuću kada nije bilo nikog na ulici.
Gutao je toplu čorbu i objašnjavao kako je na putu bio već osam dana. Povlačio se i kružio, jer je izbegavao gradove. Radije je ubijao manje životinje nego da kupuje hranu, tako da ne bi bilo trgovaca koji bi ga zapamtili. Bio je ubeđen da ga niko nije pratio. Ipak, nismo hteh da ti pošaljemo obaveštenje na gradilište, već smo čekah da dođeš kući u uobičajeno vreme. Bilo je važno da sve izgleda koliko god je moguće prirodno.
Prvih nekohko dana predstavljah su najveću opasnost. Konrat je mogao da pošalje skupinu svojih najboljih tragača čim bi otkrio da nema Brandajza. Vas dvojica ste stalno bacah pogled kroz prozor, a samostrel je uvek bio pri ruci. Brandajz je doneo dva komada: jedan svoj i jedan koji je ukrao za tebe.
Prevrtao si se po krevetu, jer nisi mogao da zaspiš, a Brandajz se nije usudio čak ni da raspakuje svoj zavežljaj. I ti si spakovao jedan za sebe i naložio meni da uradim to isto. Sve je izgledalo vrlo uznemirujuće, naravno, više nego što sam i mogla da zamislim. Ako nešto krene po zlu – ne mora da znači i da hoće, naravno – biću odgovorna, ne samo za sebe, već i za dete u utrobi. Rekla sam da mi nije jasno kako je moguće da su Brandajza mogh uspešno da prate u tako ogromnoj zemlji. Kada sam ispoljila svoje mišljenje, obojica ste se zgledali i ništa niste rekli. A to je sve govorilo.
Ali ništa se nije dogodilo. Nedelje su prolazile i niko nije dolazio da traži. Obojica ste počeli mirno da spavate noću, ali tek kada biste razapeli zvona da vise iznad vrata. Na kraju si zaključio da bi za Brandajza bilo najbolje da se osmeli i izlazi iz kuće. S kapuljačom preko glave, razume se.
Nikakva zaseda nije vrebala iz senki, pa je nakon nedelju dana Brandajz počeo da te prati na razna gradilišta. Tvoja preporuka bila je dovoljna da bi mu našao nešto da uposli ruke. Naporno je radio i jeo svoj ručak s tobom, ali inače se držao za sebe. Niko se nije mnogo raspitivao; tvojim saradnicima, on je bio samo još jedan neiskusan radnik. Odavno smo već bili odlučili da treba da nađe sobu za sebe, jer sam zbog grčeva u nozi ustajala noću. Uostalom, malo privatnosti dobro dođe svakome.
Imali smo tako mnogo prijatelja, pa je bilo lako naći stan, tek nekoliko ulica dalje od jevrejske četvrti. Insistirala sam da platimo predujam novcem od mog posla, i kada je to bilo sređeno, napokon smo se odlučili da nam upriličimo pravu proslavu. Ne zato što ste obojica bili potpuno uvereni u to da mu je beg bio uspeh, već zato što ste hteli da priznate da je delovalo kao uspeh. Bila je to velika gozba, a ti si bio presrećan, zato što ti je to bilo kao da si mu otplatio dug.
Ja sam bila zdrava i počela sam da prerastam svoju odeću, zbog trudnoće koja je dobro tekla. Jednom me je tokom jela beba šutnula, a ti si tražio od Brandajza da spusti svoju ruku na moj stomak. On se nećkao, ali kada sam mu rekla da bi mi bilo drago ako bi to uradio, on je ispitivački spustio dlan. Kada je osetio pokret, cimnuo je ruku natrag i pogledao me širom otvorenih očiju od zaprepašćenja.
„То je zbog tebe“, rekao si drugu. „Taj život je tu zbog toga što si ti spasao moj.“
Na to, svi smo podigli čaše u ime toga što smo svi pobegli našim prethodnim životima i započeli bolje.
Ali ne dere se koža medvedu pre nego što je medved ubijen. Već sledećeg dana, jedna begina je trčeći došla do naših vrata. Znala sam da to ne sluti na dobro, jer je nikad nisam videla da trči. Spustila je ruke na svoja kolena da bi se malo izduvala pre nego što je uspela da zadihano izgovori da se mala skupina ljudi – „divljaka, po njihovom izgledu"raspitivala po pijaci o čoveku koji odgovara Brandajzovom opisu.
Ispada da Majnc nije bio tako veliki koliko mi se činilo. Uprkos trudu da držimo našeg gosta sakrivenog, čak su i begine znale da je on kod nas. Same su procenile da davanje podataka strancima nije preporučljivo, ali bilo je samo pitanje vremena kada će neko da progovori a da ne uzme u obzir posledice. Brandajz je postavio nekoliko pitanja u vezi s „divljacima" a beginin odgovor je otklonio svaku sumnju. Ti ljudi su zasigurno bili tragači koje je poslala kondota. Do dana današnjeg nije mi jasno kako su uspeli da ga nađu, ali to kako sad nije važno! Jedino što je bilo važno u tom trenutku to je da Majnc nije više bio bezbedan.
Brandajz je predložio da pobegne sam i da ostavi trag koji bi bio tako očigledan da tragači ne bi mogli ništa nego da nas ostave na miru. „Traže samo mene. Vama je dobro ovde, zato nemojte..."
Nisi mu dozvolio ni da završi rečenicu. Tvoja čast to ne bi dozvolila. Rekao si da će tragači pronaći našu kuću bez obzira na to šta radili, pa zato kada se – ne ako, nego kada – to dogodi, bile su velike šanse da će te jedan od njih prepoznati. Koja bi im to majstorija bila: poslali su ih da nađu jednog dezertera, a mogli bi da dovedu dvojicu. Za takav jedan događaj dobili bi vehku Konratovu naklonost, a poruka bi bila jasna: čak i mvojnik koji je uspeo da pobegne mnogo godina ranije i koji je smatran mrtvim može na kraju da bude uhvaćen.
Ti i Brandajz ste se raspravljah oko toga da ne treba da idem s vama, jer mi je trudnoća bila suviše odmakla, jer bi vas usporila, jer bi ugrozila dete. Usprotivila sam se rekavši da je najopasnije da ostanem u Majncu, gde će tragači da me nađu i rade šta god je neophodno da mi bi izvukli neke informacije. Konačno, rekla sam, nije ni važno kakve smo argumente dah. Neću da budem ostavljena, a ako me ne povedete, ja ću ionako da vas pratim. Da, bila sam trudna, ali još sam bila u stanju da putujem i dugovala sam Brandajzu isto koliko i ti. Najzad, ako se ti i ja izgubimo, gde ćemo se ponovo naći? Život u Majncu bio nam je otkriven i nismo mogli da se vratimo u njega. Raspravljala sam se da je suština u tome da baš zato što sam trudna treba da ostanem s tobom, a ne da se kockam i da zauvek ostanemo odvojeni.
Odbacila sam sve tvoje mogućnosti i imala sam prednost što nije više bilo vremena za raspravu. Zato smo skupih nešto stvari, samo one najvrednije, pa se spremili za što skoriji odlazak.
Spakovala sam Pakao i Paolov molitvenik, a kada nisi gledao, ćušnula sam i anđela Morgengabe u svoju torbu. Ne bi mi dozvolio toliki teret, ali on mi je bio suviše drag da bih ga ostavila za sobom. Takođe sam spakovala i svoje monaške halje, jer sam uvidela da to može da posluži za dobro prerušavanje. Uzeh smo sav novac koji smo odvajah za kuću, koju zapravo nikad nismo kupili, pa ste ti i Brandajz otišli da kupite tri konja. Ja sam rasprodala sve svoje začine i knjige iako od tih stvari nisam dobila gotovo ništa. Nekohko sati nakon što nam je begina dojavila, mi smo već izašh iz Majnca. Ja sam imala svoju torbu, dok ste vas dvojica poneh samo vaše samostrele i odeću na leđima. Život koji smo gradili godinama nestao je tek tako.
Nikad nisam bila dobar jahač, a trudnoća mi nije bila od pomoći. Čak i dok smo se udaljavah od grada, ubeđivao si me da se uputim u drugom pravcu. Tri skupine tragova konja koji se kreću u istom pravcu lakše je pratiti nego dve koje se kreću u suprotnim pravcima, prepirao si se. Nisam htela ni da čujem i uzvraćala sam time da je najbolje da odemo što je moguće dalje.
Jahali smo sve dok konji nisu bili toliko iscrpljeni da nisu mogli da nastave dalje. Bolela su me leđa, a bol mi se širio sa svakim udarom kopita o zemlju, a osećala sam i mučninu u donjem delu stomaka. Međutim, nisam htela da se žalim, jer bila sam s tobom.
Naišli smo na omalenu krčmu, a mene ste poslali da razgovaram s gazdom, jer što vas je manje ljudi videlo, to je bilo bolje za vas. Pre nego što smo legli to prvo veče, pitala sam gde idemo. Brandajz je odgovorio: „Bolje da nemamo odredište. Ako budemo znali gde ćemo, tragači će znati to isto.“ Nije mi bilo jasno kako je to moguće, ali bila sam i suviše umorna da bih se dalje ubeđivala.
Tokom narednih dana, jahah smo koliko god sam ja mogla da podnesem napor, a onda bismo iznajmljivah sobu iz koje niko nije smeo da izađe osim mene, kada sam išla da tražim hranu. Nije prošlo mnogo od putovanja, a ono mi je već uzimalo svoj danak. Dojke su me bolele, grčevi u nogama postajali sve učestaliji, a mišići na rebrima kao da su bili istegnuti i popucah. Znala sam da ja usporavam put, bilo nam je svima jasno, što je potpirivalo tvoju neprekidnu raspravu. Tvrdio si da moje stalne potrebe za mokrenjem ne samo da nas usporavaju već i ostavljaju tragove koji su izuzetno laki za praćenje. Pretio si da ćete me ostaviti, ali naravno, niste imali srca za tako nešto.
Presecali smo preko drvoreda i terali konje da idu preko ledenih potoka. Konji su mrzeli to, ali ništa manje nego ja. Nisu mogli da drže tempo koji nam je bio potreban, sa mnogo jurnjave, a malo odmora. Kada su postali potpuno iscrpljeni, menjali smo ih za druge. Tragači će biti prinuđeni da urade isto, ih da nas ostave.
Uprkos tome što sam se neprestano osvrtala preko ramena, tragače nisam videla. Htela sam da verujem da smo ih izgubili. Zaista, nije mi bilo jasno kako bi i mogli da nam budu na tragu, uz sve podvale koje smo koristili. Ali opet, našli su Brandajza u Majncu. Stvarno nisam imala pojma o njihovim sposobnostima, ali vas dvojica ste živeli s takvom vrstom ljudi, pa sam morala da verujem vašem strahu. Nagonili ste nas da idemo napred u nemilosrdnom ritmu.
Svaki novi dan povećavao mi je brigu o tome kako jahanje može da utiče na naše dete – da li može da izazove prevremeni porođaj? Ubeđivala sam samu sebe, iz sata u sat, da je bežanje od tragača vredno svega. Retko se događalo da me nije bilo strah za bebu, ohrabrivala sam se sećanjem kada smo napuštah Engeltal i kako si nam nabavio mesto u kamionu sa svinjama. Pokušavala sam da ubedim sebe da su naše trenutne okolnosti bile samo još jedan ispit u životu koji treba proći, a, ako ništa drugo, nije bilo smrada od svinja.
Međutim, nekih nedelju dana kasnije, došla sam do tačke od koje prosto nisam mogla dalje. Ti i Brandajz ste mogli još da izdržite, ali ja sam preklinjala za odmor. Proputovali smo toliko kilometara, tako da bismo nesumnjivo bili bezbedni jedan dan. Složili ste se. Ne zato što jeste bilo bezbedno, nego zato što je došlo vreme da se napravi plan. Nije me bilo briga zbog čega, morala sam da se odmorim šta god bio razlog tome.
Jahali smo sve ukrug da bismo zbunili one koji su nas pratili i, kao nenameran rezultat toga, ispalo je da se nismo mnogo udaljili od mesta odakle smo krenuh. Bili smo blizu Nirnberga, što je predstavljalo prednost, jer sve i da su nam tragači bili za petama, sam grad je bio dovoljno veliki da nas sakrije još koji sat više.
Našh smo krčmu i vas dvojica ste seli za sto da razmotrite sledeći korak. Možda smo mogli na sever, u Hamburg, ili je, možda, bilo sigurnije ići na istok u Češku ili Korušku. Bilo je čak spomena da se ode i u Italiju. Znali ste nekohko osnovnih izraza od italijanskih strelaca, a ja sam mogla da budem prevodilac za sve ostalo. Nakon godinu-dve, mogli bismo da se vratimo u Nemačku. Bilo je malo verovatno da bi gonioci pogodili kuda smo se zaputili, a sve i da jesu, Konrat bi morao da razdeli značajan broj ljudstva koji bi lovio na duge staze po inostranstvu.
U Nirnbergu je trebalo da ostanemo samo jedan dan, ali moje telo nije sarađivalo. Cela tri dana provela sam u bolovima i nisam mogla da nastavim. Srce mi je stalno ubrzano kucalo, pa nisam imala daha. Nisam mogla da ugušim potrebu za hranom. Zudela sam za snom, ali misli su mi preticale zatvaranje očiju. Moja trudnoća je trpela, i napokon, nevoljno sam priznala da si bio u pravu: jesam bila slaba da bih nastavila. Odlučili smo da Crkva preuzme brigu o meni. Predah biste me uz punu šaku para, dovoljnu da isplati staranje o meni tokom moje trudnoće, a kada budete bili sigurni da ste pobegli, vratićete se po mene. Dogovor je pao, pa ste mi dozvolili da spavam još samo jednu noć pre nego što ste se bacili na njegovo izvršenje. Pitala sam gde ćete da idete kada me budete ostavili, ah ni to niste hteh da mi kažete. „Bolje da nemamo odredište..." Plakala sam koliko mi se spavalo, a ti si me gladio po kosi i uveravao kako će sve biti u redu.
Sudbina je, ipak, htela drugačije. Usred noći začuli su se teški, tupi udarci na našim vratima koji su pomerali naslagani nameštaj koji ste vas dvojica naslagali ispred njih, teje bilo odmah jasno da smo razotkriveni. Jedini način da pobegnemo bio je da izađemo kroz prozor iako smo bili na drugom spratu, nekih pet metara od zemlje.
Pokušala sam da ustanem iz kreveta, ali nisam bila u stanju, pa ste morah da me izvlačite rukama napolje. Dok sam dolazila do daha, Brandajz je skupljao torbe, dok si se ti naginjao kroz prozorsko okno da proveriš da h ima nekog napolju, pa si podigao ruku upozoravajući da ostanemo gde jesmo. „Samostrel", zapovedio si.
Brandajz je zgrabio samostrel i postavio strelu u žleb. Čim je vrpca bila spremna za ispaljivanje, stavio ti je oružje u ruke, a ti si izbacio njegov prednji kraj kroz prozor. Čuo se fijuk strele kroz vazduh, pa tup udarac kada je udarila u nešto čvrsto. Dao si još jedan znak rukom, pokazujući da je sad sve čisto, pa si prvi izašao kroz prozor. Nije da ti je nedostajalo lepog ponašanja, ali neko je morao da me uhvati dok sam se spuštala. Iza j nas čulo se cepanje vrata sekirom.
Uprkos neposrednoj opasnosti od napada, stajala sam na prozoru, ne mogavši da prođem kroz njega. Skok je bio veliki zalogaj, i suviše opasan po bebu. Brandajz je stajao između mene i vrata i vikao mi da skočim.
Ali ja sam samo nepokretno stajala i gledala nadole u tvoje raširene ruke dok nisam čula Brandajzov glas iza sebe – Marijana, izvini" – kada me je gurnuo kroz otvoren prozor.
Iskočila sam s rukama obavijenim oko stomaka, a ti si me svom snagom prihvatio pa se zakotrljao po snegu kako si mé uhvatio. Čula sam viku koja je dolazila odozgo, a nekohko trenutaka nakon toga, Brandajz je stigao preturivši se kroz prozor.
Nekako je čudno pao, ali moja pažnja je najvećim delom bila usredsređena na mrtvog tragača s druge strane ulice. Lice mu je bilo uronjeno u blato oko prljavog snega, a vrat izvrnut pod groznim uglom, jer mu je strela bila zabodena u njega. Onda sam tek shvatila da sneg nije bio prljav, već crven, od malenih gejzira krvi koji su mu još izbijah iz vrata.
Cimao si me prema konjima, a sledeće čega se sećam jeste jurnjava ulicama Nirnberga. Bila sam između tebe i Brandajza dok ste mi upravljah konja i određivah mu pravac. Od umora i prepadnutosti od napada, nisam bila ni od kakve koristi.
Gledala sam kako mi konj izdiše paru dok juri a sve vreme razmišljala o čoveku na ulici koji nije više mogao da diše. Način na koji je umro bio mi je zastrašujući, kao i način na koji si ga ubio bez razmišljanja, bez kolebanja. Posmatrala sam ti hce dok si ispaljivao tu strelu i nije mi čak ni prošlo kroz glavu da meta može da bude ljudsko biće. Usta su ti bila stisnuta, začkiljio si očima, a prsti ti se nisu dvoumili. Duboko si udahnuo pre nego što si okinuo, ah ne da bi primirio svoj duh, već samo ruke. Sve se to dogodilo za – šta? Sekund? Manje? Da h je zaista toliko potrebno da se ubije čovek?
Tek što smo izašh van gradskih zidina, Brandajzov konj se podiže. Konj ga nije baš odbacio, više ga je skliznuo na stranu. Životinja ispusti zbunjeno rzanje i poče da se okreće, kao da je izgubila tlo pod nogama bez svog jahača. Krvi je bilo posvuda, po snegu, po boku konja, po celoj Brandajzovoj nozi. Platno na pantalonama bilo mu je iscepano i videla se duboka posekotina na gornjem delu butine, gde mu se koža ogulila poput demonskog osmeha koji iz usta sipa krv. Lice mu je pobledelo, usne su mu drhtale. „Jedan je bacio sekiru. Zakačila me je kad sam iskakao s prozora. Izvinite."
Stavila sam mu ruku na čelo, koje je bilo hladno i lepljivo. Nije mi , bilo jasno kako je uspeo da sedi na konju toliko dugo. Isprao si mu ranu rukohvatom snega, pa se ružičasta krasta skupila oko sveže rane. Zatražio si platno, pa sam izvukla iz bisage prvo što sam našla. Svoju monašku odoru. Trebalo je da nađem nešto drugo, ali mislim da sam bila užasnuta, a to mi je bilo na vrhu. Rascepao si je da napraviš prinudni povez i stavio ga iznad rane.
Poslao si Brandajzovog konja u suprotnom pravcu pljesnuvši ga, u nadi da će poslužiti kao mamac, nakon čega si izvadio Brandajza iz snega. Podsetio si me da su tragači još za nama, ali da su sigurno sada besni, pa si navukao Brandajza na svog konja i namestio ga da mirno sedi naslonjen na tvoja leđa. Sam si stavio njegove ruke oko sebe i pričvrstio ih oko svog struka. „Nismo daleko od Engeltala. Čak će i plaćenici poštovati dom Gospodnji."
Stomak mi se vezao u čvor, jer od svih mesta na ćelom svetu, Engeltal je bio poslednje koje sam htela da vidim. Ali razumela sam koliko je stanje bilo grozno, pa sam progutala bilo kakvo protivljenje koje sam možda imala. Brandajzu je bila potrebna neodložna nega, te smo pobegli u pravcu manastira.
Okačio ti se o leđa kao prenapunjeno strašilo koje je tek stavljeno u polje. Konj ti se izvijao od napora, te nismo mogh brzo da idemo, ali ti si gurao dalje koliko god si mogao. Napustili smo sporedne puteve i krenuh glavnim, jer je vreme za skrivanje bilo prošlo. Nismo mogli da se zaustavljamo i proveravamo njegove rane, a i ja sam morala da izađem , na kraj sa svojim lupanjem srca. Dok smo jahali, postavila sam ti pitanje | koje nisam više mogla da držim u sebi. „Kako si mogao da ubiješ onog čoveka? I to kroz grkljan!"
„Gađao sam ga u grudi." Tako odsečno si to izgovorio da je bilo jasno j po prizvuku tvog glasa da je rasprava završena.
Kako sam prepoznavala krajolik, tako sam pokazivala najbolji put. Nezgrapno sam sjahala ispred kapije Engeltala, pa zalupala na nju. Imalo je najviše smisla da ja izmolim za ulazak, a uz to, taman si mogao da iskoristiš to vreme da odvežeš Brandajza.
Sestra Konstanca nam je otvorila kapiju, i izraz zbunjenosti odmah joj je prešao preko lica. „Sestro Marijana?"
Objasnila sam joj naš položaj i videla sam kako te neprekidno ispitij vački posmatra budući da si ti bio taj izgoreli vojnik u čijoj je nezi ona pomagala mnogo godina ranije. Kada je sestra Konstanca konačno došla j do svog glasa, rekla je: „Normalno... normalno da bih vas pustila unutrau normalnim okolnostima... ali ovo nije normalno." Pogled joj se spustio, gotovo pometeno, na moj nabrekli stomak.
Nisam mogla da razumem čemu oklevanje. Bez obzira na to šta se govorkalo o mom nestanku, nama je bila potrebna zaštita – u suprotnom, Brandajz će umreti. Rukom sam pokazala na njega, kako bih to naglasila. Videla sam na licu sestre Konstance daje registrovala činjenicu da su krvave rite obmotane oko njegove noge bili rascepani ostaci moje monaške odore.
„Ako ne možeš ti da nas pozoveš da uđemo", molila sam je, „zovi mati Kristinu. Ona neće dozvoliti ovom čoveku da umre."
„Nastojnica je u Nirnbergu i neće se skoro vratiti. Sestra Agletrudis je menja u odsustvu. Zvaću nju." Pre nego što se zaputila ka manastiru, sestra Konstanca je dodala još jednu stvar. „Ali ona ti nikada nije oprostila skrnavljenje skriptorijuma."
Nisam imala pojma na šta je sestra Konstanca mislila, ah bila sam sigurna da ću saznati čim se sestra Agletrudis bude pojavila.




"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

29 Re: Endru Dejvidson - Posledni anđeo taj Uto Jan 31, 2012 2:22 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
GLAVA DVADESET ŠESTA
U novembru, statua 21 bila je gotova i tako dala mesečni zbir od njih sedam.
Statue 20 i 19 bile su gotove u prvoj nedelji decembra. Statua 18 došla je već druge nedelje. Vremenski razmaci koje je Marijana Engel koristila za pripremu na kamenu postajah su sve duži, ali krevet joj je bio prazan od one noći kada mi je rekla za Brandajza. Naše živote sada su sačinjavale tri radnje: ona je klesala i zaboravljala, a ja sam je gledao.
Gledao sam je kako zapostavlja Bugacu; kako zaboravlja da mi pomaže oko kupanja. Gledao sam je kako odguruje svaki tanjir sa obrokom koji bih spremio; kako zaboravlja da mi spusti poklon u cipelu na prozorskom oknu za svetog Nikolu. Gledao sam je kako puši stotine cigareta dnevno; kako zaboravlja da promeni album koji se neprestano vrteo u stereu. Gledao sam je kako jede čitave tegle instant kafe; kako zaboravlja da obriše krv sa svojih prstiju. Gledao sam kako joj se meso na telu topi, kako joj obrazi postaju upali, gledao sam kako joj oči postaju još tamnije, kako zaboravlja da poveže reči u razumljivu rečenicu.
TI SI nisam BESKORISTAN.
Preklinjao sam je da se odmori, ali ona je uporno tvrdila da joj vreme ističe. Nije bila više reč o statuama, već o tri učitelja, koji su navaljivali da radi brže.
Pozvao sam Gregora i Sajuri, jer nisam više znao šta da radim. Pokušah su da je urazume, ali izgleda da su i oni pričah sa zidovima. Nisam čak ni siguran da je Marijana Engel uopšte primetila da su bih u sobi s njom. Kada sam pokušao da pridobijem Džek za pomoć, obrnula je situaciju i govorila kako to utiče na nju. „Ја nemam više soba u galeriji, a ona mi i dalje šalje svoje statue. Nije baš da idu kao alva, znaš.“ Zalupio sam slušalicu, pa otišao pravo do mog pribora za morfin, radi utehe.
Morao sam da iznajmim radnike da bi izneli višak statua iz podruma i odneli ih u dvorište. Bio sam protiv toga, i nadao sam se da će krcata radionica naterati Marijanu Engel da prestane, međutim, ona je nastavljala. Kada sam se pobunio, počela je da viče na jeziku koji nisam prepoznavao, pa sam bio manji od makovog zrna. Bilo je očigledno da će nešto strašno da se dogodi.
„Ne možeš više tako da radiš.”
„Monstrumi su božansko predskazanje."
„Sva si krvava. Daj da te okupam."
„Krv života."
„Zašto ne pojedeš nešto?" nagovarao sam je. „Istopila si se."
„Postajem čisto ništavilo. To je uzvišeno."
„Ako se razbohš, nećeš više moći da pomažeš groteskama."
„Ako se razbolim, ja ću radovati, jer će to značiti da me se bog setio."
Odbila je da se popne gore kako bi se okupala ih spavala, te kada se ispružila preko kamena radi pripreme, doneo sam kofu tople vode i sapun. Ako ona neće kupatilu, doneću kupatilo njoj.
Prelazak sunđerom preko njenih rebara bio je poput kola u punoj brzini po džombavom putu. Siva tečnost slivala joj se niz telo i padala na pod u radionici, praveći šare u prašini. Bugaca je kevtao u ćošku. Kada sam je obrnuo da bih joj oprao leđa, njena tetovaža anđeoskog krila kao da se otromboljila zajedno sa visećom kožom.

Džek mi nije pomagala, ali morala je biti svesna besomučnog klesanja koje joj je pretrpavalo galeriju. Što mi duže Džek nije nudila pomoć koju nisam sám hteo da tražim od nje, moje ogorčenje je sve više raslo. Kada nisam više mogao da držim bes u sebi, upao sam joj u radnju, pa sam, bez ikakvog „zdravo", zahtevao od nje da nešto učini.
„Šta bi ti da ja uradim?" reče Džek. „О tebi se brine više nego što se ikad brinula o meni i ne možeš da je zaustaviš. Zato se potrudi da jede i pije vodu, pa čekaj da kolapsira."
„То je sve?“ rekoh. „Praviš tu debele provizije i to je sve što imaš da mi kažeš?“
„Uh, koji si ti davež.“ Džek me bočnu u rame olovkom koju je imala u ruci. „Da li uzima svoje lekove?“
Objašnjavao sam kako sam pokušao da ih izmešam sa instant kafom, ali da me je otkrila. Popela se do zvonika i gađala me teglom koja mi je prozujala pored glave i udarila u zid. „Da li znaš kako je teško pokupiti kristale kafe sa police?"
Džek klimnu glavom. „Jednom sam i ja pokušala da joj uvalim lekove, pa nije govorila sa mnom tri meseca. Mislila je da sam deo zavere protiv nje.“
Donekle me je umirilo to što je Džek pokušala isto što i ja. Završili smo razgovor umerenom ljubaznošću, a Džek je obećala da će svratiti u tvrđavu to veće.
Donela je hranu u kojoj je Marijana Engel mogla da vidi da nije punjena lekovima – hleb, voće, sir itd. – pa je pokušala da priča s njom. Nije uspela. Ljutila se što je prekidamo i stajala je tu mrveći hleb u komadiće koji su joj ispadah na pod prekriven strugotinama od kamena, a onda je odvrnula radio dok nas muzika nije oterala. Penjući se uz stepenice, čuli smo kako Marijana uzbuđeno priča sama sa sobom na latinskom.
Iako nismo postigli ama baš ništa, sam pokušaj potpuno nas je samleo. Džek i ja sedeli smo petnaestak minuta u tišini dnevne sobe, jedva podižući pogled s poda. Konačno sam uvideo da nije bila stvar u tome da Džek nije bilo briga, već da je jednostavno – budući da je već bila prošla kroz sve ovo – sasvim sigurno znala da nijedno od nas dvoje ništa tu više nije moglo da uradi. Ipak, kada je odlazila, rekla je: „Doći ću i sutra."
Ujutro sam zatekao Marijanu Engel ispruženu ispred tek završene statue 17. Obmotao sam ruku oko nje a ona nije imala snage da mi se izmigolji uprkos uloženom trudu. „Ne, moram da se spremim za sledeću." To je zaista i mislila, međutim, nikako nije mogla da mi se odupre, te sam je uspeo uz stepenice.
I opet sam joj očistio prašinu, znoj i krv s tela, dok joj se glava oklembešeno vrtela po porcelanskom udubljenju kade, kao da je marioneta čiji je lutkar otišao na odmor. Nije prestajala s pričom, sve vreme dok sam je prao, pa čak ni kada sam je spuštao u krevet, o tome da mora da se vrati u radionicu. Međutim, nekohko sekundi nakon što se sručila u posteljinu, zaspala je.


Marijana Engel je i dalje spavala kada je Džek došla to veće. Kako sam opet bio sam sa gđom Meredit, odvrnuo sam čep na novoj flaši burbona.
Džek mi je pričala o onima koji kupuju gargojle. Imena su bila zadivljujuća: istaknuti poslovni ljudi, državni čelnici, čuvene mecene, kao i oni iz knjiga „Ко je ko“ iz sveta zabave. Prepoznao sam muzičare sa top-lista i holivudske glumce A produkcije, kao i jednog pisca koji je stekao gotovo svetsku slavu kao kralj horora. Jedan režiser, čuven po svojim izuzetno poetičnim filmovima o prognanicima, kupio je bar jedno pet radova. (Sa svojom četkastom, divljom kosom i suvonjavim licem, lako bi mogao da se zameni sa malokrvnim polubratom Marijane Engel.) Te dok me nije čudilo to što su mnogobrojne crkve kupovale gargojle, bio sam zatečen saznanjem da su i mnogi univerziteti bili među glavnim mušterijama.
Džek je pojela najveći deo kineske hrane koju smo bili poručili i zahvala je čašama burbona. Zadnjom stranom rukava obrisala je sos sa usta, istovremeno me pitavši da li mi je penis stvarno uklonjen. Kada sam potvrdio da jeste, izvinila se što se ranije šalila na taj račun. Prihvatio sam izvinjenje najljubaznije što sam mogao, a na to sam joj opazio suzicu u oku. Otkrio sam da je alkohol – kao što to biva i sa najokorelijim pijancima – čini osećajnijom. Kada sam pitao Džek da li ima u vidu nešto za Božić, odgovorila je, u suštini, svojom životnom pričom.
Ostala je trudna još u pubertetskom dobu, pa je rodila sina, Teda, koji je sada imao tridesetak. Udala se za Tedovog oca, koji je izgleda bio stalno nasilan i pijan, a ostala je s njim samo zato što nije imala drugog izbora. Uspela je da završi srednju školu, ali koledž nije dolazio u obzir. Kada je Džek ponovo ostala trudna, on ju je krivio da pokušava da mu uništi život: „Opet si naprcana iako nemamo pare. Kurvo!“ Ted, kome je tada bilo šest godina, gledao je oca kako mu prebija majku u blagoslovenom stanju barem jednom nedeljno tokom cele trudnoće.
Taman kada je ulazila u sedmi mesec, muž ju je naročito jako premlatio. Kada se obeznanio od alkohola, Džek je spakovala nekohko omanjih torbi sa odećom i pokupila malog Teda. Posadila je dečaka na ulaznim vratima, pa se vratila u spavaću sobu s tiganjem u ruci koji joj je poslužio da mlatne supruga po glavi dok je on spavao. Džek je tvrdila da je to učinila kako bi se obezbedila, da se on ne bi probudio i krenuo u potragu, ali mislim da je to bilo samo zbog toga da bi se osećala dobro. Rekla je da je danima posle toga gledala po novinama ne bi li videla da li ga je i ubila. Kako se nijedna čitulja nije pojavila, osetila je pretežno olakšanje, ali pomalo i razočaranje.
„Kada sam napustila muža, ponekad sam se bojala da će me čekati ispred bolnice gde je moja mama bila smeštena. Ona je šizofreničar“, reče Džek. „Ali skotinu nikad više nisam videla. Nije bio dovoljno motivisan da se igra lovca iz zasede, valjda."
Bilo mi je otkriće da je Džekina majka bila šizofreničarka. Da li je to, onda, bila veza s Marijanom Engel? Zaista, jeste.
„Volela sam mamu i morala sam da je posećujem, naročito zato što niko drugi nije. Otac mi je davno umro. Mislim da nije mogao da izdrži da gleda kako žena koju voli počinje da ludi.“
Ubacio sam mali komentar da zvuči kao da joj je život bio tegoban.
„Prokleto tačno. Svi muškarci u mom životu bili su takvi seratori da sam tokom Tedovog odrastanja", poverila se, „poželela da bude peder."
„I?"
„Nisam te sreće", promrmljala je, dolivajući burbon.
„Ра, dobro, ima još nade", rekao sam u pokušaju da pomognem.
„Ma, kako god." Otpila je još jedan poveći gutljaj. „U svakom slučaju, jeste bilo prilično tegobno, ali prošlo je. Rodila sam Tami, onu klinku koju sam nosila u stomaku kada sam ostavljala muža. Zaposlila sam se kao kelnerica. Uznapredovala u kuvaricu, pa onda postala pomoćnik upravnika. Usrana prčvarnica, ali šta ćeš. Neki advokat me je našao kada mi je otac umro. Ostavio mi je nešto para. Zato mislim da je skot na kraju i valjao za nešto." Podigla je čašu prema nebu. „Znala sam da ne mogu da dižem dvoje dece sa onim što sam dobijala u tom restoranu, pa sam iskoristila to nešto para da se upišem u večernju školu, na računovodstvo. Imala sam dobre ocene, pa sam mogla da dobijem loše mesto u dobroj firmi."
„То je i dalje mnogo daleko od vlasnika galerije", primetio sam, ,,i Marijaninog zastupnika."
„Ne toliko, koliko ti se čini. Nastavila sam da viđam mamu u bolnici, pa sam jednog dana primetila novu pacijentkinju, mladu devojku. Zgodnu, znaš, samu za stolom. Crtala je. Bila je drugačija od ostalih. Možda zbog kose i očiju."
„Marijana", rekoh.
,,Bingo!“ reče Džek. „Jedino što se tada nije tako zvala. Bila je NN, koju je policija našla na ulici."
Marijana Engel joj nije pravo ime. Moje iznenađenje izazvalo je samozadovoljan izraz na Džekinom licu. Bilo joj je drago što još postoje stvari o našoj zajedničkoj prijateljici koje je ona znala, a ja ne.
„Medicinska sestra mi reče kako su je našli bez lične karte, a otisci prstiju ništa nisu pokazali. Nije želela, ili nije mogla, da im kaže bilo šta u vezi sa svojom prošlošću. Možda su joj roditelji bili mrtvi, ili su je možda ostavili, ko zna? Jednostavno, jednog dana tražila je od lekara da je zovu Marijana Engel. Kako god, nakon nekohko poseta, rešila sam da joj se javim. Tad je bila stidljiva. Kada sam joj tražila da mi pokaže svoje crteže, nije želela. Alija sam nastavila da joj tražim i, nakon još nekohko poseta, konačno ih je pokazala. Ostavila me je bez teksta. Očekivala sam nejasne žvrljotine i tako to, ali tu su bile fantastične zveri, čudovišta, i bili su toliko ružni da su imali nečeg tako nežnog u sebi. Nešto što im je davalo život u očima."
Džek se zaustavi. Gledao sam kroz otvore na svojoj masci od pleksiglasa, i na trenutak sam se zabrinuo da će dodati kako i u mojim očima ima nečeg duševno srodnog. Međutim, samo je polako otpila gutljaj burbona i nastavila da priča. „Rekla je da nije baš crtač. Reče da je vajar i da ta stvorenja čekaju da budu oslobođena iz kamena."
„Znači", rekoh, „čak i kao tinejdžer..."
„Da, čak i kao tinejdžer", potvrdi Džek. „Valjda sam nekako bila očarana tom idejom, ah nisam imala blage veze o umetnosti. Uglavnom mislim da još nemam. Ali jedno znam – ima nečeg posebnog u njenom viđenju. Sviđalo mi se to, a ispada da se sviđa i mnogim drugim ljudima. Ah tada sam samo klimala glavom, jer šta sam, koji moj, mogla da uradim po tom pitanju? Kako su meseci prolazili, ja sam nastavljala da posećujem mamu, a Marijana mi je pokazivala svoje crteže, i ne znam... jednostavno, osvajala me je. Valjda mi ju je bilo žao. Bila je tako mlada i možda sam razumela kako je biti zatvoren na nekakvom mestu koje nije dobro po tebe. Ludara je bila dobro mesto za moju mamu, bez sumnje, ali bilo je loše za Marijanu."
„Ра, šta se dogodilo?"
„Doktori su se neprestano igrali s njenim lekićima dok nisu našli kombinaciju koja joj odgovara i koja joj je normalizovala stanje. Vidiš, Marijana može da funkcioniše ako uzima lekove. Ali uvek je mislila da je to otrov za njena srca.“ Džek napravi pauzu. „Ni ta uobrazilja nije ništa novo. Jednom sam je čak odvela da joj urade rendgen grudi kako bih joj dokazala da ima samo jedno srce, i dalje mi ne veruje.“
„Ali kako...?“
„Stići ću dotle samo ako umukneš.“ Bocnula je štapićima prema meni, s parčetom kung-pao piletine među njima. „Kada su je doktori unormalili, stavih su je u zajedničku kuću, pa je na kraju dobila posao u kafeteriji. Pranje sudova, možeš li to da zamisliš? Kad sam to čula, otišla sam da je posetim, pa sam je zatekla sa sve laktovima umočenim u prljavu vodu, a meni su u glavi bili samo oni neverovatni crteži. U međuvremenu, napravila je svoju prvu tetovažu, jednu od onih latinskih izreka po rukama. Kad sam je pitala zašto, rekla je da, pošto ne može sebi da priušti kamen, onda može da telo da joj posluži kao slikarsko platno. Sve tetovaže koje je napravila napravila je kada nije mogla da kleše zbog nečega. U svakom slučaju, rekoh si: zajebi! Ako joj je baš toliko stalo do klesanja, pomoći ću joj. Onda sam platila večernju nastavu iako je sve što sam imala bilo to nešto para koje su ostale nakon ćaletove smrti, a sve to sa dvoje klinaca u kući. Potpuno suludo, je l da?“
Bilo je suludo, ali mislio sam (iako sigurno to nisam naglas izrekao) da je bilo sjajno. Uzela je još jednu cigaretu od Marijane Engel – jer Džek ne puši, kako mi je rekla više puta – te nastavi sa svojom pričom. Kad god bi došla do uzbudljivog dela, bockala je cigaretom uvis, kao da pokušava da probuši nevidljive balone.
„Predavač je rekao da je Marijana najtalentovaniji đak koga je imao čim je uzela dleto u ruke. Kada nisam mogla više da joj plaćam časove, rekao je Marijani da slobodno može da nastavi da dolazi. Kao, jednog dana će se hvaliti da joj je on jednom bio učitelj. Onda sam napravila još jednu glupavu odluku i predložila Marijani da joj budem zastupnik. Prihvatila je, čak i kada sam joj napomenula da blage veze nemam s proj dajom umetničkih dela. Ali znala sam dovoljno da bih joj nabavila poluj pristojan pribor za rad, koji sam našla kada je neko prodavao kuću, pa I rasprodavao stvari, baš me prosralo, a onda sam nabavila i nešto kamena. – Prvi blok je bio tako užasan, jeftin kamen da se praktično lomio pod dletom, ali svejedno izvadila je gargojla iz njega i izgledao je poprilično dobro. Znači, ja sad imam tu statuu i moram da je prodam pre nego što budemo mogli da kupimo sledeći blok kamena, pa sam pozajmila onaj izdrndani stari kamion da bih se vozikala po svakakvim galerijama s tom velikom statuom pozadi. Najzad sam našla nekog ko je bio voljan da je izloži, ali samo ako dobije neku ogavno besnu proviziju, međutim, baš u to vreme bile smo bez ikakvog izbora, pa sam rekla da. Kada se napokon prodala, da l možeš da veruješ, jebote, praktično sam izgubila novac na njoj. Celo zbivanje traje mesecima, a Marijana Engel dobija sve više tetovaža, ludi bez kamena. Ali ipak smo prodah sledeću, pa sledeću, pa smo odjednom imale priliv para i proradilo je.“
Zadivilo me je kada sam čuo istorijat Marijane Engel koji nije uključivao srednjovekovne manastire. Navelo me je da shvatim koliko sam duboko bio udubljen u njene bajke.
„Kad se tako zalaufa, statue prosto ne prestaju da izlaze. Onda sam prvi put videla kako to ona može, znaš? Prvi put kada je sebe dovela do nesvesti." Džek baci pogled u pravcu Marijanine sobe. „Bila je mlađa i jača, pa sam mislila daje to samo mladalački zanos. Žar prvog stvaralaštva. Nisam znala da će tako biti... koliko već? Dvadeset i nešto godina."
„Mora da dobro radi", rekoh, „mislim, kuća i sve..."
„Ma, da, pametnica jedna, naravno. Marijana je najbolja na svetu u onome što radi, i ne govorim to tek tako. Pet godina je prošlo, a mi nabacismo galeriju. Nakon deset, našli smo joj ovu kuću. Sve za keš, čak bez hipoteke."
„Kako si postala nadzornica?"
„Ра, eto, desilo se usput", odgovori Džek. „Ma, ne, zajebi, bilo je mnogo papirologije i nebrojenih poseta sudu. Ali seti se, ona nema porodicu, barem koliko ja znam. Nikad mi ništa nije pričala o životu koji je imala pre nego što smo se upoznale i, iskreno, ne znam ni da li ga zna."
„Žaklina", rekoh, „nisi mi odgovorila na prvo pitanje."
„Ne zovi me tako, jebote, i ne mogu čak ni da se setim tvog glupog pitanja."
„Šta radiš za Božić?"
„Ništa, mama mi je umrla pre desetak godina, a deca više ne govore sa mnom." Zgrabila je svoj kaput i rekla kako joj je vreme da krene. Na vratima dodade: „Nemoj da misliš da smo ti i ja sada ono, maco-kuco. Da sam drugačije smislila, još ne bi imao platnu karticu.”
„Razumem", potvrdih. „Nadam se da ne zvuči pokvareno, ali baš mi je drago što je Marijana pala u krevet. Barem će neko vreme moći da se odmori."
Džek uzdahnu. „Nije još završila."

Kada se Marijana Engel probudila, potvrdila je priču koju je Džek ispričala. Pojela je mnogo za doručak, a onda sišla u podrum gde je provela naredna četiri dana. Pokreti su joj bili usporeni, kao da je neko snimio kako radi, pa pustio traku na pola brzine. Jednostavno, nije imala snage da radi brže.
AKO BI JOJ UVALIO MALO MORFINA Molim? OPET BI ZASPALA.
Dvadesetog decembra, Sajuri je došla zbog poslednje sesije vežbi pre praznika. Učinili smo sve da se ne obaziremo na kuc-kuc-kuckanje letargičnog alata Marijane Engel.
„Gregor mi reče da ćeš upoznati njegove roditelje", rekao sam. „Veliki korak."
„Nikada to nije radio", reče Sajuri, „mislim, dovodio devojke da ih upoznaju."
„Šta ti misliš o tome?"
„Nema problema za mene, ali malo se bojim za njega. Mislim da oseća kao da nikad nije dovoljno dobar svojima."
„Zar misli da ćeš ih razočarati?" pitao sam s nevericom.
„On se više brine da će oni misliti da on nije dovoljno dobar za mene." Sajuri pojača otpor na mom trenažeru i i zamoli me da guram, guram, guram/ „Smešno je."
„Ра, dobro, da h mishš da planira...?" Kucnuo sam joj po domalom prstu, na kojem nije bilo nikakvog prstena.
„Ne", brzo odgovori Sajuri. Povukla je svoju ruku, ali mogao sam da joj pročitam na hcu da nije imala ništa protiv takve ideje. „Hoće samo da vidim njegov rodni grad."
Zvuk koji je dopirao iz podruma izmenio se – spori metronóm čekića je iščezao. Do tog trenutka našeg zajedničkog života već sam dovoljno dobro poznavao raspored klesanja Marijane Engel da znam da nikako nije mogla da završi sa svojom trenutnom statuom. „Moram da je proverim."
DOBAR JE MORFIN. Ne i za nju.
Nisam je video kada sam počeo da silazim niz podrumske stepenice. Dozivao sam je, ali nije odgovarala. Pola cigarete tinjalo je u pepeljari. Onda sam je video iza uglavnom završenog gargojla, s rukama savijenim pod jezivim uglovima. Prsti su joj još bili poluzatvoreni oko čekića; dleto je odskočilo na oko pola metra od nje.
Kada sam se približio kamenoj gromadi, bila je bez svesti s velikom, dubokom posekotinom na čelu. Pretpostavio sam da je to zaradila kada se onesvestila i glavom udarila o kamen.

Marijanu Engel su zadržali u bolnici na tri dana. Stavili su joj kopče na glavu, a rastvor elektrolita dobijala je intravenozno kroz ruku kako bi sprečili dehidraciju. Srećom, bila je i suviše iscrpljena da bi mi još jače besnela na činjenicu da sam je predao lekarima neprijateljima da je neguju. Jedini put kad sam je ostavio bilo je kada sam otišao kući da se malo naspavam. Dozvolio sam Bugaci da spava u mom krevetu iako bi Nen dobila napad zbog toga, jer je uvek govorila kako je pseća dlaka veoma podesna za nadraživanje izgorele kože. NE UMEŠ DA SE STARAŠ NI O SAMOM SEBI. Ujutro sam se odmah vratio u bolnicu. KAKO, ONDA, MOŽEŠ DA SE STARAŠ O NJOJ?
Marijanu Engel su otpustili na Badnji dan. Iskreno, trebalo je da je lekari još malo zadrže, ali otpustili su je uzimajući datum u obzir. Kada smo stigli kući, poželela je da jede marcipan i ništa više, ali ubedio sam je da pojede i malo mandarina. Dovukao sam televizor i video iz zvonika u njenu sobu da bismo gledah Divan život pošto je to ono što svi normalni ljudi rade na Badnje veče. Kada se završio, tražila mi je da ostanem u njenom krevetu, jer je htela da se probudi na božično jutro pored mene.
Ležao sam u tom krevetu sa svojim debelim steznicima koji su se privijali uz njenu mršavu golotinju, svestan toga da i sam treba da uživam u našoj bliskosti. Međutim, nisam: razmišljao sam zašto njeno telo tako snažno deluje na mene. Proveo sam veliki deo svog života u društvu golih žena – danju mi je to bio posao, a noću hobi – ali s Marijanom Engel to je uvek izgledalo drugačije. I jeste bilo drugačije.
Postoji mnogo mogućih objašnjenja za moju nelagodnost. Možda je njeno telo imalo veći uticaj na mene nego tela drugih žena zato što mi je bilo stalo do nje. Možda je tako zato što prvi put u životu, što je rezultat penektomije, nisam bio u stanju da odbacim žensko telo koje sam prethodno posedovao. Možda zato što je sve bilo prosto feromonski. Sve ove pretpostavke su moguće i, u neku ruku, možda su sve ispravne, ali to Badnje veče, dok sam ležao pored nje ne mogavši da utonem u san, uspeo sam da dođem do neke spoznaje. Verujem da je glavni razlog što je njeno telo tako uzbuđivalo moje sledeći: njeno telo delovalo je na mene kao da nije bilo samo ljudsko, već i nešto što mi je približilo uspomene i duhove vremena.
Prvi put video sam joj telo u celini na odeljenju za opekotine kada se skinula da mi pokaže svoje tetovaže. Uzbudilo me je i postidelo, a kada sam vrhovima prstiju prelazio preko perja njenih anđeoskih krila, telo joj je zadrhtalo, a zauzvrat, zadrhtalo je moje srce. U to vreme nisam razumeo zašto sam se osećao baš tako, ah tokom meseci koji su prolazili sve više sam dolazio do spoznaje da to nije bilo zato što su mi se prsti prvi put susretah s njenim telom, već zbog toga što su se vratili na poznato mesto. Nisam to razumevao dok nisam video način na koji je posegnula rukom, kada me je prvi put kupala u svojoj tvrđavi, da bi dodirnula moje telo kao da je pripadalo njoj. Pokreti njene ruke bih su isti kao kada sam ja rukom krenuo prema njenim istetoviranim leđima taj prvi put. Kao da je telo jednog već bilo u posedu onog drugog, a ruka koja je posezala pripadala gospodaru koji je dugo bio odsutan, a sada pristigao. Kako da me ne razoruža osećaj mog sopstvenog tela na njenoj koži kao sećanje, kada je to bilo prvi put?
Sada, u krevetu pored nje na Badnje veče, njeno telo je još tako delovalo na mene. Kada sam legao pored nje, bilo je kao da je mi je tu suđeno, kao da se moje telo privijalo uz njeno hiljadu puta ranije. Zato sam se osećao kao da ne ležim pored osobe, već pored uspomene na osobu, ali istovremeno ta uspomena podvrgavala se preobražaju u nešto čak manje materijalno. Telo joj je bilo izuzetno ljudsko u svoj svojoj pustoši, ah milovala me je poput bića koje se pretvara u duha, kao da u svojoj mršavosti klizi ka nečemu mekšem. Prelazio sam joj prstima preko džombastih rebara, pa sam sišao do osušenog brega karlične kosti koji se nadvijao nad njenim stomakom. Njeno telo, čija su me koža i sećanje na dodir uvek zbunjivali i uzbuđivali, još je bilo kao da meni pripada, ali nestajalo je. Ne samo da je gubila čvrstinu dok je radila, već je i radila da bi gubila čvrstinu; kao da nisu samo gargojli nazadna umetnost, već i sama umetnica, koja se kreće ka stanju u kojem su oboje i manje i više od samog materijala od kojeg su započeli.
Te tako, eto načina na koji me je njeno telo – meso, uspomena i duh – razoružao.
Pošto sam konačno uspeo da padnem u kratak i isprekidan san, probudio sam se pre nje. Doneo sam joj jaja na poslužavniku i prikupljao hrabrost da joj dam poklon za tu godinu. Opet je to bila pisana reč, pošto očigledno nisam naučio lekciju od svojih prošlogodišnjih pesama. Pisao sam po sećanjima na priče koje mi je pričala o svoja četiri avetinjasta prijatelja – „Dobar kovač“, „Žena na litici", „Monahinja duvačica stakla"
„Sigurdrov poklon"pa sam ih povezao u korice. Na naslovnoj strani pisalo je Ljubavne priče, po kazivanju Marijane Engel.
„Divan poklon. Ne samo za mene već i za Sigurdra. Za Vikinga je najgori pakao da bude zaboravljen." Uzela mi je ruku u svoju i izvinila se. Naporno klesanje tokom prethodnih nedelja potpuno ju je bilo obuzelo, pa je to imalo za posledicu da zanemari kupovinu pravog poklona.
„Međutim", predložila je, „kako bi bilo da objasnim šta je sestra Konstanca imala na umu kada je rekla da sam oskrnavila skriptorijum?"




"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

30 Re: Endru Dejvidson - Posledni anđeo taj Uto Jan 31, 2012 2:22 pm

.novocaine

avatar
expelled from paradise
expelled from paradise
KRAJ



"“I like my coffee how I like myself: Dark, bitter, and too hot for you.”
http://weheartit.com/kidnapped_angel

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu