Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se
Idi na stranu : 
1, 2
Poruka [Strana 2 od 2]
26 Re: Ketrin Nevil - Osmica Sub Jan 28, 2012 4:49 pm
Margita
Administrator
21. IZGUBLJENI KONTINENT
Posle putovanja od deset dana nailazi se na slani brežuljak, izvor i
nenastanjeno područje. Pored ovoga uzdiže se planina Atlas, u obliku vitke
kupe, toliko visoka da kažu kako se njen vrh ne može videti ni leti ni zimi jer je
večito obavijen oblacima.
Domoroci su po ovoj planini dobili ime "Atlantinjani", a oni je zovu
"Nebeski stub". Priča se da se ti ljudi ne hrane živim stvorovima i da nikada ne
sanjaju.
Ljudi Peščanog pojasa, 'Istorija' (454. pre n. e.), Herodot
Dok se Lilin veliki korniš spuštao niz Erge na putu ka oazi kod Gardaje,
ugledala sam beskrajne milje tamnocrvenog peska koji se odatle prostirao u
svim pravcima.
Geografija Alžira na karti izgleda krajnje jednostavna: Alžir podseća na
pehar postavljen naopako. Kroz grlić na dnu, na granici sa Marokom kao da je
isticala voda u obližnje zemlje zapadne Sahare i Mauritaniju. Drška se sastojala
iz dva dela: pedeset milja širok potez navodnjavanog tla duž severne obale i
planinske trake dugačke tri stotine milja nešto južnije od prvog poteza. Ostatak
zemlje - gotovo milion kvadratnih milja - sačinjavala je pustinja.
Lili je vozila. Putovale smo već pet časova i prešle trista šezdeset milja oštrih
planinskih zavoja na putu ka pustinji; Karioka se zbog ovog našeg junaštva
zavukao pod sedište i cvileo. Zavoje uopšte nisam primećivala. Bila sam suviše
zaokupljena prevodeći naglas dnevnik koji nam je Mini dala - priče o mračnoj
tajni, nastanku Terora u Francuskoj, a ispod svega toga dvestogodišnja potraga
francuske opatice Mirele za tajnom Monglanske garniture. Ista potraga u koju
smo se i nas dve upustile.
Sada je bilo jasno kako je Mini saznala istoriju garniture - njenu tajanstvenu
moć, kako je otkrila da se u njoj krije formula i da figurama predstoji
smrtonosna igra. Igra koja se nastavljala iz pokolenja u pokolenje vrbujući
igrače isto onako kao što smo Lili i ja, Solarin i Nim - a možda i sama Mini - bili
uvučeni u nju. Ta se igra odvijala upravo na ovom terenu kojim smo se sada
kretali.
"Sahara", rekoh, podigavši pogled sa knjige kada smo počele da se spuštamo
u Gardaju. "Znaš li ti da ovo nije uvek bila najveća pustinja na svetu. Pre mnogo
miliona godina, Sahara je bila najveće svetsko more na kopnu. Tako su nastali
sva ta sirova nafta i tečan prirodni gas - sićušne morske životinje i biljke su se
raspale i pretvorile u gasove. Alhemija prirode."
"Ma nemoj?" suvo prokomentarisa Lili. "E pa, moj pokazivač goriva kazuje
da moramo negde stati i sipati malo tih morskih oblika života. Mislim da će biti
najbolje da to uradimo u Gardaji. Na Mininoj karti nisam primetila baš puno
gradova duž našeg puta."
"Nisam je videla", primetih, misleći na kartu koju je Mini nacrtala i odmah
potom uništila. "Nadam se da imaš dobro pamćenje."
"Ja sam šahistkinja", odvrati Lili kao da to sve objašnjava.
"Ovaj grad, Gardaja, nekada se zvao Kardaja", primetih, vrativši se dnevniku.
"Naša prijateljica Mirela izgleda da se ovde zaustavila 1793. godine." Nastavih
da čitam:
I stigosmo u mesto Kardaju, koje je dobilo ime po berberskoj boginji Kar -
Mesec - koju su Arapi zvali "Libija" - mokra od kiše. Vladala je kopnenim
morem koje se protezalo od Nila do Atlantskog okeana; njen sin Feniks osnovao
je Fenićansko carstvo; priča se da joj je otac bio sam Posejdon. U svakoj zemlji
ima drugačije ime: Ištar, Astarte, Kali, Sibela. Iz nje izvire sav život kao iz
mora. U ovoj zemlji zovu je Bela Kraljica.
"Blagi Bože", reče Lili, pogledavši me kada je usporila da bi skrenula za
Gardaju. "Hoćeš da kažeš da je ovo mesto dobilo ime po arhenemezis? Možda
ćemo se spustiti na belo polje!"
Toliko smo se zadubile u prelistavanje dnevnika, tražeći nove podatke da
nisam ni primetila tamnosivi reno iza nas, dok mu kočnice nisu zaškripale da bi
sa glavnog puta skrenuo za nama ka Gardaji.
"Zar ta ista kola nismo već negde videli?" upitah Lili.
Ona potvrdno klimnu, ne skidajući pogled s puta. "U Alžiru", odvrati ona
mirno. "Bila su parkirana tri mesta od nas na ministarskom parkiralištu. Unutra
su bila ista ova dva momka; prestigli su nas u planinama pre možda jednog sata,
tako da sam ih dobro pogledala. Od tada se ne odvajaju od nas. Misliš li da naš
prijatelj Šarif ima neke veze s ovim?"
"Ne", odvratih, posmatrajući ih u bočnom ogledalu. "To su ministarska kola."
Znala sam i ko ih je poslao.
Bila sam uznemirena još od kada smo napustili Alžir. Posle razgovora sa
Mini u Kazbahu nazvala sam Kamela iz javne telefonske govornice na trgu kako
bih ga obavestila da ću nekoliko dana biti odsutna. Pobesneo je.
"Jesi li poludela?" stao je da se dere; veza je bila ionako slaba. "Dobro znaš
da je stanje trgovačkog modela u ovom času za mene kritično! Najkasnije do
kraja nedelje moram imati te brojke! Taj tvoj projekat mora biti što je pre
moguće završen."
"Brzo se vraćam", rekoh. "Uostalom, sve sam uradila. Sakupila sam podatke
iz svih zemalja iz kojih si želeo i većinu sam unela u kompjutere u Sonatraku.
Mogu ti ostaviti listu sa uputstvima za programe - svi su gotovi."
"Gde se trenutno nalaziš?" prekide me Kamel; imala sam osećaj da će kroz
liniju skočiti na mene. "Prošlo je jedan. Trebalo je odavno da si na poslu. Na
svom mestu na parkiralištu zatekao sam onaj smešni auto i poruku. A upravo u
ovom trenutku Šarif je pred mojim vratima i traži tebe. Kaže da se baviš
krijumčarenjem automobila, da skrivaš ilegalne imigrante - i još nešto o nekom
opakom psu! Da li bi, molim te, bila ljubazna da mi objasniš šta se dogaña?"
Divno. Ako naletim na Šarifa pre no što obavim ovaj zadatak, naći ću se u
sosu. Morala sam Kamela da uputim u stvari - bar delimično. Ponestajalo mi je
saveznika.
"U redu", pristadoh. "Jedna moja prijateljica je u nevolji. Došla je da me
poseti, ali joj na vizu nije udaren pečat."
"Njen se pasoš nalazi na mom stolu", kipteo je Kamel od besa. "Šarif ga je
doneo. Ona čak ni nema vizu!"
"To je stvar tehničke prirode", brzo rekoh. "Ona ima dvojno državljanstvo -
još jedan pasoš. Možeš tako srediti stvari da ispadne kao da je u zemlju ušla
legalnim putem. Napravićeš od Šarifa budalu..."
Kamelov glas je postajao sve slabiji. "Nije mi cilj, gospoñice, da od šefa tajne
policije pravim budalu!" A onda kao da je malo smekšao. "Iako se to protivi
mom zdravom razumu, pokušaću da pomognem. Slučajno znam ko je mlada
dama. Poznavao sam njenog dedu. Bio je blizak prijatelj moga oca. U Engleskoj
su zajedno igrali šah."
Vidi, vidi - ovo postaje sve zamršenije! Mahnuh Lili, koja pokuša da se ugura
u telefonsku kabinu i prisloni uvo uz slušalicu.
"Tvoj otac je igrao šah sa Mordekajem?" ponovih. "Da li je bio ozbiljan
igrač?"
"Zar mi svi to nismo?" odvrati zagonetno Kamel. Trenutak je ćutao; kao da je
razmišljao. Kada je ponovo progovorio, Lili se pored mene ukočila, a ja sam
osetila buru u stomaku. "Znam šta planirate. Posetile ste je, je li tako?"
"Koga to?" pokušah krajnje naivno da upitam.
"Ne pravi se blesava. Ja sam ti prijatelj. Znam šta ti je El-Marad kazao -
znam za čim tragaš. Draga moja devojčice, igraš opasnu igru. Ti ljudi su ubice,
svi odreda. Nije teško pogoditi kuda si se uputila - čuo sam glasine o tome šta je
tamo skriveno. Zar ti nije palo na pamet da će te Šarif tamo takoñe potražiti kada
otkrije da te nema?"
Lili i ja smo zurile jedna u drugu preko slušalice. Da li je ovo trebalo da znači
da je i Kamel igrač?
"Pokušaću da vas pokrijem", nastavi on, "ali očekujem da se vratiš do kraja
nedelje. Šta god radila, nemoj se ranije ni pojavljivati u blizini svoje ili moje
kancelarije - i ne pokušavaj ništa preko aerodroma. Ako se ukaže potreba da me
obavestiš o nečemu što je u vezi sa tvojim... projektom... biće najbolje da to
učiniš preko centralne pošte."
Po boji njegovog glasa pogodila sam šta je pod time mislio: svu
korespodenciju treba da obavljam preko Tereze. Mogla sam kod nje da ostavim
Lilin pasoš i uputstva za OPEK pre no što krenemo.
Pre no što smo završili razgovor Kamel mi je poželeo sreću i dodao:
"Probaću da pazim na tebe što je moguće bolje. Ali ako se uvališ u neku pravu
nevolju, moraćeš sama da se snalaziš."
"Zar to svi ne činimo", odvratih, nasmejavši se. Zatim sam citirala El-
Marada: "El-safar Zafar!" Putovati znači pobeñivati. Nadala sam se da će se ta
stara arapska poslovica pokazati tačnom, ali nisam bila baš ubeñena u to. Kada
sam spustila slušalicu, osećala sam se kao da sam prekinula i poslednju vezu sa
stvarnošću.
Bila sam sigurna da je Kamel poslao ova ministarska kola koja su lagano ušla
za nama u Gardaju. Verovatno su to bili stražari koje je poslao da nas štite. Ali
nismo mogli da ih vučemo za sobom u pustinju. Morala sam nešto da smislim.
Nisam poznavala ovaj deo Alžira, ali sam znala da je grad Gardaja, kome
smo se približavale, predstavljao jedan od pet poznatih Pentapolisa, ili "Pet
gradova M'zaba." Dok je Lili kružila unaokolo tražeći benzinsku pumpu,
posmatrala sam raspored grada naspram purpurnih, ružičastih i crvenih stena
koje su nas okružavale, nalik na kakvu formaciju kristalnih stena koja se izdigla
iz mora. To su bili gradovi koje su pominjali u svakoj knjizi o pustinji. Kurbizije
je kazao da se oni drže "prirodnog ritma života". Frenk Lojd Rajt ih je nazivao
najlepšim gradovima na svetu, a boju njihovih struktura od crvenog peska
"bojom krvi - bojom stvaranja." Ali francuska opatica Mirela imala je u svom
dnevniku o njima da kaže još nešto mnogo zanimljivije:
Te gradove su pre hiljadu godina osnovali Ibaditi - "Oni koje je zaposeo
Bog" - koji su verovali da je njima ovladao duh čudne Boginje Meseca, te su ih i
nazvali po njoj: Blistava, Melika - Kraljica...
"Sranje", reče Lili, zaustavivši se kod benzinske pumpe. Kola koja su nas
pratila nastaviše dalje, napraviše zaokret u obliku slova "U" i vratiše se po
gorivo. "Nalazimo se usred nedoñije sa dve budale na vratu, ispred nas je milion
milja peska, pojma nemamo šta tražimo, a to nećemo znati ni kada ga
pronañemo."
Morala sam da se složim sa ovim njenim sumornim zaključkom. Ali stvari će
se uskoro još više pogoršati.
"Biće najbolje da uzmem nešto više benzina", reče Lili, iskočivši iz auta.
Izvadila je snop novčanica i kupila dve kante od po pet galona benzina i još dve
sa vodom, dok je momak na pumpi punio rols do ivice.
"Šta će ti to", upitah je, pošto je smestila rezerve u prtljažnik. "Put za Tasili
prolazi kroz naftno polje Hasi-Mesaoud. Celim putem protežu se tornjevi i
plinske cevi."
"Ali ne i putem kojim mi idemo", obavesti me ona, upalivši motor. "Trebalo
je da bar baciš pogled na onu kartu." Odjednom osetih mučninu u dnu želuca.
Odavde su samo dva puta vodila za Tasili. Jedan se prostirao na istok kroz
naftna polja do Ourgla, zatim se spuštao na jug i izbijao na vrh te oblasti. Čak je
i taj put gotovo sve vreme zahtevao pogon na četiti točka. A onaj drugi, možda
čak dvostruko duži, prolazio je kroz ogoljenu, jalovu ravnicu Tidikelt - jedan od
najsuvljih, najopasnijih delova pustinje, gde je put bio označen trideset stopa
visokim motkama kako bi ga mogli otkopati kada nestane, što se često dešavalo.
Korniš je možda izgledao kao tenk, ali nije imao gusenice potrebne za prelazak
preko dina.
"Ne misliš to valjda ozbiljno", stadoh da uveravam Lili dok se ona izvlačila
sa benzinske pumpe; naši pratioci krenuli su odmah za nama. "Zaustavi kod
najbližeg restorana. Moramo da porazgovaramo."
"I da napravimo strateški plan", složi se ona, bacivši pogled prema
retrovizoru. "Uhvatila me je nervoza zbog ovih momaka."
Na kraju Gardaje pronañosmo jedan mali restoran. Pošto smo se parkirale,
prošle smo kroz hladni pab i ušle u unutrašnje dvorište, u kome su suncobrani
pored stolova i žilave palme urmi bacale senke pri večernjem crvenom sjaju. Svi
stolovi bili su slobodni - bilo je tek šest časova popodne - ali ipak sam uspela da
pronañem kelnera i da naručim sirovo povrće i tadjine, jako začinjen jagnjeći
ragu sa kuskusom.
Lili je već bockala sirovo povrće u ulju kada su stigli naši pratioci i diskretno
se smestili malo podalje od nas.
"Imaš li kakav predlog kako da se otarasimo ovih tikvana?" upita Lili,
ubacivši komad jagnjetine "a la tadjine" u Kariokina usta; kučence joj se
baškarilo u krilu.
"Porazgovarajmo prvo o putu!" rekoh. "Pretpostavljam da odavde do Tasilija
ima nekih četiri stotine milja. Ali ako krenemo južnim putem, biće osam stotina;
ako poñemo tim putem imaćemo problema i sa hranom i gorivom pošto u tom
delu ima malo gradova i daleko su jedan od drugoga - dok u izobilju ima samo
peska."
"Osam stotina milja je sitnica", odvrati Lili. "Sve je ravno. S mojom vožnjom
stići ćemo pre jutra." Zatim je puknula prstima kelneru i naručila šest velikih
boca "Ben Harouna", kisele vode sa juga. "Uostalom, jedino tim putem možemo
stići tamo gde smo naumile. Ne zaboravi da sam ja ta koja je upamtila kartu."
Pre no što sam stigla da prigovorim, bacila sam pogled prema baštenskom
ulazu i prigušeno kriknula. "Ne osvrći se", promrmljah, "stigli su novi gosti."
Dva kršna momka upravo su prošla kroz zavesu od nanizanih perli i uputila
se preko dvorišta sa palmama u nameri da sednu što bliže nama. Ovlaš su nas
okrznuli pogledom, ali zato Kamelovi poslanici s naše druge strane nisu skidali
pogled s njih. Prvo su dobro osmotrili pridošlice, a zatim se zgledali i meni je
bilo jasno zašto. Jednog od ovih delija videla sam poslednji put na aerodromu
kako miluje pištolj, a drugi me je povezao iz bistroa one noći kada sam stigla u
Alžir - poklon tajne policije.
"Šarif ipak nije zaboravio na nas", obavestih Lili, uzimajući novi zalogaj.
"Lica nikada ne zaboravljam, a možda ih je upravo i odabrao zbog toga. Obojica
su me ranije već videla."
"Ali nisu mogli da nas slede na onom praznom putu", ostade ona uporna.
"Primetila bih ih isto kao i one druge."
"Praćenje s nosom nabijenim u zemlju izišlo je iz mode zajedno sa Šerlokom
Holmsom", primetih.
"Hoćeš da kažeš da su nam nešto prikačili za kola - nešto kao radar!"
prošaputa ona svojim promuklim glasom. "Kako bi mogli da nas slede, a mi da
ih ne vidimo!"
"Bingo, dragi moj Votsone", rekoh tihim glasom. "Zabavi ih dvadesetak
minuta, a ja ću pronaći bubicu i oduvati je. Elektronski ureñaji su mi slabost."
"Znam i ja neke tehnike", šapnu mi Lili i namignu. "Izvini me načas, idem da
napuderišem nos." Ustala je i razvukla usta u osmeh, a zatim mi ubacila Karioku
u krilo. Grmalj koji je upravo ustao da krene za njom zastade kada ona glasno
upita kelnera, koji se nalazio na drugom kraju sale, gde se nalaze "les toilettes".
Grmalj se vrati na mesto.
Sve vreme sam se rvala sa Kariokom kome se izgleda tadjine veoma dopao.
Kada se Lili konačno vratila, zgrabila ga je i gurnula u moju torbu, zatim smo
podelile teške boce sa vodom i uputile se ka vratima.
"Šta se dešava?" prošaputah. Svi koji su nam pravili društvo za večerom
žurno su stali da plaćaju račune dok smo mi odmicale.
"Dečja posla", izgovori ona kada se uputismo ka kolima. "Čelična turpija za
nokte i kamen. Probušila sam creva za dovod goriva i gume - napravila sam
male rupe, tako da im benzin i vazduh lagano isteknu. Provozaćemo ih malo po
pustinji da se izduvaju, a onda će poljubiti put."
"Jednim udarcem dve muve", primetih radosno, dok smo ulazile u korniš.
"Odlično si to obavila!" Ali dok smo izlazile na ulicu primetila sam da je oko
nas bilo parkirano još desetak automobila, koji su verovatno pripadali osoblju
ovog restorana ili obližnjih kafea. "Kako si znala koji od ovih pripada tajnoj
policiji?"
"Nisam." Lili mi uputi šeretski osmeh i krenu niz ulicu. "Da se obezbedim,
sve sam ih izbušila."
Pogrešila sam kada sam pretpostavila da je pred nama, ako krenemo južnim
putem, osam stotina milja. Na preciznom znaku na izlazu iz Gardaje, na kome su
se mogle naći razdaljine svih mesta južno od grada (nije ih bilo baš mnogo),
pisalo je da do Djaneta na južnoj kapiji Tasilija ima 1637 kilometara - što je
preko hiljadu milja. Iako je Lili nameravala brzo da vozi, pitala sam se šta će biti
kada siñemo sa autoputa?
Kao što je Lili predvidela, Kamelovi telohranitelji ostali su bez prevoza posle
otprilike jednog časa, prateći nas kroz sve veći mrak M'zaba. A kao što sam ja
predvidela, Šarifovi momci ostali su toliko iza nas da nam se nije ukazala čast
da prisustvujemo sceni kada izneveravaju svoga šefa, zaustavivši se pored puta.
Kada smo se oslobodile pratilaca, zaustavile smo se u sumraku i ja sam se
zavukla pod veliki korniš. Bilo mi je potrebno pet minuta da uz pomoć
baterijske lampe pronañem mali odašiljač iza stražnje osovine točka. Smrskala
sam ga železnom polugom koju mi je Lili dodala.
Duboko udišući hladni noćni vazduh iznad groblja Gardaje, nekoliko puta
poskočismo, čestitajući jedna drugoj na oštroumnosti, i stadosmo da se tapšemo
po ramenima dok je Karioka pocupkivao oko nas, razvaljujući se od lajanja.
Potom ponovo uskočismo u kola i odjurismo.
Uskoro sam promenila mišljenje o putu koji je Mini izabrala. Mada je
autoput koji je vodio na sever bio možda jednostavniji, tako smo zbunile naše
progonitelje da sada više nisu znali kojim smo putem krenule. Nijedan Arapin
pri zdravoj pameti ne bi ni u snu pomislio da bi dve same žene mogle izabrati
ovaj put - i meni samoj bilo je teško da to sebi predstavim. Puno vremena smo
protraćile na one momke da je već prošlo devet časova kada smo krenule iz
M'zaba i već se dobrano smračilo. Bilo je suviše mračno tako da nisam mogla ni
da čitam knjigu koja mi je ležala u krilu ni da posmatram goli predeo pred
sobom. Malo sam odremala dok je Lili jurila niz dugačak, pravi put, kako bih
mogla da je zamenim.
Trebalo nam je deset časova da preñemo Hamadu i presečemo na jug kroz
dine Touata; već je svanjivalo. Srećom, putovanje je prolazilo sasvim mirno -
možda suviše mirno. Imala sam neprijatno osećanje da nas sreća polako napušta.
Počela sam da razmišljam o pustinji.
U planinama kroz koje smo prolazili juče u podne bilo je samo pet-šest
stepeni. U Gardaji je u sumrak bilo možda za koji stepen toplije, a dine su u
ponoć, iako je bio pozni jun, ipak bile hladne i mokre od rose. Ali sada je bila
zora i nalazile smo se u ravnici Tidikelt, obodu prave pustinje - u kojoj pesak i
vetar zamenjuju palme, biljke i vodu - a još nas je čekalo četiri stotine pedeset
milja. Jedina odeća koju smo ponele bila je ona na nama, a od hrane smo imale
samo nekoliko boca gazirane vode. Ali to nije bilo ono najgore. Lili me prenu iz
misli.
"Ispred nas je nekakva rampa", reče ona napetim glasom, zagledavši se kroz
vetrobran poprskan insektima i zaslepljen jarkom svetlošču izlazećeg sunca.
"Liči mi na granični prelaz... ne znam šta je to. Da pokušamo?"
Nema sumnje, ispred nas se nalazila kućica sa motkom ofarbanom na pruge
koju čovek uvek povezuje sa graničnom stražarnicom - i to usred pustinje.
Izgledala je neobično i neprimereno mestu usred ove nepregledne i prazne
divljine.
"Izgleda da nam ništa drugo ne preostaje", odvratih. Poslednje skretanje
ostalo je preko stotinu milja iza nas. Šta je, tu je - ovo je bio jedini put u blizini.
"Zašto su baš ovde postavili rampu?" upita Lili napetim glasom, nastavivši
napred.
"Možda je sanitarna inspekcija", primetih, pokušavši da se našalim. "Nema
mnogo onih koji su dovoljno ludi da nastave dalje. Ti znaš šta se tamo nalazi,
zar ne?"
"Ništa?" stade ona da nagaña. Smeh nas malo opusti. Obe smo se zabrinule
zbog iste stvari: kakvi su bili zatvori u ovom delu pustinje. Jer upravo tamo
ćemo se naći ako otkriju ko smo - i šta smo učinile sa prevoznim sredstvima
koja su pripadala ministru OPEK-a i šefu tajne policije.
"Samo bez panike", rekoh, dok smo usporavale ispred prepreke. Iz kućice
iziñe stražar, jedan niski momak sa brkovima, koji je izgledao kao da ga je
zaboravila Legija Stranaca kada se pokupila i otišla. Posle podužeg razgovora na
mom osrednjem francuskom shvatila sam da je tražio neku vrstu dozvole za
prolazak.
"Dozvole?" zavrišta Lili i umalo ga ne pljunu. "Potrebna nam je dozvola da
uñemo u ovu i od Boga i od ljudi zaboravljenu rupu na zemlji?"
A ja učtivo izgovorih na francuskom: "A kakva je, gospodine, svrha te
dozvole koja nam je potrebna?"
"To je dozvola za El-Tanzerouft - Pustinju Žeñi", stade on da me uverava.
"Vlada mora da vam pregleda kola i da vam izda potvrdu da ste zdrave."
"Plaši se da kola neće izdržati", obavestih Lili. "Napunimo mu šake srebrom i
pustimo ga da sam obavi pregled. Pa da krenemo dalje."
Kada je stražar ugledao boju našeg novca i pošto je Lili prolila nekoliko suza,
zaključio je da je i on dovoljno važna ličnost i da nam može izdati vladinu
dozvolu. Zagledao je naše kante sa benzinom i vodom, zatim stao da se divi
velikom srebrnom ukrasu na haubi koji je predstavljao neku krilatu i prsatu lutku
i zadivljeno se zacerekao kada je primetio nalepnice na kojima je pisalo
"Švajcarska" i "F" za Francusku. Sve je išlo kako treba dok nam nije kazao da
možemo podići pokretni krov i proći.
Lili se nelagodno zagledala u mene. Nisam shvatala u čemu je problem. "Da
li to na francuskom znači ono što mislim da znači?" upita ona.
"Rekao je da možemo da brišemo", stadoh da je uveravam, krenuvši nazad ka
kolima.
"Mislim na onaj deo o krovu. Zar stvarno moram da ga podignem?"
"Pa, razume se. Ovo je pustinja. Za nekoliko časova biće sto stepeni u hladu -
samo što tamo nema hlada. A da i ne pominjem šta pesak napravi od frizure..."
"Ne mogu!" siknu ona na mene. "Nema krova!"
"Prevalili smo preko osam stotina milja od Alžira u kolima koja ne mogu da
savladaju pustinju?!" Glas mi je postajao sve piskutaviji. Stražar je već bio u
kućici i spremao se da podigne rampu, ali je zastao.
"Razume se da će je savladati", reče ona ljutito, skliznuvši na vozačevo
sedište. "Ovo je najbolji automobil koji je ikada napravljen. Ali nema krova.
Slomio se i Hari je rekao da će ga popraviti, ali nikada to nije učinio. Meñutim,
mislim da je naš trenutni problem..."
"Naš trenutni problem je to što", stadoh da se derem na nju, "nameravaš da
kreneš u najveću pustinju na svetu bez krova nad glavom! Zar hoćeš da nas
ubiješ?"
Naš mali stražar možda nije razumeo engleski, ali shvatio je da se nešto
dešava. Tada se iza nas zaustavio veliki kamion hladnjača i stao da trubi. Lili mu
mahnu, upali motor i pomeri korniš u stranu kako bi veliki kamion mogao da
proñe. Stražar ponovo iziñe da pregleda vozačeve isprave.
"Uopšte ne shvatam zašto se uzbuñuješ", reče Lili. "Kola imaju
klimatizaciju."
"Klimatizaciju!" ponovo zavrištah. "Klimatizaciju? To će nam baš mnogo
pomoći kada sunce pripeče i kada se digne peščana oluja!..." Upravo sam počela
da se zagrevam kada se stražar vrati u kućicu da podigne rampu i propusti
kamion čiji je vozač, bez sumnje, bio dovoljno razuman i odveo svoje vozilo na
pregled pre no što se uputio u sedmi krug pakla.
Pre no što sam shvatila šta se dešava, Lili je pritisla gas. Podigavši oblak
peska, vratila se na put i prošla kroz rampu odmah iza kamiona. Sagla sam glavu
kada se čelična šipka obrušila i, zamalo me promašivši, lupila o stražnji deo
korniša. Začuo se mučni zvuk trenja metala o metal dok je šipka parala glatke,
stražnje branike. Stražar je istrčao iz kućice i stao da vrišti nešto na arapskom -
ali moj glas zaglušio je njegove reči.
"Umalo me nisi skratila za glavu!" stadoh da urlam. Kola se opasno zaneše
ka ivici puta. Udarila sam o vrata sa svoje strane; a onda videh, na svoj užas, da
slećemo s puta i ulećemo u duboki pesak.
Obuze me užas - ništa nisam videla. Oči, nos, grlo, sve mi je bilo puno peska.
Nalazile smo se u crvenoj izmaglici. Jedini zvuk koji sam čula bilo je Kariokino
isprekidano kašljucanje ispod sedišta i zvuk sirene džinovskog kamiona koji mi
se učini opasno blizu.
Kada isplivasmo na svetlost dana, to jest kada se pesak slio sa velikih bokova
Korniša, videh da su nam točkovi ponovo na čvrstom asfaltu i da se kola nalaze
- nekim čudom - trideset jardi ispred hladnjače, kao i da se dalje kotrljaju putem.
Bila sam besna na Lili, ali i bez reči od iznenañenja.
"Kako smo dospele ovamo?" upitah, provlačeći prste kroz kosu kako bih
istresla škripavi pesak.
"Nije mi jasno zašto se Hari uopšte mučio da mi nañe šofera", primeti Lili
radosno, kao da se ništa nije dogodilo. Kola, lice i haljina bili su joj potpuno
prekriveni tankim, puderastim slojem peska. "Oduvek sam volela da vozim. Baš
je ovde lepo. Kladim se da sam upravo postala najbrži vozač na suvom meñu
šahistima..."
"Zar ti nije palo na pamet", prekinuh je, "da čak i ako preživimo, taj momak
tamo pozadi možda ima telefon? Šta ako nas prijavi? Šta ako javi onima
napred?"
"Kojima napred?" frknu prezrivo Lili. "Ne bih rekla da se ovuda često
muvaju patrole."
Bila je, razume se, u pravu. Niko se neće uzbuditi oko nas i krenuti ovamo, u
ovu nedoñiju, samo zato što smo zaobišle inspekciju za kola.
Vratih se dnevniku francuske opatice Mirele, i nastavih da čitam tamo gde
sam prethodnog dana stala:
I tako sam iz Kardaje krenula na istok preko suve Čebkhe i kamenitih ravnica
Hamade, u pravcu Tasili n'Ajjera koji leži na obodu Libanske pustinje. Kada
sam kretala, sunce je izgrejalo iznad crvenih dina da me povede ka onome što
sam tražila...
Istok - bio je to pravac iz koga je svakog jutra sunce izgrevalo, dižući se
iznad libanske granice i obasjavajući kanjon Tasilija u koji smo se i mi uputile.
Ali ako je sunce izlazilo na istoku, zašto nisam odmah primetila da se upravo
raña, crveno i okruglo, na mestu gde je trebalo da se nalazi sever, dok smo se
kotrljale putem, udaljujući se od rampe kod Ain Salaha - u pravcu
beskonačnosti?
Lili je satima vozila po beskrajnoj traci dvosmernog puta koji je poput
dugačke, dugačke zmije krivudao izmeñu dina. Postala sam dremljiva od
vrućine, a Lili - koja je za volanom provela već blizu dvadeset časova, a nije
spavala dvadeset četiri - dobila je zeleni podvaljak, a vrh nosa bio joj je crven od
velike sparine.
Poslednja četiri časa temperatura je neprestano rasla - tačnije od trenutka
kada smo prošle rampu na putu. Sada je bilo deset časova i na ugrañenim
mernim instrumentima u kolima stajalo je da je temperatura vazduha
neverovatnih 120 stepeni Farenhajta, kao i da se nalazimo na nadmorskoj visini
od pet stotina stopa. To nije bilo moguće. Protrljala sam oči pune peska i
pogledala ponovo.
"Nešto nije u redu", obavestih Lili. "Ravnice kojima smo se kretali mora da
su bile gotovo na nivou mora, a Ain Salah smo ostavile za sobom pre četiri časa.
Do sada je trebalo da se nalazimo na nekoliko hiljada stopa nadmorske visine i
da idemo ka središtu pustinje. Takoñe je mnogo toplije nego što bi trebalo da
bude u ovo doba dana."
"I to nije sve", složi se Lili glasom promuklim od vrućine. "Još pre pola sata
trebalo je da naiñemo na skretanje, prema Mininim uputstvima. Ali nismo..." U
tom trenutku sam uočila pravac kretanja sunca.
"Zašto je onaj momak kazao da nam je potrebna dozvola za kola?" upitah,
pomalo histerično. "Zar nije rekao da je to zbog El-Tanzesroufta - Pustinje Žeñi?
Blagi Bože..." Iako su svi znaci bili ispisani na arapskom, a ja se nisam
prethodno potrudila da proučim karte Sahare, počeo je da me nagriza užasan crv
sumnje.
"U čemu je stvar?" povika Lili, nervozno me pogledavši.
"Rampa kroz koju si protutnjala nije bila Ain Salah", iznenada shvatih.
"Mislim da smo noćas negde pogrešno skrenule. Uputile smo se na jug u slanu
pustinju! Idemo prema Maliju!"
Lili je zaustavila kola nasred autoputa. Lice, koje joj se već gadno ljuštilo,
poprimi očajan izraz. Oslonila je čelo o volan, a ja joj spustih šaku na rame. Obe
smo znale da sam u pravu. "Šta ćemo sada?"
Izgleda da smo se prerano našalile na račun toga da iza one rampe nema više
ničega. Čula sam razne priče o Pustinji Žeñi. Na celoj Zemlji nije bilo užasnijeg
mesta. Čak se i čuvena Prazna Četvrt u Arabiji mogla preći na kamili, ali ovo je
bio kraj sveta - pustinja u kojoj ništa živo nije moglo da opstane. Pored nje su
visoravni koje smo slučajno promašili ličile na izgubljeni raj. Kažu da su ovde
temperature, kada se čovek spusti na nadmorsku visinu nižu od morske, tako
visoke da se na pesku može ispeći jaje i da se voda istog časa pretvara u paru.
"Mislim da bi trebalo da krenemo nazad", rekoh Lili koja je i dalje sedela
pognuta. "Preñi na moje mesto, pusti mene da vozim. Uključićemo klimatizaciju
- izgledaš bolesno."
"Ako je uključimo, motor će se samo još više zagrejati", odvrati ona dubokim
glasom, podigavši glavu. "Nemam pojma kako je moglo da mi se desi da
promašim put. Zamenićemo mesta, ali samo da znaš da nas neće dočekati
podignuta rampa ako se vratimo."
Bila je u pravu, ali šta nam je drugo preostalo? Pogledala sam je i primetila
da su joj usne popucale od vrućine. Izišla sam iz kola i otišla do prtljažnika.
Pozadi su se nalazila dva zimska prekrivača. Jedan sam obmotala sebi oko glave
i ramena, a drugi ponela da zamotam Lili. Izvukla sam Karioku ispod sedišta;
jezičak mu je bio gotovo potpuno suv i mlitavo mu je visio iz usta. Podigla sam
mu glavu i usula mu malo vode u grlo. Zatim sam otišla da zavirim pod haubu.
Nekoliko puta sam odlazila od prednjeg do zadnjeg dela kola da bih sipala
benzin i vodu. Nisam htela da povećavam Lilinu potištenost, ali greška koju je
noćas počinila mogla bi da nas doñe glave. Sudeći po tome kako je rezervoar
proždrao prvu kantu vode, činilo se da ovim kolima nećemo stići do cilja, čak
iako se vratimo nazad. Pošto su stvari tako stajale, slobodno smo mogle i da
nastavimo napred.
"Onaj kamion je i dalje iza nas?" upitah, smestivši se na vozačevo sedište i
pokrenuvši auto. "Ako nastavimo napred, pa čak i ako motor proključa, moraće
na kraju ipak da se pojavi. Poslednjih dve stotine milja nismo primetili nijedan
izlazak s autoputa osim ukrštanja sa nekim prašnjavih puteljcima."
"Ako si ti za to i ja sam", izgovori ona slabim glasom. Zatim me pogleda,
osmehnuvši se, a usne joj još malo popucaše. "Kada bi samo Hari sada mogao
da nas vidi."
"Konačno smo se sprijateljile - oduvek je to želeo." Uzvratih joj uz lažni
pobedonosni osmeh.
"Aha", složi se Lili. "Pravi način da se umre."
"Još nismo mrtve", odvratih. Ali dok sam promatrala zaslepljujuće sunce
kako se i dalje uzdiže na sprženom, belom nebu, upitala sam se koliko će još to
dugo potrajati...
Znači, ovako je izgledalo hiljadu milja peska, razmišljala sam dok sam
pažljivo upravljala velikim kornišom, ne prelazeći četrdeset milja na sat, kako
voda ne bi proključala. Podsećala je na veliki crveni okean. Zašto nije bila žuta,
bela ili prljavo siva poput drugih pustinja? Stene pretvorene u prah svetlucale su
poput kristala, obasjane sunčevim toplim sjajem, blistavije od peščanika, tamnije
od cimeta. Dok sam slušala kako mašina lagano isparava vodu i posmatrala
termostat kako pokazuje sve veće vrednosti, pustinja nas je nemo čekala dokle je
oko dopiralo - čekala poput tamnocrvene večnosti.
Morala sam s vremena na vreme da zaustavljam kola kako bi se motor bar
malo rashladio, ali onda je živa u spoljašnjem termostatu prelazila sto trideseti
podeok Farenhajtove lestvice, a to je bila temperatura koju nisam ni mogla da
zamislim van pećnice. Kada sam stala da podignem haubu, primetila sam da
boja na prednjem delu korniša počinje da se ljušti. Cipele su mi bile potpuno
mokre od znoja, ali kada sam se sagnula da ih skinem nisam naišla na znoj.
Koža na naduvenim stopalima popucala mi je od vrućine - cipele su bile pune
krvi. Osetila sam gañenje. Ponovo sam obula cipele, vratila se u kola i nastavila
da vozim.
Još pre mnogo milja skinula sam košulju i obmotala je oko volana na
mestima na kojima je koža popucala i stala da se ljušti. Krv u mozgu mi je
ključala; osećala sam kako mi zagušujuća toplota prži pluća. Kada bismo samo
uspele da izdržimo do zalaska sunca, mogle bismo preživeti još jedan dan.
Možda će neko naići i spasiti nas - možda će naići onaj kamion koji smo ostavile
za sobom. Ali čak se i taj džinovski kamion lagano pretvarao u stvar iz mašte, na
fatamorganu sećanja.
Bilo je dva sata posle podne - igla na termostatu približila se 140. podeoku -
kada sam prvi put nešto primetila. U početku sam mislila da mi je mozak
proključao i da haluciniram, da odista vidim fatamorganu. Učinilo mi se da
pesak počinje da se pokreće.
Nije bilo ni daška vetra, pa kako je onda pesak mogao da se pokreće? Ali
pokretao se. Malo sam usporila, a zatim i stala. Lili je spavala na stražnjem
sedištu; i ona i Karioka bili su prekriveni zimskim prekivačem.
Omirisala sam vazduh i stala da osluškujem. Okruživao me je miran, težak
vazduh koji uvek najavljuje oluju - ona glatka tišina, užasavajući vakuum zvuka
koji se javlja samo pred najužasnije vrste oluja: tornada... uragane. Nema
sumnje da se nešto spremalo, ali šta?
Iskočila sam, skinula sa sebe ćebe i prostrla ga preko pregrejane haube kako
bih mogla da s popnem na nju i osmotrim okolinu. Uspravivši se na haubi,
stadoh da osmatram obzorje. Na nebu se nije videlo baš ništa, ali dokle god mi
je pogled dosezao, preko pustinje se kretao pesak - lagano je puzio poput kakve
žive stvari. Stresla sam se uprkos tutnjavoj, bolnoj toploti.
Skočila sam nazad na tle i otišla da probudim Lili; povukla sam prekrivač
koji ju je natkriljavao. Ona se mlitavo uspravila - lice joj je već bilo puno
prišteva.
"Nestalo nam je benzina!" reče ona uplašeno. Glas joj je bio promukao, usne
i jezik otečeni.
"Sa kolima je još sve u redu", obavestih je. "Ali nešto se približava. Ne znam
šta."
Karioka je ispuzao ispod ćebeta i stao da cvili dok je podozrivo zurio u pesak
koji se kretao oko nas. Lili ga pogleda, a zatim podiže uplašeni pogled ka meni.
"Oluja?" upita ona.
Klimnuh. "Mislim da jeste. Mislim da ovde ne možemo da se nadamo kiši -
sigurno je posredi peščana oluja. Moglo bi biti veoma gadno."
Nisam htela da je gnjavim činjenicom da zahvaljujući njoj nemamo nikakav
zaklon. Možda nam ne bi pomoglo ni da ga imamo. Na mestu kao što je ovo,
gde putevi mogu biti zatrpani nanosima visine do trideset stopa, i nas bi mogla
da zadesi ista sudbina. Ne bismo imali nikakvih izgleda čak ni kada bi ova
prokleta kola imala krov - čak nam ne bi pomoglo ni da puzimo ispod nanosa.
"Mislim da bi trebalo da pokušamo da je preteknemo", izjavih odlučnim
glasom, kao da sam znala o čemu govorim.
"Odakle dolazi?" upita Lili.
Slegnuh ramenima. "Ne mogu da je vidim, ne mogu da je namirišem, niti da
je osetim", obavestih je. "Ne pitaj me kako, ali znam da je tamo." To je znao i
Karioka, koji se tresao od straha. Nemoguće da smo oboje grešili.
Ponovo pokrenuh kola i pritisnuh gas do daske. Dok smo šibale kroz groznu
jaru, osetila sam kako me obuzima pravi strah. Poput Ičaboda Krejna koji je
bežao pred užasnim bezglavim duhom Uspavane Šupljine, trkala sam se sa
olujom koju nisam ni videla ni čula. Vazduh je postajao sve teži i teži i obavijao
nam je lica poput vrelog vatrenog ćebeta. Lili i Karioka nalazili su se na
prednjem sedištu pored mene i zurili ispred sebe kroz vetrobran prekriven
tankim slojem peska dok su se kola kotrljala prema nemilosrdnom crvenom
sjaju. A onda sam začula zvuk.
U početku sam mislila da mi se samo pričinjava, da mi u ušima zuji usled
peska koji je bez prestanka grebao po metalu kola. Na haubi i ukrasnoj masci
više nije bilo ni traga od boje - pesak ju je izjeo do golog metala. A zvuk je
postajao sve glasniji i glasniji i podsećao je na lagano zujanje kakvo ispušta
električna testera ili muva. Nastavila sam da se krećem, ali sa strahom. I Lili ga
je čula, pa se okrenula ka meni; nisam želela da se zaustavim kako bih otkrila šta
je posredi. Plašila sam se da već znam uzrok.
Zvuk je postajao sve glasniji i činilo se da zaglušuje sve oko nas. Pesak pored
puta već je počeo da se podiže u oblačićima, i poigrava po asfaltu, a zvuk je i
dalje bivao sve snažniji, dok nije postao gotovo zaglušujući. Iznenada sam
skinula nogu sa papučice za gas, a Lili je ščepala šofersku tablu noktima
crvenim kao krv. Zvuk je divlje protutnjao iznad naših glava, te umalo nisam
sletela s puta pre no što sam pronašla kočnicu.
"Avion!" vrisnu Lili - a ja joj se istog časa pridružih. Zagrlismo se dok su
nam suze štipale oči. Avion je preleteo tačno iznad nas i počeo naočigled nama
da se spušta na udaljenosti manjoj od stotinu jardi na pistu u pustinji!
Posle putovanja od deset dana nailazi se na slani brežuljak, izvor i
nenastanjeno područje. Pored ovoga uzdiže se planina Atlas, u obliku vitke
kupe, toliko visoka da kažu kako se njen vrh ne može videti ni leti ni zimi jer je
večito obavijen oblacima.
Domoroci su po ovoj planini dobili ime "Atlantinjani", a oni je zovu
"Nebeski stub". Priča se da se ti ljudi ne hrane živim stvorovima i da nikada ne
sanjaju.
Ljudi Peščanog pojasa, 'Istorija' (454. pre n. e.), Herodot
Dok se Lilin veliki korniš spuštao niz Erge na putu ka oazi kod Gardaje,
ugledala sam beskrajne milje tamnocrvenog peska koji se odatle prostirao u
svim pravcima.
Geografija Alžira na karti izgleda krajnje jednostavna: Alžir podseća na
pehar postavljen naopako. Kroz grlić na dnu, na granici sa Marokom kao da je
isticala voda u obližnje zemlje zapadne Sahare i Mauritaniju. Drška se sastojala
iz dva dela: pedeset milja širok potez navodnjavanog tla duž severne obale i
planinske trake dugačke tri stotine milja nešto južnije od prvog poteza. Ostatak
zemlje - gotovo milion kvadratnih milja - sačinjavala je pustinja.
Lili je vozila. Putovale smo već pet časova i prešle trista šezdeset milja oštrih
planinskih zavoja na putu ka pustinji; Karioka se zbog ovog našeg junaštva
zavukao pod sedište i cvileo. Zavoje uopšte nisam primećivala. Bila sam suviše
zaokupljena prevodeći naglas dnevnik koji nam je Mini dala - priče o mračnoj
tajni, nastanku Terora u Francuskoj, a ispod svega toga dvestogodišnja potraga
francuske opatice Mirele za tajnom Monglanske garniture. Ista potraga u koju
smo se i nas dve upustile.
Sada je bilo jasno kako je Mini saznala istoriju garniture - njenu tajanstvenu
moć, kako je otkrila da se u njoj krije formula i da figurama predstoji
smrtonosna igra. Igra koja se nastavljala iz pokolenja u pokolenje vrbujući
igrače isto onako kao što smo Lili i ja, Solarin i Nim - a možda i sama Mini - bili
uvučeni u nju. Ta se igra odvijala upravo na ovom terenu kojim smo se sada
kretali.
"Sahara", rekoh, podigavši pogled sa knjige kada smo počele da se spuštamo
u Gardaju. "Znaš li ti da ovo nije uvek bila najveća pustinja na svetu. Pre mnogo
miliona godina, Sahara je bila najveće svetsko more na kopnu. Tako su nastali
sva ta sirova nafta i tečan prirodni gas - sićušne morske životinje i biljke su se
raspale i pretvorile u gasove. Alhemija prirode."
"Ma nemoj?" suvo prokomentarisa Lili. "E pa, moj pokazivač goriva kazuje
da moramo negde stati i sipati malo tih morskih oblika života. Mislim da će biti
najbolje da to uradimo u Gardaji. Na Mininoj karti nisam primetila baš puno
gradova duž našeg puta."
"Nisam je videla", primetih, misleći na kartu koju je Mini nacrtala i odmah
potom uništila. "Nadam se da imaš dobro pamćenje."
"Ja sam šahistkinja", odvrati Lili kao da to sve objašnjava.
"Ovaj grad, Gardaja, nekada se zvao Kardaja", primetih, vrativši se dnevniku.
"Naša prijateljica Mirela izgleda da se ovde zaustavila 1793. godine." Nastavih
da čitam:
I stigosmo u mesto Kardaju, koje je dobilo ime po berberskoj boginji Kar -
Mesec - koju su Arapi zvali "Libija" - mokra od kiše. Vladala je kopnenim
morem koje se protezalo od Nila do Atlantskog okeana; njen sin Feniks osnovao
je Fenićansko carstvo; priča se da joj je otac bio sam Posejdon. U svakoj zemlji
ima drugačije ime: Ištar, Astarte, Kali, Sibela. Iz nje izvire sav život kao iz
mora. U ovoj zemlji zovu je Bela Kraljica.
"Blagi Bože", reče Lili, pogledavši me kada je usporila da bi skrenula za
Gardaju. "Hoćeš da kažeš da je ovo mesto dobilo ime po arhenemezis? Možda
ćemo se spustiti na belo polje!"
Toliko smo se zadubile u prelistavanje dnevnika, tražeći nove podatke da
nisam ni primetila tamnosivi reno iza nas, dok mu kočnice nisu zaškripale da bi
sa glavnog puta skrenuo za nama ka Gardaji.
"Zar ta ista kola nismo već negde videli?" upitah Lili.
Ona potvrdno klimnu, ne skidajući pogled s puta. "U Alžiru", odvrati ona
mirno. "Bila su parkirana tri mesta od nas na ministarskom parkiralištu. Unutra
su bila ista ova dva momka; prestigli su nas u planinama pre možda jednog sata,
tako da sam ih dobro pogledala. Od tada se ne odvajaju od nas. Misliš li da naš
prijatelj Šarif ima neke veze s ovim?"
"Ne", odvratih, posmatrajući ih u bočnom ogledalu. "To su ministarska kola."
Znala sam i ko ih je poslao.
Bila sam uznemirena još od kada smo napustili Alžir. Posle razgovora sa
Mini u Kazbahu nazvala sam Kamela iz javne telefonske govornice na trgu kako
bih ga obavestila da ću nekoliko dana biti odsutna. Pobesneo je.
"Jesi li poludela?" stao je da se dere; veza je bila ionako slaba. "Dobro znaš
da je stanje trgovačkog modela u ovom času za mene kritično! Najkasnije do
kraja nedelje moram imati te brojke! Taj tvoj projekat mora biti što je pre
moguće završen."
"Brzo se vraćam", rekoh. "Uostalom, sve sam uradila. Sakupila sam podatke
iz svih zemalja iz kojih si želeo i većinu sam unela u kompjutere u Sonatraku.
Mogu ti ostaviti listu sa uputstvima za programe - svi su gotovi."
"Gde se trenutno nalaziš?" prekide me Kamel; imala sam osećaj da će kroz
liniju skočiti na mene. "Prošlo je jedan. Trebalo je odavno da si na poslu. Na
svom mestu na parkiralištu zatekao sam onaj smešni auto i poruku. A upravo u
ovom trenutku Šarif je pred mojim vratima i traži tebe. Kaže da se baviš
krijumčarenjem automobila, da skrivaš ilegalne imigrante - i još nešto o nekom
opakom psu! Da li bi, molim te, bila ljubazna da mi objasniš šta se dogaña?"
Divno. Ako naletim na Šarifa pre no što obavim ovaj zadatak, naći ću se u
sosu. Morala sam Kamela da uputim u stvari - bar delimično. Ponestajalo mi je
saveznika.
"U redu", pristadoh. "Jedna moja prijateljica je u nevolji. Došla je da me
poseti, ali joj na vizu nije udaren pečat."
"Njen se pasoš nalazi na mom stolu", kipteo je Kamel od besa. "Šarif ga je
doneo. Ona čak ni nema vizu!"
"To je stvar tehničke prirode", brzo rekoh. "Ona ima dvojno državljanstvo -
još jedan pasoš. Možeš tako srediti stvari da ispadne kao da je u zemlju ušla
legalnim putem. Napravićeš od Šarifa budalu..."
Kamelov glas je postajao sve slabiji. "Nije mi cilj, gospoñice, da od šefa tajne
policije pravim budalu!" A onda kao da je malo smekšao. "Iako se to protivi
mom zdravom razumu, pokušaću da pomognem. Slučajno znam ko je mlada
dama. Poznavao sam njenog dedu. Bio je blizak prijatelj moga oca. U Engleskoj
su zajedno igrali šah."
Vidi, vidi - ovo postaje sve zamršenije! Mahnuh Lili, koja pokuša da se ugura
u telefonsku kabinu i prisloni uvo uz slušalicu.
"Tvoj otac je igrao šah sa Mordekajem?" ponovih. "Da li je bio ozbiljan
igrač?"
"Zar mi svi to nismo?" odvrati zagonetno Kamel. Trenutak je ćutao; kao da je
razmišljao. Kada je ponovo progovorio, Lili se pored mene ukočila, a ja sam
osetila buru u stomaku. "Znam šta planirate. Posetile ste je, je li tako?"
"Koga to?" pokušah krajnje naivno da upitam.
"Ne pravi se blesava. Ja sam ti prijatelj. Znam šta ti je El-Marad kazao -
znam za čim tragaš. Draga moja devojčice, igraš opasnu igru. Ti ljudi su ubice,
svi odreda. Nije teško pogoditi kuda si se uputila - čuo sam glasine o tome šta je
tamo skriveno. Zar ti nije palo na pamet da će te Šarif tamo takoñe potražiti kada
otkrije da te nema?"
Lili i ja smo zurile jedna u drugu preko slušalice. Da li je ovo trebalo da znači
da je i Kamel igrač?
"Pokušaću da vas pokrijem", nastavi on, "ali očekujem da se vratiš do kraja
nedelje. Šta god radila, nemoj se ranije ni pojavljivati u blizini svoje ili moje
kancelarije - i ne pokušavaj ništa preko aerodroma. Ako se ukaže potreba da me
obavestiš o nečemu što je u vezi sa tvojim... projektom... biće najbolje da to
učiniš preko centralne pošte."
Po boji njegovog glasa pogodila sam šta je pod time mislio: svu
korespodenciju treba da obavljam preko Tereze. Mogla sam kod nje da ostavim
Lilin pasoš i uputstva za OPEK pre no što krenemo.
Pre no što smo završili razgovor Kamel mi je poželeo sreću i dodao:
"Probaću da pazim na tebe što je moguće bolje. Ali ako se uvališ u neku pravu
nevolju, moraćeš sama da se snalaziš."
"Zar to svi ne činimo", odvratih, nasmejavši se. Zatim sam citirala El-
Marada: "El-safar Zafar!" Putovati znači pobeñivati. Nadala sam se da će se ta
stara arapska poslovica pokazati tačnom, ali nisam bila baš ubeñena u to. Kada
sam spustila slušalicu, osećala sam se kao da sam prekinula i poslednju vezu sa
stvarnošću.
Bila sam sigurna da je Kamel poslao ova ministarska kola koja su lagano ušla
za nama u Gardaju. Verovatno su to bili stražari koje je poslao da nas štite. Ali
nismo mogli da ih vučemo za sobom u pustinju. Morala sam nešto da smislim.
Nisam poznavala ovaj deo Alžira, ali sam znala da je grad Gardaja, kome
smo se približavale, predstavljao jedan od pet poznatih Pentapolisa, ili "Pet
gradova M'zaba." Dok je Lili kružila unaokolo tražeći benzinsku pumpu,
posmatrala sam raspored grada naspram purpurnih, ružičastih i crvenih stena
koje su nas okružavale, nalik na kakvu formaciju kristalnih stena koja se izdigla
iz mora. To su bili gradovi koje su pominjali u svakoj knjizi o pustinji. Kurbizije
je kazao da se oni drže "prirodnog ritma života". Frenk Lojd Rajt ih je nazivao
najlepšim gradovima na svetu, a boju njihovih struktura od crvenog peska
"bojom krvi - bojom stvaranja." Ali francuska opatica Mirela imala je u svom
dnevniku o njima da kaže još nešto mnogo zanimljivije:
Te gradove su pre hiljadu godina osnovali Ibaditi - "Oni koje je zaposeo
Bog" - koji su verovali da je njima ovladao duh čudne Boginje Meseca, te su ih i
nazvali po njoj: Blistava, Melika - Kraljica...
"Sranje", reče Lili, zaustavivši se kod benzinske pumpe. Kola koja su nas
pratila nastaviše dalje, napraviše zaokret u obliku slova "U" i vratiše se po
gorivo. "Nalazimo se usred nedoñije sa dve budale na vratu, ispred nas je milion
milja peska, pojma nemamo šta tražimo, a to nećemo znati ni kada ga
pronañemo."
Morala sam da se složim sa ovim njenim sumornim zaključkom. Ali stvari će
se uskoro još više pogoršati.
"Biće najbolje da uzmem nešto više benzina", reče Lili, iskočivši iz auta.
Izvadila je snop novčanica i kupila dve kante od po pet galona benzina i još dve
sa vodom, dok je momak na pumpi punio rols do ivice.
"Šta će ti to", upitah je, pošto je smestila rezerve u prtljažnik. "Put za Tasili
prolazi kroz naftno polje Hasi-Mesaoud. Celim putem protežu se tornjevi i
plinske cevi."
"Ali ne i putem kojim mi idemo", obavesti me ona, upalivši motor. "Trebalo
je da bar baciš pogled na onu kartu." Odjednom osetih mučninu u dnu želuca.
Odavde su samo dva puta vodila za Tasili. Jedan se prostirao na istok kroz
naftna polja do Ourgla, zatim se spuštao na jug i izbijao na vrh te oblasti. Čak je
i taj put gotovo sve vreme zahtevao pogon na četiti točka. A onaj drugi, možda
čak dvostruko duži, prolazio je kroz ogoljenu, jalovu ravnicu Tidikelt - jedan od
najsuvljih, najopasnijih delova pustinje, gde je put bio označen trideset stopa
visokim motkama kako bi ga mogli otkopati kada nestane, što se često dešavalo.
Korniš je možda izgledao kao tenk, ali nije imao gusenice potrebne za prelazak
preko dina.
"Ne misliš to valjda ozbiljno", stadoh da uveravam Lili dok se ona izvlačila
sa benzinske pumpe; naši pratioci krenuli su odmah za nama. "Zaustavi kod
najbližeg restorana. Moramo da porazgovaramo."
"I da napravimo strateški plan", složi se ona, bacivši pogled prema
retrovizoru. "Uhvatila me je nervoza zbog ovih momaka."
Na kraju Gardaje pronañosmo jedan mali restoran. Pošto smo se parkirale,
prošle smo kroz hladni pab i ušle u unutrašnje dvorište, u kome su suncobrani
pored stolova i žilave palme urmi bacale senke pri večernjem crvenom sjaju. Svi
stolovi bili su slobodni - bilo je tek šest časova popodne - ali ipak sam uspela da
pronañem kelnera i da naručim sirovo povrće i tadjine, jako začinjen jagnjeći
ragu sa kuskusom.
Lili je već bockala sirovo povrće u ulju kada su stigli naši pratioci i diskretno
se smestili malo podalje od nas.
"Imaš li kakav predlog kako da se otarasimo ovih tikvana?" upita Lili,
ubacivši komad jagnjetine "a la tadjine" u Kariokina usta; kučence joj se
baškarilo u krilu.
"Porazgovarajmo prvo o putu!" rekoh. "Pretpostavljam da odavde do Tasilija
ima nekih četiri stotine milja. Ali ako krenemo južnim putem, biće osam stotina;
ako poñemo tim putem imaćemo problema i sa hranom i gorivom pošto u tom
delu ima malo gradova i daleko su jedan od drugoga - dok u izobilju ima samo
peska."
"Osam stotina milja je sitnica", odvrati Lili. "Sve je ravno. S mojom vožnjom
stići ćemo pre jutra." Zatim je puknula prstima kelneru i naručila šest velikih
boca "Ben Harouna", kisele vode sa juga. "Uostalom, jedino tim putem možemo
stići tamo gde smo naumile. Ne zaboravi da sam ja ta koja je upamtila kartu."
Pre no što sam stigla da prigovorim, bacila sam pogled prema baštenskom
ulazu i prigušeno kriknula. "Ne osvrći se", promrmljah, "stigli su novi gosti."
Dva kršna momka upravo su prošla kroz zavesu od nanizanih perli i uputila
se preko dvorišta sa palmama u nameri da sednu što bliže nama. Ovlaš su nas
okrznuli pogledom, ali zato Kamelovi poslanici s naše druge strane nisu skidali
pogled s njih. Prvo su dobro osmotrili pridošlice, a zatim se zgledali i meni je
bilo jasno zašto. Jednog od ovih delija videla sam poslednji put na aerodromu
kako miluje pištolj, a drugi me je povezao iz bistroa one noći kada sam stigla u
Alžir - poklon tajne policije.
"Šarif ipak nije zaboravio na nas", obavestih Lili, uzimajući novi zalogaj.
"Lica nikada ne zaboravljam, a možda ih je upravo i odabrao zbog toga. Obojica
su me ranije već videla."
"Ali nisu mogli da nas slede na onom praznom putu", ostade ona uporna.
"Primetila bih ih isto kao i one druge."
"Praćenje s nosom nabijenim u zemlju izišlo je iz mode zajedno sa Šerlokom
Holmsom", primetih.
"Hoćeš da kažeš da su nam nešto prikačili za kola - nešto kao radar!"
prošaputa ona svojim promuklim glasom. "Kako bi mogli da nas slede, a mi da
ih ne vidimo!"
"Bingo, dragi moj Votsone", rekoh tihim glasom. "Zabavi ih dvadesetak
minuta, a ja ću pronaći bubicu i oduvati je. Elektronski ureñaji su mi slabost."
"Znam i ja neke tehnike", šapnu mi Lili i namignu. "Izvini me načas, idem da
napuderišem nos." Ustala je i razvukla usta u osmeh, a zatim mi ubacila Karioku
u krilo. Grmalj koji je upravo ustao da krene za njom zastade kada ona glasno
upita kelnera, koji se nalazio na drugom kraju sale, gde se nalaze "les toilettes".
Grmalj se vrati na mesto.
Sve vreme sam se rvala sa Kariokom kome se izgleda tadjine veoma dopao.
Kada se Lili konačno vratila, zgrabila ga je i gurnula u moju torbu, zatim smo
podelile teške boce sa vodom i uputile se ka vratima.
"Šta se dešava?" prošaputah. Svi koji su nam pravili društvo za večerom
žurno su stali da plaćaju račune dok smo mi odmicale.
"Dečja posla", izgovori ona kada se uputismo ka kolima. "Čelična turpija za
nokte i kamen. Probušila sam creva za dovod goriva i gume - napravila sam
male rupe, tako da im benzin i vazduh lagano isteknu. Provozaćemo ih malo po
pustinji da se izduvaju, a onda će poljubiti put."
"Jednim udarcem dve muve", primetih radosno, dok smo ulazile u korniš.
"Odlično si to obavila!" Ali dok smo izlazile na ulicu primetila sam da je oko
nas bilo parkirano još desetak automobila, koji su verovatno pripadali osoblju
ovog restorana ili obližnjih kafea. "Kako si znala koji od ovih pripada tajnoj
policiji?"
"Nisam." Lili mi uputi šeretski osmeh i krenu niz ulicu. "Da se obezbedim,
sve sam ih izbušila."
Pogrešila sam kada sam pretpostavila da je pred nama, ako krenemo južnim
putem, osam stotina milja. Na preciznom znaku na izlazu iz Gardaje, na kome su
se mogle naći razdaljine svih mesta južno od grada (nije ih bilo baš mnogo),
pisalo je da do Djaneta na južnoj kapiji Tasilija ima 1637 kilometara - što je
preko hiljadu milja. Iako je Lili nameravala brzo da vozi, pitala sam se šta će biti
kada siñemo sa autoputa?
Kao što je Lili predvidela, Kamelovi telohranitelji ostali su bez prevoza posle
otprilike jednog časa, prateći nas kroz sve veći mrak M'zaba. A kao što sam ja
predvidela, Šarifovi momci ostali su toliko iza nas da nam se nije ukazala čast
da prisustvujemo sceni kada izneveravaju svoga šefa, zaustavivši se pored puta.
Kada smo se oslobodile pratilaca, zaustavile smo se u sumraku i ja sam se
zavukla pod veliki korniš. Bilo mi je potrebno pet minuta da uz pomoć
baterijske lampe pronañem mali odašiljač iza stražnje osovine točka. Smrskala
sam ga železnom polugom koju mi je Lili dodala.
Duboko udišući hladni noćni vazduh iznad groblja Gardaje, nekoliko puta
poskočismo, čestitajući jedna drugoj na oštroumnosti, i stadosmo da se tapšemo
po ramenima dok je Karioka pocupkivao oko nas, razvaljujući se od lajanja.
Potom ponovo uskočismo u kola i odjurismo.
Uskoro sam promenila mišljenje o putu koji je Mini izabrala. Mada je
autoput koji je vodio na sever bio možda jednostavniji, tako smo zbunile naše
progonitelje da sada više nisu znali kojim smo putem krenule. Nijedan Arapin
pri zdravoj pameti ne bi ni u snu pomislio da bi dve same žene mogle izabrati
ovaj put - i meni samoj bilo je teško da to sebi predstavim. Puno vremena smo
protraćile na one momke da je već prošlo devet časova kada smo krenule iz
M'zaba i već se dobrano smračilo. Bilo je suviše mračno tako da nisam mogla ni
da čitam knjigu koja mi je ležala u krilu ni da posmatram goli predeo pred
sobom. Malo sam odremala dok je Lili jurila niz dugačak, pravi put, kako bih
mogla da je zamenim.
Trebalo nam je deset časova da preñemo Hamadu i presečemo na jug kroz
dine Touata; već je svanjivalo. Srećom, putovanje je prolazilo sasvim mirno -
možda suviše mirno. Imala sam neprijatno osećanje da nas sreća polako napušta.
Počela sam da razmišljam o pustinji.
U planinama kroz koje smo prolazili juče u podne bilo je samo pet-šest
stepeni. U Gardaji je u sumrak bilo možda za koji stepen toplije, a dine su u
ponoć, iako je bio pozni jun, ipak bile hladne i mokre od rose. Ali sada je bila
zora i nalazile smo se u ravnici Tidikelt, obodu prave pustinje - u kojoj pesak i
vetar zamenjuju palme, biljke i vodu - a još nas je čekalo četiri stotine pedeset
milja. Jedina odeća koju smo ponele bila je ona na nama, a od hrane smo imale
samo nekoliko boca gazirane vode. Ali to nije bilo ono najgore. Lili me prenu iz
misli.
"Ispred nas je nekakva rampa", reče ona napetim glasom, zagledavši se kroz
vetrobran poprskan insektima i zaslepljen jarkom svetlošču izlazećeg sunca.
"Liči mi na granični prelaz... ne znam šta je to. Da pokušamo?"
Nema sumnje, ispred nas se nalazila kućica sa motkom ofarbanom na pruge
koju čovek uvek povezuje sa graničnom stražarnicom - i to usred pustinje.
Izgledala je neobično i neprimereno mestu usred ove nepregledne i prazne
divljine.
"Izgleda da nam ništa drugo ne preostaje", odvratih. Poslednje skretanje
ostalo je preko stotinu milja iza nas. Šta je, tu je - ovo je bio jedini put u blizini.
"Zašto su baš ovde postavili rampu?" upita Lili napetim glasom, nastavivši
napred.
"Možda je sanitarna inspekcija", primetih, pokušavši da se našalim. "Nema
mnogo onih koji su dovoljno ludi da nastave dalje. Ti znaš šta se tamo nalazi,
zar ne?"
"Ništa?" stade ona da nagaña. Smeh nas malo opusti. Obe smo se zabrinule
zbog iste stvari: kakvi su bili zatvori u ovom delu pustinje. Jer upravo tamo
ćemo se naći ako otkriju ko smo - i šta smo učinile sa prevoznim sredstvima
koja su pripadala ministru OPEK-a i šefu tajne policije.
"Samo bez panike", rekoh, dok smo usporavale ispred prepreke. Iz kućice
iziñe stražar, jedan niski momak sa brkovima, koji je izgledao kao da ga je
zaboravila Legija Stranaca kada se pokupila i otišla. Posle podužeg razgovora na
mom osrednjem francuskom shvatila sam da je tražio neku vrstu dozvole za
prolazak.
"Dozvole?" zavrišta Lili i umalo ga ne pljunu. "Potrebna nam je dozvola da
uñemo u ovu i od Boga i od ljudi zaboravljenu rupu na zemlji?"
A ja učtivo izgovorih na francuskom: "A kakva je, gospodine, svrha te
dozvole koja nam je potrebna?"
"To je dozvola za El-Tanzerouft - Pustinju Žeñi", stade on da me uverava.
"Vlada mora da vam pregleda kola i da vam izda potvrdu da ste zdrave."
"Plaši se da kola neće izdržati", obavestih Lili. "Napunimo mu šake srebrom i
pustimo ga da sam obavi pregled. Pa da krenemo dalje."
Kada je stražar ugledao boju našeg novca i pošto je Lili prolila nekoliko suza,
zaključio je da je i on dovoljno važna ličnost i da nam može izdati vladinu
dozvolu. Zagledao je naše kante sa benzinom i vodom, zatim stao da se divi
velikom srebrnom ukrasu na haubi koji je predstavljao neku krilatu i prsatu lutku
i zadivljeno se zacerekao kada je primetio nalepnice na kojima je pisalo
"Švajcarska" i "F" za Francusku. Sve je išlo kako treba dok nam nije kazao da
možemo podići pokretni krov i proći.
Lili se nelagodno zagledala u mene. Nisam shvatala u čemu je problem. "Da
li to na francuskom znači ono što mislim da znači?" upita ona.
"Rekao je da možemo da brišemo", stadoh da je uveravam, krenuvši nazad ka
kolima.
"Mislim na onaj deo o krovu. Zar stvarno moram da ga podignem?"
"Pa, razume se. Ovo je pustinja. Za nekoliko časova biće sto stepeni u hladu -
samo što tamo nema hlada. A da i ne pominjem šta pesak napravi od frizure..."
"Ne mogu!" siknu ona na mene. "Nema krova!"
"Prevalili smo preko osam stotina milja od Alžira u kolima koja ne mogu da
savladaju pustinju?!" Glas mi je postajao sve piskutaviji. Stražar je već bio u
kućici i spremao se da podigne rampu, ali je zastao.
"Razume se da će je savladati", reče ona ljutito, skliznuvši na vozačevo
sedište. "Ovo je najbolji automobil koji je ikada napravljen. Ali nema krova.
Slomio se i Hari je rekao da će ga popraviti, ali nikada to nije učinio. Meñutim,
mislim da je naš trenutni problem..."
"Naš trenutni problem je to što", stadoh da se derem na nju, "nameravaš da
kreneš u najveću pustinju na svetu bez krova nad glavom! Zar hoćeš da nas
ubiješ?"
Naš mali stražar možda nije razumeo engleski, ali shvatio je da se nešto
dešava. Tada se iza nas zaustavio veliki kamion hladnjača i stao da trubi. Lili mu
mahnu, upali motor i pomeri korniš u stranu kako bi veliki kamion mogao da
proñe. Stražar ponovo iziñe da pregleda vozačeve isprave.
"Uopšte ne shvatam zašto se uzbuñuješ", reče Lili. "Kola imaju
klimatizaciju."
"Klimatizaciju!" ponovo zavrištah. "Klimatizaciju? To će nam baš mnogo
pomoći kada sunce pripeče i kada se digne peščana oluja!..." Upravo sam počela
da se zagrevam kada se stražar vrati u kućicu da podigne rampu i propusti
kamion čiji je vozač, bez sumnje, bio dovoljno razuman i odveo svoje vozilo na
pregled pre no što se uputio u sedmi krug pakla.
Pre no što sam shvatila šta se dešava, Lili je pritisla gas. Podigavši oblak
peska, vratila se na put i prošla kroz rampu odmah iza kamiona. Sagla sam glavu
kada se čelična šipka obrušila i, zamalo me promašivši, lupila o stražnji deo
korniša. Začuo se mučni zvuk trenja metala o metal dok je šipka parala glatke,
stražnje branike. Stražar je istrčao iz kućice i stao da vrišti nešto na arapskom -
ali moj glas zaglušio je njegove reči.
"Umalo me nisi skratila za glavu!" stadoh da urlam. Kola se opasno zaneše
ka ivici puta. Udarila sam o vrata sa svoje strane; a onda videh, na svoj užas, da
slećemo s puta i ulećemo u duboki pesak.
Obuze me užas - ništa nisam videla. Oči, nos, grlo, sve mi je bilo puno peska.
Nalazile smo se u crvenoj izmaglici. Jedini zvuk koji sam čula bilo je Kariokino
isprekidano kašljucanje ispod sedišta i zvuk sirene džinovskog kamiona koji mi
se učini opasno blizu.
Kada isplivasmo na svetlost dana, to jest kada se pesak slio sa velikih bokova
Korniša, videh da su nam točkovi ponovo na čvrstom asfaltu i da se kola nalaze
- nekim čudom - trideset jardi ispred hladnjače, kao i da se dalje kotrljaju putem.
Bila sam besna na Lili, ali i bez reči od iznenañenja.
"Kako smo dospele ovamo?" upitah, provlačeći prste kroz kosu kako bih
istresla škripavi pesak.
"Nije mi jasno zašto se Hari uopšte mučio da mi nañe šofera", primeti Lili
radosno, kao da se ništa nije dogodilo. Kola, lice i haljina bili su joj potpuno
prekriveni tankim, puderastim slojem peska. "Oduvek sam volela da vozim. Baš
je ovde lepo. Kladim se da sam upravo postala najbrži vozač na suvom meñu
šahistima..."
"Zar ti nije palo na pamet", prekinuh je, "da čak i ako preživimo, taj momak
tamo pozadi možda ima telefon? Šta ako nas prijavi? Šta ako javi onima
napred?"
"Kojima napred?" frknu prezrivo Lili. "Ne bih rekla da se ovuda često
muvaju patrole."
Bila je, razume se, u pravu. Niko se neće uzbuditi oko nas i krenuti ovamo, u
ovu nedoñiju, samo zato što smo zaobišle inspekciju za kola.
Vratih se dnevniku francuske opatice Mirele, i nastavih da čitam tamo gde
sam prethodnog dana stala:
I tako sam iz Kardaje krenula na istok preko suve Čebkhe i kamenitih ravnica
Hamade, u pravcu Tasili n'Ajjera koji leži na obodu Libanske pustinje. Kada
sam kretala, sunce je izgrejalo iznad crvenih dina da me povede ka onome što
sam tražila...
Istok - bio je to pravac iz koga je svakog jutra sunce izgrevalo, dižući se
iznad libanske granice i obasjavajući kanjon Tasilija u koji smo se i mi uputile.
Ali ako je sunce izlazilo na istoku, zašto nisam odmah primetila da se upravo
raña, crveno i okruglo, na mestu gde je trebalo da se nalazi sever, dok smo se
kotrljale putem, udaljujući se od rampe kod Ain Salaha - u pravcu
beskonačnosti?
Lili je satima vozila po beskrajnoj traci dvosmernog puta koji je poput
dugačke, dugačke zmije krivudao izmeñu dina. Postala sam dremljiva od
vrućine, a Lili - koja je za volanom provela već blizu dvadeset časova, a nije
spavala dvadeset četiri - dobila je zeleni podvaljak, a vrh nosa bio joj je crven od
velike sparine.
Poslednja četiri časa temperatura je neprestano rasla - tačnije od trenutka
kada smo prošle rampu na putu. Sada je bilo deset časova i na ugrañenim
mernim instrumentima u kolima stajalo je da je temperatura vazduha
neverovatnih 120 stepeni Farenhajta, kao i da se nalazimo na nadmorskoj visini
od pet stotina stopa. To nije bilo moguće. Protrljala sam oči pune peska i
pogledala ponovo.
"Nešto nije u redu", obavestih Lili. "Ravnice kojima smo se kretali mora da
su bile gotovo na nivou mora, a Ain Salah smo ostavile za sobom pre četiri časa.
Do sada je trebalo da se nalazimo na nekoliko hiljada stopa nadmorske visine i
da idemo ka središtu pustinje. Takoñe je mnogo toplije nego što bi trebalo da
bude u ovo doba dana."
"I to nije sve", složi se Lili glasom promuklim od vrućine. "Još pre pola sata
trebalo je da naiñemo na skretanje, prema Mininim uputstvima. Ali nismo..." U
tom trenutku sam uočila pravac kretanja sunca.
"Zašto je onaj momak kazao da nam je potrebna dozvola za kola?" upitah,
pomalo histerično. "Zar nije rekao da je to zbog El-Tanzesroufta - Pustinje Žeñi?
Blagi Bože..." Iako su svi znaci bili ispisani na arapskom, a ja se nisam
prethodno potrudila da proučim karte Sahare, počeo je da me nagriza užasan crv
sumnje.
"U čemu je stvar?" povika Lili, nervozno me pogledavši.
"Rampa kroz koju si protutnjala nije bila Ain Salah", iznenada shvatih.
"Mislim da smo noćas negde pogrešno skrenule. Uputile smo se na jug u slanu
pustinju! Idemo prema Maliju!"
Lili je zaustavila kola nasred autoputa. Lice, koje joj se već gadno ljuštilo,
poprimi očajan izraz. Oslonila je čelo o volan, a ja joj spustih šaku na rame. Obe
smo znale da sam u pravu. "Šta ćemo sada?"
Izgleda da smo se prerano našalile na račun toga da iza one rampe nema više
ničega. Čula sam razne priče o Pustinji Žeñi. Na celoj Zemlji nije bilo užasnijeg
mesta. Čak se i čuvena Prazna Četvrt u Arabiji mogla preći na kamili, ali ovo je
bio kraj sveta - pustinja u kojoj ništa živo nije moglo da opstane. Pored nje su
visoravni koje smo slučajno promašili ličile na izgubljeni raj. Kažu da su ovde
temperature, kada se čovek spusti na nadmorsku visinu nižu od morske, tako
visoke da se na pesku može ispeći jaje i da se voda istog časa pretvara u paru.
"Mislim da bi trebalo da krenemo nazad", rekoh Lili koja je i dalje sedela
pognuta. "Preñi na moje mesto, pusti mene da vozim. Uključićemo klimatizaciju
- izgledaš bolesno."
"Ako je uključimo, motor će se samo još više zagrejati", odvrati ona dubokim
glasom, podigavši glavu. "Nemam pojma kako je moglo da mi se desi da
promašim put. Zamenićemo mesta, ali samo da znaš da nas neće dočekati
podignuta rampa ako se vratimo."
Bila je u pravu, ali šta nam je drugo preostalo? Pogledala sam je i primetila
da su joj usne popucale od vrućine. Izišla sam iz kola i otišla do prtljažnika.
Pozadi su se nalazila dva zimska prekrivača. Jedan sam obmotala sebi oko glave
i ramena, a drugi ponela da zamotam Lili. Izvukla sam Karioku ispod sedišta;
jezičak mu je bio gotovo potpuno suv i mlitavo mu je visio iz usta. Podigla sam
mu glavu i usula mu malo vode u grlo. Zatim sam otišla da zavirim pod haubu.
Nekoliko puta sam odlazila od prednjeg do zadnjeg dela kola da bih sipala
benzin i vodu. Nisam htela da povećavam Lilinu potištenost, ali greška koju je
noćas počinila mogla bi da nas doñe glave. Sudeći po tome kako je rezervoar
proždrao prvu kantu vode, činilo se da ovim kolima nećemo stići do cilja, čak
iako se vratimo nazad. Pošto su stvari tako stajale, slobodno smo mogle i da
nastavimo napred.
"Onaj kamion je i dalje iza nas?" upitah, smestivši se na vozačevo sedište i
pokrenuvši auto. "Ako nastavimo napred, pa čak i ako motor proključa, moraće
na kraju ipak da se pojavi. Poslednjih dve stotine milja nismo primetili nijedan
izlazak s autoputa osim ukrštanja sa nekim prašnjavih puteljcima."
"Ako si ti za to i ja sam", izgovori ona slabim glasom. Zatim me pogleda,
osmehnuvši se, a usne joj još malo popucaše. "Kada bi samo Hari sada mogao
da nas vidi."
"Konačno smo se sprijateljile - oduvek je to želeo." Uzvratih joj uz lažni
pobedonosni osmeh.
"Aha", složi se Lili. "Pravi način da se umre."
"Još nismo mrtve", odvratih. Ali dok sam promatrala zaslepljujuće sunce
kako se i dalje uzdiže na sprženom, belom nebu, upitala sam se koliko će još to
dugo potrajati...
Znači, ovako je izgledalo hiljadu milja peska, razmišljala sam dok sam
pažljivo upravljala velikim kornišom, ne prelazeći četrdeset milja na sat, kako
voda ne bi proključala. Podsećala je na veliki crveni okean. Zašto nije bila žuta,
bela ili prljavo siva poput drugih pustinja? Stene pretvorene u prah svetlucale su
poput kristala, obasjane sunčevim toplim sjajem, blistavije od peščanika, tamnije
od cimeta. Dok sam slušala kako mašina lagano isparava vodu i posmatrala
termostat kako pokazuje sve veće vrednosti, pustinja nas je nemo čekala dokle je
oko dopiralo - čekala poput tamnocrvene večnosti.
Morala sam s vremena na vreme da zaustavljam kola kako bi se motor bar
malo rashladio, ali onda je živa u spoljašnjem termostatu prelazila sto trideseti
podeok Farenhajtove lestvice, a to je bila temperatura koju nisam ni mogla da
zamislim van pećnice. Kada sam stala da podignem haubu, primetila sam da
boja na prednjem delu korniša počinje da se ljušti. Cipele su mi bile potpuno
mokre od znoja, ali kada sam se sagnula da ih skinem nisam naišla na znoj.
Koža na naduvenim stopalima popucala mi je od vrućine - cipele su bile pune
krvi. Osetila sam gañenje. Ponovo sam obula cipele, vratila se u kola i nastavila
da vozim.
Još pre mnogo milja skinula sam košulju i obmotala je oko volana na
mestima na kojima je koža popucala i stala da se ljušti. Krv u mozgu mi je
ključala; osećala sam kako mi zagušujuća toplota prži pluća. Kada bismo samo
uspele da izdržimo do zalaska sunca, mogle bismo preživeti još jedan dan.
Možda će neko naići i spasiti nas - možda će naići onaj kamion koji smo ostavile
za sobom. Ali čak se i taj džinovski kamion lagano pretvarao u stvar iz mašte, na
fatamorganu sećanja.
Bilo je dva sata posle podne - igla na termostatu približila se 140. podeoku -
kada sam prvi put nešto primetila. U početku sam mislila da mi je mozak
proključao i da haluciniram, da odista vidim fatamorganu. Učinilo mi se da
pesak počinje da se pokreće.
Nije bilo ni daška vetra, pa kako je onda pesak mogao da se pokreće? Ali
pokretao se. Malo sam usporila, a zatim i stala. Lili je spavala na stražnjem
sedištu; i ona i Karioka bili su prekriveni zimskim prekivačem.
Omirisala sam vazduh i stala da osluškujem. Okruživao me je miran, težak
vazduh koji uvek najavljuje oluju - ona glatka tišina, užasavajući vakuum zvuka
koji se javlja samo pred najužasnije vrste oluja: tornada... uragane. Nema
sumnje da se nešto spremalo, ali šta?
Iskočila sam, skinula sa sebe ćebe i prostrla ga preko pregrejane haube kako
bih mogla da s popnem na nju i osmotrim okolinu. Uspravivši se na haubi,
stadoh da osmatram obzorje. Na nebu se nije videlo baš ništa, ali dokle god mi
je pogled dosezao, preko pustinje se kretao pesak - lagano je puzio poput kakve
žive stvari. Stresla sam se uprkos tutnjavoj, bolnoj toploti.
Skočila sam nazad na tle i otišla da probudim Lili; povukla sam prekrivač
koji ju je natkriljavao. Ona se mlitavo uspravila - lice joj je već bilo puno
prišteva.
"Nestalo nam je benzina!" reče ona uplašeno. Glas joj je bio promukao, usne
i jezik otečeni.
"Sa kolima je još sve u redu", obavestih je. "Ali nešto se približava. Ne znam
šta."
Karioka je ispuzao ispod ćebeta i stao da cvili dok je podozrivo zurio u pesak
koji se kretao oko nas. Lili ga pogleda, a zatim podiže uplašeni pogled ka meni.
"Oluja?" upita ona.
Klimnuh. "Mislim da jeste. Mislim da ovde ne možemo da se nadamo kiši -
sigurno je posredi peščana oluja. Moglo bi biti veoma gadno."
Nisam htela da je gnjavim činjenicom da zahvaljujući njoj nemamo nikakav
zaklon. Možda nam ne bi pomoglo ni da ga imamo. Na mestu kao što je ovo,
gde putevi mogu biti zatrpani nanosima visine do trideset stopa, i nas bi mogla
da zadesi ista sudbina. Ne bismo imali nikakvih izgleda čak ni kada bi ova
prokleta kola imala krov - čak nam ne bi pomoglo ni da puzimo ispod nanosa.
"Mislim da bi trebalo da pokušamo da je preteknemo", izjavih odlučnim
glasom, kao da sam znala o čemu govorim.
"Odakle dolazi?" upita Lili.
Slegnuh ramenima. "Ne mogu da je vidim, ne mogu da je namirišem, niti da
je osetim", obavestih je. "Ne pitaj me kako, ali znam da je tamo." To je znao i
Karioka, koji se tresao od straha. Nemoguće da smo oboje grešili.
Ponovo pokrenuh kola i pritisnuh gas do daske. Dok smo šibale kroz groznu
jaru, osetila sam kako me obuzima pravi strah. Poput Ičaboda Krejna koji je
bežao pred užasnim bezglavim duhom Uspavane Šupljine, trkala sam se sa
olujom koju nisam ni videla ni čula. Vazduh je postajao sve teži i teži i obavijao
nam je lica poput vrelog vatrenog ćebeta. Lili i Karioka nalazili su se na
prednjem sedištu pored mene i zurili ispred sebe kroz vetrobran prekriven
tankim slojem peska dok su se kola kotrljala prema nemilosrdnom crvenom
sjaju. A onda sam začula zvuk.
U početku sam mislila da mi se samo pričinjava, da mi u ušima zuji usled
peska koji je bez prestanka grebao po metalu kola. Na haubi i ukrasnoj masci
više nije bilo ni traga od boje - pesak ju je izjeo do golog metala. A zvuk je
postajao sve glasniji i glasniji i podsećao je na lagano zujanje kakvo ispušta
električna testera ili muva. Nastavila sam da se krećem, ali sa strahom. I Lili ga
je čula, pa se okrenula ka meni; nisam želela da se zaustavim kako bih otkrila šta
je posredi. Plašila sam se da već znam uzrok.
Zvuk je postajao sve glasniji i činilo se da zaglušuje sve oko nas. Pesak pored
puta već je počeo da se podiže u oblačićima, i poigrava po asfaltu, a zvuk je i
dalje bivao sve snažniji, dok nije postao gotovo zaglušujući. Iznenada sam
skinula nogu sa papučice za gas, a Lili je ščepala šofersku tablu noktima
crvenim kao krv. Zvuk je divlje protutnjao iznad naših glava, te umalo nisam
sletela s puta pre no što sam pronašla kočnicu.
"Avion!" vrisnu Lili - a ja joj se istog časa pridružih. Zagrlismo se dok su
nam suze štipale oči. Avion je preleteo tačno iznad nas i počeo naočigled nama
da se spušta na udaljenosti manjoj od stotinu jardi na pistu u pustinji!
27 Re: Ketrin Nevil - Osmica Sub Jan 28, 2012 4:49 pm
Margita
Administrator
"Dame", oslovi ih fonctionnaire provizornog aerodroma Debnane, "imale ste
sreću da me zateknete ovde. Samo jednom dnevno sleće avion iz Alžira. Kada
nema privatnih letova, ovaj aerodrom je zatvoren. Do naredne benzinske pumpe
ima preko stotinu kilometara, a dotle sigurno ne biste stigle."
Popunjavao je naše zalihe benzina i vode sa pumpi pored autoputa. Ogromni
transportni avion koji je prozujao iznad naših kola dokoličio je na asfaltnoj pisti,
ispuštajući u vazduh toplotu iz zagrejanih motora sa propelerima, koja je sve
pred sobom topila. Lili je stajala sa Kariokom u naručju, posmatrajući našeg
zdepastog, malog spasioca kao da je arhanñeo Gavrilo. U stvari, nikog drugog
sem njega i nije bilo unaokolo. Pilot aviona je ušao u montažnu baraku od
valovitog lima da malo dremne po ovoj groznoj vručini. Prašina je brisala preko
autoputa; vetar je postajao sve jači. Grlo mi je bilo toliko suvo da me je bolelo;
ipak, osećala sam veliko olakšanje što smo se spasle. Odlučila sam da postanem
vernik.
"Čemu služi ova pista ovde, usred nedoñije?" upita me Lili. Prevedoh njeno
pitanje fonctionnaireu.
"Isporuka pošte", odvrati on, "i zaliha za neke ekipe koje rade na
pronalaženju prirodnog gasa, a stanuju u prikolicama zapadno odavde. Ovde se
samo zaustave na putu za Hogar, a zatim se vraćaju u Alžir." Lili je razumela.
"Hogar su", počeh da joj objašnjavam, "vulkanske planine na jugu. Mislim da
su blizu Tasilija."
"Pitaj ga kada će taj sanduk podići sa zemlje", reče Lili, uputivši se prema
baraci, sa Kariokom za petama, koji je odvažno hodao na vrhovima šapa po
vrelom asfaltu.
"Uskoro", odvrati čovek na moje pitanje postavljeno na francuskom. Zatim
pokaza prema pustinji. "Moramo ga podići pre no što peščani ñavoli nagrnu.
Neće dugo potrajati." Znači, bila sam u pravu - približavala se oluja.
"Kuda si krenula?" doviknuh za Lili.
"Da pitam koliko traži za prevoz auta", odvrati mi ona preko ramena.
Bilo je četiri popodne kada su naša kola spustili iz aviona niz rampu na
asfaltnu pistu u Tamanrasetu. Palme urmi njihale su se na blagom povetarcu, a
plavocrne planine izvijale su se oko nas put neba.
"Neverovatno je šta se sve novcem može kupiti", rekoh Lili kada je isplatila
razdraganom pilotu njegov deo, a nas dve se ponovo ukrcale u korniš.
"Upamti to", uzvrati ona, provlačeći se kroz čeličnu žičanu kapiju. "Momak
mi je čak dao terensku kartu! Tamo u pustinji bila bih spremna da pljunem za to
čitavu hiljadarku. Sada ćemo bar znati gde se nalazimo kada se ponovo
izgubimo."
Nisam mogla da odredim ko je izgledao gore. Lili ili korniš. Bleda koža joj
se od sunca ogulila, a prednja polovina kola sada je bila metalno siva jer su
plavu boju potpuno zgulili pesak i sunce. Ali motor je i dalje preo kao mačka.
Bila sam zadivljena.
"Ovamo smo se uputile." Lili pokaza na jednu tačku na karti koju je raširila
preko šoferske table. "Sračunaj mi tu razdaljinu i pretvori je u milje. Onda ćemo
odabrati najbrži put."
Postojao je samo jedan put - dugačak 450 milja - i to kroz planine. Zaustavile
smo se na skretanju za Djanet kod jednog drumskog moulina i ušle na prvi
obrok za skoro dvadeset četiri sata. Umirala sam od gladi i gotovo sam proždrala
dva tanjira krem pileće ćorbe sa povrćem u koju sam nadrobila komadiće suvog
bageta. Staklenka vina i velika porcija lososa i krompira uspele su da mi smire
agoniju u stomaku. Kupila sam i četvrt galona guste, crne kafe za put.
"Trebalo je, znaš, prvo da pročitamo ovaj dnevnik", rekoh Lili kada se
vratismo na dvosmerni put pun krivina koji je vodio na istok prema Djanetu.
"Ova opatica Mirela izgleda da je logorovala svuda po ovoj tratini - zna sve o
njoj. Znaš li da su Grci nazvali ove planine 'Atlas' mnogo pre no što su one na
severu tako krštene? A narod koji je ovde živeo, prema istoričaru Herodotu,
zvao se Atlantinjani? Upravo se vozimo kroz kraljevstvo izgubljene Atlantide!"
"Mislila sam da je potonula", primeti Lili. "Nigde ne pominje gde su figure
skrivene, je li tako?"
"Ne. Mislim da zna šta se dogodilo s njima, ali ona je otišla dalje, tragajući za
tajnom koju su one krile - za formulom."
"Nastavi da čitaš, draga moja. Samo nastavi. Ali ovog puta mi kaži gde treba
da skrenem."
Vozili smo celo popodne i veče. U ponoć smo stigle u Djanet; istrošila sam
baterije u baterijskoj lampi, čitajući. Ali sada smo tačno znale kuda smo se
uputile. I zašto.
"Blagi Bože", izgovori Lili, kada sam sklopila knjigu. Zaustavila je auto
pored puta i isključila motor. Ostale smo da sedimo zagledane u zvezdano nebo i
mesečinu koja je kapala poput mleka po visokim visoravnima Tasilija s naše
leve strane. "Teško mi je da poverujem u tu priču! Prešla je pustinju na kamili,
preživela peščanu oluju, peške se popela na te visoravni i rodila klinca usred
planina u podnožju Bele Kraljice? Kakva je to ženska?"
"Pa ni naš put baš nije bio posut ružama", rekoh, smejući se. "Možda bi
trebalo da odspavamo nekoliko časova dok se ne razdani."
"Pun je mesec. U prtljažniku imam rezervne baterije za tu baterijsku lampu.
Krenimo kolima do prvog useka, a onda ih sakrijmo. Potpuno sam se rasanila od
sve te kafe koju sam popila. Za svaki slučaj možemo poneti ćebad. Krenimo dok
nikog nema u blizini."
Nekoliko desetina milja posle Djaneta stigosmo do raskrsnice gde se dugačak
prašnjavi put račvao prema kanjonima. Na putokazu sa strelicom pisalo je
"Tamrit", a ispod natpisa bilo je iscrtano pet kamila koje su označavale "Piste
Chameliere". Kamilji Put. Krenusmo njime.
"Koliko daleko u unutrašnjosti se nalazi to mesto?" upitah Lili. "Ti si
upamtila put."
"Prvo dolazi bivak. Mislim da je to Tamrit, selo šatora. Touristas odatle idu
peške do praistorijskih crteža - rekla je da su udaljeni nekih dvadeset kilometara.
Otprilike trinaest milja."
"Četiri sata pešačenja", obavestih je. "Ali ne u ovim cipelama." Ne bi se
moglo reći da smo se pripremile za tumaranje po ovoj divljini, pomislih sa
žaljenjem. Ali sada više nismo mogle da prelistavanjem lokalnog vodiča
saznamo gde je najbliži Saks iz Pete Avenije.
Zaustavile smo se na prašnjavom skretanju za Tamrit i ostavile korniš pored
puta skriven u žbunju. Lili je zamenila baterije i dohvatila ćebad. Gurnula sam
Karioku ponovo u torbu i nas dve krenusmo stazom. Na svakih pedeset stopa
nalazili su se mali putokazi ispisani čipkastim arapskim pismom, ispod koga se
nalazio francuski prevod.
"Ovo mesto bolje je obeleženo od autoputeva", prošaputa Lili. Mada već
miljama nismo čule nikakav drugi zvuk do glasanja cvrčaka i suve škripe
drobljenja šljunka pod našim nogama, obe smo hodale na prstima i šaputale kao
da nameravamo da provalimo u banku. To je, doduše, bilo veoma slično onome
što smo se spremale da učinimo.
Nebo je bilo sasvim vedro, a mesečina jaka, tako da nam baterijska lampa i
nije bila potrebna za čitanje oznaka pored puta. Ravna staza postepeno se
uzdizala dok smo napredovale ka jugoistoku. Prolazile smo kroz uski kanjon duž
jednog žuboravog potoka kada sam primetila skupinu znakova od kojih je svaki
upućivao u drugom pravcu: Sefar, Aouanrhet, In Itinen...
"A kuda sad?" upitah, pustivši Karioku da se malo istrči. On smesta požuri
do najbližeg drveta i posveti ga.
"To je!" uzviknu Lili i poče da skače. "Eno ih!" Drveće na koje je pokazivala,
a koje je Karioka i dalje njuškao, raslo je iz samog rečnog korita - bila je to
skupina džinovskih čempresa, bar šesnaest stopa u prečniku, koji su se uzdizali
tako visoko da su zamračivali noćno nebo. "Prvo džinovsko drveće", reče Lili,
"zatim bi trebalo malo dalje da naiñemo na neka jezera koja odbijaju svetlost."
I zaista, na manje od hiljadu pet stotina stopa ispred nas ugledale smo mala
jezera, čije su providne površine odražavale sjajni mesec. Karioka se stuštio
ispred nas ka jednom od njih da utoli žeñ. Svojim halapljivim jezikom razbio je
površinu vode u milion svetlosnih talasića.
"Ona nam pokazuju pravac", reče Lili. "Treba da nastavimo ovim kanjonom
pored nečega što se zove Kamena Šuma..." Žurno smo odmicale niz ravno korito
potoka kada sam ugledala novi znak, koji je pokazivao naviše ka jednom uskom
prolazu: "La ForWt de Pierre".
"Ovuda", rekoh, ščepavši Lili za ruku i krenuvši uz brdo. U strmom prolazu
bilo je dosta šljake koja nam se odronjavala pod nogama dok smo se pele. Čula
sam Lili kako na svakih nekoliko jardi šaputavo izgovara "Auh!" kada bi
nagazila na kakav kamen u svojim tankim patikama. A svaki put kada bi se
kakav komad šljake odronio, Karioka bi počeo da se kotrlja unazad - dok ga
konačno nisam ponovo podigla i ponela do vrha.
Bilo nam je potrebno preko pola sata da savladamo taj dugački, strmi put.
Kanjon se na vrhu širio u jednu visoku, ravnu visoravan - dolinu na vrhu
planine. Preko cele te ogromne čistine, obasjane mesečinom, jasno smo videle
spiralne stenovite igle koje su se izdizale sa platoa nalik na dugački, izuvijani
skelet dinosaurusa ispružen preko doline.
"Kamena Šuma!" prošaputa Lili. "Upravo tamo gde i treba da se nalazi."
Teško je disala, kao uostalom i ja, posle ovog penjanja preko šljunka, pa ipak mi
se sve činilo suviše lako.
Možda sam to prerano pomislila.
Koračale smo kroz Kamenu Šumu, čije je predivno izuvijano stenje
poprimalo halucinantne boje na mesečini. Na suprotnom kraju ove visoravni
nalazila se još jedna skupina znakova upravljenih u različitim pravcima.
"A sada?" upitah Lili.
"Treba da potražimo znak", odvrati mi ona tajanstveno.
"Evo ih - ima ih bar pola tuceta." Pokazah prema malim srelicama sa
ispisanim nazivima.
"Ne takav znak", obavesti me ona. "Znak koji će nam reći gde se nalaze
figure."
"Kako treba da izgleda?"
"Nisam sigurna", odvrati ona, osvrćući se unokolo na mesečini. "Nalazi se
odmah iza Kamene Šume..."
"Nisi sigurna?" ponovih, potiskujući želju da je zadavim. Imale smo veoma
težak dan. "Rekla si da si sve upamtila kao kakvu partiju šaha koju si igrala
naslepo... zamišljeni predeo, kako si ga opisala. Mislila sam da bi mogla sebi da
predstaviš svaki ugao i pukotinu na ovom terenu?"
"I mogu", odvrati ljutito Lili. "Dovela sam nas dovde, nisam li? Zašto ne
zavežeš i pomogneš mi da rešim ovaj problem?"
"Znači, priznaješ da si se izgubila", primetih.
"Nisam se izgubila!" povika Lili i glas stade da joj se odbija o svetlucavu
šumu monolitnog kamenja koje nas je okruživalo. "Tražim nešto - nešto
odreñeno. Znak. Rekla je da ćemo odmah iza ovog mesta naići na znak koji će
nešto značiti."
"Kome će nešto značiti?" upitah polako. Lili se blesavo zagleda u mene na
mesečini. Videla sam kako joj se ljušti koža na prćastom nosu. "Hoću da kažem,
da li je to znak kao što je na primer duga? Munja? Natpis na zidu - Mene, mene,
tekel..."
Lili i ja smo zurile jedna u drugu. Obe smo u istom trenutku shvatile. Upalila
je baterijsku lampu i usmerila je prema steni pred nama na kraju dugačkog
platoa - i zaista, bio je tamo.
Ceo zid ispunjavala je jedna džinovska slika. Divlja antilopa trčala je preko
ravnica; slika je bila urañena u predivnim bojama koje su plenile čak i pri ovoj
neprirodnoj svetlosti. A usred tih boja, punom brzinom su jurile kočije sa
lovcem - ženom odevenom od glave do pete u belo.
Dosta vremena provele smo posmatrajući tu sliku i prelazeći baterijskom
lampom preko veličanstvenog prizora kako nam ne bi promaklo nijedno tanano
izrañeno obličje. Zid je bio širok i visok, izdubljen u obliku jednog dela
polomljenog luka. A u središtu tog divljeg stampeda preko drevnih ravnica
nalazila se nebeska kočija, u obliku polumeseca, na dva točka sa po osam paoka,
koju su vukla tri živahna konja čiji su bokovi bili poprskani bojom: crvenom,
belom i crnom. U prednjem delu klečao je crni čovek sa glavom ibisa, držeći
čvrsto uzde dok su konji poskakivali preko tundre. Pozadi su se vijorile dve
zmijolike trake, uvijajući se na vetru u obliku broja osam. U središtu, nadnoseći
se nad prilikama muškarca i životinja poput velike bele osvete, nalazila se
boginja. Stajala je potpuno nepomično dok se oko nje sve divlje komešalo -
leñima okrenuta prema nama, kose koja joj je vijorila na povetarcu, tela
ukočenog kao u statue. Ruke je držala podignute kao da se sprema da udari na
nešto. Dugačko, dugačko koplje koje je držala podignuto nije bilo usmereno u
antilopu koja je kao luda trčala unaokolo, već je stajalo upereno uvis, u
zvezdano nebo. Samo njeno telo bilo je iscrtano u obliku oštrog trouglastog
broja osam koji je izgledao kao isklesan od kamena.
"To je", reče Lili kao bez daha, zureći u crtež. "Sigurno ti je poznato značenje
tog oblika, je li tako? Mislim na dvostruki trougao nalik na peščani sat?" Zatim
baterijskom lampom stade po zidu da prati oblik o kome je govorila.
"Od kada mi je Mini pokazala onu tkaninu, pokušavam da se setim na šta me
podseća", nastavi ona. "Sada znam. To je drevna dvoglava sekira koju su zvali
labrys i koja ima oblik broja osam. Koristili su je drevni Minoanci na Kritu."
"Kakve to veze ima s onim zbog čega smo mi ovde?"
"Videla sam taj znak na knjizi o šahu koju mi je Mordekaj pokazao.
Najdrevnija šahovska garnitura koja je ikada pronañena otkrivena je u palati
kralja Minosa na Kritu - gde je sagrañen i čuveni lavirint, koji je dobio ime
prema ovoj svetoj sekiri. Ta šahovska garnitura datira iz 2000. godine pre nove
ere. Napravljena je od zlata, srebra i dragog kamenja, isto kao i Monglanska
garnitura. A u središtu je bio izrezbaren labrys."
"Isto kao i na Mininoj tkanini", umešah se. Lili je klimala glavom i uzbuñeno
mahala unaokolo baterijskom lampom. "Ali ja sam mislila da šah nije čak bio ni
izmišljen pre šestog ili sedmog veka naše ere", dodadoh. "Uvek se govori kako
potiče iz Persije ili Indije. Kako onda ta minoska šahovska garnitura može biti
toliko stara?"
"Mordekaj je i sam mnogo toga napisao o istorijatu šaha", reče Lili, ponovo
uperivši svetlost prema ženi u belom, koja je stajala u kočijama u obliku meseca,
držeći koplje upereno ka nebesima. "On smatra da je tu šahovsku garnituru sa
Krita napravio isti onaj momak koji je sagradio i lavirint - kipar Dedal..."
Stvari su polako počele da se uklapaju. Uzela sam joj baterijsku lampu iz
ruku i stala da prelazim njenim snopom po steni. "Boginja meseca", prošaputah.
"Obred lavirinta... 'Postoji zemlja po imenu Krit usred tamnog mora boje vina,
veoma bogata zemlja opasana morem...'" Ostrvo, polako sam se prisećala, poput
ostalih u Sredozemlju - koje su naselili Fenićani. To jest, kao i fenićanska, bila
je to lavirintska kultura okružena vodom - koja je štovala mesec. Zagledah se u
oblike na zidu.
"Zašto li je ta sekira urezana u šahovsku tablu?" upitah Lili, naslutivši
odgovor još pre no što je ona progovorila. "Mordekaj je kazao da je u pitanju
veza?" Ali iako sam bila spremna, njene reči izazvale su istu onu jezu koju je u
meni izazivalo i to belo obličje što se nadnosilo nada mnom na zidu.
"U tome i jeste cela stvar", progovori ona tiho. "Treba ubiti kralja."
Sveta sekira koristila se za ubijanje kralja. Obred se nije promenio još od
početka vremena. Šah je predstavljao njegovo puko ponovno otelovljenje. Zašto
se toga ranije nisam setila?
Kamel me je uputio da čitam Koran. A Šarif je odmah po mom dolasku u
Alžir istakao da je datum mog roñenja veoma značajan u islamskom kalendaru,
koji je, kao i većina drevnih kalendara, bio lunarni, to jest zasnovan na
mesečevim ciklusima. Ali ja to nisam povezala.
Taj je obred bio isti u svim civilizacijama čiji je opstanak zavisio od mora - te
stoga i od boginje meseca koja je upravljala plimom i osekom, koja je
uslovljavala porast i pad vodostaja u rekama. Boginje koja je tražila žrtve u krvi.
Birali su joj živog muškarca koji je postajao njen kralj, ali dužina njegove
vladavine bila je odreñena strogim propisima obreda. Vladao je jednu "Veliku
godinu", ili osam godina - koliko je potrebno da se lunarni i solarni kalendar
ponovo poklope, stotinu lunarnih meseci iznosi osam solarnih godina. Kada bi
prošlo to razdoblje kralja bi žrtvovali kako bi umilostivili boginju, a početkom
novog meseca birao se novi kralj.
Obred umiranja i ponovnog rañanja uvek se slavio u proleće, kada se sunce
nalazilo izmeñu dva znaka zodijaka: Ovna i Bika - to jest, prema modernom
načinu računanja vremena, četvrtog aprila. Toga dana su ubijali kralja!
To je bio obred trostruke boginje Kar, čijem imenu je plaćan drevni danak od
Karčemiša do Karkasona, od Kartagine do Kartuma. Njeno ime i danas odzvanja
dolmenima Karnaka, u pećinama Karlsbada i Karelija, kroz Karpate.
Reči koje su u sebi sadržale i njeno ime preplaviše mi um dok sam baterijsku
lampu držala uperenu naviše i posmatrala njeno monolitno obličje koje se
nadnosilo nada mnom sa zida. Zašto nikada ranije nisam povezala ove imenice?
Pojavljivala se u rečima karmin, kardinal i kardijak (srčani), u reči karnal (čulni,
telesan), karnivor (mesožder) i Karma - bio je to beskrajan ciklus otelotvorenja,
preobražaja i zaborava. Ona je bila otelotvorena reč, treptaj sudbine spiralno
zavijene kao kundalini u srcu samog života - karakol, ili spiralna sila, koja je
stvorila i samu Vaseljenu. Sila koju je Monglanska garnitura oslobodila bila je
njena sila.
Okrenula sam se ka Lili, dok mi je baterija podrhtavala u ruci, i nas dve se
zagrlismo kako bismo se malo zagrejale, dok nas je hladna mesečina obasjavala
poput ledene kupke.
"Znam u šta pokazuje to koplje", prozbori ona slabim glasom, pokazujući
prema crtežu na zidu. "Nije ga uperila u mesec - nije on znak. Znak je nešto na
šta pada mesečev zrak, na vrhu te stene." Shvatila sam da se plaši, uostalom isto
kao i ja, da pokuša da se popne gore usred noći. Stena mora da se uzdizala pravo
uvis nekih četiri stotine stopa.
"Možda", odvratih. "Ali u mom poslu koristi se ovakva izreka: 'Ne radi
mnogo; radi mudro.' Shvatili smo poruku - znamo da se figure nalaze negde
ovde. Ali to nije cela poruka, a znam da si i ti shvatila o čemu je reč u njenom
drugom delu."
"Stvarno?" upita ona, posmatrajući me svojim širom otvorenim, sivim očima.
"O čemu je reč?"
"Pogledaj damu na zidu", rekoh joj. "Vozi se u mesečevoj kočiji preko mora
antilopa. Ni ne primećuje ih - okrenuta nam je leñima, a koplje je uperila put
neba. Ali ona ne gleda u nebo..."
"Pogled joj je uperen pravo u planinu!" povika Lili. "Nalaze se unutar te
stene!" Uzbuñenje joj je malo splaslo kada je ponovo pogledala liticu. "Ali šta
treba da uradimo, da raznesemo stenu? Zaboravila sam da ponesem
nitroglicerin."
"Uozbilji se", opomenuh je. "Nalazimo se u Kamenoj Šumi. Šta misliš, kako
je ovo čipkasto, spiralno kamenje postalo upravo takvo, kako to da toliko liči na
drveće? Pesak ne obrañuje kamen na taj način, bez obzira na to koliko ga jako
nosio vetar. On ga glača, ravna. Jedino voda može tako da obradi kamen. Celu
ovu visoravan oblikovale su podzemne reke ili okeani. Ništa drugo nije moglo
da mu da ovakav izgled. Voda dubi rupe u steni... Shvataš li na šta ciljam?"
"Lavirint!" povika Lili. "Hoćeš da kažeš da unutar te stene postoji lavirint!
Zato su boginju meseca predstavili na pročelju litice kao labrys! To je poruka,
slična znaku pored puta. Ali koplje je upereno uvis. Voda mora da je dospela
unutra odozgo."
"Možda", prihvatih, mada i dalje nisam bila ubeñena u to. "Pogledaj kako je
izdubljen ovaj zid. Zaobljen je prema unutra, liči na činiju. Tako samo more
dubi stenu. Na taj način nastale su sve morske pećine. Možeš ih naći duž svake
stenovite morske obale od Karmela do Kaprija. Mislim da se ulaz nalazi ovde
dole. Bar bi trebalo da to proverimo pre no što nastradamo penjući se uz tu
stenu."
Lili uze bateriju i čitavih narednih pola sata provedosmo idući gore-dole duž
stene. Našle smo nekoliko pukotina, ali nijedna nije bila dovoljno široka da
bismo se kroz nju mogle provući. Počela sam da sumnjam u ispravnost svoje
ideje kada sam ugledala mesto na kome se glatka površina stene blago naginjala
prema unutra. Srećom, zavukla sam šake u prorez. Umesto da se strane stene u
tom prorezu ponovo uskoro sretnu, kao što se na prvi pogled činilo, prednji deo
stene nastavio je da se proteže prema unutra. Krenuh duž njega, a on nastavi da
zavija sve dalje kao da će se sresti sa drugom stenom - ali to se nije dogodilo.
"Mislim da sam pronašla", doviknuh Lili, nestajući u tami raskoljene stene.
Ona krenu snopom iz baterijske lampe za mojim glasom. Kada je stigla,
dohvatih lampu i preñoh snopom po površini stene. Raskol u steni protezao se u
obliku spiralne krivine prema unutrašnjosti, sve dublje i dublje.
Dva dela stene kao da su zavijala jedan oko drugoga nalik na spirale
nautilusa i mi smo se slepo njih držale. Postalo je toliko mračno da je slabi snop
baterijske lampe jedva osvetljavao nekoliko stopa ispred nas.
Iznenada se prolomi neki glasan zvuk i ja umalo ne poskočih. Zatim shvatih
da je to zalajao Karioka koji se nalazio u mojoj torbi. Odjeknulo je kao lavlja
rika.
"Izgleda da je ova pećina veća no što izgleda", obavestih Lili, preturajući po
tašni da dohvatim Karioku i pustim ga napolje. "Odjek se nadaleko čuo."
"Nemoj ga spustiti - možda ovde ima paukova. Ili zmija."
"Ako misliš da ću mu dozvoliti da se popiški u mojoj tašni, ljuto se varaš",
rekoh joj. "Konačno, kada je reč o zmijama, bolje on nego ja." Lili se zagleda u
mene pri slaboj svetlosti. Spustih Karioku na pod pećine, gde on istog časa
obavi nuždu. Uzvratih joj pogled, podigavši obrvu, a zatim krenuh dalje da
istražujem pećinu.
Lagano smo kružile po pećini; u promeru nije imala više od deset jardi. Ali
ne naiñosmo ni na kakav trag. Posle izvesnog vremena, Lili spusti ćebad koju je
nosila i sede na pod.
"Moraju biti ovde negde", reče ona. "Suviše lako smo pronašle ovo mesto,
mada nije baš lavirint na kakav sam mislila." Iznenada se trgnula i uspravila.
"Gde je Karioka?" upita ona.
Osvrnuh se unaokolo, ali njega nigde nije bilo. "Blagi Bože", izgovorih,
pokušavši da ostanem mirna. "Postoji smo jedan izlaz - onaj kroz koji smo ušle.
Pozovi ga!" Poslušala me je. Posle jednog dugačkog, mučnog trenutka začusmo
njegovo kevtanje. Odahnusmo kada shvatismo da dopire iz pravca zavojitog
ulaza.
"Idem po njega", rekoh joj.
Ali Lili istog časa skoči na noge. "Ne šali se životom", odvrati mi ona glasom
koji je odzvanjao kroz tamu. "Nećeš me osaviti ovde u mraku." Istog časa je
krenula za mnom, što verovatno objašnjava kako se, pošto smo iznenada
skliznule u neku rupu, obrela na meni. Učinilo nam se da je prošlo dosta
vremena pre no što smo se našle na dnu.
Blizu samog kraja spiralnog ulaza u pećinu, zaklonjena od pogleda tako da je
nismo videle kada smo ušle uz zavojiti zid, nalazila se strma, stenovita kosina
koja se protezala trideset stopa u dubinu. Kada sam izvukla svoje telo svo u
modricama ispod masivne Lili, uperila sam snop naviše. Svetlost se svuda
unaokolo odbijala o kristalizirane zidove i tavanice najveće pećine koju sam do
tada videla. Sedele smo i posmatrale bleštavilo boja dok je Karioka veselo
skakutao oko nas, nimalo uznemiren zbog pada.
"Odlično si to obavio!" povikah, tapšući ga po glavi. "Ponekad je prava sreća
što si takav trapavko, moj krznati prijatelju!" Ustadoh i počeh da se čistim dok je
Lili podizala ćebad i skupljala sitnice koje su mi poispadale iz tašne. Nalazile
smo se u ogromnoj pećini. U bilo kom pravcu da smo uperile snop svetlosti, on
se nije odbijao ni o kakav zid.
"Mislim da smo u sosu." Lilin glas dopro je iz tame iza mene. "Upravo mi je
palo na pamet da je ova kosina niz koju smo skliznule suviše strma da bismo se
uz nju mogle popeti bez dizalice. Takoñe mi je palo na pamet da bismo se mogle
smesta izgubiti ako za sobom ne budemo posipale mrvice hleba."
Bila je u pravu, ali moj mozak je sada radio prekovremeno.
"Sedi i razmisli", rekoh umorno Lili. "Pokušaj da se setiš traga, a ja ću
pokušati da smislim kako da se izvučemo odavde." U tom trenutku začuh neki
zvuk - neko nejasno šaputanje, kao kada vetar nosi suvo lišće kroz kakav prazan
prostor.
Počeh da šaram svetiljkom unaokolo, ali Karioka odjednom stade da skače,
histerično kevčući u pravcu tavanice pećine; istog časa me zagluši vrisak sličan
vrištanju hiljadu harpija.
"Ćebad!" zaurlah kako bi me Lili čula. "Daj ovamo tu vražiju ćebad!"
Zgrabih Karioku koji je i dalje skakutao po podu i gurnuh ga pod mišku, te
jurnuh ka Lili i istrgnuh joj ćebad iz ruku upravo kada je počela da vrišti.
Prebacih joj jedno ćebe preko glave te pokušah da pokrijem sebe, čučnuvši na
pod upravo u trenutku kada su slepi miševi nagrnuli.
Bilo ih je na hiljade, bar sudeći prema zvuku koji su ispuštali. Lili i ja
polegosmo po podu dok su oni udarali o ćebad nalik na sićušne kamikaze - tup,
tup, tup. Lilino vrištanje nadjačavalo je čak i lepet njihovih krila. Hvatala ju je
histerija, a Karioka se migoljio u mom naručju. Kao da je želeo da se sam
obračuna sa svim slepim miševima u Sahari; njegovo kreštavo kevtanje i Lilino
vrištanje odbijali su se o visoke zidove.
"Mrzim slepe miševe!" histerično je vikala Lili, čvrsto me držeći za ruku dok
sam s njom jurila kroz pećinu, provirujući ispod ćebeta kako bi osmotrila teren
po kome smo se kretale. "Mrzim ih! Mrzim!"
"Izgleda da ni oni tebe baš ne ljube", pokušah da nadglasam buku. Znala sam
da slepi miševi ne mogu da povrede čoveka osim ako mu se zapletu u kosu ili su
zaraženi besnilom.
Stadosmo da pogrbljene trčimo prema jednoj od arterija velike pećine kada se
Karioka izmigoljio iz mog naručja, skočio na tle i otrčao. Slepi miševi su i dalje
bili svuda unaokolo.
"Blagi Bože!" povikah. "Karioka, vrati se!" Držeći ćebe nad glavom, pustih
Lili i posrčući krenuh za njim, mašući baterijskom lampom u nadi da ću zbuniti
slepe miševe.
"Ne ostavljaj me!" začuh Lilin povik, kao i njene korake po izlomljenim
kamenčićima na tlu. Tračala sam sve brže i brže, ali Karioka je već zavio za
ugao i nestao.
Slepi miševi su otišli. Pred nama se protezala dugačka pećina nalik na
hodnik, a slepih miševa više nije bilo nigde na vidiku. Okrenuh se ka Lili koja se
ščućurila iza mene, drhteći, sa ćebetom preko glave.
"Mrtav je", cvilela je, tražeći pogledom Karioku. "Ispustila si ga i oni su ga
ubili. Šta da radimo?" Glas joj je podrhtavao od straha. "Ti uvek znaš šta treba
preduzeti. Hari kaže..."
"Baš me briga šta Hari kaže", odbrusih. I mene je hvatala sve veća panika
koju sam pokušavala da savladam dubokim disanjem. Ničemu ne bi služilo da
me sada živci izdaju. Haklberi Fin se izvukao iz jedne ovakve pećine, zar ne? Ili
je to bio Tom Sojer? Počeh da se smejem.
"Šta ti je smešno?" živčano me upita Lili. "Šta ćemo sada?"
"Kao prvo, ugasićemo baterijsku lampu", odvratih i ugasih je. "Da ne bismo
ostale bez baterija u ovoj i od Boga zaboravljenoj..." A onda sam ugledala.
Sa suprotnog kraja prolaza u kome smo se nalazile dopirala je slaba svetlost.
Bila je veoma slaba, ali je u ovom mraku podsećala na svetionik čiji reflektor
obasjava mrazno more.
"Šta je to?" upita Lili bez daha. Naša nada za izbavljenje, pomislih, ščepavši
je za ruku i krenuvši prema svetlosti. Zar je postojao još jedan ulaz?
Nisam sigurna koliko smo hodale. U tami čovek gubi svaki osećaj za vreme i
prostor. Ali tu nejasnu svetlost sledile smo bez baterijske lampe, krećući se
veoma dugo kroz utihlu pečinu. Konačno smo stigle do prostorije veličanstvenih
razmera - tavanica je bila visoka možda čitavih pedeset stopa, a zidovi obloženi
čudnim svetlucavim oblicima. Kroz otvorenu rupu na tavanici slivala se
predivna bujica mesečine. Lili poče da plače.
"Nisam nikada pomislila da ću biti strašno srećna samo zato što vidim nebo",
jecala je ona.
Mislila sam isto što i ona. Osećanje olakšanja razlilo se mojim telom poput
droge. Dok sam razmišljala kako da se domognemo te rupe u krovu na visini od
pedeset stopa, začula sam neko njuškanje koje nije bilo teško prepoznati.
Ponovo upalih baterijsku lampu. U uglu ugledasmo Karioku kako kopa po tlu
kao da traži kost.
Lili se upravo spremala da jurne ka njemu, ali je ja uhvatih za ruku. Šta je on
to radio? Obe se zagledasmo u njega pri jezivoj svetlosti.
Divlje je kopao po gomili kamenja i šljunka na podu. Meñutim, ta hrpa je
izgledala nekako čudno. Ugasila sam lampu, tako da je prostoriju sada
osvetljavao samo nejasan snop mesečine. A onda sam shvatila šta mi je to
smetalo. Sama hrpa kamenja je svetlucala - odnosno, svetluclo je nešto ispod
nje. A neposredno iznad nje, uklesana u zidu, nalazila sa džinovska palica sa
brojem osam koji kao da je lebdeo na bledoj mesečini.
Lili i ja padosmo na kolena i zajedno sa Kariokom prionusmo na uklanjanje
kamenja i šljunka. Bilo nam je potrebno svega nekoliko minuta da otkopamo
prvu figuru. Izvukoh je i zadržah u šakama - savršeno izrañena figura konja,
propetog na zadnjim nogama. Bio je otprilike pet inča visok i mnogo teži no što
je izgledao. Ponovo upalih lampu, a figuru dodadoh Lili da je pomnije
razgledamo. Pojedinosti su bile izrañene sa neverovatnom preciznošću. Sve je
bilo urañeno u najčistijem srebru. Od raširenih nozdrva do tanano izlivenih
kopita - to je očigledno bio rad vrhunskog majstora. Rese na bogato ukrašenoj
konjskoj ormi bile su izvučene nit po nit. Samo sedlo, postolje figure - pa čak i
oči konja - bili su od nebrušenog kamenja koje se presijavalo u raznim bojama
na slabom snopu svetlosti.
"Neverovatno", prošaputa Lili u tišini koju je narušavalo samo Kariokino
uporno kopanje. "Hajde da izvadimo i ostale."
Nastavismo da rujemo po gomili kamenja dok ih sve ne izvadismo. Osam
figura Monglanske garniture ležalo je oko nas izmeñu kamenja, sijajući
prigušenim sjajem na mesečini. Srebrni konj i četiri mala pešaka, od kojih je
svaki bio visok otprilike tri inča. Bili su odeveni u neke čudne toge sa štitom
ispred sebe i nosili su koplja sa iskrivljenim vrhovima. Zatim zlatna kamila sa
kulom na leñima.
Najneverovatnije su ipak bile dve poslednje figure. Jedna je predstavljala
muškarca na leñima slona sa podignutom surlom. Cela figura bila je izrañena u
zlatu i veoma je podsećala na sliku figure od slonovače koju mi je Luelin
pokazao pre toliko meseci - ali u podnožju nije bilo vojnika-pešaka. Činilo se da
je izliven na osnovu živog uzora, da mu lice nije stilizovano kao što je to običaj
kod šahovskih figura. Njegovo je lice bilo široko, plemenito, sa rimskim nosem,
ali taj nos je ujedno bio i neobičan - podsećao je na noseve crnačkih glava
pronañenih u Ifeji, u Nigeriji. Dugačka kosa spuštala mu se niz leña; pojedine
kovrdže bile su ukrašene i svetlucale su sićušnim dragim kamenjem. Kralj.
Poslednja figura bila je gotovo isto toliko visoka kao i kralj - otprilike šest
inča. Imala je oblik prekrivene nosiljke sa razmaknutim draperijama. U njoj je, u
položaju lotosa, sedela jedna prilika, lica okrenutog napolje. U smaragdnim,
bademastim očima nazirao se izraz nadmenosti - gotovo krvoločnosti.
Razmišljala sam o toj figuri u srednjem rodu pošto je imala bradu, ali i ženske
grudi.
"Kraljica", reče tiho Lili. "U Egiptu i Persiji nosila je bradu, stavljajući time
do znanja da ima moć da vlada. U stara vremena, ova figura nije imala toliku
moć kao danas. Ali njena je snaga, u meñuvremenu, narasla."
Zagledasmo se pri bledoj mesečini, preko svetlucavih figura Monglanske
garniture. I nasmešismo se.
"Uspele smo", reče Lili. "Sada treba samo još da smislimo kako da se
izvučemo odavde."
Preñoh snopom iz baterijske lampe preko zidova. Videla sam da će biti teško,
ali ne i nemoguće.
"Mislim da se mogu uzverati uz onu stenu", rekoh joj. "Ako ćebad isečemo u
trake, možemo napraviti konopac. Kada se popnem, spustiću ga. Privezaćeš za
njega moju tašnu i tako ću izvući Karioku i figure."
"Odlično", primeti Lili. "A šta će biti sa mnom?"
"Tebe ne mogu da izvučem", odvratih. "Moraćeš sama da se popneš."
Dok je Lili cepala ćebad, koristeći se mojim makazicama za nokte, ja skinuh
cipele. Kada smo završile sa sečenjem debele vunene ćebadi, nebo iznad nas već
je počelo da bledi.
Zidovi su bili dovoljno neravni, tako da sam mogla u njima da pronañem
oslonce za prste, dok su raspukline svelosti počele da se šire po svim uglovima
pećine. Utrošila sam skoro pola sata da se popnem, noseći konopac. Kada sam
se, dahćući, izvukla na svetlost dana, našla sam se na vrhu stene kroz čiju
osnovu smo prošle noći ušle. Lili je privezala torbu, pa sam prvo izvukla
Karioku, a zatim i figure do ispusta. Došao je red i na Lili da se popne. Masirala
sam povreñena stopala, na kojima su mi se ponovo otvorili plikovi.
"Plašim se", doviknu mi ona. "Šta ako padnem i slomim nogu?"
"Moraću da te upucam", odvrtih. "Samo kreni - i ne gledaj naniže."
Ona krenu uz strmu stenu, tražeći golim prstima čvrste oslonce u kamenu.
Negde na pola puta se ukočila.
"Hajde, nastavi", rekoh joj. "Ne smeš sada da se ukočiš." No, i dalje je samo
stajala, držeći se za stenu poput kakvog užasnutog pauka. Niti je govorila niti se
micala. Počela je da me hvata panika.
"Slušaj", počeh da joj govorim, "zamisli da je ovo partija šaha! Priklještena si
sa svih strana i ne vidiš izlaz. Ali mora postojati neki izlaz, jer u protivnom
gubiš! Ne znam kako to zovete kada su sve figure priklještene tako da ne mogu
nigde da krenu... ali ti si upravo u takvom položaju, osim u slučaju ako pronañeš
novi oslonac na koji ćeš pomeriti stopalo."
Primetila sam da je malo pomerila šaku. Zatim ju je odvojila od stene i
pokrenula se. Lagano je počela ponovo da se kreće. Odahnuh sa olakšanjem, ali
ništa ne rekoh kako je ne bih uznemirila u penjanju. Posle nezamislivo dugo
vremena, a činilo mi se da sam ga mogla meriti eonima, njena šaka se pojavi na
ivici ispusta. Zgrabih konopac koji je privezala oko struka i stadoh da ga
povlačim dok je ne izvukoh napolje.
Lili je ostala da leži, dahćući. Oči su joj bile zatvorene. Dugo nije prozborila
ni reči. Konačno je podigla kapke i prvo se zagledala u zoru, a onda u mene.
"Zove se Zugzvang", izgovori ona, stenjući. "Blagi bože - uspele smo."
Ali još sve nije bilo gotovo.
Navukosmo cipele i krenusmo preko ispusta, a onda nastavismo da se
spuštamo ka dnu. Vratile smo se kroz Kamenu Šumu. Bilo nam je potrebno
samo dva sata nizbrdo da stignemo do uzvišice sa koje su se videla naša kola.
Obe smo bile krajnje iscrpljene i upravo sam pričala Lili kako bi mi prijala
kajgana za doručak - što je predstavljalo nezamislivi delikates u jednoj ovakvoj
zemlji - kada osetih da me je zgrabila za ruku.
"Ne mogu da poverujem", reče ona, pokazujući prema putu gde smo ostavile
kola u žbunju. Sa svake strane stajala su parkirana po jedna policijska kola - a
treća su mi se učinila poznata. Kada sam ugledala dva Šarifova grmalja kako
prertražuju korniš, znala sam da sam u pravu.
"Otkud oni ovde?" upita ona. "Otarasili smo ih se pre mnogo stotina milja."
"Šta misliš, koliko plavih korniša ima u Alžiru?" upitah je. "I koliko puteva
za Tasili kojima smo mogle da krenemo?"
Ostadosmo tako nekoliko minuta da stojimo iza grmlja i posmatramo put.
"Nisi proćerdala sav Harijev džeparac, zar ne?" upitah je. Ona proveri ostatak
i odmahnu glavom.
"Predlažem onda da otpešačimo do Tamrita, šatorskog sela, pored koga smo
prošle. Možda ćemo tamo uspeti da kupimo dva magarca da nas vrate u Djanet."
"I da ostavim moja kola u rukama ovih zlikovaca?" prosikta ona.
"Trebalo je da te ostavim da visiš na onoj steni", primetih. "U Zugzvangu."
sreću da me zateknete ovde. Samo jednom dnevno sleće avion iz Alžira. Kada
nema privatnih letova, ovaj aerodrom je zatvoren. Do naredne benzinske pumpe
ima preko stotinu kilometara, a dotle sigurno ne biste stigle."
Popunjavao je naše zalihe benzina i vode sa pumpi pored autoputa. Ogromni
transportni avion koji je prozujao iznad naših kola dokoličio je na asfaltnoj pisti,
ispuštajući u vazduh toplotu iz zagrejanih motora sa propelerima, koja je sve
pred sobom topila. Lili je stajala sa Kariokom u naručju, posmatrajući našeg
zdepastog, malog spasioca kao da je arhanñeo Gavrilo. U stvari, nikog drugog
sem njega i nije bilo unaokolo. Pilot aviona je ušao u montažnu baraku od
valovitog lima da malo dremne po ovoj groznoj vručini. Prašina je brisala preko
autoputa; vetar je postajao sve jači. Grlo mi je bilo toliko suvo da me je bolelo;
ipak, osećala sam veliko olakšanje što smo se spasle. Odlučila sam da postanem
vernik.
"Čemu služi ova pista ovde, usred nedoñije?" upita me Lili. Prevedoh njeno
pitanje fonctionnaireu.
"Isporuka pošte", odvrati on, "i zaliha za neke ekipe koje rade na
pronalaženju prirodnog gasa, a stanuju u prikolicama zapadno odavde. Ovde se
samo zaustave na putu za Hogar, a zatim se vraćaju u Alžir." Lili je razumela.
"Hogar su", počeh da joj objašnjavam, "vulkanske planine na jugu. Mislim da
su blizu Tasilija."
"Pitaj ga kada će taj sanduk podići sa zemlje", reče Lili, uputivši se prema
baraci, sa Kariokom za petama, koji je odvažno hodao na vrhovima šapa po
vrelom asfaltu.
"Uskoro", odvrati čovek na moje pitanje postavljeno na francuskom. Zatim
pokaza prema pustinji. "Moramo ga podići pre no što peščani ñavoli nagrnu.
Neće dugo potrajati." Znači, bila sam u pravu - približavala se oluja.
"Kuda si krenula?" doviknuh za Lili.
"Da pitam koliko traži za prevoz auta", odvrati mi ona preko ramena.
Bilo je četiri popodne kada su naša kola spustili iz aviona niz rampu na
asfaltnu pistu u Tamanrasetu. Palme urmi njihale su se na blagom povetarcu, a
plavocrne planine izvijale su se oko nas put neba.
"Neverovatno je šta se sve novcem može kupiti", rekoh Lili kada je isplatila
razdraganom pilotu njegov deo, a nas dve se ponovo ukrcale u korniš.
"Upamti to", uzvrati ona, provlačeći se kroz čeličnu žičanu kapiju. "Momak
mi je čak dao terensku kartu! Tamo u pustinji bila bih spremna da pljunem za to
čitavu hiljadarku. Sada ćemo bar znati gde se nalazimo kada se ponovo
izgubimo."
Nisam mogla da odredim ko je izgledao gore. Lili ili korniš. Bleda koža joj
se od sunca ogulila, a prednja polovina kola sada je bila metalno siva jer su
plavu boju potpuno zgulili pesak i sunce. Ali motor je i dalje preo kao mačka.
Bila sam zadivljena.
"Ovamo smo se uputile." Lili pokaza na jednu tačku na karti koju je raširila
preko šoferske table. "Sračunaj mi tu razdaljinu i pretvori je u milje. Onda ćemo
odabrati najbrži put."
Postojao je samo jedan put - dugačak 450 milja - i to kroz planine. Zaustavile
smo se na skretanju za Djanet kod jednog drumskog moulina i ušle na prvi
obrok za skoro dvadeset četiri sata. Umirala sam od gladi i gotovo sam proždrala
dva tanjira krem pileće ćorbe sa povrćem u koju sam nadrobila komadiće suvog
bageta. Staklenka vina i velika porcija lososa i krompira uspele su da mi smire
agoniju u stomaku. Kupila sam i četvrt galona guste, crne kafe za put.
"Trebalo je, znaš, prvo da pročitamo ovaj dnevnik", rekoh Lili kada se
vratismo na dvosmerni put pun krivina koji je vodio na istok prema Djanetu.
"Ova opatica Mirela izgleda da je logorovala svuda po ovoj tratini - zna sve o
njoj. Znaš li da su Grci nazvali ove planine 'Atlas' mnogo pre no što su one na
severu tako krštene? A narod koji je ovde živeo, prema istoričaru Herodotu,
zvao se Atlantinjani? Upravo se vozimo kroz kraljevstvo izgubljene Atlantide!"
"Mislila sam da je potonula", primeti Lili. "Nigde ne pominje gde su figure
skrivene, je li tako?"
"Ne. Mislim da zna šta se dogodilo s njima, ali ona je otišla dalje, tragajući za
tajnom koju su one krile - za formulom."
"Nastavi da čitaš, draga moja. Samo nastavi. Ali ovog puta mi kaži gde treba
da skrenem."
Vozili smo celo popodne i veče. U ponoć smo stigle u Djanet; istrošila sam
baterije u baterijskoj lampi, čitajući. Ali sada smo tačno znale kuda smo se
uputile. I zašto.
"Blagi Bože", izgovori Lili, kada sam sklopila knjigu. Zaustavila je auto
pored puta i isključila motor. Ostale smo da sedimo zagledane u zvezdano nebo i
mesečinu koja je kapala poput mleka po visokim visoravnima Tasilija s naše
leve strane. "Teško mi je da poverujem u tu priču! Prešla je pustinju na kamili,
preživela peščanu oluju, peške se popela na te visoravni i rodila klinca usred
planina u podnožju Bele Kraljice? Kakva je to ženska?"
"Pa ni naš put baš nije bio posut ružama", rekoh, smejući se. "Možda bi
trebalo da odspavamo nekoliko časova dok se ne razdani."
"Pun je mesec. U prtljažniku imam rezervne baterije za tu baterijsku lampu.
Krenimo kolima do prvog useka, a onda ih sakrijmo. Potpuno sam se rasanila od
sve te kafe koju sam popila. Za svaki slučaj možemo poneti ćebad. Krenimo dok
nikog nema u blizini."
Nekoliko desetina milja posle Djaneta stigosmo do raskrsnice gde se dugačak
prašnjavi put račvao prema kanjonima. Na putokazu sa strelicom pisalo je
"Tamrit", a ispod natpisa bilo je iscrtano pet kamila koje su označavale "Piste
Chameliere". Kamilji Put. Krenusmo njime.
"Koliko daleko u unutrašnjosti se nalazi to mesto?" upitah Lili. "Ti si
upamtila put."
"Prvo dolazi bivak. Mislim da je to Tamrit, selo šatora. Touristas odatle idu
peške do praistorijskih crteža - rekla je da su udaljeni nekih dvadeset kilometara.
Otprilike trinaest milja."
"Četiri sata pešačenja", obavestih je. "Ali ne u ovim cipelama." Ne bi se
moglo reći da smo se pripremile za tumaranje po ovoj divljini, pomislih sa
žaljenjem. Ali sada više nismo mogle da prelistavanjem lokalnog vodiča
saznamo gde je najbliži Saks iz Pete Avenije.
Zaustavile smo se na prašnjavom skretanju za Tamrit i ostavile korniš pored
puta skriven u žbunju. Lili je zamenila baterije i dohvatila ćebad. Gurnula sam
Karioku ponovo u torbu i nas dve krenusmo stazom. Na svakih pedeset stopa
nalazili su se mali putokazi ispisani čipkastim arapskim pismom, ispod koga se
nalazio francuski prevod.
"Ovo mesto bolje je obeleženo od autoputeva", prošaputa Lili. Mada već
miljama nismo čule nikakav drugi zvuk do glasanja cvrčaka i suve škripe
drobljenja šljunka pod našim nogama, obe smo hodale na prstima i šaputale kao
da nameravamo da provalimo u banku. To je, doduše, bilo veoma slično onome
što smo se spremale da učinimo.
Nebo je bilo sasvim vedro, a mesečina jaka, tako da nam baterijska lampa i
nije bila potrebna za čitanje oznaka pored puta. Ravna staza postepeno se
uzdizala dok smo napredovale ka jugoistoku. Prolazile smo kroz uski kanjon duž
jednog žuboravog potoka kada sam primetila skupinu znakova od kojih je svaki
upućivao u drugom pravcu: Sefar, Aouanrhet, In Itinen...
"A kuda sad?" upitah, pustivši Karioku da se malo istrči. On smesta požuri
do najbližeg drveta i posveti ga.
"To je!" uzviknu Lili i poče da skače. "Eno ih!" Drveće na koje je pokazivala,
a koje je Karioka i dalje njuškao, raslo je iz samog rečnog korita - bila je to
skupina džinovskih čempresa, bar šesnaest stopa u prečniku, koji su se uzdizali
tako visoko da su zamračivali noćno nebo. "Prvo džinovsko drveće", reče Lili,
"zatim bi trebalo malo dalje da naiñemo na neka jezera koja odbijaju svetlost."
I zaista, na manje od hiljadu pet stotina stopa ispred nas ugledale smo mala
jezera, čije su providne površine odražavale sjajni mesec. Karioka se stuštio
ispred nas ka jednom od njih da utoli žeñ. Svojim halapljivim jezikom razbio je
površinu vode u milion svetlosnih talasića.
"Ona nam pokazuju pravac", reče Lili. "Treba da nastavimo ovim kanjonom
pored nečega što se zove Kamena Šuma..." Žurno smo odmicale niz ravno korito
potoka kada sam ugledala novi znak, koji je pokazivao naviše ka jednom uskom
prolazu: "La ForWt de Pierre".
"Ovuda", rekoh, ščepavši Lili za ruku i krenuvši uz brdo. U strmom prolazu
bilo je dosta šljake koja nam se odronjavala pod nogama dok smo se pele. Čula
sam Lili kako na svakih nekoliko jardi šaputavo izgovara "Auh!" kada bi
nagazila na kakav kamen u svojim tankim patikama. A svaki put kada bi se
kakav komad šljake odronio, Karioka bi počeo da se kotrlja unazad - dok ga
konačno nisam ponovo podigla i ponela do vrha.
Bilo nam je potrebno preko pola sata da savladamo taj dugački, strmi put.
Kanjon se na vrhu širio u jednu visoku, ravnu visoravan - dolinu na vrhu
planine. Preko cele te ogromne čistine, obasjane mesečinom, jasno smo videle
spiralne stenovite igle koje su se izdizale sa platoa nalik na dugački, izuvijani
skelet dinosaurusa ispružen preko doline.
"Kamena Šuma!" prošaputa Lili. "Upravo tamo gde i treba da se nalazi."
Teško je disala, kao uostalom i ja, posle ovog penjanja preko šljunka, pa ipak mi
se sve činilo suviše lako.
Možda sam to prerano pomislila.
Koračale smo kroz Kamenu Šumu, čije je predivno izuvijano stenje
poprimalo halucinantne boje na mesečini. Na suprotnom kraju ove visoravni
nalazila se još jedna skupina znakova upravljenih u različitim pravcima.
"A sada?" upitah Lili.
"Treba da potražimo znak", odvrati mi ona tajanstveno.
"Evo ih - ima ih bar pola tuceta." Pokazah prema malim srelicama sa
ispisanim nazivima.
"Ne takav znak", obavesti me ona. "Znak koji će nam reći gde se nalaze
figure."
"Kako treba da izgleda?"
"Nisam sigurna", odvrati ona, osvrćući se unokolo na mesečini. "Nalazi se
odmah iza Kamene Šume..."
"Nisi sigurna?" ponovih, potiskujući želju da je zadavim. Imale smo veoma
težak dan. "Rekla si da si sve upamtila kao kakvu partiju šaha koju si igrala
naslepo... zamišljeni predeo, kako si ga opisala. Mislila sam da bi mogla sebi da
predstaviš svaki ugao i pukotinu na ovom terenu?"
"I mogu", odvrati ljutito Lili. "Dovela sam nas dovde, nisam li? Zašto ne
zavežeš i pomogneš mi da rešim ovaj problem?"
"Znači, priznaješ da si se izgubila", primetih.
"Nisam se izgubila!" povika Lili i glas stade da joj se odbija o svetlucavu
šumu monolitnog kamenja koje nas je okruživalo. "Tražim nešto - nešto
odreñeno. Znak. Rekla je da ćemo odmah iza ovog mesta naići na znak koji će
nešto značiti."
"Kome će nešto značiti?" upitah polako. Lili se blesavo zagleda u mene na
mesečini. Videla sam kako joj se ljušti koža na prćastom nosu. "Hoću da kažem,
da li je to znak kao što je na primer duga? Munja? Natpis na zidu - Mene, mene,
tekel..."
Lili i ja smo zurile jedna u drugu. Obe smo u istom trenutku shvatile. Upalila
je baterijsku lampu i usmerila je prema steni pred nama na kraju dugačkog
platoa - i zaista, bio je tamo.
Ceo zid ispunjavala je jedna džinovska slika. Divlja antilopa trčala je preko
ravnica; slika je bila urañena u predivnim bojama koje su plenile čak i pri ovoj
neprirodnoj svetlosti. A usred tih boja, punom brzinom su jurile kočije sa
lovcem - ženom odevenom od glave do pete u belo.
Dosta vremena provele smo posmatrajući tu sliku i prelazeći baterijskom
lampom preko veličanstvenog prizora kako nam ne bi promaklo nijedno tanano
izrañeno obličje. Zid je bio širok i visok, izdubljen u obliku jednog dela
polomljenog luka. A u središtu tog divljeg stampeda preko drevnih ravnica
nalazila se nebeska kočija, u obliku polumeseca, na dva točka sa po osam paoka,
koju su vukla tri živahna konja čiji su bokovi bili poprskani bojom: crvenom,
belom i crnom. U prednjem delu klečao je crni čovek sa glavom ibisa, držeći
čvrsto uzde dok su konji poskakivali preko tundre. Pozadi su se vijorile dve
zmijolike trake, uvijajući se na vetru u obliku broja osam. U središtu, nadnoseći
se nad prilikama muškarca i životinja poput velike bele osvete, nalazila se
boginja. Stajala je potpuno nepomično dok se oko nje sve divlje komešalo -
leñima okrenuta prema nama, kose koja joj je vijorila na povetarcu, tela
ukočenog kao u statue. Ruke je držala podignute kao da se sprema da udari na
nešto. Dugačko, dugačko koplje koje je držala podignuto nije bilo usmereno u
antilopu koja je kao luda trčala unaokolo, već je stajalo upereno uvis, u
zvezdano nebo. Samo njeno telo bilo je iscrtano u obliku oštrog trouglastog
broja osam koji je izgledao kao isklesan od kamena.
"To je", reče Lili kao bez daha, zureći u crtež. "Sigurno ti je poznato značenje
tog oblika, je li tako? Mislim na dvostruki trougao nalik na peščani sat?" Zatim
baterijskom lampom stade po zidu da prati oblik o kome je govorila.
"Od kada mi je Mini pokazala onu tkaninu, pokušavam da se setim na šta me
podseća", nastavi ona. "Sada znam. To je drevna dvoglava sekira koju su zvali
labrys i koja ima oblik broja osam. Koristili su je drevni Minoanci na Kritu."
"Kakve to veze ima s onim zbog čega smo mi ovde?"
"Videla sam taj znak na knjizi o šahu koju mi je Mordekaj pokazao.
Najdrevnija šahovska garnitura koja je ikada pronañena otkrivena je u palati
kralja Minosa na Kritu - gde je sagrañen i čuveni lavirint, koji je dobio ime
prema ovoj svetoj sekiri. Ta šahovska garnitura datira iz 2000. godine pre nove
ere. Napravljena je od zlata, srebra i dragog kamenja, isto kao i Monglanska
garnitura. A u središtu je bio izrezbaren labrys."
"Isto kao i na Mininoj tkanini", umešah se. Lili je klimala glavom i uzbuñeno
mahala unaokolo baterijskom lampom. "Ali ja sam mislila da šah nije čak bio ni
izmišljen pre šestog ili sedmog veka naše ere", dodadoh. "Uvek se govori kako
potiče iz Persije ili Indije. Kako onda ta minoska šahovska garnitura može biti
toliko stara?"
"Mordekaj je i sam mnogo toga napisao o istorijatu šaha", reče Lili, ponovo
uperivši svetlost prema ženi u belom, koja je stajala u kočijama u obliku meseca,
držeći koplje upereno ka nebesima. "On smatra da je tu šahovsku garnituru sa
Krita napravio isti onaj momak koji je sagradio i lavirint - kipar Dedal..."
Stvari su polako počele da se uklapaju. Uzela sam joj baterijsku lampu iz
ruku i stala da prelazim njenim snopom po steni. "Boginja meseca", prošaputah.
"Obred lavirinta... 'Postoji zemlja po imenu Krit usred tamnog mora boje vina,
veoma bogata zemlja opasana morem...'" Ostrvo, polako sam se prisećala, poput
ostalih u Sredozemlju - koje su naselili Fenićani. To jest, kao i fenićanska, bila
je to lavirintska kultura okružena vodom - koja je štovala mesec. Zagledah se u
oblike na zidu.
"Zašto li je ta sekira urezana u šahovsku tablu?" upitah Lili, naslutivši
odgovor još pre no što je ona progovorila. "Mordekaj je kazao da je u pitanju
veza?" Ali iako sam bila spremna, njene reči izazvale su istu onu jezu koju je u
meni izazivalo i to belo obličje što se nadnosilo nada mnom na zidu.
"U tome i jeste cela stvar", progovori ona tiho. "Treba ubiti kralja."
Sveta sekira koristila se za ubijanje kralja. Obred se nije promenio još od
početka vremena. Šah je predstavljao njegovo puko ponovno otelovljenje. Zašto
se toga ranije nisam setila?
Kamel me je uputio da čitam Koran. A Šarif je odmah po mom dolasku u
Alžir istakao da je datum mog roñenja veoma značajan u islamskom kalendaru,
koji je, kao i većina drevnih kalendara, bio lunarni, to jest zasnovan na
mesečevim ciklusima. Ali ja to nisam povezala.
Taj je obred bio isti u svim civilizacijama čiji je opstanak zavisio od mora - te
stoga i od boginje meseca koja je upravljala plimom i osekom, koja je
uslovljavala porast i pad vodostaja u rekama. Boginje koja je tražila žrtve u krvi.
Birali su joj živog muškarca koji je postajao njen kralj, ali dužina njegove
vladavine bila je odreñena strogim propisima obreda. Vladao je jednu "Veliku
godinu", ili osam godina - koliko je potrebno da se lunarni i solarni kalendar
ponovo poklope, stotinu lunarnih meseci iznosi osam solarnih godina. Kada bi
prošlo to razdoblje kralja bi žrtvovali kako bi umilostivili boginju, a početkom
novog meseca birao se novi kralj.
Obred umiranja i ponovnog rañanja uvek se slavio u proleće, kada se sunce
nalazilo izmeñu dva znaka zodijaka: Ovna i Bika - to jest, prema modernom
načinu računanja vremena, četvrtog aprila. Toga dana su ubijali kralja!
To je bio obred trostruke boginje Kar, čijem imenu je plaćan drevni danak od
Karčemiša do Karkasona, od Kartagine do Kartuma. Njeno ime i danas odzvanja
dolmenima Karnaka, u pećinama Karlsbada i Karelija, kroz Karpate.
Reči koje su u sebi sadržale i njeno ime preplaviše mi um dok sam baterijsku
lampu držala uperenu naviše i posmatrala njeno monolitno obličje koje se
nadnosilo nada mnom sa zida. Zašto nikada ranije nisam povezala ove imenice?
Pojavljivala se u rečima karmin, kardinal i kardijak (srčani), u reči karnal (čulni,
telesan), karnivor (mesožder) i Karma - bio je to beskrajan ciklus otelotvorenja,
preobražaja i zaborava. Ona je bila otelotvorena reč, treptaj sudbine spiralno
zavijene kao kundalini u srcu samog života - karakol, ili spiralna sila, koja je
stvorila i samu Vaseljenu. Sila koju je Monglanska garnitura oslobodila bila je
njena sila.
Okrenula sam se ka Lili, dok mi je baterija podrhtavala u ruci, i nas dve se
zagrlismo kako bismo se malo zagrejale, dok nas je hladna mesečina obasjavala
poput ledene kupke.
"Znam u šta pokazuje to koplje", prozbori ona slabim glasom, pokazujući
prema crtežu na zidu. "Nije ga uperila u mesec - nije on znak. Znak je nešto na
šta pada mesečev zrak, na vrhu te stene." Shvatila sam da se plaši, uostalom isto
kao i ja, da pokuša da se popne gore usred noći. Stena mora da se uzdizala pravo
uvis nekih četiri stotine stopa.
"Možda", odvratih. "Ali u mom poslu koristi se ovakva izreka: 'Ne radi
mnogo; radi mudro.' Shvatili smo poruku - znamo da se figure nalaze negde
ovde. Ali to nije cela poruka, a znam da si i ti shvatila o čemu je reč u njenom
drugom delu."
"Stvarno?" upita ona, posmatrajući me svojim širom otvorenim, sivim očima.
"O čemu je reč?"
"Pogledaj damu na zidu", rekoh joj. "Vozi se u mesečevoj kočiji preko mora
antilopa. Ni ne primećuje ih - okrenuta nam je leñima, a koplje je uperila put
neba. Ali ona ne gleda u nebo..."
"Pogled joj je uperen pravo u planinu!" povika Lili. "Nalaze se unutar te
stene!" Uzbuñenje joj je malo splaslo kada je ponovo pogledala liticu. "Ali šta
treba da uradimo, da raznesemo stenu? Zaboravila sam da ponesem
nitroglicerin."
"Uozbilji se", opomenuh je. "Nalazimo se u Kamenoj Šumi. Šta misliš, kako
je ovo čipkasto, spiralno kamenje postalo upravo takvo, kako to da toliko liči na
drveće? Pesak ne obrañuje kamen na taj način, bez obzira na to koliko ga jako
nosio vetar. On ga glača, ravna. Jedino voda može tako da obradi kamen. Celu
ovu visoravan oblikovale su podzemne reke ili okeani. Ništa drugo nije moglo
da mu da ovakav izgled. Voda dubi rupe u steni... Shvataš li na šta ciljam?"
"Lavirint!" povika Lili. "Hoćeš da kažeš da unutar te stene postoji lavirint!
Zato su boginju meseca predstavili na pročelju litice kao labrys! To je poruka,
slična znaku pored puta. Ali koplje je upereno uvis. Voda mora da je dospela
unutra odozgo."
"Možda", prihvatih, mada i dalje nisam bila ubeñena u to. "Pogledaj kako je
izdubljen ovaj zid. Zaobljen je prema unutra, liči na činiju. Tako samo more
dubi stenu. Na taj način nastale su sve morske pećine. Možeš ih naći duž svake
stenovite morske obale od Karmela do Kaprija. Mislim da se ulaz nalazi ovde
dole. Bar bi trebalo da to proverimo pre no što nastradamo penjući se uz tu
stenu."
Lili uze bateriju i čitavih narednih pola sata provedosmo idući gore-dole duž
stene. Našle smo nekoliko pukotina, ali nijedna nije bila dovoljno široka da
bismo se kroz nju mogle provući. Počela sam da sumnjam u ispravnost svoje
ideje kada sam ugledala mesto na kome se glatka površina stene blago naginjala
prema unutra. Srećom, zavukla sam šake u prorez. Umesto da se strane stene u
tom prorezu ponovo uskoro sretnu, kao što se na prvi pogled činilo, prednji deo
stene nastavio je da se proteže prema unutra. Krenuh duž njega, a on nastavi da
zavija sve dalje kao da će se sresti sa drugom stenom - ali to se nije dogodilo.
"Mislim da sam pronašla", doviknuh Lili, nestajući u tami raskoljene stene.
Ona krenu snopom iz baterijske lampe za mojim glasom. Kada je stigla,
dohvatih lampu i preñoh snopom po površini stene. Raskol u steni protezao se u
obliku spiralne krivine prema unutrašnjosti, sve dublje i dublje.
Dva dela stene kao da su zavijala jedan oko drugoga nalik na spirale
nautilusa i mi smo se slepo njih držale. Postalo je toliko mračno da je slabi snop
baterijske lampe jedva osvetljavao nekoliko stopa ispred nas.
Iznenada se prolomi neki glasan zvuk i ja umalo ne poskočih. Zatim shvatih
da je to zalajao Karioka koji se nalazio u mojoj torbi. Odjeknulo je kao lavlja
rika.
"Izgleda da je ova pećina veća no što izgleda", obavestih Lili, preturajući po
tašni da dohvatim Karioku i pustim ga napolje. "Odjek se nadaleko čuo."
"Nemoj ga spustiti - možda ovde ima paukova. Ili zmija."
"Ako misliš da ću mu dozvoliti da se popiški u mojoj tašni, ljuto se varaš",
rekoh joj. "Konačno, kada je reč o zmijama, bolje on nego ja." Lili se zagleda u
mene pri slaboj svetlosti. Spustih Karioku na pod pećine, gde on istog časa
obavi nuždu. Uzvratih joj pogled, podigavši obrvu, a zatim krenuh dalje da
istražujem pećinu.
Lagano smo kružile po pećini; u promeru nije imala više od deset jardi. Ali
ne naiñosmo ni na kakav trag. Posle izvesnog vremena, Lili spusti ćebad koju je
nosila i sede na pod.
"Moraju biti ovde negde", reče ona. "Suviše lako smo pronašle ovo mesto,
mada nije baš lavirint na kakav sam mislila." Iznenada se trgnula i uspravila.
"Gde je Karioka?" upita ona.
Osvrnuh se unaokolo, ali njega nigde nije bilo. "Blagi Bože", izgovorih,
pokušavši da ostanem mirna. "Postoji smo jedan izlaz - onaj kroz koji smo ušle.
Pozovi ga!" Poslušala me je. Posle jednog dugačkog, mučnog trenutka začusmo
njegovo kevtanje. Odahnusmo kada shvatismo da dopire iz pravca zavojitog
ulaza.
"Idem po njega", rekoh joj.
Ali Lili istog časa skoči na noge. "Ne šali se životom", odvrati mi ona glasom
koji je odzvanjao kroz tamu. "Nećeš me osaviti ovde u mraku." Istog časa je
krenula za mnom, što verovatno objašnjava kako se, pošto smo iznenada
skliznule u neku rupu, obrela na meni. Učinilo nam se da je prošlo dosta
vremena pre no što smo se našle na dnu.
Blizu samog kraja spiralnog ulaza u pećinu, zaklonjena od pogleda tako da je
nismo videle kada smo ušle uz zavojiti zid, nalazila se strma, stenovita kosina
koja se protezala trideset stopa u dubinu. Kada sam izvukla svoje telo svo u
modricama ispod masivne Lili, uperila sam snop naviše. Svetlost se svuda
unaokolo odbijala o kristalizirane zidove i tavanice najveće pećine koju sam do
tada videla. Sedele smo i posmatrale bleštavilo boja dok je Karioka veselo
skakutao oko nas, nimalo uznemiren zbog pada.
"Odlično si to obavio!" povikah, tapšući ga po glavi. "Ponekad je prava sreća
što si takav trapavko, moj krznati prijatelju!" Ustadoh i počeh da se čistim dok je
Lili podizala ćebad i skupljala sitnice koje su mi poispadale iz tašne. Nalazile
smo se u ogromnoj pećini. U bilo kom pravcu da smo uperile snop svetlosti, on
se nije odbijao ni o kakav zid.
"Mislim da smo u sosu." Lilin glas dopro je iz tame iza mene. "Upravo mi je
palo na pamet da je ova kosina niz koju smo skliznule suviše strma da bismo se
uz nju mogle popeti bez dizalice. Takoñe mi je palo na pamet da bismo se mogle
smesta izgubiti ako za sobom ne budemo posipale mrvice hleba."
Bila je u pravu, ali moj mozak je sada radio prekovremeno.
"Sedi i razmisli", rekoh umorno Lili. "Pokušaj da se setiš traga, a ja ću
pokušati da smislim kako da se izvučemo odavde." U tom trenutku začuh neki
zvuk - neko nejasno šaputanje, kao kada vetar nosi suvo lišće kroz kakav prazan
prostor.
Počeh da šaram svetiljkom unaokolo, ali Karioka odjednom stade da skače,
histerično kevčući u pravcu tavanice pećine; istog časa me zagluši vrisak sličan
vrištanju hiljadu harpija.
"Ćebad!" zaurlah kako bi me Lili čula. "Daj ovamo tu vražiju ćebad!"
Zgrabih Karioku koji je i dalje skakutao po podu i gurnuh ga pod mišku, te
jurnuh ka Lili i istrgnuh joj ćebad iz ruku upravo kada je počela da vrišti.
Prebacih joj jedno ćebe preko glave te pokušah da pokrijem sebe, čučnuvši na
pod upravo u trenutku kada su slepi miševi nagrnuli.
Bilo ih je na hiljade, bar sudeći prema zvuku koji su ispuštali. Lili i ja
polegosmo po podu dok su oni udarali o ćebad nalik na sićušne kamikaze - tup,
tup, tup. Lilino vrištanje nadjačavalo je čak i lepet njihovih krila. Hvatala ju je
histerija, a Karioka se migoljio u mom naručju. Kao da je želeo da se sam
obračuna sa svim slepim miševima u Sahari; njegovo kreštavo kevtanje i Lilino
vrištanje odbijali su se o visoke zidove.
"Mrzim slepe miševe!" histerično je vikala Lili, čvrsto me držeći za ruku dok
sam s njom jurila kroz pećinu, provirujući ispod ćebeta kako bi osmotrila teren
po kome smo se kretale. "Mrzim ih! Mrzim!"
"Izgleda da ni oni tebe baš ne ljube", pokušah da nadglasam buku. Znala sam
da slepi miševi ne mogu da povrede čoveka osim ako mu se zapletu u kosu ili su
zaraženi besnilom.
Stadosmo da pogrbljene trčimo prema jednoj od arterija velike pećine kada se
Karioka izmigoljio iz mog naručja, skočio na tle i otrčao. Slepi miševi su i dalje
bili svuda unaokolo.
"Blagi Bože!" povikah. "Karioka, vrati se!" Držeći ćebe nad glavom, pustih
Lili i posrčući krenuh za njim, mašući baterijskom lampom u nadi da ću zbuniti
slepe miševe.
"Ne ostavljaj me!" začuh Lilin povik, kao i njene korake po izlomljenim
kamenčićima na tlu. Tračala sam sve brže i brže, ali Karioka je već zavio za
ugao i nestao.
Slepi miševi su otišli. Pred nama se protezala dugačka pećina nalik na
hodnik, a slepih miševa više nije bilo nigde na vidiku. Okrenuh se ka Lili koja se
ščućurila iza mene, drhteći, sa ćebetom preko glave.
"Mrtav je", cvilela je, tražeći pogledom Karioku. "Ispustila si ga i oni su ga
ubili. Šta da radimo?" Glas joj je podrhtavao od straha. "Ti uvek znaš šta treba
preduzeti. Hari kaže..."
"Baš me briga šta Hari kaže", odbrusih. I mene je hvatala sve veća panika
koju sam pokušavala da savladam dubokim disanjem. Ničemu ne bi služilo da
me sada živci izdaju. Haklberi Fin se izvukao iz jedne ovakve pećine, zar ne? Ili
je to bio Tom Sojer? Počeh da se smejem.
"Šta ti je smešno?" živčano me upita Lili. "Šta ćemo sada?"
"Kao prvo, ugasićemo baterijsku lampu", odvratih i ugasih je. "Da ne bismo
ostale bez baterija u ovoj i od Boga zaboravljenoj..." A onda sam ugledala.
Sa suprotnog kraja prolaza u kome smo se nalazile dopirala je slaba svetlost.
Bila je veoma slaba, ali je u ovom mraku podsećala na svetionik čiji reflektor
obasjava mrazno more.
"Šta je to?" upita Lili bez daha. Naša nada za izbavljenje, pomislih, ščepavši
je za ruku i krenuvši prema svetlosti. Zar je postojao još jedan ulaz?
Nisam sigurna koliko smo hodale. U tami čovek gubi svaki osećaj za vreme i
prostor. Ali tu nejasnu svetlost sledile smo bez baterijske lampe, krećući se
veoma dugo kroz utihlu pečinu. Konačno smo stigle do prostorije veličanstvenih
razmera - tavanica je bila visoka možda čitavih pedeset stopa, a zidovi obloženi
čudnim svetlucavim oblicima. Kroz otvorenu rupu na tavanici slivala se
predivna bujica mesečine. Lili poče da plače.
"Nisam nikada pomislila da ću biti strašno srećna samo zato što vidim nebo",
jecala je ona.
Mislila sam isto što i ona. Osećanje olakšanja razlilo se mojim telom poput
droge. Dok sam razmišljala kako da se domognemo te rupe u krovu na visini od
pedeset stopa, začula sam neko njuškanje koje nije bilo teško prepoznati.
Ponovo upalih baterijsku lampu. U uglu ugledasmo Karioku kako kopa po tlu
kao da traži kost.
Lili se upravo spremala da jurne ka njemu, ali je ja uhvatih za ruku. Šta je on
to radio? Obe se zagledasmo u njega pri jezivoj svetlosti.
Divlje je kopao po gomili kamenja i šljunka na podu. Meñutim, ta hrpa je
izgledala nekako čudno. Ugasila sam lampu, tako da je prostoriju sada
osvetljavao samo nejasan snop mesečine. A onda sam shvatila šta mi je to
smetalo. Sama hrpa kamenja je svetlucala - odnosno, svetluclo je nešto ispod
nje. A neposredno iznad nje, uklesana u zidu, nalazila sa džinovska palica sa
brojem osam koji kao da je lebdeo na bledoj mesečini.
Lili i ja padosmo na kolena i zajedno sa Kariokom prionusmo na uklanjanje
kamenja i šljunka. Bilo nam je potrebno svega nekoliko minuta da otkopamo
prvu figuru. Izvukoh je i zadržah u šakama - savršeno izrañena figura konja,
propetog na zadnjim nogama. Bio je otprilike pet inča visok i mnogo teži no što
je izgledao. Ponovo upalih lampu, a figuru dodadoh Lili da je pomnije
razgledamo. Pojedinosti su bile izrañene sa neverovatnom preciznošću. Sve je
bilo urañeno u najčistijem srebru. Od raširenih nozdrva do tanano izlivenih
kopita - to je očigledno bio rad vrhunskog majstora. Rese na bogato ukrašenoj
konjskoj ormi bile su izvučene nit po nit. Samo sedlo, postolje figure - pa čak i
oči konja - bili su od nebrušenog kamenja koje se presijavalo u raznim bojama
na slabom snopu svetlosti.
"Neverovatno", prošaputa Lili u tišini koju je narušavalo samo Kariokino
uporno kopanje. "Hajde da izvadimo i ostale."
Nastavismo da rujemo po gomili kamenja dok ih sve ne izvadismo. Osam
figura Monglanske garniture ležalo je oko nas izmeñu kamenja, sijajući
prigušenim sjajem na mesečini. Srebrni konj i četiri mala pešaka, od kojih je
svaki bio visok otprilike tri inča. Bili su odeveni u neke čudne toge sa štitom
ispred sebe i nosili su koplja sa iskrivljenim vrhovima. Zatim zlatna kamila sa
kulom na leñima.
Najneverovatnije su ipak bile dve poslednje figure. Jedna je predstavljala
muškarca na leñima slona sa podignutom surlom. Cela figura bila je izrañena u
zlatu i veoma je podsećala na sliku figure od slonovače koju mi je Luelin
pokazao pre toliko meseci - ali u podnožju nije bilo vojnika-pešaka. Činilo se da
je izliven na osnovu živog uzora, da mu lice nije stilizovano kao što je to običaj
kod šahovskih figura. Njegovo je lice bilo široko, plemenito, sa rimskim nosem,
ali taj nos je ujedno bio i neobičan - podsećao je na noseve crnačkih glava
pronañenih u Ifeji, u Nigeriji. Dugačka kosa spuštala mu se niz leña; pojedine
kovrdže bile su ukrašene i svetlucale su sićušnim dragim kamenjem. Kralj.
Poslednja figura bila je gotovo isto toliko visoka kao i kralj - otprilike šest
inča. Imala je oblik prekrivene nosiljke sa razmaknutim draperijama. U njoj je, u
položaju lotosa, sedela jedna prilika, lica okrenutog napolje. U smaragdnim,
bademastim očima nazirao se izraz nadmenosti - gotovo krvoločnosti.
Razmišljala sam o toj figuri u srednjem rodu pošto je imala bradu, ali i ženske
grudi.
"Kraljica", reče tiho Lili. "U Egiptu i Persiji nosila je bradu, stavljajući time
do znanja da ima moć da vlada. U stara vremena, ova figura nije imala toliku
moć kao danas. Ali njena je snaga, u meñuvremenu, narasla."
Zagledasmo se pri bledoj mesečini, preko svetlucavih figura Monglanske
garniture. I nasmešismo se.
"Uspele smo", reče Lili. "Sada treba samo još da smislimo kako da se
izvučemo odavde."
Preñoh snopom iz baterijske lampe preko zidova. Videla sam da će biti teško,
ali ne i nemoguće.
"Mislim da se mogu uzverati uz onu stenu", rekoh joj. "Ako ćebad isečemo u
trake, možemo napraviti konopac. Kada se popnem, spustiću ga. Privezaćeš za
njega moju tašnu i tako ću izvući Karioku i figure."
"Odlično", primeti Lili. "A šta će biti sa mnom?"
"Tebe ne mogu da izvučem", odvratih. "Moraćeš sama da se popneš."
Dok je Lili cepala ćebad, koristeći se mojim makazicama za nokte, ja skinuh
cipele. Kada smo završile sa sečenjem debele vunene ćebadi, nebo iznad nas već
je počelo da bledi.
Zidovi su bili dovoljno neravni, tako da sam mogla u njima da pronañem
oslonce za prste, dok su raspukline svelosti počele da se šire po svim uglovima
pećine. Utrošila sam skoro pola sata da se popnem, noseći konopac. Kada sam
se, dahćući, izvukla na svetlost dana, našla sam se na vrhu stene kroz čiju
osnovu smo prošle noći ušle. Lili je privezala torbu, pa sam prvo izvukla
Karioku, a zatim i figure do ispusta. Došao je red i na Lili da se popne. Masirala
sam povreñena stopala, na kojima su mi se ponovo otvorili plikovi.
"Plašim se", doviknu mi ona. "Šta ako padnem i slomim nogu?"
"Moraću da te upucam", odvrtih. "Samo kreni - i ne gledaj naniže."
Ona krenu uz strmu stenu, tražeći golim prstima čvrste oslonce u kamenu.
Negde na pola puta se ukočila.
"Hajde, nastavi", rekoh joj. "Ne smeš sada da se ukočiš." No, i dalje je samo
stajala, držeći se za stenu poput kakvog užasnutog pauka. Niti je govorila niti se
micala. Počela je da me hvata panika.
"Slušaj", počeh da joj govorim, "zamisli da je ovo partija šaha! Priklještena si
sa svih strana i ne vidiš izlaz. Ali mora postojati neki izlaz, jer u protivnom
gubiš! Ne znam kako to zovete kada su sve figure priklještene tako da ne mogu
nigde da krenu... ali ti si upravo u takvom položaju, osim u slučaju ako pronañeš
novi oslonac na koji ćeš pomeriti stopalo."
Primetila sam da je malo pomerila šaku. Zatim ju je odvojila od stene i
pokrenula se. Lagano je počela ponovo da se kreće. Odahnuh sa olakšanjem, ali
ništa ne rekoh kako je ne bih uznemirila u penjanju. Posle nezamislivo dugo
vremena, a činilo mi se da sam ga mogla meriti eonima, njena šaka se pojavi na
ivici ispusta. Zgrabih konopac koji je privezala oko struka i stadoh da ga
povlačim dok je ne izvukoh napolje.
Lili je ostala da leži, dahćući. Oči su joj bile zatvorene. Dugo nije prozborila
ni reči. Konačno je podigla kapke i prvo se zagledala u zoru, a onda u mene.
"Zove se Zugzvang", izgovori ona, stenjući. "Blagi bože - uspele smo."
Ali još sve nije bilo gotovo.
Navukosmo cipele i krenusmo preko ispusta, a onda nastavismo da se
spuštamo ka dnu. Vratile smo se kroz Kamenu Šumu. Bilo nam je potrebno
samo dva sata nizbrdo da stignemo do uzvišice sa koje su se videla naša kola.
Obe smo bile krajnje iscrpljene i upravo sam pričala Lili kako bi mi prijala
kajgana za doručak - što je predstavljalo nezamislivi delikates u jednoj ovakvoj
zemlji - kada osetih da me je zgrabila za ruku.
"Ne mogu da poverujem", reče ona, pokazujući prema putu gde smo ostavile
kola u žbunju. Sa svake strane stajala su parkirana po jedna policijska kola - a
treća su mi se učinila poznata. Kada sam ugledala dva Šarifova grmalja kako
prertražuju korniš, znala sam da sam u pravu.
"Otkud oni ovde?" upita ona. "Otarasili smo ih se pre mnogo stotina milja."
"Šta misliš, koliko plavih korniša ima u Alžiru?" upitah je. "I koliko puteva
za Tasili kojima smo mogle da krenemo?"
Ostadosmo tako nekoliko minuta da stojimo iza grmlja i posmatramo put.
"Nisi proćerdala sav Harijev džeparac, zar ne?" upitah je. Ona proveri ostatak
i odmahnu glavom.
"Predlažem onda da otpešačimo do Tamrita, šatorskog sela, pored koga smo
prošle. Možda ćemo tamo uspeti da kupimo dva magarca da nas vrate u Djanet."
"I da ostavim moja kola u rukama ovih zlikovaca?" prosikta ona.
"Trebalo je da te ostavim da visiš na onoj steni", primetih. "U Zugzvangu."
28 Re: Ketrin Nevil - Osmica Sub Jan 28, 2012 4:50 pm
Margita
Administrator
22. ZUGZWANG
Uvek je bolje žrtvovati protivnikove ljude.
Savelij Tartakover, poljski velemajstor
Upravo je prošlo podne kada smo Lili i ja ostavile za sobom talasave vrhove
visoravni Tasilija i spustile se u ravnice Admera hiljadu stopa niže, do rubova
Djaneta.
Vodu za piće nalazile smo duž puta jer je predeo vrveo od mnogobrojnih
rečica koje su navodnjavale Tasili, a ja sam ponela nekoliko grana bogatih
svežim dharima, sočnim urmama koje se lepe za prste. To je sve što smo jele od
sinoćnje večere.
Od vodiča u Tamritu, šatorskom selu pored koga smo prošle po mraku tek
pristigavši u Tasili, iznajmile smo magarce.
Mnogo je neudobnije jahati na magarcima nego na konjima. Šta mi je drugo
preostalo nego da izranavljenim stopalima pridodam još nekoliko drugih
telesnih nevolja: izranavljen produžetak leña, bolnu kičmu od beskrajnih časova
kaskanja gore-dole po skamenjenim dinama; izgrebane šake od veranja po steni;
glaobolju, verovatno od sunčanice. Ali uprkos svemu, bila sam veoma
raspoložena. Konačno smo se domogle figura - krenule smo put Alžira. Bar sam
ja tako mislila.
Ostavile smo magarce kod vodičevog ujaka u Djanetu, udaljenom četiri sata.
Ona nas je u kolima za seno odvezao do aerodroma.
Iako nas je Kamel upozorio da izbegavamo aerodrome, sada je to prosto bilo
nemoguće. Otkrili su nam kola i stavili ih pod stražu, a u gradiću ove veličine
nemoguće je bilo unajmiti kola. Kako drugačije da se vratimo - u balonima?
"Nisam baš rada da se spustim na alžirski aerodrom", reče Lili, dok smo
uklanjale seno sa odeće i prolazile kroz staklena vrata djanetskog aerodroma.
"Zar mi nisi sama rekla da Šarif tamo ima kancelariju?"
"Odmah posle imigracionog šaltera", potvrdih. Bilo je još prerano da brinemo
o Alžiru.
"Danas više nema letova za Alžir", obavesti nas dama na šalteru za prodaju
karata. "Poslednji avion otišao je pre jednog sata. Naredni polazi tek sutra
ujutro." Šta smo drugo mogle i da očekujemo u gradu sa dva miliona palmi i dve
ulice?
"Šta sad?" upita Lili, povukavši me u stranu. "Ne možemo prenoćiti u ovom
burgu. Ako pokušamo da uzmemo sobu u hotelu, tražiće nam isprave, a ja ih
nemam. Pronašli su nam kola, što znači da znaju da smo ovde. Mislim da nam je
potreban novi plan."
Morale smo se izgubiti odavde - i to brzo. Morale smo odneti figure Mini pre
no što se bilo šta dogodi. Vratih se do šaltera za prodaju karata; Lili me je pratila
u stopu.
"Ima li koji drugi let danas popodne, nije važno u kom pravcu?" upitah
prodavačicu karata.
"Jedino čarter koji se vraća za Oran", odvrati ona. "Zakupila ga je grupa
japanskih studenata na putu za Maroko. Kreće za nekoliko minuta, izlaz broj
četiri."
Lili je već odmicala ka izlazu broj četiri sa Kariokom pod miškom kao da je
vekna hleba, a ja sam je sledila. Ako je iko razumeo jezik novca, onda su to bili
Japanci, pomislih. A Lili je imala dovoljno argumenata da se sporazume na bilo
kom jeziku.
Voña grupe, žustri čovečuljak u plavom blejzeru sa prikačenom pločicom na
kojoj je pisalo "Hiroši", to mu je verovatno bilo ime, već je propuštao bučne
studente kroz izlaz, kada nas dve stigosmo do njega bez daha. Lili mu objasni na
enleskom u kakvoj smo situaciji, a ja brzo počeh da prevodim njene reči na
francuski.
"Pet stotina dolara u gotovom", ponudi Lili. "Američkih dolara pravo u tvoj
džep."
"Sedam pedeset", odvrati on istog časa.
"Dogovoreno", pristade Lili, pa stade da mu odbrojava novčanice ispred
nosa. Strpao ih je u džep brže od krupijea iz Las Vegasa. I tako krenusmo.
Do tog leta, uvek sam smatrala Japance kao narod neizmerne kulture i velike
prefinjenosti, koji svira umirujuću muziku i drži do ceremonijalnog služenja
čaja. Ali ovaj tročasovni let preko pustinje naterao me je da promenim mišljenje.
Ovi studenti su sve vreme jurcali gore dole po avionu pričajući raskalašne
viceve i pevali na japanskom pesme Bitlsa - prava kakofonija mjaukanja koja
me podseti na skičanje slepih miševa koje smo ostavile za sobom u pečinama
Tasilija.
Lili nije primećivala ništa od ovoga. U stražnjem delu aviona zanela se
igrajući Go sa voñom grupe, nemilosrdno ga pobeñujući u igri koja se smatra
japanskim nacionalnim sportom.
Laknulo mi je kada sam kroz prozor aviona ugledala ogromnu ružičasto
omalterisanu katedralu koja se nadnosila nad planinskim gradom Oranom. Oran
je imao veliki meñunarodni aerodrom koji ga je povezivao ne samo sa
gradovima Sredozemlja, već i sa obalom Atlantika i podsaharskom Afrikom.
Kada smo se Lili i ja iskrcale iz čarter-aviona, setila sam se nečega što mi nije
palo na pamet na aerodromu u Djanetu: kako da proñemo pored detektora
metala ako budemo morale da menjamo avion.
Stoga sam se smesta uputila, pošto smo Lili i ja izišle iz aviona, prema
agenciji za iznajmljivanje automobila. Imala sam prihvatljiv izgovor: u
obližnjem gradu Arzevu nalazila se rafinerija nafte.
"Ja sam iz ministarstva za naftu", rekoh službeniku, gurnuvši mu pod nos
ministarsku značku. "Potrebna su mi kola da posetim rafineriju u Arzevu.
Veoma je hitno - kola iz ministarstva su se pokvarila."
"Žalim, gospoñice", poče službenik odmahujući glavom, "nema slobodnih
kola i neće ih biti najmanje nedelju dana."
"Nedelju dana! Nalazim se u nemogućoj situaciji! Kola moram imati danas,
kako bih proverila nivo produktivnosti. Zahtevam da mi jedna ustupite. Na
vašem parkiralištu napolju ima više automobila. Ko ih je rezervisao? Uostalom,
ko god da je to učinio, ovo je važnije."
"Da su mi samo javili", reče on, "ali sva ta kola na parkiralištu - tek su danas
vraćena. Pojedini klijenti čekaju nedeljama na njih, i svi su oni VIP-i. Kao na
primer ovaj..." On izvuče iz ladice gomilu ključeva i stade da zvecka njima. "Pre
samo jednog časa telefonirali su iz sovjetskog konzulata. Narednim avionom iz
Alžira stiže njihov oficir za vezu po pitanju nafte."
"Ruski oficir za naftu?" frknuh ja. "Mora da se šalite. A kako bi bilo da
telefonirate alžirskom ministru za naftu i objasnite mu da neću moći da proverim
produktivnost u Arzevu tokom cele naredne nedelje zato što su Rusi - koji
pojma nemaju o nafti - ukrali poslednja kola?"
Lili i ja se ozlojeñeno zgledasmo i stadosmo da vrtimo glavama, usled čega
službenik postade još nervozniji. Već je žalio što je pokušao da na mene ostavi
utisak svojom klijentelom, a naročito što je uopšte pomenuo da je u pitanju
jedan Rus.
"U pravu ste!" povika on, izvlačeći potrebna dokumenta i gurajući ih prema
meni. "Kako sme sovjetska ambasada da traži kola u tako kratkom roku? Evo,
gospoñice - potpišite ovo. Dovešću vam kola do ulaza."
Kada se službenik vratio sa ključevima, zamolila sam ga da mi dozvoli da
upotrebim telefon kako bih stupila u vezu sa meñunarodnim operatorom u
Alžiru, uveravajući ga da mu taj razgovor neće biti stavljen na račun. Pozvao mi
je Terezu i pružio slušalicu.
"Devojčice!" povika ona, nadjačavši krčanje. "Šta si učinila? Traži te pola
Alžira. Ko će drugi to da zna ako ne ja - prisluškivala sam razgovore! Ministar
mi je kazao da ti prenesem, ako se javiš, da ne možeš stupiti u vezu s njim. Ne
smeš ni prići blizu ministarstvu dok je on odsutan."
"Gde je on?" upitah, nervozno bacivši pogled na službenika koji je pomno
slušao, iako se malopre pravio da ne zna engleski.
"Na konferenciji", reče ona značajno. Sranje. Da li je to značilo da je počeo
sastanak OPEK-a? "Gde se nalaziš, u slučaju da želi da stupi s tobom u vezu?"
"Na putu sam ka rafinerijama u Arzevu", rekoh glasno, i to na francuskom.
"Kola su nam se pokvarila, ali zahvaljujući ljubaznosti službenika u rent-a-karu
ovde na oranskom aerodromu, dobile smo drugo vozilo. Prenesite ministru da ću
mu se sutra javiti."
"Šta god da uradiš, ne smeš se sada vratiti!" reče Teraza. "Onaj salud iz
Persije zna gde si bila - i ko te je tamo poslao. Beži s tog aerodroma što pre
možeš. Aerodrome nadziru njegovi ljudi!"
Persijsko kopile kako ga je nazvala, bio je Šarif, koji je očigledno znao da
smo bile u Tasiliju. Ali kako je Tereza to saznala - a što je još neverovatnije,
kako je pogodila ko me je tamo poslao? A onda se setih da sam Terezu zamolila
za pomoć kada sam tragala za Mini Renselas!
"Tereza", nastavih, i dalje posmatrajući službenika i prešavši na engleski, "da
li si ti kazala ministru da sam imala sastanak u Kazbahu?"
"Da", odvrati mi ona šapatom. "Vidim da si je pronašla. Neka ti je sada nebo
od pomoći, devojčice!" Zatim je dodala još tišim glasom, tako da sam morala da
se napregnem kako bih je čula. "Pogodili su ko si!" Linija je trenutak bila nema,
a onda se oglasio signal da je veza prekinuta. Spustila sam slušalicu; srce mi je
snažno lupalo, a onda sam pokupila ključeve sa pulta.
"E pa", počeh otresito, tresući službenikovu šaku, "ministar će biti veoma
zadovoljan kada čuje da ćemo ipak moći da ispitamo situaciju u Arzevu! Ne
znam kako da vam zahvalim na pomoći."
Kada smo izišle, Lili uskoči sa Kariokom u reno koji nas je čekao, a ja se
smestih za volan. Spustih štitnik za sunce za priobalnu vožnju. Uprkos
Terezinom savetu, nameravala sam da se vratim u Alžir. Šta mi je drugo
preostalo? Dok smo grabile putem, mozak mi je radio milju na minut. Ako je
Tereza mislila ono što mi se činilo da je mislila, onda moj život nije vredeo ni
pišljiva boba. Vozila sam kao da me goni sto ñavola dok nisam izbila na zavojiti
autoput sa dve trake za Alžir.
Do Alžira, koji je ležao na istoku, pružalo se punih 250 milja. Pošto smo
prošle pored rafinerija u Arzevu, prestala sam svaki čas da bacam pogled na
retrovizor, pa sam na kraju čak i stala i prepustila volan Lili kako bih mogla da
nastavim sa prevoñenjem Mirelinog dnevnika.
Otvorivši meki, kožni povez, stadoh pažljivo da prevrćem krhke stranice,
tražeći mesto gde smo stale. Već je bilo poslepodne i sunce purpurnog oboda u
luku se spuštalo prema tamnom moru, praveći duge u peni na mestima gde je
voda udarala o stene. Gajevi maslina crnih grana grlili su stene pri kosim
zracima popodnevne svetlosti, dok im je lišće podrhtavalo, nalik na deliće
metala koji zvone.
Kada sam odvratila pogled od predela koji je promicao, osetila sam kako se
vraćam u čudni svet pisane reči. Razmišljala sam kako je to čudno što je ova
knjiga postala za mene stvarnija čak i od krajnje stvarnih i neposrednih
opasnosti koje su me okruživale. Francuska opatica Mirela postala mi je neka
vrsta saputnice u ovoj našoj pustolovini. Njena priča se odvijala pred nama - u
nama - nalik na tamni i tajanstveni svet.
Pošto je Lili vozila ćutke, nastavih da prevodim. Osećala sam se kao da
slušam priču o vlastitoj potrazi sa usana nekoga ko je sedeo pored mene - žene
pred kojom je bio zadatak koji sam samo ja mogla da razumem - kao da je taj
šaputavi glas koji sam čula bio moj vlastiti. Negde, u toku moje pustolovine,
Mirelina potraga postala je takoñe moja potraga. Nastavih da čitam...
Napustila sam zatvor strepeći. U kutiji sa bojama koju sam nosila nalazilo se
nastojničino pismo, kao i znatna suma novca koji je priložila da mi se nañe. U
njenom pismu takoñe je stajalo da će me u engleskoj banci čekati kreditno
pismo koje će mi omogućiti da koristim novčane fondove moje pokojne roñake.
Ali ja sam odlučila da još ne idem u Englesku - pre toga, morala sam još nešto
da obavim. Dete mi se nalazilo u pustinji - Šarlot, za koga sam još tog jutra
verovala da ga nikada više neću videti. Roñen je pod Boginjinim pogledom.
Roñen je u Igri...
Lili uspori, a ja podigoh pogled sa teksta. Bio je sumrak i oči su me već
bolele od naprezanja pri sve bleñoj svetlosti. Prošao je trenutak pre no što sam
shvatila zašto je iznenada zaustavila kola pored puta i ugasila farove. Kroz
nejasnu svetlost ugledala sam policijska kola i vojna vozila na putu ispred nas -
kao i nekoliko putničkih vozila koja su stajala sa strane i čekala da ih pretraže.
"Gde smo?" upitah. Nisam znala da li su nas primetili.
"Otprilike pet milja od Sidi-Fredja - tvog stana i mog hotela. Četrdeset
kilometara od Alžira. Za pola sata smo tamo. Šta sad?"
"Ovde ne možemo ostati", odvratih. "A ne možemo ni dalje. Gde god sakrile
figure, pronaći će ih." trenutak sam razmišljala. "Nekoliko jardi ispred nas nalazi
se luka. Nije unesena ni u jednu kartu, ali odlazila sam tamo da kupim ribu i
rakove. To je jedino mesto gde možemo skrenuti, a da se ne vratimo nazad i
izazovemo sumnju. Zove se 'La Madrague'. Mogle bismo se tamo zavući dok ne
skujemo novi plan."
Krenusmo lagano uz ivicu krivudavog puta dok ne stigosmo do prašnjave
staze koja se odvajala od autoputa. Mrak je već uveliko pao, ali u tom je gradu
postojala samo jedna ulica koja se protezala duž ivice male luke. Zaustavile smo
se ispred jedine krčme u gradiću, mornarskog svratišta gde sam znala da imaju
dobre "bouillabaisse". Kroz žaluzine na prozorima primetile smo pukotine
svetlosti, isto kao i kroz vrata, koja su u sparno proleće predstavljala tek
paravan.
"Ovo je jedino mesto miljama unaokolo gde imaju telefon", obavestih Lili
dok smo sedele napolju u kolima i gledale kroz vrata krčme. "Hranu i da ne
pominjem. Čini mi se da mesecima nismo jele. Hajde da pokušamo da stupimo u
vezu sa Kamelom i vidimo može li nas izvući odavde. Bez obzira na to kako ti
gledaš na stvari, mislim da smo u Zugzvangu." Pokazah joj zube u mraku.
"Šta ako ne budemo mogle da ga nañemo?" upita ona. "Šta misliš koliko će
odbor za doček ostati tamo? Ne možemo ovde provesti noć."
"Ako se dogovorimo da napustimo kola, možemo peške plažom. Moj stan je
svega nekoliko milja udaljen odavde, ako ideš peške. Na taj način bismo
zaobišle blokadu na putu, ali bismo se zaglibile u Sidi-Fredju bez kola."
I tako se odlučismo za prvi plan i uñosmo unutra. To je možda bio najgori
predlog koji sam imala od početka naše potrage.
Krčma u La Madragui bila je stecište mornara, to je stajalo - ali mornari koji
su upravili svoja lica ka nama kada smo ušle izgledali su kao da su stigli pravo
iz filma Ostrvo sa blagom. Karioka se zavukao dublje u Lilino naručje, frkčući
kao da želi da odagna gadan miris.
"Upravo sam se setila", rekoh joj, kada zastadosmo na pragu. "La Madrague
je danju ribarska luka, ali noću je dom alžirske mafije."
"Nadam se da se šališ", odvrati ona, isturi bradu i nas dve krenusmo prema
baru. "Ali sve mi se, ipak, čini da se ne šališ."
U tom trenutku stomak mi se zgrči kao nikada do tada. Primetila sam lice
koje bih najradije izbrisala iz sećanja. Kada smo ušle u bar, osmehnuo se i dao
znak šankeru. Šanker se nagnu ka Lili i meni.
"Pozvane ste za sto u uglu", prošaputa on glasom koji nimalo nije zvučao kao
poziv. "Recite šta pijete, i ja ću vas tamo poslužiti."
"Same plaćamo svoja pića", poče Lili nabusito, ali je ja ščepah za ruku.
"Uprskale smo motku", prošaputah joj na uvo. "Ne osvrći se; naš domaćin
Long Džon Silver daleko je od kuće." Povedoh je zatim kroz gomilu utihlih
mornara, koji su nam se sklanjali s puta kao Crveno more - pravo prema stolu
čoveka koji je sam sedeo na suprotnom kraju prostorije. Bio je to trgovac
tepisima - El Marad.
Nisam prestajala da mislim o onome što sam nosila u tašni prebačenoj preko
ramena i o tome šta bi nam ovaj momak uradio kada bi to otkrio.
"Trik sa toaletom smo već iskoristile", šapnuh Lili na uvo. "Nadam se da
imaš još koji u rukavu. Momak koga ćeš uskoro upoznati je beli kralj i uverena
sam da zna ko smo nas dve i gde smo bile."
El-Marad je sedeo sam za stolom sa gomilom šibica rasporeñenih pred
sobom. Vadio ih je iz kutije i reñao na stolu u obliku piramide; niti je ustao niti
nas pogledao kada smo stigle.
"Dobro veče, dame", reče on onim užasnim, unjkavim glasom kada priñosmo
stolu. "Očekivao sam vas. Za nećete da mi se pridružite u ovoj igri koja se zove
nim?" Ukočih se, ali on očigledno nije imao zadnjih misli.
"To je stara engleska igra", nastavi on. "U engleskom slengu 'nim' znači
'uštinuti, zdipiti - ukrasti." Ili to niste znale?" Zatim me je pogledao onim svojim
kao ahat crnim očima bez zenica. "Igra je, stvarno, jednostavna. Svaki igrač
uklanja jednu ili više šibica iz bilo kog reda piramide, ali samo iz jednog reda.
Gubi onaj igrač koji mora da uzme poslednju šibicu."
"Hvala vam što ste nam objasnili pravila", primetih dok sam izvlačila stolicu
i zauzimala mesto, isto kao i Lili. "Vi niste odgovorni za onu blokadu na putu,
zar ne?"
"Nisam, ali pošto se već našla tamo, iskoristio sam je. Jedino ste ovamo
mogle da skrenete, kada se pojavite."
Razume se - kakav sam idiot ispala! S ove strane Sidi-Fredja miljama
unaokolo nije bilo drugog grada.
"Niste nas ovde čekali da bismo odigrali ovu igru", primetih, prezrivo
posmatrajući piramidu od šibica na stolu. "Šta želite?"
"Ali ipak sam vas čekao da bismo učestvovali u Igri", odvrati on uz zlokobni
osmeh. "Ako se ne varam, ovo je unuka Mordekaja Rada, najvećeg stručnjaka
svih vremena kada su u pitanju igre - naročito one koje imaju veze sa krañom!"
Glas mu je postajao neugodan dok je posmatrao Lili svojim crnim očima punim
mržnje.
"Ona je takoñe nećaka vašeg 'poslovnog partnera' Luelina, koji nas je
upoznao", primetih. "Koju ulogu on igra u ovoj partiji?"
"Jeste li uživali u susretu sa Mokhfi Mokhtar?" upita El-Marad. "Ako se ne
varam ona vas je poslala da obavite zadatak sa koga se upravo vraćate?" On
ispružni ruku i skloni šibicu iz prvog reda, pa klimnu glavom prema meni dajući
mi na znanje da je na mene red.
"Puno vas pozdravlja", obavestih ga, uklonivši dve šibice iz narednog reda.
Po umu mi se motalo hiljadu stvari, ali jednim njegovim delom pratila sam i igru
- igru zvanu nim. Šibice su bile rasporeñene u pet redova, u prvom se nalazila
samo jedna šibica, a svaki naredni red sadržao je po jednu više. Na šta me je to
podsećalo? Setih se.
"Mene?" upita El-Marad, kome je odjednom postalo nelagodno, bar mi se
tako činilo. "Sigurno ste pogrešili."
"Vi ste beli kralj, je li tako?" upitah ga mirnim glasom, posmatrajući kako mu
uštavljena koža bledi. "Uzela ti je meru, drugar. Iznenañena sam što ste napustili
planine gde ste bili bezbedni zbog jednog ovakvog poteza - istrčali ste na tablu i
sada morate da bežite, tražeći zaklon. Loš potez."
Lili je zurila u mene, a El-Marad je progutao knedlu, upiljio se u tablu, pa
uklonio još jednu šibicu. Ona me iznenada stegnu ispod stola. Shvatila je šta
smeram.
"I ovde ste upravo povukli pogrešan potez", obavestih ga, uprevši prst u
šibice. "Ja sam stručnjak za kompjutere, a ova igra nim je, u stvari, binarni
sistem. To jest, postoji formula da se dobije ili izgubi. A ja sam upavo
pobedila."
"Hoćete da kažete da je sve ovo bila zamka?" sav užasnut prošaputa El-
Marad. Zatim skoči, gurnu pri tom sto i rasu sve šibice. "Poslala vas je u
pustinju samo da bi mene izvukla napolje? Ne! Ne verujem vam!"
"Ma dobro, samo vi meni nemojte verovati", odvratih. "Još ste kod kuće,
bezbedni na svom osmom kvadratu, zaštićeni sa strane. Ne sedite ovde poput
prepelice isterane iz grma..."
"Naspram nove crne kraljice", upade pobedonosno Lili. El-Marad se zabulji u
nju, a onda vrati pogled na mene. Ustadoh kao da se spremam da poñem, ali on
me ščepa za ruku.
"Vi!" povika on, sevajući onaokolo crnim očima. "Znači - napustila je Igru!
Prevarila me je..." Ali ja sam se već udaljavala prema vratima, sa Lili koja me je
sledila u stopu. El-Marad nas sustiže i ponovo me ščepa za mišicu.
"Figure su kod vas", prosikta on. "Sve ste ovo smislile samo da me zavarate.
Ali one su kod vas. Nikada se vi ne biste vratile iz Tasilija bez njih."
"Svakako da su kod mene", rekoh. "Ali nalaze se tamo gde vam nikada ne bi
palo na pamet da ih potražite." Morala sam se izgubiti odatle pre no što se doseti
gde su. Već smo bile blizu vrata.
U tom trenutku Karioka iskoči iz Lilinog naručja, dočeka se na podu
prekrivenom klizavim linoleumom, povrati ravnotežu i zaobiñe nas, razvaljujući
se od lajanja dok je jurio prema vratima. Podigoh pogled i sa užasom se
zagledah u upravo otvorena vrata na kojima je stajao Šarif, okružen celom
brigadom rmpalija u poslovnim odelima koji su ispunili prolaz svojim širokim
ramenima.
"Stojte u ime..." poče on. Ali pre no što sam uspela da se priberem, Karioka
se stuštio na svoj omiljeni nožni članak. Šarif se presamitio od bola, zakoračio
unazad i prošao kroz paravanska vrata krčme, povukavši za sobom i nekoliko
stražara. Krenuh odmah za njim i oborih ga izgrebavši mu pri tom lice. Lili i ja
pohitasmo prema kolima, a za nama poñoše El-Marad i još pola bara.
"Voda!" povikah preko ramena dok sam trčala. "Voda!" Nismo imale šanse
da stignemo do kola, zaključamo se unutra i krenemo. Nisam se osvrnula - već
sam nastavila da trčim pravo prema malom doku. Svuda unaokolo ljuljuškali su
se ribarski čamci, ovlaš zavezani za stubiće. Okrenula sam se tek kada sam
stigla do kraja.
Na keju je vladao haos. El-Marad je bio korak iza Lili. Šarif je pokušavao da
otrese Karioku sa noge, koji nije hteo da ga ostavi na miru, tako da se
istovremeno borio s njim i zurio u tamu ne bi li pronašao neki pokretni cilj na
koji bi mogao da puca. Tri momka su tutnjeći dolazila kejom, pa sam tako bila
primorana da uhvatim nos i skočim.
Poslednja stvar koju sam videla pre no što sam dotakla vodu bio je Karioka
koga je Šarif zavitlao u vazduh i koji je sada leteo prema moru. A onda sam
osetila kako se hladna, mračna voda Sredozemlja sklapa nada mnom. Težina
figura iz Monglanske garniture vukla me je nadole, nadole prema dnu.
Uvek je bolje žrtvovati protivnikove ljude.
Savelij Tartakover, poljski velemajstor
Upravo je prošlo podne kada smo Lili i ja ostavile za sobom talasave vrhove
visoravni Tasilija i spustile se u ravnice Admera hiljadu stopa niže, do rubova
Djaneta.
Vodu za piće nalazile smo duž puta jer je predeo vrveo od mnogobrojnih
rečica koje su navodnjavale Tasili, a ja sam ponela nekoliko grana bogatih
svežim dharima, sočnim urmama koje se lepe za prste. To je sve što smo jele od
sinoćnje večere.
Od vodiča u Tamritu, šatorskom selu pored koga smo prošle po mraku tek
pristigavši u Tasili, iznajmile smo magarce.
Mnogo je neudobnije jahati na magarcima nego na konjima. Šta mi je drugo
preostalo nego da izranavljenim stopalima pridodam još nekoliko drugih
telesnih nevolja: izranavljen produžetak leña, bolnu kičmu od beskrajnih časova
kaskanja gore-dole po skamenjenim dinama; izgrebane šake od veranja po steni;
glaobolju, verovatno od sunčanice. Ali uprkos svemu, bila sam veoma
raspoložena. Konačno smo se domogle figura - krenule smo put Alžira. Bar sam
ja tako mislila.
Ostavile smo magarce kod vodičevog ujaka u Djanetu, udaljenom četiri sata.
Ona nas je u kolima za seno odvezao do aerodroma.
Iako nas je Kamel upozorio da izbegavamo aerodrome, sada je to prosto bilo
nemoguće. Otkrili su nam kola i stavili ih pod stražu, a u gradiću ove veličine
nemoguće je bilo unajmiti kola. Kako drugačije da se vratimo - u balonima?
"Nisam baš rada da se spustim na alžirski aerodrom", reče Lili, dok smo
uklanjale seno sa odeće i prolazile kroz staklena vrata djanetskog aerodroma.
"Zar mi nisi sama rekla da Šarif tamo ima kancelariju?"
"Odmah posle imigracionog šaltera", potvrdih. Bilo je još prerano da brinemo
o Alžiru.
"Danas više nema letova za Alžir", obavesti nas dama na šalteru za prodaju
karata. "Poslednji avion otišao je pre jednog sata. Naredni polazi tek sutra
ujutro." Šta smo drugo mogle i da očekujemo u gradu sa dva miliona palmi i dve
ulice?
"Šta sad?" upita Lili, povukavši me u stranu. "Ne možemo prenoćiti u ovom
burgu. Ako pokušamo da uzmemo sobu u hotelu, tražiće nam isprave, a ja ih
nemam. Pronašli su nam kola, što znači da znaju da smo ovde. Mislim da nam je
potreban novi plan."
Morale smo se izgubiti odavde - i to brzo. Morale smo odneti figure Mini pre
no što se bilo šta dogodi. Vratih se do šaltera za prodaju karata; Lili me je pratila
u stopu.
"Ima li koji drugi let danas popodne, nije važno u kom pravcu?" upitah
prodavačicu karata.
"Jedino čarter koji se vraća za Oran", odvrati ona. "Zakupila ga je grupa
japanskih studenata na putu za Maroko. Kreće za nekoliko minuta, izlaz broj
četiri."
Lili je već odmicala ka izlazu broj četiri sa Kariokom pod miškom kao da je
vekna hleba, a ja sam je sledila. Ako je iko razumeo jezik novca, onda su to bili
Japanci, pomislih. A Lili je imala dovoljno argumenata da se sporazume na bilo
kom jeziku.
Voña grupe, žustri čovečuljak u plavom blejzeru sa prikačenom pločicom na
kojoj je pisalo "Hiroši", to mu je verovatno bilo ime, već je propuštao bučne
studente kroz izlaz, kada nas dve stigosmo do njega bez daha. Lili mu objasni na
enleskom u kakvoj smo situaciji, a ja brzo počeh da prevodim njene reči na
francuski.
"Pet stotina dolara u gotovom", ponudi Lili. "Američkih dolara pravo u tvoj
džep."
"Sedam pedeset", odvrati on istog časa.
"Dogovoreno", pristade Lili, pa stade da mu odbrojava novčanice ispred
nosa. Strpao ih je u džep brže od krupijea iz Las Vegasa. I tako krenusmo.
Do tog leta, uvek sam smatrala Japance kao narod neizmerne kulture i velike
prefinjenosti, koji svira umirujuću muziku i drži do ceremonijalnog služenja
čaja. Ali ovaj tročasovni let preko pustinje naterao me je da promenim mišljenje.
Ovi studenti su sve vreme jurcali gore dole po avionu pričajući raskalašne
viceve i pevali na japanskom pesme Bitlsa - prava kakofonija mjaukanja koja
me podseti na skičanje slepih miševa koje smo ostavile za sobom u pečinama
Tasilija.
Lili nije primećivala ništa od ovoga. U stražnjem delu aviona zanela se
igrajući Go sa voñom grupe, nemilosrdno ga pobeñujući u igri koja se smatra
japanskim nacionalnim sportom.
Laknulo mi je kada sam kroz prozor aviona ugledala ogromnu ružičasto
omalterisanu katedralu koja se nadnosila nad planinskim gradom Oranom. Oran
je imao veliki meñunarodni aerodrom koji ga je povezivao ne samo sa
gradovima Sredozemlja, već i sa obalom Atlantika i podsaharskom Afrikom.
Kada smo se Lili i ja iskrcale iz čarter-aviona, setila sam se nečega što mi nije
palo na pamet na aerodromu u Djanetu: kako da proñemo pored detektora
metala ako budemo morale da menjamo avion.
Stoga sam se smesta uputila, pošto smo Lili i ja izišle iz aviona, prema
agenciji za iznajmljivanje automobila. Imala sam prihvatljiv izgovor: u
obližnjem gradu Arzevu nalazila se rafinerija nafte.
"Ja sam iz ministarstva za naftu", rekoh službeniku, gurnuvši mu pod nos
ministarsku značku. "Potrebna su mi kola da posetim rafineriju u Arzevu.
Veoma je hitno - kola iz ministarstva su se pokvarila."
"Žalim, gospoñice", poče službenik odmahujući glavom, "nema slobodnih
kola i neće ih biti najmanje nedelju dana."
"Nedelju dana! Nalazim se u nemogućoj situaciji! Kola moram imati danas,
kako bih proverila nivo produktivnosti. Zahtevam da mi jedna ustupite. Na
vašem parkiralištu napolju ima više automobila. Ko ih je rezervisao? Uostalom,
ko god da je to učinio, ovo je važnije."
"Da su mi samo javili", reče on, "ali sva ta kola na parkiralištu - tek su danas
vraćena. Pojedini klijenti čekaju nedeljama na njih, i svi su oni VIP-i. Kao na
primer ovaj..." On izvuče iz ladice gomilu ključeva i stade da zvecka njima. "Pre
samo jednog časa telefonirali su iz sovjetskog konzulata. Narednim avionom iz
Alžira stiže njihov oficir za vezu po pitanju nafte."
"Ruski oficir za naftu?" frknuh ja. "Mora da se šalite. A kako bi bilo da
telefonirate alžirskom ministru za naftu i objasnite mu da neću moći da proverim
produktivnost u Arzevu tokom cele naredne nedelje zato što su Rusi - koji
pojma nemaju o nafti - ukrali poslednja kola?"
Lili i ja se ozlojeñeno zgledasmo i stadosmo da vrtimo glavama, usled čega
službenik postade još nervozniji. Već je žalio što je pokušao da na mene ostavi
utisak svojom klijentelom, a naročito što je uopšte pomenuo da je u pitanju
jedan Rus.
"U pravu ste!" povika on, izvlačeći potrebna dokumenta i gurajući ih prema
meni. "Kako sme sovjetska ambasada da traži kola u tako kratkom roku? Evo,
gospoñice - potpišite ovo. Dovešću vam kola do ulaza."
Kada se službenik vratio sa ključevima, zamolila sam ga da mi dozvoli da
upotrebim telefon kako bih stupila u vezu sa meñunarodnim operatorom u
Alžiru, uveravajući ga da mu taj razgovor neće biti stavljen na račun. Pozvao mi
je Terezu i pružio slušalicu.
"Devojčice!" povika ona, nadjačavši krčanje. "Šta si učinila? Traži te pola
Alžira. Ko će drugi to da zna ako ne ja - prisluškivala sam razgovore! Ministar
mi je kazao da ti prenesem, ako se javiš, da ne možeš stupiti u vezu s njim. Ne
smeš ni prići blizu ministarstvu dok je on odsutan."
"Gde je on?" upitah, nervozno bacivši pogled na službenika koji je pomno
slušao, iako se malopre pravio da ne zna engleski.
"Na konferenciji", reče ona značajno. Sranje. Da li je to značilo da je počeo
sastanak OPEK-a? "Gde se nalaziš, u slučaju da želi da stupi s tobom u vezu?"
"Na putu sam ka rafinerijama u Arzevu", rekoh glasno, i to na francuskom.
"Kola su nam se pokvarila, ali zahvaljujući ljubaznosti službenika u rent-a-karu
ovde na oranskom aerodromu, dobile smo drugo vozilo. Prenesite ministru da ću
mu se sutra javiti."
"Šta god da uradiš, ne smeš se sada vratiti!" reče Teraza. "Onaj salud iz
Persije zna gde si bila - i ko te je tamo poslao. Beži s tog aerodroma što pre
možeš. Aerodrome nadziru njegovi ljudi!"
Persijsko kopile kako ga je nazvala, bio je Šarif, koji je očigledno znao da
smo bile u Tasiliju. Ali kako je Tereza to saznala - a što je još neverovatnije,
kako je pogodila ko me je tamo poslao? A onda se setih da sam Terezu zamolila
za pomoć kada sam tragala za Mini Renselas!
"Tereza", nastavih, i dalje posmatrajući službenika i prešavši na engleski, "da
li si ti kazala ministru da sam imala sastanak u Kazbahu?"
"Da", odvrati mi ona šapatom. "Vidim da si je pronašla. Neka ti je sada nebo
od pomoći, devojčice!" Zatim je dodala još tišim glasom, tako da sam morala da
se napregnem kako bih je čula. "Pogodili su ko si!" Linija je trenutak bila nema,
a onda se oglasio signal da je veza prekinuta. Spustila sam slušalicu; srce mi je
snažno lupalo, a onda sam pokupila ključeve sa pulta.
"E pa", počeh otresito, tresući službenikovu šaku, "ministar će biti veoma
zadovoljan kada čuje da ćemo ipak moći da ispitamo situaciju u Arzevu! Ne
znam kako da vam zahvalim na pomoći."
Kada smo izišle, Lili uskoči sa Kariokom u reno koji nas je čekao, a ja se
smestih za volan. Spustih štitnik za sunce za priobalnu vožnju. Uprkos
Terezinom savetu, nameravala sam da se vratim u Alžir. Šta mi je drugo
preostalo? Dok smo grabile putem, mozak mi je radio milju na minut. Ako je
Tereza mislila ono što mi se činilo da je mislila, onda moj život nije vredeo ni
pišljiva boba. Vozila sam kao da me goni sto ñavola dok nisam izbila na zavojiti
autoput sa dve trake za Alžir.
Do Alžira, koji je ležao na istoku, pružalo se punih 250 milja. Pošto smo
prošle pored rafinerija u Arzevu, prestala sam svaki čas da bacam pogled na
retrovizor, pa sam na kraju čak i stala i prepustila volan Lili kako bih mogla da
nastavim sa prevoñenjem Mirelinog dnevnika.
Otvorivši meki, kožni povez, stadoh pažljivo da prevrćem krhke stranice,
tražeći mesto gde smo stale. Već je bilo poslepodne i sunce purpurnog oboda u
luku se spuštalo prema tamnom moru, praveći duge u peni na mestima gde je
voda udarala o stene. Gajevi maslina crnih grana grlili su stene pri kosim
zracima popodnevne svetlosti, dok im je lišće podrhtavalo, nalik na deliće
metala koji zvone.
Kada sam odvratila pogled od predela koji je promicao, osetila sam kako se
vraćam u čudni svet pisane reči. Razmišljala sam kako je to čudno što je ova
knjiga postala za mene stvarnija čak i od krajnje stvarnih i neposrednih
opasnosti koje su me okruživale. Francuska opatica Mirela postala mi je neka
vrsta saputnice u ovoj našoj pustolovini. Njena priča se odvijala pred nama - u
nama - nalik na tamni i tajanstveni svet.
Pošto je Lili vozila ćutke, nastavih da prevodim. Osećala sam se kao da
slušam priču o vlastitoj potrazi sa usana nekoga ko je sedeo pored mene - žene
pred kojom je bio zadatak koji sam samo ja mogla da razumem - kao da je taj
šaputavi glas koji sam čula bio moj vlastiti. Negde, u toku moje pustolovine,
Mirelina potraga postala je takoñe moja potraga. Nastavih da čitam...
Napustila sam zatvor strepeći. U kutiji sa bojama koju sam nosila nalazilo se
nastojničino pismo, kao i znatna suma novca koji je priložila da mi se nañe. U
njenom pismu takoñe je stajalo da će me u engleskoj banci čekati kreditno
pismo koje će mi omogućiti da koristim novčane fondove moje pokojne roñake.
Ali ja sam odlučila da još ne idem u Englesku - pre toga, morala sam još nešto
da obavim. Dete mi se nalazilo u pustinji - Šarlot, za koga sam još tog jutra
verovala da ga nikada više neću videti. Roñen je pod Boginjinim pogledom.
Roñen je u Igri...
Lili uspori, a ja podigoh pogled sa teksta. Bio je sumrak i oči su me već
bolele od naprezanja pri sve bleñoj svetlosti. Prošao je trenutak pre no što sam
shvatila zašto je iznenada zaustavila kola pored puta i ugasila farove. Kroz
nejasnu svetlost ugledala sam policijska kola i vojna vozila na putu ispred nas -
kao i nekoliko putničkih vozila koja su stajala sa strane i čekala da ih pretraže.
"Gde smo?" upitah. Nisam znala da li su nas primetili.
"Otprilike pet milja od Sidi-Fredja - tvog stana i mog hotela. Četrdeset
kilometara od Alžira. Za pola sata smo tamo. Šta sad?"
"Ovde ne možemo ostati", odvratih. "A ne možemo ni dalje. Gde god sakrile
figure, pronaći će ih." trenutak sam razmišljala. "Nekoliko jardi ispred nas nalazi
se luka. Nije unesena ni u jednu kartu, ali odlazila sam tamo da kupim ribu i
rakove. To je jedino mesto gde možemo skrenuti, a da se ne vratimo nazad i
izazovemo sumnju. Zove se 'La Madrague'. Mogle bismo se tamo zavući dok ne
skujemo novi plan."
Krenusmo lagano uz ivicu krivudavog puta dok ne stigosmo do prašnjave
staze koja se odvajala od autoputa. Mrak je već uveliko pao, ali u tom je gradu
postojala samo jedna ulica koja se protezala duž ivice male luke. Zaustavile smo
se ispred jedine krčme u gradiću, mornarskog svratišta gde sam znala da imaju
dobre "bouillabaisse". Kroz žaluzine na prozorima primetile smo pukotine
svetlosti, isto kao i kroz vrata, koja su u sparno proleće predstavljala tek
paravan.
"Ovo je jedino mesto miljama unaokolo gde imaju telefon", obavestih Lili
dok smo sedele napolju u kolima i gledale kroz vrata krčme. "Hranu i da ne
pominjem. Čini mi se da mesecima nismo jele. Hajde da pokušamo da stupimo u
vezu sa Kamelom i vidimo može li nas izvući odavde. Bez obzira na to kako ti
gledaš na stvari, mislim da smo u Zugzvangu." Pokazah joj zube u mraku.
"Šta ako ne budemo mogle da ga nañemo?" upita ona. "Šta misliš koliko će
odbor za doček ostati tamo? Ne možemo ovde provesti noć."
"Ako se dogovorimo da napustimo kola, možemo peške plažom. Moj stan je
svega nekoliko milja udaljen odavde, ako ideš peške. Na taj način bismo
zaobišle blokadu na putu, ali bismo se zaglibile u Sidi-Fredju bez kola."
I tako se odlučismo za prvi plan i uñosmo unutra. To je možda bio najgori
predlog koji sam imala od početka naše potrage.
Krčma u La Madragui bila je stecište mornara, to je stajalo - ali mornari koji
su upravili svoja lica ka nama kada smo ušle izgledali su kao da su stigli pravo
iz filma Ostrvo sa blagom. Karioka se zavukao dublje u Lilino naručje, frkčući
kao da želi da odagna gadan miris.
"Upravo sam se setila", rekoh joj, kada zastadosmo na pragu. "La Madrague
je danju ribarska luka, ali noću je dom alžirske mafije."
"Nadam se da se šališ", odvrati ona, isturi bradu i nas dve krenusmo prema
baru. "Ali sve mi se, ipak, čini da se ne šališ."
U tom trenutku stomak mi se zgrči kao nikada do tada. Primetila sam lice
koje bih najradije izbrisala iz sećanja. Kada smo ušle u bar, osmehnuo se i dao
znak šankeru. Šanker se nagnu ka Lili i meni.
"Pozvane ste za sto u uglu", prošaputa on glasom koji nimalo nije zvučao kao
poziv. "Recite šta pijete, i ja ću vas tamo poslužiti."
"Same plaćamo svoja pića", poče Lili nabusito, ali je ja ščepah za ruku.
"Uprskale smo motku", prošaputah joj na uvo. "Ne osvrći se; naš domaćin
Long Džon Silver daleko je od kuće." Povedoh je zatim kroz gomilu utihlih
mornara, koji su nam se sklanjali s puta kao Crveno more - pravo prema stolu
čoveka koji je sam sedeo na suprotnom kraju prostorije. Bio je to trgovac
tepisima - El Marad.
Nisam prestajala da mislim o onome što sam nosila u tašni prebačenoj preko
ramena i o tome šta bi nam ovaj momak uradio kada bi to otkrio.
"Trik sa toaletom smo već iskoristile", šapnuh Lili na uvo. "Nadam se da
imaš još koji u rukavu. Momak koga ćeš uskoro upoznati je beli kralj i uverena
sam da zna ko smo nas dve i gde smo bile."
El-Marad je sedeo sam za stolom sa gomilom šibica rasporeñenih pred
sobom. Vadio ih je iz kutije i reñao na stolu u obliku piramide; niti je ustao niti
nas pogledao kada smo stigle.
"Dobro veče, dame", reče on onim užasnim, unjkavim glasom kada priñosmo
stolu. "Očekivao sam vas. Za nećete da mi se pridružite u ovoj igri koja se zove
nim?" Ukočih se, ali on očigledno nije imao zadnjih misli.
"To je stara engleska igra", nastavi on. "U engleskom slengu 'nim' znači
'uštinuti, zdipiti - ukrasti." Ili to niste znale?" Zatim me je pogledao onim svojim
kao ahat crnim očima bez zenica. "Igra je, stvarno, jednostavna. Svaki igrač
uklanja jednu ili više šibica iz bilo kog reda piramide, ali samo iz jednog reda.
Gubi onaj igrač koji mora da uzme poslednju šibicu."
"Hvala vam što ste nam objasnili pravila", primetih dok sam izvlačila stolicu
i zauzimala mesto, isto kao i Lili. "Vi niste odgovorni za onu blokadu na putu,
zar ne?"
"Nisam, ali pošto se već našla tamo, iskoristio sam je. Jedino ste ovamo
mogle da skrenete, kada se pojavite."
Razume se - kakav sam idiot ispala! S ove strane Sidi-Fredja miljama
unaokolo nije bilo drugog grada.
"Niste nas ovde čekali da bismo odigrali ovu igru", primetih, prezrivo
posmatrajući piramidu od šibica na stolu. "Šta želite?"
"Ali ipak sam vas čekao da bismo učestvovali u Igri", odvrati on uz zlokobni
osmeh. "Ako se ne varam, ovo je unuka Mordekaja Rada, najvećeg stručnjaka
svih vremena kada su u pitanju igre - naročito one koje imaju veze sa krañom!"
Glas mu je postajao neugodan dok je posmatrao Lili svojim crnim očima punim
mržnje.
"Ona je takoñe nećaka vašeg 'poslovnog partnera' Luelina, koji nas je
upoznao", primetih. "Koju ulogu on igra u ovoj partiji?"
"Jeste li uživali u susretu sa Mokhfi Mokhtar?" upita El-Marad. "Ako se ne
varam ona vas je poslala da obavite zadatak sa koga se upravo vraćate?" On
ispružni ruku i skloni šibicu iz prvog reda, pa klimnu glavom prema meni dajući
mi na znanje da je na mene red.
"Puno vas pozdravlja", obavestih ga, uklonivši dve šibice iz narednog reda.
Po umu mi se motalo hiljadu stvari, ali jednim njegovim delom pratila sam i igru
- igru zvanu nim. Šibice su bile rasporeñene u pet redova, u prvom se nalazila
samo jedna šibica, a svaki naredni red sadržao je po jednu više. Na šta me je to
podsećalo? Setih se.
"Mene?" upita El-Marad, kome je odjednom postalo nelagodno, bar mi se
tako činilo. "Sigurno ste pogrešili."
"Vi ste beli kralj, je li tako?" upitah ga mirnim glasom, posmatrajući kako mu
uštavljena koža bledi. "Uzela ti je meru, drugar. Iznenañena sam što ste napustili
planine gde ste bili bezbedni zbog jednog ovakvog poteza - istrčali ste na tablu i
sada morate da bežite, tražeći zaklon. Loš potez."
Lili je zurila u mene, a El-Marad je progutao knedlu, upiljio se u tablu, pa
uklonio još jednu šibicu. Ona me iznenada stegnu ispod stola. Shvatila je šta
smeram.
"I ovde ste upravo povukli pogrešan potez", obavestih ga, uprevši prst u
šibice. "Ja sam stručnjak za kompjutere, a ova igra nim je, u stvari, binarni
sistem. To jest, postoji formula da se dobije ili izgubi. A ja sam upavo
pobedila."
"Hoćete da kažete da je sve ovo bila zamka?" sav užasnut prošaputa El-
Marad. Zatim skoči, gurnu pri tom sto i rasu sve šibice. "Poslala vas je u
pustinju samo da bi mene izvukla napolje? Ne! Ne verujem vam!"
"Ma dobro, samo vi meni nemojte verovati", odvratih. "Još ste kod kuće,
bezbedni na svom osmom kvadratu, zaštićeni sa strane. Ne sedite ovde poput
prepelice isterane iz grma..."
"Naspram nove crne kraljice", upade pobedonosno Lili. El-Marad se zabulji u
nju, a onda vrati pogled na mene. Ustadoh kao da se spremam da poñem, ali on
me ščepa za ruku.
"Vi!" povika on, sevajući onaokolo crnim očima. "Znači - napustila je Igru!
Prevarila me je..." Ali ja sam se već udaljavala prema vratima, sa Lili koja me je
sledila u stopu. El-Marad nas sustiže i ponovo me ščepa za mišicu.
"Figure su kod vas", prosikta on. "Sve ste ovo smislile samo da me zavarate.
Ali one su kod vas. Nikada se vi ne biste vratile iz Tasilija bez njih."
"Svakako da su kod mene", rekoh. "Ali nalaze se tamo gde vam nikada ne bi
palo na pamet da ih potražite." Morala sam se izgubiti odatle pre no što se doseti
gde su. Već smo bile blizu vrata.
U tom trenutku Karioka iskoči iz Lilinog naručja, dočeka se na podu
prekrivenom klizavim linoleumom, povrati ravnotežu i zaobiñe nas, razvaljujući
se od lajanja dok je jurio prema vratima. Podigoh pogled i sa užasom se
zagledah u upravo otvorena vrata na kojima je stajao Šarif, okružen celom
brigadom rmpalija u poslovnim odelima koji su ispunili prolaz svojim širokim
ramenima.
"Stojte u ime..." poče on. Ali pre no što sam uspela da se priberem, Karioka
se stuštio na svoj omiljeni nožni članak. Šarif se presamitio od bola, zakoračio
unazad i prošao kroz paravanska vrata krčme, povukavši za sobom i nekoliko
stražara. Krenuh odmah za njim i oborih ga izgrebavši mu pri tom lice. Lili i ja
pohitasmo prema kolima, a za nama poñoše El-Marad i još pola bara.
"Voda!" povikah preko ramena dok sam trčala. "Voda!" Nismo imale šanse
da stignemo do kola, zaključamo se unutra i krenemo. Nisam se osvrnula - već
sam nastavila da trčim pravo prema malom doku. Svuda unaokolo ljuljuškali su
se ribarski čamci, ovlaš zavezani za stubiće. Okrenula sam se tek kada sam
stigla do kraja.
Na keju je vladao haos. El-Marad je bio korak iza Lili. Šarif je pokušavao da
otrese Karioku sa noge, koji nije hteo da ga ostavi na miru, tako da se
istovremeno borio s njim i zurio u tamu ne bi li pronašao neki pokretni cilj na
koji bi mogao da puca. Tri momka su tutnjeći dolazila kejom, pa sam tako bila
primorana da uhvatim nos i skočim.
Poslednja stvar koju sam videla pre no što sam dotakla vodu bio je Karioka
koga je Šarif zavitlao u vazduh i koji je sada leteo prema moru. A onda sam
osetila kako se hladna, mračna voda Sredozemlja sklapa nada mnom. Težina
figura iz Monglanske garniture vukla me je nadole, nadole prema dnu.
29 Re: Ketrin Nevil - Osmica Sub Jan 28, 2012 4:51 pm
Margita
Administrator
23. BELA ZEMLJA
Zemlja koja pripada sada ratobronim Britima,
I u kojoj su osnovali svoje moćno carstvo,
U drevna vremena bila je divljina,
Nenastanjena, neobrañena, nedokazana, necenjena...
Tada ni ime zasluživala nije,
Dok naišao nije pustolovni mornar
I naučio kako da sačuva brod od belih stena,
Koje se duž obale južne protežu
Preteći nenadnim brodolomom i brzom propašću.
Sigurnosti radi, on tu morski znak načini
I nazvao ga Albion.
'Vilinska kraljica' (1590), Edmund Spenser
Ah, neverni, neverni Albione! - Napoleon, naveo Žaka Beninja Bosija (1692)
LONDON NOVEMBAR 1793.
Vojnici Vilijema Pita snažno su zalupali na vrata Taljeranove kuće u
Kensingtonu u četiri sata ujutro. Kurtijad je navukao kućni ogrtač i pohitao gore
da vidi o čemu je reč. Kada je otvorio vrata, primetio je da su u okolnim kućama
počela da se pale svetla i da nekolicina znatiželjnih suseda izviruje iza draperija
i gleda u kraljevske vojnike koji su stajali pred njim na pragu. Kurtijad zadrža
dah.
Koliko dugo su čekali na ovo i živeli u strahu. Konačno se dogodilo. Taljeran
je već silazio niz stepenice umotan u svilene ogrtače koji su mu padali niz
dugačku kućnu haljinu. Na lice je navukao masku ledene rezervisanosti dok je
preko malog predvorja prilazio vojnicima koji su čekali.
"Gospodin Taljeran?" upita dežurni oficir.
"Kao što vidite", nakloni se Taljeran, hladno se osmehnuvši.
"Predsednik vlade Pit žali što nije bio u mogućnosti da vam lično uruči ova
dokumenta", nastavi oficir kao da recituje napamet naučen govor. Izvukavši
gomilu hartija iz žaketa uniforme, gurnu ih prema Taljeranu i nastavi.
"Republika Francuska, nepriznato telo anarhista, objavila je rat suverenoj
kraljevini Britaniji. Stoga se svim emigrantima koji podržavaju tu takozvanu
vladu, ili za koje se može dokazati da su to radili u prošlosti, uskraćuje zaklon i
zaštita kuće Hanovera i njegovog veličanstva Džordža Trećeg. Šarl Moris de
Taljeran-Perigor, proglašeni ste krivim za podsticanje pobune protiv kraljevstva
Velike Britanije, zbog izdajničke korespodencije tokom 1793, zbog kovanja
zavere, kao i zato što ste u preñašnjem zvanju pomoćnika ministra za spoljne
poslove pomenute zemlje, protiv suverene..."
"Dragi moj", prekinu ga Taljeran, pakosno se nasmejavši i podigavši pogled
sa hartija koje je prelistavao. "Ovo je smešno. Francuska je objavila Engleskoj
rat pre gotovo godinu dana! Pit savršeno dobro zna da sam dao sve od sebe da to
sprečim. U Francuskoj me traže zbog izdaje... zar vam to ništa ne znači?" Ali
njegove reči ne ostaviše nikakav utisak na oficira koji je stajao na vratima.
"Ministar Pit vas obaveštava da na raspolaganju imate tri dana da napustite
Englesku. Tu vam je nalog za deportaciju i putna dozvola. Želim vam prijatan
naredni dan, gospodine."
Izdavši naredbu nalevo-krug, on se i sam okrenu na peti. Taljeran je ćutke
posmatrao vod vojnika koji je složno marširao niz kameni puteljak koji je vodio
od njegovih vrata. Zatim se isto tako ćutke okrenuo. Kurtijad zatvori vrata.
"Albus per fide decipare", izgovori Taljeran jedva čujnim glasom. "Citat iz
Bosija, dragi moj Kurtijade, jednog od najvećih francuskih govornika. Nazvao
ju je 'Bela zemlja koja izdaje poverenjem': Neverni Albion. Narod koji nikada
nije imao vladara vlastite rase - prvo su to bili teutonski Saksonci, zatim
Normani i Škoti, a sada Nemci, koje preziru, a tako su im slični. Nas proklinju,
zaboravljajući da su i sami smakli vlastitog kralja za vreme Kromvela. Sada sa
svojih obala teraju jedinog francuskog saveznika koji ne želi njima da
gospodari."
Stajao je tako, oborene glave, ogrnut svilenim ogrtačem koji mu se vukao po
podu. Kurtijad pročisti grlo.
"Ako je gospodin odlučio kuda ćemo, mogao bih smesta da počnem sa
pripremama za put..."
"Tri dana nisu dovoljna", odvrati Taljeran, vrativši se u stvarnost. "Poći ću
ujutro do Pita i zatražiti produženje. Moram obezbediti sredstva i pronaći zemlju
koja će me primiti."
"Ali gospoña de Stal..." poče Kurtijad učtivo.
"Žermen je sve pokušala da me prebaci u Ženevu, ali vlada odbija da me
primi. Izgleda da svi u meni vide izdajnika. Ah, Kurtijade, kako se pred
čovekom u sumraku života lako zatvaraju sva vrata!"
"Teško da bi se moglo reći da je gospodin u sumraku svog života", pobuni se
Kurtijad.
Taljeran se zagleda u njega svojim ciničnim plavim očima. "Četrdeset mi je
godina i ništa nisam postigao", reče on. "Zar to nije dovoljno?"
"Nije baš tako", začu se jedan nežan glas odozgo.
Oba muškasrca podigoše poglede ka vrhu stepeništa. Oslonjena o balustradu
odmorišta, u tankoj svilenoj kućnoj haljini, sa raspuštenom dugačkom plavom
kosom koja joj je padala niz gola ramena, stajala je Katarina Grand.
"Predsednik vlade te može imati sutra... i to je dosta brzo", primeti ona uz
lagani, senzualni osmeh. "Ali noćas si samo moj."
Katarina Grand ušla je u Taljeranov život pre četiri meseca, pojavivši se u
njegovoj kući u ponoć sa zlatnim pešakom iz Monglanske garniture. Od tada ga
nije napuštala.
Došla je iz očajanja, to je bar tvrdila. Mirela je osuñena na giljotinu i pred
samo pogubljenje zamolila je Katarinu da tu šahovsku figuru odnese Taljeranu
kako bi je sakrio zajedno sa ostalima. Tako je bar glasila njena priča.
Drhtala je u njegovom zagrljaju, dok su joj se na gustim trepavicama
svetlucale suze, a toplo telo privijalo se uz njegovo. Izgledala je tako tužna zbog
Mireline smrti, a opet je imala sange da teši Taljerana u njegovom bolu kada je
čuo ove reči - i bila je tako lepa kada je pala na kolena, preklinjući ga da usliši
njenu molbu.
Moris je uvek bio pristrasan kada je lepota bila u pitanju. Bez obzira na to da
li se radilo o umetničkim predmetima, rasnim životinjama - ili, a tu pogotovo,
kada su u pitanju bile žene. Na Katarini Grande sve je bilo divno: njen savršen
ten, veličanstveno telo odeveno u besprekornu odeću i nakit, dah koji je
podsećao na miris ljubičica, talasava, svetloplava kosa. Sve na njoj podsećalo ga
je na Valentinu. Sve sem jednog: bila je lažov.
Ali prelepi lažov. Kako je nešto tako lepo moglo izgledati i tako opasno,
prevarno, tako strano svemu što je cenio? Francuzi imaju izreku koja kaže da se
običaji stranaca najbolje nauče u krevetu. Moris je priznao sam sebi da jedva
čeka da proveri njenu valjanost.
Što je više otkrivao, to mu se više činilo da je ona, u svakom pogledu, kao
stvorena za njega. Volela je vina iz Madere, muziku Hajdna i Mocarta, a na koži
je više volela da oseti kinesku nego francusku svilu. Volela je pse, isto kao i on,
i kupala se dva puta dnevno, u čemu je smatrao da je jedinstven. Kao da je
proučavala njegove navike - to jest, bio je uveren da jeste. Znala je više o njima i
od samog Kurtijada. Ali kada bi razgovor skrenuo na njenu prošlost, na odnos sa
Mirelom ili na Monglansku garnituru, njene reči počele bi šuplje da odzvanjaju.
Tako je odlučio da o njoj sazna što je moguće više, isto kao što je ona saznala o
njemu. Pisao je onima u Francuskoj u koje je još mogao da ima poverenja i
započeo istragu. Ta je korespodencija dala zanimljive rezultate.
Roñena je kao Katarina Noel Vorle - četiri godine ranije nego što je tvrdila.
Roditelji su joj bili Francuzi nastanjeni u danskoj koloniji u Trankebaru, u Indiji.
U petnaestoj godini udali su je zbog novca za mnogo starijeg Engleza - nekog
Džordža Granda. Kada je napunila sedamnaest, njen ljubavnik, kome je njen
muž zapretio da će ga ubiti, platio joj je pedeset hiljada rupija da zauvek napusti
Indiju. Taj joj je novac omogućio da prvo u Londonu, a potom u Parizu živi na
visokoj nozi.
U Parizu su počeli da sumnjaju da je britanski špijun. Neposredno pred
izbijanje Terora, nosač joj je bio ubijen na samom njenom pragu, a Katarina je
nestala. Sada, jedva godinu dana kasnije, potražila je u Londonu izbeglicu
Taljerana - čoveka bez titule, novca i domovine - i bez gotovo ikakve nade da će
se bilo šta od toga u budućnosti izmeniti. Zašto?
Dok je odvezivao ružičaste svilene trake njene kućne haljine i povlačio je s
njenih ramena, Taljeran se u sebi nasmešio. Konačno, zar nije i on izgradio
svoju karijeru koristivši se utiskom koji je ostavljao na žene. Žene su ga zasipale
novcem, postavljale ga na visoke položaje, davale mu moć. Kako je onda mogao
da krivi Katarinu Grande što svoje draži koristi na isti način? Ali šta je želela od
njega? Taljeran je mislio da zna. Posedovao je samo jednu stvar koju bi ona
mogla da poželi - Monglansku garnituru.
Ali on je želeo nju. Iako je znao da je prestara da bi bila nevina, suviše
pritvorna da bi bila stvarno strastvena, suviše lažljiva da bi joj mogao verovati -
svejedno ju je želeo, i to s takvom hitnjom da nije ni pokušavao da se savlada.
Iako je sve u vezi s njom bilo lažno, on ju je ipak želeo.
Valentina je bila mrtva. Ako je Mirela takoñe bila ubijena, onda je
Monglansku garnituru platio životima jedine dve osobe koje je ikada voleo.
Zašto mu ne bi nešto pružila zauzvrat?
Zagrlio ju je sa strašnom, neposrednom strašću kao kakav davljenik. Imaće je
- i neka su ñavoli koji su ga mučili prokleti.
JANUAR 1794.
Mirela je, meñutim, bila i te kako živa - i veoma blizu Londona. Nalazila se
na trgovačkom brodu koji je upravo sekao tamne vode Lamanša kada ga je u
trenu zahvatila oluja. Dok su se probijali kroz nesigurne tesnace, prvi put je
ugledala bele stene Dovera.
Za šest meseci koliko je proteklo od kada je ostavila Šarlotu Kordej u
Bastilji, Mirela je mnogo putovala. Pomoću novca koji joj je poslala nastojnica,
a koji je pronašla u kutiji s bojama, unajmila je mali ribarski čamac u blizini
bastijske luke i njime se povezla niz Senu dok nije pronašla, na jednom od
dokova ove krivudave reke, brod što je plovio za Tripoli. Potajno obezbedivši da
je povezu, ona se ukrcala i krenula Senom pre nego što su Šarlotu poveli na
stratište.
Dok se obala Francuske gubila u daljini iza nje, Mirela je zamišljala
tandrkanje taljiga koje upravo odvoze Šarlotu ka giljotini. U svom je umu čula
teške korake po skelama, udaranje doboša, fijuk oštrice za vreme njenog
dugačkog pada, klicanje gomile na Trgu Revolucije. Mirela je imala osećaj da
joj je hladno sečivo odseklo sve ono što je ostalo od detinjstva i nevinosti,
ostavivši joj u amanet samo fatalni zadatak. Zadatak za koji je odabrana - da
uništi belu kraljicu i ponovo sakupi figure.
Ali pre toga morala je nešto drugo da obavi. Poći će u pustinju po svoje dete.
Verovala je da će, ako joj se ukaže još jedna prilika, uspeti čak i Šahina da
odvrati od zamisli da dete zadrži kao Kalima - proroka njegovog naroda. Ako je
zaista prorok, razmišljala je Mirela, onda neka se njegova sudbina splete s
mojom.
Ali sada, dok su vetrovi sa severa nasrtali na ogromna jedra zajedno sa prvim
naletima kiše, Mirela se pitala da li je pogrešila što odmah nije krenula za
Englesku... k Taljeranu, kod koga su bile figure. Držala je sićušnu šaku malog
Šarlota u svojoj; bili su na palubi i on joj je sedeo u krilu. Pored njih je stajao
Šahin i posmatrao drugi brod koji se od obale udaljavao kao središnjem delu
uzburkanog Lamanša. Šahin, odeven u dugačku crnu odoru, odbio je da se
rastane od malog proroka kome je pomogao da doñe na svet. Upravo je podigao
dugačku ruku i pokazao prema sve nižim oblacima koji su se nadnosili nad
krečnjačke stene.
"Bela zemlja", izusti on tiho. "Domovina Bele Kraljice. Ona čeka - osećam
njeno prisustvo čak i na ovolikoj udaljenosti."
"Samo da nismo zakasnili", primeti Mirela.
"Osećam miris nedaća", odvrati Šahin. "Uvek ga donose oluje, kao neki
prevarni poklon bogova..." Zatim je nastavio da promatra brod koji je upravo
širio jedra, hvatajući u njih vetar, i ispratio ga je pogledom dok ga nije progutala
tama pobesnelog Kanala. A taj je brod - što oni nisu mogli znati - nosio
Taljerana prema pučini Atlantika.
Dok je brod uplovljavao u gustu tamu, Taljeran je imao na umu samo jednu
misao, a ona se nije odnosila na Katarinu Grande, već na Mirelu. Doba
zavaravanja se okončalo, isto kao možda i Mirelin život. Dok je on, meñutim, u
četrdesetoj godini kretao u novi život.
Konačno, razmišljao je Taljeran dok je sedeo u kabini i razvrstavao
dokumenta, četrdeset godina nije predstavljalo i kraj života, kao što ni Amerika
nije bila na kraju sveta. Naoružan preporukama za predsednika Vašingtona i
sekretara finansija Aleksandra Hamiltona, bar će u Filadelfiji biti u dobrom
društvu. A poznavao je, razume se, i Džefersona, koji je podneo ostavku na
mesto državnog sekretara za vreme dok je ovaj poslednji bio ambasador u
Francuskoj.
Iako je malo šta osim svog odličnog zdravlja i gotovine koju je sakupio
prodajom biblioteke imao da ponese u novi život, bar je mogao da se pohvali da
je sada umesto prvobitnih osam imao devet figura iz Monglanske garniture.
Uprkos tome što je Katarini Grande u mnogo čemu progledao kroz prste, ipak je
uspeo da je ubedi da će njen zlatni pešak, koga mu je poverila na čuvanje, biti
sasvim bezbedan uz ostale figure. Nasmejao se kada se setio njenog izraza lica
kada ju je - za vreme njihovog srceparajućeg rastanka - pokušao da ubedi da
krene s njim i prestane da brine o figurama koje je ostavio na sigurnom u
Engleskoj!
Razume se, one su se nalazile u njegovim kovčezima na brodu, zahvaljujući
domišljatosti uvek budnog Kurtijada. Sada su imale novi dom. O svemu tome je
razmišljao kada je prvi nalet pogodio brod.
On iznenañeno podiže pogled dok se brod žestoko zaljuljao pod njim.
Upravo se spremao da pozvoni za pomoć, kada Kurtijad ulete u kabinu.
"Monsenjeru, traže da smesta siñemo pod palubu", izgovori sluga sa svojom
uobičajenom staloženošću. Ali užurbanost sa kojom je vadio figure Monglanske
garniture iz njihovog skrovišta u kovčegu otkri Taljeranu da je situacija veoma
ozbiljna. "Kapetan se pobojava da će se brod nasukati na stene. Moramo se
pripremiti za napuštanje broda u čamcima za spasavanje. Gornja paluba ostaće
prazna kako bi mogli da upravljaju jedrima, ali moramo biti spremni da smesta
iziñemo ako ne prebrodimo plićake."
"Koje plićake?" povika Taljeran, poskočivši i umalo ne oborivši pribor za
pisanje i držač za mastionicu.
"Prošli smo Puan Barfler, monsenjeru", odvrati Kurtijad tiho, pridržavajući
Taljeranu jutarnji kaput dok ih je brod bacakao tamo amo. "Bačeni smo na
normandijski korniš." Zatim se saže da potrpa figure u ručnu torbu.
"Blagi Bože", izusti Taljeran, ščepavši torbu. Zatim othrama ka vratima
kabine, jednom se rukom oslanjajući o slugino rame, a u drugoj stežući torbu.
Brod se iznenada zanese na desnu stranu i oba muškarca behu odbačena ka
vratima. S mukom ih otvorivši, krenuše duž uskog prolaza, u kome su žene već
jecajući histerično nareñivale deci da požure. Kada su stigli do donje palube,
videli su da je sve već puno - krici, jecaji i kuknjava za koje je trebalo kriviti
strah koji ih je prožimao, mešali su se sa batom stopala, povicima mornara na
gornjoj palubi i zvukom vode Kanala koja je besno udarala o brod.
A onda, sa užasom, osetiše da im brod izmiče pod nogama, a tela se sudaraju
kao kegle. Brod je počeo da propada i nastavio da propada kao da nikada neće
prestati. A onda je o nešto udario i oni začuše strašnu lomljavu. Voda nahrupi
kroz škrbastu rupu, rasturivši ih na sve strane svojom snagom; džinovski brod se
nasukao na stenu.
Ledena kiša prala je popločane ulice Kensingtona dok je Mirela pažljivo išla
preko klizavog kamenja prema rešetkastoj kapiji Taljeranovog vrta. Šahin ju je
sledio u nakvašenoj, dugačkoj, crnoj odori, pažljivo noseći malog Šarlota u
naručju.
Mireli uopšte nije palo na pamet da Taljeran možda više nije u Engleskoj. Ali
i pre no što je otvorila kapiju, s bolom u srcu je primetila da je vrt prazan,
gazebo napušten, daske zakovane preko prozora kuće, a čelična poluga
postavljena preko ulaznih vrata. Ipak je otvorila kapiju i krenula kamenitom
stazom, vukući suknje po baricama.
Njeno uzaludno lupanje odzvanjalo je kroz praznu kuću. Dok su je kišne kapi
udarale po nezaštićenoj glavi, začula je odvratan Maraov glas kako joj šapuće:
"Zakasnila si - zakasnila!" Oslonila se o vrata, pustivši da se kiša sliva niz nju,
dok nije osetila kako je Šahin hvata pod ruku i odvodi preko nakvašenog
travnjaka do gazeba.
U očajanju se bacila na drvenu klupu koja se protezala u krug i nastavila da
jeca dok nije pomislila da će joj srce prepući. Šahin je spustio Šarlota na pod i
dete odmah otpuza do Mirele, uhvati se za njene mokre skute i uspravi na
nesigurne noge. Zatim je ščepa za prst sićušnom šakom i čvrsto ga steže.
"Ba", reče Šarlot kada se Mirela zagleda u njegove neverovatno plave oči.
Mrštio se, dok mu se sa mudrog, ozbiljnog lica cedila voda kapajući sa mokre
kapuljače njegove male djelabe.
Mirela se nasmeši. "Ba, toi", reče ona, smaknuvši mu kapuljaču. Zatim stade
da mu mrsi svilenkastu, crvenu kosu. "Otac ti je nestao. Za tebe kažu da si
prorok - zašto to nisi predvideo?"
Šarlot se ozbiljno zagleda u nju. "Ba", ponovi on.
Šahin sede pored nje na klupu. Njegovo lice slično sokolovom, premazano
bledoplavom bojom njegovog plemena, izgledalo je još tajanstvenije na jezivoj
svetlosti munja koje su parale strašnu oluju što je besnela s druge strane
rešetkastog zida.
"U pustinji", poče on nežnim glasom, "čoveka možeš pronaći po tragu koji za
sobom ostavi njegova kamila, jer svaka životinja ostavlja otisak prepoznatljiv
poput lica. Ovde će nam biti nešto teže da sledimo trag. Ali i čovek, kao i
kamila, ima vlastiti način - u zavisnosti od odgoja, grañe tela i načina hoda."
Mirela se u sebi nasmeja pri pomisli da treba da sledi Taljeranovo hramanje
duž popločanih londonskih ulica. Ali tada shvati na šta je Šahin mislio.
"Vuk se uvek vraća u poznata skrovišta?" upita ona.
"Bar", dodade Šahin, "na toliko da ostavi svoj miris."
Ali vuk za čijim su mirisom tragali bio je sklonjen - ne samo iz Londona, već
i sa broda koji je čvrsto prianjao za stenu koja ga je probušila. Zajedno sa
ostalim putnicima, Taljeran i Kurtijad sedeli su u otvorenim čamcima i veslali
prema tamnim obalama Kanalskih ostrva ka bezbednom pribežistu od oluje.
Taljeranu je laknulo kada je shvatio gde su se uputili, jer ovaj lanac malih
ostrva smešten tako blizu priobalnih voda Francuske, pripadao je, u stvari,
Engleskoj, i to još od vremena Viljema Oranskog.
Domoroci su i dalje govorili drevnim oblikom normanskog francuskog koji
čak ni Francuzi nisu razumeli. Iako su Engleskoj plaćali desetak da bi ih štitila
od pljačkaša, zadržali su svoj drevni normanski zakon kao i potpunu duhovnu
nezavisnost. Zbog te dve stvari bili su korisni u ratu, što im je donosilo lepu
dobit. Kanalska ostrva bila su poznata po brodolomima - i po velikim
brodogradilištima u kojima su popravljali sve, od ratnih brodova do gusarskih. I
Taljeranov brod će na sreću odvući do takvog jednog brodogradilišta radi
popravke. A u meñuvremenu, iako neće imati na raspolaganju sav komfor na
koji je navikao, bar neće morati da brine da će ga Francuzi zarobiti.
Njihov čamac na vesla zaobilazio je tamne stene od granita i grFs pourpre
koje su opasivale obalu, a mornari su svojski zapinjali ne bi li savladali snažne
talase, sve dok konačno nisu ugledali kamenitu prevlaku obale i pristali uz nju.
Umorni putnici krenuše peške po jakoj kiši, po blatnjavim stazama koje su
vodile kroz otvorena polja mokrog lana i uspavanog vresišta ka najbližem gradu.
Taljeran i Kurtijad, sa torbom punom figura koja je nekim čudom ostala
netaknuta, svratiše u obližnju krčmu da se zgreju, pored vatre, uz rakiju, pre no
što potraže trajniji smeštaj. Nisu tačno znali koliko će nedelja ili čak meseci
ostati ovde nasukani, čekajući da nastave put. Taljeran se kod krčmara raspitao
za koliko mogu u lokalnom brodogradilištu popraviti brod čiji su kobilica i trup
u toj meri oštećeni kao što su to bili njihovi.
"Upitajte vlasnika brodogradilišta", odvrati mu čovek. "Upravo se vratio sa
uviñaja. Pije pivo tamo u uglu."
Taljeran ustade i uputi se preko prostorije ka rumenom muškarcu pedesetih
godina koji je sedeo za stolom, obema šakam obgrlivši vrč sa pivom. On podiže
pogled, ugleda Taljerana i Kurtijada pred sobom i dade im znak da sednu.
"Vi ste sa olupine?" upita stariji muškarac koji je načuo o čemu govore.
"Kažu da je išao za Ameriku. Nesrećnog li mesta. Ja sam otuda. Nikada neću
prestati da se čudim vama Francuzima - svi hrlite ka njoj, kao da je obećana
zemlja."
Način na koji se izražavao govorio je da je bio dobro odgojen i visoko
obrazovan - a držanje mu je kazivalo da je više časova proveo u sedlu nego u
brodogradilištu. Ponašao se kao čovek navikao da izdaje nareñenja. Pa ipak,
njegov glas je odavao izvestan umor, ogorčenost. Taljeran odluči da sazna nešto
više.
"Meni Amerika odista izgleda kao obećana zemlja", primeti on. "Ali ja nisam
u prilici baš mnogo da biram. Ako se vratim u domovinu, osetiću giljotinu na
vlastitoj koži, a zahvaljujući ministru Pitu nedavno sam umoljen da se rastanem
i sa Britanijom. Ali zato imam preporuke za neke od vaših najuglednijih
sunarodnika - sekretara Hamiltona i predsednika Vašingtona. Možda će moći da
iskoriste jednog postarijeg Francuza koji je ostao bez posla."
"Obojicu ih dobro poznajem", odvrati njegov sagovornik. "Dugo sam služio
pod komandom Džordža Vašingtona. On me je unapredio prvo u brigadira, pa u
general-majora, i dao mi na upravu Filadelfiju."
"Zapanjen sam!" povika Taljeran. Ako je ovaj čovek govorio istinu, šta je
radio ovde, popravljajući nasukane brodove na Kanalskim ostrvima i trgujući s
gusarima? "Onda biste možda mogli da mi napišete još jednu preporuku za
vašeg predsednika? Čuo sam da je teško do njega..."
"Bojim se da bi vam moja preporuka samo zalupila njegova vrata pred
nosom", odvrati čovek, kiselo se osmehnuvši. "Dozvolite da vam se predstavim.
Ja sam Benedikt Arnold."
Opera, kazino, klubovi za kockanje, saloni... To su bila mesta koja bi
Taljeran posećivao. I zato je, ako je želela da ga pronañe ovde u Londonu,
morala da obezbedi sebi pristup na takva mesta.
Ali kada se vratila u krčmu u kojoj je odsela, ugledala je plakat zakačen za
zid koji je izmenio sve njene odluke još pre no što ih je i donela:
VEĆI OD MESMERA!
Neverovatna moć pamćenja!
Hvalili su ga francuski filozofi!
Nisu ga pobedili ni Fridrih Veliki,
Filip Stama, niti ser Legal!
Večeras!
IGRAĆE VEZANIH OČIJU
čuveni šahista
ANDRE FILIDOR
Parloova čajdžinica
Ulica Sent Džejms
Parloova čajdžinica u Ulici Sent Džejms bila je ujedno i pab u kome je šah
predstavljao glavnu zanimaciju. Tu se mogao naći ne samo krem londonskog
šahovskog sveta, već i evropskog društva. A najveća atrakcija bio je Andre
Filidor, francuski šahista čija se slava pronela širom Evrope.
Kada je Mirela te večeri ušla kroz teška vrata Parloove čajdžinice, zakoračila
je u jedan drugačiji svet - tihi svet bogatstva. Pred njom su se prostirali veoma
ulašteno drvo, tamnozelena svila i debeli indijski tepisi, osvetljeni mekom
svetlošću uljanih lampi u zadimljenih staklenih kugli.
Prostorija je bila još gotovo prazna; ugledala je samo nekoliko slugu koji su
vadili čaše iz bara i jednog usamljenog čoveka, u kasnim pedesetim, koji je
sedeo na tapaciranoj stolici blizu vrata. I sam je bio dobro tapaciran; stomak
ispao, obrazi opušteni, a dvostruki podvaljak prekrivao mu je pola zlatne
čipkane kravate. Na sebi je imao somotski sako tamnocrvene boje koja se
odlično slagala sa naprslim kapilarima na njegovom nosu. Okrugle sitne oči sa
zanimanjem su zagledale Mirelu iz dubina naduvenih nabora - a sa još većim
zanimanjem su se zaustavile na čudnom džinu plavog lica koji je ušao iza nje,
odeven u purpurnu svilenu odoru, noseći u naručju sićušno, crvenokoso dete!
Iskapivši poslednje ostatke pića, on spusti čašu na sto uz tresak i doviknu
šankeru da mu donese novo. Zatim se teturavo uspravi na noge i zanese prema
Mireli kao da prelazi preko nestabilne brodske palube.
"Crvenokosa bludnica i lepotan koga nikada ranije nisam video", izgovori on
zapličući jezikom. "Takve crveno-zlatne kovrdžice lako slome muškarčevo srce,
zbog njih se objavljuju ratovi - kao Deirdre od Tuge." On skide svoju smešnu
periku i, držeći je u ruci, ironično se nakloni, iskoristivši priliku da je ponovo
odmeri od glave do pete. Zatim, onako pijan i otupeo, gurnu napuderisanu
periku u džep, ščepa Mirelu za šaku i spusti na nju galantan poljubac.
"Tajanstvena žena, sa svojom desnom rukom! Dozvolite da se predstavim: ja
sam Džejms Bosvel od Afleka, pravnik po zanimanju, istoričar iz hobija i
potomak jedrih Stjuarta." On joj klimnu, trudeći se da pri tom ne štucne, i
ispruži ruku. Mirela okrznu pogledom Šahina čiji se izraz lica nije uopšte
promenio pošto nije razumeo engleski.
"Gospodin Bosvel koji je napisao čuvenu Istoriju Korzike?" upita Mirela na
engleskom sa šaramnatnim naglaskom. Teško da je posredi bila slučajnost. Prvo
Filidor, zatim Bosvel o kome joj je Leticija Bonaparte toliko toga napričala -
našli su se zajedno u ovom klubu. Možda se uopšte nije radilo o slučajnosti.
"Upravo taj", odvrati pijanica klateći se; i dalje se oslanjao o Mirelinu ruku
kao da očekuje da ona njega podupre. "Sudeći po vašem naglasku, rekao bih da
ste Francuskinja i da se ne slažete sa mojim mladalačkim liberalnim pogledima
uperenim protiv vaše vlade?"
"Naprotiv, gospodine", stade da ga uverava Mirela. "Vaši pogledi su me
prosto zadivili. U Francuskoj sada imamo novu vladu - koja je bliža onome što
ste vi i gospodin Ruso odavno predlagali. Poznavali ste pomenutog gospodina,
zar ne?"
"Sve sam ih poznavao", odvrati on nemarno. "Rusoa, Paolija, Garika,
Šeridana, Džonsona - sve velikane iz svih oblasti života. Poput onih koji se sele
zajedno sa kampom, svijao sam konačište u kalu istorije..." Zatim je zagolica
ispod brade. "A i na drugim mestima", dodade on, nepristojno se zacerekavši.
Stigli su do njegovog stola, gde ga je već čekalo novo piće. Podigavši čašu,
on dobrano potegnu iz nje. Mirela ga podozrivo osmotri. Iako je bio pijanica,
nije bio budala. Nema sumnje da to nije bio plod slučajnosti što su se dva
čoveka koja su imali veze sa Monglanskom garniturom našla večeras ovde.
Morala je biti oprezna, jer moglo ih je biti još.
"A gospodina Filidora, koji večeras ovde igra - poznajete li i njega?" upita
ona krajnje nevino. Ali ispod spoljašnjeg mira, srce joj je divlje lupalo.
"Nema čoveka koga zanima šah da ne zna za vašeg proslavljenog
sunarodnika", odvrati Bosvel sa čašom napola prinetom usnama. "Večeras se
prvi put posle dužeg vremena pojavljuje u javnosti. Bio je bolestan. Ali vi to
možda znate? Pošto ste večeras ovde - treba li da pretpostavim da i vi igrate tu
igru?" Po okruglim očima mu se videlo da je uprkos pijanstvu odjednom postao
oprezan, da je udvostručio pažnju, što je bilo suviše očigledno.
"Upravo zbog toga sam došla, gospodine", odvrati Mirela, odbacivši šarm
učenice i upiljivši se u njega s tupim osmehom na usnama. "Pošto, kako mi se
čini, poznajete dotičnog gospodina, da li biste bili tako ljubazni da nas upoznate
kada stigne?"
"Biće mi zadovoljstvo, uveravam vas", odvrati Bosvel, mada to izgleda nije
bilo tačno. "U stvari, on je već ovde. Vrše poslednje pripreme, tamo pozadi."
Ponudivši joj ruku, on je povede prema prostoriji obloženoj drvetom, sa
mesinganim svečnjacima. Šahin bez reči krenu za njima.
Unutra se nalazilo nekoliko muškaraca. Jedan visoki, mršav, ne mnogo stariji
od Mirele, bledog tena i povijenog nosa, reñao je figure na jednoj od tabli u
središtu prostorije. Pored stola stajao je niski, krupan momak koji se približavao
četrdesetoj, sa gustom kosom boje peska što mu je u kovrdžama uokviravala
lice. Razgovarao je sa postarijim muškarcem koji je Mireli bio okrenut
povijenim leñima.
Ona i Bosvel priñoše stolovima u središtu.
"Dragi moj Filidore", povika on, snažno lupivši postarijeg muškarca po
ramenu. "Prekidam vas samo zato da bih ti predstavio ovu zanosnu mlañahnu
lepoticu iz tvoje domovine." Na Šahina koji je sve premeravao svojim crnim
sokolovim očima, ostavši da stoji kod vrata, uopšte nije obraćao pažnju.
Stariji muškarac se okrenu i zagleda u Mireline oči. Obučen po starinski,
kako se nosilo za vreme Luja XV - mada su njegov somot i čarape izgledali
dosta iznošeno - Filidor je bio dostojanstven čovek i imao je aristokratsko
držanje. Iako je bio visok, delovao je krhko poput osušene cvetne peteljke, a
tome utisku samo je još više doprinosila providna koža čije se bledilo moglo
uporeñivati s belinom njegove napuderisane perike. Lako se naklonio, spustivši
usne na Mirelinu šaku. A zatim je krajnje blagonaklono primetio.
"Retko kad se sreće takva zračeća lepota pored šahovske table, gospoño."
"A još reñe u društvu starog izroda kakav je Bosvel", umeša se muškarac s
kosom boje peska, uperivši svoje tamne, prodorne oči u Mirelu. Dok se i on
saginjao da poljubi Mireli ruku, prišao je i visoki mladić sa povijenim nosem i
stao u red.
"Tek sam ušavši danas u klub bila počastvovana da upoznam gospodina
Bosvela", obavesti Mirela okupljene. "Došla sam da vidim gospodina Filidora.
Njegov sam veliki obožavalac."
"Isti je slučaj i sa nama dvojicom!" složi se prvi mladić. "Zovem se Vilijem
Blejk, a ovaj mladi jarac koji skakuće pored mene jeste Vilijem Vordsvort. Dva
Vilijema po ceni jednog."
"Kuća puna pisaca", dodade Filidor. "To jest, kuća puna siromaha - jer oba
ova Vilijema obećavaju da će postati pesnici."
Mirelin um je ubrzano radio, pokušavajući da se seti bilo čega o dvojici
pesnika. Onaj mlañi, Vordsvort, bio je u Klubu jakobinaca i upoznao Davida i
Robespjera, koji su takoñe poznavali Filidora. To joj je sam David ispričao.
Takoñe se setila da je Blejk, čije je ime već bilo poznato u Francuskoj, pisao
krajnje mistična dela, neka čak o Francuskoj Revoluciji. Kako se sve to
uklapalo?
"Došli ste da prisustvujete igri naslepo?" upita Blejk. "To je tako zadivljujuće
majstorstvo da ga je Didro ovekovečio u EncyclopQdie. Uskoro će početi. U
meñuvremenu ćemo udružiti sredstva da vas ponudimo konjakom..."
"Više bih volela da mi pružite neka obaveštenja", reče Mirela, odlučivši da
otvori karte. Možda joj se nikada više neće ukazati prilika da sve ove ljude
zatekne na okupu u jednoj prostoriji, a bilo je očigledno da su imali dobar razlog
što su svi ovde.
"Vidite, mene zanima jedna druga partija šaha, kao što je to gospodin Bosvel
možda već pogodio. Poznato mi je šta je pokušao da otkrije na Korzici pre
mnogo godina, to jest za čim je Žan-Žak Ruso tragao. Znam šta je gospodin
Filidor saznao od velikog matematičara Ojlera dok je boravio u Pruskoj, kao i to
šta ste vi, gospodine Vordsvort, doznali od Davida i Robespjera."
"Pojma nemamo o čemu govorite", umeša se Bosvel; meñutim, Filidor je
pobledeo i stao da pipa unaokolo, tražeći stolicu.
"Znate vi, gospodo, vrlo dobro o čemu ja govorim", nastavi Mirela, koristeći
stečenu prednost, dok su četvorica muškaraca zurili u nju. "Govorim o
Monglanskoj garnituri zbog koje ste se ovde večeras okupili... Nema potrebe da
me gledate s takvim užasom na licima. Zar mislite da bih bila ovde da mi nisu
poznati vaši planovi?"
"Ništa ona ne zna", javi se Bosvel. "Pristižu gledaoci. Predlažem da ovaj
razgovor odložimo..."
Vordsvort je napunio čašu s vodom i pružio je Filidoru koji je izgledao kao
da će se svakog časa onesvestiti. "Ko ste vi?" upita šahista Mirelu, zureći u nju
kao da je video duha.
Mirela duboko udahnu. "Zovem se Mirela i dolazim iz Monglana", odvrati
ona. "Znam da Monglanska garnitura postoji, jer sam njene figure držala u
vlastitim rukama."
"Vi ste Davidova štićenica!" uzviknu Filidor, izgubivši pri tom vazduh.
"Ona koja je nestala!" dodade Vordsvort. "Ona za kojom su tragali..."
"Moramo se s nekim posavetovati", žurno reče Bosvel. "Pre no što
nastavimo..."
"Nemamo vremena", prekide ga Mirela. "Ako mi kažete sve što znate, i ja ću
se vama poveriti. Ali to važi za sada - ne i za kasnije."
"Želite da se nagodimo, rekao bih", promrmlja Blejk, koračajući unaokolo
kao da je izgubljen u nekom snu. "Priznajem da me zanima ta garnitura, ali za to
imam posebne razloge. Šta god vaše kohorte želele, dragi moj Bosvele, to se
mene ne tiče. Ja sam za garnituru saznao na drugačiji način, od glasa koji je
plakao u divljini..."
"Ti si budala!" povika Bosvel, udarajući pijano pesnicom po stolu. "Misliš da
ti duh mrtvoga brata daje jedinstveno pravo na tu garnituru. Ali ima i drugih
kojima je poznata njena vrednost - a koji se ne utapaju u misticizmu."
"Ako moje motive smatraš suviše čistim", obrecnu se Blejk, "nije trebalo da
me pozoveš da vam se večeras pridružim u spletkarenju." Hladno se osmehnuo i
okrenuo prema Mireli. "Pre nekoliko godina umro je moj brat Robert", objasni
on. "Jedino sam njega voleo na ovoj zelenoj zemlji. Kada mu je duša napustila
telo, uzdahnuvši mi se obratila - i naložila da krenem u potragu za
Monglanskom garniturom, vrelom i izvorom svih tajni od početka vremena.
Gospoñice, ako bilo šta znate o njoj, rado ću s vama podeliti ono malo što ja
znam. Isto kao i Vordsvort, ako ne grešim."
Bosvel se sav užasnut okrenu i iziñe iz prostorije. Filidor oštro pogleda
Blejka, spustivši šaku na mladićevu ruku kao da želi da ga upozori.
"Možda ću konačno", dodade Blejk, "omogućiti bratovljevim kostima da
počivaju u miru."
On povede Mirelu i smesti je u pozadini, a zatim ode da joj donese konjak
dok je Vordsvort smeštao Filidora za središnji sto. Prostoriju počeše da
ispunjavaju gosti; Šahin, sa Šarlotom u naručju, priñe Mireli i sede iza nje.
"Onaj pijani je napustio zgradu", tiho je obavesti Šahin. Slutim opasnost. Kao
i Al-Kaim. Moramo smesta otići odavde."
"Ne još", odvrati Mirela. "Prvo moram nešto saznati."
Blejk se vrati sa pićem za Mirelu i sede pored nje. Dok su i poslednji gosti
zauzimali svoja mesta, pridruži im se i Vordsvort. Neki čovek je izvikivao
pravila igre dok je Filidor sedeo vezanih očiju za tablom. Oba pesnika nagnuše
se ka Mireli i Blejk poče da priča tihim glasom.
"U Engleskoj je veoma poznata priča o čuvenom filozofu Fransoa-Mari
Arueu, poznatijem kao Volter. Negde oko Božića 1725. godine - više od trideset
godina pre mog roñenja - Volter je jedne noći pratio glumicu Adrijanu Lekuvrer
do 'ComQdie-Frantaise' u Parizu. Za vreme "entr'acta" Voltera je javno uvredio
vitez de Roan Šabo, koji je povikao preko predvorja: 'Gospodine de Volter,
gospodine Arue - zašto već jednom ne odlučite kako se zovete?' Volter, uvek brz
na jeziku, uzvrati: 'Moje ime počinje sa mnom - a vaše završava s vama."
Nedugo potom vitez je platio šestorici protuva da premlate Voltera zbog ovog
odgovora.
Ne obazirući se na zakon koji je zabranjivao dvoboje", nastavi Blejk, "pesnik
je otišao u Versaj i otvoreno zatražio da mu vitez iziñe na dvoboj - zbog čega je
uskoro zatvoren u Bastilju. Za vreme boravka u ćeliji, pala mu je na um sjajna
ideja. Obratio se vlastima sa molbom da ga poštede još jednog boravka u
zatvoru i predložio da poñe u dobrovoljno izgnanstvo - u Englesku."
"Kažu", upade mu u reč Vordsvort, "da je za vreme svog prvog boravka u
Bastilji Volter dešifrovao neki tajni rukopis vezan za Monglansku garnituru.
Tada je smislio da doputuje ovamo i predstavi ga kao neku vrstu slagalice našem
čuvenom matematičaru i naučniku ser Isaku Njutnu, čije je radove pratio s
divljenjem. Njutn je bio star i umoran i izgubio je svako zanimanje za svoj rad,
koji za njega više nije predstavljao izazov. Volter mu je nagovestio da ima za
njega nešto što će zapaliti onu potrebnu iskru - izazov koji se nije sastojao samo
u pukom dešifrovanju koje je on već obavio, već u otkrivanju dubljeg značenja
prvobitnog problema. Jer, kako kažu, gospoño, u tom se rukopisu opisuje velika
tajna zakopana sa Monglanskom garniturom - formula neograničene moći."
"Znam", nervozno siknu Mirela, sklanjajući Šarlotove prste koji su joj se
zapetljali u kosi. Publika je netremice posmatrala središnju tablu, za kojom je
sedeo Filidor, okrenut leñima i vezanih očiju, i slušao protivnikove poteze, a
zatim na njih odgovarao.
"Da li je ser Isak uspeo da reši zagonetku?" upita ona nervozno, osećajući
Šahinovu napetost i želju da poñu, iako mu nije videla lice.
"Svakako", odvrati Blejk. "Upravo to smo hteli da vam kažemo. To je
poslednja stvar koju je uradio - naredne godine je umro..."
PRIČA DVA PESNIKA
Volter je bio u ranim tridesetim - a Njutn je imao osamdeset tri - kada su se
njih dvojica sreli u Londonu maja 1726. Nekih trideset godina ranije Njutn je
doživeo nervni slom. Od tada je objavio malo šta značajno za nauku.
Kada su se upoznali, vitki, cinični Volter britkog uma mora da je u prvi mah
bio zbunjen Njutnom, debelim i rumenim, sa grivom snežno bele kose i tromog,
gotovo poniznog ponašanja. Iako ga je društvo predstavljalo kao lava, Njutn je
bio, u stvari, usamljenik koji je malo govorio i ljubomorno krio svoje najdublje
misli - sasvim protivno mladom Francuzu koji mu se divio i koji je već dva puta
bio zatvaran u Bastilju zbog netaktičnosti i naglog temperamenta.
Ali Njutna su oduvek zanimali problemi, bilo matematičke ili mistične
prirode. Kada je Volter stigao sa svojim mističnim rukopisom, ser Isak ga je
željno ščepao i odneo u svoje odaje i izgubio se na nekoliko dana, ostavivši
pesnika u iščekivanju. Konačno je pozvao Voltera da ponovo doñe u njegovu
radnu sobu, ispunjenu optičkim ureñajima i sa zidovima prekrivenim prašnjavim
knjigama.
"Objavio sam samo deo svojih radova", rekao je naučnik filozofu. "A i njih
samo na navaljivanje Kraljevskog Društva. Sada sam star i bogat i mogu da
radim šta me je volja - ali i dalje odbijam da objavljujem radove. Taj vaš Rišelje
je to shvatao, jer da nije, ne bi svoj dnevnik šifrovao."
"Znači, uspeli ste da ga dešifrujete?" upita Volter.
"Jesam, učinio sam i mnogo više od toga", odvrati matematičar, osmehnuvši
se, pa povede Voltera do ugla radne sobe gde se nalazila jedna velika, metalna,
zaključana kutija. Iz džepa je izvukao ključ i pomno se zagledao u Francuza.
"Pandorina kutija. Da je otvorimo?" upitao je. Kada se Volter žurno složio,
okrenuo je ključ u zarñaloj bravi.
Unutra su se nalazili rukopisi stari više stotina godina. Neki su se gotovo već
pretvorili u prah od starosti i upotrebe. Većina ih je bila veoma trošna i Volter je
posumnjao da je sam Njutn za to kriv. Dok ih je Njutn s ljubavlju vadio iz
metalnog kovčega, Volter je iznenañeno čitao naslove: De Occulta
Philoshophia, The Musaeum Hermeticum, Transmutatione Metallorum...
jeretičke knjige al-Djabira, Paracelzusa, Vilanove, Agripa, Lilija. Dela mračne
magije koja su zabranjivale sve hrišćanske crkve. Dela o alhemiji - bilo ih je na
desetine - a ispod njih, uredno povezane u papirnate korice, nalazile su se hiljade
stranica eksperimentalnih zabeleški i analiza ispisanih Njutnovom rukom.
"Ali vi ste najveći zagovornik razuma u ovom veku!" reče Volter, zureći s
nevericom u knjige i hartije. "Kako možete da čitate ove zbrke misticizma i
magije?"
"Magije ne", ispravi ga Njutn, "već nauke. Najopasnije od svih nauka, čiji je
cilj da izmeni tok prirode. Razum je izmislio čovek samo zato da bi mu
pomogao u dešifrovanju formula koje je stvorio Bog. U svemu što je prirodno
postoji šifra - a za svaku šifru postoji ključ. Uspeo sam da ponovim mnoge
eksperimente drevnih alhemičara, ali u dokumnetu koji ste mi dali stoji da se
konačni ključ nalazi u Monglanskoj garnituri. Ako je to tačno, dajem sve što
sam otkrio - sve što sam izumeo - da samo jedan čas provedem nasamo sa tim
figurama."
"Šta bi vam taj 'konačni ključ' otkrio, a što niste mogli da saznate putem
istraživanja i eksperimentisanja?" upitao je Volter.
"Kamen", odvratio je Njutn. "Ključ za sve tajne."
Kada su pesnici na trenutak zastali, ostavši bez daha, Mirela se naglo okrenu
ka Blejku. Žamor publike koja je pratila Filidorovu igru na slepo uspešno je
prigušivao njihove glasove.
"Kakav - kamen?" upita ona, snažno ščepavši pesnika za ruku.
"Oh, da, zaboravio sam." Nasmeja se Blejk. "I sam sam proučavao te stvari,
pa pretpostavljam da svi znaju. Cilj svih alhemijskih eksperimenata jeste da se
doñe do rešenja koje se svodi na kolač od suvog crvenkastog praha - bar ga tako
opisuju. Pročitao sam Njutnove hartije. Iako nisu objavljene, pošto su smatrane
za sramotu - niko, u stvari, nije poverovao da je on toliko vremena utrošio na
slične gluposti - srećom nisu uništene!"
"A šta je taj kolač od crvenkastog praha?" navaljivala je dalje Mirela; bila je
toliko nestrpljiva da sazna da umalo nije počela da vrišti. Šarlot ju je vukao
otpozadi. Nije joj bio potreban prorok da joj kaže kako se ovde suviše dugo
zadržala.
"Pa, to je to", reče Vordsvort, nagnuvši se napred i gledajući je očima sjajnim
od uzbuñenja. "Taj kolač je onaj kamen. Ako se jedan njegov delić pomeša sa
osnovnim metalom ovaj se pretvara u zlato. Kada se, pak, rastvori i proguta,
trebalo bi da leči sve boleštine. Zovu ga filozofskim kamenom..."
Mireli je kroz um prolazilo sve što je znala. Fenićani su štovali sveto
kamenje, Ruso je opisao beli kamen umetnut u venecijanski zid: "Kada bi čovek
mogao reći i učiniti ono što misli", glasio je natpis, "saznao bi kako se može
preobraziti." Pred očima joj je lebdela Bela Kraljica na zidu, koja čoveka
pretvara u boga...
Mirela iznenada ustade. Vordsvort i Blejk iznenañeno skočiše na noge.
"Šta se dogodilo?" prošaputa mladi Vordsvort brzo. Nekoliko ljudi se
nervozno okrenulo.
"Moram poći", odvrati Mirela, spustivši mu poljubac na obraz, zbog čega on
pocrvene kao bulka. Zatim se okrenu ka Blejku i uhvati ga za ruku. "U opasnosti
sam - ne mogu ostati. Ali neću vas zaboraviti." Okrenula se i pošla, a Šahin je
ustao i krenuo za njom poput senke dok je nestajala iz prostorije.
"Možda bi trebalo da je sledimo", primeti Blejk. "Ali sve mi se čini da će
nam se ponovo javiti. Veličanstvena žena, slažeš se?"
"Da", složi se Vordsvort. "Već je zamišljam u pesmi." Nasmejao se kada je
primetio Blejkov zabrinut izraz. "Oh, ne u mojoj! U jednoj od tvojih..."
Mirela i Šahin su se žurno kretali kroz prvu prostoriju preko mekih tepiha u
koje su im upadala stopala. Poslužitelji za barom nisu ni primetili kada su prošli
pored njih kao neke utvare. Kada su izišli na ulicu, Šahin uhvati Mirelu za ruku i
povuče je ka zidu u senci. Šarlot koji je počivao u Šahinovom naručju, zagleda
se u vlažnu tamu očima mačke.
"Šta je?" prošaputa Mirela, ali joj Šahin stavi prst preko usta. Napinjala se da
ugleda nešto kroz tamu, a onda je začula bat prigušenih koraka po mokrom
pločniku. Zatim je kroz maglu nazrela obrise dve prilike.
Prilike su se krišom dovukle do samih vrata Parloove čajdžijnice, koja su se
nalazila na samo nekoliko stopa od mesta na kome su čekali Šahin i Mirela,
zadržavajući dah. Čak je i Šarlot bio tih kao miš. Vrata kluba se otvoriše,
propustivši snop svetlosti... i pri tom osvetlivši prilike na mokroj ulici. Jedna je
bila debeo, pijani Bosvel, ogrnut dugačkim, tamnim ogrtačem. Druga... Mirela
je zinula u čudu; posmatrala je Bosvela kako se okreće i nudi joj ruku.
Druga prilika je zabacila kapuljaču pelerine. Bila je to žena, vitka i prelepa.
Po ramenima joj se prosula dugačka, plava, Valentinina kosa! To je bila
Valentina! Mirela ispusti jedan prigušeni jecaj i krenu napred ka svetlosti, ali je
Šahin zadrža čeličnim stiskom. Ona se ljutito okrenu ka njemu, ali on se u tom
trenutku naže k njoj i šapnu joj na uvo.
"Bela Kraljica." Mirela se užasnuta ponovo okrenu ka klubu, ali vrata su se
već zatvarala i oni ponovo ostaše u mraku.
KANALSKA OSTRVA, FEBRUAR 1794.
Tokom nedelja koje je proveo čekajući da mu brod bude popravljen, Taljeran
je bio u prilici da dobro upozna Benedikta Arnolda, čuvenog izdajnika koji je
izdao svoju zemlju postavši špijun britanske vlade.
Čudno su izgledala ta dvojica dok su zajedno sedela nad damama ili šahom u
krčmi. Obojica su započela karijere koje su mnogo obećavale, zauzimala su
visoke položaje i uživala poverenje kako sebi ravnih tako i pretpostavljenih. Ali
obojica su stvorila sebi neprijatelje što ih je koštalo i ugleda i sredstava za život.
Kada se Arnold vratio u Englesku, pošto je njegova špijunska delatnost
otkrivena, saznao je da ga ne čeka mesto u vojsci. Bio je predmet prezira i
prepušten sam sebi. To je objašnjavalo položaj u kome ga je Taljeran zatekao.
Iako Arnold nije mogao da mu da pismenu preporuku za Amerikance na
visokim položajima, Taljeran je shvatio da od njega može mnogo saznati o
zemlji u koju će uskoro otputovati. Nedeljama je gnjavio vlasnika
brodogradilišta pitanjima. Čak i tog poslednjeg dana pred polazak broda za Novi
Svet, Taljeran ga je ispitivao dok su sedeli u krčmi i igrali šah.
"Čime se ljudi bave u slobodnom vremenu u Americi?" upita Taljeran.
"Imaju li salone kao u Engleskoj i Francuskoj?"
"Kada za sobom ostavite Filadelfiju ili Njujork - koji je pun holandskih
emigranata - naići ćete na malo šta sem na varošice krajišnika. Ljudi noću sede
pored vatre sa knjigom u ruci ili igraju šah kao nas dvojica sada. Izvan istočne
obale ima malo nade da naiñete na nešto što biste mogli nazvati društvenim
životom. Ali uz šah gotovo cela nacija ubija vreme. Kažu da čak i lovci na krzno
na svoja putovanja nose male garniture."
"Stvarno", iznenadi se Taljeran. "Nisam imao pojma da je u tim doskorašnjim
izolovanim kolonijama prisutan takav nivo inteligencije."
"Ne radi se tu o inteligenciji - već o moralu", ispravi ga Arnold. "U svakom
slučaju, oni na to tako gledaju. Možda ste čitali delo Bena Frenklina koje je
veoma popularno u Americi? Naslov mu glasi Moral šaha - i u njemu se govori
o tome kako pomnim proučavanjem te igre možemo naučiti mnogo o životu."
On se nasmeja pomalo gorko i podiže pogled sa table da bi se zagledao
Taljeranu u oči. "Frenklin je bio, znate, taj koji je žudeo da razreši zagonetku
Monglanske garniture."
Taljeran ga oštro pogleda. "O čemu vi to, zaboga, govorite?" upita on.
"Hoćete da kažete da se o toj smešnoj legendi raspravlja čak i na drugoj strani
Atlantika?"
"Smešna ili ne", reče Arnold s osmehom koji ovaj drugi nije mogao da
odgonetne, "kažu da je Ben Frenklin proveo čitav život pokušavajući da razreši
tu zagonetku. Čak je posetio i Monglan za vreme svog boravka u Francuskoj u
svojstvu ambasadora. To se mesto nalazi na jugu Francuske."
"Znam gde se nalazi", odbrusi Taljeran. "Šta je tražio?"
"Kako šta, pa šahovsku tablu Karla Velikog. Mislio sam da ovde svi znaju za
nju. Kažu da je zakopana negde u Monglanu. Bendžamin Frenklin je bio odličan
matematičar i šahista. Razvio je shemu šetnje konjem za koju je tvrdio da
predstavlja njegovu ideju o tome kako je zamišljena Monglanska garnitura."
"Zamišljena?" ponovi Taljeran, osetivši kako ga obuzima drhtavica od straha,
pošto je shvatio na šta su se čovekove reči odnosile. Čak ni u Americi, udaljenoj
hiljadama milja od užasa Evrope, neće biti bezbedan od te grozne garniture koja
mu je toliko izmenila život.
"Da", potvrdi Arnold, pomerivši figuru na tabli. "Morate priupitati
Aleksandra Hamiltona, Slobodnog zidara. Priča se da je Frenklin dešifrovao
jedan deo formule - i predao ga njima pre no što je umro..."
Zemlja koja pripada sada ratobronim Britima,
I u kojoj su osnovali svoje moćno carstvo,
U drevna vremena bila je divljina,
Nenastanjena, neobrañena, nedokazana, necenjena...
Tada ni ime zasluživala nije,
Dok naišao nije pustolovni mornar
I naučio kako da sačuva brod od belih stena,
Koje se duž obale južne protežu
Preteći nenadnim brodolomom i brzom propašću.
Sigurnosti radi, on tu morski znak načini
I nazvao ga Albion.
'Vilinska kraljica' (1590), Edmund Spenser
Ah, neverni, neverni Albione! - Napoleon, naveo Žaka Beninja Bosija (1692)
LONDON NOVEMBAR 1793.
Vojnici Vilijema Pita snažno su zalupali na vrata Taljeranove kuće u
Kensingtonu u četiri sata ujutro. Kurtijad je navukao kućni ogrtač i pohitao gore
da vidi o čemu je reč. Kada je otvorio vrata, primetio je da su u okolnim kućama
počela da se pale svetla i da nekolicina znatiželjnih suseda izviruje iza draperija
i gleda u kraljevske vojnike koji su stajali pred njim na pragu. Kurtijad zadrža
dah.
Koliko dugo su čekali na ovo i živeli u strahu. Konačno se dogodilo. Taljeran
je već silazio niz stepenice umotan u svilene ogrtače koji su mu padali niz
dugačku kućnu haljinu. Na lice je navukao masku ledene rezervisanosti dok je
preko malog predvorja prilazio vojnicima koji su čekali.
"Gospodin Taljeran?" upita dežurni oficir.
"Kao što vidite", nakloni se Taljeran, hladno se osmehnuvši.
"Predsednik vlade Pit žali što nije bio u mogućnosti da vam lično uruči ova
dokumenta", nastavi oficir kao da recituje napamet naučen govor. Izvukavši
gomilu hartija iz žaketa uniforme, gurnu ih prema Taljeranu i nastavi.
"Republika Francuska, nepriznato telo anarhista, objavila je rat suverenoj
kraljevini Britaniji. Stoga se svim emigrantima koji podržavaju tu takozvanu
vladu, ili za koje se može dokazati da su to radili u prošlosti, uskraćuje zaklon i
zaštita kuće Hanovera i njegovog veličanstva Džordža Trećeg. Šarl Moris de
Taljeran-Perigor, proglašeni ste krivim za podsticanje pobune protiv kraljevstva
Velike Britanije, zbog izdajničke korespodencije tokom 1793, zbog kovanja
zavere, kao i zato što ste u preñašnjem zvanju pomoćnika ministra za spoljne
poslove pomenute zemlje, protiv suverene..."
"Dragi moj", prekinu ga Taljeran, pakosno se nasmejavši i podigavši pogled
sa hartija koje je prelistavao. "Ovo je smešno. Francuska je objavila Engleskoj
rat pre gotovo godinu dana! Pit savršeno dobro zna da sam dao sve od sebe da to
sprečim. U Francuskoj me traže zbog izdaje... zar vam to ništa ne znači?" Ali
njegove reči ne ostaviše nikakav utisak na oficira koji je stajao na vratima.
"Ministar Pit vas obaveštava da na raspolaganju imate tri dana da napustite
Englesku. Tu vam je nalog za deportaciju i putna dozvola. Želim vam prijatan
naredni dan, gospodine."
Izdavši naredbu nalevo-krug, on se i sam okrenu na peti. Taljeran je ćutke
posmatrao vod vojnika koji je složno marširao niz kameni puteljak koji je vodio
od njegovih vrata. Zatim se isto tako ćutke okrenuo. Kurtijad zatvori vrata.
"Albus per fide decipare", izgovori Taljeran jedva čujnim glasom. "Citat iz
Bosija, dragi moj Kurtijade, jednog od najvećih francuskih govornika. Nazvao
ju je 'Bela zemlja koja izdaje poverenjem': Neverni Albion. Narod koji nikada
nije imao vladara vlastite rase - prvo su to bili teutonski Saksonci, zatim
Normani i Škoti, a sada Nemci, koje preziru, a tako su im slični. Nas proklinju,
zaboravljajući da su i sami smakli vlastitog kralja za vreme Kromvela. Sada sa
svojih obala teraju jedinog francuskog saveznika koji ne želi njima da
gospodari."
Stajao je tako, oborene glave, ogrnut svilenim ogrtačem koji mu se vukao po
podu. Kurtijad pročisti grlo.
"Ako je gospodin odlučio kuda ćemo, mogao bih smesta da počnem sa
pripremama za put..."
"Tri dana nisu dovoljna", odvrati Taljeran, vrativši se u stvarnost. "Poći ću
ujutro do Pita i zatražiti produženje. Moram obezbediti sredstva i pronaći zemlju
koja će me primiti."
"Ali gospoña de Stal..." poče Kurtijad učtivo.
"Žermen je sve pokušala da me prebaci u Ženevu, ali vlada odbija da me
primi. Izgleda da svi u meni vide izdajnika. Ah, Kurtijade, kako se pred
čovekom u sumraku života lako zatvaraju sva vrata!"
"Teško da bi se moglo reći da je gospodin u sumraku svog života", pobuni se
Kurtijad.
Taljeran se zagleda u njega svojim ciničnim plavim očima. "Četrdeset mi je
godina i ništa nisam postigao", reče on. "Zar to nije dovoljno?"
"Nije baš tako", začu se jedan nežan glas odozgo.
Oba muškasrca podigoše poglede ka vrhu stepeništa. Oslonjena o balustradu
odmorišta, u tankoj svilenoj kućnoj haljini, sa raspuštenom dugačkom plavom
kosom koja joj je padala niz gola ramena, stajala je Katarina Grand.
"Predsednik vlade te može imati sutra... i to je dosta brzo", primeti ona uz
lagani, senzualni osmeh. "Ali noćas si samo moj."
Katarina Grand ušla je u Taljeranov život pre četiri meseca, pojavivši se u
njegovoj kući u ponoć sa zlatnim pešakom iz Monglanske garniture. Od tada ga
nije napuštala.
Došla je iz očajanja, to je bar tvrdila. Mirela je osuñena na giljotinu i pred
samo pogubljenje zamolila je Katarinu da tu šahovsku figuru odnese Taljeranu
kako bi je sakrio zajedno sa ostalima. Tako je bar glasila njena priča.
Drhtala je u njegovom zagrljaju, dok su joj se na gustim trepavicama
svetlucale suze, a toplo telo privijalo se uz njegovo. Izgledala je tako tužna zbog
Mireline smrti, a opet je imala sange da teši Taljerana u njegovom bolu kada je
čuo ove reči - i bila je tako lepa kada je pala na kolena, preklinjući ga da usliši
njenu molbu.
Moris je uvek bio pristrasan kada je lepota bila u pitanju. Bez obzira na to da
li se radilo o umetničkim predmetima, rasnim životinjama - ili, a tu pogotovo,
kada su u pitanju bile žene. Na Katarini Grande sve je bilo divno: njen savršen
ten, veličanstveno telo odeveno u besprekornu odeću i nakit, dah koji je
podsećao na miris ljubičica, talasava, svetloplava kosa. Sve na njoj podsećalo ga
je na Valentinu. Sve sem jednog: bila je lažov.
Ali prelepi lažov. Kako je nešto tako lepo moglo izgledati i tako opasno,
prevarno, tako strano svemu što je cenio? Francuzi imaju izreku koja kaže da se
običaji stranaca najbolje nauče u krevetu. Moris je priznao sam sebi da jedva
čeka da proveri njenu valjanost.
Što je više otkrivao, to mu se više činilo da je ona, u svakom pogledu, kao
stvorena za njega. Volela je vina iz Madere, muziku Hajdna i Mocarta, a na koži
je više volela da oseti kinesku nego francusku svilu. Volela je pse, isto kao i on,
i kupala se dva puta dnevno, u čemu je smatrao da je jedinstven. Kao da je
proučavala njegove navike - to jest, bio je uveren da jeste. Znala je više o njima i
od samog Kurtijada. Ali kada bi razgovor skrenuo na njenu prošlost, na odnos sa
Mirelom ili na Monglansku garnituru, njene reči počele bi šuplje da odzvanjaju.
Tako je odlučio da o njoj sazna što je moguće više, isto kao što je ona saznala o
njemu. Pisao je onima u Francuskoj u koje je još mogao da ima poverenja i
započeo istragu. Ta je korespodencija dala zanimljive rezultate.
Roñena je kao Katarina Noel Vorle - četiri godine ranije nego što je tvrdila.
Roditelji su joj bili Francuzi nastanjeni u danskoj koloniji u Trankebaru, u Indiji.
U petnaestoj godini udali su je zbog novca za mnogo starijeg Engleza - nekog
Džordža Granda. Kada je napunila sedamnaest, njen ljubavnik, kome je njen
muž zapretio da će ga ubiti, platio joj je pedeset hiljada rupija da zauvek napusti
Indiju. Taj joj je novac omogućio da prvo u Londonu, a potom u Parizu živi na
visokoj nozi.
U Parizu su počeli da sumnjaju da je britanski špijun. Neposredno pred
izbijanje Terora, nosač joj je bio ubijen na samom njenom pragu, a Katarina je
nestala. Sada, jedva godinu dana kasnije, potražila je u Londonu izbeglicu
Taljerana - čoveka bez titule, novca i domovine - i bez gotovo ikakve nade da će
se bilo šta od toga u budućnosti izmeniti. Zašto?
Dok je odvezivao ružičaste svilene trake njene kućne haljine i povlačio je s
njenih ramena, Taljeran se u sebi nasmešio. Konačno, zar nije i on izgradio
svoju karijeru koristivši se utiskom koji je ostavljao na žene. Žene su ga zasipale
novcem, postavljale ga na visoke položaje, davale mu moć. Kako je onda mogao
da krivi Katarinu Grande što svoje draži koristi na isti način? Ali šta je želela od
njega? Taljeran je mislio da zna. Posedovao je samo jednu stvar koju bi ona
mogla da poželi - Monglansku garnituru.
Ali on je želeo nju. Iako je znao da je prestara da bi bila nevina, suviše
pritvorna da bi bila stvarno strastvena, suviše lažljiva da bi joj mogao verovati -
svejedno ju je želeo, i to s takvom hitnjom da nije ni pokušavao da se savlada.
Iako je sve u vezi s njom bilo lažno, on ju je ipak želeo.
Valentina je bila mrtva. Ako je Mirela takoñe bila ubijena, onda je
Monglansku garnituru platio životima jedine dve osobe koje je ikada voleo.
Zašto mu ne bi nešto pružila zauzvrat?
Zagrlio ju je sa strašnom, neposrednom strašću kao kakav davljenik. Imaće je
- i neka su ñavoli koji su ga mučili prokleti.
JANUAR 1794.
Mirela je, meñutim, bila i te kako živa - i veoma blizu Londona. Nalazila se
na trgovačkom brodu koji je upravo sekao tamne vode Lamanša kada ga je u
trenu zahvatila oluja. Dok su se probijali kroz nesigurne tesnace, prvi put je
ugledala bele stene Dovera.
Za šest meseci koliko je proteklo od kada je ostavila Šarlotu Kordej u
Bastilji, Mirela je mnogo putovala. Pomoću novca koji joj je poslala nastojnica,
a koji je pronašla u kutiji s bojama, unajmila je mali ribarski čamac u blizini
bastijske luke i njime se povezla niz Senu dok nije pronašla, na jednom od
dokova ove krivudave reke, brod što je plovio za Tripoli. Potajno obezbedivši da
je povezu, ona se ukrcala i krenula Senom pre nego što su Šarlotu poveli na
stratište.
Dok se obala Francuske gubila u daljini iza nje, Mirela je zamišljala
tandrkanje taljiga koje upravo odvoze Šarlotu ka giljotini. U svom je umu čula
teške korake po skelama, udaranje doboša, fijuk oštrice za vreme njenog
dugačkog pada, klicanje gomile na Trgu Revolucije. Mirela je imala osećaj da
joj je hladno sečivo odseklo sve ono što je ostalo od detinjstva i nevinosti,
ostavivši joj u amanet samo fatalni zadatak. Zadatak za koji je odabrana - da
uništi belu kraljicu i ponovo sakupi figure.
Ali pre toga morala je nešto drugo da obavi. Poći će u pustinju po svoje dete.
Verovala je da će, ako joj se ukaže još jedna prilika, uspeti čak i Šahina da
odvrati od zamisli da dete zadrži kao Kalima - proroka njegovog naroda. Ako je
zaista prorok, razmišljala je Mirela, onda neka se njegova sudbina splete s
mojom.
Ali sada, dok su vetrovi sa severa nasrtali na ogromna jedra zajedno sa prvim
naletima kiše, Mirela se pitala da li je pogrešila što odmah nije krenula za
Englesku... k Taljeranu, kod koga su bile figure. Držala je sićušnu šaku malog
Šarlota u svojoj; bili su na palubi i on joj je sedeo u krilu. Pored njih je stajao
Šahin i posmatrao drugi brod koji se od obale udaljavao kao središnjem delu
uzburkanog Lamanša. Šahin, odeven u dugačku crnu odoru, odbio je da se
rastane od malog proroka kome je pomogao da doñe na svet. Upravo je podigao
dugačku ruku i pokazao prema sve nižim oblacima koji su se nadnosili nad
krečnjačke stene.
"Bela zemlja", izusti on tiho. "Domovina Bele Kraljice. Ona čeka - osećam
njeno prisustvo čak i na ovolikoj udaljenosti."
"Samo da nismo zakasnili", primeti Mirela.
"Osećam miris nedaća", odvrati Šahin. "Uvek ga donose oluje, kao neki
prevarni poklon bogova..." Zatim je nastavio da promatra brod koji je upravo
širio jedra, hvatajući u njih vetar, i ispratio ga je pogledom dok ga nije progutala
tama pobesnelog Kanala. A taj je brod - što oni nisu mogli znati - nosio
Taljerana prema pučini Atlantika.
Dok je brod uplovljavao u gustu tamu, Taljeran je imao na umu samo jednu
misao, a ona se nije odnosila na Katarinu Grande, već na Mirelu. Doba
zavaravanja se okončalo, isto kao možda i Mirelin život. Dok je on, meñutim, u
četrdesetoj godini kretao u novi život.
Konačno, razmišljao je Taljeran dok je sedeo u kabini i razvrstavao
dokumenta, četrdeset godina nije predstavljalo i kraj života, kao što ni Amerika
nije bila na kraju sveta. Naoružan preporukama za predsednika Vašingtona i
sekretara finansija Aleksandra Hamiltona, bar će u Filadelfiji biti u dobrom
društvu. A poznavao je, razume se, i Džefersona, koji je podneo ostavku na
mesto državnog sekretara za vreme dok je ovaj poslednji bio ambasador u
Francuskoj.
Iako je malo šta osim svog odličnog zdravlja i gotovine koju je sakupio
prodajom biblioteke imao da ponese u novi život, bar je mogao da se pohvali da
je sada umesto prvobitnih osam imao devet figura iz Monglanske garniture.
Uprkos tome što je Katarini Grande u mnogo čemu progledao kroz prste, ipak je
uspeo da je ubedi da će njen zlatni pešak, koga mu je poverila na čuvanje, biti
sasvim bezbedan uz ostale figure. Nasmejao se kada se setio njenog izraza lica
kada ju je - za vreme njihovog srceparajućeg rastanka - pokušao da ubedi da
krene s njim i prestane da brine o figurama koje je ostavio na sigurnom u
Engleskoj!
Razume se, one su se nalazile u njegovim kovčezima na brodu, zahvaljujući
domišljatosti uvek budnog Kurtijada. Sada su imale novi dom. O svemu tome je
razmišljao kada je prvi nalet pogodio brod.
On iznenañeno podiže pogled dok se brod žestoko zaljuljao pod njim.
Upravo se spremao da pozvoni za pomoć, kada Kurtijad ulete u kabinu.
"Monsenjeru, traže da smesta siñemo pod palubu", izgovori sluga sa svojom
uobičajenom staloženošću. Ali užurbanost sa kojom je vadio figure Monglanske
garniture iz njihovog skrovišta u kovčegu otkri Taljeranu da je situacija veoma
ozbiljna. "Kapetan se pobojava da će se brod nasukati na stene. Moramo se
pripremiti za napuštanje broda u čamcima za spasavanje. Gornja paluba ostaće
prazna kako bi mogli da upravljaju jedrima, ali moramo biti spremni da smesta
iziñemo ako ne prebrodimo plićake."
"Koje plićake?" povika Taljeran, poskočivši i umalo ne oborivši pribor za
pisanje i držač za mastionicu.
"Prošli smo Puan Barfler, monsenjeru", odvrati Kurtijad tiho, pridržavajući
Taljeranu jutarnji kaput dok ih je brod bacakao tamo amo. "Bačeni smo na
normandijski korniš." Zatim se saže da potrpa figure u ručnu torbu.
"Blagi Bože", izusti Taljeran, ščepavši torbu. Zatim othrama ka vratima
kabine, jednom se rukom oslanjajući o slugino rame, a u drugoj stežući torbu.
Brod se iznenada zanese na desnu stranu i oba muškarca behu odbačena ka
vratima. S mukom ih otvorivši, krenuše duž uskog prolaza, u kome su žene već
jecajući histerično nareñivale deci da požure. Kada su stigli do donje palube,
videli su da je sve već puno - krici, jecaji i kuknjava za koje je trebalo kriviti
strah koji ih je prožimao, mešali su se sa batom stopala, povicima mornara na
gornjoj palubi i zvukom vode Kanala koja je besno udarala o brod.
A onda, sa užasom, osetiše da im brod izmiče pod nogama, a tela se sudaraju
kao kegle. Brod je počeo da propada i nastavio da propada kao da nikada neće
prestati. A onda je o nešto udario i oni začuše strašnu lomljavu. Voda nahrupi
kroz škrbastu rupu, rasturivši ih na sve strane svojom snagom; džinovski brod se
nasukao na stenu.
Ledena kiša prala je popločane ulice Kensingtona dok je Mirela pažljivo išla
preko klizavog kamenja prema rešetkastoj kapiji Taljeranovog vrta. Šahin ju je
sledio u nakvašenoj, dugačkoj, crnoj odori, pažljivo noseći malog Šarlota u
naručju.
Mireli uopšte nije palo na pamet da Taljeran možda više nije u Engleskoj. Ali
i pre no što je otvorila kapiju, s bolom u srcu je primetila da je vrt prazan,
gazebo napušten, daske zakovane preko prozora kuće, a čelična poluga
postavljena preko ulaznih vrata. Ipak je otvorila kapiju i krenula kamenitom
stazom, vukući suknje po baricama.
Njeno uzaludno lupanje odzvanjalo je kroz praznu kuću. Dok su je kišne kapi
udarale po nezaštićenoj glavi, začula je odvratan Maraov glas kako joj šapuće:
"Zakasnila si - zakasnila!" Oslonila se o vrata, pustivši da se kiša sliva niz nju,
dok nije osetila kako je Šahin hvata pod ruku i odvodi preko nakvašenog
travnjaka do gazeba.
U očajanju se bacila na drvenu klupu koja se protezala u krug i nastavila da
jeca dok nije pomislila da će joj srce prepući. Šahin je spustio Šarlota na pod i
dete odmah otpuza do Mirele, uhvati se za njene mokre skute i uspravi na
nesigurne noge. Zatim je ščepa za prst sićušnom šakom i čvrsto ga steže.
"Ba", reče Šarlot kada se Mirela zagleda u njegove neverovatno plave oči.
Mrštio se, dok mu se sa mudrog, ozbiljnog lica cedila voda kapajući sa mokre
kapuljače njegove male djelabe.
Mirela se nasmeši. "Ba, toi", reče ona, smaknuvši mu kapuljaču. Zatim stade
da mu mrsi svilenkastu, crvenu kosu. "Otac ti je nestao. Za tebe kažu da si
prorok - zašto to nisi predvideo?"
Šarlot se ozbiljno zagleda u nju. "Ba", ponovi on.
Šahin sede pored nje na klupu. Njegovo lice slično sokolovom, premazano
bledoplavom bojom njegovog plemena, izgledalo je još tajanstvenije na jezivoj
svetlosti munja koje su parale strašnu oluju što je besnela s druge strane
rešetkastog zida.
"U pustinji", poče on nežnim glasom, "čoveka možeš pronaći po tragu koji za
sobom ostavi njegova kamila, jer svaka životinja ostavlja otisak prepoznatljiv
poput lica. Ovde će nam biti nešto teže da sledimo trag. Ali i čovek, kao i
kamila, ima vlastiti način - u zavisnosti od odgoja, grañe tela i načina hoda."
Mirela se u sebi nasmeja pri pomisli da treba da sledi Taljeranovo hramanje
duž popločanih londonskih ulica. Ali tada shvati na šta je Šahin mislio.
"Vuk se uvek vraća u poznata skrovišta?" upita ona.
"Bar", dodade Šahin, "na toliko da ostavi svoj miris."
Ali vuk za čijim su mirisom tragali bio je sklonjen - ne samo iz Londona, već
i sa broda koji je čvrsto prianjao za stenu koja ga je probušila. Zajedno sa
ostalim putnicima, Taljeran i Kurtijad sedeli su u otvorenim čamcima i veslali
prema tamnim obalama Kanalskih ostrva ka bezbednom pribežistu od oluje.
Taljeranu je laknulo kada je shvatio gde su se uputili, jer ovaj lanac malih
ostrva smešten tako blizu priobalnih voda Francuske, pripadao je, u stvari,
Engleskoj, i to još od vremena Viljema Oranskog.
Domoroci su i dalje govorili drevnim oblikom normanskog francuskog koji
čak ni Francuzi nisu razumeli. Iako su Engleskoj plaćali desetak da bi ih štitila
od pljačkaša, zadržali su svoj drevni normanski zakon kao i potpunu duhovnu
nezavisnost. Zbog te dve stvari bili su korisni u ratu, što im je donosilo lepu
dobit. Kanalska ostrva bila su poznata po brodolomima - i po velikim
brodogradilištima u kojima su popravljali sve, od ratnih brodova do gusarskih. I
Taljeranov brod će na sreću odvući do takvog jednog brodogradilišta radi
popravke. A u meñuvremenu, iako neće imati na raspolaganju sav komfor na
koji je navikao, bar neće morati da brine da će ga Francuzi zarobiti.
Njihov čamac na vesla zaobilazio je tamne stene od granita i grFs pourpre
koje su opasivale obalu, a mornari su svojski zapinjali ne bi li savladali snažne
talase, sve dok konačno nisu ugledali kamenitu prevlaku obale i pristali uz nju.
Umorni putnici krenuše peške po jakoj kiši, po blatnjavim stazama koje su
vodile kroz otvorena polja mokrog lana i uspavanog vresišta ka najbližem gradu.
Taljeran i Kurtijad, sa torbom punom figura koja je nekim čudom ostala
netaknuta, svratiše u obližnju krčmu da se zgreju, pored vatre, uz rakiju, pre no
što potraže trajniji smeštaj. Nisu tačno znali koliko će nedelja ili čak meseci
ostati ovde nasukani, čekajući da nastave put. Taljeran se kod krčmara raspitao
za koliko mogu u lokalnom brodogradilištu popraviti brod čiji su kobilica i trup
u toj meri oštećeni kao što su to bili njihovi.
"Upitajte vlasnika brodogradilišta", odvrati mu čovek. "Upravo se vratio sa
uviñaja. Pije pivo tamo u uglu."
Taljeran ustade i uputi se preko prostorije ka rumenom muškarcu pedesetih
godina koji je sedeo za stolom, obema šakam obgrlivši vrč sa pivom. On podiže
pogled, ugleda Taljerana i Kurtijada pred sobom i dade im znak da sednu.
"Vi ste sa olupine?" upita stariji muškarac koji je načuo o čemu govore.
"Kažu da je išao za Ameriku. Nesrećnog li mesta. Ja sam otuda. Nikada neću
prestati da se čudim vama Francuzima - svi hrlite ka njoj, kao da je obećana
zemlja."
Način na koji se izražavao govorio je da je bio dobro odgojen i visoko
obrazovan - a držanje mu je kazivalo da je više časova proveo u sedlu nego u
brodogradilištu. Ponašao se kao čovek navikao da izdaje nareñenja. Pa ipak,
njegov glas je odavao izvestan umor, ogorčenost. Taljeran odluči da sazna nešto
više.
"Meni Amerika odista izgleda kao obećana zemlja", primeti on. "Ali ja nisam
u prilici baš mnogo da biram. Ako se vratim u domovinu, osetiću giljotinu na
vlastitoj koži, a zahvaljujući ministru Pitu nedavno sam umoljen da se rastanem
i sa Britanijom. Ali zato imam preporuke za neke od vaših najuglednijih
sunarodnika - sekretara Hamiltona i predsednika Vašingtona. Možda će moći da
iskoriste jednog postarijeg Francuza koji je ostao bez posla."
"Obojicu ih dobro poznajem", odvrati njegov sagovornik. "Dugo sam služio
pod komandom Džordža Vašingtona. On me je unapredio prvo u brigadira, pa u
general-majora, i dao mi na upravu Filadelfiju."
"Zapanjen sam!" povika Taljeran. Ako je ovaj čovek govorio istinu, šta je
radio ovde, popravljajući nasukane brodove na Kanalskim ostrvima i trgujući s
gusarima? "Onda biste možda mogli da mi napišete još jednu preporuku za
vašeg predsednika? Čuo sam da je teško do njega..."
"Bojim se da bi vam moja preporuka samo zalupila njegova vrata pred
nosom", odvrati čovek, kiselo se osmehnuvši. "Dozvolite da vam se predstavim.
Ja sam Benedikt Arnold."
Opera, kazino, klubovi za kockanje, saloni... To su bila mesta koja bi
Taljeran posećivao. I zato je, ako je želela da ga pronañe ovde u Londonu,
morala da obezbedi sebi pristup na takva mesta.
Ali kada se vratila u krčmu u kojoj je odsela, ugledala je plakat zakačen za
zid koji je izmenio sve njene odluke još pre no što ih je i donela:
VEĆI OD MESMERA!
Neverovatna moć pamćenja!
Hvalili su ga francuski filozofi!
Nisu ga pobedili ni Fridrih Veliki,
Filip Stama, niti ser Legal!
Večeras!
IGRAĆE VEZANIH OČIJU
čuveni šahista
ANDRE FILIDOR
Parloova čajdžinica
Ulica Sent Džejms
Parloova čajdžinica u Ulici Sent Džejms bila je ujedno i pab u kome je šah
predstavljao glavnu zanimaciju. Tu se mogao naći ne samo krem londonskog
šahovskog sveta, već i evropskog društva. A najveća atrakcija bio je Andre
Filidor, francuski šahista čija se slava pronela širom Evrope.
Kada je Mirela te večeri ušla kroz teška vrata Parloove čajdžinice, zakoračila
je u jedan drugačiji svet - tihi svet bogatstva. Pred njom su se prostirali veoma
ulašteno drvo, tamnozelena svila i debeli indijski tepisi, osvetljeni mekom
svetlošću uljanih lampi u zadimljenih staklenih kugli.
Prostorija je bila još gotovo prazna; ugledala je samo nekoliko slugu koji su
vadili čaše iz bara i jednog usamljenog čoveka, u kasnim pedesetim, koji je
sedeo na tapaciranoj stolici blizu vrata. I sam je bio dobro tapaciran; stomak
ispao, obrazi opušteni, a dvostruki podvaljak prekrivao mu je pola zlatne
čipkane kravate. Na sebi je imao somotski sako tamnocrvene boje koja se
odlično slagala sa naprslim kapilarima na njegovom nosu. Okrugle sitne oči sa
zanimanjem su zagledale Mirelu iz dubina naduvenih nabora - a sa još većim
zanimanjem su se zaustavile na čudnom džinu plavog lica koji je ušao iza nje,
odeven u purpurnu svilenu odoru, noseći u naručju sićušno, crvenokoso dete!
Iskapivši poslednje ostatke pića, on spusti čašu na sto uz tresak i doviknu
šankeru da mu donese novo. Zatim se teturavo uspravi na noge i zanese prema
Mireli kao da prelazi preko nestabilne brodske palube.
"Crvenokosa bludnica i lepotan koga nikada ranije nisam video", izgovori on
zapličući jezikom. "Takve crveno-zlatne kovrdžice lako slome muškarčevo srce,
zbog njih se objavljuju ratovi - kao Deirdre od Tuge." On skide svoju smešnu
periku i, držeći je u ruci, ironično se nakloni, iskoristivši priliku da je ponovo
odmeri od glave do pete. Zatim, onako pijan i otupeo, gurnu napuderisanu
periku u džep, ščepa Mirelu za šaku i spusti na nju galantan poljubac.
"Tajanstvena žena, sa svojom desnom rukom! Dozvolite da se predstavim: ja
sam Džejms Bosvel od Afleka, pravnik po zanimanju, istoričar iz hobija i
potomak jedrih Stjuarta." On joj klimnu, trudeći se da pri tom ne štucne, i
ispruži ruku. Mirela okrznu pogledom Šahina čiji se izraz lica nije uopšte
promenio pošto nije razumeo engleski.
"Gospodin Bosvel koji je napisao čuvenu Istoriju Korzike?" upita Mirela na
engleskom sa šaramnatnim naglaskom. Teško da je posredi bila slučajnost. Prvo
Filidor, zatim Bosvel o kome joj je Leticija Bonaparte toliko toga napričala -
našli su se zajedno u ovom klubu. Možda se uopšte nije radilo o slučajnosti.
"Upravo taj", odvrati pijanica klateći se; i dalje se oslanjao o Mirelinu ruku
kao da očekuje da ona njega podupre. "Sudeći po vašem naglasku, rekao bih da
ste Francuskinja i da se ne slažete sa mojim mladalačkim liberalnim pogledima
uperenim protiv vaše vlade?"
"Naprotiv, gospodine", stade da ga uverava Mirela. "Vaši pogledi su me
prosto zadivili. U Francuskoj sada imamo novu vladu - koja je bliža onome što
ste vi i gospodin Ruso odavno predlagali. Poznavali ste pomenutog gospodina,
zar ne?"
"Sve sam ih poznavao", odvrati on nemarno. "Rusoa, Paolija, Garika,
Šeridana, Džonsona - sve velikane iz svih oblasti života. Poput onih koji se sele
zajedno sa kampom, svijao sam konačište u kalu istorije..." Zatim je zagolica
ispod brade. "A i na drugim mestima", dodade on, nepristojno se zacerekavši.
Stigli su do njegovog stola, gde ga je već čekalo novo piće. Podigavši čašu,
on dobrano potegnu iz nje. Mirela ga podozrivo osmotri. Iako je bio pijanica,
nije bio budala. Nema sumnje da to nije bio plod slučajnosti što su se dva
čoveka koja su imali veze sa Monglanskom garniturom našla večeras ovde.
Morala je biti oprezna, jer moglo ih je biti još.
"A gospodina Filidora, koji večeras ovde igra - poznajete li i njega?" upita
ona krajnje nevino. Ali ispod spoljašnjeg mira, srce joj je divlje lupalo.
"Nema čoveka koga zanima šah da ne zna za vašeg proslavljenog
sunarodnika", odvrati Bosvel sa čašom napola prinetom usnama. "Večeras se
prvi put posle dužeg vremena pojavljuje u javnosti. Bio je bolestan. Ali vi to
možda znate? Pošto ste večeras ovde - treba li da pretpostavim da i vi igrate tu
igru?" Po okruglim očima mu se videlo da je uprkos pijanstvu odjednom postao
oprezan, da je udvostručio pažnju, što je bilo suviše očigledno.
"Upravo zbog toga sam došla, gospodine", odvrati Mirela, odbacivši šarm
učenice i upiljivši se u njega s tupim osmehom na usnama. "Pošto, kako mi se
čini, poznajete dotičnog gospodina, da li biste bili tako ljubazni da nas upoznate
kada stigne?"
"Biće mi zadovoljstvo, uveravam vas", odvrati Bosvel, mada to izgleda nije
bilo tačno. "U stvari, on je već ovde. Vrše poslednje pripreme, tamo pozadi."
Ponudivši joj ruku, on je povede prema prostoriji obloženoj drvetom, sa
mesinganim svečnjacima. Šahin bez reči krenu za njima.
Unutra se nalazilo nekoliko muškaraca. Jedan visoki, mršav, ne mnogo stariji
od Mirele, bledog tena i povijenog nosa, reñao je figure na jednoj od tabli u
središtu prostorije. Pored stola stajao je niski, krupan momak koji se približavao
četrdesetoj, sa gustom kosom boje peska što mu je u kovrdžama uokviravala
lice. Razgovarao je sa postarijim muškarcem koji je Mireli bio okrenut
povijenim leñima.
Ona i Bosvel priñoše stolovima u središtu.
"Dragi moj Filidore", povika on, snažno lupivši postarijeg muškarca po
ramenu. "Prekidam vas samo zato da bih ti predstavio ovu zanosnu mlañahnu
lepoticu iz tvoje domovine." Na Šahina koji je sve premeravao svojim crnim
sokolovim očima, ostavši da stoji kod vrata, uopšte nije obraćao pažnju.
Stariji muškarac se okrenu i zagleda u Mireline oči. Obučen po starinski,
kako se nosilo za vreme Luja XV - mada su njegov somot i čarape izgledali
dosta iznošeno - Filidor je bio dostojanstven čovek i imao je aristokratsko
držanje. Iako je bio visok, delovao je krhko poput osušene cvetne peteljke, a
tome utisku samo je još više doprinosila providna koža čije se bledilo moglo
uporeñivati s belinom njegove napuderisane perike. Lako se naklonio, spustivši
usne na Mirelinu šaku. A zatim je krajnje blagonaklono primetio.
"Retko kad se sreće takva zračeća lepota pored šahovske table, gospoño."
"A još reñe u društvu starog izroda kakav je Bosvel", umeša se muškarac s
kosom boje peska, uperivši svoje tamne, prodorne oči u Mirelu. Dok se i on
saginjao da poljubi Mireli ruku, prišao je i visoki mladić sa povijenim nosem i
stao u red.
"Tek sam ušavši danas u klub bila počastvovana da upoznam gospodina
Bosvela", obavesti Mirela okupljene. "Došla sam da vidim gospodina Filidora.
Njegov sam veliki obožavalac."
"Isti je slučaj i sa nama dvojicom!" složi se prvi mladić. "Zovem se Vilijem
Blejk, a ovaj mladi jarac koji skakuće pored mene jeste Vilijem Vordsvort. Dva
Vilijema po ceni jednog."
"Kuća puna pisaca", dodade Filidor. "To jest, kuća puna siromaha - jer oba
ova Vilijema obećavaju da će postati pesnici."
Mirelin um je ubrzano radio, pokušavajući da se seti bilo čega o dvojici
pesnika. Onaj mlañi, Vordsvort, bio je u Klubu jakobinaca i upoznao Davida i
Robespjera, koji su takoñe poznavali Filidora. To joj je sam David ispričao.
Takoñe se setila da je Blejk, čije je ime već bilo poznato u Francuskoj, pisao
krajnje mistična dela, neka čak o Francuskoj Revoluciji. Kako se sve to
uklapalo?
"Došli ste da prisustvujete igri naslepo?" upita Blejk. "To je tako zadivljujuće
majstorstvo da ga je Didro ovekovečio u EncyclopQdie. Uskoro će početi. U
meñuvremenu ćemo udružiti sredstva da vas ponudimo konjakom..."
"Više bih volela da mi pružite neka obaveštenja", reče Mirela, odlučivši da
otvori karte. Možda joj se nikada više neće ukazati prilika da sve ove ljude
zatekne na okupu u jednoj prostoriji, a bilo je očigledno da su imali dobar razlog
što su svi ovde.
"Vidite, mene zanima jedna druga partija šaha, kao što je to gospodin Bosvel
možda već pogodio. Poznato mi je šta je pokušao da otkrije na Korzici pre
mnogo godina, to jest za čim je Žan-Žak Ruso tragao. Znam šta je gospodin
Filidor saznao od velikog matematičara Ojlera dok je boravio u Pruskoj, kao i to
šta ste vi, gospodine Vordsvort, doznali od Davida i Robespjera."
"Pojma nemamo o čemu govorite", umeša se Bosvel; meñutim, Filidor je
pobledeo i stao da pipa unaokolo, tražeći stolicu.
"Znate vi, gospodo, vrlo dobro o čemu ja govorim", nastavi Mirela, koristeći
stečenu prednost, dok su četvorica muškaraca zurili u nju. "Govorim o
Monglanskoj garnituri zbog koje ste se ovde večeras okupili... Nema potrebe da
me gledate s takvim užasom na licima. Zar mislite da bih bila ovde da mi nisu
poznati vaši planovi?"
"Ništa ona ne zna", javi se Bosvel. "Pristižu gledaoci. Predlažem da ovaj
razgovor odložimo..."
Vordsvort je napunio čašu s vodom i pružio je Filidoru koji je izgledao kao
da će se svakog časa onesvestiti. "Ko ste vi?" upita šahista Mirelu, zureći u nju
kao da je video duha.
Mirela duboko udahnu. "Zovem se Mirela i dolazim iz Monglana", odvrati
ona. "Znam da Monglanska garnitura postoji, jer sam njene figure držala u
vlastitim rukama."
"Vi ste Davidova štićenica!" uzviknu Filidor, izgubivši pri tom vazduh.
"Ona koja je nestala!" dodade Vordsvort. "Ona za kojom su tragali..."
"Moramo se s nekim posavetovati", žurno reče Bosvel. "Pre no što
nastavimo..."
"Nemamo vremena", prekide ga Mirela. "Ako mi kažete sve što znate, i ja ću
se vama poveriti. Ali to važi za sada - ne i za kasnije."
"Želite da se nagodimo, rekao bih", promrmlja Blejk, koračajući unaokolo
kao da je izgubljen u nekom snu. "Priznajem da me zanima ta garnitura, ali za to
imam posebne razloge. Šta god vaše kohorte želele, dragi moj Bosvele, to se
mene ne tiče. Ja sam za garnituru saznao na drugačiji način, od glasa koji je
plakao u divljini..."
"Ti si budala!" povika Bosvel, udarajući pijano pesnicom po stolu. "Misliš da
ti duh mrtvoga brata daje jedinstveno pravo na tu garnituru. Ali ima i drugih
kojima je poznata njena vrednost - a koji se ne utapaju u misticizmu."
"Ako moje motive smatraš suviše čistim", obrecnu se Blejk, "nije trebalo da
me pozoveš da vam se večeras pridružim u spletkarenju." Hladno se osmehnuo i
okrenuo prema Mireli. "Pre nekoliko godina umro je moj brat Robert", objasni
on. "Jedino sam njega voleo na ovoj zelenoj zemlji. Kada mu je duša napustila
telo, uzdahnuvši mi se obratila - i naložila da krenem u potragu za
Monglanskom garniturom, vrelom i izvorom svih tajni od početka vremena.
Gospoñice, ako bilo šta znate o njoj, rado ću s vama podeliti ono malo što ja
znam. Isto kao i Vordsvort, ako ne grešim."
Bosvel se sav užasnut okrenu i iziñe iz prostorije. Filidor oštro pogleda
Blejka, spustivši šaku na mladićevu ruku kao da želi da ga upozori.
"Možda ću konačno", dodade Blejk, "omogućiti bratovljevim kostima da
počivaju u miru."
On povede Mirelu i smesti je u pozadini, a zatim ode da joj donese konjak
dok je Vordsvort smeštao Filidora za središnji sto. Prostoriju počeše da
ispunjavaju gosti; Šahin, sa Šarlotom u naručju, priñe Mireli i sede iza nje.
"Onaj pijani je napustio zgradu", tiho je obavesti Šahin. Slutim opasnost. Kao
i Al-Kaim. Moramo smesta otići odavde."
"Ne još", odvrati Mirela. "Prvo moram nešto saznati."
Blejk se vrati sa pićem za Mirelu i sede pored nje. Dok su i poslednji gosti
zauzimali svoja mesta, pridruži im se i Vordsvort. Neki čovek je izvikivao
pravila igre dok je Filidor sedeo vezanih očiju za tablom. Oba pesnika nagnuše
se ka Mireli i Blejk poče da priča tihim glasom.
"U Engleskoj je veoma poznata priča o čuvenom filozofu Fransoa-Mari
Arueu, poznatijem kao Volter. Negde oko Božića 1725. godine - više od trideset
godina pre mog roñenja - Volter je jedne noći pratio glumicu Adrijanu Lekuvrer
do 'ComQdie-Frantaise' u Parizu. Za vreme "entr'acta" Voltera je javno uvredio
vitez de Roan Šabo, koji je povikao preko predvorja: 'Gospodine de Volter,
gospodine Arue - zašto već jednom ne odlučite kako se zovete?' Volter, uvek brz
na jeziku, uzvrati: 'Moje ime počinje sa mnom - a vaše završava s vama."
Nedugo potom vitez je platio šestorici protuva da premlate Voltera zbog ovog
odgovora.
Ne obazirući se na zakon koji je zabranjivao dvoboje", nastavi Blejk, "pesnik
je otišao u Versaj i otvoreno zatražio da mu vitez iziñe na dvoboj - zbog čega je
uskoro zatvoren u Bastilju. Za vreme boravka u ćeliji, pala mu je na um sjajna
ideja. Obratio se vlastima sa molbom da ga poštede još jednog boravka u
zatvoru i predložio da poñe u dobrovoljno izgnanstvo - u Englesku."
"Kažu", upade mu u reč Vordsvort, "da je za vreme svog prvog boravka u
Bastilji Volter dešifrovao neki tajni rukopis vezan za Monglansku garnituru.
Tada je smislio da doputuje ovamo i predstavi ga kao neku vrstu slagalice našem
čuvenom matematičaru i naučniku ser Isaku Njutnu, čije je radove pratio s
divljenjem. Njutn je bio star i umoran i izgubio je svako zanimanje za svoj rad,
koji za njega više nije predstavljao izazov. Volter mu je nagovestio da ima za
njega nešto što će zapaliti onu potrebnu iskru - izazov koji se nije sastojao samo
u pukom dešifrovanju koje je on već obavio, već u otkrivanju dubljeg značenja
prvobitnog problema. Jer, kako kažu, gospoño, u tom se rukopisu opisuje velika
tajna zakopana sa Monglanskom garniturom - formula neograničene moći."
"Znam", nervozno siknu Mirela, sklanjajući Šarlotove prste koji su joj se
zapetljali u kosi. Publika je netremice posmatrala središnju tablu, za kojom je
sedeo Filidor, okrenut leñima i vezanih očiju, i slušao protivnikove poteze, a
zatim na njih odgovarao.
"Da li je ser Isak uspeo da reši zagonetku?" upita ona nervozno, osećajući
Šahinovu napetost i želju da poñu, iako mu nije videla lice.
"Svakako", odvrati Blejk. "Upravo to smo hteli da vam kažemo. To je
poslednja stvar koju je uradio - naredne godine je umro..."
PRIČA DVA PESNIKA
Volter je bio u ranim tridesetim - a Njutn je imao osamdeset tri - kada su se
njih dvojica sreli u Londonu maja 1726. Nekih trideset godina ranije Njutn je
doživeo nervni slom. Od tada je objavio malo šta značajno za nauku.
Kada su se upoznali, vitki, cinični Volter britkog uma mora da je u prvi mah
bio zbunjen Njutnom, debelim i rumenim, sa grivom snežno bele kose i tromog,
gotovo poniznog ponašanja. Iako ga je društvo predstavljalo kao lava, Njutn je
bio, u stvari, usamljenik koji je malo govorio i ljubomorno krio svoje najdublje
misli - sasvim protivno mladom Francuzu koji mu se divio i koji je već dva puta
bio zatvaran u Bastilju zbog netaktičnosti i naglog temperamenta.
Ali Njutna su oduvek zanimali problemi, bilo matematičke ili mistične
prirode. Kada je Volter stigao sa svojim mističnim rukopisom, ser Isak ga je
željno ščepao i odneo u svoje odaje i izgubio se na nekoliko dana, ostavivši
pesnika u iščekivanju. Konačno je pozvao Voltera da ponovo doñe u njegovu
radnu sobu, ispunjenu optičkim ureñajima i sa zidovima prekrivenim prašnjavim
knjigama.
"Objavio sam samo deo svojih radova", rekao je naučnik filozofu. "A i njih
samo na navaljivanje Kraljevskog Društva. Sada sam star i bogat i mogu da
radim šta me je volja - ali i dalje odbijam da objavljujem radove. Taj vaš Rišelje
je to shvatao, jer da nije, ne bi svoj dnevnik šifrovao."
"Znači, uspeli ste da ga dešifrujete?" upita Volter.
"Jesam, učinio sam i mnogo više od toga", odvrati matematičar, osmehnuvši
se, pa povede Voltera do ugla radne sobe gde se nalazila jedna velika, metalna,
zaključana kutija. Iz džepa je izvukao ključ i pomno se zagledao u Francuza.
"Pandorina kutija. Da je otvorimo?" upitao je. Kada se Volter žurno složio,
okrenuo je ključ u zarñaloj bravi.
Unutra su se nalazili rukopisi stari više stotina godina. Neki su se gotovo već
pretvorili u prah od starosti i upotrebe. Većina ih je bila veoma trošna i Volter je
posumnjao da je sam Njutn za to kriv. Dok ih je Njutn s ljubavlju vadio iz
metalnog kovčega, Volter je iznenañeno čitao naslove: De Occulta
Philoshophia, The Musaeum Hermeticum, Transmutatione Metallorum...
jeretičke knjige al-Djabira, Paracelzusa, Vilanove, Agripa, Lilija. Dela mračne
magije koja su zabranjivale sve hrišćanske crkve. Dela o alhemiji - bilo ih je na
desetine - a ispod njih, uredno povezane u papirnate korice, nalazile su se hiljade
stranica eksperimentalnih zabeleški i analiza ispisanih Njutnovom rukom.
"Ali vi ste najveći zagovornik razuma u ovom veku!" reče Volter, zureći s
nevericom u knjige i hartije. "Kako možete da čitate ove zbrke misticizma i
magije?"
"Magije ne", ispravi ga Njutn, "već nauke. Najopasnije od svih nauka, čiji je
cilj da izmeni tok prirode. Razum je izmislio čovek samo zato da bi mu
pomogao u dešifrovanju formula koje je stvorio Bog. U svemu što je prirodno
postoji šifra - a za svaku šifru postoji ključ. Uspeo sam da ponovim mnoge
eksperimente drevnih alhemičara, ali u dokumnetu koji ste mi dali stoji da se
konačni ključ nalazi u Monglanskoj garnituri. Ako je to tačno, dajem sve što
sam otkrio - sve što sam izumeo - da samo jedan čas provedem nasamo sa tim
figurama."
"Šta bi vam taj 'konačni ključ' otkrio, a što niste mogli da saznate putem
istraživanja i eksperimentisanja?" upitao je Volter.
"Kamen", odvratio je Njutn. "Ključ za sve tajne."
Kada su pesnici na trenutak zastali, ostavši bez daha, Mirela se naglo okrenu
ka Blejku. Žamor publike koja je pratila Filidorovu igru na slepo uspešno je
prigušivao njihove glasove.
"Kakav - kamen?" upita ona, snažno ščepavši pesnika za ruku.
"Oh, da, zaboravio sam." Nasmeja se Blejk. "I sam sam proučavao te stvari,
pa pretpostavljam da svi znaju. Cilj svih alhemijskih eksperimenata jeste da se
doñe do rešenja koje se svodi na kolač od suvog crvenkastog praha - bar ga tako
opisuju. Pročitao sam Njutnove hartije. Iako nisu objavljene, pošto su smatrane
za sramotu - niko, u stvari, nije poverovao da je on toliko vremena utrošio na
slične gluposti - srećom nisu uništene!"
"A šta je taj kolač od crvenkastog praha?" navaljivala je dalje Mirela; bila je
toliko nestrpljiva da sazna da umalo nije počela da vrišti. Šarlot ju je vukao
otpozadi. Nije joj bio potreban prorok da joj kaže kako se ovde suviše dugo
zadržala.
"Pa, to je to", reče Vordsvort, nagnuvši se napred i gledajući je očima sjajnim
od uzbuñenja. "Taj kolač je onaj kamen. Ako se jedan njegov delić pomeša sa
osnovnim metalom ovaj se pretvara u zlato. Kada se, pak, rastvori i proguta,
trebalo bi da leči sve boleštine. Zovu ga filozofskim kamenom..."
Mireli je kroz um prolazilo sve što je znala. Fenićani su štovali sveto
kamenje, Ruso je opisao beli kamen umetnut u venecijanski zid: "Kada bi čovek
mogao reći i učiniti ono što misli", glasio je natpis, "saznao bi kako se može
preobraziti." Pred očima joj je lebdela Bela Kraljica na zidu, koja čoveka
pretvara u boga...
Mirela iznenada ustade. Vordsvort i Blejk iznenañeno skočiše na noge.
"Šta se dogodilo?" prošaputa mladi Vordsvort brzo. Nekoliko ljudi se
nervozno okrenulo.
"Moram poći", odvrati Mirela, spustivši mu poljubac na obraz, zbog čega on
pocrvene kao bulka. Zatim se okrenu ka Blejku i uhvati ga za ruku. "U opasnosti
sam - ne mogu ostati. Ali neću vas zaboraviti." Okrenula se i pošla, a Šahin je
ustao i krenuo za njom poput senke dok je nestajala iz prostorije.
"Možda bi trebalo da je sledimo", primeti Blejk. "Ali sve mi se čini da će
nam se ponovo javiti. Veličanstvena žena, slažeš se?"
"Da", složi se Vordsvort. "Već je zamišljam u pesmi." Nasmejao se kada je
primetio Blejkov zabrinut izraz. "Oh, ne u mojoj! U jednoj od tvojih..."
Mirela i Šahin su se žurno kretali kroz prvu prostoriju preko mekih tepiha u
koje su im upadala stopala. Poslužitelji za barom nisu ni primetili kada su prošli
pored njih kao neke utvare. Kada su izišli na ulicu, Šahin uhvati Mirelu za ruku i
povuče je ka zidu u senci. Šarlot koji je počivao u Šahinovom naručju, zagleda
se u vlažnu tamu očima mačke.
"Šta je?" prošaputa Mirela, ali joj Šahin stavi prst preko usta. Napinjala se da
ugleda nešto kroz tamu, a onda je začula bat prigušenih koraka po mokrom
pločniku. Zatim je kroz maglu nazrela obrise dve prilike.
Prilike su se krišom dovukle do samih vrata Parloove čajdžijnice, koja su se
nalazila na samo nekoliko stopa od mesta na kome su čekali Šahin i Mirela,
zadržavajući dah. Čak je i Šarlot bio tih kao miš. Vrata kluba se otvoriše,
propustivši snop svetlosti... i pri tom osvetlivši prilike na mokroj ulici. Jedna je
bila debeo, pijani Bosvel, ogrnut dugačkim, tamnim ogrtačem. Druga... Mirela
je zinula u čudu; posmatrala je Bosvela kako se okreće i nudi joj ruku.
Druga prilika je zabacila kapuljaču pelerine. Bila je to žena, vitka i prelepa.
Po ramenima joj se prosula dugačka, plava, Valentinina kosa! To je bila
Valentina! Mirela ispusti jedan prigušeni jecaj i krenu napred ka svetlosti, ali je
Šahin zadrža čeličnim stiskom. Ona se ljutito okrenu ka njemu, ali on se u tom
trenutku naže k njoj i šapnu joj na uvo.
"Bela Kraljica." Mirela se užasnuta ponovo okrenu ka klubu, ali vrata su se
već zatvarala i oni ponovo ostaše u mraku.
KANALSKA OSTRVA, FEBRUAR 1794.
Tokom nedelja koje je proveo čekajući da mu brod bude popravljen, Taljeran
je bio u prilici da dobro upozna Benedikta Arnolda, čuvenog izdajnika koji je
izdao svoju zemlju postavši špijun britanske vlade.
Čudno su izgledala ta dvojica dok su zajedno sedela nad damama ili šahom u
krčmi. Obojica su započela karijere koje su mnogo obećavale, zauzimala su
visoke položaje i uživala poverenje kako sebi ravnih tako i pretpostavljenih. Ali
obojica su stvorila sebi neprijatelje što ih je koštalo i ugleda i sredstava za život.
Kada se Arnold vratio u Englesku, pošto je njegova špijunska delatnost
otkrivena, saznao je da ga ne čeka mesto u vojsci. Bio je predmet prezira i
prepušten sam sebi. To je objašnjavalo položaj u kome ga je Taljeran zatekao.
Iako Arnold nije mogao da mu da pismenu preporuku za Amerikance na
visokim položajima, Taljeran je shvatio da od njega može mnogo saznati o
zemlji u koju će uskoro otputovati. Nedeljama je gnjavio vlasnika
brodogradilišta pitanjima. Čak i tog poslednjeg dana pred polazak broda za Novi
Svet, Taljeran ga je ispitivao dok su sedeli u krčmi i igrali šah.
"Čime se ljudi bave u slobodnom vremenu u Americi?" upita Taljeran.
"Imaju li salone kao u Engleskoj i Francuskoj?"
"Kada za sobom ostavite Filadelfiju ili Njujork - koji je pun holandskih
emigranata - naići ćete na malo šta sem na varošice krajišnika. Ljudi noću sede
pored vatre sa knjigom u ruci ili igraju šah kao nas dvojica sada. Izvan istočne
obale ima malo nade da naiñete na nešto što biste mogli nazvati društvenim
životom. Ali uz šah gotovo cela nacija ubija vreme. Kažu da čak i lovci na krzno
na svoja putovanja nose male garniture."
"Stvarno", iznenadi se Taljeran. "Nisam imao pojma da je u tim doskorašnjim
izolovanim kolonijama prisutan takav nivo inteligencije."
"Ne radi se tu o inteligenciji - već o moralu", ispravi ga Arnold. "U svakom
slučaju, oni na to tako gledaju. Možda ste čitali delo Bena Frenklina koje je
veoma popularno u Americi? Naslov mu glasi Moral šaha - i u njemu se govori
o tome kako pomnim proučavanjem te igre možemo naučiti mnogo o životu."
On se nasmeja pomalo gorko i podiže pogled sa table da bi se zagledao
Taljeranu u oči. "Frenklin je bio, znate, taj koji je žudeo da razreši zagonetku
Monglanske garniture."
Taljeran ga oštro pogleda. "O čemu vi to, zaboga, govorite?" upita on.
"Hoćete da kažete da se o toj smešnoj legendi raspravlja čak i na drugoj strani
Atlantika?"
"Smešna ili ne", reče Arnold s osmehom koji ovaj drugi nije mogao da
odgonetne, "kažu da je Ben Frenklin proveo čitav život pokušavajući da razreši
tu zagonetku. Čak je posetio i Monglan za vreme svog boravka u Francuskoj u
svojstvu ambasadora. To se mesto nalazi na jugu Francuske."
"Znam gde se nalazi", odbrusi Taljeran. "Šta je tražio?"
"Kako šta, pa šahovsku tablu Karla Velikog. Mislio sam da ovde svi znaju za
nju. Kažu da je zakopana negde u Monglanu. Bendžamin Frenklin je bio odličan
matematičar i šahista. Razvio je shemu šetnje konjem za koju je tvrdio da
predstavlja njegovu ideju o tome kako je zamišljena Monglanska garnitura."
"Zamišljena?" ponovi Taljeran, osetivši kako ga obuzima drhtavica od straha,
pošto je shvatio na šta su se čovekove reči odnosile. Čak ni u Americi, udaljenoj
hiljadama milja od užasa Evrope, neće biti bezbedan od te grozne garniture koja
mu je toliko izmenila život.
"Da", potvrdi Arnold, pomerivši figuru na tabli. "Morate priupitati
Aleksandra Hamiltona, Slobodnog zidara. Priča se da je Frenklin dešifrovao
jedan deo formule - i predao ga njima pre no što je umro..."
30 Re: Ketrin Nevil - Osmica Sub Jan 28, 2012 4:53 pm
Margita
Administrator
24. OSMI RED
"Konačno osmi red!" povika ona... "Oh, kako mi je drago što sam dovde
stigla" Šta je ovo na mojoj glavi?" uskliknu zbunjeno... zatim je skide i spusti u
krilo kako bi dokonala šta bi to moglo biti.
Bila je to zlatna kruna."
'Alisa u zemlji iza ogledala', Luis Kerol
Izvukla sam se iz vode i uspuzala uz kameniti nagib plaže koju je oivičavala
borova šuma, umalo ne povrativši od sve one slane vode koju sam progutala - ali
bila sam živa. I to zahvaljujući Monglanskoj garnituri.
Našla sam se na dnu još pre no što sam uspela ijednom da zamahnem
rukama; povukle su me teške figure u torbi, sklonivši me na taj način van
dometa malih olovnih kugli koje su udarale po površini iznad mene - a koje su
ispaljivali iz pištolja Šarifovi pratioci. Pošto je dubina vode na tom mestu
iznosila svega deset stopa, krenula sam po peščanom dnu, vukući za sobom
torbu, dok se nisam našla meñu čamcima gde sam mogla da promolim nos i
udahnem vazduh. Koristeći i dalje gomilu ribarskih čamaca kao zaklon, a tašnu
kao sidro, uputila sam se kroz plićake i vlažnu, crnu noć.
Kada sam dospela do plaže otvorila sam oči i shrvana blagim očajanjem
pokušala da odredim gde se nalazim. Iako je bilo devet časova i napolju vladao
gotovo potpuni mrak, ugledala sam nekoliko žmirkavih svetiljki u luci Sidi-
Fredj na otprilike dve milje odatle. Ako me ne uhvate, mogla bih donde otići
peške, ali gde je bila Lili?
Napipah vlažnu torbu i počeh da preturam po njoj. Sve figure bile su na
broju. Ko zna šta sam izgubila vukući ovu torbu po dnu, ali znala sam da je dve
stotine godina star rukopis u nepropustljivom džepu sa rajsferšlusom u kome
obično držim šminku. Samo da nije voda ušla unutra.
Upravo sam razmišljala o tome šta dalje, kada iz vode na nekoliko jardi od
mene ispuza neko mokro stvorenjce. Pri tamnoj purpurnoj svetlosti ličilo je na
pile koje se tek izleglo, ali tiho kevtanje kojim se oglasilo dok mi se posrčući
primicalo, a potom bacilo u krilo nije ostavljalo mesta sumnji - bio je to mokri
Karioka. Nisam mogla da ga osušim pošto sam i sama bila mokra do gole kože.
Stoga sam ga podigla, gurnula pod mišku i uputila se ka borovoj šumi - kroz
koju je vodila prečica do mog stana.
U vodi sam izgubila jednu cipelu, pa sam skinula i drugu i bosa krenula
preko mekog tepiha od borovih iglica, koristeći se nagonom za vraćanjem kući
da bih stigla do luke. Posle nekih petnaest minuta hoda u blizini zapucketa
grančica. Sledila sam se i stala da milujem Karioku koji je drhtao, moleći se da
opet ne zbriše kao što je to učinio u pećini sa slepim miševima.
Ali bilo je svejedno. Nekoliko trenutaka kasnije zaslepio me je snop snažne
baterijske lampe. Stajala sam žmirkajući, sva sleñena od straha. A onda se u
krugu svetlosti pojavio vojnik u kaki uniformi i prišao mi. U rukama je držao
veliku mašinku, a redenik zlokobnih metaka visio mu je sa strane. Puška je bila
uperena u moj stomak.
"Stoj!" razdra se on nepotrebno. "Ko ste vi? identifikujte se! Šta ćete ovde?"
"Vodila sam psa na kupanje", odvratih. Kao dokaz podigla sam Karioku da
ga bolje vidi. "Zovem se Katarina Velis. Pokazaću vam svoje isprave..."
Shvatila sam da su isprave koje sam htela da mu pokažeš mokre, a nisam
želela da mi pretražuje tašnu. Počela sam brzo da govorim.
"Šetala sam psa po Sidi-Fredju, kada je odjednom pao sa keja. Skočila sam
da ga spasem, ali nas je struja povukla i ovde izbacila..." Blagi Bože, istog časa
sam se setila da u Sredozemnom moru nema struja. Žurno sam nastavila da
toroćem. "Radim za OPEK, za ministra Kadera. On će jamčiti za mene.
Stanujem tamo preko." Podigla sam ruku, a on mi je uperio pušku u lice.
Odlučila sam da pokušam na drugačiji način - prljavi američki.
"Kažem vam da moram pod hitno da vidim ministra Kadera!" izjavih
odlučno, isprsivši se dostojanstveno, što mora da je delovalo veoma smešno, jer
se sa mene sve cedilo. "Znate li vi ko sam ja?!" Vojnik baci pogled peko ramena
u svog druga koji se nije video, jer je stajao u tami iza baterijske lampe koju je
držao.
"Da možda ne učestvujete na konferenciji?" upita on, ponovo se okrenuvši
prema meni.
Pa, naravno! Zato su ovi vojnici patrolirali šumom! Zato je put bio blokiran.
Zato je Kamel uporno zahtevao da se vratim do kraja nedelje. Počela je
konferencija OPEK-a!
"Razume se da učestvujem", stadoh da ga uveravam. "Ja sam jedan od
ključnih delegata. Pitaće se gde sam dosad."
Vojnik ode do svog druga iza jake svetlosti i stade nešto s njim da mrmlja na
arapskom. Posle nekoliko trenutaka ugasiše lampu. Stariji mi se izvinjavajući
obrati.
"Gospoño, odvećemo vas do vaše grupe. Delegati se upravo okupljaju u
restoranu 'Du Port'. Da li biste želeli prvo da svratite u svoj stan i presvučete
se?"
Složila sam se da je to odlična ideja. Posle otprilike pola sata, moja pratnja i
ja stigosmo u moj stan. Stražari ostaše pred vratima dok sam se ja na brzinu
presvukla, a zatim osušila kosu i Karioku što sam bolje mogla.
Figure nisam mogla da ostavim u stanu, pa sam iz ormana iskopala platnenu
vreću za odeću, u koju sam ih strpala zajedno sa Kariokom. Knjiga koju mi je
Mini dala bila je vlažna, ali zahvaljući tome što se nalazila u nepropustljivoj
pregradi nije bila uništena. Prešla sam jednom fenom i preko svih stranica, a
zatim je gurnula u vreću i izišla iz stana ispred koga su me čekali stražari koji su
me potom otpratili na drugi kraj luke.
Restoran 'Du Port' nalazio se u ogromnoj zgradi sa visokim tavanicama i
mermernim podom, u kojoj sam često ručala dok sam još stanovala u El Riadu.
Prošli smo kroz dugačku kolonadu lukova u obliku ključeva koja je počinjala na
trgu pored luke, zatim smo se popeli uz široko stepenište koje je izlazilo iz vode
i vodilo do bleštavo osvetljenih staklenih zidova restorana. Na svakih trideset
koraka nailazili smo na vojnike okrenute prema luci sa rukama i puškama na
leñima. Kada smo stigli do ulaza, provirih kroz stakleni zid ne bih li ugledala
Kamela.
U meñuvremenu su preuredili restoran tako da se sada u njemu nalazilo pet
dugačkih redova stolova koji su se protezali od mesta na kome smo mi stajali do
suprotnog kraja, koji je bio udaljen možda i čitavih stotinu stopa. U sredini sale
nalazio se podijum u obliku slova "U" sa mesinganom ogradom okrenutom
prema glavnoj sali, gde su bili smešteni najvažniji dostojanstvenici. Čak i sa ove
udaljenosti raspon moći bio je krajnje upečatljiv. Ovde su se okupili ne samo
ministri za naftu, nego i vladari svih nacija pripadnica OPEK-a. Bilo je tu
uniformi sa zlatnim širitima, izvezenih odora sa okruglim kapicama od
leopardove kože, belih halja i crnih poslovnih odela.
Osoran stražar na vratima oduzeo je mom vojniku oružje i pokazao prema
mermernoj terasi uzdignutoj nekoliko stopa od gomile. Vojnik krenu ispred
mene izmeñu dugačkih redova stolova prekrivenih belim stolnjacima do kratkog
stepeništa u samom središtu. Još sa trideset stopa udaljenosti, dok smo se
približavali njegovom stolu, uhvatila sam Kamelov užasnuti izraz lica. Kada
smo stigli do njega, vojnik je lupnuo petama, a Kamel ustao.
"Gospoñice Velis!" pozdravi me Kamel. Zatim se okrenu ka vojniku. "Hvala
vam što ste našu cenjenu saradnicu dopratili do našeg stola, oficiru. Zar se
izgubila?" Krajičkom oka gledao je u mene, stavljajući mi do znanja da ću
uskoro morati da mu položim račune.
"U borovoj šumi, ministre", odvrati vojnik. "Nezgoda u koju je bio umešan
pas. Koliko smo shvatili, očekivali ste da se pojavi za vašim stolom..." On
okrznu pogledom sto za kojim nije bilo nijednog slobodnog mesta za mene i za
kojim su sedeli sve sami muškarci.
"Ispravno ste postupili, oficiru", odvrati Kamel. "Možete se vratiti na svoje
mesto. Vaša ažurnost neće biti zaboravljena." vojnik ponovo lupnu petama i
udalji se.
Kamel mahnu kelneru u prolazu i zamoli ga da postavi za još jednu osobu.
Ostao je da stoji dok nisu doneli i dodatnu stolicu; zatim smo seli. Kamel poče
da me predstavlja prisutnima.
"Ministar Jamini", reče on pokazavši na ugojenog, rumenog ministra OPEKa
iz Saudijske Arabije sa anñeoskim licem, koji je sedeo s moje desne strane, i
učtivo klimnuo, napola ustavši. "Gospoñica Velis je stručnjak iz Amerike; ona je
stvorila briljantni kompjuterski sistem i izvršila analize o kojima sam vam
govorio na poslepodnevnom sastanku", dodade on. Ministar Jamini podignu
obrvu, čime jasno pokaza da je iznenañen.
"Ministra Belaida mislim da poznajete", nastavi Kamel kada Abdel-salaam
Belaid, koji je potpisao moj ugovor, ustade, namignu mi i steže ruku. Imao je ten
boje oraha i glatku kožu, srebrne obrve i sjajnu ćelu što me je sve zajedno
podsećalo na kakvog elegantnog kapoa mafije.
Ministar Belaid se okrenu na svoju desnu stranu da nešto kaže čoveku do
sebe koji je o nečemu živo razgovarao sa narednim gostom za stolom. Obojica
prekinuše razgovor i podigoše poglede prema njemu, a ja pozeleneh kada sam ih
prepoznala.
"Gospoñica Katarina Velis, naš stručnjak za kompjutere", predstavi me
Belaid svojim šaputavim glasom. Dugačko tužno lice predsednika Alžira,
Huarija Bumedijena, okrenu se tek na čas ka meni, a već je u narednom trenutku
uputio upitni pogled svom glavnom ministru, kao da ga pita šta ja, do ñavola, tu
tražim. Belaid slegnu ramenima uz neobavezni osmeh.
"EnchantQ", izgovori predsednik.
"Kralj Fejsal iz Saudijske Arabije", nastavi Belaid, pokazavši prema napetom
čoveku sa likom jastreba koji je zurio u mene ispod bele ćalme. Nije mi se
osmehnuo, već je samo kratko klimnuo u mom pravcu.
Podigla sam čašu s vinom koja se našla ispred mene i otpila dobar gutljaj.
Kako ću samo uspeti da ispričam Kamelu šta se zbiva - i kako ću se izvući
odavde da spasem Lili? Pored ovakvih gostiju za stolom neću se usuditi ni da se
izvinem ako mi se bude išlo u toalet.
U tom trenutku, dole u glavnoj dvorani, nastade komešanje. Svi se okrenuše
da vide šta se dešava. Donji sprat bio je pun - mora da je bilo prisutno šest
stotina ljudi. Svi su sedeli osim kelnera, koji su zamenjivali prazne korpice s
hlebom, tanjire sa sirovim povrćem i dosipali vodu i vino u čaše. Komešanje je
nastalo kada je ušao visok, tamnoput muškarac odeven u dugačku belu odoru.
Lepo lice bilo mu je pretvoreno u tamnu masku strasti dok se kretao duž
dugačkog niza stolova, mašući jahaćim bičem. Kelneri su se okupili u gomilice,
ni ne pokušavajući da ga zaustave. S nevericom sam posmatrala kako udara
bićem levo desno po stolovima u prolazu, besno obarajući boce s vinom na pod.
Svi prisutni su ćutke sedeli dok je prolazio, a oko njega prštale boce.
Bumedijen uzdahnu i ustade od stola, a zatim nešto žurno reče majordomu,
koji mu je odmah pritrčao. Alžirski predsednik tužna oka tada siñe u glavnu
dvoranu i stade da čeka zgodnog muškarca da svojim žurnim korakom stigne do
njega.
"Ko je taj momak?" šapatom upitah Kamela.
"Moamer Gadafi. Iz Libije", tiho odvrati Kamel. "Danas je na konferenciji
održao govor o tome kako sledbenici al-Islama ne bi trebalo da piju. Vidim da
svoje reči namerava da proprati i delom. Potpuno je lud. Priča se da u Evropi
ima najmljene ubice čiji je zadatak da ubijaju istaknute ministre OPEK-a."
"Znam", reče anñeoski Jamini, osmehnuvši se, a na obrazima mu se pojaviše
jamice. "Moje ime se nalazi visoko na njegovoj listi." Izgleda da ga to nije
mnogo uzbuñivalo. Poslužio se komadom celera koji je zatim stao zadovoljno da
žvaće.
"Ali zašto?" upitah ponovo šapatom Kamela. "Samo zato što piju?"
"Zato što ostajemo pri tome da stvorimo ekonomski, a ne politički embargo",
odvrati on. Spustivši glas, on procedi kroz stisnute zube: "Sada je prilika da mi
kažeš šta se dogaña? Gde si bila? Šarif je okrenuo zemlju naglavačke tražeći te.
Mada sumnjam da bi te ovde uhapsio, ipak si u ozbiljnoj nevolji."
"Znam", odvratih šapatom, gledajući prema glavnoj dvorani ispod nas, gde je
Bumedijen tiho razgovarao sa Gadafijem; tužno lice mu je toliko bilo sagnuto da
nisam mogla da mu vidim izraz. Gosti su sakupljali boce i dodavali ih, onako
mokre, kelnerima, koji su ih kradomice zamenjivali novima.
"Moram s tobom nasamo razgovarati", nastavih. "Tvoj persijski prijatelj
dočepao se moje drugarice. Pre pola sata plivala sam nizvodno. U vreći nosim
mokrog psa - i još nešto što bi te moglo zanimati. Moram se izvući odavde..."
"Blagi Bože", tiho prozbori Kamel. "Hoćeš da kažeš da ih sada imaš kod
sebe? Ovde?" On preñe pogledom po ostalima za stolom, prikrivši paniku
osmehom.
"Znači, i ti si u Igri", prošaputah i sama se osmehujući.
"A šta misliš zašto sam te doveo ovamo?" odvrati Kamel šapatom. "ðavolski
sam se namučio, pokušavajući da im objasnim zašto si nestala neposredno pred
početak konferencije."
"O tome možemo i kasnije. Sada moram da se izvučem odavde i spasem
Lili."
"Prepusti to meni - već ćemo nešto smisliti. Gde je ona?"
"La Madragua", odvratih jedva čujno.
Kamel zinu u mene, ali u tom se trenutku Huari Bumedijen vratio za sto i
zauzeo svoje mesto. Svi se osmehnusmo u njegovom pravcu, a kralj Fejsal reče
na engleskom.
"Naš pukovnik Gadafi nije baš onakva budala kakvom se predstavlja", reče
on, uperivši svoje krupne, vodene, pronicljive oči u predsednika Alžira. "Sećate
li se šta je kazao na sastanku nesvrstanih kada se neko usprotivio Kastrovom
prisustvu?" Kralj se okrenu ka Jaminiju, svom ministru, koji je sedeo desno od
mene. "Pukovnik Gadafi je rekao da bi, ako se ijednoj zemlji zabrani
sudelovanje na sastanku nesvrstanih zemalja zbog toga što prima novac od dve
supersile, onda trebalo svi da se spakujemo i poñemo kući. Završio je
navoñenjem imena polovine prisutnih zemalja koje su sklopile ugovore o
finansiranju i nabavci oružja sa supersilama... mogu dodati da je spisak bio
tačan. Ja ga ne bih otpisao kao verskog fanatika. Nipošto."
Bumedijen je sada gledao u mene. Bio je to tajanstven čovek. Niko nije znao
koliko je star, kakvog je porekla, pa čak ni gde je roñen. Od kada se pročuo pre
deset godina kao predvodnik revolucije i "coup de militaire-a" koji je potom
usledio i postavio ga na čelo zemlje, doveo je Alžir u prvi plan OPEK-a i
napravio od njega Švajcarsku nesvrstanih.
"Gospoñice Velis", prvi put mi se izravno obratio, "da li ste se, za vreme rada
u ministarstvu, upoznali sa pukovnikom Gadafijem?"
"Nisam", odvratih.
"Čudno", primeti Bumedijen. "Primetio vas je za našim stolom dok smo dole
razgovarali i rekao nešto što me je navelo da pomislim suprotno."
Osetila sam kako se Kamel ukočio pored mene. Snažno mi je stisnuo šaku
ispod stola. "Stvarno?" upita on kao uzgred. "A šta je to kazao, gospodine
predsedniče?"
"Pretpostavljam da je gospoñicu pomešao s nekim", smesta nastavi
predsednik, uperivši svoje velike tamne oči u Kamela. "Upitao je da li je ona ta."
"Ta?" ponovi zbunjeni ministar Balaid. "Šta bi to trebalo da znači?"
"Pretpostavljam", odvrati uzgred predsednik, "da je hteo da upita je li ona ta
koja je pripremila kompjuterske projekte o kojima smo toliko čuli od Kamela
Kadera." Zatim se okrenuo na drugu stranu.
Obratih se Kamelu sasvim tiho, ali on samo odmahnu glavom i okrenu se ka
svom šefu, Belaidu. "Katarina i ja bismo voleli da ponovo proverimo brojke pre
no što ih sutra saopštimo. Da li je ikako moguće da se izvučemo odavde? Bojim
se da ćemo u protivnom morati da provedemo celu noć radeći."
Belaid nije poverovao ni u jednu reč od onoga što mu je kazao, a to se jasno
videlo po izrazu njegovog lica. "Prvo bih voleo s tobom nasamo da
porazgovaram", reče on, ustavši i povukavši Kamela u stranu. Ustadoh i ja,
poigravajući se salvetom. Jamini se nagnu prema meni.
"Veoma sam srećan što ste nas počastvovali svojim prisustvom, mada samo
nakratko", uputi mi on kompliment, osmehnuvši se, tako da mu se opet pojaviše
jamice.
Belaid i Kamel su stajali blizu zida. Balaid je nešto šaputao Kamelu dok su
kelneri hitali pored njih, noseći činije sa hranom koja se pušila. Kada sam se
našla nadomak mesta gde su stajali, on reče: "Gospoñice, zahvaljujemo vam za
sve što ste za nas učinili. Nemojte Kamela Kadera noćas dugo zadržati." Zatim
se vratio za sto.
"Možemo li sada da zbrišemo?" prošaputah Kamelu.
"Da, i to smesta", odvrati on, uhvativši me za ruku i požurujući me niz
stepenice. "Abdel-salaam je primio poruku od tajne policije u kojoj se kaže da te
traže. Tvrde da si izbegla hapšenje u La Madragui. Saznao je to za vreme
večere. Poverio te je meni na čuvanje, ne želeći odmah da te izruči. Nadam se da
shvataš u kakvu ćeš me situaciju dovesti ako ponovo nestaneš."
"Blagi Bože", siknuh na njega dok smo se probijali izmeñu redova stolova,
"dobro znaš zašto sam išla u pustinju. A znaš i kuda smo se sada zaputili! Ovde
bih ja trebalo da postavljam pitanja. Zašto mi nisi kazao da i ti učestvuješ u Igri.
Je li i Belaid igrač? Šta je sa Terezom? I sa onim muslimanskim krstašem iz
Libije koji je izjavio da me poznaje - o čemu je tu reč?"
"I ja bih voleo to da znam", mračno odvrati Kamel. Kratko je klimnuo
stražaru koji se poklonio dok smo prolazili. "U La Madraguu ćemo poći mojim
kolima. Moraš mi ispričati sve što se dogodilo kako bismo bili u stanju da
pomognemo tvojoj prijateljici."
Uñosmo u kola na slabo osvetljenom parkingu. Okrenuo se prema meni u
tami tako da je samo sjaj njegovih žutih očiju odbijao svetlost uličnih svetiljki.
Ukratko ga obavestih u kakvom se položaju našla Lili, a zatim počeh da ga
ispitujem o Mini Renselas.
"Mokhfi Mokhtar poznajem još od detinjstva", reče on. "Odabrala je moga
oca i poverila mu zadatak - da se udruži sa El-Maradom i prodre na teritoriju
beloga, što se završilo njegovom smrću. Tereza je radila za mog oca. Iako sada
radi na centralnoj pošti, ona u stvari služi Mokhfi Mokhtar, isto kao i njena
deca."
"Njena deca?" upitah, pokušavši da zamislim nakinñurenu operaterku kao
majku.
"Valeri i Mišel. Dečaka Mišela si srela, čini mi se. On je vahad..."
Tako znači - vahad je bio Terezino dete! Zavera je bila gusta kao čorba od
graška - i kako više nisam verovala u slučajnosti, pohranila sam u dubinu uma
obaveštenje da se i kućna pomoćnica Harija Rada takoñe zove Valeri. Ali sada
sam morala da upecam veću ribu, nisam imala vremena za pešake.
"Nešto mi nije jasno", prekidoh ga. "Ako je tvoj otac omanuo na zadatku - to
znači da se beli dočepao svih onih figura po koje je on pošao, jesam li u pravu?
Kada se uopšte završava ta Igra? Kada neko sakupi sve figure?"
"Ponekad mi se učini da se ta Igra nikada neće okončati", odvrati gorko
Kamel, upalivši kola i krenuvši dugačkim putem koji je vodio duž visokih
zidova od kaktusa, udaljujući se iz Sidi-Fredja. "Ali okončaće se život tvoje
prijateljice, ako uskoro ne stignemo u La Madraguu."
"Jesi li ti dovoljno velika zverka da ušetaš unutra i zatražiš da je vrate?"
Kamel se hladno osmehnu pri odsjaju svetiljki na šoferskoj tabli. Približavali
smo se blokadi na putu koju smo Lili i ja ugledale kada smo dolazile iz
suprotnog smera. On proturi kroz prozor propusnicu i stražar mu mahnu da
produži.
"Jedina stvar koja El-Marada više zanima od tvoje prijateljice jeste ono što
tvrdiš da imaš u toj vreći. Pri tom ne mislim na psa. Smatraš li to za fer trampu?"
upita on mirno.
"Da mu dam figure u zamenu za Lili?" upitah ga zaprepašćeno. A onda
shvatih da je to možda jedini način na koji možemo tamo ući, a potom odande
živi izići. "Zar ne bismo mogli da mu damo samo jednu figuru?" predložih.
Kamel se nasmeja, a zatim ispruži ruku i stisnu mi rame. "Ako sazna da su
kod tebe, El-Marad će nas istog časa skloniti sa table."
Zašto sa sobom nismo poveli gomilu vojnika ili čak nekoliko delegata
OPEK-a? U ovom trenutku mogla sam da iskoristim onog fanatika Gadafija i
njegov jahači bič; da ga pustim da se stušti na svoje neprijatelje poput
mongolske horde od samo jednog čoveka. Ali umesto bilo koga od njih pored
mene je bio šarmantni Kamel, koji je krenuo u smrt krajnje dostojanstveno,
možda upravo isto onako kao i njegov otac pre deset godina.
Umesto da zaustavi kola ispred osvetljene krčme, gde su se još nalazila naša
iznajmljena kola, Kamel nastavi duž luke i proñe još jedan blok napuštenog
grada. Zaustavio se na njegovom kraju odakle je počinjalo stepenište koje je
vodilo uz strmu stenu što je zaklanjala malu uvalu. Na vidiku nije bilo ni žive
duše, a u meñuvremenu se podigao i vetar, noseći oblake preko širokog lica
meseca. Iziñosmo iz kola i Kamel pokaza prema vrhu stene gde se meñu
ledenim biljkama koje su se spuštale preko stenovite padine nalazila mala, ali
ljupka kuća. Sa one strane na kojoj se nalazilo more, stena je bila kao odsečena i
spuštala se stotinu stopa u dubinu do površine vode.
"El-Maradov letnjikovac", primeti tiho Kamel. U kući su bila upaljena svetla
i dok smo se uspinjali škripavim drvenim stepeništem, začula sam iznutra neku
gužvu, koja je odzvanjala niz stenu. Prepoznala sam Lilin vrištav glas koji je
nadjačavao čak i huku talasa.
"Pipneš li me samo, ti prljavi ubico pasa", vikala je ona, "to će ti biti
poslednje što ćeš uraditi u životu!"
Kamel me pogleda na mesečini i osmehnu se. "Možda joj i nije potrebna naša
pomoć", primeti on.
"To je bilo upućeno Šarifu", obavestih ga. "On je hitnuo psića u more."
Karioka je već počeo da se javlja iz vreće. Gurnuh šaku unutra i počeškah ga po
glavi. "Došlo je tvojih pet minuta, loptice", rekoh mu dok sam ga izvlačila iz
vreće.
"Mislim da bi trebalo da se vratiš dole i upališ auto", prošaputa Kamel
pruživši mi ključeve od kola. "Pusti mene da obavim ostalo."
"Ne pada mi ni na kraj pameti", rekoh mu, iz trenutka u trenutak sve bešnja
jer sam iz kuće čula zvuke gušanja. "Iznenadimo ih." Spustih Karioku na
stepenište i on jurnu kao poludela ping-pong loptica. Kamel i ja smo ga pratili u
stopu. Čvrsto sam stezala ključeve od kola.
Zid kuće okrenut prema moru bio je sav u francuskim prozorima kroz koje se
takoñe moglo ući u kuću. Primetila sam da se staza koja je vodila do njih
protezala duž ispusta stene i da je od nje bila odvojena samo niskim kamenim
zidom obraslim potočarkama. Ovo bi moglo dobro da nam doñe.
Karioka je već grebuckao šapicama po staklenim vratima kada sam zavila za
ugao i zavirila unutra da ocenim situaciju. Trojica grubijana stajala su oslonjena
o zid sa leve strane, u otkopčanim sakoima tako da su im se jasno videle futrole
za pištolje pričvršćene oko ramena. Pod je bio od klizavih emajliranih pločica
plavo-zlatne boje. Na stolici u sredini sedela je Lili, a Šarif se nadnosio nad
njom. Kada je začula Kariokino kevtanje, Lili je poskočila, ali ju je Šarif ponovo
gurnuo na stolicu. Učinilo mi se da je na obrazu imala modricu. U suprotnom
uglu prostorije, na gomili jastuka, sedeo je El-Marad. On nezainteresovano
pomeri jednu figuru na šahovskoj tabli postavljenoj na niskom bakarnom stočiću
ispred njega.
Šarif se okrenu ka prozoru iza koga smo stajali osvetljeni pegavom
mesečinom. Progutah knedlu i prislonih lice uz staklo kako bi me bolje video.
Njih je petorica, a nas troje i po", prošaputah Kamelu, koji je ćutke stajao
pored mene dok je Šarif prilazio vratima, naredivši prethodno svojim ljudima da
ne vade oružje. "Ti se pobrini za grubijane. Ja ću za El-Marada. A Karioka je,
kako mi se čini, već odabrao svoju žrtvu", dodadoh, pre no što je Šarif otškrenuo
vrata.
Ugledavši svog malog arhenemezisa, Šarif reče: "Vi uñite - ali to ostaje
napolju."
Gurnuh Karioku u stranu kako bismo Kamel i ja mogli da uñemo.
"Spasla si ga!" povika Lili, sva sijajući od sreće. A zatim frknu u Šarifovom
pravcu i dodade: "Ljudi koji ugrožavaju bespomoćne životinje samo pokušavaju
da prikriju vlastitu nemoć..."
Šarif je krenuo prema njoj kao da namerava ponovo da je udari, ali se u tom
trenutku ljubaznim glasom iz ugla oglasio El-Marad, pogledavajući me ispod
oka i zlokobno se smejuljeći.
"Gospoñice Velis, baš mi je drago što ste se vratili - i to sa pratiocem. Čovek
bi pomislio da je Kamel Kader pametniji i da vas neće po drugi put dovesti k
meni. Ali kada smo već svi tu..."
"Manimo se učtivosti", rekoh, krenuvši preko prostorije prema njemu. Dok
sam prolazila pored Lili, gurnula sam joj ključ od kola u šaku i prošaputala:
"Vrata... odmah."
"Dobro znate zbog čega smo ovde", rekoh El-Maradu, nastavivši da mu se
približavam.
"A vi znate šta ja želim", odvrati mi on. "Nazovimo to trgovinom, može?"
Zaustavila sam se pored niskog stočića i bacila pogled preko ramena. Kamel
se smestio blizu grubijana i upravo je od jednog od njih tražio vatre da pripali
cigaretu koju je držao meñu prstima. Lili je bila kod francuskog prozora, a Šarif
tik iza nje. Čučnula je i dugačkim crvenim noktima lupkala po staklu koje je
Karioka lizao s druge strane svojim balavim jezičkom. Svako je bio na svom
mestu - sad ili nikad.
"Moj prijatelj ministar čini mi se ne drži mnogo do vašeg poštenja kada su u
pitanju pogodbe", rekoh trgovcu tepisima. On podiže pogled i upravo se
spremao nešto da kaže, ali sam ga prekinula. "Meñutim, ako su figure to što
želite", rekoh, "evo vam ih!"
Strgla sam vreću sa ramena i u punom krugu je zavitlala njemu u glavu.
Zakovrnuo je očima i počeo da klizi u stranu, a ja sam se okrenula ka središtu
prostorije gde je vladala prava zbrka.
Lili je otvorila francuski prozor, Karioka je uleteo u sobu, a ja sam vitlajući
vrećom pojurila ka onoj trojici grubijana. Prvi je već napola bio izvukao pištolj
kada sam ga udarila. Drugi je stajao presamićen jer mu je Kamel zadao udarac u
stomak. Svi smo se našli na podu, na gomili, kada je treći oslobodio pištolj iz
futrole i uperio ga u mene.
"Ovamo, budalo!" zavrišta Šarif, terajući Karioku učestalim udarcima. Lili je
već brisala prema vratima. Grubijan podiže pištolj, uperi ga u nju i pritisnu
obarač - upravo u trenutku kada ga je Kamel oborio, naletevši bočno u njega, pri
čemu ga je spljoštio o zid.
Šarif divlje vrisnu jer ga je metak pogodio u rame i zaneo, pa drugu ruku
prinese ramenu. Karioka je sledio njegovu nogu trčkarajući u krug i
pokušavajući da ga ugrize. Kamel je bio iza mene i rvao se sa jednim
grubijanom za pištolj, dok je drugi upravo počeo da ustaje sa poda. Podigla sam
vreću i ponovo ga udarila. Ovog puta je ostao na podu. Zatim sam Kamelovog
protivnika opalila po potiljku i sredila ga na duže vreme. Dok je padao, Kamel
mu je oteo pištolj.
Poletesmo k vratima; osetila sam da me je neko ščepao, ali sam uspela da se
otrgnem. Bio je to Šarif, oko koga je pas i dalje obigravao, smetajući mu, ali
nemoćan da ga sasvim zaustavi. Proleteo je kroz vrata neposredno za mnom, a iz
rane mu je curela krv. Dvojica od njegovih momaka ponovo su bili na nogama i
već kod vrata su ga sustigla; a ja sam se zaletela - ne prema stepeništu, već
prema strmoj ivici stene. Kamel je već bio na pola puta niz stepenište i mahnito
se osvrtao da vidi šta je sa mnom. Videla sam, zahvaljujući mesečini, da je Lili
stigla do podnožja i da je hitala prema Kamelovim kolima.
Bez razmišljanja sam preskočila preko niskog zaštitnog zida i priljubila se uz
tle dok su Šarif i njegovi pratioci zavijali za ugao kuće i nastavljali prema
stepeništu. Jedva sam držala tešku vreću sa figurama Monglanske garniture koja
je visila preko ivice provalije. Umalo je nisam ispustila. Pogled mi je dosezao
stotinu stopa u dubinu, gde su talasi udarali o stenu pri sve jačim naletima vetra.
Zadržala sam dah i počela lagano da izvlačim vreću, uloživši u to svu
raspoloživu snagu.
"Kola!" čula sam Šarifa kako viče. "Uputili su se prema kolima!" A zatim
sam začula bat koraka po škripavim stepenicama; upravo sam počela da se
dižem kada do mene dopre škripa šljunka iz neposredne blizine. Pri bledoj
svetlosti provirih preko vrha zidića, a tamo me dočeka Kariokin dugački jezik.
Već sam htela da ustanem, ali oblaci se još jedanput razmakoše i ja ugledah
trećeg grubijana, za koga sam mislila da sam ga oladila, kako se približava,
trljajući glavu. Sagnuh se, ali prekasno.
Bacio se prema meni pravo preko zida visokog dve stope. Priljubila sam se
uz tle i čula ga kako vrišti. Provirivši kroz prste, videh ga kako balansira na
ispustu. Potom je nestao. Preskočih ponovo zid i nañoh se na tvrdom tlu,
dohvatih Karioku i uputih se prema stepenicama.
Vetar je sada već bio doista jak, kao da se spremala oluja. Na svoj užas,
primetila sam Kamelova kola kako kreću u oblaku prašine, dok Šarif i njegovi
pratioci pomahnitalo trče za njima, nasumce gañajući u gume. A onda, na moje
iznenañenje, kola se okrenuše, upališe farove i pojuriše pravo na momke koji su
išli pešice. Trojica lopova zbrisaše u stranu, a kola projuriše pored njih. Lili i
Kamel su se vraćali po mene!
Preskakala sam po četiri stepenika odjednom i to što sam brže mogla, čvrsto
stežući jednom rukom Karioku, a drugom figure. Stigla sam do podnožja upravo
u trenutku kada su se kola zaustavila u oblaku prašine; vrata su se otvorila i ja
uskočih unutra. Lili je ponovo dala glas pre no što sam uspela da ih zatvorim.
Kamel je bio na stražnjem sedištu i nišanio je kroz stražnji prozor. Pucnjava je
bila zaglušujuća. Dok sam se mučila da zatvorim vrata, primetila sam Šarifa
kako promiče peške pored nas prema kolima koja su bila parkirana na ivici luke.
Nastavili smo dalje dok je Kamel punio njihova kola olovom.
Čak i kada je Lili bila posebno nadahnuta, njena vožnja bila je
obeshrabrujuća, ali sada kao da je dobila dozvolu da ubija. Jurili smo s jednog
na drugi kraj prašnjavog puta uz žestoku škripu guma, dok nismo stigli do
glavnog puta. Svi smo sedeli u tišini, bez daha; Kamel je gledao kroz stražnji
prozor dok je ona prvo ubrzala na osamdeset, a zatim na devedeset. Dok se
spremala da premaši i stotku, u daljini sam ugledala OPEK-ovu blokadu.
"Pritisni to crveno dugme na šoferskoj tabli!" povika Kamel nadjačavši
škripanje guma. Nagnuh se napred i pritisnuh ga, aktiviravši sirenu; dugme na
tabli počelo je da trepće kao kakav mamac.
"Kakva oprema!" doviknuh preko ramena Kamelu dok smo jurili dalje, a
stražari se sklanjali s puta. Lili je vozila slalom izmeñu kola iz kojih su nas
gledala zapanjena lica - prošli smo.
"Pa, biti ministar ima i izvesne prednosti", skromno odvrati Kamel. "Ali na
drugom kraju Sidi-Fredja čeka nas još jedna blokada."
"Punom parom napred!" povika Lili, ponovo nagazivši gas, i veliki sitroen
polete kao kakvo čistokrvno grlo u ciljnoj ravnini. I kroz drugu blokadu smo
prošli kao i kroz prvu, ostavivši ih da kašlju u oblaku prašine.
"Upravo mi pade na pamet", reče ona, pogledavši Kamela u retrovizoru.
"Niko nas nije formalno upoznao. Ja sam Lili Rad. Rečeno mi je da poznajete
mog dedu."
"Pazi na put", opomenuh je oštro kada se kola opasno zaneše prema strmoj
ivici provalije. Vetar je praktično podizao kola u vazduh.
"Mordekaj i moj otac bili su bliski prijatelji", objasni Kamel. "Možda ću ga
ponovo sresti jednog dana. Molim vas da mu prenesete moje najsrdačnije
pozdrave kada ga ponovo budete videli."
A onda se Kamel okrenuo i pogledao kroz stražnje staklo. Neki automobil
nam se brzo približavao. "Nagazi", rekoh brzo Lili. "Ukazuje vam se prilika da
nas zadivite svojim vozačkim sposobnostima", promrmlja Kamel, nišaneći iz
pištolja. Kola iza nas ubrzo potom uključiše sirenu i upališe svetlosni signal.
Naprezao se da razabere naše progonioce kroz nalete vetra i prašine.
"Blagi bože, pajkani", reče Lili, malo smanjivši gas.
"Samo nastavite!" besno naredi Kamel preko ramena. Ona poslušno ponovo
dade gas; sitroen se na trenutak zanese, a onda povrati ravnotežu. Igla na
brzinometru pokazivala je 200 kilometara - a ja to brzo preračunah u milje -
vozili smo se brzinom od 120 milja na sat. Ovim putevima, uostalom, niko i nije
mogao brže da vozi bez obzira na to koja kola imao. A naročito ne pri snažnim
naletima vetra koji su nas sada udarali sa svih strana.
"Postoji sporedni put za Kazbah", reče Kamel, i dalje motreći na progonitelje.
"Naići ćemo na njega kroz desetak minuta i moraćete da presečete kroz Alžir.
Ali ja bolje poznajem te sporedne ulice od našeg prijatelja Šarifa. Tim ćemo
putem stići u Kazbah odozgo... znam put do Minine kuće", dodade on tiho.
"Kako i ne bih... kad je to kuća moga oca."
"Mini Renselas živi u kući tvoga oca?" povikah. "A ja sam mislila da dolaziš
iz planina?"
"Moj je otac držao kuću ovde u Kazbahu, za svoje žene."
"Njegove žene?" ponovih.
"Mini Renselas je moja maćeha", odvrati Kamel. "Moj je otac bio crni kralj."
Ostavili smo kola u jednoj od sporednih ulica koje su sačinjavale lavirint
gornjeg Alžira. Želela sam da postavim milion pitanja, ali sam to odložila za
kasnije, napregnuto pazeći da li će odnekud da se pojave Šarifova kola. Bila sam
sigurna da ih se nismo otarasili, ali toliko su zaostali za nama da kada smo
ugasili naš motor, njihova kola više nismo videli. Iskočili smo iz auta i zašli
peške u lavirint.
Lili je upravo sustigla Kamela i stala da ga vuče za rukav, kada im se i ja
pridružih. Ulice su bile tako uske i mračne da sam uskoro podbila palac i umalo
nisam pala na nos trudeći se da održim korak.
"Nešto ne razumem", govorila je Lili svojim promuklim šapatom, dok sam se
ja sve vreme osvrtala. "Ako je Mini bila žena danskog konzula - Renselasa -
kako je mogla biti udata i za vašeg oca? Monogamija, izgleda, nije baš
popularna u ovim krajevima."
"Renselas je umro za vreme revolucije", odvrati Kamel. "Njoj je bilo nužno
da ostane u Alžiru - moj joj je otac ponudio svoju zaštitu. Iako su iskreno voleli
jedno drugo kao prijatelji, mislim da je to bio brak iz računa. U svakom slučaju,
moj je otac umro već posle godinu dana."
"Ako je on bio crni kralj", nastavi Lili da ga zasipa pitanjima, "i bio ubijen,
zašto se Igra nije okončala? Zar to nije ono - šah-mat, kralj je mrtav?"
"Igra se nastavlja, isto kao i u životu", odvrati Kamel, i dalje na čelu. "Kralj
je mrtav - živeo kralj."
Podigoh pogled prema nebu koje se videlo kroz usku pukotinu izmeñu zgrada
koje su nas okruživale dok smo zalazili sve dublje u Kazbah. Iako sam čula
vetar koji je zavijao iznad nas, nisam mogla da prodrem pogledom kroz uske
prolaze kroz koje smo upravo išli. Odozgo su nas zasipali tanki slojevi prašine, a
tamnocrvena koprena prelazila je preko mesečevog diska. I Kamel je načas
podigao pogled.
"Jugo", reče on oprezno. "Dolazi; moramo požuriti. Nadam se da nam to neće
pokvariti planove."
Pogledah put neba. Jugo je bio peščana oluja, jedna od najpoznatijih na svetu.
Poželela sam da se nañem unutra pre no što nas zahvati. Kamel zastade u malom
ćorsokaku i izvuče ključ iz džepa.
"Jazbina gde se puši opijum!" prošaputa Lili, prisetivši se našeg poslednjeg
boravka ovde. "Ili je to možda bio hašiš?"
"Sada ćemo drugim putem", reče Kamel. "Kroz vrata od kojih jedino ja imam
ključ." On u mraku otključa pomenuta vrata i propusti prvo mene, pa Lili. Čula
sam kako ih zatim zaključava za nama.
Obreli smo se u dugačkom, mračnom hodniku sa prituljenim svetiljkama na
krajevima. Pod nogama sam osetila debeli plišani tepih, a pod prstima na
zidovima hladni damast.
Konačno stigosmo u jednu veliku prostoriju, čiji je pod bio prekriven
skupocenim persijskim tepisima i koju je osvetljavao samo veliki zlatni svećnjak
što se nalazio na mermernom stolu na njenom suprotnom kraju. Ali i pri tako
slaboj svetlosti uspela sam da zapazim luksuzan nameštaj: niski stolovi od
tamnog mermera iz Karare, otomani presvučeni žutom svilom ukrašeni zlatnim
resama, sofe tamnih boja koje su podsećale na stare likere i velike skulpture
razmeštene unaokolo na postoljima i stolovima - koje su čak i meni, laiku,
izgledale veličanstveno. Pri toj tečnoj zlatastoj svetlosti soba je ličila na blago
nañeno na dnu kakvog drevnog mora. Osećala sam se kao da prolazim kroz
vazduh gušći od vode dok sam lagano koračala kroz sobu sa Lili na dva koraka
iza mene, ka dve prilike na suprotnom kraju.
Tamo je, obasjana svetlošću svećnjaka, u ogrtaču od zlatnog brokata,
iskićenom svetlucavim novčićima, stajala Mini Renselas. A pored nje, sa čašom
osvežavajućeg pića u ruci - Aleksandar Solarin - koji podiže prema nama svoje
bledozelene oči.
Solarin mi uputi svoj zbunjujući osmeh. Često sam mislila na njega od one
noći kada je nestao iz šatora na plaži i to uvek ubeñena da ćemo se ponovo
sresti. Prišao mi je i uhvatio me za ruku, a zatim se okrenuo ka Lili.
"Nikada se nismo formalno upoznali", obrati joj se on. Nakostrešila se kao da
će mu svakog časa baciti rukavicu - ili šahovsku tablu - i izazvati ga na dvoboj
na licu mesta. "Ja sam Aleksandar Solarin, a vi ste unuka jednog od najboljih
živih šahista. Nadam se da ću uskoro moći da vas vratim njemu." Malo
smekšavši posle ovako svečanog upoznavanja, Lili protrese Solarinovu šaku.
"Dosta", reče Mini kada nam se i Kamel pridružio. "Nemamo mnogo
vremena. Pretpostavljam da imate figure?" Na obližnjem stolu sam primetila
metalnu kutiju u kojoj je čuvana tkanina.
Potapšah vreću, pa priñosmo stolu, na koji je spustih i počeh da vadim jednu
po jednu. Obasjavala ih je svetlost svećnjaka pri kojoj su svetlucale raznobojnim
draguljima ispuštajući isti onaj neobični sjaj koji sam primetila u pećini. Na
trenutak smo svi zurili ćutke u njih - veličanstvenu kamilu, konja koji se
propinjao, zaslepljujućeg kralja i kraljicu. Solarin se sagnu da ih dodirne, a
zatim podiže pogled prema Mini. Ona je prva progovorila.
"Konačno", izusti. "Posle toliko vremena biće sjedinjene sa ostalima. Vama
treba na tome da zahvalim. Svojim delanjem, vi ćete iskupiti mnoge koji su
bespotrebno umrli tokom mnogo, mnogo godina..."
"S ostalima?" upitah, pogledavši je pri slabom svetlu.
"U Americi", odvrati ona, osmehnuvši se. "Solarin će vas večeras povesti za
Marselj, gde smo sve sredili za vaš povratak." Kamel zavuče ruku u džep sakoa i
vrati Lili pasoš. Ona ga nesvesno uze, jer smo obe i dalje zapanjeno zurile u
Mini.
"U Americi?" ponovih. "Ali kod koga su ostale figure?"
"Kod Mordekaja", odvrati ona, i dalje se osmehujući. "On ih ima još devet.
Zajedno sa tkaninom", dodade ona, podigavši kutiju i predavši mi je, "imaćete
više od pola formule. To će biti prvi put za dve stotine godina da se toliko figura
nañe na jednom mestu."
"Šta će se desiti kada ih okupimo?" želela sam da znam.
"Vaša je dužnost da to otkrijete", reče Mini, ozbiljno me posmatrajući. Zatim
ponovo vrati pogled na figure, koje su i dalje sijale na sredini stola. "Sada je na
vas red..." Polako se okrenula i spustila šake na Solarinove obraze.
"Moj voljeni Saša", obrati mu se ona sa suzama u očima. "Čuvaj se, dete.
Zaštiti ih..." Zatim mu je spustila usne na čelo. Na moje iznenañenje, Solarin je
čvrsto zagrli i zagnjuri lice u njeno rame. Svi smo zapanjeno posmatrali kako
mladi šahista i elegantna Mokhfi Mokhtar stoje ćutke zagrljeni. Potom se
razdvojiše i ona se okrenu ka Kamelu, stisnuvši mu šaku.
"Odvedi ih bezbedno do luke", prošaputa ona. Ne obrativši se više nijednom
reči ni Lili ni meni, ona se okrenu i udalji iz sobe. Solarin i Kamel su je ćutke
ispratili pogledima.
"Morate poći", konačno progovori Kamel, okrenuvši se Solarinu. "Pobrinuću
se za nju. Neka te Alah prati, prijatelju." Zatim stade da skuplja figure sa stola i
vraća ih u moju vreću u koju na kraju spusti i kutiju sa tkaninom, koju mi je
prethodno oduzeo. Lili je samo nemo stajala, privijajući Karioku na grudi.
"Ne shvatam", prozbori ona jedva čujnim glasom. "I to je sve? Odlazimo?
Ali kako ćemo stići do Marselja?"
"Obezbedili smo brod", odvrati Kamel. "Hajdete, ne smemo gubiti vreme."
"Ali šta će biti sa Mini?" upitah. "Hoćemo li je ponovo videti?"
"Ne tako skoro", brzo odgovori Solarin, povrativši se. "Moramo poći pre no
što počne oluja - moramo smesta isploviti. Čim se udaljimo iz luke, plovidba će
biti prava pesma."
Kada sam se sa Lili i Solarinom ponovo našla na mračnim ulicama Kazbaha,
još sam bila sva ošamućena.
Hitali smo duž utihlih prolaza u kojima su se kuće toliko stiskale jedna uz
drugu da su prečile put i najmanjem tragu svetlosti. Po slanom mirisu ribe koji je
počeo da mi se uvlači u nozdrve znala sam da se približavamo luci. Izbili smo na
široki trg u blizini Ribarske džamije, gde smo sreli vahada pre toliko dana.
Činilo mi se da su od tada prošli meseci. Preko trga je već snažno brisao pesak.
Solarin me ščepa za ruku i pohita sa mnom preko trga, dok je Lili sa Kariokom u
naručju trčala za nama.
Sjurili smo se niz Ribarsko stepenište do luke gde sam uspela da doñem do
daha i upitam Solarina: "Mini te je nazvala svojim detetom - nije valjda ona i
tvoja maćeha?"
"Nije", odvrati on tiho, terajući me da preskačem po dva stepenika. "Tako bih
voleo još koji put da je vidim pre no što umrem. Ona je moja baka..."[/right]
"Konačno osmi red!" povika ona... "Oh, kako mi je drago što sam dovde
stigla" Šta je ovo na mojoj glavi?" uskliknu zbunjeno... zatim je skide i spusti u
krilo kako bi dokonala šta bi to moglo biti.
Bila je to zlatna kruna."
'Alisa u zemlji iza ogledala', Luis Kerol
Izvukla sam se iz vode i uspuzala uz kameniti nagib plaže koju je oivičavala
borova šuma, umalo ne povrativši od sve one slane vode koju sam progutala - ali
bila sam živa. I to zahvaljujući Monglanskoj garnituri.
Našla sam se na dnu još pre no što sam uspela ijednom da zamahnem
rukama; povukle su me teške figure u torbi, sklonivši me na taj način van
dometa malih olovnih kugli koje su udarale po površini iznad mene - a koje su
ispaljivali iz pištolja Šarifovi pratioci. Pošto je dubina vode na tom mestu
iznosila svega deset stopa, krenula sam po peščanom dnu, vukući za sobom
torbu, dok se nisam našla meñu čamcima gde sam mogla da promolim nos i
udahnem vazduh. Koristeći i dalje gomilu ribarskih čamaca kao zaklon, a tašnu
kao sidro, uputila sam se kroz plićake i vlažnu, crnu noć.
Kada sam dospela do plaže otvorila sam oči i shrvana blagim očajanjem
pokušala da odredim gde se nalazim. Iako je bilo devet časova i napolju vladao
gotovo potpuni mrak, ugledala sam nekoliko žmirkavih svetiljki u luci Sidi-
Fredj na otprilike dve milje odatle. Ako me ne uhvate, mogla bih donde otići
peške, ali gde je bila Lili?
Napipah vlažnu torbu i počeh da preturam po njoj. Sve figure bile su na
broju. Ko zna šta sam izgubila vukući ovu torbu po dnu, ali znala sam da je dve
stotine godina star rukopis u nepropustljivom džepu sa rajsferšlusom u kome
obično držim šminku. Samo da nije voda ušla unutra.
Upravo sam razmišljala o tome šta dalje, kada iz vode na nekoliko jardi od
mene ispuza neko mokro stvorenjce. Pri tamnoj purpurnoj svetlosti ličilo je na
pile koje se tek izleglo, ali tiho kevtanje kojim se oglasilo dok mi se posrčući
primicalo, a potom bacilo u krilo nije ostavljalo mesta sumnji - bio je to mokri
Karioka. Nisam mogla da ga osušim pošto sam i sama bila mokra do gole kože.
Stoga sam ga podigla, gurnula pod mišku i uputila se ka borovoj šumi - kroz
koju je vodila prečica do mog stana.
U vodi sam izgubila jednu cipelu, pa sam skinula i drugu i bosa krenula
preko mekog tepiha od borovih iglica, koristeći se nagonom za vraćanjem kući
da bih stigla do luke. Posle nekih petnaest minuta hoda u blizini zapucketa
grančica. Sledila sam se i stala da milujem Karioku koji je drhtao, moleći se da
opet ne zbriše kao što je to učinio u pećini sa slepim miševima.
Ali bilo je svejedno. Nekoliko trenutaka kasnije zaslepio me je snop snažne
baterijske lampe. Stajala sam žmirkajući, sva sleñena od straha. A onda se u
krugu svetlosti pojavio vojnik u kaki uniformi i prišao mi. U rukama je držao
veliku mašinku, a redenik zlokobnih metaka visio mu je sa strane. Puška je bila
uperena u moj stomak.
"Stoj!" razdra se on nepotrebno. "Ko ste vi? identifikujte se! Šta ćete ovde?"
"Vodila sam psa na kupanje", odvratih. Kao dokaz podigla sam Karioku da
ga bolje vidi. "Zovem se Katarina Velis. Pokazaću vam svoje isprave..."
Shvatila sam da su isprave koje sam htela da mu pokažeš mokre, a nisam
želela da mi pretražuje tašnu. Počela sam brzo da govorim.
"Šetala sam psa po Sidi-Fredju, kada je odjednom pao sa keja. Skočila sam
da ga spasem, ali nas je struja povukla i ovde izbacila..." Blagi Bože, istog časa
sam se setila da u Sredozemnom moru nema struja. Žurno sam nastavila da
toroćem. "Radim za OPEK, za ministra Kadera. On će jamčiti za mene.
Stanujem tamo preko." Podigla sam ruku, a on mi je uperio pušku u lice.
Odlučila sam da pokušam na drugačiji način - prljavi američki.
"Kažem vam da moram pod hitno da vidim ministra Kadera!" izjavih
odlučno, isprsivši se dostojanstveno, što mora da je delovalo veoma smešno, jer
se sa mene sve cedilo. "Znate li vi ko sam ja?!" Vojnik baci pogled peko ramena
u svog druga koji se nije video, jer je stajao u tami iza baterijske lampe koju je
držao.
"Da možda ne učestvujete na konferenciji?" upita on, ponovo se okrenuvši
prema meni.
Pa, naravno! Zato su ovi vojnici patrolirali šumom! Zato je put bio blokiran.
Zato je Kamel uporno zahtevao da se vratim do kraja nedelje. Počela je
konferencija OPEK-a!
"Razume se da učestvujem", stadoh da ga uveravam. "Ja sam jedan od
ključnih delegata. Pitaće se gde sam dosad."
Vojnik ode do svog druga iza jake svetlosti i stade nešto s njim da mrmlja na
arapskom. Posle nekoliko trenutaka ugasiše lampu. Stariji mi se izvinjavajući
obrati.
"Gospoño, odvećemo vas do vaše grupe. Delegati se upravo okupljaju u
restoranu 'Du Port'. Da li biste želeli prvo da svratite u svoj stan i presvučete
se?"
Složila sam se da je to odlična ideja. Posle otprilike pola sata, moja pratnja i
ja stigosmo u moj stan. Stražari ostaše pred vratima dok sam se ja na brzinu
presvukla, a zatim osušila kosu i Karioku što sam bolje mogla.
Figure nisam mogla da ostavim u stanu, pa sam iz ormana iskopala platnenu
vreću za odeću, u koju sam ih strpala zajedno sa Kariokom. Knjiga koju mi je
Mini dala bila je vlažna, ali zahvaljući tome što se nalazila u nepropustljivoj
pregradi nije bila uništena. Prešla sam jednom fenom i preko svih stranica, a
zatim je gurnula u vreću i izišla iz stana ispred koga su me čekali stražari koji su
me potom otpratili na drugi kraj luke.
Restoran 'Du Port' nalazio se u ogromnoj zgradi sa visokim tavanicama i
mermernim podom, u kojoj sam često ručala dok sam još stanovala u El Riadu.
Prošli smo kroz dugačku kolonadu lukova u obliku ključeva koja je počinjala na
trgu pored luke, zatim smo se popeli uz široko stepenište koje je izlazilo iz vode
i vodilo do bleštavo osvetljenih staklenih zidova restorana. Na svakih trideset
koraka nailazili smo na vojnike okrenute prema luci sa rukama i puškama na
leñima. Kada smo stigli do ulaza, provirih kroz stakleni zid ne bih li ugledala
Kamela.
U meñuvremenu su preuredili restoran tako da se sada u njemu nalazilo pet
dugačkih redova stolova koji su se protezali od mesta na kome smo mi stajali do
suprotnog kraja, koji je bio udaljen možda i čitavih stotinu stopa. U sredini sale
nalazio se podijum u obliku slova "U" sa mesinganom ogradom okrenutom
prema glavnoj sali, gde su bili smešteni najvažniji dostojanstvenici. Čak i sa ove
udaljenosti raspon moći bio je krajnje upečatljiv. Ovde su se okupili ne samo
ministri za naftu, nego i vladari svih nacija pripadnica OPEK-a. Bilo je tu
uniformi sa zlatnim širitima, izvezenih odora sa okruglim kapicama od
leopardove kože, belih halja i crnih poslovnih odela.
Osoran stražar na vratima oduzeo je mom vojniku oružje i pokazao prema
mermernoj terasi uzdignutoj nekoliko stopa od gomile. Vojnik krenu ispred
mene izmeñu dugačkih redova stolova prekrivenih belim stolnjacima do kratkog
stepeništa u samom središtu. Još sa trideset stopa udaljenosti, dok smo se
približavali njegovom stolu, uhvatila sam Kamelov užasnuti izraz lica. Kada
smo stigli do njega, vojnik je lupnuo petama, a Kamel ustao.
"Gospoñice Velis!" pozdravi me Kamel. Zatim se okrenu ka vojniku. "Hvala
vam što ste našu cenjenu saradnicu dopratili do našeg stola, oficiru. Zar se
izgubila?" Krajičkom oka gledao je u mene, stavljajući mi do znanja da ću
uskoro morati da mu položim račune.
"U borovoj šumi, ministre", odvrati vojnik. "Nezgoda u koju je bio umešan
pas. Koliko smo shvatili, očekivali ste da se pojavi za vašim stolom..." On
okrznu pogledom sto za kojim nije bilo nijednog slobodnog mesta za mene i za
kojim su sedeli sve sami muškarci.
"Ispravno ste postupili, oficiru", odvrati Kamel. "Možete se vratiti na svoje
mesto. Vaša ažurnost neće biti zaboravljena." vojnik ponovo lupnu petama i
udalji se.
Kamel mahnu kelneru u prolazu i zamoli ga da postavi za još jednu osobu.
Ostao je da stoji dok nisu doneli i dodatnu stolicu; zatim smo seli. Kamel poče
da me predstavlja prisutnima.
"Ministar Jamini", reče on pokazavši na ugojenog, rumenog ministra OPEKa
iz Saudijske Arabije sa anñeoskim licem, koji je sedeo s moje desne strane, i
učtivo klimnuo, napola ustavši. "Gospoñica Velis je stručnjak iz Amerike; ona je
stvorila briljantni kompjuterski sistem i izvršila analize o kojima sam vam
govorio na poslepodnevnom sastanku", dodade on. Ministar Jamini podignu
obrvu, čime jasno pokaza da je iznenañen.
"Ministra Belaida mislim da poznajete", nastavi Kamel kada Abdel-salaam
Belaid, koji je potpisao moj ugovor, ustade, namignu mi i steže ruku. Imao je ten
boje oraha i glatku kožu, srebrne obrve i sjajnu ćelu što me je sve zajedno
podsećalo na kakvog elegantnog kapoa mafije.
Ministar Belaid se okrenu na svoju desnu stranu da nešto kaže čoveku do
sebe koji je o nečemu živo razgovarao sa narednim gostom za stolom. Obojica
prekinuše razgovor i podigoše poglede prema njemu, a ja pozeleneh kada sam ih
prepoznala.
"Gospoñica Katarina Velis, naš stručnjak za kompjutere", predstavi me
Belaid svojim šaputavim glasom. Dugačko tužno lice predsednika Alžira,
Huarija Bumedijena, okrenu se tek na čas ka meni, a već je u narednom trenutku
uputio upitni pogled svom glavnom ministru, kao da ga pita šta ja, do ñavola, tu
tražim. Belaid slegnu ramenima uz neobavezni osmeh.
"EnchantQ", izgovori predsednik.
"Kralj Fejsal iz Saudijske Arabije", nastavi Belaid, pokazavši prema napetom
čoveku sa likom jastreba koji je zurio u mene ispod bele ćalme. Nije mi se
osmehnuo, već je samo kratko klimnuo u mom pravcu.
Podigla sam čašu s vinom koja se našla ispred mene i otpila dobar gutljaj.
Kako ću samo uspeti da ispričam Kamelu šta se zbiva - i kako ću se izvući
odavde da spasem Lili? Pored ovakvih gostiju za stolom neću se usuditi ni da se
izvinem ako mi se bude išlo u toalet.
U tom trenutku, dole u glavnoj dvorani, nastade komešanje. Svi se okrenuše
da vide šta se dešava. Donji sprat bio je pun - mora da je bilo prisutno šest
stotina ljudi. Svi su sedeli osim kelnera, koji su zamenjivali prazne korpice s
hlebom, tanjire sa sirovim povrćem i dosipali vodu i vino u čaše. Komešanje je
nastalo kada je ušao visok, tamnoput muškarac odeven u dugačku belu odoru.
Lepo lice bilo mu je pretvoreno u tamnu masku strasti dok se kretao duž
dugačkog niza stolova, mašući jahaćim bičem. Kelneri su se okupili u gomilice,
ni ne pokušavajući da ga zaustave. S nevericom sam posmatrala kako udara
bićem levo desno po stolovima u prolazu, besno obarajući boce s vinom na pod.
Svi prisutni su ćutke sedeli dok je prolazio, a oko njega prštale boce.
Bumedijen uzdahnu i ustade od stola, a zatim nešto žurno reče majordomu,
koji mu je odmah pritrčao. Alžirski predsednik tužna oka tada siñe u glavnu
dvoranu i stade da čeka zgodnog muškarca da svojim žurnim korakom stigne do
njega.
"Ko je taj momak?" šapatom upitah Kamela.
"Moamer Gadafi. Iz Libije", tiho odvrati Kamel. "Danas je na konferenciji
održao govor o tome kako sledbenici al-Islama ne bi trebalo da piju. Vidim da
svoje reči namerava da proprati i delom. Potpuno je lud. Priča se da u Evropi
ima najmljene ubice čiji je zadatak da ubijaju istaknute ministre OPEK-a."
"Znam", reče anñeoski Jamini, osmehnuvši se, a na obrazima mu se pojaviše
jamice. "Moje ime se nalazi visoko na njegovoj listi." Izgleda da ga to nije
mnogo uzbuñivalo. Poslužio se komadom celera koji je zatim stao zadovoljno da
žvaće.
"Ali zašto?" upitah ponovo šapatom Kamela. "Samo zato što piju?"
"Zato što ostajemo pri tome da stvorimo ekonomski, a ne politički embargo",
odvrati on. Spustivši glas, on procedi kroz stisnute zube: "Sada je prilika da mi
kažeš šta se dogaña? Gde si bila? Šarif je okrenuo zemlju naglavačke tražeći te.
Mada sumnjam da bi te ovde uhapsio, ipak si u ozbiljnoj nevolji."
"Znam", odvratih šapatom, gledajući prema glavnoj dvorani ispod nas, gde je
Bumedijen tiho razgovarao sa Gadafijem; tužno lice mu je toliko bilo sagnuto da
nisam mogla da mu vidim izraz. Gosti su sakupljali boce i dodavali ih, onako
mokre, kelnerima, koji su ih kradomice zamenjivali novima.
"Moram s tobom nasamo razgovarati", nastavih. "Tvoj persijski prijatelj
dočepao se moje drugarice. Pre pola sata plivala sam nizvodno. U vreći nosim
mokrog psa - i još nešto što bi te moglo zanimati. Moram se izvući odavde..."
"Blagi Bože", tiho prozbori Kamel. "Hoćeš da kažeš da ih sada imaš kod
sebe? Ovde?" On preñe pogledom po ostalima za stolom, prikrivši paniku
osmehom.
"Znači, i ti si u Igri", prošaputah i sama se osmehujući.
"A šta misliš zašto sam te doveo ovamo?" odvrati Kamel šapatom. "ðavolski
sam se namučio, pokušavajući da im objasnim zašto si nestala neposredno pred
početak konferencije."
"O tome možemo i kasnije. Sada moram da se izvučem odavde i spasem
Lili."
"Prepusti to meni - već ćemo nešto smisliti. Gde je ona?"
"La Madragua", odvratih jedva čujno.
Kamel zinu u mene, ali u tom se trenutku Huari Bumedijen vratio za sto i
zauzeo svoje mesto. Svi se osmehnusmo u njegovom pravcu, a kralj Fejsal reče
na engleskom.
"Naš pukovnik Gadafi nije baš onakva budala kakvom se predstavlja", reče
on, uperivši svoje krupne, vodene, pronicljive oči u predsednika Alžira. "Sećate
li se šta je kazao na sastanku nesvrstanih kada se neko usprotivio Kastrovom
prisustvu?" Kralj se okrenu ka Jaminiju, svom ministru, koji je sedeo desno od
mene. "Pukovnik Gadafi je rekao da bi, ako se ijednoj zemlji zabrani
sudelovanje na sastanku nesvrstanih zemalja zbog toga što prima novac od dve
supersile, onda trebalo svi da se spakujemo i poñemo kući. Završio je
navoñenjem imena polovine prisutnih zemalja koje su sklopile ugovore o
finansiranju i nabavci oružja sa supersilama... mogu dodati da je spisak bio
tačan. Ja ga ne bih otpisao kao verskog fanatika. Nipošto."
Bumedijen je sada gledao u mene. Bio je to tajanstven čovek. Niko nije znao
koliko je star, kakvog je porekla, pa čak ni gde je roñen. Od kada se pročuo pre
deset godina kao predvodnik revolucije i "coup de militaire-a" koji je potom
usledio i postavio ga na čelo zemlje, doveo je Alžir u prvi plan OPEK-a i
napravio od njega Švajcarsku nesvrstanih.
"Gospoñice Velis", prvi put mi se izravno obratio, "da li ste se, za vreme rada
u ministarstvu, upoznali sa pukovnikom Gadafijem?"
"Nisam", odvratih.
"Čudno", primeti Bumedijen. "Primetio vas je za našim stolom dok smo dole
razgovarali i rekao nešto što me je navelo da pomislim suprotno."
Osetila sam kako se Kamel ukočio pored mene. Snažno mi je stisnuo šaku
ispod stola. "Stvarno?" upita on kao uzgred. "A šta je to kazao, gospodine
predsedniče?"
"Pretpostavljam da je gospoñicu pomešao s nekim", smesta nastavi
predsednik, uperivši svoje velike tamne oči u Kamela. "Upitao je da li je ona ta."
"Ta?" ponovi zbunjeni ministar Balaid. "Šta bi to trebalo da znači?"
"Pretpostavljam", odvrati uzgred predsednik, "da je hteo da upita je li ona ta
koja je pripremila kompjuterske projekte o kojima smo toliko čuli od Kamela
Kadera." Zatim se okrenuo na drugu stranu.
Obratih se Kamelu sasvim tiho, ali on samo odmahnu glavom i okrenu se ka
svom šefu, Belaidu. "Katarina i ja bismo voleli da ponovo proverimo brojke pre
no što ih sutra saopštimo. Da li je ikako moguće da se izvučemo odavde? Bojim
se da ćemo u protivnom morati da provedemo celu noć radeći."
Belaid nije poverovao ni u jednu reč od onoga što mu je kazao, a to se jasno
videlo po izrazu njegovog lica. "Prvo bih voleo s tobom nasamo da
porazgovaram", reče on, ustavši i povukavši Kamela u stranu. Ustadoh i ja,
poigravajući se salvetom. Jamini se nagnu prema meni.
"Veoma sam srećan što ste nas počastvovali svojim prisustvom, mada samo
nakratko", uputi mi on kompliment, osmehnuvši se, tako da mu se opet pojaviše
jamice.
Belaid i Kamel su stajali blizu zida. Balaid je nešto šaputao Kamelu dok su
kelneri hitali pored njih, noseći činije sa hranom koja se pušila. Kada sam se
našla nadomak mesta gde su stajali, on reče: "Gospoñice, zahvaljujemo vam za
sve što ste za nas učinili. Nemojte Kamela Kadera noćas dugo zadržati." Zatim
se vratio za sto.
"Možemo li sada da zbrišemo?" prošaputah Kamelu.
"Da, i to smesta", odvrati on, uhvativši me za ruku i požurujući me niz
stepenice. "Abdel-salaam je primio poruku od tajne policije u kojoj se kaže da te
traže. Tvrde da si izbegla hapšenje u La Madragui. Saznao je to za vreme
večere. Poverio te je meni na čuvanje, ne želeći odmah da te izruči. Nadam se da
shvataš u kakvu ćeš me situaciju dovesti ako ponovo nestaneš."
"Blagi Bože", siknuh na njega dok smo se probijali izmeñu redova stolova,
"dobro znaš zašto sam išla u pustinju. A znaš i kuda smo se sada zaputili! Ovde
bih ja trebalo da postavljam pitanja. Zašto mi nisi kazao da i ti učestvuješ u Igri.
Je li i Belaid igrač? Šta je sa Terezom? I sa onim muslimanskim krstašem iz
Libije koji je izjavio da me poznaje - o čemu je tu reč?"
"I ja bih voleo to da znam", mračno odvrati Kamel. Kratko je klimnuo
stražaru koji se poklonio dok smo prolazili. "U La Madraguu ćemo poći mojim
kolima. Moraš mi ispričati sve što se dogodilo kako bismo bili u stanju da
pomognemo tvojoj prijateljici."
Uñosmo u kola na slabo osvetljenom parkingu. Okrenuo se prema meni u
tami tako da je samo sjaj njegovih žutih očiju odbijao svetlost uličnih svetiljki.
Ukratko ga obavestih u kakvom se položaju našla Lili, a zatim počeh da ga
ispitujem o Mini Renselas.
"Mokhfi Mokhtar poznajem još od detinjstva", reče on. "Odabrala je moga
oca i poverila mu zadatak - da se udruži sa El-Maradom i prodre na teritoriju
beloga, što se završilo njegovom smrću. Tereza je radila za mog oca. Iako sada
radi na centralnoj pošti, ona u stvari služi Mokhfi Mokhtar, isto kao i njena
deca."
"Njena deca?" upitah, pokušavši da zamislim nakinñurenu operaterku kao
majku.
"Valeri i Mišel. Dečaka Mišela si srela, čini mi se. On je vahad..."
Tako znači - vahad je bio Terezino dete! Zavera je bila gusta kao čorba od
graška - i kako više nisam verovala u slučajnosti, pohranila sam u dubinu uma
obaveštenje da se i kućna pomoćnica Harija Rada takoñe zove Valeri. Ali sada
sam morala da upecam veću ribu, nisam imala vremena za pešake.
"Nešto mi nije jasno", prekidoh ga. "Ako je tvoj otac omanuo na zadatku - to
znači da se beli dočepao svih onih figura po koje je on pošao, jesam li u pravu?
Kada se uopšte završava ta Igra? Kada neko sakupi sve figure?"
"Ponekad mi se učini da se ta Igra nikada neće okončati", odvrati gorko
Kamel, upalivši kola i krenuvši dugačkim putem koji je vodio duž visokih
zidova od kaktusa, udaljujući se iz Sidi-Fredja. "Ali okončaće se život tvoje
prijateljice, ako uskoro ne stignemo u La Madraguu."
"Jesi li ti dovoljno velika zverka da ušetaš unutra i zatražiš da je vrate?"
Kamel se hladno osmehnu pri odsjaju svetiljki na šoferskoj tabli. Približavali
smo se blokadi na putu koju smo Lili i ja ugledale kada smo dolazile iz
suprotnog smera. On proturi kroz prozor propusnicu i stražar mu mahnu da
produži.
"Jedina stvar koja El-Marada više zanima od tvoje prijateljice jeste ono što
tvrdiš da imaš u toj vreći. Pri tom ne mislim na psa. Smatraš li to za fer trampu?"
upita on mirno.
"Da mu dam figure u zamenu za Lili?" upitah ga zaprepašćeno. A onda
shvatih da je to možda jedini način na koji možemo tamo ući, a potom odande
živi izići. "Zar ne bismo mogli da mu damo samo jednu figuru?" predložih.
Kamel se nasmeja, a zatim ispruži ruku i stisnu mi rame. "Ako sazna da su
kod tebe, El-Marad će nas istog časa skloniti sa table."
Zašto sa sobom nismo poveli gomilu vojnika ili čak nekoliko delegata
OPEK-a? U ovom trenutku mogla sam da iskoristim onog fanatika Gadafija i
njegov jahači bič; da ga pustim da se stušti na svoje neprijatelje poput
mongolske horde od samo jednog čoveka. Ali umesto bilo koga od njih pored
mene je bio šarmantni Kamel, koji je krenuo u smrt krajnje dostojanstveno,
možda upravo isto onako kao i njegov otac pre deset godina.
Umesto da zaustavi kola ispred osvetljene krčme, gde su se još nalazila naša
iznajmljena kola, Kamel nastavi duž luke i proñe još jedan blok napuštenog
grada. Zaustavio se na njegovom kraju odakle je počinjalo stepenište koje je
vodilo uz strmu stenu što je zaklanjala malu uvalu. Na vidiku nije bilo ni žive
duše, a u meñuvremenu se podigao i vetar, noseći oblake preko širokog lica
meseca. Iziñosmo iz kola i Kamel pokaza prema vrhu stene gde se meñu
ledenim biljkama koje su se spuštale preko stenovite padine nalazila mala, ali
ljupka kuća. Sa one strane na kojoj se nalazilo more, stena je bila kao odsečena i
spuštala se stotinu stopa u dubinu do površine vode.
"El-Maradov letnjikovac", primeti tiho Kamel. U kući su bila upaljena svetla
i dok smo se uspinjali škripavim drvenim stepeništem, začula sam iznutra neku
gužvu, koja je odzvanjala niz stenu. Prepoznala sam Lilin vrištav glas koji je
nadjačavao čak i huku talasa.
"Pipneš li me samo, ti prljavi ubico pasa", vikala je ona, "to će ti biti
poslednje što ćeš uraditi u životu!"
Kamel me pogleda na mesečini i osmehnu se. "Možda joj i nije potrebna naša
pomoć", primeti on.
"To je bilo upućeno Šarifu", obavestih ga. "On je hitnuo psića u more."
Karioka je već počeo da se javlja iz vreće. Gurnuh šaku unutra i počeškah ga po
glavi. "Došlo je tvojih pet minuta, loptice", rekoh mu dok sam ga izvlačila iz
vreće.
"Mislim da bi trebalo da se vratiš dole i upališ auto", prošaputa Kamel
pruživši mi ključeve od kola. "Pusti mene da obavim ostalo."
"Ne pada mi ni na kraj pameti", rekoh mu, iz trenutka u trenutak sve bešnja
jer sam iz kuće čula zvuke gušanja. "Iznenadimo ih." Spustih Karioku na
stepenište i on jurnu kao poludela ping-pong loptica. Kamel i ja smo ga pratili u
stopu. Čvrsto sam stezala ključeve od kola.
Zid kuće okrenut prema moru bio je sav u francuskim prozorima kroz koje se
takoñe moglo ući u kuću. Primetila sam da se staza koja je vodila do njih
protezala duž ispusta stene i da je od nje bila odvojena samo niskim kamenim
zidom obraslim potočarkama. Ovo bi moglo dobro da nam doñe.
Karioka je već grebuckao šapicama po staklenim vratima kada sam zavila za
ugao i zavirila unutra da ocenim situaciju. Trojica grubijana stajala su oslonjena
o zid sa leve strane, u otkopčanim sakoima tako da su im se jasno videle futrole
za pištolje pričvršćene oko ramena. Pod je bio od klizavih emajliranih pločica
plavo-zlatne boje. Na stolici u sredini sedela je Lili, a Šarif se nadnosio nad
njom. Kada je začula Kariokino kevtanje, Lili je poskočila, ali ju je Šarif ponovo
gurnuo na stolicu. Učinilo mi se da je na obrazu imala modricu. U suprotnom
uglu prostorije, na gomili jastuka, sedeo je El-Marad. On nezainteresovano
pomeri jednu figuru na šahovskoj tabli postavljenoj na niskom bakarnom stočiću
ispred njega.
Šarif se okrenu ka prozoru iza koga smo stajali osvetljeni pegavom
mesečinom. Progutah knedlu i prislonih lice uz staklo kako bi me bolje video.
Njih je petorica, a nas troje i po", prošaputah Kamelu, koji je ćutke stajao
pored mene dok je Šarif prilazio vratima, naredivši prethodno svojim ljudima da
ne vade oružje. "Ti se pobrini za grubijane. Ja ću za El-Marada. A Karioka je,
kako mi se čini, već odabrao svoju žrtvu", dodadoh, pre no što je Šarif otškrenuo
vrata.
Ugledavši svog malog arhenemezisa, Šarif reče: "Vi uñite - ali to ostaje
napolju."
Gurnuh Karioku u stranu kako bismo Kamel i ja mogli da uñemo.
"Spasla si ga!" povika Lili, sva sijajući od sreće. A zatim frknu u Šarifovom
pravcu i dodade: "Ljudi koji ugrožavaju bespomoćne životinje samo pokušavaju
da prikriju vlastitu nemoć..."
Šarif je krenuo prema njoj kao da namerava ponovo da je udari, ali se u tom
trenutku ljubaznim glasom iz ugla oglasio El-Marad, pogledavajući me ispod
oka i zlokobno se smejuljeći.
"Gospoñice Velis, baš mi je drago što ste se vratili - i to sa pratiocem. Čovek
bi pomislio da je Kamel Kader pametniji i da vas neće po drugi put dovesti k
meni. Ali kada smo već svi tu..."
"Manimo se učtivosti", rekoh, krenuvši preko prostorije prema njemu. Dok
sam prolazila pored Lili, gurnula sam joj ključ od kola u šaku i prošaputala:
"Vrata... odmah."
"Dobro znate zbog čega smo ovde", rekoh El-Maradu, nastavivši da mu se
približavam.
"A vi znate šta ja želim", odvrati mi on. "Nazovimo to trgovinom, može?"
Zaustavila sam se pored niskog stočića i bacila pogled preko ramena. Kamel
se smestio blizu grubijana i upravo je od jednog od njih tražio vatre da pripali
cigaretu koju je držao meñu prstima. Lili je bila kod francuskog prozora, a Šarif
tik iza nje. Čučnula je i dugačkim crvenim noktima lupkala po staklu koje je
Karioka lizao s druge strane svojim balavim jezičkom. Svako je bio na svom
mestu - sad ili nikad.
"Moj prijatelj ministar čini mi se ne drži mnogo do vašeg poštenja kada su u
pitanju pogodbe", rekoh trgovcu tepisima. On podiže pogled i upravo se
spremao nešto da kaže, ali sam ga prekinula. "Meñutim, ako su figure to što
želite", rekoh, "evo vam ih!"
Strgla sam vreću sa ramena i u punom krugu je zavitlala njemu u glavu.
Zakovrnuo je očima i počeo da klizi u stranu, a ja sam se okrenula ka središtu
prostorije gde je vladala prava zbrka.
Lili je otvorila francuski prozor, Karioka je uleteo u sobu, a ja sam vitlajući
vrećom pojurila ka onoj trojici grubijana. Prvi je već napola bio izvukao pištolj
kada sam ga udarila. Drugi je stajao presamićen jer mu je Kamel zadao udarac u
stomak. Svi smo se našli na podu, na gomili, kada je treći oslobodio pištolj iz
futrole i uperio ga u mene.
"Ovamo, budalo!" zavrišta Šarif, terajući Karioku učestalim udarcima. Lili je
već brisala prema vratima. Grubijan podiže pištolj, uperi ga u nju i pritisnu
obarač - upravo u trenutku kada ga je Kamel oborio, naletevši bočno u njega, pri
čemu ga je spljoštio o zid.
Šarif divlje vrisnu jer ga je metak pogodio u rame i zaneo, pa drugu ruku
prinese ramenu. Karioka je sledio njegovu nogu trčkarajući u krug i
pokušavajući da ga ugrize. Kamel je bio iza mene i rvao se sa jednim
grubijanom za pištolj, dok je drugi upravo počeo da ustaje sa poda. Podigla sam
vreću i ponovo ga udarila. Ovog puta je ostao na podu. Zatim sam Kamelovog
protivnika opalila po potiljku i sredila ga na duže vreme. Dok je padao, Kamel
mu je oteo pištolj.
Poletesmo k vratima; osetila sam da me je neko ščepao, ali sam uspela da se
otrgnem. Bio je to Šarif, oko koga je pas i dalje obigravao, smetajući mu, ali
nemoćan da ga sasvim zaustavi. Proleteo je kroz vrata neposredno za mnom, a iz
rane mu je curela krv. Dvojica od njegovih momaka ponovo su bili na nogama i
već kod vrata su ga sustigla; a ja sam se zaletela - ne prema stepeništu, već
prema strmoj ivici stene. Kamel je već bio na pola puta niz stepenište i mahnito
se osvrtao da vidi šta je sa mnom. Videla sam, zahvaljujući mesečini, da je Lili
stigla do podnožja i da je hitala prema Kamelovim kolima.
Bez razmišljanja sam preskočila preko niskog zaštitnog zida i priljubila se uz
tle dok su Šarif i njegovi pratioci zavijali za ugao kuće i nastavljali prema
stepeništu. Jedva sam držala tešku vreću sa figurama Monglanske garniture koja
je visila preko ivice provalije. Umalo je nisam ispustila. Pogled mi je dosezao
stotinu stopa u dubinu, gde su talasi udarali o stenu pri sve jačim naletima vetra.
Zadržala sam dah i počela lagano da izvlačim vreću, uloživši u to svu
raspoloživu snagu.
"Kola!" čula sam Šarifa kako viče. "Uputili su se prema kolima!" A zatim
sam začula bat koraka po škripavim stepenicama; upravo sam počela da se
dižem kada do mene dopre škripa šljunka iz neposredne blizine. Pri bledoj
svetlosti provirih preko vrha zidića, a tamo me dočeka Kariokin dugački jezik.
Već sam htela da ustanem, ali oblaci se još jedanput razmakoše i ja ugledah
trećeg grubijana, za koga sam mislila da sam ga oladila, kako se približava,
trljajući glavu. Sagnuh se, ali prekasno.
Bacio se prema meni pravo preko zida visokog dve stope. Priljubila sam se
uz tle i čula ga kako vrišti. Provirivši kroz prste, videh ga kako balansira na
ispustu. Potom je nestao. Preskočih ponovo zid i nañoh se na tvrdom tlu,
dohvatih Karioku i uputih se prema stepenicama.
Vetar je sada već bio doista jak, kao da se spremala oluja. Na svoj užas,
primetila sam Kamelova kola kako kreću u oblaku prašine, dok Šarif i njegovi
pratioci pomahnitalo trče za njima, nasumce gañajući u gume. A onda, na moje
iznenañenje, kola se okrenuše, upališe farove i pojuriše pravo na momke koji su
išli pešice. Trojica lopova zbrisaše u stranu, a kola projuriše pored njih. Lili i
Kamel su se vraćali po mene!
Preskakala sam po četiri stepenika odjednom i to što sam brže mogla, čvrsto
stežući jednom rukom Karioku, a drugom figure. Stigla sam do podnožja upravo
u trenutku kada su se kola zaustavila u oblaku prašine; vrata su se otvorila i ja
uskočih unutra. Lili je ponovo dala glas pre no što sam uspela da ih zatvorim.
Kamel je bio na stražnjem sedištu i nišanio je kroz stražnji prozor. Pucnjava je
bila zaglušujuća. Dok sam se mučila da zatvorim vrata, primetila sam Šarifa
kako promiče peške pored nas prema kolima koja su bila parkirana na ivici luke.
Nastavili smo dalje dok je Kamel punio njihova kola olovom.
Čak i kada je Lili bila posebno nadahnuta, njena vožnja bila je
obeshrabrujuća, ali sada kao da je dobila dozvolu da ubija. Jurili smo s jednog
na drugi kraj prašnjavog puta uz žestoku škripu guma, dok nismo stigli do
glavnog puta. Svi smo sedeli u tišini, bez daha; Kamel je gledao kroz stražnji
prozor dok je ona prvo ubrzala na osamdeset, a zatim na devedeset. Dok se
spremala da premaši i stotku, u daljini sam ugledala OPEK-ovu blokadu.
"Pritisni to crveno dugme na šoferskoj tabli!" povika Kamel nadjačavši
škripanje guma. Nagnuh se napred i pritisnuh ga, aktiviravši sirenu; dugme na
tabli počelo je da trepće kao kakav mamac.
"Kakva oprema!" doviknuh preko ramena Kamelu dok smo jurili dalje, a
stražari se sklanjali s puta. Lili je vozila slalom izmeñu kola iz kojih su nas
gledala zapanjena lica - prošli smo.
"Pa, biti ministar ima i izvesne prednosti", skromno odvrati Kamel. "Ali na
drugom kraju Sidi-Fredja čeka nas još jedna blokada."
"Punom parom napred!" povika Lili, ponovo nagazivši gas, i veliki sitroen
polete kao kakvo čistokrvno grlo u ciljnoj ravnini. I kroz drugu blokadu smo
prošli kao i kroz prvu, ostavivši ih da kašlju u oblaku prašine.
"Upravo mi pade na pamet", reče ona, pogledavši Kamela u retrovizoru.
"Niko nas nije formalno upoznao. Ja sam Lili Rad. Rečeno mi je da poznajete
mog dedu."
"Pazi na put", opomenuh je oštro kada se kola opasno zaneše prema strmoj
ivici provalije. Vetar je praktično podizao kola u vazduh.
"Mordekaj i moj otac bili su bliski prijatelji", objasni Kamel. "Možda ću ga
ponovo sresti jednog dana. Molim vas da mu prenesete moje najsrdačnije
pozdrave kada ga ponovo budete videli."
A onda se Kamel okrenuo i pogledao kroz stražnje staklo. Neki automobil
nam se brzo približavao. "Nagazi", rekoh brzo Lili. "Ukazuje vam se prilika da
nas zadivite svojim vozačkim sposobnostima", promrmlja Kamel, nišaneći iz
pištolja. Kola iza nas ubrzo potom uključiše sirenu i upališe svetlosni signal.
Naprezao se da razabere naše progonioce kroz nalete vetra i prašine.
"Blagi bože, pajkani", reče Lili, malo smanjivši gas.
"Samo nastavite!" besno naredi Kamel preko ramena. Ona poslušno ponovo
dade gas; sitroen se na trenutak zanese, a onda povrati ravnotežu. Igla na
brzinometru pokazivala je 200 kilometara - a ja to brzo preračunah u milje -
vozili smo se brzinom od 120 milja na sat. Ovim putevima, uostalom, niko i nije
mogao brže da vozi bez obzira na to koja kola imao. A naročito ne pri snažnim
naletima vetra koji su nas sada udarali sa svih strana.
"Postoji sporedni put za Kazbah", reče Kamel, i dalje motreći na progonitelje.
"Naići ćemo na njega kroz desetak minuta i moraćete da presečete kroz Alžir.
Ali ja bolje poznajem te sporedne ulice od našeg prijatelja Šarifa. Tim ćemo
putem stići u Kazbah odozgo... znam put do Minine kuće", dodade on tiho.
"Kako i ne bih... kad je to kuća moga oca."
"Mini Renselas živi u kući tvoga oca?" povikah. "A ja sam mislila da dolaziš
iz planina?"
"Moj je otac držao kuću ovde u Kazbahu, za svoje žene."
"Njegove žene?" ponovih.
"Mini Renselas je moja maćeha", odvrati Kamel. "Moj je otac bio crni kralj."
Ostavili smo kola u jednoj od sporednih ulica koje su sačinjavale lavirint
gornjeg Alžira. Želela sam da postavim milion pitanja, ali sam to odložila za
kasnije, napregnuto pazeći da li će odnekud da se pojave Šarifova kola. Bila sam
sigurna da ih se nismo otarasili, ali toliko su zaostali za nama da kada smo
ugasili naš motor, njihova kola više nismo videli. Iskočili smo iz auta i zašli
peške u lavirint.
Lili je upravo sustigla Kamela i stala da ga vuče za rukav, kada im se i ja
pridružih. Ulice su bile tako uske i mračne da sam uskoro podbila palac i umalo
nisam pala na nos trudeći se da održim korak.
"Nešto ne razumem", govorila je Lili svojim promuklim šapatom, dok sam se
ja sve vreme osvrtala. "Ako je Mini bila žena danskog konzula - Renselasa -
kako je mogla biti udata i za vašeg oca? Monogamija, izgleda, nije baš
popularna u ovim krajevima."
"Renselas je umro za vreme revolucije", odvrati Kamel. "Njoj je bilo nužno
da ostane u Alžiru - moj joj je otac ponudio svoju zaštitu. Iako su iskreno voleli
jedno drugo kao prijatelji, mislim da je to bio brak iz računa. U svakom slučaju,
moj je otac umro već posle godinu dana."
"Ako je on bio crni kralj", nastavi Lili da ga zasipa pitanjima, "i bio ubijen,
zašto se Igra nije okončala? Zar to nije ono - šah-mat, kralj je mrtav?"
"Igra se nastavlja, isto kao i u životu", odvrati Kamel, i dalje na čelu. "Kralj
je mrtav - živeo kralj."
Podigoh pogled prema nebu koje se videlo kroz usku pukotinu izmeñu zgrada
koje su nas okruživale dok smo zalazili sve dublje u Kazbah. Iako sam čula
vetar koji je zavijao iznad nas, nisam mogla da prodrem pogledom kroz uske
prolaze kroz koje smo upravo išli. Odozgo su nas zasipali tanki slojevi prašine, a
tamnocrvena koprena prelazila je preko mesečevog diska. I Kamel je načas
podigao pogled.
"Jugo", reče on oprezno. "Dolazi; moramo požuriti. Nadam se da nam to neće
pokvariti planove."
Pogledah put neba. Jugo je bio peščana oluja, jedna od najpoznatijih na svetu.
Poželela sam da se nañem unutra pre no što nas zahvati. Kamel zastade u malom
ćorsokaku i izvuče ključ iz džepa.
"Jazbina gde se puši opijum!" prošaputa Lili, prisetivši se našeg poslednjeg
boravka ovde. "Ili je to možda bio hašiš?"
"Sada ćemo drugim putem", reče Kamel. "Kroz vrata od kojih jedino ja imam
ključ." On u mraku otključa pomenuta vrata i propusti prvo mene, pa Lili. Čula
sam kako ih zatim zaključava za nama.
Obreli smo se u dugačkom, mračnom hodniku sa prituljenim svetiljkama na
krajevima. Pod nogama sam osetila debeli plišani tepih, a pod prstima na
zidovima hladni damast.
Konačno stigosmo u jednu veliku prostoriju, čiji je pod bio prekriven
skupocenim persijskim tepisima i koju je osvetljavao samo veliki zlatni svećnjak
što se nalazio na mermernom stolu na njenom suprotnom kraju. Ali i pri tako
slaboj svetlosti uspela sam da zapazim luksuzan nameštaj: niski stolovi od
tamnog mermera iz Karare, otomani presvučeni žutom svilom ukrašeni zlatnim
resama, sofe tamnih boja koje su podsećale na stare likere i velike skulpture
razmeštene unaokolo na postoljima i stolovima - koje su čak i meni, laiku,
izgledale veličanstveno. Pri toj tečnoj zlatastoj svetlosti soba je ličila na blago
nañeno na dnu kakvog drevnog mora. Osećala sam se kao da prolazim kroz
vazduh gušći od vode dok sam lagano koračala kroz sobu sa Lili na dva koraka
iza mene, ka dve prilike na suprotnom kraju.
Tamo je, obasjana svetlošću svećnjaka, u ogrtaču od zlatnog brokata,
iskićenom svetlucavim novčićima, stajala Mini Renselas. A pored nje, sa čašom
osvežavajućeg pića u ruci - Aleksandar Solarin - koji podiže prema nama svoje
bledozelene oči.
Solarin mi uputi svoj zbunjujući osmeh. Često sam mislila na njega od one
noći kada je nestao iz šatora na plaži i to uvek ubeñena da ćemo se ponovo
sresti. Prišao mi je i uhvatio me za ruku, a zatim se okrenuo ka Lili.
"Nikada se nismo formalno upoznali", obrati joj se on. Nakostrešila se kao da
će mu svakog časa baciti rukavicu - ili šahovsku tablu - i izazvati ga na dvoboj
na licu mesta. "Ja sam Aleksandar Solarin, a vi ste unuka jednog od najboljih
živih šahista. Nadam se da ću uskoro moći da vas vratim njemu." Malo
smekšavši posle ovako svečanog upoznavanja, Lili protrese Solarinovu šaku.
"Dosta", reče Mini kada nam se i Kamel pridružio. "Nemamo mnogo
vremena. Pretpostavljam da imate figure?" Na obližnjem stolu sam primetila
metalnu kutiju u kojoj je čuvana tkanina.
Potapšah vreću, pa priñosmo stolu, na koji je spustih i počeh da vadim jednu
po jednu. Obasjavala ih je svetlost svećnjaka pri kojoj su svetlucale raznobojnim
draguljima ispuštajući isti onaj neobični sjaj koji sam primetila u pećini. Na
trenutak smo svi zurili ćutke u njih - veličanstvenu kamilu, konja koji se
propinjao, zaslepljujućeg kralja i kraljicu. Solarin se sagnu da ih dodirne, a
zatim podiže pogled prema Mini. Ona je prva progovorila.
"Konačno", izusti. "Posle toliko vremena biće sjedinjene sa ostalima. Vama
treba na tome da zahvalim. Svojim delanjem, vi ćete iskupiti mnoge koji su
bespotrebno umrli tokom mnogo, mnogo godina..."
"S ostalima?" upitah, pogledavši je pri slabom svetlu.
"U Americi", odvrati ona, osmehnuvši se. "Solarin će vas večeras povesti za
Marselj, gde smo sve sredili za vaš povratak." Kamel zavuče ruku u džep sakoa i
vrati Lili pasoš. Ona ga nesvesno uze, jer smo obe i dalje zapanjeno zurile u
Mini.
"U Americi?" ponovih. "Ali kod koga su ostale figure?"
"Kod Mordekaja", odvrati ona, i dalje se osmehujući. "On ih ima još devet.
Zajedno sa tkaninom", dodade ona, podigavši kutiju i predavši mi je, "imaćete
više od pola formule. To će biti prvi put za dve stotine godina da se toliko figura
nañe na jednom mestu."
"Šta će se desiti kada ih okupimo?" želela sam da znam.
"Vaša je dužnost da to otkrijete", reče Mini, ozbiljno me posmatrajući. Zatim
ponovo vrati pogled na figure, koje su i dalje sijale na sredini stola. "Sada je na
vas red..." Polako se okrenula i spustila šake na Solarinove obraze.
"Moj voljeni Saša", obrati mu se ona sa suzama u očima. "Čuvaj se, dete.
Zaštiti ih..." Zatim mu je spustila usne na čelo. Na moje iznenañenje, Solarin je
čvrsto zagrli i zagnjuri lice u njeno rame. Svi smo zapanjeno posmatrali kako
mladi šahista i elegantna Mokhfi Mokhtar stoje ćutke zagrljeni. Potom se
razdvojiše i ona se okrenu ka Kamelu, stisnuvši mu šaku.
"Odvedi ih bezbedno do luke", prošaputa ona. Ne obrativši se više nijednom
reči ni Lili ni meni, ona se okrenu i udalji iz sobe. Solarin i Kamel su je ćutke
ispratili pogledima.
"Morate poći", konačno progovori Kamel, okrenuvši se Solarinu. "Pobrinuću
se za nju. Neka te Alah prati, prijatelju." Zatim stade da skuplja figure sa stola i
vraća ih u moju vreću u koju na kraju spusti i kutiju sa tkaninom, koju mi je
prethodno oduzeo. Lili je samo nemo stajala, privijajući Karioku na grudi.
"Ne shvatam", prozbori ona jedva čujnim glasom. "I to je sve? Odlazimo?
Ali kako ćemo stići do Marselja?"
"Obezbedili smo brod", odvrati Kamel. "Hajdete, ne smemo gubiti vreme."
"Ali šta će biti sa Mini?" upitah. "Hoćemo li je ponovo videti?"
"Ne tako skoro", brzo odgovori Solarin, povrativši se. "Moramo poći pre no
što počne oluja - moramo smesta isploviti. Čim se udaljimo iz luke, plovidba će
biti prava pesma."
Kada sam se sa Lili i Solarinom ponovo našla na mračnim ulicama Kazbaha,
još sam bila sva ošamućena.
Hitali smo duž utihlih prolaza u kojima su se kuće toliko stiskale jedna uz
drugu da su prečile put i najmanjem tragu svetlosti. Po slanom mirisu ribe koji je
počeo da mi se uvlači u nozdrve znala sam da se približavamo luci. Izbili smo na
široki trg u blizini Ribarske džamije, gde smo sreli vahada pre toliko dana.
Činilo mi se da su od tada prošli meseci. Preko trga je već snažno brisao pesak.
Solarin me ščepa za ruku i pohita sa mnom preko trga, dok je Lili sa Kariokom u
naručju trčala za nama.
Sjurili smo se niz Ribarsko stepenište do luke gde sam uspela da doñem do
daha i upitam Solarina: "Mini te je nazvala svojim detetom - nije valjda ona i
tvoja maćeha?"
"Nije", odvrati on tiho, terajući me da preskačem po dva stepenika. "Tako bih
voleo još koji put da je vidim pre no što umrem. Ona je moja baka..."[/right]
31 Re: Ketrin Nevil - Osmica Sub Jan 28, 2012 4:55 pm
Margita
Administrator
25. TIŠINA PRED OLUJU
Jer hodio bih sam,
Pod utihlim zvezdama, i tada sam
Osetio moć što počiva u zvuku...
I stajao bih,
U noći zatamnjenoj sve bližom olujom,
Ispod neke stene, slušajući te note,
Sablasni jezik drevne zemlje,
što tmasto obitavaju u udaljenim vetrovima.
I tada uistinu ispih vizionarsku moć.
'Preludijum', Vilijem Vordsvort
VERMONT, MAJ 1796.
Taljeran je šepao kroz lisnatu šumu, u kojoj su se pruge sunčeve svetlosti,
pune zlatastih čestica, probijale kroz katedralu prolećnih krošnji. Svetlozeleni
kolibri proletali su tamo-amo, lebdeći nad veličanstvenim cvetovima nalik na
trube boje vina, što su poput velova visili sa starog hrasta, skupljajući iz njih
nektar. Tlo pod nogama još je bilo vlažno, a sa drveća se cedila voda od
nedavnog pljuska, hvatajući odsjaj svetlosti poput dijamanata razbacanih po
raznobojnom lišću.
Već je više od dve godine bio u Americi. Ispunila je njegova iščekivanja - ali
ne i nadanja. Francuski ambasador u Americi, osrednji birokrata, odlično je
shvatio kakve su Taljeranove političke ambicije, a takoñe je bio upoznat sa
činjenicom da je optužen za veleizdaju. Onemogućio mu je da stigne do
predsednika Vašingtona, što je za posledicu imalo to da mu i u Filadelfiji, kao i
u Londonu, glatko zalupe sva vrata pred nosom. Prijatelj i saveznik mu je ostao
jedino Aleksandar Hamilton; meñutim, on mu nije mogao obezbediti nikakav
posao. Taljeran je na kraju ostao bez sredstava za život, pa je bio primoran da
proda imanje u Vermontu novopristiglim francuskim emigrantima. To mu je bar
omogućilo da preživi.
I dok se sada tako vukao, potpomažući se štapom, preko neravnog terena,
premeravajući parcele koje će sutra prodati, uzdahnuo je i počeo da razmišlja o
svom promašenom životu. Šta je on to, u stvari, spasavao? U četrdeset drugoj
godini nije imao za šta da se uhvati i kaže ovo sam postigao zahvaljujući
dugotrajnom obrazovanju i dobrom vaspitanju. Osim nekolicine, Amerikanci su
bili divljaci i kriminalci koje su proterale civilizovane zemlje Evrope. Čak ni
gornja klasa u Filadelfiji nije mogla da se pohvali boljim obrazovanjem od
varvara kakvi su bili Mara, koji je završio za lekara, ili Danton, koji je studirao
prava.
Ali večina te gospode koji su prvo pokrenuli, a zatim potkopali Revoluciju,
bila je mrtva. Mara ubijen; Kamij Demulan i Žorž Danton istim su taljigama
odvezeni na giljotinu; Eber, Šomet, Kuton, Sen-Žist; Leba, koji je radije prosuo
sebi mozak nego da dopusti da ga uhapse; i braća Robespjer, Maksimilijan i
Ogistin, čija su pogubljenja označila kraj Terora. Da je ostao u Francuskoj, i
njega bi zadesila ista sudbina. Ali sada je kucnuo čas da pokupi preostale
komadiće. On potapša pismo u džepu i nasmeja se u sebi. Njegovo je mesto bilo
u Francuskoj, u sjajnom salonu Žermen de Stal, u kome je pleo veličanstvene
političke spletke. A ne ovo mrcvarenje po divljini na koju je i Bog zaboravio.
Odjednom je shvatio da već dugo nije čuo ništa osim zujanja pčela. Sagnuo
se da pobode kočić u tle, a zatim se zagledao u lišće i povikao: "Kurtijade, gde
si?"
Odgovora nije bilo. Pozvao ga je ponovo, ovog puta glasnije. Iz gustiša dopre
tužni glas njegovog sobara.
"Da, monsenjeru - na nesreću da, tu sam."
Kurtijad razmaknu granje i iziñe na malu čistinu. Preko grudiju mu je visila
velika kožna torba.
Taljeran prebaci ruku preko sobarevog ramena i oni krenuše nazad kroz
gustiš do kamenog traga na kome su ostavili konja i kola.
"Dvadeset parcela zemlje", promrmlja on. "Hajdemo, Kurtijade - ako ovo
sutra prodamo, vratićemo se u Filadelfiju s dovoljno novca da platimo put za
Francusku."
"Znači da vam je gospoña de Stal javila kako možete da se vratite?" upita
Kurtijad i njegovo inače trezveno, ravnodušno lice, razvuče se u nešto što je
ličilo na osmeh.
Taljeran zavuče šaku u džep i izvuče pismo od koga se nije razdvajao ovih
nekoliko poslednjih nedelja. Kurtijad se zagleda u rukopis i cvetne marke na
kojima je bilo ispisano ime Francuske Republike.
"Kao i obično", reče Taljeran, kuckajući po pismu, "Žermen je odmah
uskočila u borbu. Istog časa čim se i sama vratila u Francusku, našla je posao
svom novom ljubavniku - nekom Švajcarcu po imenu Benžamen Konstant - u
samoj švedskoj ambasadi, pred nosem vlastitog muža. Podigla je toliko prašine
svojim političkim akivnostima, da su je u samom Konventu optužili za pokušaj
monarhističke zavere dok je ona nabijala mužu rogove. Naredili su joj da ne
prilazi na više od dvadeset milja Parizu - ali čak i odatle uspela je da postigne
nemoguće. To je žena izuzetne snage i šarma, koju ću uvek ubrajati meñu
prijatelje..." Zatim klimnu Kurtijadu da otvori pismo. Sobar ga je čitao dok su se
vraćali prema zaprezi.
Kucnuo je tvoj čas, mon cher ami. Vrati se što pre budeš mogao, da požanješ
plodove svoga strpljenja. Još imam nekolicinu prijatelja čiji su vratovi u jednom
komadu i koji će se setiti tvoga imena i usluga koje si u prošlosti učinio
Francuskoj. Voli te tvoja Žermen.
Kurtijad podiže pogled sa pisma, ne skrivajući radost. Stigli su do kola, u
koja je bila upregnuta stara, umorna kobila koja je žvakala sočnu travu. Taljeran
je potapša po vratu i okrenu se Kurtijadu.
"Doneo si figure?" upita on tiho.
"Ovde su", odvrati sobar, lupnuvši po kožnoj torbi koja mu je visila sa
ramena. "Kao i shemu šetnje konja gospodina Bendžamina Frenklina, koju je
sekretar Hamilton precrtao za vas."
"To ćemo zadržati, jer ni za koga ništa ne znači osim za nas. Ali figure bi bilo
suviše opasno vratiti u Francusku. Zato sam hteo da ih donesemo ovamo, u ovu
divljinu gde nikome neće pasti na pamet da ih traži. Vermont - francusko ime, je
l' da? Zelene planine." On pokaza štapom prema visokom lancu talasastih
zelenih brda koja su se nadnosila nad njima. "Tamo gore, na samom vrhu tih
smaragdno zelenih vrhova, koji su veoma blizu Bogu. Tako će on moći da motri
na njih umesto mene."
Kada je pogledao Kurtijada, oči mu zablistaše. Ali sobar je bio smrknut.
"Šta je sad?" upita Taljeran. "Ne sviña ti se ideja?"
"Toliko ste rizikovali zbog tih figura, sire", poče učtivo da objašnjava sobar.
"Zbog njih je nastradalo mnogo ljudi. Čini mi se da bi, ostaviti ih ovde,
značilo..." Tražio je pogodne reči da se izrazi.
"Da je sve bilo uzalud", dopuni ga Taljeran s gorčinom u glasu.
"Ako mi dopustite da budem toliko slobodan, monsenjeru... da je gospoñica
Mirela živa, vi biste pokrenuli i nebo i zemlju samo da te figure ostanu kod vas,
jer ih je ona vama poverila na čuvanje - i ne biste ih ostavili na milost i nemilost
ovoj divljini." Zatim podiže pogled koji je govorio da je veoma zabrinut zbog
onoga što nameravaju da učine. Zagledao se u Taljerana.
"Prošle su skoro četiri godine, ni reči, ni znaka", izgovori Taljeran
slomljenim glasom. "Iako nisam imao ništa za šta sam mogao da se uhvatim,
nikada nisam prestao da se nadam - sve do sada. Ali Žermen se vratila u
Francusku i njeni obaveštajci sigurno bi nešto saznali o njoj da postoji makar i
najmanji trag. Pošto ona o tome ćuti, počeo sam da sumnjam u najgore. Možda
će moja nada ponovo uhvatiti korena ako ove figure pohranim u zemlju."
Tri časa kasnije, pošto su dvojica muškaraca postavili i poslednji kamen na
zemljanu humku duboko u srcu Zelenih planina, Taljeran podiže glavu i zagleda
se u Kurtijada.
"Možda ćemo sada moći", poče on, spustivši ponovo pogled na humku, "da
odahnemo, sigurni da neće ugledati svetlost dana narednih hiljadu godina."
Kurtijad je dovukao nešto lijana i šiblja i prekrio mesto na kome su ih
zakopali. Zatim je odvratio ozbiljnim glasom: "Ali na kraju će ga ipak ugledati."
PETROGRAD, RUSIJA, NOVEMBAR 1796.
Šest meseci kasnije, u predvorju carske palate u Petrogradu, Valerijan Zubov
i njegov zgodni brat, Platon, ljubavnik carice Katarine Velike, stajali su i nešto
šaputali, dok su se dvorani, već odeveni u crninu, skupljali kod otvorenih vrata
koja su vodila u carske odaje.
"Preživeti nećemo", prošaputa Valerijan, koji je, kao i njegov brat, na sebi
imao crno somotsko odelo ukrašeno državničkim trakama. "Moramo smesta
nešto preduzeti - ili će sve biti uzalud!"
"Ne mogu otići pre no što umre", prošaputa Platon besno, kada je prošla
poslednja skupina. "Na šta bi to ličilo? Mogla bi se neočekivano oporaviti i onda
bi sve zaista bilo uzalud!"
"Neće se oporaviti!" odvrati Valerijan, pokušavajući da ne zvuči razdražljivo.
"Dobila je haQmorragie des cervelles. Doktor mi je kazao da se niko nikada nije
izvukao posle izliva krvi u mozak. A kada ona umre, Pavle će postati car."
"Bio je kod mene da mi ponudi primirje", reče Platon nesigurno. "Još jutros
mi je ponudio titulu i imanje. Ne veličajno kao što je Palata Taurida, razume se.
Nešto na selu."
"I ti mu veruješ?"
"Ne", priznade Platon. "Ali šta mogu? Čak i da se odlučim na bekstvo, ne bih
uspeo da stignem do granice..."
Nastojnica je sedela pored kreveta velike carice cele Rusije. Katarinino lice
bilo je belo. Nije bila pri svesti. Nastojnica je držala Katarininu šaku u svojoj i
posmatrala njenu samrtnički belu kožu koju je s vremena na vreme oblivalo
rumenilo dok se borila za vazduh u samrtničkom ropcu.
Kako je samo bilo strašno gledati je kako leži, tu njenu prijateljicu koja je
bila tako puna života. Sva moć sveta nije je spasla od ove užasne smrti; telo joj
je ličilo na bledu, prljavu vreću tečnosti, trulu voćku koja je kasno otpala sa
drveta. Bio je to kraj koji je Bog svima namenio - velikanima i niščima, svecima
i grešnicima. Te absolvum, pomisli nastojnica, ako ti moj oproštaj greha može
pomoći. Ali prvo se moraš osvestiti, prijateljice moja. Jer još mi je tvoja pomoć
potrebna. Ima još nešto što moraš učiniti pre no što umreš, moraš mi reći gde si
sakrila šahovsku figuru koju sam ti donela. Reci mi gde je crna kraljica!
Ali Katarina se nije oporavila. Nastojnica je sedela u svojim hladnim
odajama, zureći u prazan kamin koji nije imala snage da upali, i razmišljala o
narednom potezu.
Svi dvorani žalili su iza zatvorenih vrata, koliko preminulu caricu toliko i
sami sebe. Umirali su od straha zbog onoga što bi moglo da ih snañe sada kada
bolesni princ Pavle bude krunisan za cara.
Pričalo se da je Pavle istog časa pošto je Katarina izdahnula otrčao u njene
odaje, kako bi ispraznio sadržaj njenog stola, pa je, ne otvorivši i ne pročitavši
ono što je pronašao, sve zajedno bacio u vatru. Plašio se da meñu tim hartijama
neko ne nañe kakvu naredbu kojom ga je majka lišila krune u korist njegovog
sina Aleksandra - što je odavno tvrdila da će učiniti.
Sama palata pretvorena je u tvrñavu. Vojnici iz Pavlove lične garde, u
uniformama sa sjajnim dugmetima, koje su ličile na pruske, danonoćno su
marširali po hodnicima, izvikujući nareñenja koja su nadjačavala bat čizama.
Slobodni zidari i ostali liberali protiv kojih se Katarina borila pušteni su iz
zatvora. Sve što je Katarina uradila za života, Pavle je rešio da sruši. Bilo je
samo pitanje vremena, razmišljala je nastojnica, kada će svoju pažnju pokloniti
njenim prijateljima.
Čula je kako se otvaraju vrata njenih odaja. Podigavši prema ulazu pogled u
kome se nije naziralo nimalo nade, ugledala je Pavla kako bulji u nju s drugog
kraja prostorije. Idiotski se zakikotao, protrljavši šake - ali da li je time hteo da
izrazi zadovoljstvo ili mu je bilo hladno u nezagrejanoj prostoriji, nije umela da
kaže.
"Očekivala sam vas Pavle Petroviču", izgovori nastojnica, osmehnuvši se.
"Oslovljavaćete me sa Vaše veličanstvo - i ustaćete kada uñem u vaše odaje!"
samo što nije počeo da urla. Pošto je nastojnica lagano ustala, malo se smirio,
prešao preko sobe i zagledao se u nju s mržnjom. "Zar ne držite da su se naši
položaji dosta izmenili od mog poslednjeg ulaska u ovu sobu, Madam de Rok?"
upita on izazivački.
"Pa, jesu", odvrati mirno nastojnica. "Ako me pamćenje dobro služi, vaša
majka mi je tada objašnjavala zašto je vi nećete naslediti na prestolu - ali izgleda
da su dogañaji krenuli drugačijim tokom."
"Njenom prestolu?!" zaurla Pavle, lomeći prste od besa. "To je bio moj
presto - koji mi je ona ukrala kada sam imao samo osam godina! Bila je despot!"
nastavio je da viče lica crvenog od besa. "Znam ja kakvu ste vas dve zaveru
kovale! Znam i šta imate! Zahtevam da mi kažete gde su ostale skrivene!"
Rekavši to, on posegnu u džep i izvuče crnu kraljicu. Nastojnica se u strahu
povuče unazad, ali brzo se povrati.
"To je moje", izjavi ona, smireno ispruživši ruku.
"Ne, ne!" pobedonosno se razdra Pavle. "Želim ih sve - jer znam šta
predstavljaju. Sve će biti moje! Sve do jedne!"
"Bojim se da neće", odvrati nastojnica, i dalje držeći ispruženu šaku.
"Možda će vas boravak u zatvoru naterati da promenite mišljenje", odvrati
Pavle, okrenuvši se od nje i vrativši tešku šahovsku figuru u džep.
"Sigurna sam da to niste mislili ozbiljno", reče nastojnica.
"Pobrinuću se za to odmah posle pogreba", zakikota se Pavle, zastavši na
vratima. "Bilo bi mi žao da propustite taj spektatkl. Naredio sam da se kosti
moga ubijenog oca, Petra Trećeg, ekskumiraju iz manastira Aleksandra Nevskog
i prenesu u Zimski Dvorac kako bi se našle uz ženu koja je naručila da ga ubiju.
Preko kovčega mojih roditelja u kojima će oni dostojanstveno ležati biće
prebačena traka na kojoj će pisati: 'Razdvojeni u životu, sjedinjeni u smrti'.
Njihove kovčege proneće snegom pokrivenim ulicama grada bivši ljubavnici
moje majke. Sredio sam da očev kovčeg nose oni koji su ga ubili!" Histerično se
smejao, dok ga je nastojnica užasnuta posmatrala.
"Ali Potemkin je mrtav", primeti ona tiho.
"Da - za Serenisimusa je prekasno." Ponovo se nasmejao. "Njegove kosti će
biti uklonjene iz mauzoleja u Kersonu i razbacane unaokolo kako bi ih psi mogli
pojesti!" Rekavši to, Pavle otvori vrata i okrenu se prema nastojnici da je još
jednom pogleda. "A Platon Zubov, majčin poslednji miljenik, dobiće na dar
novo imanje. Dočekaću ga tamo šampanjcem i večerom na zlatnom tanjiru. Ali
uživaće na njemu samo jedan dan!"
"Hoće li mi on praviti društvo u zatvoru?" upita nastojnica u želji da što više
dozna o planovima ovog ludaka.
"S takvom budalom se ne treba gnjaviti. Čim se smesti, uručiću mu poziv za
put. Uživaću u izrazu njegovog lica kada sazna da se mora u jednom danu odreći
svega što je tolike godine s teškom mukom zarañivao u njenom krevetu!"
Čim je draperija zaklonila Pavla, nastojnica je pohitala prema pisaćem stolu.
Mirela je bila živa, znala je to. Kreditno pismo koje je poslala po Šarloti Kordej
korišćeno je ne jedanput već mnogo puta - u banci u Londonu. Ako je Platon
Zubov trebalo da ode u izgnanstvo, možda će on biti jedina osoba koja će preko
banke moći da stupi u vezu sa Mirelom. Samo da se Pavle ne predomisli. Iako
ima jednu figuru Monglanske garniture, nema ih sve. Tkanina je još bila kod nje
- i jedino je ona znala gde je tabla skrivena.
Dok je pisala pismo, pažljivo birajući reči u slučaju da padne u pogrešne
ruke, molila se da ga Mirela dobije pre no što bude suviše kasno. Kada ga je
završila, gurnula ga je u odoru u nameri da ga preda Zubovu za vreme sahrane.
Zatim je sela da ušije tkaninu Monglanske garniture u svoju opatičku halju.
Možda joj se kasnije više neće ukazati prilika za to.
PARIZ, DECEMBAR 1797.
Kočija Žermen de Stal prošla je izmeñu niza veličanstvenih dorskih stubova
koji su obeležavali ulaz u hotel Galif u Ri de Bak. Njenih šest belih konja,
kojima je već pena izbila na usta, kopitama su odbacivali šljunak na sve strane
dok su se zaustavljali pred ulazom. Lakej skoči sa kočije i izvuče stepenice kako
bi njegova iznervirana gospodarica lakše sišla. Samo za jednu godinu izvukla je
Taljerana iz potpunog mraka izgnanstva i smestila ga u ovu veličanstvenu palatu
- a evo kako joj je vraćao!
Dvorište je već bilo ispunjeno dekorativnim drvećem i grmljem u saksijama.
Kurtijad je išao tamo-amo po snegu, izdajući uputstva gde da ih postave na
spoljašnjim travnjacima naspram prostranog parka pod snegom. Videla je na
stotine rascvetalih stabala, što je bilo dovoljno da se travnjaci preobrate u
prolećnu zemlju iz bajki i to usred zime. Sobar nelagodno podiže pogled prema
gospoñi de Stal i pohita da je pozdravi.
"Ne pokušavaj da mi se ulaguješ, Kurtijade!" povika Žermen još pre no što je
i stigao do nje. "Došla sam da zavrnem šiju tom tvom nezahvalnom gospodaru!"
I pre no što je Kurtijad mogao da je zaustavi, ona krenu uz stepenice i uñe u
kuću kroz bočni francuski prozor.
Pronašla je Taljerana na spratu kako pregledava recepte u sunčanoj radnoj
sobi okrenutoj prema dvorištu. Uletela je u sobu kao vihor, a on ju je dočekao sa
osmehom.
"Žermen - baš si me prijatno iznenadila!" reče on, ustavši da je pozdravi.
"Kako se usuñuješ da prirediš soare za tog korzikanskog skorojevića i da
mene ne pozoveš?" zaurla ona. "Zar si zaboravio ko ti je omogućio da se vratiš
iz Amerike? Ko je isposlovao da se povuku tužbe protiv tebe? Ko je ubedio
Baraa da ćeš biti bolji ministar za relations extQrieures od Delakroa? Tako mi
zahvaljuješ što sam ti pomogla svojim znatnim uticajem? To će mi biti nauk za
budućnost - zapamtiću kako Francuzi brzo zaboravljaju prijatelje!"
"Draga moja Žermen", poče Taljeran da prede, dok ju je milovao po ruci,
"sam gospodin Delakroa je ubedio Baraa da bih ja bio bolji na tom poslu."
"Bolji u nekim poslovima", povika Žermen besno i s prezirom. "Ceo Pariz
zna da njegova žena nosi tvoje dete! Verovatno si ih oboje pozvao - svog
prethodnika i ljubavnicu s kojom si mu nabio rogove!"
"Pozvao sam sve svoje ljubavnice." Nasmeja se on. "Uključujući i tebe. A
kad smo već kod nabijanja rogova, da sam na tvom mestu ne bih potezao tu
temu, draga moja."
"Nisam primila nikakvu pozivnicu", primeti Žermen, prešavši preko ostalih
njegovih primedbi.
"Svakako da nisi", reče on, poslušno je posmatrajući svojim veličanstvenim
plavim očima. "Zašto da trošim pozivnicu na najbolju prijateljicu? Zar si mislila
da mogu da priredim ovakav jedan prijem - za pet stotina zvanica - bez tvoje
pomoći? Već danima čekam da se pojaviš!"
Žermen je trenutak bila nesigurna. "Ali pripreme su već počele", primeti ona.
"Nekoliko hiljada stabala i grmova", frknu Taljeran. "To nije ništa u
poreñenju s onim što imam na umu." Uhvativši je pod ruku, povede je duž
francuskih prozora, pokazujući prema dvorištu.
"Šta misliš o ovome - desetine svilenih šatora ukrašenih trakama i stegovima,
duž travnjaka i po celom dvorištu. Meñu šatorima vojnici u francuskim
uniformama u stavu mirno..." Zatim je povede nazad do vrata radne sobe, gde je
mermerna galerija okruživala visoki ulazni hodnik koji je vodio do stepeništa od
bogatog italijanskog mermera. Radnici su klečeći postavljali debele crvene
tepihe.
"Dok gosti budu ulazili, muzičari će svirati vojničke melodije i koračati po
galeriji, peti se i silaziti stepeništem u ritmu 'Marseljeze'!"
"Veličanstveno!" povika Žermen, tapšući. "Svo cveće mora biti crveno, belo i
plavo... ukrašeno trakama od krepa istih boja prebačenim preko ograde..."
"Vidiš?" nasmeši se Taljeran, zagrlivši je. "Šta bih ja bez tebe?"
Kao naročito iznenañenje, Taljeran je trpezariju sredio tako da je mesta za
stolom bilo samo za dame. Gospoda su stajala iza daminih stolica, služeći ih
ukusnim zalogajima sa tacni koje su bez prestanka donosile i odnosile
livrejisane sluge. Ovakav raspored laskao je ženama, a muškarcima pružao
mogućnost da razgovaraju.
Napoleon je bio oduševljen kada ga je na ulazu dočekala kopija njegovog
italijanskog vojnog logora. Odeven u jednostavnu odeću bez ijednog
odlikovanja, po Taljeranovom savetu, potpuno je zasenio članove vlade, koji su
došli u raskošnim kostimima sa perjem, izrañenim po Davidovoj zamisli.
Samom Davidu zapalo je da na suprotnom kraju prostorije bude na usluzi
plavokosoj lepotici koju je Napoleon žarko želeo da sretne.
"Jesam li je već negde video?" upita on šapatom Taljerana, gledajući niz
redove stolova.
"Možda", odvrati hladno Taljeran. "Za vreme Terora bila je u Londonu i
upravo se vratila u Francusku. Zove se Katarina Grand."
Kada su gosti ustali od stolova i razišli se po raznim dvoranama za ples i
slušanje muzike, Taljeran je doveo ljupku ženu. Generala je već saterala u ugao
gospoña de Stal, koja se poigravala njime, postavljajući mu razna pitanja.
"Recite mi, generale Bonaparta", poče ona otresito, "kojoj se vrsti žena
najviše divite?"
"Onoj koja izrodi najviše dece", odvrati on krakto. Ugledavši Katarinu Grand
koja im se približavala, držeći pod ruku Taljerana, on se osmehnu.
"A gde ste se vi krili, lepotice?" upita je on kada su ih upoznali. "Imate
francusko držanje, a englesko ime. Jeste li po roñenju Engleskinja?"
"Je suis d'Inde", odvrati Katarina Grand ljupko se osmehnuvši. Žermen
ostade bez daha, a Napoleon pogleda prema Taljeranu, podigavši obrvu. Jer isto
bi bilo da je rekla: "Ja sam potpuna neznalica", tako su njene reči zazvučale.
"Gospoña Grand nije baš takva glupača kakvom želi da se predstavi", objasni
Taljeran, iskrivivši lice u grimasu i pogledavši prema Žermen. "U stvari,
smatram je jednom od najpametnijih žena u Evropi!"
"Lepa žena ne mora uvek biti i pametna", složi se Napoleon, "ali pametna
žena je uvek lepa."
"Postideli ste me pred gospoñom de Stal", izjavi Katarina Grand. "Svi znaju
da je ona najslavnija žena u Evropi. Čak je i knjigu napisala!"
"Ona piše knjige", primeti Napoleon, uhvativši Katrinu pod ruku, "a o vama
će knjige biti pisane!"
U tom trenutku pridruži im se i David, sve toplo pozdravivši sem gospoñe
Grand.
"Sličnost je neverovatna, zar ne?" upita Taljeran, prozrevši slikareve misli.
"Zato sam ti i namenio mesto pored gospoñe Grand za večerom. Reci mi, šta se
dogodilo sa Sabinjankama? Voleo bih da kupim tu sliku, radi uspomene - ako je
uopšte ugledala svetlost dana."
"Završio sam je u zatvoru", reče David, nervozno se nasmejavši. "Uskoro
potom bila je izložena u Akademiji. Poznato vam je da sam mesece proveo u
zatvoru po padu braće Robespjer."
"I mene su strpali u zatvor u Marselju", nasmeja se Napoleon. "Iz istog
razloga. Robespjerov brat Ogostin bio je moj veliki pristalica... ali o kakvoj to
slici govorite? Ako je gospoña Grand za nju pozirala, i mene bi zanimalo da je
vidim."
"Nije ona", odvrati David drhtavim glasom, "već neko na koga mnogo liči.
Na moju štićenicu koja je... stradala za vreme Terora. Imao sam dve štićenice..."
"Valentinu i Mirelu", umeša se gospoña de Stal. "Divne devojke... svuda su
išle sa nama. Jedna je umrla - ali šta je bilo sa onom drugom, crvenokosom?"
"Mislim da je i ona mrtva", odvrati Taljeran. "Ili bar gospoña Grand tako
tvrdi. Bile ste vrlo bliske prijateljice, zar ne, draga moja?"
Katarina Grand je prebledela, ali je ipak uspela da se nasmeši dok se
oporavljala od šoka. David je ošinu pogledom i htede nešto da kaže, ali ga
Napoleon preduhitri.
"Mirela? Ona je bila crvenokosa?"
"Da", odvrati Taljeran. "Obe su bile opatice u Monglanu."
"Monglanu!" prošaputa Napoleon, upiljivši se u Taljerana. Zatim skrenu
pogled ponovo ka Davidu. "Kažete da su bile vaše štićenice?"
"Do svoje smrti", ponovi Taljeran, pomno posmatrajući gospoñu Grand kako
se grči. Zatim ponovo pogleda Davida. "Izgleda da te nešto mući", primeti on,
uhvativši slikara pod ruku.
"Meni nešto ne da mira", reče Napoleon, pažljivo birajući reči. "Gospodo,
predlažem da otpratimo dame do plesne dvorane, pa da se onda povučemo na
nekoliko minuta u radnu sobu. Želeo bih ovo da raspravimo do kraja."
"Zašto, generale Bonaparta?" upita Taljeran. "Znate li nešto o te dve žene
koje smo pomenuli?"
"Znam. Bar o jednoj od njih", odvrati on iskreno. "Ako je to žena za koju
verujem da jeste, ona se nedavno porodila u mom domu na Korzici!"
"Živa je - i ima dete", reče Taljeran pošto je povezao Napoleonovu i
Davidovu priču. Moje dete, pomisli on, koračajući po radnoj sobi, dok su druga
dvojica pijuckala odličnu Maderu sedeći pored vatre u udobnim naslonjačama
presvučenim zlatnim damastom. "Ali gde bi sada mogla da bude? Bila je na
Korzici i Magrebu - zatim se vratila u Francusku, gde je počinila taj zločin o
kome si mi ispričao." On pogleda u Davida koji je drhtao, jer je sada po prvi put
nekome ispričao celu priču.
"Ali Robespjer je mrtav. U Francuskoj nema više nikog ko za to zna osim
tebe", reče on Davidu. Gde bi ona mogla biti? Zašto se ne vrati?"
"Možda će stupiti u vezu sa mojom majkom", napomenu Napoleon. "Kao što
sam vam rekao, ona je znala nastojnicu koja je pokrenula celu ovu igru. Mislim
da se zove Madam de Rok."
"Ali... ona je bila u Rusiji", reče Taljeran, odjednom se okrenuvši prema
ostalima, kada je shvatio šta to znači. "Katarina Velika je umrla prošle zime -
gotovo pre godinu dana! Šta li se dogodilo sa nastojnicom kada je Pavle došao
na presto?"
"I sa figurama za koje je samo ona znala gde se nalaze?" dodade Napoleon.
"Ja znam gde su neke od njih", izjavi David, progovorivši po prvi put od
kada je završio svoju užasnu priču. Pogledao je Taljerana u oči - i ovome bi
neprijatno. Da li je David naslutio gde je Mirela provela poslednju noć u Parizu?
Da li je Napoleon pogodio čijeg je veličanstvenog konja jahala kada se srela s
njim i njegovom sestrom kod barikada? Ako jesu, možda su naslutili i kome je
predala zlatno-srebrne figure Monglanske garniture pre no što je napustila
Francusku.
Pomno se zagledao u Davida, sa krajnje ravnodušnim izrazom lica, a David
je nastavio.
"Pre no što je umro, Robespjer mi je ispričao o Igri koja traje, a čiji je cilj da
se prikupe te figure. Iza svega stajala je jedna žena - Bela Kraljica, njegova i
Maraova pokroviteljica. Ona je bila ta koja je ubila one opatice koje su došle da
traže Mirelu - i domogla se njihovih figura. Sam Bog zna koliko ih se do sada
dočepala i da li je Mirela svesna opasnosti koja joj od nje preti. Ali vi bi trebalo
da znate, gospodo. Mada je vreme Terora provela u Londonu, on ju je nazvao
'Ženom iz Indije'."
Jer hodio bih sam,
Pod utihlim zvezdama, i tada sam
Osetio moć što počiva u zvuku...
I stajao bih,
U noći zatamnjenoj sve bližom olujom,
Ispod neke stene, slušajući te note,
Sablasni jezik drevne zemlje,
što tmasto obitavaju u udaljenim vetrovima.
I tada uistinu ispih vizionarsku moć.
'Preludijum', Vilijem Vordsvort
VERMONT, MAJ 1796.
Taljeran je šepao kroz lisnatu šumu, u kojoj su se pruge sunčeve svetlosti,
pune zlatastih čestica, probijale kroz katedralu prolećnih krošnji. Svetlozeleni
kolibri proletali su tamo-amo, lebdeći nad veličanstvenim cvetovima nalik na
trube boje vina, što su poput velova visili sa starog hrasta, skupljajući iz njih
nektar. Tlo pod nogama još je bilo vlažno, a sa drveća se cedila voda od
nedavnog pljuska, hvatajući odsjaj svetlosti poput dijamanata razbacanih po
raznobojnom lišću.
Već je više od dve godine bio u Americi. Ispunila je njegova iščekivanja - ali
ne i nadanja. Francuski ambasador u Americi, osrednji birokrata, odlično je
shvatio kakve su Taljeranove političke ambicije, a takoñe je bio upoznat sa
činjenicom da je optužen za veleizdaju. Onemogućio mu je da stigne do
predsednika Vašingtona, što je za posledicu imalo to da mu i u Filadelfiji, kao i
u Londonu, glatko zalupe sva vrata pred nosom. Prijatelj i saveznik mu je ostao
jedino Aleksandar Hamilton; meñutim, on mu nije mogao obezbediti nikakav
posao. Taljeran je na kraju ostao bez sredstava za život, pa je bio primoran da
proda imanje u Vermontu novopristiglim francuskim emigrantima. To mu je bar
omogućilo da preživi.
I dok se sada tako vukao, potpomažući se štapom, preko neravnog terena,
premeravajući parcele koje će sutra prodati, uzdahnuo je i počeo da razmišlja o
svom promašenom životu. Šta je on to, u stvari, spasavao? U četrdeset drugoj
godini nije imao za šta da se uhvati i kaže ovo sam postigao zahvaljujući
dugotrajnom obrazovanju i dobrom vaspitanju. Osim nekolicine, Amerikanci su
bili divljaci i kriminalci koje su proterale civilizovane zemlje Evrope. Čak ni
gornja klasa u Filadelfiji nije mogla da se pohvali boljim obrazovanjem od
varvara kakvi su bili Mara, koji je završio za lekara, ili Danton, koji je studirao
prava.
Ali večina te gospode koji su prvo pokrenuli, a zatim potkopali Revoluciju,
bila je mrtva. Mara ubijen; Kamij Demulan i Žorž Danton istim su taljigama
odvezeni na giljotinu; Eber, Šomet, Kuton, Sen-Žist; Leba, koji je radije prosuo
sebi mozak nego da dopusti da ga uhapse; i braća Robespjer, Maksimilijan i
Ogistin, čija su pogubljenja označila kraj Terora. Da je ostao u Francuskoj, i
njega bi zadesila ista sudbina. Ali sada je kucnuo čas da pokupi preostale
komadiće. On potapša pismo u džepu i nasmeja se u sebi. Njegovo je mesto bilo
u Francuskoj, u sjajnom salonu Žermen de Stal, u kome je pleo veličanstvene
političke spletke. A ne ovo mrcvarenje po divljini na koju je i Bog zaboravio.
Odjednom je shvatio da već dugo nije čuo ništa osim zujanja pčela. Sagnuo
se da pobode kočić u tle, a zatim se zagledao u lišće i povikao: "Kurtijade, gde
si?"
Odgovora nije bilo. Pozvao ga je ponovo, ovog puta glasnije. Iz gustiša dopre
tužni glas njegovog sobara.
"Da, monsenjeru - na nesreću da, tu sam."
Kurtijad razmaknu granje i iziñe na malu čistinu. Preko grudiju mu je visila
velika kožna torba.
Taljeran prebaci ruku preko sobarevog ramena i oni krenuše nazad kroz
gustiš do kamenog traga na kome su ostavili konja i kola.
"Dvadeset parcela zemlje", promrmlja on. "Hajdemo, Kurtijade - ako ovo
sutra prodamo, vratićemo se u Filadelfiju s dovoljno novca da platimo put za
Francusku."
"Znači da vam je gospoña de Stal javila kako možete da se vratite?" upita
Kurtijad i njegovo inače trezveno, ravnodušno lice, razvuče se u nešto što je
ličilo na osmeh.
Taljeran zavuče šaku u džep i izvuče pismo od koga se nije razdvajao ovih
nekoliko poslednjih nedelja. Kurtijad se zagleda u rukopis i cvetne marke na
kojima je bilo ispisano ime Francuske Republike.
"Kao i obično", reče Taljeran, kuckajući po pismu, "Žermen je odmah
uskočila u borbu. Istog časa čim se i sama vratila u Francusku, našla je posao
svom novom ljubavniku - nekom Švajcarcu po imenu Benžamen Konstant - u
samoj švedskoj ambasadi, pred nosem vlastitog muža. Podigla je toliko prašine
svojim političkim akivnostima, da su je u samom Konventu optužili za pokušaj
monarhističke zavere dok je ona nabijala mužu rogove. Naredili su joj da ne
prilazi na više od dvadeset milja Parizu - ali čak i odatle uspela je da postigne
nemoguće. To je žena izuzetne snage i šarma, koju ću uvek ubrajati meñu
prijatelje..." Zatim klimnu Kurtijadu da otvori pismo. Sobar ga je čitao dok su se
vraćali prema zaprezi.
Kucnuo je tvoj čas, mon cher ami. Vrati se što pre budeš mogao, da požanješ
plodove svoga strpljenja. Još imam nekolicinu prijatelja čiji su vratovi u jednom
komadu i koji će se setiti tvoga imena i usluga koje si u prošlosti učinio
Francuskoj. Voli te tvoja Žermen.
Kurtijad podiže pogled sa pisma, ne skrivajući radost. Stigli su do kola, u
koja je bila upregnuta stara, umorna kobila koja je žvakala sočnu travu. Taljeran
je potapša po vratu i okrenu se Kurtijadu.
"Doneo si figure?" upita on tiho.
"Ovde su", odvrati sobar, lupnuvši po kožnoj torbi koja mu je visila sa
ramena. "Kao i shemu šetnje konja gospodina Bendžamina Frenklina, koju je
sekretar Hamilton precrtao za vas."
"To ćemo zadržati, jer ni za koga ništa ne znači osim za nas. Ali figure bi bilo
suviše opasno vratiti u Francusku. Zato sam hteo da ih donesemo ovamo, u ovu
divljinu gde nikome neće pasti na pamet da ih traži. Vermont - francusko ime, je
l' da? Zelene planine." On pokaza štapom prema visokom lancu talasastih
zelenih brda koja su se nadnosila nad njima. "Tamo gore, na samom vrhu tih
smaragdno zelenih vrhova, koji su veoma blizu Bogu. Tako će on moći da motri
na njih umesto mene."
Kada je pogledao Kurtijada, oči mu zablistaše. Ali sobar je bio smrknut.
"Šta je sad?" upita Taljeran. "Ne sviña ti se ideja?"
"Toliko ste rizikovali zbog tih figura, sire", poče učtivo da objašnjava sobar.
"Zbog njih je nastradalo mnogo ljudi. Čini mi se da bi, ostaviti ih ovde,
značilo..." Tražio je pogodne reči da se izrazi.
"Da je sve bilo uzalud", dopuni ga Taljeran s gorčinom u glasu.
"Ako mi dopustite da budem toliko slobodan, monsenjeru... da je gospoñica
Mirela živa, vi biste pokrenuli i nebo i zemlju samo da te figure ostanu kod vas,
jer ih je ona vama poverila na čuvanje - i ne biste ih ostavili na milost i nemilost
ovoj divljini." Zatim podiže pogled koji je govorio da je veoma zabrinut zbog
onoga što nameravaju da učine. Zagledao se u Taljerana.
"Prošle su skoro četiri godine, ni reči, ni znaka", izgovori Taljeran
slomljenim glasom. "Iako nisam imao ništa za šta sam mogao da se uhvatim,
nikada nisam prestao da se nadam - sve do sada. Ali Žermen se vratila u
Francusku i njeni obaveštajci sigurno bi nešto saznali o njoj da postoji makar i
najmanji trag. Pošto ona o tome ćuti, počeo sam da sumnjam u najgore. Možda
će moja nada ponovo uhvatiti korena ako ove figure pohranim u zemlju."
Tri časa kasnije, pošto su dvojica muškaraca postavili i poslednji kamen na
zemljanu humku duboko u srcu Zelenih planina, Taljeran podiže glavu i zagleda
se u Kurtijada.
"Možda ćemo sada moći", poče on, spustivši ponovo pogled na humku, "da
odahnemo, sigurni da neće ugledati svetlost dana narednih hiljadu godina."
Kurtijad je dovukao nešto lijana i šiblja i prekrio mesto na kome su ih
zakopali. Zatim je odvratio ozbiljnim glasom: "Ali na kraju će ga ipak ugledati."
PETROGRAD, RUSIJA, NOVEMBAR 1796.
Šest meseci kasnije, u predvorju carske palate u Petrogradu, Valerijan Zubov
i njegov zgodni brat, Platon, ljubavnik carice Katarine Velike, stajali su i nešto
šaputali, dok su se dvorani, već odeveni u crninu, skupljali kod otvorenih vrata
koja su vodila u carske odaje.
"Preživeti nećemo", prošaputa Valerijan, koji je, kao i njegov brat, na sebi
imao crno somotsko odelo ukrašeno državničkim trakama. "Moramo smesta
nešto preduzeti - ili će sve biti uzalud!"
"Ne mogu otići pre no što umre", prošaputa Platon besno, kada je prošla
poslednja skupina. "Na šta bi to ličilo? Mogla bi se neočekivano oporaviti i onda
bi sve zaista bilo uzalud!"
"Neće se oporaviti!" odvrati Valerijan, pokušavajući da ne zvuči razdražljivo.
"Dobila je haQmorragie des cervelles. Doktor mi je kazao da se niko nikada nije
izvukao posle izliva krvi u mozak. A kada ona umre, Pavle će postati car."
"Bio je kod mene da mi ponudi primirje", reče Platon nesigurno. "Još jutros
mi je ponudio titulu i imanje. Ne veličajno kao što je Palata Taurida, razume se.
Nešto na selu."
"I ti mu veruješ?"
"Ne", priznade Platon. "Ali šta mogu? Čak i da se odlučim na bekstvo, ne bih
uspeo da stignem do granice..."
Nastojnica je sedela pored kreveta velike carice cele Rusije. Katarinino lice
bilo je belo. Nije bila pri svesti. Nastojnica je držala Katarininu šaku u svojoj i
posmatrala njenu samrtnički belu kožu koju je s vremena na vreme oblivalo
rumenilo dok se borila za vazduh u samrtničkom ropcu.
Kako je samo bilo strašno gledati je kako leži, tu njenu prijateljicu koja je
bila tako puna života. Sva moć sveta nije je spasla od ove užasne smrti; telo joj
je ličilo na bledu, prljavu vreću tečnosti, trulu voćku koja je kasno otpala sa
drveta. Bio je to kraj koji je Bog svima namenio - velikanima i niščima, svecima
i grešnicima. Te absolvum, pomisli nastojnica, ako ti moj oproštaj greha može
pomoći. Ali prvo se moraš osvestiti, prijateljice moja. Jer još mi je tvoja pomoć
potrebna. Ima još nešto što moraš učiniti pre no što umreš, moraš mi reći gde si
sakrila šahovsku figuru koju sam ti donela. Reci mi gde je crna kraljica!
Ali Katarina se nije oporavila. Nastojnica je sedela u svojim hladnim
odajama, zureći u prazan kamin koji nije imala snage da upali, i razmišljala o
narednom potezu.
Svi dvorani žalili su iza zatvorenih vrata, koliko preminulu caricu toliko i
sami sebe. Umirali su od straha zbog onoga što bi moglo da ih snañe sada kada
bolesni princ Pavle bude krunisan za cara.
Pričalo se da je Pavle istog časa pošto je Katarina izdahnula otrčao u njene
odaje, kako bi ispraznio sadržaj njenog stola, pa je, ne otvorivši i ne pročitavši
ono što je pronašao, sve zajedno bacio u vatru. Plašio se da meñu tim hartijama
neko ne nañe kakvu naredbu kojom ga je majka lišila krune u korist njegovog
sina Aleksandra - što je odavno tvrdila da će učiniti.
Sama palata pretvorena je u tvrñavu. Vojnici iz Pavlove lične garde, u
uniformama sa sjajnim dugmetima, koje su ličile na pruske, danonoćno su
marširali po hodnicima, izvikujući nareñenja koja su nadjačavala bat čizama.
Slobodni zidari i ostali liberali protiv kojih se Katarina borila pušteni su iz
zatvora. Sve što je Katarina uradila za života, Pavle je rešio da sruši. Bilo je
samo pitanje vremena, razmišljala je nastojnica, kada će svoju pažnju pokloniti
njenim prijateljima.
Čula je kako se otvaraju vrata njenih odaja. Podigavši prema ulazu pogled u
kome se nije naziralo nimalo nade, ugledala je Pavla kako bulji u nju s drugog
kraja prostorije. Idiotski se zakikotao, protrljavši šake - ali da li je time hteo da
izrazi zadovoljstvo ili mu je bilo hladno u nezagrejanoj prostoriji, nije umela da
kaže.
"Očekivala sam vas Pavle Petroviču", izgovori nastojnica, osmehnuvši se.
"Oslovljavaćete me sa Vaše veličanstvo - i ustaćete kada uñem u vaše odaje!"
samo što nije počeo da urla. Pošto je nastojnica lagano ustala, malo se smirio,
prešao preko sobe i zagledao se u nju s mržnjom. "Zar ne držite da su se naši
položaji dosta izmenili od mog poslednjeg ulaska u ovu sobu, Madam de Rok?"
upita on izazivački.
"Pa, jesu", odvrati mirno nastojnica. "Ako me pamćenje dobro služi, vaša
majka mi je tada objašnjavala zašto je vi nećete naslediti na prestolu - ali izgleda
da su dogañaji krenuli drugačijim tokom."
"Njenom prestolu?!" zaurla Pavle, lomeći prste od besa. "To je bio moj
presto - koji mi je ona ukrala kada sam imao samo osam godina! Bila je despot!"
nastavio je da viče lica crvenog od besa. "Znam ja kakvu ste vas dve zaveru
kovale! Znam i šta imate! Zahtevam da mi kažete gde su ostale skrivene!"
Rekavši to, on posegnu u džep i izvuče crnu kraljicu. Nastojnica se u strahu
povuče unazad, ali brzo se povrati.
"To je moje", izjavi ona, smireno ispruživši ruku.
"Ne, ne!" pobedonosno se razdra Pavle. "Želim ih sve - jer znam šta
predstavljaju. Sve će biti moje! Sve do jedne!"
"Bojim se da neće", odvrati nastojnica, i dalje držeći ispruženu šaku.
"Možda će vas boravak u zatvoru naterati da promenite mišljenje", odvrati
Pavle, okrenuvši se od nje i vrativši tešku šahovsku figuru u džep.
"Sigurna sam da to niste mislili ozbiljno", reče nastojnica.
"Pobrinuću se za to odmah posle pogreba", zakikota se Pavle, zastavši na
vratima. "Bilo bi mi žao da propustite taj spektatkl. Naredio sam da se kosti
moga ubijenog oca, Petra Trećeg, ekskumiraju iz manastira Aleksandra Nevskog
i prenesu u Zimski Dvorac kako bi se našle uz ženu koja je naručila da ga ubiju.
Preko kovčega mojih roditelja u kojima će oni dostojanstveno ležati biće
prebačena traka na kojoj će pisati: 'Razdvojeni u životu, sjedinjeni u smrti'.
Njihove kovčege proneće snegom pokrivenim ulicama grada bivši ljubavnici
moje majke. Sredio sam da očev kovčeg nose oni koji su ga ubili!" Histerično se
smejao, dok ga je nastojnica užasnuta posmatrala.
"Ali Potemkin je mrtav", primeti ona tiho.
"Da - za Serenisimusa je prekasno." Ponovo se nasmejao. "Njegove kosti će
biti uklonjene iz mauzoleja u Kersonu i razbacane unaokolo kako bi ih psi mogli
pojesti!" Rekavši to, Pavle otvori vrata i okrenu se prema nastojnici da je još
jednom pogleda. "A Platon Zubov, majčin poslednji miljenik, dobiće na dar
novo imanje. Dočekaću ga tamo šampanjcem i večerom na zlatnom tanjiru. Ali
uživaće na njemu samo jedan dan!"
"Hoće li mi on praviti društvo u zatvoru?" upita nastojnica u želji da što više
dozna o planovima ovog ludaka.
"S takvom budalom se ne treba gnjaviti. Čim se smesti, uručiću mu poziv za
put. Uživaću u izrazu njegovog lica kada sazna da se mora u jednom danu odreći
svega što je tolike godine s teškom mukom zarañivao u njenom krevetu!"
Čim je draperija zaklonila Pavla, nastojnica je pohitala prema pisaćem stolu.
Mirela je bila živa, znala je to. Kreditno pismo koje je poslala po Šarloti Kordej
korišćeno je ne jedanput već mnogo puta - u banci u Londonu. Ako je Platon
Zubov trebalo da ode u izgnanstvo, možda će on biti jedina osoba koja će preko
banke moći da stupi u vezu sa Mirelom. Samo da se Pavle ne predomisli. Iako
ima jednu figuru Monglanske garniture, nema ih sve. Tkanina je još bila kod nje
- i jedino je ona znala gde je tabla skrivena.
Dok je pisala pismo, pažljivo birajući reči u slučaju da padne u pogrešne
ruke, molila se da ga Mirela dobije pre no što bude suviše kasno. Kada ga je
završila, gurnula ga je u odoru u nameri da ga preda Zubovu za vreme sahrane.
Zatim je sela da ušije tkaninu Monglanske garniture u svoju opatičku halju.
Možda joj se kasnije više neće ukazati prilika za to.
PARIZ, DECEMBAR 1797.
Kočija Žermen de Stal prošla je izmeñu niza veličanstvenih dorskih stubova
koji su obeležavali ulaz u hotel Galif u Ri de Bak. Njenih šest belih konja,
kojima je već pena izbila na usta, kopitama su odbacivali šljunak na sve strane
dok su se zaustavljali pred ulazom. Lakej skoči sa kočije i izvuče stepenice kako
bi njegova iznervirana gospodarica lakše sišla. Samo za jednu godinu izvukla je
Taljerana iz potpunog mraka izgnanstva i smestila ga u ovu veličanstvenu palatu
- a evo kako joj je vraćao!
Dvorište je već bilo ispunjeno dekorativnim drvećem i grmljem u saksijama.
Kurtijad je išao tamo-amo po snegu, izdajući uputstva gde da ih postave na
spoljašnjim travnjacima naspram prostranog parka pod snegom. Videla je na
stotine rascvetalih stabala, što je bilo dovoljno da se travnjaci preobrate u
prolećnu zemlju iz bajki i to usred zime. Sobar nelagodno podiže pogled prema
gospoñi de Stal i pohita da je pozdravi.
"Ne pokušavaj da mi se ulaguješ, Kurtijade!" povika Žermen još pre no što je
i stigao do nje. "Došla sam da zavrnem šiju tom tvom nezahvalnom gospodaru!"
I pre no što je Kurtijad mogao da je zaustavi, ona krenu uz stepenice i uñe u
kuću kroz bočni francuski prozor.
Pronašla je Taljerana na spratu kako pregledava recepte u sunčanoj radnoj
sobi okrenutoj prema dvorištu. Uletela je u sobu kao vihor, a on ju je dočekao sa
osmehom.
"Žermen - baš si me prijatno iznenadila!" reče on, ustavši da je pozdravi.
"Kako se usuñuješ da prirediš soare za tog korzikanskog skorojevića i da
mene ne pozoveš?" zaurla ona. "Zar si zaboravio ko ti je omogućio da se vratiš
iz Amerike? Ko je isposlovao da se povuku tužbe protiv tebe? Ko je ubedio
Baraa da ćeš biti bolji ministar za relations extQrieures od Delakroa? Tako mi
zahvaljuješ što sam ti pomogla svojim znatnim uticajem? To će mi biti nauk za
budućnost - zapamtiću kako Francuzi brzo zaboravljaju prijatelje!"
"Draga moja Žermen", poče Taljeran da prede, dok ju je milovao po ruci,
"sam gospodin Delakroa je ubedio Baraa da bih ja bio bolji na tom poslu."
"Bolji u nekim poslovima", povika Žermen besno i s prezirom. "Ceo Pariz
zna da njegova žena nosi tvoje dete! Verovatno si ih oboje pozvao - svog
prethodnika i ljubavnicu s kojom si mu nabio rogove!"
"Pozvao sam sve svoje ljubavnice." Nasmeja se on. "Uključujući i tebe. A
kad smo već kod nabijanja rogova, da sam na tvom mestu ne bih potezao tu
temu, draga moja."
"Nisam primila nikakvu pozivnicu", primeti Žermen, prešavši preko ostalih
njegovih primedbi.
"Svakako da nisi", reče on, poslušno je posmatrajući svojim veličanstvenim
plavim očima. "Zašto da trošim pozivnicu na najbolju prijateljicu? Zar si mislila
da mogu da priredim ovakav jedan prijem - za pet stotina zvanica - bez tvoje
pomoći? Već danima čekam da se pojaviš!"
Žermen je trenutak bila nesigurna. "Ali pripreme su već počele", primeti ona.
"Nekoliko hiljada stabala i grmova", frknu Taljeran. "To nije ništa u
poreñenju s onim što imam na umu." Uhvativši je pod ruku, povede je duž
francuskih prozora, pokazujući prema dvorištu.
"Šta misliš o ovome - desetine svilenih šatora ukrašenih trakama i stegovima,
duž travnjaka i po celom dvorištu. Meñu šatorima vojnici u francuskim
uniformama u stavu mirno..." Zatim je povede nazad do vrata radne sobe, gde je
mermerna galerija okruživala visoki ulazni hodnik koji je vodio do stepeništa od
bogatog italijanskog mermera. Radnici su klečeći postavljali debele crvene
tepihe.
"Dok gosti budu ulazili, muzičari će svirati vojničke melodije i koračati po
galeriji, peti se i silaziti stepeništem u ritmu 'Marseljeze'!"
"Veličanstveno!" povika Žermen, tapšući. "Svo cveće mora biti crveno, belo i
plavo... ukrašeno trakama od krepa istih boja prebačenim preko ograde..."
"Vidiš?" nasmeši se Taljeran, zagrlivši je. "Šta bih ja bez tebe?"
Kao naročito iznenañenje, Taljeran je trpezariju sredio tako da je mesta za
stolom bilo samo za dame. Gospoda su stajala iza daminih stolica, služeći ih
ukusnim zalogajima sa tacni koje su bez prestanka donosile i odnosile
livrejisane sluge. Ovakav raspored laskao je ženama, a muškarcima pružao
mogućnost da razgovaraju.
Napoleon je bio oduševljen kada ga je na ulazu dočekala kopija njegovog
italijanskog vojnog logora. Odeven u jednostavnu odeću bez ijednog
odlikovanja, po Taljeranovom savetu, potpuno je zasenio članove vlade, koji su
došli u raskošnim kostimima sa perjem, izrañenim po Davidovoj zamisli.
Samom Davidu zapalo je da na suprotnom kraju prostorije bude na usluzi
plavokosoj lepotici koju je Napoleon žarko želeo da sretne.
"Jesam li je već negde video?" upita on šapatom Taljerana, gledajući niz
redove stolova.
"Možda", odvrati hladno Taljeran. "Za vreme Terora bila je u Londonu i
upravo se vratila u Francusku. Zove se Katarina Grand."
Kada su gosti ustali od stolova i razišli se po raznim dvoranama za ples i
slušanje muzike, Taljeran je doveo ljupku ženu. Generala je već saterala u ugao
gospoña de Stal, koja se poigravala njime, postavljajući mu razna pitanja.
"Recite mi, generale Bonaparta", poče ona otresito, "kojoj se vrsti žena
najviše divite?"
"Onoj koja izrodi najviše dece", odvrati on krakto. Ugledavši Katarinu Grand
koja im se približavala, držeći pod ruku Taljerana, on se osmehnu.
"A gde ste se vi krili, lepotice?" upita je on kada su ih upoznali. "Imate
francusko držanje, a englesko ime. Jeste li po roñenju Engleskinja?"
"Je suis d'Inde", odvrati Katarina Grand ljupko se osmehnuvši. Žermen
ostade bez daha, a Napoleon pogleda prema Taljeranu, podigavši obrvu. Jer isto
bi bilo da je rekla: "Ja sam potpuna neznalica", tako su njene reči zazvučale.
"Gospoña Grand nije baš takva glupača kakvom želi da se predstavi", objasni
Taljeran, iskrivivši lice u grimasu i pogledavši prema Žermen. "U stvari,
smatram je jednom od najpametnijih žena u Evropi!"
"Lepa žena ne mora uvek biti i pametna", složi se Napoleon, "ali pametna
žena je uvek lepa."
"Postideli ste me pred gospoñom de Stal", izjavi Katarina Grand. "Svi znaju
da je ona najslavnija žena u Evropi. Čak je i knjigu napisala!"
"Ona piše knjige", primeti Napoleon, uhvativši Katrinu pod ruku, "a o vama
će knjige biti pisane!"
U tom trenutku pridruži im se i David, sve toplo pozdravivši sem gospoñe
Grand.
"Sličnost je neverovatna, zar ne?" upita Taljeran, prozrevši slikareve misli.
"Zato sam ti i namenio mesto pored gospoñe Grand za večerom. Reci mi, šta se
dogodilo sa Sabinjankama? Voleo bih da kupim tu sliku, radi uspomene - ako je
uopšte ugledala svetlost dana."
"Završio sam je u zatvoru", reče David, nervozno se nasmejavši. "Uskoro
potom bila je izložena u Akademiji. Poznato vam je da sam mesece proveo u
zatvoru po padu braće Robespjer."
"I mene su strpali u zatvor u Marselju", nasmeja se Napoleon. "Iz istog
razloga. Robespjerov brat Ogostin bio je moj veliki pristalica... ali o kakvoj to
slici govorite? Ako je gospoña Grand za nju pozirala, i mene bi zanimalo da je
vidim."
"Nije ona", odvrati David drhtavim glasom, "već neko na koga mnogo liči.
Na moju štićenicu koja je... stradala za vreme Terora. Imao sam dve štićenice..."
"Valentinu i Mirelu", umeša se gospoña de Stal. "Divne devojke... svuda su
išle sa nama. Jedna je umrla - ali šta je bilo sa onom drugom, crvenokosom?"
"Mislim da je i ona mrtva", odvrati Taljeran. "Ili bar gospoña Grand tako
tvrdi. Bile ste vrlo bliske prijateljice, zar ne, draga moja?"
Katarina Grand je prebledela, ali je ipak uspela da se nasmeši dok se
oporavljala od šoka. David je ošinu pogledom i htede nešto da kaže, ali ga
Napoleon preduhitri.
"Mirela? Ona je bila crvenokosa?"
"Da", odvrati Taljeran. "Obe su bile opatice u Monglanu."
"Monglanu!" prošaputa Napoleon, upiljivši se u Taljerana. Zatim skrenu
pogled ponovo ka Davidu. "Kažete da su bile vaše štićenice?"
"Do svoje smrti", ponovi Taljeran, pomno posmatrajući gospoñu Grand kako
se grči. Zatim ponovo pogleda Davida. "Izgleda da te nešto mući", primeti on,
uhvativši slikara pod ruku.
"Meni nešto ne da mira", reče Napoleon, pažljivo birajući reči. "Gospodo,
predlažem da otpratimo dame do plesne dvorane, pa da se onda povučemo na
nekoliko minuta u radnu sobu. Želeo bih ovo da raspravimo do kraja."
"Zašto, generale Bonaparta?" upita Taljeran. "Znate li nešto o te dve žene
koje smo pomenuli?"
"Znam. Bar o jednoj od njih", odvrati on iskreno. "Ako je to žena za koju
verujem da jeste, ona se nedavno porodila u mom domu na Korzici!"
"Živa je - i ima dete", reče Taljeran pošto je povezao Napoleonovu i
Davidovu priču. Moje dete, pomisli on, koračajući po radnoj sobi, dok su druga
dvojica pijuckala odličnu Maderu sedeći pored vatre u udobnim naslonjačama
presvučenim zlatnim damastom. "Ali gde bi sada mogla da bude? Bila je na
Korzici i Magrebu - zatim se vratila u Francusku, gde je počinila taj zločin o
kome si mi ispričao." On pogleda u Davida koji je drhtao, jer je sada po prvi put
nekome ispričao celu priču.
"Ali Robespjer je mrtav. U Francuskoj nema više nikog ko za to zna osim
tebe", reče on Davidu. Gde bi ona mogla biti? Zašto se ne vrati?"
"Možda će stupiti u vezu sa mojom majkom", napomenu Napoleon. "Kao što
sam vam rekao, ona je znala nastojnicu koja je pokrenula celu ovu igru. Mislim
da se zove Madam de Rok."
"Ali... ona je bila u Rusiji", reče Taljeran, odjednom se okrenuvši prema
ostalima, kada je shvatio šta to znači. "Katarina Velika je umrla prošle zime -
gotovo pre godinu dana! Šta li se dogodilo sa nastojnicom kada je Pavle došao
na presto?"
"I sa figurama za koje je samo ona znala gde se nalaze?" dodade Napoleon.
"Ja znam gde su neke od njih", izjavi David, progovorivši po prvi put od
kada je završio svoju užasnu priču. Pogledao je Taljerana u oči - i ovome bi
neprijatno. Da li je David naslutio gde je Mirela provela poslednju noć u Parizu?
Da li je Napoleon pogodio čijeg je veličanstvenog konja jahala kada se srela s
njim i njegovom sestrom kod barikada? Ako jesu, možda su naslutili i kome je
predala zlatno-srebrne figure Monglanske garniture pre no što je napustila
Francusku.
Pomno se zagledao u Davida, sa krajnje ravnodušnim izrazom lica, a David
je nastavio.
"Pre no što je umro, Robespjer mi je ispričao o Igri koja traje, a čiji je cilj da
se prikupe te figure. Iza svega stajala je jedna žena - Bela Kraljica, njegova i
Maraova pokroviteljica. Ona je bila ta koja je ubila one opatice koje su došle da
traže Mirelu - i domogla se njihovih figura. Sam Bog zna koliko ih se do sada
dočepala i da li je Mirela svesna opasnosti koja joj od nje preti. Ali vi bi trebalo
da znate, gospodo. Mada je vreme Terora provela u Londonu, on ju je nazvao
'Ženom iz Indije'."
32 Re: Ketrin Nevil - Osmica Sub Jan 28, 2012 4:57 pm
Margita
Administrator
26. OLUJA
Albionov Anñeo stajao je pored Kamena Noći i video užas sličan kometi, ili
sličniji još crvenoj planeti koja je nekada sadržala užasne lutajuće komete u
svojoj sferi...
Spektar je sjao celom svojom užasnom dužinom bojeći Hram zracima krvi; i
tada se začu snažni Glas koji zatrese Hram.
'Amerika: Proročanstvo', Vilijam Blejk
I tako putovah po zemlji i bejah hodočasnik celog svog života, usamljen i
stranac koji se osećao tuñinom. Ti si u meni razvio tvoju umetnost pod dahom
užasne oluje što tu besneše.
Paracelzus
Iskreno rečeno, zapanjila sam se kada sam čula da je Solarin unuk Mini
Renselas. Ali dok smo grabili niz Ribarske stepenice sa Lili, obavijeni tamom
nadolazeće oluje, nisam imala vremena da ga ispitujem o njegovom
geneološkom stablu. More ispod nas pritiskala je tajanstvena crvena izmaglica, a
kada sam se osvrnula i pogledala naviše, videla sam pri jezivom mesečevom
sjaju tamnocrvene prste juga koji su nosili tone podignutog peska, kako puze
nizbrdo prolazeći kroz pukotine izmeñu planina, kao da žele da nas ščepaju i
zaustave.
Stigli smo do dokova na suprotnom kraju luke gde su bili usidreni privatni
brodovi. Jedva sam nazirala njihove tamne obrise koji su se trzali na vetru,
obavijeni peskom. Lili i ja nasumce zakoračismo na palubu našeg brodića za
Solarinom, odmah se uputivši pod palubu da smestimo Karioku, sakrijemo
figure i da se oslobodimo peska koji nas je već peckao po koži i od koga su nam
pluća gorela. Na trenutak, dok sam zatvarala vrata male kabine, ugledala sam
Solarina kako odvezuje brodić, a onda sam pošla za Lili niz stepenice.
Krenuli smo; motor je proradio i stao meko da brekće. Pipala sam unaokolo,
dok moji prsti nisu naišli na nešto što je imalo oblik lampe i mirisalo na kerozin.
Upalila sam je kako bismo mogli da se snañemo u maloj, ali bogato opremljenoj
kabini. Sve je bilo obloženo tamnim drvetom i debelim tepisima, stolice
presvučene kožom, uza zid se nalazio krevet na sprat, a u uglu je bila obešena
ribarska mreža. Naspram kreveta nalazila se brodska kuhinja sa sudoperom i
peći. Ali ni u jednom ormaniću nisam pronašla ni mrvicu hrane... već samo
dobro snabdeven bar u jednom od njih. Otvorila sam konjak, dohvatila dve čaše
za vodu, sa tačkastim šarama i obema nam dobrano nasula.
"Nadam se da Solarin ume da upravlja ovom stvarčicom", primeti Lili,
pošteno otpivši.
"Ne budi smešna", rekoh joj, shvativši posle prvog ošamućujućeg gutljaja
koliko je vremena prošlo od kada ništa nisam jela. "Jedrilice nemaju motore. Zar
ne čuješ buku?"
"Ako se radi o običnom motornom čamcu", nastavi Lili, "šta će mu onda svi
ti jarboli pobodeni po sredini? Da bi lepše izgledao?"
Pošto ih je pomenula, i meni se učinilo da sam ih videla. Nećemo valjda
isploviti na otvoreno more po ovakvom vremenu u jedrilici . Čak ni Solarin nije
mogao biti toliko samouveren. Za svaki slučaj, odlučih da proverim.
Popeh se uz uske stepenice koje su vodile do male kapetanske kabine uz čije
zidove se protezala tapacirana klupa. Već smo se izvukli iz luke i imali smo
malu prednost pred naletima crvenog peska koji su se obrušili na Alžir. Vetar je
bio jak, mesec pun, a pri njegovoj hladnoj svetlosti prvi put sam dobro pogledala
brod koji je trebalo da nas prebaci u sigurnost.
Bio je veći no što sam mislila, sa predivnom palubom od ručno obrañene
tikovine. Svuda unaokolo protezala se uglačana mesingana ograda, a mala
kapetanska kabina u kojoj sam stajala bila je pretrpana najmodernijom
nautičkom opremom. Ne jedan već dva velika jarbola uzdizala su se prema sve
mračnijem nebu. Solarin je, držeći jednom rukom kormilo, drugom izvlačio
urolano platno kroz rupu na podu.
"Jedrilica?" upitah, posmatrjaući ga kako radi.
"Keč", promrmlja on, i dalje izvlačeći tkaninu. "To je najbolje što sam uspeo
da ukradem za tako kratko vreme, ali svejedno je to dobar brod - trideset sedam
stopa i jar." Šta god da to značilo.
"Divno. Ukradeni jedrenjak", primetih. "Ni ja ni Lili nemamo pojma o
jedrenju. Nadam se da ti imaš."
"Svakako da imam", šmrknu on. "Odrastao sam na Crnom moru."
"Pa šta? Ja stanujem na Menhetnu - ostrvu okruženom čamcima. To ne znači
da znam kako se njima upravlja po oluji."
"Možda bismo i uspeli da pobedimo ovu oluju ako prestaneš da se žališ i
pomogneš mi da podignem ova jedra. Reći ću ti šta treba da radiš - mogu sam s
njima da iziñem na kraj jednom kada budu postavljena. Ako brzo isplovimo,
mogli bismo već da proñemo i Minorku pre no što ovo udari."
I tako se latih posla, sledeći njegova uputstva. Konopci, takozvane škote i
podizači jedara upredeni od konoplje, sekli su mi prste dok sam ih vukla. Jedra -
jardi jedara od ručno sašivenog egipatskog pamuka - zvali su se "flok" ili
"krmeno jedro". Pričvrstili smo dva za prednji jarbol i jedan za "krmeni", kako
ga je Solarin zvao. Vukla sam svom snagom dok mi je on dovikivao uputstva - a
zatim sam privezala neke konopce za metalne alke pričvršćene za palubu,
nadajući se da nisam pogrešila. Kada smo podigli sva tri jedra, brod je odjednom
postao neverovatno lep i zapanjujuće brzo je jurnuo napred.
"Bila si dobra", reče Solarin, kada mu se pridružih u kapetanskoj kabini.
"Ovo je dobar brod..." Zaćutao je i zagledao se u mene. "Zašto ne poñeš dole da
se malo odmoriš? Vidi se da ti je potrebno. Igra još nije gotova."
To je bilo tačno. Ni sama ne znam od kada nisam spavala, ako ne računam
ono malo sna što sam uhvatila u avionu iz Orana pre dvanaest časova, mada mi
se činilo da su od tada prošli dani. Takoñe se nisam ni okupala, već se samo
smočila u moru.
Ali pre no što me svladaju umor i glad, morala sam da saznam neke stvari.
"Rekao si da idemo za Marselj", počeh. "Zar nas Šarif neće prvo tamo
potražiti sa onim svojim delijama, kada shvati da više nismo u Alžiru?"
"Doplovićemo blizu La Kamarga", reče Solarin, gurnuvši me na sedište, a u
narednom trenutku preko naših glava prelete ogromni talas. "Kamelov privatni
avion nas čeka na obližnjem potezu tla. Ali neće čekati večno - teško mu je bilo
da i ovo sredi - zato je važno da imamo dobar vetar."
"Zašto mi ne kažeš šta se, u stvari, dešava?" upitah. "Zašto nikada nisi
pomenuo da ti je Mini baka i da poznaješ Kamela? Kao prvo, kako si se našao u
igri? Mislile smo da te je Mordekaj vrbovao."
"I jeste", odvrati mi on, ne odvraćajući pogled od sve tamnijeg mora. "Pre no
što sam došao u Njujork, baku sam sreo samo jedanput, još kao dete. U to vreme
nisam imao više od šest godina, ali to nikada neću zaboraviti..." Zastao je i za
trenutak je izgledalo da se izgubio u sećanjima. Nisam želela da mu prekinem
tok misli, već sam sačekala da sam nastavi.
"Dedu nikada nisam upoznao", reče on lagano. "Umro je pre no što sam se
rodio. Kasnije se udala za Renselasa - a po njegovoj smrti za Kamelovog oca.
Kamela sam prvi put sreo po svom dolasku u Alžir. Mordekaj je došao u Rusiju
da me uvede u Igru. Ne znam kako ga je Mini upoznala, ali on je sigurno
najnemilosrdniji igrač od Aljehina, premda mnogo šarmantniji. Od njega sam
naučio dosta o tehnici i to za ono kratko vreme koje smo proveli igrajući."
"Ali on nije došao u Rusiju da sa tobom igra šah", upadoh mu u reč.
"I nije", nasmeja se Solarin. "Došao je da potraži tablu i mislio je da bih mu
ja mogao pomoći da je se dokopa."
"I jesi li?"
"Ne", odvrati Solarin, uperivši u mene svoje zelene oči čije dubine nisam
mogla da dokučim. "Pomogao sam im da doñu do tebe. Zar to nije bilo
dovoljno?"
Želela sam da mu postavim još nekoliko pitanja, ali od njegovog pogleda bilo
mi je neprijatno - ne znam zašto. Vetar je postao još jači i donosio je sa sobom
bockavi pesak. Odjednom sam osetila veliki umor. Počela sam da se dižem, ali
me Solarin ponovo gurnu nazad.
"Pazi na debljenjak", opomenu me on. "Ponovo menjamo pravac." Okrenuvši
jedro na drugu stranu, dade mi znak da siñem dole. "Pozvaću te ako mi budeš
potrebna", reče.
Kada sam sišla niz strme stepenice, zatekla sam Lili na donjem ležaju kako
hrani Karioku keksima umočenim u vodu. Pored nje na krevetu nalazila se
otvorena posuda sa maslacem od kikirikija koju je negde uspela da pronañe, kao
i nekoliko pakovanja keksa i tosta. Primetila sam da Lili više nije onako debela,
već da izgleda prilično vitko, da joj je nos, izgoreo na suncu, počeo da tamni,
kao i da joj prljava mikroskopska haljina prianja uz obline, a ne više uz salo.
"Pojedi nešto", reče ona. "Od ovog ljuljana sve mi je više muka - nisam
mogla da uzmem ni zalogaj."
Ovde u kabini mnogo se jače osećalo udaranje talasa o čamac. Lakomo
progutah nešto keksa debelo premazanog maslacem od kikirikija, zalih ih
ostacima konjaka i uspuzah se na gornji ležaj.
"Trebalo bi malo da odspavamo", rekoh joj. "Čeka nas duga noć - a sutra još
duži dan."
"Već je sutra", primeti Lili, ustavši da pogleda na sat. Zatim je ugasila lampu.
Čula sam kako škripe federi na donjem ležaju dok su se ona i Karioka nameštali
za spavanje. To je poslednji zvuk koga se sećam pre no što sam odlutala u
zemlju snova.
Ne bih umela da kažem kada sam čula prvi udar. Sanjala sam da se nalazim
na dnu mora, da puzim kroz meki pesak dok se voda svuda oko mene talasa. U
mom su snu figure Monglanske garniture oživele i pokušavale da iziñu iz moje
torbe. Upirala sam se da ih vratim unutra i krenem prema obali, ali stopala su mi
stalno tonula iznova u glib. Morala sam da udahnem vazduh. Upravo sam
pokušavala da se dočepam površine kada je naišao veliki talas i ponovo me
gurnuo na dno.
Otvorila sam oči, ali u prvi mah nisam znala gde sam. Pogledala sam kroz
okrugli prozor koji je bio pod vodom. A onda se brodić nagnuo na drugu stranu i
ja sam izletela iz kreveta, udarivši o elemente brodske kuhinje na suprotnoj
strani. Ustala sam s poda sva mokra. Voda u kabini dopirala mi je do kolena i
pljuskala je svuda unaokolo. Talasi su povremeno dopirali do Lilinog donjeg
ležaja; ona je i dalje spavala, a Karioka se popeo na nju kako ne bi pokvasio
sićušne šape. Nešto nije bilo u redu.
"Probudi se!" povikah, a moj glas nadjačaše udari vode i škripa spona.
Pokušavala sam da održim ravnotežu, dok sam je gurala prema visećoj mreži.
Gde su se nalazile pumpe? Zar ne bi trebalo same da se uključe kada se nakupi
toliko vode?
"Oh, Bože", zastenja Lili, pokušavši da se uspravi. "Povraća mi se."
"Ne sada!" Nekako je odvukoh do mreže. Pridržavajući jednom rukom nju,
drugom sam izvukla pojaseve za spasavanje. Ubacila sam je u mrežu koja se
ljuljala, zatim sam dohvatila Karioku i ubacila ga takoñe u mrežu upravo u
trenutku kada je Lilin stomak počeo da se ozbiljno buni. Dohvatila sam
plastičnu kesu što je plivala u blizini i prinela je Lilinom licu. Povratila je sve
kekse, a zatim podigla pogled prema meni kolutajući očima.
"Gde je Solarin?" upita ona, nadglasavši zavijanje vetra i vode.
"Ne znam", rekoh, dobacivši joj jedan pojas za spasavanje, dok sam drugi
sama navukla, probijajući se kroz sve dublju vodu. "Navuci to - idem gore da
vidim gde je."
Voda se u naletima slivala niz stepenice. Vrata iznad mene udarala su o zid.
Zgrabila sam ih, povukla za sobom i jedva zatvorila pod jakim naletom vode.
Zatim sam se osvrnula unaokolo - i zažalila što sam to učinila.
Brod je bio jako nagnut na desnu stranu, klizio je dijagonalno unazad niz
jedan veliki talas. Voda se prelivala preko palube i punila kapetansku kabinu.
Debljenjak se oslobodio i visio je, ljuljajući se preko boka. Jedno od prednjih
jedara, mokro i teško, otkačilo se i jednim delom se vuklo kroz vodu. Na nekih
šest stopa od mene Solarin je ležao s nogama u kapetanskoj kabini a gornjim
delom tela na palubi; kada je naišao novi snažni talas i poklopio ga, on kao da je
zamlatarao rukama po daskama. Voda ga je zatim podigla i povukla za sobom!
Zgrabila sam kormilo i skočila da ga zadržim, uhvativši ga za boso stopalo i
nogavicu od pantalona dok je voda neumoljivo povlačila njegovo beživotno
telo... ali voda se nije predavala. U narednom trenutku mi se otrgao. Poleteo je
preko uskog dela palube i udario o ogradu, a zatim je talas počeo da ga diže i
nosi prema ivici ograde!
Bacila sam se naglavačke preko klizave palube, koristeći se svime što sam
imala - palčevima, šakama - hvatala sam se za alke na palubi, pokušavajući da
puzeći dospem preko nagnute palube do mesta gde se on nalazio. Uleteli smo u
središte talasa, a sa druge strane te vododerine obrušavao se novi vodeni zid
visine jedne četvorospratnice.
Naletela sam na Solarina, zgrabila ga za košulju i počela da ga vučem uz
nagnutu palubu, boreći se s vodom i ulažući u to svu svoju snagu. Sam Bog zna
kako sam ga dovukla do kapetanske kabine i ubacila ga naglavačke unutra.
Zatim sam mu izvukla glavu iz vode, gurnula ga na klupu i opalila mu nekoliko
dobrih šamara. Rana na glavi mu je krvarila, krv mu se slivala preko uveta. Stala
sam da vičem, nadjačavajuć vetar i vodu dok je brodić sve brže i brže klizio niz
zid talasa.
On konačno otvori oči i mutnim pogledom se zagleda u mene, a zatim ih
ponovo čvrsto zatvori kako bi se zaštitio od pene.
"Vrtimo se!" povikah. "Šta ćemo sad?"
Solarin se uspravi na klupi, uhvativši se za zid kapetanske kabine, i hitro
preñe pogledom unaokolo.
"Smesta spusti jedra..." Zatim me ščepa za šake i spusti ih na kormilo.
"Okreći nadesmo!" povika on, dok se mučio da ustane.
"Nadesno?" ponovih sva u panici.
"Na ovu stranu!" razdra se on i sruči se nazad na klupu pored mene; rana na
glavi mu je strašno krvarila. Ja sam grčevito stezala kormilo, a voda nas je prala
sa svih strana.
Vrtela sam kormilo što sam snažnije mogla, a brodić se i dalje obrušavao.
Okretala sam ga i okretala dok se nismo nagnuli sasvim na bok. Bila sam
ubeñena da ćemo se prevrnuti - sama nas je sila teže vukla nadole dok se vodeni
zid nadnosio nad nama, zatamnjujući blatnjavo smeñu svetlost jutarnjeg neba.
"Podigači!" zaurla Solarin, zgrabivši me. Trenutak sam ga posmatrala, a
zatim sam ga gurnula prema kormilu koje je zgrabio svom svojom snagom.
U ustima sam već osećala ukus straha. Solarin je i dalje usmeravao brodić
prema osnovi talasa koji se približavao; zatim je zgrabio sekiru i tutnuo mi je u
šake. Ispuzah iz kapetanske kabine i uputih se pravo prema prednjem jarbolu.
Talas iznad nas postajao je sve viši, dok pena na vrhu nije počela da se uvija
prema unutra. Ništa nisam videla jer je voda, tako reći, progutala brod. Tutnjava
hiljada tona vode bila je zaglušujuća. Prestavši da mislim na bilo šta, napola sam
se klizala, a napola puzala prema jarbolu.
Grčevito sam se uhvatila za njega. Udarala sam po podupiraču dok se uže
nije otkačilo i spiralno poletelo poput raspetljanog klupka zvečarki. Konopac se
oslobodio, a ja sam se ispružila po palubi upravo u trenutku kada se na nas
obrušio novi snažni nalet vode poput brzog voza. Svuda unaokolo bila su
razbacana jedra, a do mojih ušiju dopro je i zastrašujući zvuk pucanja drveta.
Vodeni zid sručio se na nas. Lice mi zasuše kamenčići i pesak; niz grlo mi se
slivala voda dok sam se borila da ne zakašljem i pokušavala da doñem do
vazduha. Snaga vode me je otrgla od jarbola i odbacila unazad tako da više
nisam znala šta je gore, a šta dole. U šta god da sam udarila, pokušala sam da se
zadržim, upirući se iz sve snage, dok je voda bez prestanka nadolazila.
Prednji deo brodića propeo se u vazduh, a zatim opet zaronio. Prljava, siva
pena zasipala je brod dok smo se pomamno ljuljali na talasima - ali još smo bili
na površini. Cela paluba bila je prekrivena jedrima; neka su se čak vukla i po
moru, a neka mi svojom težinom pritiskala noge dok sam pokušavala da se
izvučem. Krenula sam zatim prema stražnjem jedru, zgrabivši sekiru zatrpanu
gomilom jedara na neke tri stope od mene. Ta su jedra mogla isto tako pasti i
meni na glavu, pomislih dok sam trčala okolo, držeći se za ogradu.
Solarin je u kapetanskoj kabini sklanjao jedra i čvrsto držao kormilo. Krv mu
je ulepila vlažnu, plavu kosu poput kakvog grimiznog bedža sa koga je kapala
na kragnu.
"Spusti to jedro!" urlao je za mnom. "Upotrebi šta god nañeš - samo ga spusti
pre no što nas ponovo zakači." Snažno je povlačio prednja jedra, stojeći u
kapetanskoj kabini. Ležala su razvučena posvuda poput kože kakve utopljene
životinje.
Odvojila sam pomoću sekire stražnji podupirač od kuke, ali vetar je bio tako
snažan da sam se dobrano namučila pre no što sam uspela da spustim jedro.
Kada mi je to konačno pošlo za rukom i kada sam ga koliko sam mogla svezala,
potračala sam pogrbljena preko palube, šljapkajući bosim nogama po vodi i
zabijajući prste poput klinova u zidove palube. Bila sam mokra do gole kože, ali
sam uspela da izvučem prednji flok, potežući svom snagom dok je on lupkao po
moru; zatim sam ga izvukla iz vode koja se slivala sa palube. Solarin je uvlačio
glavni debljenjak, koji je lepetao unaokolo poput slomljene ruke.
Uskočila sam u kapetansku kabinu u kojoj se Solarin rvao sa kormilom.
Brodić je i dalje poskakivao unaokolo poput orahove ljuske po tamnoj,
blatnjavoj pustoši. Iako je more i dalje bilo nemirno i divlje, zasipalo nas penom
i bacalo tamo-amo, nije više bilo talasa poput onog koji nas je malopre poklopio.
Sve mi je to ličilo na pojavu nekog čudnog duha koji se oslobodio iz boce na
dnu mora, izvesno kraće vreme besneo, a potom nestao. Bar sam se nadala da je
tako.
Bila sam iscrpljena - i prosto nisam verovala da sam još živa. Sedela sam,
tresući se od hladnoće i straha i posmatrajući Solarinov profil dok je on motrio
na talase. Bio je napet kao da sedi za šahovskom tablom, kao da je i to bilo
pitanje života ili smrti. "Ja sam majstor u ovoj igri", setila sam se da je jednom
kazao. "Ko pobeñuje?" upitala sam ga, a on je odgovorio: "Ja, ja uvek
pobeñujem."
Solarin se ćutke borio s kormilom, a meni se činilo da prolaze sati dok sam
samo sedela sva ukočena i smrznuta, ne misleći ni na šta. Vetar je slabio, ali
talasi su i dalje bili visoki zbog čega smo plovili kao de se krećemo po
cirkuskom toboganu. Viñala sam već te oluje koje su na Sredozemlju dolazile i
prolazile, čiji su se talasi peli stepenicama luke Sidi Fredj i do deset stopa u
visinu, da bi zatim nestale kao da su usisane u vakuum. Molila sam se da i ova
bude takva.
Kada sam primetila da se mračno nebo nad nama povlači pred blatnjavosmeñim
u daljini, konačno sam progovorila.
"Ako misliš da će izvesno vreme vladati zatišje", obratih se Solarinu, "pošla
bih dole da vidim je li Lili još živa."
"Samo čas i onda možeš poći." Okrenuo je prema meni onu stranu lica koja
mu je bila umrljana krvlju i vodom, dok mu je voda kapala sa zamršene kose,
slivajući mu se niz nos i bradu. "Prvo bih želeo da ti se zahvalim što si mi spasla
život."
"Čini mi se da si ti spasao moj", rekoh mu s osmehom, mada sam se i dalje
tresla od hladnoće i straha. "Sama ne bih znala odakle da krenem..."
Solarin me je netremice gledao, i dalje držeći kormilo. Pre no što sam uspela
bilo šta da preduzmem, nagnuo se prema meni - usne su mu bile tople, a sa
mokre kose voda stade da mu se cedi na moje lice kada novi nalet pene prelete
preko pregiba, ponovo nas skvasivši svojim bockavim prstima koji su udarali
poput biča. Solarin se oslonio o kormilo i privukao me k sebi; toplim prstima
dodirivao me je tamo gde mi se mokra košulja pripila uz kožu. Kada me je
ponovo poljubio, ovog puta duže, kao da me je pogodila struja. Talasi su se
valjali. To je, nema sumnje, bio razlog što sam u dubini stomaka osetila nešto
čudno. Nisam mogla ni da se pokrenem dok me je sve dublje i dublje prožimala
toplota koju je prenosio na mene. Konačno se odvojio od mene i zagledao mi se
u oči s osmehom na usnama.
"Ako ovako nastavim, sigurno ćemo se udaviti", reče on. Usne su mu i dalje
bile na svega nekoliko inča od mojih. Nevoljno je ponovo dohvatio kormilo.
Namrštenih veña, opet se usredsredio na more. "Biće bolje da siñeš", reče on
lagano, kao da o nečemu razmišlja. Više me nije pogledao.
"Pokušaću da nañem nešto da ti previjem glavu", rekoh mu, besna na samu
sebe što mi je glas bio tako slab. More je i dalje besnelo, a tamni zidovi vode
kretali su se svuda oko nas. Ali to nije moglo da objasni osećanja koja su me
prožimala dok sam posmatrala njegovu mokru kosu koja se cedila i mesta na
kojima mu je mokra, pocepana košulja prianjala uz vitko, mišićavo telo.
Nikako nisam mogla da se povratim dok sam se spuštala niz stepenice.
Pomislih, Solarin me je, nema sumnje, zagrlio iz zahvalnosti - i to je bilo sve.
Zašto mi je onda stomak razdiralo to čudno osećanje? Zašto sam još pred sobom
videla njegove prozračne, zelene oči, tako prodorne u trenutku pre no što me je
poljubio?
Probijala sam se kroz kabinu pri nejasnoj svetlosti što je dopirala kroz
okrugli prozor. Mreža se otkačila sa zida. Lili je sedela u uglu, držeći ukaljanog
Karioku u krilu. On joj se nožicama oslonio o grudi i pokušavao da je lizne po
licu. Živnuo je kada me je čuo kako se probijam kroz slanu vodu nesigurnim
korakom, udarajući čas u kuhinjske elemente čas o krevete. U prolazu sam
vadila predmete iz vode i ubacivala ih u sudoperu.
"Kako si?" upitah Lili. Cela kabina smrdela je na povraćanje. Nisam imala
naročitu želju da zagledam vodu kroz koju sam gazila.
"Umrećemo", mrmljala je ona. "Blagi Bože, posle svega što smo preživele,
ipak ćemo umreti. I to sve zbog tih prokletih figura."
"Gde su?" upitah upaničeno, pomislivši da je moj san možda predstavljao
opomenu.
"Ovde su u torbi", reče ona, izvukavši vreću iz vode u kojoj je sedela. "Kada
se brodić onako strašno strmoglavio, poletele su preko prostorije i udarile me - a
mreža se otkačila. Sva sam u modricama..." Lice joj je bilo svo umrljano od suza
i prljave vode.
"Skloniću ih", rekoh joj. Zgrabivši vreću, gurnuh je u ormanić ispod
sudopere i zatvorih vrata. "Mislim da ćemo uspeti da se izvučemo. Oluja se
smiruje. Ali Solarin je zadobio gadan udarac po glavi. Moram naći nešto čime
bih mu očistila posekotinu."
"Videla sam u kupatilu neke lekarije", obavesti me ona slabim glasom,
pokušavši da ustane. "Oh, Bože, baš mi je muka."
"Pokušaj da se vratiš u krevet", predložih joj. "Možda je gornji ležaj najsuvlje
mesto što ćeš ga naći u ovoj prostoriji. Vratiću se gore da mu pomognem."
Kada sam izišla iz malog kupatila sa natopljenom kutijom za prvu pomoć
koju sam otkrila meñu otpacima, našla sam Lili na gornjem ležaju kako leži na
boku i ječi. Karioka je pokušavao da se zavuče pod nju tražeći neko toplije
mesto. Oboje sam ih pomilovala po mokrim glavama, a zatim se s naporom
ponovo popela uz škripave stepenice, dok se brodić ljuljao i propinjao poda
mnom.
Nebo je sada već bilo svetlije - boje čokoladnog mleka - a daleko ispred nas
primetila sam nešto što je ličilo na mrlju sunčeve svetlosti na površini vode. Da
li je moguće da je ono najgore prošlo? Osetila sam olakšanje i spustila se na
klupu pored Solarina.
"Nigde ni parčeta suvog zavoja", rekoh mu, otvarajući metalnu kutiju za prvu
pomoć iz koje je curela voda. Zatim sam počela da preturam po njoj. "Ali ima
joda, a tu su i makaze..." Solarin baci pogled na kutiju, izvadi punu tubu neke
klizave masti i dodade mi je, ne podigavši pogled.
"Možeš me ovim namazati, ako hoćeš", izgovori on, usmerivši pogled
ponovo na vodu i otkopčavajući jednom rukom košulju. "Dezinfekovaće ranu i
delimično zaustaviti krvarenje. Mogla bi zatim da isečeš moju košulju u trake za
povijanje..."
Pomogla sam mu da skine vlažnu košulju sa ramena i izvuče ruku, ne
skidajući pogled sa mora. Osećala sam toplinu njegove kože na samo nekoliko
inča od sebe. Pokušala sam da ne mislim na to kada je ponovo progovorio.
"Oluja jenjava", reče on kao da razgovara sam sa sobom. "Ali čekaju nas
mnogi problemi. Debljenjak se polomio, a flok se raspao. Ne možemo stići do
Marselja. Pored toga, dosta smo skrenuli sa kursa - moraću da odredim gde se
nalazimo. Čim mi zaviješ ranu, preuzećeš kormilo, a ja ću malo pogledati karte."
Lice mu je bilo poput maske dok je zurio u more, a ja pokušavala da ne
gledam u njegovo telo, na samo nekoliko inča o moga, dok je nag do pojasa
sedeo na klupi. Šta se to dešavalo sa mnom? Razmišljala sam. Mora da sam
skrenula usled svih nedavnih užasa koji su me snašli, ali sve o čemu sam mogla
da razmišljam dok se brodić kretao preko talasa, bile su njegove tople usne i
boja njegovih očiju zagledanih u moje...
"Ako ne stignemo do Marselja", primetih, nateravši sebe da se priberem,
"avion će poleteti bez nas?"
"Da", odvrati Solarin, čudno se osmehujući i ne skidajući pogled s mora.
"Kakva grozota - možda ćemo biti primorani da se iskrcamo na nekom
udaljenom mestu. Mogu meseci proći pre nego što nañemo neki prevoz." Dok je
on govorio, ja sam klekla i stala da mu razmazujem mast po glavi. "Užas... šta bi
uradila da zaglaviš na nekom pustom ostrvu sa ludim Rusom koji može da te
zabavi samo šahom?"
"Pretpostavljam da bih naučila da ga igram", odvratih, zavijajući mu glavu.
On se odjednom trgnu.
"Zavoji mogu da pričekaju", reče on, zgrabivši me za zglavke šaka u kojima
sam držala gomilu lekarija i traka napravljenih od njegove košulje. Nagnao me
je da ustanem i dok sam tako stajala na klupi, on me rukama obujmi oko nogu,
prebaci me preko ramena poput vreće krompira i preko sedišta iziñe iz
kapetanske kabine na palubu, dok se brodić i dalje kotrljao preko talasa.
"Šta to radiš?" nasmejah se, lica priljubljenog uz njegova leña dok mi se krv
slivala u glavu.
On me pusti da skliznem uz njegovo telo i dodirnem stopalima palubu. Voda
se prelivala preko naših bosih stopala dok smo tako stajali jedno naspram
drugoga, održavajući ravnotežu.
"Pokazaću ti šta još ruski šahovski velemajstor ume", reče on, posmatrajući
me. Sivozelene oči mu se nisu smešile. Privukao me je k sebi i naše usne i tela
se sretoše. Osećala sam toplinu njegovog nagog tela kroz mokru košulju. Slana
voda kapala mi je s njegovog lica u otvorena usta dok mi je ljubio oči, lice. Šake
su mu bile zapletene u moju mokru kosu. Kroz hladnu, mokru tkaninu koja se
lepila za mene osećala sam kako me i samu obliva toplina, topeći me iznutra kao
što sunce leti topi led. Uhvatila sam ga za ramena i zarila lice u njegovu čvrstu
kožu na golim prsima. Solarin mi je nežno šaputao na uvo dok se brod propinjao
i spuštao, a mi se pomerali zajedno s njim...
"Poželeo sam te još onog dana u šahovskom klubu." Povukao mi je lice
unazad kako bi mi se zagledao u oči. "Poželeo sam da te uzmem tamo na podu -
bez obzira na sve one radnike. One noći kada sam otišao u tvoj stan da ostavim
poruku, umalo nisam ostao, nadajući se da ćeš nekim slučajem ranije stići kući i
tamo me zateći..."
"Da bi mi poželeo dobrodošlicu u Igru?" nasmeših se.
"Do ñavola i s tom Igrom", izgovori on ogorčeno, posmatrajući me tim
svojim očima nalik na dva tamno zelena bazena strasti. "Rekli su mi da ti ne
prilazim... da se ne upuštam s tobom ni u kakvu vezu. Svake noći razmišljao
sam o tome, želeo te. Blagi Bože, trebalo je to da uradim još pre nekoliko
meseci..." Počeo je da mi otkopčava košulju. Prstima je prelazio preko moje
kože i ja osetih kako nas povezuje neka užasna sila, koja iz mene izvlači sve
osim jedne misli.
On me podiže i položi na mokra i zgužvana jedra. Pena nas je prskala sa
svakim naletom talasa. Jarboli iznad nas su škripali, nebo je bilo bledožućkasto.
Solarin me je posmatrao, glave nadnete nada mnom, prelazeći usnama preko
moje kože poput vode i dodirujući mi mokro telo na mestima gde mi je uklonio
odeću. Njegovo se telo spajalo sa mojim toplinom i žestinom katalizatora.
Uhvatila sam se za njegova ramena osetivši da me njegova strast razara.
Tela su nam se kretala s takvom žestinom i primarnom snagom poput mora
koje se valjalo pod nama. Osetila sam kako propadam - propadam, a onda sam
začula Solarinovo tiho ječanje. Osetila sam kako mi zariva zube u telo, kako
njegovo telo uranja u moje.
Solarin je ležao preko mog tela na jedrima, jedne šake zapletene u moju kosu,
dok mu se sa plave glave voda cedila po mojim grudima, a zatim oticala do
pupka. Kako je to bilo čudno, pomislih dok sam spuštala šaku na njegovu glavu;
čini mi se kao da ga poznajem celog života, a sreli smo se svega tri puta - ovo je
bio četvrti. O Solarinu nisam znala ništa osim onoga što sam čula od Lili i
Hermanolda u klubu i onoga čega se Nim prisetio iz svojih časopisa o šahu.
Nisam imala pojma gde Solarin živi, kako provodi vreme, ko su mu prijatlji, da
li jede jaja za doručak, spava li u pidžami. Nikada ga nisam pitala kako je
umakao svojim čuvarima iz KGB-ea i zašto su oni uopšte bili uz njega. Niti sam
znala kako to da je roñenu baku sreo samo jednom ranije.
Odjednom mi je sinulo zašto sam naslikala njegov portret još pre no što sam
ga i upoznala. Verovatno sam ga primetila dok se motao oko mog stana na
biciklu, a da to nisam svesno upamtila. Ali čak ni to nije bilo važno.
Bilo je stvari koje odista nisam morala da znam - natprirodne odnose i
dogañaje koji predstavljaju stožere u životima većine drugih ljudi. Ali ne i u
mom. Kada je Solarin bio u pitanju, uspela sam da zavirim ispod tajne, maske
hladne spoljašnosti - i da sagledam ono što se nalazilo u samom jezgru. A tamo
sam videla strast, neutaživu žeñ za životom - strast za otkrivanjem istine koja se
nahodi iza vela. Ta mi je strast bila bliska, jer je bila slična mojoj.
To je bilo ono što je Mini videla u meni i zbog čega me je želela - zbog te
strasti, koju je ona onda usmerila ka potrazi za figurama. Zato je upozorila
unuka da me zaštiti, ali da mi ne smeta, da se ne upušta sa mnom. Kada se
Solarin okrenuo i pritisnuo usne na moj stomak, osetila sam prijatnu jezu kako
mi se penje uz kičmu. Dodirnuh mu kosu. Nije bila u pravu, pomislih. Postojao
je sastojak koji je previdela u alehmijskom napitku što ga je spravila da bi
zauvek pobedila zlo. Sastojak na koji je zaboravila bila je ljubav.
More se smirilo i sada smo se ljuljuškali na blatnjavo smeñim talasima. Posle
dužeg vremena smo se pomerili. Nebo je postalo sjajno i potpuno belo, sjalo je
bez sunca. Potražismo našu hladnu, vlažnu odeću i uvukosmo se u nju. Bez
ijedne reči Solarin dohvati nekoliko traka svoje bivše košulje i njima obrisa
svoju krv sa mog tela. Zatim me pogleda očima zelenim kao more i osmehnu se.
"Imam za tebe neke loše vesti", reče, obgrlivši me jednom rukom, a drugom
pokaza preko blagih, tamnih talasa. Tamo u daljini, svetlucajući naspram odsjaja
vode, uzdizalo se nešto što je ličilo na fatamorganu. "Zemlja", prošaputao mi je
u uvo. "Pre dva sata, ne znam šta bih dao za takav prizor. Ali sada, radije bih se
pretvarao da taj prizor nije stvaran..."
Ostrvo se zvalo Formentera i nalazilo se na južnom zavoju balearskog
arhipelaga, nedaleko od istočne obale Španije. To je značilo, brzo sam
sračunala, da nas je oluja odvukla 150 milja na istok od našeg prvobitnog kursa,
tako da smo sada bili podjednako udaljeni od Gibraltara i Marselja. Bilo je
gotovo nemoguće stići u predviñeno vreme na avion koji će nas čekati na tom
potezu tla blizu Kamarga, čak i pod uslovom da smo imali ispravan brodić. Ali
sa polomljenim debljenjakom, pocepanim jedrima i opštim haosom na palubi -
morali smo pristati da utvrdimo štetu i izvršimo brojne popravke. Kada nas je
Solarin dovezao pomoću pouzdanog malog motora do usamljenog zaliva na
južnom delu ostrva, sišla sam dole da pozovem Lili kako bismo zajedno
napravili alternativni plan.
"Nikada nisam ni sanjala da ću osetiti olakšanje što sam provela noć ljuljajući
se u sanduku punom vode", zabezeknuto primeti Lili kada vide na šta liči
paluba. "Ovde kao da je voñen rat. Hvala Bogu što mi je bilo muka i što nisam
prisustvovala ovoj katastrofi." Iako je još u licu izgledala dosta izbečeno, činilo
se da joj se vratila preñašnja snaga. Stala je da korača po palubi prekrivenoj
otpacima i natopljenim platnom, udišući svež vazduh.
"Imamo problem", rekoh joj čim sve troje sedosmo da porazgovaramo. "Ne
možemo stići na avion. Moramo smisliti kako da se dokopamo Menhetna, a da
pri tom nigde ne moramo da proñemo s ovim figurama kroz carinu, to jest da
zaobiñemo pasošku kontrolu."
"Mi sovjetski grañani", stade da joj objašnjava Solarin jer ga je začuñeno
pogledala, "nemamo baš 'carte blanche' da putujemo gde nam je volja. Pored
toga, Šarif će paziti na sve aerodrome uključujući, ubeñen sam, i one na Ibici i
Majorki. Pošto sam obećao Mini da ću vas obe žive i zdrave vratiti - zajedno sa
figurama - izložiću vam svoj plan."
"Samo napred - trenutno sam za, bilo šta da predložiš", reče Lili, razmršujući
Kariokino mokru i slepljenu dlaku dok se on otimao da joj pobegne iz krila.
"Formentera je malo ribarsko ostrvo. Meštani su navikli da ovamo svraćaju
preko dana povremeni posetioci sa Ibice. Ova draga je dosta zaklonjena - niko
nas neće primetiti. Predlažem da odemo do lokalnog mesta, kupimo novu odeću
i zalihe i raspitamo se da li bismo mogli da nabavimo novo jedro i alat. To će
verovatno dosta da košta, ali za otprilike nedelju dana moći ćemo ponovo da
zaplovimo i jednostavno ćemo otići tiho kao što smo i došli.
"Zvuči sjajno", složi se Lili. "Još imam dosta vlažnog novca. Nova odeća bi
mi svakako dobro došla, kao i nekoliko dana odmora od ove histerije. A kada svi
budemo ponovo u top-formi, gde predlažeš da krenemo?"
"U Njujork", odvrati Solarin, "preko Bahamskih ostrva, a zatim preko
okeana."
"Šta?!!" povikasmo Lili i ja u glas.
"Do Njujorka mora da ima četiri hiljade milja", dodadoh užasnuta, "i ti misliš
da ih preñemo brodom koji je jedva preživeo tri stotine po oluji."
"U stvari, čeka nas gotovo pet hiljada putem koji imam na umu", primeti
Solarin uz osmeh. "Ako je Kolumbo uspeo, zašto ne bismo i mi? Ovo je možda
najgore doba godine za plovidbu po Sredozemlju, ali je zato najpogodnije za
prelazak preko Atlantika. Uz pristojan povetarac, stići ćemo za manje od mesec
dana - a vas dve ćete za to vreme postati odlični mornari."
Lili i ja smo bile suviše iscrpljene, prljave i gladne da bismo se upustile u
prepirku. Pored toga, moje sećanje na oluju izbledelo je pred onim što se
dogodilo izmeñu Solarina i mene neposredno posle nje. Ideja da čitav mesec
provedemo na sličan način nije mi se više činila baš toliko neprihvatljiva. Tako
smo nas dve krenule u potragu za gradom na tom sićušnom ostrvu, a Solarin je
ostao da počisti palubu.
Dani provedeni u napornom radu po divnom, zlatastom vremenu učinili su da
se malo opustimo. Kuće na Formenteri bile su belo okrečene, a ulice pune
peska; unaokolo su se nalazili maslinjaci i tihi izvori, starice su bile odevene u
crno, a ribari u košulje na pruge. Sve to, sa pozadinom od beskrajnog azurnog
mora, predstavljalo je melem za oči i dušu. Jeli smo svežu morsku ribu, zrelo
voće sa drveća, pili jako mediteransko vino, udisali okrepljujući slani vazduh i
već posle tri dana na nama su počele da se primećuju promene. Koža nam je
postala zategnuta - pa je čak i Lili počela da dobija normalne obline i mišiće jer
je ravnopravno s nama učestvovala u sreñivanju broda.
Lili je svake večeri igrala šah sa Solarinom. Iako joj nikada nije dopuštao da
ga pobedi, posle svake igre joj je objašnjavao gde je pogrešila i to krajnje
podrobno. Posle izvesnog vremena, ne samo da je počela te poraze dobro da
podnosi, već i da postavlja Solarinu pitanja kada bi je zbunio nekim potezom.
Ponovo ju je šah potpuno zaokupio, tako da uopšte nije primetila da sam - još od
prve večeri na ostrvu - izabrala da spavam na palubi sa Solarinom, a ne u kabini
u kojoj se ona smestila.
"Stvarno ima ono nešto", rekao mi je jedne noći Solarin, dok smo sami sedeli
na palubi, zagledani u more ćutljivih zvezda. "Sve što je njen deda imao - pa i
više od toga. Biće odličan šahista, ako uspe da zaboravi da je žena."
"Kave veze ima s tim činjenica da je žena?" upitah.
Solarin se nasmeši i povuče me za kosu. "Devojčice se razlikuju od dečaka",
reče on. "Hoćeš da ti dokažem?"
Nasmejala sam se i zagledala u njega pri bledoj mesečini. "Bio si sasvim
jasan", odvratih.
"Različito razmišljamo", dodade on, skliznuvši na palubu kako bi mi spustio
glavu u krilo. Podigao je pogled prema meni i ja shvatih da to ozbiljno misli.
"Na primer, da bi otkrila formulu koja se krije u Monglanskoj garnituri, ti bi
verovatno tom zadatku prišla na sasvim drugačiji način od mene."
"Dobro", odvratih smejući se. "Kako bi ti prišao tom zadatku?"
"Pokušao bih da napravim spisak svega što znam", reče, posegnuvši za
mojim brendijem. "Zatim bih pokušao da kombinovanjem raspoloživih
pojedinosti doñem do rešenja. Priznajem, meñutim, da sam u maloj prednosti
nad tobom. Na primer, ja sam možda jedina osoba koja je u proteklih hiljadu
godina videla tkaninu, figure i takoñe bacila pogled na tablu." On podiže pogled
kada oseti da sam se iznenañeno pomerila.
"Kada je tabla pronañena, u Rusili su se ubrzo našli oni koji su na sebe
preuzeli zadatak da pronašu i ostale figure. Razume se, svi su oni pripadali timu
beloga. Verujem da je Brodski - KGB-eovac koji me je dopratio u Njujork -
jedan od njih. Stao sam da se ulagujem visokim vladinim funkcionerima,
stavljajući im do znanja, a sledeći Mordekajeva uputstva, da znam gde se nalaze
figure i da ih mogu dobaviti."
Lagano se vratio na svoju prvobitnu misao. Zagledavši se u mene pri
srebrnastoj svetlosti, on reče: "Video sam toliko simbola u toj garnituri, što me
navodi na pomisao da možda postoji više formula. Konačno - kao što si već
pogodila - ti simboli ne predstavljaju samo planete i znake zodijaka, već i
elemente iz periodnog sistema. Meni se čini da bi nam bila potrebna drugačija
formula ako bismo želeli svaki elemenat da pretvorimo u neki drugi. Ali otkud
znamo koje simbole treba kombinovati i kojim redom? Otkud znamo da je bilo
koja od tih formula ispravna?"
"Pomoću tvoje teorije to nikada ne bismo saznali", odvratih, otpivši gutljaj
brendija dok je mozak počinjao da mi radi. "U njoj ima suviše nasumičnih
varijabila - suviše permutacija. Možda ne znam mnogo o alhemiji, ali formule su
mi veoma bliske. Sve što smo do sada saznali ukazuje na to da postoji samo
jedna formula. Ali možda ne onakva kakvu mi tražimo..."
"Kako to misliš?" upita Solarin, pogledavši me.
Od našeg prispeća na ovo ostrvo, niko od nas nije pomenuo figure u vreći
sklonjenoj u ormanić pod sudoperom. Kao po nekom neizgovorenom sporazumu
- nijedno od nas nije želelo da naruši ovu kratku idilu pominjući potragu koja
nam je u toj meri ugrozila živote. Ali pošto me je Solarin već bocnuo,
pomenuvši formulu, ponovo sam počela da razmišljam o nečemu što mi se,
poput zubobolje, motalo po glavi svih ovih nedelja i meseci.
"Hoću da kažem kako mislim da postoji samo jedna formula, sa krajnje
jednostavnim rešenjem. Kakvog bi imalo smisla obaviti je takvim velom tajne
da je niko ne može odgonetnuti? To ti je kao sa piramidama - hiljadama godina
ljudi nagvaždaju o tome kako su se Egipćani namučili dok nisu dovukli sve te
granitne i krečnjačke blokove teške i po dve hiljade tona koristeći svoja
primitivna oruña. A piramide su ipak tu gde jesu. Ali šta ako oni te blokove nisu
dovlačili na taj način? Egipćani su bili alhemičari, zar ne? Onda su verovatno
znali da se to kamenje može rastopiti u kiselinu, kiselina sipati u kablić, i onda
na licu mesta ponovo od nje sklepati kamenje kao što se pravi cement."
"Nastavi", reče Solarin, posmatrajući me na mesečini s čudnim osmehom na
licu. Iako sam ga gledala odozgo, pomislila sam kako je zgodan.
"Figure Monglanske garniture sijaju u mraku", primetih, grabeći napred.
"Znaš li šta se dobija raspadanjem žive? Dva radioaktivna izotopa - jedan
nestaje u toku nekoliko časova ili dana i pretvara se u talijum, a drugi u
radioaktivno zlato."
Solarin se prevrnu na stomak, osloni na lakat i pomno se zagleda u mene.
"Ako mi dopustiš da na trenutak izigravam ñavoljeg advokata", reče, "istakao
bih da ti u svojim razmišljanjima ideš od posledice ka uzroku. Kažeš, ako
postoje figure koje su transmutovane, onda mora postojati formula pomoću koje
je to učinjeno. Čak i da je tako - zašto bi to bila ova formula? I zašto misliš da
postoji samo jedna, a ne njih pedeset ili sto?"
"Zato što su u nauci, kao i u prirodi, najčešća ona rešenja koja su
najednostavnija - ona koja su očigledna - ta su i najbolja", odvratih. "Mini je
mislila da postoji samo jedna formula. Rekla je da se sastoji iz tri dela: table,
figura i tkanine." Sledila sam se, jer mi je nešto palo na pamet. "Kao lilihip,
makaze, hartija", rekoh. Kada me Solarin zbunjeno pogleda, dodadoh: "To je
dečja igra."
"I ti me podsećaš na dete." Nasmejao se i ponovo otpio malo mog brendija.
"A deca su u srcu bili i svi veliki naučnici. Nastavi."
"Figure prekrivaju tablu - tkanina prekriva figure", počeh da razrañujem ovu
misao. "Znači, prvi deo formule mogao bi da opisuje šta, drugi da kazuje kako, a
treći... da objašnjava kada."
"Hoćeš da kažeš da simboli na tabli opisuju koje su sirovine - elementi -
upotrebljeni", poče Solarin, trljajući povijenu posekotinu na glavi, "figure
govore u kojim odnosima ih treba kombinovati, a tkanina govori kojim redom?"
"Otprilike", rekoh, trepereći od uzbuñenja. "Kao što si kazao, ti simboli
opisuju elemente iz periodnog sistema. Ali prevideli smo prvu stvar koju smo
primetili. Oni takoñe predstavljaju planete i znake zodijaka! Treći deo nam
kazuje kada tačno - u koje vreme, kog meseca ili godine - treba obaviti pojedine
delove tog procesa!" Ali čim sam to izgovorila, znala sam da to nema veze.
"Zašto bi bio važan dan ili mesec kada počneš ili završiš neki eksperiment?"
Solarin je trenutak ćutao, a zatim je lagano izgovorio, onim svojim suviše
naglašenim, formalnim engleskim kojim se koristio kada je bio veoma napet.
"Znala bi da je to i te kako važno", reče mi on, "da razumeš šta je Pitagora
podrazumevao pod frazom 'muzika sfera'. Mislim da si na dobrom putu.
Hajdemo po figure."
Lili i Karioka su hrkali svako na svom ležaju kada sam sišla dole. Solarin je
ostao da upali lampu na palubi i postavi portabl šahovsku garnituru koju su Lili i
on koristili svake večeri.
"Šta se dešava?" upita Lili, dok sam preturala po mraku tražeći vreću koju
sam ostavila pod sudoperom.
"Rešavamo zagonetku", rekoh veselo. "Hoćeš da se pridružiš?"
"Svakako",odvrati ona. Čula sam dušek kako škripi dok je silazila sa ležaja.
"Baš sam se pitala kada ćete me vas dvoje pozvati na svoje noćne dogovore. Šta
se zapravo dogaña izmeñu vas dvoje, ili možda to ne bi trebalo da pitam?" Bilo
mi je drago što je u kabini vladao mrak - osetila sam da sam pocrvenela.
"Zaboravi", nastavi Lili. "Taj je ñavo veoma zgodan, ali nije moj tip. Jednog od
ovih dana srediću ga u šahu."
Popesmo se uz stepenice; Lili je preko spavaćice navukla džemper i mi
posedasmo na tapaciranu klupu u kapetanskoj kabini, smestivši Solarina u
sredinu. Lili je nasula sebi piće, a ja sam iz vreće izvukla figure i tkaninu koju
sam raširila po podu, a zatim figure poreñala po njoj tako da je svetlost lampe
sve dobro obasjavala.
Pošto sam ukratko obavestila Lili o čemu smo razgovarali, zavalila sam se
unazad i pod prepustila Solarinu. Brodić se ljuljuškao, a talasi nežno udarali o
njegove bokove. Topli povetarac nas je milovao dok smo tako sedeli ispod
Vaseljene zvezda. Lili je dodirivala tkaninu i posmatrala Solarina s čudnim
izrazom na licu.
"Šta je tačno Pitagora podrazumevao pod 'muzikom sfera'?" upita ga ona.
"Smatrao je da je Vaseljena sazdana od brojeva", odvrati Solarin,
posmatrajući figure iz Monglanske garniture. "Da, baš kao što note muzičke
lestvice ponavljaju oktavu za oktavom, tako i sve stvari u prirodi obrazuju slično
ustrojstvo. On je začetnik jedne oblasti u matematici u kojoj su najveća
dostignuća napravljena, bar mi tako mislimo, tek u skorašnje vreme. Ta se oblast
naziva harmonijska analiza i predstavlja osnovu oblasti kojom se bavim,
akustičke fizike, a takoñe je ključni činilac u kvantnoj fizici."
Solarin je ustao i počeo da korača. Setih se da je jednom kazao kako mora da
se kreće da bi mogao da razmišlja.
"Osnovna ideja", nastavi on, dok ga je Lili pomno posmatrala, "jeste da se
može izmeriti svaka pojava koja se periodično ponavlja. To jest, svaki talas -
bilo zvuka, toplote ili svetlosti - čak i morska plima. Kepler je koristio ovu
teoriju u otkrivanju zakona po kojima se kreću planete. Njutn - da bi objasnio
zakon opšte gravitacije i precesije ravnodnevice. Leonard Ojler ju je koristio da
bi dokazao da svetlost ima oblik talasa i da njena boja zavisi od talasne dužine.
Ali tek je Furije, veliki matematičar iz osamnaestog veka, otkrio metod kojim se
mogu meriti svi talasni oblici - uključujući i atomske." Okrenuo se ka nama i
pogledao nas očima koje su sijale u polumraku.
"Znači, Pitagora je bio u pravu", primetih. "Vaseljena je odista sazdana od
brojeva koji se ponavljaju matematičkom preciznošću i mogu se izmeriti. Da li
smatraš da je to tajna koju krije u sebi Monglanska garnitura - harmonijska
analiza molekularne strukture? Merenje talasa da bi se analizirala struktura
elemenata?"
"Ono što se može izmeriti može se i shvatiti", odvrati lagano Solarin. "A ono
što se može shvatiti može se i izmeniti. Pitagora je izučavao stvari sa najvećim
alhemičarem toga vremena - Hermesom Trismegistusom, koga su Egipćani
smatrali otelovljenjem velikog boga Tota. Upravo on je definisao prvo načelo
alhemije: 'Kakvo gore, takvo dole'. Talasi vaseljene ponašaju se isto kao i talasi
najsićušnijeg atoma - a može se pokazati da jedni sa drugima stupaju u
meñudejstva." Zastao je i okrenuo se da pogleda u mene.
"Dve hiljade godina kasnije, Furije je pokazao kako to stupaju u
meñudejstva. Maksvel i Plank otkrili su da se sama energija može opisati
terminima tih talasnih oblika. Poslednji korak učinio je Ajnštajn koji je dokazao
da ono što je Furije predložio kao analitičko oruñe ima puni korelat u stvarnosti
- da materija i energija imaju oblik talasa koji se mogu transformisati jedni u
druge."
Nešto se kuvalo u mom umu. Zurila sam u tkaninu po kojoj su klizili Lilini
prsti, prateći zlatna tela isprepletenih zmija koje su obrazovale broj osam. Negde
duboko u mom umu stvarala se veza izmeñu te tkanine - labrysa/lavirinta koji je
Lili opisala - i onoga što je Solarin upravo ispričao o talasima. Kakvo je gore
takvo je i dole. Makrokosmos, mikrokosmos. Materija, energija. Šta je sve to
značilo?
"Osmica", izgovorila sam na glas, iako sam još bila izgubljena u mislima.
"Sve vodi nazad ka Osmici. Labrys ima oblik osmice. Isto kao i spirala koju
dobijamo precesijom ravnodnevice što nam ju je Njutn pokazao. Pa onaj
mistični obilazak opisan u našem dnevniku - onaj u kome je Ruso učestvovao u
Veneciji - imao je takoñe oblik osmice. Zatim znak za beskonačno..."
"O kakvom to dnevniku govoriš?" upita Solarin, iznenada se trgnuvši. S
nevericom se zagledah u njega. Zar je moguće da je Mini pokazala nama nešto
za šta njen unuk uopšte nije znao?
"Knjiga koju nam je dala Mini", odgovorih mu. "Dnevnik francuske opatice
koja je živela pre dve stotine godina. Prisustvovala je iskopavanju garniture u
opatiji Monglan. Nismo imale vremena da ga pročitamo do kraja. Evo ga
ovde..." Čim sam počela da ga izvlačim iz torbe, Solarin je poskočio.
"Blagi Bože", povika on, "znači na to je mislila kada mi je kazala da je
konačni ključ kod tebe. Zašto mi ga ranije nisi pomenula?" Prstima je dodirivao
meku kožu poveza knjige koju sam držala u ruci.
"Mnogo toga mi se motalo po glavi", odvratih. Otvorila sam knjigu na mestu
gde se opisivao Dugi Marš - ceremonija koja se održava u Veneciji. Sve troje se
nagnusmo nad knjigu pri svetlosti sveće i nekoliko trenutaka smo ćutke čitali.
Lili lagano razvuče usta u osmeh i okrenu se ka Solarinu, upravivši u njega
svoje krupne, sive oči.
"Ovo su šahovski potezi, je li tako?" upita ona.
On klimnu. "Svaki potez na liku osmice u ovom dijagramu", reče on,
"odgovara simbolu na istom mestu na ovoj tkanini - verovatno simbolu koji su
videli i u obredu. Ako ne grešim, on nam kazuje o kojoj je figuri reč i gde ona
po logici stvari treba da stoji na tabli. Šesnaest koraka, a svaki se sastoji od tri
zasebna obaveštenja. Verovatno ona tri koja si malopre pomenula: šta, kako i
kada..."
"Kao kod trigrama I-Činga", primetih. "Svaka skupina sadrži veliki deo
obaveštenja."
Solarin je zurio u mene. Zatim se nasmejao. "Upravo tako", reče, stegnuvši
mi rame. "Hajdemo, šahisti. Otkrili smo strukturu Igre. Hajde da sad sve to lepo
uklopimo i otkrijemo prolaz koji vodi u beskonačnost."
Celu noć probdeli smo nad tom zagonetkom. Sada mi je jasno zašto
matematičari osete kako ih prožima neki transcendentalni talas energije kada
otkriju novu formulu ili ugledaju kakvo novo ustrojstvo u nečemu u šta su
prethodno pogledali hiljadu puta. Samo je u matematici postojao smisao kretanja
kroz drugu dimenziju, onu koja ne postoji u vremenu i prostoru - osećanje da
upadate u zagonetku i propadate kroz nju i da vas ona okružuje u fizičkom
smislu.
Nisam bila neki naročiti matematičar, ali shvatala sam Pitagoru kada je kazao
da su matematika i muzika jedno. Dok su se Lili i Solarin mučili nad šahovskom
tablom, a ja pokušavala da to ustrojstvo zabeležim, prožimao me je osećaj kao
da čujem kako mi formula Monglanske garniture peva. Kao da mi je neki eliksir
potekao venama, zanoseći me svojim prelepim skladom dok smo se ukopavali u
tle pokušavajući da pronañemo ustrojstvo u figurama.
A to nije bilo nimalo lako. Kao što je Solarin nagovestio, kada imaš posla sa
formulom koja obuhvata šezdeset četiri polja, trideset dve figure i šesnaest
mesta na tkanini, broj mogućih kombinacija bio je mnogo veći od ukupnog broja
zvezda u poznatoj Vaseljeni. Na osnovu našeg crteža moglo se zaključiti da je
pojedine poteze vukao konj, a neke opet top i lovac, ali nismo mogli biti sigurni
u to. Celo ustrojstvo moralo se uklopiti u šezdeset četiri polja na tabli
Monglanske garniture.
Ovo je otežavala činjenica što nismo znali sa kog polja su pešak i konj
krenuli kada je Igra započela, iako smo znali koji pešak i konj su se pomerili na
koje polje.
Bez obzira na sve, bila sam ubeñena da postoji ključ čak i za te stvari, pa smo
krenuli napred, zadovoljivši se obaveštenjima koja smo trenutno imali. Prvi
potez uvek povlači beli - i to obično pešakom. Iako je Lili prigovarala da to nije
istorijski de rigueur, naša karta je išla tome u prilog - jer pešak je bio jedina
figura koja je na samom početku igre mogla da krene pravo napred.
Da li je kretanje na crtežu podražavalo naizmenično povlačenje belih i crnih
figura, ili je trebalo da pretpostavimo - kao u šetnji konjem - da su ti potezi
vučeni jednom jedinom figurom koja nasumice skače po tabli? Odlučili smo se
za prvu mogućnost, jer je sužavala broj alternativa. Takoñe smo odlučili, pošto
je u pitanju bila formula, a ne prava partija, da svaka figura može da napravi
samo jedan potez i da svako polje može samo jedanput biti zauzeto. Solarin je
smatrao da takvo ustrojstvo igre ne bi moglo da se iskoristi u nekoj stvarnoj
partiji, ali da je ličilo na ono sa tkanine i naše karte. Samo, što je bilo čudno, bilo
je obrnuto - to jest, kao slika u ogledalu obreda koji se održavao u Veneciji.
Kada je svanulo, dobili smo sliku koja je podsećala na Lilinu sliku labrysa. A
ako bi ostavili figure koje još nisu bile pomerene na tabli, one su obrazovale još
jednu osmicu po vertikali. Znali smo da smo na pragu rešenja:
Zamućenih očiju odvojismo poglede od naših proračuna; ispunjavalo nas je
osećanje drugarstva koje je nadilazilo naše pojedinačne takmičarske crte. Lili je
počela da se smeje i kotrlja po podu sa Kariokom koji joj je skakutao po
stomaku. Solarin je poleteo prema meni poput kakvog ludaka, podigao me i stao
da vrti u krug. Sunce je upravo izlazilo, bojeći more crvenom bojom krvi, a nebo
biserno ružičastim prelivima.
"Sada moramo samo da se dočepamo table i ostalih figura", rekoh mu,
iskriviši lice u grimasu osmeha. "Ubeñena sam da će to za nas biti mačji kašalj."
"Znamo da se još devet figura nalazi u Njujorku", istaknu on, osmehujući mi
se pogledom koji je govorio da mu je na pameti još nešto pored šaha. "Mislim
da bi trebalo da poñemo i pogledamo ih, a vi?"
"Slažem se, skiperu", javi se Lili. "Podignimo jedra i izvucimo sidro. Glasam
za polazak."
"Znači, idemo preko Bare", reče sav srećan Solarin.
"Neka nam se velika boginja Kar smiluje na sva naša nautička
preduzetništva", dodadoh.
"Podići ću sidro u to ime", reče Lili. I stvarno je to učinila.
Albionov Anñeo stajao je pored Kamena Noći i video užas sličan kometi, ili
sličniji još crvenoj planeti koja je nekada sadržala užasne lutajuće komete u
svojoj sferi...
Spektar je sjao celom svojom užasnom dužinom bojeći Hram zracima krvi; i
tada se začu snažni Glas koji zatrese Hram.
'Amerika: Proročanstvo', Vilijam Blejk
I tako putovah po zemlji i bejah hodočasnik celog svog života, usamljen i
stranac koji se osećao tuñinom. Ti si u meni razvio tvoju umetnost pod dahom
užasne oluje što tu besneše.
Paracelzus
Iskreno rečeno, zapanjila sam se kada sam čula da je Solarin unuk Mini
Renselas. Ali dok smo grabili niz Ribarske stepenice sa Lili, obavijeni tamom
nadolazeće oluje, nisam imala vremena da ga ispitujem o njegovom
geneološkom stablu. More ispod nas pritiskala je tajanstvena crvena izmaglica, a
kada sam se osvrnula i pogledala naviše, videla sam pri jezivom mesečevom
sjaju tamnocrvene prste juga koji su nosili tone podignutog peska, kako puze
nizbrdo prolazeći kroz pukotine izmeñu planina, kao da žele da nas ščepaju i
zaustave.
Stigli smo do dokova na suprotnom kraju luke gde su bili usidreni privatni
brodovi. Jedva sam nazirala njihove tamne obrise koji su se trzali na vetru,
obavijeni peskom. Lili i ja nasumce zakoračismo na palubu našeg brodića za
Solarinom, odmah se uputivši pod palubu da smestimo Karioku, sakrijemo
figure i da se oslobodimo peska koji nas je već peckao po koži i od koga su nam
pluća gorela. Na trenutak, dok sam zatvarala vrata male kabine, ugledala sam
Solarina kako odvezuje brodić, a onda sam pošla za Lili niz stepenice.
Krenuli smo; motor je proradio i stao meko da brekće. Pipala sam unaokolo,
dok moji prsti nisu naišli na nešto što je imalo oblik lampe i mirisalo na kerozin.
Upalila sam je kako bismo mogli da se snañemo u maloj, ali bogato opremljenoj
kabini. Sve je bilo obloženo tamnim drvetom i debelim tepisima, stolice
presvučene kožom, uza zid se nalazio krevet na sprat, a u uglu je bila obešena
ribarska mreža. Naspram kreveta nalazila se brodska kuhinja sa sudoperom i
peći. Ali ni u jednom ormaniću nisam pronašla ni mrvicu hrane... već samo
dobro snabdeven bar u jednom od njih. Otvorila sam konjak, dohvatila dve čaše
za vodu, sa tačkastim šarama i obema nam dobrano nasula.
"Nadam se da Solarin ume da upravlja ovom stvarčicom", primeti Lili,
pošteno otpivši.
"Ne budi smešna", rekoh joj, shvativši posle prvog ošamućujućeg gutljaja
koliko je vremena prošlo od kada ništa nisam jela. "Jedrilice nemaju motore. Zar
ne čuješ buku?"
"Ako se radi o običnom motornom čamcu", nastavi Lili, "šta će mu onda svi
ti jarboli pobodeni po sredini? Da bi lepše izgledao?"
Pošto ih je pomenula, i meni se učinilo da sam ih videla. Nećemo valjda
isploviti na otvoreno more po ovakvom vremenu u jedrilici . Čak ni Solarin nije
mogao biti toliko samouveren. Za svaki slučaj, odlučih da proverim.
Popeh se uz uske stepenice koje su vodile do male kapetanske kabine uz čije
zidove se protezala tapacirana klupa. Već smo se izvukli iz luke i imali smo
malu prednost pred naletima crvenog peska koji su se obrušili na Alžir. Vetar je
bio jak, mesec pun, a pri njegovoj hladnoj svetlosti prvi put sam dobro pogledala
brod koji je trebalo da nas prebaci u sigurnost.
Bio je veći no što sam mislila, sa predivnom palubom od ručno obrañene
tikovine. Svuda unaokolo protezala se uglačana mesingana ograda, a mala
kapetanska kabina u kojoj sam stajala bila je pretrpana najmodernijom
nautičkom opremom. Ne jedan već dva velika jarbola uzdizala su se prema sve
mračnijem nebu. Solarin je, držeći jednom rukom kormilo, drugom izvlačio
urolano platno kroz rupu na podu.
"Jedrilica?" upitah, posmatrjaući ga kako radi.
"Keč", promrmlja on, i dalje izvlačeći tkaninu. "To je najbolje što sam uspeo
da ukradem za tako kratko vreme, ali svejedno je to dobar brod - trideset sedam
stopa i jar." Šta god da to značilo.
"Divno. Ukradeni jedrenjak", primetih. "Ni ja ni Lili nemamo pojma o
jedrenju. Nadam se da ti imaš."
"Svakako da imam", šmrknu on. "Odrastao sam na Crnom moru."
"Pa šta? Ja stanujem na Menhetnu - ostrvu okruženom čamcima. To ne znači
da znam kako se njima upravlja po oluji."
"Možda bismo i uspeli da pobedimo ovu oluju ako prestaneš da se žališ i
pomogneš mi da podignem ova jedra. Reći ću ti šta treba da radiš - mogu sam s
njima da iziñem na kraj jednom kada budu postavljena. Ako brzo isplovimo,
mogli bismo već da proñemo i Minorku pre no što ovo udari."
I tako se latih posla, sledeći njegova uputstva. Konopci, takozvane škote i
podizači jedara upredeni od konoplje, sekli su mi prste dok sam ih vukla. Jedra -
jardi jedara od ručno sašivenog egipatskog pamuka - zvali su se "flok" ili
"krmeno jedro". Pričvrstili smo dva za prednji jarbol i jedan za "krmeni", kako
ga je Solarin zvao. Vukla sam svom snagom dok mi je on dovikivao uputstva - a
zatim sam privezala neke konopce za metalne alke pričvršćene za palubu,
nadajući se da nisam pogrešila. Kada smo podigli sva tri jedra, brod je odjednom
postao neverovatno lep i zapanjujuće brzo je jurnuo napred.
"Bila si dobra", reče Solarin, kada mu se pridružih u kapetanskoj kabini.
"Ovo je dobar brod..." Zaćutao je i zagledao se u mene. "Zašto ne poñeš dole da
se malo odmoriš? Vidi se da ti je potrebno. Igra još nije gotova."
To je bilo tačno. Ni sama ne znam od kada nisam spavala, ako ne računam
ono malo sna što sam uhvatila u avionu iz Orana pre dvanaest časova, mada mi
se činilo da su od tada prošli dani. Takoñe se nisam ni okupala, već se samo
smočila u moru.
Ali pre no što me svladaju umor i glad, morala sam da saznam neke stvari.
"Rekao si da idemo za Marselj", počeh. "Zar nas Šarif neće prvo tamo
potražiti sa onim svojim delijama, kada shvati da više nismo u Alžiru?"
"Doplovićemo blizu La Kamarga", reče Solarin, gurnuvši me na sedište, a u
narednom trenutku preko naših glava prelete ogromni talas. "Kamelov privatni
avion nas čeka na obližnjem potezu tla. Ali neće čekati večno - teško mu je bilo
da i ovo sredi - zato je važno da imamo dobar vetar."
"Zašto mi ne kažeš šta se, u stvari, dešava?" upitah. "Zašto nikada nisi
pomenuo da ti je Mini baka i da poznaješ Kamela? Kao prvo, kako si se našao u
igri? Mislile smo da te je Mordekaj vrbovao."
"I jeste", odvrati mi on, ne odvraćajući pogled od sve tamnijeg mora. "Pre no
što sam došao u Njujork, baku sam sreo samo jedanput, još kao dete. U to vreme
nisam imao više od šest godina, ali to nikada neću zaboraviti..." Zastao je i za
trenutak je izgledalo da se izgubio u sećanjima. Nisam želela da mu prekinem
tok misli, već sam sačekala da sam nastavi.
"Dedu nikada nisam upoznao", reče on lagano. "Umro je pre no što sam se
rodio. Kasnije se udala za Renselasa - a po njegovoj smrti za Kamelovog oca.
Kamela sam prvi put sreo po svom dolasku u Alžir. Mordekaj je došao u Rusiju
da me uvede u Igru. Ne znam kako ga je Mini upoznala, ali on je sigurno
najnemilosrdniji igrač od Aljehina, premda mnogo šarmantniji. Od njega sam
naučio dosta o tehnici i to za ono kratko vreme koje smo proveli igrajući."
"Ali on nije došao u Rusiju da sa tobom igra šah", upadoh mu u reč.
"I nije", nasmeja se Solarin. "Došao je da potraži tablu i mislio je da bih mu
ja mogao pomoći da je se dokopa."
"I jesi li?"
"Ne", odvrati Solarin, uperivši u mene svoje zelene oči čije dubine nisam
mogla da dokučim. "Pomogao sam im da doñu do tebe. Zar to nije bilo
dovoljno?"
Želela sam da mu postavim još nekoliko pitanja, ali od njegovog pogleda bilo
mi je neprijatno - ne znam zašto. Vetar je postao još jači i donosio je sa sobom
bockavi pesak. Odjednom sam osetila veliki umor. Počela sam da se dižem, ali
me Solarin ponovo gurnu nazad.
"Pazi na debljenjak", opomenu me on. "Ponovo menjamo pravac." Okrenuvši
jedro na drugu stranu, dade mi znak da siñem dole. "Pozvaću te ako mi budeš
potrebna", reče.
Kada sam sišla niz strme stepenice, zatekla sam Lili na donjem ležaju kako
hrani Karioku keksima umočenim u vodu. Pored nje na krevetu nalazila se
otvorena posuda sa maslacem od kikirikija koju je negde uspela da pronañe, kao
i nekoliko pakovanja keksa i tosta. Primetila sam da Lili više nije onako debela,
već da izgleda prilično vitko, da joj je nos, izgoreo na suncu, počeo da tamni,
kao i da joj prljava mikroskopska haljina prianja uz obline, a ne više uz salo.
"Pojedi nešto", reče ona. "Od ovog ljuljana sve mi je više muka - nisam
mogla da uzmem ni zalogaj."
Ovde u kabini mnogo se jače osećalo udaranje talasa o čamac. Lakomo
progutah nešto keksa debelo premazanog maslacem od kikirikija, zalih ih
ostacima konjaka i uspuzah se na gornji ležaj.
"Trebalo bi malo da odspavamo", rekoh joj. "Čeka nas duga noć - a sutra još
duži dan."
"Već je sutra", primeti Lili, ustavši da pogleda na sat. Zatim je ugasila lampu.
Čula sam kako škripe federi na donjem ležaju dok su se ona i Karioka nameštali
za spavanje. To je poslednji zvuk koga se sećam pre no što sam odlutala u
zemlju snova.
Ne bih umela da kažem kada sam čula prvi udar. Sanjala sam da se nalazim
na dnu mora, da puzim kroz meki pesak dok se voda svuda oko mene talasa. U
mom su snu figure Monglanske garniture oživele i pokušavale da iziñu iz moje
torbe. Upirala sam se da ih vratim unutra i krenem prema obali, ali stopala su mi
stalno tonula iznova u glib. Morala sam da udahnem vazduh. Upravo sam
pokušavala da se dočepam površine kada je naišao veliki talas i ponovo me
gurnuo na dno.
Otvorila sam oči, ali u prvi mah nisam znala gde sam. Pogledala sam kroz
okrugli prozor koji je bio pod vodom. A onda se brodić nagnuo na drugu stranu i
ja sam izletela iz kreveta, udarivši o elemente brodske kuhinje na suprotnoj
strani. Ustala sam s poda sva mokra. Voda u kabini dopirala mi je do kolena i
pljuskala je svuda unaokolo. Talasi su povremeno dopirali do Lilinog donjeg
ležaja; ona je i dalje spavala, a Karioka se popeo na nju kako ne bi pokvasio
sićušne šape. Nešto nije bilo u redu.
"Probudi se!" povikah, a moj glas nadjačaše udari vode i škripa spona.
Pokušavala sam da održim ravnotežu, dok sam je gurala prema visećoj mreži.
Gde su se nalazile pumpe? Zar ne bi trebalo same da se uključe kada se nakupi
toliko vode?
"Oh, Bože", zastenja Lili, pokušavši da se uspravi. "Povraća mi se."
"Ne sada!" Nekako je odvukoh do mreže. Pridržavajući jednom rukom nju,
drugom sam izvukla pojaseve za spasavanje. Ubacila sam je u mrežu koja se
ljuljala, zatim sam dohvatila Karioku i ubacila ga takoñe u mrežu upravo u
trenutku kada je Lilin stomak počeo da se ozbiljno buni. Dohvatila sam
plastičnu kesu što je plivala u blizini i prinela je Lilinom licu. Povratila je sve
kekse, a zatim podigla pogled prema meni kolutajući očima.
"Gde je Solarin?" upita ona, nadglasavši zavijanje vetra i vode.
"Ne znam", rekoh, dobacivši joj jedan pojas za spasavanje, dok sam drugi
sama navukla, probijajući se kroz sve dublju vodu. "Navuci to - idem gore da
vidim gde je."
Voda se u naletima slivala niz stepenice. Vrata iznad mene udarala su o zid.
Zgrabila sam ih, povukla za sobom i jedva zatvorila pod jakim naletom vode.
Zatim sam se osvrnula unaokolo - i zažalila što sam to učinila.
Brod je bio jako nagnut na desnu stranu, klizio je dijagonalno unazad niz
jedan veliki talas. Voda se prelivala preko palube i punila kapetansku kabinu.
Debljenjak se oslobodio i visio je, ljuljajući se preko boka. Jedno od prednjih
jedara, mokro i teško, otkačilo se i jednim delom se vuklo kroz vodu. Na nekih
šest stopa od mene Solarin je ležao s nogama u kapetanskoj kabini a gornjim
delom tela na palubi; kada je naišao novi snažni talas i poklopio ga, on kao da je
zamlatarao rukama po daskama. Voda ga je zatim podigla i povukla za sobom!
Zgrabila sam kormilo i skočila da ga zadržim, uhvativši ga za boso stopalo i
nogavicu od pantalona dok je voda neumoljivo povlačila njegovo beživotno
telo... ali voda se nije predavala. U narednom trenutku mi se otrgao. Poleteo je
preko uskog dela palube i udario o ogradu, a zatim je talas počeo da ga diže i
nosi prema ivici ograde!
Bacila sam se naglavačke preko klizave palube, koristeći se svime što sam
imala - palčevima, šakama - hvatala sam se za alke na palubi, pokušavajući da
puzeći dospem preko nagnute palube do mesta gde se on nalazio. Uleteli smo u
središte talasa, a sa druge strane te vododerine obrušavao se novi vodeni zid
visine jedne četvorospratnice.
Naletela sam na Solarina, zgrabila ga za košulju i počela da ga vučem uz
nagnutu palubu, boreći se s vodom i ulažući u to svu svoju snagu. Sam Bog zna
kako sam ga dovukla do kapetanske kabine i ubacila ga naglavačke unutra.
Zatim sam mu izvukla glavu iz vode, gurnula ga na klupu i opalila mu nekoliko
dobrih šamara. Rana na glavi mu je krvarila, krv mu se slivala preko uveta. Stala
sam da vičem, nadjačavajuć vetar i vodu dok je brodić sve brže i brže klizio niz
zid talasa.
On konačno otvori oči i mutnim pogledom se zagleda u mene, a zatim ih
ponovo čvrsto zatvori kako bi se zaštitio od pene.
"Vrtimo se!" povikah. "Šta ćemo sad?"
Solarin se uspravi na klupi, uhvativši se za zid kapetanske kabine, i hitro
preñe pogledom unaokolo.
"Smesta spusti jedra..." Zatim me ščepa za šake i spusti ih na kormilo.
"Okreći nadesmo!" povika on, dok se mučio da ustane.
"Nadesno?" ponovih sva u panici.
"Na ovu stranu!" razdra se on i sruči se nazad na klupu pored mene; rana na
glavi mu je strašno krvarila. Ja sam grčevito stezala kormilo, a voda nas je prala
sa svih strana.
Vrtela sam kormilo što sam snažnije mogla, a brodić se i dalje obrušavao.
Okretala sam ga i okretala dok se nismo nagnuli sasvim na bok. Bila sam
ubeñena da ćemo se prevrnuti - sama nas je sila teže vukla nadole dok se vodeni
zid nadnosio nad nama, zatamnjujući blatnjavo smeñu svetlost jutarnjeg neba.
"Podigači!" zaurla Solarin, zgrabivši me. Trenutak sam ga posmatrala, a
zatim sam ga gurnula prema kormilu koje je zgrabio svom svojom snagom.
U ustima sam već osećala ukus straha. Solarin je i dalje usmeravao brodić
prema osnovi talasa koji se približavao; zatim je zgrabio sekiru i tutnuo mi je u
šake. Ispuzah iz kapetanske kabine i uputih se pravo prema prednjem jarbolu.
Talas iznad nas postajao je sve viši, dok pena na vrhu nije počela da se uvija
prema unutra. Ništa nisam videla jer je voda, tako reći, progutala brod. Tutnjava
hiljada tona vode bila je zaglušujuća. Prestavši da mislim na bilo šta, napola sam
se klizala, a napola puzala prema jarbolu.
Grčevito sam se uhvatila za njega. Udarala sam po podupiraču dok se uže
nije otkačilo i spiralno poletelo poput raspetljanog klupka zvečarki. Konopac se
oslobodio, a ja sam se ispružila po palubi upravo u trenutku kada se na nas
obrušio novi snažni nalet vode poput brzog voza. Svuda unaokolo bila su
razbacana jedra, a do mojih ušiju dopro je i zastrašujući zvuk pucanja drveta.
Vodeni zid sručio se na nas. Lice mi zasuše kamenčići i pesak; niz grlo mi se
slivala voda dok sam se borila da ne zakašljem i pokušavala da doñem do
vazduha. Snaga vode me je otrgla od jarbola i odbacila unazad tako da više
nisam znala šta je gore, a šta dole. U šta god da sam udarila, pokušala sam da se
zadržim, upirući se iz sve snage, dok je voda bez prestanka nadolazila.
Prednji deo brodića propeo se u vazduh, a zatim opet zaronio. Prljava, siva
pena zasipala je brod dok smo se pomamno ljuljali na talasima - ali još smo bili
na površini. Cela paluba bila je prekrivena jedrima; neka su se čak vukla i po
moru, a neka mi svojom težinom pritiskala noge dok sam pokušavala da se
izvučem. Krenula sam zatim prema stražnjem jedru, zgrabivši sekiru zatrpanu
gomilom jedara na neke tri stope od mene. Ta su jedra mogla isto tako pasti i
meni na glavu, pomislih dok sam trčala okolo, držeći se za ogradu.
Solarin je u kapetanskoj kabini sklanjao jedra i čvrsto držao kormilo. Krv mu
je ulepila vlažnu, plavu kosu poput kakvog grimiznog bedža sa koga je kapala
na kragnu.
"Spusti to jedro!" urlao je za mnom. "Upotrebi šta god nañeš - samo ga spusti
pre no što nas ponovo zakači." Snažno je povlačio prednja jedra, stojeći u
kapetanskoj kabini. Ležala su razvučena posvuda poput kože kakve utopljene
životinje.
Odvojila sam pomoću sekire stražnji podupirač od kuke, ali vetar je bio tako
snažan da sam se dobrano namučila pre no što sam uspela da spustim jedro.
Kada mi je to konačno pošlo za rukom i kada sam ga koliko sam mogla svezala,
potračala sam pogrbljena preko palube, šljapkajući bosim nogama po vodi i
zabijajući prste poput klinova u zidove palube. Bila sam mokra do gole kože, ali
sam uspela da izvučem prednji flok, potežući svom snagom dok je on lupkao po
moru; zatim sam ga izvukla iz vode koja se slivala sa palube. Solarin je uvlačio
glavni debljenjak, koji je lepetao unaokolo poput slomljene ruke.
Uskočila sam u kapetansku kabinu u kojoj se Solarin rvao sa kormilom.
Brodić je i dalje poskakivao unaokolo poput orahove ljuske po tamnoj,
blatnjavoj pustoši. Iako je more i dalje bilo nemirno i divlje, zasipalo nas penom
i bacalo tamo-amo, nije više bilo talasa poput onog koji nas je malopre poklopio.
Sve mi je to ličilo na pojavu nekog čudnog duha koji se oslobodio iz boce na
dnu mora, izvesno kraće vreme besneo, a potom nestao. Bar sam se nadala da je
tako.
Bila sam iscrpljena - i prosto nisam verovala da sam još živa. Sedela sam,
tresući se od hladnoće i straha i posmatrajući Solarinov profil dok je on motrio
na talase. Bio je napet kao da sedi za šahovskom tablom, kao da je i to bilo
pitanje života ili smrti. "Ja sam majstor u ovoj igri", setila sam se da je jednom
kazao. "Ko pobeñuje?" upitala sam ga, a on je odgovorio: "Ja, ja uvek
pobeñujem."
Solarin se ćutke borio s kormilom, a meni se činilo da prolaze sati dok sam
samo sedela sva ukočena i smrznuta, ne misleći ni na šta. Vetar je slabio, ali
talasi su i dalje bili visoki zbog čega smo plovili kao de se krećemo po
cirkuskom toboganu. Viñala sam već te oluje koje su na Sredozemlju dolazile i
prolazile, čiji su se talasi peli stepenicama luke Sidi Fredj i do deset stopa u
visinu, da bi zatim nestale kao da su usisane u vakuum. Molila sam se da i ova
bude takva.
Kada sam primetila da se mračno nebo nad nama povlači pred blatnjavosmeñim
u daljini, konačno sam progovorila.
"Ako misliš da će izvesno vreme vladati zatišje", obratih se Solarinu, "pošla
bih dole da vidim je li Lili još živa."
"Samo čas i onda možeš poći." Okrenuo je prema meni onu stranu lica koja
mu je bila umrljana krvlju i vodom, dok mu je voda kapala sa zamršene kose,
slivajući mu se niz nos i bradu. "Prvo bih želeo da ti se zahvalim što si mi spasla
život."
"Čini mi se da si ti spasao moj", rekoh mu s osmehom, mada sam se i dalje
tresla od hladnoće i straha. "Sama ne bih znala odakle da krenem..."
Solarin me je netremice gledao, i dalje držeći kormilo. Pre no što sam uspela
bilo šta da preduzmem, nagnuo se prema meni - usne su mu bile tople, a sa
mokre kose voda stade da mu se cedi na moje lice kada novi nalet pene prelete
preko pregiba, ponovo nas skvasivši svojim bockavim prstima koji su udarali
poput biča. Solarin se oslonio o kormilo i privukao me k sebi; toplim prstima
dodirivao me je tamo gde mi se mokra košulja pripila uz kožu. Kada me je
ponovo poljubio, ovog puta duže, kao da me je pogodila struja. Talasi su se
valjali. To je, nema sumnje, bio razlog što sam u dubini stomaka osetila nešto
čudno. Nisam mogla ni da se pokrenem dok me je sve dublje i dublje prožimala
toplota koju je prenosio na mene. Konačno se odvojio od mene i zagledao mi se
u oči s osmehom na usnama.
"Ako ovako nastavim, sigurno ćemo se udaviti", reče on. Usne su mu i dalje
bile na svega nekoliko inča od mojih. Nevoljno je ponovo dohvatio kormilo.
Namrštenih veña, opet se usredsredio na more. "Biće bolje da siñeš", reče on
lagano, kao da o nečemu razmišlja. Više me nije pogledao.
"Pokušaću da nañem nešto da ti previjem glavu", rekoh mu, besna na samu
sebe što mi je glas bio tako slab. More je i dalje besnelo, a tamni zidovi vode
kretali su se svuda oko nas. Ali to nije moglo da objasni osećanja koja su me
prožimala dok sam posmatrala njegovu mokru kosu koja se cedila i mesta na
kojima mu je mokra, pocepana košulja prianjala uz vitko, mišićavo telo.
Nikako nisam mogla da se povratim dok sam se spuštala niz stepenice.
Pomislih, Solarin me je, nema sumnje, zagrlio iz zahvalnosti - i to je bilo sve.
Zašto mi je onda stomak razdiralo to čudno osećanje? Zašto sam još pred sobom
videla njegove prozračne, zelene oči, tako prodorne u trenutku pre no što me je
poljubio?
Probijala sam se kroz kabinu pri nejasnoj svetlosti što je dopirala kroz
okrugli prozor. Mreža se otkačila sa zida. Lili je sedela u uglu, držeći ukaljanog
Karioku u krilu. On joj se nožicama oslonio o grudi i pokušavao da je lizne po
licu. Živnuo je kada me je čuo kako se probijam kroz slanu vodu nesigurnim
korakom, udarajući čas u kuhinjske elemente čas o krevete. U prolazu sam
vadila predmete iz vode i ubacivala ih u sudoperu.
"Kako si?" upitah Lili. Cela kabina smrdela je na povraćanje. Nisam imala
naročitu želju da zagledam vodu kroz koju sam gazila.
"Umrećemo", mrmljala je ona. "Blagi Bože, posle svega što smo preživele,
ipak ćemo umreti. I to sve zbog tih prokletih figura."
"Gde su?" upitah upaničeno, pomislivši da je moj san možda predstavljao
opomenu.
"Ovde su u torbi", reče ona, izvukavši vreću iz vode u kojoj je sedela. "Kada
se brodić onako strašno strmoglavio, poletele su preko prostorije i udarile me - a
mreža se otkačila. Sva sam u modricama..." Lice joj je bilo svo umrljano od suza
i prljave vode.
"Skloniću ih", rekoh joj. Zgrabivši vreću, gurnuh je u ormanić ispod
sudopere i zatvorih vrata. "Mislim da ćemo uspeti da se izvučemo. Oluja se
smiruje. Ali Solarin je zadobio gadan udarac po glavi. Moram naći nešto čime
bih mu očistila posekotinu."
"Videla sam u kupatilu neke lekarije", obavesti me ona slabim glasom,
pokušavši da ustane. "Oh, Bože, baš mi je muka."
"Pokušaj da se vratiš u krevet", predložih joj. "Možda je gornji ležaj najsuvlje
mesto što ćeš ga naći u ovoj prostoriji. Vratiću se gore da mu pomognem."
Kada sam izišla iz malog kupatila sa natopljenom kutijom za prvu pomoć
koju sam otkrila meñu otpacima, našla sam Lili na gornjem ležaju kako leži na
boku i ječi. Karioka je pokušavao da se zavuče pod nju tražeći neko toplije
mesto. Oboje sam ih pomilovala po mokrim glavama, a zatim se s naporom
ponovo popela uz škripave stepenice, dok se brodić ljuljao i propinjao poda
mnom.
Nebo je sada već bilo svetlije - boje čokoladnog mleka - a daleko ispred nas
primetila sam nešto što je ličilo na mrlju sunčeve svetlosti na površini vode. Da
li je moguće da je ono najgore prošlo? Osetila sam olakšanje i spustila se na
klupu pored Solarina.
"Nigde ni parčeta suvog zavoja", rekoh mu, otvarajući metalnu kutiju za prvu
pomoć iz koje je curela voda. Zatim sam počela da preturam po njoj. "Ali ima
joda, a tu su i makaze..." Solarin baci pogled na kutiju, izvadi punu tubu neke
klizave masti i dodade mi je, ne podigavši pogled.
"Možeš me ovim namazati, ako hoćeš", izgovori on, usmerivši pogled
ponovo na vodu i otkopčavajući jednom rukom košulju. "Dezinfekovaće ranu i
delimično zaustaviti krvarenje. Mogla bi zatim da isečeš moju košulju u trake za
povijanje..."
Pomogla sam mu da skine vlažnu košulju sa ramena i izvuče ruku, ne
skidajući pogled sa mora. Osećala sam toplinu njegove kože na samo nekoliko
inča od sebe. Pokušala sam da ne mislim na to kada je ponovo progovorio.
"Oluja jenjava", reče on kao da razgovara sam sa sobom. "Ali čekaju nas
mnogi problemi. Debljenjak se polomio, a flok se raspao. Ne možemo stići do
Marselja. Pored toga, dosta smo skrenuli sa kursa - moraću da odredim gde se
nalazimo. Čim mi zaviješ ranu, preuzećeš kormilo, a ja ću malo pogledati karte."
Lice mu je bilo poput maske dok je zurio u more, a ja pokušavala da ne
gledam u njegovo telo, na samo nekoliko inča o moga, dok je nag do pojasa
sedeo na klupi. Šta se to dešavalo sa mnom? Razmišljala sam. Mora da sam
skrenula usled svih nedavnih užasa koji su me snašli, ali sve o čemu sam mogla
da razmišljam dok se brodić kretao preko talasa, bile su njegove tople usne i
boja njegovih očiju zagledanih u moje...
"Ako ne stignemo do Marselja", primetih, nateravši sebe da se priberem,
"avion će poleteti bez nas?"
"Da", odvrati Solarin, čudno se osmehujući i ne skidajući pogled s mora.
"Kakva grozota - možda ćemo biti primorani da se iskrcamo na nekom
udaljenom mestu. Mogu meseci proći pre nego što nañemo neki prevoz." Dok je
on govorio, ja sam klekla i stala da mu razmazujem mast po glavi. "Užas... šta bi
uradila da zaglaviš na nekom pustom ostrvu sa ludim Rusom koji može da te
zabavi samo šahom?"
"Pretpostavljam da bih naučila da ga igram", odvratih, zavijajući mu glavu.
On se odjednom trgnu.
"Zavoji mogu da pričekaju", reče on, zgrabivši me za zglavke šaka u kojima
sam držala gomilu lekarija i traka napravljenih od njegove košulje. Nagnao me
je da ustanem i dok sam tako stajala na klupi, on me rukama obujmi oko nogu,
prebaci me preko ramena poput vreće krompira i preko sedišta iziñe iz
kapetanske kabine na palubu, dok se brodić i dalje kotrljao preko talasa.
"Šta to radiš?" nasmejah se, lica priljubljenog uz njegova leña dok mi se krv
slivala u glavu.
On me pusti da skliznem uz njegovo telo i dodirnem stopalima palubu. Voda
se prelivala preko naših bosih stopala dok smo tako stajali jedno naspram
drugoga, održavajući ravnotežu.
"Pokazaću ti šta još ruski šahovski velemajstor ume", reče on, posmatrajući
me. Sivozelene oči mu se nisu smešile. Privukao me je k sebi i naše usne i tela
se sretoše. Osećala sam toplinu njegovog nagog tela kroz mokru košulju. Slana
voda kapala mi je s njegovog lica u otvorena usta dok mi je ljubio oči, lice. Šake
su mu bile zapletene u moju mokru kosu. Kroz hladnu, mokru tkaninu koja se
lepila za mene osećala sam kako me i samu obliva toplina, topeći me iznutra kao
što sunce leti topi led. Uhvatila sam ga za ramena i zarila lice u njegovu čvrstu
kožu na golim prsima. Solarin mi je nežno šaputao na uvo dok se brod propinjao
i spuštao, a mi se pomerali zajedno s njim...
"Poželeo sam te još onog dana u šahovskom klubu." Povukao mi je lice
unazad kako bi mi se zagledao u oči. "Poželeo sam da te uzmem tamo na podu -
bez obzira na sve one radnike. One noći kada sam otišao u tvoj stan da ostavim
poruku, umalo nisam ostao, nadajući se da ćeš nekim slučajem ranije stići kući i
tamo me zateći..."
"Da bi mi poželeo dobrodošlicu u Igru?" nasmeših se.
"Do ñavola i s tom Igrom", izgovori on ogorčeno, posmatrajući me tim
svojim očima nalik na dva tamno zelena bazena strasti. "Rekli su mi da ti ne
prilazim... da se ne upuštam s tobom ni u kakvu vezu. Svake noći razmišljao
sam o tome, želeo te. Blagi Bože, trebalo je to da uradim još pre nekoliko
meseci..." Počeo je da mi otkopčava košulju. Prstima je prelazio preko moje
kože i ja osetih kako nas povezuje neka užasna sila, koja iz mene izvlači sve
osim jedne misli.
On me podiže i položi na mokra i zgužvana jedra. Pena nas je prskala sa
svakim naletom talasa. Jarboli iznad nas su škripali, nebo je bilo bledožućkasto.
Solarin me je posmatrao, glave nadnete nada mnom, prelazeći usnama preko
moje kože poput vode i dodirujući mi mokro telo na mestima gde mi je uklonio
odeću. Njegovo se telo spajalo sa mojim toplinom i žestinom katalizatora.
Uhvatila sam se za njegova ramena osetivši da me njegova strast razara.
Tela su nam se kretala s takvom žestinom i primarnom snagom poput mora
koje se valjalo pod nama. Osetila sam kako propadam - propadam, a onda sam
začula Solarinovo tiho ječanje. Osetila sam kako mi zariva zube u telo, kako
njegovo telo uranja u moje.
Solarin je ležao preko mog tela na jedrima, jedne šake zapletene u moju kosu,
dok mu se sa plave glave voda cedila po mojim grudima, a zatim oticala do
pupka. Kako je to bilo čudno, pomislih dok sam spuštala šaku na njegovu glavu;
čini mi se kao da ga poznajem celog života, a sreli smo se svega tri puta - ovo je
bio četvrti. O Solarinu nisam znala ništa osim onoga što sam čula od Lili i
Hermanolda u klubu i onoga čega se Nim prisetio iz svojih časopisa o šahu.
Nisam imala pojma gde Solarin živi, kako provodi vreme, ko su mu prijatlji, da
li jede jaja za doručak, spava li u pidžami. Nikada ga nisam pitala kako je
umakao svojim čuvarima iz KGB-ea i zašto su oni uopšte bili uz njega. Niti sam
znala kako to da je roñenu baku sreo samo jednom ranije.
Odjednom mi je sinulo zašto sam naslikala njegov portret još pre no što sam
ga i upoznala. Verovatno sam ga primetila dok se motao oko mog stana na
biciklu, a da to nisam svesno upamtila. Ali čak ni to nije bilo važno.
Bilo je stvari koje odista nisam morala da znam - natprirodne odnose i
dogañaje koji predstavljaju stožere u životima većine drugih ljudi. Ali ne i u
mom. Kada je Solarin bio u pitanju, uspela sam da zavirim ispod tajne, maske
hladne spoljašnosti - i da sagledam ono što se nalazilo u samom jezgru. A tamo
sam videla strast, neutaživu žeñ za životom - strast za otkrivanjem istine koja se
nahodi iza vela. Ta mi je strast bila bliska, jer je bila slična mojoj.
To je bilo ono što je Mini videla u meni i zbog čega me je želela - zbog te
strasti, koju je ona onda usmerila ka potrazi za figurama. Zato je upozorila
unuka da me zaštiti, ali da mi ne smeta, da se ne upušta sa mnom. Kada se
Solarin okrenuo i pritisnuo usne na moj stomak, osetila sam prijatnu jezu kako
mi se penje uz kičmu. Dodirnuh mu kosu. Nije bila u pravu, pomislih. Postojao
je sastojak koji je previdela u alehmijskom napitku što ga je spravila da bi
zauvek pobedila zlo. Sastojak na koji je zaboravila bila je ljubav.
More se smirilo i sada smo se ljuljuškali na blatnjavo smeñim talasima. Posle
dužeg vremena smo se pomerili. Nebo je postalo sjajno i potpuno belo, sjalo je
bez sunca. Potražismo našu hladnu, vlažnu odeću i uvukosmo se u nju. Bez
ijedne reči Solarin dohvati nekoliko traka svoje bivše košulje i njima obrisa
svoju krv sa mog tela. Zatim me pogleda očima zelenim kao more i osmehnu se.
"Imam za tebe neke loše vesti", reče, obgrlivši me jednom rukom, a drugom
pokaza preko blagih, tamnih talasa. Tamo u daljini, svetlucajući naspram odsjaja
vode, uzdizalo se nešto što je ličilo na fatamorganu. "Zemlja", prošaputao mi je
u uvo. "Pre dva sata, ne znam šta bih dao za takav prizor. Ali sada, radije bih se
pretvarao da taj prizor nije stvaran..."
Ostrvo se zvalo Formentera i nalazilo se na južnom zavoju balearskog
arhipelaga, nedaleko od istočne obale Španije. To je značilo, brzo sam
sračunala, da nas je oluja odvukla 150 milja na istok od našeg prvobitnog kursa,
tako da smo sada bili podjednako udaljeni od Gibraltara i Marselja. Bilo je
gotovo nemoguće stići u predviñeno vreme na avion koji će nas čekati na tom
potezu tla blizu Kamarga, čak i pod uslovom da smo imali ispravan brodić. Ali
sa polomljenim debljenjakom, pocepanim jedrima i opštim haosom na palubi -
morali smo pristati da utvrdimo štetu i izvršimo brojne popravke. Kada nas je
Solarin dovezao pomoću pouzdanog malog motora do usamljenog zaliva na
južnom delu ostrva, sišla sam dole da pozovem Lili kako bismo zajedno
napravili alternativni plan.
"Nikada nisam ni sanjala da ću osetiti olakšanje što sam provela noć ljuljajući
se u sanduku punom vode", zabezeknuto primeti Lili kada vide na šta liči
paluba. "Ovde kao da je voñen rat. Hvala Bogu što mi je bilo muka i što nisam
prisustvovala ovoj katastrofi." Iako je još u licu izgledala dosta izbečeno, činilo
se da joj se vratila preñašnja snaga. Stala je da korača po palubi prekrivenoj
otpacima i natopljenim platnom, udišući svež vazduh.
"Imamo problem", rekoh joj čim sve troje sedosmo da porazgovaramo. "Ne
možemo stići na avion. Moramo smisliti kako da se dokopamo Menhetna, a da
pri tom nigde ne moramo da proñemo s ovim figurama kroz carinu, to jest da
zaobiñemo pasošku kontrolu."
"Mi sovjetski grañani", stade da joj objašnjava Solarin jer ga je začuñeno
pogledala, "nemamo baš 'carte blanche' da putujemo gde nam je volja. Pored
toga, Šarif će paziti na sve aerodrome uključujući, ubeñen sam, i one na Ibici i
Majorki. Pošto sam obećao Mini da ću vas obe žive i zdrave vratiti - zajedno sa
figurama - izložiću vam svoj plan."
"Samo napred - trenutno sam za, bilo šta da predložiš", reče Lili, razmršujući
Kariokino mokru i slepljenu dlaku dok se on otimao da joj pobegne iz krila.
"Formentera je malo ribarsko ostrvo. Meštani su navikli da ovamo svraćaju
preko dana povremeni posetioci sa Ibice. Ova draga je dosta zaklonjena - niko
nas neće primetiti. Predlažem da odemo do lokalnog mesta, kupimo novu odeću
i zalihe i raspitamo se da li bismo mogli da nabavimo novo jedro i alat. To će
verovatno dosta da košta, ali za otprilike nedelju dana moći ćemo ponovo da
zaplovimo i jednostavno ćemo otići tiho kao što smo i došli.
"Zvuči sjajno", složi se Lili. "Još imam dosta vlažnog novca. Nova odeća bi
mi svakako dobro došla, kao i nekoliko dana odmora od ove histerije. A kada svi
budemo ponovo u top-formi, gde predlažeš da krenemo?"
"U Njujork", odvrati Solarin, "preko Bahamskih ostrva, a zatim preko
okeana."
"Šta?!!" povikasmo Lili i ja u glas.
"Do Njujorka mora da ima četiri hiljade milja", dodadoh užasnuta, "i ti misliš
da ih preñemo brodom koji je jedva preživeo tri stotine po oluji."
"U stvari, čeka nas gotovo pet hiljada putem koji imam na umu", primeti
Solarin uz osmeh. "Ako je Kolumbo uspeo, zašto ne bismo i mi? Ovo je možda
najgore doba godine za plovidbu po Sredozemlju, ali je zato najpogodnije za
prelazak preko Atlantika. Uz pristojan povetarac, stići ćemo za manje od mesec
dana - a vas dve ćete za to vreme postati odlični mornari."
Lili i ja smo bile suviše iscrpljene, prljave i gladne da bismo se upustile u
prepirku. Pored toga, moje sećanje na oluju izbledelo je pred onim što se
dogodilo izmeñu Solarina i mene neposredno posle nje. Ideja da čitav mesec
provedemo na sličan način nije mi se više činila baš toliko neprihvatljiva. Tako
smo nas dve krenule u potragu za gradom na tom sićušnom ostrvu, a Solarin je
ostao da počisti palubu.
Dani provedeni u napornom radu po divnom, zlatastom vremenu učinili su da
se malo opustimo. Kuće na Formenteri bile su belo okrečene, a ulice pune
peska; unaokolo su se nalazili maslinjaci i tihi izvori, starice su bile odevene u
crno, a ribari u košulje na pruge. Sve to, sa pozadinom od beskrajnog azurnog
mora, predstavljalo je melem za oči i dušu. Jeli smo svežu morsku ribu, zrelo
voće sa drveća, pili jako mediteransko vino, udisali okrepljujući slani vazduh i
već posle tri dana na nama su počele da se primećuju promene. Koža nam je
postala zategnuta - pa je čak i Lili počela da dobija normalne obline i mišiće jer
je ravnopravno s nama učestvovala u sreñivanju broda.
Lili je svake večeri igrala šah sa Solarinom. Iako joj nikada nije dopuštao da
ga pobedi, posle svake igre joj je objašnjavao gde je pogrešila i to krajnje
podrobno. Posle izvesnog vremena, ne samo da je počela te poraze dobro da
podnosi, već i da postavlja Solarinu pitanja kada bi je zbunio nekim potezom.
Ponovo ju je šah potpuno zaokupio, tako da uopšte nije primetila da sam - još od
prve večeri na ostrvu - izabrala da spavam na palubi sa Solarinom, a ne u kabini
u kojoj se ona smestila.
"Stvarno ima ono nešto", rekao mi je jedne noći Solarin, dok smo sami sedeli
na palubi, zagledani u more ćutljivih zvezda. "Sve što je njen deda imao - pa i
više od toga. Biće odličan šahista, ako uspe da zaboravi da je žena."
"Kave veze ima s tim činjenica da je žena?" upitah.
Solarin se nasmeši i povuče me za kosu. "Devojčice se razlikuju od dečaka",
reče on. "Hoćeš da ti dokažem?"
Nasmejala sam se i zagledala u njega pri bledoj mesečini. "Bio si sasvim
jasan", odvratih.
"Različito razmišljamo", dodade on, skliznuvši na palubu kako bi mi spustio
glavu u krilo. Podigao je pogled prema meni i ja shvatih da to ozbiljno misli.
"Na primer, da bi otkrila formulu koja se krije u Monglanskoj garnituri, ti bi
verovatno tom zadatku prišla na sasvim drugačiji način od mene."
"Dobro", odvratih smejući se. "Kako bi ti prišao tom zadatku?"
"Pokušao bih da napravim spisak svega što znam", reče, posegnuvši za
mojim brendijem. "Zatim bih pokušao da kombinovanjem raspoloživih
pojedinosti doñem do rešenja. Priznajem, meñutim, da sam u maloj prednosti
nad tobom. Na primer, ja sam možda jedina osoba koja je u proteklih hiljadu
godina videla tkaninu, figure i takoñe bacila pogled na tablu." On podiže pogled
kada oseti da sam se iznenañeno pomerila.
"Kada je tabla pronañena, u Rusili su se ubrzo našli oni koji su na sebe
preuzeli zadatak da pronašu i ostale figure. Razume se, svi su oni pripadali timu
beloga. Verujem da je Brodski - KGB-eovac koji me je dopratio u Njujork -
jedan od njih. Stao sam da se ulagujem visokim vladinim funkcionerima,
stavljajući im do znanja, a sledeći Mordekajeva uputstva, da znam gde se nalaze
figure i da ih mogu dobaviti."
Lagano se vratio na svoju prvobitnu misao. Zagledavši se u mene pri
srebrnastoj svetlosti, on reče: "Video sam toliko simbola u toj garnituri, što me
navodi na pomisao da možda postoji više formula. Konačno - kao što si već
pogodila - ti simboli ne predstavljaju samo planete i znake zodijaka, već i
elemente iz periodnog sistema. Meni se čini da bi nam bila potrebna drugačija
formula ako bismo želeli svaki elemenat da pretvorimo u neki drugi. Ali otkud
znamo koje simbole treba kombinovati i kojim redom? Otkud znamo da je bilo
koja od tih formula ispravna?"
"Pomoću tvoje teorije to nikada ne bismo saznali", odvratih, otpivši gutljaj
brendija dok je mozak počinjao da mi radi. "U njoj ima suviše nasumičnih
varijabila - suviše permutacija. Možda ne znam mnogo o alhemiji, ali formule su
mi veoma bliske. Sve što smo do sada saznali ukazuje na to da postoji samo
jedna formula. Ali možda ne onakva kakvu mi tražimo..."
"Kako to misliš?" upita Solarin, pogledavši me.
Od našeg prispeća na ovo ostrvo, niko od nas nije pomenuo figure u vreći
sklonjenoj u ormanić pod sudoperom. Kao po nekom neizgovorenom sporazumu
- nijedno od nas nije želelo da naruši ovu kratku idilu pominjući potragu koja
nam je u toj meri ugrozila živote. Ali pošto me je Solarin već bocnuo,
pomenuvši formulu, ponovo sam počela da razmišljam o nečemu što mi se,
poput zubobolje, motalo po glavi svih ovih nedelja i meseci.
"Hoću da kažem kako mislim da postoji samo jedna formula, sa krajnje
jednostavnim rešenjem. Kakvog bi imalo smisla obaviti je takvim velom tajne
da je niko ne može odgonetnuti? To ti je kao sa piramidama - hiljadama godina
ljudi nagvaždaju o tome kako su se Egipćani namučili dok nisu dovukli sve te
granitne i krečnjačke blokove teške i po dve hiljade tona koristeći svoja
primitivna oruña. A piramide su ipak tu gde jesu. Ali šta ako oni te blokove nisu
dovlačili na taj način? Egipćani su bili alhemičari, zar ne? Onda su verovatno
znali da se to kamenje može rastopiti u kiselinu, kiselina sipati u kablić, i onda
na licu mesta ponovo od nje sklepati kamenje kao što se pravi cement."
"Nastavi", reče Solarin, posmatrajući me na mesečini s čudnim osmehom na
licu. Iako sam ga gledala odozgo, pomislila sam kako je zgodan.
"Figure Monglanske garniture sijaju u mraku", primetih, grabeći napred.
"Znaš li šta se dobija raspadanjem žive? Dva radioaktivna izotopa - jedan
nestaje u toku nekoliko časova ili dana i pretvara se u talijum, a drugi u
radioaktivno zlato."
Solarin se prevrnu na stomak, osloni na lakat i pomno se zagleda u mene.
"Ako mi dopustiš da na trenutak izigravam ñavoljeg advokata", reče, "istakao
bih da ti u svojim razmišljanjima ideš od posledice ka uzroku. Kažeš, ako
postoje figure koje su transmutovane, onda mora postojati formula pomoću koje
je to učinjeno. Čak i da je tako - zašto bi to bila ova formula? I zašto misliš da
postoji samo jedna, a ne njih pedeset ili sto?"
"Zato što su u nauci, kao i u prirodi, najčešća ona rešenja koja su
najednostavnija - ona koja su očigledna - ta su i najbolja", odvratih. "Mini je
mislila da postoji samo jedna formula. Rekla je da se sastoji iz tri dela: table,
figura i tkanine." Sledila sam se, jer mi je nešto palo na pamet. "Kao lilihip,
makaze, hartija", rekoh. Kada me Solarin zbunjeno pogleda, dodadoh: "To je
dečja igra."
"I ti me podsećaš na dete." Nasmejao se i ponovo otpio malo mog brendija.
"A deca su u srcu bili i svi veliki naučnici. Nastavi."
"Figure prekrivaju tablu - tkanina prekriva figure", počeh da razrañujem ovu
misao. "Znači, prvi deo formule mogao bi da opisuje šta, drugi da kazuje kako, a
treći... da objašnjava kada."
"Hoćeš da kažeš da simboli na tabli opisuju koje su sirovine - elementi -
upotrebljeni", poče Solarin, trljajući povijenu posekotinu na glavi, "figure
govore u kojim odnosima ih treba kombinovati, a tkanina govori kojim redom?"
"Otprilike", rekoh, trepereći od uzbuñenja. "Kao što si kazao, ti simboli
opisuju elemente iz periodnog sistema. Ali prevideli smo prvu stvar koju smo
primetili. Oni takoñe predstavljaju planete i znake zodijaka! Treći deo nam
kazuje kada tačno - u koje vreme, kog meseca ili godine - treba obaviti pojedine
delove tog procesa!" Ali čim sam to izgovorila, znala sam da to nema veze.
"Zašto bi bio važan dan ili mesec kada počneš ili završiš neki eksperiment?"
Solarin je trenutak ćutao, a zatim je lagano izgovorio, onim svojim suviše
naglašenim, formalnim engleskim kojim se koristio kada je bio veoma napet.
"Znala bi da je to i te kako važno", reče mi on, "da razumeš šta je Pitagora
podrazumevao pod frazom 'muzika sfera'. Mislim da si na dobrom putu.
Hajdemo po figure."
Lili i Karioka su hrkali svako na svom ležaju kada sam sišla dole. Solarin je
ostao da upali lampu na palubi i postavi portabl šahovsku garnituru koju su Lili i
on koristili svake večeri.
"Šta se dešava?" upita Lili, dok sam preturala po mraku tražeći vreću koju
sam ostavila pod sudoperom.
"Rešavamo zagonetku", rekoh veselo. "Hoćeš da se pridružiš?"
"Svakako",odvrati ona. Čula sam dušek kako škripi dok je silazila sa ležaja.
"Baš sam se pitala kada ćete me vas dvoje pozvati na svoje noćne dogovore. Šta
se zapravo dogaña izmeñu vas dvoje, ili možda to ne bi trebalo da pitam?" Bilo
mi je drago što je u kabini vladao mrak - osetila sam da sam pocrvenela.
"Zaboravi", nastavi Lili. "Taj je ñavo veoma zgodan, ali nije moj tip. Jednog od
ovih dana srediću ga u šahu."
Popesmo se uz stepenice; Lili je preko spavaćice navukla džemper i mi
posedasmo na tapaciranu klupu u kapetanskoj kabini, smestivši Solarina u
sredinu. Lili je nasula sebi piće, a ja sam iz vreće izvukla figure i tkaninu koju
sam raširila po podu, a zatim figure poreñala po njoj tako da je svetlost lampe
sve dobro obasjavala.
Pošto sam ukratko obavestila Lili o čemu smo razgovarali, zavalila sam se
unazad i pod prepustila Solarinu. Brodić se ljuljuškao, a talasi nežno udarali o
njegove bokove. Topli povetarac nas je milovao dok smo tako sedeli ispod
Vaseljene zvezda. Lili je dodirivala tkaninu i posmatrala Solarina s čudnim
izrazom na licu.
"Šta je tačno Pitagora podrazumevao pod 'muzikom sfera'?" upita ga ona.
"Smatrao je da je Vaseljena sazdana od brojeva", odvrati Solarin,
posmatrajući figure iz Monglanske garniture. "Da, baš kao što note muzičke
lestvice ponavljaju oktavu za oktavom, tako i sve stvari u prirodi obrazuju slično
ustrojstvo. On je začetnik jedne oblasti u matematici u kojoj su najveća
dostignuća napravljena, bar mi tako mislimo, tek u skorašnje vreme. Ta se oblast
naziva harmonijska analiza i predstavlja osnovu oblasti kojom se bavim,
akustičke fizike, a takoñe je ključni činilac u kvantnoj fizici."
Solarin je ustao i počeo da korača. Setih se da je jednom kazao kako mora da
se kreće da bi mogao da razmišlja.
"Osnovna ideja", nastavi on, dok ga je Lili pomno posmatrala, "jeste da se
može izmeriti svaka pojava koja se periodično ponavlja. To jest, svaki talas -
bilo zvuka, toplote ili svetlosti - čak i morska plima. Kepler je koristio ovu
teoriju u otkrivanju zakona po kojima se kreću planete. Njutn - da bi objasnio
zakon opšte gravitacije i precesije ravnodnevice. Leonard Ojler ju je koristio da
bi dokazao da svetlost ima oblik talasa i da njena boja zavisi od talasne dužine.
Ali tek je Furije, veliki matematičar iz osamnaestog veka, otkrio metod kojim se
mogu meriti svi talasni oblici - uključujući i atomske." Okrenuo se ka nama i
pogledao nas očima koje su sijale u polumraku.
"Znači, Pitagora je bio u pravu", primetih. "Vaseljena je odista sazdana od
brojeva koji se ponavljaju matematičkom preciznošću i mogu se izmeriti. Da li
smatraš da je to tajna koju krije u sebi Monglanska garnitura - harmonijska
analiza molekularne strukture? Merenje talasa da bi se analizirala struktura
elemenata?"
"Ono što se može izmeriti može se i shvatiti", odvrati lagano Solarin. "A ono
što se može shvatiti može se i izmeniti. Pitagora je izučavao stvari sa najvećim
alhemičarem toga vremena - Hermesom Trismegistusom, koga su Egipćani
smatrali otelovljenjem velikog boga Tota. Upravo on je definisao prvo načelo
alhemije: 'Kakvo gore, takvo dole'. Talasi vaseljene ponašaju se isto kao i talasi
najsićušnijeg atoma - a može se pokazati da jedni sa drugima stupaju u
meñudejstva." Zastao je i okrenuo se da pogleda u mene.
"Dve hiljade godina kasnije, Furije je pokazao kako to stupaju u
meñudejstva. Maksvel i Plank otkrili su da se sama energija može opisati
terminima tih talasnih oblika. Poslednji korak učinio je Ajnštajn koji je dokazao
da ono što je Furije predložio kao analitičko oruñe ima puni korelat u stvarnosti
- da materija i energija imaju oblik talasa koji se mogu transformisati jedni u
druge."
Nešto se kuvalo u mom umu. Zurila sam u tkaninu po kojoj su klizili Lilini
prsti, prateći zlatna tela isprepletenih zmija koje su obrazovale broj osam. Negde
duboko u mom umu stvarala se veza izmeñu te tkanine - labrysa/lavirinta koji je
Lili opisala - i onoga što je Solarin upravo ispričao o talasima. Kakvo je gore
takvo je i dole. Makrokosmos, mikrokosmos. Materija, energija. Šta je sve to
značilo?
"Osmica", izgovorila sam na glas, iako sam još bila izgubljena u mislima.
"Sve vodi nazad ka Osmici. Labrys ima oblik osmice. Isto kao i spirala koju
dobijamo precesijom ravnodnevice što nam ju je Njutn pokazao. Pa onaj
mistični obilazak opisan u našem dnevniku - onaj u kome je Ruso učestvovao u
Veneciji - imao je takoñe oblik osmice. Zatim znak za beskonačno..."
"O kakvom to dnevniku govoriš?" upita Solarin, iznenada se trgnuvši. S
nevericom se zagledah u njega. Zar je moguće da je Mini pokazala nama nešto
za šta njen unuk uopšte nije znao?
"Knjiga koju nam je dala Mini", odgovorih mu. "Dnevnik francuske opatice
koja je živela pre dve stotine godina. Prisustvovala je iskopavanju garniture u
opatiji Monglan. Nismo imale vremena da ga pročitamo do kraja. Evo ga
ovde..." Čim sam počela da ga izvlačim iz torbe, Solarin je poskočio.
"Blagi Bože", povika on, "znači na to je mislila kada mi je kazala da je
konačni ključ kod tebe. Zašto mi ga ranije nisi pomenula?" Prstima je dodirivao
meku kožu poveza knjige koju sam držala u ruci.
"Mnogo toga mi se motalo po glavi", odvratih. Otvorila sam knjigu na mestu
gde se opisivao Dugi Marš - ceremonija koja se održava u Veneciji. Sve troje se
nagnusmo nad knjigu pri svetlosti sveće i nekoliko trenutaka smo ćutke čitali.
Lili lagano razvuče usta u osmeh i okrenu se ka Solarinu, upravivši u njega
svoje krupne, sive oči.
"Ovo su šahovski potezi, je li tako?" upita ona.
On klimnu. "Svaki potez na liku osmice u ovom dijagramu", reče on,
"odgovara simbolu na istom mestu na ovoj tkanini - verovatno simbolu koji su
videli i u obredu. Ako ne grešim, on nam kazuje o kojoj je figuri reč i gde ona
po logici stvari treba da stoji na tabli. Šesnaest koraka, a svaki se sastoji od tri
zasebna obaveštenja. Verovatno ona tri koja si malopre pomenula: šta, kako i
kada..."
"Kao kod trigrama I-Činga", primetih. "Svaka skupina sadrži veliki deo
obaveštenja."
Solarin je zurio u mene. Zatim se nasmejao. "Upravo tako", reče, stegnuvši
mi rame. "Hajdemo, šahisti. Otkrili smo strukturu Igre. Hajde da sad sve to lepo
uklopimo i otkrijemo prolaz koji vodi u beskonačnost."
Celu noć probdeli smo nad tom zagonetkom. Sada mi je jasno zašto
matematičari osete kako ih prožima neki transcendentalni talas energije kada
otkriju novu formulu ili ugledaju kakvo novo ustrojstvo u nečemu u šta su
prethodno pogledali hiljadu puta. Samo je u matematici postojao smisao kretanja
kroz drugu dimenziju, onu koja ne postoji u vremenu i prostoru - osećanje da
upadate u zagonetku i propadate kroz nju i da vas ona okružuje u fizičkom
smislu.
Nisam bila neki naročiti matematičar, ali shvatala sam Pitagoru kada je kazao
da su matematika i muzika jedno. Dok su se Lili i Solarin mučili nad šahovskom
tablom, a ja pokušavala da to ustrojstvo zabeležim, prožimao me je osećaj kao
da čujem kako mi formula Monglanske garniture peva. Kao da mi je neki eliksir
potekao venama, zanoseći me svojim prelepim skladom dok smo se ukopavali u
tle pokušavajući da pronañemo ustrojstvo u figurama.
A to nije bilo nimalo lako. Kao što je Solarin nagovestio, kada imaš posla sa
formulom koja obuhvata šezdeset četiri polja, trideset dve figure i šesnaest
mesta na tkanini, broj mogućih kombinacija bio je mnogo veći od ukupnog broja
zvezda u poznatoj Vaseljeni. Na osnovu našeg crteža moglo se zaključiti da je
pojedine poteze vukao konj, a neke opet top i lovac, ali nismo mogli biti sigurni
u to. Celo ustrojstvo moralo se uklopiti u šezdeset četiri polja na tabli
Monglanske garniture.
Ovo je otežavala činjenica što nismo znali sa kog polja su pešak i konj
krenuli kada je Igra započela, iako smo znali koji pešak i konj su se pomerili na
koje polje.
Bez obzira na sve, bila sam ubeñena da postoji ključ čak i za te stvari, pa smo
krenuli napred, zadovoljivši se obaveštenjima koja smo trenutno imali. Prvi
potez uvek povlači beli - i to obično pešakom. Iako je Lili prigovarala da to nije
istorijski de rigueur, naša karta je išla tome u prilog - jer pešak je bio jedina
figura koja je na samom početku igre mogla da krene pravo napred.
Da li je kretanje na crtežu podražavalo naizmenično povlačenje belih i crnih
figura, ili je trebalo da pretpostavimo - kao u šetnji konjem - da su ti potezi
vučeni jednom jedinom figurom koja nasumice skače po tabli? Odlučili smo se
za prvu mogućnost, jer je sužavala broj alternativa. Takoñe smo odlučili, pošto
je u pitanju bila formula, a ne prava partija, da svaka figura može da napravi
samo jedan potez i da svako polje može samo jedanput biti zauzeto. Solarin je
smatrao da takvo ustrojstvo igre ne bi moglo da se iskoristi u nekoj stvarnoj
partiji, ali da je ličilo na ono sa tkanine i naše karte. Samo, što je bilo čudno, bilo
je obrnuto - to jest, kao slika u ogledalu obreda koji se održavao u Veneciji.
Kada je svanulo, dobili smo sliku koja je podsećala na Lilinu sliku labrysa. A
ako bi ostavili figure koje još nisu bile pomerene na tabli, one su obrazovale još
jednu osmicu po vertikali. Znali smo da smo na pragu rešenja:
Zamućenih očiju odvojismo poglede od naših proračuna; ispunjavalo nas je
osećanje drugarstva koje je nadilazilo naše pojedinačne takmičarske crte. Lili je
počela da se smeje i kotrlja po podu sa Kariokom koji joj je skakutao po
stomaku. Solarin je poleteo prema meni poput kakvog ludaka, podigao me i stao
da vrti u krug. Sunce je upravo izlazilo, bojeći more crvenom bojom krvi, a nebo
biserno ružičastim prelivima.
"Sada moramo samo da se dočepamo table i ostalih figura", rekoh mu,
iskriviši lice u grimasu osmeha. "Ubeñena sam da će to za nas biti mačji kašalj."
"Znamo da se još devet figura nalazi u Njujorku", istaknu on, osmehujući mi
se pogledom koji je govorio da mu je na pameti još nešto pored šaha. "Mislim
da bi trebalo da poñemo i pogledamo ih, a vi?"
"Slažem se, skiperu", javi se Lili. "Podignimo jedra i izvucimo sidro. Glasam
za polazak."
"Znači, idemo preko Bare", reče sav srećan Solarin.
"Neka nam se velika boginja Kar smiluje na sva naša nautička
preduzetništva", dodadoh.
"Podići ću sidro u to ime", reče Lili. I stvarno je to učinila.
33 Re: Ketrin Nevil - Osmica Sub Jan 28, 2012 4:58 pm
Margita
Administrator
27. TAJNA
Njutn nije bio preteča Doba Razuma. On je bio poslednji od mañioničara,
poslednji Vavilonac i Sumerac... jer je na Vaseljenu i na sve što se u njoj nalazi
gledao kao na zagonetku, kao na tajnu koja se može odgonetnuti jedino čistim
razmišljanjem o datoj pojavi, o datim mističnim šiframa koje je Bog razmestio
po svetu kako bi ezoteričnom bratstvu omogućio svojevrsnu potragu za
filosofskim blagom...
On je na Vaseljenu gladao kao na kriptogram koji je sastavio Svevišnji - isto
onako kao što je on sam otkriće Računa zavio u kriptogram u prepisci sa
Lajbnicom. Čistim razmišljanjem, usredsreñivanjem uma, zagonetka će se,
verovao je on, otkriti posvećenome.
Džon Majnard Kejns
Na kraju smo se vratili na onu verziju doktrine koju je postavio stari Pitagora,
preteča svih matematičara i matematičkih fizičara. On je... opisujući
periodičnost muzičkih nota, skrenuo pažnju na brojeve... A danas, u dvadesetom
veku, fizičari se uglavnom bave periodičnošću atoma.
Alfred Nort Vajthed
Broj, dakle, kako se čini, vodi ka istini.
Platon
PETROGRAD, RUSIJA, OKTOBAR 1798.
Pavle I, car cele Rusije, koračao je po svojim odajama, udarajući bičem za
jahanje po nogavicama tamnozelene vojne uniforme. Ponosio se tim
uniformama od grubog materijala, sašivenim po uzoru na uniforme u koje su
bile odevene trupe Fridriha Velikog od Prusije. Pavle strese neku mrvicu sa
revera kratkog koporana i podiže pogled prema sinu Aleksandru, koji je stajao u
stavu mirno na suprotnom kraju sobe.
Aleksandar ga je baš razočarao, pomisli Pavle. Bledunjav, poetski nastrojen i
toliko zgodan da se čak moglo reći da je ženskasto lep; iza tih njegovih
plavosivih očiju, koje je nasledio od babe, bilo je nečeg istovremeno mističnog i
šupljeg. Nasledio je bakine oči, ali ne i njen um. Nije posedovao nijednu jedinu
crtu koja je neophodna voñi.
U neku ruku, to je bilo dobro, pomisli Pavle. Taj momak od dvadeset jedne
godine ne samo da nije imao želju da se dočepa prestola koji mu je Katarina
namenila, već je objavio da će abdicirati ako mu nametnu tu odgovornost. Kako
je rekao, više mu je odgovarao miran život meñu knjigama - želeo je da živi
negde na Dunavu gde ga niko ne zna, podalje od zavodničkog, ali i opasnog
petrogradskog dvora, na kome mu je otac naredio da ostane.
Dok je Aleksandar sada stajao zureći kroz prozore u jesenje bašte, njegov
prazan pogled jasno je govorio da ni o čemu nije razmišljao, već da je samo
sanjario. Meñutim, to je bilo daleko od istine. Ispod tih svilenih kovrdža krio se
mnogo složeniji um nego što je to Pavle mogao i da pretpostavi. Upravo je
razmišljao o tome kako da zapodene razgovor na odreñenu temu, a da Pavle ne
postane sumnjičav... radilo se o osobi koja nije pominjana na Pavlovom dvoru
od Katarinine smrti, to jest već skoro dve godine. Bila je to nastojnica
Monglana.
Aleksandar je imao mnogo razloga što je pokušavao da otkrije šta se
dogodilo sa tom staricom, koja kao da je u zemlju propala svega nekoliko dana
po smrti njegove bake. Ali pre no što je smislio kako da počne, Pavle se okrenuo
prema njemu, i dalje udarajući bičem poput kakvog idiotskog vojnika na
navijanje. Aleksandar pokuša da se usredsredi na njega.
"Znam da ti nije stalo da slušaš o državničkim stvarima", obrati se Pavle
prezrivo svom sinu. "Ali stvarno bi morao da pokažeš bar malo zanimanja.
Konačno, jednoga dana ovo carstvo će pripasti tebi. Za ono što ja danas
započnem, ti ćeš sutra snositi odgovornost. Pozvao sam te danas ovamo da ti
saopštim nešto u poverenju, nešto što bi moglo da izmeni budućnost Rusije."
Zastao je da bi ostavio utisak na sina. "Odlučio sam da sklopim savez sa
Engleskom."
"Ali, oče, vi mrzite Britance!" primeti Aleksandar.
"Tako je, prezirem ih", odvrati Pavle, "ali nemam mnogo izbora. Francuzi se
nisu zadovoljili samo time da sruše austrijsko carstvo, već su svoje granice
pomerili u unutrašnjost svih okolnih zemalja, masakriravši uz put polovinu
vlastitog stanovništva da bi očuvali mir - a sada su poslali tog krvožednog
generala Bonapartu preko mora da osvoji Maltu i Egipat!" On lupi bičem po
stolu presvučenom kožom, a preko lica mu preñe tamna senka nalik na letnju
oluju. Aleksandar ništa ne uzvrati.
"Ja sam izabran da budem veliki majstor malteških vitezova!" stade da vrišti
Pavle, udarajući po zlatnoj medalji na tamnoj vrpci preko grudi. "Ja nosim
osmokraku zvezdu malteškog krsta! To ostrvo pripada meni! Vekovima smo
tragali za toplovodnom lukom kakva je Malta - i sada smo se konačno gotovo
dokopali jedne. A onda je došao taj francuski ubica sa četrdeset hiljada vojnika."
Zagledao se u Aleksandra kao da očekuje od njega neki odgovor.
"Zašto bi jedan francuski general pokušao da zauzme zemlju koja je bila trn u
boku Otomanskog carstva preko tri stotine godina?" upita on, a u sebi se u stvari
pitao zašto je Pavle imao nešto protiv jednog takvog poteza. To bi samo moglo
da odvuče muslimanske Turke protiv kojih se njegova baka borila preko
dvadeset godina u želji da osvoji Konstantinopolj i stekne prevlast na Crnom
moru.
"Zar ne nagañaš za čim traga taj Bonaparta?" prošaputa Pavle, prišavši
Aleksandru kako bi mu se zagledao u oči i istovremeno trljajući šake.
Aleksandar odmahnu glavom. "Zar misliš da će ti sa Englezima biti imalo
bolje?" upita on. "Moj tutor Larp imao je običaj da Engleze naziva Nevernim
Albionom..."
"Nije u tome stvar!" povika Pavle. "Kao i obično, mešaš poeziju i politiku,
nauštrb i jedne i druge. Znam ja zašto je taj vražji Bonaparta otišao u Egipat - ne
dajem ja ni pet para na ono što je kazao budalama koje dele novac u francuskom
Direktorijumu, ni na to što je tamo iskrcao onolike šatore i hiljade vojnika! Želi
da obnovi moć Uzvišene Porte? Da svrgne Mameluke? Bah! Sve je to
kamuflaža." Aleksandar je i dalje delovao spokojno i uzdržano, ali je pomno
pratio ono što je otac govorio. "Pazi šta ti kažem, neće se on zaustaviti u Egiptu.
Krenuće on i na Siriju i Asiriju, Feniciju i Vavilon - zemlje koje je moja majka
oduvek želela. Čak je tebi dala ime Alaksandar, a tvom bratu Konstantin, sreće
radi." Pavle zastade, osvrnu se po sobi i zaustavi pogled na tapiseriji na kojoj je
bila prikazana scena iz lova. Ranjeni jelen sa deset parožaka krvario je pogoñen
strelama, ali ipak se i dalje borio protiv lovaca i pasa u šumi. Pavle se okrenu ka
Aleksandru s hladnim osmejkom na usnama.
"Taj Bonaparta ne želi da osvoji nove teritorije - on želi moć! Poveo je
podjednaki broj naučnika i vojnika: matematičara Monga, hemičara Bertoleta,
fizičara Furijea... Očistio je 'École Polytechnique' i 'Institut Nacional'! Zašto,
pitam te ja, ako je žudeo samo za osvajanjem?"
"Na šta cijate?" prošaputa Aleksandar, kada u umu poče da mu se javlja
začetak nove misli.
"Tamo se krije tajna Monglanske garniture!" prosikta Pavle, a na licu su mu
se istovremeno očitavali i strah i mržnja. "To je on krenuo da pronañe."
"Ali oče", poče Aleksandar, krajnje pažljivo birajući reči. "Ne verujete valjda
u te stare mitove? Konačno, i sama Nastojnica Monglana..."
"Svakako da verujem!" zavrišta Pavle. Lice mu je potamnelo, a glas se
pretvorio u histerični šapat. "Kod mene je jedna od figura." Stisnuo je šake u
pesnice; bič je ispustio na pod. "Ovde negde skrivene su i druge. Znam to! Ali
čak ni dve godine provedene u tamnici Ropša nisu toj ženi razvezale jezik. Kao
svinga je. No, jednog dana će pući - a kada se to dogodi..."
Aleksandar nije čuo mnogo od onoga što je potom njegov otac izgovorio o
Francuzima, Britancima, svojim planovima na Malti - i tom podmuklom
Bonaparti koga je nameravao da uništi. Aleksandar je znao da će se malo koja
od tih pretnji obistiniti, pošto su Pavla već prezirale i njegove vlastite trupe isto
onako kao što se deca gnušaju guvernante-tiranina.
Aleksandar zatim izreče pohvale ocu na briljantnoj političkoj strategiji, izvini
se i napusti njegove odaje. Znači, nastojnica je bila zatvorena u tamnici Ropš,
razmišljao je on, dok je koračao dugačkim hodnicima Zimskog dvorca.
Bonaparta se, dakle, iskrcao u Egiptu sa gomilom naučnika. Dalje, Pavle ima
jednu od figura Monglanske garniture. Ovaj dan se pokazao krajnje berićetan.
Stvari su konačno počele da se uklapaju.
Aleksandru je bilo potrebno skoro pola sata da stigne do unutrašnjih štala,
koje su zauzimale celo krilo na suprotnom kraju Zimskog dvorca - krilo koje je
bilo gotovo isto onoliko veliko kao i dvorana sa ogledalima u Versaju. Unutra se
vazduh isparavao od teškog mirisa životinja i krme. Koračao je duž prolaza
posutih slamom, a svinje i pilići sklanjali su mu se s puta. Služavke rumenih
obraza odevene u haljetke, dindrle, bele kecelje i debele čizme okretale su se za
mladim princom dok je prolazio, kikoćući mu se iza leña. Njegovo lepo lice,
kovrdžava, kestenjasta kosa i iskričave, plavosive oči, podsećale su ih na mladu
caricu Katarinu, njegovu baku, kada je jahala snegom pokrivenim ulicama na
svom pegavom, uškopljenom konju, odevena u vojničku uniformu.
Ovog dečaka su želeli za cara. Upravo one stvari koje su išle na živce
njegovom ocu - njegova mirnoća i mističnost, tajnovitost koja se krila iza
njegovog plavosivog pogleda... dražili su onu mračnu crtu misticizma koju su
nosili duboko skrivenu u svojim slovenskim dušama.
Aleksandar se uputio do konjušara koji mu osedla konja, zatim ga uzjaha i
odjaha. Sluge i konjušari stajali su i posmatrali ga. Uvek su sve pratili svojim
pogledima. Znali su da će uskoro kucnuti čas. On je bio taj koga su čekali, onaj
za koga su znali da će doći još od vremena Petra Velikog. Tihi, tajanstveni
Aleksandar koji je bio izabran ne da ih povede napolje, već da siñe sa njima - u
tamu. Da postane duša Rusije.
Aleksandar se oduvek neprijatno osećao meñu kmetovima i seljacima. Imao
je utisak da ga smatraju svecem - i da očekuju od njega da se uživi u tu ulogu.
To je takoñe bilo opasno. Pavle je ljubomorno čuvao presto koji mu je tako
davno bio oduzet. Sada se domogao moći za kojom je takoñe dugo žudeo - cenio
ju je, iskorišćavao i zloupotrebljavao poput ljubavnice koju želiš, ali ne možeš
njome da upravljaš.
Aleksandar je prešao Nevu i prošao pored gradske pijace, pustivši svog
velikog belog, konja u galop tek kada je ostavio za sobom otvorene pašnjake i
zašao u vlažna jesenja polja.
Satima je jahao kroz šumu, naizgled besciljno lutajući. Žuto lišće nalik na
gomilice žitnih ljuski prekrivalo je tlo. Konačno je, izbivši na jednu čistinu u
šumi, stigao do tihog proplanka u kome je preplet crnih grančica i vlažne
paučine od zlatnih listova delimično skrivao obrise stare kolibe prekrivene
busenjem. Sjahao je i poveo svog zapenušanog konja.
Držeći dizgine ovlaš meñu prstima, krenuo je preko mekanog, opojnog
pokrova od lišća koji je prekrivao šumsko tlo. Svojom atletskom grañom,
odeven u crni vojnički žaket sa visokom kragnom koja mu je gotovo dosezala do
brade, uske bele pantalone i krute crne čizme, podsećao je na običnog vojnika
koji luta šumom. Sa grane drveta kapnu na njega nekoliko kapi vode. On ih otra
sa resa zlatne epolete i izvuče mač, nemarno prešavši prstom preko brida kao da
ispituje njegovu oštrinu. Bacio je pogled prema kolibi u čijoj blizini su pasla dva
konja.
Aleksandar se osvrnu po utihloj šumi. Triput se oglasila kukavica - potom je
opet zavladala tišina. Čuo se samo zvuk vode koja je kapala sa grana drveća.
Ispustio je uzde i uputio se prema kolibi.
Gurnuo je vrata i ona se uz škripu otvoriše. Unutra je vladao gotovo potpuni
mrak. Oči su mu se sporo privikavale na njega, ali mogao je zato da oseti miris
golog zemljanog poda - i lojne sveće koju je neko tek nedavno ugasio. Učinilo
mu se da je čuo kako se nešto pomera u tami. Srce mu brže zakuca.
"Ima li koga?" prošaputa Aleksandar u tamu. Zaiskriše varnice - kada suknu
plamen, kolibu ispuni miris spaljene slame - neko je upalio sveću. Iznad njenog
plamena on ugleda prelepo, ovalno lice, veličanstvenu, bujnu kosu boje jagode i
sjajne zelene oči koje su ga upitno posmatrale.
"Jeste li uspeli?" upita Mirela tako tihim glasom da ju je jedva čuo.
"Jesam. Nalazi se u zatvoru Ropša", odvrati Aleksandar takoñe šapatom,
mada miljama unaokolo nije primetio nikoga ko bi ga mogao čuti. "Mogu vas
tamo odvesti. Ali ima još nešto. Kao što ste i podozrevali, kod njega je jedna od
figura."
"A ostalo?" upita tiho Mirela. Od njenih zelenih očiju vrtelo mu se u glavi.
"Da sam se dalje raspitivo, to bi samo izazvalo njegovu sumnjičavost. Pravo
je čudo što je i ovoliko kazao. Ah, da - izgleda da se iza francuske ekspedicije
upućene u Egipat krije i nešto više no što smo mislili; ona, možda, predstavlja
kamuflažu. General Bonaparta je poveo mnogo naučnika."
"Naučnika?" ponovi tiho Mirela, spustivši se na stolicu.
"Matematičara, fizičara, hemičara", nastavi Aleksandar.
Mirela baci pogled preko ramena ka mračnom uglu prostorije. Tada se iz
senki pojavi jedan visoki, vitki, kršni muškarac lika kao u sokola, odeven sav u
crno. Za ruku je držao dečaka od otprilike pet godina, koji se ljupko smešio
Aleksandru. Princ mu uzvrati osmeh.
"Čuo si?" upita Mirela Šahina. On nemo klimnu. "Napoleon je u Egiptu, ali
ne na moj zahtev. Šta će on tamo? Koliko je saznao? Želim da se vrati u
Francusku. Ako odmah poñeš, za koliko možeš stići do njega?"
"Možda je u Aleksandriji, a možda u Kairu", odvrati Šahin. "Ako proñem
kroz Tursko carstvo, mogu stići do oba ta mesta za dve lune. Al-Kalima moram
povesti sa sobom - Otomani će u njemu prepoznati Proroka, Porta će me pustiti
da proñem i odvešće me do sina Leticije Bonaparte."
Aleksandar je zaprepašćeno zurio u njih. "Govorite o generalu Bonaparti kao
da ga poznajete", reče on Mireli.
"On je Korzikanac", odvrati ona kratko. "Vi mnogo bolje govorite francuski
od njega. Ali nemamo vremena za gubljenje - odvedite me u zatvor Ropša pre
no što bude isuviše kasno."
Aleksandar se okrenu prema vratima i pomože Mireli da se umota u pelerinu,
a onda primeti malog Šarlota koji se našao pored njega.
"Al-Kalim želi nešto da vam kaže, veličanstvo", izusti Šahin, pokazavši
prema Šarlotu. Aleksandar se s osmehom na usnama zagleda u dete.
"Uskoro ćete postati veliki kralj", reče mali Šarlot svojim piskutavim, dečjim
glasom. Aleksandar se i dalje smešio, ali njegovog osmeha nestade kada ču
detetove naredne reči. "Krv će na vašim šakama ostaviti manju mrlju od one
koju je ostavila na šakama vaše bake, ali biće istog porekla. Izdaće vas čovek
kome se divite - vidim hladnu zimu i veliku vatru. Pomogli ste mojoj majci.
Zbog toga ćete se spasti od ruku te verolomne osobe i poživećete da vladate
dvadeset pet godina..."
"Šarlote, dosta!" prosikta Mirela, zgrabivši sina za ruku, a Šahina prostreli
pogledom.
Aleksandar je ostao ukočeno da stoji. "To dete poseduje unutrašnji vid!"
prošaputa on.
"Dopustite mu onda da ga iskoristi", odbrusi ona, "umesto što se vuče
unaokolo i proriče budućnost poput kakve stare veštice nad kartama za tarot."
Vukući Šarlota za sobom, ona izjuri kroz vrata, ostavivši za sobom zapanjenog
ruskog princa. Dok se okretao prema Šahinu, pokušavši da prodre kroz njegove
neprobojne crne oči, začuo je glas Šarlota:
"Izvini, maman", piskutao je. "Zaboravio sam se. Obećavam da to više neću
činiti."
Prema zatvoru Ropša Bastilja je bila prava palata. Hladan i vlažan, bez
prozora kroz koje bi prolazilo bar malo svetlosti, za njega se moglo reći da u
svakom pogledu predstavlja tamnicu očajanja. Nastojnica je preživela dve
godine u njemu, na slankastoj vodi i hrani koja je ličila na svinjske pomije. A
tokom te dve godine nije bilo ni časa ni minuta da Mirela nije pokušavala da je
pronañe.
Sada ih je Aleksandar uveo u zatvor i započeo razgovor sa stražarima koji su
mnogo više voleli njega nego njegovog oca i bili spremni da za njega učine sve
što zatraži. Mirela se, i dalje držeći Šarlota za ruku, uputila mračnim hodnicima,
sledeći stražarevu svetiljku, a Aleksandar i Šahin išli su na začelju.
Nastojničina ćelija nalazila se duboko pod zemljom; bila je to mala rupa sa
teškim metalnim vratima. Mirela je osetila kako je podilazi užasna jeza. Stražar
ju je propustio unutra i ona krenu preko prostorije. Starica je ležala poput kakve
lutke iz koje je izvañen materijal za punjenje; koža joj je bila sasušena i pri
svetlosti svetiljke ličila na požutelo, mrtvo lišće. Mirela se spusti na kolena
pored ležaja i obujmi nastojnicu rukama kako bi je podigla da sedne. U njoj nije
bilo više ničega - činilo se da će se svakog časa pretvoriti u prah.
Šarlot im priñe i uhvati nastojničinu isušenu ruku svojom tananom šakom.
"Maman", prošaputa on, "ova gospa je vrlo bolesna. Želi da je iznesemo odavde
pre no što umre..." Mirela se zagleda u njega, a zatim podiže pogled prema
Aleksandru, koji je stajao iza nje.
"Dopustite da vidim šta mogu da učinim", reče on. Zatim iziñe napolje sa
stražarem. Šahin priñe krevetu. Ulažući veliki napor, nastojnica pokuša da otvori
oči, ali ne uspe. Mirela se nagnu nad staričine grudi i oseti kako joj se oči pune
toplim suzama, kako joj pale grlo. Šarlot joj spusti šaku na rame.
"Želi nešto da nam kaže", reče on tiho majci. "Čujem joj misli... Ne želi da je
sahrane sa ostalima... majko", prošaputa on, "nešto se nalazi u njenoj odori!
Nešto što moramo uzeti - ona želi da mi to uzmemo."
"Blagi Bože", promrmlja Mirela u trenutku kada se Aleksandar vrati u odaju.
"Požurimo, ponesimo je pre no što se stražar predomisli", prošaputa on
užurbano. Šahin se nagnu nad krevet i podiže opaticu kao da je pero. Njih
četvoro pohitaše iz tamnice, kroz vrata koja su vodila u dugački hodnik što se
protezao kroz podzemlje. Konačno iziñoše na svetlost dana, nedaleko od mesta
na kome su ostavili konje. Držeći krhku nastojnicu u jednoj ruci, Šahin uskoči s
lakoćom u sedlo i uputi se ka šumi; ostali su ga sledili.
Čim su stigli do prvog izolovanog mesta, zaustavili su se i sjahali.
Aleksandar je prihvatio nastojnicu. Mirela raširi svoj ogrtač po tlu i na njega
spustiše ženu koja je umirala. Nastojnica je pokušavala nešto da kaže, i dalje ne
otvarajući oči. Aleksandar joj donese u šakama vode iz obližnjeg potoka, ali ona
je bila suviše slaba da bi mogla da pije.
"Znala sam..." izusti ona hrapavim glasom koji se gubio.
"Znali ste da ću doći po vas", dovrši Mirela, trljajući joj vruće čelo, dok se
nastojnica naprezala da nastavi. "Ali bojim se da sam stigla prekasno. Draga
moja prijateljice - pokopaćemo vas kako nalažu hriščanski običaji. Sama ću
saslušati vašu ispovest, pošto nikog drugog ovde nema." Suze su joj se slivale
niz lice, dok je klečala uz nastojnicu, držeći je za ruku. I Šarlot je kleknuo i
počeo šakama da dodiruje njenu svešteničku halju koja joj je visila s krhkog tela.
"Majko, ovde je u ovoj odori - izmeñu tkanine i podstave!" povika on. Šahin
im priñe, izvlačeći svoj oštri bousaadi kako bi njime rasekao tkaninu. Mirela
položi šaku na njegovu ruku u nameri da ga spreči u tome, ali upravo u tom
trenutku nastojnica otvori oči i prošaputa hrapavim glasom.
"Šahine", poče ona, dok joj se licem razlivao osmeh i dok je pokušavala da
podigne ruku kako bi ga dodirnula. "Konačno si pronašao svog proroka. Uskoro
ću poći da se sretnem s tim tvojim Alahom... uskoro. Reći ću mu... koliko ga
voliš..." Ruka joj klonu, a oči se sklopiše. Mirela poče da jeca, ali nastojničine
usne su se i dalje pomicale. Šarlot se nagnu nad nastojnicu naspram Mirele i
prisloni usne na njeno čelo. "Nemojte raseći... tkaninu..." reće ona. A zatim se
umiri.
Šahin i Aleksandar su nepokretno stajali ispod drveća sa koga je kapalo,
gledajući Mirelu koja se bacila preko tela mrtve nastojnice i briznula u plač.
Posle nekoliko minuta Šarlot odvoji majku od nje. Svojim ručicama podiže
tešku nastojničinu odoru s njenog ispijenog tela. Na podstavi prednjeg dela
odore, potamnele i umrljane od habanja, iscrtala je nesigurnim potezima
šahovsku tablu vlastitom krvlju. U svakom polju s velikom pažnjom bio je
iscrtan po jedan znak. Šarlot podiže pogled prema Šahinu i ovaj mu pruži nož.
Dete krajnje pažljivo preseče nit koja je spajala materijal i podstavu. Ispod
crteža šahovske table nalazila se teška tkanina tamnoplave boje - prekrivena
sjajnim kamenjem.
PARIZ, JANUAR 1799.
Šarl Moris Taljeran ostavio je za sobom kancelarije Direktorijuma i
hramajući krenuo niz dugačko kameno stepenište do dvorišta u kome ga je
čekala kočija. Imao je težak dan ispunjen optužbama i uvredama, kojima su ga
zasula petorica direktora, zbog mita koji je navodno primio od američkog
poslanstva. Bio je suviše ponosan da bi se pravdao ili izvinjavao - a još nije
zaboravio nedavnu nemaštinu da bi priznao grehe i predao novac. Sedeo je kao
kip dok su se oni penili. Kada su se umorili, ustao se i izišao bez ijedne reči
objašnjenja.
Umorno je hramao preko popločanog dvorišta prema kočiji. Večeras će
večerati sam, otvoriti bocu stare madere i zatim se opustiti u vrućoj kupki.
Jedino mu je to bilo na pameti kada je njegov vozač, ugledavši gospodara,
pohitao prema kočiji. Taljeran mu dade znak da će sam otvoriti vrata. Kada je
skliznuo na sedište, začuo je neko šuštanje iz tame prostrane kočije. Ukočio se.
"Ne plaši se", začu on nežan ženski glas - glas od koga ga podiñe jeza. Šaka u
rukavici prekri njegovu u tami. Kada je kočija izbila na osvetljenu ulicu, on
ugleda prelepu mlečnu put i kosu boje jagode.
"Mirela!" povika Taljeran, ali mu ona spusti prste u rukavici na usne. Pre no
što je shvatio šta radi, našao se na kolenima u kočiji koja se ljuljala, obasipajući
joj lice poljupcima, zavlačeći šake u njenu kosu, mrmljajući odjednom hiljadu
stvari dok se njegov um borio da povrati kontrolu. Mislio je da će poludeti.
"Kad bi samo znala koliko sam tragao za tobom - i to ne samo ovde, već po
svim zemljama. Kako si me mogla toliko dugo ostaviti bez ijedne reči, znaka?
Obeznanio sam se od straha zbog tebe..." Mirela ga je ućutkivala poljupcima, a
on se opijao mirisom njenog tela i plakao. Isplakivao je sedam godina
zadržavane suze i pio suze sa njenih obraza dok su se grlili poput dece
izgubljene na moru.
Ušli su u kuću pod okriljem mraka, prošavši kroz široki francuski prozor koji
je gledao na travnjake. Ne zastavši da zatvori prozor ili upali lampu, on je
podiže u naručje i odnese do divana, dok mu se njena dugačka kosa prelivala
preko ruke. Razodenuvši je bez reči, on prekri njeno drhtavo telo svojim i izgubi
se u njenoj toplini, njenoj svilenoj kosi.
"Volim te", izgovori. To je bio prvi put da su te reči prešle preko njegovih
usana.
"Tvoja ljubav nam je podarila dete", prošaputa Mirela, posmatrajući ga na
mesečini koja je prodirala kroz prozore. Mislio je da će mu srce prepući.
"Imaćemo još jedno", reče on i oseti kako ga strast razdire poput oluje.
"Zakopao sam ih", reče Taljeran dok su sedeli za stolom u salonu pored
njegove spavaće sobe. U Zelenim planinama Amerike - mada moram priznati da
je Kurtijad pokušao da me odgovori od toga. Njegova je vera bila jača od moje.
On je smatrao da si još živa." Taljeran se osmehnu Mireli koja je sedela s druge
strane stola raspuštene kose, umotana u njegovu kućnu haljinu. Bila je tako lepa
da je žudeo ponovo da je uzme i to upravo ovde. Ali izmeñu njih je sedeo
konzervativni Kurtijad i pažljivo slagao salvetu slušajući njihov razgovor.
"Kurtijade", reče on, pokušavši da obuzda svoja osećanja, "izgleda da imam
dete - sina. Zove se Šarlot, po meni." Zatim se okrenu prema Mireli. "Kada ću
moći da vidim tog malo čudo od deteta?"
"Uskoro", odvrati Mirela. "Otišao je u Egipat, gde se trenutno nalazi general
Bonaparta. Kako dobro poznaješ Napoleona?"
"Ja sam ga ubedio da poñe tamo - ili se bar on pravio da je tako." Ukratko joj
je opisao svoj susret sa Bonapartom i Davidom. "Tada sam otkrio da si možda
još živa i da si bila trudna", reče joj on. "David mi je ispričao o Marau."
Zabrinuto ju je posmatrao, ali Mirela samo odmahnu glavom kao da je želela da
odagna sećanje na to.
"Ima još nešto što bi trebalo da znaš", lagano izgovori Taljeran, pogledavši
Kurtijada dok je to govorio. "Postoji jedna žena - zove se Katarina Grand. Ona
je na neki način umešana u potragu za Monglanskom garniturom. David mi je
kazao da je Robespjer za nju govorio da je Bela Kraljica..."
Mirela je prebledela. Toliko je stezala nož kojim je mazala puter da se činilo
kao da će ga prepoloviti. Za trenutak nije mogla da izusti ni reč. Usne su joj bile
tako blede da je Kurtijad posegnuo za šampanjcem da je povrati. Zatim se
zagledala Taljeranu u oči.
"Gde je ona sada?" prošaputala je.
Taljeran je spustio pogled na tanjir, a zatim ju je pogledao pravo u oči. "Da te
sinoć nisam zatekao u kočiji", poče on lagano, "bila bi u mom krevetu."
Sedeli su u tišini. Kurtijad je zurio u sto. Taljeranov pogled počivao je na
Mireli. Odložila je nož, odgurnula stolicu, ustala i uputila se ka prozorima.
Taljeran takoñe ustade, krete za njom i obgrli joj ramena.
"Imao sam toliko žena", mrmljao joj je u kosu. "Mislio sam da si mrtva. A
kasnije, kada sam saznao da nisi... Da si je videla, razumela bi."
"Videla sam je", izgovori Mirela ravnodušno. Zatim se okrenu i zagleda u
njega. "Ta žena stoji iza svega ovoga. Kod nje je osam figura..."
"Sedam", ispravi je Taljeran. "Kod mene je osma." Mirela ga zaprepašćeno
pogleda.
"Zakopali smo je u šumi zajedno sa ostalima", obavesti je on. "Ali, Mirela,
dobro sam učinio što sam ih sakrio, jer sam nas otarasio te užasne kletve.
Nekada sam i ja želeo tu garnituru. Poigravao sam se s tobom i Valentinom u
nadi da ću zadobiti vaše poverenje. Ali umesto toga vi ste zadobile moju
ljubav." Zgrabio ju je za ramena. Nije mogao da nasluti kakve joj misli razaraju
um. "Kažem ti da te volim", ponovi on. "Zar mora sve da nas izjeda mržnja? Zar
nas ova igra nije već previše stajala?..."
"Isuviše", odvrati Mirela s gorčinom i izvuče se iz njegovog zagrljaja.
"Suviše da bismo oprostili i zaboravili. Ta je žena hladnokrvno ubila pet opatica.
Odgovorna je za Maraoovo i Robespjerovo ponašanje - za Valentinino
pogubljenje. Zaboravljaš - bila sam prisutna kada su je ubili, iskasapili kao
kakvu životinju!" Zelene oči su joj se caklile kao da je drogirana. "Kolike sam
videla kako umiru - Valentinu, nastojnicu, Maraa. Šarlota Kordej je žrtvovala
život zbog mene." Izdaja te žene neće proći nekažnjeno. Kažem ti da ću se
domoći tih figura po bilo koju cenu!"
Taljeran je koraknuo unazad i posmatrao je sa suzama u očima. Nije primetio
Kurtijada koji je ustao i prešao preko sobe da bi spustio šaku na gospodarevu
ruku.
"Monsenjeru, ona je u pravu", reče on tiho. "Bez obzira na to koliko čeznuli
za srećom, ma koliko želeli da je ignorišemo - ova igra se nikada neće završiti
dok figure ne budu sakupljene i sklonjene na neko bezbedno mesto. I vi to isto
tako dobro znate koliko i ja. Gospoña Grand mora biti zaustavljena."
"Zar nije već dovoljno krvi proliveno?" upita Taljeran.
"Ja više ne čeznem za osvetom", izjavi Mirela, ugledavši pred očima užasno
Maraovo lice u trenutku kada joj je kazao gde da zabode nož. "Želim te figure -
Igra se mora okončati."
"Tu jednu figuru mi je dala dobrovoljno", reče Taljeran. "Čak je ni sila ne bi
ubedila da se rastane od ostalih."
"Kada bi se njome oženio", reče Mirela, "po francuskom zakonu, sva njena
imovina prešla bi u tvoje ruke. Ona bi pripadala tebi."
"Oženio!" Povika Taljeran, odskočivši kao da se opržio. "Ali ja volim tebe!
A pored toga, ja sam biskup katoličke crkve. Sa biskupijom ili bez nje, za mene
će doživotno važiti rimski, a ne francuski zakon."
Kurtijad pročisti grlo. "Monsenjer bi mogao dobiti papski oprost", predloži
on učtivo. "Verujem da je bilo presedana."
"Kurtijade, zaboravljaš u čijoj si službi", odbrusi Taljeran." "To ne dolazi u
obzir. Posle svega što si kazala o toj ženi, kako ijedno od vas može da mi
predloži nešto slično? Za sedam bednih figura, vi biste prodali moju dušu."
"Da bih okončala ovu igru jednom zauvek", reče Mirela, dok su joj oči
plamtele tamnim sjajem, "prodala bih i vlastitu."
KAIRO, EGIPAT, FEBRUAR 1799.
U blizini velikih piramida u Gizi Šahin natera kamilu da se spusti na kolena i
pusti Šarlota da sklizne sa sedla na tle. Pošto su stigli u Egipat, želeo je da
smesta dovede dete na ovo sveto mesto. Šahin je posmatrao Šarlota kako skače
preko peska i približava se osnovi velike Sfinge, a zatim počinje da se penje uz
njenu džinovsku šapu. Tada i on sjaha i poñe preko peska, dok mu je tamna
halja vijorila na povetarcu.
"Ovo je Sfinga", objasni Šahin Šarlotu kada stiže do njega. Crvenokosi
dečak, kome je bilo gotovo šest godina, tečno je govorio kabilski i arapski, a uz
njih i materinji francuski, tako da je Šahin mogao lako s njim da se
sporazumeva. "Drevna i tajanstvena figura sa torzom i glavom žene i telom lava.
Smeštena je izmeñu sazvežña Lava i Device, gde se Sunce odmara za vreme
letnje ravnodnevice."
"Ako je žena", stade da zapitkuje Šarlot, pogleda uprtog u ogromni kameni
kip koji se nadnosio nad njim, "zašto ima bradu?"
"Ona je velika kraljica - Kraljica Noći", odvrati Šahin. "Njena planeta je
Merkur, bog ozdravljenja. Brada svedoči o njenoj ogromnoj moći."
"Moja majka je velika kraljica - ti si mi to kazao", nastavi Šarlot. "Ali ona
nema bradu."
"Možda ne želi da se razmeće svojom moći", objasni Šahin.
Zagledaše se preko peska. U daljini su se nazirali mnogobrojni šatori bivaka
iz koga su došli. Oko njih su se na zlaćanoj svetlosti uzdizale divovske piramide,
razbacane poput dečjih figurica, zaboravljenih na praznoj ravnici. Šarlot se
zagleda u Šahina svojim krupnim, plavim očima.
"Ko ih je ovde ostavio?" upita on.
"Mnogi kraljevi tokom mnogo hiljada godina", odvrati Šahin. "Ti kraljevi su
bili veliki sveštenici. Tako ih mi zovemo na arapskom - kahin. Onaj koji poznaje
budućnost. Kod Fenićana, Vavilonacai i Kabira - naroda koji vi nazivate Hebreji
- sveštenik se kaže kohen. A na mom jeziku, kabilskom, kahuna."
"Jesam li ja to?" upita Šarlot, dok mu je Šahin pomagao da se spusti sa lavlje
šape na kojoj su sedeli. Svečana pratnja jahača približavala se preko peska iz
pravca udaljenog bivaka; konji su podizali prah na zlatnoj svetlosti.
"Ne", odvrati tiho Šahin. "Ti si više od toga."
Kada su se konji zaustavili, mladi jahač sa čela skoči na tle i krenu preko
neravnog tla ka njima, skidajući rukavice. Dugačka kosa boje kestena slobodno
mu je padala na ramena. Pred malim Šarlotem spustio se na koleno, dok su ostali
jahači silazili s konja.
"Znači, to si ti", reče mladić. Na sebi je imao uske pantalone i kratki koporan
francuske uniforme. "Mirelino dete! Ja sam general Bonaparta, mladiću - bliski
prijatelj tvoje majke. Ali zašto ona nije došla s tobom? U bivaku mi rekoše da si
došao sam, i da me tražiš."
Napoleon spusti šaku na Šarlotovu svetlocrvenu kosu i stade da je mrsi, a
zatim zataknu rukavice za pas i ustade, poklonivši se formalno pred Šahinom.
"A vi mora da ste Šahin", reče on, ne sačekavši detetov odgovor. "Moja baka,
Anñela-Marija di Pijetra-Santa, često je govorila da ste veliki čovek. Verujem da
je ona poslala dečakovu majku k vama u pustinju? Mora da je od tada prošlo pet
i više godina..."
Šahin ozbiljno smaknu donji veo. "Al-Kalim vam donosi veoma hitnu
poruku", reče on tihim glasom. "Namenjena je samo vašim ušima."
"Doñite, doñite", reče Napoleon, mahnuvši vojnicima. "To su moji oficiri. U
zoru krećemo za Siriju - marš će biti težak. Šta god da je posredi, može sačekati
do večeras. Pozivam vas da budete moji gosti na večeri u bejovoj palati."
Okrenuo se kao da će otići, ali ga Šarlot uhvati za šaku.
"Ovaj pohod će se loše završiti", reče dečak. Napoleon se sav zgranut okrenu
prema njemu, ali Šarlot je imao još nešto da mu kaže. "Vidim glad i žeñ. Mnogi
će ljudi umreti, a ništa nećete osvojiti. Morate se smesta vratiti u Francusku.
Tamo ćete postati veliki voña. Posedovaćete veliku moć nad mnogim zemljama.
Ali to će potrajati samo petnaest godina. A onda će se okončati..."
Napoleon izvuče šaku; oficirima koji su ih posmatrali bilo je veoma
neugodno. A onda mladi general zabaci glavu i nasmeja se.
"Rekli su mi da te zovu Mali Prorok", reče on, osmehujući se Šarlotu. "Kažu
da si u bivaku govorio vojnicima razne stvari - koliko će dece imati, u kojim će
se bitkama proslaviti ili umreti. Voleo bih da takve vizije postoje. Kada bi
generali bili proroci, mogli bi da izbegnu mnoge zamke."
"Postojao je jednom general koji je bio i prorok", reče blagim glasom Šahin.
"Zvao se Muhamed."
"I ja sam pročitao Koran, prijatelju", odvrati Napoleon, i dalje se smešeći.
"Ali on se borio za slavu Boga. A mi jadni Francuzi borimo se samo za slavu
Francuske."
"Čuvati se moraju oni koji se bore za vlastitu slavu", primeti Šarlot.
Dok je posmatrao Šarlota, Napoleon je čuo mrmljanje oficira iza sebe.
Njegovog osmeha nestade. Lice mu je potamnelo od osećanja koja je pokušao
da suzbije. "Ne dozvoljavam da me vreña jedno dete", izgovori on kao bez daha.
A zatim glasnije dodade: "Sumnjam da će se moja slava toliko rasplamsati kao
što to ti, izgleda, misliš, mladi moj prijatelju - kao ni da će se tako brzo ugasiti.
Ujutro krećem na marš preko Sinaja i jedino po nareñenju vlade ranije ću se
vratiti u Francusku."
Okrenuvši leña Šarlotu, on ode do svog konja i uzjaha, naredivši otresito
jednom od oficira da se pobrine da Šarlot i Šahin stignu u palatu u Kairu na
vreme za večeru. Zatim je sam odjahao preko pustinje, a ostali su gledali za
njim.
Šahin reče pometenim vojnicima da slobodno krenu svojim putem, jer dečak
još nije video piramide. Kada su se oficiri nevoljno udaljili, Šarlot uhvati Šahina
za ruku i oni krenuše sami preko ogromne ravnice.
"Šahine", poče zamišljeno Šarlot, "zašto se general Bonaparta naljutio na
mene kada sam mu ono kazao? Rekao sam mu samo istinu."
Šahin je trenutak ćutao. "Zamisli da se nalaziš u mračnoj šumi u kojoj ništa
ne vidiš", poče on konačno da govori. "Jedini pratilac ti je sova, koja u mraku
može da vidi mnogo bolje od tebe. Takav vid i ti poseduješ - kao sova - da vidiš
ono što će biti dok ostali tapkaju u mraku. Da si na njihovom mestu, zar se i ti ne
bi plašio?"
"Možda", priznade Šarlot. "Ali sigurno se ne bih naljutio na sovu ako bi me
upozorila da stojim na rubu jame!"
Šahin je trenutak posmatrao dečaka, a na usnama mu je lebdeo osmeh, što je
za njega bilo neuobičajeno. Konačno je progovorio.
"Uvek je teško posedovati nešto što drugi nemaju - a često je i opasno", reče
on. "Ponekad ih je bolje ostaviti u mraku."
"Kao Monglansku garnituru", primeti Šarlot. "Majka je kazala da je ležala
zakopana u tami hiljadu godina."
"Da", odvrati Šahin. "Upravo tako."
Zaviše oko ugla velike piramide. Ispred sebe ugledaše čoveka kako sedi na
vunenoj odori rasprostrtoj po pesku sa mnoštvom raširenih papirusa pred sobom.
Zurio je u piramidu koja se nadnosila nad njim, ali se osvrnuo kada je začuo
Šarlota i Šahina kako mu prilaze. Lice mu se ozari kada ih je prepoznao.
"Mali Prorok!" reče on, ustavši i očistivši pantalone od peska dok je prilazio
da ih pozdravi. Imao je bucmaste obraze i okruglu bradu. Lice mu se razvuče u
osmeh kada je sklonio sa čela pramen kose. "Bio sam danas u bivaku i čuo
vojnike kako se klade da će general Bonaparta odbiti savet koji nameravaš da
mu daš u vezi sa povratkom u Francusku! Taj naš general ne veruje mnogo u
proročanstva! Možda misli da će ovaj njegov pohod, inače deveti po redu,
uspeti, pošto je prethodnih osam propalo."
"Gospodine Furije!" povika Šarlot, pustivši Šahinovu ruku i otrčavši do
čuvenog fizičara. "Jeste li rešili tajnu ovih piramida? Već ste tako dugo ovde i
toliko ste radili."
"Bojim se da nisam", osmehnu se Furije i pomilova Šarlota po glavi, dok im
je Šahin prilazio. "Samo su brojevi na ovim papirusima arapske brojke. Sve
ostalo je na nekom čudnom jeziku koji uopšte ne razumemo. Crteži slike i
slično. Priča se da su u Rozeti pronašli neki kamen na kome je, izgleda, pisano
na nekoliko jezika. Možda će nam to pomoći u prevoñenju. Odneće ga u
Francusku. Ali dok ga ne budu dešifrovali, možda ću već biti pokojni!"
Nasmejao se i prihvatio Šahinovu ispruženu šaku. "Ako je tvoj mali prijatelj
odista Prorok, kako tvrdiš, sigurno je u stanju da pročita ove slike i poštedi nas
velikih muka."
"Šahin razume neke od njih", izgovori ponosno Šarlot, prišavši zidu piramide
i zagledavši se u niz usečenih i obojenih crteža. "Ovaj ovde - muškarac sa
glavom ptice - je veliki bog Tot. On je bio lekar i mogao je da izleči svaku
bolest. On je takoñe izmislio pismo. Dužnost mu je bila da u Knjigu Mrtvih
upiše svačije ime. Šahin kaže da svako ima tajno ime koje dobija na roñenju,
ispisano na kamenu, koji mu se daje kada umre. A svaki bog umesto tajnog
imena ima broj..."
"Broj!" ponovi Furije, brzo pogledavši Šahina. "Umeš da pročitaš ove
crteže?"
Šahin odmahnu glavom. "Znam samo stare priče", odvrati on na svom lošem
francuskom. "Moj narod mnogo poštuje brojeve i pridaje im božanska svojstva.
Mi verujemo da je Vaseljena sazdana od brojeva; da bi se postalo jedno sa
Bogom, potrebno je samo vibrirati u tačnoj rezonanciji sa tim brojevima."
"Ali upravo u to i ja verujem!" povika matematičar. "Studiram fiziku
vibracija. Pišem knjigu o nečemu što zovem 'Teorija harmonije' i o tome kako se
ona primenjuje na toplotu i svetlost! Vi, Arapi, otkrili ste sve te istine o
brojevima, na kojima smo mi zasnovali naše teorije..."
"Šahin nije Arapin", umeša se Šarlot. "On je Plavi Čovek Tuareg."
Furije zbunjeno pogleda dete, a zatim ponovo Šahina. "Izgleda da znaš za
čim ja tragam... radovi al-Kvarizmija koje je u Evropu doneo veliki matematičar
Leonardo Fibonači, arapski brojevi i algebra koji su uneli revoluciju u naš način
razmišljanja? Zar nisu nastali ovde u Egiptu?"
"Nisu", odvrati Šahin, posmatrajući crteže na zidu pred sobom. "Potiču iz
Mesopotamije - to su Hindu brojevi doneti iz planina Turkestana. Ali onaj koji
je znao tajnu i konačno je zapisao bio je al-Jabir al-Hajan, dvorski hemičar
Haruna al-Rašida u Mesopotamiji - kralja iz 'Hiljadu i jedne noći'. Taj al-Jabir
bio je Sufi mističar, pripadnik čuvenih Hašašina. Zapisao je tajnu i zbog toga bio
proklet za sva vremena. Sakrio ju je u Monglansku garnituru."
Njutn nije bio preteča Doba Razuma. On je bio poslednji od mañioničara,
poslednji Vavilonac i Sumerac... jer je na Vaseljenu i na sve što se u njoj nalazi
gledao kao na zagonetku, kao na tajnu koja se može odgonetnuti jedino čistim
razmišljanjem o datoj pojavi, o datim mističnim šiframa koje je Bog razmestio
po svetu kako bi ezoteričnom bratstvu omogućio svojevrsnu potragu za
filosofskim blagom...
On je na Vaseljenu gladao kao na kriptogram koji je sastavio Svevišnji - isto
onako kao što je on sam otkriće Računa zavio u kriptogram u prepisci sa
Lajbnicom. Čistim razmišljanjem, usredsreñivanjem uma, zagonetka će se,
verovao je on, otkriti posvećenome.
Džon Majnard Kejns
Na kraju smo se vratili na onu verziju doktrine koju je postavio stari Pitagora,
preteča svih matematičara i matematičkih fizičara. On je... opisujući
periodičnost muzičkih nota, skrenuo pažnju na brojeve... A danas, u dvadesetom
veku, fizičari se uglavnom bave periodičnošću atoma.
Alfred Nort Vajthed
Broj, dakle, kako se čini, vodi ka istini.
Platon
PETROGRAD, RUSIJA, OKTOBAR 1798.
Pavle I, car cele Rusije, koračao je po svojim odajama, udarajući bičem za
jahanje po nogavicama tamnozelene vojne uniforme. Ponosio se tim
uniformama od grubog materijala, sašivenim po uzoru na uniforme u koje su
bile odevene trupe Fridriha Velikog od Prusije. Pavle strese neku mrvicu sa
revera kratkog koporana i podiže pogled prema sinu Aleksandru, koji je stajao u
stavu mirno na suprotnom kraju sobe.
Aleksandar ga je baš razočarao, pomisli Pavle. Bledunjav, poetski nastrojen i
toliko zgodan da se čak moglo reći da je ženskasto lep; iza tih njegovih
plavosivih očiju, koje je nasledio od babe, bilo je nečeg istovremeno mističnog i
šupljeg. Nasledio je bakine oči, ali ne i njen um. Nije posedovao nijednu jedinu
crtu koja je neophodna voñi.
U neku ruku, to je bilo dobro, pomisli Pavle. Taj momak od dvadeset jedne
godine ne samo da nije imao želju da se dočepa prestola koji mu je Katarina
namenila, već je objavio da će abdicirati ako mu nametnu tu odgovornost. Kako
je rekao, više mu je odgovarao miran život meñu knjigama - želeo je da živi
negde na Dunavu gde ga niko ne zna, podalje od zavodničkog, ali i opasnog
petrogradskog dvora, na kome mu je otac naredio da ostane.
Dok je Aleksandar sada stajao zureći kroz prozore u jesenje bašte, njegov
prazan pogled jasno je govorio da ni o čemu nije razmišljao, već da je samo
sanjario. Meñutim, to je bilo daleko od istine. Ispod tih svilenih kovrdža krio se
mnogo složeniji um nego što je to Pavle mogao i da pretpostavi. Upravo je
razmišljao o tome kako da zapodene razgovor na odreñenu temu, a da Pavle ne
postane sumnjičav... radilo se o osobi koja nije pominjana na Pavlovom dvoru
od Katarinine smrti, to jest već skoro dve godine. Bila je to nastojnica
Monglana.
Aleksandar je imao mnogo razloga što je pokušavao da otkrije šta se
dogodilo sa tom staricom, koja kao da je u zemlju propala svega nekoliko dana
po smrti njegove bake. Ali pre no što je smislio kako da počne, Pavle se okrenuo
prema njemu, i dalje udarajući bičem poput kakvog idiotskog vojnika na
navijanje. Aleksandar pokuša da se usredsredi na njega.
"Znam da ti nije stalo da slušaš o državničkim stvarima", obrati se Pavle
prezrivo svom sinu. "Ali stvarno bi morao da pokažeš bar malo zanimanja.
Konačno, jednoga dana ovo carstvo će pripasti tebi. Za ono što ja danas
započnem, ti ćeš sutra snositi odgovornost. Pozvao sam te danas ovamo da ti
saopštim nešto u poverenju, nešto što bi moglo da izmeni budućnost Rusije."
Zastao je da bi ostavio utisak na sina. "Odlučio sam da sklopim savez sa
Engleskom."
"Ali, oče, vi mrzite Britance!" primeti Aleksandar.
"Tako je, prezirem ih", odvrati Pavle, "ali nemam mnogo izbora. Francuzi se
nisu zadovoljili samo time da sruše austrijsko carstvo, već su svoje granice
pomerili u unutrašnjost svih okolnih zemalja, masakriravši uz put polovinu
vlastitog stanovništva da bi očuvali mir - a sada su poslali tog krvožednog
generala Bonapartu preko mora da osvoji Maltu i Egipat!" On lupi bičem po
stolu presvučenom kožom, a preko lica mu preñe tamna senka nalik na letnju
oluju. Aleksandar ništa ne uzvrati.
"Ja sam izabran da budem veliki majstor malteških vitezova!" stade da vrišti
Pavle, udarajući po zlatnoj medalji na tamnoj vrpci preko grudi. "Ja nosim
osmokraku zvezdu malteškog krsta! To ostrvo pripada meni! Vekovima smo
tragali za toplovodnom lukom kakva je Malta - i sada smo se konačno gotovo
dokopali jedne. A onda je došao taj francuski ubica sa četrdeset hiljada vojnika."
Zagledao se u Aleksandra kao da očekuje od njega neki odgovor.
"Zašto bi jedan francuski general pokušao da zauzme zemlju koja je bila trn u
boku Otomanskog carstva preko tri stotine godina?" upita on, a u sebi se u stvari
pitao zašto je Pavle imao nešto protiv jednog takvog poteza. To bi samo moglo
da odvuče muslimanske Turke protiv kojih se njegova baka borila preko
dvadeset godina u želji da osvoji Konstantinopolj i stekne prevlast na Crnom
moru.
"Zar ne nagañaš za čim traga taj Bonaparta?" prošaputa Pavle, prišavši
Aleksandru kako bi mu se zagledao u oči i istovremeno trljajući šake.
Aleksandar odmahnu glavom. "Zar misliš da će ti sa Englezima biti imalo
bolje?" upita on. "Moj tutor Larp imao je običaj da Engleze naziva Nevernim
Albionom..."
"Nije u tome stvar!" povika Pavle. "Kao i obično, mešaš poeziju i politiku,
nauštrb i jedne i druge. Znam ja zašto je taj vražji Bonaparta otišao u Egipat - ne
dajem ja ni pet para na ono što je kazao budalama koje dele novac u francuskom
Direktorijumu, ni na to što je tamo iskrcao onolike šatore i hiljade vojnika! Želi
da obnovi moć Uzvišene Porte? Da svrgne Mameluke? Bah! Sve je to
kamuflaža." Aleksandar je i dalje delovao spokojno i uzdržano, ali je pomno
pratio ono što je otac govorio. "Pazi šta ti kažem, neće se on zaustaviti u Egiptu.
Krenuće on i na Siriju i Asiriju, Feniciju i Vavilon - zemlje koje je moja majka
oduvek želela. Čak je tebi dala ime Alaksandar, a tvom bratu Konstantin, sreće
radi." Pavle zastade, osvrnu se po sobi i zaustavi pogled na tapiseriji na kojoj je
bila prikazana scena iz lova. Ranjeni jelen sa deset parožaka krvario je pogoñen
strelama, ali ipak se i dalje borio protiv lovaca i pasa u šumi. Pavle se okrenu ka
Aleksandru s hladnim osmejkom na usnama.
"Taj Bonaparta ne želi da osvoji nove teritorije - on želi moć! Poveo je
podjednaki broj naučnika i vojnika: matematičara Monga, hemičara Bertoleta,
fizičara Furijea... Očistio je 'École Polytechnique' i 'Institut Nacional'! Zašto,
pitam te ja, ako je žudeo samo za osvajanjem?"
"Na šta cijate?" prošaputa Aleksandar, kada u umu poče da mu se javlja
začetak nove misli.
"Tamo se krije tajna Monglanske garniture!" prosikta Pavle, a na licu su mu
se istovremeno očitavali i strah i mržnja. "To je on krenuo da pronañe."
"Ali oče", poče Aleksandar, krajnje pažljivo birajući reči. "Ne verujete valjda
u te stare mitove? Konačno, i sama Nastojnica Monglana..."
"Svakako da verujem!" zavrišta Pavle. Lice mu je potamnelo, a glas se
pretvorio u histerični šapat. "Kod mene je jedna od figura." Stisnuo je šake u
pesnice; bič je ispustio na pod. "Ovde negde skrivene su i druge. Znam to! Ali
čak ni dve godine provedene u tamnici Ropša nisu toj ženi razvezale jezik. Kao
svinga je. No, jednog dana će pući - a kada se to dogodi..."
Aleksandar nije čuo mnogo od onoga što je potom njegov otac izgovorio o
Francuzima, Britancima, svojim planovima na Malti - i tom podmuklom
Bonaparti koga je nameravao da uništi. Aleksandar je znao da će se malo koja
od tih pretnji obistiniti, pošto su Pavla već prezirale i njegove vlastite trupe isto
onako kao što se deca gnušaju guvernante-tiranina.
Aleksandar zatim izreče pohvale ocu na briljantnoj političkoj strategiji, izvini
se i napusti njegove odaje. Znači, nastojnica je bila zatvorena u tamnici Ropš,
razmišljao je on, dok je koračao dugačkim hodnicima Zimskog dvorca.
Bonaparta se, dakle, iskrcao u Egiptu sa gomilom naučnika. Dalje, Pavle ima
jednu od figura Monglanske garniture. Ovaj dan se pokazao krajnje berićetan.
Stvari su konačno počele da se uklapaju.
Aleksandru je bilo potrebno skoro pola sata da stigne do unutrašnjih štala,
koje su zauzimale celo krilo na suprotnom kraju Zimskog dvorca - krilo koje je
bilo gotovo isto onoliko veliko kao i dvorana sa ogledalima u Versaju. Unutra se
vazduh isparavao od teškog mirisa životinja i krme. Koračao je duž prolaza
posutih slamom, a svinje i pilići sklanjali su mu se s puta. Služavke rumenih
obraza odevene u haljetke, dindrle, bele kecelje i debele čizme okretale su se za
mladim princom dok je prolazio, kikoćući mu se iza leña. Njegovo lepo lice,
kovrdžava, kestenjasta kosa i iskričave, plavosive oči, podsećale su ih na mladu
caricu Katarinu, njegovu baku, kada je jahala snegom pokrivenim ulicama na
svom pegavom, uškopljenom konju, odevena u vojničku uniformu.
Ovog dečaka su želeli za cara. Upravo one stvari koje su išle na živce
njegovom ocu - njegova mirnoća i mističnost, tajnovitost koja se krila iza
njegovog plavosivog pogleda... dražili su onu mračnu crtu misticizma koju su
nosili duboko skrivenu u svojim slovenskim dušama.
Aleksandar se uputio do konjušara koji mu osedla konja, zatim ga uzjaha i
odjaha. Sluge i konjušari stajali su i posmatrali ga. Uvek su sve pratili svojim
pogledima. Znali su da će uskoro kucnuti čas. On je bio taj koga su čekali, onaj
za koga su znali da će doći još od vremena Petra Velikog. Tihi, tajanstveni
Aleksandar koji je bio izabran ne da ih povede napolje, već da siñe sa njima - u
tamu. Da postane duša Rusije.
Aleksandar se oduvek neprijatno osećao meñu kmetovima i seljacima. Imao
je utisak da ga smatraju svecem - i da očekuju od njega da se uživi u tu ulogu.
To je takoñe bilo opasno. Pavle je ljubomorno čuvao presto koji mu je tako
davno bio oduzet. Sada se domogao moći za kojom je takoñe dugo žudeo - cenio
ju je, iskorišćavao i zloupotrebljavao poput ljubavnice koju želiš, ali ne možeš
njome da upravljaš.
Aleksandar je prešao Nevu i prošao pored gradske pijace, pustivši svog
velikog belog, konja u galop tek kada je ostavio za sobom otvorene pašnjake i
zašao u vlažna jesenja polja.
Satima je jahao kroz šumu, naizgled besciljno lutajući. Žuto lišće nalik na
gomilice žitnih ljuski prekrivalo je tlo. Konačno je, izbivši na jednu čistinu u
šumi, stigao do tihog proplanka u kome je preplet crnih grančica i vlažne
paučine od zlatnih listova delimično skrivao obrise stare kolibe prekrivene
busenjem. Sjahao je i poveo svog zapenušanog konja.
Držeći dizgine ovlaš meñu prstima, krenuo je preko mekanog, opojnog
pokrova od lišća koji je prekrivao šumsko tlo. Svojom atletskom grañom,
odeven u crni vojnički žaket sa visokom kragnom koja mu je gotovo dosezala do
brade, uske bele pantalone i krute crne čizme, podsećao je na običnog vojnika
koji luta šumom. Sa grane drveta kapnu na njega nekoliko kapi vode. On ih otra
sa resa zlatne epolete i izvuče mač, nemarno prešavši prstom preko brida kao da
ispituje njegovu oštrinu. Bacio je pogled prema kolibi u čijoj blizini su pasla dva
konja.
Aleksandar se osvrnu po utihloj šumi. Triput se oglasila kukavica - potom je
opet zavladala tišina. Čuo se samo zvuk vode koja je kapala sa grana drveća.
Ispustio je uzde i uputio se prema kolibi.
Gurnuo je vrata i ona se uz škripu otvoriše. Unutra je vladao gotovo potpuni
mrak. Oči su mu se sporo privikavale na njega, ali mogao je zato da oseti miris
golog zemljanog poda - i lojne sveće koju je neko tek nedavno ugasio. Učinilo
mu se da je čuo kako se nešto pomera u tami. Srce mu brže zakuca.
"Ima li koga?" prošaputa Aleksandar u tamu. Zaiskriše varnice - kada suknu
plamen, kolibu ispuni miris spaljene slame - neko je upalio sveću. Iznad njenog
plamena on ugleda prelepo, ovalno lice, veličanstvenu, bujnu kosu boje jagode i
sjajne zelene oči koje su ga upitno posmatrale.
"Jeste li uspeli?" upita Mirela tako tihim glasom da ju je jedva čuo.
"Jesam. Nalazi se u zatvoru Ropša", odvrati Aleksandar takoñe šapatom,
mada miljama unaokolo nije primetio nikoga ko bi ga mogao čuti. "Mogu vas
tamo odvesti. Ali ima još nešto. Kao što ste i podozrevali, kod njega je jedna od
figura."
"A ostalo?" upita tiho Mirela. Od njenih zelenih očiju vrtelo mu se u glavi.
"Da sam se dalje raspitivo, to bi samo izazvalo njegovu sumnjičavost. Pravo
je čudo što je i ovoliko kazao. Ah, da - izgleda da se iza francuske ekspedicije
upućene u Egipat krije i nešto više no što smo mislili; ona, možda, predstavlja
kamuflažu. General Bonaparta je poveo mnogo naučnika."
"Naučnika?" ponovi tiho Mirela, spustivši se na stolicu.
"Matematičara, fizičara, hemičara", nastavi Aleksandar.
Mirela baci pogled preko ramena ka mračnom uglu prostorije. Tada se iz
senki pojavi jedan visoki, vitki, kršni muškarac lika kao u sokola, odeven sav u
crno. Za ruku je držao dečaka od otprilike pet godina, koji se ljupko smešio
Aleksandru. Princ mu uzvrati osmeh.
"Čuo si?" upita Mirela Šahina. On nemo klimnu. "Napoleon je u Egiptu, ali
ne na moj zahtev. Šta će on tamo? Koliko je saznao? Želim da se vrati u
Francusku. Ako odmah poñeš, za koliko možeš stići do njega?"
"Možda je u Aleksandriji, a možda u Kairu", odvrati Šahin. "Ako proñem
kroz Tursko carstvo, mogu stići do oba ta mesta za dve lune. Al-Kalima moram
povesti sa sobom - Otomani će u njemu prepoznati Proroka, Porta će me pustiti
da proñem i odvešće me do sina Leticije Bonaparte."
Aleksandar je zaprepašćeno zurio u njih. "Govorite o generalu Bonaparti kao
da ga poznajete", reče on Mireli.
"On je Korzikanac", odvrati ona kratko. "Vi mnogo bolje govorite francuski
od njega. Ali nemamo vremena za gubljenje - odvedite me u zatvor Ropša pre
no što bude isuviše kasno."
Aleksandar se okrenu prema vratima i pomože Mireli da se umota u pelerinu,
a onda primeti malog Šarlota koji se našao pored njega.
"Al-Kalim želi nešto da vam kaže, veličanstvo", izusti Šahin, pokazavši
prema Šarlotu. Aleksandar se s osmehom na usnama zagleda u dete.
"Uskoro ćete postati veliki kralj", reče mali Šarlot svojim piskutavim, dečjim
glasom. Aleksandar se i dalje smešio, ali njegovog osmeha nestade kada ču
detetove naredne reči. "Krv će na vašim šakama ostaviti manju mrlju od one
koju je ostavila na šakama vaše bake, ali biće istog porekla. Izdaće vas čovek
kome se divite - vidim hladnu zimu i veliku vatru. Pomogli ste mojoj majci.
Zbog toga ćete se spasti od ruku te verolomne osobe i poživećete da vladate
dvadeset pet godina..."
"Šarlote, dosta!" prosikta Mirela, zgrabivši sina za ruku, a Šahina prostreli
pogledom.
Aleksandar je ostao ukočeno da stoji. "To dete poseduje unutrašnji vid!"
prošaputa on.
"Dopustite mu onda da ga iskoristi", odbrusi ona, "umesto što se vuče
unaokolo i proriče budućnost poput kakve stare veštice nad kartama za tarot."
Vukući Šarlota za sobom, ona izjuri kroz vrata, ostavivši za sobom zapanjenog
ruskog princa. Dok se okretao prema Šahinu, pokušavši da prodre kroz njegove
neprobojne crne oči, začuo je glas Šarlota:
"Izvini, maman", piskutao je. "Zaboravio sam se. Obećavam da to više neću
činiti."
Prema zatvoru Ropša Bastilja je bila prava palata. Hladan i vlažan, bez
prozora kroz koje bi prolazilo bar malo svetlosti, za njega se moglo reći da u
svakom pogledu predstavlja tamnicu očajanja. Nastojnica je preživela dve
godine u njemu, na slankastoj vodi i hrani koja je ličila na svinjske pomije. A
tokom te dve godine nije bilo ni časa ni minuta da Mirela nije pokušavala da je
pronañe.
Sada ih je Aleksandar uveo u zatvor i započeo razgovor sa stražarima koji su
mnogo više voleli njega nego njegovog oca i bili spremni da za njega učine sve
što zatraži. Mirela se, i dalje držeći Šarlota za ruku, uputila mračnim hodnicima,
sledeći stražarevu svetiljku, a Aleksandar i Šahin išli su na začelju.
Nastojničina ćelija nalazila se duboko pod zemljom; bila je to mala rupa sa
teškim metalnim vratima. Mirela je osetila kako je podilazi užasna jeza. Stražar
ju je propustio unutra i ona krenu preko prostorije. Starica je ležala poput kakve
lutke iz koje je izvañen materijal za punjenje; koža joj je bila sasušena i pri
svetlosti svetiljke ličila na požutelo, mrtvo lišće. Mirela se spusti na kolena
pored ležaja i obujmi nastojnicu rukama kako bi je podigla da sedne. U njoj nije
bilo više ničega - činilo se da će se svakog časa pretvoriti u prah.
Šarlot im priñe i uhvati nastojničinu isušenu ruku svojom tananom šakom.
"Maman", prošaputa on, "ova gospa je vrlo bolesna. Želi da je iznesemo odavde
pre no što umre..." Mirela se zagleda u njega, a zatim podiže pogled prema
Aleksandru, koji je stajao iza nje.
"Dopustite da vidim šta mogu da učinim", reče on. Zatim iziñe napolje sa
stražarem. Šahin priñe krevetu. Ulažući veliki napor, nastojnica pokuša da otvori
oči, ali ne uspe. Mirela se nagnu nad staričine grudi i oseti kako joj se oči pune
toplim suzama, kako joj pale grlo. Šarlot joj spusti šaku na rame.
"Želi nešto da nam kaže", reče on tiho majci. "Čujem joj misli... Ne želi da je
sahrane sa ostalima... majko", prošaputa on, "nešto se nalazi u njenoj odori!
Nešto što moramo uzeti - ona želi da mi to uzmemo."
"Blagi Bože", promrmlja Mirela u trenutku kada se Aleksandar vrati u odaju.
"Požurimo, ponesimo je pre no što se stražar predomisli", prošaputa on
užurbano. Šahin se nagnu nad krevet i podiže opaticu kao da je pero. Njih
četvoro pohitaše iz tamnice, kroz vrata koja su vodila u dugački hodnik što se
protezao kroz podzemlje. Konačno iziñoše na svetlost dana, nedaleko od mesta
na kome su ostavili konje. Držeći krhku nastojnicu u jednoj ruci, Šahin uskoči s
lakoćom u sedlo i uputi se ka šumi; ostali su ga sledili.
Čim su stigli do prvog izolovanog mesta, zaustavili su se i sjahali.
Aleksandar je prihvatio nastojnicu. Mirela raširi svoj ogrtač po tlu i na njega
spustiše ženu koja je umirala. Nastojnica je pokušavala nešto da kaže, i dalje ne
otvarajući oči. Aleksandar joj donese u šakama vode iz obližnjeg potoka, ali ona
je bila suviše slaba da bi mogla da pije.
"Znala sam..." izusti ona hrapavim glasom koji se gubio.
"Znali ste da ću doći po vas", dovrši Mirela, trljajući joj vruće čelo, dok se
nastojnica naprezala da nastavi. "Ali bojim se da sam stigla prekasno. Draga
moja prijateljice - pokopaćemo vas kako nalažu hriščanski običaji. Sama ću
saslušati vašu ispovest, pošto nikog drugog ovde nema." Suze su joj se slivale
niz lice, dok je klečala uz nastojnicu, držeći je za ruku. I Šarlot je kleknuo i
počeo šakama da dodiruje njenu svešteničku halju koja joj je visila s krhkog tela.
"Majko, ovde je u ovoj odori - izmeñu tkanine i podstave!" povika on. Šahin
im priñe, izvlačeći svoj oštri bousaadi kako bi njime rasekao tkaninu. Mirela
položi šaku na njegovu ruku u nameri da ga spreči u tome, ali upravo u tom
trenutku nastojnica otvori oči i prošaputa hrapavim glasom.
"Šahine", poče ona, dok joj se licem razlivao osmeh i dok je pokušavala da
podigne ruku kako bi ga dodirnula. "Konačno si pronašao svog proroka. Uskoro
ću poći da se sretnem s tim tvojim Alahom... uskoro. Reći ću mu... koliko ga
voliš..." Ruka joj klonu, a oči se sklopiše. Mirela poče da jeca, ali nastojničine
usne su se i dalje pomicale. Šarlot se nagnu nad nastojnicu naspram Mirele i
prisloni usne na njeno čelo. "Nemojte raseći... tkaninu..." reće ona. A zatim se
umiri.
Šahin i Aleksandar su nepokretno stajali ispod drveća sa koga je kapalo,
gledajući Mirelu koja se bacila preko tela mrtve nastojnice i briznula u plač.
Posle nekoliko minuta Šarlot odvoji majku od nje. Svojim ručicama podiže
tešku nastojničinu odoru s njenog ispijenog tela. Na podstavi prednjeg dela
odore, potamnele i umrljane od habanja, iscrtala je nesigurnim potezima
šahovsku tablu vlastitom krvlju. U svakom polju s velikom pažnjom bio je
iscrtan po jedan znak. Šarlot podiže pogled prema Šahinu i ovaj mu pruži nož.
Dete krajnje pažljivo preseče nit koja je spajala materijal i podstavu. Ispod
crteža šahovske table nalazila se teška tkanina tamnoplave boje - prekrivena
sjajnim kamenjem.
PARIZ, JANUAR 1799.
Šarl Moris Taljeran ostavio je za sobom kancelarije Direktorijuma i
hramajući krenuo niz dugačko kameno stepenište do dvorišta u kome ga je
čekala kočija. Imao je težak dan ispunjen optužbama i uvredama, kojima su ga
zasula petorica direktora, zbog mita koji je navodno primio od američkog
poslanstva. Bio je suviše ponosan da bi se pravdao ili izvinjavao - a još nije
zaboravio nedavnu nemaštinu da bi priznao grehe i predao novac. Sedeo je kao
kip dok su se oni penili. Kada su se umorili, ustao se i izišao bez ijedne reči
objašnjenja.
Umorno je hramao preko popločanog dvorišta prema kočiji. Večeras će
večerati sam, otvoriti bocu stare madere i zatim se opustiti u vrućoj kupki.
Jedino mu je to bilo na pameti kada je njegov vozač, ugledavši gospodara,
pohitao prema kočiji. Taljeran mu dade znak da će sam otvoriti vrata. Kada je
skliznuo na sedište, začuo je neko šuštanje iz tame prostrane kočije. Ukočio se.
"Ne plaši se", začu on nežan ženski glas - glas od koga ga podiñe jeza. Šaka u
rukavici prekri njegovu u tami. Kada je kočija izbila na osvetljenu ulicu, on
ugleda prelepu mlečnu put i kosu boje jagode.
"Mirela!" povika Taljeran, ali mu ona spusti prste u rukavici na usne. Pre no
što je shvatio šta radi, našao se na kolenima u kočiji koja se ljuljala, obasipajući
joj lice poljupcima, zavlačeći šake u njenu kosu, mrmljajući odjednom hiljadu
stvari dok se njegov um borio da povrati kontrolu. Mislio je da će poludeti.
"Kad bi samo znala koliko sam tragao za tobom - i to ne samo ovde, već po
svim zemljama. Kako si me mogla toliko dugo ostaviti bez ijedne reči, znaka?
Obeznanio sam se od straha zbog tebe..." Mirela ga je ućutkivala poljupcima, a
on se opijao mirisom njenog tela i plakao. Isplakivao je sedam godina
zadržavane suze i pio suze sa njenih obraza dok su se grlili poput dece
izgubljene na moru.
Ušli su u kuću pod okriljem mraka, prošavši kroz široki francuski prozor koji
je gledao na travnjake. Ne zastavši da zatvori prozor ili upali lampu, on je
podiže u naručje i odnese do divana, dok mu se njena dugačka kosa prelivala
preko ruke. Razodenuvši je bez reči, on prekri njeno drhtavo telo svojim i izgubi
se u njenoj toplini, njenoj svilenoj kosi.
"Volim te", izgovori. To je bio prvi put da su te reči prešle preko njegovih
usana.
"Tvoja ljubav nam je podarila dete", prošaputa Mirela, posmatrajući ga na
mesečini koja je prodirala kroz prozore. Mislio je da će mu srce prepući.
"Imaćemo još jedno", reče on i oseti kako ga strast razdire poput oluje.
"Zakopao sam ih", reče Taljeran dok su sedeli za stolom u salonu pored
njegove spavaće sobe. U Zelenim planinama Amerike - mada moram priznati da
je Kurtijad pokušao da me odgovori od toga. Njegova je vera bila jača od moje.
On je smatrao da si još živa." Taljeran se osmehnu Mireli koja je sedela s druge
strane stola raspuštene kose, umotana u njegovu kućnu haljinu. Bila je tako lepa
da je žudeo ponovo da je uzme i to upravo ovde. Ali izmeñu njih je sedeo
konzervativni Kurtijad i pažljivo slagao salvetu slušajući njihov razgovor.
"Kurtijade", reče on, pokušavši da obuzda svoja osećanja, "izgleda da imam
dete - sina. Zove se Šarlot, po meni." Zatim se okrenu prema Mireli. "Kada ću
moći da vidim tog malo čudo od deteta?"
"Uskoro", odvrati Mirela. "Otišao je u Egipat, gde se trenutno nalazi general
Bonaparta. Kako dobro poznaješ Napoleona?"
"Ja sam ga ubedio da poñe tamo - ili se bar on pravio da je tako." Ukratko joj
je opisao svoj susret sa Bonapartom i Davidom. "Tada sam otkrio da si možda
još živa i da si bila trudna", reče joj on. "David mi je ispričao o Marau."
Zabrinuto ju je posmatrao, ali Mirela samo odmahnu glavom kao da je želela da
odagna sećanje na to.
"Ima još nešto što bi trebalo da znaš", lagano izgovori Taljeran, pogledavši
Kurtijada dok je to govorio. "Postoji jedna žena - zove se Katarina Grand. Ona
je na neki način umešana u potragu za Monglanskom garniturom. David mi je
kazao da je Robespjer za nju govorio da je Bela Kraljica..."
Mirela je prebledela. Toliko je stezala nož kojim je mazala puter da se činilo
kao da će ga prepoloviti. Za trenutak nije mogla da izusti ni reč. Usne su joj bile
tako blede da je Kurtijad posegnuo za šampanjcem da je povrati. Zatim se
zagledala Taljeranu u oči.
"Gde je ona sada?" prošaputala je.
Taljeran je spustio pogled na tanjir, a zatim ju je pogledao pravo u oči. "Da te
sinoć nisam zatekao u kočiji", poče on lagano, "bila bi u mom krevetu."
Sedeli su u tišini. Kurtijad je zurio u sto. Taljeranov pogled počivao je na
Mireli. Odložila je nož, odgurnula stolicu, ustala i uputila se ka prozorima.
Taljeran takoñe ustade, krete za njom i obgrli joj ramena.
"Imao sam toliko žena", mrmljao joj je u kosu. "Mislio sam da si mrtva. A
kasnije, kada sam saznao da nisi... Da si je videla, razumela bi."
"Videla sam je", izgovori Mirela ravnodušno. Zatim se okrenu i zagleda u
njega. "Ta žena stoji iza svega ovoga. Kod nje je osam figura..."
"Sedam", ispravi je Taljeran. "Kod mene je osma." Mirela ga zaprepašćeno
pogleda.
"Zakopali smo je u šumi zajedno sa ostalima", obavesti je on. "Ali, Mirela,
dobro sam učinio što sam ih sakrio, jer sam nas otarasio te užasne kletve.
Nekada sam i ja želeo tu garnituru. Poigravao sam se s tobom i Valentinom u
nadi da ću zadobiti vaše poverenje. Ali umesto toga vi ste zadobile moju
ljubav." Zgrabio ju je za ramena. Nije mogao da nasluti kakve joj misli razaraju
um. "Kažem ti da te volim", ponovi on. "Zar mora sve da nas izjeda mržnja? Zar
nas ova igra nije već previše stajala?..."
"Isuviše", odvrati Mirela s gorčinom i izvuče se iz njegovog zagrljaja.
"Suviše da bismo oprostili i zaboravili. Ta je žena hladnokrvno ubila pet opatica.
Odgovorna je za Maraoovo i Robespjerovo ponašanje - za Valentinino
pogubljenje. Zaboravljaš - bila sam prisutna kada su je ubili, iskasapili kao
kakvu životinju!" Zelene oči su joj se caklile kao da je drogirana. "Kolike sam
videla kako umiru - Valentinu, nastojnicu, Maraa. Šarlota Kordej je žrtvovala
život zbog mene." Izdaja te žene neće proći nekažnjeno. Kažem ti da ću se
domoći tih figura po bilo koju cenu!"
Taljeran je koraknuo unazad i posmatrao je sa suzama u očima. Nije primetio
Kurtijada koji je ustao i prešao preko sobe da bi spustio šaku na gospodarevu
ruku.
"Monsenjeru, ona je u pravu", reče on tiho. "Bez obzira na to koliko čeznuli
za srećom, ma koliko želeli da je ignorišemo - ova igra se nikada neće završiti
dok figure ne budu sakupljene i sklonjene na neko bezbedno mesto. I vi to isto
tako dobro znate koliko i ja. Gospoña Grand mora biti zaustavljena."
"Zar nije već dovoljno krvi proliveno?" upita Taljeran.
"Ja više ne čeznem za osvetom", izjavi Mirela, ugledavši pred očima užasno
Maraovo lice u trenutku kada joj je kazao gde da zabode nož. "Želim te figure -
Igra se mora okončati."
"Tu jednu figuru mi je dala dobrovoljno", reče Taljeran. "Čak je ni sila ne bi
ubedila da se rastane od ostalih."
"Kada bi se njome oženio", reče Mirela, "po francuskom zakonu, sva njena
imovina prešla bi u tvoje ruke. Ona bi pripadala tebi."
"Oženio!" Povika Taljeran, odskočivši kao da se opržio. "Ali ja volim tebe!
A pored toga, ja sam biskup katoličke crkve. Sa biskupijom ili bez nje, za mene
će doživotno važiti rimski, a ne francuski zakon."
Kurtijad pročisti grlo. "Monsenjer bi mogao dobiti papski oprost", predloži
on učtivo. "Verujem da je bilo presedana."
"Kurtijade, zaboravljaš u čijoj si službi", odbrusi Taljeran." "To ne dolazi u
obzir. Posle svega što si kazala o toj ženi, kako ijedno od vas može da mi
predloži nešto slično? Za sedam bednih figura, vi biste prodali moju dušu."
"Da bih okončala ovu igru jednom zauvek", reče Mirela, dok su joj oči
plamtele tamnim sjajem, "prodala bih i vlastitu."
KAIRO, EGIPAT, FEBRUAR 1799.
U blizini velikih piramida u Gizi Šahin natera kamilu da se spusti na kolena i
pusti Šarlota da sklizne sa sedla na tle. Pošto su stigli u Egipat, želeo je da
smesta dovede dete na ovo sveto mesto. Šahin je posmatrao Šarlota kako skače
preko peska i približava se osnovi velike Sfinge, a zatim počinje da se penje uz
njenu džinovsku šapu. Tada i on sjaha i poñe preko peska, dok mu je tamna
halja vijorila na povetarcu.
"Ovo je Sfinga", objasni Šahin Šarlotu kada stiže do njega. Crvenokosi
dečak, kome je bilo gotovo šest godina, tečno je govorio kabilski i arapski, a uz
njih i materinji francuski, tako da je Šahin mogao lako s njim da se
sporazumeva. "Drevna i tajanstvena figura sa torzom i glavom žene i telom lava.
Smeštena je izmeñu sazvežña Lava i Device, gde se Sunce odmara za vreme
letnje ravnodnevice."
"Ako je žena", stade da zapitkuje Šarlot, pogleda uprtog u ogromni kameni
kip koji se nadnosio nad njim, "zašto ima bradu?"
"Ona je velika kraljica - Kraljica Noći", odvrati Šahin. "Njena planeta je
Merkur, bog ozdravljenja. Brada svedoči o njenoj ogromnoj moći."
"Moja majka je velika kraljica - ti si mi to kazao", nastavi Šarlot. "Ali ona
nema bradu."
"Možda ne želi da se razmeće svojom moći", objasni Šahin.
Zagledaše se preko peska. U daljini su se nazirali mnogobrojni šatori bivaka
iz koga su došli. Oko njih su se na zlaćanoj svetlosti uzdizale divovske piramide,
razbacane poput dečjih figurica, zaboravljenih na praznoj ravnici. Šarlot se
zagleda u Šahina svojim krupnim, plavim očima.
"Ko ih je ovde ostavio?" upita on.
"Mnogi kraljevi tokom mnogo hiljada godina", odvrati Šahin. "Ti kraljevi su
bili veliki sveštenici. Tako ih mi zovemo na arapskom - kahin. Onaj koji poznaje
budućnost. Kod Fenićana, Vavilonacai i Kabira - naroda koji vi nazivate Hebreji
- sveštenik se kaže kohen. A na mom jeziku, kabilskom, kahuna."
"Jesam li ja to?" upita Šarlot, dok mu je Šahin pomagao da se spusti sa lavlje
šape na kojoj su sedeli. Svečana pratnja jahača približavala se preko peska iz
pravca udaljenog bivaka; konji su podizali prah na zlatnoj svetlosti.
"Ne", odvrati tiho Šahin. "Ti si više od toga."
Kada su se konji zaustavili, mladi jahač sa čela skoči na tle i krenu preko
neravnog tla ka njima, skidajući rukavice. Dugačka kosa boje kestena slobodno
mu je padala na ramena. Pred malim Šarlotem spustio se na koleno, dok su ostali
jahači silazili s konja.
"Znači, to si ti", reče mladić. Na sebi je imao uske pantalone i kratki koporan
francuske uniforme. "Mirelino dete! Ja sam general Bonaparta, mladiću - bliski
prijatelj tvoje majke. Ali zašto ona nije došla s tobom? U bivaku mi rekoše da si
došao sam, i da me tražiš."
Napoleon spusti šaku na Šarlotovu svetlocrvenu kosu i stade da je mrsi, a
zatim zataknu rukavice za pas i ustade, poklonivši se formalno pred Šahinom.
"A vi mora da ste Šahin", reče on, ne sačekavši detetov odgovor. "Moja baka,
Anñela-Marija di Pijetra-Santa, često je govorila da ste veliki čovek. Verujem da
je ona poslala dečakovu majku k vama u pustinju? Mora da je od tada prošlo pet
i više godina..."
Šahin ozbiljno smaknu donji veo. "Al-Kalim vam donosi veoma hitnu
poruku", reče on tihim glasom. "Namenjena je samo vašim ušima."
"Doñite, doñite", reče Napoleon, mahnuvši vojnicima. "To su moji oficiri. U
zoru krećemo za Siriju - marš će biti težak. Šta god da je posredi, može sačekati
do večeras. Pozivam vas da budete moji gosti na večeri u bejovoj palati."
Okrenuo se kao da će otići, ali ga Šarlot uhvati za šaku.
"Ovaj pohod će se loše završiti", reče dečak. Napoleon se sav zgranut okrenu
prema njemu, ali Šarlot je imao još nešto da mu kaže. "Vidim glad i žeñ. Mnogi
će ljudi umreti, a ništa nećete osvojiti. Morate se smesta vratiti u Francusku.
Tamo ćete postati veliki voña. Posedovaćete veliku moć nad mnogim zemljama.
Ali to će potrajati samo petnaest godina. A onda će se okončati..."
Napoleon izvuče šaku; oficirima koji su ih posmatrali bilo je veoma
neugodno. A onda mladi general zabaci glavu i nasmeja se.
"Rekli su mi da te zovu Mali Prorok", reče on, osmehujući se Šarlotu. "Kažu
da si u bivaku govorio vojnicima razne stvari - koliko će dece imati, u kojim će
se bitkama proslaviti ili umreti. Voleo bih da takve vizije postoje. Kada bi
generali bili proroci, mogli bi da izbegnu mnoge zamke."
"Postojao je jednom general koji je bio i prorok", reče blagim glasom Šahin.
"Zvao se Muhamed."
"I ja sam pročitao Koran, prijatelju", odvrati Napoleon, i dalje se smešeći.
"Ali on se borio za slavu Boga. A mi jadni Francuzi borimo se samo za slavu
Francuske."
"Čuvati se moraju oni koji se bore za vlastitu slavu", primeti Šarlot.
Dok je posmatrao Šarlota, Napoleon je čuo mrmljanje oficira iza sebe.
Njegovog osmeha nestade. Lice mu je potamnelo od osećanja koja je pokušao
da suzbije. "Ne dozvoljavam da me vreña jedno dete", izgovori on kao bez daha.
A zatim glasnije dodade: "Sumnjam da će se moja slava toliko rasplamsati kao
što to ti, izgleda, misliš, mladi moj prijatelju - kao ni da će se tako brzo ugasiti.
Ujutro krećem na marš preko Sinaja i jedino po nareñenju vlade ranije ću se
vratiti u Francusku."
Okrenuvši leña Šarlotu, on ode do svog konja i uzjaha, naredivši otresito
jednom od oficira da se pobrine da Šarlot i Šahin stignu u palatu u Kairu na
vreme za večeru. Zatim je sam odjahao preko pustinje, a ostali su gledali za
njim.
Šahin reče pometenim vojnicima da slobodno krenu svojim putem, jer dečak
još nije video piramide. Kada su se oficiri nevoljno udaljili, Šarlot uhvati Šahina
za ruku i oni krenuše sami preko ogromne ravnice.
"Šahine", poče zamišljeno Šarlot, "zašto se general Bonaparta naljutio na
mene kada sam mu ono kazao? Rekao sam mu samo istinu."
Šahin je trenutak ćutao. "Zamisli da se nalaziš u mračnoj šumi u kojoj ništa
ne vidiš", poče on konačno da govori. "Jedini pratilac ti je sova, koja u mraku
može da vidi mnogo bolje od tebe. Takav vid i ti poseduješ - kao sova - da vidiš
ono što će biti dok ostali tapkaju u mraku. Da si na njihovom mestu, zar se i ti ne
bi plašio?"
"Možda", priznade Šarlot. "Ali sigurno se ne bih naljutio na sovu ako bi me
upozorila da stojim na rubu jame!"
Šahin je trenutak posmatrao dečaka, a na usnama mu je lebdeo osmeh, što je
za njega bilo neuobičajeno. Konačno je progovorio.
"Uvek je teško posedovati nešto što drugi nemaju - a često je i opasno", reče
on. "Ponekad ih je bolje ostaviti u mraku."
"Kao Monglansku garnituru", primeti Šarlot. "Majka je kazala da je ležala
zakopana u tami hiljadu godina."
"Da", odvrati Šahin. "Upravo tako."
Zaviše oko ugla velike piramide. Ispred sebe ugledaše čoveka kako sedi na
vunenoj odori rasprostrtoj po pesku sa mnoštvom raširenih papirusa pred sobom.
Zurio je u piramidu koja se nadnosila nad njim, ali se osvrnuo kada je začuo
Šarlota i Šahina kako mu prilaze. Lice mu se ozari kada ih je prepoznao.
"Mali Prorok!" reče on, ustavši i očistivši pantalone od peska dok je prilazio
da ih pozdravi. Imao je bucmaste obraze i okruglu bradu. Lice mu se razvuče u
osmeh kada je sklonio sa čela pramen kose. "Bio sam danas u bivaku i čuo
vojnike kako se klade da će general Bonaparta odbiti savet koji nameravaš da
mu daš u vezi sa povratkom u Francusku! Taj naš general ne veruje mnogo u
proročanstva! Možda misli da će ovaj njegov pohod, inače deveti po redu,
uspeti, pošto je prethodnih osam propalo."
"Gospodine Furije!" povika Šarlot, pustivši Šahinovu ruku i otrčavši do
čuvenog fizičara. "Jeste li rešili tajnu ovih piramida? Već ste tako dugo ovde i
toliko ste radili."
"Bojim se da nisam", osmehnu se Furije i pomilova Šarlota po glavi, dok im
je Šahin prilazio. "Samo su brojevi na ovim papirusima arapske brojke. Sve
ostalo je na nekom čudnom jeziku koji uopšte ne razumemo. Crteži slike i
slično. Priča se da su u Rozeti pronašli neki kamen na kome je, izgleda, pisano
na nekoliko jezika. Možda će nam to pomoći u prevoñenju. Odneće ga u
Francusku. Ali dok ga ne budu dešifrovali, možda ću već biti pokojni!"
Nasmejao se i prihvatio Šahinovu ispruženu šaku. "Ako je tvoj mali prijatelj
odista Prorok, kako tvrdiš, sigurno je u stanju da pročita ove slike i poštedi nas
velikih muka."
"Šahin razume neke od njih", izgovori ponosno Šarlot, prišavši zidu piramide
i zagledavši se u niz usečenih i obojenih crteža. "Ovaj ovde - muškarac sa
glavom ptice - je veliki bog Tot. On je bio lekar i mogao je da izleči svaku
bolest. On je takoñe izmislio pismo. Dužnost mu je bila da u Knjigu Mrtvih
upiše svačije ime. Šahin kaže da svako ima tajno ime koje dobija na roñenju,
ispisano na kamenu, koji mu se daje kada umre. A svaki bog umesto tajnog
imena ima broj..."
"Broj!" ponovi Furije, brzo pogledavši Šahina. "Umeš da pročitaš ove
crteže?"
Šahin odmahnu glavom. "Znam samo stare priče", odvrati on na svom lošem
francuskom. "Moj narod mnogo poštuje brojeve i pridaje im božanska svojstva.
Mi verujemo da je Vaseljena sazdana od brojeva; da bi se postalo jedno sa
Bogom, potrebno je samo vibrirati u tačnoj rezonanciji sa tim brojevima."
"Ali upravo u to i ja verujem!" povika matematičar. "Studiram fiziku
vibracija. Pišem knjigu o nečemu što zovem 'Teorija harmonije' i o tome kako se
ona primenjuje na toplotu i svetlost! Vi, Arapi, otkrili ste sve te istine o
brojevima, na kojima smo mi zasnovali naše teorije..."
"Šahin nije Arapin", umeša se Šarlot. "On je Plavi Čovek Tuareg."
Furije zbunjeno pogleda dete, a zatim ponovo Šahina. "Izgleda da znaš za
čim ja tragam... radovi al-Kvarizmija koje je u Evropu doneo veliki matematičar
Leonardo Fibonači, arapski brojevi i algebra koji su uneli revoluciju u naš način
razmišljanja? Zar nisu nastali ovde u Egiptu?"
"Nisu", odvrati Šahin, posmatrajući crteže na zidu pred sobom. "Potiču iz
Mesopotamije - to su Hindu brojevi doneti iz planina Turkestana. Ali onaj koji
je znao tajnu i konačno je zapisao bio je al-Jabir al-Hajan, dvorski hemičar
Haruna al-Rašida u Mesopotamiji - kralja iz 'Hiljadu i jedne noći'. Taj al-Jabir
bio je Sufi mističar, pripadnik čuvenih Hašašina. Zapisao je tajnu i zbog toga bio
proklet za sva vremena. Sakrio ju je u Monglansku garnituru."
34 Re: Ketrin Nevil - Osmica Sub Jan 28, 2012 4:59 pm
Margita
Administrator
28. KRAJ IGRE
Igrači, ozbiljni, ćute u svom kutu
oprezno figure pomeraju spore.
Strogi prostor table drži ih do zore:
dve suprotne boje vode bitku ljutu.
Magična surovost iz sredine zrači:
homerovska kula sa kraljem što kasni,
borbena kraljica i pešaci opasni,
iskošeni lovac i laki skakači.
A kada igrači igrati prestanu,
kada u vremenu beskrajnom nestanu,
i tad obred ovaj večno će da traje.
Taj rat je buknuo na Istoku slavnom,
poprište je ratno cela zemlja davno.
Ko i druga, ova Igra ne prestaje.
Nejaki kralj, kosi lovac, ratoborna
kraljka, pešaci mudri i top kreću
crno-belim putem da probaju sreću
ratnu, hrabra vojska za bitku je orna.
Ne znaju da ruka onoga svemoćnog
igrača upravlja njihovom sudbinom,
niti znaju da sa čeličnom čvrstinom
njihovim razumom vlada danonoćno.
Ali i sam igrač (to je Omar reko)
sužanj je na drugoj čudnoj tabli nekoj:
tu su noći crna, dani - bela polja.
Bog igrača miče, a ovaj figure.
Ko je iza Boga bog arhitekture
prašine, vremena, snova i nevolja?
'Šah', Horhe Luis Borhes
(Prevod: Radivoje Konstantinović)
NJUJORK, SEPTEMBAR 1973.
Približavali smo se još jednom ostrvu usred mora boje crnog vina. Zemljanoj
prevlaci dugačkoj sto dvadeset milja nedaleko od atlantske obale, poznatoj kao
Long Ajlend. Na karti liči na ogromnog šarana koji samo što nije zinuo zalivom
Jamajka i progutao ostrvo Stejten, a njegova repna peraja zapljuskuju Nju
Heven, kao da razbacuju unaokolo mala ostrva poput kapljica vode.
Ali dok je naš keč klizio prema obali, sa razapetim jedrima na svetlucavom
morskom povetarcu - ta dugačka, bela peščana obala ispresecana malim
uvalama ličila mi je na raj. Čak su i imena mesta kojih sam se sećala zvučala
egzotično: Kjug, Pečogi, Pikonik i Masapeka - Džeriho, Vavilon i Kismet.
Srebna igla Vatrenog ostrva zabadala se u nazubljenu obalu. A tamo negde iza
okuke, tako da ga još nismo mogli videti, Kip Slobode uzdizao je svoju bakrenu
lampu tri stotine stopa iznad njujorške luke, mameći putnike koje je oluja kao i
nas bacila prema zlatnim vratima kapitalizma i institucionalne trgovine.
Lili i ja smo stajale zagrljene na palubi sa suzama u očima. Pitala sam se šta
je Solarin mislio o ovoj zemlji sunca, bogatstva i slobode - toliko različitoj od
tame i straha koji su, kako sam ja to zamišljala, vladali u svakom kutku Rusije.
Bilo nam je potrebno nešto više od mesec dana da preñemo Atlantik i stignemo
do druge obale i sve to vreme utrošili smo na čitanje Mirelinog dnevnika i
dešifrovanje formule, a mnoge noći proveli smo ispitujući jedno drugome misli i
osećanja. Ali Solarin nijednom za to vreme nije pomenuo svoju prošlost u Rusiji
niti planove za budućnost. Svaki trenutak prveden s njim ličio mi je na zaleñenu
zlatnu kap vremena, nalik na dragulje razbacane po tamnoj tkanini - isto su tako
bili živi i dragoceni. Ali kroz tamu koja je ležala ispod bilo je nemoguće
prodreti.
Dok je sada spuštao jedra i naš brodić se približavao ostrvu, pitala sam se šta
će biti s nama kada se ova Igra jednom okonča. Znam da je Mini stalno
ponavljala kako se ona nikada neće završiti. Ali u dubini srca znala sam da hoće
- bar za nas - i to uskoro.
Posvuda su poskakivali brodići nalik na iskričave mehurove. Što smo se više
približavali ostrvu, to je vodeni saobraćaj postajao gušći - raznobojne zastave i
jedra koja su lepetala na vetru sekla su penušavu vodu, mešajući se sa tihim
jahtama, tamnim i uglačanim, i malim motornim čamcima koji su zujali izmeñu
njih poput vilinskih konjica. Tu i tamo videli smo pokoji sivi čamac Obalne
straže koji je mirno plovio, kao i razbacane velike brodove usidrene u blizini rta.
Bilo je toliko brodova da sam se pitala šta se dešava. Lili je odgovorila na moje
pitanje.
"Ne znam da li je ovo za nas dobro ili ne", reče ona, kada se Solarin vratio da
preuzme kormilo, "ali ovaj odbor za doček nije zbog nas. Znate li koji je danas
dan? Praznik rada, prvi ponedeljak u septembru!"
Bila je u pravu. I, ako se nisam varala, tog dana se završavala sezona
jedrenja, što je objašnjavalo ludu zbrku oko nas.
Kada smo stigli do uvale Šinekok, našli smo se u takvoj gužvi da smo se
jedva probijali izmeñu brodova. Na ulazak u zaliv čekalo je četrdeset brodova.
Nastavili smo još nekih deset milja do uvale Morišes, gde je Obalna straža bila
toliko zaposlena vučom čamaca i izvlačenjem pripitih ljudi iz mora, da se teško
od njih moglo očekivati da primete jedan mali brod kakav je bio naš koji se
prikradao kopnu pun ilegalnih imigranata i zabranjene krijumčarene robe, u
nameri da im se provuče ispred nosa.
Red se ovde, kako se činilo, brže smanjivao; Lili i ja stadosmo da spuštamo
jedra, a Solarin brzo upali motor i po bokovima broda razape plovke kako nas
neko u ovoj gužvi ne bi zakačio. Jedan brod se kretao u suprotnom smeru i
prošao nam je veoma blizu. Putnik odeven u svečanu odeću za jedrenje nagnu se
ka nama, dodade Lili plastičnu čašu sa šampanjcem i trakom-pozivnicom
prikačenom za dršku. Bili smo pozvani u šest časova na martini u
Sautemptonski jediriličarski klub.
Činilo nam se da satima milimo u toj sporoj procesiji, a napetost zbog
situacije u kojoj smo se nalazili cedila je iz nas svu postojeću snagu, dok je na
ostalim brodićima vladalo pravo prazničko raspoloženje. Kao i u ratu, pomislih -
poslednji sukob odlučuje o svemu. Često se dešava da vojnika sa dokumentima
o otpuštanju iz vojske pogodi snajperista na ulasku u avion koji je trebalo da ga
ponese kući. Mada je trebalo da se suočimo samo sa carinskom kaznom u visini
od 50.000 dolara i dvadeset godina zatvora zbog bespravnog uvoñenja u zemlju
ruskog špijuna, nikako nisam mogla da zaboravim da Igra još nije gotova.
Konačno smo ušli u uvalu i uputili se ka Vesthemptonskoj plaži. Na vidiku
nije bilo nikakvog sidrišta, pa je Solarin iskrcao Lili i mene na molu zajedno sa
Kariokom, vrećom sa figurama i nekoliko putnih torbi sa našim oskudnim
prtljagom. Zatim je bacio sidro u zalivu, skinuo se u kupaće gaćice i preplivao
onih nekoliko jardi do plaže. Otišli smo do lokalnog paba da se on presvuče i da
smislimo šta ćemo dalje. Kao opijeni čekali smo da Lili pozove Mordekaja i
saopšti mu novosti.
"Nema ga", reče kada se vratila za sto. Kelner nam je već doneo tri koktela
Bladi Meri koje sam naručila, kao i štapiće celera. Morali smo naći Mordekaja i
odneti mu ove figure. Ili se bar izgubiti odavde dok ga ne nañemo.
"Moj prijatelj Nim ima kuću blizu rta Montauk; to je na otprilike sat vremena
odavde", obavestih ih. "Tamo staju i vozovi Long Ajlend železnice. Možemo se
ukrcati malo niže kod Kjuga. Mislim da bi trebalo da mu ostavimo poruku da
dolazimo i da krenemo prema rtu. Suviše je opasno lutati po Menhetnu." Nisam
prestajala da razmišljam o gradu sa njegovim lavirintom jednosmernih ulica - u
kojima bismo lako mogli upasti u klopku. Posle svih naših napora, bilo bi
grozno naći se u ćorsokaku kao kakav pešak.
"Imam ideju", javi se Lili. "Zašto ne bih ja pošla po Mordekaja. On se nikada
ne udaljava mnogo od dijamantske oblasti, a ona se sastoji samo od jednog
bloka. Sigurno je ili u knjižari gde si ga ti upoznala, ili u kom obližnjem
restoranu. Mogu svratiti do mene po kola, a zatim ga dovesti ovamo na ostrvo.
Ponećemo te figure za koje Mini tvrdi da su kod njega i javiću ti se sa rta
Montauk kada stignemo."
"Nim nema telefon", rekoh joj, "osim onog koji je povezan sa njegovim
kompjuterom. Nadam se da uzima redovno poruke; inače ćemo se i sami tamo
nasukati."
"Dogovorimo se onda o vremenu", predloži Lili. "Može li u devet večeras?
Imaću vremena da ga nañem i obavestim o našim dogodovštinama, kao i o
onome što sam naučila o šahu... hoću da kažem, on mi je deda. Nisam ga videla
mesecima."
Složismo se da je plan prihvatljiv; nazvala sam Nimov kompjuter i najavila
naš dolazak vozom kroz jedan čas. Iskapili smo piće i peške krenuli prema
stanici - Lili će nastaviti ka Menhetnu i Mordekaju, a Solarin i ja u drugom
smeru.
Lilin voz je stigao prvi na ravnu, otvorenu platformu u Kjugu - negde oko
dva sata. Dok se pela sa Kariokom pod miškom, ona reče: "Ako ne budem
mogla da stignem oko devet, ostaviću poruku na tom kompjuterskom broju koji
si mi dala."
Solarinu i meni ništa ne bi pomoglo i da smo proučavali redove vožnje. Long
Ajlendska železnica znamenita je po tome što se ne drži nikakvih redova vožnje.
Sela sam na zelenu klupu i stala da posmatram putnike koji su mileli oko mene.
Solarin je spustio torbe i seo pored mene.
Razočaran je uzdahnuo kada je po ko zna koji put pogledao niz prazan
kolosek. "Da čovek pomisli da se nalazi u Sibiru. Mislio sam da su ljudi na
Zapadu tačni, da vozovi uvek stižu na vreme." Skočio je i stao da korača goredole
poput kakve životinje na kaišu izmeñu mnoštva putnika na platformi.
Nisam mogla više da ga gledam, pa sam i sama ustala, prebacivši vreću sa
figurama preko ramena. U tom su trenutku najzad najavili dolazak našeg voza.
Iako ima svega nekih četrdeset pet milja od Kjuga do rta Montak, putovali
smo više od sata. Kada se tome pridoda pešačenje do Kjuga i čekanje na
platformi, prošla su skoro dva sata od kada sam, iz bara, ostavila poruku na
Nimovom kompjuteru. Ipak, nisam očekivala da ga vidim na stanici - jer koliko
sam ga poznavala, verovatno je skupljao poruke jednom mesečno.
Zato sam se veoma iznenadila kada sam, silazeći s voza, ugledala Nimovu
visoku, vitku priliku kako ide po šinama u mom pravcu, dok mu se bakarna kosa
lelujala na povetarcu, a dugački beli šal poskakivao pri svakom njegovom
koraku. Kada me je primetio, iscerio se poput kakvog ludaka i mahnuo mi, a
zatim potrčao, obilazeći putnike koji su mu se nervozno sklanjali s puta
izbegavajući da se s njim sudare. Kada je stigao do mene, ščepao me je sa obe
ruke, zagrlio i zagnjurio lice u moju kosu - privivši me tako snažno da sam
mislila da ću se ugušiti. Zatim me je podigao i stao da me okreće, tako da mi se
zavrtelo u glavi; konačno me je spustio i malo odgurnuo od sebe kako bi me
bolje pogledao. U očima su mu blistale suze.
"Blagi Bože, blagi Bože", šaputao je slomljenim glasom, odmahujući
glavom. "Bio sam ubeñen da si mrtva. Nisam oka sklopio od trenutka kada sam
saznao kako ste napustili Alžir. Ta oluja - a onda smo vam izgubili trag!" Nije
mogao da odvoji pogled od mene. "Stvarno sam mislio da sam te ubio poslavši
te samo tako..."
"Pa, zdravlje mi se nije baš poboljšalo od kada si mi ti mentor", složih se.
I dalje je sav sijao i gledao me, a onda me ponovo privukao - kada odjednom
osetih da mu se telo ukočilo. Lagano me je pustio, a ja podigoh pogled prema
njegovom licu. Zurio je preko mog ramena, a na licu su mu se mešali
iznenañenje i neverica. Ili je to možda bio strah - nisam bila sigurna.
Brzo bacivši pogled preko ramena, ugledah Solarina kako silazi iz voza,
noseći naše putne torbe. Posmatrao nas je, a na licu mu je bila ista ona maska
hladnoće koja mi se urezala u sećanje još pri našem prvom susretu u klubu.
Zurio je u Nima, svojim neizmerno zelenim očima koje su sijale na kasnom
popodnevnom suncu. Okrenula sam se prema Nimu i počela da mu
objašnjavam, ali njegove usne su se same pomerale dok je i dalje zurio u
Solarina kao da je neko čudovište ili duh. Morala sam da se napregnem da bih
ga čula.
"Saša?" prošaputa on, gušeći se. "Saša..."
Onda se okrenuh prema Solarinu, koji je još stajao na stepenicama, a
nestrpljivi putnici se gurali iza njega. Oči su mu bile pune suza... suze su mu se
kotrljale niz obraze, a lice grčilo.
"Slava!" povika on hrapavim glasom. Ispustivši naše torbe na tle, on skoči sa
stepenika na kome je stajao, prolete pored mene, i baci se u Nimov zagrljaj;
činilo se da će jedan drugoga zdrobiti i pretvoriti u prah. Pohitah po vreću sa
figurama. Kada sam je podigla i okrenula se, oni su još plakali. Nimove ruke
bile su obmotane oko Solarinove glave i on ga je divljački stiskao. Načas ga je
odvojio od sebe, zagledao se u njega, a zatim su se ponovo zagrlili, dok sam ja
samo zapanjeno stajala. Putnici su proticali pored nas poput vode koja zaobilazi
kamen, potpuno nezainteresovani, kako to samo Njujorčani mogu biti.
"Saša", nije prestajao da mrmlja Nim, ne puštajući ga iz zagrljaja. Solarin je
zagnjurio lice u Nimovu kragnu, zatvorio oči, dok su mu suze tekle niz obraze.
Jednom šakom se tako čvrsto držao za Nimovo rame kao da će svakog trenutka
pasti. Nisam mogla da poverujem svojim očima.
Kada se udaljilo i ono nekoliko zaostalih putnika, otišla sam da pokupim naše
razbacane torbe koje je Solarin ispustio.
"Daj mi te torbe", doviknu mi Nim, duvajući nos. Kada sam podigla pogled,
videla sam ga kako mi prilazi s jednom rukom prebačenom preko Solarinovih
ramena i stežući ga s vremena na vreme kao da želi da se, očiju crvenih od
plača, uveri da je on tu.
"Izgleda da ste se vas dvojica već ranije sreli", rekoh razdražljivo, pitajući se
zašto meni to niko nikada nije pomenuo.
"Nismo se videli dvadeset godina", odvrati Nim i dalje se osmehujući
Solarinu, dok su se saginjali da pokupe torbe. Zatim svoje čudne, dvobojne oči
uperi u mene. "Ne mogu da poverujem, draga moja, u sreću koju si mi donela.
Saša je moj brat."
Nimov mali morgan bio je pretesan za nas troje, a da ne pominjem torbe.
Solarin je seo na vreću sa figurama, ja njemu u krilo, dok smo torbe ugurali u
uglove i pukotine. Udaljavajući se sa stanice, Nim je svakog časa pogledavao u
Solarina s izrazom neverice i sreće.
Čudno je bilo videti kako su se ta dvojica muškaraca, inače tako hladni i
uzdržljivi, odjednom prepustili snažnim osećanjima. Mogla sam osetiti silinu tih
osećanja svuda oko sebe dok su kola jurila, a vetar čangrljao kroz drvene podne
daske. Činilo se da su duboka i mračna kao i njihove ruske duše i da pripadaju
samo njima. Dosta dugo niko nije izustio nijednu reč. A onda je Nim ispružio
ruku i stisnuo mi koleno koje sam pokušavala da držim podalje od menjača.
"Pretpostavljam da bi trebalo da ti ispričam sve iz početka", reče mi on.
"To bi, nema sumnje, bilo lepo od tebe", složih se.
On mi se osmehnu. "Nisam to učinio ranije samo radi tvoje vlastite, a i naše,
sigurnosti", objasni on. "Aleksandar i ja se nismo videli od detinjstva. Njemu je
bilo šest, a meni deset godina kada smo se rastali..." U očima su mu još blistale
suze dok je po ko zna koji put ispružio ruku da dodirne Solarinovu kosu kao da
nije mogao da se obuzda.
"Dopusti meni da joj ispričam", reče Solarin, smešeći se kroz suze.
"Zajedno ćemo", dodade Nim. I dok smo se vozili duž obale u otvorenim
kolima prema Nimovom egzotičnom imanju blizu mora, pričali su mi priču iz
koje sam prvi put saznala šta im je Igra do sada sve oduzela.
PRIČA DVOJICE FIZIČARA
Roñeni smo na Krimu - tom čuvenom poluostrvu u Crnom moru koje je
opisao još Homer. Rusija je žudela da ga se dočepa još od vremena Petra
Velikog i još je pokušavala kada je izbio krimski rat.
Otac nam je bio grčki mornar koji se zaljubio u Ruskinju i oženio njome -
našom majkom. Postao je uspešni prodavac brodova i imao je flotu vlastitih
malih brodova.
Posle rata, stvari su krenule nagore. U svetu je vladala pometnja - a to se
najviše osećalo na Crnom moru, okruženom zemljama koje su smatrale da su još
u ratu.
Ali tamo gde smo mi obitavali, život je bio divan. Mediteranska klima južne
obale, maslinjaci, lovorovo drveće i čempresi, zaklonjeni od snega i ljutog vetra
zbijenim planinskim vencima, obnovljene ruševine tatarskih sela i vizantijskih
džamija smeštene meñu stablima trešanja. Bio je to raj, udaljen od mahnitosti i
čistki Staljina koji je, kao što mu to ime govori, i dalje vladao Rusijom čeličnom
pesnicom.
Naš je otac nebrojeno puta razmišljao o odlasku. Pa ipak - iako je imao
mnoge veze na Dunavu i Bosforu koje su mogle da nam obezbede siguran
odlazak - činilo se da ne može sebe naterati da poñe. Kuda? - pitao bi. Svakako
ne kući u Grčku - ili Evropu, koja je još prolazila kroz previranja posleratne
obnove. A tada se nešto dogodilo što ga je nateralo da se odluči. Nešto što nam
je svima izmenilo živote.
Bio je kasni decembar 1953. godine; vreme - negde oko ponoći; spremala se
oluja. Svi smo već bili u krevetima; prethodno smo zamandalili prozore na našoj
dači i ostavili vatru da pucketa. Nas dvojica smo zajedno spavali u sobi u
prizemlju i prvi smo čuli lupkanje po prozoru koje se razlikovalo od udaranja
grana mogranja po zastorima. Zvučalo je kao da neko kuca. Otvorili smo prozor
i zastor - i ugledali na oluji ženu srebrne kose, ogrnutu dugačkom tamnom
pelerinom. Nasmešila nam se i zakoračila kroz prozor. Zatim je klekla pred nas.
Bila je tako lepa.
"Ja sam Minerva - vaša baka", rekla nam je. "Ali morate me zvati Mini.
Dolazim izdaleka i veoma sam umorna, ali nemam vremena da se odmorim.
Preti mi velika opasnost. Morate probuditi majku i reći joj da sam stigla." Zatim
nas je veoma dostojanstveno zagrlila, posle čega pohitasmo uz stepenice da
probudimo roditelje.
"Znači, konačno je stigla - ta tvoja baka", gunñao je naš otac, prebacujući
majci i trljajući pospane oči. To nas je iznenadilo, jer Mini je kazala da je naša
baka. Kako je onda mogla biti i majčina baka? Otac je zagrlio ženu koju je voleo
i koja je stajala pred njim bosa, drhteći u tami. Poljubio je njenu bakarnu kosu, a
zatim oči. "Tako dugo smo čekali u strahu", mrmljao je. "Konačno će se i to
završiti. Obuci se. Idem dole da se pozdravim s njom." Poterao nas je ispred
sebe i nas trojica siñosmo do Mini koja nas je čekala pored vatre što se gasila.
Podigla je svoje velike oči i krenula da zagrli oca.
"Jusefe Pavloviču", reče ona, obrativši se našem ocu - kao i nama malopre -
na tečnom ruskom. "Progone me. Imamo malo vremena. Moramo bežati, svi
zajedno. Imate li brod u Jalti ili Sevastopolju - sada? Noćas?"
"Nisam spreman za ovo", poče on, spustivši nam šake na ramena. "Ne mogu
povesti porodicu po ovakvom vremenu preko zimskog mora. Trebalo je da nas
upozorite, obavestite. Ne možete od mene tražiti da u poslednji čas - stigavši
usred noći..."
"Kažem vam da moramo bežati!" povika ona, ščepavši nas za ruke i gurajući
nas u stranu. "Svih ovih petnaest godina znali ste da ovaj dan mora jednom
doći... i došao je. Kako možete reći da vas nisam upozorila? Doputovala sam
čak iz Lenjingrada..."
"Znači da ste je našli?" upita otac, vidno uzbuñen.
"Od table nema ni traga. Ali ovo sam pribavila drugim sredstvima."
Razgrnuvši pelerinu, ona ode do stola i pri slabom odsjaju vatre izvadi ne jednu
već tri šahovske figure - koje su sijale srebrnim i zlatnim sjajem.
"Bile su skrivane u različitim krajevima Rusije", reče ona. Naš je otac nemo
stajao, pogleda uprtog u figure, a mi smo prišli da ih pažljivo opipamo. Zlatni
pešak, srebrni slon, prekriven svetlucavim draguljima, i konj od srebra -
filigranski rad - koji se propinjao na zadnjim nogama i frktao.
"Morate otići na dok i obezbediti brod", prošaputala je Mini. "Pridružiću vam
se sa svojom decom čim se obuku i spakuju. Ali, za Boga miloga, pohitajte - i
ponesite ovo sa sobom." Tu ona pokaza na figure.
"To su moja deca i moja žena", pobuni se on. "Ja odgovaram za njihovu
sigurnost." Ali Mini nas je zgrabila, a oči su joj sevale sjajem tamnijim od onog
koji su isijavale figure.
"Ako ove figure padnu njima u ruke, više nikoga nećete moći da zaštitite""
prosikta ona.
Otac ju je netremice gledao pravo u oči, a onda kao da je doneo odluku.
Lagano je klimnuo. "U Sevastopolju imam ribarsku škunu", obavesti je on.
"Slava ume da je pronañe. Najviše za dva sata biću spreman da isplovim. Budite
tamo i neka nam Bog pomogne u ovom naumu." Mini mu stisnu ruku, a on otrča
uz stepenište.
Tada nam naša novopronañena baka naredi da se smesta obučemo. Roditelji
su potom sišli, otac je ponovo zagrlio majku, zarivši lice u njenu kosu kao da
želi da joj upamti miris. Poljubio ju je u čelo, a zatim se okrenuo ka Mini koja
mu predade figure. Dostojanstveno klimnuvši, nestao je u noći.
Majka je četkala kosu i osvrtala se unaokolo, zamućenog pogleda, nareñujući
nam šta da radimo, da bi nas na kraju poslala gore po njene stvari. Dok smo se
peli, čuli smo je kako govori Mini tihim glasom.
"Došla si. Neka te Bog kazni što si ponovo otpočela tu užasnu Igru. Mislila
sam da je gotova - završena."
"Nisam je ja započela", odvratila je Mini. "Budi zahvalna što si petnaest
godina proživela u miru, što si ih provela sa mužem koga voliš i decom koja se
nisu odvajala od tebe. Petnaest godina ti opasnost nije dahtala za vratom. To je
mnogo više no što sam ja imala. Ja sam te držala po strani, izvan Igre..."
"To je sve što smo čuli, jer su se glasovi zatim pretvorili u šapat. U tom smo
trenutku začuli napolju korake i lupu na vratima. Pogledali smo se pri nejasnoj
svetlosti i potrčali iz sobe. Odjednom se na pragu stvorila Mini čije je lice sijalo
nekom vanzemaljskom svetlošću. Čuli smo majku kako se penje uz stepenice,
vrata kako popuštaju i povike nekih ljudi koji su nadjačali grmljavinu.
"Kroz prozor!" reče Mini, podigavši jednog pa drugog na grane smokve koja
je poput puzavice rasla duž južnog zida; na to smo se drvo obojica popeli
nebrojeno puta. Bili smo već na pola puta, viseći sa grane poput malih majmuna,
kada smo začuli majčino vrištanje.
"Bežite!" vikala je. "Spasavajte glave!" I to je bilo sve; kiša se slivala niz nas
dok smo nestajali u tami voćnjaka.
Velika željezna kapija Nimovog imanja širom se otvorila. Duž dugačkog
prilaznog puta luk od drveća svetlucao je na suncu koje je zalazilo. Na kraju se
nalazila fontana koja je zimus bila zaleñena, a sada okružena veličanstvenim
dalijama i cinijama. Šum vode koja je žuborila u njoj delovao je kao sušta
suprotnost huku talasa što je dopirao sa morske obale.
Nim je stao ispred zgrade i zagledao se u mene. Osećala sam Solarinovo
napeto telo jer sam mu sedela u krilu.
"Tada smo poslednji put videli majku", reče Nim. "Mini je iskočila kroz
prozor na drugom spratu i dočekala se na raskvašeno tle. Kiša je već stvarala
barice uanokolo kada se ona pridigla i povukla nas u voćnjak. Majčini krici
nadjačali su i kišu i bat koraka po kući. 'Pretražite šumu!' povikao je neko dok
nas je Mini vukla prema stenju." Nim zastade, i dalje gledajući u mene.
"Blagi Bože", izustih, drhteći od glave do pete. "Uhvatili su vam majku...
kako ste vi uspeli da pobegnete?"
"Na kraju voćnjaka nalazilo se stenje koje se obrušavalo ka moru", nastavio
je Nim. "Kada smo stigli do njega, Mini je zakoračila preko ivice i povukla nas
u zaklon ispod odlomljenog ispusta. Primetio sam da u ruci drži neku knjigu,
nalik na malu, kožnu Bibliju. Izvukla je nož i isekla nekoliko stranica, brzo ih
smotala i gurnula meni pod košulju. Tada mi je rekla da poñem - da što brže
otrčim do broda. Da kažem ocu da sačeka nju i Sašu. Ali trebalo je da ih čekamo
samo jedan sat. Ako do tada ne stignu, otac i ja morali smo da pobegnemo, tako
je rekla, i odnesemo figure na sigurno. Prvo sam odbio da odem bez brata." Nim
se tužno zagleda u Solarina.
"Ali imao sam samo šest godina", nastavi Solarin. "Nisam mogao brzo da se
verem po stenama kao Ladislaus, koji je bio četiri godine stariji i brz kao vetar.
Mini se plašila da će nas sve pohvatati, ako ja posustanem. Kada je Slava otišao,
poljubila me je i rekla mi da budem hrabar..." Zagledah se ponovo u Solarina i
primetih suze u njegovim očima dok se prisećao detinjstva. "Činilo mi se da
prolaze sati dok smo se s mukom spuštali po oluji niz one stene, Mini i ja.
Konačno smo stigli do dokova u Sevastopolju. Ali očev brod je već bio
isplovio."
Nim je izišao iz kola, ozbilja lica, obišao oko njih i, otvorivši moja vrata,
pružio mi ruku.
"Pao sam ni sam ne znam koliko puta", nastavio je Nim, pomažući mi da se
izvučem iz kola, "dok sam se klizao kroz blato i preko stenja da bih stigao do
očevog broda. Kada je video da sam sam, uplašio se. Ispričao sam mu šta se
dogodilo, šta je Mini rekla za figure. Otac je počeo da plače. Sedeo je sa glavom
u šakama i jecao poput deteta. 'Šta bi se dogodilo da se ipak vratimo - da
pokušamo da ih spasemo?' upitao sam ga. 'Šta bi se dogodilo da ove figure ipak
padnu u ruke onim drugima?' Pogledao me je, a kiša mu je spirala suze koje su
mu tekle niz lice. 'Zakleo sam se tvojoj majci da neću dozvoliti da se to dogodi',
odvratio je, 'čak ni po cenu naših života...'"
"Hoćeš da kažeš da ste otišli, ne sačekavši Mini i Aleksandra?" upitah.
Solarin se iza mene izvukao iz Morgana, ponevši sa sobom vreću sa figurama.
"Nije to bilo tako jednostavno", odvrati tužno Nim. "Čekali smo satima -
mnogo duže nego što je Mini smatrala bezbednim.
Igrači, ozbiljni, ćute u svom kutu
oprezno figure pomeraju spore.
Strogi prostor table drži ih do zore:
dve suprotne boje vode bitku ljutu.
Magična surovost iz sredine zrači:
homerovska kula sa kraljem što kasni,
borbena kraljica i pešaci opasni,
iskošeni lovac i laki skakači.
A kada igrači igrati prestanu,
kada u vremenu beskrajnom nestanu,
i tad obred ovaj večno će da traje.
Taj rat je buknuo na Istoku slavnom,
poprište je ratno cela zemlja davno.
Ko i druga, ova Igra ne prestaje.
Nejaki kralj, kosi lovac, ratoborna
kraljka, pešaci mudri i top kreću
crno-belim putem da probaju sreću
ratnu, hrabra vojska za bitku je orna.
Ne znaju da ruka onoga svemoćnog
igrača upravlja njihovom sudbinom,
niti znaju da sa čeličnom čvrstinom
njihovim razumom vlada danonoćno.
Ali i sam igrač (to je Omar reko)
sužanj je na drugoj čudnoj tabli nekoj:
tu su noći crna, dani - bela polja.
Bog igrača miče, a ovaj figure.
Ko je iza Boga bog arhitekture
prašine, vremena, snova i nevolja?
'Šah', Horhe Luis Borhes
(Prevod: Radivoje Konstantinović)
NJUJORK, SEPTEMBAR 1973.
Približavali smo se još jednom ostrvu usred mora boje crnog vina. Zemljanoj
prevlaci dugačkoj sto dvadeset milja nedaleko od atlantske obale, poznatoj kao
Long Ajlend. Na karti liči na ogromnog šarana koji samo što nije zinuo zalivom
Jamajka i progutao ostrvo Stejten, a njegova repna peraja zapljuskuju Nju
Heven, kao da razbacuju unaokolo mala ostrva poput kapljica vode.
Ali dok je naš keč klizio prema obali, sa razapetim jedrima na svetlucavom
morskom povetarcu - ta dugačka, bela peščana obala ispresecana malim
uvalama ličila mi je na raj. Čak su i imena mesta kojih sam se sećala zvučala
egzotično: Kjug, Pečogi, Pikonik i Masapeka - Džeriho, Vavilon i Kismet.
Srebna igla Vatrenog ostrva zabadala se u nazubljenu obalu. A tamo negde iza
okuke, tako da ga još nismo mogli videti, Kip Slobode uzdizao je svoju bakrenu
lampu tri stotine stopa iznad njujorške luke, mameći putnike koje je oluja kao i
nas bacila prema zlatnim vratima kapitalizma i institucionalne trgovine.
Lili i ja smo stajale zagrljene na palubi sa suzama u očima. Pitala sam se šta
je Solarin mislio o ovoj zemlji sunca, bogatstva i slobode - toliko različitoj od
tame i straha koji su, kako sam ja to zamišljala, vladali u svakom kutku Rusije.
Bilo nam je potrebno nešto više od mesec dana da preñemo Atlantik i stignemo
do druge obale i sve to vreme utrošili smo na čitanje Mirelinog dnevnika i
dešifrovanje formule, a mnoge noći proveli smo ispitujući jedno drugome misli i
osećanja. Ali Solarin nijednom za to vreme nije pomenuo svoju prošlost u Rusiji
niti planove za budućnost. Svaki trenutak prveden s njim ličio mi je na zaleñenu
zlatnu kap vremena, nalik na dragulje razbacane po tamnoj tkanini - isto su tako
bili živi i dragoceni. Ali kroz tamu koja je ležala ispod bilo je nemoguće
prodreti.
Dok je sada spuštao jedra i naš brodić se približavao ostrvu, pitala sam se šta
će biti s nama kada se ova Igra jednom okonča. Znam da je Mini stalno
ponavljala kako se ona nikada neće završiti. Ali u dubini srca znala sam da hoće
- bar za nas - i to uskoro.
Posvuda su poskakivali brodići nalik na iskričave mehurove. Što smo se više
približavali ostrvu, to je vodeni saobraćaj postajao gušći - raznobojne zastave i
jedra koja su lepetala na vetru sekla su penušavu vodu, mešajući se sa tihim
jahtama, tamnim i uglačanim, i malim motornim čamcima koji su zujali izmeñu
njih poput vilinskih konjica. Tu i tamo videli smo pokoji sivi čamac Obalne
straže koji je mirno plovio, kao i razbacane velike brodove usidrene u blizini rta.
Bilo je toliko brodova da sam se pitala šta se dešava. Lili je odgovorila na moje
pitanje.
"Ne znam da li je ovo za nas dobro ili ne", reče ona, kada se Solarin vratio da
preuzme kormilo, "ali ovaj odbor za doček nije zbog nas. Znate li koji je danas
dan? Praznik rada, prvi ponedeljak u septembru!"
Bila je u pravu. I, ako se nisam varala, tog dana se završavala sezona
jedrenja, što je objašnjavalo ludu zbrku oko nas.
Kada smo stigli do uvale Šinekok, našli smo se u takvoj gužvi da smo se
jedva probijali izmeñu brodova. Na ulazak u zaliv čekalo je četrdeset brodova.
Nastavili smo još nekih deset milja do uvale Morišes, gde je Obalna straža bila
toliko zaposlena vučom čamaca i izvlačenjem pripitih ljudi iz mora, da se teško
od njih moglo očekivati da primete jedan mali brod kakav je bio naš koji se
prikradao kopnu pun ilegalnih imigranata i zabranjene krijumčarene robe, u
nameri da im se provuče ispred nosa.
Red se ovde, kako se činilo, brže smanjivao; Lili i ja stadosmo da spuštamo
jedra, a Solarin brzo upali motor i po bokovima broda razape plovke kako nas
neko u ovoj gužvi ne bi zakačio. Jedan brod se kretao u suprotnom smeru i
prošao nam je veoma blizu. Putnik odeven u svečanu odeću za jedrenje nagnu se
ka nama, dodade Lili plastičnu čašu sa šampanjcem i trakom-pozivnicom
prikačenom za dršku. Bili smo pozvani u šest časova na martini u
Sautemptonski jediriličarski klub.
Činilo nam se da satima milimo u toj sporoj procesiji, a napetost zbog
situacije u kojoj smo se nalazili cedila je iz nas svu postojeću snagu, dok je na
ostalim brodićima vladalo pravo prazničko raspoloženje. Kao i u ratu, pomislih -
poslednji sukob odlučuje o svemu. Često se dešava da vojnika sa dokumentima
o otpuštanju iz vojske pogodi snajperista na ulasku u avion koji je trebalo da ga
ponese kući. Mada je trebalo da se suočimo samo sa carinskom kaznom u visini
od 50.000 dolara i dvadeset godina zatvora zbog bespravnog uvoñenja u zemlju
ruskog špijuna, nikako nisam mogla da zaboravim da Igra još nije gotova.
Konačno smo ušli u uvalu i uputili se ka Vesthemptonskoj plaži. Na vidiku
nije bilo nikakvog sidrišta, pa je Solarin iskrcao Lili i mene na molu zajedno sa
Kariokom, vrećom sa figurama i nekoliko putnih torbi sa našim oskudnim
prtljagom. Zatim je bacio sidro u zalivu, skinuo se u kupaće gaćice i preplivao
onih nekoliko jardi do plaže. Otišli smo do lokalnog paba da se on presvuče i da
smislimo šta ćemo dalje. Kao opijeni čekali smo da Lili pozove Mordekaja i
saopšti mu novosti.
"Nema ga", reče kada se vratila za sto. Kelner nam je već doneo tri koktela
Bladi Meri koje sam naručila, kao i štapiće celera. Morali smo naći Mordekaja i
odneti mu ove figure. Ili se bar izgubiti odavde dok ga ne nañemo.
"Moj prijatelj Nim ima kuću blizu rta Montauk; to je na otprilike sat vremena
odavde", obavestih ih. "Tamo staju i vozovi Long Ajlend železnice. Možemo se
ukrcati malo niže kod Kjuga. Mislim da bi trebalo da mu ostavimo poruku da
dolazimo i da krenemo prema rtu. Suviše je opasno lutati po Menhetnu." Nisam
prestajala da razmišljam o gradu sa njegovim lavirintom jednosmernih ulica - u
kojima bismo lako mogli upasti u klopku. Posle svih naših napora, bilo bi
grozno naći se u ćorsokaku kao kakav pešak.
"Imam ideju", javi se Lili. "Zašto ne bih ja pošla po Mordekaja. On se nikada
ne udaljava mnogo od dijamantske oblasti, a ona se sastoji samo od jednog
bloka. Sigurno je ili u knjižari gde si ga ti upoznala, ili u kom obližnjem
restoranu. Mogu svratiti do mene po kola, a zatim ga dovesti ovamo na ostrvo.
Ponećemo te figure za koje Mini tvrdi da su kod njega i javiću ti se sa rta
Montauk kada stignemo."
"Nim nema telefon", rekoh joj, "osim onog koji je povezan sa njegovim
kompjuterom. Nadam se da uzima redovno poruke; inače ćemo se i sami tamo
nasukati."
"Dogovorimo se onda o vremenu", predloži Lili. "Može li u devet večeras?
Imaću vremena da ga nañem i obavestim o našim dogodovštinama, kao i o
onome što sam naučila o šahu... hoću da kažem, on mi je deda. Nisam ga videla
mesecima."
Složismo se da je plan prihvatljiv; nazvala sam Nimov kompjuter i najavila
naš dolazak vozom kroz jedan čas. Iskapili smo piće i peške krenuli prema
stanici - Lili će nastaviti ka Menhetnu i Mordekaju, a Solarin i ja u drugom
smeru.
Lilin voz je stigao prvi na ravnu, otvorenu platformu u Kjugu - negde oko
dva sata. Dok se pela sa Kariokom pod miškom, ona reče: "Ako ne budem
mogla da stignem oko devet, ostaviću poruku na tom kompjuterskom broju koji
si mi dala."
Solarinu i meni ništa ne bi pomoglo i da smo proučavali redove vožnje. Long
Ajlendska železnica znamenita je po tome što se ne drži nikakvih redova vožnje.
Sela sam na zelenu klupu i stala da posmatram putnike koji su mileli oko mene.
Solarin je spustio torbe i seo pored mene.
Razočaran je uzdahnuo kada je po ko zna koji put pogledao niz prazan
kolosek. "Da čovek pomisli da se nalazi u Sibiru. Mislio sam da su ljudi na
Zapadu tačni, da vozovi uvek stižu na vreme." Skočio je i stao da korača goredole
poput kakve životinje na kaišu izmeñu mnoštva putnika na platformi.
Nisam mogla više da ga gledam, pa sam i sama ustala, prebacivši vreću sa
figurama preko ramena. U tom su trenutku najzad najavili dolazak našeg voza.
Iako ima svega nekih četrdeset pet milja od Kjuga do rta Montak, putovali
smo više od sata. Kada se tome pridoda pešačenje do Kjuga i čekanje na
platformi, prošla su skoro dva sata od kada sam, iz bara, ostavila poruku na
Nimovom kompjuteru. Ipak, nisam očekivala da ga vidim na stanici - jer koliko
sam ga poznavala, verovatno je skupljao poruke jednom mesečno.
Zato sam se veoma iznenadila kada sam, silazeći s voza, ugledala Nimovu
visoku, vitku priliku kako ide po šinama u mom pravcu, dok mu se bakarna kosa
lelujala na povetarcu, a dugački beli šal poskakivao pri svakom njegovom
koraku. Kada me je primetio, iscerio se poput kakvog ludaka i mahnuo mi, a
zatim potrčao, obilazeći putnike koji su mu se nervozno sklanjali s puta
izbegavajući da se s njim sudare. Kada je stigao do mene, ščepao me je sa obe
ruke, zagrlio i zagnjurio lice u moju kosu - privivši me tako snažno da sam
mislila da ću se ugušiti. Zatim me je podigao i stao da me okreće, tako da mi se
zavrtelo u glavi; konačno me je spustio i malo odgurnuo od sebe kako bi me
bolje pogledao. U očima su mu blistale suze.
"Blagi Bože, blagi Bože", šaputao je slomljenim glasom, odmahujući
glavom. "Bio sam ubeñen da si mrtva. Nisam oka sklopio od trenutka kada sam
saznao kako ste napustili Alžir. Ta oluja - a onda smo vam izgubili trag!" Nije
mogao da odvoji pogled od mene. "Stvarno sam mislio da sam te ubio poslavši
te samo tako..."
"Pa, zdravlje mi se nije baš poboljšalo od kada si mi ti mentor", složih se.
I dalje je sav sijao i gledao me, a onda me ponovo privukao - kada odjednom
osetih da mu se telo ukočilo. Lagano me je pustio, a ja podigoh pogled prema
njegovom licu. Zurio je preko mog ramena, a na licu su mu se mešali
iznenañenje i neverica. Ili je to možda bio strah - nisam bila sigurna.
Brzo bacivši pogled preko ramena, ugledah Solarina kako silazi iz voza,
noseći naše putne torbe. Posmatrao nas je, a na licu mu je bila ista ona maska
hladnoće koja mi se urezala u sećanje još pri našem prvom susretu u klubu.
Zurio je u Nima, svojim neizmerno zelenim očima koje su sijale na kasnom
popodnevnom suncu. Okrenula sam se prema Nimu i počela da mu
objašnjavam, ali njegove usne su se same pomerale dok je i dalje zurio u
Solarina kao da je neko čudovište ili duh. Morala sam da se napregnem da bih
ga čula.
"Saša?" prošaputa on, gušeći se. "Saša..."
Onda se okrenuh prema Solarinu, koji je još stajao na stepenicama, a
nestrpljivi putnici se gurali iza njega. Oči su mu bile pune suza... suze su mu se
kotrljale niz obraze, a lice grčilo.
"Slava!" povika on hrapavim glasom. Ispustivši naše torbe na tle, on skoči sa
stepenika na kome je stajao, prolete pored mene, i baci se u Nimov zagrljaj;
činilo se da će jedan drugoga zdrobiti i pretvoriti u prah. Pohitah po vreću sa
figurama. Kada sam je podigla i okrenula se, oni su još plakali. Nimove ruke
bile su obmotane oko Solarinove glave i on ga je divljački stiskao. Načas ga je
odvojio od sebe, zagledao se u njega, a zatim su se ponovo zagrlili, dok sam ja
samo zapanjeno stajala. Putnici su proticali pored nas poput vode koja zaobilazi
kamen, potpuno nezainteresovani, kako to samo Njujorčani mogu biti.
"Saša", nije prestajao da mrmlja Nim, ne puštajući ga iz zagrljaja. Solarin je
zagnjurio lice u Nimovu kragnu, zatvorio oči, dok su mu suze tekle niz obraze.
Jednom šakom se tako čvrsto držao za Nimovo rame kao da će svakog trenutka
pasti. Nisam mogla da poverujem svojim očima.
Kada se udaljilo i ono nekoliko zaostalih putnika, otišla sam da pokupim naše
razbacane torbe koje je Solarin ispustio.
"Daj mi te torbe", doviknu mi Nim, duvajući nos. Kada sam podigla pogled,
videla sam ga kako mi prilazi s jednom rukom prebačenom preko Solarinovih
ramena i stežući ga s vremena na vreme kao da želi da se, očiju crvenih od
plača, uveri da je on tu.
"Izgleda da ste se vas dvojica već ranije sreli", rekoh razdražljivo, pitajući se
zašto meni to niko nikada nije pomenuo.
"Nismo se videli dvadeset godina", odvrati Nim i dalje se osmehujući
Solarinu, dok su se saginjali da pokupe torbe. Zatim svoje čudne, dvobojne oči
uperi u mene. "Ne mogu da poverujem, draga moja, u sreću koju si mi donela.
Saša je moj brat."
Nimov mali morgan bio je pretesan za nas troje, a da ne pominjem torbe.
Solarin je seo na vreću sa figurama, ja njemu u krilo, dok smo torbe ugurali u
uglove i pukotine. Udaljavajući se sa stanice, Nim je svakog časa pogledavao u
Solarina s izrazom neverice i sreće.
Čudno je bilo videti kako su se ta dvojica muškaraca, inače tako hladni i
uzdržljivi, odjednom prepustili snažnim osećanjima. Mogla sam osetiti silinu tih
osećanja svuda oko sebe dok su kola jurila, a vetar čangrljao kroz drvene podne
daske. Činilo se da su duboka i mračna kao i njihove ruske duše i da pripadaju
samo njima. Dosta dugo niko nije izustio nijednu reč. A onda je Nim ispružio
ruku i stisnuo mi koleno koje sam pokušavala da držim podalje od menjača.
"Pretpostavljam da bi trebalo da ti ispričam sve iz početka", reče mi on.
"To bi, nema sumnje, bilo lepo od tebe", složih se.
On mi se osmehnu. "Nisam to učinio ranije samo radi tvoje vlastite, a i naše,
sigurnosti", objasni on. "Aleksandar i ja se nismo videli od detinjstva. Njemu je
bilo šest, a meni deset godina kada smo se rastali..." U očima su mu još blistale
suze dok je po ko zna koji put ispružio ruku da dodirne Solarinovu kosu kao da
nije mogao da se obuzda.
"Dopusti meni da joj ispričam", reče Solarin, smešeći se kroz suze.
"Zajedno ćemo", dodade Nim. I dok smo se vozili duž obale u otvorenim
kolima prema Nimovom egzotičnom imanju blizu mora, pričali su mi priču iz
koje sam prvi put saznala šta im je Igra do sada sve oduzela.
PRIČA DVOJICE FIZIČARA
Roñeni smo na Krimu - tom čuvenom poluostrvu u Crnom moru koje je
opisao još Homer. Rusija je žudela da ga se dočepa još od vremena Petra
Velikog i još je pokušavala kada je izbio krimski rat.
Otac nam je bio grčki mornar koji se zaljubio u Ruskinju i oženio njome -
našom majkom. Postao je uspešni prodavac brodova i imao je flotu vlastitih
malih brodova.
Posle rata, stvari su krenule nagore. U svetu je vladala pometnja - a to se
najviše osećalo na Crnom moru, okruženom zemljama koje su smatrale da su još
u ratu.
Ali tamo gde smo mi obitavali, život je bio divan. Mediteranska klima južne
obale, maslinjaci, lovorovo drveće i čempresi, zaklonjeni od snega i ljutog vetra
zbijenim planinskim vencima, obnovljene ruševine tatarskih sela i vizantijskih
džamija smeštene meñu stablima trešanja. Bio je to raj, udaljen od mahnitosti i
čistki Staljina koji je, kao što mu to ime govori, i dalje vladao Rusijom čeličnom
pesnicom.
Naš je otac nebrojeno puta razmišljao o odlasku. Pa ipak - iako je imao
mnoge veze na Dunavu i Bosforu koje su mogle da nam obezbede siguran
odlazak - činilo se da ne može sebe naterati da poñe. Kuda? - pitao bi. Svakako
ne kući u Grčku - ili Evropu, koja je još prolazila kroz previranja posleratne
obnove. A tada se nešto dogodilo što ga je nateralo da se odluči. Nešto što nam
je svima izmenilo živote.
Bio je kasni decembar 1953. godine; vreme - negde oko ponoći; spremala se
oluja. Svi smo već bili u krevetima; prethodno smo zamandalili prozore na našoj
dači i ostavili vatru da pucketa. Nas dvojica smo zajedno spavali u sobi u
prizemlju i prvi smo čuli lupkanje po prozoru koje se razlikovalo od udaranja
grana mogranja po zastorima. Zvučalo je kao da neko kuca. Otvorili smo prozor
i zastor - i ugledali na oluji ženu srebrne kose, ogrnutu dugačkom tamnom
pelerinom. Nasmešila nam se i zakoračila kroz prozor. Zatim je klekla pred nas.
Bila je tako lepa.
"Ja sam Minerva - vaša baka", rekla nam je. "Ali morate me zvati Mini.
Dolazim izdaleka i veoma sam umorna, ali nemam vremena da se odmorim.
Preti mi velika opasnost. Morate probuditi majku i reći joj da sam stigla." Zatim
nas je veoma dostojanstveno zagrlila, posle čega pohitasmo uz stepenice da
probudimo roditelje.
"Znači, konačno je stigla - ta tvoja baka", gunñao je naš otac, prebacujući
majci i trljajući pospane oči. To nas je iznenadilo, jer Mini je kazala da je naša
baka. Kako je onda mogla biti i majčina baka? Otac je zagrlio ženu koju je voleo
i koja je stajala pred njim bosa, drhteći u tami. Poljubio je njenu bakarnu kosu, a
zatim oči. "Tako dugo smo čekali u strahu", mrmljao je. "Konačno će se i to
završiti. Obuci se. Idem dole da se pozdravim s njom." Poterao nas je ispred
sebe i nas trojica siñosmo do Mini koja nas je čekala pored vatre što se gasila.
Podigla je svoje velike oči i krenula da zagrli oca.
"Jusefe Pavloviču", reče ona, obrativši se našem ocu - kao i nama malopre -
na tečnom ruskom. "Progone me. Imamo malo vremena. Moramo bežati, svi
zajedno. Imate li brod u Jalti ili Sevastopolju - sada? Noćas?"
"Nisam spreman za ovo", poče on, spustivši nam šake na ramena. "Ne mogu
povesti porodicu po ovakvom vremenu preko zimskog mora. Trebalo je da nas
upozorite, obavestite. Ne možete od mene tražiti da u poslednji čas - stigavši
usred noći..."
"Kažem vam da moramo bežati!" povika ona, ščepavši nas za ruke i gurajući
nas u stranu. "Svih ovih petnaest godina znali ste da ovaj dan mora jednom
doći... i došao je. Kako možete reći da vas nisam upozorila? Doputovala sam
čak iz Lenjingrada..."
"Znači da ste je našli?" upita otac, vidno uzbuñen.
"Od table nema ni traga. Ali ovo sam pribavila drugim sredstvima."
Razgrnuvši pelerinu, ona ode do stola i pri slabom odsjaju vatre izvadi ne jednu
već tri šahovske figure - koje su sijale srebrnim i zlatnim sjajem.
"Bile su skrivane u različitim krajevima Rusije", reče ona. Naš je otac nemo
stajao, pogleda uprtog u figure, a mi smo prišli da ih pažljivo opipamo. Zlatni
pešak, srebrni slon, prekriven svetlucavim draguljima, i konj od srebra -
filigranski rad - koji se propinjao na zadnjim nogama i frktao.
"Morate otići na dok i obezbediti brod", prošaputala je Mini. "Pridružiću vam
se sa svojom decom čim se obuku i spakuju. Ali, za Boga miloga, pohitajte - i
ponesite ovo sa sobom." Tu ona pokaza na figure.
"To su moja deca i moja žena", pobuni se on. "Ja odgovaram za njihovu
sigurnost." Ali Mini nas je zgrabila, a oči su joj sevale sjajem tamnijim od onog
koji su isijavale figure.
"Ako ove figure padnu njima u ruke, više nikoga nećete moći da zaštitite""
prosikta ona.
Otac ju je netremice gledao pravo u oči, a onda kao da je doneo odluku.
Lagano je klimnuo. "U Sevastopolju imam ribarsku škunu", obavesti je on.
"Slava ume da je pronañe. Najviše za dva sata biću spreman da isplovim. Budite
tamo i neka nam Bog pomogne u ovom naumu." Mini mu stisnu ruku, a on otrča
uz stepenište.
Tada nam naša novopronañena baka naredi da se smesta obučemo. Roditelji
su potom sišli, otac je ponovo zagrlio majku, zarivši lice u njenu kosu kao da
želi da joj upamti miris. Poljubio ju je u čelo, a zatim se okrenuo ka Mini koja
mu predade figure. Dostojanstveno klimnuvši, nestao je u noći.
Majka je četkala kosu i osvrtala se unaokolo, zamućenog pogleda, nareñujući
nam šta da radimo, da bi nas na kraju poslala gore po njene stvari. Dok smo se
peli, čuli smo je kako govori Mini tihim glasom.
"Došla si. Neka te Bog kazni što si ponovo otpočela tu užasnu Igru. Mislila
sam da je gotova - završena."
"Nisam je ja započela", odvratila je Mini. "Budi zahvalna što si petnaest
godina proživela u miru, što si ih provela sa mužem koga voliš i decom koja se
nisu odvajala od tebe. Petnaest godina ti opasnost nije dahtala za vratom. To je
mnogo više no što sam ja imala. Ja sam te držala po strani, izvan Igre..."
"To je sve što smo čuli, jer su se glasovi zatim pretvorili u šapat. U tom smo
trenutku začuli napolju korake i lupu na vratima. Pogledali smo se pri nejasnoj
svetlosti i potrčali iz sobe. Odjednom se na pragu stvorila Mini čije je lice sijalo
nekom vanzemaljskom svetlošću. Čuli smo majku kako se penje uz stepenice,
vrata kako popuštaju i povike nekih ljudi koji su nadjačali grmljavinu.
"Kroz prozor!" reče Mini, podigavši jednog pa drugog na grane smokve koja
je poput puzavice rasla duž južnog zida; na to smo se drvo obojica popeli
nebrojeno puta. Bili smo već na pola puta, viseći sa grane poput malih majmuna,
kada smo začuli majčino vrištanje.
"Bežite!" vikala je. "Spasavajte glave!" I to je bilo sve; kiša se slivala niz nas
dok smo nestajali u tami voćnjaka.
Velika željezna kapija Nimovog imanja širom se otvorila. Duž dugačkog
prilaznog puta luk od drveća svetlucao je na suncu koje je zalazilo. Na kraju se
nalazila fontana koja je zimus bila zaleñena, a sada okružena veličanstvenim
dalijama i cinijama. Šum vode koja je žuborila u njoj delovao je kao sušta
suprotnost huku talasa što je dopirao sa morske obale.
Nim je stao ispred zgrade i zagledao se u mene. Osećala sam Solarinovo
napeto telo jer sam mu sedela u krilu.
"Tada smo poslednji put videli majku", reče Nim. "Mini je iskočila kroz
prozor na drugom spratu i dočekala se na raskvašeno tle. Kiša je već stvarala
barice uanokolo kada se ona pridigla i povukla nas u voćnjak. Majčini krici
nadjačali su i kišu i bat koraka po kući. 'Pretražite šumu!' povikao je neko dok
nas je Mini vukla prema stenju." Nim zastade, i dalje gledajući u mene.
"Blagi Bože", izustih, drhteći od glave do pete. "Uhvatili su vam majku...
kako ste vi uspeli da pobegnete?"
"Na kraju voćnjaka nalazilo se stenje koje se obrušavalo ka moru", nastavio
je Nim. "Kada smo stigli do njega, Mini je zakoračila preko ivice i povukla nas
u zaklon ispod odlomljenog ispusta. Primetio sam da u ruci drži neku knjigu,
nalik na malu, kožnu Bibliju. Izvukla je nož i isekla nekoliko stranica, brzo ih
smotala i gurnula meni pod košulju. Tada mi je rekla da poñem - da što brže
otrčim do broda. Da kažem ocu da sačeka nju i Sašu. Ali trebalo je da ih čekamo
samo jedan sat. Ako do tada ne stignu, otac i ja morali smo da pobegnemo, tako
je rekla, i odnesemo figure na sigurno. Prvo sam odbio da odem bez brata." Nim
se tužno zagleda u Solarina.
"Ali imao sam samo šest godina", nastavi Solarin. "Nisam mogao brzo da se
verem po stenama kao Ladislaus, koji je bio četiri godine stariji i brz kao vetar.
Mini se plašila da će nas sve pohvatati, ako ja posustanem. Kada je Slava otišao,
poljubila me je i rekla mi da budem hrabar..." Zagledah se ponovo u Solarina i
primetih suze u njegovim očima dok se prisećao detinjstva. "Činilo mi se da
prolaze sati dok smo se s mukom spuštali po oluji niz one stene, Mini i ja.
Konačno smo stigli do dokova u Sevastopolju. Ali očev brod je već bio
isplovio."
Nim je izišao iz kola, ozbilja lica, obišao oko njih i, otvorivši moja vrata,
pružio mi ruku.
"Pao sam ni sam ne znam koliko puta", nastavio je Nim, pomažući mi da se
izvučem iz kola, "dok sam se klizao kroz blato i preko stenja da bih stigao do
očevog broda. Kada je video da sam sam, uplašio se. Ispričao sam mu šta se
dogodilo, šta je Mini rekla za figure. Otac je počeo da plače. Sedeo je sa glavom
u šakama i jecao poput deteta. 'Šta bi se dogodilo da se ipak vratimo - da
pokušamo da ih spasemo?' upitao sam ga. 'Šta bi se dogodilo da ove figure ipak
padnu u ruke onim drugima?' Pogledao me je, a kiša mu je spirala suze koje su
mu tekle niz lice. 'Zakleo sam se tvojoj majci da neću dozvoliti da se to dogodi',
odvratio je, 'čak ni po cenu naših života...'"
"Hoćeš da kažeš da ste otišli, ne sačekavši Mini i Aleksandra?" upitah.
Solarin se iza mene izvukao iz Morgana, ponevši sa sobom vreću sa figurama.
"Nije to bilo tako jednostavno", odvrati tužno Nim. "Čekali smo satima -
mnogo duže nego što je Mini smatrala bezbednim.
35 Re: Ketrin Nevil - Osmica Sub Jan 28, 2012 5:00 pm
Margita
Administrator
Otac je koračao gore-dole po
palubi, šiban kišom. Popeo sam se u korpu na jarbolu desetinu puta, ne bih li ih
ugledao kroz oluju. Na kraju smo se pomirili s tim da neće doći. Šta smo drugo
mogli misliti - nego da su ih uhvatili. Kada je otac krenuo, preklinjao sam ga da
sačeka samo još malo. Tada mi je prvi put jasno rekao da su na ovo svi čekali,
da je bilo čak planirano. Nismo se tek tako uputili na pučinu - krenuli smo u
Ameriku. Još od dana kada se oženio majkom, a možda i ranije - znao je za Igru.
Bio je svestan da bi mogao doći dan - da će doći dan - kada će se Mini pojaviti i
pozvati njegovu porodicu da prinese užasnu žrtvu. Taj dan je došao i u toku
nekoliko časova polovina te porodice nestala je u mrkloj noći. Ali majci se
zakleo svim na svetu da će po svaku cenu sačuvati figure, žrtvujući čak i decu."
"Blagi Bože!" izustih, zureći u obojicu dok smo stajali na prilaznom putu.
Solarin ode do cinija i umoči prste u fontanu koja je prskala unaokolo. "Čudi me
što ste obojica pristali da učestvujete u igri kao što je ova - koja vam je za jednu
noć razorila porodicu!"
Nim ovlaš prebaci ruku preko mog ramena i mi priñosmo njegovom bratu
koji je nemo zurio u fontanu. Solarin okrznu pogledom Nimovu ruku koja je
počivala na mom ramenu.
"I ti si učinila isto", reče on. "A Mini ti čak nije ni baka. Ali sve mi se čini da
te je Slava uvukao u tu Igru, je li tako?"
Po glasu i izrazu lica nisam mogla da zaključim šta mu se motalo po glavi, ali
to i nije bilo tako teško pogoditi. Izbegla sam njegov pogled. Nim mi stisnu
rame.
"Mea culpa", priznade on uz osmeh.
"Šta je bilo s tobom i Mini kada ste videli da je očev brod otišao bez vas?"
upitah Solarina. "Kako ste preživeli?"
Kidao je latice s jedne cinije i bacao ih u fontanu. "Odvela me je u šumu i
sakrila dok oluja nije prestala", odvrati on, izgubljen u mislima. "Tri dana smo
duž obale lagano napredovali ka Gruziji, odeveni kao seljaci koji putuju na
pijacu. Kada smo se dovoljno udaljili od kuće i smatrali da smo bezbedni, seli
smo da porazgovaramo o budućnosti. 'Dovoljno si star da shvatiš ono što ću ti
reći', počela je Mini. 'Ali ne i dovoljno star da bi mi pomogao u zadatku koji je
preda mnom. Jednog dana ćeš biti - onda ću poslati po tebe i reći ti šta moraš
učiniti. Ali sada se moram vrtiti i pokušati da spasem tvoju majku. Ako te
povedem sa sobom, samo ćeš mi smetati i ugrožavati moje napore.'" Solarin nas
je pogledao kao da je u nekom transu. "Sasvim dobro sam je shvatio", reče.
"Mini se vratila da spase tvoju majku iz ruku sovjetske policije?" upitah.
"I ti si isto učinila za svoju prijateljicu Lili, je li tako?" odvrati on pitanjem.
"Mini je smestila Sašu u sirotište", umeša se Nim, grlivši me dok je gledao u
brata. "Otac je umro ubrzo pošto smo stigli u Ameriku, i tako sam ostao
prepušten sam sebi, isto kao i mali Saša u Rusiji. Iako nikada nisam bio siguran,
u dubini srca sam uvek osećao da je čudo od deteta, mali šahista Solarin o kome
sam čitao u novinama, moj brat. U to vreme sam se već prezivao Nim - mala
šala, jer sam tako zarañivao za život, zdipi što možeš. Jedne večeri u šahovskom
klubu Menhetn sreo sam Mordekaja i on je otkrio ko sam."
"Šta se dogodilo sa vašom majkom?" upitah.
"Mini je zakasnila", tužno odvrati Solarin, okrenuvši se na drugu stranu.
"Jedva je i sama pobegla iz Rusije. Nešto kasnije dobio sam od nje pismo u
sirotištu. To i nije bilo pravo pismo, već isečak iz novina - Pravde, mislim. Iako
nije bilo ni datuma, ni adrese pošiljaoca, mada je bilo poslato iz Rusije, znao
sam ko ga je poslao. U članku je stajalo da će poznati šahista Mordekaj Rad
držati širom Rusije predavanja o stanju u svetskom šahu, igrati egzibicione
mečeve i tragati za talentovanom decom o kojoj će pisati u knjizi o šahovskim
vunderkindima. Jedno od mesta koja će igrom slučaja posetiti bilo je moje
sirotište. Mini je pokušavala da stupi sa mnom u vezu."
"Ostalo je istorija", reče Nim, koji je i dalje držao ruku prebačenu preko mog
ramena. Drugom je zatim zagrlio Solarina i požurio nas u kuću.
Prošli smo kroz sunčane sobe pune vazni s cvećem i uglačanog nameštaja
koji se presijavao na popodnevnom suncu. Sunčevi zraci su u kuhinju prodirali
pod uglom, tako da su na podu popločanom škriljcem stvarali prave barice
svetlosti. Sofe presvučene cvetnim materijalom izgledale su još veselije nego što
sam ih pamtila. Nim nas je pustio, ali mi je potom ponovo spustio šake na
ramena i zagledao se u mene s puno ljubavi.
"Donela si mi na dar ono što sam najviše želeo", reče on. "To što je Saša
ovde predstavlja pravo čudo - ali najveće je ipak čudo to što si živa. Nikada sebi
ne bih oprostio da ti se nešto dogodilo." Ponovo me je zagrlio, a zatim otišao u
ostavu.
Solarin je spustio vreću s figurama i prišao prozoru, gde je i sada stajao,
gledajući preko travnjaka u more. Brodići su još lepetali poput belih golubica po
vodi. Prišla sam mu.
"Kuća je divna", reče on tiho, posmatrajući fontanu na stražnjem travnjaku
čija se voda slivala iz jedne činije u drugu i na kraju završavala u tirkiznom
bazenu za kupanje. Solarin je trenutak ćutao, a zatim dodao: "Moj je brat
zaljubljen u tebe."
Osetih kako mi se stomak grči. "Ne budi smešan", odvratih.
"To moramo raspraviti", reče on, okrenuvši se da me pogleda onim svojim
bledozelenim pogledom od koga bih uvek osetila slabost. Podigao je šaku da me
pomiluje po kosi kada se Nim vratio iz ostave, noseći bocu šampanjca i čaše.
Prišao je i spustio ih na niski stočić ispred prozora.
"Imamo o toliko stvari da popričamo - toliko toga da se prisetimo", obrati se
on Solarinu dok je otvarao šampanjac. "Još ne mogu da poverujem da si ovde.
Mislim da ti nikada više neću dozvoliti da odeš od mene..."
"Možda ćeš morati", odvrati Solarin, uhvativši me za ruku i povevši do jedne
od sofa. Seo je pored mene dok je Nim sipao šampanjac. "Pošto je Mini
napustila Igru, neko se mora vratiti u Rusiju po tablu."
"Napustila Igru?" ponovi Nim, prekinuvši da sipa šampanjac. "Kako je
mogla? To je nemoguće."
"Imamo novu crnu kraljicu", osmehivao se Solarin posmatrajući ga. "Onu
koju si, kako se čini, sam izabrao."
Nim se okrenu i zagleda u mene. Po licu mu se videlo da je shvatio.
"Prokletstvo!" izusti on, nastavivši da sipa vino. "A sada je, pretpostavljam,
nestala bez traga, ostavivši nama da počistimo džumbus."
"Pa, nije baš tako", primeti Solarin, zavukavši šaku u košulju i izvukavši iz
nje koverat. "Dala mi je ovo za Katarinu. Da joj predam kada stignemo. Mada
ga nisam otvorio, pretpostavljam da sadrži nešto što će za sve nas biti od velikog
značaja." Dodao mi je zapečaćeni koverat, koji sam se upravo spremala da
otvorim kada se začu neki neobični zvuk - zvuk koji nisam odmah mogla da
prepoznam. To je negde zvonio telefon!
"Mislila sam da nemaš telefon!" zagledala sam se u Nima optužujućim
pogledom, a on je žurno spustio bocu i potrčao prema delu kuhinje u kome su se
nalazili štednjaci i ormanići.
"I nemam", odvrati on napetim glasom dok je iz džepa vadio ključ i
otključavao jedan od ormanića. Iz njega je izvadio nešto što je podsećalo na
telefon i što je zvonilo. "Ovaj telefon pripada nekom drugom - 'vruća veza',
moglo bi se reći. Podigao je slušalicu. Solarin i ja skočismo na noge.
"Mordekaj!" prošaputah, pohitavši prema mestu na kome je stajao Nim i
razgovarao. "Lili mora da je sa njim."
Nim me ozbiljno pogleda i dodade mi slušalicu. "Neko želi da popriča s
tobom", reče on tiho, uputivši Solarinu neki čudan pogled. Prihvatih slušalicu.
"Mordekaj, ovde Ket. Je li Lili kod tebe?" upitah.
"Darling!" zagrme glas zbog koga sam uvek morala da odmačinjem slušalicu
od uveta - Hari Rad! "Čuo sam da je tvoj put meñu Arape bio uspešan!
Okupićemo se i proslaviti stvar. Ali, draga, žao mi je što ti moram reći da je
nešto iskrslo. Ja sam kod Mordekaja. Nazvao je da mi kaže da se Lili javljala i
da se uputila ovamo sa stanice Grand Central. Pohitao sam, razume se, odmah
ovamo. Ali još nije stigla..."
Ostala sam zabezeknuta. "Mislila sam da ti i Mordekaj ne razgovarate!"
zavrištah u slušalicu.
"Draga, to je smešno", odvrati Hari tobože iznenañeno. "Mordekaj mi je otac.
Svakako da razgovaram s njim. Upravo ovog trenutka razgovaramo - to jest, on
sluša."
"Ali Blanša je kazala..."
"Ah, sa njom stvari drugačije stoje", poče da objašnjava Hari. "Oprosti mi što
moram ovo da kažem, ali moja žena i njen brat nisu baš dobri ljudi. Još od onog
dana kada sam se oženio s Blanšom Reginom, strepeo sam za Mordekaja, ako
razumeš šta hoću da kažem. Ja mu nisam dozvoljavao da nas posećuje..."
Blanša Regina. Blanša Regina?" Tako je! Kakav sam samo idiot ispala! Zašto
mi to ranije nije palo u oči? Blanša i Lili - Lili i Blanša - oba ta imena znače
"belo", zar ne? Svojoj kćeri je dala ime Lili, nadajući se da će krenuti njenim
stopama. Blanša Regina - Bela Kraljica!
U glavi mi se vrtelo dok sam čvrsto stezala slušalicu; Solarin i Nim su ćutke
stajali. Razume se, to je bio Hari - od samog početka. Nim me je poslao Hariju,
predstavivši ga kao klijenta; Hari se neobično trudio da me uvuče u svoju
porodicu; Hari je isto onako dobro kao i Nim shvatao da sam odličan stručnjak
za kompjutere. Hari me je pozvao da doñem i vidim gataru - uporno je
navaljivao da to bude baš te večeri, te novogodišnje noći, i nijedne druge.
A one noći kada me je pozvao kod sebe na večeru - sva ta hrana i predjela -
želeo je da me zadrži dovoljno dugo kako bi Solarin imao vremena da se uvuče
u moj stan i ostavi poruku! Hari je te večeri, kao uzgred, obavestio svoju
služavku Valeri, da se spremam za Alžir - Valeri čija je majka bila Tereza,
telefonistkinja koja je radila za Kamelovog oca u Alžiru; čiji je mali brat, vahad,
živeo u Kazbahu i čuvao Crnu Kraljicu!
A Sol je prevario Harija jer je istovremeno radio i za Blanšu i Luelina.
Možda je upravo Hari gurnuo Solovo telo u Ist River kako bi ubistvo predstavio
kao običnu pljačku - i to možda ne samo da bi zavarao policiju, već i svoje
najbliže!
Hari je poslao Lili u Alžir, a ne Mordekaj. Kada je saznao da je bila na onom
šahovskom meču, shvatio je da i njoj preti opasnost ne samo od Hermanolda -
već i od vlastite majke i ujaka!
I na kraju, Hari se oženio Blanšom - Belom Kraljicom - isto kao što je Mirela
naterala Taljerana da se oženi Ženom iz Indije. Ali Taljeran je bio samo lovac -
biskup!
"Hari", izustih zapanjeno, "ti si Crni Kralj!"
"Draga", poče on smireno. Gotovo da sam mogla da vidim njegovo potišteno
lice, nalik na lice svetog Bernarda, i tužne oči. "Oprosti što ti nisam odmah sve
rekao. Ali sada ti je situacija sasvim jasna. Ako Lili nije sa vama..."
"Nazvaću te ponovo", rekoh mu. "Moram prekinuti."
Spustila sam slušalicu i ščepala Nima koji je stajao pored mene, sa izrazom
istinskog straha na licu. "Okreni kompjuter", brzo rekoh. "Mislim da znam kuda
je otišla - ali rekla je da će ostaviti poruku ako nešto poñe naopako. Nadam se da
nije učinila ništa nepromišljeno."
Nim okrenu broj i pomeri prekidač kada je dobio vezu. Prislonih uvo uz
slušalicu i posle nekoliko trenutaka začusmo, zahvaljujući modernoj tehnologiji,
digitalno reprodukovan Lilin glas.
"Nalazim se u Palm Kortu na Plazi." Mora da sam to samo uobražavala, ali
učinilo mi se da je ova binarna reprodukcija podrhtavala kao da je u pitanju
pravi glas. "Otišla sam do kuće po ključeve kola koje držimo u sekreteru u
dnevnoj sobi. Ali, blagi Bože..." Glas se izgubio. Mogla sam da osetim
nadolazeću paniku. "Znaš onu užasnu lakiranu Luelinovu komodu sa bronzanim
drškama? To nisu bronzane ručke - to su figure! Ima ih šest, ugrañene su u
komodu. Osnove su iskorišćene za ručke, a same figure - njihovi gornji delovi -
ugrañeni su u lažne ladice! Te ladice su stalno bile zaglavljene, ali nikada mi
nije palo na pamet - uzela sam nož za otvaranje pisama da pokušam da ih
otvorim, a zatim sam iz kuhinje donela čekić i raznela ploču. Izvadila sam dve
figure, a onda sam čula nekoga kako dolazi. Pobegla sam kroz stražnji izlaz i
spustila se liftom za poslugu. Oh Bože, moraš smesta doći. Ne mogu sama tamo
da se vratim..."
Spustila je slušalicu. Sačekala sam da čujem da li je ostavila još koju poruku,
ali pošto nije, spustila sam slušalicu.
"Moramo poći", rekoh Nimu i Solarinu koji su bili vidno zabrinuti.
"Objasniću vam uz put."
"Šta je sa Harijem?" upita Nim dok sam gurala Minino nepročitano pismo u
džep i hitala da pokupim figure.
"Nazvaću ga i reći mu da nas sačeka u Plazi", odvratih. "Pali kola. Lili je
pronašla novu gomilu figura."
Toliko dugo smo vozili slalom po putevima i s mukom se probijali kroz
gužvu na Menhetnu da mi se činilo kako je prošla večnost pre nego što je Nimov
zeleni morgan škripeći stao ispred Plaze, poplašivši golubove koji su nam se
našli na putu. Utrčala sam unutra i pretražila Palm Kort, ali Lili nije bila tamo.
Hari je kazao da će nas sačekati, ali unaokolo nije bilo nikog - čak sam zavirila i
u toalet.
Trčeći sam se vratila napolje, odmahujući rukama, a zatim uskočila u kola.
"Nešto nije u redu", rekoh im. "Hari nas ne bi čekao jedino u slučaju da Lili
nije bila ovde."
"Ili je neko drugi bio", promrmlja Nim. "Neko je stigao u stan i ona je
umakla. Videli su da je otkrila figure, možda su je pratili. Siguran sam da je
Harija sačekao odbor za doček..." On besno upali ponovo motor. "Gde li su prvo
otišli - do Mordekaja po njegovih devet figura? Ili u stan?"
"Proverimo prvo u stanu", požurih da kažem. "Bliže je. U razgovoru sa
Harijem, pre no što smo krenuli, otkrila sam da i sama mogu sakupiti mali odbor
za doček." Nim me iznenañeno pogleda. "Kamel Kader je u gradu", rekoh.
Solarin mi stisnu rame.
Svima nam je bilo jasno šta je to značilo. Devet figura kod Mordekaja, osam
u mojoj vreći i šest koje je Lili videla u stanu. To je bilo dovoljno da se konci
Igre drže u rukama... a možda i da se dešifruje formula. Ko god da dobije ovu
rundu, moći će da ovlada njome.
Nim se zaustavio ispred zgrade, preskočio vrata i gurnuo ključeve automobila
zaprepašćenom vrataru u šaku. Nas troje uletesmo unutra bez reči. Pritisnuh
dugme za lift. Vratar je trčao za nama.
"Da li se gospodin Rad vratio?" upitah ga preko ramena dok su se vrata lifta
otvarala.
Vratar me iznenañeno pogleda, a zatim klimnu.
"Pre otprilike deset minuta", reče on, "sa zetom..."
Tako znači. Uskočili smo u lift pre no što je uspeo bilo šta više da kaže i
upravo smo hteli da krenemo kada mi nešto privuče pažnju. Brzo ispružih ruku i
zadržah vrata. Kroz njih prolete mala krznena lopta. Kada sam se sagla da je
podignem, ugledala sam Lili kako hita preko predvorja. Zgrabih je i povukoh
unutra. Vrata se zatvoriše i mi krenusmo.
"Nisu te uhvatili!" povikah.
"Mene ne, ali zato su Harija", odvrati ona. "Plašila sam se da ostanem u Palm
Kortu, pa sam izišla sa Kariokom i ostala da čekam u blizini parka s druge strane
ulice. Hari se poneo kao pravi idiot - ostavio je kola ispred zgrade i pešice pošao
da me potraži. Nisu oni mene pratili, već njega. Ugledala sam Luelina i
Hermenolda odmah iza njega. Prošli su pored mene - gledali su kroz mene. Nisu
me prepoznali!" izjavi ona zaprepašćeno. "Karioku sam strpala u tašnu zajedno
sa dve figure koje sam uzela. Tu su." Ona potapša tašnu. Blagi Bože, ulazili smo
u obračun sa svom raspoloživom municijom. "Pratila sam ih nazad ovamo i
ostala s druge strane ulice, jer nisam znala šta da radim kada su ga poveli unutra.
Luelin je išao na korak od Harija - možda ima pištolj."
Vrata se otvoriše i mi krenusmo niz hodnik; Karioka je trčao pred nama. Lili
je upravo vadila ključ kada se vrata otvoriše i na njima se pojavi Blanša u
svetlucavoj, beloj, koktel haljini; kao i uvek, na usnama joj je poigravao hladan,
beli osmeh. U ruci je držala čašu šampanjca.
"Konačno smo svi na okupu", reče ona ljubazno, ponudivši mi svoj
porculanski obraz. Napravih se da ga ne vidim, na šta se ona okrenu prema Lili.
"Podigni tog psa i zatvori ga u radnu sobu", reče hladno. "Mislim da je za danas
bilo dosta nesrećnih slučajeva."
"Samo čas", umešah se, dok se Lili saginjala da podigne psa. "Nismo došli na
koktel. Šta ste učinili sa Harijem?" Proleteh pored Blanše u stan u kome nisam
bila šest meseci. U stanu je sve bilo po starom, ali sada sam ga gledala
drugačijim očima... mermerni pod u predvorju imao je izgled šahovske table.
Završnica, pomislih.
"On je dobro", odvrati Blanša, sledeći me do širokog, mermernog stepeništa
koje je vodilo u trpezariju, dok su Solarin, Nim i Lili išli za njom. Na drugom
kraju prostorije Luelin je klečao pored lakiranog crvenog sekretera, razbijajući
ladice za koje Lili nije imala vremena i vadeći iz njih preostale četiri figure. Po
celom podu bile su rasute krhotine drveta. Dok sam prelazila preko prostrane
sobe, on podiže pogled.
"Zdravo, draga", reče Luelin, ustavši da me pozdravi. "Presrećan sam što si
došla do figura koje sam tražio - samo što nisi igrala baš onako kako sam se
nadao da ćeš igrati ovu Igru. Koliko sam shvatio, promenila si strane. Baš šteta.
A oduvek si mi bila draga."
"Nikada nisam bila na tvojoj strani, Lueline", odvratih s gnušanjem. "Hoću
da vidim Harija. I nigde nećeš odavde dok ga ne budem videla. Znam da je
Hermanold ovde, ali i dalje smo brojniji."
"Ne bih rekla", odvrati Blanša s druge strane prostorije, sipajući šampanjac.
Podigla je čašu prema Lili koja je zurila u nju držeći Karioku, a zatim je prišla i
zagledala se u mene onim svojim hladnim, plavim očima. "Tu je i nekoliko
vaših poznanika - gospodin Brodski iz KGB-ea, koji u stvari radi za mene. I
Šarif - koga je El-Marad ljubazno poslao ovamo na moj zahtev. Toliko dugo su
vas čekali da se vratite iz Alžira; danonoćno su motrili na kuću. Izgleda da ste na
povratku pošli na panoramsko razgledanje grada."
Okrznuh pogledom Solarina i Nima. Trebalo je da očekujemo nešto slično.
"Šta ste učinili s mojim ocem?" povika Lili, prilazeći Blanši stisnutih zubiju,
dok je Karioka režao na Luelina iz njenog naručja.
"Svezan je u stražnjoj sobi", odvrati Blanša, poigravajući se niskom bisera
koje je uvek nosila. "Ne fali mu ni dlaka s glave, niti će mu zafaliti ako budete
razumni. Želim te figure. Prekinimo s nasiljem - ubeñena sam da nam ga je
svima dosta. Nikome se ništa neće dogoditi ako mi predate figure."
Luelin izvuče pištolj iz sakoa. "Meni još nije dosta nasilja", reče on mirno.
"Zašto ne pustiš to malo čudovište, pa da učinim ono što sam oduvek želeo?"
Lili je u užasu zurila u njega. Spustih šaku na njenu mišicu, istovremeno
pogledavši Nima i Solarina koji su se odmakli ka zidovima, pripremajući se za
akciju. Pomislih da sam utrošila uludo već dosta vremena - moje figure su bile
na svom mestu.
"Očigledno nisi pomno pratila Igru", obratih se Blanši. "Kod mene je
devetnaest figura. Sa ovih četiri koje ćeš mi dati, imaću dvadeset tri - što je
dovoljno da rešim formulu i pobedim." Krajičkom oka primetila sam da mi se
Nim osmehuje i klima glavom. Blanša je zurila u mene s nevericom.
"Mora da si luda", reče ona iznenada. "Moj brat drži uperen pištolj u tebe.
Mog voljenog muža - Crnog Kralja - drže kao taoca trojica muškaraca u
susednoj sobi. To i jeste svrha igre - priklještiti kralja."
"Ne i ove Igre", odvratih i krenuh preko sobe ka baru pored koga je stajao
Solarin. "Možeš se i povući. Ne znaš kako stvari stoje, to jest ne znaš poteze - pa
čak ni igrače. Nisi samo ti ubacila pešaka - kao što je bio Sol - u vlastito
domaćinstvo. Nemaš samo ti saveznike u Rusiji i Alžiru..." Stajala sam na
stepeništu, držeći bocu sa šampanjcem i osmehivala se Blanši. Njena i inače
bleda koža sada je podsećala na kreč. Luelin je držao pištolj uperen u onaj deo
moga tela za koji sam se nadala da će i dalje srećno kucati, ali bila sam uverena
da neće povući obarač dok ne čuje kraj. Solarin mi stisnu lakat otpozadi.
"O čemu to govoriš?" upita Blanša, grizući usnu.
"Kada sam nazvala Harija da mu kažem da poñe do Plaze, on nije bio sam.
Bio je sa Mordekajem - Kamelom Kaderom - i sa Valeri, vašom odanom
služavkom, koja radi za nas. Oni nisu pošli ka Plazi sa Harijem. Došli su ovamo,
kroz ulaz za poslugu. Zašto ne proveriš?"
U tom trenutku nastao je pakao. Lili je ispustila Karioku na pod i on se
zaleteo na Luelina, koji se sekundu predugo dvoumio izmeñu Nima i
pahuljastog psa. Zgrabila sam bocu sa šampanjcem i zavitlala je preko sobe ka
Luelinovoj glavi u trenutku kada je povukao obarač i Nim se presamitio. Onda
sam i ja poletela preko sobe, zgrabila Luelina za kosu i stala da ga vučem nadole
svom svojom težinom.
Dok sam se rvala sa Luelinom, krajičkom oka ugledala sam Hermanolda
kako uleće u sobu i Solarina kako ga dočekuje. Zarila sam zube Luelinu u rame,
a Karioka je to isto uradio sa njegovom nogom. Čula sam Nima kako stenje na
podu nekoliko inča od nas, dok se Luelin otimao ne bi li dohvatio pištolj.
Zgrabila sam bocu od šampanjca i lupila je njome po šaci, a koleno mu zabila u
prepone. Počeo je da vrišti, što mi je omogućilo da na trenutak predahnem.
Blanša se uputila ka mermernom stepeništu, ali ju je Lili stigla, zgrabila za
bisernu ogrlicu, i snažno je zavrnula, dok se ova upirala da je nekako dohvati.
Lice joj je potamnelo.
Solarin je ščepao Hermanolda za prednji deo košulje, podigao ga na noge i
tako ga snažno tesnuo pesnicom u bradu da sam se začudila; nisam znala da
šahisti i to umeju. Sve sam to videla u trenu, a zatim sam se okrenula i bacila na
pištolj dok se Luelin prevrtao, stežući prepone.
S pištoljem u ruci nagnula sam se nad Nima; Solarin je trčao ka nama preko
prostorije. "Dobro sam", zadahta Nim kada mu Solarin dodirnu ranu na kuku
gde se već primećivala tamna mrlja. "Poñi do Harija!"
"Ti ostani ovde", reče Solarin, stisnuvši mi rame. "Idem tamo pozadi." Tužno
pogledavši brata, on otrča preko sobe i pojuri uz stepenice.
Hermanold je ležao opružen preko stepeništa, u nesvesti. Luelin se nedaleko
od mene još uvijao i zavijao dok je Karioka i dalje napadao njegove zglavke,
cepajući mu sokne. Klečala sam pored Nima koji je teško disao, pritiskajući
šaku uz vlažno mesto na kuku gde se krvava mrlja sve više širila. Lili se i dalje
rvala sa Blanšom; biseri iz pokidane ogrlice ležali su unaokolo po tepihu.
Dok sam se naginjala ka Nimu čula sam buku i udarce iz stražnjih soba.
"Biće ti bolje da preživiš", došapnuh mu. "Posle svega što si mi priredio, ne
bih volela da te izgubim pre no što se naplatim." Rana mu je bila mala i duboka;
metak mu je otkinuo parče mesa sa kuka.
Nim me je pogledao i pokušao da se osmehne. "Jesi li zaljubljena u Sašu?"
upita on.
Prevrnuh očima i uzdahnuh. "Nije ti ništa", rekoh mu, podigavši ga da sedne
i pruživši mu pištolj. "Biće bolje da proverim je li još živ."
Preñoh preko sobe, zgrabih Blanšu za kosu i rastavih je od Lili, a zatim joj
pokazah pištolj u Nimovoj šaci. "Upotrebiće ga", objasnih joj.
Lili krenu za mnom uz stepenice, pa kroz stražnji hodnik, gde je sve bilo
sumnjivo mirno. Na prstima smo se približavale radnoj sobi kada iz nje iziñe
Kamel Kader. Ugledao nas je i nasmešio se svojim zlatnim očima, a onda me
uhvatio za šaku.
"Odlično obavljen posao", reče on srećno. "Izgleda da se ekipa beloga
predala."
Lili i ja nahrupismo u radnu sobu, a Kamel ode niz hodnik prema dnevnoj
sobi. Unutra je sedeo Hari i trljao glavu. Iza njega su stajali Mordekaj i služavka
Valeri koja ih je pustila u stan kroz stražnja vrata. Lili pohita preko sobe i baci
se na Harija, plačući od radosti. Dok ju je on milovao po kosi, Mordekaj mi s
druge strane namignu.
Obuhvativši jednim pogledom ostatak prostorije, ugledala sam Solarina kako
vezuje poslednji čvor na konopcu kojim je upakovao Šarifa. Brodski, KGBeovac
iz šahovskog kluba, ležao je vezan pored njega poput jarebice. Solarin
gurnu neku krpu Brodskom u usta i okrenu se ka meni, ščepavši me za rame.
"Moj brat?" prošaputa.
"Biće sve u redu", odvratih.
"Ket, draga", pozva me Hari iza leña, "hvala ti što si mi spasla kćer."
Okrenuh se ka njemu i videh kako mi se i Valeri osmehuje.
"Voleti da je i moj mali brata bio tu da ovo videti!" reče ona, osvrćući se
unaokolo. "Biće veoma tužan - i on voleti dobru tučnjavu." Priñoh joj i zagrlih
je.
"Popričaćemo kasnije", reče Hari. "Odoh sada da se pozdravim sa svojom
ženom."
"Mrzim je", rele Lili. "Ubila bih je da me Ket nije sprečila."
"Ne bi ti to učinila, draga", odvrati Hari, poljubivši je u kosu. "Ona je ipak
tvoja majka. Ne bi te bilo da nije nje. To nikada nemoj zaboraviti." Zatim uperi
svoje tužne, pokunjene oči u mene. "Na izvestan način i sam sam kriv za sve
ovo", dodade on. "Znao sam kakva je kada sam se oženio njome. A oženio sam
se Igre radi."
On potišteno pognu glavu i iziñe iz sobe. Mordekaj potapša Lili po ramenu,
gledajući je kroz debele naočari poput kakve sove.
"Igra još nije završena", reče on tiho. "Na izvestan način, tek je počela."
Solarin me je uhvatio za ruku i odvukao u ogromnu Harijevu kuhinju koja se
nalazila iza trpezarije. Dok su ostali čistili lom, on me je priklještio uz sjajni
bakarni sto u sredini. Divlje je spustio svoje vrele usne uz moje i šakama stao da
prelazi preko mog tela kao da želi da me proguta. Zaboravila sam na sve što se
tamo napolju dogodilo i na sve što će se još dogoditi, jer me je ispunjavala tama
njegove strasti. Dok sam se borila sa vrtoglavicom, osećala sam njegove zube na
svom vratu i njegove šake u kosi. Njegov je jezik ponovo pronašao moj i ja
zastenjah. Konačno se odvojio od mene.
"Moram se vratiti u Rusiju", prošaputao mi je na uvo. Usnama je prelazio
preko mog grla. "Moram se dočepati table. To je jedini način da se ova Igra
stvarno okonča..."
"Poći ću s tobom", rekoh, nagnuvši se nazad kako bih ga pogledala u oči. On
me ponovo privuče, ljubeći mi oči, a ja se ponovo pripih uz njega.
"Ne možeš", promrmlja on, a telo mu je podrhtavalo od siline osećanja.
"Vratiću se - obećavam. Kunem se svakom kapi svoje krvi. Nikada ti neću
dopustiti da odeš od mene."
U to začuh kako se vrata otvaraju i oboje se okrenusmo, ostavši zagrljeni. Na
vratima je stajao Kamel, a pored njega, oslanjajući se o njegovo rame - Nim.
Ljuljao se pored Kamela na vratima, bezizražajnog lica.
"Slava..." poče Solarin, i dalje me čvrsto stežući za šaku, dok je išao prema
bratu.
"Žurka je gotova", reče Nim, lagano razvlačeći usta u osmeh ljubavi i
razumevanja. Kamel me je posmatrao, izvivši obrvu kao da je želeo da pita šta
se to dešava. "Doñi, Saša", reče Nim. "Vreme je da okončamo ovu Igru."
Ekipa beloga - bar oni koje smo uhvatili - bila je svezana i umotana u bele
čaršave. Izneli smo ih kroz kuhinju i sneli dole liftom za poslugu do garaže u
kojoj su čekala Harijeva kola. Sve smo ih zajedno - Šarifa, Brodskog,
Hermanolda, Luelina i Blanšu - smestili u prostrani stražnji deo. Kamel i Valeri
ušli su s njima pozadi, noseći pištolj. Hari je seo za volan, a Nim pored njega.
Napolju još nije bio potpuni mrak, ali kroz zatamnjena stakla posmatrači nisu
mogli da vide unutrašnjost.
"Vodimo ih u Nimovu kuću na rtu", objasni Hari. "Onda će Kamel otići po
vaš brodić i dovesti ga donde."
"Možemo ih spustiti u čamac na vesla pravo iz moje bašte." Nasmeja se Nim,
i dalje se držeći za kuk. "Niko ne stanuje dovoljno blizu da bi ma šta video."
"Šta ste naumili s njima kada ih ukrcate na brodić?" želela sam da saznam.
"Valeri i ja", objasni Kamel, "izvešćemo ih na pučinu. Srediću sa alžirskim
patrolnim čamcem da iziñe pred nas kada se nañemo u meñunarodnim vodama.
Alžirska vlada biće veoma zadovoljna da se domogne zaverenika koji su kovali
plan sa pukovnikom Gadafijem o ubistvu članova OPEK-a. U stvari, to je možda
i istina. Posumnjao sam da i pukovnik ima udela u ovoj Igri još od trenutka kada
se raspitivao o tebi na konferenciji."
"Odlična ideja", nasmejah se. "To će nam bar omogućiti da na miru
okončamo posao." Nagnuvši se ka Valeri, dodadoh: "Kada stigneš u Alžir,
poljubi majku i vahada za mene."
"Moj brat misliti ti veoma hrabra", reče Valeri, toplo mi stegnuvši ruku.
"Zamolio me reći tebi da se nada da ćeš jedan dan ponovo doći u Alžir!"
I tako su Hari, Kamel i Nim krenuli put Long Ajlenda sa gomilom talaca. Bar
će Šarif - pa čak i Blanša, Bela Kraljica - imati prilike da se upoznaju sa
unutrašnjošću alžirskog zatvora, kad smo već Lili i ja to za dlaku propustile.
Solarin, Lili, Mordekaj i ja krenusmo Nimovim zelenim morganom. Sa četiri
poslednje figure koje smo izvadili iz sekretera uputismo se ka Mordekajevom
stanu u dijamantskoj oblasti kako bismo sve figure stavili na gomilu i dali se na
onaj pravi posao: dešifrovanje formule za kojom su mnogi mukotrpno i dugo
tragali. Lili je vozila, ja sam ponovo sedela Solarinu u krilu, a Mordekaja smo
strpali kao putnu torbu u ono malo slobodnog prostora iza sedišta; u krilu je još
držao Karioku.
"Mali moj psiću", reče Mordekaj, milujući Karioku i osmehujući se, "posle
svih ovih pustolovina i sam si praktično postao šahista! Sada ćemo figurama
koje ste doneli iz pustinje pridodati i ovih neočekivanih šest koje smo oduzeli
ekipi beloga. Uspešan dan."
"Plus onih devet za koje Mini kaže da su kod tebe", dodadoh. "To je ukupno
dvadeset tri."
"Dvadeset šest", zakikota se Mordekaj. "Kod mene su i one tri koje je Mini
izvukla iz Rusije 1951. - a koje su Ladislaus Nim i njegov otac doneli u
Ameriku!"
"Tako je!" povikah. "Ovih devet kod tebe su one koje je Taljeran zakopao u
Vermontu. Ali odakle ovih naših osam - one koje smo Lili i ja donele iz
pustinje?"
"Ah, da. Imam još nešto za tebe, draga", zacvrkuta veseli Mordekaj. "Nalazi
se u mom stanu zajedno sa figurama. Možda ti je Nim kazao da mu je Mini, pre
nego što se s njim pozdravila one noći na stenama u Rusiji, dala nekoliko
smotanih listova hartije od velike važnosti?"
"Jeste", upade Solarin. "Istrgnuti su bili iz neke knjige. Video sam kada je to
uradila. Sećam se, iako sam bio veoma mali. Da li je to bio dnevnik koji je Mini
dala Katarini? Od trenutka kada mi ga je pokazala, pitao sam se..."
"Uskoro više nećeš morati da se pitaš", prekinu ga zagonetno Mordekaj.
"Znaćeš. Te stranice, znaš, razjašnjavaju poslednju od tajni. Tajnu Igre."
Nimov morgan parkirali smo u javnoj garaži na kraju bloka i peške otišli do
Mordekajevog stana. Solarin je nosio zbirku figura koja je sada za svakog
drugog bila preteška.
Prošlo je već bilo osam časova i gotovo da se smrklo u dijamantskoj četvrti.
Prolazili smo pored radnji sa čeličnim ogradama preko fasada. Vetar je po
praznim pločnicima nosio novine. Još je bio vikend Praznika rada i sve je bilo
zatvoreno.
Negde na pola bloka Mordekaj se zaustavio i otključao metalnu ogradu. Ušli
smo pravo na dugačko usko, stepenište koje je vodilo u stražnji deo zgrade.
Pratili smo ga kroz polumrak do odmorišta gde je otključao jedna vrata.
Zakoračili smo u ogromno potkrovlje u kome su svećnjaci visili sa tavanice
visoke trideset stopa. Niz visokih prozora na jednom kraju odbijao je svetlucave
prizme kristala kada je Mordekaj upalio svetlo. Otišao je na drugi kraj sobe.
Svuda unaokolo nalazili su se debeli tepisi tamnih boja, prelepo svetlucavo
drveće i nameštaj prekriven krznom, stolovi pretrpani umetničkim predmetima i
knjigama. Upravo tako bi izgledao i moj stari stan da je bio veći, a ja bogatija.
Ceo jedan zid prekrivala je ogromna, veličanstvena tapiserija koja mora da je
bila stara kao i Monglanska garnitura.
Solarin, Lili i ja posedasmo na meke, duboke sofe. Na stolu ispred nas bila je
razmeštena velika šahovska tabla. Lili jednim potezom ruke skloni figure sa nje,
a Solarin poče da vadi naše figure iz vreće i da ih postavlja na tablu.
Figure Monglanske garniture bile su prekrupne čak i za neobično velike
kvadrate Mordekajeve table od alabastera, ali izgledale su veličanstveno pri
mekoj svetlosti svećnjaka.
Mordekaj je povukao u stranu tapiseriju i otključao veliki sef ugrañen u ciglu.
Iz njega je izvukao poveću kutiju u kojoj se nalazilo još dvanaest figura; Solarin
pohita da mu pomogne.
Kada su sve figure bile na svom mestu, zagledasmo se u njih. Imali smo
konje koji su se propinjali i stajali na mestu konja na tabli, uzvišene lovce koje
su predstavljali slonovi, kamile sa nosiljkama u obliku kula na leñima koje su
stajale na mestu topova. Zlatni kralj jahao je svog debelokošca, kraljica je sedela
u nosiljci - i sve figure bile su obložene dragim kamenjem i izrañene u
plemenitom metalu s takvom preciznošću i gracioznošću, da ih nijedan zanatlijaumetnik
neće moći verno kopirati bar u narednih hiljadu godina. Nedostajalo je
samo šest figura: dva srebrna pešaka i jedan zlatni, zlatni konj, srebrni lovac i
beli kralj - takoñe od srebra.
Gotovo da nismo mogli poverovati da su tu, pred nama, da se presijavaju, da
su gotovo sve na broju. Um u kome se začela ideja da spoji nešto tako divno sa
nečim u toj meri smrtonosnim, mora da je bio krajnje izuzetan.
Izvukli smo tkaninu i prostrli je preko velikog stola za kafu pored table. Pred
očima mi se sve vrtelo od čudnog sjaja kojim su zračile figure i od prelepih boja
dragog kamenja - smaragda i safira, rubina i dijamanata, žutog četruna,
svetloplavog akvamarina i bledozelenog peridota koji je bio gotovo iste boje kao
i Solarinove oči. On spusti svoju šaku preko moje dok smo ćutke sedeli.
Lili je izvukla hartiju na kojoj smo iscrtali našu verziju redosleda poteza.
Spustila ju je pored tkanine.
"Ima još nešto što mislim da treba da vam pokažem", reče Mordekaj koji se,
u meñuvremenu, vratio do sefa. Prišao mi je i predao mali paket. Zagledala sam
mu se u uvećane oči iza debelih naočara. Njegovo naborano lice razvuklo se u
osmeh. Ispružio je zatim ruku prema Lili kao da očekuje od nje da ustane. "Doñi
da mi pomogneš oko pripremanja večere. Sačekaćemo tvog oca i Nima da se
vrate. Biće gladni kada stignu. U meñuvremenu, naša prijateljica Ket može
pročitati ono što sam joj dao."
Zatim je odvukao u kuhinju Lili koja se bunila. Solarin se pomeri bliže meni
dok sam otvarala paket i vadila iz njega smotani svežanj hartija. Kao što je
Solarin već bio pogodio - hartija je bila ista, stara kao i u Mirelinom dnevniku.
Pohitavši da izvadim original iz vreće koja je ostala da leži na podu izmeñu nas,
stadoh da ih uporeñujem. Jasno se videlo odakle su listovi isečeni. Nasmeših se
Solarinu.
Kada sam se zavalila u sofu, zavukao je ruku iza mojih leña i zagrlio me.
Razmotala sam hartije i počela da čitam. Bilo je to poslednje poglavlje iz
Mirelinog dnevnika...
PRIČA CRNE KRALJICE
Kestenje je cvetalo u Parizu kada sam tog proleća 1799. ostavila Šarla Morisa
Taljerana i vratila se u Englesku. Teško mi je bilo da odem, jer sam ponovo bila
trudna. U meni se začinjao novi život, a sa njim je samo još više ojačala želja da
okončam tu Igru, jednom za svagda.
Proći će četiri godine pre no što ću ponovo videti Morisa. Četiri godine
tokom kojih će svet protresti i izmeniti mnogi dogañaji. U Francusku će se
vratiti Napoleon, zbaciti Direktorijum i biti imenovan prvim konzulom - a zatim
doživotnim konzulom. U Rusiji će generali ubiti svog cara Pavla I - kao i
ljubavnika-ljubimca njegove majke, Platona Zubova. Mistični i tajanstveni
Aleksandar - koji je stajao pored mene nad nastojnicom dok je umirala - doći će
u posed crne kraljice iz Monglanske garniture. Svet koji sam znala - Engleska i
Francuska, Austrija, Prusija i Rusija - ponovo će krenuti u rat. A Taljeran, otac
moje dece, konačno će dobiti papski oprost koji sam od njega tražila i moći će
da se oženi Katarinom Noel Vorle Grand - Belom Krljicom.
Imala sam tkaninu, crtež table i znala sam da mi je sedamnaest figura
nadohvat ruke. Ne samo onih devet zakopanih u Vermontu - tačno sam znala
gde se nalaze - već i drugih osam: sedam gospoñe Grand i ona jedna koja je sada
bila kod Aleksandra. S tim znanjem sam pošla u Englesku - u Kembridž - gde
mi je Vilijem Blejk kazao da se nalaze zaplenjeni spisi ser Isaka Njutna. Sam
Blejk, koji je bio gotovo na morbidan način opčinjen takvim stvarima,
obezbedio mi je dozvolu da proučim te radove.
Bosvel je umro maja 1795. - a Filidor, veliki šahista, nadživeo ga je samo za
tri meseca. Stari stražari bili su mrtvi - ekipu bele kraljice desetkovala je smrt.
Morala sam da povučem potez pre no što uspe da okupi novu.
Neposredno pre Šahinov i Šarlotov povratak iz Egipta zajedno sa
Napoleonom - četvrtog oktobra 1799, tačno šest meseci posle mog roñendana, u
Londonu sam rodila devojčicu. Krstila sam je Eliza, po Elizi crvenokosoj, toj
velikoj ženi koja je osnovala Kartaginu - i po kojoj je i Napoleonova sestra
dobila ime. Ali odabrala sam da je zovem Šarlota, ne samo po ocu, Šarlu Morisu
i bratu, Šarlotu - već u znak sećanja na jednu drugu Šarlotu koja je žrtvovala
svoj život za mene.
Tek sada, kada su mi se Šahin i Šarlot pridružili u Londonu, počeo je pravi
posao. Noću smo proučavali stare Njutnove rukopise i pri svetlosti sveće
iščitavali mnogobrojne zabeleške i eksperimente. Ali sve kao da je bilo uzalud.
Posle mnogo meseci došla sam do zaključka da ni ovaj veliki naučnik nije otkrio
tajnu. A onda mi je sinulo - možda uopšte nisam znala u čemu se ta tajna
sastojala.
"Osmica", izgovorih glasno jedne noći, dok smo sedeli u odajama Kembridža
koje su gledale na baštu iza kuhinje, istim onima u kojima je i Njutn radio pre
gotovo jednog veka. "Šta, u stvari, predstavlja Osmica?"
"U Egiptu", poče Šahin, "veruju da je postojalo osam bogova koji su
prethodili svemu ostalom. U Kini veruju u Osam Besmrtnika. U Indiji misle da
je Krišna Crni - osmi sin - postao takoñe Besmrtan. Oruñe čovekovog spasa. A
budisti veruju u Osmostruko svijenu stazu koja vodi u Nirvanu. Postoji mnogo
osmica u svetskim mitologijama..."
"Ali sve označavaju istu stvar", umeša se Šarlot, moj mali sin koji je bio
prestar za svoje godine. "Alhemičari nisu samo tragali za načinom da jedan
metal pretvore u drugi. Želeli su da postignu isto što i Egipćani grañenjem
piramida - Vavilonci žrtvovanjem dece svojim paganskim bogovima. Ti
alhemičari su sav svoj rad započinjali molitvom Hermesu, koji nije samo bio
glasnik što sprovodi mrtve duše u Had, već i bog isceljenja..."
"Šahin te je isuviše dobro uputio u misticizam", primetih. "Mi ovde tragamo
za naučnom formulom."
"Ali, majko, u tome i jeste stvar - zar ne shvataš?" odvrati Šarlot. "Zbog toga
su prizivali boga Hermesa. U prvoj fazi eksperimenta - šesnaest koraka -
stvaraju crvenkastocrni prah, talog. Od njega prave kolač koji se naziva
filozofski kamen. U drugoj fazi, koriste ga kao katalizator u pretvaranju metala.
U trećoj i poslednjoj, mešaju taj prah sa nekom naročitom vodom, rosom
sakupljenom u odreñeno doba godine - kada se sunce nalazi izmeñu Taurota i
Beliera, Bika i Ovna. Sve slike u knjigama pokazuju upravo to - i to se dešava
upravo na tvoj roñendan - kada je voda koja pada sa Meseca veoma teška. Tada
počinje poslednja faza."
"Ne razumem", rekoh zbunjena. "Šta se dobija kada se ta naročita voda
pomeša sa prahom filozofskog kamena?"
"To zovu al-Iksir", odgovori mi tiho Šahin. "Kada se ispije, donosi zdravlje,
dug život, i isceljuje sve rane."
"Majko", oslovi me Šarlot ozbiljno, "to je tajna besmrtnosti. Eliksir života."
Bile su nam potrebne četiri godine da stignemo do toga. Ali, mada nam je
sada bila poznata svrha formule, još nismo znali kako izgleda.
Bio je avgust 1803. kada sam sa Šahinom i svoje dvoje dece stigla u banju
Burbon-Larkambo u središnjoj Francuskoj, varoš po kojoj su burbonski kraljevi
dobili ime. Bila je to varoš u kojoj je Moris Taljeran odlazio istog meseca
svakog leta radi kupanja u termalnim vodama.
Banja je bila okružena drevnim hrastovima, a dugačka šetališta oivičena
rascvetalim božurima. Dok sam prvog jutra stajala na stazi u dugačkoj platnenoj
halji, koja se oblačila za odlazak na kupanje, i čekala meñu leptirovima i cvećem
- ugledala sam Morisa kako dolazi stazom.
Za ove četiri godine koliko ga nisam videla dosta se izmenio. Ja još nisam
napunila trideset godina, a on će uskoro imati pedeset - zgodno lice bilo mu je
prošarano sitnim borama, a uvojci nenapuderisane kose, prošarani sedinama,
blistali su na jutarnjem suncu. Ugledao me je i sledio se nasred staze, ne
odvajajući pogled od mog lica. A one njegove oči bile su još tako prodorne,
iskričavo plave, kakve sam ih upamtila još onog jutra kada sam ga prvi put
videla u Davidovom ateljeu - sa Valentinom.
Prišao mi je kao da je očekivao da će me upravo tu zateći, spustio šaku na
moju kosu i bez reči nastavio da me gleda.
"Nikada ti neću oprostiti", bile su njegove prve reći, "što si me naučila šta je
to ljubav, a zatim me ostavila da se sam borim s njom. Zašto nisi odgovorila ni
na jedno moje pismo? Zašto nestaješ, pa se zatim, samo nakratko, pojavljuješ da
bi mi ponovo slomila srce, koje te je gotovo prebolelo? Ponekad uhvatim sebe
kako razmišljam o tebi - žaleći što sam te uopšte upoznao."
A onda, kao da inati sopstvenim rečima, on me zgrabi, privuče k sebi u
strastan zagrljaj, prelazeći usnama preko mojih usta, grla, grudi. Kao i ranije,
osetih kako me obuzima zaslepljujuća silina njegove ljubavi. Boreći se protiv
želje koju sam i sama osećala, otrgnuh se od njega.
"Došla sam po ono što si mi obećao", izgovorih slabim glasom.
"Učinio sam sve što sam obećao - i više no što sam obećao", odvrati on s
gorčinom u glasu. "Sve sam zbog tebe žrtvovao - život, slobodu, možda i svoju
besmrtnu dušu. U očima Boga, još sam sveštenik. Zbog tebe sam se oženio
ženom koju ne volim, koja mi nikada ne može podariti decu koju toliko želim.
Dok mi ti, koja si mi ih dvoje rodila, ne dozvoljavaš ni da ih vidim."
"Ona su ovde, sa mnom", rekoh mu. Posmatrao me je, ne mogavši da
poveruje. "Ali prvo, gde su figure Bele Kraljice?"
"Figure", ponovi on grubo. "Ne boj se, kod mene su. Izvukao sam ih
prevarom od žene koja me voli više no što si me ti ikada volela i što ćeš me
voleti. Sada držiš moju decu kao taoce da bi ih dobila od mene. Blagi Bože,
zapanjen sam što te još uopšte želim." Zaćutao je na trenutak. Nije mogao da
sakrije ogorčenost koju je osećao, ali ona se mešala sa mračnom strasti. "A to
što ne mogu da živim bez tebe", prošaputa on, "odjednom mi se čini krajnje
nemogućim."
Sav je drhtao od siline osećanja koja su ga prožimala. Prelazio mi je šakama
preko lica, kose, usne su mu počivale na mojima dok smo stajali na stazi kojom
je neko svakog trenutka mogao naići. Kao i uvek dotad, snaga njegove ljubavi
bila je nepodnošljiva. Moje usne uzvraćale su mu poljupce, a šake prelazile
preko tela na mestima gde mu se halja rastvorila.
"Ovog puta", prošaputa on, "nećemo napraviti dete - ali zato ću te naterati da
me voliš, pa makar to bilo poslednje što ću učiniti."
Morisovo lice izražavalo je veću blaženost od lica najsvetijeg sveca kada je -
i to po prvi put - ugledao našu decu. Našli smo se u kupatilu u ponoć; Šahin je
stražario.
Šarlot je imao deset godina i već je ličio na proroka kakvim ga je opisao
Šahin još pre roñenja; gusta, crvena kosa padala mu je na ramena, a očeve
iskričave plave oči kao da su gledale kroz vreme i prostor. Mala Šarlota je imala
četiri godine i veoma podsećala na Valentinu u tom uzrastu. Osvojila je
Taljerana već pri tom prvom susretu dok smo sedeli u kupatilu Burbon-
Larkamboa u mineralnoj vodi koja se pušila.
"Želim da povedem decu sa sobom", izgovori konačno Taljeran, milujući
Šarlotinu svetlu kosu kao da ne može da se odvoji od nje. "Život kakav uporno
nastavljaš da vodiš nije za decu. Niko ne mora da sazna u kakvim smo
rodbinskim vezama. U Valenciji imam imanje. Mogu im podariti vlastite titule i
zemlju. Neka njihovo poreklo ostane tajna. Samo ako pristaneš na to, daću ti
figure."
Znala sam da je u pravu. Kako mogu da im budem dobra majka kada su mi
sile kojima ne vladam odredile život? Morisove oči su mi govorile da ih on
oboje više voli, da se od prvog trenutka jače vazao za njih od mene koja sam im
podarila život. Ali to baš nije bilo izvodljivo."
"Šarlot mora ostati", odvratih. "Roñen je pred boginjom - on je taj koji će
razrešiti zagonetku. Tako je predskazano." Šarlot krenu kroz toplu vodu do
Taljerana i spusti šaku na očevu ruku.
"Postaćeš veliki čovek", reče mu on, "knez velikih moći. Živećeš dugo, ali
sem nas, nećeš više imati dece. Moraš uzeti moju sestru Šarlotu - oženiti je
nekim iz svoje porodice kako bi se njena deca ponovo vezala s nekim naše krvi.
Ali ja se moram vratiti u pustinju. Tamo je moja sudbina..."
Taljeran je zaprepašćeno zurio u dečaka, ali Šarlot još nije završio.
"Moraš preseći sve veze sa Napoleonom, jer odreñen mu je pad. Ako to
učiniš, ostaćeš moćan tokom mnogih promena u svetu. Moraš učiniti još nešto -
zarad Igre. Nagovoriti Aleksandra od Rusije da ti preda crnu kraljicu. Reci mu
da dolaziš od mene. Sa onih sedam koje već imaš to će biti osam."
"Aleksandar?" ponovi Taljeran, gledajući me kroz gustu paru. "Zar i on ima
jednu figuru? Ali zašto bi je dao meni?"
"Zauzvrat ćeš mu izručiti Napoleona", odgovori Šarlot.
Taljeran se odista sreo sa Aleksandrom na konferenciji u Erfurtu. Kakav god
pakt da su sklopili, sve što je Šarlot predvideo - obistinilo se. Napoleon je pao,
vratio se, i pao zauvek. Na kraju je shvatio da ga je Taljeran izdao. "Gospodine",
rekao mu je za vreme doručka jednog jutra, pred celim dvorom, "vi ste obično
govno u svilenim čarapama." Ali Taljeran je tada već obezbedio figuru iz Rusije
- crnu kraljicu. Zajedno s njom dao mi je još nešto veoma vredno: shemu šetnje
konjem koju je izradio Amerikanac Bendžamin Frenklin, a koja je ukazivala na
izgled formule.
Sa Šahinom i Šarlotom otišla sam u Grenobl, ponevši osam figura, tkaninu i
nastojničin crtež table. Tu, na jugu Francuske, ne tako daleko od mesta gde je
Igra prvi put započeta, pronašli smo čuvenog fizičara Žana Baptista Žozefa
Furijea, koga su Šarlot i Šahin sreli u Egiptu. Iako smo imali mnogo figura, ipak
nismo imali celinu. Prošlo je trideset godina pre no što smo dešifrovali formulu.
Ali konačno smo ipak uspeli.
Jedne noći u tami Furijeove laboratorije, nas četvoro smo stajali i posmatrali
kako filosofski kamen nastaje u retorti. Posle trideset godina i mnogih propalih
pokušaja, konačno smo na pravi način prevalili svih šesnaest faza. To se zvalo
venčanjem Crvenog Kralja i Bele Kraljice - bila je to tajna izgubljena pre hiljadu
godina. Kalcinacija, oksidacija, kongelacija, fiksacija, solucija, digestija,
destilacija, evaporacija, sublimacija, separacija, ekstrakcija, ceracija,
fermentacija, putrifikacija, propagacija - i, najzad, projekcija. Posmatrali smo
kako se isparljivi gasovi dižu iz kristala u čaši koja je sijala poput kakvog
sazvežña u Vaseljeni. Gasovi su, podižući se, obrazovali boje: ponoćno plavu,
purpurnu, ružičastu, grimiznu, crvenu, narandžastu, žutu, zlatnu... To su zvali
paunov rep - spektar vidljivih talasnih dužina. A ispod su bili talasi koji su se
samo mogli čuti, ne i videti.
Kada se rep raspao i nestao, ugledali smo debeli talog crvenkasto crnog praha
na dnu čaše. Zatim smo ga sastrugali i obmotali pčelinjim voskom i na kraju
spustili u filozofsku vodu - tešku vodu.
Preostalo je samo još jedno pitanje: Ko će to ispiti?
Formulu smo završili 1830. godine. Iz knjiga smo saznali da ovaj napitak,
ako smo negde pogrešili, može biti smrtonosan, umesto da podari večni život
onome ko ga ispije. Postojao je još jedan problem. Ako je ono što smo imali
predstavljalo pravi eliksir, figure smo smesta morali sakriti. Odlučila sam da se
vratim u pustinju.
Ponovo sam preplovila more, sa zebnjom u srcu da bi mi to moglo biti
poslednji put. I Alžiru sam sa Šahinom i Šarlotom otišla u Kazbah. Tamo je
živeo neko za koga sam mislila da bi mi mogao pomoći u mom naumu. Pronašla
sam ga u haremu - pred njim je stajalo veliko platno i mnogo žena, koje su pod
velovima ležale po divanima oko njega. Okrenuo se prema meni i ošinuo me
plavim očima; tamna kosa bila mu je razbarušena i izgledao je upravo onako kao
što je izgledao David pre toliko godina kada smo mu Valentina i ja pozirale u
njegovom ateljeu. Ali ovaj mladi slikar ličio je mnogo više na nekoga drugog
nego na Davida - bio je slika i prilika Šarla Morisa Taljerana.
"Šalje me tvoj otac", obratih se mladiću, koji je bio svega nekoliko godina
mlañi od Šarlota.
Slikar me nekako čudno pogleda. "Mora da ste medij." Osmehnuo mi se.
"Moj otac, gospodin Delakroa, umro je pre mnogo godina." Vrteo je meñu
prstima četkicu, nestrpljiv da nastavi s poslom."
"Mislim na vašeg pravog oca", rekoh, a lice mu potamne. "Govorim o knezu
Taljeranu."
"Te glasine su potpuno neosnovane", odvrati on kratko.
"Koliko ja znam, nisu", rekoh. "Zovem se Mirela i dolazim iz Francuske da
bih učinila nešto za šta ste mi vi potrebni. Ovo je moj sin Šarlot - vaš polubrat.
A ovo je Šahin, naš vodič. Želim da poñete sa mnom u pustinju gde nameravam
da rodnom tlu vratim nešto veoma vredno i moćno. Želim da vi oslikate mesto
koje će služiti kao putokaz - i upozorenje svima onima koji se približe da ga štite
bogovi."
Zatim sam mu ispričala celu priču.
Prošlo je mnogo nedelja pre no što smo stigli do Tasilija. Konačno smo, u
skrovitoj pećini, pronašli mesto na kome smo sakrili figure. Ežen Delakroa je
prvo sastrugao zid, a Šarlot ga je potom usmeravao dok je sa unutrašnje strane
crtao palicu - a sa spoljašnje Belu Kraljicu u obliku labrysa koju je pridodao već
postojećoj sceni lova.
Kada smo završili, Šahin je izvukao posudicu sa filozofskom vodom i lopticu
praha koji smo uvili u pčelinji vosak kako bi se sporije rastopio, kao što je bilo
propisano. Rastopili smo lopticu; zagledala sam se u posudu koju sam držala u
ruci; Šahin i Taljeranova dva sina su me promatrali.
Setila sam se reči Paracelzusa, tog velikog alhemičara koji je jednom
poverovao da je otkrio formulu: "Bićemo poput bogova", rekao je. Prinela sam
posudu usnama - i ispila.
Kada sam završila sa čitanjem, tresla sam se od glave do pete. Solarin me je
uhvatio za ruku; zglobovi su mu bili beli. Eliksir života - da li je formula to u
sebi krila? Zar je moguće da nešto slično postoji?
Um mi je grozničavo radio. Soalrin nam je oboma sipao brendi iz kristalne
flaše na obližnjem stolu. Razmišljala sam: tačno je da je genetski inženjering
nedavno otkrio strukturu DNA, kamen temeljac života koji, poput Hermesove
palice, oblikuje dvostruku spiralu što podseća na Osmicu. Ali nigde u drevnim
spisima ne pominje se da se za tu tajnu i ranije znalo. I kako je nešto što je u
stanju da pretvori jedan metal u drugi takoñe moglo da izmeni život?
Usredsredih se potom na figure - i mesto na kome su bile zakopane. To me je
još više zbunilo. Zar Mini nije rekla da ih je lično zakopala u Tasiliju, ispod
palice, duboko u kamenom zidu? Kako je mogla tačno znati gde su, ako ih je
Mirela tamo ostavila pre skoro dve stotine godina?
Onda se setih pisma, onoga koje je Solarin doneo iz Alžira i predao mi ga
kod Nima - Mininog pisma. Drhtavom rukom posegnuh u džep i izvadih ga, a
zatim otvorih, dok je Solarin ćutke sedeo pored mene, pijuckajući brendi. Sve
vreme sam osećala njegov pogled na sebi.
Izvukla sam pismo iz koverta i pogledala ga. Pre no što sam uopšte počela da
ga čitam, najednom me je podišla jeza. Rukopis iz pisma i dnevnika bio je isti!
Mada je pismo bilo napisano na modernom engleskom, a dnevnik na drevnom
francuskom, nemoguće je bilo oponašati ta kitnjasta slova koja su se koristila
pre nekoliko stotina godina.
Podigoh pogled prema Solarinu. Zurio je u pismo s užasom i nevericom na
licu. Pogledi su nam se sreli, a zatim smo se ponovo usredsredili na pismo.
Spustila sam ga na krilo i počeli smo zajedno da ga čitamo:
Draga moja Katarina,
Otkrila si tajnu za koju je veoma malo ljudi ikada saznalo. Čak ni Aleksandar
i Ladislaus nikada nisu ni naslutili da im ja uopšte nisam baka, jer dvanaest je
pokolenja od kada sam rodila njihovog pretka Šarlota. Kamelov otac, koji se
oženio mnome samo godinu dana pred smrt, potomak je mog starog prijatelja
Šahina, čije kosti su se pretvorile u prah pre više od sto pedeset godina.
Razume se, možeš reći da sam ja samo luda starica. Možeš verovati šta hoćeš
- ti si sada Crna Kraljica. U tvojim su rukama delovi moćne i opasne tajne. I to
dovoljno delova da možeš rešiti zagonetku, kao što sam je ja rešila, pre toliko
godina. Ali hoćeš li? To je odluka koju sada moraš doneti - i to sama.
Moj ti je savet da uništiš figure - istopi ih kako nikada više ne bi
prouzrokovale takvu bedu i patnju kroz kakve sam ja celog života prolazila. Ono
što za čovečanstvo može biti od velike koristi može takoñe predstavljati užasnu
kletvu, kao što nam to istorija pokazuje. Samo napred, postupi kako želiš. Budi
blagoslovena.
Bogom tvoja,
Mirela
Sedela sam zatvorenih očiju; Solarin me je držao za ruku. Kada sam ih
otvorila, ugledala sam Mordekaja kako stoji, zaštitnički zgrlivši Lili. Iza njih su
stajali Nim i Hari koje nisam čula kada su se vratili. Svi su prišli i seli oko stola
za kojim smo već sedeli Solarin i ja. U sredini su se nalazile figure.
"Šta misliš o ovome?" upita tiho Mordekaj.
Hari se nagnu napred i potapša me po ruci, dok sam se ja i dalje tresla. "Šta
ako je istina?" upita on.
"Onda je to najopasnija stvar koja se može zamisliti", odvratih drhteći. Iako
nisam htela da priznam, verovala sam svakoj reći. "Mislim da je u pravu.
Trebalo bi da uništimo te figure."
"Ali ti si sada Crna Krlajica", reče Lili. "Ne moraš da je poslušaš."
"I Slava i ja smo studirali fiziku", dodade Solarin. "Imamo tri puta više figura
nego što ih je imala Mirela kada je otkrila formulu. Mada nemamo tablu, ipak
mislim da bismo je mogli rešiti. Mogao bih doći do table..."
"Konačno", umeša se Nim s osmehom, držeći se za povreñeno mesto. "Sada
bi mi dobro došlo malo tog napitka da mi zaceli rane."
Pitala sam se kako bih se osećala kada bih znala da mogu živeti dve stotine
godina, pa i više. Da znam da će, bilo šta da mi se desi, da padnem iz aviona, na
primer, moje rane zaceliti, da ću uvek ozdraviti.
Ali da li sam želela da provedem trideset godina svog života pokušavajući da
pronañem formulu? Mada mi možda ne bi bilo potrebno toliko vremena, na
osnovu Mininog iskustva shvatila sam da to brzo prelazi u opsesiju - nešto što je
uništilo ne samo njen život, već i živote svih koje je znala ili dotakla. Da li sam
želela da proživim dug ili srećan život? Mini, kako sama tvrdi, živi već dve
stotine godina u užasu i opasnosti, čak i pošto je pronašla formulu. Ne čudim se
što je želela da napusti Igru.
Sada je trebalo ja da donesem odluku. Posmatrala sam figure na stolu. To bi
bilo lako učiniti. Mini nije odabrala Mordekaja samo zato što je bio šahista - već
zato što je bio i juvelir. Nema sumnje da je ovde imao svu potrebnu opremu da
se figure analiziraju, da se otkrije od čega su napravljene i da se pretvore u nakit
dostojan kakve kraljice. Ali dok sam ih posmatrala, znala sam da nikada ne bih
mogla da donesem takvu odluku. Sijale su unutrašnjim, vlastitim sjajem. Meñu
nama je postojale neka veza - izmeñu Monglanske garniture i mene - koju,
izgleda, nisam mogla da prekinem.
Podigoh pogled prema licima punim iščekivanja, koja su me ćutke gledala.
"Zakopaću figure", izgovorih lagano. "Lili, ti ćeš mi pomoći; dobar smo tim.
Odnećemo ih nekuda - u pustinju ili planinu - a Solarin će se vratiti po tablu.
Ova se Igra mora okončati. Sklonićemo Monglansku garnituru tako da je niko
neće pronaći u narednih hiljadu godina."
"Ali na kraju će ponovo biti pronañena", dodade tiho Solarin.
Okrenuh se prema njemu i nešto snažno prostruja meñu nama. Znao je šta se
mora dogoditi - a ja sam znala da se možda nećemo dugo videti, ako učinimo
kako sam odlučila.
"Možda će za hiljadu godina", rekoh mu, "na ovoj planeti živeti bolji ljudi -
koji će znati kako da iskoriste oruñe kao što je ovo za dobrobit svih, a ne kao
oružje za sticanje moći. Ili će možda naučnici do tada ionako već ponovo otkriti
formulu. Ako obaveštenje koje se krije u ovoj garnituri više ne bude
predstavljalo tajnu, već sveopšte poznatu stvar - ove figure neće vredeti ni
koliko karta za metro."
"Zašto onda ne bismo sada otkrili formulu?" upita Nim. "Da već sada postane
sveopšte poznata stvar?"
Prodro je do same srži stvari. Problem se sastojao u ovome: koliko sam ljudi
poznavala kojima bih poželela da podarim večni život? Nisam mislila samo na
zle kao što su bili Blanša i El-Marad, već obične hulje kao one sa kojima sam
radila - Džok Apem i Žan Filip Petar. Da li sam želela da ljudi poput njih večno
žive? Da li sam ja želela da donesem odluku da li će oni večno živeti ili ne?
Sada sam shvatala šta je Paracelzus mislio kada je kazao: "Bićemo poput
bogova." To su bile odluke koje smrtnici nikada nisu donosili, bilo da verujete
da su njima upravljali bogovi, duhovi totema ili prirodna selekcija. Ako bismo
mi bili ti koji poseduju moć da daju ili uskraćuju nešto slično, to bi značilo da se
igramo vatrom. I bez obzira na to koliku odgovornost osećali pri korišćenju ili
upravljanju, sem ukoliko je ne sačuvamo kao mračnu tajnu zauvek, kao što su to
učinili drevni sveštenici, našli bismo se u istom položaju kao i naučnici koji su
otkrili prvo "nuklearno sredstvo".
"Ne", odgovorih Nimu. Ustadoh i pogledah figure koje su sijale na stolu -
figure zbog kojih sam toliko puta nepromišljeno rizikovala život. Dok sam tako
stajala, pitala sam se da li odista mogu to da učinim, da ih spustim u zemlju i
nikada ne padnem u iskušenje - nikada - da ih ponovo potražim, iskopam. Hari
mi se osmehivao i, kao da mi je čitao misli, ustao je i prišao mi.
"Ako iko to može da učini, onda si to ti", reče on, snažno me zagrlivši. "Mini
te je na prvom mestu zbog toga izabrala. Znaš, draga, mislila je da poseduješ
snagu koja je njoj nedostajala - da se odupreš izazovu moći koja dolazi sa
saznanjem..."
"Blagi Bože, predstavljaš me kao Savonarolu, koji je palio knjige", rekoh mu.
"Sve što želim jeste da ih za izvesno vreme sklonim kako ne bi nanosile zlo."
Mordekaj se vratio u sobu sa punom tacnom delikatesa koji su izvrsno
mirisali. Pustio je Karioku iz kuhinje gde je, sudeći po izgledu hrane na
poslužavniku, "pomagao" u pripremanju jela.
Svi smo stajali, protezali se i kretali po velikoj prostoriji - živahno čavrljajući
jer smo posle nepodnošljivog pritiska odjednom osetili olakšanje. Stajala sam
blizu Solarina i Nima, birajući hranu, kada je Nim ispružio ruku i ponovo me
zagrlio. Ovog puta to kao da Solarinu nije smetalo.
"Saša i ja smo upravo malo popričali", reče mi Nim. "Ti možda nisi
zaljubljena u mog brata, ali on je zaljubljen u tebe. Pazi se ruske strasti - može te
progutati." Zatim se osmehnuo Solarinu pogledom punim neizmerne ljubavi.
"Mene baš nije lako progutati", odvratih. "Pored toga, i ja prema njemu isto
osećam." Solarin me iznenañeno pogleda - ne znam samo zašto. Iako je Nimova
ruka još bila prebačena preko mog ramena, Solarin me zgrabio za ramena i
strastveno poljubio.
"Neću ga odvesti za dugo", reče Nim, mrseći mi kosu. "Poći ću s njim u
Rusiju po tablu. Dovoljno je jednom u životu izgubiti jedinog brata. Ovog puta,
ako idemo - idemo zajedno."
Mordekaj je išao od jednog do drugog, dodajući nam čaše i točeći šampanjac.
Kada je završio, dohvatio je Karioku i podigao čašu da nazdravi.
"Za Monglansku garnituru", reče on, osmehujući se svojim smežuranim
licem. "Neka počiva u miru hiljadu godina!" Svi popismo u to ime, a Hari stade
da viče: "Još, još!"
"Za Ket i Lili!" reče Hari, podigavši čašu. "Prošle su kroz mnoge opasnosti.
Neka žive dugo u sreći i prijateljstvu. Čak i ako ne budu živele večno, bar neka
im svaki dan bude ispunjen radošću." Gledao me je sav ozaren.
Red je došao i na mene. Podigla sam visoko čašu i prešla pogledom preko
njihovih lica - Mordekajevog kao u sovice; Harijevog sa psećim očima; Lilinog
preplanulog i smekšalog; Nimovog, uokvirenog proročkom crvenom kosom i
neobičnim, dvobojnim očima, koje mi se osmehivalo kao da može da mi čita
misli. I Solarinovog, napetog i tako živog, dok je stajao pored šahovske table.
Svi su se okupili oko mene - moji najbliži prijatelji, ljudi koje sam neizmerno
volela. Ali i ljudi koji su bili smrtni, kao i ja, i koji će tokom vremena ostariti.
Naši biološki časovnici će nastaviti da otkucavaju; ništa neće usporiti godine.
Ono što ćemo postići, moraćemo da ostvarimo za manje od sto godina - koliko
je stavljeno na raspolaganje čoveku. Nije uvek bilo tako. Na Zemlji su postojali
divovi u ono vreme, kaže Biblija: ljudi velike moći koji su živeli po sedam do
osam stotina godina. Gde smo pogrešili? Kada smo izgubili to umeće?...
Odmahnuh glavom, podigoh šampanjac i osmehnuh se.
"Za Igru", rekoh. "Igru kraljeva... najopasniju igru: večnu igru. Igru koju smo
upravo dobili - bar u ovoj rundi. I za Mini, koja se čitavog života borila da ove
figure ne padnu u ruke onima koji bi ih pogrešno upotrebili, za vlastite ciljeve -
za nanošenje zla ostalim ljudima i u cilju porobljavanja. Neka nastavi da živi u
miru gde god se nalazila i neka je prati naš blagoslov..."
"Čin, čin", ponovo uzviknu Hari, ali ja još nisam bila završila.
"Pošto se Igra završila i pošto smo odlučili da zakopamo figure", dodadoh,
"budimo jaki i ne podlegnimo iskušenju da ih opet iskopamo!"
Svi od srca zapljeskaše i stadoše da se tapšu po leñima dok su ispijali
šampanjac. Kao da smo sami sebe pokušavali da uverimo u ono što smo
poželeli.
Prinesoh čašu usnama i nagnuh je. Osetih mehuriće kako mi klize niz grlo -
suvi, bockavi, možda pomalo gorki. Kada je i poslednja kap skliznula iz čaše na
moj jezik, zapitah se - samo na trenutak - ono što možda nikada neću saznati.
Kako bi izgledalo, kakvog bi ukus bilo, da ta tečnost što mi klizi niz grlo nije
šampanjac. Već eliksir života.
KRAJ IGRE
palubi, šiban kišom. Popeo sam se u korpu na jarbolu desetinu puta, ne bih li ih
ugledao kroz oluju. Na kraju smo se pomirili s tim da neće doći. Šta smo drugo
mogli misliti - nego da su ih uhvatili. Kada je otac krenuo, preklinjao sam ga da
sačeka samo još malo. Tada mi je prvi put jasno rekao da su na ovo svi čekali,
da je bilo čak planirano. Nismo se tek tako uputili na pučinu - krenuli smo u
Ameriku. Još od dana kada se oženio majkom, a možda i ranije - znao je za Igru.
Bio je svestan da bi mogao doći dan - da će doći dan - kada će se Mini pojaviti i
pozvati njegovu porodicu da prinese užasnu žrtvu. Taj dan je došao i u toku
nekoliko časova polovina te porodice nestala je u mrkloj noći. Ali majci se
zakleo svim na svetu da će po svaku cenu sačuvati figure, žrtvujući čak i decu."
"Blagi Bože!" izustih, zureći u obojicu dok smo stajali na prilaznom putu.
Solarin ode do cinija i umoči prste u fontanu koja je prskala unaokolo. "Čudi me
što ste obojica pristali da učestvujete u igri kao što je ova - koja vam je za jednu
noć razorila porodicu!"
Nim ovlaš prebaci ruku preko mog ramena i mi priñosmo njegovom bratu
koji je nemo zurio u fontanu. Solarin okrznu pogledom Nimovu ruku koja je
počivala na mom ramenu.
"I ti si učinila isto", reče on. "A Mini ti čak nije ni baka. Ali sve mi se čini da
te je Slava uvukao u tu Igru, je li tako?"
Po glasu i izrazu lica nisam mogla da zaključim šta mu se motalo po glavi, ali
to i nije bilo tako teško pogoditi. Izbegla sam njegov pogled. Nim mi stisnu
rame.
"Mea culpa", priznade on uz osmeh.
"Šta je bilo s tobom i Mini kada ste videli da je očev brod otišao bez vas?"
upitah Solarina. "Kako ste preživeli?"
Kidao je latice s jedne cinije i bacao ih u fontanu. "Odvela me je u šumu i
sakrila dok oluja nije prestala", odvrati on, izgubljen u mislima. "Tri dana smo
duž obale lagano napredovali ka Gruziji, odeveni kao seljaci koji putuju na
pijacu. Kada smo se dovoljno udaljili od kuće i smatrali da smo bezbedni, seli
smo da porazgovaramo o budućnosti. 'Dovoljno si star da shvatiš ono što ću ti
reći', počela je Mini. 'Ali ne i dovoljno star da bi mi pomogao u zadatku koji je
preda mnom. Jednog dana ćeš biti - onda ću poslati po tebe i reći ti šta moraš
učiniti. Ali sada se moram vrtiti i pokušati da spasem tvoju majku. Ako te
povedem sa sobom, samo ćeš mi smetati i ugrožavati moje napore.'" Solarin nas
je pogledao kao da je u nekom transu. "Sasvim dobro sam je shvatio", reče.
"Mini se vratila da spase tvoju majku iz ruku sovjetske policije?" upitah.
"I ti si isto učinila za svoju prijateljicu Lili, je li tako?" odvrati on pitanjem.
"Mini je smestila Sašu u sirotište", umeša se Nim, grlivši me dok je gledao u
brata. "Otac je umro ubrzo pošto smo stigli u Ameriku, i tako sam ostao
prepušten sam sebi, isto kao i mali Saša u Rusiji. Iako nikada nisam bio siguran,
u dubini srca sam uvek osećao da je čudo od deteta, mali šahista Solarin o kome
sam čitao u novinama, moj brat. U to vreme sam se već prezivao Nim - mala
šala, jer sam tako zarañivao za život, zdipi što možeš. Jedne večeri u šahovskom
klubu Menhetn sreo sam Mordekaja i on je otkrio ko sam."
"Šta se dogodilo sa vašom majkom?" upitah.
"Mini je zakasnila", tužno odvrati Solarin, okrenuvši se na drugu stranu.
"Jedva je i sama pobegla iz Rusije. Nešto kasnije dobio sam od nje pismo u
sirotištu. To i nije bilo pravo pismo, već isečak iz novina - Pravde, mislim. Iako
nije bilo ni datuma, ni adrese pošiljaoca, mada je bilo poslato iz Rusije, znao
sam ko ga je poslao. U članku je stajalo da će poznati šahista Mordekaj Rad
držati širom Rusije predavanja o stanju u svetskom šahu, igrati egzibicione
mečeve i tragati za talentovanom decom o kojoj će pisati u knjizi o šahovskim
vunderkindima. Jedno od mesta koja će igrom slučaja posetiti bilo je moje
sirotište. Mini je pokušavala da stupi sa mnom u vezu."
"Ostalo je istorija", reče Nim, koji je i dalje držao ruku prebačenu preko mog
ramena. Drugom je zatim zagrlio Solarina i požurio nas u kuću.
Prošli smo kroz sunčane sobe pune vazni s cvećem i uglačanog nameštaja
koji se presijavao na popodnevnom suncu. Sunčevi zraci su u kuhinju prodirali
pod uglom, tako da su na podu popločanom škriljcem stvarali prave barice
svetlosti. Sofe presvučene cvetnim materijalom izgledale su još veselije nego što
sam ih pamtila. Nim nas je pustio, ali mi je potom ponovo spustio šake na
ramena i zagledao se u mene s puno ljubavi.
"Donela si mi na dar ono što sam najviše želeo", reče on. "To što je Saša
ovde predstavlja pravo čudo - ali najveće je ipak čudo to što si živa. Nikada sebi
ne bih oprostio da ti se nešto dogodilo." Ponovo me je zagrlio, a zatim otišao u
ostavu.
Solarin je spustio vreću s figurama i prišao prozoru, gde je i sada stajao,
gledajući preko travnjaka u more. Brodići su još lepetali poput belih golubica po
vodi. Prišla sam mu.
"Kuća je divna", reče on tiho, posmatrajući fontanu na stražnjem travnjaku
čija se voda slivala iz jedne činije u drugu i na kraju završavala u tirkiznom
bazenu za kupanje. Solarin je trenutak ćutao, a zatim dodao: "Moj je brat
zaljubljen u tebe."
Osetih kako mi se stomak grči. "Ne budi smešan", odvratih.
"To moramo raspraviti", reče on, okrenuvši se da me pogleda onim svojim
bledozelenim pogledom od koga bih uvek osetila slabost. Podigao je šaku da me
pomiluje po kosi kada se Nim vratio iz ostave, noseći bocu šampanjca i čaše.
Prišao je i spustio ih na niski stočić ispred prozora.
"Imamo o toliko stvari da popričamo - toliko toga da se prisetimo", obrati se
on Solarinu dok je otvarao šampanjac. "Još ne mogu da poverujem da si ovde.
Mislim da ti nikada više neću dozvoliti da odeš od mene..."
"Možda ćeš morati", odvrati Solarin, uhvativši me za ruku i povevši do jedne
od sofa. Seo je pored mene dok je Nim sipao šampanjac. "Pošto je Mini
napustila Igru, neko se mora vratiti u Rusiju po tablu."
"Napustila Igru?" ponovi Nim, prekinuvši da sipa šampanjac. "Kako je
mogla? To je nemoguće."
"Imamo novu crnu kraljicu", osmehivao se Solarin posmatrajući ga. "Onu
koju si, kako se čini, sam izabrao."
Nim se okrenu i zagleda u mene. Po licu mu se videlo da je shvatio.
"Prokletstvo!" izusti on, nastavivši da sipa vino. "A sada je, pretpostavljam,
nestala bez traga, ostavivši nama da počistimo džumbus."
"Pa, nije baš tako", primeti Solarin, zavukavši šaku u košulju i izvukavši iz
nje koverat. "Dala mi je ovo za Katarinu. Da joj predam kada stignemo. Mada
ga nisam otvorio, pretpostavljam da sadrži nešto što će za sve nas biti od velikog
značaja." Dodao mi je zapečaćeni koverat, koji sam se upravo spremala da
otvorim kada se začu neki neobični zvuk - zvuk koji nisam odmah mogla da
prepoznam. To je negde zvonio telefon!
"Mislila sam da nemaš telefon!" zagledala sam se u Nima optužujućim
pogledom, a on je žurno spustio bocu i potrčao prema delu kuhinje u kome su se
nalazili štednjaci i ormanići.
"I nemam", odvrati on napetim glasom dok je iz džepa vadio ključ i
otključavao jedan od ormanića. Iz njega je izvadio nešto što je podsećalo na
telefon i što je zvonilo. "Ovaj telefon pripada nekom drugom - 'vruća veza',
moglo bi se reći. Podigao je slušalicu. Solarin i ja skočismo na noge.
"Mordekaj!" prošaputah, pohitavši prema mestu na kome je stajao Nim i
razgovarao. "Lili mora da je sa njim."
Nim me ozbiljno pogleda i dodade mi slušalicu. "Neko želi da popriča s
tobom", reče on tiho, uputivši Solarinu neki čudan pogled. Prihvatih slušalicu.
"Mordekaj, ovde Ket. Je li Lili kod tebe?" upitah.
"Darling!" zagrme glas zbog koga sam uvek morala da odmačinjem slušalicu
od uveta - Hari Rad! "Čuo sam da je tvoj put meñu Arape bio uspešan!
Okupićemo se i proslaviti stvar. Ali, draga, žao mi je što ti moram reći da je
nešto iskrslo. Ja sam kod Mordekaja. Nazvao je da mi kaže da se Lili javljala i
da se uputila ovamo sa stanice Grand Central. Pohitao sam, razume se, odmah
ovamo. Ali još nije stigla..."
Ostala sam zabezeknuta. "Mislila sam da ti i Mordekaj ne razgovarate!"
zavrištah u slušalicu.
"Draga, to je smešno", odvrati Hari tobože iznenañeno. "Mordekaj mi je otac.
Svakako da razgovaram s njim. Upravo ovog trenutka razgovaramo - to jest, on
sluša."
"Ali Blanša je kazala..."
"Ah, sa njom stvari drugačije stoje", poče da objašnjava Hari. "Oprosti mi što
moram ovo da kažem, ali moja žena i njen brat nisu baš dobri ljudi. Još od onog
dana kada sam se oženio s Blanšom Reginom, strepeo sam za Mordekaja, ako
razumeš šta hoću da kažem. Ja mu nisam dozvoljavao da nas posećuje..."
Blanša Regina. Blanša Regina?" Tako je! Kakav sam samo idiot ispala! Zašto
mi to ranije nije palo u oči? Blanša i Lili - Lili i Blanša - oba ta imena znače
"belo", zar ne? Svojoj kćeri je dala ime Lili, nadajući se da će krenuti njenim
stopama. Blanša Regina - Bela Kraljica!
U glavi mi se vrtelo dok sam čvrsto stezala slušalicu; Solarin i Nim su ćutke
stajali. Razume se, to je bio Hari - od samog početka. Nim me je poslao Hariju,
predstavivši ga kao klijenta; Hari se neobično trudio da me uvuče u svoju
porodicu; Hari je isto onako dobro kao i Nim shvatao da sam odličan stručnjak
za kompjutere. Hari me je pozvao da doñem i vidim gataru - uporno je
navaljivao da to bude baš te večeri, te novogodišnje noći, i nijedne druge.
A one noći kada me je pozvao kod sebe na večeru - sva ta hrana i predjela -
želeo je da me zadrži dovoljno dugo kako bi Solarin imao vremena da se uvuče
u moj stan i ostavi poruku! Hari je te večeri, kao uzgred, obavestio svoju
služavku Valeri, da se spremam za Alžir - Valeri čija je majka bila Tereza,
telefonistkinja koja je radila za Kamelovog oca u Alžiru; čiji je mali brat, vahad,
živeo u Kazbahu i čuvao Crnu Kraljicu!
A Sol je prevario Harija jer je istovremeno radio i za Blanšu i Luelina.
Možda je upravo Hari gurnuo Solovo telo u Ist River kako bi ubistvo predstavio
kao običnu pljačku - i to možda ne samo da bi zavarao policiju, već i svoje
najbliže!
Hari je poslao Lili u Alžir, a ne Mordekaj. Kada je saznao da je bila na onom
šahovskom meču, shvatio je da i njoj preti opasnost ne samo od Hermanolda -
već i od vlastite majke i ujaka!
I na kraju, Hari se oženio Blanšom - Belom Kraljicom - isto kao što je Mirela
naterala Taljerana da se oženi Ženom iz Indije. Ali Taljeran je bio samo lovac -
biskup!
"Hari", izustih zapanjeno, "ti si Crni Kralj!"
"Draga", poče on smireno. Gotovo da sam mogla da vidim njegovo potišteno
lice, nalik na lice svetog Bernarda, i tužne oči. "Oprosti što ti nisam odmah sve
rekao. Ali sada ti je situacija sasvim jasna. Ako Lili nije sa vama..."
"Nazvaću te ponovo", rekoh mu. "Moram prekinuti."
Spustila sam slušalicu i ščepala Nima koji je stajao pored mene, sa izrazom
istinskog straha na licu. "Okreni kompjuter", brzo rekoh. "Mislim da znam kuda
je otišla - ali rekla je da će ostaviti poruku ako nešto poñe naopako. Nadam se da
nije učinila ništa nepromišljeno."
Nim okrenu broj i pomeri prekidač kada je dobio vezu. Prislonih uvo uz
slušalicu i posle nekoliko trenutaka začusmo, zahvaljujući modernoj tehnologiji,
digitalno reprodukovan Lilin glas.
"Nalazim se u Palm Kortu na Plazi." Mora da sam to samo uobražavala, ali
učinilo mi se da je ova binarna reprodukcija podrhtavala kao da je u pitanju
pravi glas. "Otišla sam do kuće po ključeve kola koje držimo u sekreteru u
dnevnoj sobi. Ali, blagi Bože..." Glas se izgubio. Mogla sam da osetim
nadolazeću paniku. "Znaš onu užasnu lakiranu Luelinovu komodu sa bronzanim
drškama? To nisu bronzane ručke - to su figure! Ima ih šest, ugrañene su u
komodu. Osnove su iskorišćene za ručke, a same figure - njihovi gornji delovi -
ugrañeni su u lažne ladice! Te ladice su stalno bile zaglavljene, ali nikada mi
nije palo na pamet - uzela sam nož za otvaranje pisama da pokušam da ih
otvorim, a zatim sam iz kuhinje donela čekić i raznela ploču. Izvadila sam dve
figure, a onda sam čula nekoga kako dolazi. Pobegla sam kroz stražnji izlaz i
spustila se liftom za poslugu. Oh Bože, moraš smesta doći. Ne mogu sama tamo
da se vratim..."
Spustila je slušalicu. Sačekala sam da čujem da li je ostavila još koju poruku,
ali pošto nije, spustila sam slušalicu.
"Moramo poći", rekoh Nimu i Solarinu koji su bili vidno zabrinuti.
"Objasniću vam uz put."
"Šta je sa Harijem?" upita Nim dok sam gurala Minino nepročitano pismo u
džep i hitala da pokupim figure.
"Nazvaću ga i reći mu da nas sačeka u Plazi", odvratih. "Pali kola. Lili je
pronašla novu gomilu figura."
Toliko dugo smo vozili slalom po putevima i s mukom se probijali kroz
gužvu na Menhetnu da mi se činilo kako je prošla večnost pre nego što je Nimov
zeleni morgan škripeći stao ispred Plaze, poplašivši golubove koji su nam se
našli na putu. Utrčala sam unutra i pretražila Palm Kort, ali Lili nije bila tamo.
Hari je kazao da će nas sačekati, ali unaokolo nije bilo nikog - čak sam zavirila i
u toalet.
Trčeći sam se vratila napolje, odmahujući rukama, a zatim uskočila u kola.
"Nešto nije u redu", rekoh im. "Hari nas ne bi čekao jedino u slučaju da Lili
nije bila ovde."
"Ili je neko drugi bio", promrmlja Nim. "Neko je stigao u stan i ona je
umakla. Videli su da je otkrila figure, možda su je pratili. Siguran sam da je
Harija sačekao odbor za doček..." On besno upali ponovo motor. "Gde li su prvo
otišli - do Mordekaja po njegovih devet figura? Ili u stan?"
"Proverimo prvo u stanu", požurih da kažem. "Bliže je. U razgovoru sa
Harijem, pre no što smo krenuli, otkrila sam da i sama mogu sakupiti mali odbor
za doček." Nim me iznenañeno pogleda. "Kamel Kader je u gradu", rekoh.
Solarin mi stisnu rame.
Svima nam je bilo jasno šta je to značilo. Devet figura kod Mordekaja, osam
u mojoj vreći i šest koje je Lili videla u stanu. To je bilo dovoljno da se konci
Igre drže u rukama... a možda i da se dešifruje formula. Ko god da dobije ovu
rundu, moći će da ovlada njome.
Nim se zaustavio ispred zgrade, preskočio vrata i gurnuo ključeve automobila
zaprepašćenom vrataru u šaku. Nas troje uletesmo unutra bez reči. Pritisnuh
dugme za lift. Vratar je trčao za nama.
"Da li se gospodin Rad vratio?" upitah ga preko ramena dok su se vrata lifta
otvarala.
Vratar me iznenañeno pogleda, a zatim klimnu.
"Pre otprilike deset minuta", reče on, "sa zetom..."
Tako znači. Uskočili smo u lift pre no što je uspeo bilo šta više da kaže i
upravo smo hteli da krenemo kada mi nešto privuče pažnju. Brzo ispružih ruku i
zadržah vrata. Kroz njih prolete mala krznena lopta. Kada sam se sagla da je
podignem, ugledala sam Lili kako hita preko predvorja. Zgrabih je i povukoh
unutra. Vrata se zatvoriše i mi krenusmo.
"Nisu te uhvatili!" povikah.
"Mene ne, ali zato su Harija", odvrati ona. "Plašila sam se da ostanem u Palm
Kortu, pa sam izišla sa Kariokom i ostala da čekam u blizini parka s druge strane
ulice. Hari se poneo kao pravi idiot - ostavio je kola ispred zgrade i pešice pošao
da me potraži. Nisu oni mene pratili, već njega. Ugledala sam Luelina i
Hermenolda odmah iza njega. Prošli su pored mene - gledali su kroz mene. Nisu
me prepoznali!" izjavi ona zaprepašćeno. "Karioku sam strpala u tašnu zajedno
sa dve figure koje sam uzela. Tu su." Ona potapša tašnu. Blagi Bože, ulazili smo
u obračun sa svom raspoloživom municijom. "Pratila sam ih nazad ovamo i
ostala s druge strane ulice, jer nisam znala šta da radim kada su ga poveli unutra.
Luelin je išao na korak od Harija - možda ima pištolj."
Vrata se otvoriše i mi krenusmo niz hodnik; Karioka je trčao pred nama. Lili
je upravo vadila ključ kada se vrata otvoriše i na njima se pojavi Blanša u
svetlucavoj, beloj, koktel haljini; kao i uvek, na usnama joj je poigravao hladan,
beli osmeh. U ruci je držala čašu šampanjca.
"Konačno smo svi na okupu", reče ona ljubazno, ponudivši mi svoj
porculanski obraz. Napravih se da ga ne vidim, na šta se ona okrenu prema Lili.
"Podigni tog psa i zatvori ga u radnu sobu", reče hladno. "Mislim da je za danas
bilo dosta nesrećnih slučajeva."
"Samo čas", umešah se, dok se Lili saginjala da podigne psa. "Nismo došli na
koktel. Šta ste učinili sa Harijem?" Proleteh pored Blanše u stan u kome nisam
bila šest meseci. U stanu je sve bilo po starom, ali sada sam ga gledala
drugačijim očima... mermerni pod u predvorju imao je izgled šahovske table.
Završnica, pomislih.
"On je dobro", odvrati Blanša, sledeći me do širokog, mermernog stepeništa
koje je vodilo u trpezariju, dok su Solarin, Nim i Lili išli za njom. Na drugom
kraju prostorije Luelin je klečao pored lakiranog crvenog sekretera, razbijajući
ladice za koje Lili nije imala vremena i vadeći iz njih preostale četiri figure. Po
celom podu bile su rasute krhotine drveta. Dok sam prelazila preko prostrane
sobe, on podiže pogled.
"Zdravo, draga", reče Luelin, ustavši da me pozdravi. "Presrećan sam što si
došla do figura koje sam tražio - samo što nisi igrala baš onako kako sam se
nadao da ćeš igrati ovu Igru. Koliko sam shvatio, promenila si strane. Baš šteta.
A oduvek si mi bila draga."
"Nikada nisam bila na tvojoj strani, Lueline", odvratih s gnušanjem. "Hoću
da vidim Harija. I nigde nećeš odavde dok ga ne budem videla. Znam da je
Hermanold ovde, ali i dalje smo brojniji."
"Ne bih rekla", odvrati Blanša s druge strane prostorije, sipajući šampanjac.
Podigla je čašu prema Lili koja je zurila u nju držeći Karioku, a zatim je prišla i
zagledala se u mene onim svojim hladnim, plavim očima. "Tu je i nekoliko
vaših poznanika - gospodin Brodski iz KGB-ea, koji u stvari radi za mene. I
Šarif - koga je El-Marad ljubazno poslao ovamo na moj zahtev. Toliko dugo su
vas čekali da se vratite iz Alžira; danonoćno su motrili na kuću. Izgleda da ste na
povratku pošli na panoramsko razgledanje grada."
Okrznuh pogledom Solarina i Nima. Trebalo je da očekujemo nešto slično.
"Šta ste učinili s mojim ocem?" povika Lili, prilazeći Blanši stisnutih zubiju,
dok je Karioka režao na Luelina iz njenog naručja.
"Svezan je u stražnjoj sobi", odvrati Blanša, poigravajući se niskom bisera
koje je uvek nosila. "Ne fali mu ni dlaka s glave, niti će mu zafaliti ako budete
razumni. Želim te figure. Prekinimo s nasiljem - ubeñena sam da nam ga je
svima dosta. Nikome se ništa neće dogoditi ako mi predate figure."
Luelin izvuče pištolj iz sakoa. "Meni još nije dosta nasilja", reče on mirno.
"Zašto ne pustiš to malo čudovište, pa da učinim ono što sam oduvek želeo?"
Lili je u užasu zurila u njega. Spustih šaku na njenu mišicu, istovremeno
pogledavši Nima i Solarina koji su se odmakli ka zidovima, pripremajući se za
akciju. Pomislih da sam utrošila uludo već dosta vremena - moje figure su bile
na svom mestu.
"Očigledno nisi pomno pratila Igru", obratih se Blanši. "Kod mene je
devetnaest figura. Sa ovih četiri koje ćeš mi dati, imaću dvadeset tri - što je
dovoljno da rešim formulu i pobedim." Krajičkom oka primetila sam da mi se
Nim osmehuje i klima glavom. Blanša je zurila u mene s nevericom.
"Mora da si luda", reče ona iznenada. "Moj brat drži uperen pištolj u tebe.
Mog voljenog muža - Crnog Kralja - drže kao taoca trojica muškaraca u
susednoj sobi. To i jeste svrha igre - priklještiti kralja."
"Ne i ove Igre", odvratih i krenuh preko sobe ka baru pored koga je stajao
Solarin. "Možeš se i povući. Ne znaš kako stvari stoje, to jest ne znaš poteze - pa
čak ni igrače. Nisi samo ti ubacila pešaka - kao što je bio Sol - u vlastito
domaćinstvo. Nemaš samo ti saveznike u Rusiji i Alžiru..." Stajala sam na
stepeništu, držeći bocu sa šampanjcem i osmehivala se Blanši. Njena i inače
bleda koža sada je podsećala na kreč. Luelin je držao pištolj uperen u onaj deo
moga tela za koji sam se nadala da će i dalje srećno kucati, ali bila sam uverena
da neće povući obarač dok ne čuje kraj. Solarin mi stisnu lakat otpozadi.
"O čemu to govoriš?" upita Blanša, grizući usnu.
"Kada sam nazvala Harija da mu kažem da poñe do Plaze, on nije bio sam.
Bio je sa Mordekajem - Kamelom Kaderom - i sa Valeri, vašom odanom
služavkom, koja radi za nas. Oni nisu pošli ka Plazi sa Harijem. Došli su ovamo,
kroz ulaz za poslugu. Zašto ne proveriš?"
U tom trenutku nastao je pakao. Lili je ispustila Karioku na pod i on se
zaleteo na Luelina, koji se sekundu predugo dvoumio izmeñu Nima i
pahuljastog psa. Zgrabila sam bocu sa šampanjcem i zavitlala je preko sobe ka
Luelinovoj glavi u trenutku kada je povukao obarač i Nim se presamitio. Onda
sam i ja poletela preko sobe, zgrabila Luelina za kosu i stala da ga vučem nadole
svom svojom težinom.
Dok sam se rvala sa Luelinom, krajičkom oka ugledala sam Hermanolda
kako uleće u sobu i Solarina kako ga dočekuje. Zarila sam zube Luelinu u rame,
a Karioka je to isto uradio sa njegovom nogom. Čula sam Nima kako stenje na
podu nekoliko inča od nas, dok se Luelin otimao ne bi li dohvatio pištolj.
Zgrabila sam bocu od šampanjca i lupila je njome po šaci, a koleno mu zabila u
prepone. Počeo je da vrišti, što mi je omogućilo da na trenutak predahnem.
Blanša se uputila ka mermernom stepeništu, ali ju je Lili stigla, zgrabila za
bisernu ogrlicu, i snažno je zavrnula, dok se ova upirala da je nekako dohvati.
Lice joj je potamnelo.
Solarin je ščepao Hermanolda za prednji deo košulje, podigao ga na noge i
tako ga snažno tesnuo pesnicom u bradu da sam se začudila; nisam znala da
šahisti i to umeju. Sve sam to videla u trenu, a zatim sam se okrenula i bacila na
pištolj dok se Luelin prevrtao, stežući prepone.
S pištoljem u ruci nagnula sam se nad Nima; Solarin je trčao ka nama preko
prostorije. "Dobro sam", zadahta Nim kada mu Solarin dodirnu ranu na kuku
gde se već primećivala tamna mrlja. "Poñi do Harija!"
"Ti ostani ovde", reče Solarin, stisnuvši mi rame. "Idem tamo pozadi." Tužno
pogledavši brata, on otrča preko sobe i pojuri uz stepenice.
Hermanold je ležao opružen preko stepeništa, u nesvesti. Luelin se nedaleko
od mene još uvijao i zavijao dok je Karioka i dalje napadao njegove zglavke,
cepajući mu sokne. Klečala sam pored Nima koji je teško disao, pritiskajući
šaku uz vlažno mesto na kuku gde se krvava mrlja sve više širila. Lili se i dalje
rvala sa Blanšom; biseri iz pokidane ogrlice ležali su unaokolo po tepihu.
Dok sam se naginjala ka Nimu čula sam buku i udarce iz stražnjih soba.
"Biće ti bolje da preživiš", došapnuh mu. "Posle svega što si mi priredio, ne
bih volela da te izgubim pre no što se naplatim." Rana mu je bila mala i duboka;
metak mu je otkinuo parče mesa sa kuka.
Nim me je pogledao i pokušao da se osmehne. "Jesi li zaljubljena u Sašu?"
upita on.
Prevrnuh očima i uzdahnuh. "Nije ti ništa", rekoh mu, podigavši ga da sedne
i pruživši mu pištolj. "Biće bolje da proverim je li još živ."
Preñoh preko sobe, zgrabih Blanšu za kosu i rastavih je od Lili, a zatim joj
pokazah pištolj u Nimovoj šaci. "Upotrebiće ga", objasnih joj.
Lili krenu za mnom uz stepenice, pa kroz stražnji hodnik, gde je sve bilo
sumnjivo mirno. Na prstima smo se približavale radnoj sobi kada iz nje iziñe
Kamel Kader. Ugledao nas je i nasmešio se svojim zlatnim očima, a onda me
uhvatio za šaku.
"Odlično obavljen posao", reče on srećno. "Izgleda da se ekipa beloga
predala."
Lili i ja nahrupismo u radnu sobu, a Kamel ode niz hodnik prema dnevnoj
sobi. Unutra je sedeo Hari i trljao glavu. Iza njega su stajali Mordekaj i služavka
Valeri koja ih je pustila u stan kroz stražnja vrata. Lili pohita preko sobe i baci
se na Harija, plačući od radosti. Dok ju je on milovao po kosi, Mordekaj mi s
druge strane namignu.
Obuhvativši jednim pogledom ostatak prostorije, ugledala sam Solarina kako
vezuje poslednji čvor na konopcu kojim je upakovao Šarifa. Brodski, KGBeovac
iz šahovskog kluba, ležao je vezan pored njega poput jarebice. Solarin
gurnu neku krpu Brodskom u usta i okrenu se ka meni, ščepavši me za rame.
"Moj brat?" prošaputa.
"Biće sve u redu", odvratih.
"Ket, draga", pozva me Hari iza leña, "hvala ti što si mi spasla kćer."
Okrenuh se ka njemu i videh kako mi se i Valeri osmehuje.
"Voleti da je i moj mali brata bio tu da ovo videti!" reče ona, osvrćući se
unaokolo. "Biće veoma tužan - i on voleti dobru tučnjavu." Priñoh joj i zagrlih
je.
"Popričaćemo kasnije", reče Hari. "Odoh sada da se pozdravim sa svojom
ženom."
"Mrzim je", rele Lili. "Ubila bih je da me Ket nije sprečila."
"Ne bi ti to učinila, draga", odvrati Hari, poljubivši je u kosu. "Ona je ipak
tvoja majka. Ne bi te bilo da nije nje. To nikada nemoj zaboraviti." Zatim uperi
svoje tužne, pokunjene oči u mene. "Na izvestan način i sam sam kriv za sve
ovo", dodade on. "Znao sam kakva je kada sam se oženio njome. A oženio sam
se Igre radi."
On potišteno pognu glavu i iziñe iz sobe. Mordekaj potapša Lili po ramenu,
gledajući je kroz debele naočari poput kakve sove.
"Igra još nije završena", reče on tiho. "Na izvestan način, tek je počela."
Solarin me je uhvatio za ruku i odvukao u ogromnu Harijevu kuhinju koja se
nalazila iza trpezarije. Dok su ostali čistili lom, on me je priklještio uz sjajni
bakarni sto u sredini. Divlje je spustio svoje vrele usne uz moje i šakama stao da
prelazi preko mog tela kao da želi da me proguta. Zaboravila sam na sve što se
tamo napolju dogodilo i na sve što će se još dogoditi, jer me je ispunjavala tama
njegove strasti. Dok sam se borila sa vrtoglavicom, osećala sam njegove zube na
svom vratu i njegove šake u kosi. Njegov je jezik ponovo pronašao moj i ja
zastenjah. Konačno se odvojio od mene.
"Moram se vratiti u Rusiju", prošaputao mi je na uvo. Usnama je prelazio
preko mog grla. "Moram se dočepati table. To je jedini način da se ova Igra
stvarno okonča..."
"Poći ću s tobom", rekoh, nagnuvši se nazad kako bih ga pogledala u oči. On
me ponovo privuče, ljubeći mi oči, a ja se ponovo pripih uz njega.
"Ne možeš", promrmlja on, a telo mu je podrhtavalo od siline osećanja.
"Vratiću se - obećavam. Kunem se svakom kapi svoje krvi. Nikada ti neću
dopustiti da odeš od mene."
U to začuh kako se vrata otvaraju i oboje se okrenusmo, ostavši zagrljeni. Na
vratima je stajao Kamel, a pored njega, oslanjajući se o njegovo rame - Nim.
Ljuljao se pored Kamela na vratima, bezizražajnog lica.
"Slava..." poče Solarin, i dalje me čvrsto stežući za šaku, dok je išao prema
bratu.
"Žurka je gotova", reče Nim, lagano razvlačeći usta u osmeh ljubavi i
razumevanja. Kamel me je posmatrao, izvivši obrvu kao da je želeo da pita šta
se to dešava. "Doñi, Saša", reče Nim. "Vreme je da okončamo ovu Igru."
Ekipa beloga - bar oni koje smo uhvatili - bila je svezana i umotana u bele
čaršave. Izneli smo ih kroz kuhinju i sneli dole liftom za poslugu do garaže u
kojoj su čekala Harijeva kola. Sve smo ih zajedno - Šarifa, Brodskog,
Hermanolda, Luelina i Blanšu - smestili u prostrani stražnji deo. Kamel i Valeri
ušli su s njima pozadi, noseći pištolj. Hari je seo za volan, a Nim pored njega.
Napolju još nije bio potpuni mrak, ali kroz zatamnjena stakla posmatrači nisu
mogli da vide unutrašnjost.
"Vodimo ih u Nimovu kuću na rtu", objasni Hari. "Onda će Kamel otići po
vaš brodić i dovesti ga donde."
"Možemo ih spustiti u čamac na vesla pravo iz moje bašte." Nasmeja se Nim,
i dalje se držeći za kuk. "Niko ne stanuje dovoljno blizu da bi ma šta video."
"Šta ste naumili s njima kada ih ukrcate na brodić?" želela sam da saznam.
"Valeri i ja", objasni Kamel, "izvešćemo ih na pučinu. Srediću sa alžirskim
patrolnim čamcem da iziñe pred nas kada se nañemo u meñunarodnim vodama.
Alžirska vlada biće veoma zadovoljna da se domogne zaverenika koji su kovali
plan sa pukovnikom Gadafijem o ubistvu članova OPEK-a. U stvari, to je možda
i istina. Posumnjao sam da i pukovnik ima udela u ovoj Igri još od trenutka kada
se raspitivao o tebi na konferenciji."
"Odlična ideja", nasmejah se. "To će nam bar omogućiti da na miru
okončamo posao." Nagnuvši se ka Valeri, dodadoh: "Kada stigneš u Alžir,
poljubi majku i vahada za mene."
"Moj brat misliti ti veoma hrabra", reče Valeri, toplo mi stegnuvši ruku.
"Zamolio me reći tebi da se nada da ćeš jedan dan ponovo doći u Alžir!"
I tako su Hari, Kamel i Nim krenuli put Long Ajlenda sa gomilom talaca. Bar
će Šarif - pa čak i Blanša, Bela Kraljica - imati prilike da se upoznaju sa
unutrašnjošću alžirskog zatvora, kad smo već Lili i ja to za dlaku propustile.
Solarin, Lili, Mordekaj i ja krenusmo Nimovim zelenim morganom. Sa četiri
poslednje figure koje smo izvadili iz sekretera uputismo se ka Mordekajevom
stanu u dijamantskoj oblasti kako bismo sve figure stavili na gomilu i dali se na
onaj pravi posao: dešifrovanje formule za kojom su mnogi mukotrpno i dugo
tragali. Lili je vozila, ja sam ponovo sedela Solarinu u krilu, a Mordekaja smo
strpali kao putnu torbu u ono malo slobodnog prostora iza sedišta; u krilu je još
držao Karioku.
"Mali moj psiću", reče Mordekaj, milujući Karioku i osmehujući se, "posle
svih ovih pustolovina i sam si praktično postao šahista! Sada ćemo figurama
koje ste doneli iz pustinje pridodati i ovih neočekivanih šest koje smo oduzeli
ekipi beloga. Uspešan dan."
"Plus onih devet za koje Mini kaže da su kod tebe", dodadoh. "To je ukupno
dvadeset tri."
"Dvadeset šest", zakikota se Mordekaj. "Kod mene su i one tri koje je Mini
izvukla iz Rusije 1951. - a koje su Ladislaus Nim i njegov otac doneli u
Ameriku!"
"Tako je!" povikah. "Ovih devet kod tebe su one koje je Taljeran zakopao u
Vermontu. Ali odakle ovih naših osam - one koje smo Lili i ja donele iz
pustinje?"
"Ah, da. Imam još nešto za tebe, draga", zacvrkuta veseli Mordekaj. "Nalazi
se u mom stanu zajedno sa figurama. Možda ti je Nim kazao da mu je Mini, pre
nego što se s njim pozdravila one noći na stenama u Rusiji, dala nekoliko
smotanih listova hartije od velike važnosti?"
"Jeste", upade Solarin. "Istrgnuti su bili iz neke knjige. Video sam kada je to
uradila. Sećam se, iako sam bio veoma mali. Da li je to bio dnevnik koji je Mini
dala Katarini? Od trenutka kada mi ga je pokazala, pitao sam se..."
"Uskoro više nećeš morati da se pitaš", prekinu ga zagonetno Mordekaj.
"Znaćeš. Te stranice, znaš, razjašnjavaju poslednju od tajni. Tajnu Igre."
Nimov morgan parkirali smo u javnoj garaži na kraju bloka i peške otišli do
Mordekajevog stana. Solarin je nosio zbirku figura koja je sada za svakog
drugog bila preteška.
Prošlo je već bilo osam časova i gotovo da se smrklo u dijamantskoj četvrti.
Prolazili smo pored radnji sa čeličnim ogradama preko fasada. Vetar je po
praznim pločnicima nosio novine. Još je bio vikend Praznika rada i sve je bilo
zatvoreno.
Negde na pola bloka Mordekaj se zaustavio i otključao metalnu ogradu. Ušli
smo pravo na dugačko usko, stepenište koje je vodilo u stražnji deo zgrade.
Pratili smo ga kroz polumrak do odmorišta gde je otključao jedna vrata.
Zakoračili smo u ogromno potkrovlje u kome su svećnjaci visili sa tavanice
visoke trideset stopa. Niz visokih prozora na jednom kraju odbijao je svetlucave
prizme kristala kada je Mordekaj upalio svetlo. Otišao je na drugi kraj sobe.
Svuda unaokolo nalazili su se debeli tepisi tamnih boja, prelepo svetlucavo
drveće i nameštaj prekriven krznom, stolovi pretrpani umetničkim predmetima i
knjigama. Upravo tako bi izgledao i moj stari stan da je bio veći, a ja bogatija.
Ceo jedan zid prekrivala je ogromna, veličanstvena tapiserija koja mora da je
bila stara kao i Monglanska garnitura.
Solarin, Lili i ja posedasmo na meke, duboke sofe. Na stolu ispred nas bila je
razmeštena velika šahovska tabla. Lili jednim potezom ruke skloni figure sa nje,
a Solarin poče da vadi naše figure iz vreće i da ih postavlja na tablu.
Figure Monglanske garniture bile su prekrupne čak i za neobično velike
kvadrate Mordekajeve table od alabastera, ali izgledale su veličanstveno pri
mekoj svetlosti svećnjaka.
Mordekaj je povukao u stranu tapiseriju i otključao veliki sef ugrañen u ciglu.
Iz njega je izvukao poveću kutiju u kojoj se nalazilo još dvanaest figura; Solarin
pohita da mu pomogne.
Kada su sve figure bile na svom mestu, zagledasmo se u njih. Imali smo
konje koji su se propinjali i stajali na mestu konja na tabli, uzvišene lovce koje
su predstavljali slonovi, kamile sa nosiljkama u obliku kula na leñima koje su
stajale na mestu topova. Zlatni kralj jahao je svog debelokošca, kraljica je sedela
u nosiljci - i sve figure bile su obložene dragim kamenjem i izrañene u
plemenitom metalu s takvom preciznošću i gracioznošću, da ih nijedan zanatlijaumetnik
neće moći verno kopirati bar u narednih hiljadu godina. Nedostajalo je
samo šest figura: dva srebrna pešaka i jedan zlatni, zlatni konj, srebrni lovac i
beli kralj - takoñe od srebra.
Gotovo da nismo mogli poverovati da su tu, pred nama, da se presijavaju, da
su gotovo sve na broju. Um u kome se začela ideja da spoji nešto tako divno sa
nečim u toj meri smrtonosnim, mora da je bio krajnje izuzetan.
Izvukli smo tkaninu i prostrli je preko velikog stola za kafu pored table. Pred
očima mi se sve vrtelo od čudnog sjaja kojim su zračile figure i od prelepih boja
dragog kamenja - smaragda i safira, rubina i dijamanata, žutog četruna,
svetloplavog akvamarina i bledozelenog peridota koji je bio gotovo iste boje kao
i Solarinove oči. On spusti svoju šaku preko moje dok smo ćutke sedeli.
Lili je izvukla hartiju na kojoj smo iscrtali našu verziju redosleda poteza.
Spustila ju je pored tkanine.
"Ima još nešto što mislim da treba da vam pokažem", reče Mordekaj koji se,
u meñuvremenu, vratio do sefa. Prišao mi je i predao mali paket. Zagledala sam
mu se u uvećane oči iza debelih naočara. Njegovo naborano lice razvuklo se u
osmeh. Ispružio je zatim ruku prema Lili kao da očekuje od nje da ustane. "Doñi
da mi pomogneš oko pripremanja večere. Sačekaćemo tvog oca i Nima da se
vrate. Biće gladni kada stignu. U meñuvremenu, naša prijateljica Ket može
pročitati ono što sam joj dao."
Zatim je odvukao u kuhinju Lili koja se bunila. Solarin se pomeri bliže meni
dok sam otvarala paket i vadila iz njega smotani svežanj hartija. Kao što je
Solarin već bio pogodio - hartija je bila ista, stara kao i u Mirelinom dnevniku.
Pohitavši da izvadim original iz vreće koja je ostala da leži na podu izmeñu nas,
stadoh da ih uporeñujem. Jasno se videlo odakle su listovi isečeni. Nasmeših se
Solarinu.
Kada sam se zavalila u sofu, zavukao je ruku iza mojih leña i zagrlio me.
Razmotala sam hartije i počela da čitam. Bilo je to poslednje poglavlje iz
Mirelinog dnevnika...
PRIČA CRNE KRALJICE
Kestenje je cvetalo u Parizu kada sam tog proleća 1799. ostavila Šarla Morisa
Taljerana i vratila se u Englesku. Teško mi je bilo da odem, jer sam ponovo bila
trudna. U meni se začinjao novi život, a sa njim je samo još više ojačala želja da
okončam tu Igru, jednom za svagda.
Proći će četiri godine pre no što ću ponovo videti Morisa. Četiri godine
tokom kojih će svet protresti i izmeniti mnogi dogañaji. U Francusku će se
vratiti Napoleon, zbaciti Direktorijum i biti imenovan prvim konzulom - a zatim
doživotnim konzulom. U Rusiji će generali ubiti svog cara Pavla I - kao i
ljubavnika-ljubimca njegove majke, Platona Zubova. Mistični i tajanstveni
Aleksandar - koji je stajao pored mene nad nastojnicom dok je umirala - doći će
u posed crne kraljice iz Monglanske garniture. Svet koji sam znala - Engleska i
Francuska, Austrija, Prusija i Rusija - ponovo će krenuti u rat. A Taljeran, otac
moje dece, konačno će dobiti papski oprost koji sam od njega tražila i moći će
da se oženi Katarinom Noel Vorle Grand - Belom Krljicom.
Imala sam tkaninu, crtež table i znala sam da mi je sedamnaest figura
nadohvat ruke. Ne samo onih devet zakopanih u Vermontu - tačno sam znala
gde se nalaze - već i drugih osam: sedam gospoñe Grand i ona jedna koja je sada
bila kod Aleksandra. S tim znanjem sam pošla u Englesku - u Kembridž - gde
mi je Vilijem Blejk kazao da se nalaze zaplenjeni spisi ser Isaka Njutna. Sam
Blejk, koji je bio gotovo na morbidan način opčinjen takvim stvarima,
obezbedio mi je dozvolu da proučim te radove.
Bosvel je umro maja 1795. - a Filidor, veliki šahista, nadživeo ga je samo za
tri meseca. Stari stražari bili su mrtvi - ekipu bele kraljice desetkovala je smrt.
Morala sam da povučem potez pre no što uspe da okupi novu.
Neposredno pre Šahinov i Šarlotov povratak iz Egipta zajedno sa
Napoleonom - četvrtog oktobra 1799, tačno šest meseci posle mog roñendana, u
Londonu sam rodila devojčicu. Krstila sam je Eliza, po Elizi crvenokosoj, toj
velikoj ženi koja je osnovala Kartaginu - i po kojoj je i Napoleonova sestra
dobila ime. Ali odabrala sam da je zovem Šarlota, ne samo po ocu, Šarlu Morisu
i bratu, Šarlotu - već u znak sećanja na jednu drugu Šarlotu koja je žrtvovala
svoj život za mene.
Tek sada, kada su mi se Šahin i Šarlot pridružili u Londonu, počeo je pravi
posao. Noću smo proučavali stare Njutnove rukopise i pri svetlosti sveće
iščitavali mnogobrojne zabeleške i eksperimente. Ali sve kao da je bilo uzalud.
Posle mnogo meseci došla sam do zaključka da ni ovaj veliki naučnik nije otkrio
tajnu. A onda mi je sinulo - možda uopšte nisam znala u čemu se ta tajna
sastojala.
"Osmica", izgovorih glasno jedne noći, dok smo sedeli u odajama Kembridža
koje su gledale na baštu iza kuhinje, istim onima u kojima je i Njutn radio pre
gotovo jednog veka. "Šta, u stvari, predstavlja Osmica?"
"U Egiptu", poče Šahin, "veruju da je postojalo osam bogova koji su
prethodili svemu ostalom. U Kini veruju u Osam Besmrtnika. U Indiji misle da
je Krišna Crni - osmi sin - postao takoñe Besmrtan. Oruñe čovekovog spasa. A
budisti veruju u Osmostruko svijenu stazu koja vodi u Nirvanu. Postoji mnogo
osmica u svetskim mitologijama..."
"Ali sve označavaju istu stvar", umeša se Šarlot, moj mali sin koji je bio
prestar za svoje godine. "Alhemičari nisu samo tragali za načinom da jedan
metal pretvore u drugi. Želeli su da postignu isto što i Egipćani grañenjem
piramida - Vavilonci žrtvovanjem dece svojim paganskim bogovima. Ti
alhemičari su sav svoj rad započinjali molitvom Hermesu, koji nije samo bio
glasnik što sprovodi mrtve duše u Had, već i bog isceljenja..."
"Šahin te je isuviše dobro uputio u misticizam", primetih. "Mi ovde tragamo
za naučnom formulom."
"Ali, majko, u tome i jeste stvar - zar ne shvataš?" odvrati Šarlot. "Zbog toga
su prizivali boga Hermesa. U prvoj fazi eksperimenta - šesnaest koraka -
stvaraju crvenkastocrni prah, talog. Od njega prave kolač koji se naziva
filozofski kamen. U drugoj fazi, koriste ga kao katalizator u pretvaranju metala.
U trećoj i poslednjoj, mešaju taj prah sa nekom naročitom vodom, rosom
sakupljenom u odreñeno doba godine - kada se sunce nalazi izmeñu Taurota i
Beliera, Bika i Ovna. Sve slike u knjigama pokazuju upravo to - i to se dešava
upravo na tvoj roñendan - kada je voda koja pada sa Meseca veoma teška. Tada
počinje poslednja faza."
"Ne razumem", rekoh zbunjena. "Šta se dobija kada se ta naročita voda
pomeša sa prahom filozofskog kamena?"
"To zovu al-Iksir", odgovori mi tiho Šahin. "Kada se ispije, donosi zdravlje,
dug život, i isceljuje sve rane."
"Majko", oslovi me Šarlot ozbiljno, "to je tajna besmrtnosti. Eliksir života."
Bile su nam potrebne četiri godine da stignemo do toga. Ali, mada nam je
sada bila poznata svrha formule, još nismo znali kako izgleda.
Bio je avgust 1803. kada sam sa Šahinom i svoje dvoje dece stigla u banju
Burbon-Larkambo u središnjoj Francuskoj, varoš po kojoj su burbonski kraljevi
dobili ime. Bila je to varoš u kojoj je Moris Taljeran odlazio istog meseca
svakog leta radi kupanja u termalnim vodama.
Banja je bila okružena drevnim hrastovima, a dugačka šetališta oivičena
rascvetalim božurima. Dok sam prvog jutra stajala na stazi u dugačkoj platnenoj
halji, koja se oblačila za odlazak na kupanje, i čekala meñu leptirovima i cvećem
- ugledala sam Morisa kako dolazi stazom.
Za ove četiri godine koliko ga nisam videla dosta se izmenio. Ja još nisam
napunila trideset godina, a on će uskoro imati pedeset - zgodno lice bilo mu je
prošarano sitnim borama, a uvojci nenapuderisane kose, prošarani sedinama,
blistali su na jutarnjem suncu. Ugledao me je i sledio se nasred staze, ne
odvajajući pogled od mog lica. A one njegove oči bile su još tako prodorne,
iskričavo plave, kakve sam ih upamtila još onog jutra kada sam ga prvi put
videla u Davidovom ateljeu - sa Valentinom.
Prišao mi je kao da je očekivao da će me upravo tu zateći, spustio šaku na
moju kosu i bez reči nastavio da me gleda.
"Nikada ti neću oprostiti", bile su njegove prve reći, "što si me naučila šta je
to ljubav, a zatim me ostavila da se sam borim s njom. Zašto nisi odgovorila ni
na jedno moje pismo? Zašto nestaješ, pa se zatim, samo nakratko, pojavljuješ da
bi mi ponovo slomila srce, koje te je gotovo prebolelo? Ponekad uhvatim sebe
kako razmišljam o tebi - žaleći što sam te uopšte upoznao."
A onda, kao da inati sopstvenim rečima, on me zgrabi, privuče k sebi u
strastan zagrljaj, prelazeći usnama preko mojih usta, grla, grudi. Kao i ranije,
osetih kako me obuzima zaslepljujuća silina njegove ljubavi. Boreći se protiv
želje koju sam i sama osećala, otrgnuh se od njega.
"Došla sam po ono što si mi obećao", izgovorih slabim glasom.
"Učinio sam sve što sam obećao - i više no što sam obećao", odvrati on s
gorčinom u glasu. "Sve sam zbog tebe žrtvovao - život, slobodu, možda i svoju
besmrtnu dušu. U očima Boga, još sam sveštenik. Zbog tebe sam se oženio
ženom koju ne volim, koja mi nikada ne može podariti decu koju toliko želim.
Dok mi ti, koja si mi ih dvoje rodila, ne dozvoljavaš ni da ih vidim."
"Ona su ovde, sa mnom", rekoh mu. Posmatrao me je, ne mogavši da
poveruje. "Ali prvo, gde su figure Bele Kraljice?"
"Figure", ponovi on grubo. "Ne boj se, kod mene su. Izvukao sam ih
prevarom od žene koja me voli više no što si me ti ikada volela i što ćeš me
voleti. Sada držiš moju decu kao taoce da bi ih dobila od mene. Blagi Bože,
zapanjen sam što te još uopšte želim." Zaćutao je na trenutak. Nije mogao da
sakrije ogorčenost koju je osećao, ali ona se mešala sa mračnom strasti. "A to
što ne mogu da živim bez tebe", prošaputa on, "odjednom mi se čini krajnje
nemogućim."
Sav je drhtao od siline osećanja koja su ga prožimala. Prelazio mi je šakama
preko lica, kose, usne su mu počivale na mojima dok smo stajali na stazi kojom
je neko svakog trenutka mogao naići. Kao i uvek dotad, snaga njegove ljubavi
bila je nepodnošljiva. Moje usne uzvraćale su mu poljupce, a šake prelazile
preko tela na mestima gde mu se halja rastvorila.
"Ovog puta", prošaputa on, "nećemo napraviti dete - ali zato ću te naterati da
me voliš, pa makar to bilo poslednje što ću učiniti."
Morisovo lice izražavalo je veću blaženost od lica najsvetijeg sveca kada je -
i to po prvi put - ugledao našu decu. Našli smo se u kupatilu u ponoć; Šahin je
stražario.
Šarlot je imao deset godina i već je ličio na proroka kakvim ga je opisao
Šahin još pre roñenja; gusta, crvena kosa padala mu je na ramena, a očeve
iskričave plave oči kao da su gledale kroz vreme i prostor. Mala Šarlota je imala
četiri godine i veoma podsećala na Valentinu u tom uzrastu. Osvojila je
Taljerana već pri tom prvom susretu dok smo sedeli u kupatilu Burbon-
Larkamboa u mineralnoj vodi koja se pušila.
"Želim da povedem decu sa sobom", izgovori konačno Taljeran, milujući
Šarlotinu svetlu kosu kao da ne može da se odvoji od nje. "Život kakav uporno
nastavljaš da vodiš nije za decu. Niko ne mora da sazna u kakvim smo
rodbinskim vezama. U Valenciji imam imanje. Mogu im podariti vlastite titule i
zemlju. Neka njihovo poreklo ostane tajna. Samo ako pristaneš na to, daću ti
figure."
Znala sam da je u pravu. Kako mogu da im budem dobra majka kada su mi
sile kojima ne vladam odredile život? Morisove oči su mi govorile da ih on
oboje više voli, da se od prvog trenutka jače vazao za njih od mene koja sam im
podarila život. Ali to baš nije bilo izvodljivo."
"Šarlot mora ostati", odvratih. "Roñen je pred boginjom - on je taj koji će
razrešiti zagonetku. Tako je predskazano." Šarlot krenu kroz toplu vodu do
Taljerana i spusti šaku na očevu ruku.
"Postaćeš veliki čovek", reče mu on, "knez velikih moći. Živećeš dugo, ali
sem nas, nećeš više imati dece. Moraš uzeti moju sestru Šarlotu - oženiti je
nekim iz svoje porodice kako bi se njena deca ponovo vezala s nekim naše krvi.
Ali ja se moram vratiti u pustinju. Tamo je moja sudbina..."
Taljeran je zaprepašćeno zurio u dečaka, ali Šarlot još nije završio.
"Moraš preseći sve veze sa Napoleonom, jer odreñen mu je pad. Ako to
učiniš, ostaćeš moćan tokom mnogih promena u svetu. Moraš učiniti još nešto -
zarad Igre. Nagovoriti Aleksandra od Rusije da ti preda crnu kraljicu. Reci mu
da dolaziš od mene. Sa onih sedam koje već imaš to će biti osam."
"Aleksandar?" ponovi Taljeran, gledajući me kroz gustu paru. "Zar i on ima
jednu figuru? Ali zašto bi je dao meni?"
"Zauzvrat ćeš mu izručiti Napoleona", odgovori Šarlot.
Taljeran se odista sreo sa Aleksandrom na konferenciji u Erfurtu. Kakav god
pakt da su sklopili, sve što je Šarlot predvideo - obistinilo se. Napoleon je pao,
vratio se, i pao zauvek. Na kraju je shvatio da ga je Taljeran izdao. "Gospodine",
rekao mu je za vreme doručka jednog jutra, pred celim dvorom, "vi ste obično
govno u svilenim čarapama." Ali Taljeran je tada već obezbedio figuru iz Rusije
- crnu kraljicu. Zajedno s njom dao mi je još nešto veoma vredno: shemu šetnje
konjem koju je izradio Amerikanac Bendžamin Frenklin, a koja je ukazivala na
izgled formule.
Sa Šahinom i Šarlotom otišla sam u Grenobl, ponevši osam figura, tkaninu i
nastojničin crtež table. Tu, na jugu Francuske, ne tako daleko od mesta gde je
Igra prvi put započeta, pronašli smo čuvenog fizičara Žana Baptista Žozefa
Furijea, koga su Šarlot i Šahin sreli u Egiptu. Iako smo imali mnogo figura, ipak
nismo imali celinu. Prošlo je trideset godina pre no što smo dešifrovali formulu.
Ali konačno smo ipak uspeli.
Jedne noći u tami Furijeove laboratorije, nas četvoro smo stajali i posmatrali
kako filosofski kamen nastaje u retorti. Posle trideset godina i mnogih propalih
pokušaja, konačno smo na pravi način prevalili svih šesnaest faza. To se zvalo
venčanjem Crvenog Kralja i Bele Kraljice - bila je to tajna izgubljena pre hiljadu
godina. Kalcinacija, oksidacija, kongelacija, fiksacija, solucija, digestija,
destilacija, evaporacija, sublimacija, separacija, ekstrakcija, ceracija,
fermentacija, putrifikacija, propagacija - i, najzad, projekcija. Posmatrali smo
kako se isparljivi gasovi dižu iz kristala u čaši koja je sijala poput kakvog
sazvežña u Vaseljeni. Gasovi su, podižući se, obrazovali boje: ponoćno plavu,
purpurnu, ružičastu, grimiznu, crvenu, narandžastu, žutu, zlatnu... To su zvali
paunov rep - spektar vidljivih talasnih dužina. A ispod su bili talasi koji su se
samo mogli čuti, ne i videti.
Kada se rep raspao i nestao, ugledali smo debeli talog crvenkasto crnog praha
na dnu čaše. Zatim smo ga sastrugali i obmotali pčelinjim voskom i na kraju
spustili u filozofsku vodu - tešku vodu.
Preostalo je samo još jedno pitanje: Ko će to ispiti?
Formulu smo završili 1830. godine. Iz knjiga smo saznali da ovaj napitak,
ako smo negde pogrešili, može biti smrtonosan, umesto da podari večni život
onome ko ga ispije. Postojao je još jedan problem. Ako je ono što smo imali
predstavljalo pravi eliksir, figure smo smesta morali sakriti. Odlučila sam da se
vratim u pustinju.
Ponovo sam preplovila more, sa zebnjom u srcu da bi mi to moglo biti
poslednji put. I Alžiru sam sa Šahinom i Šarlotom otišla u Kazbah. Tamo je
živeo neko za koga sam mislila da bi mi mogao pomoći u mom naumu. Pronašla
sam ga u haremu - pred njim je stajalo veliko platno i mnogo žena, koje su pod
velovima ležale po divanima oko njega. Okrenuo se prema meni i ošinuo me
plavim očima; tamna kosa bila mu je razbarušena i izgledao je upravo onako kao
što je izgledao David pre toliko godina kada smo mu Valentina i ja pozirale u
njegovom ateljeu. Ali ovaj mladi slikar ličio je mnogo više na nekoga drugog
nego na Davida - bio je slika i prilika Šarla Morisa Taljerana.
"Šalje me tvoj otac", obratih se mladiću, koji je bio svega nekoliko godina
mlañi od Šarlota.
Slikar me nekako čudno pogleda. "Mora da ste medij." Osmehnuo mi se.
"Moj otac, gospodin Delakroa, umro je pre mnogo godina." Vrteo je meñu
prstima četkicu, nestrpljiv da nastavi s poslom."
"Mislim na vašeg pravog oca", rekoh, a lice mu potamne. "Govorim o knezu
Taljeranu."
"Te glasine su potpuno neosnovane", odvrati on kratko.
"Koliko ja znam, nisu", rekoh. "Zovem se Mirela i dolazim iz Francuske da
bih učinila nešto za šta ste mi vi potrebni. Ovo je moj sin Šarlot - vaš polubrat.
A ovo je Šahin, naš vodič. Želim da poñete sa mnom u pustinju gde nameravam
da rodnom tlu vratim nešto veoma vredno i moćno. Želim da vi oslikate mesto
koje će služiti kao putokaz - i upozorenje svima onima koji se približe da ga štite
bogovi."
Zatim sam mu ispričala celu priču.
Prošlo je mnogo nedelja pre no što smo stigli do Tasilija. Konačno smo, u
skrovitoj pećini, pronašli mesto na kome smo sakrili figure. Ežen Delakroa je
prvo sastrugao zid, a Šarlot ga je potom usmeravao dok je sa unutrašnje strane
crtao palicu - a sa spoljašnje Belu Kraljicu u obliku labrysa koju je pridodao već
postojećoj sceni lova.
Kada smo završili, Šahin je izvukao posudicu sa filozofskom vodom i lopticu
praha koji smo uvili u pčelinji vosak kako bi se sporije rastopio, kao što je bilo
propisano. Rastopili smo lopticu; zagledala sam se u posudu koju sam držala u
ruci; Šahin i Taljeranova dva sina su me promatrali.
Setila sam se reči Paracelzusa, tog velikog alhemičara koji je jednom
poverovao da je otkrio formulu: "Bićemo poput bogova", rekao je. Prinela sam
posudu usnama - i ispila.
Kada sam završila sa čitanjem, tresla sam se od glave do pete. Solarin me je
uhvatio za ruku; zglobovi su mu bili beli. Eliksir života - da li je formula to u
sebi krila? Zar je moguće da nešto slično postoji?
Um mi je grozničavo radio. Soalrin nam je oboma sipao brendi iz kristalne
flaše na obližnjem stolu. Razmišljala sam: tačno je da je genetski inženjering
nedavno otkrio strukturu DNA, kamen temeljac života koji, poput Hermesove
palice, oblikuje dvostruku spiralu što podseća na Osmicu. Ali nigde u drevnim
spisima ne pominje se da se za tu tajnu i ranije znalo. I kako je nešto što je u
stanju da pretvori jedan metal u drugi takoñe moglo da izmeni život?
Usredsredih se potom na figure - i mesto na kome su bile zakopane. To me je
još više zbunilo. Zar Mini nije rekla da ih je lično zakopala u Tasiliju, ispod
palice, duboko u kamenom zidu? Kako je mogla tačno znati gde su, ako ih je
Mirela tamo ostavila pre skoro dve stotine godina?
Onda se setih pisma, onoga koje je Solarin doneo iz Alžira i predao mi ga
kod Nima - Mininog pisma. Drhtavom rukom posegnuh u džep i izvadih ga, a
zatim otvorih, dok je Solarin ćutke sedeo pored mene, pijuckajući brendi. Sve
vreme sam osećala njegov pogled na sebi.
Izvukla sam pismo iz koverta i pogledala ga. Pre no što sam uopšte počela da
ga čitam, najednom me je podišla jeza. Rukopis iz pisma i dnevnika bio je isti!
Mada je pismo bilo napisano na modernom engleskom, a dnevnik na drevnom
francuskom, nemoguće je bilo oponašati ta kitnjasta slova koja su se koristila
pre nekoliko stotina godina.
Podigoh pogled prema Solarinu. Zurio je u pismo s užasom i nevericom na
licu. Pogledi su nam se sreli, a zatim smo se ponovo usredsredili na pismo.
Spustila sam ga na krilo i počeli smo zajedno da ga čitamo:
Draga moja Katarina,
Otkrila si tajnu za koju je veoma malo ljudi ikada saznalo. Čak ni Aleksandar
i Ladislaus nikada nisu ni naslutili da im ja uopšte nisam baka, jer dvanaest je
pokolenja od kada sam rodila njihovog pretka Šarlota. Kamelov otac, koji se
oženio mnome samo godinu dana pred smrt, potomak je mog starog prijatelja
Šahina, čije kosti su se pretvorile u prah pre više od sto pedeset godina.
Razume se, možeš reći da sam ja samo luda starica. Možeš verovati šta hoćeš
- ti si sada Crna Kraljica. U tvojim su rukama delovi moćne i opasne tajne. I to
dovoljno delova da možeš rešiti zagonetku, kao što sam je ja rešila, pre toliko
godina. Ali hoćeš li? To je odluka koju sada moraš doneti - i to sama.
Moj ti je savet da uništiš figure - istopi ih kako nikada više ne bi
prouzrokovale takvu bedu i patnju kroz kakve sam ja celog života prolazila. Ono
što za čovečanstvo može biti od velike koristi može takoñe predstavljati užasnu
kletvu, kao što nam to istorija pokazuje. Samo napred, postupi kako želiš. Budi
blagoslovena.
Bogom tvoja,
Mirela
Sedela sam zatvorenih očiju; Solarin me je držao za ruku. Kada sam ih
otvorila, ugledala sam Mordekaja kako stoji, zaštitnički zgrlivši Lili. Iza njih su
stajali Nim i Hari koje nisam čula kada su se vratili. Svi su prišli i seli oko stola
za kojim smo već sedeli Solarin i ja. U sredini su se nalazile figure.
"Šta misliš o ovome?" upita tiho Mordekaj.
Hari se nagnu napred i potapša me po ruci, dok sam se ja i dalje tresla. "Šta
ako je istina?" upita on.
"Onda je to najopasnija stvar koja se može zamisliti", odvratih drhteći. Iako
nisam htela da priznam, verovala sam svakoj reći. "Mislim da je u pravu.
Trebalo bi da uništimo te figure."
"Ali ti si sada Crna Krlajica", reče Lili. "Ne moraš da je poslušaš."
"I Slava i ja smo studirali fiziku", dodade Solarin. "Imamo tri puta više figura
nego što ih je imala Mirela kada je otkrila formulu. Mada nemamo tablu, ipak
mislim da bismo je mogli rešiti. Mogao bih doći do table..."
"Konačno", umeša se Nim s osmehom, držeći se za povreñeno mesto. "Sada
bi mi dobro došlo malo tog napitka da mi zaceli rane."
Pitala sam se kako bih se osećala kada bih znala da mogu živeti dve stotine
godina, pa i više. Da znam da će, bilo šta da mi se desi, da padnem iz aviona, na
primer, moje rane zaceliti, da ću uvek ozdraviti.
Ali da li sam želela da provedem trideset godina svog života pokušavajući da
pronañem formulu? Mada mi možda ne bi bilo potrebno toliko vremena, na
osnovu Mininog iskustva shvatila sam da to brzo prelazi u opsesiju - nešto što je
uništilo ne samo njen život, već i živote svih koje je znala ili dotakla. Da li sam
želela da proživim dug ili srećan život? Mini, kako sama tvrdi, živi već dve
stotine godina u užasu i opasnosti, čak i pošto je pronašla formulu. Ne čudim se
što je želela da napusti Igru.
Sada je trebalo ja da donesem odluku. Posmatrala sam figure na stolu. To bi
bilo lako učiniti. Mini nije odabrala Mordekaja samo zato što je bio šahista - već
zato što je bio i juvelir. Nema sumnje da je ovde imao svu potrebnu opremu da
se figure analiziraju, da se otkrije od čega su napravljene i da se pretvore u nakit
dostojan kakve kraljice. Ali dok sam ih posmatrala, znala sam da nikada ne bih
mogla da donesem takvu odluku. Sijale su unutrašnjim, vlastitim sjajem. Meñu
nama je postojale neka veza - izmeñu Monglanske garniture i mene - koju,
izgleda, nisam mogla da prekinem.
Podigoh pogled prema licima punim iščekivanja, koja su me ćutke gledala.
"Zakopaću figure", izgovorih lagano. "Lili, ti ćeš mi pomoći; dobar smo tim.
Odnećemo ih nekuda - u pustinju ili planinu - a Solarin će se vratiti po tablu.
Ova se Igra mora okončati. Sklonićemo Monglansku garnituru tako da je niko
neće pronaći u narednih hiljadu godina."
"Ali na kraju će ponovo biti pronañena", dodade tiho Solarin.
Okrenuh se prema njemu i nešto snažno prostruja meñu nama. Znao je šta se
mora dogoditi - a ja sam znala da se možda nećemo dugo videti, ako učinimo
kako sam odlučila.
"Možda će za hiljadu godina", rekoh mu, "na ovoj planeti živeti bolji ljudi -
koji će znati kako da iskoriste oruñe kao što je ovo za dobrobit svih, a ne kao
oružje za sticanje moći. Ili će možda naučnici do tada ionako već ponovo otkriti
formulu. Ako obaveštenje koje se krije u ovoj garnituri više ne bude
predstavljalo tajnu, već sveopšte poznatu stvar - ove figure neće vredeti ni
koliko karta za metro."
"Zašto onda ne bismo sada otkrili formulu?" upita Nim. "Da već sada postane
sveopšte poznata stvar?"
Prodro je do same srži stvari. Problem se sastojao u ovome: koliko sam ljudi
poznavala kojima bih poželela da podarim večni život? Nisam mislila samo na
zle kao što su bili Blanša i El-Marad, već obične hulje kao one sa kojima sam
radila - Džok Apem i Žan Filip Petar. Da li sam želela da ljudi poput njih večno
žive? Da li sam ja želela da donesem odluku da li će oni večno živeti ili ne?
Sada sam shvatala šta je Paracelzus mislio kada je kazao: "Bićemo poput
bogova." To su bile odluke koje smrtnici nikada nisu donosili, bilo da verujete
da su njima upravljali bogovi, duhovi totema ili prirodna selekcija. Ako bismo
mi bili ti koji poseduju moć da daju ili uskraćuju nešto slično, to bi značilo da se
igramo vatrom. I bez obzira na to koliku odgovornost osećali pri korišćenju ili
upravljanju, sem ukoliko je ne sačuvamo kao mračnu tajnu zauvek, kao što su to
učinili drevni sveštenici, našli bismo se u istom položaju kao i naučnici koji su
otkrili prvo "nuklearno sredstvo".
"Ne", odgovorih Nimu. Ustadoh i pogledah figure koje su sijale na stolu -
figure zbog kojih sam toliko puta nepromišljeno rizikovala život. Dok sam tako
stajala, pitala sam se da li odista mogu to da učinim, da ih spustim u zemlju i
nikada ne padnem u iskušenje - nikada - da ih ponovo potražim, iskopam. Hari
mi se osmehivao i, kao da mi je čitao misli, ustao je i prišao mi.
"Ako iko to može da učini, onda si to ti", reče on, snažno me zagrlivši. "Mini
te je na prvom mestu zbog toga izabrala. Znaš, draga, mislila je da poseduješ
snagu koja je njoj nedostajala - da se odupreš izazovu moći koja dolazi sa
saznanjem..."
"Blagi Bože, predstavljaš me kao Savonarolu, koji je palio knjige", rekoh mu.
"Sve što želim jeste da ih za izvesno vreme sklonim kako ne bi nanosile zlo."
Mordekaj se vratio u sobu sa punom tacnom delikatesa koji su izvrsno
mirisali. Pustio je Karioku iz kuhinje gde je, sudeći po izgledu hrane na
poslužavniku, "pomagao" u pripremanju jela.
Svi smo stajali, protezali se i kretali po velikoj prostoriji - živahno čavrljajući
jer smo posle nepodnošljivog pritiska odjednom osetili olakšanje. Stajala sam
blizu Solarina i Nima, birajući hranu, kada je Nim ispružio ruku i ponovo me
zagrlio. Ovog puta to kao da Solarinu nije smetalo.
"Saša i ja smo upravo malo popričali", reče mi Nim. "Ti možda nisi
zaljubljena u mog brata, ali on je zaljubljen u tebe. Pazi se ruske strasti - može te
progutati." Zatim se osmehnuo Solarinu pogledom punim neizmerne ljubavi.
"Mene baš nije lako progutati", odvratih. "Pored toga, i ja prema njemu isto
osećam." Solarin me iznenañeno pogleda - ne znam samo zašto. Iako je Nimova
ruka još bila prebačena preko mog ramena, Solarin me zgrabio za ramena i
strastveno poljubio.
"Neću ga odvesti za dugo", reče Nim, mrseći mi kosu. "Poći ću s njim u
Rusiju po tablu. Dovoljno je jednom u životu izgubiti jedinog brata. Ovog puta,
ako idemo - idemo zajedno."
Mordekaj je išao od jednog do drugog, dodajući nam čaše i točeći šampanjac.
Kada je završio, dohvatio je Karioku i podigao čašu da nazdravi.
"Za Monglansku garnituru", reče on, osmehujući se svojim smežuranim
licem. "Neka počiva u miru hiljadu godina!" Svi popismo u to ime, a Hari stade
da viče: "Još, još!"
"Za Ket i Lili!" reče Hari, podigavši čašu. "Prošle su kroz mnoge opasnosti.
Neka žive dugo u sreći i prijateljstvu. Čak i ako ne budu živele večno, bar neka
im svaki dan bude ispunjen radošću." Gledao me je sav ozaren.
Red je došao i na mene. Podigla sam visoko čašu i prešla pogledom preko
njihovih lica - Mordekajevog kao u sovice; Harijevog sa psećim očima; Lilinog
preplanulog i smekšalog; Nimovog, uokvirenog proročkom crvenom kosom i
neobičnim, dvobojnim očima, koje mi se osmehivalo kao da može da mi čita
misli. I Solarinovog, napetog i tako živog, dok je stajao pored šahovske table.
Svi su se okupili oko mene - moji najbliži prijatelji, ljudi koje sam neizmerno
volela. Ali i ljudi koji su bili smrtni, kao i ja, i koji će tokom vremena ostariti.
Naši biološki časovnici će nastaviti da otkucavaju; ništa neće usporiti godine.
Ono što ćemo postići, moraćemo da ostvarimo za manje od sto godina - koliko
je stavljeno na raspolaganje čoveku. Nije uvek bilo tako. Na Zemlji su postojali
divovi u ono vreme, kaže Biblija: ljudi velike moći koji su živeli po sedam do
osam stotina godina. Gde smo pogrešili? Kada smo izgubili to umeće?...
Odmahnuh glavom, podigoh šampanjac i osmehnuh se.
"Za Igru", rekoh. "Igru kraljeva... najopasniju igru: večnu igru. Igru koju smo
upravo dobili - bar u ovoj rundi. I za Mini, koja se čitavog života borila da ove
figure ne padnu u ruke onima koji bi ih pogrešno upotrebili, za vlastite ciljeve -
za nanošenje zla ostalim ljudima i u cilju porobljavanja. Neka nastavi da živi u
miru gde god se nalazila i neka je prati naš blagoslov..."
"Čin, čin", ponovo uzviknu Hari, ali ja još nisam bila završila.
"Pošto se Igra završila i pošto smo odlučili da zakopamo figure", dodadoh,
"budimo jaki i ne podlegnimo iskušenju da ih opet iskopamo!"
Svi od srca zapljeskaše i stadoše da se tapšu po leñima dok su ispijali
šampanjac. Kao da smo sami sebe pokušavali da uverimo u ono što smo
poželeli.
Prinesoh čašu usnama i nagnuh je. Osetih mehuriće kako mi klize niz grlo -
suvi, bockavi, možda pomalo gorki. Kada je i poslednja kap skliznula iz čaše na
moj jezik, zapitah se - samo na trenutak - ono što možda nikada neću saznati.
Kako bi izgledalo, kakvog bi ukus bilo, da ta tečnost što mi klizi niz grlo nije
šampanjac. Već eliksir života.
KRAJ IGRE
Poruka [Strana 2 od 2]
Idi na stranu : 1, 2
Similar topics
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
|
|
|
