Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

1 Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Pon Jan 09, 2012 10:28 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
First topic message reminder :

Prolog
Gde priča zaista počinje? U životu, retko postoje očigledni počeci, oni trenuci kada možemo, osvrnuvši se unazad, da kažemo da je tada sve počelo. Ipak, postoje momenti kada se sudbina ukršta s našim dnevnim životima, pokrećući niz događaja čiji ishod nikako nismo mogli da predvidimo.
Skoro je dva sata ujutru i ja sam potpuno budan. Pre toga, pošto sam se uvukao u krevet, prevrtao sam se i okretao gotovo sat vremena pre nego što sam konačno odustao. Sada sedim za svojim pisaćim stolom, i olovkom u ruci, razmišljajući o svom ukrštanju sa sudbinom. To nije neuobičajeno za mene. U poslednje vreme, čini se da je to sve o čemu razmišljam.
Ako se izuzme ujednačeno kucanje sata koji stoji na polici za knjige, u kući je tiho. Moja žena spava na spratu, i dok zurim u linije na žutom bloku za pisanje ispred mene, shvatam da ne znam odakle da počnem. Ne zato što nisam siguran u svoju priču već zato što nisam siguran zašto se osećam prisiljenim da je uopšte ispričam. Šta bi se moglo postići iskopavanjem prošlosti? Napokon, događaji koje nameravam da opišem desili su se pre trinaest godina, i mislim da bi se moglo reći da su započeli zapravo dve duge godine pre toga. Međutim, dok sedim, znam da moram da pokušam da je ispričam, ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga da sve to napokon ostavim iza sebe.
Moja sećanja vezana za taj period potpomognuta su s nekoliko stvari: dnevnikom koji sam vodio od detinjstva, fasciklom punom požutelih novinskih isečaka, sopstvenom istragom, i naravno, javnom arhivom. Postoji takođe činjeniču da sam u mislima stotinu puta ponovo proživeo događaje te posebne priče. Ali uokvirena jednostavno tim stvarima, ova priča bila bi nepotpuna. I drugi su bili umešani u to, i mada sam bio svedok nekih događaja, nisam prisustvovao svim. Shvatam daje nemoguće rekonstruirati svako osećanje ili svaku misao u životu neke druge osobe, ali bilo kako bilo, pokušaću da to učinim.
Ovo je, pre svega, jedna ljubavna priča, i kao i tolike druge, ljubavna priča Majlsa Rujana i Sare Endruz ima korene u tragediji. Istovremeno, to je i priča o praštanju, i kada je pročitate, nadam se da ćete razumeti izazove s kojima su se suočili Majls Rujan i Sara Endruz. Nadam se da ćete razumeti odluke koje su doneli, i dobre i loše, kao što se nadam da ćete na kraju raz.umeti i moje.
Ali da budem jasan: ovo nije jednostavno priča Sare Endruz i Majlsa Rujana. Ako postoji početak ove priče, on kreće od Misi Rajan, srednjoškolske dragane jednog zamenika šerifa u jednom južnjačkom gradiću.
Misi Rajan odrasla je u Nju Bernu, kao i njen muž Majls. Bila je i šarmantna i srdačna, i Majls ju je voleo čitavog svog odraslog života. Imala je tamnosmedu kosu i još tamnije oči, i rekli su mi daje govorila s naglaskom koji je terao muškarce iz drugih delova zemlje da osete slabost u kolenima. Lako ju je bilo nasrnejati, slušala je sa zanimanjem, i često bi dodirnula ruku svog sugovornika, kao da ga poziva da bude deo njenog sveta, kao i većini južnjačkih žena, volja joj je bila jača nego što je bilo primetno u početku. Ona je bila ta koja je vodila domaćinstvo a ne Majls. Mujlsovi prijatelji bili su muževi Misinih prijateljica, i njihov život bio je koncentrisan oko sopstvene porodice.
U srednjoj školi, Misi je bila navijačica. Kao učenica drugog razreda bila je popularna i ljupka, i samo je čula za Majlsa Rujana. On je bio godinu dana stariji od nje i nisu pohađali zajedno nikakve časove. To nije bilo važno. Upoznali su ih prijatelji. Počeli su da se sastaju tokom pauze za ručak i razgovaraju posle fudbalskih utakmica i na kraju su se dogovorili da se nađu na jednoj zabavi tokom vikenda okupljanja bivših učenika škole. Uskoro su postali
nerazdvojni, a kada ju je nekoliko meseci kasnije pozvao na školsku igranku, bili su zaljubljeni.
Ima onih, znam, koji se rugaju ideji da prava ljubav može da postoji u tako mladom uzrastu. Za Majlsa i Misi, međutim, postojala je, i na neki način bila je snažnija od ljubavi koju su iskusili stariji, pošto nije bila ublažena stvarnostima života. Zabavljali su se dok Majls nije maturirao, a kada je otišao da pohađa koledž na Državnom univerzitetu Severne Karoline, ostali su verni jedno drugome dok je Misi napredovala ka svojoj maturi. Sledeće godine pridružila mu se na Državnom univerzitetu Severne Karoline, i kada ju je tri godine kasnije zaprosio za večerom, zaplakala^je i rekla da. Sledećih sat vremena provela je telefonirajući svojoj porodici i govoreći im dobre vesti, dok je Majls sam završavao obrok. Majls je ostao u Roliju dok Misi nije stekla diplomu, a njihovo venčanje u Nju Bernu napunilo je crkvu.
Misi je dobila posao službenika za zajmove u „ Vačovija banci", a Majls je otpočeo obuku kako bi postao zamenik šerifa. Bila je u drugom me šeću trudnoće kada je Majls počeo da radi za okrug Krejven, patrolirajući ulicama koje su oduvek bile njihov dom. Kao i mnogi mladi parovi, kupili su svoj prvi dom, i kada se u januaru 1981. rodio njihov sin Džona, Misi je jednim pogledom u umotano novorođenče znala je da je materinstvo najbolja stvar koja joj se ikada dogodila. Mada Džona nije spavao noću dok nije napunio šest meseci i mada je bilo trenutaka kada je želela da zavrišti na njega na isti način kako je on njoj vrištao, Misi ga je volela više nego što je ikada zamišljala mogućim.
Bila je divna majka. Napustila je svoj posao da bi ostala kod kuće s Džonom, čitala mu priče, igrala se s njim i vodila ga da se igra s decom. Mogla je da provede sate jednostavno ga posmatrajući. Kada je napunio pet godina, Misije shvatila da želi još jednu bebu, i ona i Majls ponovo su počeli da pokušavaju. Sedam godina, koliko su proveli u braku bile su najsrećnije godine njihovih života.
Ali u avgustu 1986, kada je imala dvadeset devet godina, Misi Rujan je poginula.
Njena smrt pomračila je svetlost u Džoninim očima. To je prokrčilo put svemu što će se desiti potom.
Dakle, kao što rekoh, ovo je Misina priča, kao što je Majlsova i Sarina priča. A to je i moja priča.
I ja sam, takođe, odigrao ulogu u svemu što se dogodilo.


26 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:22 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
25.
Počeo sam da ih pratim redovno i obazrivo kako niko ne bi pogodio o čemu je reč.
Čekao bih Dž.onu posle škole, posećivao Misin grob, odlazio uveče do njihove kuće. Moje su laži bile ubedljive, niko nije posumnjao ni u šta.
Znao sam da to nije u redu, ali činilo mi se da više nisam bio u stanju da vladam svojim postupcima. Kao što i biva kada su porivi u pitanju, nisam mogao da se obuzdam. Dok sam sve to radio nisam prestajao da analiziram stanje svog uma. Da H sam bio mazohista koji je želeo da ublaži agoniju koju je sam izazvao? Ili sam bio sadista, neko ko je u potaji uživao u njihovim mukama i želeo da bude neposredan promatrali i jedno i drugo? To nisam znao. Znao nam jedino da mi se činilo kako drugog izbora nemam.
Nisam mogao a da ne mislim na prizor koji mi se te večeri ukaz.ao, kada je Majls prošao pored svog sina ne progovorivši ni reč, kao da nije svestan njegovog prisustva. Nije trebalo da bude tako, posle svega što se dogodilo. Znao sam, naravno, da je Misi bila otrgnuta iz njihovih Života... ali, nije li tačno da ljude nesreća zbližava? Zar se u takvim prilikama ne okreću jedni drugima za podršku? Naročito u okviru porodice?
U to sam hteo da verujem. Tako sam i prebrodio prvih šest nedelja. To je postala moja mantra. Preživeće oni. Preboleće. Okrenuće se jedan drugom i još više će se zbližiti. Bio je to refren namučene lude, ali je u mojoj glavi postao stvaran.
Međutim, te noći im nije išlo dobro.
Nisam naivan, a nisam bio ni tada, u toj meri da verujem da jedan pogled na porodicu može da otkrije istinu Rekao sam sebi da me je taj prizor obmanuo, da ništa ne znači čak i ciko sam možda dobro video. Ništa se ne može zaključiti na osnovu pojedinih nepovezanih trenutaka. Skoro da sam poverovao u to dok sam stigao do svojih kola.
Ali, morao sam. da budem siguran.
Postoji put kojim se kreće ka uništenju. Poput osobe koja u petak veče popije jedno piće, dva narednog petka i tako postepeno, ali potpuno, vremenom gubi kontrolu, shvatio sam da. idem tim pravcem. Dva dana posle prve večernje posete bilo mi je potrebno da saznam sve o Dž.oni. I danas se sećam toka misli kojima sam se samom sebi pravdao. Bilo je to ovako: danas ću posmatrati Džonu i, ako se bude osmehivao, z.naću da g resim. Tako sam otišao do njegove škole. Sedeo sa:n na parkingu; bio sam stranac koji sedi za volanom na mestu na kojem nema prava da bude i zuri kroz prednje staklo svog automobila. Tog prvog puta jedva da sam ga video, tako da sam došao ponovo narednog dana.
Otišao sam i nekoliko dana kasnije.
I još nekoliko dana kasnije.
Već sam prepoznavao njegovu učiteljicu, drugu decu iz razreda, i ubrzo sam bio u stanju da ga spazim čim izađe iz školske zgrade. Posmatrao sam ga. Ponekad se smešio, ponekad nije, i onda bih se celog poslepodneva pitao staje to moglo da znači. U svakom slučaju, nisam bio zadovoljan.
I došla bi noć. Poput svraba koji se nije mogao smiriti, obuzimala me je neodoljiva potreba za posmatranjem koja je sa svakim satom koji bi prolazio postajala sve jača. Legao bih širom otvorenih očiju, onda ustajao iz kreveta. Koračao bih po sobi. Seo bih pa ponovo legao. Onda bih odlučivao da pođem, iako sam znao da je to pogrešno. Pričao bih sa sobo/n, izgovarao šapatom razloge zbog kojih nije trebalo da obraćam pažnju na poriv koji me je obuzimao čak i dok sam posezao za ključevima automobila. Vozio sam kao omađijan, nagovarao sebe da okrenem auto i vratim se kući, čak i u trenutku kada sam se uparkiravao. Provlačio bih se između žbunova koji su okruživali njihovu kuću, korak po korak, ne shvatajući koja me to sila tamo odvodi.
Posrnatrao sam ih kroz. prozor.
Tokom ćele godine posmatrao sam kako se njihovi životi odvijaju, delić po delić dopunjavao podatke koji su mi nedostajali. Znao sam da je Majls ponekad radio i noću i pitao sam se ko se onda stara o Ozoni. Pratio sam Majlsov raspored dežurstava, znao sam kada je trebalo da bude odsutan. Jednog dana sam vozio iza školskog autobusa u kojem se nalazio Dž.ona. Saznao sam da posle škole ide kod komšinice. Na pošta,.skom sandučetu pročitao sam njeno ime.
Neki drugi put posmatrao sam ih kako večeravaju. Saznao sam šta Džona voli da jede i koje emisije voli da gleda posle večere. Saznao sam da voli da igra fudbal, ali ne i da čita. Posmatrao sam ga kako raste.
Video sam i dobre i loše stvari, uvek u potrazi za osmehom. Za nečim, bilo čim, što bi moglo da me izvede iz ludila u koje sam zapao.
Posmatrao sam i Majlsa.
Posmatrao sam ga dok sprema kuću, odlaže stvari u.fioke, kuva. Gledao sam kako ispija pivo i puši cigarete na verandi misleći da ga niko ne vidi. Najviše sam ga posmatrao dok sedi u kuhinji.
Tu je, provlačeći ruku kroz kosu, sedeo i usredsređen zurio u neku fasciklu. U početku sam mislio da donosi materijal kako bi radio, od kuće, ali sam postepeno došao do zaključka da nije tako. Nije proučavao različite slučajeve, već jedan jedini, jer fascikla je uvek bila ista. Tada sam iznenada shvatio štuje u pitanju. Znao sam da traži mene, osobu koja ga posrnatra kroz prozor.
I posle toga sam opravdavao to što radim. Počeo sam da dolazim da ga posmatram, da proučavam crte njegovog lica dok zuri u fasciklu, ne bih li ugledao određeni izraz lica osobe koja je pronašla ono što traži, iza čega bi usledio telefonski poziv a posle toga poseta mojoj kući. Tako bih znao da dolazi kraj.
Kada bih se konačno odvojio od prozora i krenuo ka kolima, osećao bih se slabo, potpuno istrošeno. Kleo bih se daje to poslednji put, da to više nikada neću raditi. Da ću ih pustiti da mirno žive svojim životom. Nagon za posmatranjem bio bi zadovoljen i zamenjen osećajem krivice. Prezirao bih sebe zbog toga što radim. Molio bih se za oproštaj. Ponekad mi je dolazilo da se ubijem.
Pre one kobne noći.sanjao sam o tome kako ću svetu dokazati ko sam, a onda sam počeo da mrzim ono što sam postao.
Ali, nm koliko da sam želeo da prekinem, ma koliko da sam želeo da umrem, poriv mi se ponovo vraćao. Borio bih se svim silama protiv njega, a onda bih pokleknuo govoreći sebi da je to poslednji put. Poslednji.
A onda bih se, poput vampira, iskrao u noć.

27 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:24 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
26.
Te noći, dok je Majls proučavao dosje u kuhinji, Ozona je imao noćnu moru, prvu posle nekoliko nedelja.
Majls ga nije odmah čuo. Sedeo je nad dosjeom do dva sata ujutro što ga je, uključujući i to što je ćelu prethodnu noć proveo radeći, kao i sva događanja koja su mu uzburkala dan, u potpunosti iscrpelo. Celo mu se telo uzbunilo kada je čuo detetove krike. Kao da je bio primoran da se kreće kroz sobu ispunjenu vlažnim pamukom, svest o onome što se dešavalo sporo mu se vraćala; to što se uputio ka Džoninoj sobi bilo je više poput Pavlovljevog refleksa nego svesna želja da uteši sina.
Skoro da je svitalo. Odnco je Džonu na verandu. Kad se dete konačno smirilo, sunce se već pojavilo na nebu. Pošto je bila subota i nije se išlo u školu, Majls je odneo Džonu nazad u
njegovu sobu i stavio sebi za kafu. U glavi mu je bubnjalo, pa je uzeo dva aspirina i popio ih uz sok od pomorandže.
Osećao se kao da se prethodne noći napio.
Dok je čekao da voda provri, dohvatio je fasciklu da ponovo iščita beleške koje je napravio prethodne noći. Hteo je da ih pogleda još jednom pre nego što krene na posao. Džona ga je iznenadio svojim dolaskom u kuhinju. Ušao je trljajući otečene oči i seo za sto.
– Zašto si ustao? – upitao je Majls. – Još je rano.
– Ne spava mi se – odgovorio je Džona.
– Izgledaš pospano.
– Imao sam ružan san.
Majls je bio zatečen detetovim recima. Još se nijednom nije dogodilo da se Džona ujutro seti svoje noćne more.
– Stvarno?
Džona je klimnuo glavom. – Sanjao sam da ti se nešto desilo. Kao mami.
Majls mu je prišao. – Bio je to samo san. Ništa se nije dogodilo.
Džona je nadlanicom obrisao nos. U pižamici s nacrtanim trkaćim kolima izgledao je kao sasvim malo dete.
– Tata?
– Da?
– Jesi li ljut na mene?
– Ne, uopšte ne. Zbog čega misliš da sam ljut na tebe?
– Juče nisi uopšte razgovarao sa mnom.
– Izvini. Nisam bio ljut na tebe, samo sam pokušavao da nešto otkrijem.
– U vezi s mamom?
Majls je ponovo bio zatečen. – Zašto misliš da je bilo u vezi s mamom?
– Zato što si ponovo gledao one papire. – Pokazao je na fasciklu koja se nalazila na stolu. – To je o mami, je l' da?
Majls je klimnuo glavom ali ne odmah. – Na neki način.
– Ne volim te papire.
– Zašto?
– Zato što te rastužuju.
– Ne rastužuju me.
– Oh da, rastužuju te – rekao je i dodao: – rastužuju i mene.
– Zato što ti mama nedostaje?
– Ne – rekao je odmahujući glavom – zato što zbog njih zaboraviš na mene.
Majlsu se grlo steglo. – To nije tačno.
– A zašto onda juče nisi hteo da pričaš sa mnom? Zvučao je kao da će se svakog časa rasplakati. Majls ga je privukao sebi. – Izvini, Džona. Neće se ponoviti. Džona ga je pogledao. – Obećavaš?
Majls je rukom napravio znak X na svojim grudima i nasmešio se. – Kunem se.
– Ko slaže, umreće.
Džonine širom otvorene oči bile su uprte u njega. Nije ni slutio da je upravo takvu odluku doneo njegov otac.
Pošto je doručkovao sa Džonom, Majls je telefonirao Sari da se i njoj izvini. Prekinula ga je pre nego što je uspeo da završi rečenicu.
– Majlse, ne moraš da se izvinjavaš. Posle svega što se desilo bilo ti je potrebno da budeš sam, sasvim razumljivo. Kako se jutros osećaš?
– Ne znam. Isto, valjda.
– Ideš li na posao?
– Moram. Čarli je zvao. Traži da se vidimo što pre.
– Hoćeš li me pozvati kasnije?
– Ako mi^se ukaže prilika. Danas ću verovatno biti prilično zauzet.
– Zbog istrage, misliš?
Majls nije odgovorio. Sara se igrala jednim pramičkom kose. – Pa, ako budeš želeo da razgovaraš sa mnom a ne nadeš me u stanu, biću kod mame.
– U redu.
Spustila je slušalicu. Imala je osećaj da će se nešto grozno dogoditi.
Bilo je tek devet ujutro a Čarli je radio uz četvrtu solju kafe. Poručio je Medž da nastavi da mu donosi sveže skuvanu kara. Spavao je svega nekoliko sati i u kancelariju je došao pre nego što je sunce izašlo.
I od tada nije stao. Sastao se s Harvijem, otišao da razgovara s Otisom koji se i dalje nalazio u pritvoru, proveo neko vremc s Turmanom Džonsom. Angažovao je još nekoliko ljudi da pronađu Simsa. Do tog trenutka, bez uspeha.
Ipak je doneo neke odluke.
Majls je sitgao dvadesetak minuta kasnije. Zatekao je Čarlija kako ga čeka ispred svoje kancelarije.
– Kako si? – upitao je i pomislio da Majls ne izgleda ništa bolje nego on sam.
– Naporna noć.
– I naporan dan. Jesi li za kafu? – Već sam dosta popio kod kuće.
Pokazao je glavom preko ramena. – Hajde, uđi. Treba da razgovaramo.
Majls je ušao u kancelariju a Čarli je za njim zatvorio vrata. Majls je seo na stolicu. Čarli se oslonio na sto.
– Slušaj, pre nego što počnemo razgovor – kazao je Majls – hoću da znaš da sam na ovome radio od jučc i imam nekih ideja...
Čarli je odmahnuo glavom ne dopuštajući mu da završi misao. – Slušaj, Majlse, nisam zbog toga želeo da se vidimo. Sada je potrebno da malo slušaš. Važi?
Nešto u njegovom izrazu lica govorilo je Majlsu da mu se neće dopasti to što će čuti. Ukočio se.
Čarli je pogledao u pod, pa ponovo u Majlsa.
– Reći ću ti bez okolišenja. Nas se dvojica poznajemo već suviše dugo. – Zastao je.
– Šta je u pitanju?
– Danas ću pustiti Otisa Timsona.
Majls je zaustio da nešto kaže, pa odustao. Čarli je podigao ruke.
– Saslušaj me pre nego što pomisliš da prenagljujem. Nemam izbora. Informacije koje do sada imamo nisu dovoljne. Juče sam, pošto si otišao kući, išao da posetim Erla Getlina.
Prepričao mu je njihov razgovor.
– Onda imaš dokaz koji ti je potreban – uzvratio je Majls kao iz topa.
– Čekaj. Dozvoli da ti kažem da ima ozbiljnih problema u vezi s njegovim eventualnim svedocenjem. Iz onoga što sam čuo, Turman Džons će ga živog proždrati a nema porotnika koji će poverovati u jednu njegovu reč.
– To ostavi porotnicima – pobunio se Majls. – Ne možeš ga tek tako pustiti da ode.
– Ruke su mi vezane. Veruj mi, probdeo sam noć proučavajući ponovo ovaj slučaj. Kako sada stvari stoje, nemamo na osnovu čega da ga zadržimo u pritvoru. Naročito kada se uzme u obzir da je Sims Edison ispario.
– O čemu pričaš?
– Juče sam zadužio ljude da ga pronađu. Nije ga bilo ni juče, ni noćas, niti ga ima jutros. Iščezao je pošto je izašao odavde. Niko ga nije video. Harvi ne želi da se bilo šta od ovoga nastavi pre nego što on sam razgovara sa Simsom.
– Za ime božje, Otis je priznao.
– Nemam izbora.
– Ubio mi je ženu – izgovorio je Majls kroz stisnute zube.
Čarliju je bilo mrsko što mora da vodi takav razgovor sa Majlsom.
– Ne odlučujem sam. U ovom momentu, bez Simsa, ništa nam ne vredi i ti to znaš. Harvi Velman je rekao da nema ni govora o tome da se sada, kako stoje stvari, podigne optužnica.
– Harvi te na ovo tera?
– Jutros sam se video s njim, a razgovarali smo i juče. Veruj mi, bio je više nego fer. Nema tu ničeg ličnog, on samo radi svoj posao.
– To je sranje.
– Stavi sebe na njegovo mesto, Majlse.
– Ne želim da se stavljam na njegovo mesto. Hoću da Otis bude optužen za ubistvo.
– Znam da si uznemiren...
– Nisam uznemiren, Čarli, već van sebe od besa.
– Znam, ali ovo nije kraj priče. Moraš da shvatiš da čak i ako sada pustimo Otisa to ne znači da protiv njega nećemo podići optužnicu kasnije. To samo znači da nemamo dovoljno dokaza da ga zadržimo. Hoću da znaš da i saobraćajna policija ponovo otvara istragu. Ovo nije završena stvar.
Majls je pobesneo. – Ali, Otis sada može slobodno kući.
– Bez Simsa? Bez drugih dokaza? Šanse nema da ga zadržimo. Uostalom, bio bi ionako pušten uz kauciju. Izaći će odavde čak i da ga optužimo za izazivanje saobraćajne nesreće i beg s lica mesta. To ti je jasno.
– Onda ga optuži za ubistvo.
Majls je ponekad mrzeo pravni sistem. Oči su mu sevale po celoj prostoriji da bi se konačno zaustavile na Čarliju.
– Da li si razgovarao s Otisom? – upitao je.
– Pokušao sam jutros. Njegov advokat je bio prisutan i savetovao mu je da ne odgovori na većinu mojih pitanja. Nisam izvukao nikakav upotrebljiv podatak.
– A da ja s njim razgovaram?
Čarli je odmahnuo glavom. – Ni slučajno, Majlse.
– Zašto?
– To ne smem da dozvolim.
– Zato što je reč o Misi?
– Ne, već zbog tvog jučerašnjeg gafa.
_ O čemu pričaš?
– Znaš ti vrlo dobro o čemu pričam. Čarli je zurio u Majlsa očekujući njegovu reakciju. Činilo se da nikakve reakcije nema i Čarli je ustao.
– Biću iskren, važi? Otis nije hteo da odgovori ni na jedno pitanje u vezi s Misi, ali je dobrovoljno ponudio informaciju o tvom jučerašnjem ponašanju. Pitam te sada – zastao je – šta se desilo u autu?
Majls se promeškoljio na stolici. – Ugledao sam rakuna na putu pa sam bio prinuđen da naglo zakočim.
– Misliš li da sam toliko glup da u to poverujem? Majls je slegnuo ramenima. – Tako se desilo.
– A ako mi Otis kaže da si to uradio jednostavno da bi ga povredio?
– Onda on laže.
Čarli se pognuo prema njemu. – Laže li takođe kada mi kaže da si mu uperio revolver u glavu iako je klečao a ruke su mu bile podignute uvis?
Majlsu je bilo neprijatno. – Morao sam da držim situaciju pod kontrolom – odgovorio je oprezno.
– I misliš da je baš tako trebalo?
– Slušaj, Čarli, niko nije povreden.
– Znači, smatraš da je taj postupak bio u potpunosti opravdan?
– Da.
– E pa, Otisov advokat ne misli tako. A ni Klajd. Prete da će povesti građansku parnicu protiv tebe.
– Parnicu?
– Naravno. Prekomerna upotreba sile, policijska brutalnost, sve to. Turman ima i neke prijatelje koji razmišljaju o tome da ga podrže.
– Ali, ništa se nije dogodilo!
– Nije važno, Majlse. Imaju pravo da povedu parnicu kakvu žele. A trebalo bi da znaš da su i od Harvija tražili da protiv tebe podigne krivičnu optužnicu.
– Krivičnu optužnicu?
– Tako rekoše.
– Pusti da pogađam. Harvi će tako i uraditi, zar ne? Čarli je odmahnuo glavom. – Znam da se ti i Harvi ne slažete. S njim radim već godinama i mislim da je uglavnom korektan. Sinoć je bio prilično besan zbog svega toga, ali kada smo se jutros sreli, rekao mi je da ne namerava da to uradi.
– Onda nema problema – prekinuo ga je Majls.
– Nisi mi dozvolio da završim – uzvratio je Čarli i pogledao ga pravo u oči. – Čak i ukoliko se ne upusti u tako nešto, problem nije rešen. Harvi zna do koje mere si se zaglibio u eelu ovu stvar; iako ne smatra da si imao pravo da pustiš Simsa i na svoju ruku hapsiš Otisa, svestan je toga da si samo čovek. Razume kako se osećaš, ali to ne menja činjenicu da si, najblaže rečeno, nepropisno postupio. I zbog toga mi je rekao da misli da bi najbolje bilo da te suspendujemo, bez smanjenja plate, razume se, sve dok se ovo ne raščisti.
Na Majlsovom licu čitala se neverica. – Da me suspendujete?
– Za tvoje dobro. Harvi misli da će, kada se strasti primire, uspeti da ubedi Klajda i advokata da odustanu od optužnice. Međutim, ako se budemo ponašali kao da nisi uradio ništa pogrešno, nije siguran da će uspeti da odgovori Klajda.
– Samo sam uhapsio čoveka koji mi je ubio ženu.
– Uradio si mnogo više od toga i to vrlo dobro znaš.
– Znači, uradi ćeš kao što ti je rekao?
Čarli je neko vreme ćutao a onda klimnuo glavom. – Mislim da mi je Harvi dao dobar savct. Kao što rekoh, mislim da je to za tvoje dobro.
– Hajde da razjasnimo. Otis će biti pušten iako mi je ubio ženu. A ja dobijam šutkartu zato što sam ga priveo.
– Ako tako želiš da shvatiš...
– Upravo je tako!
Čarli je odmahnuo glavom, glas mu je bio miran. – Nije tako. I ti ćeš ubrzo to uvidcti, čim se malo ohladiš. Za sada si, zvanično, pod suspenzijom.
– Hajde, Čarli. Ne radi to.
– Tako je najbolje. Šta god da radiš, nemoj pogoršavati situaciju. Ukoliko saznam da pritiskaš Otisa ili se muvaš tamo gde ne bi trebalo, biću prinuđen da preduzmem dalje mere i neću imati prilike da budem popustljiv.
– Pa to je smešno!
– To je tako, prijatelju moj. Žao mi je. – Čarli se uputio ka stolici koja se nalazila sa suprotne strane. – Ali, kao što ti rekoh, stvar još nije gotova. Čim pronađemo Simsa i čujemo šta ima da kaže, pozabavićemo se njegovom pričom. Možda je još neko čuo nešto, možda ćemo pronaći još nekoga ko bi mogao da potvrdi priču...
Majls je bacio svoju policijsku značku na sto pre nego što je Čarli uspeo da završi započetu rečnicu. Opasač i revolver ostali su okačeni na stolici.
Izašao je i zalupio vratima.
Otis Timson pušten je dvadeset minuta kasnije.
Pošto je izleteo iz Čarlijeve kancelarije, Majls je seo u svoj auto. U glavi mu se vrtelo od tolikih stvari koje su se desile u protekla dvadeset četiri sata. Okrenuo je ključ i pokrenuo motor; isparkirao se naglo dodajući brzinu i prelazeći na suprotnu stranu pre nego što je ispravio automobil.
Otis je slobodan a on suspendovan.
Nije imalo smisla, nikakvog. Ceo svet je poludeo.
Na tren je pomislio da ode kući, ali se predomislio jer bi Džona, koji se nalazio kod gospođe Noulson, dotrčao čim bi video očev automobil, a Majls nije bio spreman da se odmah suoči s njim. Ne posle onoga što mu je dete reklo tog jutra. Morao je prvo da se smiri i smisli šta će mu reći.
Bilo mu je potrebno da priča s nekim, s nekim ko će biti u stanju da mu pomogne da u svemu tome nađe neki smisao.
Saobraćaja skoro da i nije bilo. Napravio je polukružno skretanje i krenuo da nade Saru.

28 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:25 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
27.
Sara je sedela u dnevnoj sobi sa Morin kada je videla da Majls uparkirava auto ispred kuće. Majci nije pomenula ništa o najnovijim događajima. Morin je skočila s kauča i otvorila vrata široko raširenih ruku.
– Kakvo divno iznenađenje! – uskliknula je. – Nisam očekivala da ćete navratiti.
Majls je promumlao nešto u znak pozdrava dok ga je ona grlila. Kafu je odbio. Sara je brzo predložila šetnju i posegnula za jaknom. Nekoliko minuta kasnije već su se našli napolju. Morin je ćelu situaciju pogrešno protumačila kao „mlad zaljubljen par koji želi da bude sam" i skoro da se z.acrvenela dok je posmatrala kako se udaljava.
Otišli su do šumarka kojim su se šetali s Džonom posle prazničnog ručka. Majls nije progovarao dok su hodali. Samo je stiskao šake u pesnice do te mere da su mu se zglobovi beleli.
Seli su na oboreno deblo obraslo mahovinom i bršljanom. Majls nije prestajao da otvara i zatvara šake. Sara ga je uhvatila za ruku. Prsti su im se isprepletati. To kao da ga je primirilo.
– Loš dan?
– Moglo bi se reći.
– Otis?
Majls je oštro uzdahnuo. – Otis. Čarli. Harvi. Sims. Svi.
– Šta se desilo?
– Čarli je pustio Otisa. Kaže da nema na osnovu čega da ga drži u pritvoru.
– Zašto? Mislila sam da ima svedoka.
– I ja. Ali izgleda da dokazi ne vrede ništa u ovom slučaju. – Čeprkao je po kori drveta na kome su sedeli i treščice odsutno bacao u stranu. – Čarli me je suspendovao.
Upiljila se u njega kao da nije sigurna da je dobro čula. – Šta je uradio?
– Jutros. Zbog toga me je pozvao da dođem.
– Šališ se.
Odmahnuo je glavom. – Ne.
– Ne razumem... – Ućutala je.
Ali. duboko u sebi ipak je razumela.
Bacio je još jedan komadić grančice. – Rekao mi je da je moje ponašanje prilikom hapšenja bilo neodgovarajuće i da sam pod suspenzijom dok oni ne vide šta će i kako će. Ali,
to nije sve. – Zastao je. Gledao je pred sebe. – Rekao je i da Otisov advokat i Klajd žele da pokrenu parnicu protiv mene. A kao šlag na sve to, i Harvi razmatra takvu mogućnost.
Nije znala šta da kaže. Nije uspevala da nade prikladne reci. Maj]s je duboko uzdahnuo i pustio njenu ruku, kao da mu treba prostora.
– Možeš li da poveruješ da se to desilo? Privedcm tipa koji mi je ubio ženu i dobijem suspenziju. Njega puste iz pritvora a protiv mene se podiže optužnica. – Konačno se licem okrenuo prema njoj. – Čini li ti se da to ima ikakvog smisla?
– Ne, stvarno ne – iskreno je odgovorila. Odmahnuo je glavom i ponovo okrenuo glavu.
– A Čarli, stari dobri Čarli, slaže se sa svim tim. Kad samo pomislim da sam ga smatrao prijateljem.
– On i jeste tvoj prijatelj, Majlse. To znaš.
– Ne, više nije.
– I, kažeš, pokrenuće parnicu?
Slegnuo je ramenima. – Verovatno. Čarli kaže da postoji mogućnost da nagovori Otisa i njegovog advokata da odustanu. To je bio drugi razlog za suspenziju.
Bila je zbunjena.
– Hajde, ispričaj mi sve iz početka. Važi? Šta ti je Čarli u stvari rekao?
Majls joj je prepričao razgovor. Kada je završio, Sara ga je ponovo uhvatila za ruku.
– Ne čini mi se da je Čarli protiv tebe. Meni zvuči kao da misli da radi ono što je najbolje za tebe.
– Da je hteo da pomogne zadržao bi Otisa u pritvoru.
– Ali, bez Simsa, šta može da uradi?
– Svejedno, trebalo je da ga optuži za ubistvo. Eri Getlin je potvrdio priču, a to je sve što je potrebno i nijedan sudija u ovoj oblasti ne bi pustio Otisa ni uz kaueiju. Mislim da on zna da će se Sims u nekom trenutku pojaviti. Ne može se reći da je Sims svetski putnik, tu je negde, u blizini. Verovatno bih mogao da ga pronađem u roku od nekoliko sati. A kad ga pronađem, nateraću ga da mi potpiše to što je rekao. Veruj mi, tako ću i uraditi pošto s njim popričam.
– Ali, zar nisi suspendovan?
– Ne stavljaj se na Čarlijevu stranu. Nisam raspoložen za to.
– Ne stavljam se na njegovu stranu, Majlse. Samo ne želim da se uvališ u nevolju veću od ove u kojoj se trenutno nalaziš. A Čarli je rekao da će istraga biti ponovo pokrenuta.
Pogledao ju je. – I ti misliš da treba da odustanem od svega?
– Nisam to rekla...
Majls ju je prekinuo u pola reci. – A šta onda hoćeš da kažeš? Jer, čini mi se da bi želela da odustanem i da se nadam najboljem. – Nastavio je ne čekajući odgovor. – E pa, ja tako ne mogu, Saro. Proklet da sam ako dozvolim da se Otis izvuče i ne plati za zločin koji je počinio.
Dok je govorio setila se prethodne večeri. Pitala se kada li je uopšte shvatio da je otišla.
– Ali, šta će biti ako se Sims uopšte ne pojavi? – napokon je upitala. – Ili ako proccne da nema dovoljno dokaza da sve ode na sud? Šta ćeš u tom slučaju?
Oči su mu se suzile. – Zašto mi to radiš?
Sara je prebledela. – Ništa ti ne radim...,.;, – On, da. Sve preispituješ.
– Samo ne želim da uradiš nešto zbog čega bi kasnije mogao da zažališ.
– Šta to treba da znači?
Stisnula mu je ruku. – Mislim na to da se stvari neki put ne odvijaju onako kako bismo želeli.
Dugo je zurio u nju. Izraz lica bio mu je tvrd, šaka bez života. Pogled mu je bio hladan. – Misliš da on to nije uradio, je l' tako?
– Ne pričam o Otisu, već o tebi.
– A ja pričam o Otisu. – Pustio joj je ruku i ustao. – Dva čoveka su rekla da se Otis hvalio time da je ubio moju ženu a sada se verovatno nalazi na putu ka kući. Oslobodili su ga, a ti hoćeš da se povučem i ništa ne radim po tom pitanju. Videla si ga. Videla si kakav je to tip i hoću da znam tvoje mišljenje. Misliš li da je ubio Misi ili ne?
Saterana u ugao, brzo je odgovorila: – Ne znam šta da mislim o svemu tome.
Bila je iskrena ali to nisu bile reci koje je Majls želeo da čuje. Niti su zazvučale kako je trebalo. Okrenuo se, nije želeo ni da je pogleda.
– E pa, ja mislim da jeste – uzvratio je. – Znam da jeste i naći ću dokaz, na jedan ili drugi način. I nije me briga šta ti o tome misliš. U pitanju je moja žena.
Moja žena.
Pre nego stoje mogla da progovori, okrenuo se i pošao. Sara je ustala i krenula za njim.
– Majlse, čekaj. Nemoj ići.
Ne zaustavljajući se, odgovorio joj je preko ramena.
– Zašto? Da bi mogla i dalje da mi popuješ?
– Ne popujem ti, Majlse. Samo pokušavam da ti pomognem.
Stao je i pogledao je. – E pa, nemoj više. Ne treba mi tvoja pomoć. A i ne tiče te se.
Zapanjeno gaje pogledala, njegove su je reči pogodile. – Naravno da me se tiče. Stalo mi je do tebe.
– Onda, sledeći put kada ti se obratim jer mi je potrebno da slušaš šta ti govorim, nemoj mi pridikovati. Samo slušaj i ćuti. Važi?
Okrenuo se i otišao. Sara, potpuno zbunjena, nije znala šta da misli.
Harvi je ušao u Čarlijevu kancelariju. Izgledao je umornije nego obično.
– Ima li vesti o Simsu?
Čarli je odmahnuo glavom. – Ne još. Nema ga, negde se dobro sakrfo.
– Misliš li da će se pojaviti?
– Morao bi. Nema kuda da ode. Samo se primirio za sada, ali ni to ne može da potraje.
Harvi je nemarno zatvorio vrata iza sebe. – Upravo sam razgovarao s Turmanom Džonsom – rekao je. – I?
– I dalje priča o pokretanju parnice ali imam utisak da nije baš raspoložen za to. Mislim da ga Klajd nagovara.
– Šta to onda znači?
– Nisam još siguran, ali mi se čini da će od toga odustati. Poslednjc što želi jeste da svima u policiji da razlog da krenu u ozbiljnu istragu, zna on vrlo dobro šta bi se desilo kada bi stvarno pokrenuo parnicu. A zna i da bi, u slučaiu da sve ovo izađe na sud, porota bila mnogo nakločito kada se uzme u obzir činjenica da Majls nije ispalio nijedan metak.
Čarli je klimnuo glavom. – Hvala, Harvi.
– Sve je u redu. Postaraj se da držiš Majlsa na oku tokom ovih nekoliko dana. Napravi li kakvu glupost, svi dogovori otpadaju i biću prinuđen da pokrenem parnicu.
– U redu.
– Razgovaraćeš s njim?
– Da. Sve ću mu reći.
Samo se nadam da će poslušati.
Brajan je doputovao oko podneva. Došao je da božični raspust provede u krugu porodice. Sara je odahnula. Konačno neko s kim će moći da razgovara. Celog jutra je izbegavala majčine ispitivačke poglede. Jeli su sendviče i pričali o studijama („Sve je u redu"), o ocenama (,,I to je u redu"), o tome kako se oseća („Dobro").
Međutim, izgledao je bolje kada ga je poslednji put videla. Sada je bio bled kao neko ko ne izbiva iz biblioteke. Pravdao se daje iscrpljen zbog ispita, ali Sara se pitala da li mu stvarno tako dobro ide kao što govori.
Pažljivo ga je posmatrala i zaključila da izgleda skoro kao neko ko uzima drogu.
Bilo je tužno da je, ma koliko ga volela, tako nešto ne bi iznenadilo jer je oduvek bio preosetljiv. U situaciji kada se neprestano nalazi pod stresom mogao je lako da poklekne pred takvim izazovom. U vreme kada je studirala, to se desilo jednoj studentkinji prve godine koja ju je umnogome podsećala na Brajana. Napustila je studije pre nego što je drugi semestar počeo. Sara je se nije setila godinama. Ali sada, dok je posmatrala svog brata, nije mogla a da ne pomisli da on izgleda upravo kao svojevremeno ta devojka.
Kako li će se samo taj dan okončati?
Morin, zabrinuta zbog Brajanovog izgleda, nije prestajala da mu dosipa hranu u tanjir.
– Nisam gladan, mama – pobunio se i odgurnuo tanjir od sebe. Morin je konačno popustila i odnela tanjir do sudopere grizući usnu.
Pošto su ručali, Sara je pošla s njim do kola da mu pomogne da iznese stvari.
– Mama je u pravu – rekla je. – Grozno izgledaš. Izvukao je ključeve iz džepa. – Hvala, sestro. Cenim tvoju iskrenost.
– Naporan semestar?
Slegnuo je ramenima. – Preživeću. – Otvorio je prtljažnik i izvukao svoje stvari.
Sara ga je primorala da spusti torbu i uzela ga pod ruku. – Sa mnom uvek možeš da razgovaraš, o svemu.
– Da, znam.
– Ozbiljno ti kažem. Čak i ako je u pitanju nešto što nisi rad da mi poveriš.
– Stvarno izgledam toliko loše? – upitno je podigao obrvu.
– Mama misli da se drogiraš.
Bila je to laž, ali znala je da on ne namerava da uđe u kuću i proveri da li je majka stvarno to rekla.
– Kaži joj da nije tačno. Prilagođavanje mi teško pada. Ali, izboriću se. – Nasmešio joj se vragolasto. – To je odgovor za tebe, uzgred budi rečeno.
– Za mene?
Brajan je izvadio i drugu torbu. – Mami ni na pamet ne bi palo da pomisli da se drogiram čak i ako bi me uhvatila kako pušim travu u dnevnoj sobi. E sad, da si mi rekla da se mama brine zbog toga što mi cimeri otežavaju život jer sam od njih mnogo pametniji, to bih ti već poverovao.
Sara se nasmejala. – Verovatno si u pravu.
– Sve će biti u redu, stvarno. A kako si ti?
– Dosta dobro. Škola se završava u petak i radujem se što je preda mnom nekoliko slobodnih nedelja.
Brajan joj je dodao platnenu torbu punu prljavog vcša.
– I nastavnicima treba odmor, zar ne?
– Više nama nego deci, ako baš hoćeš da znaš. Zatvorio je prtljažnik i podigao svoje torbe. Sara je pogledala preko njegovog ramena, htela je da se uveri da majka nije izašla iz kuće.
–Slušaj, znam da si tek doputovao. Ipak, možemo li da porazgovaramo?
– Naravno. Ovo može i da sačeka. – Spustio je torbe i oslonio se na auto. – Šta se dešava?
– Reč je o Majlsu. Danas smo se raspravljali, ali to nije za mamine uši, znaš i sam kakva je.
– Oko čega?
– Mislim da sam ti prošlog puta kad si bio tu rekla da mu je žena poginula u saobraćajnoj nesreći pre nekoliko godina. Osoba koja se nalazila za volanom nije nikada uhvaćena. Majlsu je sve to stvarno palo veoma teško. A onda je juče odjednom isplivala neka nova informacija pa je uhapsio jednog čovcka. Ali, to nije sve. Preterao je. Sinoć mi je rekao da je tog tipa skoro ubio.
Brajan se trgao a Sara je brzo odmahnula glavom. – Na kraju se ništa loše nije dogodilo. Niko nije nastradao, ali...
– Prekrstila je ruke na grudima, trudeći se da odagna loše misli. – Sve u svemu, danas je suspendovan zbog toga što je uradio. Ali, to me ne brine toliko. Da skratim priču, tog su tipa morali da puste iz pritvora. Ne znam šta da radim. Majls nije u stanju da razložno razmišlja i bojim se da će uraditi nešto zbog čega će zažaliti. – Zastala je na tren, pa nastavila: – Mislim, ćela ova situacija je upetljana i zbog toga što već ima dosta zle krvi između Majlsa i tog tipa kojeg je uhapsio. To što je suspendovan neće ga sprečiti da istragu nastavi po svom. A taj tip... uh, nije baš neko s kim bi trebalo imati posla.
– Ali, zar ne reče maločas da su morali da ga puste?
– Da, ali Majlsu ne pada na pamet da to prihvati. Da si ga samo čuo. Deo mene misli da bi trebalo da pozovem njegovog šefa i prenesem mu staje sve Majls izgovorio, ali on je već pod suspenzijom i ne bih nikako želela da se uvali u još goru nevolju. A, ako ništa ne kažem... – Zastala je pa pogledala brata u oči. – Šta misliš o svemu? Šta da radim? Da li da čekam i vidim šta će se desiti? Ili bi trebalo da pozovem njegovog šefa? Ili ne bi uopšte trebalo da se mešam?
Brajan je dugo ćutao prč nego što je odgovorio. – Mislim da to zavisi od onoga što osećaš prema njemu. I od toga koliko daleko misliš da će ići.
Provukla je ruku kroz kosu. – U tome i jeste stvar. Volim ga. Znam da nisi imao prilike da s njim razgovaraš. Za ovih nekoliko meseei što se viđamo učinio me je veoma srećnom. A sada... sve me to plaši. Ne želim da zbog mene dobije otkaz, ali se isto tako brinem da će možda uraditi nešto više. Brajan je stajao i razmišljao.
– Ne može se dopustiti da neko nevin ode na robiju – konačno je rekao gledajući je.
– Ne brinem se zbog toga.
– Pa šta je onda, misliš da će krenuti za tim tipom?
– A ako do toga stvarno dođe? – Setila se kako ju je Majls posmatrao, kako su mu samo besno sevale oči. – Mislim da baš to može da uradi.
– Ne smeš da mu dozvoliš.
– Misliš li da bi trebalo da pozovem njegovog šefa? Brajan je izgledao sumorno.
– Mislim da nemaš izbora.
Pošto se rastao od Sare, Majls je narednih nekoliko sati proveo pokušavajući da pronađe Sirasa. Ali, nije imao sreće, kao ni Čarli nešto ranije.
Pomislio je da ponovo ode do mesta gde su živeli Timsoni, ali se predomislio. Ne zbog toga što nije imao vremena, već zato Što se setio svega što se dogodilo u Čarlijevoj kancelariji tog jutra.
Više nije imao revolver uza se.
Ali, u kući je imao još jedan.
Kasnije tog popodneva Čarli je imao dva telefonska razgovora. Simsova majka je pozvala da ga upita kako to da su sada odjednom svi tako zainteresovani za njenog sina. Kada ju je pitao šta pod tim podraz.umeva, rekla mu je: – Majls Rajan je dolazio danas i postavljao mi ista pitanja kao i vi.
Čarli se namrštio dok je spuštao slušalicu. Bio je ljut jer se Majls nije obazirao ni na jedno naređenje.
Drugi poziv bio je od Sare Endruz.
Pošto su završili razgovor, Čarli se u svojoj stolici na točkice odgurao do prozora i upiljio u parkiralište vrteći olovku u ruci.
Minut kasnije, postoje olovka pukla, okrenuo se prema vratima a ostatke olovke bacio u korpu.
– Medž? – oglasio se. Pojavila se na vratima.
– Nađi mi Harisa. Odmah.
Nije morao da joj ponavlja. Nekoliko minuta kasnije Haris je stajao ispred Čarlijevog stola.
–Hoću da odeš do Timsonovih. Niko ne treba da te vidi. Budi tamo i drži na oku sve koji ulaze i izlaze. Ukoliko ti se učini da je bilo šta neuobičajeno, mislim bilo šta, odmah zovi. Ne samo mene. Javi svima putem radija.
Ne želim da noćas tamo iskrsnu nikakvi problemi. Nikakvi, je l' ti jasno?
Haris je progutao knedlu i izašao. Nije pitao na koga se to odnosi.
Pošto je Haris izašao, Čarli je dohvatio telefon i pozvao Brendu. Znao je da će okasniti kući.
Nije ga napuštao osećaj da je ćela situaciji na ivici da se otme kontroli.

29 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:26 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
28.
Godinu dana kasnije, moje noćne pasete njihovom domu prestale su isto tako naglo kao što su i počele. Kao i moji odlasci do Džonine škole i do mesta nesreće. Nastavio sam da redovno posećujem jedino Misin grob; to je postao deo mojih nedeljnih aktivnosti, i to četvrtkom. Nisam propustio nijedan četvrtak. Po kiši ili suncu, odlazio sam na groblje i išao do njenog groba. Nisam se nikada osvrtao da vidim prati li me neko. Ali uvek sam donosio cveće.
Prestanak drugih poseta došao je kao iznenađenje. Pomislili biste da je tokom godine opao intenzitet moje opsesije, ali to se uopšte nije desilo. Upravo kao što sam godinu dana osećao da moram da Ih posmatram, tako je poriv naglo prestao i znao sam da moram da ih ostavim da žive na miru, znao sam da moram da prestanem da ih uhodim.
Dan kada se to dogodilo neću nikada zaboraviti.
Bila je godišnjica Misine smrti. Posle godinu dana šunjanja po mraku moje kretanje skoro da je postalo neprimetno. Znao sam svaki pokret i zaokret koje je trebalo da načinim. Vreme koje mi je bilo potrebno da stignem do njihove kuće bilo je upola kraće. Postao sam profesionalni voajer. Kao da mi to što sam krišom piljio kroz njihove prozore nije bilo dovoljno, već sam mesecima nosio i dvogled. Dešavalo se, vidite, da u blizini ima ljudi, bilo na ulici ili u okolnim dvorištima, tako da nisam mogao da se prikradein prozorima. Ponekad je Majls navlačio zavese. Ali, nagon koji je mnome vladao nije se mogao zadovoljiti neuspehom i morao sam da uradim nešto. Dvogled je resio moj problem. U blizini njihovog dvorišta, nedaleko od reke, nalazio se jedan ogroman, prastari hrast. Grane su mu bile niske i debele, neke paralelne sa zemljom i tu sam se ponekad ulogoravao. Otkrio sam da, ako sedim dovoljno visoko, imam čist pogled pravo na kuhinjski prozor. Posmatrao sam satima, sve dok Džona ne bi otišao na spavanje, a kasnije sam gledao kako Majls sedi u kuhinji.
On se, kao i ja, tokom tih godinu dana promenio.
I dalje je proučavao dosje ali ne tako redovno kao ranije. Kako su prolazili meseci, tako se njegova želja da me pronađe smanjivala. Ne zbog toga što mu više nije bilo bitno, već zbog realnosti s kojom se suočavao. Znao sam da je slučaj ostao nerešen i pretpostavljao sam da je i Majls to shvatio. Na godišnjicu njene smrti, pošto je Džona otišao u krevet, Majls je uzeo fasciklu. Ali nije probdeo nad njom ćelu noć kao što je ranije radio. Te večeri je samo prelistavao strane, u ruci nije imao olovku i nije pravio nikakve zabeleške. Izgledalo je skoro kao da prevrće strane albuma sa fotografijama i ponovo proživljava uspomene. Posle nekog vremena gurnuo je fasciklu sa strane i otišao u dnevnu sobu. Kada sam shvatio da se više neće vraćati u kuhinju sišao sam s drveta i prišunjao se verandi.
Zavese su bile navučene, ali je prozor ostao otvoren kako bi u sobu ušla svež.ina večernjeg povetarca. Sa svog osmatračkog mesta mogao sam da vidim obrise u unutrašnjosti
prostorije, dovoljno da mi bude jasno da Majls sedi na kauču. Pored njega nalazila se kartonska kutija. Iz mog ugla videlo se da gleda u televizijski ekran. Prislonio sam uho na prozorsko okno i slušao. Međutim, ono što sam uspeo da čujem nije imalo mnogo smisla. U dugim trenucima kao da se nije čulo ništa konkretno, neki su zvuči bili izvitopereni, glasovi izmešani. Pogledao sam ponovo u Majlsa, pokušavajući da ustanovim šta posmatra i kada sam mu ugledao lice, otkrio sam. Tu, u njegovim očima, u uglu njegovih usana, u načinu na koji je sedeo.
Gledao je snimke načinjene kućnom kamerom.
Pošto sam shvatio o čemu je reč i zatvorio oči, počeo sam da prepoznajem glasove sa trake. Čuo sam Majlsa, glas mu se dizao i spuštao, čuo sam cvrkutavi dečji glasić. U pozadini se, iako slabo, čuo još jedan glas. Njen.
Misin glas.
Zvučao je neverovatno, strano. Na tren sam osetio da ne mogu da dišem. Čitavih godinu dana posmatrao sam Majlsa i Džonu i verovao da sam ih za to vreme upoznao. Ali, glasovi koje sam te večeri čuo promenili su sve. Nisam znao ni Majlsa ni Džonu. S jedne strane posmatranje i proučavanje, s druge poznavanje. Jedno sam mogao da postignem, ali drugo ne, niti ću ikada moći.
Slušao sam, sav opčinjen.
Misin glas se izgubio, da bi se ubrzo zatim začuo njen smeh.
Nešto kao da me je preseklo. Istog trena pogledao sam u Majlsa. Želeo sam da vidim njegovu reakciju iako sam znao kakva će biti. Zuriće u ekran, izgubljen u uspomenama, očiju punih suza, suza izazvanih besom.
Ali, prevario sam se.
Nije plakao. Naprotiv, sav raznežen osmehivao se ekranu.
Odjednom mi je bilo jasno daje vreme da prestanem.
Posle te posete, iskreno sam verovao da ih više nikada neću uhoditi. Tokom godine koja je usledila pokušavao sam da se vratim sopstvenorn životu i to mije, površno gledano, polazilo za rukom. Ljudi iz mog okruženja primetili su da izgledam bolje, da počinjem da ličim na sebe iz negdašnjih dana.
Deo mene verovao je da i jeste tako. Poriva više nije bilo i bio sam ubeđen da su dani i noći ispunjeni košmarom ostali za mnom. Ne to što sam uradio, ne činjenica da sam usmrtio Misi, već opsesivan osećaj krivice s kojim sam živeo punih godinu dana.
Tada nisam shvatao da me agonija i osećaj krivice u stvari nisu uopšte napustili. Samo su se primirili, poput medveda utonutog u zimski san, hraneći se sami sobom, čekajući da nastupi njihov čas.

30 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:27 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
29.
U nedelju ujutro, nešto posle osam, Sara je začula kucanje na vratima. Oklevala je ali je konačno krenula da ih otvori. Dok im se približavala, deo nje nadao se da je to Majls.
Drugi deo nje nadao se da nije.
Uhvatila se za kvaku a da nije bila sigurna šta će reći. To je umnogome zavisilo od Majlsa. Da li je znao da je pozvala Čarlija? Ako jeste, da li je bio ljut? Povređen? Da li će shvatiti da je to uradila samo zato što je smatrala da nema drugog izbora?
Otvorila je vrata i osmehnula se. Laknulo joj je.
– Zdravo, Brajane – kazala je. – Otkud ti?
– Treba da razgovaram s tobom.
– Naravno... Uđi.
Ušao je i pošao za njom. Seo je na kauč. Sara je sela pored njega.
– Pa, šta se dešava? – upitala je.
– Na kraju si ipak pozvala Majlsovog šefa, zar ne? Prošla je rukom kroz kosu. – Da. Kao što si rekao, nisam imala drugog izbora.
– Zato što si mislila da će se okomiti na tipa kojeg je uhapsio – izjavio je Brajan.
– Ne znam kakve su mu namere, ali sam iz straha pokušala da sprečim nevolju.
Klimnuo je glavom. – Zna li on da si zvala?
– Majls? Ne znam.
– Da li ste razgovarali?
_ Ne. Ne od kada je juče otišao. Pozvala sam ga nekoliko puta, ali nije bio kod kuće. Stalno se uključivala telefonska sekretarica.
Prstima je uhvatio koren nosa i pritisnuo ga.
– Moram nešto da znam – rekao je. U tišini koja je vladala prostorijom njegov glas kao daje bio čudno pojačan.
– Šta to? – pitala je zbunjeno.
– Hoću da znam da li stvarno misliš da bi Majls išao previše daleko.
Sara se nagnula napred. Pokušala je da ga pogleda u oči, ali je to izbcgao.
– Ne umem da čitam misli. Ali, zabrinuta sam.
– Mislim da bi trebalo da mu kažeš da se okane toga.
– Okane čega?
– Tipa kojeg je uhapsio... Treba da ga ostavi na miru. Zapanjeno ga je pogledala. Napokon se okrenuo prema njoj, preklinjao ju je pogledom.
– Moraš ga ubcditi u to. Važi? Pričaj s njim. Važi?
– To safn već pokušala. Rekla sam ti.
– Treba da pokušaš još jednom. Naslonila se i namrštila. – Šta se dešava?
– Samo te pitam šta misliš da će Majls uraditi.
– Ali, zašto? Zašto ti je to tako važno?
– Šta će biti sa Džonom? Pogledala ga je. – Sa Džonom?
– Majls bi razmislio o tome, zar ne? Pre nego što išta uradi?
Sara je lagano odmahnula glavom.
– Ne misliš da bi rizikovao da ga uhapse, zar ne? Uhvatila ga je za ruke i čvrsto stegla. – Stani malo.
Ostavimo na tren pitanja po strani. Šta se dešava?
Nastupio je, sećam se, čas istine, ono zbog čega sam i došao kod nje. Napokon je kucnuo čas da priznam šta sam uradio.
Zašto onda to nisam odmah uradio? Zašto sam joj postavio toliko pitanja? Da li sam tražio neki izlaz, još koji razlog da i dalje čuvam svoju mračnu tajnu? Deo mene koji je lagao tokom dve godine hteo je upravo to, ali iskreno mislim da je bolji deo mene hteo da zaštiti sestru.
Morao sam da se uverim da nemam izbora.
Znao sam da će je moje reci povrediti. Moja sestra bila je zaljubljena u Majlsa. Na Dan zahvalnosti primetio sam kako se gledaju, kako su prisni, kako ga je nežno poljubila kada je odlazio. Volelaje Majlsa i Majls je voleo nju. Rekla mi je. A Džona ih je voleo oboje.
Prethodne noći napokon sam shvatio da to više ne mogu da držim u sebi. Ako je Sara stvarno smatrala da će Majls preuzeti stvari u svoje ruke, znao sam da svojim ćutanjem rizikujern da još neki život bude upropašćen. Bio sam kriv za Misinu smrt. Nisam mogao da živim sa još jednom nepotrebnom tragedijom.
Ali, da spasem sebe, da spasem nedužnog čoveka, da spašeni Majlsa od njega samog, znao sam da moram da žrtvujem svoju sestru.
Ona koja je toliko toga već preturila preko glave, moraće da pogledu Majlsa u oči znajući da je njen rođeni brat usmrtio njegovu ženu i da rizikuje da ga zbog toga izgubi. Jer, kako će on ikada više moći da je posmatra istim očima?
Da li je bilo ispravno žrtvovati je? Bila je nedužnu, zadesila se tu igrom slučaja. Posle reci koje sam se spremao da izgovorim biće rastrgnuta između svoje ljubavi prema Majlsu i ljubavi prema meni. Ma koliko da to nisam Želeo da uradim, znao sam da nemam izbora.
– Znam – napokon sam promuklo izgovorio – ko se one noći nalazio za volanom.
Razrogačila je oči, skoro kao da ne razume o čemu govorim. Nastao je muk.
– Znaš? – upitala me je napokon. Klimnuo sam glavom.
Onda je, u dugoj tišini koja je prethodila njenom pitanju, polako počela da shvata šta pokušavam da joj kažem. Presamitila se kao pokošena. Poput balona koji se polako izduvava. Nisam oborio pogled.
– To sam bio ja, Saro – rekao sam šapatom. – Ja.

31 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:27 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
30.
Na te reci Sara se pridigla. Posmatrala je svog brata kao da ga vidi prvi put u životu.
– Nisam hteo da se to desi. Tako mi je žao...
Brajan nije bio u stanju da nastavi da govori. Počeo je da plače.
Ne tiho i tužno, gušeći suze. Plakao je poput očajnog deteta. Ramena su mu se vidno tresla, kao da ga spopadaju grčevi. Brajan nikada ranije nije plakao zbog nečega što je uradio, a sada, kada su mu suze krenule, nije bio siguran da li će ikada stati, U beznađu koje ga je snašlo, Sara ga je zagrlila i zbog njenog dodira zločin koji je počinio izgledao mu je još užasniji. Znao je da ga sestra voli bez obzira na sve. Ćutala je dok je plakao. Rukom mu je lagano gladila leda. Brajan ju je grčevito stezao, kao da se bojao da cc se čitav njihov odnos izmeniti onog trenutka kad je pusti iz zagrljaja.
Znao je da više ništa neće biti kao prč.
Nije znao koliko je dugo plakao. Kada su suze konačno presahle, počeo je da priča sestri kako se sve dogodilo.
Nije lagao.
Ali joj nije pomenuo uhođenje.
Za vreme svoje ispovesti, Brajan je nijednom nije pogledao u oči. Nije želeo da u njima pročita bilo sažaljenje bilo zgražavanje. Nije želeo da vidi kako izgleda u sestrinim očima.
Tek kada joj je sve ispričao, uspeo je da skupi hrabrost i pogleda je u oči.
U njima nije video ni ljubav, ni oproštaj.
Samo strah.
Brajan je proveo kod Sare skoro celo jutro. Postavila mu je mnoštvo pitanja. Odgovarajući na njih ispričao joj je još jednom ćelu priču. Na neka od pitanja, kao na primer zbog čega nije otišao u policiju, nije umeo smisleno da odgovori. Mogao je da kaže samo ono što je bilo očigledno – da je bio u šoku, da je bio prestrašen, da je previše vremena prošlo.
Sara je, baš kao i Brajan, imala opravdanja za takvu odluku i preispitivala ju je isto kao što je i on radio. Ista pitanja, isti odgovori i tako sve iz početka. Kada je napokon zaćutala, Brajan je znao da treba da pode.
Krenuo je ka vratima i pogledao preko ramena.
Ne pomerajući se s kauča, njegova sestra je, zgrčena poput kakve starice, tiho plakala lica zarivenog u šake.

32 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:28 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
31.
Istog tog jutra, dok je Sara plakala sklupčana na kauču, Čarli Kertis pojavio se ispred Majlsove kuće. Na sebi je imao uniformu. Te nedelje, prvi put posle mnogo godina, Brenda i on propustiće liturgiju. Objasnio joj je da drugog izbora nema. Pogotovo posle dva telefonska razgovora koje je obavio prethodnog dana i zbog kojih je skoro čitavu noć probdeo ispred Majlsove kuće.
Pokucao je. Majls je otvorio vrata. Na sebi je imao farmerke, duks i kačket. Nije se dalo zaključiti da li ga je Čarlijeva poseta iznenadila ili ne.
– Treba da razgovaramo – rekao je Čarli bez okolišanja.
Majls je stavio ruke na bokove ne krijući bes koji je i dalje osećao zbog onoga što mu je Čarli priredio.
– Reci.
Čarli je malo podigao obod svoje šapke. – Hoćeš li da ovo obavimo na verandi gde Džona može da nas čuje ili ćeš izaći na ulicu? Biraj. Meni je svejedno.
Minut kasnije Čarli je stajao oslonjen na svoj automobil, ruku prekrštenih na grudima. Majls je stajao preko puta njega. Sunce je još bilo nisko na nebu, i Majls je morao da čkilji da bi ga bolje video.
– Hoću da znam da li si išao da tražiš Simsa Edisona – Čarli je odmah prešao na stvar.
– Pitaš li me ili već znaš odgovor?
– Pitam, jer me zanima da li si spreman da lažeš dok me gledaš u oči.
Posle nekoliko trenutaka Majls je skrenuo pogled. – Da, išao sam da ga tražim.
– Zašto?
– Zato što si rekao da niste mogli da ga nađete.
– Pod suspenzijom si, Majlse. Znaš li šta to znači?
– Nije bilo ništa zvanično.
– Svejedno. Dobio si naređenje a postupio si suprotno. Imaš sreće što Harvi Velman nije doznao. Ali, ne mogu neprestano da te štitim, previše sam star i previše umoran za takva sranja. – Prebacio je težinu s jedne noge na drugu. – Hoću tu fasciklu, Majlse.
– Moju fasciklu?
– Hoću je kao dokaz.
– Dokaz? Zašto?
– Tiče se smrti Misi Rajan, zar ne? Hoću da vidim zabeleške koje si pravio.
– Čarli...
– Ozbiljno ti govorim. Ili ćeš mi predati tu fasciklu ili ću je sam uzeti. Dobiću je na ovaj ili onaj način.
– Zašto to radiš?
– U nadHla ću ti uliti nešto razuma u glavu. Pošto očigledno nisi čuo ni reč od svega što sam ti juče govorio, sada ću ti ponoviti. Okani se ovoga. Pusti da mi o tome vodimo računa.
– U redu.
– Hoću da mi daš reč da ćeš prestati da tražiš Simsa i da ćeš se kloniti Otisa Timsona.
– Živimo u malom gradu, Čarli. Nisam kriv ako se desi da naletimo jedan na drugog.
Čarli jeve oči su se suzile. – Umoran sam od tih igara, Majlse. Treba da ti bude jasno jedno. Zatekneš li se na manje od stotinu metara od Otisa, njegove kuće ili mesta na kojima provodi vreme, strpaću te u zatvor.
Majls je s nevericom zurio u Čarlija. – Zbog čega?
– Zbog štosa.
– Kakvog štosa?
– Malog trika koji si primcnio u kolima. – Odmahnuo je glavom. – Čini mi se da uopšte ne shvataš u šta si se uvalio. Ili se drži podalje ili ćeš završiti iza rešetaka.
– To je sumanuto...
– Sam si kriv. Glava ti je u toj meri usijana da ne znam šta mi drugo preostaje. Znaš li gde sam proveo noć? – Nije sačekao odgovor. – U kolima parkiranim u ovoj ulici, nadzirući te. Znaš li kako se osecam što ne mogu da imam poverenja u tebe, i to posle svega što smo prošli zajedno? Gadan je to osećaj i ne nameravam da to sebi ponovo priredim. I, ako nemaš ništa protiv, a na to te ne mogu naterati, bio bih ti zahvalan kada bi mi uz fasciklu predao na neko vreme sve revolvere koje imaš u kući. Vratiću ti ih čim se ovo završi. Odbiješ li, moraću da te stavim pod nadzor. Veruj da ću to i uraditi. Svaki tvoj korak biće posmatran, nećeš moći ni kafu da popiješ a da to ostane neprimećeno. I još nešto. Na plac Timsonovih poslao sam tvoje kolege da osmatraju.
Majls je tvrdoglavo odbijao da ga pogleda u oči. – On je bio za volanom, Čarli.
– Stvarno to misliš? Ili samo želiš neki odgovor, bilo kakav?
Majls je naglo podigao glavu. – To nije pošteno.
– Nije? Ja sam otišao da razgovaram s Erlom, ne ti. Ponovo sam proučio svaki korak koji je napravljen prilikom istrage. I kažem ti da nema fizičkog dokaza koji bi povezivao Otisa sa zločinom.
– Naći ću dokaz...
– Ne, nećeš! – dreknuo je Čarli. – U tome i jeste stvar! Nećeš naći ništa jer na ovom slučaju ne radiš!
Majls nije rekao ništa. Posle dugog trenutka provedenog u ćutanju, Čarli mu je stavio ruku na rame.
– Slušaj, istražujemo i dalje, veruj mi na reč. – Duboko je uzdahnuo. – Ne znam... Možda ćemo naći nešto. Desi li se to, biću prvi koji će ti prići, priznati da je pogrešio i poštara ti se da Otis dobije ono što mu sleduje. Važi?
Majlsu se, protiv njegove volje, stisla vilica. Čarli je čekao na odgovor. Onda je, osećajući da ga neće dočekati, nastavio – Znam kako ti sve ovo teško pada...
Majls je na te reci zbacio Čarlijevu ruku sa svog ramena i upiljio se u njega. Oči su mu sevale.
– Ne, nemaš pojma – brecnuo se – niti ćeš ikada imati. Brenda je živa i zdrava, zar ne? I dalje se budiš u istom krevetu, možeš da je dozoveš kad god zaželiš. Niko je nije hladnokrvno pregazio kolima i izvukao se. Upamti moje reci, Čarli, taj se ovoga puta neće iščupati.
Bez obzira na reci koje je Majls izgovorio, Čarli je desetak minuta kasnije otišao noseći fasciklu i revolvere. Ni jedan ni drugi nisu više progovorili ni reč.
Nije ni bilo potrebe. Čarli je obavljao svoj posao.
A Majls se spremao da obavi svoj.
Brajan je otišao a Sara je ostala da sedi u dnevnoj sobi, potpuno otupela za sve oko sebe. Nije se ni pomakla s kauča, čak ni pošto su joj suze presahle. Imala je osećaj da bi se i usled najmanjeg pokreta njen poljuljam mir konačno razbio u paramparčad.
Ništa nije imalo smisla.
Nije imala snage da razdvoji osećanja koja su se komešala i preplitala u njoj. Imala je osećaj da ju je preklopio ogroman talas onesposobljavajući je za bilo kakvo delovanje.
Kako li je samo tako nešto moglo da se dogodi? Ne saobraćajni udes, to je mogla da razume, barem donekle. Dogodilo se nešto užasno, a ono što je kasnije uradio Brajan nije bilo na mestu. Ali, znala je da je to bio nesrećan slučaj.
Brajan nije mogao da ga izbegne kao što ni ona sama ne bi mogla.
Misi Rajan je za tren oka bila mrtva.
Misi Rajan.
Džonina majka.
Majlsova žena.
Nije imalo nikakvog smisla.
Zašto je baš Brajan naleteo upravo na njul I zašto je, od svih ljudi na belom svetu, baš Majls ušao u njen život? Skoro da nije mogla da poveruje u sve to. Nije se micala s kauča. Trudila se da shvati sve, sopstvenu preneraženost Brajanovom ispovešću, njegovu agoniju, svoj bes i zgražavanje nad činjenicom da je tako nešto prećutao. Pri tom je bila svesna da će uvek voleti svog brata...
I Majlsa...
Oh, gospode... Majls...
Pitala se kako treba da postupi. Da ga pozove i kaže mu šta je saznala? Ili da sačeka malo kako bi se sabrala i smislila šta zapravo treba da kaže?
Isto kao što je Brajan čekao?
Oh, gospode...
Šta li će biti s Brajanom?
Ići će u zatvor...
Pozlilo joj je.
Da, to je i zaslužio, bez obzira na to što joj je brat. Prekršio je zakon i mora da plati za to što je uradio.
Da li? Brajan, njen mladi brat, tada je bio dete i to što se dogodilo nije bilo njegovom greškom.
Odmahnula je glavom. Odjednom je poželela da joj Brajan ništa nije rekao.
Ipak, u svom srcu znala je zbog čega joj je kazao. Majls je već dve godine ispaštao zbog toga štoje Brajan ćutao.
A sada je trebalo da plati Otis.
Duboko je udahnula. Prstima je pritiskala slepoočnicc.
Ne, Majls ne bi išao tako daleko. Zašto bi?
Možda ne sada, ali to će ga gristi sve dok bude bio ubeđen da je Otis kriv i jednog bi dana mogao...
Odmahnula je glavom, nije htela ni da misli na to.
Ništa joj nije padalo na pamet ni u narednih nekoliko minuta. Onda se na vratima pojavio Majls.
– Zdravo – rekao je jednostavno.
Sara je zurila u njega kao da je u šoku, bez snage da skloni ruku sa kvake. Bila je užasno napeta, misli su joj se rojile međusobno sukobljene.
Reci mu odmah i završi s tim...
Sačekaj dok smisliš šta ćeš mu reći... kao da je neko upozoravao.
– Jesi li dobro? – upitao je.
– Oh... da, da... – promucala je, – Uđi. Koraknula je unazad a Majls je ušao i zatvorio vrata za sobom. Oklevao je na tren pa se uputio prema prozoru. Povukao je zavesu i osmotrio ulicu. Onda je, vidno rasejan, napravio krug po dnevnoj sobi. Zastao je kod police i odsutno ispravio i okrenuo ka sebi uramljenu fotografiju na kojoj se nalazila Sara sa svojom porodicom. Za to vreme Sara je nepomično stajala nasred sobe. Sve joj je izgledalo nestvarno. Dok ga je posmatrala mogla je da misli jedino na to da zna ko je kriv za smrt njegove žene.
– Dolazio je Čarli jutros – odjednom je rekao i njegov glas ju je vratio u stvarnost. – Uzeo je fasciklu sa svim što sam prikupio o Misinoj pogibiji.
– Žao mi je.
Zvučalo je glupo ali bile su to prve i jedine reci koje su joj pale na pamet.
Činilo se da Majls nije obratio pažnju.
– Rekao je da će me uhapsiti ako i pogledam Otisa Timsona.
Ovog puta Sara nije odgovorila. Došao je do kraja, odbrambeni stav koji je zauzimao jasno je ukazivao na to. Okrenuo se prema njoj.
– Možeš li uopšte da poveruješ? Uhapsio sam tipa koji mi je ubio žena, samo to sam uradio i vidi šta se dešava.
– Žao mi je – rekla je već drugi put.
– I meni. – Odmahnuo je glavom. – Ne smem da tražim Simsa, ne smem da tražim dokaze, ne smem ništa da radim. Treba da sedim kod kuće i čekam dok Čarli sve ne resi.
Progutala je knedlu, jedva da je mogla da govori. – Možda to nije loša ideja, šta misliš? Mislim, samo na neko vreme.
– Ne, uopšte ne. Gospode bože, jedino sam ja nastavio da tragam pošto je zvanična istraga bila okončana. O ovom slučaju znam više nego bilo ko drugi.
Ne, Majlse, nisi u pravu.
– Šta ćeš preduzeti?
– Ne znam.
– Poslušaćcš Čarlija, zar ne?
Pogledao je u stranu, odbijajući da odgovori. Sara je imala oseeaj da joj se u utrobi nalazi kamen.
– Slušaj, Majlse – rekla je – znam da ne želiš da čuješ ove reci, ali mislim da je Čarli u pravu. Pusti njih da se pozabave Otisom.
– Zašto? Ne bi li ponovo mogao da uprska stvar?
– Nije uprskao stvar.
Oči su mu sevnule. – Ne? A zašto se onda Otis slobodno šetka naokolo? Zašto sam ja morao da pronalazim svedoke? Zašto se svojevremeno nisu potrudili da nađu dokaze?
– Možda ih nije bilo – tiho je kazala.
– Zašto se igraš drvenog advokata? Isto si se ponašala i juče.
– Nisam.
– Jesi. Nisi uopšte slušala šta ti govorim.
– Nisam htela da uradim ništa...
Podigao je ruke. – Da, znam. Kao i Čarli. Izgleda da ni ti ni on ne shvatate šta se, do đavola, ovde događa.
– Naravno da shvatam – rekla je pokušavajući da sakrije napetost u glasu. – Smatraš daje Otis kriv i tražiš osvetu. Ali, šta ako se kasnije ispostavi da su Sims i Eri pogrešili.
– Pogrešili?
– Mislim na ono što su čuli...
– Misliš da lažu? I jedan i drugi?
– Ne. Možda su pogrešno čuli. Možda je Otis to rekao ali nije mislio tako. Možda nije kriv.
Majls je bio kao gromom pogođen, kao da je izgubio moć govora. Sara je nastavila da priča iako joj je u grlu sve vreme stajala knedla.
– Mislim, šta ako ustanoviš da Otis nije kriv? Znam da se vas dvojica ne slažete...
– Da se ne slažemo? – presekao ju je usred rečenice. Zurio je u Saru, pogled mu je bio oštar. Onda je zakoračio prema njoj. – O čemu ti, do đavola, govoriš? Ubio mi je ženu, Saro.
– To ne znaš.. – Oh, da, znam – rekao je i prišao joj još bliže. – Ali ne znam zbog čega si ti tako ubeđena u njegovu nevinost.
Progutala je knedlu. – Ne govorim da je nevin. Kažem ti samo da bi trebalo da prepustiš ceo slučaj Čarliju kako ne bi uradio ništa...
– Kao, na primer, šta? Da ga ubijem?
Nije odgovorila. Stao je ispred nje. Glas mu je bio čudno miran. – Kao što je on ubio moju ženu, je l' na to misliš?
Prebledela je. – Ne govori tako. Treba da misliš o Džoni.
– Ne uvlači ga u ovo.
– Ipak je tako. Ti si sve što on ima.
– Stvarno misliš da to ne znam? A šta misliš da me je sprečilo da povučem okidač? Mogao sam, ali nisam, seti se.
– Oštro je uzdahnuo i okrenuo joj leda, kao da žali što to nije uradio. – Oh, da, želeo sam da ga ubijem. Mislim da zaslužuje zbog onog stoje uradio. Oko za oko, nije li tako?
– Odmahnuo je glavom i pogledao je. – Želim da plati. Tako će i biti. Na ovaj ili onaj način.
Majls je, izgovorivši te reci, izašao iz sobe. Zalupio je vratima i otišao.

33 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:30 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
32.
Te noći Sara nije mogla da spava.
Izgubiće brata.
Izgubiće i Majlsa Rajana.
Ležala je u krevetu i sećala se one večeri kada su prvi put vodili ljubav. Sećala se svega – načina na koji je slušao dok mu je govorila da ne može da ima decu, njegovog izraza lica kada joj je rekao da je voli, kako su satima šaputali, mira koji je osećala u njegovom naručju.
Sve je tada izgledalo savršeno.
Sati koji su protekli otkako je Majls otišao nisu doneli nikakav odgovor. Bila je zbunjena više nego ranije; sada, kada je šok prošao i kada je bila u stanju da jasnije razmišlja, znala je da koju god odluku donese, više ništa neće biti kao pre.
Bilo je gotovo.
Ako mu ne kaže, kako da ga kasnije pogleda u oči? Nije mogla da zamisli Majlsa i Džonu kako sede u njenom domu pored jelke i otvaraju poklone, a da se ona i Brajan pri tom osmehuju kao da se ništa nije dogodilo. Nije mogla da zamisli da posmatra Misine fotografije ili da sedi sa Džonom a da zna da mu je Brajan ubio majku. Ne bi bilo pošteno. Pogotovo što je Majls toliko uporno nastojao da Otis plati za zločin. Morala je da mu kaže istinu, ako ni zbog čega drugog, makar zbog toga da Otis Timson ne bude kažnjen za nešto što nije uradio.
Ali, Majls je, prč svega, imao pravo da zna šta se stvarno dogodilo. Zasluživao je toliko.
I šta kada mu kaže. Da li će Majls jednostavno poverovati u Brajanovu priču i odustati od svega? Ne, nikako.
Brajan je prekršio zakon i biće uhapšen. Njihovi roditelji biće očajni i poraženi. Majls s njom više neće hteti ni da razgovara i izgubiće čoveka kojeg voli.
Zatvorila je oči. Mogla je mirno da živi i da ga nikada nije upoznala.
Ali, zaljubiti se pa izgubiti voljenog čoveka?
A šta će se desiti s Brajanom?
Osetila je mučninu.
Ustala je iz kreveta, obula papuče i otišla u dnevnu sobu u očajničkoj želji da pronađe nešto, bilo šta o čemu bi mogla da razmišlja. Uzalud. I dalje su je mučile iste misli i odjednom je sa sigurnošću znala šta treba da uradi. Ma koliki bol usledio, drugog načina nije bilo.
Kada je sutradan ujutro zazvonio telefon, Brajan je znao da će iz slušalice čuti Sarin glas. Taj je poziv očekivao pa je zgrabio telefon pre nego što je njihova majka stigla da se javi.
Sara je odmah prešla na stvar; Brajan je slušao i ćutao. Na kraju je rekao da pristaje. Nekoliko minuta kasnije, uputio se prema svom automobilu. U snegu su ostali tragovi njegovih koraka.
Nije mislio na vožnju, već na stvari koje je ispričao prethodnog dana. Znao je da Sara neće moći da sačuva njegovu tajnu. Znao je da će hteti da on prizna svoje delo, ma koliko bila
zabrinuta i za njega i za svoju budućnost s Majlsom. Takva joj je bila priroda. Njegova sestra je vrlo dobro znala šta znači biti izneveren, a ćutanje bi u ovom slučaju bilo izdaja najgore vrste.
Iz tog razloga, mislio je, ispričao joj je sve.
Ugledao ju je pre nego što je parkirao kola, ispred Episkopalne crkve gde je svojevremeno prisustvovao opelu povodom Misine smrti. Sara je sedela na klupi koja je bila okrenuta prema malom groblju koje je bilo toliko staro da nije bilo moguće pročitati natpise na nadgrobnim spomenicima koji su tu stajali već vekovima. Jasno ju je video iako još nije izašao iz kola. Bila je slomljena, očajna i potpuno izgubljena. U takvom ju je stanju video samo još jednom ranije.
Sara je čula da se uparkirava i okrenula se, ali nije mahnula. Brajan se ubrzo našao pored nje.
Mora da se javila kolegama i rekla da je bolesna. U školi u kojoj je radila raspust je počinjao tek za nedelju dana. Seo je pored nje. Nije mogao a da se ne zapita šta bi se dogodilo da na Dan zahvalnosti nije došao kući i video Majlsa ili da Otis nije bio uhapšen.
– Ne znam šta da uradim – napokon je prošaptala.
– Žao mi je – tiho je uzvratio.
– I treba da ti je žao.
Osetio je gorčinu u njenom glasu.
– Ne želim da ponovo raspredamo celu priču. Hoću samo da znam da li si mi rekao istinu. – Pogledala ga je. Obrazi su joj, kao da ih je neko štipao, i dalje goreli iako je vazduh bio hladan.
– Da.
– Mislim na celu priču, Brajane. Da li je to stvarno bio nesrećni slučaj?
– Da.
Klimnula je glavom iako njegov odgovor nije bio utešan. – Noćas nisam spavala – rekla je. – Za razliku od tebe, ne mogu da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo.
Brajan nije odgovorio. Nije bilo ničeg utešnog što bi mogao da joj kaže.
– Zašto mi nisi rekao? – napokon ga je upitala. – Mislim, onda kada se to desilo.
– Nisam mogao – odgovorio je Brajan.
I prethodnog dana mu je postavila isto pitanje na koje je on dao isti odgovor.
Sedeli su neko vreme i ćutali. – Moraš mu redi – kazala je Sara a pogled joj je lutao iznad nadgrobnih spomenika. Glas joj je bio jedva čujan.
– Znam – rekao je šapatom.
Spustila je glavu. Video je kako joj se oči pune suzama. Bila je zabrinuta za njega, ali to nije bio razlog suzama. Sedeći kraj nje, znao je da plače zbog sebe same.
Sara i Brajan otišli su do Majlsove kuće. Dok je vozila, Brajan je gledao kroz prozor. Osećao se kao da ga je sva energija napustila. Ipak, nije se pribojavao onoga što je trebalo da usledi. Njegov strah je, znao je to, prešao na Saru.
Prešli su preko mosta, zatim skrenuli u ulicu Madam Mur i pratili krivine koje su ih dovele do Majlsove kuće. Sara se parkirala pored njegovog pikapa, okrenula ključ i motor je stao.
Nije odmah izašla iz kola. Sedela je i držala ključeve u krilu. Duboko je uzdahnula i konačno se okrenula prema bratu. Usne su joj se razvukle u stegnut i usiljen osmeh podrške. Gurnula je ključeve u tašnu. Brajan je otvorio vrata. Zajedno su zurili u kuću koja se nalazila pred njima.
Sara je oklevala kada je pošla uza stepenice. Brajan je na tren bacio pogled ka uglu verande pored kojeg je toliko puta stajao. Znao je da će Majlsu ispričati sve o nesrećnom slučaju, ali će, kao i prethodne večeri kada je pričao sa Sarom, prećutati druge stvari.
Hrabreći samu sebe, Sara je prišla vratima i zakucala. Koji tren kasnije, na pragu se pojavio Majls.
– Saro... Brajane... – rekao je.
– Zdravo – rekla je. Glas joj je, pomislio je Brajan, bio iznenađujuće smiren.
U prvi mah niko se nije pomerio. Reči izgovorene prethodnog dana i dalje su bile sveže tako da su Sara i Majls samo zurili jedno u drugo dok Majls konačno nije zakoračio unazad.
– Uđite – rekao je i poveo ih unutra. Zatvorio je vrata za njima. – Jesi li za neko piće?
– Ne, hvala.
– A ti, Brajane?
– Ne, hvala.
– Pa, šta se dešava?
Sara je odsutno namestila ručku na svojoj tašni. – Treba da ti nešto kažem... u stvari, treba da ti nešto kažemo – rekla je zbunjeno. – Možemo li da sednemo?
– Naravno – odgovorio je Majls. Pokazao je na kauč. Brajan je seo pored sestre, preko puta Majlsa. Duboko je uzdahnuo, kao da će početi da govori, ali ga je Sara presekla.
– Majlse... Pre nego što počnemo, hoću da znaš koliko bih volela da ne moram da budem ovde. Više od bilo čega drugog. Pokušaj da to imaš na umu. Važi? Ovo neće biti lako ni za koga od nas.
– Šta se dešava? – upitao je.
Sara je pogledala u Brajana. Klimnula mu je glavom a on je osetio da mu se grlo odjednom osušilo. Progutao je knedlu.
– Bio je to nesrećan slučaj.
A onda su potekle reči, onako kako je već hiljadu puta vežbao u mislima. Ispričao mu je sve o tome šta se dogodilo te večeri dve godine ranije, ništa nije izostavio. Nije bio usredsreden na sopstvene reci, već na Majlsa.
U prvi mah nije bilo nikakve reakcije. Čim je Brajan počeo da govori, Majls je zauzeo drugačiji stav, stav čoveka koji želi da sluša objektivno i bez prekidanja, onako kako je, kao šerif, bio obučen da radi. Shvatio je da se Brajan ispoveda i znao je da je u tim prilikama najbolje ne prekidati priču kako bi se dobila što tačnija verzija događaja. Tek kada je Brajan pomenuo „Retov gril", Majls je konačno počeo da shvata o čemu je reč.
Usledio je šok. Brajan je i dalje pričao. Majlsovo lice se odjednom ukočilo i prebledelo. Šakama je refleksno stezao mišice. Brajan se nije zaustavljao. Negde u pozadini, kao da dopire iz daleka, čuo je kako je njegova sestra duboko uzdahnula kada je počeo da opisuje udes, ali nije obratio pažnju. I dalje je govorio. Zastao je samo kada je opisao naredno jutro u kuhinji roditeljske kuće i svoju odluku da se ne prijavi policiji.
Majls je sve vreme sedeo poput kipa. Kada je Brajan zaćutao, činilo se da je Majlsu potrebno vreme da shvati ono o čemu mu je govorio. Onda su mu se oči zaustavile na Brajanu, kao da ga vidi prvi put u životu.
– Pas? – prozborio je. Glas mu je bio tih i promukao kao da nije ni disao dok je Brajan pričao. – Govoriš mi da je ona zbog psa iskočila pred tvoja kola?
– Da – Brajan je klimnuo glavom. – Crni pas. Ogroman. Nisam mogao da uradim ništa.
Majlsove oči su se neznatno suzile dok se trudio da se obuzda. – Zašto si onda pobegao?
– Ne znam. Ne umem da objasnim. Jedino čega se sećam je da sam se ponovo našao u kolima.
– Ne sećaš se. – U Maji sovom glasu osećao se bes. I pretnja. Jedva se uzdržavao.
– Tog se dela ne sećam.
– Ali, svega ostalog se seeaš. Svega što se desilo te večeri.
– Da.
– Onda mi reci pravi razlog zbog kojeg si pobegao. Sara je dotakla Majlsovu ruku. – Govori ti istinu, Majlse. Veruj mi, sada ne bi lagao.
Majls je odgurnuo njenu ruku.
– U redu je, Saro – rekao je Brajan. – Može da me pita šta god želi.
– I te kako mogu – dodao je Majls, spuštajući glas.
– Ne sećam se zbog čega sam pobegao – odgovorio je Brajan. – Kao što sam rekao, ne sećam se ni trenutka kada sam otišao sa lica mesta. Sećam se samo da sam se ponovo našao u kolima i to je sve.
Majls je ustao sa stolice, kipteo je od besa. – I očekuješ da ti poverujem? Očekuješ da povcrujem da je Misi bila kriva?
– Čekaj malo! – umešala se Sara stajući u bratovljevu odbranu. – Rekao ti je kako se to dogodilo! Rekao ti je istinu!
Okrenuo se prema njoj. – Zbog čega bih, do đavola, poverovao u to?
– Zato što je on ovde! Zato što je hteo da ti kaže istinu!
– Hoće da mi kaže istinu dve godine kasnije? Kako ti znaš da je to istina?
Zastao je kao da čeka odgovor ali se, pre nego što je stigla da progovori, povukao unazad. Gledao je u Saru, pa u Brajana, pa opet u Saru, kao da razmišlja o njihovim odgovorima.
Sara je tačno znala šta će njen brat reći...
Što je značilo... Što je značilo da je znala da je Otis nedužan. Pokušavala je da ga odgovori od istrage. Pusti da se Čarli postara, rekla mu je. Šta ako se ispostavi da Sims i Eri greše?
Sve to je rekla jer je znala da je Brajan kriv.
Ali, i to je imalo smisla, zar ne?
Nije li mu rekla da su ona i njen brat bliski? Nije li mu rekla da je Brajan jedina osoba s kojom stvarno može da razgovara, i obrnuto?
U Majlsovoj glavi rojile su se misli i svakojaki zaključci potpomognuti gnevom i adrenalinom.
Znala je ali mu nije rekla. Znala je i... i...
Zurio je u nju bez reci.
Zar se nije sama ponudila da pomogne Džoni iako je takav postupak bio neuobičajen?
Nije li se zbog toga i s njim zbližila? Izašla s njim? Slušala ga, pokušavala da mu pomogne da nastavi da živi svojim životom?
Majlsovo lice počelo je da se krivi od gneva.
Znala je sve vreme.
Iskoristila ga je da ublaži sopstvenu krivicu. Čitav njihov odnos bio je zasnovan na lažima.
Izneverila me je.
Stajao je nepomično, kao da je ukopan u mcstu, nem. U mučnoj tišini Brajan je čuo kako se uključio termostat.
– Znala si – konačno je izgovorio promuklim glasom. – Znala si da je on ubio Misi, zar ne?
U tom trenutku Brajan je shvatio da ne samo da je sve gotovo između Majlsa i Sare, već i da je Majls smatrao da ničega nije ni bilo. Sara mu je, iako zapanjena, odgovorila kao da je u pitanju nešto očigledno.
– Naravno. Zbog toga sam ga i dovela.
Majls je podigao ruku da je zaustavi. Upirao je prst u nju kao da želi da podvuče svaku reč koju izgovara.
– Ne, ne... znala si i ranije da ju je on ubio ali mi nisi rekla... Zato si i rekla da Otis nije kriv... Zato si i pokušavala da me nagovoriš da sve prepustim Čarliju...
Sara je konačno shvatila na šta on misli i odjednom je unezvereno počela da odmahuje glavom.
– Ne, čekaj, ne razumeš...
Majls ju je prekinuo usred reci, nije želeo da je sasluša, sa svakom izgovorenom rečju postajao je sve razjareniji.
– Znala si sve vreme... – Ne...
– Znala si i kada smo se upoznali.
– Ne...
– Zato si se i ponudila da pomogneš Džoni.
– Ne!
Na trenutak se učinilo da će je Majls udariti, ali to se nije dogodilo. Okrenuo se na drugu stranu i šutnuo stočić. Sa njega je pala lampa i slomila se. Sara je ustuknula a Brajan skočio s kauča da je zaštiti. Međutim, Majls ga je istog trena zgrabio i povukao tako silovito da ga je okrenuo oko njegove ose. Majls je bio snažniji i krupniji i Brajan nikako nije mogao da mu se suprotstavi. Majls mu je zavrnuo ruku ka leđima. Sara se nesvesno pomerila od komešanja pre nego što je shvatila šta se događa. Brajan se nije branio iako je osećao bol u ramenu. Lice mu se zgrčilo, zatvorio je oči.
– Stani! Povreduješ ga! – viknula je Sara.
Majls je podigao ruku u znak upozorenja. – U ovo se ne mešaj!
– Zašto to radiš? Ne moraš da ga povređuješ!
– Uhapšen je!
– Bio je nesrećan slučaj!
Ali, Majls je bio van sebe od besa. Ponovo je svom snagom zavrnuo ruku Brajanu, vukući ga od kauča, od Sare, prema vratima. Brajan se spotakao, pa ga je Majls ponovo ščepao zabijajući mu prste u meso. Gurnuo ga je na zid i posegao za lisicama koje su visile o klinu u blizini vrata. Navukao mu je lisice na zglobove i čvrsto ih stegao.
– Majlse! Čekaj! – vikala je Sara.
Majls je otvorio vrata i izgurao Brajana iz kuće vukući ga prema verandi.
– Ne razumeš!
Nije obraćao pažnju na nju. Ščepao je Brajanovu ruku i počeo da ga vuče ka kolima. Brajan je jedva uspevao da se drži na nogama, spoticao se. Sara je požurila za njima.
– Majlse!
Majls se okrenuo prema njoj. – Hoću da nestaneš iz mog života – prosiktao je.
Mržnja koju je osetila u njegovom glasu toliko ju je zapanjila da je stala kao ukopana.
– Izdala si me – rekao je Majls. – Iskoristila si me. – Nije sačekao da odgovori. – Htela si da pokušaš da popraviš stvari, ali ne zbog mene i Džone, već zbog sebe same i svog brata. Smatrala si da će ti tako biti lakše.
Prebledela je. Nije bila u stanju ni reč da izgovori.
– Znala si od samog početka – nastavio je. – I bila si spremna da čutiš i dalje, sve dok neko drugi nije uhapšen.
– Ne, nije bilo tako...
– Prestani da me lažeš! – zagrmeo je. – Kako uopšte možeš da živiš sama sa sobom?
Te su je reci pogodile pravo u srce. – Ništa nisi razumeo niti te se tiče – ustuknula je.
– Mene da se tiče? Nisam ja taj koji je bilo šta loše učinio u čitavoj stvari.
– Nisam ni ja.
– I ti očekuješ da ti poverujem?
– To je istina! – Iako je bila besna, Brajan je primetio da oči počinju da joj se pune suzama.
Majls je na trenutak zaćutao ali nije izrazio nikakvo žaljenje.
– Ti čak i ne znaš šta je istina – izgovorio je, otvorio vrata i gurnuo Brajana u kola. Onda je zalupio vratima i gurnuo ruku u džep odakle je izvadio ključeve.
Sara je bila previše preneražena da bi mogla bilo šta da kaže. Posmatrala ga je dok je palio motor, nagazio na gas i ubacio u brzinu. Točkovi su zaškripali i kola su se našla na asfaltu.
Majls se nije ni osvrnuo. Koji čas kasnije, nestao je s vidika.

34 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:31 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
33.
Majls je manijački vozio, pritiskao gas do daske, nalegao na kočnice, kao da provcrava koliko kola mogu da izdrže dok ne otkaže jedno ili drugo. Brajanu su ruke bile u lisicama i povučene iza leđa, tako da bi se skoro prevrnuo svaki put kada su kola zavijala u krivinu. Sa mesta na kojem se nalazio posmatrao je kako se mišići oko Majlsove vilice stežu i opuštaju, kao da neko pritiska kakav prekidač. Majls je obema rukama čvrsto stezao volan i, mada se činilo da je usredsredcn na put ispred sebe, bacao je svaki čas pogled na retrovizor povremeno se sretao s Brajanovim.
Brajan je mogao da vidi gnev u njegovim očima. To se jasno videlo u retrovizoru ali je istovremeno primećivao još nešto što nije'pčekivao. Iz Majlsovih očiju izbijao je i bol poput onog koji je, uz nevericu i z.apanjenost, Brajan video na Misinoj sahrani. Brajan nije bio siguran da li je sada ta patnja bila zbog Misi ili zbog Sare, ili možda zbog obe. Znao je samo da to s njim nema veze.
Krajičkom oka posmatrao je drveće koje je proletalo pored njegovog prozora. Put je zavijao i Majls je ponovo ušao u krivinu ne usporavajući brzinu. Iako se Brajan trudio da stopala drži čvrsto na podu, telo mu se zaljuljalo i skliznuo je prema prozoru. Kroz nekoliko minuta, dobro je to znao, proći će pored mesta na kojem je Misi poginula.
Verska zajednica „Dobar pastir" nalazila se u Poloksvilu. Beni Vigins, vozač crkvenog kombija, za svoje pedeset četiri godine provedene za volanom nije nikada napravio saobraćajni prekršaj, čak ni prekoračio dozvoljenu brzinu, na staje bio veoma ponosan. Sveštenik bi ga zamolio da vozi crkveni kombi čak i da nije bio tako besprekoran vozač. Bilo je teško naći dobrovoljce, naročito po lošem vremenu. Na Benija je crkva uvek mogla da računa.
Tog jutra, sveštenik je zamolio Benija da ode kombijem do Nju Berna i doveze dobrovoljne priloge – hranu i odeću – sakupljene tokom vikenda. Beni je spremno prihvatio zadatak. Otišao je u Nju Bern, popio kafu i pojeo dve krofne dok je čekao da nekoliko ljudi utovari robu u kombi. Onda se svima zahvalio za pomoć, seo za volan i krenuo nazad prema crkvi.
Bilo je nešto pre deset kada je skrenuo u ulicu Madam Mur.
Pružio je ruku prema radiju u nadi da će naći neku stanicu koja emitujc duhovnu muziku kako bi mu vožnja bila ugodnija. Počeo je da okreće točkić za mcnjanjc stanica ne misleći na klizav kolovoz.
Nije mogao da zna da mu se u susret kreće jedno vozilo.
– Žao mi je – napokon je kazao Brajan. – Nisam hteo da se išta od toga dogodi.
Čim mu je čuo glas, Majls je ponovo pogledao u retrovizor. Umesto da odgovori otvorio je prozor.
Ušao je hladan vazduh. Brajan se ubrzo šćućurio, njegova otkopčana jakna zalepršala je od iznenadnog naleta vazduha.
Majls ga je, s neskrivenom mržnjom, posmatrao u retrovizoru.
Sara se povela za Majlsovim primerom i u punoj brani skrenula iza ugla u nadi da će sustići njegova kola. Bio je u prednosti, ne mnogo, nekoliko minuta, ali koliko je mogao da
odmakne? Kilometar? Ili više? Nije bila sigurna, a kada je izbila na put nalegla je na papučicu na gas.
Morala je da ih sustigne. Nije mogla da ostavi Brajana samog s Majkom, ne posle neskrivenog gneva koji mu je videla na licu, ne posle toga što je zamalo uradio Otisu.
Htela je da bude prisutna u trenutku kada Maji s bude privodio Brajana. Međutim, nije znala gdc se tačno nalaze šerifove prostorije. Znala je jedino da su tu ncgdc u okolini, izvan grada.
Mogla je da se zaustavi i
telefonira, ili pogleda u
imeniku u
nekoj telefonskoj govornici. Međutim, to bi je samo zadržalo, pomislila je sva uznemirena. Zaustaviće se samo bude li morala. Ukoliko ga ne ugleda u narednih nekoliko minuta...
Reklame.
Beni Vigins je odmahnuo glavom. Samo reklame i opet reklame. Samo se to i čuje s radija u poslednje vreme. Omckšivači vode, prodaja automobila, alarmni sistemi... Posle svake druge pcsme ista stvar, poslovni oglasi vrebaju žrtve.
Sunce je počinjalo da se probija iznad vrhova drveća i odsjaj od snega zatekao je Benija nespremnog. Začkiljio je i spustio štitnik za oči. Radio se na tren nije uopšte čuo.
Nova reklama. Obećavala je da će vaše dcte naučiti da čita. Posegao je opet za točkićem za menjanje stanica.
Tražeći stanicu nije primctio da je auto počeo da prelazi preko središnje linije na kolovozu...
– Sara nije znala. – Brajan je iznenada prekinuo tišinu. – Sara nije znala ništa o tome.
Vetar je bio jak i Brajan nije bio siguran da li Majls može da ga čuje, ali morao je da pokuša. Znao je da je to bila poslednja prilika da s njim razgovara nasamo. Svaki advokat kojeg bi mu otac pronašao savetovao bi mu da ne kaže ni reč više od onoga stoje već kazao. Pretpostavljao je da će Majlsu biti naređeno da mu ne prilazi.
Majls je morao da zna da Sara nije bila upućena ni u šta. Ne toliko zbog budućnosti – po Brajanovom mišljenju tako nešto više uopšte ne bi bilo moguće – već zbog toga što nije mogao da podnese pomisao da je Majls ubeden da je Sara sve vremc znala istinu. Nije hteo da je Majls mrzi. Sara je manje od svih drugih zasluživala tako nešto. Za razliku od njega i Majlsa, nije imala nikakav udeo u svemu tome.
– Nije mi ni jednom spomenula s kim je počela da se viđa. Živim van grada, studiram, i za vas dvoje saznao sam tek kada sam na Dan zahvalnosti došao kući. Ali, o onome što se desilo rekao sam joj tek juče. Do tada nije imala pojma ni o čemu. Znam da ne želite da mi verujete.
– A misliš da bi trebalo da ti verujem? – brecnuo se Majls.
– Nije znala ništa – ponovio je Brajan. – Ne bih lagao u vezi s tim.
– A lagao bi u vezi s čim?
Brajan se pokajao istog trena kada je izgovorio te reci. Odmah su ga podišli hladni žmarci jer je znao kakav će biti Majlsov odgovor. Prećutao je odlazak na sahranu. Svoje snove. Sedenje ispred Džonine škole. Ispred njihove kuće. Uhođenje...
Odmahnuo je glavom kao da želi da otera misli. – Sara nije uradila ništa loše – rekao je izbegavajući da odgovori na Majlsovo pitanje.
Ali, Majls je bio uporan. – Odgovori. U vezi s čim bi lagao? U vezi sa psom, možda? – Ne.
– Misi nije iskočila ispred tvojih kola.
– Nije nameravala. Ali, to nije mogla da izbegne. Niko nije bio kriv. Jednostavno se dogodilo. Nesrećan slučaj.
– Ne, nije bio nesrećan slučaj! – dreknuo je Majls zavijajući volan. Uprkos vetru i otvorenim prozorima, njegove reci odjekivale su u kolima. – Nisi vodio računa i oborio si je!
– Ne – Brajan se nije dao. Plašio se Majlsa manje nego što je znao da bi trebalo. Bio je smiren poput glumca koji je nabubao svoju ulogu. Nije osećao strah. Samo krajnju iscrpljenost. – Desilo se upravo onako kako sam ispričao.
Majls je preteći podigao prst prema Brajanu i okrenuo se prema njemu. – Ubio si je i pobegao!
– Ne. Stao sam i pošao da je tražim. A kada sam je ugledao... – zaćutao je.
Pred očima mu se ponovo ukazao stravičan prizor, ponovo je video Misi kako leži u jarku čudno iskrivljenog tela i zuri u njega.
Zuri u prazno.
– Bilo mi je zlo, kao da ću i sam umreti – rekao je Brajan i zastao, okrećući glavu od Majlsa. – Pokrio sam je ćebetom – prošaputao je. – Nisam želeo da je iko vidi u takvom položaju.
Beni Vigins je napokon pronašao pesmu koja mu se dopadala. Blesak je bio jak. Uspravio se u potpunosti i shvatio na kojem se delu kolovoza nalazi. Vratio je kombi na pravu kolo voznu traku.
Vozilo koje se približavalo bilo je već blizu.
I dalje ga nije video.
Majls se trgao kada je Brajan pomenuo ćebe. Sada je Brajan po prvi put bio siguran da ga Majls ipak sluša. Nastavio je da govori zaboravljajući na Majlsa, zaboravljajući na hladnoću.
Zaboravljajući na činjenicu da je Majlsova pažnja u potpunosti usmerena na njega a ne na kolovoz.
– Trebalo je da telefoniram čim sam se vratio kući. Za to nema opravdanja i žao mi je. Žao mi je zbog svega što sam učinio i vama i Džoni.
Brajanu je njegov sopstveni glas zvučao strano.
– Nisam znao da je tako nešto gore zadržati u sebi. Grizlo me je. Znam da ne želite da mi verujete, ali stvarno je bilo tako. Nisam imao mira. Nisam mogao ni da spavam ni da jedem...
– Nije me briga!
– Nisam prestajao da mislim o svemu tome. Nijednog trena. Čak sam i cveće donosio na njen grob...
Beni Vigins je, ulazeći u okuku, napokon ugledao vozilo koje mu je dolazilo u susret.
Sve se dešavalo takvom brzinom da se činilo skoro nestvarnim. Vozilo je išlo pravo na njega, kao usporen film koji odjednom počinje da se premotava munjevitom brzinom. Neizbcžnost onoga što će uslediti bila je užasavajuća. Benijev mozak radio je grčevito pokušavajući da shvati šta se dešava.
Ne, ne može biti... Zašto bi neko vozio u mojoj traci? Nema smisla... Ali, on vozi u mojoj traci. Zar me ne vidi? Morao bi da me vidi... Okrenuće volan i preći natrag u svoju traku.
Sve se odigralo u tren oka. Beni je shvatio da se vozilo kreće previše brzo da bi moglo da skrene na vreme. Išli su pravo jedan na drugog.
Brajan je uhvatio odsjaj sunčevog zraka koji se odbio od prednjeg stakla auta koji im se približavao i koji je upravo zavijao u krivinu. Zastao je usred reci. Prva nesvesna reakcija bila je da treba da se rukama odupre u slučaju sudara. Povukao je ruke, međutim lisice su mu se još dublje urezale u kožu. Povio se u leđima i povikao: – Pazi!
Majls se okrenuo i istog trena naglo okrenuo volan najviše što je mogao. Brajan se proturio na stranu i udario glavom u prozorsko staklo. Zapanjio ga je krajnji apsurd onoga što se dešavalo.
Sve ovo je i počelo kada je on, sedeći za volanom svog automobila, skrenuo na put Madam Mur.
I evo, tu će se i završiti.
Pripremio se za silovit sudar koji će uslediti.
Ali, to se nije desilo.
Udar koji je osetio jeste bio jak na njegovoj strani i ka zadnjem delu kola. Auto je počeo da klizi i sišao je s kolovoza u momentu kada je Majls stiskao kočnicu do kraja. Kola su bila na snegu i približavala su se znaku za ograničenje brzine. Majls se borio da zadrži kontrolu nad vozilom, osetio je da su se točkovi izvukli u poslednjem času. Kola su ponovo skrenula i odjednom su se, uz trzaj, zaustavila u jarku.
Brajan je završio na podu. Zbunjen i ošamućen ležao je skvrčen između sedišta. Trebalo mu je vremena da dođe sebi. Borio se za vazduh kao da pokušava da sa dna bazena ispliva na površinu. Nije više osećao kako mu lisice režu zglobove ruku.
Niti je primctio krv razmazanu po prozorskom staklu.

35 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:33 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
34.
– Da li ti je dobro?
Zvuči su dolazili do njega i gubili se. Brajan je zaječao. Pokušavao je da ustane s poda. Ruke su mu i dalje bile vezane na leđima.
Majls je otvorio svoja pa Brajanova vrata. Pažljivo ga je izvukao iz vozila i pomogao mu da stane na noge. Jedna strana Brajanove glave bila je sva krvava. Krv mu je takođe kapala sa obraza. Brajan je pokušao da stoji sam ali je posrnuo pa ga je Majls ponovo uhvatio pod ruku.
– Drži se. Glava ti krvari. Siguran si da ti je dobro? Brajan se zateturao i imao je utisak da se sve oko njega vrti. Nije odmah razumeo pitanje. Majls je, nešto dalje od njih, video kako iz kombija izlazi osoba koja je bila za volanom.
– Da... mislim. Boli me glava...
Majls je nastavio da ga pridržava dok je posmatrao kolovoz. Stariji čovek koji je vozio kombi prelazio je drum i išao prema njima. Majls je pomerio Brajana napred, obazrivo pogledao ranu i ponovo ga uspravio. Brajanu je laknulo. Iako je bio ošamućen zapanjio ga je Majlsov izraz liea, potpuno drugačiji nego što je do tog momenta bio.
– Čini se da nije duboko, samo površinska posekotina – rekao je Majls. Onda je podigao nekoliko prstiju i pitao ga – Koliko prstiju vidiš?
Brajan je začkiljio i usredsredio se na Majlsovu šaku: – Dva.
– A sada koliko? – pitao je Majls još jednom.
– Četiri.
– Kako inače vidiš? Imaš li tačke pred očima? Jesu li predmeti oivičeni crnim?
Brajan je oprezno odmahnuo glavom. Oči su mu bile poluzatvorene.
– Da nisi nešto slomio? Ruke su ti u redu? Noge?
Brajan nije odmah odgovorio. Proveravao je ruke i noge. I dalje je imao problema s održavanjem ravnoteže. Pomerio je ramena. Trgnuo se. – Boli me zglob na ruci.
– Samo trenutak – rekao je Majls, izvadio iz džepa ključeve i skinuo mu lisice.
Istog časa, Brajanova ruka je krenula prema glavi. Jedan zglob bio je u modricama i boleo ga je, dok je drugi bio u toj meri ukočen da je bio skoro nepokretan. Držao je ruku na povređenom mestu i krv mu se slivala niz prste.
– Možeš li sam da stojiš? – upitao ga je Majls.
Brajan je bio svestan toga da se i dalje zanosi ali klimnuo je glavom i Majls je otišao do kola. Na podu se nalazila majica koju je koji dan ranije tu ostavio Džona. Majls ju je uzeo i njom pritisnuo posekotinu na Brajanovoj glavi.
– Možeš li da držiš ovo?
Brajan je klimnuo glavom i stavio ruku preko majice baš kada je do njih teško dišući stigao vozač kombija, sav bled i uplašen.
– Jeste li u redu, momci? – upitao je.
– Da, dobro smo – rekao je Majls i ne razmišljajući. Vozač koji je i dalje bio potresen skrenuo je pogled sa Majlsa na Brajana. Video je da mu niz obraz curi krv. Zanemeo je.
– Ovo prilično krvari.
– Nije tako strašno kao što izgleda – rekao je Majls.
– Ne mislite da mu je potrebna hitna pomoć? Možda bih ja mogao da pozovem...
– Sve je u redu – presekao ga je Majls usred reci. – Šerif sam. Sve sam proverio, biće mu dobro.
Brajan je, i pored toga što su ga boleli zglobovi i glava, stajao kao posmatrač.
– Vi ste šerif? – Vozač je zakoračio unazad i pogledao u Brajana kao da traži podršku. – Prešao je liniju. Nisam kriv...
Majls je podigao ruku. – Slušajte...
Čovekov pogled prikovao se na lisice koje je Majls još držao u ruci i oči su mu se širom otvorile. – Pokušao sam da se sklonim, ali bili ste u mojoj traci – rekao je kao da se odjednom brani.
– Samo tren. Vaše ime? – upitao je Majls trudeći se da situaciju drži pod kontrolom.
– Beni Vigins – odgvorio je. – Nisam vozio brzo. Bili ste u mojoj traci.
– Samo tren... – ponovo je rekao Majls.
– Prešli ste liniju – ponovio je Beni. – Ne možete me uhapsiti zbog toga. Vozio sam pažljivo.
– Neću vas uhapsiti.
– A za koga je onda to? – upitao je upirući prstom u lisice.
Prč nego što je Majls stigao da odgovori, oglasio se Brajan. – Bile su na mojim rukama. Privodio me je.
Beni ih je pogledao kao da mu ništa nije jasno. U tom trenutku Sarin automobil se uz škripu guma zaustavio tik uz njih. Svi su se okrenuli u tom pravcu. Sara je izletela napolje. Izgledala je istovremeno i uplašeno i zbunjeno i besno.
– Šta se desilo? – viknula je. Posmatrala je svakog od njih dok joj se pogled nije konačno zaustavio na Brajanu. Videla je da mu je glava krvava i krenula prema njemu. – Da li ti je dobro? – upitala je brata odvlačeći ga od Majlsa.
Iako je još bio ošamućcn, klimnuo je glavom i rekao: – Aha... sve je u redu.
Besno se okrenula prema Majlsu. – Do đavola, Majlse, šta si mu to uradio? Jesi li ga tukao?
– Ne – odgovorio je Majls i brzo odmahnuo glavom. – Bio je nesrećan slučaj.
– Prešao je liniju – oglasio se Beni pokazujući na Majlsa.
– Saobraćajni udes? – pitala je Sara okrećući se prema njemu.
– Vozio sam – nastavio je Beni – izlazio sam iz krivine a on je išao pravo na mene. Okretao sam volan ali nisam uspeo da se sklonim. Kriv je on. Udario sam ga, nisam mogao da ga izbegncm...
– Sasvim malo – prekinuo ga je Majls. – Okrznuo je zadnji deo mojih kola koja su zatim sletela s puta. Tek smo malo udarili jedan u drugog.
Sara je ponovo usmerila pažnju na Brajana. Odjednom nije znala u šta da veruje. – Siguran si da ti je dobro? Brajan je klimnuo glavom.
– Šta se stvarno dogodilo? – pitala je.
Posle dužeg ćutanja, Brajan je sklonio ruku s glave. Majiea koja je bila na posekotini bila je vlažna i natopljena krvlju. – Nesrećan slučaj. Niko nije kriv. Desilo se tek lako.
To je, naravno, bila istina. Majls nije video kombi jer je bio okrenut ka zadnjem sedištu. Brajan je znao da Majls nije hteo da napravi sudar.
Brajan nije bio svestan da je iste reci upotrebio kada je opisivao kako je Misi nastradala. Iste reci koje je ponovio Majlsu u kolima. Te iste reci ponavljao je sebi do ludila tokom protekle dve godine.
Međutim, Majlsu to nije promaklo.
Sara je ponovo prišla Brajanu. Zagrlila ga je. Brajan je zatvorio oči. Odjednom se osetio užasno slabim.
– Vodim ga u bolnicu – izjavila je. – Trebalo bi da ga pregleda lekar.
Blago ga gurajući, povela ga je ka svom autu. Majls je zakoračio prema njima. – Ne možeš to da radiš...
– Pokušaj da me sprečiš – presekla ga je. – Da mu više nisi prišao.
– Stani – rekao je Majls. Sara se okrenula i prezrivo ga pogledala.
– Ne moraš da se brineš. Nećemo ti uteći.
– Šta se dešava? – upitao je Beni, a u glasu mu se osetila uzbuna. – Zašto odlaze?
– Ne tiče vas se – odgovorio je Majls.
Mogao je samo da zuri za njima.
Nije mogao da privede Brajana u takvom stanju a nije mogao ni da napusti mesto nesreće pre nego što se obavi uviđaj. Mogao je da ih spreči, ali Brajana je morao da pogleda lekar. Da gaje primorao da ostane tu s njim, morao bi patroli koja dođe da izvrši uviđaj da objašnjava sve iz početka, a za tako nešto u tom trenutku nije bio raspoložen. Imao je osećaj daje skoro bespomoćan pa nije ništa uradio. Kada se Brajan osvrnuo, još jednom je čuo iste reci.
Nesrećan slučaj. Niko nije kriv.
Majls je znao da se Brajan prevario. Majls nije vozio pažljivo, nije gledao ispred sebe. Nije čak bio ni u svojoj traci, do đavola. I to zbog onoga što mu je Brajan pričao.
O Sari. Ćebetu. Cveću.
Nije hteo da mu veruje ni tada ni sada. Ipak... znao je da Brajan ne laže u vezi s tim stvarima. Majls je video ćebe. Na Misinom grobu bilo je eveća svaki put kada je tamo odlazio...
Zatvorio je oči. Nije želeo da ima razumevanja za Brajana.
Ništa od toga nije važno i ti io znaš. Naravno da je Brajanu žao. Ubio je jednu osobu. Kome ne bi bilo žao?
Upravo to mu je govorio vičući na njega umesto da pazi kako vozi. I, ne obraćajući pažnju ni na šta osim na sopstveni bes, skoro da je izazvao čeoni sudar.
Skoro da ih je svu trojicu usmrtio.
Ali, posle sudara Brajan ga je štitio, iako je bio povređen. Dok je posmatrao Saru i Brajana kako se polako gegaju prema njenim kolima podsvcsno je znao da će ga Brajan uvek štititi.
Zašto?
Zato što se osećao krivim i na taj način molio za oproštaj? Da bi imao neki adut protiv Majlsa? Ili je stvarno mislio to što je rekao?
Moguće je da je sa Brajanovog stanovišta to tako i bilo. Majls nije imao namcru da izazove sudar i prema tome, bio je nesrećan slučaj.
Kao što se dogodilo i Misi?
Odmahnuo je glavom. Ne...
To je bilo drugo, rekao je samom sebi. Misi nije bila, kriva.
Osetio se dah hladnog vazduha koji je sa zemlje podizao i kovitlao lagani sneg.
možda jeste?
Nije ni važno, rekao je samom sebi ponovo. Ne više. Sada je prekasno za tako nešto.
Sara i Brajan su stigli do njenih kola. Otvorila je vrata i pomogla bratu da uđe. Pogledala je Majlsa ne krijući svoj bes.
Ne krijući koliko su je njegove reci povredile.
Sara do juče nije imala pojma, rekao je Brajan. Nije mi ni rekla s kim se viđa.
Nešto ranije, u njegovoj kući, činilo mu se da je tako očigledno da je Sara sve vreme znala istinu. Ali, sada, zbog načina na koji ga je gledala, odjednom mu to više nije tako izgledalo. Sara u koju se zaljubio nije umela da obmanjuje.
Ne, Brajan nije lagao u vezi s tim. Niti je lagao u vezi s ćebetom i cvećem. Nije lagao kada je kazao koliko mu je bilo žao. A ako je govorio istinu u vezi s tim stvarima...
Da li je moguće da je govorio istinu i u vezi s nesrećom?
To mu se pitanje neprestano vraćalo, ma kako se trudio da ga odagna.
Sara se okrenula i pošla na vozačevu stranu. Majls je znao da još može da ih zaustavi i to u svakom trenutku, da to stvarno želi.
Ali, nije.
Bilo mu je potrebno vreme da razmisli o svemu što je tog dana čuo, o Brajanovom priznanju...
Dok je posmatrao kako Sara seda za volan shvatio je da mu je više od svega potrebno vreme da razmisli o njoj.
Nekoliko minuta kasnije stigla je saobraćajna patrola. Neko iz obližnje kuće javio je policiji da se desila saobraćajna nezgoda. Počeli su da prave uviđaj. Beni je izlagao svoje viđenje događaja u trenutku kada je stigao Čarli. Saobraćajac je prekinuo Benija i pošao ka Čarliju da s njim popriča. Čarli je klimnuo glavom i uputio se prema Majlsu.
Stajao je oslonjen na svoja kola. Ruke su mu bile skrštenc na grudima. Izgledao je zadubljen u mislima. Čarli je lagano prešao rukom preko ulubljenog i izgrebanog lima.
– Tek koja ogrebotina a izgledaš jezivo.
Majls ga je iznenađeno pogledao. – Čarli? Otkud ti?
– Čuo sam da si imao sudar.
– Vesti se brzo šire.
Čarli je slegao ramenima. – Znaš već kako to biva. – Otresao je pahulje sa svoje jakne. – Dobro ti je?
Majls je klimnuo glavom. – Aha. Malo me je prodrmusalo i to je sve.
– Šta se dogodilo?
Majls je slegao ramenima. – Izgubio sam kontrolu nad vozilom. Put je bio klizav.
Čarli je čekao da vidi hoće li Majls reći još nešto.
– I to je sve?
– Kao što si rekao malopre, lim se malo ulubio. Čarli ga je proučavao. – Barem nisi povređen. A i ovaj drugi je dobro, čini se.
Majls je klimnuo glavom. Čarli mu je prišao i oslonio se na auto. – Imaš li još nešto da mi kažeš?
Majls nije odgovorio.
– Saobraćajac mi reče da je s tobom u kolima bio još neko kome su na rukama bile lisice, ali da je došla jedna gospođa i rekla da će ga odvesti u bolnicu. Sada... – Zastao je. Nameštao je jaknu kako bi mu bilo toplije. – Saobraćajna nezgoda je jedno, Majlse. Ali, to nije sve što se desilo. Ko je bio u kolima s tobom?
– Nije mnogo povređen, ukoliko te to brine. Pogledao sam ga, biće sve u redu.
– Odgovori na pitanje. Ionako se nalaziš u priličnoj nevolji. Koga si to privodio?
Majls se premestio s noge na nogu. – Brajana Endruza – rekao je. – Sarinog brata.
– Znači ona je ta gospođa koja je došla i odvela ga u bolnicu?
Majls je klimnuo glavom.
– I ruke su mu bile u lisicama?
Nije imalo smisla lagati. Klimnuo je glavom.
– Da nisi slučajno zaboravio da si pod suspenzijom? – upitao je Čarli. – Da ti nije dozvoljeno da ikoga hapsiš?
– Znam.
– Pa šta si onda, do đavola, radio? Šta je to do te mere bilo kritično da nisi mogao da me pozoveš? – Zastao je. Pogledao ga je pravo u oči. – Hoću da čujem istinu, sada. U svakom slučaju, saznaću šta je bilo, ali hoću da mi ti prvi ispričaš. Šta je skrivio, dilovao drogu?
– Ne.
– Uhvatio si ga da krade kola? – Ne.
– Potukao se?
– Ne.
– Pa šta je onda bilo?
Deo njega hteo je da ispriča Čarliju tu celu neverovatnu priču, da mu kaže da je Brajan kriv za Misinu smrt. Ali, kao da mu reci nisu dolazile. Ne još. Ne dok mu se sve ne razbistri.
– Zapetljano je – napokon je rekao Majls.
Čarli je gurnuo ruke u džepove i kazao: – Kreni. Majls je odvratio pogled. – Potrebno mi je malo vremena da procenim.
– Da proceniš šta? To je jednostavno pitanje, Majlse. Ništa u vezi s tim nije jednostavno.
– Imaš li poverenja u mene? – odjednom je upitao Majls.
– Da. Ali nije u tome stvar.
– Moram dobro da razmislim prč nego što se upustimo u razmatranje svega što se dogodilo.
– Hajde sad...
– Molim te, Čarli. Daj mi malo vremena. Znam da sam ti u poslednjih nekoliko dana zadao prilično muka i da sam se ponašao kao luđak. Ali, ovo mi je sada stvarno potrebno. Nema nikakve veze ni s Otisom, ni Simsom, niti bilo čime sličnim. Kunem ti se da im neću ni prići.
Nešto u tonu Majlsovog glasa, neka ozbiljnost i odlučnost, iznurenost i zbunjenost koju mu je video u očima, govorilo je Čarliju da treba da mu usliši molbu.
Ništa mu se to nije dopadalo. Nimalo. Nešto se dešavalo, nešto veliko i nije mu se dopadalo to što nije upućen u stvari.
Ali...
Uprkos zdravom razumu, uzdahnuo je i odvojio se od kola. Ni reč nije izgovorio, niti se osvrnuo dok je odlazio znajući da će se, baci li samo jedan pogled, predomisliti.
Nekoliko trenutaka kasnije, Čarli je nestao s vidika kao da uopšte i nije dolazio.
Saobraćajna patrola završila je uviđaj i otišla. Beni takođe.
Majls je na tom istom mestu ostao još skoro čitav sat. U glavi su mu se rojile protivrečnc misli. Ne obraćajući pažnju na hladnoću, sedco je u kolima. Prozor je bio otvoren. Odsutno je vukao ruke po volanu.
Kada je shvatio šta treba da uradi, zatvorio je prozor i okrenuo ključ. Ponovo se našao na putu. Motor jedva da se malo zagrejao kada je Majls ponovo zaustavio auto i izašao napolje. Temperatura vazduha je neznatno porasla i sneg je počinjao da se topi. S grana drveća padale su kapi ravnomerno odjekujući poput otkucaja časovnika.
Nije mogao a da ne primeti suviše izraslo žbunje pored puta. Iako je tuda prošao već milion puta, sve do tog jutra nije obratio pažnju na njega.
Sada, dok je zurio u žbunje, nije mogao da misli ni na šta drugo. Zaklanjalo je pogled. Odmah mu je bilo jasno da Misi zbog toga nije mogla da vidi psa.
Žbunje je suviše gusto da bi se kroz njega prošlo.
Hodao je pored rastinja, usporio korak kada je došao do mesta na kojem je Misi, kako su pretpostavljali, nastradala. Sagao se da bi bolje video i zaledio se. Između žbunova nalazio se procep koji je izgledao poput rupe. Nisu se videli tragovi, ali crno lišće ležalo je na zemlji i grančice su bile slomljene s obe strane žbuna.
Očigledno da je to nekome služilo kao prolaz.
Crnom psu?
Iz daljine je dopirao lavež pasa. Pogledom je pretraživao okolna dvorišta.
Nije bilo ničega.
Suviše hladno da bi pas bio napolju?
Tada mu pas uopšte nije pao na pamet. Niti kome drugom.
Gledao je oko sebe, razmišljao je. Ruke je gurnuo u džepove. Prsti su mu bili ukočeni od hladnoće, teško ih je savijao. Čim su se malo zagrejali, počeli su da ga peku. Nije obraćao pažnju.
Nije znao šta da radi pa je seo u kola i uputio se ka groblju u nadi da će mu se misli razbistriti. Ugledao ga je prč nego što je prišao grobu. Sveže cveće položeno kraj nadgrobnog spomenika.
Kroz glavu mu je odjednom prošlo nešto što je Čarli tada rekao.
Kao da pokušava da se izvini.
Majls se okrenuo i otišao.
Prolazili su sati. Pao je mrak. Kroz prozor se videlo zimsko nebo, crno i turobno.
Sara je okrenula leda prozoru i počela ponovo da korača po stanu. Brajan je iz bolnice otišao kući. Posekotina nije bila ozbiljna, stavili su mu svega tri kopče. Ništa nije bilo slomljeno. U bolnici se zadržao nepun sat.
Iako ga je molila da ostane kod nje, Brajan je odbio. Bilo mu je potrebno da bude sam. Vratio se kući. Nosio je kapu i duks kako roditelji ne bi ništa primetili.
– Nemoj im reći šta se dogodilo. Nisam još spreman za to. Hoću da im sam saopštim. Uradiću to kada dođe Majls.
Majls će doći da uhapsi Brajana. Bila je sigurna u to.
Pitala se zašto još ne dolazi.
U proteklih osam sati emocije su joj se kretale od besa do zabrinutosti, od frustracije do gorčine i natrag. Previše različitih emocija da bi mogla da se snađe.
U mislima je ponavljala reci koje je trebalo da izgovori kada ju je tako silovito i neopravdano napao. Misliš da si ti taj koji je povređen? – trebalo je da mu kaže. – Da te niko na ćelom svetu ne razume? Da li si zastao samo na tren da pomisliš koliko je teško bilo meni da jutros dovedem Brajana? Da ti predam svog rođenog brata? A tvoja reakcija... Ta ti je bila dobra, zar ne? Izneverila sam te? Iskoristila?
Iz nervoze je uzela daljinski upravljač i uključila televizor. Menjala je kanale. Onda ga je isključila.
Polako, govorila je sebi, pokušavajući da se smiri. Tek što je saznao ko je kriv za smrt njegove žene. Ništa ne može biti gore od toga, naročito kada se desi kao grom iz vedrog neba. Naročito kada dolazi s moje strane.
Od Brajana.
Neću zaboraviti da mu se zahvalim što nam je svima uništio živote.
Odmahnula je glavom. Ni to nije bilo pošteno. Tada je bio samo klinac. Desio se nesrećan slučaj. Znala je da bi dao sve na svetu samo da može da izmeni to što se desilo.
I tako bez prestanka. Kružila je po dnevnoj sobi i ponovo došla do prozora. Još ga nema na vidiku. Pošla je prema telefonu i podigla slušalicu kako bi se uverila da aparat radi. Sve je bilo u redu. Brajan je obećao da će je pozvati čim se Majls pojavi.
Gde li je Majls? Šta li radi? Traži pojačanje?
Nije znala šta će sa sobom. Nije mogla da ode iz stana, niti je mogla da razgovara telefonom. Ne, sve dok čeka poziv.
Brajan je preostali deo dana proveo krijući se u svojoj sobi.
Ležao je u krevetu i zurio u tavanicu. Ruke su mu bile uz telo, noge prave. Izgledao je kao da leži u mrtvačkom sanduku. Na osnovu načina na koji su padale senke, znao je daje povremeno zapadao u san. Kako su sati prolazili, tako se boja zidova menjala od belog do
bledosivog. Senke sunčevog sjaja polako su se kretale po nebu da bi konačno iščezle. Nije ni ručao ni večerao.
Tokom poslepodneva majka je jednom pokucala na vrata i ušla u sobu. Brajan je zatvorio oči, pretvarao se da spava. Znao je da ona misli da je bolestan. Čuo je njene korake u sobi. Prišla mu je i stavila mu ruku na čelo da ustanovi da li ima temperaturu. Odmah zatim tiho je izašla zatvarajući vrata za sobom. Brajan ju je čuo kako prigušenim glasom govori ocu. – Sigurno mu je loše, ne izgleda dobro.
Kada nije spavao, razmišljao je o Majlsu. Pitao se gde li se nalazi i kada će doći po njega. Mislio je i na Džonu kao i na to šta će dete reći kada mu otac saopšti ko je kriv za majčinu smrt. Razmišljao je i o Sari i želeo da ona nije morala da se nađe u celoj toj priči.
Pitao se kako je u zatvoru.
Zatvori su na filmu predstavljeni kao svetovi za sebe u kojima vladaju posebni zakoni, u kojima se zna hijerarhija, ko su kraljevi a ko pioni, u kojima vladaju bande. Zamišljao je zamagljenu fluorescentnu svctlost i hladnu postojanost gvozdenih rešetki, zvuk koji prilikom zatvaranja prave teška vrata. U mislima je čuo zvuk puštanja vode u toaletima, čuo je ljude koji razgovaraju, šapuću, viču, stenju. Zamišljao je mesto u kojem nikad nema mira, čak ni usred noći. Video je sebe kako zuri prema vrhu betonskih zidova na kojima se nalazi žičana ograda. Video je kako čuvari u kulama drže zapete puške uperene prema nebesima. I druge zatvorenike koji ga posmatraju s interesovanjem i klade se koliko će dugo on tu preživeti. Nije ni sumnjao da će, završi li tamo, biti tek pion.
Ne bi mogao da preživi na takvom mestu.
Kasnije su zvuči u kući počeli polako da utihnjuju. Čuo je kada su roditelji otišli na počinak. Tanka crta svetla koje je dopiralo ispod vrata njegove sobe odjednom se izgubila. Ponovo je zadremao. Kada se nešto kasnije naglo probudio, pred sobom je video Majlsa. Stajao je u uglu sobe i u ruci držao pištolj. Brajan je treptao, čkiljio, osećao kako mu se od straha steže srce u grudima, kako mu ponestaje daha. Uspravio se u postelji i podigao ruke kao da se brani i tek onda shvatio. Od jakne koja je visila na čiviluku učinilo mu se da je Majls. Senke su ga izluđivale.
Majls.
Pustio ga je da ode. Pustio ga je da posle sudara ode i nije još dolazio po njega.
Brajan se okrenuo u krevetu i sklupčao.
Ali, doći će.
Sara je nešto pre ponoći čula kucanje na svojim vratima i, dok je išla prema njima, bacila je pogled kroz prozor znajući ko je posetilac. Otvorila mu je. Majls se nije ni osmehnuo ni namrštio. Nije se ni pomerio. Oči su mu bile crvene i otečene od umora. Stajao je pred vratima kao da nije ni želeo da se tu zatekne.
– Kada si saznala za Brajana? – grubo je pitao. Sara nije spuštala pogled. – Juče – odgovorila je. – Juče mi je ispričao. I bila sam užasnuta koliko i ti.
– U redu – rekao ie. Usne su mu bile suve i ispucale. Onda se okrenuo da pođe a Sara ga je zaustavila hvatajući ga za ruku. – Čekaj... molim te.
Okrenuo se.
– Bio je to nesrećan slučaj, Majlse – rekla je. – Užasan, užasan nesrećan slučaj. Nije trebalo da se desi i nije u redu što je Misi nastradala. Svesna sam svega. I žao mi je... – Zastala je, pitajući se da li njene reci uopšte dopiru do njega. Pogled mu je bio ukočen, izraz lica nedokučiv.
– Ali? – upitao je. Glas mu je bio bez emocija.
– Nema ali. Samo želim da to imaš na umu. Nema opravdanja za to što je pobegao s mesta nesreće. Ali, bio je nesrećan slučaj.
Čekala je da joj bilo šta kaže. Pošto odgovora nije bilo, pustila mu je ruku. Nije se pokrenuo da ode.
– Šta ćeš da uradiš? – napokon ga je upitala.
Pogledao je u strinu. – Kriv je za smrt moje žene, Saro. Prekršio je zakon.
– Znam.
Odmahnuo je glavom ne izgovarajući više ni reč i krenuo hodnikom. S prozora ga je posmatrala kako seda u auto i odlazi.
Vratila se na kauč. Telefon se nalazio na stočiću. Čekala je znajući da će svakog časa zazvoniti.

36 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:34 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
35.
Majls se pitao kuda da ide. Šta da radi sada kada zna šta se stvarno desilo? Da je Otis u pitanju, odgovor bi bio jednostavan. Ne bi imalo o čemu da se razmišlja ni polemiše. Ne bi bilo važno da li se sve pojedinosti uklapaju u celinu, ni da li postoji neko jednostavno objašnjenje. Dobro je znao da ga je Otis toliko mrzco da bi bio u stanju da usmrti Misi. Majlsu je to bilo dovoljno. Otis je zasluživao svaku kaznu koju bi mu zakon odredio.
Ali, tako se stvari nisu odvijale.
Istraga nije otkrila ništa. Dosje koji je s takvom mukom i upornošću dopunjavao i proučavao tokom dve pune godine nije značio ništa. Sims, Eri i Otis nisu značili ništa. Ništa nije pružalo objašnjenje dok iznenada, bez najave, odgovor nije stigao sam od sebe na njegov kućni prag, odeven u vindjaknu i spreman da zaplače.
Hteo je da zna: da li je imalo značaja?
Dve godine svog života proveo je ubeden da jeste. Plakao je noćima, ostajao budan do sitnih sati, počeo da puši. Borio se, ubeden da će odgovor na pitanje koje ga je mučilo promeniti sve to. Odgovor je postao priviđenje na horizontu koje mu je večito izmicalo. A sada ga je imao u ruci. Samo jedan telefonski poziv i bio bi osvećen.
Mogao je to da uradi. Ali šta ako, kada se bolje razmotri, odgovor nije ono što je zamišljao da će biti? Šta ako vinovnik nije ni pijanica ni neprijatelj? Šta ako nije bilo u pitanju nemarno i bahato ponašanje? Šta ako je to smeđokos momčić s bubuljicama na licu i u šljampavim pantalonama? Šta ako je on uplašen i žali zbog svega što se desilo i kune se da je u pitanju nesrećan slučaj koji nije mogao da se izbegne?
Da li bi i tada imalo nekog značaja?
Kako da odgovori na to pitanje? Treba li da uzme uspomenu na svoju ženu i agoniju kroz koju je prolazio pune dve godine, da onda tome jednostavno doda svoju odgovornost muža i oca kao i svoju dužnost prema zakonu i tako dođe do merljivog odgovora? Ili možda treba da uzme ukupan zbir i oduzme godine mladića, njegov strah i očiglednu pretnju, kao i svoju ljubav prema Sari i tako svede rezultat ponovo na nulu?
Nije znao. Znao je jedino da mu izgovaranje Brajanovog imena ostavlja gorak ukus u ustima. Da, mislio je, ima značaja. Sa sigurnošću je znao da će uvek imati značaja i morao je da uradi nešto u vezi s tim.
Nije imao izbora.
Gospođa Noulson ostavila je upaljena svetla koja su rasipala žućkastu svctlost po pločniku. Majls je bio pred vratima. U vazduhu je osećao slab miris dima. Pokucao je pre nego što je stavio ključ u bravu a onda ih je tiho otvorio.
Stara gospođa je dremala na stolici za ljuljanje pokrivena ćebetom. Kosa joj je bila potpuno bela, lice prepuno bora. Podsećala je na nekakvog vilenjaka. Televizor je bio upaljen, ali je zvuk bio stišan. Majls je nečujno ušao u sobu. Glava joj je pala na drugu stranu. Otvorila je oči, te svoje vesele, uvek bistre oči.
– Izvinite što kasnim – prošaputao je a gospođa Noulson je klimnula glavom.
– Spava – rekla je. – Hteo je da vas dočeka.
– Drago mi je što nije. Pre nego što odem po njega, da vam pomognem da dođete do svoje sobe?
– Ne – rekla je. – Ne budite šašavi. Stara sam ali se i dalje dobro krećem.
– Znam. Hvala što ste ga danas čuvali.
– Da li je sve dobro proteklo? – upitala je.
Iako joj Majls nije ispričao o tome šta se događalo, primetila je da ima neku veliku muku kada je došao da je pita da li bi pripazila na Džonu kada se vrati iz škole.
– Ne baš.
Osmehnula se. – Uvek postoji i sutra.
– Da, znam. Kako je Džona?
– Bio je umoran. I pomalo tužan. Nije želeo da ide napolje tako da smo pravili kolače.
Nije rekla da je bio uznemiren, ali nije ni morala. Majls je odmah pogodio šta su značile njene reci.
Zahvalio joj se još jednom i pošao u sobu u kojoj je spavao Džona. Uzeo ga je u naručje i namestio tako da mu glava počiva na njegovom ramenu. Nije se ni pomerio. Majls je znao da je iscrpljen.
P'put svog oca.
Pitao se hoće li ponovo imati noćne more.
Doneo ga je u kuću i spustio u krevet. Ušuškao ga je, upalio noćno svetio i seo na postelju pored njega. Na bledom svetlu izgledao je tako ranjivo. Majls se okrenuo prema prozoru.
Kroz zavese se video mesec. Ustao je da ih povuče na prozor. Osecao je kako se hladnoća uvlači kroz staklo. Još jednom je popravio pokrivač i prošao rukom kroz detetovu kosu.
– Znam ko je to uradio – šaputao je. – Ali, ne znam da li treba da ti kažem.
Džona je ravnomerno disao, očni kapci su mu bili mirni.
– Želiš li da znaš?
U tami sobe Džona nije odgovorio.
Majls je posle nekog vremena izašao iz Džonine sobe. Otišao je do kuhinje i uzeo pivo iz frižidera. Okačio je jaknu. Na podu se nalazila kutija u kojoj je držao filmove snimljene video-kamerom. Uzeo ju je i donco u dnevnu sobu, postavio je na stočić i otvorio.
Nasumice je izabrao jednu traku, ubacio je u video-rikorder i seo na kauč.
Ekran je prvo bio crn, zatim su se lagano, kao da dolaze iz neke daljine, pojavljivale slike. Za stolom u kuhinji sedela su deca. Džilitala su se, ručice i nožice mrdale su im se poput zastava koje vijore na vetru. Njihovi roditelji su stajali u blizini, ulazili u kadar na tren pa se gubili. Prepoznao je glas sa trake. Bio je to njegov glas.
Proslavljao se Džonin rođendan. Kamera se zaustavila na njemu. Punio je dve godine. Sedeo je na visokoj stolici i udarao po stolu kašikom koju je držao u ručici. Smešio se na svaki zvuk koji bi kašika proizvela.
Onda je kamera bila usmerena na Misi. Majls je čuo svoj glas kako izgovara njeno ime. Okrenula se i osmehnula. Oči su joj bile vedre, pune života. Bila je supruga i majka, zaljubljena u život koji je vodila. Onda je ekran ponovo postao crn pa se pojavila nova scena. Džona je otvarao poklone. Tu je bio kraj rođendanskog slavlja.
Sledeći prizor bio je snimljen na Dan svetog Valentina. Svečano postavljen sto, romantična atmosfera. Majls se te večeri dobro sećao. Izneo je tanjire od finog porcelana. Vinske čaše svetlucale su od svetlosti sveca. Pripremio je večeru za Misi – ribu list punjenu račićima, prelivenu kremastim sosom od limuna, pirinač, salatu od spanaca. Misi se nalazila u sobi, oblačila se. Zamolio ju je da ne izlazi iz sobe dok sve ne bude spremno.
Snimio ju je kako ulazi u trpezariju i posmatra postavljen sto. Te večeri, za razliku od proslave Džoninog rođendana, nije izgledala kao majka i supruga. Te večeri izgledala je kao da se nalazi u Parizu ili Njujorku i kreće na premijeru neke pozorišne predstave. Na sebi je
imala crnu koktel haljinu i malene naušnice u obliku alki. Kosa joj je bila podignuta u pundu a nekoliko uvijenih pramenova uokvirivali su joj lice.
– Božanstveno – rekla mu je. – Hvala ti, dušo moja.
– I ti si božanstvena.
Majls se setio da je tražila da isključi kameru kako bi mogli da sednu za sto. Setio se i da su posle večere otišli u spavaću sobu i vodili ljubav. Ostali su satima u krevetu. Prisećajući se te noći, jedva da je čuo glasić koji mu je dopirao iza leda.
– Je l' to mama?
Majls je dohvatio daljinski upravljač i zaustavio traku. Okrenuo se i video da Džona stoji na kraju hodnika. Osetio se krivim, znao je da tako i izgleda. Pokušao je da se sakrije iza osmeha.
– Šta je bilo, šampione? – upitao ga je. – Ne možeš da spavaš?
Džona je klimnuo glavom. – Čuo sam neku buku. To me je probudilo.
– Žao mi je. To sam verovatno bio ja.
– To je bila mama? – ponovo je upitao. Gledao je oca pravo u oči ne spuštajući pogled. – Na televizoru?
Majls je osetio tugu u njegovom glasu, kao da je slučajno slomio omiljenu igračku. Ne znajući baš šta da kaže, lupnuo je rukom po kauču. – Dođi ovde. Sedi pored mene.
Pošto je oklevao na trenutak, Džona se popeo na kauč. Majls ga je zagrlio. Dete ga je pogledalo u iščekivanju odgovora i češalo se po licu.
– Da, bila je to tvoja mama – napokon je rekao Majls.
– Zašto je na televiziji?
– To je video-traka. Povremeno smo snimali kamerom i pravili filmove. Kada si bio mali.
– Oh – rekao je i pokazao na kutiju. – Sve ovo su te trake? – Majls je klimnuo glavom.
– I mama je na njima?
– Na nekima od njih da.
– Mogu li da ih gledam s tobom?
Majls je privukao dete sebi. – Kasno je, Džona. Ionako sam nameravao da prekinem. Gledaćemo neki drugi put.
– Sutra?
– Možda.
Džonu je odgovor zadovoljio, makar na trenutak, i Majls je pružio ruku iza njegovih leda da ugasi svetio. Naslonio se na kauč a Džona se sklupčao pored njega. Pošto je u sobi zavladao mrak, Džoni su kapci počeli da se zatvaraju. Majls je osetio kako mu se disanje usporilo. Zevnuo je pa se oglasio: – Tata!
– Da?
– Da li si gledao te filmove zato što si opet tužan?
– Ne.
Polako mu je provlačio ruku kroz kosu.
– Zašto je mama morala da umre? Majls je zatvorio oči. – Ne znam.
Džoni su se grudi nadimale i spuštale. Gore, dole. Duboko je disao. – Voleo bih da je još živa.
–I ja bih to voleo.
– Neće se nikada vratiti – bila je izjava, ne pitanje.
– Ne.
Džona više ništa nije rekao. Zaspao je. Majls ga je držao u naručju. Imao je osećaj da je tako mali, poput bebe. Osećao je miris šampona za kosu. Poljubio ga je u glavu i spustio svoj obraz na njegov.
– Volim te, Džona. Nije bilo odgovora.
Bilo je naporno ustati sa kauča s detetom u naručju a ne probuditi ga. Po drugi put te noći Majls je odneo svog sina u dečju sobu i spustio ga na krevet. Izlazeći iz sobe ostavio je delimično otvorena vrata.
Zašto je mama morala da umre?
Ne znam.
Majls je otišao u dnevnu sobu i vratio traku u kutiju. Bilo bi mu draže da je Džona nije video i da nisu pričali o Misi.
Neće se nikada vratiti.
Ne.
Odneo je kutiju nazad u spavaću sobu, stavio je u orman i, s užasnim bolom u srcu, poželeo da to može da promeni.
Sedeo je na verandi. Noć je bila bez zvezda i hladna. Povukaoje dim cigarete, treće po redu. Zurio je u crnu vodu.
Otkako je odložio kuti ju sa video-trakama stajao je napolju. Pokušavao je da ne misli na razgovor koji je imao sa Džonom. Bio je iscrpljen i besan. Nije hteo da razmišlja o Džoni kao ni o tome šta bi trebalo da mu kaže. Nije hteo da razmišlja ni o Sari, ni o Brajanu, Čarliju, ni Otisu, ni o crnom psu koji je iskočio iz žbunja. Nije hteo da misli ni o ćebetu, c veću, ni o okuci na putu na kojoj je sve počelo.
Hteo je da ne oseća ništa, da otupi. Da sve zaboravi. Da se vrati u doba pre nego što se sve to dogodilo.
Hteo je da mu se vrati život koji je nekada vodio.
Na svetlu koje je dopiralo iz kuće video je kako ga njegova rođena senka prati poput misli koje ga nisu napuštale.
Pretpostavljao je da će Brajan, ako ga privede, ipak biti oslobođen.
Dobiće uslovnu kaznu, možda će mu oduzeti vozačku dozvolu. Ali iza rešetaka završiti neće. Bio je maloletan kada se to dogodilo. Bilo je i olakšavajućih okolnosti. Sudija će uvažiti njegovu patnju i sažaliti se.
A Misi se više nikada neće vratiti.
Vreme je prolazilo. Upalio je još jednu cigaretu i odmah je popušio. Na nebo su se navukli tamni oblaci. Čuo je kako kiša natapa zemlju. Nad vodom se pojavio mesec koji se probio kroz oblake. Blaga svetlost rasula se po dvorištu. Sišao je s verande. Zakoračio je na stazu koju je svojevremeno napravio redajući ravne ploče po zemlji. Stazica je vodila do šupe pokrivene limom. Tu je odlagao alat, mašinu za šišanje trave, sredstvo za suzbijanje korova, kantu benzina. Misi je retko zalazila u tu prostoriju.
Ali bila je tu tog dana kada ju je poalednji put video...
Na pločama po kojima je hodao napravile su se barice. Staza je zavijala oko kuće, vodila pored vrbe koju je zasadio za Misi. Oduvek je žclela da ima vrbu u dvorištu jer joj je izgledala istovremeno tužno i romantično. Prošao je pored Ijuljaškc i vozića kojeg je Džona tu zaboravio. Napravio je još nekoliko koraka i našao se pred šupom.
Na vratima je bio katanac. Podigao je ruku nešto iznad vrata i dohvatio ključ. Katanac se otvorio. Gurnuo je vrata i zapahnuo ga je zadah ustajalog. Na polici se nalazila baterijska lampa. Dohvatio ju je, upalio i počeo da razgleda prostoriju. Paukova mreža koja je počinjala u ćošku protezala se do malog prozora.
Pre mnogo godina, pre nego što će otići, otac mu je dao da čuva neke stvari. Spakovao ih je u veliku metalnu kutiju ali Majlsu nije dao ključ. Brava je bila mala i Majls je sada posegnuo za sekirom koja je visila na zidu. Zamahnuo je jednom i brava se otvorila. Podigao je poklopac.
Nekoliko albuma, časopis ukoričen u kožu, kutija od cipela puna vrhova strela koje je njegov otac pronašao u blizini Tuskarore. Majls je nastavio da pretražuje. Konačno je našao
ono što je tražio. Otac je čuvao revolver uredno spakovan i pohranjen u posebnoj kutiji. Bio je to jedini pištolj za čije postojanje Čarli nije znao.
Majls je znao da će mu biti potreban pa ga je te noći očistio i nauljio. Postarao se da ga dovede u red kako bi u određenom trenutku mogao da opali.

37 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:36 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
36.
Te noći Majls nije došao po mene.
Sve su me kosti bolele. Sećam se daje svanulo i da sam primoravao sebe da ustanem iz kreveta i odem da se istuširam. Još sam bio ugruvan od sudara. Dok sam okretao slavinu osetio sam oštar bol koji se iz. grudi prostirao ka leđima. Oprao sam kosu. Glava mi je bila osetljiva na dodir. Zglobovi su me boleli dok sam doručkovao. Ztivršio sam s jelom pre nego što su moji roditelji seli za sto jer sam znao da će, vide U me u takvom stanju, početi da postavljaju pitanja na koja nisam bio spreman da odgovaram. Otac je odlazio nu posao. Pošto se približavao Božić znao sam da će i majka nekim svojim poslom izaći iz kuće.
Reći ću im kasnije, pošto Majls dođe po mene.
Sara je tog jutra pozvala da vidi kako sam. I ja sam nju pitao kako je. Rekla mi je da je prethodne večeri kod nje navratio Majls, da su razgovarali svega nekoliko minuta, ali da ne zna šta da o svemu tome misli.
Rekao sam da m ja ne znam.
Ali, čekao sam. Čekala je i Sara. Naši roditelji su se ponašali kao i obično.
Sara je ponovo pozvala tokom poslepodneva.
– Ne, još nije došao – rekao sam joj. Niti je njoj telefonirao.
Dan je prolazio, spustilo se veče. Od Majlsa i dalje ni traga.
U sređuje Sara otišla na posao. Rekao sam joj da ide i da ću joj telefonirati na školu za slučaj da se Majls pojavi. Bila je to poslednja nedelja nastave pred božični raspust tako da je imala prilično posla. Ostao sam u kući iščekujući Majlsa.
Uzalud sam čekao.
Osvanuo je četvrtak i znao sam šta mi je bilo činiti.
Majls je sedeo u kolima i srkutao kafu koju je usput kupio. Na sedištu pored njega, ispod presavijenih novina, nalazio se revolver, očišćen, napunjen i spreman da opali. Prozor je počeo da se magli od njegovog daha, pa ga je brisao rukom. Bilo mu je potrebno da jasno vidi.
Nalazio se na pravom mestu, to je znao. Sada je samo trebalo da pažljivo osmatra kako bi, kada kucne čas, mogao odmah da dejstvuje.
Tog popodneva, nešto pre sutona, nebo je bilo jarko-rumeno i narandžasto. Izašao sam iz kola. Iako je i dalje bilo hladno, najveći mraz bio je za nama i temperatura se polako vratila u uobičajene okvire. Kiša koja je padala tokom prethodna dva dana istopila je sav sneg. Na mestima koja su se helela polako je ponovo izbijala poznata smeđa boja zemlje i trave uspavane tokom zime. Vrata i prozori kuća bili su ukrašeni božičnim venčićima, crvenim trakama i mašnama. Sedeći tako, sam u kolima, osećao sam da me praznična atmosfera ne dotiče, kao da se ne budim iz sna i da treba da sačekam još godinu dana.
Zaustavio sam se samo jednom, kao i obično. Mislim da su me tu već svi znali, jer sam pazario svaki put kada bih ušao. Prodavač me je video da ulazim, sačekao me kod pulta, klimnuo glavom kada sam mu rekao šta želim i vratio se nekoliko minuta kasnije. Tu sam već toliko dugo dolazio ali nijednom nis/rui vodili čak ni uobičajen, nebitan razgovor. Nije pitao za koga je cveće. Nikada.
Rekao je ono što uvek izgovara kada mi pruža buket. – Najsvetije što imamo.
Uzimao je novac i stavljao ga u kasu. Dok sam se vraćao ka kolima osećao sam slatkast, meden miris cveća. Čovek je bio u pravu, bilo je sveže i lepo.
Spustio sam cveće na sedište pored svog i uputio se poznatim ulicama. Tako sam zeleo da nisam nikada morao da ih upoznam. Parkirao sam se ispred ulaza. Hrabrio sam sebe dok sam izlazio iz. kola.
Na groblju nisam video nikoga. Povukao sam kragnu jakne i zategao je. Koračao sam pognute glave. Nisam morao da gledam kuda sam išao. Zemlja je bila vlažna, lepila mi se za cipele. Ubrzo sam se našao pored groba.
Kao i uvek, iznenadilo me je koliko je mali.
Bilo je glupo tako razmišljati, ali nisam mogao drugačije. Primetio sam daje grob dobro održavan. Trava je bila uredno podšišana, a u maloj vazi pričvršćenoj na nadgrobni spomenik nalazio se svileni karanfil. Bio je crvene boje poput većine ostalih koji su se nalazili na okolnim nadgrobnim spomenicima. Znao sam da ih postavlja grobar.
Sagnuo sam se i postavio buket uz granitnu ploču. Kao i uvek, vodio sam računa daje ne dotaknem. Nisam nikada dodirnuo tu ploču. Nisam imao prava na to.
Onda su mi misli odlutale. Obično sam tom prilikom razmišljao o Misi i pogrešnim odlukama koje sam doneo. Međutim, tog dana moje misli vraćale su se na Majlsa.
Mislim da zbog toga nisam čuo korake koji su mi se približavali sve dok se nisu zaustavili tik uz mene.
– Cveće – rekao je Majls.
Brajan se okrenuo na zvuk njegovog glasa. Bio je zatečen i prestrašen.
Majls je stajao pored hrasta čije su grane dodirivale zemlju. Na sebi je imao dugačak crni kaput i farmerke. Ruke je držao u džepovima.
Brajan je osetio da je prebledeo.
– Više joj nije potrebno cveće – rekao je Majls. – Ne moraš više da ga donosiš.
Brajan nije odgovorio. A šta je i mogao da kaže?
Majls je zurio u njega. Sunce je polako zalazilo i lice mu je bilo u senci, izgledalo je tamno a crte lica nisu se dobro razaznavale. Brajan nije ni naslućivao o čemu Majls misli. Majls je povukao kaput obema rukama kao da se nešto nalazi u njegovim naborima.
Kao da krije nešto.
Nije krenuo prema Brajanu. U deliću sekunde Brajan je osetio neodoljiv poriv da potrči. Da pobegne. Bio je petnaest godina mlađi od Majlsa i bio bi stanju da trči dovoljno brze i stigne do puta. Tu će već biti automobila i ljudi na sve strane.
Ali, ta misao je odletela istom brzinom kojom se i pojavila, crpeći mu energiju. Više nije imao ni snage. Već danima nije jeo. Neće mu poći za rukom, pogotovo ako je Majls stvarno namerio da ga uhvati.
Isto tako, bio je više nego svcstan činjenice da više nema kuda da ode.
Okrenuo se prema Majlsu koji je stajao na nekoliko metara od njega. Primetio je da mu se brada neznatno podigla. Pogledi su im se sreli. Brajan je čekao da Majls uradi nešto, napravi neki pokret. A možda je Majls čekao da to uradim ja, pomislio je. Palo mu je još na pamet da mora da izgledaju poput učesnika u dvoboju na Divljem zapadu koji se spremaju da potegnu pištolje.
Kada je ćutanjc postalo neizdrživo, Brajan je okrenuo glavu i pogledao prema ulici. Primetio je da je Majlsov auto parkiran iza njegovog. Video je jedino ta dva automobila. Bili su sami medu nadgrobnim spomenicima.
– Kako ste znali da sam ovde? – napokon je upitao Brajan.
Majls nije odmah odgovorio. – Pratio sam te – rekao je. – Pretpostavio sam da ćeš u jednom trenutku izaći iz kuće i hteo sam da s tobom budem nasamo.
Brajan je progutao knedlu. Pitao se koliko ga je već dugo Majls posmatrao.
– Donosiš cveće a da je nisi ni poznavao, zar ne? – tiho je rekao Majls. – Da si je poznavao, donosio bi joj tulipane. Njih bi želela na ovom mestu. Tulipani, njeno omiljeno cveće. Žuti, crveni, ružičasti, sve ih je obožavala. Sadila bi ih u bašti svakog proleća. Da li si to znao?
Ne, pomislio je Brajan, nisam. Iz daljine je dopirao pisak voza.
– Znaš li da se Misi brinula zbog bora koje su počele da joj se pojavljuju oko očiju? I da je za doručak najviše volela prženice? Da je oduvek želela da ima klasičnog 'kabriolet-mustanga'? Da joj je smeh bio tako neodoljiv da sam se jedva uzdržavao da ne skočim i zagrlim je? Znaš li da je to prva žena koju sam ikada voleo?
Majls je zaćutao, hteo je da ga Brajan i gleda i sluša.
– Jedino mi je to i ostalo. Uspomene. Njihov se broj nikada neće uvećati jer si mi to oduzeo. I Džoni. Znaš li da Džona od tada ne prestaje da ima noćne more? Da i dalje u snu doziva svoju majku? Moram satima da ga držim u naručju da bi se konačno uspavao. Znaš li kako se osećam zbog svega toga?
Oštro je gledao Brajana pravo u oči, pogledom ga je prikovao za zemlju na kojoj je stajao.
– Dve sam godine proveo tražeći onoga koji mi je uništio život. Džonin život. Dve sam godine izgubio jer sam jedino o tome mogao da mislim.
Majls je pogledao u zemlju i odmahnuo glavom.
– Hteo sam da pronađem osobu koja joj je oduzela život. Hteo sam da taj neko sazna šta mi je sve oduzeo te večeri. I hteo sam da čovek koji ju je ubio plati za svoj zločin. Ni predstavu nemaš koliko su me te misli prožimale i iscrpljivale. Deo mene i dalje želi da ga ubije. Da uradi njegovoj porodici isto što je on uradio mojoj. I sada, gledam u čoveka koji je to uradio. I laj čovck donosi pogrešno c veće na grob moje žene.
Brajan je osetio kako mu se grlo steže.
– Ubio si mi ženu – nastavio je Majls. – Nikada ti neću oprostiti niti ću ikada zaboraviti. Hoću da se toga setiš svaki put kada se pogledaš u ogledalu. I ne želim da ikada zaboraviš šta si mi sve oduzeo. Oduzeo si osobu koju sam voleo najviše na celom svetu, mom si sinu oduzeo majku. Oduzeo si mi dve godine života. Shvataš li?
Posle dugog trenutka tišine koji je usledio, Brajan je klimnuo glavom.
– A onda treba da shvatiš još nešto. Sara može da zna šta se ovde dogodilo, ali samo ona i niko više. Ovaj razgovor, kao i sve ostalo, ponećeš sa sobom u grob. Da o ovome nisi nikome ispričao. Nikada. Ni roditeljima, ni ženi i deci koje ćeš imati, ni ispovedniku, ni najboljem drugu. I dobro se postaraj da nešto uradiš od svog života kako se ne bih pokajao zbog onoga što sada radim. Obećaj mi sve to.
Majls je zurio u Brajana, hteo je da bude siguran da ga je u potpunosti razumeo. Brajan je zatim klimnuo glavom. Majls se okrenuo i otišao. Ubrzo je nestao s vidika.
Tek tada je Brajan shvatio da ga Majls neće progoniti.
Kasnije te večeri, Majls je otvorio vrata svoje kuće i video pred sobom Saru. Jednostavno je stajala na pragu i posmatrala ga bez reci. Napokon je iskoračio, izašao napolje i zatvorio vrata za sobom.
– Džona je kod kuće – rekao je. – Pričaćemo napolju. Prekrstila je ruke na grudima i pogledom obuhvatila dvorište. Majls je pratio njen pogled.
– Nisam sigurna zbog čega sam ovde – rekla je. – Ne priliči da ti se zahvalim za ono što si uradio, ali opet, ne mogu ni da zanemarim tvoj gest.
Majls je skoro neprimetno klimnuo glavom. – Žao mi je zbog svega. Ne mogu ni da zamislim kroz šta si sve prošao.
– Ne – rekao je – ne možeš.
– Nisam znala da je Brajan to uradio. Stvarno nisam.
– Znam. – Pogledao ju je. – Nisam smeo da posumnjam. Izvini zbog svih prebacivanja.
Odmahnula je glavom. – U redu je.
Odvratio je pogled, činilo se kao da se bori da nade reci. – Pretpostavljam da treba da ti se zahvalim Što si mi omogućila da saznam šta se stvarno dogodilo.
– Morala sam. Nisam imala izbora. Majls je ćutao.
– Kako Džona podnosi sve ovo? – upitala je.
– Dobro. Ne sjajno. Ne zna ništa ali mislim da je, na osnovu mog ponašanja, osetio da se nešto dešava. U proteklih nekoliko noći imao je kosmare. Kako mu ide škola?
– Za sada dobro. U poslednjih nekoliko dana nišani: primetila ništa neuobičajeno.
– To je dobro.
Prošla je rukom kroz kosu. – Mogu li da te pitam' nešto? Ne moraš da mi odgovoriš ako ne želiš.
Majls se okrenuo. – Misliš, zašto sam pustio Brajana?, Klimnula je glavom.
Nije odmah odgovorio. – Video sam psa. Iznenađena, okrenula se prema njemu.
– Velikog crnog psa, baš kao što je Brajan rekao. Trčao je po dvorištima u blizini mesta nesreće.; – Vozio si tuda pa si ga slučajno primetio?; – Ne, ne baš. Otišao sam da ga potražim.
– Da se uveriš da li je Brajan govorio istinu? Odmahnuo je glavom. – Ne, ne baš. Tada sam već znao da govori istinu. Ali, po glavi mi se vrzmala jedna luda pomisao koje nikako nisam mogao da se oslobodim.
– Koja?
– Kao što rekoh, ludost.
Znatiželjno ga je pogledala, čekala je da čuje do kraja.
– Kada sam se tog dana vratio kući, pošto mi je Brajan priznao šta se desilo, jednostavno sam postao obuzet razmišljanjem da nešto treba da uradim. Neko je morao da plati za ono što se desilo, ali nisam znao ko, sve dok mi odjednom nešto nije palo na pamet. Otišao sam do šupe, pronašao stari očev pištolj i naredne noći izašao da potražim prokletog psa.
– Nameravao si da ubiješ psa?
Slegnuo je ramenima. – Nisam bio siguran da ću imati priliku za to, ali kako sam se parkirao tako sam ga ugledao. Jurio je veverice po dvorištu.
– I, jesi li?
– Ne. Skoro da jesam, ali kada sam ga imao na nišanu prošlo mi je kroz glavu da je to ludost. Shvatio sam da se spremam da ustrelim nečijeg kućnog ljubimca. Samo osoba ozbiljno poremećenog uma bila bi u stanju da uradi tako nešto. Onda sam se okrenuo i vratio u kola. Pustio sam ga.
Osmehnula se. – Kao i Brajana?
– Da – rekao je – kao i Brajana.
Krenula je da ga uhvati za ruku, i on joj je to dozvolio. – Drago mi je – rekla je.
– Meni ne. Deo mene bi želeo da jesam. Tako bih barem znao da sam nešto uradio.
– Nešto si ipak uradio.
Stegao joj je ruku pre nego što ju je pustio. – Uradio sam to i zbog sebe. I zbog Džone. Bilo je već vreme da se okanem toga. Već sam izgubio dve pune godine života i nisam video svrhu da tako nastavljam. Kada sam shvatio da... ne znam... jednostavno mi je izgledalo da je to jedino što mogu da uradim. Šta god da se desi s Brajanom, to Misi neće vratiti u život.
Primakao je ruke licu i obrisao oči. Neko vreme su stajali i ćutali. Zvezde su se u punom sjaju nalazile iznad njihovih glava. Majls je shvatio da pogledom traži severnjaču.
– Biće mi potrebno neko vreme – tiho je rekao. Klimnula je glavom. Znala je da se te reci odnose na njih dvoje. – Znam – rekla je.
– Ne mogu ti reći koliko. Pogledala ga je. – Hoćeš li da čekam? Ćutao je neko vreme.
– Ne mogu ništa da ti obećam. U ve/i s nama, mislim. Nije reč o tome da te više ne volim, jer to nije tačno. Proteklih nekoliko dana proveo sam na pravim mukama zbog te činjenice. Ti si najbolje što mi se desilo otkako je Misi poginula. Do đavola, ti si jedino dobro što mi se desilo. Kao i Džoni. Pitao je zašto te nema u poslednjc vreme. Znam da mu nedostaješ. Ali,
ma koliko bih voleo da se naša veza nastavi, deo mene jednostavno to ne može da prihvati. Ne mogu da zaboravim šta se desilo. A ti si mu sestra.
Stisla je usne. Nije rekla ništa.
– Ne znam hoću li to prebroditi, iako ti sa ovim što se desilo nemaš nikakve veze. Ali, to što sam s tobom znači da na neki način moram da budem i s njim. Tvoj je brat... nisam spreman za to. Ne bih bio u stanju da se s tirn izborim. Ne znam da li ću ikada biti spreman.
– Mogli bismo da se odselimo – predložila je. – Mogli bismo da počnemo iz početka.
Odmahnuo je glavom. – Kuda god da idem, to će me pratiti. Znaš li da...
Zaćutao je a onda je pogledao. – Ne znam šta da radim. Tužno se osmchnula. – Ni ja – priznala je.
– Žao mi je.
– I meni.
Onda je prišao i zagrlio je. Ljubio ju je nežno, a onda ju je dugo držao u naručju. Zagnjurio joj je glavu u kosu.
– Volim te, Saro – šaputao je.
Progutala je knedlu koja joj je stajala u grlu. Osećala je uza se njegovo telo i pitala se da li je to poslednji put da je drži u naručju.
– Volim i ja tebe, Majlse.
Pošto ju je pustio, zakoračila je unazad pokušavajući da zaustavi suze. Majls se nije ni pomerio. Sara je zavukla ruku u džep jakne da izvuče ključeve od svojih kola. Ključevi su zvccnuli. Nije mogla da izgovori zbogom znajući da bi to možda bilo zauvek.
– Neću da te zadržavam, vrati se Džoni – rekla je.
Na bledom svetlu koje je dopirale s verande učinilo joj se da i u njegovim očima vidi suze.
Obrisala je svoje. –
Imam božični poklon za Džonu. Da li će biti u
redu da ga donesem?
Majls je skrenuo pogled. – Možda nećemo biti ovde. Mislio sam da odemo u Negs Hed sledeće nedelje. Čarli nam je ponudio da odemo u njegovu vikendicu. Potrebno mi je da odem odavde na neko vreme.
Klimnula je glavom. – Tu sam, ako ti nešto treba, možeš da mi telefoniraš.
– U redu – promrmljao je. Bez obećanja, pomislila je.
Napravila je još jedan korak. Osećala se užasno prazno, želela je da može da kaže nešto što bi izmenilo sve. Osmehnula se usiljeno i pošla prema svojim kolima. Trudila se koliko je mogla da vlada sobom. Ruke su joj se tresle dok je otvarala vrata. Pogledala ga je. Nije se ni pomerio. Usta su mu bila poput prave crte.
Sela je za volan.
Dok ju je posmatrao, Majls je hteo da vikne njeno ime, daje zamoli da ostane, da joj kaže da će naći neki način da to prebrodi. Da je voli i da će je uvek voleti.
Ali, nije to uradio.
Sara je okrenula ključ i začuo se zvuk motora. Majls se uputio prema stepenicama. Srce joj se steglo dok ga je posmatrala. Ući će u kuću, neće je pozvati da ostane. Krenula je unazad i isparkirala se.
Lice mu je sada bilo u senci, smanjivalo se kako se auto udaljavao. Obrazi su joj bili vlažni.
Otvorio je vrata kuće a Sara je, sva očajna, shvatila da ga gleda poslednji put. Više nije mogla da ostane u Nju Bernu. Slučajno naletati na Majlsa u gradu bilo bi suviše bolno. Morala je da nade drugi posao. I ode nekuda gdc će moći da krene iz početka.
Još jednom.
Polako je vozila u tamu, prisiljavala je sebe da se ne osvrće.
Sve će biti u redu, govorila je sebi. Šta god da se desi, preživeću kao što već jednom jesam. S Majlsom ili bez njega. Preboleću.
Ne, nećeš, govorio joj je neki unutrašnji glas.
Više nije mogla da izdrži. Suze su joj sve više navirale. Morala je da zaustavi auto. Plakala je kao nikada u životu.

38 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:37 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
37.
– Gde si bio? – upitao je Džona. – Tražio sam te, ali nigde te nije bilo.
Sara je otišla sat vremena ranije a Majls je ostao na verandi. Džona gaje spazio čim je kročio u kuću i zaustavio ga. Majls je pokazao preko ramena.
– Na verandi.
– Šta si tamo radio?
– Sara je svratila.
Džonino liee se ozarilo. – Stvarno? A gde je?
– Ne, nije tu. Nije mogla da ostane.
– Oh... – pogledao je oca. – U redu – rekao je ne krijuću razočaranje. – Hteo sam da joj pokažem kulu koju sam napravio od lego kocki.
Majls mif je prišao i čučnuo kako bi im se oči našle u istoj ravni. – Možeš da pokažeš meni.
– Već si video.
– Znam. Ali, svejedno, možeš ponovo da mi pokažeš.
– Ne. Želeo sam da je gospođica Endruz vidi.
– Žao mi je. Možda bi kulu mogao da poneseš sutra u školu i pokažeš joj.
Džona je slegnuo ramenima. – Nema veze.
Majls se zagledao u njega. – Šta nije u redu, šampione?
– Ništa.
– Sigurno?
Džona nije odmah odgovorio. – Mislim da mi nedostaje i to je sve.
– Ko? Gospođica Endruz?
– Aha.
– Ali, viđaš je svakog dana u školi.
– Znam, ali to nije isto.
– Misliš, nije isto kao kada je ovde?
Klimnuo je glavom, izgledao je izgubljeno. – Jeste li se vas dvoje posvađali?
– Ne.
– Ali više niste prijatelji.
– Naravno da smo i dalje prijatelji.
– A zašto onda više ne dolazi kod nas?
Majls je progutao knedlu. – Pa, stvari su sada malo upetljane. Shvatićeš kada porasteš.
– Oh – kazao je. Činilo se da malo razmišlja o tome. – Ne želim da odrastem – izjavio je.
– A zašto?
– Zato što odrasli uvek kažu da su stvari upetljane.
– Nekad jesu.
– Da li ti se i dalje sviđa gospođica Endruz? – Da.
– Da li se i ti sviđaš njoj?
– Rekao bih.
– I šta je sad tu tako upetljano? – Preklinjao ga je očima. Majls je bio siguran da se Džona nije samo zaželeo Sare, već i da je voli.
– Dođi – rekao je Majls i privukao ga sebi. Nije znao šta drugo da uradi.
Dva dana kasnije Čarli se uparkirao ispred Majlsove kuće baš kada je Majls dodavao još neke stvari u prtljažnik svog automobila.
– Već idete?
Majls se okrenuo. – Oh... zdravo, Čarli. Mislim da je bolje da pođemo ranije kako ne bismo upali u saobraćajnu gužvu.
Zatvorio je prtljažnik i uspravio se. – Još jednom ti hvala što nam prepuštaš vikendicu na neko vreme.
– Sve je u redu. Treba li ti pomoć?
– Ne, skoro sam završio.
– Koliko nameravaš da ostaneš?
– Ne znam. Možda dve nedelje. Sigurno nema problema?
– Nemoj na to ni da misliš. Imaš još toliko odmora da bi mogao da ostaneš i čitavih mesec dana.
Ma jls je slegnuo ramenima. –
Ko zna? Možda ću tako i
uraditi.
Čarli je izvio obrvu. – Uzgred, došao sam da ti kažem da Harvi neće podnositi prijavu. Čini se da mu je Otis rekao da to ne radi. Znači, sada zvanično više nisi pod suspenzijom i moći ćeš da se vratiš na posao kad god zaželiš.
– Dobro.
Džona je izleteo iz kuće. I Čarli i Ma jls su se okrenuli kada su ga čuli. Džona je Čarliju doviknuo zdravo, onda se okrenuo i pojurio nazad u kuću kao da je nešto zaboravio.
– Da li će vam se i Sara pridružiti za koji dan? Više je nego dobrodošla što se nas tiče.
Majls je i dalje gledao u vrata, pa se okrenuo prema Čarliju i rekao: – Ne verujem. Tu joj je porodica, a pošto je praznik... Mislim da neće moći.
– Šteta. Ali, viđaćete se kada se vratiš, zar ne? Majls je spustio pogled i Čarli je znao šta to znači. – Ne ide baš?
– Znaš i sam kako to biva.
– Ne baš. Već četrdeset godina nisam bio na sastanku s nekom ženom. Ali, prava je šteta.
– Čak je i ne poznaješ, Čarli.
– Nema veze. Mislim, prava je šteta za tebe.
Čarli je gurnuo ruke u džepove. – Slušaj, nisam došao da ti pridikujem. To su tvoje stvari. U stvari, došao sam iz još jednog razloga. Nešto mi i dalje nije jasno.
– Oh?
– Razmišljao sam o našem telefonskom razgovoru. Sećaš li se, pozvao si me i rekao da je Otis nedužan i predložio da prekinemo istragu.
Majls je prvo ćutao a onda klimnuo glavom. – Nedužan je.
– Uprkos svemu što su Sims i Eri rekli? – Da.
– Ne govoriš tako samo da bi mogao da na svoju ruku nastaviš istragu?
– Imaš moju reč, Čarli.
Čarli ga je posmatrao. Imao je osećaj da govori istinu. – U redu – rekao je. Obrisao je ruke o košulju i dotaknuo svoju kapu. – Onda, želim vam srećan put i prijatan boravak u Negs Hedu. Pecaj i za mene, važi?
Majls se osmehnuo. – Ništa ne brini.
Čarli je napravio nekoliko koraka pa se odjednom zaustavio i okrenuo. – Čekaj, samo još nešto.
– Šta to?
– Brajan Endruz. I dalje mi nije jasno zbog čega si ga privodio onog dana. Hoćeš li da se postaram o nečemu dok budeš odsutan? Ima li nečega što bi trebalo da znam?
– Ne – odgovorio je Majls.
– A šta se to desilo? Nisi uopšte bio jasan po tom pitanju.
– Greška u proceni. – Zagledao se u prtljažnik svog automobila. – Samo greška, Čarli.
Čarli se nasmejao. – Znaš, smešno je.
– A šta to?
– Tvoj izbor reci. Brajan je rekao isto to.
– Pričao si s njim?
– Morao sam da vidim šta se s njim dešava. Dozi veo je saobraćajnu nesreću u vreme kada ga je jedan od mojih ljudi privodio. Morao sam da se uverim da je sve u redu.
Majls je prebledeo.
– Ništa ne brini, postarao sam se da odem u vreme kada nikoga nije bilo u kući, – Zaćutao je. Prineo je ruku bradi. Izgledao je poput nekoga ko pokušava da nađe pravu reč. – Znaš – napokon je progovorio – razmišljao sam o tome i detektiv u meni imao je osećaj da su te dve stvari nekako povezane.
– Nisu – brzo je rekao Majls.
Čarli je klimnuo glavom, licu mu je bilo ozbiljno. – I mislio sam da ćeš to reći, ali kao što ti već pomenuh, morao sam da se uverim da je s njim sve u redu. Samo da razjasnimo. Nema ničega u vezi s Brajanom Endruzom što bi trebalo da znam?
Majls je trebalo da zna da će Čarli sve shvatiti. – Ne – jednostavno je odgovorio.
– U redu – kazao je Čarli. – Dopusti da ti dam jedan savet.
Majls je čekao.
– Kad mi već govoriš da je sve završeno, onda i sam postupi takoTpo sopstvenom savetu. Važi?
Čarli je hteo da Majls oseti ozbiljnost u njegovom glasu.
– Šta bi to trebalo da znači?
– Ako je završeno, onda je stvarno završeno. I ne dopusti da ti upropasti ostatak života.
– Ne razumem.
Čarli je odmahnuo glavom i uzdahnuo. – Oh, da. Razumeš ti dobro.

39 Re: Okuka na putu-Nikolas Sparks taj Uto Jan 10, 2012 1:40 pm

Scarlet

avatar
Elite member
Elite member
Epilog
Skoro da je svanulo i moja priča je skoro završena. Vreme je, mislim, da vam ispričam i ostalo.
Imam trideset jednu godinu. Oženjen sam već tri godine. Moja žena se zove Dženis, upoznali smo se u pekari. I ona je, poput Sare, nastavnica, samo što predaje engleski u srednjoj školi. Živimo u Kalilbrniji gde sam studirao medicinu i bio na stažu. Ima godinu dana kako sam završio sa svim ispitima i radim kao lekar u hitnoj pomoći već tri nedelje. Uz pomoć mnogih drugih, već sam spasao živote šestoro ljudi. Ne pričam to kako bih se hvalisao, već zato što želim da znate da sam dao sve od sebe kako bih opravdao Majlsovo poverenje i održao reč koju sam mu dao na groblju.
Održao sam i reč da ni živoj dusi neću ništa reći.
Znate, nije Majls zbog mene tražio da mu to obećam. To mu je bilo potrebno da zaštiti sebe, mislio sam tako onda.
Verovali ili ne, time što me je onog dana pustio, napravio je prekršaj. Šerif koji je u potpunosti siguran da je neko prekršio zakon obavezan je da tu osobu privede. Majls i ja smo se na potpuno različite načine ogrešili o zakon. Ipak, zakon je zakon a Majls ga je prekršio.
Uglavnom, tako sam tada razmišljao. Posle nekoliko godina razmišljanja došao sam do zaključka da sam pogrešio.
Sada znam da je to tražio zbog Džone.
Da se pročulo da sam se ja te večeri nalazio za volanom, čitav bi grad govorkao o Majlsovoj prošlosti i to bi postalo deo opšteg opisa njegove ličnosti. – Desilo mu se najgore
moguće – govorili bi, a Džona bi morao da odrasta slušajući takve priče. Kako bi se tako nešto odrazilo na detetovu psihu? Ko zna? Ja ne znam, a nije znao ni Majls. Ali, nije hteo da rizikuje.
Niti bih ga ja sada izložio riziku. Čim završim, ove ću listove spaliti u kaminu. Samo sam morao sve to da izbacim iz sebe.
I dalje je situacija teška za sve nas. Sa sestrom retko pričam telefonom i to uglavnom u neobično vreme dana. Retko dolazim u posetu. Koristim razdaljinu kao izgovor jer živimo na dva različita kraja kontinenta, ali oboje znamo pravi razlog. Ponekad dolazi da me poseti. Uvek sama.
A što se tiče nastavka priče o Sari i Majlsu, mislim da ste do sada već shvatili...
Desilo se to na božično veče, šest dana pošto su se na verandi Sara i Majls oprostili jedno od drugog. Sara je nevoljno napokon došla do tužnog zaključka da je gotovo. Nije joj se javljao, niti je očekivala da će ga više ikada čuti.
Ali, te večeri, pošto se vratila kući iz posete roditeljima, izašla je iz kola i podigla pogled prema svom stanu. Zaledila se. Nije mogla da veruje svojim očima. Zatvorila ih je pa ponovo otvorila, nadajući se i moleći boga da joj se to stvarno dešava.
I jeste.
Osmehnula se.
Poput malenih zvezda, dve svece gorele su u njenim prozorima.
Majls i Džona čekali su je unutra.

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu